UC-NRLF

$B 549 424
 AR O
LL Y F
OFALI

Y F1
CA TC I
OF
L
H E OF CA
TY U Y OF
SI N I IT
ER VERVERS
Y
IT
IV IS
S
UN UN ITY IV
ER
E OF HE
TH T
UN
OF CA E 0
OF TH
Berkeley
Berkeley

L
OF

Y IF
AR OR RARY OF
BR NB
Y
LI LIIA
AR
B

BR
LI

LI A LI
BR RNI
.
A
FAOR NI
LI Y OR
CA OF IF
TH OF
L
CA
E TY 0 OF
UN
IV ERSI Y
IT
E R
I V S
UN SITY IV
ER
E
@ OFTH UN
OF
E
C TH
Berkeley

Berkeley
A
Berkeley
LI Y CA
FO RAR OF LI
RB Y F
LINIA AR OR
BR IAN
LI A LI
LI BR RNI IA IA
FAOR
BR RN RN
LI Y
AR FO FO
CA OF
Y LI
OF LI
T OF CA CA
T HE Y
T H OF
E UN HE SIT TY 6 0
UN IV CER SI
IV EIRV A ER
UN SITLIF
ERS IV
IT
Y A Y E
H O UN
OF N OFT OF RN TH
E
Berkeley

Berkeley

Berkeley
FO
CA LI D RY IA OF
RN A
BR
FO Y
IA RN
I LI BR
AR
A A LI
IB IA LI
RA LI
RN LI BR
BR RY FO
IA BR AR
A
LI
RN AR Y
O FO OF
THF
OF CA LI OF
Y
TH
E OF CA TH E
TY OF UN
SI
E
Y IV
ER
UN
ER IT ER
IV
IV
S I RS SIT
UN
ER
TY E
OFY
IV S
OF UN E IT
E TH Y
OF
TH
 RN
RA
RN

SI
TH
LI
B E I L B E I L B

AR

AR
FO
UN LI

ER

OFY
OF CA OF TH UN OF CA LI OF T

IA
OF TH UN

RY
OF
LI

IA
A LI

T
OF
FO

E
BR
BR

LI
IV BR

IV
E
AR O TH RN

OF

OF

TH
OF

I
LI

CA

UN
ER

A
L
S Y F E IA

D
Berkeley keley

Berkeley Beckely

TY
A
NI

SI

Y
OR

AR
• ARY

VE
F
LIBR

LI

BR
E
I
TH
OF
UN
CA
OF

L I
CA

UN

CA
CA

UN
UN

OF

TY
LI

IV

LI
LI

IV
IV

LI
THE
LI
LI

SI
FO
FO

ER
FO

ER
ER

RY
BR
BR
BR

R
RN
SI
RN
SI
RN
SI

TH
0
TH

RA
E
TH

AR
UNIVERSITY
AR
AR

OF

IV
OF

IA
OF

TY
IA

OF
TY
IA
TY

E
OF
OF

-
E

B
Y
E

E
Y
Y

TH
OF
OF

UN

LI
Berkeley Berkeley
OF ORM
Berk
0

Berkeley CALIF

A
I
IA

N
Y RN

R
IT O

O
S
ER IF

F
• ARY
V L
OF CA

I
AI
LIBR

L
LI D

A
A
TY

C
NI

CA N
SI

OF
OR
RY
R

E
A
F
A
VE

THE
TH
BR
E

A
I
TH
OF
OF

LI
UN

UNIVERSITY

Berkeley keley
A

OF IA
Berkeley Berkeley
I

CALIFORN
N
R

A Y A Y A
NI IT NI IT NI
O

F OR A RY E RS F OR A RY ERS F OR
F

LI LIBRARY BR E IV LI BR E IV LI
I

CA LI OF TH UN OF CA LI OF TH UN OF CA
L
A

OF
C

THE
D
Y

D
S

AR

Y
UNIVERSIT
ER

BR
IV

A
E
TH
OF

I
N

I
L
U

Berkeley N Berkeley
OF R
O
F Berkeley Beck
I
L
UN LI A
IV BR C
ER AR O TH
S Y F E

ho
ny

Berkeley
Beckeley Berkeley

9
 10 ДЕЦЕМБАР 1926 10 ДЕЦЕМБАР 1936

НИКОЛА П. ПАШИЋ

Издала редакција Самоуправе"

ПОВОДОМ ДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ ПАШИЋЕВЕ СМРТИ

БЕОГРАД
1937
 10 ДЕЦЕМБАР 1926 — 10 ДЕЦЕМБАР 1936

Nik

НИКОЛА П. ПАШИЋ

Издала редакција ,,Самоуправе "

ПОВОДОМ ДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ ПАШИЋЕВЕ СМРТИ

БЕОГРАД
1937
Витешки Краљ Александар 1 Ујединитељ
и Никола П. Пашић
Краљ Петар 1 Велики Сслсбодилац
 7

DR340
.3

P3N5

Прохујала је читава деценија од оног сумор

нога и магловитог децембарског јутра, када је об
јављена вест да је испустио свој последњи дах нај
славнији човек наше епохе , један од највећих др
жавника савремене Европе, легендарни заточник
идеје о слободи и о уједињењу васколиког југо
словенског народа Никола П. Пашић .
Иако је умро у дубокој старости , његова смрт
је ипак дошла прерано и неочекивано, и зато је жа
лост за њим била дубља и потиштеност још већа .
На величанственом погребу овога великана , на ли
цима стотине хиљада, јасно се оцртавало , поред
искрене жалости, и једно велико питање: „Ко ће те
заменити, неуморни вођо и неустрашиви бранитељу
народних слобода . "
Национални великани као што је био пок . Ни
кола Пашић не могу престати да живе и да по
стоје као други обични људи . Они, и после смрти,
остају у захвалној успомени народа из кога су по
никли, и постају непресушни извор националне сна
ге и поноса, узор и сјајан пример новим покоље
њима . Зато пок . Никола П. Пашић и данас још увек
живи међу нама , као што ће живети и у даљим ве
ковима, и цео ће наш народ са највећом захвал
ношћу спомињати име овога великога борца , који
је цео свој живот провео у искреној и преданој
служби домовини и слободи !
На десету годишњицу од смрти покојног Ни
коле П. Пашића, као следбеници његових идеја и
наследници његове политике, ми издајемо ову књи
гу као израз захвалности и пијетета свих радикала
према неумрлом вођи . Ова књига , у којој су сакуп
љени и многи говори и чланци пок . Пашића, у ко
јој су описани сви важнији догађаји у вези са ње
говом личношћу, 1 иако је у ствари политичка

F 018
∞
историја последњих шест деценија наше земље ,
нема строго историски карактер нити је пак она
само манифестовање једнога партијскога осећања !
Она има задатак не само да освежи и очува успо
мену на пок . Николу П. Пашића, већ да послужи
и као документарна грађа за један буран историски
период, као што је време од 1880 до 1926 године ,
један период у коме је наш народ остварио,
благодарећи снази наше војске и мудрости Круне ,
а под вођством Николе П. Пашића , ――――― два највећа
идеала сваке нације: своју националну и политичку
слободу !...
Требало је да прође скоро пуних десет година
од смрти Николе П. Пашића, па да се из политиЧ
ког хаоса који је настао после судбоносног 10 де
цембра 1926 године , образује и утврди један поли
тички покрет , једна моћна народна странка , која
ће сакупити све здраве и конструктивне народне
снаге и наставити ону благотворну и мудру поли
тику , коју је пуних пет деценија водио и покојни
Никола Пашић . Југословенска Радикална Заједни
ца , која претставља тај покрет и ту странку, јесте
данас једини и прави наследник Радикалне стран
ке , њених традиција и њенога програма , и то не са
мо по своме имену и идеологији, него и по својој
активности и већ постигнутим резултатима .
Ово нису обичне фразе, него је ово једна
стварност која почива на видљивим и јасним чиње
ницама . У својој дугој и тако богатој историји , Ра
дикална странка и њен вођа Никола П. Пашић , осла
њали су се на народ, црпући из његовог повере
ња снагу за своју делатност и многобројне нацио
налне успехе . То исто данас чини и Југословенска
Радикална Заједница , која у сељаку , - томе на
-
шем најздравијем и најмногобројнијем сталежу ,
гледа кичму и основу наше државе и зато све сво
је напоре усредсређује, као и некад Радикална
странка , да се сељак и пољопривредник економски
оснаже и просветно подигну . Као што је некада Ра
дикална странка донела закон о окућници , сељач
ком homestead'y у Србији , тако су и г. др . Милан
 9

Стојадиновић и Југословенска Радикална Заједни

ца донели Уредбу о раздужењу земљорадника , који
је исправио погрешке многих режима и упутио др
жавну политику у правцу јачања и подизања зем
љорадничког сталежа, у циљу да се и земља кроз
ту одлучну реформу оснажи и ојача !
Оно што је Радикална странка била пре пола
века , странка малога човека и претставник слабих
и незаштићених , - то је данас Југословенска Ра
дикална Заједница , Странка најширих народних
слојева , сељака и радника, која у своме програму ,
кас прву тачку , предвиђа заштиту и потпору еко
номски слабих . Оно исто што је пок . Пашић изнео
на Илијиним водама пре више од пола века као
програм Радикалне странке, унела је још опшир
није и саображено новоме времену , Југословенска
Радикална Заједница у свој програм : Слобода збо
ра и договора, економски просперитет и пуна зако
нитост, равноправност за све и свакога , самоупра
ва општина и покрајина , и пуно учешће народа у
државној управи!
Говор , који је на првом конгресу Југословен
ске Радикалне заједнице одржао шеф ове странке ,
г. др . Милан Стојадиновић , један од најприснијих
сарадника Николе П. Пашића , ништа се по својим
концепцијама и погледима не разликује од оних
говора, које је у току своје дуге и тако плодне по
литичке каријере држао Никола П. Пашић , обра
ћајући се народу и организујући га у сарадњи на
делима за добро Краља и отаџбине . И као што је
некада Радикална странка окупила све родољубе и
борце за слободу и Уједињење , од Далмације до
Војводине, тако је данас Југословенска Радикална
Заједница примила у своје фаланге огромну већи
ну нашег народа из целе уједињене Југославије .
Она је пошла оним истим путем, којим су некада
ишли многи великани нашега народа , не само из
Србије већ са читавога словенског Југа . Светозар
Марковић , Светозар Милетић, Јаша Томић, Стојан
Протић , Љуба Јовановић и многи други, на челу са
Николом Пашићем, започели су један велики наро
10

дни посао, који данас са толико успеха и истрајно

сти наставља г. др . Милан Стојадиновић , са својим
многобројним сарадницима , уз пуну потпору огро
мне већине нашег народа .
Због свега овога , Југословенска Радикална За
једница гледа у Николи П. Пашићу свога зачетни
ка и претходника, па је зато Главни одбор наше
Странке одлучио да десету годишњицу смрти овога
народног великана прослави као свој празник, као
дан сећања и пијетета према једноме великоме чо
веку , који је својим умним напорима и државни
чким радом обележио ону бразду , којом има да и
де и Југословенска Радикална Заједница ! ...
 Nur. П. Паша

(Снимак из 1926 године)

 ПРЕДГОВОР

Материјал који је у овој књизи објављен , купљен је и

биран са пијететом према личности Н. П. Пашића , у жељи
да се бар у неколико илуструје Његов ЖИВОТ и Његово
дело. Млађе генерације знају из године у годину о Паши
ћу све мање, знајући много више по чувењу и по тради
цији, него на основу аутентичних извора . Да бисмо им олак
шали да схвате Пашића што јасније и што прецизније, ми
смо у овој књизи поново објавили и нека старија докумен
та или, боље рећи, и неке старе текстове , из чијих редова
излази један Пашић који се лако заборавља а врло тешко
даје претставити , нарочито кад се човек ослања само на
такозвану усмену традицију . То се поготову може рећи за
Пашића из осамдесетих и деведесетих година прошлога века,
јер је то раздобље и временски толико удаљено од данаш
њих генерација и пошто већ и све Оно што је предратно,
односно пре 1918, за те генерације изгледа давно и далеко.
Свакако, млађима се то не сме много ни замерити, пошто с
једне стране у живот ступају и већ заузимају у њему своје
место и они који су рођени после 1918, затичући у новоме
свету на који наилазе толико проблема и толико задатака ,
да нови људи можда морају и економисати са временом ,
кога уосталом немају на претек, да би прелиставали разба
цане и растурене чланке и говоре ; са друге стране , старији
до сада ништа нису ни учинили да подмлатку олакшају ра
зумевање оног поратног , ратног и непосреднО предратнОГ
Пашића, Пашића у политичкој борби од 1900 до 1912, ― а
камо ли да су приступили објави ма какве Пашићеве био
графије, која би обухватила и Његов политички развој и
рад од 1868 до 1900 године, дакле његов рад у Деветна
естом Веку, када је он тридесетогодишњом политичком и
херојском борбом већ дефинитивно избио у први план наше
новије политичке историје и надрастао не само све своје
противнике , него и све наше државнике тога бурнога и лич
ностима богатог столећа.
14

Савремен човек заиста нема времена да прелистава

комплете старих листова и часописа, да би се непосредно о
бавестио о једној личности нашег политичког света, а ни
каква „монографија“ ни о Пашићу ни о покрету који је он
носио и водио више од пола века није долазила у помоћ
радозналим духовима . Са разних страна, Пашић је међутим
ca толиком жучности и са толико различитих тачака гле
дишта био упорно клеветан, оспораван и побијан као лична
вредност , да је просечан и објективан човек могао само жа
лити што су му Пашић и његов живот на нашем језику мање
приступачни, него нпр. живот Бизмарка или Кога другог
страног државника . И зато се с правом говорило да ту пра
знину ваља већ једном нечим попунити, да тај недостатак
треба некако уклонити, ма и објавом просто сређене грађе
која би се односила на великог трибуна, борца и вођу, о
коме је његов народ читао само критике или доста некри
тичне брошуре, у којима је Пашић причан и препричаван до
миле воље, а да се нико није усудио да завири у архиве и у
библиотеке и да приђе изворима. До душе, објавити хро
нолошким редом само грађу за живот и рад Н. П. Пашића ,
то би захтевало томове од хиљада страна, те је лакше о
правдати оне који су се устезали пред тим издавачким по
слом, него што бисмо могли опростити онима који су окле
вали и пред мањим : пред објавом једне критичне биогра
фије Пашићеве, која је из године у годину била све већа
потреба и чије би се отсуство дало назвати једном прилич
ном срамотом нашега времена и наше средине . Имати тако
велике људе као што је Пашић и не објаснити их своме на
роду , то је несумњиво доказ једнога културног нехата И
нехата са којим се код нас схватају извесне дужности и оба
везе према самима себи. Свакако, не треба ту стати на гле
диште да, „ народ који не поштује своје великане , не заслу
жује ни да их има," - јер је народ својом поштом према
Пашићу учинио за њега више него и за једнога нашега др
жавника, пошто га је већ убацио у толике своје крилате
легенде ; али , из ових би се „размишљања“ дали формули
сати и доста оштри приговори на рачун онога дела наше
интелигенције , чија је стручност сбрађивање наше раније и
скорије народне прошлости .
У жељн да потстакнемо ове последње пријатеље на
вршење њихове дужности , а у тежњи да омладини пру
 15

жимо једно корисно политичко штиво, ми смо у овој књизи

сабрали један низ чланака и других текстова , чинећи само
један мали покушај, дајући само један скроман оглед о томе
шта би се све дало рећи о Пашићу, шта све даље изазива
студију у вези са њим, шта би се све, најзад , у вези са њим
и његовим делом нудило историчару на обраду а читаоцу
на поуку и уживање. Нисмо при томе тежили да дамо ни
неку пригодну споменицу , нити неку антологију , и више смо
се држали мерила да пружимо народу једну политичку чи
танку о Пашићу, него што бисмо се паштили да изиђемо
са овом књигом само пред нашу народну интелигенцију . Ова
књига, дакле, нема научне претензије , али она нема ни тен
денцију чисте партијске пропаганде : њен је основни циљ да,
у отсуству сваке критичне књиге о Пашићу, пружи и обра
зованом и простом човеку основни материјал о његовом
животу и државничком раду .
*
Има људи који Пашића олако своде на лукавост и на
себичност, на оличено частољубље и на оличење утилита
ризма. Ова књига неће бити само протест против таквих до
ста укорењених мишљења, него ће Их она и разбити, по
што њени одломци показују да се тај човек не даје тако
лако, скоро лабријерски упростити на овај или онај тип сва
кидашњег човека и обичног грађанина. Пашић је био на
сваки начин један од најкомпликованијих људи свога време
на и своје средине, па можда и Европе свога доба. Чак и
она особина збуњености , која се Пашићу тако радо при
даје (уз карикирани начин његовог говора и стила), --- чак
и та особина доказује колико се овде ради о једном дубо
ком и многостраном човеку , задубљеном у своју мисао и у
своје дело . Изванредно радознао, изванредно обимне инте
лигенције, тај се човек није увек могао ни концентрисати на
баналним стварима живота, да би увек био јасан и одре
ђен у ситницама и појединостима . Али, када се погледају
линије његових стварања и правци његове борбе , објектив
НОГ оцењивача тога ванредно радљивог и увек заузетог
човека мора и данас да задиви једна невероватна целисход
ност и упорност у моралу и у логици, које је он једном
изабрао , као и једна непоштедна и немилосрдна самопожрт
ВОВНОСТ са којом је он улазио међу људе, увек у жељи
да им само буде од користи .
16

Ушавши у гимназију са идеалистичким, Пашић је из

ње изишао са материјалистичким гледиштем на свет. Као
младић, он је у Цириху припадао кругу Михаила Бакуњина,.
оји је за њега рекао да ће једини из тога циришког руга
створити нешто трајно. Питање је, међутим, када је Пашић .
изишао из тога круга и када се вратио идеализму ране
младости ? Симптоматично је у осталом да га никада и нико
о томе није ни питао и да нико никада није анализовао ње
гове унутарње кризе, ―――― што је доказ више о томе како су
му површно људи прилазили . У зрелим годинама , знамо сви,
― Пашић није био материјалист
: он је веровао у Бога и
био дубоко побожан човек . У својој приступној академској
еди r. Богдан Поповић вели да је Пашић узвикнуо 1914 ,
када нас је напала Аустрија, а Русија нам изјавила своју го
товост да нас помогне : „Велики је и моћан цар руски !“ Г.
Поповић анализује ред речи у овом усклику, јер га инте
ресује само положај придева у обичном говору и у усклици
ма дубокога узбуђења , - али други тврде да је се Пашић
тада прекрстио и дигао руке небу. Један атеист то не би учи
нио , и Пашић извесно није био атеист. Тврди се међутим да
је он стајао једно време и на атеистичком гледишту, али да
га је напустио још као ђак у Цириху. Једнога дана вели
усмена традиција - другови су га позвали да посети цириш
ку опсерваторију . Телескоп је окренут на неку звезду и Па
шић је ставио око пред стакло . Видевши васиону и осмотрив
ши је са великим унутарњим узбуђењем, он је, веле, узвик
нуо: „ Има Бога !“ То уверење, ту веру да има Бога, Пашић је
после упорно носио кроз цео свој живот и кроз сва страдања
и борбе , и оно је основна црта његовога карактера. Из те цр
те су се развиле можда и друге његове особине, као што је
било његово стрпљење, његова вера у себе, његова вера у
наш народ, његова вера у историску правду, као и његова
вера у здрав консерватизам и здрав радикализам, и , најзад,
његова вера у демократију, потребу борбе и потребу права
Оптимизма.
Сводити данас једнога таквог човека , који је више од
пола века водио нашу државну политику и имао у својим ру
кама судбину земље и народа, увек занимљив и увек нов за
све ситуације и сва стремљења, увек тајанствен и увек недо
кучен чак и за његове најближе сараднике, (пред којима се
никада није сплео нити понављао у методима и у решавању),
 17

сводити једнога таквог државника на овај или онај тип Тео

фрастових примитивних карактера, то је заиста лакомисле
ност или злонамерност. Срећом, и та лакомисленост и та зло
намерност имају да умру заједно са онима који су их про
поведали , а будућност ће по Пашићу рити и рити, копати и
копати, дубити и дубити да би објаснила његове вредности и
да би нашла непристрасна објашњења за његове личне по
ступке и државничка дела.
*
У овој књизи читалац ће наћи многе напие који не ка
рактеришу само Пашића, него и време, епоху у којој је оН
предузимао своје потхвате. Неки од тих написа нису чак ни
шта више него само илустрација идеја и прилика под који
ма је Пашић дејствовао. Ми чак жалимо ШТО НИСМО могли
приложити и више таквих текстова , јер нам обим ове књиге
то није допуштао . У главноме узето је и преписано, одабра
но и објављено оно што не само објашњује онога србијан
ског Пашића као дете свога века, деветнаестога века , и сво
је средине, него наговештава и онога великог балканског
Пашића, у кога се он обрео у међувремену од 1904 до 1914,
да би се и тада превазишао и да би се у току Светскога рата
и на конференцији мира манифестовао као једна европска
политичка фигура, као један репрезентент савременог Сло
Бенства и човечанства, као светски грађанин и велики поли
тички стваралац. У сваку руку, таквом се величином не по
стаје ни на пречац , нити се у њој остаје само у тренутке . За
такве висине потребна је пре свега једна изванредна чврсти
на ума и воље , затим дуго животно искуство и дуга полиТИЧ
ка каријера , која даје „рељеф “ једној таквој величини, која
носи њену основу, условљавајући онај „план“ на коме почи
ва та огромна архитектура, чије размере задивљују. Када се
то зна и схвати, Пашићу се не могу лако одрицати врло ви
соки квалитети ума и срца, као што му се не могу оспорити
ни необичне ширине духа и душе. Они се могу и одрицати и
оспоравати, али их је тешко одрећи и оспорити ! Ту се ситан ,
или пристрасан , или личан човек улазуд диже на једну ствар
ност. Он ће да падне , та стварност остаје !
Пашић политички везује наш XIX и XX век, он држи
кроз своју личност логичну везу међу њима. Толико садржи
не не би могло стати у једном ускогрудном или у ма коме
погледу скученом човеку . И ма колико да се ми чувамо да
2
18

изрекнемо реч која то карактерише и која објашњава ту сна

гу и ту енигму, реч генијалност овде сама надире, намећући
се скоро једноставно .
Замерке које се упућују Пашићу нису ни мале ни лаке ,
али се тако велике замерке као што се чине њему, не могу у
опште ни чинити мањим људима . И пре и после ослобођења ,
критикована је и његова спољна и његова унутарња полити
ка. Година 1918-та ликвидирала је и предала историји његове
раније одговорности, година 1926, као година његове смрти,
потисла је у историју и саму његову личност и сва његова
дела. Главна замерка Пашићу било је у главноме оно тврђе
ње да је он узан у схватању народног и државног јединства
и да је у ствари био и остао локал -патриот и племенски др
жавник. Прерано би било да се десет година после његове
смрти потеже и то танано питање , чија би расправа можда за
таласавала и друга , такође осетљива питања. Могло би се са
мо рећи, на основу неких текстова баш из ове књиге, да је
Пашић био узан, али узан само У темринологији . Од пре
1914 године није могао да употребљава изразе који означују
шире , југословенске појмове а да при томе не изазивају Ау
стрију, али је у свима својим алузијама, којима је циљао на
те југословенске појмове , био шири него што би то на први
поглед у опште изгледало. Шта више када се пажљиво чита
ју његови говори и чланци, почев од оних из осамдесетих го
дина прошлога века, и када се данас чита његов говор у Ha
родној скупштини, одржан 7 јуна 1923 године, у коме је он
разлагао нека наша основна питања, бранећи се и нападајући
у исто време, - види се да се један црвен конац провлачи
кроз све његово дело . У том скупштинском говору он је ка
зао многе тешке и непријатне ствари, тешке онда када их
је изговорио, тешке и данас , после толико година. Али , у то
ме говору је он одговорио и на онај приговор који му је че
сто чињен да је он ужи српски , а не југословенски патрио
та ! - износећи своје политичко ВЈЕРУЈУ и полажући пред
јавности рачун за свој политички рад. Као у некој исповести ,
он у томе говору вели : „ Да смо ми хтели да не будемо браћа
и да не будемо заједно ..., онда бисмо ми , да смо то хтели,
«< на то пристали још онда, када су нам давали за време ра
та Славонију , Срем , Хрватску, целу Босну и Херцеговину и
Далмацију до близу Шибеника, а то је све давано да буде
српско , да буде Србија ! А шта смо ми одговорили ? Одгово
 19

рили смо, Господо , ово: Да ми пре пристајемо да отсечемо

једно парче од нашега тела и да дамо Бугарској, али никако
не можемо да се одречемо Хрватске и Словеније !..“
Међутим, питање унутрашњег уређења наше земље по
стављало се тада са великом нервозом и жучношћу, па је у
тој жучности долазило и до окршаја у којима су падале и
тешке речи и неосноване констатације !..
На овој ствари ми застајемо, не желећи да улазимо у
ово питање дубље и даље. Они са којима је Пашић чекада
полемисао, још су увек живи, и многи од њих на својим ста
рим гледиштима. Време које тече, даће нове облике и нове
садржаје појмовима, па чак можда и читавим идеологијама.
Будућа покољења, која ће нас судити из већег размака и са
више личне незаинтересованости , цениће свакога, па и Паши
ћа по његовој заслузи . У свакоме случају, прилазећи Паши
ћу, она ће му приступити са више респекта и са више пажње,
него другим једноставнијим политичким фигурама. Она ће у
њему увек наћи човека који је могао и да греши, али који је
могао и да се уздигне над оним што је лично, да би могао
да генерализује појмове и да предлаже синтезе у чију је ко
рисност он лично и поштено веровао.
На сваки начин, ми смо далеко од тога да прејудици
рамо ичији суд по овим питањима, па ни суд историје, а што
смо говорили и о њима то је зато, што је било немогуће го
ворити о Пашићу а не дотаћи се и тога.
*
Пашић је имао не само богата и разноврсна, него и вр
ло дубока , непосредна животна искуства. Више пута осуђи
ван на смрт, он је бивао много пута у животној опасности, и
то на различите начине . Пре свега у рату, затим у политич
кој акцији. Једном је чак, —— ма колико то иначе изгледало
парадоксално , био осуђен на смрт и од наших национала
лаца, зато што као министар спољних послова није допуш
тао четничку акцију у Јужној Србији ( пре 1912 ). Кажу, ( и о
томе је чак писано) , да је Пашић тада решио своју ситуацију
на тај начин што се и он уписао у удружење основано ради
четничке акције, али је забрану акције задржао још за неко
време. Овај и слични компромиси , који су њему полазили за
руком, показују снагу ауторитета и личног престижа са ко
јима је он силазио у масу или пред појединце . Нешто снажно
и животно је зрачило из њега, и он је умео да се на досто
20

јанствен начин послужи тим личним преимућством. Уосталом

он је целом својом појавом оличавао једно изузетно људско
достојанство , које се огледало и у складности његових начи
на, у учтивости и пристојности његових речи и манира, У
спољној отмености тога претставника једног времена и једне
pace . To my је преимућство понекад олакшавало , али понекад
и отежавало борбу ако је противник био изузетно низак. То
је чинило да су људи ишли за њим са поверењем и да су их
његове пажње, двогубо почаствовале , као што их је његова
хотимична непажња морала грубо болети. Само један велики
психолог је могао остати и поред те премоћи над савремени
цима онако умерен како је он био у искоришћењу тих лич
них могућности, задржавајући пуну равнотежу свих својих
сила у акцији и у трпљењу. Тај му је став удвајао приврже
ност политичких следбеника, али му неки непријатељи ни те
особине нису никад могли опростити. Међутим, Пашић је
лично више волео да и сам има посла са силним и отменим,
него са слабим а неотменим или снажним, али љигавим про
тивницима. Он је уосталом умео да буде великодушан и да
„пређе“ преко увреда, и то не из моралне неосетљивости и
цинизма (како се мислило) , него из филозофског схватања
живота, за који је знао да је кратак, па није хтео да губи
време у личним објашњењима. Отуда, он се није давао лако
изазвати, и он је са благом иронијом одбијао сукобе, увек
прибран и сређен, док су његови непријатељи били према
њему брутални и до драстичног сарказма, не бирајући срет
ства да га изазову . Иако су знали да су његови стари дошли
на Тимок са Шар- Планине, негде северно између Скопља и
Тетова, ти су противници на пример тврдили ( у домаћој и у
страној штампи ! ) да је Пашић Јерменин, као што су понекад
тврдили и то да је Бугарин . Он је међутим био од њих при
стојнији , јер јачи и више у праву у многим и многим поле
микама и сукобима. Са благим осмехом, он је прелазио преко
тнх измишљотина и изазивања. Али крајње изазван а потпу
но у праву, он је био немилосрдно одбранбен и тада је за
давао смртоносне ударце, скоро без милости , свестан да му
савремено јавно мњење и историја ту одбрану никада неће
замерити.
Водећи један трезвен и приватно беспрекоран живот ,
савршено једноставан и патријархалан, он је био код куће
ваљан домаћин и родитељ . Непорочан, пажљив према родби
 21

НИ и пријатељима , па чак и према деци и унуцима својих

пријатеља, он је био драгоцен садруг и пријатељ . Никада га
нико није могао оптужити за лицемерје, иако се често гово
рило да је резервисан, неповерљив, скептик, па чак и „визан
тинац “ . У чему би међутим могао да се данас нађе траг тога
његовог „ византинизма“ ? Где су ти злочини којима је он
упрљао своје руке ?! Где су жртве његових сплетака ? Где су
трагови његове злурадости ? ... Ако су ти трагови надживели
за читавих сто година једнога Милоша и једнога Вучића, за
што они не би надживели и Пашића за десет година?... Ово
питање треба да поставе себи старије, а треба да га поставе
и млађе наше генерације .
Једно је питање најзад да је неко тако мудар , да га не
пријатељи не могу да преваре, а друга је ствар бити визан
тинац у смислу у коме се та реч употребљује на улици, У
жељи да се неко њом увреди !
Пашића су често називали лукавим и искључивим чове
ком зато што је он врло ретко волео да поверава своје иде
је и мисли другоме, што није патио од потребе да се испо
веда и да се гласно анализује, што је мрзео брбљиве и инди
скретне људе, што није подносио оне који су ударали на ве
лика звона сваку ствар чије им је извођење било поверено ,
у жељи да себи придаду важности, ма и по цену да од тога
страда посао кога су се латили. Пашић је, сем тога, знао
право значење речи и он није волео људе који су играли њи
ма, дајући им други смисао . Он је пре свега волео јасност .
Он је ценио људе који јасно говоре и пишу, али није це
нео ни китњаст стил, ни велике речитости , које су се ди
зале до реторске мајсторије . Претпостављао је лаконски на
чин изражавања свакој опширности, и , штедећи време, он је
често, пишући и говорећи , жртвовао и граматику и синтаксу
краткоћи израза. Један такав човек, са таквим жаргоном и
стилом изгледао је површноме посматраоцу незграпан, недо
всљно књижевно културан, удаљен од развоја језика и ње
гових напредака . Извесно је међутим да је Пашић остар до
смрти веран језику и стилу из седамдесетих година прошлога
века , да он није од тога времена много обогатио ни свој је
зик ни своју фразу. Он је употребљавао један језик у коме
је било много архаизама, као што је у њему било и русизама
и галицизама који су били мода у своје време и који су некад
остављали утисак да ће у нашем језику чак стећи и право
22

грађанства. Тако је н . пр . Пашић у једном говору око 1923

употребио реч „ равенство “ , мислећи на равноправност . Кад
му је речено да је та реч изашла из употребе ако је икада
код нас и била ) , он је рекао : „Па нека остане тако како сам
ја то рекао, ја не умем да цифрам !“
Отуда се с правом може говорити о Пашићевом језику
и његовом начину изражавања, који се осећа и кроз његове
пречешљане говоре и чланке, као и кроз његова писма Ст .
М. Протићу из 1919 (објављена у „Времену" 1928 године ) , и
кроз друге документе.
**
Пашић је заиста тешко мењао једном усвојене навике
и схватања, као што је тешко напуштао и судове једном до
нете о овој или оној личности. Тачно је да је он људима
прилазио са извесним неповерењем , али је тачно и то да је
он то неповерење задржавао чак и према људима са којима
је дуго година сарађивао. Он је волео да ради са даровитим
јаким и лојалним људима, али је лојалност ценио нада све и
зато је често претпостављао лојалне даровитима, слабије ја
чима а мање лојалним . Основни посао око једне ствари ипак
је радије задржавао себи, него што би га комотно пребацио
на другога, пошто је више веровао у себе и у своју саве
сност, у своју озбиљност , стрпљивост и тактичност , него што
је веровао у те особине код других . Извесна самосвест га је
терала да граби положаје , места и одговорности не заго што
је био сујетно амбициозан , него зато што је назирао сујетну
амбициозност других , који су „ комотно“ примали и такве
задатке које нису могли извршити . Скоро редовно, он је ви
ше волео људе него што им је веровао , пошто је био доста
разочаран у постојанство људских карактера и у гвоздену
чврстину њиховог разума. Ћутљиве је претпостављао брбљи
вим , скромне разметљивцима. Упорно је удаљавао од цен
тралних државних и партијских послова све плаховите и ма
лодушне људе, а центар борбе , улогу шефа и арбитра је увек
грчевито задржавао себи, јер је себи највише веровао, себе
највише теретио, на себе се највише ослањао , у себе се сама
највише поуздао. С годинама, ово самоистицање је код њега
расло и оно је од неких било погрешно схватано као ташто
самољубље и неограничена властољубивост, премда је то би
ла само свест једнога човека о месту које му припада, о сна
зи којом располаже, о одговорности које није смео да се ли
 23

ши и коју је увек усрдно примао оберучке, само да би што

личније могао да ради и да што пажљивије одговори својој
историској мисији. Он није волео да се игра са влашћу, да
уступа власт олако и да олако буде после на њу опет позван .
Он се ње држао са уверењем које му је давала његова мо
рална егзалтација према идеалима којима је служио : монар
хији и народу, ослобођењу и уједињењу, демократској мисли
и словенској мисли, и , најзад, радикалној мисли. За шездесет
година политичкога рада и сарадње са толиким људима и то
ликим генерацијама, он се беше свикао на људске слабости и
на људску несталност. Чак ни пред издајом неких својих са
радника он се није ни много чудио, ни дуго задржавао . Цео
регистар људске ваљаности и људског неваљалства му је био
познат и за њега није било тајне. Отуда, он је био понекад
оштар у оцени мотива који су понекога руководили у овој
или оној акцији, али је требало и схватити ту општрину ка
да се зна колико су се људи њему додворивали И како су
једни друге сликали пред њим, и ломили пред њим, препору
чујући се његовој пажњи . У главноме, упоређујући друге са
собом, он је могао с правом долазити до закључка да је од
њих јачи, бољи, постојанији и озбиљнији.
Са свим својим манама и врлинама, Пашић је био израз
средине и епохе, те га треба оцењивати с обзиром на њих и
бити праведан. С обзиром на средину из које је он поникао
и време у коме је дејствовао , Пашић је био и Србин , и Југо
словен, и Јужни Словен , па чак и Словен свога времена. Пра
тећи његове поступке, човек треба само да се запита о томе,
како би он сам дејстовао у ситуацијама у којима је Пашић
дејствовао, па да се увери колико је тешко критиковати Па
шића и уопште и у појединостима. То се осећање има наро
чито онда када се данас читају његови говори и експозеи ,
чланци и т. д. , из којих се види да Пашић никада није деј
ствовао само по осећању, него да је приуготовљавао сваку
своју изјаву , студирајући околности тренутака и одмеравајући
сваку своју реч, сваки свој израз . Шта више, у тим говорима
и другим текстовима , који су често сачувани тек у редакцији
других лица , ми Пашићеву мисао назиремо не само у поједи
ностима које су можда и дотеране , - него и у основној ло
гичној подели његовога излагања, у оној првобитној шеми
коју је он израђивао пре но што приступи својој редакцији
текста . У тим излагањима он је ванредно методичан, научно
24

одређен. Облици његових чланака и говора зато нису тако

несавршени, као што то вели фама на коју смо били скоро
навикнути. Када се узме у обзир и то КАКО се све данас го
вори и пише, Пашићу се мора признати да је он више ценис
и себе, и своје мисли, и слушаоце којима их је излагао, него
многи и многи данашњи политичари. Он се обраћа радикал
ним конгресима скоро редовно са по једним историским ек
спозеом који је узор прегледности и који би многим струч
њацима могао да служи као основни план за једну студију
или књигу са тезом. Он полаже на то да буде логичан , и то
критички и научно логичан, кад год узима реч или перо . И,
редовно, он даје тако заокругљене целине, да се може рећи
да је предмет исцрпен, да је излагање кратко и јасно, да је
оно лишено сваке личне ноте и да је све казано до краја јед
ним простим , пристојним и јасним језиком. Текстови који су
пред читаоцем у овој књизи, дају му могућности да провери
ово опажање. Уосталом, он ће и сам доћи до њих, као и до
многих других .
*
Често се о Пашићу говорило као 0 једном човеку
огромне моћи предвиђања, и то је тумачено тако као да је он
био обдарен неком телепатском снагом . Вој. Маринковић је
н . пр. ту Пашићеву моћ предвиђења радије сводио на ИН
стинктивно осећање, него на еманацију разума. У ствари, Па
шић је био увек ванредно обавештен човек . У погледу својих
основних уверења, могло би се рећи да он до њих није до
шао интуицијом , него студијом, пажљивим радом . Он је вео
ма много читао и радо је читао социолошка дела, историју,
фолклор и сличне области . За реконструкцију чињеница из
тих области и за синтетичне закључке на основу њих, машта
човека мало може да помаже, ――― ако он не познаје и матери
ју . Пашићу су злурадо оспоравали чак и начитаност у овоме
погледу. Он је претстављан као противник свега што увећава
личну политичку културу . С колико неправде, то се види из
горњих излагања, али треба ићи даље. Он није улазио ни у
дневну политику поводећи се само за својим осећањем. Он се
и ту обавештавао и дуго припремао за сваки потез. Он је
био у сталноме контакту са хиљадама и хаљадама људи у
земљи . Он је био приступачан свачијим обавештењима и су
гестијама . Он никада није улазио у решавање једне дате си
туације пре но што изврши најисцрпнија консултовања . Te
 25

његове анкете имале су неки научни метод у себи : правнички

зато што он никад није пренебрегавао ни једну појединост у
процедури која се морала исцрпсти већ и зато да се задово
љи форма, без које нема права ; политичкО - психоло
шки зато што је он на крају тих консултовања имао у својим
рукама све конце ситуације, све појединости њених тешкоћа
и сав механизам даљега покрета историје. У тој својој оба
вештености он је био ненадмашан. Ненадмашан физички, јер
су седнице, разговори и пријеми понекад трајали данима и
недељама, и ненадмашан умно, јер је он могао да држи У
својој глави све исказе и утиске и јер је знао да их одабере,
да их одмери , и да на крају крајева одбаци све што је непо
требно, а да задржи оно што је битно и да дејствује у једи
ном могућном правцу.
Да буде такав, он је морао бити пре свега човек који је
поштовао туђа мишљења и који је полагао на то да о њима
буде обавештен, а са том великом особином он је могао бити
претседник владе и у некој далеко већој и далеко културни
јој земљи него што је наша .
*
Не бисмо желели да завршимо овај чланак а да не спо
менемо још неке непознате ствари, које веома много казују
саме по себи.
Пашић је од детињства имао тежак и мучан живот. Он
је сам продирао кроз живот, и у томе правцу стекао још од
детињства оно што се зове „ тешка животна школа“. Он је
био selfmademan у чистом и потпуном значењу те речи .
По свему судећи, он се уметнуо више на Свога деда
Рају, него на свога оца Петра , али је (као и Гете, и толики
велики људи) имао шта да наследи и од своје мајке , Перке,
која је била ванредно бистра и умна жена²) . Једна мала ана
лиза његове генеологије и историје његове породице потреб
на је овде у толико пре што је крајње време да се и о томе
понешто забележи.
Пашићев дед, Раја, био је хлебар, а веле да је дошао
..однекуд од Косова“ у Зајечар. Он је био врло снажан и од
важен човек , врло поносит и „ на своју руку“ . Кажу да је он
обично претио да би био у стању да сваког Турчина баци у

1 ) Петрија Пашић је била из богате и чувене породице

Стајковић .
26

зажарену пећ своје „фуруне“ , у којој је пекао хлеб , и тврде

да се он никога није бојао и да никоме није попуштао, због
чега је и добио надимак „Паша“ , по чему је његово доц
није потомство добило и презиме Пашић .
Раја је имао два сина : Петра и Јована, који су обадво
јица били дућанџије, али је Јован био имућнији. Петар је
имао синове Николу и Најдана и кћер Ристосију . Најстарији ,
Никола је надживео и брата и сестру.
Никола, његов брат и њихова сестра остали су рано
сироте без оца, а затим и без мајке. Како је још отац упутио
Николу у школу, он је наставио да је учи и после очеве смр
ти, док је Најдан ступио код стрица Јована у трговину, и по
сле био трговац.
Пашић је дакле рано изгубио мајку , а рано и оца. Ње
гова мати је међутим била једна тако отресита жена, па је ,
( по казивању једне њене унуке, кћери Најданове ), била при
мер памети и радљивости , тако да је „свет код ње трчао на
савет“ и полагао на њено упутство у болести и у другим теш
коћама. Пашић је од те своје мајке наследио много што шта
у своме унутарњем, духовному склопу .
Пашић је целога свог века имао врло привржено осећа
ње за породицу из које је поникао и за њен пријатељски
круг . Он и брат му Најдан су се волели и помагали, а њих
двојица су доцније заједнички удомили своју једину сестру .
Тој сестри, Пашић је негде око 1924 по највећој зими ишао
из Београда у Зајечар на погреб, а њеног је сина штитио у
животу као своје дете.
У свему, Пашић је имао једно снажно задружно осећа
ње и он је и према најудаљенијим својим рођацима био пре
дусретљив и дарежљив, у колико су они били потребити , а
нарочито је био нежан према своме синовцу, царском руском
пуковнику Петру Пашићу, који је умро у Београду, пошто је
Пашић лично тражио преко Чичерина да се пусти и врати у
Југославију .
Као што је био нежан за своју ужу породицу и за свој
пород , тако је био осетљив на све догађаје и у својој старој
породици .
Ове околности : та рана невоља деце која су се нашла
без своје мајке уз оца удовца , затим смрт тога оца који је
оставио још двоје ситне деце, све је то позивало Пашића
на велику животну присебност и трпељивост. У школи, он је
 Краљ Петар I ВеликИ

(Снимак из осамдесетих година прошлога века)

28

био међу оним сиромашним ученицима који су морали да ра

чунају на помоћ других. Једном речи, његово детињство ни
је било лако, као ни његова прва ни доцнија младост. У са
моме Зајечару био је један дечко, који је коштао своју мај
ку, богату удовицу , око 12.000 дуката док је свршио школу .
Та жена је говорила : „Пашићеви су срећни са њиховим Ни
колом, јер он уме и кроз мишју рупу да се провуче , док мо
ме детету треба врло много“ . Са тим богатим наследником,
Пашић је друговао и у Србији, а изгледа и на страни. Веро
ватно, тај га је друг и помагао, као што је и Пашић њега по
магао у учењу.
Поникавши из сиротиње , познавши оскудицу, Пашић јe
целога свог века остао строго умерен у јелу и у пићу, а ни у
младости није пушио. Од ране младости, он је максимирао
своју радну снагу и тежио да се оправда радом и поштењем.
Чак и када је богатом женидбом дошао у велике могућности
и када је избивши у први ред доспео у сређен и потпуно го
сподски живот, он скоро ништа није изменио у своме начину
живота : његова „ порција “ је била увек стална и одређена а
вино никада није узимао док у њега не долије нешто воде .
Ако је то све била карактеристика његове умерености, то га
је увек доста карактерисало и у другим правцима.
Невероватно сталожен, Пашић је у оквиру своје поро
дице био тих, благ и увек ведар , без обзира на политичке и
животне тешкоће на које је наилазио . Једнога дана, пре но
што он беше стигао дома, јавише његовима да је на улици
неред, да је Пашић нападнут од неких самосталаца, да су се
развиле читаве демонстрације . Нешто касније појави се И
Пашић. Видевши да његова синовица дрхти, да је бледа и уз
немирена, он је упита за разлог тога узбуђења. „ А зар ви ни
сте узбуђени ?“ упита га она, „ Не“ , рече он, „ ја прелазим пре
ко тога свега . Све је то пролазно, та ларма и сва та дрека.
Ја не одговарам чак ни на све нападе у новинама, а камо ли
на ова довикивања“ . Демонстрацију је међутим предводио
један човек који је данас угледан привредник , и Пашић је
због тога додао : „ Он је учио политику од мене још кад је био
шегрт и калфа, па сад, кад је постао мајстор , он мисли да
може бити мајстор и у политици “ .
Пашићева могућност да отрпи и да поднесе, била је
наупоредива. Ни то код њега није потицало из неког само
савлађивања, него је текло само по себи, скоро без икаквог
 29

нарочитог напора. Његови морални темељи су били дакле

врло дубоки и постављени на снажној здравици. Његове фи
зичке и умне снаге су биле велике и добро пропорционалне .
Његово здравље челично.
Тај и тај Пашић је био и остао велики што је у раз
ним епохама наше историје увек тачно знао да схвати захте
ве тренутка. Али, сем тога, он је знао и услове политике у
нашој земљи, који би се дали поделити у неколико основних
група . Прво , да народ има веру у себе и у божију правду, и
он се подвргао тој вери и пригрлио је најискреније . Друго,
он је схватио славенска осећања свога народа , и OH ИМ je
следовао. Треће, он је разумео да је наш народ за монархи
ју, и да конструктивне политике нема изван Тога схватања.
Четврто, он је увидео потребу демократске и народне владе
и он је ту потребу издигао на висину догме , за коју је по
днео и мучеништво, и био гоњен и исмеван . Пето, он је био
убеђен да се нашом земљом не може управљати без догово
ра са народом и да се без тога договора не може имати ни
добра управа ни добра национална политика. Полазећи ОД
тих неколико аксиома, он је створио свој политички систем .
Доследан томе систему, он је постао врло популаран у сво
јој земљи, и он је ту популарност искоришћавао тако мудро ,
да је она само користила и држави и народу , пошто је помо
ћу ње могао да спроведе и неке мере које би другоме, мање
популарном човеку теже пошле за руком.
У томе се огледа реалност његове политике и Његов
политички смисао за животну реалност. Он уосталом никада
није могао да загази у авантуру и никада да учини нешто
неполитичко , а то је, по нашем мишљењу, врхунац дужавнич
ке мудрости и људског достојанства .

М. С. ЈОВАНОВИЋ .
НИКОЛА П. ПАШИЋ

О СВОМЕ ЖИВОТУ И РАДУ

1
 33

ЖИВОТ И РАД НИКОЛЕ П. ПАШИЋА

ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ

Никола П. Пашић родио се на Св . Николу , 6/19

децембра 1845 године , у Зајечару , у угледном дому
Петра Пашића , зајечарског трговца . Отац Пашићев
био је из фамилије која се пре 300 година досели
ла из Македоније у Србију и образовала насеље
Звездан у близини Зајечара . Никола Пашић је свр
шио основну школу у месту рођења , прва два раз
реда гимназије у Неготину , а трећи и четврти у За
јечару . Како у Београду није могао да продужи
гимназију због немира изазваних бомбардовањем
од стране Турака , био је принуђен да пети и шести
разред сврши у Крагујевцу . Одмах потом почео је
на београдској Великој школи да студира технику ,
одакле је , као одличан ђак , послат од државе 1868
године да продужи студије у Цириху . Ту се Ни
кола Пашић нашао са осталим омладинцима који су
тамо студирали и , упознавши се са њима , имао је
доцније у неколицини њих најискреније сараднике .
У бурно доба Маџарске Буне , Пашићу је било
тек три године . Маса српских добровољаца поле
тила је , тада , у помоћ браћи преко Саве и Дунава .
О тим догађајима говорило се и расправљало по
свим српским кућама , па и у кући Пашићевих ро
дитеља , те је он , још у најранијем детињству сво
јем , осетио важност и озбиљност јачих народних
покрета .
Педесетих година XIX века Србија је још била
мала , васална кнежевина , којом је владао Кнез
Александар Карађорђевић , отац пок . Краља Петра ,
човек тих и скроман , под чијом се владавином во
дила оштра политичка борба између чиновника и

3
34

министара . Тада је Никола Пашић био још дечко ,

али је још онда осетио дах политичке борбе .
У доба Кримског рата , Србија , иако је , са сво
јим осећајима и расположењима , била уз Русију ,
није била кадра ступити у рат уз Русију . Тај рат ,
ипак, врло је повољно деловао на њену трговину .
Српски трговци лиферовали су храну и друге рат
не намирнице зараћеним странама , те је то знатно
подигло ступањ народнога богатства . У аграрној
држави као што је тада била Србија ( она је тада
дефинитивно прелазила из режима пастирске при
вреде у режим земљорадничке привреде) , било је
свега у изобиљу. Шуме су се секле на све стране
и крчила поља за зираћење . Као из земље , почела
су ницати села и градови . Стварао се ред грађана ,
предузимљивих , вредних и интелигентних , који су
почели долазити у додир са Западом , који су били
прожети духом жаркога родољубља и који су от
почели водити народне послове по угледу на за
падну буржоазију . Тој младој српској буржоазији
припадала је и кућа Николе Пашића , која , иако
осредњег материјалног стања , ипак је уживала у
околини врло леп углед ...
Године 1858 састала ce у Београду позната
Светоандрејска Скупштина , у којој су пресудну у
логу играли млади људи , школовани у Немачкој и
Француској . Они су хтели да за ноћ преобрате Ср
бију , од зависне Кнежевине , у самосталну државу ,
по типу земаља које су видели у Европи . У исто
време , сањали су о уједињењу свих Срба . Желели
су државу по европском типу , са сталним Парла
ментом и другим консеквенцијама уставности . Сма
трали су да је мала Србија , унутра задовољна и
богата , кадра постати Пијемонт Балкана . Време је
било веома бурно . По жељи Парламента , кнез Але
ксандар је напустио земљу ; на престо су враћени
Обреновићи . На управу државну враћен је кнез
Милош Обреновић I , један старац из 1815 године
који , исто као и Бурбони , у изгнанству ништа не
беше заборавио , и ништа ново научио . Владао је
самовољно две године , до 1860 , када је умро оста
 Никола П. Пашић
као студент технике у Цириху
36

вивши разочаране баш оне који су га вратили на

престо , и са којима је сарађивао . Као шеф једне
династије , оштро је прогонио Карађорђевце , завео
окрутни режим унутрашње сигурности и реда , за
уздао распасану бирократију . Да би либералима и
пак дао неку сатисфакцију , он је , у спољашњој по
литици одобравао њисве тежње . Врло вешт дема
гог у самој земљи , он је био врло велики дипло
мата . Кад је умро , исто се толико радовала Висока
Порта , колико и српски либерали , који су били у
опозицији . Али , да не би било забуне , потребно је
рећи да Србија , у то време , још није имала орга
низованих политичких странака и да су се оне ја
виле тек касније , седамдесетих година , са увођењем
парламентарног режима .
По Милошевој смрти , на престо је дошао , тра
гична спомена , његов син Михаило Обреновић III
(Обреновић II био је његов старији брат Милан ,
ксји је владао свега 25 дана , и који је раније умро ) .
Човек са много већом културом него интелигенци
јом , са мишљењима и манирима једнога аристо
крате , мецена за књижевност и уметност ➖➖➖➖➖ Михаи
ло је био тип просвећена деспота . Често су га ўпо
ређивали са Петром Великим , Јосифом II и фри
дрихом Великим . У историји Србије , одиста , он је
и играо такву улогу . Врло велики формалиста , по
нарави врло затворен и ћутљив , он је владао ауто
кратски , самодржавно , као Луј XIV . Од Србије
створио је полицијску државу , разорио општинску
самоуправу , етатизовао у њој све што се могло е
татизовати . Парламенат је саслушавао, али није во
лео сарађивати с њиме . Разним уставним законима
изменио је Устав онако , како је то одговарало ње
говом личном укусу . Како је то био Устав , који је
васалној Србији дала Порта , долазио је у уставне
сукобе са Портом , и са српским народом .
Ипак је Михаило био један од првих српских
владалаца , који је широко и јасно схватио поли
тичку улогу Србије на Балкану . Дипломатска исто
рија из његова времена врло је занимљива и поуч
 37

на . Михаило је сарађивао са Пруском , Пијемонтом ,

Грчком , Црном Гором и Румунијом . Имао је заним
љиве односе са Портом , Русијом , Аустријом и Фран
цуском . Одржавао је и развијао везе са неослобо
ђеним Србима , Бугарима и Албанцима у Отоман
ској Царевини . Спољашњи углед Србије био је ди
гао на велику висину . Европа је разговарала с ни
ме , и он је говорио с њоме у име целога Балкана ,
а не само у име Србије . Што је нарочито импоно
вало у режиму Михаилову , с поља и изнутра , то је
била његова војска . Он је имао најбољу војску на
Балкану и умео да је стави на равну ногу са европ
ским војскама тих времена . Модерно наоружана
и модерно обучена , та војска била је главна нада
свих балканских неослобођених хришћана . Михаило
је помагао чак и наоружање Црне Горе , а живо
подстицао бунтовне смерове још неослобођених
Бугара . Све су то докази колико је његова дипло
матија била озбиљна и снажна . Његов министар
војске био је француски царски пуковник М
команданти су били официри , који су се већ били
одликовали 1848 године у Угарској .
Али , Кнез Михаило није имао среће са омлади
ном , ни са либералима . Сва интелигенција била је
према њему у спозицији . Како у Србији није било
ни слободне штампе , ни слободе збора и договора ,
у Аустрији и Швајцарској појавише се српски опо
зициони листови . Ти су листови грмили противу
Кнеза , и рушили његову популарност . На дан 29
маја 1868 године , Кнез Михаило убијен је у парку
Кошутњаку , код Београда . Пао је као глава једног
омрзнутсг , компликованоГ и несавршеног режима .
Тражене су реформе , и те су се реформе народу
морале дати .
У то време Николи Пашићу је двадесет и две
и по године , и био је политички обавештен и ори
јентиран у правцу слободоумног покрета . Као мар
љив и одличан ђак , он је , учећи туђу децу , олакша
вас родитељу трошкове око својег школовања . Ка
ко после навршене треће године технике није би
ло професора на Великој Школи за завршна пре
38

давања , Пашић је као одличан ђак , конкурсом био

изабран за државнога питомца и послат на довр
шење техничких студија у Цирих . По чудној слу
чајности то је било 1868 године . Ако је Србија , те
године , преживела један преокрет , Пашић је пре
живео два . Тај његов лични , други преокрет , то је
било његово борављење у Цириху .
Лако је претставити себи како је изгледала
Швајцарска 1868 године , и шта је све млади Пашић ,
долазећи из Србије , могао у то време научити у
Цириху . Мора се истаћи , да он у Швајцарској није
проучавао само технику ; као дубок мислилац и
предестинирани политичар, он је проучавао и поли
тичке институције у Швајцарској , њен демократски
режим , њено на далеко чувено слободоумље и са
моуправу . Та су проучавања имала пресудан ути
цај на цео његов живот у Швајцарској , он је де
финитивно постао демократа и спремио се за вођу
модерне српске демократије .
Кад је дошао у Цирих , Пашић је ту наишао на
једну малу, српску, студентску колонију . Ти млади
људи одушевљавали су се марксизмом и Хервего
вим стиховима , па су одржавали везе са политич
ким емигрантима из целе Европе , којих је Швај
царска у то време била препуна. Најтешњи контакт ,
Пашић и његови другови одржавали су са Русима ,
којима је на челу стајао анархиста Бакуњин . Из
весна словенска солидарност владала је између je
дних и других . Бакуњин је био идол свију .
Бакуњин и Пашић били су, за дуже времена ,
пријатељи , али су се по том разишли . Бакуњин је
једном одушевљено говорио о револуцији , Пашић
га је тада запитао , уз ироничан осмех : „ Шта треба
да се ради после револуције ?“ ...
То их је питање раздвојило , али се , са поузда
не стране тврди , да је Бакуњин рекао : ,, У овоме
Пашићу лежи револуционар већи од свих нас " . И
Бакуњин се није преварио : Пашић је био практичан
револуционар , човек који није волео маштања и
фразеологију , и који је увек имао пред очима ja
сно одређени циљ . Његова ужа револуционарна и
 39

деологија била је у овоме : прво треба изазвати на

ционалну револуцију , ослободити све Србе испод
турског и аустријског јарма и ујединити их у једну
државу . По том , у духу демократије , реорганизо
вати српско друштво .
Први део тога програма Пашић је извршио де
финитивно крајем 1918 године . На другом делу ,
то јест на демократизацији Србије , почео је ради
ти чим је ступио у јавни живот, јер је у њој гле
дао неизоставну погодбу за економско, морално и
политичко развијање народа и потребну припрему
за извршење великог националног дела . Извршење
тога другог дела својег политичког програма , он
неуморно наставља и у нашој новој држави ... У по
литици , иако се служио малим револуцијама , ипак
радије ради еволуционистички .
Српски либерали , из времена Кнеза Михаила ,
имали су једну штампарију у Женеви . Пашић и ње
гови другови откупе ту штампарију и пренесу је у
Цирих . Од својих скромних , стипендијских среста
ва , нису могли плаћати слагача . Зато су Пашић и
другови му сами научили слагачки занат, и почеше
сами слагати своје публикације . Сам тај случај по
казује практичан таленат и експедитивни дух Ни
коле Пашића .
По смрти Михаиловој , на престо Србије дошао
је Милан , рођак Михаилов , Обреновић IV , каснији
Краљ Милан . За његова младолетства , уз њега је
било једно реакционарно намесништво . Омладинци ,
по повратку са Запада , били су у сталноме сукобу
са тим назадњачким режимом . Идејни шеф омла
динске опозиције био је млади Светозар Марковић,
отац српског социјализма , друг и пријатељ Николе
Пашића .

Када се , 1873 године вратио у Србију , Пашић

је , заједно са Марковићем , ушао у политичку бор
бу . Као изабрани кандидат за професора Технич
ког факултета на београдској Великој школи , он
је по неповерењу тадашње владе и (владаоца ) , одби
јен од професорске катедре и чисте науке , да не
би , као професор , деловао на политичка схватања
40

својих слушаоца ). Тако је , по погрешци ( кнеза ) и

његове владе , Пашић натеран на поље практичне ,
борбене политике . Како за њега није било места у
државној служби, отишао је за општинског инжи
њера у Пожаревац . Ту је био у сталном додиру и
живој измени мисли са свим слободоумним омла
динцима у земљи .
Од тога времена започиње се конкретни поли
тички рад Николе Пашића , његов непосредни додир
са народом , који се политички буди , и који тражи
да се и он пита о државним пословима . Пашић у то
време почиње задобивати глас доброг публицисте
и организатора партије . Смрћу Марковићевом , он
постаје њен шеф, јер га је сам Марковић , идол 0
младине као револуционар и писац , одредио за то
место . То је , наравно , било место пуно части , али
и пуно непријатности и тешких сукоба са тада све
моћном полицијом .

ПРВИ ДЕО ПОЛИТИЧКОГ РАДА НИКОЛЕ ПАШИЋА

Први пут је ушао Никола Пашић у Парламент 1878

године , и он долази одмах у сукоб са Ристићевим
либералима , који су били на влади и који су, после
ратова , које је Србија водила са Турском и после
Берлинског Конгреса ( који је Србији донео неза
висност , али који није задовољио све њене аспира
ције ) , губили терен у народу . У тим ратовима је и
Никола Пашић , као националиста ( као редов , а по
сле као инжињерски капетан ) , и сам узео учешћа .
Он је сасвим добро познавао ратне и поратне же
ље народа , и био је врло речит њихов тумач . Из
тога времена остао је један његов проглас бирачи
ма , који има историјску вредност . Потом је Скуп
штина била распуштена . Пашић је наставио свој
политички рад изван Парламента ...
На новим изборима Пашићева политичка група
добила је преко 40 мандата . Парламент , са 134 гла
са ( од 141 ) изабере Пашића за свога претседника .
Кнез Милан не хтеде да одобри тај избор . Он је
лично био нерасположен према Пашићу , па је , по
 (Фото Ханџарица , Београд ).
Никола П. Пашић
(Кад се као свршени инжињер вратио са студије у Цириху) ,
42

својем темпераменту , долазио до непотребних су

коба с њиме .
Већ 1881 године , Никола Пашић имао је уза
се једну велику политичку странку , којој је само
требало дати и спољашњу , дефинитивну форму . Те
су се године образовали први партијски клубови у
Скупштини , и Пашић постаје претседник Радикал
ног клуба. Партија је добила и свој лист ,,Самоу
праву “ , а после знаменитог збора у Крагујевцу и
свој , детаљно израђен политички програм , своје
статуте , и свој Главни Одбор , коме је био Прет
седник Никола Пашић .
Организација нове , Радикалне странке почела
се извводити живо и доследно , уз одушевљен при
јем од стране маса народних .
Кнез Милан је инстинктивно осећао , да се при
миче крај његовој самовољи . Нерадо је гледао на
радикални покрет и желео је некако да га угуши ,
омете у његовом рапидном ширењу . На томе је ра
дио углавноме , полицијским мерама , приликом из
бора . Али је здрава и чврста организација Радикал
не Странке ― дело у главноме Николе Пашића
одолевала свим тим мерама . Од 1880 до 1882 год .
избори су трипут расписивани . Резултат гласања , у
пркос свима сметњама власти , увек је остајао исти .
Радикали су , чак , бројно , и напредовали . Најзад , у
Источној Србији , у родноме крају Николе Паши
ћа , дође до сукоба између народа и власти . Морала
је да интервенише и војска , и нереди узеше велики
мах . Главни Одбор Радикалне странке буде ухап
шен и отпоче да ради крвави и страшни , преки суд ...
На сам дан хапшења чланова Главнога одбора
Радикалне странке , 25 октобра 1885 године , Никола
Пашић пређе у Земун , а одатле , железницом , крене
у Оршаву , где сазна да је народни покрет угушен ,
и да су неки од вођа тога покрета , чланови Глав
ног одбора Радикалне странке , који су остали у Бе
ограду, похапшени .
Противници Николе Пашића тумаче тај његов
корак као бекство од одговорности за његов поли
тички рад . Међутим тај корак је дошао по одлуци
 43

Главног одбора Радикалне странке , кад су отпочели

сукоби између војске и народа , и проглашено оп
садно стање : да сви чланови Главнога одбора оду
у народ и узму управу покрета у своје руке . Дога
ђаји су се , међутим , развијали неочекиваном брзи
ном , и Никола Пашић, кад је стигао у Оршаву, био
је обавештен , да је народни покрет угушен , да je
проглашено ванредно стање и преки суд . У исто
време видео је у Оршави српске полицајце , који су
имали да га ухвате чим ступи на српско земљиште ,
и да га упуте преком Суду ...
Сасвим је разумљиво , према томе , што је Ни
кола Пашић продужио после тога свој пут желез
ницом до Крајове и одатле колима до Калафата ,
па је лађом преко Дунава прешао у Видин , у Бу
гарску . Начин суђења „бунтовницима“ на преком
суду у Зајечару и бездушност, са којом су на томе
суду откидане радикалске главе , у потпуној мери
правдају тај корак Николе Пашића . Он је, in contu
matiam , осуђен био на смрт . Да би очувао свој
живот , он је морао остати у иностранству , и под
носити свакојаке патње . То је можда најзанимљи
вији период његова живота .
1
Иако изван земље , Никола Пашић ипак је жи
вео за своју земљу. Иако прогнан и одсутан , ње
гове идеје су остале у Србији , њих нико није могао
пребацити преко границе . Узалуд је Краљ Милан ,
наслањајући се на Аустро - Угарску, желео да у зем
љи створи политички положај какав је био за вла
давине Кнеза Михаила . Нови дух био је обузео ши
роке народне масе , које су у прогнаноме Пашићу
гледале свога вођу , и слушале сваку његову пору
ку . Пашић је живео у Бугарској , у Румунији и у
Русији , али је диктовао шта се има радити у Ср
бији , и руководио слободоумним народним по
кретом .
Под тешком депресијом због изгубљеног рата
са Бугарском , напуштен , мало по мало , од свих сво
јих ранијих пријатеља , нервозан , неповерљив и на
прасит , Краљ Милан могао је да констатује да га
чак више ни краљица Наталија не разуме . Оптужи
44

вао је краљицу , која је била Рускиња , да је она у

договору са радикалима , који нису крили своје ру
софилство , и да раде на томе да постане регентки
ња . То је био повод његовој мржњи на Русију и
његову разилажењу са русофилима . Он закључи је
дну тајну конвенцију са Аустријом , скоро предав
ши своју земљу и себе Хабзбурзима . У то време је
јавно избио његов брачни спор са Краљицом . Ка
бинети су се често мењали један за другим . Уну
трашњи потреси били су тако чести , да су већ и
сами Срби почели губити веру у своју пијемонтску
мисију . Краљ је јавно говорио : „ У Србији ми нико
није пријатељ ; чак ни мој син Александар . Једини
·
ми је пријатељ мој пас Виго, па и њега кад погле
дам у очи, чини ми се да ме се више боји , него што
ме воли " ... Поремећено душевно стање краљево
још су погоршавале његове страсти . Волео је лов ,
коње , карте , жене ; био је и страсан пушач ...
У таквом душевном стању , а у жељи да изигра
радикале и краљицу Наталију , Краљ Милан је дао
земљи најслободоумнији Устав . Он је сам , лично ,
претседавао Одбору који је радио пројекат тога
Устава , па је често узимао и реч у дебати . Никада
једна Скупштина није имала бриљантнијег прет
седника , ни достојанственије дебате ... Јер , -- TO
ваља признати , - Милан је био човек изванредно
лепе спољашности , а уз то је располагао и интели
генцијом и речитошћу првога реда ...
Кад је Устав био дат , и земља дахнула душом ,
Краљ направи још једно изненађење . На дан про
гласа краљевине ( 22 фебруара ) 1889 г. , одржавши
спремљени говор пред дипломатима и другим зва
ницама , Краљ Милан прочита акт о својој абди
кацији .
Тај је акт изазвао велику сензацију и у земљи
и на страни , јер је држан у тајности до последње
га часа , и јер је дошао неочекивано . На страни за
то је знало само неколико владалачких Дворова , а
у земљи само неколико људи .
У намесништву , које је Краљ одредио својему
сину , није било дато ни једно место краљици На
 45

талији . Према Миланову плану , они су обоје , и он

и краљица , имали да напусте Двор и да иду у ино
странство . У слепој мржњи према краљици, он је
тим поступком , мислио да је за навек одваја од
себе . Ту жељу његову, црквени поглавари никако
нису одобрили , јер је Наталија била примерна
жена .
Краљ Милан је рачунао да ће ново политичко
стање у земљи довести до хаоса ; да је нови Устав
практички неизводлив . Веровао је , да ће нереди ,
последица великих уставних слобода , убрзо захва
тити све гране државне управе , а да ће њихове те
шке последице најјаче осетити сељачки народ . Чвр
сто је веровао, да ће убрзо расуло бити тако вели
ко , да ће га народ молити да се врати у земљу , и
да ће Европа апеловати на њега да успостави ред
у Србији . У томе часу , ―― како је он рачунао ,
његов ће положај бити изванредно повољан ; он ће
се политички рехабилитовати , а радикали ће потпу
но изгубити ослонац у народу . Међутим , од свих
тих нада ништа се није остварило .
Један од првих аката Намесништва , било је
помиловање Николе Пашића , и овај се враћа 1889
године у Србију , у пуном тријумфу . Огромне масе
народа, на стотине хиљада , поздрављале су свога
вођу , кад је прешао границу и вратио се у Отаџ
бину . Те масе су га пратиле преко река и планина ,
обасипале га цвећем и клицале му као пророку и
стварному своме главару . Када су расписани нови
избори , радикали су добили већину , каква се тешко
добива : од 117 мандата , колико је свега било у
Скупштини , добили су 108 мандата . Пашић поста
је Претседник Парламента , и тада су донесени нај
слободоумнији закони о штампи , о окружној и оп
штинској самоуправи , о смањењу бирачког ценза ,
о укидању смртне казне за све политичке кривице ,
итд . Године 1891 Пашић је образовао први свој ка
бинет .
Политичка теза његовог кабинета била је у то
ме , да се Србија ослободи аустријског утицаја и да
се приближи Русији . Пашић је са малолетним Кра
46

љем учинио походу царском руском Двору, и цар

Александар III узе под своју заштиту своје кумче .
Краљу Милану буде забрањен повратак у земљу , и
тада се живо настало око конструктивног рада у
Влади и Парламенту¹) .
Па ипак , ствари још нису могле поћи својим
нормалним током . Кабинет Пашићев пао је са вла
сти 9 августа 1892 године , захваљујући закулисним
интригама краља Милана . Насилно спроведени
избори донели су либералима већину од једног гла
са . Међутим млади Краљ и сам заражен интригама ,
које су се око њега развијале , поче показивати аб •
нормалне поступке . На дан 1 априла 1893 године ,
он позва у Двор на вечеру раљевске намеснике и
чланове Владе, и устаде , са чашом у руци , да им
„ наздрави “ . Тада им саопшти , да их је све похап
сио, и да себе , пре времена , проглашава за пуно
летна . Чета наоружаних гардиста уђе у дворницу .
Краљ остави запрепашћене своје госте , па изиђе ! ...
У тој мелодрамској прилици , један либерални ми
нистар избацио је крилатицу: ,, Једна предрасуда
мање, једно искуство више!“ Та се крилатица пока
зала као сасвим тачна , јер су либерали, који су 1858
године вратили Обреновића на престо Србије , 1903
године , дакле само на десет година после прво а
прилске вечере , дали неколико најактивнијих заве
реника за уклањање Обреновића са престола .
Избори буду поново расписани, и они опет до
неше већину радикалима . Ускоро потом Пашић оде ,
за Министра Србије , у Петроград . Већ 4 марта 1894
године , Пашић бива разрешен од те дужности на
наваљивање Краља Милана , који се , и поред зада
не часне речи да се неће враћати у земљу , и поред
одлуке Народне скупштине , ипак био вратио у
земљу .
Србија је тада имала два Краља . Ни до данас
још није објашњен психолошки однос међу њима .
Између њих се беше испречила једна жена : Кра
љица Наталија , која је једноме била мати , а дру

1 ) У ово време Пашић се , као председник Министарског

савета, оженио г - ђицом Ђурђином Дуковић, из Херцег Новог .
Венчао се 26 маја 1891 године у руској цркви у Фиренци .
 47

гоме растављена супруга , и мати његовог јединог

сина . Често су оба краља претседавали Министар
ском савету . Пређашњи Краљ Милан носио је слу
жбено титулу врховног Команданта војске , и он је
на томе положају одиста имао успеха , али какав је
однос био између њега и сина , између та два вели
ка детета , амбициозна и самовољна , то историја
још није објаснила . Последица те биархије , био је
тешки неред у унутрашњој и спољној политици . У
Финансијама државним и у свима гранама државне
управе , осећао се несрећни утицај двеју воља . Све
је то изазивало огромно незадовољство у земљи .
Најзад , један бирократски кабинет је водио држав
не послове полицијски , али се нигде није осећало
да држава живи својим природним током . Њен ор
ганизам функционисао је тачно , али аутоматски ,
без икаквог животног напретка , без виталног по
лета . Слободе почеле да се сужавају , аустрофили
дигоше главу . У место Србије Црна Гора давала је
утисак да је постала Пијемонт Српства . Кнез Нико
ла је тиме отворено парадирао , вероватно потстак
нут с неке стране . Краљ Милан је јавно говорио :
„ Због руског цара Николе , црногорског кнеза Ни
коле и Пашића Николе , омрзнуо сам и своје крсно
име , Св . Николу " ... То доба у историји Србије на
звано је „ владановштином , по Министру Претседни
ку др . Владану Ђорђевићу , који је имао у себи да
уједини вољу оба Краља , и да у њихово име влада
Србијом , као неки мали Метерних или Бизмарк . У
то доба , народни покрет почео је узимати антиди
настички обрт . Сит сангвиничНИХ и напраситиХ
Обреновића , народ је почео шапутати о Карађорђе
вићима . Њихова звезда дизала се над женевским је
зером и сјала тако високо , да су је Срби видели и
преко Алпа .

У то време ( почетком 1899 године ) , изгледа да

jе Краљ Александар Обреновић V желео и сам да
се ослободи туторства свога оца . Године 1899 буде
инсцениран атентат , познати под именом : „Ивањ
дањски атентат “ , за који се говорило да је био при
премљен са знањем Краља-Сина . Краљ Милан није
48

•
пао као жртва тог атентата , али је он искористио
ту прилику да на његов рачун добије неке конце
сије . У Београду буде проглашено ванредно стање
и противу воље претседника др . Владана , и преки
Суд опет отпоче свој посао . Никола Пашић , који
нешто пре тога , тек беше пуштен из казненог за
вода , у коме је издржао затвор од девет месеци за
увреду нанесену Краљу Милану , буде наново ухап
шен . На оштру интервенцију Русије и других Сила ,
једва му је спасен живот , и осуђен је на пет годи
на робије . Ускоро међутим он буде амнестиран , но
с тим , да иде у добровољно изгнанство , у туђину ...
После овога , догађаји се ређају филмском бр
зином .

Краљ Милан и одани му др . Владан Ђорђевић

седе једнога јутра у Карлсбаду , и договарају се да
за Краља - Сина испросе једну немачку принцезу .
Лакеј им доноси депешу из Београда , у којој про
читају : „ Краљ је верио г - ђу Драгу Машин , од слав
нога рода војводе Луњевице , бившу дворску даму
своје мајке " ... Др . Владан одмах даје оставку ; Краљ
Милан такође демисионира на положај Врховнога
Команданта . У Србији настаје један неред , који је
љуто заболео све њене синове , као и њене пријате
ље на страни . Ни ранији социални положај г - ђе
Машин , ни њено порекло , ни њен ранији морал , ни
су је квалификовали за краљицу ... Да би се обез
бедио од евентуалног гнева свога оца, Александар
је издао наредбу да се на Милана пуца ако огледа
да пређе границе Србије ...
Отсуство Миланово створило је за Пашића мо
гућност , да се одмах врати у Србију .
Краљ Александар укиде Устав од 1869 године,
и даде сам земљи један нов Устав са дводомним
системом . Никола Пашић , приликом нових избора ,
уђе избором у Сенат ― горњи Дом новог Парла
мента . Већ у то време он је имао тако велики поли
тички углед , да је могао утицати на државне по
слове и са скромног сенаторског места . Али Краљу
Александру није било до сурадње , чак ни са нај
паметнијим људима . Он је , по сваку цену , хтео да
 49

буде диктатор . У ту сврху он изврши још један др

жавни удар , суспендова свој властити Устав , затим
даде други , који је вредио само једну ноћ , па тре
ћи ... Афере су се низале једне за другом , све скан
далозније од скандалознијих . Он се посвађа и са
мајком , а отац му умре у Бечу , без помирења с њи
ме . Краљица Драга направи се да је у другоме ста
њу , али се њена трудноћа обелодани као лажна ,
што је народ страховито револтирало .
29 маја 1903 године , Краљ Александар и Кра
љица Драга падоше као жртве једне официрске за
вере , у којој су узели активна удела и неки либе
ралски политичари . Народна Скупштина , изабрана
непосредно пред овај догађај , путем полицијског
насиља и ујдурми, није се никако ни састајала . Ре
волуционарна Влада врати слободоумни Устав из
1888 године и сазва Парламенат , који је био рас
пуштен . У Парламенту је извршен избор Принца
Петра Карађорђевића , женевског И швајцарског
грађанина , за Краља Србије . У Србији , од тога ча
са , нестало је династичке подвојености , јер више
није било Обреновића . Никола Пашић и Радикал
на Странка могли су се , од тада , свом снагом пре
дати извршењу својег политичког програма. Де
ветнаести век , започет за Србију револуцијом про
тиву Турске 1804 године , завршио се револуцијом
противу последњег Обреновића 1903 године . На
стао је нови , XX век , којим се започиње други пе
риод у животу Радикалне странке . Први је , дога
ђајем од 29 маја 1903 године , завршен потпуним
успехом борбе Радикалне странке за слободу и по
литичка права српскога народа . Други период отва
ра еру плодног , конструктивног рада Радикалне
Странке ...

ДРУГИ ПЕРИОД ПОЛИТИЧКОГ РАДА НИКОЛЕ ПАШИЋА

Нестанком династије Обреновића , завршује се

први , борбени део политичког рада Радикалне стран
ке и Николе Пашића , јер је доласком Краља Петра
Карађорђевића на престо Србије , започела ера по
литичких слобода у Србији . По својем васпитању
4
50

слободоуман , по жаркоме родољубљу својем пун

безграничне вере у бодри дух и жарко родољубље
својега народа , Краљ Петар је савесно поштовао
вољу свога народа , и оставио Пашићу пун мах да
ради , слободно и несметано , на добру својем и до
бру државе .. У тим високим владалачким врлинама
пок . Краља Петра I Ослободиоца , извор је свим ве
ликим успесима којима се обесмртила његова вла
давина ...
Стојећи увек код уверења , да је само слобо
дан и економски здрав народ кадар да развије мак
симум снаге и напора потребних за извршење њего .
вих великих историјских задатака , и знајући чвр .
сто и поуздано да се ослобођење и уједињење срп
скога народа може постићи само по цену огромних
напора и живота , Никола Пашић , као шеф Радикал
не странке ( иако није био у влади одмах после до
гађаја од 29 маја 1903 године ) , живо је потстицао
своје другове у влади на рад у томе правцу .
Владавина Краља Петра примила је Србију
страховито финансијски разорену , и политички пот
пуно дискредитовану У Иностранству . Радикална
странка одмах је прегалачки приступила лечењу
државе у оба та правца . Покидане дипломатске ве
зе са другим државама она је убрзо обновила . Из
ванредним финансијским напором ( прирез од 40 %
по динару ) , смишљеном финансијском управом , не
само да су брзо попуњене све рупе у финансијама
државним , него је и финансијски кредит земље уз
дигнут тако високо , да се тек тада могло озбиљно
помишљати на искоришћавање повољних кредита у
иностранству . За девет година смишљена и поштена
рада Радикалне странке , од пропале дискредито
ване Србије , створена је Србија од 1912 године ,
пуна као кошница меда ! ... Било је пуно и у кошу ,
и у тору , и у кеси . Златник је вредео 19.75 динара
у новчаницама наше Народне банке . Цела војска
добила је нову опрему , ново , модерно , наоружање ,
све техничке потребе . Официри су , на положајима ,
редовно примали своје плате за месец дана уна
пред . Сва храна за војску , у житу и стоци , узимана
 51

од народа , одмах је плаћана у готову новцу . Оба

балканска рата Србија је свршила са 150 милиона
динара . Чак је стигла да и Књажевцу , наиме одште
те због бугарског упада , исплати одмах после рата
два милиона динара !
Из времена спремања Србије за догађаје који
ће наступити , има једна епизода , која документар
но утврђује велику политичку увиђавност Николе
Пашића .
Третирајући питање о потреби закључења зај
ма за наоружање у иностранству, Пашић је тврдио
да тај зајам треба што пре закључити , и наоружа
ти војску , јер , рекао је тада Пашић ,,, свакога часа
могу бахнути озбиљни и крупни догаађји , који Ср
бију не смеју затећи неспремну “ .
На те тврдње Николе Пашића , одговорио је
тада шеф самосталн странке Љуба Стојановић ,
да је тврдња Пашићева о озбиљним и крупним до
гађајима ,само један трик Николе Пашића , а да
нас нико на рат не може натерати , када ми нећемо
да ратујемо “ .
Догађаји су , у најпотпунијој мери , оправдали
предвиђања Николе Пашића , као што су оцртали
као крајњу политичку лакомисленост поменуте
тврдње шефа Самосталне странке Стојановића
У борби за зајмове око наоружања , Радикална
странка и њени прваци страховито су клеветани од
несавесних противника . Некакав нитков отштампао
је брошуру у којој је тврдио , за све радикалне ми
нистре и истакнуте прваке , да су од зајма за нао
ружање , покрали милионе . За сваку оклеветану лич
ност наводиле су се огромне цифре , које су изно
силе на милионе и стотине хиљада . Тврдило се све
то тако аподиктички , као да је писац те брошуре
својим очима гледао како су крадени државни ми
лиони ... у самој Скупштини , у дворници одмах до
оне у којој се гласало за зајам на наоружање , у
тренутку кад је вршено то гласање , либерална опо
зиција громким гласом , певала је мртвачко „ Свјати
Боже" Србији !
52

Кад се започео балкански рат , противници ра

дикала , либерали и напредњаци , прижељкивали су
пораз у рату , и тврдили како ће , после рата , и због
рата , радикали пропасти у народу , као што су би
ли пропали раније либерали и напредњаци . Међу
Тим божанска Промисао друкчије је наредила . До
бро опремљена и сјајно припремљеним официр
ским кором вођена , наша војска , поуздана и у сво
је оружје и своје вође , ишла је из победе у побе
ду . Добро политички припремљен , рат је донео
златне плодове српских победа .
Други балкански рат који је дошао по нера
зборитости Бугара , осем територијалног повећања ,
донео је једну огромну тековину , која се не даје
израчунати , али чија је неизмерна вредност од о
громне важности и значаја . Државни престиж Ср
бије , као прве државе на Балкану , прокоцкан од
Краља Милана и напредњака у ратној авантури од
1885 године , враћен је и обасут новим сјајем . Пу
них двадесет и седам година од сливничке срамо
те , Србија се , у својим међународним односима ,
на нос побијал . Сваки њен потез у правцу нацио
налних задатака , смртно је ломио сливнички по
раз . Та пега , победама на Куманову , Битољу и Бре
галници, потпуно је скинута са српског образа , и
душу народа упутила новим надама , новоме поуз
дању , бољој и светлијој будућности .
После свршених балканских ратова , избезум
љени и дезоријентисани противниЦИ Радикалне
Странке потрудили су се да створе формулу , којом
би на неки начин , оспорили неоспорне заслуге Pa
дикалне странке за срећне резултате балканских
ратова . ,, Војска , народ ; народ , војска " то су би
ле пароле којима су противници Радикалне стран
ке огледали да украду њене несумњиве заслуге за
срећан исход тих ратова ! ...
Без сваке сумње , народу припада главна за -
слуга за срећан исход рата , од народ а иде све и од
њега потиче све . Исто тако , велика заслуга припа
да и храбром и родољубивом официрском кору ,
 53

који је био потпуно на висини својих великих за

датака . Али су резултати балканских ратова тако
неизмерно велики и важни , да се , код признавања
заслуга за те резултате , има довољно места и за
признање заслуга онима , који су те ратове спреми
ли војнички и политички , и који су , рвући се очај
нички са тегобама које су им у том послу створи
ли избезумљени и несавесни политички противни
ци , успели да народ за те ратове спреме , како он ,
до тада , никада није био спремљен ...
Радикали всле и поштују свој народ , јер сма
.
трају себе као нераздвојени део народне целине .
Они имају срца и искрених осећања за тај народ ,
па га нису извели на кланицу , као либерали 1876
године , наоружана топовима осредњацима и пу
шкама застарела типа , противу Турака , наоружа
них Круповим топовима и Мартиновим острагуша
ма . Нису они , као напредњаци 1885 године , повели
народ у рат са грбаним топовима и одевеним У
платнено одело , са недовољно организованом ин
тендантском и санитетском опскрбом . Они су ура
дили све што је требало да би народ с поуздањем
ушао у борбу за велико и светло дело , и са ујем
ченом сигурношћу да ће плодови народних победа
накнадити у Довољној мери народне напоре и
жртве ...
Та заслуга Радикалне странке , под вођством
мудрога Пашића , никаква људска пакост не може
ни замрачити , ни потрти , ни избрисати ...

СВЕТСКИ РАТ

Велики светски рат дошао је неочекивано , као

гром из ведра неба . У два тешка рата ослабљена ,
нити га је Србија желела , нити га је тражила . Он
је дошао по унапред утврђеном плану између Ви
љема II и Фрање Фердинанда , у мају 1914 године ,
у Конспишту . Сарајевски атентат, дело неколици
не непромишљених , младих родољуба , послужилО
је само као изговор за извршење раније спремље
не одлуке . Капитални интерес политике Централ
них Сила тражио је да се смрви Србија , да се по
54

ништи њен нагло повећани политички престиж на

Балкану .
Српски је народ био страховитО револтиран
насиљем , које су према њему прегле биле да извр
ше Аустро - Угарска и Немачка . Он је једнодушно
скочио на отпор , осећајући сву судбоносну важ
ност тренутака који су наступили .
Српски политичари , под вођством Николе Па
шића , умели су да унесу мале српске интересе у
оквир великих европских интереса . У рат је одмах
ушла и Русија , а за њом Француска и Енглеска .
Борба се имала водити , не у двоје, између Аустро
Угарске и Србије како су то очекивали Немци
него између двеју група великих Сила , међу ко
јима је Србија била , по речима песниковим , „ слам
ка међу вихорове " . Али је та сламка , обилато пот
помогнута у сретствима за рат од стране великих
и моћних савезника , а нарочито од братске , право
славне Русије , и од незаборављена света спомена
Цара Мученика , Николе II , успела да се обаспе
бесмртном славом , да освоји искрено уважење
свих великих и моћних савезника , и да зада први
одлучан удар убојној снази велике и силне аустро
угарске монархије ...
Тај успех , поред огромних моралних тековина ,
обезбедио је интегрално остварење свих политич
ких аспирација српскога народа ...
Даљи ток рата , али не по погрешци или кри
вици Србије , него по погрешкама великих и моћ
них савезника , узео је несрећан обрт . Осећајући
сву важност Србије за даљи ток ратних операција ,
Виљем II прихватио је сугестије Талат - паше , који
је стално тврдио да Србију ваља уништити . Пола
милиона немачкиХ војника , уз опорављену војну
снагу Аустро - Угарске , и . најпосле , подмукли удар
ножем у леђа , од стране балканскога Кајина , Бугар
ске , допринели су војноме слому Србије ...
Па ипак , Србија ни тада није поклецнула !
Њена војска , вођена седим јој владарем , про
шла је кроз страховита искушења . Глад , зима , о
скудицу у свему и свачему , десетковале су Србији
Никола П. Пашић 1926 .
56

ну војну снагу из дана у дан . Ипак , она је , примају

ћи све жртве , избегла срам капитулације и ропства .
Искрено прихваћена од великих и моћних савезни
ка , она се , на Крфу и Солуну , опоравила од сурове
судбине , коју је морала поднети по несрећном обр
ту рата . Њој су пристизали многобројни добро
вољци од Срба , Хрвата и Словенаца , и попуњава
ли њене тешко проређене редове . Та војска , са со
лунскога фронта , задала је одлучан удар убојној
снази централних Сила , и довела до њихова рат
нога слома .
Слава , победа , ослобођење прегажене Отаџби
не , то су били велики плодови , који су крунисали
витешку храброст и легендарну верност српскога
народа према савезницима .
У погледу те верности , Никола Пашић био је
у истини , прави син својега народа ...
У марту , 1915 године , по Нишу се беше про
нео глас , да је Аустро - Угарска преко претставника
једне неутралне државе , понудила Србији да за
кључи са њом сепаратан мир , нудећи јој Босну и
Херцеговину , и већи део Срема ... Заинтересован ти
ме , неко је запитао Пашића , да ли има што год
истине у тим гласовима .
Никола Пашић , по своме свагдашњем обичају ,
не даде непосредан одговор на то питање , jep je
сматрао ту ствар као велику државну тајну , али
додаде :
,,Баш и кад би постојала таква понуда , треба
ло је бити идиот , па је примити у име Србије . Јер ,
у случају да у рату победе Аустро - Угарска и Не
мачка , оне би , без икаква снебивања , не само узеле
натраг све што су дале , него би уништиле и само
сталност Србије . У случају да победе наши савез
ници , којима је напад на Србију био повод да не
спремно уђу у рат , они и страховито казнили Ср
бију за ту издају , и наше националне аспирације
биле би бесповратно упропашћене ... Мучно да и у
самоме Бечу рачунају на толику глупост код срп
ских државника !..."
За време непријатељске окупације , радикали у
 57

Србији , били су изложени највећим гоњењима од

стране сурових и бездушних непријатеља . Они су
вешани , убијани , затварани , глобљени и интерни
рани по ужасним аустријским лагерима , у којима
је нашло мученичку и страшну гладну смрт неко
лико десетина хиљада Срба . Од тих мучења нису
били поштеђене ни жене , ни деца , ни старци ! ...
У иностранству , Никола Пашић развијао је
неуморну акцију у корист народа и отаџбине . И
ако већ обхрван годинама , он је скакао из воза у
воз , јурио из Лондона у Рим , Петроград и Париз ,
и , обасут неограниченим поверењем и уважењем
великих савезника , неуморно старао о одржа
њу преостале и реорганизоване убојне снаге на
родне , и о потпори у одржању народа у Отаџбини ,
уколико му се та потпора , у тадашњим приликама ,
могла пружити ...
Најпосле , рат се свршио потпуном победом за
нас и наше савезнике и остварењем свих наших
народних аспирација . Срећан је удес Србије наро
чито у томе , да је њено национално питање тада
решено . Јер , да је његово решење изостало , готоВО
је са свим сигурно , да се оно више никада не би
могло решити , пошто се културни свет окренуо од
националних питања у опште , да би се сав предао
старању око решавања социјалних питања .
Главни задатак наше државе , данас мора бити
у живом , свесном и искреном старању , да очувамо
све велике и скупе народне тековине , и да у по
гледу решавања социјалних питања , идемо у ногу
са осталим културним светом , не претичући га , али
и не заостајући далеко иза њега ...
О томе задатку показала је и изразила пуну
своју свест Радикална Странка приликом стварања
садањег Устава државног , коме је главни творац
Никола Пашић ...

ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА

По свршеном рату , и по повратку у Отаџбину ,

по тренутно забуни , Никола Пашић уклоњен је са
управе државних послова . TO BpeMe испуњено je
58

радом , али и тешким погрешкама , које су још ви

ше отежавале и иначе претежак положај наше др
жаве после рата . Замена крунских новчаница ди
нарским , у размери која је била далеко изнад пра
ве вредности крунских новчаница , претстављала је
огроман терет , који је , без икакве потребе и ну
жде , набачен на народ и државу . Неодмерено штам
пање нових , непокривених новчаница , то јест лако
мислено и непромишљено задуживање народа и др -
жаве , повело је катастрофалном падању национал
не валуте , и претило економским сломом и народу
и држави . Уз то су дошле и свакојаке унутрашње
политичке трзавице и потреси , и наши непријате
љи већ су почели били сагледати поуздану про
паст наше нове државе ...
Долазак хомогеног радикалноГ Кабинета ca
Николом Пашићем на челу , обележава одлучан
преокрет у управљању државом . Доношење држав
ног Устава , у коалицији са демократима , тражило
је жив и интензиван рад на спровођењу у живот
тога устава . Трагична смрт незаборавнога Мило
рада Драшковића , који је у погледу спровођења
уставних одредаба у живот био ca демократске
стране најискренији помагач Николе Пашића, до
нела је озбиљну промену у држању Демократске
странке . Шеф те странке , Љуб . Давидовић , нако
су његови другови седели у влади ca Пашићем ,
одлази у Загреб , улази у тајне преговоре са тада
шњим отвореним сепаратистима у погледу држав
ног уређења , дајући концесије , које несумњиво
значе одустајање од Устава , који је донесен у са
дејство и његове странке ...
·
Тада се растурила радикалско демократска ко
алиција , и на управу државну дошао је хомогени
радикални кабинет , под претседништвом Николе
Пашића .
Тренутна политичка забуна код народа , по
зловољи , која је била плод поратних невоља , до
вела је била у парламенат приличан број екстрем
них елемената , са врло диспаратним политичкИМ
погледима , и није радикалној влади дала у парла
 59

менту потребну бројну снагу , да би могла сама успе

шно управљати земљом , и спроводити своје по
литичке погледе. С У тој незгоди , радикална влада
морала је тражити потпоре код мањих политичких
група , да би се државни послови могли обављати .
Уз извесне концесије, та је потпора и нађена ...
Али , и у тако незгодном политичком положа
ју , радикална влада никако није губила из вида
основну линију своје политике : одржање Устава
државног , одржање монархије и јединства држав
ног .
Док су унутрашња трвења међу странкама У
земљи вршила своје незгодно деловање на јавни
живот земље и силно спутавала сваки рад на пита
њима спољне политике , екстремни елементи , про
тивници јединства државног и монархије били су
толико почели дизати главу , да су скренули на се
бе најозбиљнију пажњу радикалне владе .
Тада је , у мају 1923 године , радикална влада
повела врло оштру и врло енергичну борбу против
сепаратизма . Писање главног органа радикалне
странке , ,,Самоуправе" , поломило је , у иностран
ству , главне оптужбе г. Ст . Радића противу српске
„хегемоније“ , и „ српског империјализма“ . У Енгле
ској , г. Радић потпуно губи политички терен , и
приморан да оде из ње , одлази у Беч , потом у Мо
скву , и почиње јавне преговоре са совјетском вла
ДОМ .
У томе времену , шеф Демократске странке , г
Љуб . Давидовић , саставља познати „ Блок народ
ног споразума и Сељачке (људске ) . Демократије “ ,
у једном и искључивом циљу ради обарања ра
дикалне владе и довођења тако политичКИ хете
рогеног блока на управу државну .
Ту своју безумну политичку акцију правдао је
г. Давидовић потребом о ,,споразуму" између Хр
вата и Срба .
Међутим , у томе конспираторском гесту про
тиву Устава и јединства државног од стране г. Да
видовића , не само да није било никаквог споразу
ма , него је , свима сепаратистичким групама у томе
60

блоку изреком било остављено право да остану

код својих политичких програма , то јест код сво
јих сепаратистичких и аутономистичких политич
ких концепција . Уз то је првак Демократске стран
ке , г. Воја Д. Маринковић у своме нацрту о самоу
правама , бранећи га и препоручујући га на збору ,
признао , да то и нису самоуправе , него аутоно
мије ! ...
По неуморном интригантском раду претставни
ка тога блока , овај се , на опште запрепашћење , у ју
лу 1924 године , нашао на управи државној ! ...
После тога догађаја , г. Прибићевић и његова
група , пред радом г. Давидовића , који је несумњи
во значио напуштање линије државног Устава и
јединства , и гажење најважнијих политичких од
лука Конгреса Демократске странке , издвојио се у
засебну групу , образовао коалицију са радикали
ма , и ушао Владу са њима , обележену од јавности
као влада „Националног Блока " .
Ту владу , оборио је , путем закулисних интри
га г. Давидовићев ,,Блок Народног споразума и
Сељачке (људске ) демократије " ...
Али г. Давидовићева блокашка влада није са
ставила на управи државној ни сто дана . А ипак је ,
и за тако кратко време , починила огромне штете
народу и држави . Није ни помишљала на решење
многобројних важних државних питања , чије је
решење императивно тражио задатак сређивања
државе .
Блокашка влада је пала под тешким теретом
немоћи да ишта уради за народ и државу , док је
за њено време почео да се ствара онај нарочити
тон у политици , којим се кидисало на саме темеље
државне , пошто се почело са нападима на Круну
и на војску , затим на све што је српско . Блокашка
влада , против свега тога , није смела ни писнути .
Поједини чланови њени чак су и глорификовали
рушиоце реда .
Таква влада морала је пасти и пала је . На у
прави државној заменила ју је влада Националног
Блока ...
 61

ВЛАДА НАЦИОНАЛНОГА БЛОКА И ВЛАДЕ

КОЈЕ СУ ЈОЈ СЛЕДОВАЛЕ

Као први и најважнији задатак свој , Влада

Националног блока сматрала је да је дужна запо
чети одлучну акцију у одбрану државе од сепара
тиста и свих њених спољних непријатеља . У оба
та правца , она је почела радити живо и одлучно .
Уз то се врло озбиљна пажња почела поклањати
и безбедности државних територија против туђин
ског упада , као и реду и безбедности у земљи .
У свима гранама државне управе отворен је
рад у правцу консолидовања државе . Донесени су
извесни преко потребни закони , решена су неколи
ко врло важна питања . И за инвалиде , и за војску
и за државно чиновНИШТВО урађено је , колико се ,
у даним приликама , може урадити .
Нови збори извршени у фебруару 1925 године ,
дали су Влади Националног Блока већину , потреб
ну за рад у Парламенту .
Тада настаје један знаменити преокрет у уну
трашњој политици . Посланици Хрватске Републи
канске Сељачке Странке , Павле Радић и Бења
мин Шуперина дају у Народној Скупштини , на дан
27 марта , свечану декларацију , којом његова стран
ка , признајући Устав државни , јединство државно
и монархију , са народном Династијом Карађорђе
вића на челу , из основа мења свој политички про
грам , прилагођавајући се потпуно основним прин
ципима државнога нам уређења .
После тога Хрватска Сељачка Странка , преко
својих претставника у Парламенту , и пошто су ње
не партијске организације прихватиле дубоке про
мене у политичком програму , које су њихови прва
ци извршили , нуди Радикалној странци активну
сарадњу на послу око сређивања државе , то јест
коалицију у управи државној ...
Могло се свакојако судити о тој понуди . Мо
гло се веровати у искреност њену , али се могло и
не веровати . У том погледу и у Радикалном посла
ничком клубу мишљења су била подељена .
62

Међутим , узимајући у обзир огромне полити

чке интересе од те комбинације за народ и за др
жаву , и обзирући се на бројну снагу странака , које
би имале ући у коалицију , и на могућност интен
зивног рада у Парламенту и у врховној државној
управи на подизању и снажењу државе ― Радикал
на странка није могла , а приори , одбити ту пону
ду , један позитиван политички факт, на основу
претпоставке о неискрености намера у Хрватској
Сељачкој Странци , јер факт остаје факт , а претпо
ставка остаје само претпоставка .
После примљене понуде о сарадњи са Хрват
ском Сељачком Странком у принципу , ушло се У
преговоре око стварања конкретног политичкОГ
споразума између Хрватске Сељачке и Народне Ра
дикалне странке ...
Приликом тих преговора , на три састанка из
међу делегата обеју страна ( о којима су саставље
ни и недавно објављени , од свих делегата потписа
ни записници ) , делегати Радикалне Странке , имају
ћи у виду само опште интересе , одлучно су насто
јавали ско тога , да и група Прибићевића , група
самосталних демократа , узме удела у намераваном
споразуму . Тај њихов захтев наишао је међутим на
такав отпор код друге стране преговарача , да се
од њега морало одустати , да се не би довело у пи
тање само дело споразума . И политички споразум ,
са јасно одређеним , конкретним , политичким осно
вима , између Хрватске Сељачке и Народне Ради
калне странке , био је закључен у јуну 1925 годи
не , пошто је био постигнут потпун споразум на
свим питањима , чије је споразумно решавање чи
нило суштину и програм закључења тога споразу
ма . Потом је образована коалициона Влада између
Хрватске Сељачке и Народне Радикалне Странке ,
са Пашићем на челу, а без Радића , који је још
био под судском истрагом . После помиловања , и
Радић је ушао у ту коалициону владу , као Мини
стар просвете .
Нова Влада је била прегла на послове , и држа
ва се почела видно подизати . Одјек закљученог
 63

споразума био је повољан и у иностранству и у

народу . Политички кредит наше државе у ино
странству почео се озбиљно консолидовати и на
род је , у сложном и хармоничном раду у кабинету ,
почео гледати врло лепа обећања за заједничку
будућност . Једино су темпераментНИ испади Ра
дића по јавним зборовима и извесне пренагљено
сти у пословима његовог ресора , били почели иза
зивати извесне зебње . Али се то , како тако , откла
њало , и , после изгласања буџета државног , очеки
вао се плодан и интензиван рад на интегралном
извршењу програма споразума .
Међутим , на опште изненађење , Радић под
свакојаким сугестијама , и не водећи довољно 03
биљно рачуна о великом задатку закључења спора
зума , на један пут, поставља ултимативан захтев ,
да се погази скупштинска одлука о састанку Скуп
штине 5 маја ове године , иако је и он и његова
посланичка група узео удела у томе решењу, прав
дајући тај свој захтев потребом да се интерпела
――――
ције о корупцији , поднесене од стране опозици
је у очигледној намери да се још непроверени и
недоказани гласови о извесним поступцима сина Па
шићевог , -вежу за личност самога Пашића , и да се
тим путем зада морални удар и Пашићу и Радикал
ној Странци , што пре узму у претрес у Парла
менту ...
у даљем развоју догађаја г. Пашић поднео је
оставку свога Кабинета и састав нове владе поверен
је г. Узуновићу . Занимљиво је и важно и потребно
напоменути , да је Радић , заједно са својом странком
и поред писмене одлуке клуба Радићевих посланика ,
која је наведена као разлог због кога се не може
одустати од захтева о саставу Народне Скупштине
пре утврђеног рока - после те промене у Влади ,
сам одустао од тог захтева ! ... Очигледно је , дакле ,
да је онај захтев о ранијем сазиву Скупштине имао
за циљ да се уклањањем Пашића из Владе , зада те
жак морални и политички удар Радикалној Странци .
Кад је тај резултат био постигнут Радић и његова
64

странка повлаче свој захтев ранијем сазивању На

родне Скупштине ...
(Ова је биографија пок. Н. П. Пашића написана 1925
године, и њему поднета на ауторизацију у Евиану исге го
дине, где се он налазио, ради лечења. Пок . Пашићу је она
прочитана и он је сам диктовао да се измене или додаду
нека места, па је са тим изменама и допунама била објавље
на у његовој „ Споменици“ 1926 године. Писац првобитног
текста је био М. С. Јовановић) .

АУТОБИОГРАФИЈА НИКОЛЕ П. ПАШИЋА

Рођен сам у Зајечару , окружном месту тимоч

ког округа ) , 6 децембра 1845 године , од оца Пе
тра , који се бавио трговином и земљорадњом .
Гимназију свршио сам у Србији и Велику Школу
на техничком факултету у Београду . Изабран сам
од стране Владе за државног питомца и послат у
Цирих ( 1868 г. ) , на циришку политехнику , где сам
свршио инжињерски факултет . Вратио сам се У
Србију и према обвези , као питомац државни , при
мио сам се државне службе 1873. Са службом био
сам у Министарству грађевина , а затим у округу
крушевачком учествовао у трасирању садашње
главне железничке пруге Београд - Ниш . Послат
сам од владе да извидим трасирање турске желе
знице и да утврдим везу између Ниша и Алексинца .
Године 1875 настао је босанско - херцеговачки
устанак против турског режима , а за ослобођење
и уједињење са Србијом . Јако ме то заинтересова
ло и одушевило . Дао сам оставку на државну слу
жбу , и одмах напустио службу да бих се могао
кандидовати као посланик и активније учествовати
у политици . Према ондашњем уставу , чиновник нИ
је могао бити кандидован нити изабран , а влада ,

1 ) Онда се звао „црноречки “ .

 65

да би спречила мој избор , није хтела уважити моју

оставку .
После избора отпуштен сам био из службе и
одмах узео учешће у листу „ Народно Ослобођење “
(лист радикално - социјални ), који се издавао у Кра
гујевцу , и који је заступао идеју да Србија треба
да помогне својој браћи у Босни и Херцеговини
макар и по цену рата за њихово ослобођење . Вр
шио сам са дуговима агитацију , држао сам зборо
ве и прикупљао прилоге за помоћ устаника . Ова је
агитација била јака , јер су неколико другова и је
дномишљеника ушли у скупштину ... Тада 1875, од
нео сам прилоге усташима у Херцеговини и - до
шао у везу са војводом Пеком Павловићем , шефом
устанка . Слао сам дописе из Херцеговине листу .
Покрет народа у Србији за интервенцију и по
моћ усташима био је врло јак , и услед тога Књаз
Милан извршио је промену владе да приступи уну
трашњим слободоумним реформама , да би скренуо
пажњу народа на унутрашњу политику и отклонИО
улазак Србије у рат те дао нов закон о штампи и
општинској управи . Расписани су били нови избо
ри . У Крагујевцу су тада другови и једномишље
ници истакли Пају Вуковића против владиног кан
дидата и , после јаке изборне борбе , туку владиног
кандидата и продру са избором Паје Вуковића .
Због победе учине манифестацију са музиком по
вароши и заставом црвеном на којој је писало
„Живела самоуправа “ . Контра-партија ( Туцаковић)
схвата то као покушај револуциони , оптуже мани
фестанте и готово сви сарадници листа ,,Народно
Ослобођења“ буду похапшени и стављени под суд .
Услед тога убрзам свој повратак у Србију и до
ђем у Крагујевац и предузмем руковођење листа .
Лист продужује борбу противу реакцијоне ли
бералне Ристићеве партије . Другови моји тадашњи
који су се скупили око листа "" Народног Ослобо
ђења“ буду стављени под суд као велеиздајници ,
међу којима су били Пера Тодоровић , Прота (Ми
лоје ) Барјактаровић , Пера Велимировић , Срета Ан

5
66

ђелковић , трговац Степић , и т . д . , око петнаест лич

ности .
Борба се водила врло јака у јавности и Скуп
штини између групе наших другова , који су захте
вали интервенцију у Босни и унутрашње реформе ,
и странке либералне . Владалац у тој борби чинио
је све могуће да отклони учешће Србије ( женио се
за то време ) , али напослетку поплашен јаким уну
трашњим покретом и борбом у Скупштини и , да би
паралисао унутрашњи покрет који тражи слободе ,
мења владу Каљевића и узима Ристића са намером
да учествује у рату и да сузбије унутрашњи по
крет који је сматрао да је противу њега управљен .
Процес око црвене заставе који се водио про
тиву људи нових идеја заинтересовао је целу зем
љу тако исто као и питање рата .
Нова Ристићева влада одмах је предузела стро
ге мере , завела цензуру , вршила претрес редакције
,, Народног Ослобођења “ , мога стана и станова мо
јих другова . После кратког времена полиција ми
саопшти као ,редактору да , ма шта писао , не одо
брава и лист буде угушен и престаје излазити ...
Мобилизација наређена и ја као прост војник ,
као пијонер са пијонерском четом одмарширао
сам на границу .
Међутим суд окривљене ослободи из недостат
ка доказа да су имали превратне намере . Све
окривљене упуте на границу у разне јединице . Ка
да је војска била мобилисана и концентрисана , бу
де објављен рат Турској (20 јуна 1876) и Черњајев
назначен за врховног команданта . Генерал Черња
јев није хтео да води партиску политику у војсци
и почео је прикупљати људе противне тадашњем
режиму и тако , сазнавши да сам прост војник, узи
ма ме као инжењера код Врховне команде , а Перу
Тодоровића као преводиоца руског језика , а и
друге .
Добијам налог да изведем што брже пут за
шуматовачки редут ( Алексинац ) који није имао пу
та и да комуникацију између Алексинца и Бање
алексиначке боље осигурам .
 67

За све време рата сви другови су учествовали

до краја . Један сарадник листа је погинуо код А
лексинца , Мина Стојановић.
Када је Адровац пао , војска из Алексинца ce
повукла на Делиград и с њом сам и ја са инжињир
ском командом отишао за Делиград. Желећи да
гледам битку која ће се водити око освајања Алек
синца сутра дан, пођем за Алексинац. Једно оде
љење Черкеза које је прегазило Мораву нападне
на пут између Делиграда и Алексинца и тада једва
сам спасао живот . Гађали су ме на једној падини
и мислећи да сам пао мртав оду даље . Другови су
тада мислили да сам погинуо .
После пада Ђуниса , Команда се повукла ca
Делиграда у Параћин . Остао сам тада са инжињер
ским одредом да попалим објекте војне и утврђе
ња уништим, ако непријатељ пређе Мораву . У том
је настало примирје између Србије и Турске . До
бијем налог да радим на утврђењу такозваном Кр
вави Вис, који брани прелаз Мораве . После изве
сног времена , око нове године , добије батаљон , у
коме сам био , налог да иде у Неготин и да се стави
под команду генерала Хорватовића .
За време примирја изабрана је Велика Народ
на Скупштина која је имала да прими мир са Тур
ском или не . Неки су другови : Велимировић , Паја
Вуковић и други били изабрати за ту Велику Скуп
штину .
Скупштина је примила мир , али тражила је да
се влада стави под одговор . Водили су се прегово
ри између странака око избора председништва из
међу кандидата опозиционара и напредњака Топу
зовића и Тодора Туцаковића , либерала , кандидата
владине странке , и том приликом владина странка
нудила је радикалној странци да гласа за либерал
ног кандидата и тада би помиловала све оне који
су били стављени под суд за „ црвено барјаче “ ко
је је Касација пустила , а Апелација још није суди
ла , јер се влада жалила противу пресуде Првосте
пеног Суда . Радикали су одбили и гласали за опо
зиционог кандидата . Скупштина је изабрала опо
68

зиционог кандидата Туцаковића¹ ) . Затим је отворе

на дебата о предлогу мира . Скупштина је изгласа
ла мир и одмах су је распустили , не давши јој О
другим стварима да решава . Велимировић и Тодо
ровић одмах су се уклонили ван земље после тога ,
јер су према ранијој понуди владе , коју су одбили ,
очекивали строгу осуду .
Како се Русија спремала за рат противу Тур
ске то влада , која је остала и даље и ако је добила
неповерење Скупштине , осећала је тешку ситуаци
ју и за себе и за династију и за земљу ако Русија
уђе у рат а Србија остане неутрална , те је онда
ступила у преговоре са Горчаковом , руским мини
стром спољних послова . И понудила је и поновни
улазак Србије у рат , тражећи извесне концесије
затс за Србију . Када су сад почеле поновне при
преме за рат, ја сам тада поново као инжињер код
команде тимочке постављен , јер се мислило да ће
Србија на тој страни поћи ка Плевни .
Наређена је мобилизација и тада крагујевачка
војска , када је била скупљена , одрекла је заклетву
и побунила се , али побуна је угушена и многи су
поапшени из опозиције радикалне и напредњачке .
Србија је понова ушла у рат после извесног о
дуговлачења , јер су успеси руски код Плевне били
заустављени . И тек пошто је Плевна пала , наши су
објавили рат . Тимочка војска тада је добила на
редбу да иде на Ниш , а не на Плевну . Ниш је пао .
У Нишу се наши једно време зауставили и пошли
преко планина на Мало Косово ( корпус Хорватови
ћа , тимочка војска ) .
Ја сам тада ишао са војском и подизао теле
графске линије и правио путеве . Војска је изишла
на Мало Косово , Подујево , те је тада фебруара ме
сеца примирје између Русије и Турске закључено .
У примирју Сан Стефанском Косово и део Старе
Србије нису дати Србији и војска се морала повла

1 ) Погрешно . Скупштина је изабрала Топузовића , који

је био опозициони кандидат, а Тодор Туцаковић је био вла
дин кандидат. Примедба уредника ове књиге .
 69

чити . У том времену долази понова демобилизаци

ја и ја будем опет демобилисан .
Како је био расписан стечај на Великој школи
за геодезију , то сам се јавио , једногласно био иза
брат и пошао за Београд ...
Побуњеницима крагујевачким ( побуна на Ста
новљанском пољу ) судио је војни суд . После за
кљученог примирја осудио је Јешу Марковића , пу
ковника , мог друга , на смрт , и још неке , а Чуми
ћа , министра напредњачког, на робију . Гледали су
да би могли и мене том приликом осудити . Поста
вили су једног шпијуна поред мене који је био у
кући Марковића и који ми је непрестано нудио ра
зне предлоге . Ја сам све одбијао , а тај исти је био
главни сведок затим против Марковића ...
Пошто је влада оклевала са потрдом избора
Пашићевог на Великој Школи само зато што је
био сувише оштар опозиционар владин и бојала се
да му да додира са омладином , то се ја кандиди
рам за посланика ( читава историја поводом ОВОГ
догађаја² ) .
Тада сам био изабран за посланика у своме
родном месту , 1878. Када сам био изабран , нудили
су ми да ми потврде избор на Великој школи , али
сам ја тада то одбио , предпостављајући да будем
посланик него професор на Великој школи .
Када сам дошао у Скупштину , нудили су ми да
будем умерени опозиционар , па да ме узму у ми
нистарство , али и то сам одбио . Све то је било пре
верификовања избора . Због тога пониште избор
12 другова и нареде избор на три четири дана тако
да нисмо се могли вратити из Ниша у изборна ме
ста многи . Ја и Адам Богосављевић пођемо сти
гнемо у Зајечар , баш на сам дан избора . Ја будем
изабран , а тако исто и Адам и сви остали и с пута

1 ) Пашић се 1878 јавио за катедру Геодезије на Великој

школи. Била су се , сем њега, јавила још четворица . Академ
ски савет, Велике школе , на својој седници од 13 септембра
1878 године дао је мишљење да , између тих пет кандидата ,
само „ г. Никола Пашић испуњује све ... услове“ и предложио
министру просвете да га постави за професора . İ Д -р Јован
Радонић : Пашићев избор на Великој школи пре педесет го .
дина. „Време“ од 8 децембра 1928 г.
70

вратимо се поново у Скупштину . Настаје жестока

борба за слободоумно уређење Србије и новог уста
ва који би био у смислу европског парламентар
ног устава .
У скупштини био сам вођ наше радикалне
групе , а са њоме је радила у споразуму и није ce
одвајала у борби ни група напредњака и водили
смо одсудну борбу, која је једног момента толико
јака била да смо имали већину . Али Ристић смени
неколико министара и оста и даље на влади .
Опозиција је у народу непрестано расла , том
приликом странка закључи да се и званично орга
низује . На ванредној сесији скупштинској која је
сазвана у Крагујевцу 1880 водио сам опозицијону
борбу противу железничке конвенције за коју је
Ристић у Берлину примио обвезу да се изврши .
Тражио сам да железница преко Босне не буде кон
курентна против железнице моравске за Солун и
Цариград , то јест да тарифа не сме бити нижа од
тарифе наше . Затим после извесног времена Ристић
је пао услед тога што је желео да се еманципише
од Аустро - Угарске приликом трговинских уговора
и дошло је министарство Пироћанац - Гарашанин .
( 19 октобра 1880) .
Пре тога сам се кандидирао за варошкОГ ин
жињера града Пожаревца и био изабрат , јер така
служба дозвољавала је задржавање мандата у
скупштини .
Ново министарство је распустило Скупштину
и наредило нове изборе ( за 30 новембар 1880 г. ) .
Приликом нових избора радикална странка добила
је већину и тражила је од новог министарства да
изврши све оне предуставне слободоумне рефор
ме , али ту се мимоишла са владом . Настаје тада
борба и , како су уверени били да Круна не би ни
како пристала да да владу радикалној странци , то
су пристали да остане напредњачка странка , али
под условом да изврши извесне реформе и да да
амнестију . Том приликом странка је организована
од скупштинара , изабран главни одбор и ја иза
бран као шеф странке и покренут лист ,,Самоупра
ва" ( 8 јануара 1881 ) . Влада је пристала на амнести
 мы

Никола П. Пашић, као општинСКИ ИНЖИЊер

у Пожаревцу.
(Цртеж вађен по једној фотографији из времена пре 1880 ).
72

ју , и Тодоровић и Велимировић су дошли из Новог

Сада где су издавали лист „Стражу“ са др . Лазом
Пачуом .
Тада настаје оштар сукоб са Пироћанчевим ка
бинетом због давања концесије Бонту - у кога је A
устрија протежирала . Тај је сукоб ишао дотле и
толико се заоштрио да је , кад је Бонту банкроти
рао , један велики број скупштинара дао оставке
на мандате и циљао на то да примора владу да иде
на нове изборе . Влада и краљ Милан су чинили све
могуће да не будем изабран ни ја ни другови .
Када је било проглашено краљевство , ( 22 фе
бруара 1882) , ја и другови примили CMO краљев
ство, али смо изјавили да није изабран моменат за
народну радост , после банкротства Бонтуовог .
Влада и краљ Милан су чинили све могуће да
ја и другови не будемо изабрани , али народ поно
во све нас изабере ( 15 маја 1882) . Ја и другови по
ново дајемо оставке на мандате , али народ нас и
по други пут све поново изабере . Влада је тада из
јавила да , пошто ови неће да дођу у Скупштину ,
нека дођу контра - кандидати , али било је срезова
који нису дали контра - кандидате ни са једним или
који су дали само са једним или два гласа и ТИ
контра - кандидати cy дошли у Скупштину и због
тога је Скупштина назвата „ двогласна" Скупштина .
И тако састављена Скупштина радила је до краја
своје периоде .
Да би се могло ценитИ колико је народ био
противан је владавини , да напоменемо
само ово : Да је по Уставу Скупштина била састав
љена од посланика које народ бира , а којих има
две трећине , а једну трећину назначавала је Круна ,
односно влада . Дакле и са таквом састављеном
Скупштином влада је увек остајала у мањинИ У
току целе борбе .
За нови Устав , политичка права и слободе на
рода вођена је жестока борба . Кад је овој „дво
гласној Скупштини " истекла периода , расписани су
нови избори за 7 септембар 1883. Радикална парти
ја добила је огромну већину .
За време владавине кабинета Пироћанац -Гара
 73

шанин , направљен је тајни уговор са аустро -угар

ском монархијом (16/28 јуна 1881 ) , у коме је обе
ћавана Србији Маћедонија и проширење на рачун
Бугарске, ако Србија не покреће босанско питање .
Због тога Аустро - Угарска , бојећи се слободоумних
политичких народних установа и промене Устава у
радикалном духу, чији је нацрт био објављен , по
магала је свим средствима владу и краља Милана ,
да се одрже у борби против радикала . Али , кад су
радикали на изборима добили огромну већину
Скупштини , кабинет Пироћанца дао је оставку под
лажним Изговором , као да је борба радикалне
странке противу њега , који жели промену Устава .
Радикални посланички клуб је одмах на то одгово
рио једном декларацијом , како се борба радикалне
странке своди нарочито на то, да се дође до про
мене Устава , како би народ добио одсудног уплива
на спољну и унутрашњу политику.
На место Пироћанца позват је да састави вла
ду Никола Христић , који је био познат као највећи
реакционар . Он , примивши се да образује кабинет ,
понуди ми преко ( Светомира Николајевића ) једног
члана Главног Радикалног одбора , ( који је био
фармазон пештанске ложе) , да у колективан Хри
стићев кабинет уђемо ја и још један или два моја
друга . Ја то одлучно одбијем . Предвиђајући оштар
сукоб , позовем да сваки округ изабере по једног
свог највећег повереника ради саветовања о ситуа
цији и о томе шта би требало даље радити . На то
ме скупу , који је одржан ноћу у кући Таушанови
ћа , буде донесено ово решење : 1
,,Пошто је радикална странка у огромној већи
ни у Скупштини и у народу , и пошто је и у Уставу ,
и ако је ограничен у погледу права народа , пред
виђено да буџет и издатке мора одобрити Народна
Скупштина , то главни прваци радикалне странке
решавају , да се уздржавају од мера , које би ову
критичну ситуацију још више отежале , и решавају
да་ очекују моменат када ће влада морати да тра
жи сарадњу Народне Скупштине . Но ако би се вла
да , као што се чује , решила на најоштрије мере ,
т.ј. затворила чланове Главног одбора радикалне
74

странке , онда је то знак да радикална странка тре

ба да се бори и силом од насиља , и да сви окрузи
похитају да ослободе радикалне прваке " .
На томе састанку сви учесници дали су реч , да
о томе неће никоме ништа казати , него да ће уми
ривати своје другове и бодрити их на чекање .
У то време Христић одложи скупштинске сед
нице , и тиме се сукоб између Круне и народа још
више заоштри . Бојећи се пак народног покрета ,
влада реши да се покупи оружје од народа под ви
дом да се у магацинима чува . Војне власти почеле
су сакупљати оружје у целој Србији . Народ је по
чео са тешким срцем предавати оружје , а још ви
ше зато што су се полиција и војне власти Дрско
понашале при купљењу оружја . Народ је тиме био
јако увређен и почео је отказивати предају оружја .
У тимочком округу , у бољевачком срезу , сељаци
који су предали оружје , увређени подсмевањем по
јединих грађана , врате се и оружје узму силом
натраг . Услед тога настане сукоб између народа и
полиције и војних власти . Раздражен и озлојеђен
народ похапси полицајце и војне власти , позове
сав народ из околине да приђе покрету , да брани
народну част и да не предаје оружје . Како је било
велико раздражење у народу због распуштања
Скупштине , то и други срезови приђу покрету ; за
јечарски срез , цео књажевачки и алексиначкИ 'O
круг , почели су збацивати власти и постављати но
ве на њихово место . Никола Христић , одмах по до
бијеном извештају да је избио сукоб , прогласи
ванредно стање и упути стајаћу војску у побуње
не крајеве .
Како је издан ванредни закон од стране самог
министарства , који је погађао не само оне који су
се побунили , него и све њихове политичке једно
мишљенике и помагаче , то Главни Одбор сазове
своју седницу да већа шта треба радити због овог
сукоба . Пошто онај члан Главног Радикалног Одбо
ра , који ми је од стране Христића нудио да ја и
другови уђемо у Христићев кабинет , није био пот
пуно сигуран човек да неће издати решење Главног
Одбора , то се на овоме састанку не донесе никакво
 Фотографија Пајића Христића, Веоград
Ник . П. Пашић и Коста Таушановић
(Снимак из времена око 1883)
76

коначно решење , већ се одложи за други састанак .

На другом састанку позвани су само чланови , за
које се сматрало да ће држати тајну и да су спрем
ни и на крајње мере . Састанак је одржан у Топчи
деру, и на њему је решено да се сви чланови Глав
ног одбора што пре и тајно уклоне из Београда ,
и назначено је свакоме куда ко има ићи , то јест ре
шено је да се придружимо покрету и да сваки иде
у свој изборни крај . Тако за мене је решено да ла
Ђом и преко Аустрије одем у тимочки округ , Раша
Милошевић у пиротски , Таушановић у алексинач
ки , Ђаја и Пера Тодоровић у руднички , Паја Миха
иловић да се уклони у Земун , а Светомиру Никола
јевићу и Гиги Гершићу да се ништа не говори о
овоме . То решење требало је извршити најдаље за
два дана , то јест пре него што војска и преке су
дије стигну до побуњених крајева , јер се предпо
стављало да ће имати наредбу одмах да хапсе .
Како за два дана другови , за које је решено
да се уклоне , нису извршили решење Главног Од
бора , то сам им ја поручио , јер се нисмо смели са
стајати , да се ја идућег дана у 12 часова крећем , а
сваки који остане то чини на свој ризик и на своју
личну одговорност . Тада сам послао неке своје ин
тимне другове у Земун , да све спреме за путовање ,
кад ја тамо будем прешао . Решено је било на по
менутом састанку , да нико не спава у свом кварти
ру, да не би био ноћу изненађен и ухапшен . Ја сам
спавао код Луке Ћеловића , и рано у јурту упутим
се ка Савском мосту , који је у то време подизан , и
на коме сам ја био главни предузимач за цео каме
ни строј. Доручкујући , дође ми Светомир Никола
јевић и саопшти ми како Гарашанин неће допусти
ти да се чланови Главног Радикалног одбора хап
се и поред тога још неке ствари . Ја му одговорим ,
да и сам верујем да се не могу такве бруталне и
варварске мере предузимати , и да ћу овде чекати
угушење буне . Међутим , на подне пређем на једном
чамцу на другу обалу Саве , прикривајући свој пре
лазак послом предузимача око зидања моста , и упу
тим се пешке железничким насипом ка Земуну .
Испред Земуна чекао ме је повереник и са њи
 77

ме одем у горњу варош у Земуну , да би избегао ви

ђење са мојим познаницима из Земуна . Стигавши
тамо одем у кућу једног другог нашег повереника ,
коме поручим да ми нађе кола за Нови Сад . У вече
кренем се са својим повереником колима из Зему
на за Нови Сад . Нешто после поноћи стигао сам у
Инђију и ту преноћим . У јутру пођем даље ка Но
вом Саду . Када сам стигао у Петроварадин и хтео
да пређем преко понтонског моста , у том тренут
ку отвори се понтонски мост за пролазак једне ла
ђе . Кад је понова мост постављен пређем преко ње
га и у Новом Саду одмах се упутим ка железничкој
станици . Али тамо стигнем доцкан да узмем всз за
Сегедин . Отидем зато у једну оближњу кафану , да
ту сачекам други вечерњи воз . Пошто су пропали
сви моји покушаји да од пријатеља набавим пасош ,
кренем се увече возом за Сегедин-Оршаву—Турн
Северин . У Сегедину се састане воз новосадски са
возом београдским , који иде из Базјаша за Пешту .
Један мој пријатељ из Параћина спази ме на стани
ци и рече ми да је побуна у Србији у срезовима
бољевачком и другим избила , да је Кујунџић који
је био председник прошле Скупштине у том возу
и да путује за Пешту , и даље да и он долази из
Параћина . Ја сам му казао да идем у Србију , од
чега ме је он одвраћао .
У Оршаву стигнем ноћу , и сутрадан пођем за
Турн - Северин . Како нисам имао пасош, то желез
ничком комесару покажем карту и папире , који су
утврђивали да сам ја предузимач на зидању моста
и да идем на један дан ради набавке неког матери
јала . Мој сапутник имао је објаву . Комесар вртећи
главом пусти ме да пређем у Верчерову, али ме ту
румунски комесар задржи , што нисам имао пасош .
Кад смо били на само , затражи да му платим да ме
пусти , што ја радо учиним . У Турн - Северину јавим
се Кокотовићу , Србину , који је био родом из Кла
дова , а прешао је у Турну да живи . Он је био овде
у исто време главни скупљач листа „ Самоуправе “ .
Он ми исприча све новости , које је из Србије имао ,
каже ми да су предузете строге мере на лађи , и да
сам начелник Ђурић налази се на лађи као извид
78

ник, и саветовао ми је да никако не путујем лађом ,

него да идем сувим . Он ми нађе један пасош , који
се јако разликовао у годинама , и тако се увече кре
нем железницом за Крајову . У Крајову стигнем но
ћу и наредим да ми се спреме добра кола за Кала
фат за сутра рано у јутру . Кренем се рано у јутру
и преко ноћ стигнем у Калафат. Сутра рано отидем
на дунавску станицу и локалном лађом пређем у
Видин .
У Видину живела је моја сестра , удата за та
мошњег окружног начелника Ивановића . Одем код
ње и запитам је где је окружни начелник. Она ми
каже да је начелник отишао на српску границу, јер
је у Србији побуна , и да су многи побуњеници пре
шли границу .
Сутра на ноћ кренем за Кулу, а из Куле имао
сам намеру да пређем у устанички логор . Када сам
у Кулу стигао , затекнем тамо моје другове и прва
ке из тимочког среза и Зајечара који ми саопшти
ше да је устанак савладан , да су многи побијени и
похапшени , и да су се они бегством спасли . Са њи
ма заједно пођем за Видин . Бугарска влада наре
дила је да се сви бегунци из Србије уклоне са гра
нице , а мене и Ацу Станојевића упуте у Софију ,
те се ја и Аца Станојевић кренемо за Софију . Бу
гарска влада понуди ми издржавање , које ја од
бијем , и кажем им да ми могу платити само путне
трошкове од Видина до Софије . У Софији сам од
сео код мога старог познаника Маћедонца Николе
Сукнарова , адвоката , који је раније био као сту
дент у Београду и оженио се Српкињом . Код њега
сам остао до Румелијског Преврата .
Међутим војни суд у Србији осудио је хиљаду
и неколико првака на робију , сто четири на смрт ,
међу овима и мене . На двадесет и једном изврши
се смртна пресуда , међу њима налазили су се и не
колико радикалских посланика , учитеља , свештеника
и многих првака радикалне странке из целе Србије .
Од чланова Главног Радикалног Одбора били су
осуђени на смрт или на робију , осем мене , ови : Ра
ша Милошевић , Пера Тодоровић , Гига Гершић , Па
 Фото Ханџарица, Београд
Пера Тодоровић 1883 .
80

ја Мијаиловић , Таушановић и Ђаја . Тада је у Ср

бији настала најцрња реакција . Како је побуна угу
шена , а радикална странка тако рећи уништена , до
шао је у Србији на управу чисто партиски напред
њачки кабинет Гарашанина .
Бугарска је толерирала емигранте и није их
издавала на захтев Србије , и како је у том време
ну у Бугарској владала партиска борба за повратак
парламентарног режима , који је био суспендован ,
то смо у извесним круговима уживали извесне сим
патије .
Бугари 1885 почну спремати преврат у Источ
ној Румелији и сједињење са Бугарском . Ја сам био
посвећен у тај преврат . Ризов , Захаров и други по
светили су мене и Станојевића и тражили су да се
споразумемо и да и ми извршимо преврат у исто
време у Србији и збацимо Милана и изведемо јед
ну персоналну унију под Карађорђевићима , а они
да уклоне Батемберга и да се Македонија побуни и
присаједини нашој заједничкој држави . Када је
преврат извршен (6 септембра 1885) , Батемберг по
сле дугог колебања придружио се преврату . Кара
велов одустане од даљег извођења општега плана
и зауставе Македонију да се не буни , под упливом
енглеске политике .
Међутим , краљ Милан одмах после преврата
објави мобилизацију и одпочне концентрацију вој
ске у Нишу .
Видећи да је Бугарска напустила план уједи
њења Србије и Бугарске под једном династијом ,
ми који смо све спремили били на устанак и скон
центрисали се у Видину и околини где је био и Пе
ко Павловић , познати херцеговачки војвода који је
од редакције у Србији .¹)
тев Аустрије изврши . Ја који сам доказивао да
по Уставу не можемо ни једног политичког еми
― том приликом сам увидео да
гранта протеривати
је Ристић примио ангажман да се чува сваког су
коба . Ризов је по споразуму са председником ми

1 ) У оригиналном рукопису недостају 12 листова .

 81

нистарства румунским Катариђијем удесио са Ру

сијом да ме пропусте у Русију.
После посете код руског цара учињена је по
сета аустриском цару Ф. Јосифу у Бечу . Значајно
је том приликом да ми је цар много говоријо да
треба одржавати пријатељске односе , да се треба
клонити агитација у Босни и Херцеговини и т . д . То
·
исто ми је говорио и Калноки . У том времену ја
нисам знао садржину тајног уговора између Ау
стрије и Србије и ако сам знао да је постојао ; ми
слио сам да је по абдикацији краља Милана пре
стао важити , и за његову садржину сазнао сам тек
после смрти Докића коме је Ристић предао тајни
уговор после његовог свргнућа са намесништва ( 1
априла 1893) . За време мога министровања обраће
на је била највећа пажња на поправку финансијског
стања које је било врло жалосно и на увођење но
вих реформи које су стојале у вези са новим сло
бодоумним Уставом .
После абдикације краља Милана , радикална
странка толико се је ојачала у Србији да су опози
цијоне странке сведене на врло мали број , тако да
су радикални посланици у Скупштини износили пет
шестина од целокупног броја . Имала је велику ве
ћину , али и тешкоће које долазе отуда , кад се стран
ка осећа да је јака и да јој нико не може правити
тешкоће у извршењу њених захтева у управи уну
трашњој и спољњој . Осећале су се тешкоће и од
остатака старога режима и од тајних веза ca Ay
стријом .
Краљ Милан , абдицирајући , задржао је право
себи да може живети у Србији , а Краљица Натали
ја, која се је де факто развела била и која је жи
вела у иностранству, желела је да се врати и она се
је после извесног времена доиста вратила у Срби
ју , што је јако револтирало Краља Милана и што
му је дало повода да се меша у унутрашњу и спољ
ну управу земље , што је опет стварало сукобе ка
ко са намесништвом тако и са осталим државним
факторима . Сем тога апанажа Краља Милана није
била уређена и уживао је помоћ из цивилисте Кра
6
82

ља Александра . То незадовољство експлоатирали су

у своју корист опозиционе странке и ако су врло
слабе биле. Тако је , и услед тих тешкоћа искрсло и
питање о апанажи Краља Милана и његовом стано
вању као и о становању Краљице Наталије . Краљи
ца Наталија је поднела Скупштини један меморан
дум у коме је расправљала своје односе са Краљем
Миланом . Краљ Милан тражио је опет да се његов
однос уреди и да се Краљица Наталија удаљи из
Србије . И тако је настао тајни споразум да се кра
љу Милану даду два милиона динара , а он се одри
че и поданства Србије и да неће се више никад вра
ћати и под тим условом да се и Краљица Наталија
удали . Како је бављење и једног и другог теретно
за земљу и како је ту био центар борбе и интрига ,
то сам се решио да питање Краљевих родитеља ре
шим радикално .
Тешкоћа је била највећа дати Краљу Милану
два милиона када је буџет био у тако великом де
фициту и када је мржња народа противу Краља Ми
лана била врло велика . Али сам ипак постигао овај
аранжман . Русија је дала један милион на залогу
имања Краља Милана које се је налазило у Србији
с тим да се плаћа од имања интерес који је био врло
мали . А како је Краљ Александар давао сваке годи
не 300.000 динара као помоћ своме оцу, то је дао
милион једном за свагда . И тако је Краљ Милан
узео два милиона да се никад у Србију не враћа и
да се одрекне и грађанства и свих права .
Пре тога учинио сам све могуће покушаје да
убедим Краљицу Наталију да у интересу земље и
спокојства свога сина напусти земљу , али она то
није хтела . И тако је дошло до тога да се силом из
Србије протера ( 6 и 7 маја 1891 ). Због чега су изазва
не демонстрације од стране опозиционих странака ,
па се је чак и војска морала умешати и било је жр
тава док нису растерани демонстранти ... После тога
и декларација Краља Милана прочитана у Скупшти
ни која је примљена к знању и узакоњена ...
Месеца тога ( 4 јуна 1892 ) умре други намесник
генерал Коста Протић . По Уставу Скупштина бира
 Photo Adele Wien фото М. Јовановић , Београд
Никола П. Пашић Гђа Ђурђина Н. П. Пашићка
(пре 1890) (око 1892) .

Photo Jelussić, Abazzia

Н. П. Пашић , са својом госпођом, децом и тазбином
(Снимак пре 1895 ).
84

на место његово и због тога настаје у целој зем

љи агитација 0 HOBOM кандидату намесништва .
Влада , да би прекратила агитацију и умирила зем
љу , предложи намесништву да се сазове ванредна
скупштина за попуњење места умрлог , и том при
ликом наименује неколико кандидата и да неће из
бор намесника ићи ван тих кандидата и узеше лич
ну одговорност на себе да ће само један од оНИХ
предложених бити изабран . Намесништво није по
клонило потпуно вере и услед тога је створена кри
за кабинета .
Образује се либерални кабинет Авакумовић
Рибарац ( 9 августа 1892 ) . Распусти Скупштину , на
реди нове изборе и одпочне се страшна агитација у
целој земљи . Како је било врло мало изгледа да
може добити већину , то је нова влада прибегла и
ванредним незаконитим мерама - спречавала збо
рове , кандидације , бирачке спискове неправилно
састављала . Председнике бирачких одбора по целој
земљи које Државни Савет наименовао спречавала
да одлазе , апсила је председнике и у опште избор
извршен у једном страшном раздраженом стању и
против - законом . Земља је толико раздражена била
да је стајала у очи револуције .
Краљ Милан водећи рачуна о своме сину , сту
пи у преговоре са гувернером Краља Александра
Докићем да насилно уклони намесништво и да про
гласи пунолетство и узме власт у руке . Преко До
кића позове и мене да помажем тај преврат , ја сам
одбио али сам пратио развој догађаја .
И доиста када се је нова Скупштина састала
( 25 мрта 1893 ) показало се да је изабрат подједна
ки број посланика присталица владе и радикалне
странке . Иако у самој ствари цео избор није био
основан на закону пре но што је верификација из
вршена и Скупштина отпочела рад , Краљ Алексан
дар објави намесницима и министарству које је по
звао на вечеру код себе да су збачени и да он узи
ма власт у своје руке . Намесници и влада збуњено
мало су се противили , али пошто су били интерни
рани у двору пристали су . Краљ је то прокламаци
 85

јом објавио и поверио Докићу нов кабинет да обра

зује (ноћу уочи 1 априла 1893 ).
Докићсастави кабинет од људи из радикалне
странке , јер после мога одбијања да саставим ка
бинет , јер нисам хтео да иза једног преврата при
мам власт у своје руке , распусти Скупштину и рас
пише нове изборе . Народ је био задовољан ТИМ
превратом иако је био противу -уставан .
Да би Докићу увећали моћ у Скупштини ради
управе , ја се примим , по споразуму , за посланика у
Петроград , а Сава Грујић требао је да оде у Ца
риград . Нова Скупштина која је регуларно и пра
вилно изабрана стави под суд пређашње министре
за гажење закона изборног и за гажење закона о
сигурности личности и одпочне опет једна партиска
борба у Србији .
Краљ Милан наново почиње припремати терен
да се врати у Србију и ако се одрекао и грађанства
и свих права .
Докић је јако оболио и отишао у Абацију . По
сле извесног времена мораде вршити операцију и
од исте је умро .
Сава Грујић састави НОВО минстарство ради
кално .
Краљ Милан јави да жели да се врати у Србију
у споразуму са својим сином . Услед тога радикална
странка изјави да је она противна и да не може
пристати да се гази закон . Настане криза . Краљ Ми
лан дође ( 9 јануара 1894 ) и , како странка није при
стала да подржава то стање и противу министар
ства се изјаснила које је допустило да се Краљ Ми
лан врати , образује се кабинет Боке Симића (сим
патисао радикалима , али није био у странци ) .
На пријем у Петрограду о Новој години дипло
мацког кора који је био мало одложен због царе
вог здравља , Цар је , када је дошао на ред да ме
ослови , био јако раздражен и љут и ословио ме је
са овим речима : „ Ана скаћина возвратилас с нова в
Сербији “ („ она животиња поново се вратила у Ср
бију“) , и у том смислу је говорио дуго са мном , та
ко да је пало у очи дипломатском кору тај дуг и
86

раздражљив говор са мном . А царица која иза ње

га иде и ословљава преставнике дипломацког кора ,
као најјаче казала је ово : „Милан је човек у кога
،،
су се сви љуцки грехови сакупили и у том смислу
су говорили и т. д . Пре тога ја сам израдио код
Цара да Србија добије ново брзометно оружје и у
говорено је да се 100.000 од поруџбине коју је Ру
сија извршила у Француској да српској војсци
потребну муницију за то и за ту одговарајућу су
му задуже .
Јавио сам министарству да су Двор и влада ја
ко незадовољни што се Краљ Милан вратио и пс
газио дату реч , али оне оштре речи нисам саоп
штио .

Краљ Александар изјави да је намеран да уки

не Устав и све слободоумне законе . Министарство
Симића да одма оставку ( било је свега месец дана)
и дође министарство Светомира Николајевића . Уки
не се Устав , Скупштина се распусти и отпочне ста
ри. преуставни режим владавине ( 9 маја 1894) . Краљ
Милан буде назначен за врховног команданта вој
ске . После повратка Краља Милана у Србију доби
јем налог да ургирам поруџбину пушака и да пот
пишем уговор . Одговорим да је Цар раздражен и
да треба причекати док се умири , јер се бојим да ћe
одказати . На ту моју депешу добијем поново на
лог да учиним питање и да се не обазирем на то .
Учинио сам питање и добио одговор овај : „ Краљу
Милану и Стамбулову , врагам славјанства , ја не мо
гу дати оружје у руке које може бити окренуто и
против саме Русије “ ) ...

( Ово је један део аутобиографије Ник . П. Пашића која

је написана по његову диктату и од које је у Политици“
( од бр . 6804 од 4 априла 1927 и даље) објављено само оно
што „ се већ сада може објавити “ . Оно се у понечему разли
кује од претходне биографије , па се због тога и она овде
додаје ) .
ЧЛАНЦИ , ГОВОРИ И ПИСМА

НИКОЛЕ П. ПАШИЋА
 Мој ја принцист увек было :

м
и за народи
порадити с народом

и иди и сторије , али

-о Ради

"
само сигурним мужем
увел

- Болер и погинути за слободу

boia а , но оста что my

г tur port
народа,

Кик . П Пашић

Факсимил рукописа Ник . П Пашића

Tr
 91

66
ПАШИЋЕВО ПИСМО „ВИДЕЛУ

ПРВА ПАШИЋЕВА ОСНОВА ПРОГРАМА НАРОДНЕ

РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ.

Господине уредниче ! Молим вас будите тако до

бри и наштампајте ове три изјаве поверења од стра
не грађана скупштинској мањини.3) Оштампајте их
са именима потписаних грађана , јер ови показују
на коју страну скреће јавно мњење у Србији.2)
Све три изјаве дошле су готово пред сами свр
шетак скупштинског рада и , претрпани послом , ни
смо имали времена да се дружински договоримо о
одговору честитим грађанима , који се нађоше побу
ђени нашим радом за народне слободе и народни на
предак да нам захвале , а уједно и ободре нас на да
љи и енергичнији рад.
Како су све три изјаве биле упућене скупштин
ској мањини2 ) преко мене , то су , после распуста

1 ) „ Скупштинска мањина“ или „нишка опозиција “ је

група посланика у Народној скупштини , држаној у Нишу
1878—1879 . Та је група имала око 40 посланика који су при
падали групи Светозара Марковића ( Адам Богосављевић , Ран
ко Тајсић, Димитрије Катић, Никола П. Пашић ), групи пра
вих, „младих “ , либерала (Љубомир Каљевић , Милан Кујун
џић) и групи „младих консервативаца“ (Милан Пироћанац ,
Стојан Новаковић и др. ) . Та је група , од почетка 1880 го .
дине покренула заједнички лист „Видело “ . Међу оснивачима
„Видела" били су Гига Гершић и Светомир Николајевић ,
тада „млади либерали “ , а од 188 ) радикали .
2) Зајечарци ( 26 децембра 1879) поздрављају „ скупштин
ску мањину“ и кажу: „Знамо ми , браћо , да сте свесни свога
позива и свога рада, знамо да ви не радите ни за славу , ни
за господство, да вас на вашу дужност не подстиче егоизам
и лични интереси , да сте узор и дика земљи и нашег омиље
ног господара, а једина и моћна узданица нашега народа .
Али овом изјавом ... хоћемо да вас уверимо о нашој љубави ,
о нашем признању ... да се само таким искреним, отвореним
и слободоумним путем служи господару и народу ; да вас
92

скупштине , остале у мојим рукама , а ја сам се био

решио да их не штампам и не предајем јавности срп
ској публици . Али многи од потписника и неки моји
пријатељи скренуше ми пажњу да поменуте изјаве
нису само мени и мојим друговима у скупштини упу
ћене , но да су намењене и јавноме мњењу које пра
ти рад скупштинске мањине и рад појединих наших
крајева за народне слободе , те ево ме с молбом пред
вас, г. уредниче , да изволите оштампати не само све
три изјаве , већ и ово неколико редака мога писма , у
коме узимам на себе одговорност да у име осталих
мојих другова скупштинске мањине заблагодарим
грађанима Књажевца , Зајечара , и среза крагујевач
ког и лепеничког, који су бодрим оком пратили рад
на скупштини , и да их овим путем уверим да је рад
мањине потекао из патриотског срца и чистог убе
ђења да се тек на онај начин и оним путем , који је
од ово неколико година запао, које услед неродних
година , а које пак услед међународног берлинског
уговора у коме наши животни интереси нису нашли
праведне заштите .
Неутољива љубав Србинова к слободи, братству
и једнакости кренула га је из ропства да створи се
би и своме потомству слободну државу . Дуговреме
ни процес нашег унутрашњег државног живота но
си на себи карактер борбе противу самовоље , карак
тер напретка у духу веће слободе . Све повремене
реакционе покушаје издржао је народ наш без за
буне у његовој тежњи и мети , без очајања о својој
моћи и снази , и ако су оне покаткад кочиле точак

уверимо како нам из душе читате , како нам из срца говори

те ; да вас уверимо да и ми исто тако осећамо , да такво исто
добро желимо господару , народу и Српству“ . Књажевчани
(24 јануара 1880) поручују : „Вашој пажњи препоручујемо
судбину своју ! Останите у уверењу да ћемо потомству своме
у аманет оставити поштовање таквих родољуба". ―― Лепени
чани (Бадњевац, 26 јануара 1880) кажу да нису „ варошани “ ,
али ипак прате рад опозиције у Скупштини, „ Ваш досадашњи
рад у Скупштини ... вођен је из душе наше . Ви сте умели по
годити праву потребу народну “ . Жале што са њима нису и
Њихови , лепенички, посланици ( него помажу владу ) . У буду
ће , они ће , веле , бирати и слати само такве људе у Скуп
штину...
 93

слободног народног напретка . Развој унутрашњег

уставног живота, у свези с догађајима спољашњег
света , покренуо је брже точак народног напретка , и
пре непуних пет година народ наш предузео је да
реши два тешка и замашна , али и два племенита и
узвишена задатка.3 ) Предузео је да реши питање
унутрашњих слобода, да осигура слободе и права
свакога свога грађанина и брата, да прокрчи шири
――
пут к светлости, изображењу и напретку и да ре
ши питање спољне слободе, да ослободи и уједини
своју браћу у турској царевини .
Али партијски односи и процеси у Србији иста
коше на владу људе који по својим склоностима ,
увиђавности , карактеру и способности примише да
руководе решење другог задатка , а противу првог
предузеше мере да га одложе , обуставе и угуше²) .
И поведоше народ к решењу спољног питања али
многобројни узроци причинише те се покушај свр
ши на штету нашу³) . Опасност и несигурност наше
земље улеваше у свакога страховиту збиљу и народ
Ћуташе и слушаше.
Други покушај ослобођења испаде у неколико ,
али ни уколико дипломација не очува успех српског
оружја и створише се на балканском полуострву
и Европи такви односи који потиснуше идеју нашег
ослобођења и уједињења и преобразише је тако , да
је добила сасвим други вид и други карактер . „Ср
бија би потчињена сфери интереса Аустро -Угарске “ .
Такво решење покренутог спољњег питања ни
је могло задовољити народ српски , и само су њиме
још они задовољни који се осећају одговорни за та
кво решење .
И услед таквог неповољног резултата , да би се
сузбила и отклонила одговорност за исти , би по

1 ) Мисли се на слободоумну владу Љубе Каљевића у

1875-1876 години , састављену од правих либерала и младих
консервативаца , која је донела неке слободоумне законе (за
кон о општинама , закон о штампи и т. д .).
2) Ово се тиче влада Јована Ристића и Стевче Михаи
ловића (1876—1880 ) .
3) Мисли се на пораз српске војске на Морави (на Кре
вету и Ђунису ) 1876 године .
94

кушана реакција у унутрашњем животу ; али народ

не беше реакционо расположен и реакција пропаде
у своме зачетку , а народ оста при своме потражива
њу да се реше и рашире унутрашње слободе .
И ако је народ претрпео толико напора и мука
за ово неколико година , опет непомућено и чисто
гледа у своју будућност и тражи лека својим ранама
и пута к своме побољшању и напретку. И у раду на
родног напретка и побољшања његовог, радикална
народна партија руководи се следећим мислима и
следећим стањем :
1. Радикална народна партија зна и исповеда :
да је народ српски после издржана два рата сиро
машнији и слабији материјално , но што је пре био
2. Народни издаци , и ако је народ сиромашнији
постао , увећали су се и то не сразмерно увећаном
земљишту , и не сразмерно продукцији економној
која се очекује .
3. Народ српски задужио се је на 32.000.000 ди
нара без тачно пописане реквизиције и без обзира
на накнаду штете погорелцима у рату .
4. Народ српски , сретством дипломације , примио
је у берлинском уговору на себе теретне обаве
зе и то :
а ). Да Јеврејима даде право становања , насеља
вања и трговања по целој Србији . б) . Да саградимо
железницу за извесно време , а по уговору са Аустро
Угарском , без обзира на наше финансиско стање и
да ли нам је у овоме времену баш прва потреба . в )
Да примимо на себе извесну суму турског дуга . г )
Да решимо питање аграрно , као што смо га и ре
шили , у смислу признања спахилука .
5. Противник нашег народног ослобођења и ује
дињења изменио се је , и место „ труле Турске“ до
шла је културна Аустро -Угарска , са унутрашњим
грађанским слободама .
Радикална народна партија , имајући пред очи
ма поменуто стање , примљене обавезе , и желећи да
се Србија што пре опорави и спреми да брани своју
екзистенцију и за случајеве даљег развитка источне
кризе , тежи и ради пре свега :
 95

1. Да залечи и изглади ране и штете које су у

след ратова нанесене нашем народу .
2. Да опорави и препороди и спреми народ да
мирно на своме огњишту са спокојством и тврдим
уверењем чека будућност даљег развоја ИСТОЧНЕ
кризе .
3. Да изображењем , благостањем и слободама
својим у земљи развије врлине грађанске и човечан
ске , и да слобода и благостање у земљи омили гра
ђанима њихову отаџбину, а у исто време послужи
Србима и осталим оним народностима да теже ка
уједињењу с нама .
Да се све то постигне, нужно је пре свега да се
народу терет олакша . Да се народу олакша терет ,
нужне су реформе које ће заменити старе установе .
новима , које ће јевтиније коштати , а више народу
дати слободног времена за рад и привреду .
Полицијска струка мора се упростити и у склад
довести са општинском и среском самоуправом . На
челства морају се укинути .
Просветну струку реформисати тако да народу
даје самосталне грађане , раднике и трговце, а не са
мо чиновнике .
Контролу и финансијску струку уредити према
модерним начелима и потребама .
И судску струку упростити и учинити је неза
висном од управне власти .
Рок службе у војсци свести на годину дана , ка
ко би сви младићи у 20 години служили у војсци , а
стајаћу војску свести на ону меру која је нужна на
родној војсци .
Савет , као излишну установу , укинути .
Све поменуте реформе треба да се удесе у духу
чисте народне уставности .
С друге стране, треба живо радити на томе да
се земљорадња у нас побољша, да се индустрија до
маћа развија , али у колико је могуће без пролета
ријата, и да се трговини отворе нове светске пијаце .
Од увећаних прихода да се употреби један део на
отплату дуга , а други део на разне земљорадничке ,
занатлијске и индустријске установе .
96

Како Србији претстоје корените реформе, и ка

ко реформе треба да испадну у што чистијем наро
дном духу ,како се треба чувати да се не стварају у
Србији закони који нису кадри ни годину дана жи
вети , то је преко нужна и природна последица да
реформе проистеку из опште и свестране критике ,
да при извођењу реформа учествују сви способни и
умни људи без разлике партије и занимања.
Напоменуо сам да се укине савет , као излишна
установа , али сваки ће знати да се савет као уста
нова не може укинути све дотле , док велика скуп
штина не реши да се укине . И велика скупштина ну
жна је осим тога што би решила да се савет укине,
да се пооштри и прошири министарска одговорност,
систем у Србији , и да се права , слободе и сигурно
сти грађана прецизније изведу и утврде .
Према томе, најближи програм народне ради
калне партије , како га ја сматрам, био би тај да про
шири штампу , да установи слободу збора и догово
ра , са слободомудружења ; да потврди и утврди оп
штинску самоуправу ; да подејствује да се сазове ве
лика народна скупштина , да се створи могућност за
.
извесне реформе и уштеде, да се отежа Еврејима
ширење по Србији . Да се , као дело великодушности
и племенитости , удејствује општа амнестија свију
политичких криваца ; да се грађењем железнице оду
говлачи , док се прво трговачки уговор са Аустро
Угарском не склопи ; да се најпријатељскији одно
шаји негују са свима суседима а нарочито с Бугар
ском , Турском , Румунијом и Аустријом . Да се за
кључи трговачки уговор с Турском , којој такође у ин
тересу лежи да се знатни део српске трговине скре
не на Солун . Да се финансиско питање у нашој зем
љи уреди . Да се народ заштити од самовоље поједи
них чиновника , пре но што се дође до уредбе да сви
чиновници одговарају за своја дела . Најпосле да се
приступи реформи државних установа.
Ето то су назори , којима се руководи народна
радикална партија при решавању државних питања .
To cy установе , које би она желела да се изведу и
остваре у што краћем року . Но када ће то бити , то
 97

ће зависити од већине народа и његове интелиген

ције која је позвана да му предњачи у тим питањима .
И преко воље отеже се писмо дуже , но што сам
у почетку мислио ; али да сам краћи био , много би
што шта изостало што, држим, да је вредно било
споменути .
Уздајући се у вашу доброту да ћете писмо с
поздравима што пре штампати , примите уверење
мога особитог поштовања
(„ Видело “ , бр. 54
од 2 маја 1880 г.). НИКОЛА П. ПАШИЋ .
ПАШИЋ .

ПАШИЋЕВА ОДБРАНА АДАМА

БОГОСАВЉЕВИЋА

- ОТВОРЕНО ПИСМО ГАЗДА ЦЕКИ КРСТИЋУ, НАРОД

HOM ПОСЛАНИКУ ИЗ ПИРОТА . -

На мој хуманитарни позив да се заузмете око

скупљања прилога у корист ,, Адамовог фонда" ) из
кога се имају издржавати његова деца , ви ми одго
вористе отвореним писмом , у коме по вашем схва
тању разлажете узроке и побуде због којих не мо
жете да примите на себе ту човечанску дужност .
Главни узрок који ви наводите тај је : ,, Да Адам
није гласао за рат , и да би , по њему, и ви и ваша
браћа остали турско робље" .
Судећи по вашем говору , изгледа као да се вас
не тичу врлине и одлични карактери појединих рет
ких грађана , само ако у њима не видите своје личне
користи ; ви се одричете да вршите једну човечан
ску дужност само зато што Адам није ђоја гласао
за рат па из тога изводите да Адам није био ни за
ослобођење , и то баш ни из којих других разлога ,
већ што му „ њива неће бити већа " ! Доиста чудно
вата „ умозакључења“ ! Изгледа ми да поново чујем

1 ) Одмах после смрти Адама Богосављевића ( 19 марта

1880) образовано је друштво да прикупља прилоге за );Фонд
Адама Богосављевића “ . Председник тога друштва био je
Пашић.
7
98

речи оних људи , који после пораза на „ Ђуниском

،،
вису " на сва уста викаху ,, Адам и Ослобођење" кри
ви су што нису хтели рата“ , „ Адам је крив што није
хтео рата .“ Дакле види се да има једна група људи
код нас којој је Адам крив , па ишле ствари овако
или онако !
Није тако , газда Цеко , и кад сам се обратио на
вас с молбом да се примите дужности да скупљате
прилоге , држао сам , ――――――― а ви сте ми и дали повода да
тако мислим , - да ви не спадате у групу оних људи
која не мисли много , но која понавља речи где ко
јег власника , не разбирајући много да ли су оне чи
ста истина или не .
А шта би ви рекли оном , г. Цеко , од кога сте
чули горње речи , кад вам докажемо да је Адам гла
сао за ваше ослобођење ? Или : били се онда прими
ли скупљања прилога ? Не верујем , газда Цеко ! А
баш и кад би хтели , ја бих замолио пријатеље и
штоваоце сталних и одличних карактера да вам не
полажу новац , јер сте већ показали колико имате
сталности . Доста је што сам поверовао говору , који
међу друговима говористе , ---- и вашим речма : „ Адам
је светац " .
Много би било , газда Цеко , да вам износим све
што би могло уверити вас и оне ради којих сте пи
сали оно писмо , да је Адам доиста радио и живио и
за ваше ослобођење и благостање. Ко познаје јаван
рад пок . Адама тај зна и , ако је поштен човек , при
знаће да Адам није био грамжљив човек , да Адам
није живео да гомила благо овога света и да при
гласању мисли да ли ће му њива бити већа или ма
ња ; а да је то хтео ,веруј, газда Цеко , да би му се
њива устостручила , па макар сваке године гласао
за рат !
Ви знате , или сте бар слушали да се говори , да
има на свету посланика који постану богати само
зато што знају нешто да помогну владу . Ви сте , мо
чули да има на свету посланика који стеку
же бити ,
воденице без воденичишта , који подигну меане и ду
ћане где им није места , који завате утрине и шуме
општинске , па им нико ништа не може . Такви људи
Адам Богосављевић

Димитрије Катић
100

нису ни у скупштини ни ван ње опозиција влади ко

што је Адам био . Такви људи не издишу за два пут
24 сата у апсани .
Ви, газда Цеко, поверовав речма једнога власни
ка , рекосте да Адам није гласао за рат . У колико ми
је познато шта је се на скупштини радило 1875 , а
мени је познато више но вама , ја знам да није било
ни једног који није тежио за ослобођењем и уједи
њењем своје браће. Али у скупштини већало се о то
ме да ли се рат може извести са успехом или не. Ве
ћало се о томе имамо ли савезника или не , да ли је
удесан тренут за рат или не , да ли смо довољно
спремни за рат или не , и да ли ће браћа наша у Тур
ској на први миг пристати уз нас па на тај начин
олакшати или отежати цео рад , најпосле да ли
ће се Грчка , Румунија и Црна Гора здружити с нама
против општег непријатеља или не ? Да , газда Цеко ,
о томе је се већало у седницама скупштинским које
не беху приступачне многима од нас . И тада је ре
шено да Србија потпомогне устанак у Турској у то
ликом размеру, да се може доћи и до објаве самога
рата . На ту је цељ одобрен и знатан кредит за који
је Адам , вољно без устезања, дао свој глас, и ако
је уверен био да се толики кредит не може без ве
ликог напрезања народа издати . И не само то , он је
дао свој глас и ако је знао да ће се тим кредитом
моћи ширимице отворити врата разним злоупотре
бама све на рачун народне слободе и самосталности ,
за које се Адам очајнички борио . Адам је предви
ђао и знао да ће се народ у земљи лишити за неко
време грађанских слобода , па је опет за то гласао ,
и потпомагао да се рат отпочне па макар му све на
граници пропало и сагорело , као што му је и са
горело .
После горког искуства на Ђунису, баш да је А
дам у оном времену и гласао противу рата , зар му
то не би на част служило , зар с тиме не би показао
да је увиђавнији и политични и него сви скупа по
литичари наши који су онако олако схватили ту
ствар . А запамтите и то , газда Цеко , да се политика
мери само мером успеха !
 101

Онај господин , који је јавно у скупштини и пред

народом изнео то о Адаму , гази сам своје заслуге
којима се хоће да велича , а с друге стране доводи
свет у забуну да не зна шта управо да мисли о ње
говим скривеним мислима и побудама , јер он се у
неким приликама толико заборавио да чак јавно
спори право народном посланику да може у опште
говорити о новодобивеним пределима , ако ђоја није
гласао за рат , а заборавља да је први рат отпочет
без нарочитог , а други без икаквог гласања .
Као да гледам пок . Адама како стоји поред оног
дирека у нишевачкој скупштини и тражи реч да
збрише са себе неистино пребацивање гоCПOДИHOBO ,
али скупштина је у тај мах нашла за добро да се
изјасни да је довољно обавештена , пре него што
Адам и доби реч . Газда Цека био је сведок и позна
је добро оне посланике из топличког округа , који
молише Адама да у скупштини запита министра за
што им цепа и не прима жалбу коју су му поднели .
И кад Адам уста и поче говорити како наше власти
треба с нама братски да поступају , онда г. мини
стар не имађаше друга разлога но да му рече да он
нема права да брани народ што хоће да му је већа
њива, је л' те , г, Цеко ?!
Исти господин који је онда у неприлици и за
буни пребацио Адаму да није гласао за рат , јер му
њива неће бити већа , употребио је тај маневар и
прошле скупштине у Крагујевцу да приликом пре
треса о железничкој конвенцији забуни посланике ,
пребацив мени , да спадам „ у коло оних људи који
нису хтели рат што им њива неће бити већа “ , не о
базирући се на положај и не помишљајући ни нај
мање како ће свет да цени таква подметања . Шта
сам ја , где спадам и како сматрам интерес и част на
ше земље , ја сам му одговорио . У интересу досто
јанства српскога министра , исти господин много
би боље учинио , кад о коме говори , да се најпре до
бро обавести о истое ; иначе може се десити да се
изгуби свака вера у говор , а ја нисам рад да се то
Деси српскоме министру .
Нисам рад да подробно износим овде шта сам
 102

радио за време рата . Доста ће бити ако само напо

менем да сам и писао за рат, а да сам и као војник
Готово први отишао а последњи се вратио , па ми
ипак никад није на памет пало да питам у које коло
спадају они људи који пре рата на сва уста тражи
ше рат, а кад рат дође а они куд који само не онде .
، Ја дакле спадам у ред о
где би требало да буду .
них људи којима је онда , кад су на ратишту главу
залагали , на дому све и сва погорело и упропашће
но за ослобођење наше браће , и кад сам доцније
подносио са друговима предлог на скупштини да се
погорелима и пострадалима у рату помогне , ја сам
вршио само налог мојих бирача , а ви сте , г. Цеко ,
заједно са мном сведок како су се нека господа бо
рили тада да се та помоћ не изда . Све то и још мно
го што друго ви знате , па вам ипак дозвољава са
вест да се истичете .
Ви , газда Цеко , не промислив много о ономе
што сте чули , кажете да би тешко било Српству кад
би много онаквих Срба било као што је Адам ; а ја ,
после свега овога, кажем да би Српство срећно и
напредно било кад би више Адама било . У Србији
би нестало лажи, притворства , лењштинлука , тиран
лука, кајишарлука , улагивања и удварања , преврт
љивости карактера и подлости , пањкања и подмета
ња , крађе и дефицита , била би већа правда и сло
бода и просвета . Србија би онда увек способнија и
спремнија била да ослободи и онај део наше браће
која још нису ослобођена .
Најпосле , газда Цеко, ти си и сувише мали , те
да можеш потрзати питање о рату и да кога правиш
одговорним за то што је гласао за или против рата .
И мало бољи политичари од тебе не смеју баш тако
смело да устану и да реку да ли не би ми у другом
рату много снажнији били и много више ослободи
ли да се нисмо истрошили у невреме и без савезни
ка и да ли нису сви они који су посредно гласали
против рата боље познавали прилике у којима се
Србија налазила , но што је тадашњи министар по
знавао . Може бити да су они већи родољуби који
су уздржавали рат док и Русија не одпочне акцију,
 103

него ли они који су без савеза са Грчком , Румуни

јом , Црном ГОРОМ и без озбиљне спреме подстицали
полузваничну штампу да крупним словима пише сад
или никад, при свем том што их је и сама Русија
опомињала да се спремају и да не преухитре.
Но , било како било , Адам је гласао да се све
жртве учине за ослобођење ваше и твоје , газда Це
ко , а и сам сам радио на томе у колико су ми силе
допуштале . А ти или си погрешно обавештен кад ми
онако отворено писмо управљаш , или си једва до
чекао прилику да се мало препоручиш или да спе
реш какав полицајски грех . Буди уверен да ћу до
чекати време кад ћеш се стидети онога писма !
Смешно изгледа , газда Цеко, кад ме упућујеш
на Мацинија и Гарибалда , јер изгледа као да их ти
боље познајеш него ја . А шта ћеш рећи , газда Цеко ,
ти или онај који ти је оно написао , кад ти речем да
је Гарибалдијев лист скупио прилоге за дечицу пок .
Адама ?
Но нека ти је просто ! Да си разумевао , ти не би
потписао оно писмо; а за мене и моје другове до
вољно је што те у будуће нећемо ничим па ни по
гледом оптеретити .

(„ Видело “ , бр. 83, од 11 јула 1880) . НИКОЛА П. ПАШИТ ,

народ . посланик .
104

ПАШИЋЕВА ОЦЕНА РИСТИЋЕВА РАДА

ГОСПОДИН ЈОВАН РИСТИЋ У ЗАБУНИ ...

Од како се влада променила , ко је пажљиво

пратио чланке и дописе који у ,,Истоку " излазе ,
тај ће увидети , да је „Истоков" ,,шеф -редактор " , а
то ће рећи господин Ристић , у забуни . Он се је та
ко исто преварио у рачуну и кад је требао да од
ступи , као што се је преварио у својој политици ) .
Он није могао да сачека и улучи згодан тренутак
за одступање са владе . Исто тако маска коју је у
зео да маскира праве узроке свога одступања , није
тако згодна , као што је мислио и као што је же
лео ; али кад се догађаји у земљи и изван земље не
развијају по његовој вољи , он је морао да се лати
и такве маске , која му је при руци и на коју неће
тако дуго да чека , те да се , за време његовог чека
ња , развију догађаји тако јако и његовој жељи та
ко супротно, да после не помажу маске , па ма како
згодне биле за обману простог свега . Господин Ри
стић није могао ни много раније да одступи : он је
држао , као што је јавно своје мнење казао да , кад
би раније одступио , да би онда била неизбежна
одговорност његова за сва његова дела која је на
свој ризик а мимо закона извршио ; само је упу
стио једну згоднију прилику од ове , а та је ―――― кад
је одступио од смисла и определења берлинског у
говора и кад је пристао да Србија без осталих др
жава склопи железничку конвенцију ca Аустро
Угарском . Та је прилика била згоднија за одступа
ње и маскирање своје добро несрачуњене полити
ке . Али , та је згоднија прилика испуштена из узро
ка који ће добро познат бити г. Ристићу и његовим
најближим друговима , уместо кога узрока изнесен
је скупштини разлог да ће политика Аустро -Угар
ска бити попустљивија и наклонија при склапању

1 ) Говорило се онда да је Ристић 1880 г. поднео оставку ,

верујући да му неће бити уважена , јер нико неће смети да
прими владу због преговора о трговинском уговору с Аустро
Угарском . Кажу да је он тада поручивао својим политичким
противницима : „Изволите , ако смете-" У томе се и преварио ,
јер се Милан Пироћанац „усудио“ да прими владу !
 105

трговинског уговора , ако усвојимо сепаратну срп

ско -аустро -угарску железничку конвенцију .
Видећи да се Аустро - Угарска користи његовим
сопственим погрешкама и његовим попуштањима
на рачун његових погрешних претпоставака , и ви
дећи да се приближује крај његове апсолутистичке
унутрашње владавине ―――― г. Ристић је стао на пре
чац у своме правцу и ухватио се за питање међуна
родно : имају ли уговори , који су закључени изме
ђу Турске и Аустро - Угарске , обавезу и за Србију
после париског и берлинског уговора ) . Ово пита
ње изабрао је г. Ристић за своје одступање , и одсту
пио је под историјским значајним узвиком ,,Извол
те, ако смете " ―― којим је обележио и резултат сво
је досадашње политике , и смер свога даљег рада , и
величину и каквоћу свога патриотизма и родољу
бља . Кад је г. Ристић одступио на томе питању , он
је мислио да не може никоји после њега да прими
владу, и да разреши ово питање које је он својом
неодговорном политиком створио још у Берлину .
Нама се чини , а држимо да се не варамо , да је
сам тражио згодно спољње питање на коме може
благовремено одступити , а да га идуће зле после
дице његове политике , како унутрашње тако и
спољне , не обаспу и не затрпају, и што је у охоло
сти својој уобразио да у Србији нема људи који
би способни и кадри били , а при том би уживали и
поверење нашег владаоца и народа , да управљају
срећно спољном и унутрашњом политиком , што је ,
Дакле , у тој охолости и уображености својој оче
кивао да нова влада неће знати да се крене и с ме
ста помери , и да ће се с тим створити у земљи та
ква згодна прилика да поново узме крму у своје
руке и да на тај начин , бар за сада , спере са себе
одговорност за сву своју стару несмишљену и не
срачуњену политику .
Видећи пак да Србија , фала Богу , има људи ,
који се могу наћи и после његових заплета и у та
квим тешким околностима , као што сам каже , изгу

1) Аустро -угарска влада сматрала је да њен трговински

уговор с Турском вреди и за Србију, јер је Србија била у ва
залном односу према Турској до Берлинског уговора .
106

био је веру у брзи и могући повратак на владу , и

увидео је да су му рачуни неосновани и неистини
ти , па , изгубив присуство духа , заборавио је на
врлине, које мора имати и један осредњи држав
ник , па и један грађанин , а то ли „ историјски муж “ ,
и напао је у „Истоку " на великодушност и прашта
"
ње погрешака политичким осуђеницима²) . Међутим
заборавио је да је до јуче министровао са помило
ваним политичким осуђеницима²) . Заборавио је да
су његови другови не само помиловани да се могу
вратити у своју отаџбину и у круг своје фамилије ,
но је с њима у друштву управљао Србијом . Има ли
тај „ историјски муж “ логике , пристојности и обра
за, кад заборавља, у забуни , или гњеву своме , на ју
черашни свој рад ? И шта мисли тај наш „историј
ски муж " кад овако крупно обмањује наш свет у
тим очигледним стварима, да како ли га крупно об
мањује у тајанственим спољним питањима која он
нарочито бира за поље своје „ мудре и родољубиве
политике " ! Оваква је радња неискрена , обманли
ва, гнусна и подла и за једног незнатног грађани
на, а то ли за државника који треба да светли
осталом свету примерима врлина , поштења и му
дрости, а не да се у „ Истоку" назива „ историјским
мужем " и да се размеће богаством коме се за сада
извора и рачуна не зна . Нека свет цени који истину
говори и твори .
Исто тако нека свет цени колико доликује је
дном државнику који чини онаки неуљудни лични на
пад у ,,Истоку " на проглас петорице3 ) , г. Ристићу ,
у моме прогласу нема ништа друго да се нападне сем
лица која су онај проглас потписала ? Ако је тако ,

1) Влада Милана Пироћанца амнестирала је све политич

ке кривце међу којима је било највише радикала .
2) У Ристићевој влади од 1876-1880 били су министри
Јеврем Грујић, Владимир Јовановић и Сава Грујић који су
били гоњени и осуђивани као политички кривци .
3) Проглас „Пријатељима народа" од 8 новембра 1886
год., објављен у „Виделу“ од 15 новембра те год. Због тога
што је датиран био ,, о св . Аранђелу “ , познат је био и под
именом „свето -аранђелски проглас “ . У томе су прогласу из
несени погледи радикалне партије “ на унутрашњу и спо
љашњу политику и њене везе према тадашњој влади Милана
С. Пироћанца . Прим . Ур .
 107

ми се не љутимо на онај безобразни али потпуно нео 4

сновани напад , и праштамо вам , јер видимо да смо
верно и истинито насликали историјски процес и ва
шу борбу да из властољубља ометете народни напре
дак . Само , молимо вас, промислите дубље како доли
кује једном „ историјском мужу" и толико годишњем
државнику који напада на поједине грађане , што во
де ову или ону радњу, а међу тим уживају потпуно
поверење својих општина .
Кад би остали свет толико обавештен био колико
Крагујевчани, онда би знао колико вреди онај напад
на комшију свога кога је кућа толико твојој старој
фамилији помогла , и он би се згрануо од ужаса докле
један човек може да доспе у својој охолости² ) . Сети
те се , г. Ристићу, који се сада фалите да сте имућнији
од куће Паје Вуковића и кога ви без занимања нази
вате, да је његова кућа издржавала вашу кућу док је
ваш отац торбарио по селима , а међутим и сада иста
кућа стоји на неколико иљада дуката и срађује тели
ке њиве , ливаде и винограде , да су истој кући подру
ми и кошеви толико пуни , да је ретко наћи вашег до
маћина , који је толико богат .
О нашем неуљудном нападају на потписнике про
гласа нећу да говорим, јер вам је један од њих до
стојно одговорио ), но само ћу обратити пажњу нашег
света , шта мора лежати у вашој души , и докле дости
же ваша памет, кад, говорећи о мени , кажете „ бивши
инжињер , који је готов био да се одрекне својих на
чела за државну службу , а ову није примио што му
није дата једна класа више " . Питам вас , г. Ристићу ,
како ће вам бити ако изнесем усмени говор са г. Ра
дивојем Милојковићем ? Дајем вам јавно реч да ћу
цео говор између свију нас изнети , па нека свет цени
докле сте у корупцији зашли , а до сада сам ћутаошто
сам држао да би с моје стране непристојно било, да
се у одбрани и нападу послужим и приватним гово

1) Ристић је рођен у Крагујевцу. Отац му је био сирома

шан човек.
2) Одговорио је Коста Таушановић у „Виделу“ од 26 но
вембра 1880 , бр . 142, у чланку „ Господи иза Истока“ . Одго
варајући на напомену у „Истоку“ да су оних пет радикала
незнатни или непознати људи , Таушановић пита : „Па ко ће
вама да угоди, лордови српски ?“
108

ром који није био намењен јавности . А за сада кажем

да би ви мени дали све што сам затражио , само да сам
хтео да се одречем начела , и обраћам пажњу читала
чког света да помисли од куда долази та појава , да
је могло бити говора о начелима мојим , кад сам ја у
питао за узроке и побуде за што није хтео министар
ски савет да потврди избор мој за професора геоде
зије на великој школи ? Није ли с тим констатовано
да је бивши кабинет примао у државну службу људе
не по способности и знању , но по политичким начели
ма . Он је постављао оне људе да врше државне по
слове и дужности који су вољни били да се придруже
њима и да одобре њихову прошлу радњу и њихов
правац будуће радње . Није ли ово јасан доказ да они
нису водили бригу да се државни послови врше си
новима српским који су способни и искрени , но су
тражили приврженике , који ће прикривати њихове
погрешке и пред светом их бранити на штету државне
јачине и будућности ? Није ли ово јасан доказ да су
народни новац употребили да награђују своје привр
женике и своје пришипетље ?! И кад је тако , како се
може веровати у врлине и увиђавност једног држав
ника који такав појам има о држави , и који се фали
да је повео коло уставности , а овамо је стварао и тај
не уставе² ) и покушавао да све слободе потре , и ко
јима се је лукаво придружио био само да до власти
дође ! Нека свет види и цени ко истину говори и не
ка каже да ли није Ристић повео коло забуне и об
мане у овој земљи !
У прогласу говорили смо да је Србији нуждан
бољи и шири устав , те да народ добије могућности
да рђаву политику може да сузбије одма у почетку,
а не кад се сама стропошта и кад оштети земљу и на
род . У истом прогласу говорили смо да Ристић није
никад неговао народне слободе , но да се је бринуо
како ће се на власти што дуже одржати . У истомпро
гласу поменули смо да је Ристић одговоран за дана
ње заплетено стање , како изнутра тако и споља , и да
1 ) у Народној скупштини 1869 г. један је посланик тра
жио обавештење да ли је истина Што се говори да, поред
устава који је изнесен пред скупштину , постоји и неки „ тај
ни“ устав који је Намесништво израдило . Ристић је одгово
рио да су то неистините приче .
 109

је убио кредит наше земље како међу нашим грађа

нима , тако и на страни . И место свега тога и осталих
напомена , он напада нас лично , и час говори како смо
били машице у рукама „ Виделоваца “ , те су дошли до
министарства а нису пустили ни једног радикалца у
кабинет, а час опет плаши ,,Виделовце" радикалцима
који ће их поплавити , и у својој забуни успео се је
чак до те глупости да доказује како радикалне владе
није било у свету од француске револуције , а забо
равља да је пре неког времена доносио вести да је
садашњи енглески кабинет под Гледстоном састављен
и од радикалаца и од либералаца , и заборавља да je
пре тога још доносио вести да је тако исто образован
и садашњи , а и пређашњи , италијански кабинет . Али
њему није стало до истине , њему је до тога да обма
њује свет како садашња влада није способна за вла
дање, како радикалци никад не могу бити на влади ,
како уопште у Србији нема људи способних да влада
ју Србијом до једино Ристића ! Има ли очигледније
обмане јавнога мнења , има ли очигледније грамжљи
вости за влашћу, има ли веће надутости и кратковидо
сти но што лежи у Ристићевом раду ! Тешко Србији ,
ако је до тога дошла да , сем Ристића , нема ни једно
га сина који би јој помогао !
Али , ми имамо боље мнење о српском народу , ми
увек тврдо верујемо да ће народ, ако има живота , на
ћи довољно људи од поверења и уважења , који ће ру
ководити његове спољне и унутрашње послове , и ко
ји ће умножити његову срећу , славу и благостање ,
извршити његово ослобођење и уједињење , па макар
Ристић запомагао сто пута јаче , него што сада запо
маже .
Да је овако , ко што ми велимо , увериће се г. Ри
стић 30 новембра ) који ће га разочарати и уверити
да је у забуни и обмани . Како радили онако и
патили ! 2 ) .
У Пожаревцу , 23 новембра 1880.
(„ Видело “ , бр . 144 и 146 , НИКОЛА П. ПАШИЋ
од 30 новем . и 5 децем . 1880 г. )

1 ) За 30 новембар 1880 наређени су били избори за На

дону скупштину.
2) „Совершишасја“ вели возљубљени „Исток “ . Ур .
,,Видела " .
110

ГОВОР НИКОЛЕ П. ПАШИЋА

НА ГЛАВНОМ ГОДИШЊЕМ СКУПУ НАРОДНЕ РАДИКАЛ

НЕ СТРАНКЕ У КРАГУЈЕВЦУ НА ИЛИНИМ ВОДАМА
26 ЈУЛА 1882

Браћо , ја узимам реч на првој главној скуп

штини народне радикалне странке да дам рачуна о
раду моме и свију осталих посланика који су у скуп
штини сачињавли опозицију , који су радили на
остварењу програма народне радикалне странке , и
који су по томе познати као посланици радикалци ;
а уједно да изложим и развој радикалне партије .
Браћо ! Историја развића човечанства показује
да су оне државе у којима се народ сам управљао
достигле највећи степен развитка . Државе , којима
сам народ управља , напредују стално , и без удара ,
и увек достижу већи степен и богатства и изобра
жења . Науке су се тако развиле , да их један човек
никада не може научити и , ако се хоће да се дру
штво користи напретком науке , морају приступити
већању и решавању сви они који су и поштени и ис
крени и изображени . Историја развитка поучава да
треба народ да управља . Но и историја постања
наше државе искључује сваку другу управу. Гуњац
и опанак створио је ову земљу , подигао је и за
сновао све ово што данас имамо . Сељак у гуњу и
опанку устао је против угњетача , и својом крвљу
оросно брда и долине , истребио аге и бегове , поди
гао путове и школе , и све остало што данас ми има
мо и овде уживамо. Све ово што је он до данас
створио , даје му право да с тим и располаже као
са својом својином . То право признају народу све
странке ; разлика је само та , што народна радикална
странка хоће то народно право да оживи , оствари
и проведе свуда , кроз све установе политичке и
друштвене , кроз цео живот народни . На жалост било
је тренутака кад је народу одузимано то право, огра
ничавано и пренашано на један сталеж , који има за
себне интересе од интереса народних , што је и до
данас остало . Омладина је узела на се задаћу, да то
право пренесе са себичног сталежа на народ . 1869
 111

године , велика народна скупштина , која је данашњи

устав усвојила , није могла или није хтела да то пра
во пренесе на народ. Људи који су били чланови те
скупштине окружени су били ванредним мерама , и
изабрати су били онда кад је народ бачен у неиз
весне догађаје, и они су подлегли себичним наме
рама власничког сталежа , па су створили данашњи
устав којим се народу стешњава и ограничава њего
во право . Од тога доба подели се омладина , којој
беше задатак да штити и брани народна права у
двоје . Један део оде власницима , а други стави себи
за свети задатак : да народно посажено право узди
гне и оствари супрот свима себичним намерама вла
сника . На чело омладине ставио се пок . Светозар Мар
ковић ( цела скупштина узвикну : „Бог да му душу
прости !" ) , који је ту омладину покретао на рад и
групирао . Он је први критиковао устав од год . 1869
и назвао га „ наше обмане “ . Због тога је изгубио др
жавну штипендију помоћ . Затим је покренуо лист
„Раденик “ , у коме је изнео све мане нашег држав
ног устројства , и у овом листу обучавао је омлади
ну да, кад сврши школу, иде у народ , а не у разне
канцеларије , да живи животом народним , и да му
својим знањем помогне . Број његових једном шље
ника нагло је растао . Семе које је овај врли човек
бацио, пало је на плодно земљиште и уродило до
брим плодом . Доцније се зачела мисао да се у Кра
гујевцу подигне штампара , и да се покрене лист
који ће бранити интересе и права народна . Управа
те друштвене штампаре повери пок . Светозару да
уређује покренути лист ,, Јавност " . Он је у том вре
мену написао и програм наше странке , и уређивао
је „ Јавност“ у духу тога програма , а доцније ра
ђено је на остварењу тога програма у „ Гласу Јав
ности “ , „Ослобођењу“ и „ Старом Ослобођењу” . На
чела која је пок . Светозар ширио све су више и више
хватала корена . Странка која је та начела исповеда
ла тако се оснажи да је кроз неко време у скупшти
ни имала преко 20 и више својих скупштинара . У
1875 г. они су у засебној адреси званично изнели сво
је погледе на државна уређења , у којима су углав
ном изложене оне реформе које се траже у програму
наше странке .
112

Рат је дошао , а с њиме и црна реакција . Оне су

слободе поништене које је народ дотад извојевао
био . После рата , ти исти људи који су у скупштини
били, тражили су слободну штампу , слободу збора
и договора , промену устава у духу народнијем , по
лагање рачуна о народном новцу и подмирењу на
родних потреба . Рад нишке опозиције одобрила је
цела земља . Са свију страна стигоше честитке ње
ном раду , са свију страна народ их је одушевљено
поздравио ; док већини нико не посла ниједне че
ститке , нити јој ко честита , нити јој ко одобри рад .
И ако јој ко честита, то су биле честитке власниЧ
ких слугу, скројене у среским канцеларијама и окр
начелствима . Ове многобројне изјаве поверења од
стране народа показале су свакоме да народ мрзаше
и презираше правац тадање владине политике .
После одступа прошле владе , дошла је ова са
дашња влада. Дошли су избори под њеном управом .
и вама је свима познато како су и у чију корист ис
пали . Они су испали у корист народну . Народ је при
изборима победио . Он је послао све оне своје пр
ваке , који су били чувени у нишкој опозицији , по
ред још приновлених , надајући се да ће они и у
будуће остати верни поборници народних права ,
слобода и интереса . Но тако није било . Многи од и
забраних скупштинара , ранији опозиционари , пре
варили су народ , напустили су одбрану народних
права , и почели ревносно потпомагати власнике . Да
би се сачувао дух самосталности нишке опозиције ,
народни пријатељи изиђоше са опредељеним , утвр
ђеним програмом , који многи потписаше . У истом
програму изложене су све главније тачке оног про
грама који је пок . Св . Марковић писао , и удари се
темељ самосталној странци . Број људи потписаних
на нашем програму био је тако велики , да је влада
хтела одступити . Многи од скупштинара веровали
су влади и прешли на њену страну, само да је још
подрже , те да се увере хоће ли радити на остваре
њу оног што је раније у свом програму истакла .
Многи од тих скупштинара остали су непрестано са
владом , изневерили своје бираче , а многи су се по
кајали и владу напустили , па се придружили опози
 Ник. П. Пашић Стојан М. Протић
пре 1880 . 1881 , ( кад је ступио у
редакцију „Самоуп . )

Ник. П. Пашић 189O Ник. П. Пашић

пре 1890
8
114

цији радикалаца . Закон о судијама, којим влада

даје огромне плате чиновницима, уверио је ради
калце да влада неће да усвоји начело штедње које
је радикална опозиција као најглавније у свом про
граму изнела , и зато су се они сасвим одвојили од
владе и нису јој хтели више веровати . Но то пита
ње није било од такве огромне важности по наше
економно и финанциско стање , као питање о дава
њу грађења железнице Французу Бонту -у . При том
давању железнице предузимачима , радикална опо
зиција тражила је да се објави јаван конкурс , па
који предузимач буде нудно повољније услове за
нас, ономе да се преда . Влада није хтела на то при
стати . Она је испод руке предала грађење жељез
нице Бонту -у, не гледајући што је такав поступак
противан закону. Влада се нимало није обазирала
на говор радикалаца , да је уговор са Бонту -ом зак
ључен - скроз шупаљ , непотпун , нејасан , да отва
ра ширимице поље кривом схватању и двосмисле
ном тумачењу . Све оно што је радикална опозиција
износила у скупштини против уговора Бонту -овог ,
обистини се . Не прође многа времена, а Бонту бан
кротира и показа се да је народ уговором Бонту
овим грдно оштећен .
У то време покрену ce мисао о организацији
наше партије , која ће радити на остварењу програ
ма , који је потписала скупштинска радикална опо
зиција . Послати су пројекти штатута за организа
цију свима нашим пријтељима . Они су их претресли
на својим ужим скуповима, и са својим примедбама
вратили натраг, те је на тај начин створен целоку
пан наш статут . Баш тада деси се једна немила по
јава . Омладина заведена рођацима Гарашаниновим
узе противан правац према нама, покрену лист „Ра
деник “ , и иста
у нас жешће нападати , но и
коју власничку партију. Но хвала Богу , ова је бор
ба отклоњена . Омладина је сама увидела да је од
ступила с правога пута , тргла се натраг , и сад мо
жемо рећи да нас потпомаже .
Кад се поново састаде народна скупштина , онда
влада са својим присталицама искључи из свију од
бора све радикалце , па изабра све саме своје људе
 115

напредњаке , а међу њима и једног Турчина, (вичу :

и једног Еврејина !) . По мом мишљењу један Тур
чин не може бити нашој земљи никад такав прија
тељ (вичу : и Евреин ! ) као један Србин , па ма какав
био тај Турчин . Они искључише радикалце чак и из
одбора за прављење адресе . Тада мањина издаде
своју адресу , познату под именом адреса мањине
радикалне опозиције. Народ са свију страна одобри
у адреси изражене жеље и потребе као жеље и по
требе народне, и одушевљено поздрави радикалце .
Многа места пратише и депутације да честитају рад
радикалцима , да их охрабре те да не клону у запо
четом раду .
Баш у то доба деси се банкротство Ген . Уније .
50 и више посланика тражили су по четири пута ра
чун од владе о штети , коју нам је Генерална Унија
причинила својим банкротством . Радикална опози
ција није тражила тачан рачун од штете што се не
може показати ; она је тражила рачун издавања и
примања , рачун какав води и један трговац у својој
радњи , а такав рачун могла је влада без икакве смет
ње положити . Но она није хтела показати рачун ; а
није зато што је штета наша банкротством Бонту
овим била у почетку врло велика . Кад су радикалци
видели да се њин глас у скупштини не ферма ни у
шта , они су положили оставке и оставили скуп
штину .
У народу настаде борба између наше партије и
напредњачке . Напредњачка партија не пропусти у
потребити ниједно средство којим би окаљала пра
ве народне пријатеље . Али , хвала буди свести на
родној , која је све те власничке ујдурме достојно
сузбила и с презрењем одбацила ! Народ је изабрао
своје старе посланике . Народ је победио власнике .
Нови посланици нису могли одмах ступити у скуп
штину . Они су сматрали накнадне изборе за неу
ставне и незаконе , сматрали су да скупштине не може
бити док се избори за све скупштинаре не распишу ,
и за то нису хтели улазити у скупштину. А , сем то
га, влада није опет пристајала да покаже рачун , и
да уништи неуставна скупштинска решења .
По савету владаочевом , договорили смо се са
116

напредњацима у скупштини да сви дамо оставке ,

па после ―c кога народ избере нека дође у скуп
штину . Ако би народ после опет све напредњачке
старе посланике изабрао, значило би да одобрава
њин рад, и онда би радикална опозиција остала
даље у скупштини . Но напредњачка партија у скуп
штини није на то пристала . Она није смела изићи
пред народни суд, као што су радикални посланици
предлагали . Напротив напредњачка партија и вла
да тражили су, да се жељезнички уговор пренесе на
ново , друго друштво, да се усвоји , и промена ус
тава вотира , па да после сви дамо оставке . Ради
кална опозиција није опет никако могла пристати
на то , и зато је поново дала оставке . Она је дакле,
и даље остала на земљишту које је народ одобрио ,
а то је да не улази у скупштину .
Скрпљена скупштина напредњачка тумачи да
стари посланици који су оставке дали не могу бити
бирани , не гледећи што тиме из основа руши ус
тав . Радикалци су издали акт у коме су протество
вали против гажења устава од стране напредњака ,
и оставили су првој редовној малој или великој
скупштини , да народ приликом скупштинских избора
покаже : да не одобрава неуставни и незаконити рад
данашње владе . Остало , после тога што је било, по
знато вам је . Познато вам је да је влада позвала
људе које народ није изабрао , тако рећи са сокака ,
који су добили једва пет - шест гласова (Гласови :
два , 99двогласци " , један , каки шест гласова !) , а људе
које је народ избрао огромном већином гласова није
хтела примити . А из места где није било ниједног
,,двогласца", где је народ акламацијом изабрао
своје посланике није никога позвала у скупштину .
Као што знате народ је опет победио (Гласови : жи
вео народ ! ) . Он је изабрао све своје старе послани
ке . Влада није добила ниједног јединог места .
Браћо , радикална опозиција у скупштини тра
жила је све оно , што спада у програм радикалне
партије . Она је тражила : укинуће савета , начелства
и конзисторије , штедњу по свим гранама државног
газдинства и ново уређење стајаће војске итд . Тра
жила је да народ сам управља у својој општини, да
 117

само он буде једини господар у њој , а да држави

даје само онолико колико треба (Учесници: врло
добро, тако је ! живео ! ) .
Наше убеђење тако је светло , тако је чисто , да
ће оно кад тад одржати победу . За то смо се , бра
ћо , овде и сакупили , да се договоримо да избори за
велику народну скупштину испадну у корист наро
да , јер тада ће се мењати данашњи непотпуни и
неодређени устав , тада ће се народу показати при
лика да оствари своја народна права , и да из руку
власника истргне народна права и народне слободе .
Сва досадашња наша борба остане безуспешна , ако
се народ својски не заузме при изборима за велику
народну скупштину . Подухвати ли се народ, онда
нек буде уверен , да ће победа бити на Његовој
страни , онда нек зна да ће власничкој самовољи
бити отпевано опело за навек . Зато , браћо, органи
зујмо се у сваком срезу, у сваком селу , па ћемо на
сигурно победити ( Усклици : Живео ! Живео ! ) .
(„ Самоуправа“ од 5 августа 1882 бр. 114 ) .

ПАШИЋЕВО ПИСМО САВИ ГРУЈИЋУ

―
14 јануара 1888

ДРАГИ САВО , Читао сам у „ Српским новинама пи

смо Његовога Величанства на тебе упућено којим се
милостиво прашта мојим друговима кривица и ко
јим се пуштају у жуђену отаџбину, својим давно
зажељеним породицама . У колико је тај акт Кра
љеве милости изазвао моју благодарност и обрадо
вао ме што је скинут с душе моје један терет који
сам по другарској солидарности себи натоварио, у
толико ме је изненадила и до дна душе потресла
нова Краљева осуда којом ме искључује из своје
118

милости због „ издајничке припреме противу отаџ

бине и српске мисли у јесен 1885 год .". )
Та Краљевска осуда у тако свечаном и велико
душном акту гора је и дубље потресла живце мога
бића , но да сте ме још једном невино на смрт осу
дили . Та ви бар добро знате да сам скоро 20 го
дина посветио свој живот и рад срећи и величини
отаџбине . Та молим вас , каквој другој идеји под но
чиних ја своју многољубљену фамилију , своје спо
којство и уживање дарова мојих способности и моје
спреме , те не једино и искључиво срећи своје отац
бине и успеху своје мисли ? Јест , ви знате да сам
немилостиво угушио у себи све друге мисли и теж
ње , све жеље и жудње , само да би се приближно
идеалном патриоти који љуби , живи , ради и страда
за своју отаџбину . Јест, ви ме знате и стога сам био
у праву кад сам очекивао од вас , као својих друго
ва , да ћете бити у стању и уживати толико повере
ње да олако скинете с мене љагу , коју су напред
њаци толико година и у безбројним приликама на
мене набацили , а међутим никад глас одбране није
пред Краљем за мене подигнут био . Очекивао сам ,
да ако ништа више не учините , да нећете без повода
позлеђивати старе ране у тим мучним и тешким да
нима кад је слога Србији најпотребнија .
Могао сам ћутати кад се Гарашанин пред Скуп
ШТИНОМ правдао за сливничку недаћу , јер ми је

1 ) У писму , које је упутио 22 децембра 1887 год . тада

шњем председнику Министарског савета , ђенералу Сави Гру
јићу , краљ Милан спомиње да је 1 јануара 1886 помиловао
све оне који су били осуђени због Зајечарске буне 1883 год .,
сем оних који су били избегли из земље и „ на туђем земљн
шту потражили прибежишта за учињену кривицу према Пре
столу и Отаџбини . Ваљало је и требало је да и због самог
тог носе дуже одговорност за кривицу своју“ . Сад пак краљ
Милан верује „ да се они данас сами кају“ , јер му подносe
молбе за помиловање . „ Стога , чинећи великодушно и соп
ственим својим побуђењем употребу Краљевског нашег пра
ва , решили смо помиловати и оне кривце за Дело побуне
1883 , који се данас налазе ван отаџбине . Љубав к њој и осе
ћање дужности према њој налаже Нам да од тога помилова
ња искључимо Николу Пашића, због издајничке припреме
против отаџбине и српске мисли у јесен 1885 године “ . („ Срп
ске новине “ , бр . 285 од 25 децембра 1887) .
 119

лакше било да ја будем крив но српски народ , а

при том не само ја већ и остали свет помогли смо
Гарашанина као дављеника , који се вата за сламку
и који недаћу своје политике приписује једном мом
писму , и то писму без вредности које сам ја сам
обуставио и које је он добио после сливничке неда .
ће на неколико месеца заједно с другим писмима о
којима је он прећутао , јер су сасвим о противноме
сведочили . Но тешка ми је сада Краљева осуда у
тако свечаном акту који је упућен преко тебе каби
нету и целом српском народу и којим се даје милост
свима мојим друговима , а нада мном се изриче нова ,
за ме најтежа осуда . Тешко ми је , јер из тога акта
видим да нисте довољно пратили мој рад у HO
странству, јер да сте га пратили и да сте хтели пот
пуно одговорити својој дужности , не само спрам
мене већ и спрам правде и истине , ви би несумњиво
изнели и непобитне доказе прибрали о следећим
Фактима :
1 ) Да сам 18 септембра обуставио сваки рад ко
ји је био управљен против напредњачке владавине ,
да сам 19 септембра писао а 21 септембра из Кала
фата упутио Краљу писмо у Ниш које се започиње
речима : ,, Љубав и дужност ка отаџбини " и т. д . у
коме се изрично каже : „ Уверавам се да је Краљ пре
дузео кораке да се том згодном приликом користи
и изјављујем да ћемо не само обуставити сваку рад
њу ... већ ћемо се по могућству старати да чинимо
помоћ колико нам положај дозвољавао буде “ .
2 ) Да сам одбио предлог Књаза Батенберга , који
ми је после Сливнице свога најпоузданијег ађутан
та послао с понудом да ми ставља на расположење
средства и своју војску да је употребим противу
Краља и напредњачке владе са уверењем и гаран
цијом да ништа више од Србије не тражи но да се
Краљ Милан збаци .
3) Да сам својеручно писмо написао а Стано
јевић преписао и са Ступаревићем га српском посла
нику у Букурешту предао у коме емиграција моли
да јој се дозволи учешће у рату за одбрану отаџ
бине , ако се рат продужи . Том новом изјавом хтели
120

смо дати доказа о лажности гласова који су из Со

фије пуштени с намером да плаше нашу владу срп
ском емиграцијом ради изнуђења повољнијих усло
ва за мир , и што скоријег прекинућа рата , јер су
знали да се дух српски пробудио и пренуо на од
брану отаџбине , а с друге стране да охрабримо срп
ску владу са изјавом да јој се стављамо на распо
ложење за прве редове у борби , ако се рат продужи ,
и да охрабримо изасланика српског да не попушта
у преговорима при склапању уговора о миру.2 )

1) У ванредном сазиву Народне скупштине ( изабране

26 априла , а сазване у Нишу за 30 јуни 1886 ), у дебати о Ад
реси , посланици из радикалне и либералне странке жестоко
су напали владу Милутина Гарашанина што је 1885 раговала
с Бугарском, и довела неспремну српску војску до пораза на
Сливници . За тај рат влада чак није ни мобилисала сву вој
-ску. Бранећи се , Гарашанин је изјавио да сву војску није
смео ни послати против Бугара, јер се бојао буне у земљи .
Као оправдање за ту бојазан , Гарашанин је прочитао два пи
сма . Једно писмо (управо проглас ) са потписом Николе Па
шића и Пека Павловића од 27 септембра 1885 год. , почињало
је овако : „ Драги суграђани ! Дошао је тренутак да се поди
гнемо и да продрмамо јарам који грози да оцепи Србију од
осталих словенских народа“ . Дакле , позива се народ на буну
и дају му се упуства шта да ради (да обара власти , да спре
чава саобраћај, да граби оружје, да образује чете итд.) . Дру
го је писмо самога Н. Пашића Николи Сукнареву , вођи ли
бералне странке у Бугарској, противнику тадашње владе
Стамбулова , од 17 септембра 1885. У том се писму Пашић
жали како бугарска влада неће да му помогне У његовој
борби са краљем Миланом . „ Ствар је јасна као сунце ――― ка
же Пашић - да Бугарска лакше може осигурати саједиње
ње , ако привуче у круг свога рада и друге који ће остати
као противници Аустрије и Турске . Зар онда за Бугаре није
боље осигурана потпора и помоћ кад се у круг рада увуче
и Србија ...“ Међутим савез између Србије и Бугарске није
могућ док у Србији влада краљ Милан “ .
Али Гарашанин није тада прочитао у Скупштини и Па
шићево писмо краљу Милану од 18 септембра 1885 (а имао je
тада и то писмо у рукама) , које је гласило овако :
„Краљу ! Из љубави и оданости спрам отаџбине, сма
трам за своју дужност да Вам у име моје и мојих другова
напишем ово неколико реда . По нашем најдубљем уверењу
није никада било, нити ће скоро настати тако повољних
спољних прилика какве су настале после 6 септембра (1885 ,
дан Уједињења Источне Румалије с Бугарском ), да краљеви
на Србија може присајединити своје српске земље у Турској
-- Стару Србију и Македонију ―――― да тим удари камен теме
 121

То су крупне чињенице на које се слободно

може угледати сваки патриота , то су несумњива
факта која за мене говоре пред тешком Краљевом
осуд м и која би без сумње изостала да сте потпуно
одговорили својој дужности и спрам мене и спрам
правде .
Но Бог ми је сведок и моја дела која ће остати
потомству и која су ми сада у тешким данима нај
већа утеха и која ће ми бити највећа награда у часу
самртноме кад станем пречишћавати и најтајније
рачуне савести са овим светом .
Примите ипак и при свем том и ви и сви остали
моје искрено и братско поздравље .

С Св . Сави 1888 г.
Букурешт Ваш
НИК . П. ПАШИЋ
,, Споменица Николе П. Пашића “ Београд, 1926.

љац хегемонији српског племена на Балканском Полуострву .

Па када се наша отаџбина и цело Српство може да користи .
ми у таком времену угушујемо сваку унутрашњу зађевицу и
мржњу , обустављамо сваку радњу, која је била управљена
да Србију ослободи од унутрашње тираније и да освети не
вино проливену братску крв , и стављамо се Вама на располо
жење, у колико нам положај допуштао буде .
,, Покаже ли се , пак , да је Србија поново обманута на
предњачком политиком , и да је пропустила по ослобођењу
Српства најзгоднију прилику, онда ћемо гледати да Србију
ослобођавамо унутрашњег ропства !
18 септембра 1885 године
У име моје и мојих другова ,
НИКОЛА П. ПАШИЋ “
 122

ПАШИЋЕВО ПИСМО „ОДЈЕКУ “ 1889 ГОДИНЕ

1
Господине уредниче¹ ) . У последње време опет
су се отпочеле , око мене и мога имена , врсти и пле
сти неке интриге . Тако је то било кад је ступила на
управу савезна влада , па је то било и онда , кад је
ступила радикална влада на управу , а ето где тако
бива и у ово време , када се с правом очекује , да у
Србији наступи промена владавине у парламентар
ном духу . Те интриге , као што се види , воде се са
неким планом . Оне ишчезавају и ућуткавају се кад
ишчезава вероватност промене управе , а појављују
се , час слабије час јаче , чим се осети да се прилике
мењају те да може настати време , када се Краљева
милост може распространити и на мене .
Ја не могу тачно знати личности , које су стави
ле себи у задатак да ми за свагда повратак у отаџ
бину спрече , ( а и не желим их нагађати ) али ово
стоји чврсто и несумњиво . да те интриге потичу из
круга , који не само мене мрзи и ненавиди , већ који
је рад сваком злу Српства, и који би желео да у Ср
бији влада вечити раздор и неслога .
У последње време , а особито од кад је српски
Краљ , у очи прославе 500- годишњице Косовске бит
ке , апелирао на слогу свију српских синова и стра
нака ; и кад је се народ одазвао том племенитом Кра
љевом позиву, прихватио нови Устав и тим отворио
нова врата парламентарној управи у Србији, - об
новиле су се и учестале те интриге . Истина , оне се
при мало бољем посматрању провиде, али за то мо
гу обманути многе , који гледају из далека и чују из

1) Ово писмо је уредништво „Одјека“ добило од г. Ни

коле П. Пашића с молбом, да га јавности преда. Одзивајући
се овој молби и жељи г. Пашића , сматрамо за дужност из
јавити : да радикалним првацима није стављен до сад ника
кав услов за образовање кабинета, па, наравно , ни тај: „ да
се радикална странка на свагда одрекне Пашића“ . На против
стоји то, да су радикални прваци , одмах после прокламова
ња Устава , молили Краља да амнестује Пашића, као што је
радикална странка и увек желела да га види милошћу Кра
љевом враћена у отаџбину. ( Напомена уредн . „ Одјека " ).
 123

деветих руку . И ето то ме је нагнало да изађем

из резерве и да подигнем глас у одбрану истине и
правде .
По моме мњењу Србија је, са решењем Краље
вим да сазове Велику Скупштину ради промене У.
става , ступила на нову стазу, а са усвајањем новога
―――― новом парла
Устава , ударен је основ новој ери ,
ментарном развитку Србије .
Све искрене српске патриоте обрадовале су се
том новом кораку Србије , и у њему су гледале за
логу за нову и срећнију будућност Српства .
Али чему се српске патриоте радују , томе се не
могу радовати они , који би желели да је Србија
гњездо раздора, трзавица и ненормалног стања . Me
ни се чини , ако се не варам, да из тога или њему по
добнога круга потичу све интриге , које су управ
љене противу нормалнога развитка Србије , па и
противу њених извесних родољуба .
Неки српски и страни листови увек су сипали
на мене грдње и денунцијације , називајући ме сва
којаким именом , чим су осетили да се стање у Ср
бији мења на боље и да се могу прибрати и сложи
ти српске снаге на рад око српскога бољитка . Но ја
сам ћутао и претпостављао да ће их моје ћутање и
уздржавање од сваког политичког мешања у ствари
Србије једном опаметити , да престану бацати се ка
меном на онога , кога су неправедно на смрт обре
кли . Ћутао сам и онда , кад је мој патриотизам по
ново у сумњу деведен : кад је „Видело " стало дока
зивати да сам Бугарима нудио Македонију и да сам
радио противу своје отаџбине . На све те клевете
ћутао сам (и ако је моје срце тим неправедним на
падајима љуто парано ), јер ме је савест тешила да
ће једном настати дан , када ће ми и моји најжешћи
противници признати : да сам био и остао већи па
триота од њих и онда , кад су ме немоћна изгнаника
обасипали грдњама и клеветама пред народом , пред
којима се не могох бранити . Па би на послетку и са
да ћутао , кад се поново осуше интриге , да не видим
у њима смер , не само да мени загорче још више жи
вот , већ да омету Србију на њеном новом путу , да
124

омаловаже нови Устав и осујете парламентарну вла

давину , те да тим Србију поврате у коло интрига ,
трзавица и немоћи . И, ето, ово последње нагнало ме
је да после толиког ћутања подигнем глас преко но
вина не толико себе ради колико да браним Србију
и да покушам поништити интриге , које се плету и
после усвојеног Устава и постојеће парламентарне
владавине .
После толиког вређања и денунцирања и после
толиког ћутања , имао бих много што шта да кажем ;
али уздржаћу се од свега што не стоји у најтеш
њој вези са интригама , које су потекле од сазива Ве
лике Скупштине и промене Устава .
Да почнем .
„Видело “ је сада , као и увек, отпочело чарку , и
на једно 15 дана после усвојеног Устава , наштампа
.
ло је у свом броју од 11 јануара под рубриком
„Шта се чује “ међу осталим и ово што следује : „Па
шић нигде не каже да је он предлагао непријатељу
да га овај поткупи , него , на против , Пашић је гле
дао да њега непријатеља ― поткупи са Македо
нијом , само да се избегне проливање ,, славенске
братске“ крви између Срба и Бугара . И камо лепа
срећа да га је тада г. Стамбулов послушао . Нити би
било оног „ братоубиственог “ рата , ни Сливнице , ни
ти сада спора о Македонији " ...
На ове толико пута понављане денунцијације
изјављујем најсвечаније да никада и никоме нисам
нудио Македонију . Шта више претрпео сам од вла
де бугарске непријатности и гоњења , чини ми се је
дино с тога , што сам им оспоравао право на Маке
донију . И онда сам говорио и сада понављам да је
у мојим очима сваки онај издајник Српства , који
може да чува и брани интерес Српства у тој по
крајини , па то пропушта из буди којих обзира , као
што су чинили до сада неки наши вајни државници .
Толико за сада !
Што се пак мога савета тиче , тај , истина , није
био за рат са Бугарском ; али , да је се послушао , да
нас Србија не би имала доиста спора о Македони
ји , јер би то питање решено било у корист Српства .
 125

А да је мој савет ишао на то да Србија осигура себи

Стару Србију и Македонију, за то имам најсвечани
је и најјаче доказе , који се не могу никад осум
њичити .
А што су моји политички, а може бити и лични
непријатељи, непрестано сумњичили мој патриоти
зам , и забадали ми нож у срце, то су чинили сигур
но с тога, што су знали , да је за мене то највећа у
вреда и да се не могу у Србији бранити ; а ако би се
почео бранити у туђини и доказивати моје назоре о
будућности Српства , да ћу тада навући нова гоњења
свију оних држава , у којима се находе српске зем
ље, те ће ми као опасном велико - Србину забранити
приступ и бављење у својим крајевима . Но као што
видите , ја ево испуњавам сада и ту њихову жељу .
Други смисао тим честим нападајима и изазивањи
ма не могу знати , јер сам уверен , да они , који ме
денунцирају, знају да сам ја одмах после румели
ског преврата саветовао и доказивао, да би била нај
већа погрешка , која се не би могла тако лако опро
стити, ако се Србија не користи тим згодним прили
кама , и ако не окупира Стару Србију и Македонију ,
паралелно идући и стојећи на истом земљишту на
коме Бугарска стоји и ради . Но там савет , и по
ред тога још изјава да ја угушујем сваку другу по
мисао у часу, када интереси Српства захтевају од
својих синова слогу и покорност, може бити врло
лако да су били за мене извор нових гоњења и де
нунцирања од стране оних, који су видели , како ви
соко стоји мој патриотизам и како су правилни и
тачни били моји политички погледи и савети .
Но поред ове моје изјаве , која се односи на ста
рије денунцијације , за које су могли и други сазна
ти , који су „Видело “ читали , имам да учиним још
једну нову изјаву , која се односи на нове подземне
и још довољно неисказане и необележене денунци
јације , но које се страшно помаљају у следећем те
леграму из Београда у „ Пестер Лојду“ , у коме се у
главноме каже ово : „Образовање радикалног каби
нета осујетиће се услед неких личних диференција
између Краља и вођа радикалне странке . Краљ тра
126

жи да се радикална странка на свагда одрече Паши

ћа , револуционара , а прваци се с тим не слажу “ .
Непријатељи мира и слоге српске , а особито они
који су као громом поражени новим Уставом и бу
дућом , свечано зајемченом парламентарном управом
земље , ―――― не могу се никако измирити с таквим нор
малним стањем у земљи, те су покушали поново да
прибегну денунцијацијама , како би омели Краља да
испуни своју зајемчену реч, да се с новим Уставом
отвара нова парламентарна управа у земљи, и како
би тиме омаловажили нови Устав у очима српскога
народа и странога света .
Политичари , који су живели од ненормалнОГ
стања у земљи , који су Србију ослабили , исцрпли и
растројили , па после многих срамота и несрећа и
потиснули је иза леђа свију других балканских др
жавица ; политичари , који нису кадри да се на отво
реном и јавном пољу уставности утркују : ко ће ви
ше народу користити и славе прибрати ――――― не могу
се никако измирити с новим Уставом и новом пар
ламентарном владавином , и с тога су зажмурили
пред . новом светлошћу па се латили гадних и ни
ских сплетака .
Поменути телеграм ,, Пестер Лојда" доказује , (на
равно предпостављајући да је истинит у свему , и да
потиче из полуслужбених кругова ) , да су интриге у
неколико успеле и обмануле Краља .
Пређе , да се обори радикална влада , нужне су
биле интриге и лажне вести које су систематички и
са свију страна тврдиле , да су хтеле неке чете упа
сти у Србију , -- и влада је пала а с тим су успели
они , којима је мирна и напредна Србија сметала у
плановима .
Сад , пак , да се омете сазив Велике Скупштине ,
да се осујети примање новога Устава и да се Србија
баци у још већи вртлог унутрашњих забуна , прибе
гло се истим средствима и интригама . За тај посао
нашао се некакав Зец , Кешељ , бивши сејменски пот
поручник , да покуша учинити ларму са 4-5 Црно
гораца , за време скупштинског рада , па да се онда
нада вика : како је радикална странка невера , како
 127

је бунтовничка и да се затражи одмах ванредно ста

ње, преки суд , распуштање скупштине , осујећење
Устава и т . д.
Но замишљај није испао аранжерима као што
треба . И сада су настале подмукле интриге и денун
цијације , које су као што „Пестер Лојдов “ телеграм
сведочи , имале прилично успеха , кад се Србији гро
зи непарламентарном управом .
Ја протестујем најсвечаније и противу замисли
да сам ја могао имати ма каква додира са сејмен
ским официром , за кога сам први пут чуо, кад су до
неле београдске новине , да је за време савезне вла
де хтео компромитирати ову пред Аустријом , издав
ши неку прокламацију на Босанце , која је штампа
на била , као што су новине писале , у штампарији
― и
„Виделовој“ а писана сурадницима „Видела"
која је опет прво пала у руке аустриских агената и
због које је он протеран био као страни поданик . Ја
протестујем противу тајних денунцијација да сам
могао имати додира с човеком, који је се прошле
године вртео по Букурешту и говорио да је дошао
да ме убије , па да с тим издејствује себи опроштај и
повратак у службу . Ја протестујем не само у име
моје , но и у име сваког часног и свесног српског ра
дикала да можемо имати додира с таквим човеком ,
за кога се јавно говори , да је хтео веру променути ;
за кога се зна , да је изгнан из Кијева са свечаности ,
као човек нечисте и тавне прошлости . Ја протесту
јем противу те дрске и слепе мржње спрам мене , ко
ја се је дотле заборавила да једног и истог човека
намењује мени за убицу и за завереника .
Ја нећу доказивати како је то крајње глупо и
будаласто од стране оних , који су се латили те
швиндлерске афере , да пањкају поједине чувене и
часне политичке раднике . Зар могу у Србији народ
покренути и узбунити један истерани сејменски офи
фир са три - четири Црногорца , које нико у Срби
ји не познаје , то ли да за њима , који су спремили
били неке пајацке капе , крене у бој ? Заиста до крај
ности смешно , али ужасно жалосно , кад се види , да
ce
таква средства употребљавају да омету Краља
128

и народ у извођењу Србије из тешких партиских за

буна , трзавица и немоћи !
Ho у вести донесеној „Пестер Лојдом “ није нај
црње то, што се њом наговештује да ми се и даље
врата отаџбине затварају, и да се називам револу
ционаром , већ има нечега што је горе и црње , но ма
какве вести које би се мене тицале . У тој вести тра
жи се од радикалне странке да се одрече мене , па да
у Србији народ може уживати плодове новог Уста
ва , тражи се да се одрече мене па да Краљем свеча
но зајемчена парламентарна владавина може наста
ти у Србији !!! Боже мој , какав ли сам ја то незнани
грех учинио Србији или ма коме у њој , те да се та
кви тешки и крупни захтеви стављају у свезу са о
дрицањем од мене ?! Моја душа и савест не знају
ништа , у чему би ме могле укорити , а још мање да
сам што сагрешио противу Српства и отаџбине ! Ја
не знам по чему сам тако ужасан и страшан , да се
такви огромни захтеви везују са мојом незнатном
личношћу , те да се изриком може тражити одрица
ње од мене , па да у Србији може наступити парла
ментарна владавина . Који ме познају знаће да ни
сам тако страшан , још мање да сам по професији ре
волуционр , а може бити да је највећа мана моја , као
политичара , што се увек у народним пословима ру
ководим искључиво народним интересима !
Све што сам као политички радник чинио, по
тицало је из тежње да послужим , колико могу , са
ветом , радом а , кад се затражи , и животом својој
отаџбини . У том раду претрпео сам доста , но ако
чаша страдања није препуњена , ако се ишту и даље
жртве за благо отаџбине , ја сам готов да их дадем !
Истина , нема ништа теже за политичког раднИ :
ка , но кад доживи , да га се одричу они с којима је
радио . Али , ради блага отаџбине , ради среће срп
скога народа , ради увађања парламентарне владави
не у Србији — ја сам готов и ту чашу горчине и че
мера да попијем . Та она се пружа у име среће наро
да ! У име његовог спокојства и напретка ! У име мо
ћи и величине отаџбине ! И ја је ево примам , и пијем
је у славу и величину српскога народа , а моје верне
 129

---
другове молим да се одрекну мене и спасавају
Србију и Српство ! Нека се одреку на свагда и нека
се не боје прекора своје савести, нити прекора на
рода , јер тиме врше родољубиво дело, спасавају
свој народ од нових несрећа , трзавица , немоћи и
сливничких понижења ! Нека се одреку брзо и без
затезања , јер се не одричу из страха као Петар Хри
ста , већ из љубави к своме народу . Ту сумње и избо
ра нема ! Између среће народне и мене не може и не
сме бити избора ! Ја их молим, ако је то збиља исти
нита вест и ако збиља само од тога зависи да ступи
у живот НОВИ Устав , да се отпочне парламентарна
владавина ――― да не часе ни часа , већ да бирају оно
што нашој милој и општој отаџбини може олакша
ти стање и отворити пут ка срећној будућности !
Та патриоте не живе за што друго већ једино за
свој народ и своју домовину ! И кад се траже жртве ,
нека их принашају слободно ! Нека се не боје Бога ,
____
што невиног и оклеветаног на жртву принашају,
јер жртве и треба да су чисте ! Нека се не боје ни
савести , што невина друга жртвују - јер треба да
знају да их она не може укорити, када ме са одо
брењем мојим приносе на жртвеник отаџбине ! Нека
се не боје ни народа , ――――――― јер га могу овим писмом у
верити , да понова примам чашу искушења , ради ње
гове слободе и среће ! Нека се не боје никога , па ни
моје родбине , јер она се већ свикла да ме гледа и
жали као страдалника !
Још једном , нема им је просто : и од Бога , и од
народа , и од мене , и од породице --- само ако зби
ља од тога зависи , па да ступи у живот нов Устав и
отпочне парламементарна влада у Србији !
Молећи Вас , господине уредниче , да ово моје
писмо предате јавности , молим Вас да примите и у
верење мога одличног поштовања .
У Букурешту , Ваш
30. јан. 1889 . НИКОЛА П. ПАШИЋ .

9
 130

ПАШИЋЕВ ПОВРАТАК ИЗ ИЗГНАНСТВА 1889

Радост коју је дочекала радикална странка у акту по

миловања Николе Пашића , радост да су престале муке и не
воље једног виђеног и искреног патриоте , који се потуцао по
туђини , ни тамо неостављен без противничког кињења сваке
врсте, била је општа и врло велика . Није се тачно знало
када ће он доћи, те због тога Ни пријатељи и поштоваоци
његови из унутрашњости нису могли узети учешћа у мани
фестовању ове радости својим изласком њему у сусрет . Ипак ,
они пријатељи , којима је то лакше било учинити, нису про .
пустили прилику да свог друга дочекају при његову ступању
на српско земљиште.
У четвртак . 9. о. м. (марта 1889) на лађи „ Делиграду“ кре
нуло се преко сто Београђана у Базјаш, у сретање Пашићу. С
њима су биле и депутације из Јагодине , Крагујевца , среза ка
черског , ср . тамнавског и среза моравског. С песмом и свир
ком кренуо се „Делиград“ низ дунавске вале зором . И сама
помисао да се иде у сусрет човеку, који је за читавих шест
година једне мучне и тешке борбе увек био на срцу тако
рећи целога народа у нашој домовини , имала је у себи неке
дирљиве дражи . У колико се лађа више примицала месту су
срета , узбуђење је расло и претварало се у онај весели и
пријатни потрес душевни, који обузима људе, кад виде да
правичност слави победу .
Гомиле света чекале су „Делиград “ на смедеревском
пристаништу , и кад се он сасвим примакао , одјекивало je
многобројно : „Живео Пашић “ ! Примивши и депутацију Сме
дереваца , „Делиград “ се упутио Дубравици , на којој је тако
исто био дочекан и са које је узео још неколико грађана , који
нису били отишли са нарочитом пожаревачком депутацијом у
Градиште , где се спремао Пашићу величанствен Дочек од
стране тамошњих његових пријатеља и једномиленика . Око
11 часова пре подне „Делиград“ је стигао у Базјаш, где је
морао провести цео дан у очекивању влака, који ће драгога
госта довести из туђине . Цео дан орила се песма и свир "
ка час на лађи час у гостионици базјашкој . Преко дан је
стигла и депутација из Градишта, с којом су били г. г. Ри
ста Поповић и Андра Љубичић , свештеник .
Око 7 часова у вече влак је стигао на станицу . Неко
лико изасланика целе депутације дечекали су Пашића на ста
 131

ници и повели га на „ Делиград" , на коме чекаху Београђани

C осталим депутацијама. Мрак је већ био пао , те је пут
до лађе био осветљен фењерима . На знак да Пашић иде ,
заорило се громовито : Живео ! и оркестар је загрмио марш .
Уз бурне узвике, Пашић је стао ногом на „ Делиград “ и гла
сом човека потресена до дубине душе назвао „Помози бог,
браћо !" У одговор на то дуго се разлегало : „Живео Пашић !
Добро дошао ! Живео !" Тресак од узвика прекинуо је пред
седник београдског месног радикалног одбора , г. Милугин
Марковић , адвокат, поздравом од стране целе депутације .
У свом говору г. Милутин Марковић је оцртао дугогодиш
њу борбу радикалне странке , односно народа у Србији , и
рекао да је у тој борби учествовао и Никола Пашић , ван
границе своје отаџбине , једући горки хлеб изгнанички ; да
не радикална странка , борећи се за своја начела и савлађу
јући безбројне и сваковрсне препреке, • увек с љубављу и
поносом гледала на свог драгог и дичног првака , који је и
на страни , и поред мука и патњи изгнаничких , и душом и
срцем радио за добро отаџбине и народа српског , за успех
радикалне странке ; и да се сада, кад је та борба донела пло
дове своје , кад су Србији синули бољи дани , с радошћу и
поносом , с љубављу и братским одушевљењем поздравља
повратак Пашићев у Србију, пошто се он сматра као триумф
у тој борби и као залога за будуће успехе на пољу рада за
добро отаџбине. „Добро нам дошао , мили друже, на ону
српску земљу , за чију ти је срећу вазда срце куцало ; добро
нам дошао, Пашићу !” узвикнуо је говорник , и поново је
одрекнуло дуготрајно ,живео " !
У одговору на поздрав , Пашић је рекао да боље дане ,
које је Србија доживела , сматра као тековину мучне и
упорне борбе народа у Србији са противницима његовим ;
да се радује што су успеси до којих се дошло дело народа
и његове природне , управо урођене мржње према свему што
не ваља . Даље је поменуо да је до дубине душе дирнут
братским сусретом и да му он јемчи да ће радикална стран
ка , као и сви пријатељи српског народа , радити на добру
отаџбине са оном истрајношћу и љубављу са којом су ра
дили и до сада. Захваливши се на дочеку и поменувши да
не треба да клонемо у раду за срећу народну, он је узвикнуо
на завршетку : „Живео народ српски !“
После поздрава, Пашић је ушао у кабину, где се по
132

здравио са целом депутацијом и нарочитим изасланицима из

Градишта. За овим је настало весеље .
У поноћ кренуо се „ Делиград” на пут у Београд . Око
четири и по сата стигао је пред Дубравицу . С лађе су бацане
ракете још из раније, објављујући да лађа с драгим гостом
долази . Бурни узима ,,живео , дочекали су најпре По
жаревљани Пашића. Сва обала била је осветљена лампио
нима ; пуцале су прангије ; свирала је музика ... У кафани на
пристаништу пријатељи су поздрављали Пашића кратким го
вором, на који је он одговорио и захвалио се на срдачном
пријему. После пола сата Пашић се вратио на „Делиград ” ,
испраћен понова бурним ; „живео !” и пуцњима прангија .
Око пет и по часова „ Делиград” је приспео у Смеде
рево. Сва обала на пристаништу беше се запалила од лам .
пијона и ракета ; свирка и многобројни узвици : „ живео Па
шић ” дочекали су „ Делиград” . Смедеревци су отпратили
госта у гостиону „ Лав , где је преко све дужине њене био
постављен сто. За столом је г. Пера Максимовић , председник
месног радикалног одбора , дирљивим говором , a гласом
дрхтећим од узбуђења , напио здравицу у част Пашићеву .

ПАШИЋЕВ ГОВОР У СМЕДЕРЕВУ .

Пера Максимовић је у својој здравици оцртас

најпре тешке прилике у којима је била радикална
странка до тада . Пашићеве муке биле су много теже
у изгнанству, но борба наша против власника овде ,
- и ми
рекао је он . Пашић се провиђењем спасао
га данас видимо у нашој средини . Износи затим
догађаје из 1883. год . када власници изазваше буну ,
да своје противнике , као оно везири , исеку . И па
доше тада многи , нека им је слава ! (Бурни узвици :
,,Слава !" ) . Овај размак од шест година беше судбо
носан по земљу, настављаше Максимовић . Ми ста
рији ћемо раније у гроб, али ће радикална странка
живети и после нас. Она је живела и после зајечар
ске буне , и после рата ,, за равнотежу" 1885 год. који
је , сме се рећи , и поведен да се оживи једна пропала
странка. Хвали рад лањске радикалне владе . Неис
тинито начело „ слободе су луксуз” живело је само
6 месеци и онда је наступио највеличанственији
моменат, стварање устава . И онда смо видели , да они
 133

људи , који су нас, који су Пашића гонили , моле :

„ Дајте живота овом Уставу !"
-
а тиме су признали
и сами мане своје владавине . Мане данашњег Устава
нису наше, већ оних власника , који су се навек опи
рали народним тежњама !
Слободе смо добили борбом , развијаћемо их и
свладаћемо све , - само треба љубави и слоге . Па
шића видимо на српском земљишту , а то није мала
•
ствар . У њему гледамо носиоца напретка , знамење
бољих дана , који ће чувати , да странка не скрене са
свога пута . (Троструко „Живео !” ).
У отпоздрав и на Максимовићеву здравицу , Пашић је
одговорно овако:
Поштована браћо ! Дубоки утисци и јако узбу
ђење, које је овладало мноме , кад ступам у отаџбину
и круг својих другова и пријатеља , закраћују ми да
се упуштам у дугачке отпоздраве . Искрено говорећи ,
морам вам признати да су мојој нарави тешки све
чани дочеци , али овај примам и отпоздрављам радо ,
јер сам уверен да се не односи на мене него на на
чела , за која смо заједно радили и страдали у тежњи
да их у живот уведемо.
Браћо ! Борба српског генија , која се огледа у не
надмашним народним творевинама и прошлим исто
риским делима , борба дакле тога народнога духа
са бирократским туторским системом свршена је по
бедом у корист народа . Та је борба била тешка, про
менљива и , на жалост , по каткад и крвава , али је
била неизбежива , јер је тежила народном напретку .
Она је била дужа , но што се могло желети , али она
је стајала у тесној вези са фактичном поделом др .
жавне моћи , у вези са ступњем развитка политичке
свести код нашег народа .
Народ српски никад се није мирно с установама ,
које су постале без одобрења његова и његове воље ,
јер су му такве установе гушиле дух и спречавале
полет, те му сметале да једра и напредује према спо
собности и снази својој , спречавале му да се умно
развија, материјално снажи и оспособљава да ствара
крупна и значајна дела, која се остављају вековима ,
потомству на понос .
134

Али се борба народна са бирократско -туторским

системом распламтела тек после ратова, кад се народ
на делу уверио да му тај систем смета да развије и
употреби сву своју снагу на одбрану српског народа ,
кад се уверио да се с њим располаже без одговор .
ности , кад је увидео да му се забрањује контрола
над државним издацима и да му се закраћује да су
делује у уређивању народних послова .
Противници народни и заштитници бирократ
ско -туторског система , кад су видели да су немоћни
према општем народном захтеву , прибегли су пре
столу и сакрили се иза леђа владаочевих , па отпо
чели борбу на смрт и живот , опшанчивши се старим
Уставом , који им је ставио на расположење сву моћ
државну . Може бити да би се тај систем управе још
дуже задржао , да су противници народних захтева
били увиђавни и мудри државници , и да су били
употребили моћ и силу, коју им Устав даје , на на
родни бољитак , на унапређење производње и заната .
на унапређење просвете и благостања и на чување
српског достојанства и српске независноти . Али , на
жалост Српства , они су употребили тај систем на
растрој народне снаге и производње , на презадуже
ње и расипање народног зноја, на понижење српске
независности и на осрамоћење српског имена и до
стојанства .
Ја не желим сада да се упуштам у описивање те
борбе јер ви сте сведоци њени , али желим да вам
свратим пажњу на једну узвишену особину словен
скога карактера , а та је : да се он никад не мири са
неправдом и злим овога света , па ма какви црни
дани настали .
Та узвишена морална особина , која је , изгледа ,
најјаче развијена код српског * народа , сачувала га је
у току многих векова од великих беда и несрећа,
сачувала га је од препредене византиске империје ,
од сурове и необуздане силе турске , и дала му мо
гућности да осујећава замке и лукавства запада .
Та узвишена морална особина проговара кроз
уста цара Лазара уочи косовске битке : да ше воли
царство небеско , јер је праведно и вечито ; она је
 135

оживљавала планине хајдуцима , који са неправде

идоше у горе да трпе муке свакојаке , само Да не
сагну врат под очиту неправду ; та особина нашега
народа одржава га у непрекидно петстолетноj бор
би против туђег господства , слаби то господство на
сваком кораку , избијајући камен по камен из његове
тврђаве .
Ta особина , удружена са демократским духом
који је друга грана тог лепог моралног стабла , про
клиње уочи косовске битке великаше који двоје
своје интересе од народних а уочи новог устанка
кнезове и кметове што с Турчином због својих
личних интереса нису ради кавзи и отпору ; та осо
бина српског народа , која тражи правде , слободе и
братства , покреће неуморно народ српски на борбу
против тираније и одушевљава га на неизмерне жр
тве и неизмеран труд , и , после дугога челичења и
пречишћавања , ствара нову српску државу у којој
нема ни племства ни бојерства , него само братства
и једнакости .
Зар , браћо , та неизмерна народна сила , која је
преживела и лукаву византиску империју, и страшну
најезду Гота , Бугара , Татара и Маџара, која је сло
мила бесну турску силу , која води српски народ кроз
светску историју од хиљада година , -- зар та узвИ
шена и силна морална особина нашега народа није
могла бити јача од оних синова српских , који у охо
лости и кратковидности својој , доспевши до власти ,
помислише да се Србијом могу титрати По својој
вољи , управљати њоме по законима народу мрским и
уз то рачунати на пожртвовање и потпору народну ?
И, доиста , та неизмерна народна снага збрисала је
као прах своје противнике , очистила престо од онИХ
који се у слабости својој сакрише иза њега . И кад
је тако посвршавала претходни посао , пао је српски
народни дух на раме старога Краља и кроз уста ње
гова рекао : ,, Силе моје исцрпене су , предајем кра
љевску круну Моме Сину , Краљу Александру I , са
речима : ,, Чувај се , сине , удварача и ласкаваца , слуша
људе из народа који ти истину говоре , владај устав
но и парламентарно , како би твоја владавина била и
срећнија и славнија од моје !" ... Ово су значајне па
136

триотске речи , које ће историја сачувати , као што

је сачувала речи цара Лазара уочи косовске битке .
Дух народа српског , онај геније који је створио
оне дивне народне творевине, којима се диве сви на
роди , одржао је победу над девизом : да је народ
млад и незрео , и да њиме могу управљати људи на
роду неодговорни .
—
Но , да победа не пропадне јер је народ одр
жавао више таквих победа , па су други плодове при
брали - потребно је да се не успавамо лепим успе
хом , већ да бодрим оком мотримо на све што се око
нас и подаље од нас догађа . Потребно је да се пре
свега постарамо да се добијене слободе и стечена
права уведу у живот и утврде разним специјалним
законима , - потребно је да стечена права и слободе
не остану мртва слова , већ да уђу у крв народа . А
то можемо постићи , ако стари радикални борци за
народна права и слободе и даље истрају у одбрани
народнога дела и ако нам помогну нове снаге да се
стечено утврди и обезбеди . Но, да се стечене слобо
де сачувају , потребно је , сем тога, и то , да не само
мотримо да их други не газе већ се морамо поста
рати да их и сами никад не злоупотребимо и да их
поштујемо, кад се њима користе наши политички
противници и кад се бране од неправедних нападаја !
Браћо ! Радикална је странка извојевала ову нову
еру , па сад треба да се постара да буде што слав
нија и кориснија отаџбини . До сада смо се борили
да се народу признаду грађанске слободе и политич
ка права, да суделује у државној управи . Та су права
више мање призната, скинуто је туторство, оборен
је систем бирократски и народ је новим уставом про
глашен за пунољетна .
Но с тиме је пала и одговорност пред истори
јом , пред осталим Српством , на покољење коме су
та права призната . Народна борба и народна победа
тек онда ће се пред историјом оправдати , ако се те
ковине , у тој борби добијене , употребе на то да
наша отаџбина стече што већу просвету и благоста
ње , што више славе и моћи . У то име и у тој нади
захваљујем вам и на поздраву и кличем : да живи
краљ , да живи српски народ све три вере !
 137

ПАШИЋ У БЕОГРАДУ.
Кад се око 10 часова , 10 ов . м., „Делиград" примакао
београдском граду , виделе су се гомилице људи , код по
следњих кућа на Дорћолу , где машу марамама и вичу :
,,Живео !" За тим даље на бедемима доњег града , поред Дуна
ва, стајаху радници, који одушевљено поздрављаху узвицима :
,,Живео!" госта на „ Делиграду“ . Кад је лађа обишла град и
кад се угледала обала савска, приказао се овај призор : сав
Калимегдан беше поцрнио од многобројног народа , сав про
стор од места, на ком обично стоји „ Делиград” па до оде
љења полициског на Саи (рачунајући ту и све шлепове на
обали), беше прекрилила маса народа , кроз који ни јабука
не би могла на земљу пасти . „Делиград" се лагано примицаше
месту, где ће се зауставити ; оркестар г. Мертла свираше са
„Делиграда” и одјекиваше кроз нему тишину, која целим тим
светом беше овладала за то време . Кад се лађа примакла
шлепу , необично бурни узвици : „Живео !“ почеше проламати
небо . Tо беше свечан , ТО беше величанствен и необичнО
дирљив тренутак . На тој лађи је долазио човек , чији су
светли карактер у најцрњој боји представљали противници
за толико година ; на њој се враћао у отаџбину један мученик
за своја убеђења , који се случајем отргао да га смрт и
мржња противничка не прождеру ; најзад на њој је долазио
човек , који на српску земљу није смео ногом крочити за то
лико година и који је, далеко од ње, далеко од свега драгог
му срцу , живео и радио за њу. Без нарочите припреме , чак
без жеље у овој прилици за помпезним дочецима и манифе
стацијама , сва ова огромна маса света скупила се да политич
ком борцу и паћенику каже: „Добро дошао и живео !“ , да му
изјави радост своју што га види опет у својој средина . Не
обично светао тренутак у животу једног мученика поли
тичког , заслужена награда за претрпљене муке , за горки
хлеб изгнанички !
Кад је Пашић крочно с „ Делиграда” на шлеп , дочекао
га је у име омладине г. Љуба Рајић овим речима :
Врли домољубе наш ! - Велики Србине ! У пркос
свих гнусних недела , која у овој дивној земљи , не од
скора , једно паклено коло вајних Срба - презрених
себичњака и жалосних будала ―――――― чињаше и чини као
слепо оруђе , непристрасном повесницом оцењених ,
138

душмана племенитом народу српском - велимо : у

пркос тих гадних сплетака света истина и неу
митна правда ипак побеђују .
Плодови ове преславне победе јесу догађаји на
рочито од 4 и 22 декембра прошле , и од 22 и 23
фебруара ове године . Добро их сви знамо ; па да их ,
с тога, овде и не помињемо . И кроз све те догађаје ,
ма да су сасма разних облика , провлачи се једно и
исто узвишено биће : српска народна мисао, чије се ,
Дакле , остварење огледа у свима чисто народним ,
праведним , победама ...
27 фебруара 1889 тај , за све поштене Србе
знаменити , а победоносни , дан ―― јесте сасвим при
родна последица горе речених народних догађаја .
јесте дан ликовања правде и истине ! А зашто ?
Јер је тада од насилничке , варварске , смрти спа
сен један од првих носилаца и најватренијих побор
ника поменуте српске народне мисли ; спасен си ти ,
слављенице ! ... спасен си , дични Никола Пашићу ! ...
Светлим делом твојих карактерних другова
овим твојим спасом _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ испуњена је једна од најдра
жеснијих, највећих и најсталнијих жеља огромне ве
ћине народа нашег . А за такво истиниТО народно
расположење извесан доказ јесу и ови искрени пре
срети и дочеци многих твојих пријатеља .
Па и један део београдске омладине , никако не
могав остати равнодушан према величанственом и ,
за сваког иоле осетљивог, дирљивом призору : према
давно жељеноме повратку изгнанога праведника и
узор - родољуба у драгу му домовину -
- тај омладин .
ски део подељен у две групе²) , радосно пресрета те
и дочекује те .
Тим жарким пресретом и дочеком , ми и у име
свију својих једномислилаца из све српске омлади
не , теби , Пашићу, најочигледније и најсмелије изра
жавамо пуно одобравање на сав твој дојакоши
јавни рад . А у красноме часу када , тако рећи после

;
1) Једна група још 9. о. м ., по подне била је лађом до
некле отишла у пресрет г. Пашићу а друга је г. Пашића до
чекала на београдском савском пристаништу .
 139

једне своје смрти , први пут слободно и одважно ста

јеш на независно земљиште своје и наше миле домО
вине ― ― ― ― ― ― око тебе сада сакупљена омладина свечано
ти залаже своју озбиљну реч : да ће уза те и v3
твоје вазда праве другове бити непрестано донде ,
докле год будете доследни себи самима, т. ј . докле
год будете корачали стазом , на којој сте данас.
У то име и само у то име , Пашићу, најискреније
поздрављајући те свесрдном добродошлицом , ми ти
из дна душа својих узвикујемо : слава ти — живео !! ...

На више места говор је прекидан најбурнијим „живео !"

из хиљада грла .
После тога говора , Пашић је одговорио у главноме : да
је у своме повратку добио небројно поздрава пуних израза
симпатија и одобравања за рад његов и другова му. Ну сви
ти поздрави махом беху од његових начелних пријатеља ,
који поздрављају победу начела, за које су се заједно
борили и страдали да га у живот приведу . Али у оцени
омладине , која је, по својој природи вазда чиста од свих
страсти , одушевљена идеалима , Може се наћи најпоуз
данији суд о свим делима. „Па кад омладина, која је уз
даница народна , која је позвата да буде наша наследница и
којој наш рад у наследство остављамо, тако мисли и суди о
јавноме раду моме и мојих другова" рече г. Пашић
,,значи, да наш рад одговара потребама и интересима нашега
народа". За тим је нагласио , да сав његов дојакошњи рад
махом беше теоричан , а зачетак на практици је тек сада ...
И, на послетку, он даде најјача израза обећању , да ће се он
са својим друговима свима силама трудити , да у практици
покажу, да су начела, која су заступали , доиста спасоносна
по отаџбину и њену сјајну будућност .
Завршујући свој пун узбуђења говор, Пашић се захвали
омладини на дочеку и говорнику на лепоме поздраву и из
рази наду да ће и у будуће помагати народну радикалну
странку , кад ова стане утврђивати и у живот приводити на
чела, за која су се борили .
Пашићев говор пропраћен је радосним клицањем
,,живео" !.
После овог отпоздрава Пашић се поздравио с прија
тељима, који су били у најближем растојању од њега и кре
140

овом неописано одушевљеном дочеку : људи су се јагмили да

се руком дотакну до његове одеће ... И опет велимо : велики
нуо се уз бурне узвике колима. Уз пут до ђумручке зграде
небројени свет утркивао се ко ће га пре пољубити или се
руковати с њим. Нешто ретко и необично било је у целом
тренутак , праведна награда у животу једног политичког па
ђеника ! ...
Дубоко узбуђен дочеком , Пашић је сео на кола и упу
тио се у свој стан . Уз пут, кроз улице, свуда је дочекан са :
,,Добро дошао !“ Многи свет гледао је с прозора кад је он про
лазио улицама. До стана су га допратили многи пријатељи
на колима, а за тим се опет и пред станом искупио силан
свет.
„ Покољења дјела суде
Што је чије дају свјема !”
(Према савременим новинарским извештајима ) .

ПАШИЋ У ЗАЈЕЧАРУ.

Зајечар , 4 маја ( 1889 ).

За ово кратко време од месец дана збиле су се у овом
нашем крају и вароши неколике појаве , које би , важношћу
својом , доиста кадре биле заинтересовати пажњу наше чита
лачке публике , а нарочито чланова наше странке . - За сад ћу
се задржати само на једној од најважнијих , на дочеку првака
наше странке и нашег врлог суграђанина , г. Н. Пашића при
повратку његову у своје родно место , Зајечар . Пуно сам уве
рен, читајући у новинама о величанственим дочецима које су
радикали приређивали своме вођи свуда, где год се појавно ,
да ће свако рад бити да чује како су Га дочекали Његови
земљаци и суграђани, са којима је провео своје детињске и
младићске дане , са којима је живео и радио , са којима је и
помоћу којих је и почео као народни посланик борбу против
бирократије и лажне уставности , којом су либерални дома
ћини „усрећили“ своју отаџбину, полажући у тој мучној бор
би темеље радикализму , који данас, после 20 година испуње
них свакојаким патњама , поднетим на жртвеник начелима
његовим , слави неке своје успехе.
Зајечарски радикали и пријатељи Пашићеви имајући
на уму да се велике радости казују најјаче чистим и срдач
ним осећајем , нису намерно хтели ништа , за дочек спремати ,
но су оставили свакоме на вољу да се одзове како мисли н
 141

ву
л

1887, u Turn Severinu

Ник . П. Пашић , са својим братом Најданом и његовом женом

и децом , кад су га они посетили као емигранта у Румунији
142

осећа да треба. И с тога баш дочек г. Пашића, био је у то

лико више срдачан. Од онога дана кад се дознао дан дола
ска његова , сваки је нестрпљивом радошћу очекивао тај све
чани тренутак , када ће моћи видети и поздравити свога вођу,
пријатеља , суграђана . На глас из Књажевца да ce г. Па
шић кренуо, сваки , који год је могао наћи кола или коња,
похитао је у сусрет до села Вратарнице , које је на граници
нашег и Књажевачког округа . Силан свет из Зајечара и
околних села стекао се у ово лепо село , нестрпљво очекујући
час , кад ће се г. Пашић појавити . Весеље је било неописано,
јер је била безгранична и радост , из које је оно потицало. И
г. Пашић је сигурно био истих осећаја као и ми. Око 1 сата
по подне чуше се радосни узвици: „ Ево га, ево га!“ Колико
год нас је било , растурених по целој Вратарници , поврвесмо
му у сретање пуни жудње да га видимо. А кад се појавише
120
кола громогласни узвици : „живео , живео“, проламаше ва
здух и леташе небу у висине. Кад је г. Пашић сишао с кола,
из гомиле света, који је непрестано кликовао „живео“, изађе
му у сусрет Др . Лаза Илић, његов друг и пријатељ и достој
ни му заменик за време његова изгнанства.
,,Никола , брате “ , беху му речи, којима је др . Лаза по
чео свој поздрав, а кад их је изговорио сваки је од присут
них осећао , како му нека тужно-весела језа све више обузи
ма груди, да се засветли у оку, томе огледалу душином . И
доиста није бело човека , кога говор Др . Лазе није дирнуо ,
јер је он говорио дуго и топло ; речи које је срце искреног
пријатеља, и личног и начелног диктовало , натеривале су
свакоме сузу на очи. А кад је завршио поздрав , громогласне
узвике „живео“ прекиде сам Пашић, — да се захвали и др.
Лази на поздраву и осталим земљацима на дочеку .
За овим је тек настао најдирљивији моменат , када је и
онај, коме је тврдо срце задржавало сузу у очима , морао по
пустити силини унутрашњег узбуђења. Брат, сестре, сестри C
чине, братанци и остали рођаци и пријатељи Пашићеви -
сви се беху окупили око њега плачући и љубећи га ; остали,
појимајући величину тренутка бејаху се повукли . Сад је тек
весеље достигло свој врхунац. Свуда су се по кафанама ори
ле песме, у којима је налазило одушке весело срце свију при
сутних .
Тек око 3 и по часа кренули су се сви из Вратарнице у
величанственом реду и свити пут Зајечара, где су сви са не .
 143

стрпљењем очекивали долазак милога нам госта . Улице су

биле пуне народа . Са Краљевице су грувале прангије објав
љујући долазак г. Пашића и осталих . Ушавши у варош , сви
та је у лаганом ходу пролазила улицама. Народ је мирно и
радосно поздрављао свога земљака и првака , пун веселости,
што га опет види у својој средини .
Знајући врло добро , да је наш гост уморан , да му је
тога ради потребан одмор у тишини круга породичНОГ , НИ
смо ни хтели за неколико дана приређивати никакве свечано
сти у част његову . За то су му време ишли пријатељи , да се
виде и разговоре , и сваки пут су полазећи од њега , излазили
окрепљени и охрабљени у нади , да нашу земљу очекују бољи
и ведрији дани ; видели су да се Пашић није у своме понаша
њу за ових шест година ни у колико променио , да је остао
онакав какав је и био, свима приступан и разложан , увек го
тов да јасно и убедљиво изнесе своје мишљење о свима пи
тањима , који се тичу побољшања стања државе наше .
Тек после неколико дана , у недељу , 30-ог прошлог м.,
решено је да се у част нашем госту приреди заједничка вече
ра , на коју су, сем пријатеља из Зајечара, позвати били и
пријатељи из околине . Одзив и из места и са стране према
шио је наша очекивања , јер се тога вечера искупило преко
200 лица на вечеру. А кад се Пашић кога је позвала нарочита
депутација појавио у сали , дочекан је бурним узвицима
„живео “ . Гости , који дођоше из околних села, тискали су се
да поздраве свога некадањег посланика и вођу. Дивно је би
ло погледати оне дугачке низове столова ПУНИХ Искрених
пријатеља, које је скупила љубав и жеља да одаду достојно
поштовање човеку, који је цео свој живот посветио борби за
начела радикалне странке и напредак свога народа ; који је
у тој борби страдао , али је најпосле био срећан да види да
његова страдања нису била узалудна . Оправдана је била ра
дост која се свакоме на лицу сијала, а та је радост нашла из
раза у многобројним здравицама, које су се једна за другом
низале .
Прва је здравица била намењена ономе, у кога све
Српство очи упире као у своју узданицу , своју наду , младо
ме нашем Краљу . Њу је у краткој али китњастој беседи из
говорио наш нови капетан , г. Филип Видаковић . Одмах за
OBOM дигао је чашу Др. Лаза и, изневши у дугом и језгро
витом говору значај заслуга нашег госта по постанак и раз
144

витак радикалне странке , његову мучну борбу противу вла

сника за слободе народне , испије у здравље Пашића . Овај
говор , као и први , пратила је пуцњава прангија , а на завр
шетку је певачка дружина отпевала „ многаја љета“.
После ове здравице , устао је Пашић и узевши чашу,
Поче говор, у коме се прво , речима пуним топлине и срдач
ности , захвалио Др. Лази на поздраву и осталим учесницима
на одликовању и почасти , коју му указују ; а за тим је у вр
ло дугом говору , који је са великом пажњом саслушан , гово
рио о постанку радикалне странке , о њезиним начелима , бор
би и успесима који се поглавито виде у новом уставу , поре
ђавао је стари и нови устав и указујући на наде које цео на
род и све Српство полаже у данашњу владу која је поникла
из средине радикалне странке, на широко је разлагао о сред
ствима , којима радикална влада мисли да поправи зло финан
сико стање. Свој је говор завршио уверењем, да ће сви чла
нови , ценећи напоре поднете за достигнуће ових слобода да
нашњих, свима силама помагати данашњу владу у њезином
мучном , али по народ корисном раду , како бисмо могли изаћи
пред историју и своје противнике са поносним уверењем, да
смо се одужили и отаџбини и странци . Завршетак говора
поздрављен је бурним одобравањем .
После овога осущ се читав низ здравица .
Стеван Николић , учитељ наздравио је у дугом говору
радикалној странци ; Сима Златичанин предавач срп. народу
који је и у најцрњим данима показао толико мушке снаге
поноса и самопрегоревања као мало који народ ; који је увек
имао синова који су животом и радом својим заслужили да
дра ожиз др ондно вдно дновднов дно вдно Т. Хаџић²) по
здравио је г. Пашића као представника Срба с оне стране Саве
и Дунава, давши у својој здравици, која одушевљено српски
народ из прека гаје према нама ; М. Јагодинац поздравио је го
сте са села изјавивши жељу да се овако често сретамо и на
зборовима среским и општинским и у сваком послу , који се
клони напретку отаџбине и угледу странке ; М. Генчић наздра
вио је у дугом говору народу , странци и Пашићу њеном вођи
и најпосле тај низ здравица заврши Свет. Симић говором , у ко

1) Тони -- Антоније Хаџић , професор гимназије у

Новом Саду и дугогодишњи уредник „ Летописа“ Матице
Српске , тада је био супленат у Зајечарској гимназији , за
једно са Симом Матавуљем .
 145

ме је показао , како се историски развијала мисао о славенској

узајамности и у књижевности и у практици, па нагласивши
резултате, до којих нас је довело негирање те узајамности у
политици , коју је наша отаџбина водила за пуних 7 година
напредњачке владавине и срећан обрт у том погледу , који је
настао од 22 децембра¹ ) а нарочито од22 фебруара) доласком
радикалне владе - и поздравио је у славу те мисли .
После ових здравица настало је весеље, отпочето „Кра
љевим колом “ , које је водио председник општине и „Ради
калком “ , коју је водио г. Пашић.
(Према извештају
из „ Одјека “ , од 9 маја 1899 ) .

ГОВОР НИКОЛЕ ПАШИЋА

НА ГЛАВНОМ ЗБОРУ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ У НИШУ ,

28 МАЈА 1889 ГОД .

Поздрављам поштовани скуп радикалне стран

ке са искреном и братском добродошлицом и с то
плом жељом да рад и закључци овога скупа уроде
добротворним плодом и уздигну достојанство и
част како отаџбине наше тако и радикалне странке .
Поштована браћо ! Дозволите ми да и OBOM
приликом уплетем у говор речи Краљеве , које је он
изговорио кад је престо своме сину предавао и ко
је су, по моме уверењу , тако значајне , да их треба
чешће понављати док се не узме као обележје нове
ере , а то су : „ Чувај се , сине , ласкаваца ; слушај љу
де из народа који ти истину у очи говоре , и владај
уставно ! "
Ова историска изрека садржи у себи кључ , ко
ји отвара тајанствена врата , кроз која светлост
продире и обасјава дела прошле владавине , кључ

1) 22 децембра 1888 краљ Милан је потписао и народу

објавио устав од 1888 године .
2) 22 фебруара 1889 краљ Милан одрекао се престола у
корист свога сина Александра .
10
.146

који разрешава оне загонетне појаве и догађаје ко

ји земљу презадужище , народну снагу ослабише и
Србију до Сливнице доведоше .
Та историска изрека , која ће се памтити док је
српске државе и коју ће историци увек пред очима
имати , кад стану оцењивати дела и владавину ста
рога Краља ; а изрека , која је изречена после гор
ког искуства и страшног разочарања у своју око
лину , тумачи најверније побуде с којих је бивши
Краљ сишао с престола , с којих у најсвечанијем
тренутку даје своме сину онакве очинске и владар
ске савете , и с којих је се сагласио са данашњим
и неодступним захтевом радикалне странке : да се
у Србији влада парламентарно , т . j . сагласно с на
родним захтевима и жељама.
Она садржи и поред тога и строгу осуду др
жавника српских који истину не хтедоше или не
смедоше говорити пред престолом , кад се питаху о
државним делима ; она садржи у себи и осуду ста
рог устава који не беше моћан да сузбије од пре
стола удвараче и да осигура народу учешће у упра
ви и зконодавству те да спречи дела власничка која
народ ослабише , Краљевину понизише а владаоца
до оставке доведоше .
Она је , као што рекох , обележје нове ере и
тумач прошле владавине .
Поштована браћо ! Нова ера у Србији настала
би и тада , кад би просто ступио у живот нови устав ;
али кад нови устав ступа у живот под таквим сил
ним утисцима , под таквом строгом осудом прошло
сти и при том са оставком старога краља и ступа
њем новога на престо : онда нова ера не само да
је несумњива већ је величанствена појава у исто
рији српског народа , и кадра је да народном жи
воту и развитку даде таква силна полета да дели
ма сјајним и великим збрише тужне успомене на
прошлу владавину !
Заслуга да се Србија доведе до ове нове ере ,
припада , у првом реду , радикалној странци , која
је умела и смела пред престолом истину говорити ,
и која се није страшила ни жртава ни проливања
 147

своје крви кад су интереси своје отаџбине и Срп

ства захтевали да остане стална у својим захтеви
ма , а та заслуга у другом реду припада Краљу , ко
ји је одступањем с престола доказао да љуби више
отаџбину и свога сина но краљевску круну .
Заслуга , дакле , да Србија дође до новога уста
ва , који ујемчава Србији парламентарну владавину ,
припада радикалној странци , и она је тиме завр
шила једну периоду свога живота , истина трудног
али славног , периоду борбе противу туторског
система управе , и својим успехом постигла је : да
народ постане законодавац , да народ буде ковач
своје среће .
Али , господо и браћо , не заборавимо да зако
нодавство народа , поред све своје узвишености , по
ред ненадмашних врлина и преимућстава има и сво
јих слабих страна , које у извесном времену могу
бити врло опасне и по државну моћ и државни оп
станак . Не само у часовима спољне опасности кад
интереси отаџбине и Српства захтевају слогу , брзи
рад , пожртвовање и послушност , већ и у редовним
приликама не треба никад изгубити из вида инте
ресе отаџбине и Српства , те увек пред очима има
ти да правда и слобода народна пропада кад за
конодавци нису узвишени над личним интересима
и страстима .
Моје је уверење да ће радиклна странка неу
морно бдити да законодавство народа одговори тим
узвишеним задацима Српства и човечанства ; да ће
се оправдати жртве и труд , који је радикална стран
ка поднела кад је радила да законодавну власт по
врати народу ; да ће се оправдати нада : да ће на
родно законодавство подићи Србију на висину и
умножити јој моћ , да лакше и успешније одговори
спољним и унутрашњим задацима Краљевине .
Moje je уверење , ――――― и то ме је одушевљавало
да у тешким и мучним данима издржим до краја
да ће демократски дух нашега народа , да ће
српски геније , коме су крила раширена успесима
радикалне странке , снажно покренути народни жи
вот и развитак , да ће истребити клице порока , по
 148

дићи брзо и снажно умну, моралну , физичку и ма

теријалну снагу народа , те у часовима опасности
отаџбине распламтити беспримерно пожртвовање и
одушевити га родољубљем и одважношћу , да сјај
ним и јуначким делима надмаши и славне дане срп
ске прошлости и даде непобитна доказа како по
томству и целом Српству, тако и осталом свету : да
је српски народ достојан свога славног имена , до
стојан члан европских независних народа , који ра
де на напретку човечанства !
-
Но не заборавимо опет да народне победе ни
су увек оправдавале жртве , које је народ подна
шао , кад се борио за своја права и за остварење
својих захтева .
Кратка историја нашег државног развића пуна
је поуке у том односу .
Сетимо се само борбе старих српских „ уставо
бранитеља" ) , коју је борбу народ снажно прихва
тио и к победи привео, но која се свршила са врло
жалосним резултатом : са октроисаним турским у
ставом , који је ограничио народна и владаочева
права , а законодвну власт поверио саветницима ко
ји за своја дела не беху одговорни ни народу ни
владаоцу српском , већ блистателној Порти . Нарав
но да Србија није могла процветати под таквим за
!
конодавцима , и српски народ одмах је подигао свој
протест противу таквог уређења земље, па затра
жио сазив Вел . Народне Скупштине , као једине моћ
не и законите власти у Србији , да Србију извуче
испод стега и да је упути путем традиционалне
српске политике .
Народно незадовољство и покрет од 1848 го -
дине растао је из године у годину, и после крим
ског рата тако је ојачао да су ондашњи великани
принуђени били да попусте народном захтеву и да

1) „ Уставобранитељи“ су били странка која је тако на

звана зато што је бранила Устав од 1838 год . (названи „ тур
ски “ устав , јер га је султан наметнуо Србији) протиз кнеза
Милоша . Та је странка нагнала кнеза Милоша да се одренс
престола (1839 ), збацила кнеза Михаила (1842 ) и за кнеза
изабрала Карађорђева сина Александра ( 1842-1858 ).
 149

сазову велику Свето- Адрејску скупштину, која је

као што нам је познато , принудила Кнеза да да
оставку , повратила династију Обреновића , прогла
сила народна права и слободе , и узаконила да се
српска скупштина , као најстарија српска установа
сазива сваке године , изрекавши да су они, који би
спречили њен сазив или радили на спречавању , из
дајници отачаства и престола .
После ове велике народне победе , после толи
ких свечаности и народне радости није прошло ни
три године а побеђени кајмакамовци ) 1858 год . већ
су се код престола додворили , устав свето -андреј
ски преиначили , народне слободе уништили, народ
на права ограничили , утврдили да се скупштина са
зива сваке треће године , као саветодавна установа ,
а народне прваке од 1858 године , које разагнали из
отаџбине , а које осудили и затворили као ,,веле
издајнике “ .
Ето , тако се ништавно свршила друга народна
победа ! ――
- Но с преваром хитрих удварача , старих
кајмакамоваца народ се није могао и хтео измирити
и признати уређења , која су ОНИ узаконили ca
скупштином незаконито изабратом , под кабинетом
Христић- Гарашанина , већ одмах је ступио у опози
цију , која је јасно и мушки проговорила на ми
хољској скупштини² ) и затражили слободе и права
прокламована на Свето - Андрејској скупштини .
Кад је покојни кнез Михајло увидео да се под
његову девизу : „ Закон је у Србији највиша воља“
подвлачи воља старих кајмакамоваца, и кад је стао
премишљати да политиком унутрашњом поврне , и

1) „Кајмаковци “ су подругљив назив који је дат кон

сервативцима и присталицама владе кнеза Михаила (1860
1868). Као њихов вођа сматрао се Илија Гарашанин који је
на Светоандрејској скупштини ( 1858) предлагао да се пошто
је збачен кнез Александар Карађорђевић, не бира одмах дру
ги кнез , већ да се изаберу „ намесници “ . Намесници су турски
зову „ кајмаками “ , и отуда име овој странци .
2) „Михољска“ скупштина је тако названа зато што се
састала на Михољдан (29 септембра) 1867 год. На тој су скуп
штини либерали (прота Јован Јовановић ) тражили да се до
несе слободоуман устав .
150

већ старог Гарашанина отпустио , тада се деси не

срећна топчидерска катастрофа , која баци Србију
у забуну и опасност .
Кад је привременим намесништвом позват на
род српски да изабере посланике за велику топчи
дерску скупштину ), тада је народни демократски дух
опет победио и својим закључцима утврдио дина
стију Обреновића , закључио да се поврате прокла
моване слободе и права народна на Св . Андрејској
скупштини и да се , ради њиховог утврђења и ува
ђања строге министарске одговорности , сазове уста
вотворна скупштина , осудивши најстрожије уну
трашњу Христићеву политику .
Велика уставотворна скупштина, која је сазвата у
Крагујевцу о св . Троици ( 1869) , свршила је свој уста
вотворни рад о Петровудне и донела Устав пређаш
њи , под којим је Србија проживела скоро двадесет
година, пуних бурног живота и непрекидних трза
вица, и у коме народне слободе и права прокламо
вана св . Андрејском скупштином беху призната , али
другим наређењима истога Устава тако сужена и
ограничена , да је народ остао без законодавне вла
сти , без одсудног утицаја на управу, и без контрол
ног надзора , да су све тужбе на безакоња , неправ
де и повреде Устава и закона , остајале закашњене ,
и ако је Устав стари донесен под девизом : да мини
стри падају и одговарају за управу земљом , а пре
сто да узвишено стоји над свима унутрашњим бу
рама .
Противу тога тројичког Устава , који је народ
обмануо у надама и очекивању , устало је снажно
и отворено млађе покољење , које је било као лево
крило људи од 1858. године , и затражило је : да се
врховна власт народна призна , да се утврде и оси
гурају народне слободе и народна права новим У.
ставом , и да у Србији настане владавина сагласна
с народним захтевима и жељама , т. ј . парламентар
на владавина .

1) „ Топчидерска " скупштина састала се на једној по

љани у Топчидеру 20 јуна 1868 године . Изабрала је Милана
Обреновића за кнеза и одмах распуштена . Сав је посао свр
шила за време мање од једнога сата.
 151

Како се борила радикална странка , како је ја

чала и све дубљи корак у народу хватала , нисам
намеран да излажем пред поштованим скупом , већ
ћу само укратко рећи : да је радикална странка , за
дахнута демократским духом нашега народа , пот
помогнута сувременом науком о друштву и поуче
на историском прошлошћу свога народа , привела
борбу народну к сјајној победи . У Србији настала
је нова парламентарна владавина , под новим уста
вом и уставним краљем Александром I.
Не сумњам да ће ме поштовани скуп извинити
што сам се позвао на прошле историске догађаје у
тако кратким напоменама , и држим да ће се са мном
сагласитИ да су оне довољне да оправдају моју
напомену : да не заборавимо да победа народна мо
же лако пропасти , да не заборавимо на поуку коју
нам историја пружа , и која нас учи да се после по
беде не сме победилац одати немару и збацити
оружије победе (јер побеђени не спавају) , но се
мора настати живо и енергично да се приберу пло
дови добивене победе и да ce осигурају стечена
права и слободе од повреда и интрига .
Српски народ спасао је Србију од очите опа
сности и извео је дела на частан , са народном тра
диционом политиком сагласан пут . Народу је при
знато право да има такву владу какву жели , и да
у земљи владају такви закони , какве он преко скуп
штине ствара ; а престо је подигнут изнад обичнИХ
партиских бораба и утврђен је и заштићен народ
ном љубављу и оданошћу .
Србија је дакле , уведена у нову еру . Али да
она буде и славна и дуготрајна , треба да уроди
плодом , који ће залечити народне ране , подићи на
родно благостање и просвету , и Србију што пре
спремити да може сдговорити своме задатку .
Па шта би требало да радимо те да осигурамо
плодове стечене , да се Србија брзо оснажи и спре
ми да одговори своме светом задатку ?
По моме уверењу , олакшаћемо Србији да може
одговоритИ CBOM светом задатку , ако радикална
странка , која је отпочела борбу за увађање парла
152

ментарне владавине , буде прожмана великом одго

ворношћу пред историјом и српским народом , те и
даље истраје у борби око утврђења стечених сло
бода ; ако их обезбеди установама и осигура им
правилан и сталан развитак и у најтежим неприли
кама , па и за она времена кад друге странке на у
праву дођу .
Радикална странка уписује себи у заслугу што
је издржала дваестогодишњу борбу са странкама
либералном и напредњачком , што се није страшила
ни жртава ни напора само да доведе народне зах
теве до победе, да народ добије право самоопреде
љења , да постане ковач своје среће и да се скине
туторство с њега . ―――― Али , питам поштовани скуп :
каква би била заслуга радикалне странке, кад би
народ , добивши сад самоопредељење и слободу ,
при новим изборима напустио радикалну странку и
поверио управу и законодавство земље својим ту
торима, који су доказивали да народ није политич
ки зрео и да није достојан слободе и права само
опредељења ? !...
Да се не би десила та велика недоследност у
народном држању , да народ не би опорекао своју
борбу и своју победу, да не би сам поништио своје
слободе и своја права одмах чим је дошао да се
њима користи ――― сазват је главни скуп радикалне
странке после народне победе, да размисли како се
могу стечене слободе утврдити и обезбедити , да
размисли о новим државним потребама и задацима
и да се постара о мерама , које ће сачувати народ
од поновљених обмана, од погрешнога пута !
Поштована браћо ! Допустите ми да наговестим
у најкраћим цртама како би се могло по моме уве
рењу одговорити тим великим задацима Србије , и
оним обвезама које је странка на себе примила , кад
је Србију , својом неуморном борбом , довела ДО
ОВОГ НОВог стања.
Радикална странка одговориће својим моралним
обвезама и послужиће верно својој отаџбини и срп
ском народу, ако и даље истраје у борби са отво
 153

реним и прикривеним противницима народног само

опредељења , ако њини редови буду дисциплинова
ни тако , да их не могу омести и из такта извести
никакве сметње или подстрекавања од стране про
тивника, ако се никад не губи у ситницама и лич
ним питањима , и ако увек и свагда буде стављала
Интересе отаџбине и престола над партијским ко
ристима .
Ако радикална странка , радећи тако , одржи и
даље поверење народно , ако народ при новим из
борима изабере радикалне кандидате и повери нову
еру радикалној скупштини и влади, - онда је дуж
ност радикалне странке да утврди и осигура стече
не слободе специалним законима , да поради што
брже и што живље да се уклони дефицит из буџе
та , те да постигнутом равнотежом у буџету мо
же одговорити другим финансиским задацима , који
чекају на поправку финансиског стања у земљи , и
ако благовремено спрема народну снагу и одбрану
отаџбине, како је не би спољни европски догађаји
изненадили ; јер и ако наше унутрашње стање зах
тева што дужи мир , мир европски не зависи од на
ших жеља и потреба, те због тога се мора похита
ти што брже са обновљењем народне војске .
Поштована браћо ! Допустите ми да на завр
шетку свога говора обратим пажњу поштованог
збора па на оно, чега се треба чувати , те да тако
олакшамо не само наш рад, но и скратимо време и
борбу око увођања и утврђења стечених права .
Пре свега , браћо , ваља нам се чувати и клони
ти свега онога што би могло довести у незгодан
положај и неприлику радикалну странку. Ово што
напоменух могло би настати , ако радикална стран
ка не би поштовала стечене слободе и политичка
права, кад се њима користе њени политички про
тивници , ако , дакле , не би штитила слободе од по
вреда ма с које стране оне долазиле . То је прво .
Друга би незгода могла настати кад би радикална
странка похитала , те потражила веће и шире слобо
де пре но што је утврдила и осигурала оне , које су
154

у Уставу добивене ; јер би то по моме мишљењу и

схватању отежавало задатак радикалне странке и
ослабило њену сконцентрисану снагу . У том случа
ју била би оправдана народна пословица : „ Ко тра
жи веће , изгуби и оно из вреће" , изгуби оно што
има . Треће . Радикална странка би заиста била до
ведена у незгодан положај и у неприлику када би
олабавила у раду , кад би њени прваци попустили
и оставили отворено поље противницима народних
слобода и народнога самопрегорења , па да они лу
кавим обећањима и обманама придобију народ на
своју страну , и тим посведоче да народ није политич
ки дозрео да буде ковач своје среће , чим се даје
заваравати и обмањивати . - Клонећи се и чувајући
свега тога , и радећи на утврђењу народних слобода
и на опорављењу Србије , треба увек имати пред о
чима да су те слободе стечене у љутој борби про
тиву две противне странке , и да у новом Уставу
није све уређено онако како је радикална странка
тражила , већ да има подоста што је ушло на захтев
осталих странака . Ако дакле народ повери ради
калној странци да гаји нову еру , да изводи и утвр
ђује слободе , онда ће се мане у Уставу свести на
најмању меру . Ако ли се , пак , нова ера повери ко
јој противној странци, онда ће она издахнути у ње
ном загрљају , и стечене слободе потрће се специ
јалним законима !
Радикална странка заложила је своју прошлост,
своју част, своју политичку увиђавност, борећи се
и доказујући да српском народу не треба тутор
ства , да је свестан и политички толико образован ,
да се неће полакомити и поћи за оним људима , који
више обећавају , не гледећи да ли се обећање може
испунити и да ли се може сложити са здравим ин
тересима отаџбине и Српства . Радикална , дакле ,
странка доказивала је да је народ политички обра
зован и да се неће дати обманути , те према томе
она је заинтересована да најживље поради , да на
род доиста оправда и њене доказе , и њену борбу,
и њену политичку науку . На против друге странке
оправдавале би своју теорију и прошлост , ако би
 155

поново народ обмануле , и ако би га разним обећа

њима и забунама придобили да им на изборима по
клони поверење , те да тиме потврде своју теорију
да народ није зрео за право самоопредељење .
Поштовани скупе ! У борби својој са нашим по
литичким противницима служили смо се истином и
вером у демократски дух српскога народа , и слу
жили смо отаџбини и Српству са искреним пожр
твовањем и оданошћу српској мисли , па су нам та
оружја помогла да скрхамо мо бирократског си
стема . Ако се будемо служили тим оружјем и даље .
и ако пре свега усредсредимо своју снагу на обаве
штење народа , на утврђење нове ере , на поправку
Финансиског стања наше државе , на утврђење сте
чених права и слободе , на подизање моћи и угледа
Србије ; и ако при том никад не губимо из вида спа
сности које могу настати , ---- онда ћемо одговори
ти часно и верно захтевима и интересима отаџбине
и Српства , захтевима , који су развићем догађаја по
ложени на радикалну странку .
Ако тако радимо , онда ће нова ера уродити
плодом и делима , који ће Србију и Српство узви
сити на висину и достојанство , какво само родољу
биво срце српско пожелети може !
Ако тако урадимо , онда ће народна радикална
странка одржати поверење народно и осталих срп
ских опробаних пријатеља тако дуго , да ће у њему
ишчезнути државници који су се навикли да силом
и обманом владају, те још ни данас не поимају но
ву еру и нов захтев од српских државника , па да
могу одговорити сувременим потребама !

(,,Одјек " , бр . 81 ,
6 јуна 1889 ).

?
156

ПАШИЋЕВ ГОВОР НА ЗБОРУ У ЗАЈЕЧАРУ .

8. септембра 1891 .

Драга и поштована браћо! На овом пунозначајном ме

сту, на месту где је покојни Светозар Марковић света угле
дао, а покојни Адам Богосављевић душу испустио , на месту,
које је страшним судом намењено било да прогута крв И
прикрије кости многих виђених радикала , на том историском
месту а у догледу гробова наших верних, милих и непрежа
љених другова , који стојички у краљевичким рупама муче
ничку душу испустише сматрам за своју особиту част што
ми је пала у део та ретка срећа да поздравим трећи главни
скуп радикалне странке после њене сјајне победе, са брат
ском, другарском добродошлицом , и са искреном жељом да
рад овога скупа још јаче одушеви чланове наше странке, да
њене редове збије у снажне колоне , да поткрепи њену стару
дисциплину и ону велику снагу, која је, добро уређена , кадра
да савлада све препреке, које би сметале њеном развитку и
даљем остваривању њеног програма.
Ево овим путем , поред кога стојите , спроводили су та
ко звани чувари јавне безбедности по снегу босог , гологла
вог и измученог Дидића , идеалног Божиновића , седог Ани
чића и друге наше блиске другове и једномишљенике, водили
су их пред преки суд Рајовића и Хранисављевића не да им
суде, већ да им саопште смртне пресуде, које су донесене би
ле из Београда , а изречене у намери да сатру и убију ради
калну странку. А ено, преко пута, оних историских шупа , у
којима је лежало хиљаду голих , гладних, испребијаних и из
мучених радикала , што их разуздани сејмени похваташе по
њиховим домовима и доведоше на страшни суд.
Ено испод оних планина спроводили су чланове глав
ног одбора бачене у тамницу и оковане у тешка гвожђа, још
пре но што је отпочео и да ради преки суд. А ено онамо ПО
даље , на оном брежуљку, ред гробова наших другова , који
јуначки душу испустише, никог не окривише и не опањкаше
да би себе спасли, који умираху са усклицима: живела народ
на слобода , живео народ српски !
Ено оним путем спроводише војници са запетим пуш
кама и голим бајонетима а под лупом добоша двадесет и де
вет врлих и одабраних Бањчана, везаних један за другога , и
свих на смрт осуђених којима се придруживаху сатанске
Никола Г .. Пашић
158

душе, које викаху : Баците на главни одбор па спасите себе и

своје породице !
Под утиском тога ужасног и страшног терора не окаља
ни један виђени радикал образ свој и своје странке , већ од
говараху тврдо и непоколебљиво : народ је устао да се брани
од понижења и тираније да брани своја права и своје сло
боде, сваки уверен будући да народ мора победити и захва
лити се жртвама, које падоше за његову слободу .
И ево ми смо дошли из свију крајева Србије да се по
клонимо њиховим гробовима , њиховим сенима, и да им по
кажемо да их не заборављамо у данима народне слободе, да
се одужимо њиховој проливеној крви вечитим спомеником,
који ће сведочити потомству о дубини и чистоти начела ра
дикалне странке, о међусобној љубави и поштовању њених
чланова, о захвалности оних који их преживеше и плодове
добивене победе окусише и добише, спомеником, који ће
казивати потомству цену добивених народних слобода , нове
парламентарне ере, народних права и народнога самоопреде
љења.
Борба, коју је народна радикална странка водила про
тиву својих политичких противника, била је дуга, жестока ,
на послетку и крвава , али она ипак није онако дуга била, као
што је била код других народа, који су се борили, да дођу
до законодавне власти, деценијумима.
Радикална странка, као организована странка, ступила
је тек 1880- те године у борбу са својим политичким против
ницима, и за непуних девет година, она је оборила бирократ
ски систем и извојевала народу српском пуну законодавну
власт и народно самоопредељење. То су огромне тековине,
кад се сравне са тековинама оних народа, који су се кроз не
колико деценијума борили да један систем управе замене
ДРУГИМ.
Но у том кратком времену пало је несравњено више
жртава, но што су падале код других народа. Оне сведоче
о дубини и чистоти уверења У Начела народне радикалне
странке : да она носе спас, развитак и напредак, ослобођење
и уједињење народа српског.
Али да начела једне странке могу да победе, да се је
дан стари систем управе, који сви државни органи подржа
вају, може оборити и заменити другим, потребна је била пре
свега подесна организација, која би обухватила све чланове
 159

народне радикалне странке и уредила њихову снагу тако, да

се троши у борби само противу противничке снаге а да се
никако не слаби међусобним трвењем. И ми смо таку органи
зацију имали. Само подесна организација странке и строга
дисциплина њених чланова могле су да скрхају стари биро
кратски систем, око кога су се искупили били сви наши ПО
литички противници.
Наши другови падали су са уверењем да их неће изне
верити њихови другови ; они су се покоравали дисциплини,
јер су уверени били да само слога и солидарност њених чла
нова може оборити снагу противничку, а народу стећи сло
боде и политичка права.
И доиста, чиста политичка уверења, која су продикто
вана била историјским народним духом, дисциплина и соли
дарност , која је владала и прожимала чланове народне ради
калне странке ――――― донели су народу слободе и политичка пра
ва, а радикалној странци славну победу .
Али сад, драга браћо, не треба да заборавимо на ону
народну реч : лакше је стећи но тековину сачувати!
Наши политички противници не спавају, они рију дан
и ноћ противу свију тековина, које је донела нова ера, после
абдикације бившег краља Милана. Научени да заповедају и
благују, а народ да их слуша, они не могу гледати да, како
веле, рита управља земљом, да народ сам кроји законе, и ве
ћа о политици и судби својој, те за то непрестано кукају на
све могућне начине како Србија пропаде, како се не води ра
чуна о Српству и достојанству земље, како У земљи нема
правде и суда. Једнима је и ово слободе мало и .траже да
сваки ради шта хоће, а да суда нема ; другима је ова слобода
права анархија ! Људи који за своје владе нису хтели да чу
ју за народне слободе ; који су сваког окивали и гонили, ко
се усудио да тражи слободе под њиховом тиранском упра
вом, сада су се истакли као заштитниЦИ народних слобода,
тежећи да подрију и поткопају поверење народа према ради
калним првацима.
Треба знати и тврдо уверен бити : да би све ово
што је стечено пропало чим би до власти дошли они, који су
нас онако немилосрдно гонили и убијали, када су били у вла
сти а који сада кукају како све пропаде ОД кад радикална
странка дође на управу.
Људи, који су створили Гамзиград , Грљан , Краљевицу
160

не смеју говорити о народним слободама , а још се мање мо

гу истицати као њени заштитници , који заслужују вере . Љу
ди , који Србију одведоше на Сливницу не смеју говорити о
народном задатку, српском ослобођењу и достојанству срп
ске краљевине . Људи, који Србију доведоше до банкротства ,
не смеју говорити да радикална странка не зна газдовати .
Људи , који пустише странце ширимице у Србију и поверише
им изворе државних прихода , не могу говорити да радикал
ни министри упропашћују народно благо. Људи , који слу
жище бив . краља Милана и беху му вернији HO Његов пас
Виго, не могу говорити да радикални министри , које су они
заједно с Миланом на смрт били обрекли , слушају савете бив .
краља Милана.
Треба бити обазрив на све покушаје наших протиВНИ
ка ; треба мотрити будним оком све њихове маневре да се
удворе појединим нашим првацима ; треба бити на опрезу, И
радити слошки и енергично на даљем извађању реформа у
духу радикалног програма ; на послетку треба бити готов да
се сваки покушај, који би прешао преко широких граница
наших закона , сузбије енергично и одсудно , без обзира хоће
ли се то допасти нашим политичким противницима или не.
Радикална странка је извојевала народну слободу . Она
је безбројним жртвама стекла народу право: да сам буде ко
вач своје среће. За то је њој првој и пре свих највише у ин
тересу да стечена права очува , да их утврди и Осигура ОД
свију противничких покушаја , па ма они долазили и од ма
скираних улагивача и удварача слободи и народу . Безбројне
народне жртве и проливена крв наших другова захтевају од
наше странке да се она скроз прожме озбиљном ситуацијом ,
у коју је племе српско запало те да не скреће ни десно ни
лево од програма радикалне странке , већ да стоји сложно и
непомично на њему, да чува свом силом стечена права и сло
боде народне , да корача напред смотрено и да увек има пред
очима будућност српскога народа и оне догађаје , који се из
далека у Европи наговештавају .
Браћо , нама је потребна дисциплина и солидарност на
ших чланова у свима радовима који се предузимљу а у духу
програма наше радикалне странке. Дисциплина и солидар
ност наших чланова помогле су радикалној странци да дође
до победе , дисциплина и солидарност су потребни да се сте
чено очува и да се нове тековине прибаве . Замислите шта би
 161

било од народа српског и од радикалне странке, да је у теш

ким временима њеним било доста чланова њених, који би је
напуштали , од ње се одвајали и с противницима њеним шу
ровали да би себе сачували од гоњења , или да би себи тиме
текли хвале и заштите противничке !? То би било страшно ―
и наша странка не би никада победила, наш народ не би НИ
кад дошао до данашњих својих политичких слобода ! Што
није смело да буде пређе, то нека не сме да буде ни сада , ни
од сада ! Све што радикална странка уради , па било то добро
или не, то је наше, то је рад свију нас , a не Петра или
Павла .
Него, да се добро разумемо! Ја говорим о раду стран
ке, а не о раду појединих њених чланова . Нема опасности по
јачину странке , ако ко од њених чланова каже да није соли
даран са радом кога појединог члана странке, али је огромна
погрешка , ако ко од чланова странке одбацује солидарност
са радом странке, или радом скупштинскога клуба . Као што
се не може допустити ни једном члану наше странке да ради
и говори у име странке, ако није овлашћен од ње, исто се та
ко не може трпети и сматрати као веран и поуздан члан
странке ни онај, који би хтео да се хвали са оним што је до
бро, а одбија солидарност са странком за оно , што се њему
чини да није добро . Што странка реши да се уради , то је
обавезно за свакога члана странке, а који хоће да се извлачи
и одбија вршење закључка странке , тај тим самим иде из
њених редова , и не може уживати поверење странке !
Нека ме поштовани и драги моји другови извине што
сам нашао за умесно да обраћам пажњу поштованог скупа и
на ствари, које се по себи разумеју. ― То чиним с тога што
по неки у данима народнога рахатлука на њих заборављају !
Време у коме живи сада Србија озбиљно је и захтева
да будемо сви прожмани слогом, јер само тако . можемо оче
кивати да ћемо моћи и даље одговорити оним тешким дуж
ностима, које се захтевају од једне српске странке из чије
је средине влада, па да оправда очекивање и поверење це
лога српског народа.
Ви, браћо, знате у каквом су жалосном стању биле др
жавне финансије кад смо на управу дошли ; ви знате колики
је био огромни дефицит у буџету, који су нам напредњаци
оставили ; ви знате шта је урађено до сада да се то рђаво
Финансиско стање поправи. Али најважнији и најзначајнији
11
 162

посао долази тек сада на ред : да се склопе НОВИ трговачки

уговори са суседним државама , a поглавиТО ca Аустро
Угарском .
Да би могла радикална странка одговоритИ TOM Врло
гешком послу потребно је пре свега да у њеним редовима
влада слога ; да су њени чланови солидарни са оним што ра
ди влада , која је изашла из њених редова . Потребно је да
суседне државе увиде, да не могу рачунати На повољније
прилике и на владе, које би слабе биле и које би више по
пуштале но што би могли интереси народни допуштати , а
још мање да могу очекивати и мислити, да у Србији може
настати управа , која би у духу напредњачком могла проду
жити стање теретних трговачких уговора још на деценије , те
тим Србији одузети сваку моћ за даљи развитак и напредак .
Радикална странка стоји пред тешким задатком , пред
задатком , који се не решава искључиво њеном снагом или во
љом , но који је тесно везан и са интересима суседних држа
ва . Радикална странка мора да употреби све што би јој олак
шало задатак , а нарочито што би је оправдало пред будућ
ношћу народа српског , ако се не би могло доћи до онаквих
уговора какви се могу примити без повреде животних инте
реса српске народне будућности .
Поред тога тешког задатка, који ce има решити ДО
идућег нашег састанка, Србију чека још и други тежак зада
так, кога се она не може и не сме одрећи, ако хоће да има
не само подјемчен свој опстанак и самосталан развитак , но и
да буде на висини свога националнога задатка као самостал
на Краљевина српска , а тај је : да је будући јевропски дога
ђаји не нађу на месту где не треба да је, и неприпремљену
да их дочека и њима се користи ; да постави ширу основу се
би и ујемчи самосталан развитак и напредак српскога пле
мена .
Демократским установама и широким политичким сЛО
бодама често се замера, да оне омећу и успоравају срећно
извршење оваких великих задатака . Тај су разло често и на
ши противници политички наводили у борби противу наше
странке . Радикална странка тако није мислила . Она је веро
вала и верује, да демократске установе и шире политичке
слободе баш ујемчавају сигурност извршења великих пациО
налних задатака у малим државама
Време је дошло да се покажу у животу, на практици , ко
 163

има право : Да ли радикална странка , или њени противници .

То нам треба свима да имамо на уму ! Од ресултата који се у
том погледу буде показао, у многоме ће зависитИ животна
снага оних установа и слобода за које смо се борили и које
смо проповедали . Јер свака установа, и све политичке слобо
де, имају права на живот само утолико , уколико оне помажу
да народ што пре и што боље осигура своју будућност и
свој самосталан развитак, у колико оне крепе и развијају ње
гову животну снагу, његово пожртвовање за опште, заједнич
ко добро, његов обранбени и јуначки дух, његову свест о је
динству и солидарности свих делова српскога племена !
Ми треба , ми морамо показати да је народ српски јак,
да је недостижан, кад је код своје куће слободан и само
управан !
Јевропа се поделила у таборе. Подела је потекла отуда
што се велике јевропске силе не слажу у погледу решења не
ких политичких и националних питања , борећи се да се ре
шењем тих питања не повреде њихови садашњи интереси и
будући планови .
По несрећи нашој, несугласице заоштрене су поред дру
гих узрока још и догађајима на балканском полуострву ― a
нарочито тиме, што је Бугарска, под заштитом неких сила,
самовласно повредила берлински уговор .
Будући евентуални догађаји јевропски дотаћи ће се из
весно и српских земаља , те ће се тада морати коначно реши
ти и о судбини неких покрајина, које су тесно скопчане са
животом и историјом српскога народа и које чине саставни
део српскога племена, у народносном погледу .
Сви се оружају и јачају да спремни сачекају те велике
догађаје. И српска краљевина , поред свих жртава , које је до
сада поднела за одржање своје независности не сме се пока
зати ни неувиђавна ни немарна прам тих будућих догађаја ,
који носе у себи судбоносно решење по опстанак и будућ
ност српске народности, већ и она мора да прибира све своје
силе, да уређује своју војску и јача народну снагу и слогу ,
како је не би они изненадили. А, пре свега, српска се полити
ка мора тако обазриво кретати, да не само очува Краљевини
Србији неокрњене и унапређене досадашње тековине, но и
да је постави у могућност да у даном тренутку може обра
довати српски народ и новим тековинама.
За то треба много мудрости, много смотрености, a
МНОГО И вештине - умети чекати !
164

Народна радикална странка, вођена српским генијем,

увек је била на висини примерног српског патриотизма , и
увек је готова била да живот и крв уложи за срећу, бољитак
и славу с р пскога имена. И моје је тврдо уверење, дра
га браћо , да као што је радикална странка задивила свет
својом издржљивошћу и пожртвовањем у борби са својим
политичким противницима, са својом браћом, за унутрашње
слободе и права народа , да ће тако исто она задивити и Је
вропу својим пожртвовањем и јунаштвом када је позову при
лике да брани своју отаџбину и право на самосталан живот
српскога племена. Ја сам уверен да ће онда она са народом
заједно, једнодушно и сложно, славити на другом , ширем по
љу победе , као што сада слави победу својих политичких
начела !

ГОВОР НИКОЛЕ П. ПАШИЋА

НА ЗЕМАЉСКОЈ РАДИКАЛНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ
21 НОВЕМБРА 1911

Драга браћо , Главни Одбор наше странке одлу

чио је да се сазове конференција из целе земље ра
ди већања о партијским пословима , а нарочито ра
ди израде пројекта статута Радикалне странке . Да
би нови пројекат статута био израз целе наше
странке , и да би на главном скупу наше странке
био примљен без велике дебате , нашло се да ћемо
томе циљу најбоље приступити , ако пројекат ста
тута , који је израдио Главни одбор , подвргнемо
дискусији у конференцији , која је састављена из
представника наше странке из целе земље . Тај про
јекат одштампан је и раздаће се свима члановима
конференције , да би имали времена да се с њиме
упознају пре него што се приступи његову претре
су . Поред тога , на општој, земаљској конфе
ренцији наше странке , Главни Одбор жели да чује
мишљење : да ли би требало подврћи ревизији ста
 165

ри радикални програм , задржавајући му у пуној

мери демократски карактер .
То су питања , о којима ће конференција иска
зати своје мишљење , и донети своје одлуке . Али ,
пре но што се пређе на дневни ред , молим конфе
ренцију да ми допусти да кажем неколико речи , по
својем личном уверењу , о ситуацији у којој се на- .
ша земља налази , и о питањима која у првом реду
чекају на одлуке наше странке .
У овој прилици не мислим улазити у излагање
историје наше странке ; али је потребно да нагла
сим да је Радикална Странка поникла из народне
средине , из чистог демократског духа нашега наро
да , и да је однегована народним симпатијама , на
родном потпором и народним жртвама . Млада ин
телигенција Радикалне странке , из времена њезина
стварања , није се борила за високе положаје , те да
са њих огледа утицати на преображај система вла
давине , већ је тражила што ближи додир са наро
дом и сишла у његове редове , да се заједно с њи
ме бори противу апсолутистичког и бирократског
система владавине .
У времену кад је Радикална Странка започела
свој политички рад , у Србији је владао бирократ
ски систем владавине . Народна Скупштина није та
да имала пуну законодавну власт , а министри нису
били зависни од народног поверења . Слобода
штампе , слобода збора и договора , безбедност ли
чности и дома , независност судска , одговорност
чиновника за рад у службеној дужности све то .
није било ујемчено законима , а на организовање
политичких странака гледало се као на бунтовне
покушаје .
У тако мучним приликама започела је свој рад
Радикална Странка , и после свих ОНИХ жртава ,
страдања и гоњења , дошла је до тековина које су
Уставом од 1888 године ујемчене . Народ српски ,
који није имао никаква утицаја на законодавство
и управу своје земље , дошао је до таквих права ,
да се ништа у земљи не може извршити без његова
учешћа и одобрења . Уставне тековине у Србији . Тo
 166

су тековине Радикалне Странке . Она их је запеча

тила и утврдила својом крвљу, својим многоброј
ним страдањима и својим многобројним жртвама .
У Србије никоме нису толико драге и толико скупе
те слободе , колико су драге и скупе Радикалној
Странци . Она је прва позвана да их брани, и на њу
прво и налећу они који су противу тих народНИХ
слобода .
Радикална Странка могла је да издржи толике
ударе , да поднесе толике жртве само зато , што је
тврдо веровала и верује, да је слободна, уставна и
парламентарна Србија потребна целом Српству ;
што , према карактеру нашега народа , само тако у
ређена Србија може бити центар Српства , Може
извршити улогу Пијемонта .
Али , са победом политИЧКОГ противника и са
прогл асом Устав а од 1888 годин е, нису престале
борбе старих политичких странака , него су се само
притајиле до згоднога времена . И код нас се дого
дило оно што се догађало и код других народа, да
су се многи непоуздани елементи почели лактови
ма гурати у прве редове и својим поступцима сла
бити благодат нових установа , заборављајући при
том на изреку : да је лакше стећи него стечено са
чувати .
Побеђени политички противници , пошто су из
губили народно поверење , окупили су се око сво
јих јавних органа , одакле су нападали клеветама и
интригама ; а све злочине који би се у земљи де
сили, приписивали су новом режиму и првацима
Радикалне Странке . Исте појаве које и данас ви
дите !
Није ми намера да сада , после победе устава
од 1888 године, улазим у излагање свих оних до
гађаја , изненађења и потреса који су се ређали од
1892 до 29 маја 1903 године . Али морам бар неке
појаве поменути , да би се могла разумети сада
шњост .
Краљевско намесништво , не желећи поверити
1 избор трећега намесника , на место Пок. ђенерала
 167

Косте Протића , за то одређеном телу , поверава вла

ду либералној странци, са задатком да ова избере
нову Скупштину , у којој би они имали своју већи
ну (9 августа 1892) . И тада настаје лом у земљи . У.
став и закон не суспендују се формално , али се по
њима не влада , а у самој Народно Скупштини по
кушава се да се образује верификациони одбор на
мештањем листића .

У то долази преврат од 1 априла ( 1893 ) , са кра

љевом прокламацијом којом се јавља народу да
краљ Александар прима управу земље у своје руке ,
уклања намесништво , а кабинет образује Докић,
да врати Устав у пуну силу и важност. Под јесен те
исте године , на место Докићева кабинета , долази
кабинет ђенерала Саве Грујића , а у Главноме Одбо
ру Радикалне Странке избија раздор око кандида
та за претседника београдске општине . У јеку раз
дора , краљ Милан враћа се у Србију (9 јануара
1894 ) , и на место Грујићева долази кабинет Боке
Симића . Убрзо затим пада и Симићев кабинет , па
долази кабинет Св . Николајевића , који и формално
укида Устав од 1888 године , а враћа Устав од 1869
са преким судовима и свима могућим ванредним
мерама (9 маја 1894 ) . Убрзо потом долази кабинет
Николе Христића , са Скупштином у Нишу ; а после
некога времена ――― кабинет Стојана Новаковића
(1895-1896 ). За време тог кабинета , краљ Алексан
дар маневрује са променом Устава , и образује ка
бинет Ђоке Симића ( 17 децембра 1896 ) са задатком
да врати уставно стање .
Потом обара и кабинет Ђоке Симића , па обра
зује кабинет Владана Ђорђевића ( 11 октобра 1897) ,
који излази са „ државним програмом " а завршава с
преким судом (у јулу, августу и септембру 1899 ), и
уклања се испред женидбе краљеве ( 12 јула 1900 ) ,
да би уступио место женидбеном кабинету Алексе
Јовановића , који опет уступа место Вујићеву коа
лиционом кабинету ( 20 марта 1901 ) , са задатком да
земљу из неуставног преведе у уставно стање . Тада
долази нови Устав од 6 априла (1901 ), са дводомим
168

системом , и покушај да се Радикална странка по

цепа а један део њен споји са Напредњачком стран
ком . По том долази обмана са порођајем²) , и запо
чињу се интриге око тога , ко ће бити наследник
престола²) . Тада настаје пад Вујићева кабинета који
наслеђује кабинет Пере Велимировића (7 октобра
1902) , да одмах убрзо уступи место кабинету Цин
цар - Марковића ( 7 новембра 1902 ) , кои обара устав
од 6 априла , уклања све саветнике и сенаторе , да на
њихова места доведе друге ( 25 марта 1903) . ―. Иза
свега тога долази 29 мај 1903 године ...
Све ово напоменуо сам зато да бих скренуо
пажњу члановима ове конференције на чињеницу ,
да су сви ти ударци и потреси били наперени про
тиву Радикалне странке , после победе коју је задо
била увођењем у живот Устава од 1888 године .
Главни ударци били су наперени противу оних за
које се , у круговима реакционара , веровало да су
непомирљиви и непопустљиви радикали , и за које
се држало да ће , кад њих нестане , престати Радикал
на странка да буде оно што су од ње створили дога
ђаји од пре 1888 године .
Под тим непрестаним ударцима , под душман
ским гоњењима , под сталним претњама , многи су
клонули духом и вером у могућан успех даље бор
бе . У редовима наше странке почели су многи виђе
ни њени чланови да се гласно питају : „Па докле ће
ово овако ићи , и да ли неће боље бити ако странка
пође за другим људима , са којима Двор може ра
дити , и којима он може поклонити своје повере .
ње ?“ То су били тешки и опасни тренуци за нашу
странку .
Преки суд поводом атентата , коме цела исто

1 ) Било је објављено да је краљица Драга затруднила ,

на се после показало да то није истина .
2) Проносио се глас да ће краљ Александар узети за
наследника Никодија Луњевицу, артиљ . потпоручника и мла
ђег брата краљице Драге . Мисли се да је то био главни
разлог завери у војсци против краља Александра . Пр . ур .
ове књиге .
 169

рија још није потпуно јасна² ) , покушао је да смрви

оне непопустљиве елементе у Радикалној странци ,
па се задовољно мојом изјавом о лојалности према
――― попустивш
династији и , као што се сада мисли ,
притиску великих сила да не буде смртне казне , и
оставио у животу оне на које се посегнуло да их са
света уклоне .

У томе времену , када је у Србији владао Устав

од 1869 године , кад је угушена била јавна реч , ка
да је знатан део првака лежао по казаматима , a
други био под сумњом нелојалности , када су се
многи одрицали странке и проклињали њене прва
ке²) , долази кабинет Алексе Јовановића , у који ула
зи и један члан наше странке . Долазе затим : кра
љева женидба ( 23 јула 1900) , прекид односа са кра
љем Миланом3 ) и његова смрт, и зачетак преговора
између неких чланова наше странке са напредња
цима о даљем заједничком раду.
На све ове тешке прилике скрећем вам пажњу
само зато , да вам јасно буде оно што је после тога

1 ) „Ивањ -дански“ атентат, 24 јуна 1899 године . Посто

нало је мишљење да је овај атентат на краља Милана у
ствари припремио краљ Александар, да би тако уклонио с
пута свога оца, који му не би допустио да се ожени Дра .
гом . Свакако ову је тајну однео са собом у гроб Живко
Анђелић , начелник округа подринског , који је био оптужен
као саучесник у овом атентату ( он је дао пасош атентато
ру, Ђури Кнежевићу ), и који се обесио у затвору у самом
почетку истраге . Пр . ур . ове књиге .
2) У ствари , у нраоду је мало ко веровао да су овај
атентат спремили радикали, али је он ипак изазвао велико
узбуђење. Власти су веома одлучно настојале да народ из
јављује краљу оданост и да се одрече радикалне странке и
њених првака . Тим су се изјавама задуго пуниле службене
,, Српске новине “ . Пр. ур . ове књиге .
3 ) Краљ Милан и др. Владан Ђорђевић били су тада у
Карлсбаду . Краљ Александар је тада био наредио да ce
краљ Милан убије, ако покуша да пређе у Србију . Тада је
краљ Милан , у своме писму, рекао сину : „Ону владу , која
би те с тог лакомисленог корака ( због женидбе Драгом) из
земље протерала , ја бих први поздравио .“ Пр . ур . ове
књиге .
170

настало . Она група Радикалне странке , на коју су

непрекидно падали ударци противника , после же
нидбе и прекида односа, руководила се после же
нидбе овом лозинком : „ Ни куди , ни хвали женидбу !
Штап је преломлен , повраћаја не може бити , мора
ју се обратити нама !" Али је та лозинка била До
стављена двору , и он се пожурио да увуче још два
наша угледна члана у женидбени кабинет, са за
датком да неким новим законима поврате неке по
литичке слободе, а Устав од 1869 године да остане .
Језгро наше странке имало је да бира : или да при
ђе члановима кабинета и да у средини њиховој са
чува јединство странке , или да се придружи онима
који су били противни коалиционој влади с напре
дњацима , и да с њима заједно поново отпочну бор
бу за повраћај уставнога стања .
По сили околности, боља група или језгро Ра
дикалне странке пришла је оној групи радикала
који су пошли с Вујићем под погодбом да кабинет
одмах приступи изради новог Устава и нових за
кона . И тако је постао Устав од 6 априла , којим су
укинуте ванредне мере и преки судови , а странци
се дало маха да се прибере . Наше лево крило , које
није прихватило коалицију, стајало је на страни
као самостални део радикала , али нам је сваком
приликом давало обећања да не мисли цепати
странку , него ће , ко нека резерва , остати на страни
до раскида коалиције .
Али краљ , када се на делу уверио да му ни по
Уставу од 6 априла није могућан лични режим , од
лучио се на нови државни удар , после кога је уско
ро настао и удар од 29 маја 1903 године , који је
Србији вратио стару, Карађорђеву династију , а с
њом и Устав од 1888 године, и иза тога је настала
ера парламентарне владавине под окриљем Њ . В
Краља Петра .
После догађаја од 29 маја , наше лево крило ,
преплављено је било великим бројем нових чланова
који су га потисли на нови пут и у нову самосталну
странку и приликом првих избора , оно је изишло
на биралиште са својим самосталним кандидатима
 171

Тиме је наша странка била дефинитивно поце

пана' ) .
Многи радикали из једног и другог крила , ко
ји су пређе заједно били и радили , поверовали су
онима који су расцеп правдали тиме , што не желе
и неће Пашића за шефа странке , па су мене молили
да се , у интересу целине и јединства у странци, у
клоним . Ја сам то одмах учинио , пожелив странци
јединство и сложан рад . Али није много прошло па
су се обе стране увериле да није могућно раздвоје
но спојити у једно , и да је боље образовати коали
циони кабинет из обе странке под председништвом
С. Грујића , у који треба увести и Пашића²) .
Ово детаљније излагање каснијих кретања на
ше странке чиним са намером, да јасније истакнем
политички рад наше странке у парламентарноме
режиму после 29 маја.
Чланови Радиклне странке заједно са мном
ушли су у коалициони кабинет под погодбом , да
кабинет приступи стварању већих и трајнијих дела
која ће потомству оставити : да поправи државне
финансије и доведе буџет државни у равнотежу, да
отпочне подизати материјално стање наше земље ,
да приступи грађењу нових железница , да присту
пи подизању нових грана индустрије које стоје у
тесној вези са пољском привредом , да отпочне ра

1) Радикална странка била је тада подељена на два

дела : „стари радикали“ и „ самостални радикали " . На избо
рима за Народну скупштину , 8 септембра 1903 , изабрано је
73 „стара“ радикала и 64 „ самосталаца“ , и поред њих је
изабрано 18 либерала , 1 социјалист, 1 напредњак и 1 „ див
љи “ . - Пр. ур . ове књиге .
2)" У септембру 1903 измирили су се „ стари“ и „ само
стални радикали и образовали заједничку владу под пред
седништвом Саве Грујића ( 21 септембра 1903) . Тада су ста
19
ри радикали обуставили свој орган Уставну Србију “ , а са
мостални радикали свој орган „Одјек“ и, као заједнички ор
ган, обновили „Самоуправу “ . Али ова слога није дуго тра
јала . Већ 26 јануара у кабинет је морао ући и Пашић , као
министар спољашњих послова , да би појачао углед владе . Таi
је кабинет остао на управи до 27 новембра 1904 , када је до
шао на управу кабинет Николе Пашића само са старим ради
калима . То је био разлог да се радикална странка олег по
дели на раније две групе . ― Примедба уредника ове књиге .
 172

ционалније експлоатацију шума и руда , да при

склапању нових трговинских уговора покуша осло
бодити Србију од економског ропства , да војн
снагу подиже и да је наоружа новим , сувременим
оружјем , итд .
То је , поред краљева крунисања , био у главно
ме програм новога кабинета и , како су рокови трго
винскога уговора били при крају, то смо одмах при
ступили уређењу наших трговинских односа са Бу
гарском ( 1904 ) , и у тајним преговорима положили
основ за царинску унију која се имала извести и у
живот спровести тек после закључења трговинских
уговора . Затим смо приступили склапању трговин
ског уговора са Немачком, као са државом која је
са Србијом , после Аустро - Угарске , имала најјаче
трговинске везе . Тако смо радили и са свима дру
гим државама и , склапајући уговоре , припремали
нове путеве за нашу трговину, ако се с Аустро -У .
гарском не споразумемо на основи равноправности .
Али после неког времена , кад се приступило
решавању главних питања , одмах се опазила раз
лика у схватању и оцењивању тих питања . Питање
о трговинском уговору са Немачком дало је пово
да кризи , јер један члан кабинета није хтео прими
ти уговор и , место Грујићевог коалиционог кабине
та , дошао је чисто радикални , Пашићев кабинет
( 27 новембра 1904) , који је усвојио трговински уго
вор са Немачком , и приступио питању о зајму за
наоружање и грађење железница .
Политика Радикалне странке у преговарању и
склапању трговинских уговора ишла је на то ce
пре свега закључе трговински уговори са другим
државама , да се осигурају Србији друге пијаце , па
тек тада да се приступи закључењу уговора са Ау .
стро - Угарском на основи: ,,Колико дајеш , ТОЛИКО
добијаш " . Како је Србија пришла и питању о зајму
. . ради наоружања наше • војске модерним оружјем и
грађења железница , и како државе које дају зајам ,
везују зајам за набавке , то је и зајам постао у неку
руку питање политичко .
Аустро -Угарска , у питању извођења рефорама
 173

мирцштетскога споразума² ) , била је заузела поло

жај који је био противан увођењу рефорама у це
ло Старо Србији . Како је она , у преговорима за
трговински уговор ишла на то да нам натури ору
жје које она означава као најбоље за нас , и како
је била заузела одсудно положај против нашег еко
номско - саобраћајног зближења са Бугарском , ми
смо морали посумњати у њено пријатељско распо
ложење и прибојавали смо се да нам , из полити
чких узрока , не стане ометати лиферовање поруџ
бина оружја у времену кад нам оно буде најпотреб
бније . И стога смо претпоставили да правимо зајам
у Француској , кад су нам стручни људи означили ,
да имамо да бирамо између Француског и Круповог
топа .
Да је смотрена и обазрива политика Радикалне
странке била тачна , показали су нам догађаји који
су иза тога ускоро настали . За време ратне кризе ,
која је настала иза анексије Босне и Херцеговине ,
стајали су на нашој страни државе које су стајале
у споразуму с Русијом и помагале политику „Бал
кан балканским народима " .
Да политика радикалних кабинета није наишла
била на овако непомирљиву опозицију других стра
нака , и да није страна и наша опозициона штампа
водила онако безобзирну и клеветничку борбу , ми
бисмо са наоружањем били раније готови , а грађе
ње железница ишло би брже и јевтиније . Сада , кад
се прочитају све оне клевете , и све оне лажне ве
сти и велике интриге које су пуштене у нашу и
страну штампу , мора се задивити сваки беспристра
сан судија оној сталности и постојаноству Радикалне
странке у вршењу своје узвишене дужности , кад са
свију страна сипају најгадније клевете у спрема

1) Споразум између Русије и Аустро - Угарске у Мирц

штегу (30 септембра до 3 октобра 1903 ) да утичу на Турску
да изведе преуређење својих земаља на Балканском Полу
острву, тако да се хришћанима даду слободе и грађанска
власти .
права, и да се обезбеде од злоупотреба турских
Прим . ур . ове књиге .
174

њу Отаџбине да може бранити своје животне инте

pece¹) .
Радикална странка показала се на делу, у у
прављању државом , као странка која предвиђа до
гађаје , и која са самопрегоревањем служи нтереси .
ма српскога народа . Њена дубока вера да Србија ,
с уставним и парламентарним уређењем , може по
стати Пијемонат Српства , да само слободоумна Ср
бија привлачи Српство , а да само наоружана и до
бро спремљена може пијемонтески завет изврши
Ти - дала је храбрости и истрајности , те је могла
поднети и све оне огромне жртве , у крви и имови
ни, за задобијање слободе , и сузбити све оне гадне
клевете које су ишле на то да јој доведу у сумњу
част и поштење . Њу је у мучном раду крепило уве
рење , да је српски народ кадар оценити да она, која
је Христове муке претрпела за народне слободе , не
Христове муке претрпила за народне слободе , не
може укаљати своју част кад продужује борбу за
слободу целога српског народа . На њену се част
бацила клеветом најпре аустро - угарска штампа,
кад се уверила да је част српских државника чвр
шћа и већа него у многој другој држави ; кад се у
верила да се они, у сваком својем послу , неодступ
НО Руководе једино српским интересима , и да јe
дино њима служе . Ту клевету прихватила је затим
и она штампа у Србији , која мрзи уставну и парла
ментарну Србију , и која никада није стала на бра

1 ) Онда је Пашићева влада била уговорила у Францу

ској зајам од 110.000.000 динара за железнице и наоружање .
па је била сазвала Скупштину да јој тај зајам одобри . При
ликом избора председника Скупштине влада није добила по
уздану већину (за г. Ацу Станојевића гласали су 76 послани
ка, од 160 ) , те је Пашићера влада предложила краљу рас
пуст Народне скупштине и нове изборе . Краљ није усвојио
тај предлог , те је Пашићева влада дала оставку , а нову
владу су образовали самостални радикали (Љуб. Стојано
вић , 16 маја 1905 ) . Краљ је затим усвојио предлог ове вла
де о распусту скупштине . На изборима од 11 јула 1905 са
мостални су радикали добили 81 посланика , а стари 56. Нај
више се у народу агитовало против зајма од 110.000.000 ДИ
нара . --- Примедба ур . ове књиге .
 175

ник узвишених начела и на браник Српства проти

ву народног нашег непријатеља ).
Браћо и другови радикали , ја сам на крају сво
га партиско - политичког рада и ово што вам гово
рим говорим као брат својој браћи и као отац
својим наследницима ! ――
Не заборавите дужност своју, да браните сло
бодне установе у Србији и од оних тајних и опа
сних њених непријатеља , који иду за тим да омр
зну те установе , износећи најружније клевете про
тиву најродољубивијих Срба , заклањајући се за
одговорна уредника који за паре иде у затвор , са
мо да себе и своје зарани и одржи у животу !
Упамтите , да је у Србији сваком слободно но
сити оружје , али да се свако казни ко оружјем дру
гом одузима живот , па вршило се убиство из осве
7
те или из користољубља или по наговору. У Срби
ји нека буде исто тако свакоме допуштено исказа
ти своје мисли у штампи ; али ако ко употреби
штампу да коме убија част и поштење само из ко .
ристољубља, за паре, или из освете, нека исто тако
одговара ! •
Борили сте се да се узакони слободна реч ; али
тако исто морате се борити да јој очувате част и
поверење , да је очувате од разбојника , који су про
нашли да им је тим путем безопасније убити и оп
љачкати човека него кад то врше с оружјем у ру
ци ! Слободну штампу чувајте од рђавих људи , који
се њоме служе да уцењују , клеветају и омаловажа
вају најчеститије патриоте , да би отворили пут
непоштенима , а чувајте је и од оних који се и на
Круну блатом бацају . Чувајте општинску самоупра
ву од људи који је тако исто могу злоупотребити ,

1 ) Пашић овде мисли нарочито на ванстраначки лист

„Штампу “ , за чијег се власника и уредника мислило онда да
је у врло блиској вези са аустро -угарским посланством ; за
Тим на напредњачки лист „Правду“ Павла Д. Маринковића ,
која је у то време врло оштро писала против династије и
против радикалне странке и сумњичила радикалне прваке ,
нарочито Пашића. „Правда" је онда и о самоме Краљу Пе
тру лично веома грубо и непристојно писала из дана у дан
Прим . ур . ове књиге .
176

да се њоме и преко ње свете и пљачкају ; чувајте

народне установе тиме што ћете бирати најчести
тије грађане ; чувајте народне светиње путем ош
трих казна за оне који их злоупотребљавају , ома
ловажавају и изигравају !
Браћо и другови , Радикална странка извојевала
је народне слободе - она је дужна и да их чува
од оних који их изигравају .
Радикална странка , под парламентарним режи
мом , борећи се противу разних противника , помо
гла је Србији да уреди своје финансије и да, уме
сто буџетских дефицита , свршава буџетске године
са суфицитима . Помогла је Србији , борећи се про
тиву највећих сметња , да се ослободи економског
ропства ; помогла је Србији својом економско-тр
говинском политиком да удвоји своју производњу ;
помогла јој је да се наоружа савршеним оружјем,
борећи се противу оних који су туђи агенти , и про
тиву оних који су , по незнању и несхватању ствари,
правили Србији највеће тешкоће око наоружања и
грађења железница . И све те велике резултате мо
гла је Радикална странка постићи , благодарећи у
ставном животу Србије под владом Његовога Be
личанства Краља Петра !
Радикална странка дужна је да продужи неу
страшиво своју политику у подизању народног бла
гостања и у развијању војне одбране и спреме, а
нарочито треба да скрене своју пажњу и свој рад
на то , да се наше школе преуреде у духу развија
ња самосталних карактера и оспособљавања за са
мосталан рад и одржавање , водећи рачуна о војним
вежбањима и о телесном развијању .
Да продужи грађење железница и добрих сао
браћајних средстава по свим крајевима државе .
Да се постара олакшати земљорадницима пу
тем јевтина кредита и усавршавања производње .
Да приступи установама које ће помагати зем
љорадницима да вештачки побољшају своју земљу,
јер је Јевропа учинила грдне напретке у томе
-
погледу , и да се брзим и ефикасним мерама во
ћарство и сточарство унапреди , итд .
 177

Да се приступи премеру земљишта ради ката

стра , регулисања река , прављења путева , и експло
атирању шума и руда итд .
Да се војска појача и спреми за одбрану части
и интереса српског народа .
Напослетку , допустите ми , поштована браћо , да
вам скренем пажњу и на спољне догађаје .
Европске Велесиле , као ШТО знате , поделиле
су се , према својим интересима и својим тежњама ,
у два противна табора , око којих се опет групи
рају мале европске државе, наравно опет према сво
јим интересима и тежњама²) . Све те државе , велике
и мале , износе на јавност , да се у својој политици
руководе политиком мира . Али на жалост оне се све
јаче и јаче оружају, и све више војску своју увећа
вају . Тражећи све јаче материјалне жртве од својих
грађана , оне их правдају тврђењем да се мир може
одржати само јаком и спремном војском . Изгледа
кас и да сами државници , који руководе политиком
своје земље , дубоко не верују у мирна расположе
ња својих суседа, него грабе да мир на својој гра
ници осигурају добром и надмоћном војском. Вера
у одржање мира нарочито је поколебана после а
нексије Босне и Херцеговине ( 1908) , после опасног
спора о Мароку (1906 ) и после рата италијанско
турског око Триполиса ( 1911-1912) , кад ce свет
уверио да међународни уговори немају ону снагу
која им се приписује .
Поред тих догађаја придошли су к њима још и
други, да још јаче ослабе веру у мир , као што су : че
сте побуне у Туској ( од 1908—1910 ), трајна револу
ција у Персији , велика и опасна револуција у Кини .
Сви ти догађаји задиру у интересе велесила ,
бе веру у одржање општег мира, и опомињу сваку
државу , па била она мала или велика , да буде на
опрези и спремна за случај да је и мимо њене во
ље увуку у рат.

1) У време када је ово Пашић говорио, европске су

се силе већ биле поделиле на „ Тројни савез“ (Немачка, Ay
стро -Угарска и Италија) и „ Тројни споразум“ (Русија , Фран
цуска и Енглеска) . ― Прим . ур . ове књиге .
12
 178

Радикална странка, која је уврстила у свој про

грам јединство и ослобођење српског народа , не
сме затворити очи пред олујом која се спрема, не
го мора обратити своју главну бригу српској вој
сци и све чинити да она буде на висини свога за
датка ...
На завршетку , да кажем још три речи .
Радикална странка остаће вечито народна стран
ка , ако и у будуће , као и до сада, буде радила само
оно што ће народу српском доносити само кори
сти , умне и материјалне : ако га подиже , крепи и
спрема за одбрану не само своје независности, не
го и за одбрану интереса целог српског народа ;
ако га обучава и спрема да боље и лакше живи ;
ако му подиже културу , књижевнОСТ и вештине ;
ако у борби са својим политичким противницима
не прелази меру пристојности ; ако народ спрема за
велика дела , која ће му дати место међу најнапред
нијим народима . Ако тако ради Радикална стран
ка , увек ће бити народни љубимац , а Србија ће би
Ти славна и велика !

ПАШИЋЕВА АУДИЈЕНЦИЈА КОД ЦАРА НИКОЛЕ II

- „ ЗА СРБИЈУ СВЕ ЋЕМО УРАДИТИ “ , КАЗАО ЈЕ ЦАР
НИКОЛАЈ II ―――

Почетком 1914 године , једна нарочита српска мисија ,

са тадашњим престолонаследником Александром на челу , по
сетила је Петроград . То је било свега пет месеци по закзу
чењу победничког Уговора у Букурешту . И Аустрија , неза.
довољна великим војничким и политичким успесима Србије,
и Бугарска, огорчена поразом , покушавале су већ да рове
њима у Турској и Албанији изазову нереде на Балкану, у
нади да новим ратом лише Србију и њене савезнике плодова
ослободилачких ратова.
Задатак српске мисије био је да захвали Русији за гено
 179

држање у прошлим ратовима и замоли за помоћ у случају да

Аустрија угрози мир на Балкану. 1
Никола Пашић, који се као Председник Министарства и
Министар Иностраних Дела тада налазио у пратњи Престоло
наследниковој, оставио је једну опширну забелешку о ay
дијенцији коју је имао код Цара Николе 20 јануара 1914 год.
Овај знаменити докуменат имао је судбину да за
време окупације Србије падне на некакав начин у руке Ау
стријанаца , који су га превели и доставили својим савезни
цима Немцима. По свршеном рату, јуна 1919 године , у свом
одговору Конференцији Мира о питању ратне одговорности ,
немачка делегација изнела је тај докуменат као некакав доказ
да је Русија крива за светски рат , пошто је она гурала Србију
против Аустрије . Познати издајник и плаћеник немачки Ми
лош Богићевић , уврстио је затим , у истом смеру, овај доку .
менат у своју књигу о тобожњој кривици Србије .
„Политика, објављује данас тај Пашићев запис у по
новном српском преводу с немачког превода , онако како je
овај штампан у службеном издању берлинског Министарства
Иностраних Дела. Само се по себи разуме да су приликом
превођења Немци појачавали извесне изразе који су имали
послужити као доказ српско -руске „ кривице" , и да се гра
гови те тенденције налазе и у овом нашем преводу . Али, у
основним својим цртама и у целини узет, овај извештај ипак
је сачувао све личне карактеристике свога писца , неумрлог
Пашића .

Петровград , 20 јануара 1914 год.

„ Аудијенција је трајала пун један час. Цар ме је
примио у своме кабинету . Кад сам ушао у кабинет ,
Цар је већ био онде и при мом уласку пошао је вра
тима мени у сусрет и пружио ми руку, не чекајући на
мој поздрав и позвао ме да седнем а и сам је сео код
једног стола .
Пре свега ја сам му се захвалио , што сам био
тако срећан да добијем аудијенцију да лично донесем
благодарност српскога Краља и српског народа на по
моћи коју нам је Русија указивала за све време бал
канске кризе , као и на томе , што је стајала на страни
и на тај начин спречавала мешање Аустрије у Балкан
ски рат . Цар је одговорио да је Русија испуњавала
180

само своју славенску дужност кад је држала своје

армије на устријској граници јер није хтела допу
стити , да Аустрија спречава ослобођење Балканских
Држава . Потом сам заблагодарио Цару на његовом
поновном благовољењу што ми је подарио Орден
Александра Невскога у бриљантима .
По том сам разложио Цару политику Србије ,
која се састоји у томе , да остане очуван мир на Бал
кану и да се спречавају нови заплети , јер Србији
треба мира да би се опоравила и наоружала поново
за одбрану српских државних интереса . Изнео сам и
тешкоће на које Србија наилази у вођењу своје ми
рољубиве политике . Незадовољни су Бугарска , Тур
ска и Аустрија . Турска што је изгубила рат са бал
канским државама , Бугарска што није могла задр
жати или добити све оно што је хтела , а Аустрија
што је изгубила изглед на продирање ка Солуну. Ca
тога разлога Турска неће да закључи мир са Србијом ,
прети Грцима и тражи острва , подржава врење у Ал
банији , која хоће муслиманског владаюца , и склапа
уговор са Бугарском . У свему томе Турску помаже
Аустрија (Цар додаде : И Немачка !) Да би се могао
остварити мир , ми бисмо били мишљења да морамо
радити на овоме .
1 ) Грчка мора избећи сукоб са Турском , и то на
тај начин , да ова последња питање о острвима и о
границама Јужне Албаније остави Великим Силама ,
као што је одлучила Лондонска Конференција Амба
садора . Ми смо морали примити лондонске границе и
повући се из Албаније , Црна Гора је исто тако мо
рала примити одлуке Лондонске Конференције и по
вући се из Скадра . То исто важи и за Турску . Ако
она неће да прими лондонске одлуке , тада би тре
бале Велике Силе да узму ствар у своје руке и да на
гнају Турску на примање , као што су приморале
Црну Гору да напусти Скадар и нас да се повучемо
на границе Лондонске Конференције . Ако неће све
Велике Силе да приме извођење на себе, нека онда
то учине Силе Тројног Споразума или једна од њих ,
као што је Аустрија приморала Црну Гору и нас да
примимо одлуке Великих Сила . На тај начин од
 181

зеће се спорно питање из руку Грчке и Турске и по

ложити у руке Великих Сила . Ми смо Грцима , нашим
Савезницима , дали један савет по тој ствари , и они
су га усвојили ; ако они сад хоће да у Епиру више до
бију они ипак неће пустити да дође до сукоба .
2 ) Друго је средство да се мир одржи , да се Тур
ској и Бугарској не одобравају никакви зајмови , док
се не реше сва питања која су настала из рата .
3) Треће да све Велике Силе са незнатним кон
тингентима трупа окупирају Албанију , створе ред и
одрже мир , на тај начин спречили би се младотурски
елементи и комите да из Албаније стварају немир или
агитују против Србије и Грчке . Тако би се избегла и
аустријско -италијанска заједничка окупација , јер би
се мир тиме још жешће компромитовао , пошто би
како једна тако и друга Сила агитовале против Ср
бије и Грчке , с једне стране да нас склоне да тражи
мо њихово пријатељство , а с друге стране да подба
дају немирне елементе против Србије и Грчке , да
би показале како стоје на страни албанске ириденте .
4) Четврто би средство било , склонити Румунију
да одлучније стане на нашу страну и да изјави Тур
ској и Бугарској , да она не може остати неутрална
ако се потреса мир и стављају у питање Букурешки
закључци мира .
To су циљеви на којима се мора енергично ра
ДИТИ а који би могли много допринети одржању
мира.
На то је Цар одговорио : Има се поверења у нову
румунску владу, да ће се што тешње придружити Ру
сији , и он држи да неће доћи дотле , да се букурешки
мир ставља у питање , али и он признаје , да се мора
у том правцу радити .
Том сам приликом ја напоменуо , како сам за
време мога бављења у Букурешту имао састанак са
Браћаном и како је Браћану тада сав био одушевљен
мишљу о савезу са Грчком и Србијом и како намера
вам да се вратим преко Букурешта те да видим да ли
је Браћану остао при својој готовости и својим по
гледима , које ми је открио кад сам био у Букурешту .
Цар рече да би то било врло добро и да Румунија има
182

у Аустро -Угарској 3 1/2 милиона сународника и да

ови желе уједињење с Румунијом ; на то сам му ја
казао да су ердељски Румуни бољи националисти не
го Румуни у Румунији и да ми је краљ Карол рекао ,
да се јавно мишљење у Румунији обрнуло у прилог
зближавања Румуније балканским државама и да је
он морао водити о томе рачуна , те је наредио акцију
румунске војске да би се обезбедила равнотежа на
Балкану и осигурале боље границе у Добруџи .
На то сам ја напоменуо , како смо ми са разних
страна извештени , да је Турска закључила с Бугар
ском савез , по којем ће Бугарска одобрити турској
војсци , да преко бугарског земљишта нападне Грчку
за што ће Турска уступити Бугарској оно , што буде
добила од Грчке за уступање Тракије . Цар је рекао
да су они чули гласове о томе , али он у то још не
верује ; међутим може нечега бити и у истини , пошто
се бугарско -турске границе у Тракији не повлаче,
али он не може веровати да ће Бугарска узети актив
на учешћа у том сукобу , пошто је и сувише исцрпље
на , а народ је противан свакој акцији .
О окупацији Албаније међународним трупама
казао је да је она могућна ако друге Силе на то при
стану. Он се чуди кнезу Виду како се могао дати и
забрати за кнеза Албаније , пошто Албанија по њего
вом мишљењу није способна за живот , те би се мо
рала поделити између Грчке и Србије . Можда ће Ал
банија постати јабуком раздора између Аустрије и
Италије . На то сам ја исказао моје мишљење , да су
Италија и Аустрија већ одавно у спору и да су за
кључиле савез само из бојазни од каквог ратног за
плета и да се оне и сада само из зебње испред рата
међу собом одлучиле на заједничку окупацију Ва
лоне .
Затим сам скренуо разговор на аустријску лифе
рацију оружја Бугарској , да је , на име , Аустрија
дала из својих магацина пушке и муницију и да је
Бугарска добила и топове . Опет је и ту Цар додао,
да је и Немачка помагала Бугарску . Ја сам га молио ,
да и Русија исто тако помогне нас , да нам из њених
магацина лиферује 120.000 пушака и муниције и
 183

·
нешто топова без којих може бити , али нам треба на
рочито хаубица , које нам је Турска задржала кад су
пред сам рат били у пролазу . Ми ћемо све то платиТИ
Што нам је потребно и вратити чим будемо добили
оно што смо поручили . Цар ме је запитао да ли сам
ја говорио о томе с којим руским министром ? Эдго
ворих , са војним министром Сухомлиновом и са Са
зановом , и да ми је војни министар казао , да то може
бити ако допусти политика . 1Том сам приликом казао
Цару , како нам је мило што се Русија тако добро на
оружала ; нама то улива спокојство и наде на бољу
будућност . Цар рече да се доста урадило и да се још
ради . С тога се њихови етаблисмани не би могли при
мити да израђују за нас пушке . Тим поводом казао
сам Цару , да ћу одмах по мом повратку из Царског
Села дати Сазонову списак свега што нам је потреб
но . Он рече да је то добро , јер ће сутра примити Са
зонова и видети шта ми требамо. Они ће све чинити
да олакшају наш положај . Он је питао шта требамо ,
ја сам рекао, оно што сам на листићу забележио ,
који сам спремио за Сазонова .
По том је разговор прешао на Црну Гору, Бу
гарску и Аустрију . О Црној Гори рекао ми је да зна ,
да онде цео народ стоји на нашој страни и да жели
уједињење с нама . Ја сам му причао шта је урађено
за време рата и доцније и шта црногорски посланик
у Београду , Мијушковић , о томе говори и како ће
Мијушковић говорити о томе са Краљем , и да ће му
саветовати, да он сам , док је још време , покрене пи
тање о персоналној унији са Србијом , пошто би по
његовој смрти (на име Краља Николе ) та ствар могла
постати мучна и по целу династију опасна .
Цар је веома жестоко критиковао држање Црне
Горе и рекао , да Црна Гора не ради искрено , као што
је и сад у дослуху са Аустријом и како је он случајно
тек јуче чуо од свога министра , да Црна Гора по
мишља на свакојаке интриге против Србије и њене
династије , и да се с тога мора пазити да не уради
шта рђаво . И он налази да је питање уједињења Ср
бије са Црном Гором питање времена и да се оно
мора извести са што мање потреса и галаме . Ја сам
184

му рекао да смо и ми за Унију, али смо ми казали

Мијушковићу, да ми не бисмо могли истаћи то пи
тање , јер смо јачи те би нам се могло рећи да смо ми
силом нагнали Мијушковића ; с тога ми чекамо док
они то предложе , тада ћемо примити и решити тако ,
да ће се обезбедити опстанак црногорске династије .
Потом се прешло на црногорску војску, на њену
оскудну спрему , и на њене неуспехе и да је она пози
тивно утицала на црногорски народ , да се дође до
Уније , јер је видела огромну разлику између црно
горске и српске војске , и да смо им ми уступили већу
територију , но што су они заслужили .
Затим је наш разговор прешао на Бугарску и на
њенога краља . Цар је одлучно осуђивао краља Фер
динанда, што је подлегао аустријској политици и што
је започео рат против Србије . Али , Бог га је казнно .
Цар држи да ће се он мучно одржати на престолу, јер
је народ против њега ; али док је на управи данашња
влада , он се може држати свом силом . Причао сам
цару шта су говорили заробљени Бугари , кад би их
неко запитао , зашто су ратовали против њихове бра
ће и савезника : Они нису хтели рат , већ краљ , јер он
није православан и није Славен . Цар рече да је то
сасвим правилан суд . Потом сам ја додао , да се ми
с наше стране не смемо љутити на њих, већ да мора
мо имати на уму, како ће слога Србије и Бугарске
обема бити од користи , и да ће можда доћи време ,
кад би се Бугарској могло још нешто додати , ако би
хтела бити нам од помоћи при решавању српско
хрватског питања . На то ће Цар запитати колико
Србо - Хрвата живи у Аустро -Угарској, и шта они сада
мисле и желе . Одговорио сам му, преко шест милиона
и рекао му где живе . Казао сам му и о Словенцима ,
да гравитирају Србо - Хрватима , пошто су одавно из
губили своју народну самосталност ; потом сам му
рекао , да се баш сада један Словенац бави у Петро
граду , који ради на оснивању једне југословенске
банке , те хоће да за то задобије и руске банке . Цару
је то било веома мило , те рече како би било потребно
да се руске банке већма интересују за славенске
 185

земље , и да би било добро кад би Хрибар са својом

мисијом имао успеха .
Причао сам затим цару какав се обрт извео код
Словена у Аустро - Угарској , како многи приврженици
Старчевићеви , који су раније очекивали спас од Ау
стрије , сада увиђају , да им тај спас може доћи само
од Русије или од Србије и да они једва могу саче
кати прилику да виде испуњење своје жеље ; и тада
сам му рекао да ћемо колико будемо имали пушака
добити толико војника из тих земаља .
И сам Цар је тврдио , да Аустрија рђаво поступа
са Словенима , и навео велеиздајничку парницу про
тив Русина у Мађарској и сажаљевао тај несрећан део
: руског народа, који због своје вере трпи гањта.
Ако Аустрија не престане са својом антиславенском
политиком , то се неће добро свршити . Тада је питао
колико војника Србија може сада избацити . Србија
је рече Цар , изненадила свет тиме , што је ставила у
покрет 400.000 војника . Ја одговорих : Ми држимо да
можемо иставити пола милиона добро одевених и
наоружаних војника . То је довољно , то није мален
кост, тиме се може много урадити .
Потом смо прешли на ово : Ми бисмо морали та
јити савез са Грчком , пошто она , да друго и не ра
чунамо, осигурава наш увоз и извоз . Даље бисмо мо
рали утицати на то , да се и са Румунијом отвори са
вез на широј основи , а не само зарад осигурања бу
курешког мира .
Затим сам ја додирну ствар о женидби на нег
Престолонаследника овим речима : Ја молим Ваше Ве
личанство , да ми најмилостивије допустите да из
несем једну жељу и једну молбу нашега Краља и да
се не љутите што ја то чиним . Наш Краљ жели да
ожени свога сина са једном од Великих Кнегињица .
Дужност , коју он дугује својој земљи и своме на
следнику , нагони га да ту жељу изрази преко мене
вашем Величанству , јер је он убеђен , да нико о томе
неће ништа знати или чути . Ако би Ваше Величанство
из ма којег разлога налазило , да то не може бити ,
Краљ ће и тада сачувати своје симпатије за Русију
и своју верност ка славенској политици и он би имао
186

свест , да је задовољио своју дужност према Србији

и Русији . Цар је одговорио смешећи се : Он никако
није љут због краљеве молбе и она је са свим умесна ,
али он има принцип да остави својој деци да се од
лучују по срцу и не жели утицати на њих у избору
њиховог будућег друга у животу . Он и сам налази да
о томе не треба нико ништа да зна . Он је приметио
да је Престолонаследник кад је био код њега на по
родичном ручку често погледао у Велику Кнегињицу
и да се трудио да то други не запазе . Он налази да
је Престолонаследник веома отмен , да не увеличава
своје ратне доживљаје , да је храбар и отмен . На то
сам му се ја захвалио и обећао , да никоме па чак ни
Краљу нећу причати шта ми је цар рекао, само Пре
столонаследник треба да зна о томе . Цар ми је рекао ,
да Престолонаследник , када је код њега био , није
ништа о томе говорио ; ја сам му на то казао да се
бојао отказа .
Потом смо говорили о другим стварима , по ТО
сам био казао : Ако нам буде суђено да имадемо ћерку
рускога Цара за Краљицу , она ће уживати симпатије
свега српског народа и може , ако Бог и прилике буду
допустили , бити царица српско -хрватског југос.ю
венског народа. Њен утицај и њен сјај обухватаће
цело Балканско Полуострво .
Цар је саслушао моје речи са приметном радош
ћу . Утисак целог тог момента био је добар . Нисам ни
најмање приметио, да је Цару било непријатно и још
сам додао , да Престолонаследник може још који дан
остати овде , јер њега не чекају никакви други хитни
послови , али ја морам да идем идућег петка . Дар
рече : Он може , ох он може још овде остати ; он има
овде доста познаника , и може се добро забављати . Ја
сам то зато казао , да би Престолонаследник добио
још времена и прилике , да се још који пут састане
са Царем и његовим ћеркама . Ја нисам питао кад
ћемо добити царев одговор , сматрао сам за излишно
да тражим пут и начин како ће Цар одговорити . До
бије ли повољан одговор од своје кћери , он ће сам
лако наћи пута и начина за одговор а може врло лако
и позвати Престолонаследника и рећи му своје миш
 B
C
&

Ник . П. Пашић Ник. П. Пашића

(Снимљен у Скопљу 1912) (Снимак Julliette, Букурешт
1913).

Ник. П. Пашић
У своме кабинету у Министарству Спољних послова 1914,
студирајући карту ратних операција
188

љење . При опроштају Цар ме је испратио до врата и

нарочито је и у више махова поздравио краља , и то
не само од његове стране већ и од стране царице и
његове породице и пожелео му добро здравље .
„ За Србију све ћемо урадити , поздравите Кра
ља и реците му : „ За Србију све ћемо урадити !”
(„ Политика“ , бр. 6696 , 14 -XII- 1926 ).

ПАШИЋ О УЗРОЦИМА СВЕТСКОГ РАТА

Имао сам у више махова част да разговарам са Нико

лом Пашићем . Још 1918 године он ме је почаствовао, при
мивши ме у евијанском хотелу „ Ермитажу “ , али је увек из
бегавао да говори о догађајима од јула 1914 године . Имас
сам срећу да стекнем његово поверење тек у јануару 1920
године , када сам му ―――― после мога повратка из Сједињених
Америчких Држава - рекао у Југословенском посланству у
Паризу, да Ми се чини да су неки амерички кругови по
грешно обавештени 0 узроцима Светскога Рата . Пашић је
тада говорио са мном, али је захтевао да садржину намега
разговора не предајем јавности „ док не прође десет година" .
Не знам из којих разлога , али он је увек мислио да ће по
јединости о узроцима Светскога Рата ,,после десет година"
имати више вредности .

Ја : Зар нисте могли усвојити ултиматум без резерве ,

Oнако како је то тражила Аустро - Угарска ?

Пашић : Наш одговор на ултиматум аустриј

ски ишао је много даље од онога што је допушта
ла народна част једне независне земље , која , шта
више , није имала ни за шта себе да прекори . За
време оних 48 часова , који нам је рок Аустрија
оставила у своме ултиматуму , ми смо до најситни
јих појединости испитивали поједине ставове ул
тиматума и мерили тежину сваке речи у нашем од
говору . У то време поступци оних у Бечу били су
 189

нас уверили да , и кад бисмо усвојили ултиматум и

без најмање резерве , рат се не би избегао .
Ја: Међутим , да сте у свима тачкама и без резерве
примили аустро -угарски ултиматум , како би Аустро -Угарска
могла прећи преко тога и оправдати рат ?
Пашић : Светски рат био је одлучен много
пре тога . Аустрија је желела тај рат противу Бал
кана . Немачка га је желела противу Европе . Када
би Аустрија била сама , ситуација би се још некако
могла променити у корист мира . Али , међутим , то
није био случај , и атентат у Сарајеву пружао је
најбољи изговор за убитачно предузеће које је већ
давно било смишљено . На Србију се нишанило као
са полазном тачком у овоме предузећу . Смерало се
на то да се сломи Русија , да се осакати Француска ,
да се понизе Енглеска и Италија . Балканска полити
ка германских сила била је само један део њихових
далеко ширих смерова , које је требало да изведу
у целоме свету . Какав било да је био одговор Ср
бије , рат би букнуо у исто време и у истом тренут
ку . Али да је Србија на ултиматум рекла „ да “ , и
то без и најмање резерве , рат би започео под по
годбама које би биле неповољније за силе Велике
Антанте .
Ја: Како то ?

Пашић : Ултиматум је предвиђао учешће ау

стро- угарских органа у анкети и у судским истра
живањима која су се имала извршити у Србији .
Међутим у томе ултиматуму није ништа било пред
виђено и у погледу начина и обима овога учешћа .
Аустро - Угарска би нам послала читав чопор поли
цајаца и иследника , који би имали нарочите повла
стице . И под изговором да обезбеди ове полицајце
и иследнике , Беч би свакако захтевао да у исто
време и једна њихова армија пређе на српско земљи
ште . Тада бисмо били приморани да у потпуности
примимо аустро - угарску 99сарадњу“ . Ко је имао да
води истрагу ? Ми или Аустријанци ? Ултиматум је
то вешто избегавао да уреди тачно . Али било је
поуздано да би Аустро - Угарска тежила да пригра
190

би сва ова права за себе , а ми бисмо јој то тешко

могли оспорити да смо ултиматум усвојили без
икакве ограде . Аустро - Угарска би онда могла при
творити и наше министре , па би сматрала да има
право да претресе и наша министарства и јавна над
лештва , те да тако докопа планове уређења наше
војске и , под изговором да се анкета продужава ,
она би могла ставити своју руку и на сва државна
права, што , другим речима , значи да би се она у
самој Србији наместила као код своје куће , и тако
би била у могућности да стварно спроводи она
притисак који је од увек смишљала да спроводи на
Балканском Полуострву . И , верујте ми , Централне
Силе , које су већ биле на ратној нози , не би ника
да пропустиле прилику за ликвидирање свих оних
великих европских проблема који су их одвајали
од сила Велике Антанте . Убрзо би се изазвао какав
сукоб било код нас , јер ми свакако не бисмо мо
гли подносити понашање аустро - угарских иследни
ка , ―――― било на руској, било на француској грани
ци , а то би на сваки начин ипак изазвало рат . Али
у томе случају би Централне силе имале на Балка
ну једно преимућство више : Србија би у том слу
чају била лишена својих средстава за дејство , Бу
гарска и Грчка биле би у самом почетку гурнуте на
страну Немачке , док би Румунија оклевала да при
ступи силама Антанте . Дипломатски и војни поло 4"A
жај Централних Сила били би на Балкану сасвим
друкчији , и то још од месеца августа ―――― разуме се А
у корист Берлина и Беча .
Ја : Да ли сте имали утисак да су резерве које je Cp
бија истакла у своме одговору , значиле рат ?
Пашић : Потпунос смо знали да је Аустро
Угарска тражила само неки изговор да нас напад
не . Али смо исто тако врло добро знали и то да је
стварни циљ напада прелазио малену Србију . Сара
јевски атентат и наши одношаји са Аустро -Угар
ском нису били ништа према великим европским
проблемима који су били главни узрок рата . Међу
тим наш је одговор пружао само још једну , при
 191

знајем премалену, могућност да се мир спасе. Јер ,

ако смо и назначили неке ограде у двема тачкама
ултиматума, ми смо одмах понудили Аустро -Угар
ској да цео спор изнесемо пред Међународни Суд у
Хагу , чије бисмо одлуке прихватили без икакве
ограде . Аустрија то није хтела . Да смо изишли
пред Међународни Суд, добили бисмо неколико да
на времена у коме би неко чудо , можда , могло спа
сти мир . Али , само неко чудо ! Јер ако бацимо по
глед уназад, ја сам видео да, у ствари , никаква
људска сила није била у стању да спречи рат који
је био неизбежан после четрдесет година војних
припрема и четрдесет година изазивања Француске ,
Русије и Енглеске !
ЛЕОН САВАЏИЈАН .

ГОВОР НИКОЛЕ П. ПАШИЋА

НА РАДИКАЛНОЈ ЗЕМАЉСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ ОДРЖА
НОЈ У БЕОГРАДУ 25. СЕПТЕМБРА 1920. ГОД.

Поштована и драга браћо! Поздрављам Вас срдачном

добродошлицом , пун радости и задовољства , што сам дожи
вео да узмем учешћа на првом збору Народне Радикалне
Странке , на који су дошли представници из свију крајева
нашег ослобођеног и уједињеног народа .
1
Вековна народна тежња , неутољива жудња за слобо
дом и народном независношћу , народна идеја испунила се и
остварила , пошто је Србија заливена крвљу и засејана ко
стима наших најбољих синова .
Србија је пре сто и више година , после дугогодишњих
крвавих ратова и свакојаких мука и страдања , засновала сво
ју независну државицу , положила темељ народном јединству
и запалила лучу народне слободе , којом је привлачила срца
и мисли свију синова нашега народа с девизом : брат је мио,
које вере био .
Срби су засновали своју државу сасвим природно H
саобразно ондашњој европској ситуации , створеној францу
192

ском Револуцијом и Наполеоновим ратовима , на једном кра

ју Турске Империје, а на граници Аустрије , између два цар
ства, која су непријатељски расположена била према новој
српској државици , јер су страховали да им кућу слободом не
запали .
Живот и напредак српске државице био је Тежак и
ометан на сваком кораку . Србија , опкољена територијама
Турске и Аустријске Империје , живела је у загушљивој ат
мосфери, није имала слободног излаза и додира с другим
пријатељским државама , те је управљала жудно своје погле
де на Босну и Херцеговину , на ону страну , на коју би нај
лакше могла доћи до мора и излаза и где су у ропству жи .
вела њена најмилија браћа. Али су њени погледи и покуша
ји пропадали , јер су непријатељи били уверени , да би излаз
Србије на море убрзао развитак моћи Србије и олакшао из
вршење њенога националног задатка .
Постављена у такав географски положај , Србија је мо
гла коракнути напред само онда , кад су њени непријатељи
били заузети у каквом рату или у унутрашњим неприликама ,
и стављени у положај, да не могу омести српски напредак .
Србија је добила 1833. год., после руско - турског рата ,
шест округа , које је Кара -Ђорђе ослободио био, али који
нису Србији уступљени .
За време Маџарске Буне (1848.), кад су Срби и Хрвати
устали да бране себе и Аустрију од Маџара , признате су им
старе повластице , али их је Аустрија брзо погазила , ИЗМИ
ривши се са Маџарима на штету нашег народа . За време
Кримског рата (1853-1856 .) , кад је Аустрија задивила свет
својом неблагодарношћу према Русији, која jy je спасла
1848 и 1849. године од маџарске победе , изузета је Србија из
протектората руског и турског и стављена под протекторат
свију Великих Сила ,
Бомбардовање Београда од стране турске војске, која
је живела у тврђави београдској, и слабост Аустрије после
пруско -аустријског рата , искористио је Кнез Михаило са Га
рашанином и Ристићем и очистио Србију од турских посада .
Али је за то платио Кнез Михаило ускоро животом (1868
год.). Србија , стављена у тежак положај , почела се повијати
између Русије и Аустрије , а Намесништво Ристић -Блазнав
чево заузето је било унутрашњим тешкоћама , које су у толи
ко веће биле , у колико Русија није била задовољна српском
политиком, па и избором Кнеза Милана.
 193

За време Босанско -Херцеговачког Устанка српска по

литика повијала се између Великих Сила , које су желеле , да
се мир одржи и да се Босни и Херцеговини даду неке уну
трашње реформе . Но, разним династичким интригама и ро
вењем тајне аустријске дипломације, устаници су одбили да
приме те реформе . Рат се због тога продужио и увукао Ср
бију и Црну Гору у борбу са Турском ради ослобођења Бо
сне и Херцеговине. Али протести Аустро- Угарске , тајни спо
разуми њени са Русијом, која није била онда довољно јака
за спољне акције, скренули су српску војену акцију на дру
гу страну, на Стару Србију.
Прваци младе Радикалне странке, која се није још би
ла формално организовала , умешали су се у народни покрет,
и тражили акцију Србије противу Турске, ради ослобођења
Босне и Херцеговине .
Србија и Црна Гора ушле су у рат , а Грчка и Руму
нија и бугарска револуционарна организација остале су мир
не, иако су обећале учешће. Србија, довољно неспремна,
подлегла је надмоћности турске војске, која је била много
већа и савременија наоружана , те је Русија морала пресећи
даље продирање турске војске на српско земљиште једним
ултиматумом. После ултиматума руског настало је примирје
између ратујућих страна, а Србија и Црна Гора, по жељи Ру
сије, имале су чекати на исход преговора, који су настали из
међу Русије и Западних Сила, Србија је закључила мир са Тур
ском, а Црна Гора одуговлачила преговоре по жељи Русије.
Преговори Русије са Великим Силама о томе, под којим ће
се условима дозволити Русији да уђе у рат противу Турске,
свршени су међутим, и Русија је ушла у рат. Али је Србија
била изолирана и принуђена да моли Русију да може поново
ући у рат противу Турске, што јој је остављено на вољу да
ради како хоће, кад не следује руским захтевима . Србија је
ушла поново у рат , упутивши своју војску ка Старој Србији,
и њена војска је брзо дошла до Сливнице, ослободивши
Ниш, Пирот , Цариброд, Сливницу, Ћустендил, Лесковац , Вра
ње, Прокупље и Куршумлију и т. д. и избијајући на Косово ,
где ју је зауставило примирје руско -турске војске , а брзо је
затим углављен санстефански прелиминарни мир, који није
узимао у обзир српске националне захтеве.
Говорим о том прошлом времену мало опширније, него
што би може бити за овај партијски збор потребно била, али
13
 1
·

194

по мом схватању нужно је што јаче истакнути тај период на

ше прошлости, јер је он учинио прелом у нашој спољној по
ЛИТИЦИ .
Неуспех наше спољне политике у рату за ослобођење
Босне и Херцеговине толико је депримирао и разочарао срп
ски народ , да су се многи осмелили да изађу јавно и да тра
же ' другу оријентацију , т. ј . наслон на Аустро-Угарску. Пр
ваци Напредњачке Странке на челу с Пироћанцем ишли су
чак дотле, да су јавно заступали мисао, да би за Србију бо
ље било да уђе као засебна Краљевина у оквир Аустро
Угарске државе. Та је мисао била мисао очајника, а не ми
сао народа српског !
Србија је после српско-турских ратова добила само
четири нова округа, а међутим, створена је Велика Бугарска ,
којој су уступљене земље Старе Србије, коју је Бугарска
крстила „Македонијом “ . На Берлинском Конгресу сама руска
дипломација упућивала је српску владу да се споразуме са
Аустро - Угарском , и Ристић је по нужди примио неке оба
везе, које су тешке и убитачне биле за даљи српски разви
так. У тој тешкој атмосфери , кад су политички прваци у Ли
бералној и Напредњачкој Странци клонули духом и изгуби
ли веру у бољу будућност српског народа, млада Радикална
Странка уздигла је смело своју главу и одлучно је говорила ,
да ће српски народ , ако добије унутрашњу слободу и поли
тичка права , поправити погрешке спољне политике Либерал
не Странке, ― подигла је, велим, поносито главу и отпочела
смело и одлучно тражити преображај Србије на основи на
родног суверенитета .
После Берлинског Конгреса, Ристић је покушавао да
се ослободи помоћу Скупштине неких тешких обавеза , које
је примио по споразуму са Андрашијем . Скупштина је при
мила обавезу да Србија гради источне железнице, али је од
бацила предлог о царинској унији с Аустро -Угарском. Ри
стић је затим покушао да склопи трговински уговор прво са
Енглеском, па тек онда да пређе на уређење трговинских ОД
носа са Аустро - Угарском , али у том покушају наишао је на
отпор Круне па и Напредњачке странке, и био је принуђен
дати оставку.
Стара конзервативна странка, која je истакла после
рата програм унутрашњих рефорама, променила је у таквим
приликама своје име и назвала се Напредном Странком .
 195

Дошавши , међутим , на владу без народнг поверења и

стојећи пред новим избором Народне Скупштине , она је
створила споразум са Радикалном Странком , да заједнички
раде на томе да се пре свега изведу унутрашње реформе , а
нарочито да се новим законом осигура слобода штампе ; да
се дозволи слобода зборова и организација странака ; да се
општинама осигура самоуправа и т. д .; али да се не иизноси
ни један закон о зајму или о каквим било финансијским те
ретима , пре него се извотирају политички закони и обезбеди
сазив Велике Скупштине. Но, по жељи политике Краља Ми
лана, Напредна Странка је брзо и без одупирања одустала
од тога споразума и пошла другим путем т. ј . изнела закон о
давању Бонту-у концесије за грађење источних железница .
Радикална странка одвојила се тада Потпуно од На
предне странке и изишла на јавност као засебна организи
рана странка са утврђеним и објављеним програмом , који је
потписан са већином скупштинских посланика. Услед Тога
настала је кабинетска криза, учињен је покушај са извесним
радикалима да уђу у Пироћанчев кабинет , али је тај поку
шај званично од странке одбијен. Криза је, међутим, ипак на
тај начин отклоњена , што су ce неколико чланова наше
странке и против решења странкиног , а из бојазни да поно
ва не дође Ристићев кабинет, придружили Напредњачком
Клубу, надајући се, да ће ипак и поред тога моћи остати и
бити у Радикалној Странци.
На тај начин отворена је општа борба између Радикал
не и Напредњачке Странке, и кад је Бонтуова Банка бан
кротирала а напредњачки кабинет на интерпелацију опози
ције није хтао давати одговор, опозиција је дала оставку на
посланичке мандате, да би тиме Владу принудили да распу
сти Скупштину и нареди нове изборе.
Но, поред тога Напредњачка Странка, са овим својим
посланицима који су остали у Скупштини и са којима није
имала кворум, донела је противуставно решење, да се извр
ше избори само за она места, која су одласком опозиционих
посланика из Скупштине упражњена.
Народ је на тим појединачним зборовима изабрао опет
оне исте посланике , који су дали оставке и који су поново
улазећи у Скупштину поновили протест, па затим поново да
ли оставке . Пошто су били изабрани опет од стране наро
да, Напредњачка Влада са заосталим напредњачким послани
196

цима донесе решење, да се у Скупштину позову контра

кандидати, који су при последњим изборима имали један ДО
два гласа , а у неким срезовима ни толико . Тако састављена
Скупштина , која је у јавности названа „двогласачка“, проду
жила је скупштински рад . Кад је, међутим, скупштинска пе
риода истекла, били су наређени нови избори, који су омо
гућили радикалима да са огромном већином дођу у Скуп
штину .
Пироћанчев Кабинет у таквој једној ситуацији морао
је одступити. Он је и одступио са изјавом да даје оставку
зато , што народ не жели да се Устав промени . На то је Ра
дикална Странка одговорила изјавом , на којој су били пот
писани сви радикални посланици већина скупштинска !
да народ напротив жели да се Устав што пре промени, и да
је баш за то дао поверење Радикалној Странци. Као одговор
на то дошао је кабинет Николе Христића, који је после осу
јећеног покушаја да у себе увуче два три члана Радикалне
Странке , распустио Скупштину и наредио да се од народа
купи оружје .
Главни Одбор Радикалне странке у својој тајној сед
ници донео је решење да се странка мирно држи, да се чу
ва изазивања и да чека Нове изборе Или попуштање ОД
стране Круне. Али, народ се није могао уздржати , одрекао
је давати оружје, што је изазвало оружане сукобе, а доц
није и буну. На то је кабинет објавио опсадно стање, уп -
требио војску за угушивање побуне и кад је побуна савла
дана, наредио хапшење свију виђених првака Радикалне
Странке, а у првом реду , чланова Главног одбора,
Преко хиљаду и триста људи осуђено је на затвор и
робију, а сто четири на смрт, од којих је двадесет и један
стрељан, док је осталима казна смањена на робију . У еми
грацији је било преко стотину виђених радикала, овладала је
потпуна реакција , те нови избори даду већину Напредњач
кој и Либералној Странци, јер радикали нису хтели ни уче
ствовати у изборима.
Кад је Никола Христић свршио са оним што је било
потребно свршити, да би се Радикали сузбили из Скупштине,
дошао је кабинет Гарашанин - Новаковић , који је водио рат
против Бугарске због тога , што је ова прогласила своје
сједињење са Источном Румелијом. Овај рат, који је вођен
против народне воље а у духу Тајнога Савеза са Аустријом ,
 197

свршен је бугарском победом на Сливници и Букурешким

миром , по коме је имало остати стање пре рата.
Напредњачка политика , која се наслањала на Аустро
Угарску , компромитовала се и пропала је потпуно . Краљ
је помиловао осуђенике који су лежали у тамницама , пошто
је и сам ушао у њих и преговарао са радикалним првацима .
Један део емиграната био је такође помилован , изузев Аце
Станојевића и мене, па се и Станојевић доцније у земљу
поврати, а ја сам остао у емиграцији све до абдикације Кра
ља Милана.
После Сливнице чинили су се разни покушаји, који су
пропадали, што је напослетку нагнало Краља Милана да на
роду да онакав Устав , какав он жели, а он да абдицира у
корист свога сина , и на тај начин спасава династију.
Образовано је Намесништво од либерала и напредња
ка , а Кабинет од радикала и отпочет је законодавни рад
Скупштине, која је изгласала закон о политичким слободама
и о праву Народнога Представништва.
Сматрам да неће бити излишно напоменути , да је ра
дикални кабинет одмах почео помишљати на наоружање срп
ске војске , те ми поверио мисију да у Русији код Владе и
Цара израдим дозволу да нам се прода до педесет хиљада
„бракованих“ т. ј. мало нечисто израђених пушака .
Моја је мисија потпуно успела и учинила преокрет у
руској политици према нама. Србија је добила на Поклон
75.000 добрих пушака са муницијом, а поред тога и обећање
да ће добити још толико, „ па и више, јер колико она буде
имала пушака , толико ће имати и војника, пошто је са свију
страна опкољена својим елементом, којим би уз њу пристао
чим би она прешла границу." Поред тога, руска влада је
дала милион франака за трасирање железнице Дунав -Ја
дран , а што је најглавније, Цар је наредио своме амбасадо
ру у Цариграду , да помаже српске захтеве у Старој Србији
и тако званој „Македонији “ , у питањима епископских столи
ца и школа, јер је Бугарска била изневерила наде и очеки
вање Русије и пошла са непријатељима Словенства . Ови успе
си , који су били тајни, задивили су Намесништво , које је
говорило , да Србија никад није толико помагана од Русије,
колико том приликом .
Није потребно улазити у тумачења откуда толико Ца
рево поверење према Србији и мени после абдикације Краља
198

Милана и слома политике наслона на Аустро- Угарску . Цар

је знао да је преокрет извршила Радикална Странка, и да
ПОЛИТИЧке погрешке , које је учинила руска дипломација ,
стварајући велику Бугарску на штету Србије, погађају не
само српску, него и руску и целу словенску политику .
Када је краљ Александар Обреновић био дужан учи
нити посете страним владарима, радикални кабинет је одлу
чио, да његова прва посета буде руском Цару, и тако се он
упутио Дунавом непосредно у Русију.
Приликом те посете Цар је опет разговара са мном .
о балканским питањима. Кад сам му ја изложио , шта све
окупационе власти у Босни и Херцеговини раде, и како уста
новљавају сталну војску и спремају анексију, Цар ми је
овим речима одговорио: „ Ма шта радиле окупационе власти
и аустро-угарско Министарство у Босни и Херцеговини , Цар
Фрања Јосиф неће смети да анектира те провинције, јер зна
шта ће иза тога произаћи за Аустро-Угарску. Босна и Хер
цеговина биће српске, па ма шта Аустрија радила !"
Поред тога, упутио ме је да се споразумем са Цанко
вим, бившим председником бугарске владе, који је онда жи
вео као емигрант у Русији и да помажем удаљење Фердинан
дово са престола и повратак Бугарске Словенству . Ја сам се
са Цанковим сложио на персоналној унији и на разграниче
њу. Али та политика наишла је на одсудни отпор српског
Намесништва, које је као што смо доцније сазнали, од кра
Ља Милана примило тајни Уговор са Аустро-Угарском, и
било обавезно да спречава на Балкану сваки покрет, коме
би противна била Аустро -Угарска .
Борба између Краља Милана и Краљице Наталије про
дужавала се и узнемиравала како унутрашњи мир, тако и
спољне односе . Влада је због тога решила да је пресече на
тај начин, што би склонила родитеље Краља Александра да
живе ван земље . Краљ Милан је пристао на то под условом
да му се у иностранству осигура краљевски живот . У том
циљу направљен је споразум с Краљем да прими три ми
[1
лиона динара, а да се одрече свих краљевских и родител
ских права, па чак и српског поданства. Краљица Наталија,
по наговору, одбила је уклонити се из Србије, бар за изве
сно време, па је због тога била силом принуђена отићи из
земље.
 199

После смрти генерала Косте Протића, који је био дру

ги Намесник, предложио је кабинет Пашића првом Намесни
ку Ристићу, да се сазове редовна Народна Скупштина, како
би се према одредбама Устава изабрао други намесник на ме
сто покојног Протића, те да се агитације пресеку.
Намесништво је тај предлог одбило , створило кризу и
поверило састав Владе Либералној Странци , иако је она у
Скупштини имала незнатан број посланика . Услед тога зем
ља је била опет бачена у вртлог најбезобзирније агигације.
Влад је газила изборни закон и Устав, и радила све да до
бије већину, али на изборима ипак није могла добити ту ве
ћину. Краљ Милан, узнемирен том агитацијом, саветовао је
Краља Александра да збаци Намесништво и прими управу
земље у своје руке. Краљ Александар је послушао савете н
збацио Намесништво, прогласио своје ступање на престо и
образовао Докићев кабинет, а овај наредио нове изборе, који
ту дали огромну већину Радикалној странци . Докић је пону
дио шефу Радикалне странке да прими владу , после нових
избора, али је Пашић одбио и обећао уклонити се.
После преврата настала је агитација противу шефа
странке с намером да се странка поцепа и Пашићев уплив
умањи , јер није хтео да узме учешћа у преврату и да се
тако створи ситуација , која би била повољна за повратак
Краља Милана у Србију. Да би олакшао ситуацију Докиће
вом кабинету и ослабио агитације , шеф странке је примио
посланичко место на руском двору и отпочео је одмах ра
дити на томе да Србија добије сто хиљада нових брзомет
них пушака, и то од оних стих које је Русија поручила у
Француској , а Цар нам ту молбу био одобрио. Но , све је то
пропало повратком Краља Милана у Србију.
Председник владе Докић нагло се био разболео , оти
шао у Абацију, оперисао се и после операције умро . На ње
гово место Председништво је примио генерал Сава Грујић .
Милан се, међутим, спремао кренути за Србију, иако је дао
насвечаније обећање, да се у њу неће никад повраћати . Ка
бинет је Грујићев пао, а владу је нову образовао Ђока Си
мић, који се убрзо уклонио , не хтећи суспендовати Устав.
На његово је место дошао Светомир Николајевић, који је
Устав суспендовао и направио место Николи Христићу, који
је поновно отпочео борбу против Радикалне странке .
Повратак Краља Милана у Србију јако је озлоједио и
200

огорчио руског Цара. Цар ме је на свечаном пријему пово

Дом Нове године , прилазећи ми, ословио речима : „ Зар се
онај скот поново вратио у Србију ? “ , док га је Царица у ра
зговору са мном назвала : „оваплоћење свију људских гре
хова ."
Као што сам напоменуо , питање наоружања Србије но I
вим брзометним оружјем било је пропало , јер се „пушке
Краљу Милану и Кнезу Фердинанду не могу давати , пошто
ће се употребити против Русије .“
Посланик српски код руског Двора буде отпуштен про
тивзаконо из службе , а депеша коју је после тога отпушта
ња у име Цара упутила руска влада српској влади, и која
је и сувише ласкава била за Пашића, скривена је од јав
ности .
Унутрашње борбе опет су узеле маха . Радикали су на
падани као противници династије, а Пашић је осуђен на де
вет месеци затвора, колико је и издржао , пошто није хтео
молити за помиловање .
Кад сам пуштен из затвора , пошто сам „ одслужио пун
рок “ и кад сам кретао својој кући, скупљао се свет из окол
них места , куда сам пролазио , да ме поздрави, али је жан
дармима био растериван и улице поседнуте, да би се спре
чило свету да ми се приближи.
Тек што сам из хапсе изишао и спремао се на пут,
деси се Ивањ-дански атентат . То је дало повода новом хапше
њу радикалних првака , који су остали непоколебљиви у сво
јим начелима, те и ја из Пожареваца будем одведен у Бео
град у полицијски затвор . После тромесечног затвора и му
чења, преки суд осуди извесне моје другове , међу ко
јима су били : Стојан Протић , Аца Станојевић, Таушановић ,
Љуба Живковић и т. д. на двадесет година робије , а мене
на пет година . Једино интервенцијом руског Цара преко
аустријског двора радикални су прваци и том приликом спа
сли своје животе , те је само атентатор био стрељан .
Према свему ономе, што се доцније сазнало , сматра се
да је овај атентат извршен у споразуму са оном страном ,
која је пројектовала женидбу Краља Александра са Драгом .
Ја сам после помиловања морао напустити Србију, јер
ми је било забрањено да ма кога у кућу примам , да ма коме
у посету идем, па да чак да и на улицу излазим . Готово го
 201

дину дана провео сам у Црквеници , докле нисам био позват

да се у Србију вратим .
Краљ Александар Обреновић покушавао је владавину с
разним, вештачки састављеним кабинетима, али главно пита
ње није могао скинути са дневног реда. Уставно је питање
увек било на дневном реду, и он је пристао да се оно реши
само под ова два услова : да се не тражи просто повраћање
Устава од 1888 године, јер на то не може пристати , него да
се све слободе и права, које је тај Устав садржавао , даду
кроз један нов Устав, који би садржавао и сенат .
Радикални прваци, водећи рачуна о свима оним жртва
ма, које је до тада народ поднео , а нарочито о тенденци
јама извесних елемената у странци да се подаду захтевима
двора , пристали су на октроисање Устава од 1901 .
Интересантно је поменути, да се Краљ Александар оД
мах , чим је Устав ступио у живот и избор свршен, пока
јао, што је пристао на избор сенатора, чија је већина опет
била радикална .
Он је поред тога покушавао , да странку поцепа, игра
јући дволичну улогу . Од старијих чланова Радикалне Стран
ке тражио је строге мере, а млађе је храбрио на отпор про
тиву тих мера. Таквом једном игром није потпуно успео , и
зато је приступио другим средствима, нарочито после неуспе
лог порођаја Краљице Драге.
Једнога дана позвао ме је у двор и тражио од мене и
Радикалне Странке, да му не правимо . тешкоће за месец
дана, док он не сврши некакав посао, а после , он се оба
везује, да се никад неће борити против Радикалне странке
и њене већине. То је било за време Цинцар-Марковићевог ка
бинета .
Кад сам га стао одвраћати од пута, којим је пошао и
који га води у пропаст, а са њим и Србију вуче, он ме је
прекоревао да опет не помажем династију, иако сам то обе
ћао чинити . Одговорио сам, да је баш тиме помажем, јер је
чувам од корака , који ће је сахранити. „ Ви сте мој најве
ћи непријатељ“, одговорио ми је Краљ, отпуштајући ме. То
се дешавало после мартовских демонстрација.
После катастрофе од 29 маја 1903 год., примила јe
власт револуционарна влада , а министар унутрашњих дела
позвао ме је да се вратим из иностранства, где сам тада био.
202

Кад сам по повратку у Београд отишао у Скупштину,

саопштио ми је један од министара да је ишао у Беч са ау
стро - угарским послаником , да моли да се Аустро -Угарска не
меша у ствар преврата , али да том приликом није могао доћи
до Цара, већ само до Министра Иностраних дела, који му
је изјавио, да је преврат чисто унутрашња српска ствар . Мо
гу вам рећи , да је после тога Аустро-Угарска покушавала
да опет обнови стари тајни уговор, али је добила овај од
говор : „ У Србији влада парламентарна влада, она је позва
на да о томе води бригу и да ради сагласно са Народним
Представништвом и народом : обратите се тамо !“
Повратак династије Карађорђевића са Краљем Петром ·
на челу, обрадовао је цео народ у Србији и ван Србије, и
испунио га надом да ће старе погрешке бити исправљене, и
да ће народ доћи до своје моћи.
Штрајк страних посланика, који је због догађаја од
29 маја настао тек онда, кад Аустро - Угарска није успела да
обнови стари савез, уклоњен је нешто доцније, и то онда ,
кад су стране владе, тако ми се бар чини, увиделе да пома
жу аустро- угарску политику штрајкујући против Србије. Не
мачки посланик на нашем Двору у то време, Кнез Ратибор ,
био је толико раздражен , кад је сазнао да је Енглеска при
стала да обнови односе пријатељства са Србијом, да не пре
тио српској влади гњевом Немачке, довикујући да ће Србија
ускоро сазнати, који јој је већи и моћнији непријатељ : да ли
Немачка или Енглеска? Ово напомињем само због тога да би
се могло оценити, шта је значио одговор Краљев да је Ср
бија парламентарна земља и да се према томе српски Двор
управља.
Први корак ове парламентарне владавине био је тај,
да се Краљ крунише и миропомаже у Жичи и Студеници, и
тиме обнове краљевски обичаји из српске старине . Још на
путу за Студеницу водио сам преговоре са онима, који су
позвати да се брину о војсци , како би се одмах тражио кре
дит за наоружање наше војске савременим оружјем . Тај је
кредит убрзо и добијен, а кад смо видели да је он недово
љан, постарали смо се добити од Народног Представништва
други и већи. Борба око наоружања и оспособљења наше
Војске за велике националне задатке, вођена је на живот и
смрт. У њу су се умешали не само наши политички против
ници у Србији, већ и они на страни. Аустро - Угарска влада
 203

чинила је озбиљне кораке код Француске владе да Србији

не даје зајам за наоружање, јер ће тиме угрозити мир у Ев
ропи . Француска је тај корак одбила , потпомогнута руском
политиком. Али опструкција у Скупштини, принудила је Кра
љевску владу да тражи распуст Скупштине. Радикална je
Влада на томе питању пала и уступила место Самосталној
Странци , која је поред агитација против Радикалне Странке,
објаснивши народу да ће радикали упропастити земљу воде
ћи политику наоружања, коју траже само да би добили про
визионе приликом закључивања зајмова и поруџбина , доби
ла само један глас већине. Страшно су нападани прваци ра
дикални ! Ударило се на част и поштење њихово , али они су
то све морали отрпети , јер су народни интереси захтевали
да се земља довољно наоружа .
У то време склопљен је био тајни уговор са Бугарском ,
којим је била предвиђена између нас царинска унија. Но ,
тај је уговор пропао , јер га је Бугарска била саопштила Аy
стро - Угарској, а затим и јавно у Народном Собрању.
Дошао је проглас независности краљевства бугарског
и анексија Босне и Херцеговине , а Србија се још није мо
гла наоружати , због борбе, коју је Самостална Странка во
дила противу радикалне политике. И сви покушаји да се су.
збије анексија пропали су, јер се пошло политиком компенза
ција и кулоара , која у принципу инволвира признање анек
сије. Руски Цар, кога сам МОЛИО као изасланик Краља и
Скупштине, да спречи анексију Босне и Херцеговине, рекао
ми је да је то без рата немогуће, а Русија се тада налазила
у току наоружања и није могла ратовати . „Аустрија ће то
платити другом приликом“, рекао је Цар .
Но, и поред анексије Босне и Херцеговине , Радикална
Странка није клонула. Она је продужила политику јачања
српске војске , иако су на њу бацане погрде да уместо топова
купује сулундаре , а уместо бездимног барута балегу.
И поновно је Србија ушла у преговоре са Бугарском о
склапању тајнога савеза и о подели територије Старе Србије
и тако погрешно зване „Македоније“ . И у томе је послу ра
дикална Странка стајала чвршће на одбрани српских земаља,
но што су то друге странке чиниле .
На седници Крунског Савета, која је држана под пред
седништвом Краљевим, а у присуству Владе и шефова Ради
калне и Самосталне Странке, изјавио је шеф Радикалне
204

Странке, да је Краљевска влада отишла даље у попуштању

Бугарској, него што су то интереси наши налагали , али да
се уговор мора примити , јер би Бугарска скинула са себе
одговорност пред Русијом, која је помагала да се до спора
зума дође. Ја сам изјавио да смо ми политичким резоном
принуђени да решавамо прво питање о ослобођењу наше бра
ће под Турском, а тек после неколико година одмора и нове
спреме можемо приступити и решавању питања о ослобође
њу наше браће под Аустро-Угарском. Уговор је примљен, а
после извесног времена приступило се његовом извођењу и
рату са Турском, којим је ратом ослобођена Стара Србија и
освећено Косово .
Радикална Странка пре но што је приступила акцији
против Турске, склопила је још уговор са Црном Гором и
Грчком, па су тако четири савезника пошли против Турске ,
и рат са Турском за тренутак ока свршили , не дајући на тај
начин Аустро -Угарској ни времена ни повода да се умеша у
тај рат , иако је она то неколико пута покушала .
Опозиција, која је наављивала да се нападне Бугарска
и да се не чека да се њена војска приближи Србији, а која
је одбијена у тајној скупштинској и увидела је после
свршеног рата и одбијања бугарског напада од 1913 године .
да је Србија водила мудру политику , јер је рачунала на бу
дућу помоћ Русије и њених Савезника у случају да дође у
тежак положај .
После Букурешког Мира опозиција је изрекла свој суд
о радикалној политици. По том суду за успехе које је Србија
постигла, није заслужна Влада Краљевине Србије , јер је све
ишло без тешкоћа и заплета, него је заслужна наша војска.
Опозиција је само заборавила да се успех не би могао до
бити да војска није била добро наоружана ; да успеха не би
могло бити да нисмо имали четири савезника , и да би сав
успех могао бити компромитован да нисмо имали са собом
Румунију кад нас је Бугарска напала , јер је то само омело
рачуне Аустро-Угарске и њену намеру да нас нападне у од
брани Бугарске. А наш би успех био сигурно компромитован
да смо попустили наваљивању опозиције и да смо по њеном
савету напали Бугарску пре него што нас је она напала , или
да сам се побојао осуде на смрт, која ми је саопштена ако од
мах не нападнемо Бугарску ! После сјајног успеха у Балкан
ском рату, којим је Косово освећено , а Стара Србија сједи
 205

њена са Србијом, Аустро - Угарска се није хтела са тим по

мирити , него је у последњем часу, после закљученог Букуре
шког Мира, покушала код Великих Сила да се Уговор не при
зна, него да се подвргне ревизији. Но и тај последњи покушај
од стране Аустро - Угарске остао је без успеха , благодарећи
интервенцији румунског и грчког краља, код свога рођака
цара Вилхелма .
Какав су одјек имали српски успеси у Балканском Ра
ту код наше браће преко Дунава и Саве, Драве и Дрине, није
потребно напомињати , јер наша браћа, која су са стране
гледала и ценила наше успехе знају то боље него ми !
Србија је после Балканских Ратова желела мир. Али
скупштинска опозиција тражила је нове изборе, иако скуп
штинска периода није истекла, па је прибегла ак опструк
цији, да би тиме Владу принудила да иде на нове изборе .
Влада је напослетку морала попуштати, Скупштину распусти
ти и наредити нове изборе .
У току Балканског Рата Аустро -Угарска је стављала
Србији ултиматуме у четири маха, а увек на питањима, у
којима остали савезници нису непосредно били заинтересо
вани. Српска Влада је пред тим ултиматумима морала узми
цати , јер је знала да сама не може одолети аустро -угарској
војсци, а питања су опет била такве природе, да се узми
цањем није могао компромитовати велики ратни успех и по
вредити наши битни интереси.
Но, поред свих ултиматума, Аустро-Угарска се није
смирила, јер је сматрала да је успехом Србије задан смртни
ударац њеној балканској политици . Једва је према томе до
чекала сарајевски атентат, који јој је дао прилику да Ср
бији стави нов и такав ултиматум, да га Србија мора од
бити, те да се тако до рата дође.
Српска влада је у таквој једној ситуацији добро од
мерила политичко стање и старала се да попушта у свима
оним питањима, којима се не задире у независност Србије,
али да не иде преко тих граница и да одговором покаже
да заиста жели да се избегне оружани сукоб. Одговор срп
ске владе учинио је према томе добар утисак на цео свет ,
али Аустро- Угарска није била њиме задовољна , прекинула је
односе и после неколико дана објавила нам је рат.
Господо и браћо ! У тој тешкој ситуацији, у којоj je
опстанак Србије био доведен у питање, осетило се најбоље,
206

шта је значила политика Радикалне странке, која је стално

гајила најтешње пријатељство са Русијом, а преко ње и са
Француском ; шта је значила одсудна борба Радикалне Стран
ке противу политике , која тражила Наслон На Аустро
Угарску , и која је проповедала да треба купити Шкодине
топове , па ма их и у Дунав бацили, или политике , која је
тврдила да рата не може бити, ако га Србија неће , а да нам
рат нико не може натурити !
Руски цар је одржао часно своју реч, а та је гласила:
Да он неће допустити Аустро- Угарској да коракне ни једном
стопом на Балкан . Он је ушао у рат ради одбране Србије ,
а с њом је ушла у рат и Француска, да после ње то учини
и Енглеска . Србија би насигурно пропала да Радикална
Странка није предвиђала те догађаје и спремала савезнике !
Српска ствар била је спасена, кад је била везана са
политиком Антанте, а српска влада имала је у будуће да
мотри, да се та веза не слаби, и да се стално подвлачи , да
су српски интереси и успеси уједно и интереси и успеси са
ме Антанте.
Господо и браћо моја , ви сви и сами можете судити,
шта би све било од Србије, да је за време рата изневерила
веру и симпатију савезника, и да је према њима „ заузела
одсудан став“ или „искористила повољне прилике“ , као што
су то неки, да их не именујем, српској влади саветовали !
Српска Радикална Странка сматрала је : да ствар Србије и
успех њене националне политике лежи у постојаности , ло
јалности и солидарности са савезницима. И таквом својом
политиком као и пређашњим својим радом и спремом спасла
је Србију и успела је да ослободи и уједини наш троимени
народ.
Извините ме, Господо и браћо моја , што сам се упу
стио у излагање историје наше странке иако у најкраћим
цртама , и прелазећи ћутке преко многих догађаја . Сматрао
сам за потребно да истакнем сву ону дугу и тешку борбу,
коју је наша странка поднела са тврдом вером, да је на пра
вом путу и да се само тим путем сигурно иде ослобођењу
и уједињењу нашега народа. Наша странка се прво борила
и давала жртве у крви и животима у циљу да обезбеди на
родне слободе и право у земљи, да Србији обезбеди парла
ментарну владавину , те да тако Србија постане чисто демо
кратска и народна држава , а са тим и Пијемонт нашег тро
 207

именог народа . Када је то постигла, она се почела борити

противу политике наслона на Аустро- Угарску , чија је ве
ковна тежња била да се шири на Балкану , да покорава сла
бе балканске народе. Радикална Странка је радила и тежила
чувању вековног пријатељства са Русијом и њеним савезни
цима, који су били противни јачању германске моћи. Таквом
политиком , коју је наш народ преко Радикалног кабинета
помагао, постигли смо остварење нашег народног идеала.
Морам додати још и то, да је још један мали део нашег на
рода остао под туђином, о коме смо дужни водити рачуна
и не заборавити га. Сад, по остварењу нашег народног иде
ала , настало је питање : Шта да радимо, па да народну те
ковину сачувамо, да народне слободе и политичка права на
шег народа обезбедимо и да умни и материјални развитак
народни на демократској основи подигнемо до тога степена,
да наш народ убрзо стане у прве редове најнапреднијих, нај
просвећенијих и најсрећнијих народа?
Наша земља је богата, може се рећи најбогатија у
Европи. Наш је народ бистар и способан за велики умни раз
витак. Потребно је дакле да се све тако уреди, да се ка
напретку иде брзо и без потреса, да смо сви солидарни у од
брани наше Отаџбине и да смо сви сложни на томе да сва
ком члану нашег народа треба обезбедити опстанак, прав
ду, слободу и развитак, који ће зависити од његовог рада ,
и да неће бити стављен у тежи положај за свој развитак и
опстанак, но што га имају остали његови суграђани. Циви
лизацију треба развијати на принципу слободне воље , а на
на стези, шаблону и диктатури, која умртвљује свестрани
развитак и ствара од људи машине , које се крећу без сло
бодне воље.
Овај поштовани скуп позван је на световање и дого
вор, са задатком, да пронађе и утврди начин рада наше
странке, начин, којим ће се најлакше сачувати оно што смо
крвљу у тешким жртвама постигли. Пословица , народним ис
куством створена, каже : „ Лакше је стећи, но стечено сачува
ти “ , и опет : „Онај, ко је стекао, лакше ће сачувати, него
онај, који није умео стећи !“ Радикална је Странка позвана
да стечено чува, да одбрани народно јединство и народне
слободе, које је стекла, и ако јој то завидљивци не признају ,
поред свИХ оних страшних гонења, вешања и убијања ра
дикала како од стране оних , који су били за политички спо
208

разум са Аустријом тако и од стране наших непријатеља за

време окупације, која су најбоља сведоцба да су наши не
пријатељи у радикалима гледали своје највеће противнике .
Радикална је Странка стекла наше народно јединство .
Она га је могла стећи само зато, што је уживала поверење
Круне и народа. Ако желимо сачувати народне тековине , ста
рајмо се сачувати и даље поверење и подршку већине на
рода, који је позван да изрече суд о нашем раду и раду
наше опозиције !
Браћо и другови ! Лажна је теорија, да странке пре
стају живети, кад изврше велике задаће ! Престају живети
оне странке, које су се под разним мотивима бориле про
тив постигнућа великих тековина. Политичке странке као и
приватне радње падају или мењају фирме, кад не успевају
и кад су се својим радом компромитирале ! Наша странка
међутим, која је свој опстанак и напредак везала за опста
нак и напредак нашег народа , живеће и развијаће се вечи
то , као што ће вечито живети и развијати и наш народ. На
ша ће странка постојати све дотле, докле се буде држала
правде и слободе, братства и једнакости, и док буде сма
трала, да сваки члан нашег народа има права на опстанак,
развитак и напредак, док буде веровала да су друштвени ин
тереси солидарни и да их такве треба уређивати !
Са таком вером, и у то име, ја желим том поштованом
скупу споразуман и срећан рад !
(Бурне овације и поклици : „Живео !“ ).
 НИКОЛА П. ПАШИЋ

У УСПОМЕНИ И ОЦЕНИ СВОЈИХ САВРЕМЕНИКА

14
!
 Година дана је прошла од смрти Николе
Пашића , али ће проћи још много година, а да
ће се осећаши значај и ушицај његов на сшва
ри и односе у Радикалној странци Смога ми
се чини , да би се за Пашића , у односу на Ра
дикалну Странку , могло рећи нешшо слично

ономе, што је Ламартин у својој „ Историји

Русиjе " рекао за Петра Великог , у погледу на
руску царевину : „Његово име притискивало је
шаквом шежином државу после његове смрти ,
да је он још владао са свог мршвачкога одра “ .

.Време *
10 децембра 1927 . Д - р Милан Стојадиновић
 НИКОЛА П. ПАШИЋ ,
ТВОРАЦ И ВОЂА РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ И ДРЖАВНИК .

Обично се говори и пише да је Никола П. Па

шић био творац Народне Радикалне Странке у пред
ратној Србији . Ако се имају на уму начела и теори
ски програми Странке , овакво тврђење није сасвим
тачно . Али ако се има на уму организовање странке
и њен начин рада у народу , њена тактика дакле, он
да је ово тврђење потпуно тачно .
У погледу начела и програма , Радикална Стран
ка није била сасвим нова странка у оном тренутку
кад се у народу појавила као уређена политичка
група . У Србији, њен се зачетак налази у оним још
слабим и скромним покретима наших младих либе
рала још уочи 1848 год. и после . Понека је мисао
јаче и одлучније речена још на Светоандрејској
Т
Скупштини 1858. Начело слободе и ширих народних
политичких права избило је врло снажно и у оном
либералном и омладинском покрету , који се поја
вио у доба кнеза Михаила , против његове апсолу
тистичке и ЧИНОВНИчке владавине . Још тада је јa
сно и одлучно изречена мисао са народом за на
род" , коју је прихватио Никола П. Пашић са ради
калима и које се он , чврсто и одлучно , држао це
лога свога живота . Знатан корак даље учинио је
Светозар Марковић . Из његових многобројних чла
нака и списа јасно пробија мисао да је народ др
жава , да држава постоји само ради народа ињего
ва благостања , да државна управа увек у своме ра
ду мора да има на уму само и једно народно добро .
Немоћна је свака држава у којој народ није срећан
и задовољан . Ако Србија хоће да буде „Пијемонат“
Српства , мора се прво сама она средити , мора бити
просветно и привредно јака , њен народ мора бити
потпуно слободан и имати сва политичка права .
214

Пошто сам народ најбоље зна шта је њему добро

и корисно , он о томе треба и да се пита, он о томе
треба сам и да одлучује . Тако је постала политичка
формула ,, народ је извор и утока власти " . Мишље
ње и тврђење да је власт , тутор " , а народ „пупи
ла“ , вређа и понижава народ, а увређен и понижен
народ не може волети своју државу, нити ће је у
невољи бранити храбро и одлучно .
Ово су основна начела на којима је заснована
Народна Радикална Странка у Србији . Али , за ско
ро десет година , присталице ових начела нису успе
ли да се прикупе и среде у једну уређену и сложну
политичку групу . Они су , истина , били увек у доста
чврстој мисаоној и духовној заједници , али су и у
народу и у Народној Скупштини , као народни прет
ставници , ипак радили сваки за себе . Због тога се
и дешавало да су неки доста брзо , под јаким при
тиском власти , напуштали своја начела и ступали у
редове противника , а неки су опет са овим начели
ма ишли у крајности , као што је , на пр . била Ада
мова борба против чиновника и њихових плата, про
тив свештеника , владика и манастира, и његова ми
сао да су „ гуњац и опанак “ све у држави . Ово је
опет изазвало јачи притисак од стране власти , а и
народ није тако лако и брзо прихватио ове крај
ности .

Све је пошло другачије када се у странци по

јавио Никола П. Пашић . Вративши се у Србију , по
сле школовања у Швајцарској ( 1873) , Пашић је , као
скроман инжињер у Крушевцу, ступио у ово коло,
али је неколико година само пажљиво и мирно
посматрао прилике и ток догађаја . Миран и сре
ђен , кадар да схвати у догађајима ОНО што је
битно , он је одмах видео да овај покрет треба што
пре организовати и поступно отклонити оне прете
раности , које без стварне потребе , само драже љу
де и заоштравају сукобе и борбу . Нипошто не тре
ба мислити да је Пашић био противник судара и
борбе , али је он сматрао да само онда има смисла
помишљати на рат када се створи могућност да се
војска лако и брзо мобилише . Права је лудост прво
C

Ник. П. Пашић 1920.

216

огласити рат па тек онда тражити и прикупљати

војску ! Он је у „ Споменици “ која је 1926 године
издана у прославу Његове осамдесетогодишњице
својеручно, као један од својих принципа , написао :
„ Ради и иди и спорије , али увек само сигурним пу
тем “ . И он је заиста тако и радио од почетка свога
политичкога рада па до краја свога живота , не само
као вођа Радикалне Стрнке , већ и као државник ко
ји је своју отаџбину водио кроз веома бурне и опа
сне прилике .
Ако бисмо у прошлости нашег народа хтели
да тражимо некога ко би био сличан Пашићу, нашли
бисмо да је он , у неком погледу , највише сличан
Људевиту Гају . Није ни Гај мисаони и начелни тво
рац Илирскога Покрета , већ су то били други , и
пре њега . Гај је међутим организатор тога покрета ,
он га је узео у своје руке и водио даље . Али је у
суштини велика разлика између Гаја и Пашића у
погледу доследности , одлучности , па ――――― чини нам се
да смемо рећи - и у погледу искрености уверења.
А ова разлика - с обзиром на сасвим другачије
средине и прилике у којима су живели и радили њих
двојица - јесте главни разлог и њихову неједна
ком успеху .
У овој , само на око хладној , дубокој промиш
љености и обазривости у раду , у овој искрености и
доследности својих начела и уверења , налази се
она чудновата снага Пашићеве личности и тајна
свих његових великих успеха . Ко хоће да је прија
тељ народу , дужан је да му говори разложно, отво
рено и искрено и да буде у стању одржати своју
реч и , ако треба , погинути за народно добро и за
своје уверење . А да би човек могао бити потпуно
искрен и доследан , дужан је прво себе добро да
испита и оцени : је ли кадар да поднесе све тешке по
следице својих речи и својих поступака . Није ни
Пашић био сухо и хладно тело , без осећаја и узбуд
љивости . Није ни он презирао песму и звонку фра
зу , али м је знао вредност , знао је кад треба и за
певати и пустити се у заносне беседе , а када је опет
требало мерити сваку реч или ћутати .
 217

Напред споменута основна начела Радикалне

Стрнаке била су већ прилично добро позната у на
роду . Али та начела нису свуда подједнако и схва
тана . Она су се у народ ширила кроз новинарске
чланке и брошуре , али понајвише препричавањем
по сеоским зборовима , заветинама и механама . У
тим причањима мешало се оно што је нервозно , љу
тито , рушилачко и немогуће са оним што је било
природно и здраво , разумно и могуће . Ток мисли
често је скретао на опасне странпутице , а начела су
извртана , заоштравана . Уместо да се иде путем мир
ног договарања и споразумевања , ишло се често у
ватру и у крв . Уместо да се излишан притисак и зло
употребе органа државне власти сузбију са зако
ном у руци , помишљало се и на ,,,ражањ “ и „ угарак “ ,
па и на одметништво у гору . Уместо смишљене и
уређене политичке борбе , помишљало се и на чет
ничко војевање и на анархију . Међутим народ је у
маси консервативан , поштује ред и „ домаћинство " ,
па га буне све настраности и претераности . Мудри
Пашић је одмах уочио да о тој народној особини
мора водити озбиљно рачуна сваки који хоће да
придобије народ . Уосталом , и он сам рођен је и
детињство провео у варошкој , трговачкој и буржо
аској кући , која је била у тесној вези са сељачким
светом , али у којој се ипак живело другим живо
том , него што се живело у селу . Пашић је , дакле ,
због овога настојао да се нова , Радикална Странка ,
не везује искључиво ни за раднике , ни за сељаке ,
већ да се у њу прикупе сви народни редовИ ОКО
школованих и других угледних људи из самога на
рода .
Озбиљан и савестан народни вођа дужан је на
роду да каже сасвим јасно и отворено куда га и че
му води . Пашић је и о томе водио најозбиљније ра
чуна . Можда та мисао није потекла прво од њега
и само од њега , али је несумњиво да је он највише
настојавао на томе да се изради један јасан про
грам Радикалне странке , у коме ће се отворено и
јасно рећи на који ће се начин , у коме правцу и у
218

коме обиму остварити начела странке . Тај је про

грам израђен пре него што се приступило органи
зовању странке . Тај програм је заиста много што
шта пречистио и разбистрио . Он је , према ондаш
њим приликама и народним и државним потребама ,
предвидео све што је било неопходно потребно да
се народ политички , просветно и привредно унапре
ди и развије , те да Србија буде заиста кадра да уз
ме на себе задатак Пијемонта према још неослобо
ђеном српском народу и свима јужним Словенима .
Овај програм - објављен у 1 броју „ Самоу
праве“ ――――― 8 јануара 1881 године , значио је онда за
иста много . Из њега се видело да се не ствара једна
странка којој је намера да један део народа диже
против другога , да обара владаоце и руши цркве и
манастире , већ да се оснива једна таква странка
која тежи да државу ( овде треба разумети „држав
ну власт" ) приближи народу и измири је са њиме .
Ова странка хоће да подиже школе , те да се сва
народна деца и сељачка као и сва друга ― Уче
и спремају за све послове: за чиновнике , пољопри
вреднике , трговце , занатлије , и т . д . Право на др
жавну помоћ за школовање имају , по могућности ,
сва деца из народа , а не , као дотле , да прече право
имају деца високих државних чиновника , па чак и
богатих београдских трговаца . Странка жели да се
по земљи граде добри путови , да се усавршава на
родна производња , да се унапреди и унутрашња и
спољашња трговина , да се заштите домаћи занати .
Странка хоће да се народ пита како државом треба
управљати , које су народне потребе и на који их
начин треба подмиривати . Народ ће своју жељу и
своју вољу исказивати преко својих слободно иза
браних представника . Народно представништво , као
тумач народне желе и воље , треба да буде најви
ша , суверена , власт у држави . Владалац има само
да прима и извршује одлуке народнога представни
штва преко својих одговорних министара и других
чиновника , и то опет под надзором народних пред
ставника .
Откако је овај програм објављен , у народу се
 219

знатно променило мишљење о Радикалн

Нису то више „ комунци “ ,, „ Рошфоровци “ , „ петролеј
ци ” „ републиканци“ и т . д . , већ је то друштво оз
биљних људи који мисле зрело и правилно , а кори
сно и за народ и за државу . Отада се нагло умно
жавају пријатељи ·и ватрене присталице странке у
свима народним слојевима , и радикална војска по
стаје многобројна и одушевљена за борбу .
Уређење ове војске и њена припрема за стваран
――― Пашићево
рад и борбу је дело . Основу томе уре
ђењу он је смислио и он га је по тој основи до кра
ја извео . Ово уређење Радикалне странке помало
личи на еђење праве војске, а помало и на нека
дашњи француски конвенат из времена велике Фран
цуске Револуције . Странком управља Главни Одбор
у Београду , а по земљи се оснивају окружни , срески
и општински пододбори . Главни Одбор је врховни
тумач странкиних начела и програма и врховни за
поведник . Пододбори су дужни да прикупљају чла
нове , да извршују наређења Главног одбора и да
извештавају Главни Одбор о приликама у своме кра
ју и о мишљењу и жељи народној . Али Главни Сд
бор редовно у свима великим одлукама тражи миш
љење и савет од пододбора , па тек онда доноси
своје решење .
Нико се не гони силом , обманом или подмићи
вањем да ступи у редове странке . У странку може
да ступи само онај који се потпуно слаже са њеним
програмом и њеним начелима . Али када ко већ сту
пи у странку, мора се покоравати наредбама њенога
вођства . И то је написано и објављено , и то су били
странкини статути . Основна мисао је ових статуга
„ дисциплина “ . Свакоме , коме се не свиде који по
ступци страначких органа , слободно је да о томе
каже своје мишљење , али је дужан да се покорава
вољи већине . Ко то неће или не може , слободно му
је да изиђе из странкиних редова . Не може се до
пустити да странка има у својим редовима своје
противнике који ће јој сметати , уносити забуну у
њене редове и тако је растројавати и слабити . Ако
такав члан неће сам да иступи из странке , странка
ће га уклонити .
220

Пашић је целога свога живота врло много по

лагао на дисциплину у странци . Због те дисципли
не , странка је доцније трпела врло често велике жр
тве, јер је губила понекад веома вредне и умне чла
нове . Та је неумитна дисциплина , у мају 1882 год. ,
уклонила из странке једнога од најугледнијих осни
вача и члана Главног одбора , Светомира Никола
јевића , који јој је после био тежак и огорчени про
тивник . Године 1886 био је жртва ове дисциплине
и сам Пера Тодоровић који је за оснивање странке
имао исто толико заслуга колиКО и Пашић. Тој
дисциплини жртвовани су чак и Стојан М. Протић
и Љуба Јовановић . Та неумитна дисциплина била
је међутим моћно срество да се странка развије,
оснажи и одржи у тешким тренуцима , али је по
стала убитачна када није било довољно оправ
дања .
Радикална Странка је у време оснивања , -――――― 3
доцније све више , __ имала велики број веома спо
собних својих чланова и првака . Ти су јој људи би
ли украс и понос . Они су заиста својим умом , сво
јом несебичном одлучношћу и радљивошћу, као и
својом личном честитошћу и политичКОМ исправ
ношћу, врло много допирнели снази и напредовању
Радикалне странке , а преко ње напретку и снажењу
своје отаџбине и васколиког свога народа . Њихова
дела чине нашу народну историју за последњих пе
десет година . Они су били политичари , беседници ,
научници , книжевници , администратори . у њихо
вим рукама све је напредовало, под њиховим погле
дом све је цветало . Али се изнад свих тих несумњи
во издигао Никола Пашић својом необичном спо
собношћу да сложи и среди , да раздвојене снаге
прикупи и да их упути једној мети , да у сваки по
сао унесе ведрину , веру и поуздање у успех . Пашић
није био беседник , није био новинар и лисац , али
је био трезвен и дубок мислилац који је беседници .
ма и новинарима умео да у неколико речи да трез
вене мисли да их обраде и развију . Сасвим је онда
природно што је Странка своју судбину поступно
предала у његове руке , јер је дубоко веровала у
 221

његову изузетну политичку и државничку способ

ност , показану и доказану у толико тешких прилика .
Али није Пашић само овом организаторском
способношћу доспео до толиког угледа и моћи у
Странци и у целоме народу. Као сваки стварно ве
лики човек, Пашић је био искрен и доследан човек
и политичар . Он је искрено и поштено мислио, и
скрено и одлучно настојао да своје мисли оствари а
дату реч да одржи . Он није много говорио , нити је
много обећавао , нити је о догађајима и људима бр
зо казивао своје мишљење . О свему је озбиљно и
свестрано размишљао, туђа мишљења тражио и вр
ло пажљиво слушао, па је тек онда кратко и јасно
казивао шта мисли . Исто је тако и у раду био врло
обазрив и спор . То му је скоро увек доносило успех ,
али и врло великих неприлика и ЛИЧНИХ невоља .
Противници, па и многи чланови Радикалне стран
ке који га нису ближе познавали , сматрали су га
као неискреног човека који намерно и свесно по
крива тајанственошћу своју неспособност и своје
нечисте намере . Живљи и нестрпљивији пријатељи
и сарадници сматрали су те његове особине као су
вишну кочницу , која , без потребе и на штету стран
ке и државе , не допушта да се брзо дође до циља .
Свакој озбиљној политичкој странци главни је
циљ да задобије државну власт у своје руке , јер
само тако може остварити свој програм и провера
вати стварну вредност својих начела . Разуме се да
је и Радикална Странка , са Пашићем на челу , тежи
ла да дође на власт . Али ни Пашић ни ондашњи
његови другови нису хтели да на власт дођу пошто
по то . Нису само њихови противници онда ( 1881—
1883 ) тврдили да радикали нису кадри да приме
власт у своје руке . Тако је мислио и сам Пашић , али
не на основу оних разлога на основу којих су тако
мислили и радикалски противници . Они су сматрали
да су радикали још млади ( Пашић је , ➖➖➖➖➖➖➖➖ који је та
да долазио већ у ред старијих , ---- имао 1881 год .
тек пуних 35 година ) , па да и не знају шта је др
жава и државна управа . Пашић је пак сматрао да
странка још није ухватила у народу довољно дубок
222

корен и да још не може бити поуздан ослонац вла

ди . Он никада није хтео узимати власт само на о
снову владаочева поверења , јер му се то поверење
никада није чинило онако поуздано и доследно ,
као што је било народно .
Верност томе начелу показао је Пашић баш у
. Дане организовања странке . Када је састављен
програм и отворен упис ондашњих народних по
сланика у странку , тај је програм прихватил о то
лико посланика да је настала опасност да ондаш
ња влада (Милана Пироћанца) остане у Скупштини
у мањини . У овом случају влада би морала пасти ,
те би се створила могућност да радикали дођу на
владу. Али кнез Милан не би пристао да владу по
вери радикалима , сем да се јавно одрекну неких
својих основниХ начела . Међутим Пашић у оно
време још није могао рачунати на поуздану пот
пору у народу , те да може заметнути отворену и
одлучну борбу са кнезом Миланом . Због тога је он
саветовао својим пријатељима у Скупштини да се
упишу и у напредну странку , која је неколико дана
доцније основана , те је на тај начин влади обез
бедио потребну већину за тај тренутак , а сам остао
изван власти , чекајући свој час .
Већ после организовања Радикалне странке и
расправе о начину постављања и о платама судија
и о железничком уговору са Бонтуом , у јануару и
фебруару 1881 , укрстили су напредњаци копља са
радикалима . Кнез Милан одлучно је стао на стра
ну напредњака . Између радикала у тој су се бор
би нарочито истакли Пера Тодоровић , Пашић и Ко
ста Таушановић , затим Димитрије Катић и Ранко
Тајсић . Али већ крајем 1882 године Пашић постаје
главна мета противничких удараца . Накнадни пс
сланички избори 15 маја 1882 године јасно су пока
зали да је већ велики део народа стао уз радикале
и да је Пашићев углед врло велики . Као председ
ник Главног одбора и вођа велике дисциплиноване
странке , Пашић се већ успешно такмичио по угле
ду у народу и са самим краљем Миланом . То краљ
Милан није могао поднети . Он је у октобру 1880
 223

године збацио Јована Ристића баш због његова вр

ло високог угледа у народу , а сада му се , уместо
Ристића , као такмац , јавља Пашић ! Ослањајући се
на краљевски назив ( од 22 фебруара 1882 г. ) и на
аустријску потпору , обезбеђену тајном конвенцијом
( од 16 јуна 1881 г. ) , краљ Милан се одлучује на
борбу заиста непотребну али одлучну са Пашићем
и са радикалима .
По својој природи и тактици , Пашић се , бар
привидно , тешко одлучивао на отворену борбу, али
је исто тако врло нерадо преговарао и покушавао
да се мири са противником са којим се већ суко
био . Међутим он је увек избегавао да први започне
напад : волео је да одговорност за сукоб остави на
противнику . Обично се сматра да је Пашић био ре
волуционар . То је тачно , али је тачно и то да је
Пашић био веома обазрив у спремању и у покрета
њу буна . Он није жалио када у борби не победи и
не добије , али није волео ни да буде побеђен и да
изгуби , јер је у политици сваки губитак судбоно
сан : за једним се нижу други и брзо наступа пот
пун пораз . То бива нарочито с политичарем који
се наслања на народне , поглавиТО сељачке масе ,
које се уопште тешко одлучују и крећу у борбу .
Због тога је Пашић у овом случају и пустио краља
Милана да се нервира и да стеже песницу , а он се
полако спремао за велики судар . Претерано би би
ло тврдити да је краљ Милан у 1883 г. желео да
Пашићу просвира куршум кроз главу , али је на
неки велики ударац јамачно помишљао . Пашић сва
како није желео да покрене само Тимочане и Алек
синчане , без Ужичана и Ваљеваца , али је несумњи
во већ тада дошао до закључка да у Србији нема
места и за њега и за краља Милана . Он је , дакле ,
-
свакако помишљао и помало спремао буну , али ни
пошто смо „ тимочку “ .
,, Тимочка буна“ је за Пашића била стварно о
но исто што је за кнеза Милоша била Хаџи -Про
данова буна . Љуба Дидић и поп Маринко Ивковић
„истрчали су се“ . Али се Пашић није придружио
краљ -Милановој војсци да угушује ту побуну , као
224

што је кнез Милош са Импшир - пашом угушивао

Хаџи - Проданову . Он је напротив похитао у Заје
чар да покрет узме у своје руке , али како је узео
и сувише заобилазан пут, преко Мађарске , стигао
је доцкан ! Тo je ипак било боље . Краљ Милан би
свакако буну савладао , али би пало далеко више
жртава да је Пашић на време стигао и буну узео
у своје руке. Свакако , краљ Милан је победио , и
радикали су претрпели један озбиљан пораз. Али ,
то је Пашићу био један озбиљан наук да доцније
буде још обазривији .
У унутрашњој политици Пашић се до краја сво
га живота чврсто и доследно држао оних основ
них начела Радикалне Странке : био је заточник чи
сте и парламентарне владавине . Он је остао упор
ни противник сваке владе која не би уживала по
верење Народне Скупштине . Бивало је , у току жи
вота и рада његова и Радикалне Странке , и трену
така када је странка , сама или удружена са којом
другом , била принуђена да прихвати владу и на не
парламентаран начин ( на пр . 1 априла 1893 ) , али
Пашић лично никада у такве владе није улазио . Ти
његови погледи и та његова упорна доследност би
ли су познати и краљу Милану и краљу Александру
Обреновићу , па га у такве владе нису у опште ни
позивали . Такве владе нису никада могле да рачу
нају на Пашићеву потпору : биле су чак потпуно
задовољне ако им Пашић само не смета !
Све до доласка на владу Краља Петра I ( 1903) ,
Пашић је главну пажњу посветио унутрашњој по
литици : утврђивању народне , чисте и потпуне пар
ламентарне владавине . То је био његов главни смер ,
који он , заједно са својим ближим друговима и са
радницима , није ни за један тренутак губио из ви
да . Када је краљ Петар I сео на краљевски престо,
парламентарна владавина је била утврђена и обез
беђена . Пашићева је жеља била испуњена , јер јe
Србија била уставна и парламентарна земља као
нпр . Енглеска или Шведска . Он се и од тада бри
нуо о унутрашњој политици , али је главну пажњу
обратио спољној .
 225

У погледу спољашње политике , Радикална

Странка није у ствари дала нешто ново . Она је у
суштини , преко кнеза Михаила и Ристићевих ли
берала , прихватила и развила оне исте мисли које
је још 1844 год . утврдио Илија Гарашанин у своме
чувеном ,,Начертанију " . Разлика је поглавито била
само у томе што се стари Гарашанин желео осла
њати на западне силе , а Ристић и радикали су сву
наду полагали у Русију. Основни потези спољне
политике повучени су у VII одељку програма Ра
дикалне странке . У колико се тичу Српства , они
су сачували у потпуности свој значај за све време
док је Радикалној Странци био вођа Никола П.
Пашић . Али не би било тачно тврдити да се у про
граму мислило само на Српство . Ту је реч и о „ уда
љеним покрајинама “ . Да би се ово схватило , треба
имати на уму да су Срби онога времена у Србији
и ван ње , попут Старчевића у Хрватској , под срп
ским именом подразумевали све јужне Словене ко
ји су говорили језиком којим су говорили и Срби .
Премда је спољна политика Радикалне странке
у суштини иста која је била и спољна политика кне
за Михаила и Ристићевих либерала , - дакле осло
бођење и уједињење , ― ипак она није била иста
и у схватању оних који су је спроводили . Пашић
јој је дао нарочити смисао , и по томе је она ипак
нарочита , радикална , управо Пашићева спољна по
литика . Премда Пашић није био политички теоре
тичар , он је ипак , као политички практичар , и уну
трашњој радикалној политици да свој печат . У
толико се више његова умна личност огледа у спољ
ној политици , јер је он ту био потпуно у своме по
слу и занату . Младошћу својом , Пашић је припадао
покрету српске омладине из шездесетих година
XIX века , али су се у његовој младости догодили
знатни догађаји у Европи и на Балкану : фран
цуско - пруски рат , обнова руског панславизма , бу
гарски егзархат , тројецарски савез , Андраши у Ау
стро- Угарској и мађарско -хрватска ревидирана на
годба од 1873 , невесињски устанак , ратови 1876 до
1878 , Берлински Конгрес и т . д . С обзиром на по
15
226

следице свих оних , и других догађаја , утврдили су

Пашић и радикали смер своје спољашње политике .
Они су се овога свога смера држали кадгод им је
пало у део да управљају спољашњом политиком
Србије .
Да споменемо још и ово . Радикали су све до
1885 г. много настојавали да се утврде и одрже
што ближе везе са Бугарима , верујући можда , уне
колико , да ће и ту наставити ону Гарашанинову и
Михаиловску линију , коју су прекинули нешто ру
си, нешто краљ Милан ( Сливница ) . После 1885 г.
и код радикала међутим хладни раније одушевље
ње за те везе , и то је одушевљење све мање у ко
лико Бугари свом силом наваљују на Стару Србију
и Маћедонију . Ова чињеница врло јако утиче на
правац и начин вођења наше спољне политике . Па
шић и радикали истичу на првоме месту одбрану
српскога народа у Старој Србији и Маћедонији ,
јер му је тамо претила заиста велика опасност , у
толико више што су Руси неко време помагали Бу
гарима . Пашићеве личне везе са руским панслави
стима и држање кнеза Фердинанда према Русији
највише су помогли да се смањи ова руска моћ
Бугарима и да се Русија најзад одлучи да помаже
и Србе . Оно што је Србима сачувано и стечено у
Старој Србији и Маћедонији , углавноме је Паши
ћево дело. То је Пашићу некада оспоравано не са
― али
мо са жучношћу, него и са бесомучношћу ,
је то тако . Наравно , када ово кажемо, ми не гу
бимо из вида ни велике заслуге других радника на
овоме пољу .
Не треба међутим никада помислити да је Па
шић једино бринуо о Старој Србији . Он је , заје
дно са својим одличним и умним сарадницима , увек
будно пазио и на развитак догађаја у другим на
шим крајевима . Њихова брига о тим крајевима
правилно је схваћена свуда , те су и он и његова
странка зарана стекли много пријатеља и приста
лица међу нашим живљем и изван Србије . Радика
ли у Војводини били су духовно врло чврсто везани
са радикалима у Србији , али је и група око ,,Бра
 227

ника" била с Пашићем у врло тесној вези , нарочи

то после смрти Јована Ристића ( 1898 г. ) . Исто тако
духовна заједница постала је између Пашића и ра
дикала и православних Срба у Босни и Херцегови
ни , па и у Далмацији , а било је и муслимана и ка
толика који су се већ били утврдили у уверењу да
је спас јужних Словена једино у што ближој и
тешњој заједници са Србима у Србији , односно у
политичкој сарадњи са Пашићем . Пашић је нала
зио начина да такве везе утврди и са политичарима
у Хрватској , премда ни то није ишло сасвим лако .
За успешно вођење спољашње · политике Па
шшић је ――― поред стварања и одржавања споменутих
веза -- тражио ослонца и у добром привредном ,
просветном и војничком напредовању Србије , и ,
нарочито , у помоћи Русије и њених савезника у
Европи . После 1906 године Пашићу је пошло за
руком да ову руску помоћ обезбеди потпуно . Од
тога тренутка целокупна спољашња политика Ср
бије и свега југословенства била је у Пашићевим
рукама , усредсређена у његовој личности . Др . Ми
лован Ђ . Миловановић је био принуђен ићи само
Пашићевим стопама . Као и у унутрашњој , и у спо
љашњој политици Пашић је и даље остајао веома
обазрив , и врло доследан . Када се једном одлучио
да пође једним путем , ишао је одлучно и није се
плашио препрека и опасности . Промишљеност , оз
биљност и доследност јесу дакле основне особине
Пашићева рада , па се оне јасно виде и у његовој
спољашњој политици . Можемо међутим рећи да је
он био потпуно достојан војвода једној одличној
војсци . И због тога у прошлости јужних Словена
и нема народнога вође који је постигао толико и
таквих успеха колике је и какве је постигао Нико
ла П. Пашић !

„Самоуправа“ ,
ускршњи број 1936 г МИЛОШ Л. ЗЕЧЕВИЋ.
228

СЕЋАЊА Ђ. ЛАЗАРЕВИЋА НА НИК. П. ПАШИЋА

Пролазећи за Неготин замишљао сам Ђ. Лазаревића

као изнемоглог старца који клонуло предише у каквој у
добној наслоњачи. Зато сам се не мало изненадио кад су
ми Неготинци показали једног импозантног седог господи
на, необично крепког, и рекли ми да је то „чика Ђока “ , под
којим је именом г. Лазаревић опште познат и уважаван у
овоме крају. Један од малобројних живих претставника оне
старе генерације која је стварала српску државу и носила
је на својој грбачи кроз све тегобе наше бурне новије исто
рије, г. Лазаревић је, поред тога што се већ приближно
седамдесетој години, сачувао ПОТПУНУ свежину и духа и
тела. Ни велики европски рат, који је цео провео на фрон
ту као добровољни ратни известилац српских листова у еми
грацији, није га заморио и убио му вољу за приљежан ду
ховни и физички рад.
Кад сам га, предвече, посетио у његовом скромном и
мирном дому, он се је тек био вратио из винограда, где
проводи по цео дан, режући лозу заједно са осталим рад
ницима. 「
Пристао је одмах и врло радо да ми исприча своје успо
мене на Николу Пашића и на оно време стварања ради
калне странке и рађања политичке слободе код нас, у коме
је и он, као истакнути радикал, активно учествовао.
Разговарао сам с њим у два три маха, бележећи све
што ми је он по сећању причао, и те забелешке, сређене
и повезане , излажем овде, трудећи се да што ближе останем
у самом начину причања г. Лазаревића .
Пашића сам упознао још као ђак у Зајечару, вели г.
Лазаревић. Његов отац Пеца био је хлебар и пореклом је
из Јужне Србије. Чим се вратио из иностранства као ИН
жењер, Пашић је одмах ступио у политичку борбу и сав се
предао њој . За народног посланика изабран је први пут
1878 године у Зајечару. Изабран је не као представник неке
партије, него просто као Зајечарац.
Радикална странка като странка тада још није посто
јала . Она је добила свој програм и званично названа данаш
Н.ИМ именом тек 26 јула 1882 године, на првој скупштини
њених присталица у Крагујевцу. Већ на тој скупштини дват
најистакнутија човека била су Никола Пашић, који је скуп
 229

штином председавао , и Пера Тодоровић, који је странкин

програм израдио и на скупштини га објашњавао .
Пре тога времена нас радикале називали су разним и
менима, понајвише „ комунцима“ , јер смо захтевали само
управну комуналну политику . Ми смо заиста били у ствари
ученици Светозара Марковића и његови следбеници. Кад је
Светозар умро , његов лист „ Јавност“ , који је излазио у
Крагујевцу , прихватили су и наставили да уређују Никола
Пашић, Пера Тодоровић и још неколико радикалских пр
вака.
Са Пашићем сам се ближе упознао и интимније спри
јатељио 1879 године у Пожаревцу, где смо се скупљали у
кући Кајке Радикалке и договарали с политичкој борби . Тада
је на управи земље био либерални режим Јована Ристића ,
звани намеснички режим. Због многих недаћа, нарочито
због неуспелих ратова, Ристић је поднео оставку, и Кнез
Милан поверио састав кабинета Милану Пироћанцу , вођи
млађих консервативаца , доцнијих напредњака. Али ни тај
кабинет није био у вољи народу и народно нерасположење
све је више бујало док није довело 1883 године до Заје
чарске буне. Непосредни узрок за ту буну била је наредба
владе Николе Христића да се од народа покупи оружје. Ми
радикали знали смо да ће извршење те наредбе изазвати от
пор и 22 септембра 1883 године одржали CMO једну тајну
скупштину на којој смо решавали какво држање треба зау
зети у случају да избије устанак . Та скупштина одржава е
у Београду, у кући Косте Таушановића, до „ Коларц ?“ , пре
ко пута куће у којој сад станује г. Љуба Живковић . На ту
скупштину дошли су делегати скоро из свију округа, чини ми
се педесет и осам на броју. Дискутовало се живо о мерама
које треба предузети па је донесена одлука да се устанак
потпомогне ако букне у већим размерама, а ако се побуни
само један срез или два, да се главни одбор странке не меша
У побуну. У томе смислу говорио је Никола Пашић , па је
то његово гледиште усвојила цела скупштина. Пера Тодо
Роби : ватрено се тада залагао да се образује радикалски
генералштаб , али то није примљено.
Шест дана после те скупштине, 28 септембра, у селу
Сесалцу, испод Ртња, избије буна која се убрзо рашири на
многа села у зајечарско коли .
Међутим , буна је била спонтана, без неког нарочитог
230

плана, и побуњеници нису имали оружје, те је сејменима

Николе Христића лако пошло за руком да устанак угуше. Ми
радикали који смо били ближе граници, кад смо видели да
је образован преки суд и да су хапшења наших људи уве
лико почела, пребегли смо у Бугарску и искупили се у Ви
дину. 28 октобра у Видин је стигао са Јашом Томићем и Ни
кола Пашић, који је 26 октобра из Београда прешао у Зе
мун, па одатле преко Румуније и Калафата дошао к нама .
Због тога одласка из Београда Пашића су често нападали
његови противници , па чак и неки његови необавештени при
јатељи, тврдећи да је он изневерио своје партијске прија
теље и у најкритичнијем моменту побегао из земље, остав
љајући њих на милост и немилост преком суду. То међутим
није тачно. Пашић је отишао из Београда по налогу Глав
ног одбора странке и имао је за задатак да из Бугарске
дође у Зајечар, ступи у везу са устаницима и спасе шта се
још спасти могло . И заиста, чим је стигао у Видин, он нам
је саопштио да морамо да пређемо у зајечарски округ и
помажемо устанике. Још те исте вечери ми смо сви скупа
пошли према нашој граници и ноћу стигли у Кулу, бугарску
варошицу у близини Зајечара. Чекали смо само јутро на да
нас поверљиви људи пребаце у Вратарницу, где се налазила
устаничка књажевачка војска. Нисмо , нажалост , остварили
тај план , јер нам у Кули Аца Станојевић донесе вест да је
књажевачка војска потучена и буна у крви угушена. Није
нам, наравно, остало ништа друго , него да се опет вратимо
у Видин и тамо чекамо даљи развој догађаја. У Вратарницу
је отишао само Јаша Томић и одатле нам донео једно парче
шрапнела као доказ да је борба заиста вођена.
Ми у емиграцији нисмо могли да седимо с миром . О.
суда над нашим друговима болела нас је и ми смо почели
да припремамо нов устанак . Међу Бугарима нашли смо мно
го пријатеља који су нас у томе помагали, јер се у Бугар
ској водила тада уставна борба, пошто је кнез Батенберг
био укинуо устав и завео диктатуру. Један такав пријатељ
био нам је и Сукнаров, бивши министар и народни посла
ник који се заносио идејом о персоналној српско -бугарско
унији. Ја сам тада имао пивару у Видину и у моме подру
му било је слагалиште оружја и муниције. Оружје смо ку
повали у Румунији и преносили га кришом у Видин , упако
вано у сандуцима, као пивске флаше . Уговорени знак за уста
 231

нак требала је да буде ватра на Ртњу. Та ватра је и заиста

запаљена „запалио је неки Пајкић, али до буне није дошло
због непредвиђеног стицаја околности. Све су те припреме
вршене уочи српско- бугарског рата, ма да сами нисмо знали
да стојимо пред тим ратом . Присаједињење Румелије Бугар
ској изазвало је у Србији велико нерасположење, јер је
тиме била поремећена равнотежа снага на Балкану .
Краљ Милан је мобилисао војску али та мобилизација
била је извршена на турској граници, те смо и ми и Бугари
веровали да Милан хоће ратом са Турском да добије неко
лико округа у Јужној Србији. Међутим, рат је био објав
љен Бугарској . Увидевши какав је развој догађаја, ми смо
се договорили да не дижемо буну, јер би она значила из
дају према земљи и народу. У том смислу упутили смо чак
и једно писмо Краљу Милану, у коме смо изјавили да за
све време рата никаквим својим поступцима нећемо отежа
вати положај Србије.
Па ипак, поред свих тих доказа лојалности и поред
тога што су нас Бугари интернирали као сумњиве, и Краљ
Милан и напредњаци третирали су нас као издајнике, који
су бугарском помоћу хтели да узму власт у земљи. Нарочито
су се трудили да докажу како је Пашић конспирирао са Бу
гарима против Србије. Одмах некако по свршетку рата , не
срећног по нас, и у нашим и у аустријским новинама објав
љен је један „ докуменат“ о Пашићевом издајству, његово пи
смо упућено Сукнарову. Тим писмом су се користили многи
Пашићеви противници да га нападају и клеветају, па се њи
ме користе чак и сада , јер сам га пре кратког времена видео
објављеног у новинама са заједљивим коментаром .
Међутим, никакво Пашићево издајство није било по
среди. Пашић је био лични пријатељ са Сукнаровом , обојица
су били загрејани за српско- бугарско зближење, и о томе су
често путем писама разговарали. Ово толико помињано пи
смо било је написано пре него што се знало за српско -бугар
ски рат и цело се односи на разговоре које су водили раније
сва два политичара, а никако не на какво припремање и до
говарање за издају Србије кад је она била у најтежим МО
ментима .
Интересоваће вас можда да дознате на који је начин то
писмо дошло у руке Краљу Милану. Кривицу за то носим по
мало и ја. Пашић га је био мени предао да га однесем у Ка
232

лафат и тамо спустим у пошту, јер су нам у Видину цензури

сали писма. Док сам ја чекао да се још писама накупи па да
их све скупа однесем у Калафат, већ су почели да се проно
се гласови по Бугарској о рату са Србијом, и Пашић, коме
се учинило да је незгодно у таквој ситуацији писати Сукна .
рову каже ми да писмо не носим на пошту , него да га причу
вам код себе. Ја сам тако и урадио. Оставио сам писмо на
дно куфера напуњеног стварима и казао сам жени да добро
мотри на њега. Ускоро смо сви били протерани из Бугарске .
Пашић је отишао у Русију а ми смо се задржали у Румунији
и настанили у Букурешту. Ту у Букурешту, у једном броју
„Пестер Лојда“ , мађарског листа који ce увек залагао за
Краља Милана, свакако за добре паре, прочитао сам тек
стуелно објављено Пашићево писмо Сукнарову . Био сам ко
луд, не знајући на који је начин оно могло из мога куфера
да оде у редакцију овог пештанског листа. То ми је постало
јасно тек када сам се вратио у Неготин . Објаснио ми је сам
крадљивац, неки Мачић, који је у Калафату становао у истој
кући у којој је становала и моја супруга . Мачићу је пошло
за руком да писмо украде и однесе га у Београд Краљу Ми
лану. Из захвалности, Милан је дао крадљивцу педесет на
полеона на име награде. Да би се оправдао пред Пашићем,
ја сам Мачића одвукао к њему , да му то исто исприча, јер
сам се бојао да Пашић, коме је у природи да буде неповер
љив , не посумња у моју исправност и пријатељство. Уоста
лом , он је на то имао и право јер је често био изиграван од
оних који су му се правили највећи пријатељи.
Што се тиче Пашића као човека , његових личних осо
бина и његовог карактера, ја могу да вам кажем да је он и
на нас, његове најстарије пријатеље и интимне сараднике,
био и остао тајна. Радикална странка још од почетка свога
постојања имала је људе који су блистали својим умом, тем
пераментом и речитошћу, као што су например били Пера
Тодоровић , Светомир Николајевић, Јован Ђаја и други, али
је Пашић увек био њен стварни и духовни вођ .
Ма да никад није предњачио неком нарочитом домИШ
љеношћу, он је умео да придобије људе и да их привеже за
себе. На нашим скупштинама Пашић је обично ћутао, а прву
реч је увек водио Пера Тодоровић . Тај човек знао је да реч
ју све одушеви и занесе као ретко ко и био је говорник ка
 233

квих ваљда више нема. Али кад би дошло до бирања пред

седника, сви смо ми гласали за Николу Пашића ,
Пашић је био стрпљив , грозно стрпљив, и У ТОМЕ je
ваљда тајна његовог успеха. Никада није истрчавао, никад се
није журио и никад га неуспеси нису разочаравали . Сећам се
лепо једног збора који је он држао у Зајечару, још за време
Пироћанчеве владе. Кад се попео да говори напредњаци су
подигли ужасну буку, неки су му чак и пљували у лице . Па
шић се мирно обрисао и наставио да говори кроз највећу ви
ку , а кад је говор завршио народ га је одушевљено носио на
рукама, ма да нико није ни чуо ни разумео шта је говорио.
Какав је Пашић био као човек, можете да видите из
овог малог али карактеристичног доживљаја. Он је често био
гост у мојој кући у Пожаревцу. Приликом једног таквог ње
говог бављења код мене , догоди ce ноћу земљотрес. Сви
укућани престрављени поскачу из постеља и узнемире - се.
Скочи и Пашић .
99 Земљотрес, земљотрес!“ јављали су му сви узру
јано.
99 Је ли био ?“ питао је Пашић .
Био , баш мало пре“ .
,, — Е па када је био што се онда плашите ? Ја сам по
мислио сад ће тек да буде !“ - одговорио је он и одмах се
свалио у постељу.
Толико се прича о Пашићевој духовитости , и он је заи
ста волео да прави вицеве . Неко време чак, кад су сви ради
калски листови били забрањени, он је био уредник шаљиВОГ
политичког листа ,,Ћосе“ . Вицеви му нису били бог зна како
духовити, али су увек добро погађали оног на кога су се од
носили.
Што се тиче његове спреме као инжињера , он изгледа
ни сам у њу није веровао. Једанпут смо се возили колима по
околини Зајечара, по неком друму страшно џомбовитом . Па
шић је у поверењу рекао кочијашу :
- Терај лакше, да нас не претуриш, јер, знаш, овај , тај
сам друм ја трасирао !
Краљ Милан је страшно мрзео Пашића и јавно је аги
товао против њега. Уосталом и сви ми радикали мрзили смо
Краља Милана . Наша борба у првом реду била је борба про
тив династије Обреновића. Да је Зајечарска буна успела ,
Краљ Милан престао би да буде Краљ . Он је окупљао око
234

себе све саме реакционаре , а ми смо знали да наш народ не

ће дуго да трпи реакцију, и када смо му говорили о слободи
и равноправности , клицао нам је одушевљено и гласао за нас
на изборима . Ми смо умели да разумемо народне жеље и по
требе и да идемо за њима.
(Објављено у „ Политици“ бр . 6694
од 12 децембра 1926 године ) .

НИКОЛА ПАШИЋ

Један од најбурнијих живота се смирио ; један

од најистакнутијих Срба и од највећих фигура на
ших ; шеф једне од најмоћнијх партија од њезиног
постанка , председник влада у најбурнијим данима
и Србије и државе Срба , Хрвата и Словенаца
преселио се у вечност .
Поникао и одрастао у политичкој борби , он јој
је остао веран и на самртној постељи : и с ње је во
дио једну истрајну и упорну борбу , која просто за
дивљава нас нешто млађе , што , рано заморени , на
пустисмо борбу и све дражи и непријатности њези
не . Он је , међутим , и са самртне постеље остао у
смртној политичкој омрази с многим политичКИМ
личностима ! А Пашићева величина и јесте баш у
томе : што нигда , ни у тренутном повлачењу , борбу
не напушташе , већ је , ипак , на свој начин вођаше .
Једна упорна политичка природа , он је сав у поли
тици био чак и онда , кад је правио утисак да се
из борбених редова повлачи . Он је , у ствари, гото
во једина политичка личност у нас , која се , бацана
главачке , увек дочекивала на ноге . Он је успевао
да својим победиоцима приређује страшне поразе
па је истрајношћу и стрпљењем , постизавао ве
лике политичке успехе .
 235

Пашић је , као што ми казиваше пок . Андра Ни

колић , био један трезвен и прибран политички ум,
који је најтеже и најновије политичке проблеме,
кад му се само пружи времена за проучавање , ре
шавао на пуно задовољство својега друштва .
Он је имао једну необичну моћ да одреди пра
ва својој политици и да за тај правац ангажује
Огромне масе , да их ангажује чак и кад погрешан
правац изабере . Сећам се врло добро суда што ми
га је о Пашићу ( и о другим државницима и полити
чарима с којима је разговарао) дао Парвус , једна вр
ло трезвена и даровита глава : „ Тај човек " , рекао ми
је Парвус ,,, има одређену тачку којој греди , и у
стању је за собом повући цео народ “ . Догађаји , ко
ји су се , потом , низали , и који су пролазили кроз
разноврсне , и најстрашније , перипетије , дали су
Парвусу за право, па и другоме једноме Немцу , ко
ји је писао : Да се само из једнога Пашића могу ис
тесати три Бетмана Холвега !
Одиста , његовој истрајној националној поли
тици , која је у Социјалној Демократији увек нала
зила свога противника , мора се човек зачудити и
задивити , чак и кад се са њом не слаже ... Од како
је напустио федералистички програм Св . Маркови
ћа ( којега смо ми социјалдемократе прихватили ) ,
Пашић је с једном невиђеном и нечувеном истрај
―
ношћу , чак и из опозиционог положаја активно са
рађивао у једној доследно национално политици ,
да је , потом , кад је сам дошао на власт , заједно с
др . Миловановићем , сведе једним правцем , који је
у себи имао све , и најстрашније , опасности , успео
је завршити један период те политите и отпочети
други , који у себи скрива тешка искушења и мучне
перспективе да не речем и нешто још много ви
ше и - теже ! Само политичка дурашност једнога
Пашића могла је , можда , санирати тежак и прете
жак проблем срастања Срба , Хрвата и Словенаца ;
после њега настаје , у томе погледу, једна страшна
опасност од недогледних последица ! Јер , за вођење
националне политике у започетом правцу су сви
236

остали или недорасли или потпуни њезини игноран

ти ... А једна политика , чак и кад је погрешна , има
успеха само кад је истрајна ; кад се у њојзи осете
колебања или цик -цак правци , онда она доводи у
право до катастрофе ...
Мада је успео за вечита времена везати своје
име за наше национално питање , Пашић је , при
том , био готово свестран , и увек је , за своју поли
тику , тражио и налазио наслона у народу , у масама
народним . Тим се једино може објаснити факат да
Радикална . Партија остаје ипак највећа и најјача
партија и после неколико расцепа ! То му је давало
снаге да се упушта у студију проблема и законских
пројеката и у туђим ресорима ; особито је марљиво
студирао финансиску страну свакога пројекта и
примедбе своје , које су увек биле меродавне , на
њих стављао . Тој околности имамо да благодаримо
да је многи пројекат измењен а многи није постао
законом - заслугом интервенције Пашићеве . Коли
ко се он посвећивао студији свих пројеката закон
ских , имам и једно лично искуство . На име , пок . Па
чу , министар финансија , дао ми је био пројекат за
кона о трговинском уговору закљученом с Аустро
Угарском да га проучим , па да , после , с њим о њему
разговарам . Ја сам то упоредио с ранијим уговори
ма , извршио једну врло опсежну анкету , прибра
огроман материјал и једнога дана ступим с Пачуом
у разговор о томе питању . И док сам ја начелне за
Мерке чинио уговору, Пачу ми је одговарао ; али,
чим сам прешао на детаљну критику уговорних ста
вова , сн ми отворено рече : „ Извините ме , Драгиша,
ја вас у томе разговору не могу пратити , јер детаље
нисам проучавао “ . Тада Пашић , који је дотле пот
писивао некаква акта , подиже главу , скиде наочари
и прихвати дискусију са мном са таквим поуздањем
и са таквим разумевањем предмета , да се очигледно
видело колико је времена утрошио у проучавање у
говора и уговорне тарифе !
Те студије свих могућих пројеката , студије ду
боке , опширне и детаљне , и извојевале су му право
 237

да се умеша у многе ресорне ствари , да у њима по

каже изврсна разумевања и да меродавно о њима
суди .
И ако парламентарац готово читавих 50 година,
Пашић није , ипак , био бриљантан беседник, чак ни
просечан говорник ; ма да јасан у својим изјавама,
он је редовно замуцкивао и давао маха своме ста
роме тимочкоме изговору . Међутим , у ужем кругу
је он , често пута , говорио врло тачно на право
запрепашћење људи који су га у парламенту слу
шали !
И ако не велики говорник , он је необично ули
вао поуздање чак и у часовима кад се све наде губе :
нигда ми се из сећања неће истрти успомена на
1 октобар 1915 год. , кад, скољени са свих страна
и пред сигурним изгледима да изгубимо све тери
торије своје , Пашић , ведар и помало насмејан , ули
ваше поверење и наду у коначан успех !
Свакојако је од интереса скренути пажњу и на
министарске одговоре његове на посланичке интер
пелације . У томе погледу је од особитог интереса
један његов одговор на интерпелацију либералних
посланика , у којој се износе страшни покољи Срба
у Старој Србији и Македонији за време Турака, и
поставља питање : Шта Влада мисли предузети за
заштиту наших сународника у Турској ? Пашић је
потврдио и проширио материјал у интерпелацији
изнесен , а на последње је питање одговорио : Да ће
Влада најенергичније узети у заштиту своје сугра
ђане у Турској... Проломи се , одједаред , пакостан
смех код либерала : као да Пашић не уме да прави
разлику између сународника и суграђана . Он , тада
понови : Влада ће најенергичније узети у заштиту
своје суграђане . Опет смех ! Међутим , у присуству
турскога посланика , који је за све време био у ди
пломатској ложи , његов одговор је био сасвим на
своме месту .
Колико је , пак , Пашић имао поштовања према
Народној Скупштини и колико је он пажљиво пра
тио скупштинску дискусију , показује и овај при
 238

мер . У буџетској дискусији ја добијем реч пред сам

ручак : било је 15 минута до 12 сати . Ја сам гово
рио преко 4 сата ; Многи посланици су на смену
ишли на ручак , па су и сви министри били отишли ;
само је Пашић непомичан био за све време мога го
вора . И кад је сутрадан настао спор око тога , што
ми није дат одмор кад сам о буџету говорио, Па
шић је могао , без опасности да му ко противуречи,
тврдити : „ Да г. Лапчевић није ни говорио о буџету,
већ је расправљао социално - политичка питања!“
Интересантна је , међутим , ствар , да ми Пашић
није дао ући ни у једну парламентарну анкету . Кад
сам баш настојавао да у једну војну анкету уђем и
кад се за то и опозиција изјаснила , Пашић устаде
и рече : Да ја као социјал - демократа у анкету не
могу ући ! Увређен тиме , - што се третирамо као
издајници , ―――― ја сам протестовао ! Пашић тада уста
Де и рече : ,, Не , г. Лапчевић не може ући у војну ан
кету са свога гледишта на војску ; међутим , Влада
је уверена да ће сви социјал -демократи савесно , као
и сви остали , испуњавати своје обавезе према
земљи !"
Међутим , још је интересантнији био , кад ми је
одговарао приликом прихватања рата с Аустро
Угарском ; ја сам тада , између осталога , протесто
вао што Влада трпи тајне организације , које и до
ратова доводе . Пашић ми одговори : да одиста тај
них организација има , али да оне за сад још нису
опасне ; кад опасне постану и Влада ће према њима
предузети потребне мере . Не знам шта ми би , али ја
тада схватих да он тим циља на наше организације
и одлучно протестовах ; он , међутим , оћута . Догађај
у Солуну је потврдио оно што је на три године ра
није Пашић рекао : Да ће Влада гонити дотичне ор
ганизације кад јој се учине да су опасне !
ДРАГИША ЛАПЧЕВИЋ .
„Политика“
Бр . 6693
инат од 11.XII - 1926 .
 239

УСПОМЕНА ЛАЗЕ АНИЧИЋА , ИЗ ТРСТА

Драги пријатељу , сматрам се срећним , да сам

доживио да је ,,Самоуправа ", орган негдашњег ра
дикалског покрета , а данашњи главни орган Југо
словенске Радикалне заједнице , почела поново из
-лазити . Срдачно Вам честитам и душевно одобра
вам тај нови програм органа , намењен нормализо
вању прилика и стишавању политичких , верских и
племенских страсти . Тај правац и та политика да
нас су најпотребнији за наш опстанак и наше ује
дињење !
Читајући „ Самоуправу “ , моје су се мисли по
вратиле на доба моје младости и на тадашњи иде
ални живот, орошен љубављу према тада још не
уједињеном нашем народу и борбе коју смо имали
ми неослобођени Срби .
Као првенац , живећи у Дубровнику а особито
у Трсту , међу Србима , кроз 43 године радио сам на
народном пољу , са одушевљењем и пожртвовањем
за здраву народну мисао . Био сам присни пријатељ
и раденик пок. Н. Пашића , Пере Тодоровића , Косте
Таушановића , Андре Николића , Љубе Јовановића ,
Лазе Пачуа и толиких других , који се нису истица
ли као вође , него су , као и ја , радили скромно без
јавности , и следовали те наше идеалне људе !
Мој стриц, посланиК и следбеник Пашићев ,
стрељан је при Зајечарској буни од Краља Мила
на : Гавра Аничић из Књажевца . Мога брата Дими
трија Аничића Бугари су у тавници убили . Ја сам
дакле радикал од старине .
Живље деловање и живља веза са горенаведе
ним апостолима настала је иза Зајечарске буне . Пр
во радикалско министарство почело је да мисли и на
неослобођене синове , те се обратило мени као ста
роседиоцу у Трсту , где нас је било од свих наших
племена ( Срба , Хрвата , Словенаца , Бокеља , Босана
ца , Херцеговаца , Црногораца , и чеха ) . Почело се
радити на зближењу тих разних елемената и теж
ња је била да поред великога броја Словенаца и ми
малобројни Срби оснажимо идеје које су зачете у
240

Београду . Наравно да сам тада имао и сјајан неза

висни положај , у нашем националном центру , Цр
ковној Општини у Трсту , где сам много година
прво био одборник , затим школски управитељ , за
тим подпретседник, а најпосле последњи претсед
ник при паду Аустрије , кад сам постао српски по
дајник . При таквом положају , моји пријатељи , од
носно прво радикалско митарство живо је ради
ло преко мене , питало за савете за рад око идеје у
Трсту , те и нама давало упуства о поступању у сна
жењу народних аспирација и жеља . Пошаљу и тако
мени препоруче и консула пок . Марка Мариновића
( званог Маркету ) . Иако је он био консул српски , ја
сам му давао директиву о поступку и раду . Уредио
трговинске односе преко њега са Србијом , пробу
дио нашу свест међу браћом , приближно Словенце ,
Хрвате , па и Чехе нашој идеји итд . Министарство
се обрати консулу а консул мени са жељом да жене
Николу Пашића , јер је министарство обазнало да
има у Трсту једна изображена Српкиња , и добра
миразинка . Потрудим се те одговорим најискреније ,
опишем њено стање и врлине , те су ми биле позна
те , и добавим преко нашега српскога пароха њену
слику и слика се пошаље у Београд , те без оклева
ња Никола и госпођица Ђурђина нађу се у Фирен
ци код њеног брата вајара Дуковића , те добаве до
кументе и венчају се у руској цркви . Тако хотимице
или нехотимице био сам у неколико и проводаџија
нашем Николи Пашићу . Ово Вам у кратко напоми
њем да , иако сте што чули о мени , да се овом при
ликом Вама прикажем као стари радикал . До слома
Аустрије ја сам нешто бележио о целом моме раду
на народном пољу и о свима везама водио сам ра
чуна , али за време рата сам остао у Трсту као прет
седник Српске црквене Општине , и као претседник
Српске Читаонице , па сам имао три пута премета
чину код куће , те су ми однели све моје списе али
нису ми ништа могли наћи да би ме лишили слобо
де , само су ме саветовали да повратим одличје Св .
Саве , које сам добио од Краља Петра I. Ја сам Ау
стријанце енергично одбио и показао Им декрет
 Никола П. Пашић
из времена анексионе кризе
242

аустриског министра , којим се дозвољава да могу

примити и носити јавно то одличје . У том Аустри
ја пропаде а и моји списи осташе код њих . Бог зна
шта је са њима !
Ја одговарам Аустро - Мађарима као мој сестрић
пок . Алекса Шантић , кога сам ја у његовим млађим
годинама држао у Трсту : „ Ако ми препречавате пи
сање, не можете искоренити оно што ми је у души “ .
Ове редке наводим да се одазовем нотици „ Са
моуправе: „ Пашићево име треба да нас окупи " . Ево
ме старца у 78 години , и придружујем се тому ор
гану , али не са оном снагом и оним положајем у
коме сам негда био , него у сиромашком стању , па
ипак још могу да будем претплатник „ Самоуправе “ ,
да ме она својим писањем још поткрепи у вјери да
је радикалски темељ био и биће једино добро за
нашу Југославију !
Јучер сам претплату послао за месец март, а
редовно ћу и даље следити .
Живели и напредовали ! То вам кличе

ЛАЗАР АНИЧИЋ ,
стари радикал .
Ропочево, 1 марта 1936 .

(„Из „Самоуправе“ од 5 марта 1936 год . , бр . 13) .

f
 243

ОДЛИКЕ НИКОЛЕ П. ПАШИЋА

ПОЛИТИЧКА ОПРЕЗНОСТ

Политичку увиђавност , далековидост ✔nd главне

и неизоставно потребне особине за доброг држав
ника - Никола Пашић показивао је још у својим
младим годинама . Због тога му је руски револуцио
нар и његов старији пријатељ , Михаило Бакунин ,
пред неколико пријатеља , прорекао сјајну будућ
ност . Пред сам почетак устанка у Босни , Никола
Пашић, тек као свршени студент, дошао је у глав
ни стан устанички , у Босанску Дубицу . Вође устан
ка , које су се ту биле затекле , саопште му све што
је припремљено за устанак, и саопште му да ће у
станичка акција отпочети кроз неколико дана. Том
приликом запитају га шта он мисли о свему томе .
- Не знам ! - одговорио је Пашић . - Требаће
ми да пропутујем неколико дана по народу , да раз
гледам како стоје ствари .
Па , уради то ! рекли су му .
После неколико дана путовања по народу , Ни
кола Пашић враћа се у Дубицу и , на поновљено
питање пријатеља , шта мисли о устанку , рекао је :
--
Неће вам бити право, али мени се чини да
ово није народни устанак , и да целу ствар , свакоја
ко за свој рачун, гура нека туђа рука !
Дакле , твоје је мишљење ? ...
Да одмах обуставите намеравану акцију до
бољих прилика ! ...
- Зато је сад одвећ касно . Већ су разаслате
наредбе да се акција започне ...
――――― Бога ми , погрешићете ! --- рекао
је Пашић.3 )
Уосталом , увиђавност и далековидост полити
чара Николе Пашића толико су и тако неоспорно у
тврдили велики , историски догађаји , да , о томе , ни
је потребно износити још и нека нова сведочан
ства ...

1) Ову ствар доносим по саопштењу г. Моје Хрваћа.

нина у једном прекосавском листу.
244

Прву државничку особину Николе Пашића , ње

гову далековидост , силно је помагала , на практич
ном раду, друга његова , чисто лична особина , ње
гова опрезност . Она је неодступно пратила сваки
његов потез. У тој особини , он је , понекад , чак и
претеривао . Пок . Стојан Протић , једном приликом ,
чак се љутнуо на њега када је , с друге стране, са
знао о једном његовом потезу . У раду са првацима
Радикалне Странке , у току времена од шеснаест го
дина (до ратова ) , од покојног Стојана Протића и
Милована Миловановића сазнавао сам доста ствари
за које , ипак, нисам смео постављати директна пи
тања , јер сам се бојао да ми неће хтети одговори .
ти . Обично , водио сам с њима обилазне разговоре .
и из њих сазнавао што сам хтео . Да саопштим је
дан такав случај са Милованом .
Првих дана марта 1912 године , прочитам у
„ Temps- y” , чекајући на Милована док је он био на
вечери , допис петроградског дописника тога листа .
у коме се тврди да је закључен савез између Бу
гарске и Србије , и да је дописник имао у својим
рукама докуменат о томе споразуму . Кад Милован
дође у кабинет, запитах га , показујући му ,, Temps" :
Шта је ово ? ...
Пошто је прочитао дотично место у листу , Ми
лован поче шеврдати :
А ! Ништа ! ... То није тачно ! ...
Како сам с покојним Милованом , од ране мла
дости , био у најсрдачнијим , другарским и пријатељ
ским односима , рекох му :
Занат ти је да лажеш , дакле лажи ме ! ... Али
допустићеш ми да ти не верујем !.... Јер ово није до
писник неког опскурног листа , него дописник па
рискога „ Temps" -a !
. . Па , најпосле , веруј што хоћеш ! ――――― ОТСЕЧЕ
Милован .
— . Уосталом , наставих ja, ww бољи је и нај -
мршавији споразум са Бугарском , него и најбога
тија парба с њоме .
"
Правилно мислиш ! рече Милован .
 245

На , ето , рекох смешећи се , - казао си

ми што сам желео знати !
Милован се трже.
-
Ама , знам , кад ја неку бригу бринем , не мо
ра о њој и други бринути ! ...
То си научио од Баје ? ...
- Јесте ――― рече Милован .. И после тога, ис
причао ми је до ситница , како је створен савез C из
међу Србије и Бугарске ...
Са Николом Пашићем , никад ми такав покушај
није испао за руком . У разговору , кад год дође до
тугаљиве тачке , он тек увије у страну .
Ама , ви то нећете да ми кажете , Господине
Председниче ? ...
-
Па , овај , нећу . Што теби треба, ја ћу да ти
кажем . Што ти не треба , не мораш знати ...

Пред мобилизацију за Балкански рат , Пашић ми ,

у вече , нареди да напишем оштар чланак , у коме ће
бити побројане све оптужбе које смо , не давно , би
ли изнели противу онда некоректног држања Тур
ске према нашој држави . Извршујући ту наредбу ,
ја сам ипак био оставио отворена врата за одступ
ницу , за случај да Турска исправи своје држање .
Кад сам , ујутру, поднео на преглед тај чланак Па
шићу , он , пошто га је лагано и пажљиво прочитао ,
рећи ће :
-- Па , ово је добро ; али треба оштрије , много
оштрије !...
―― Па како ? ... упитах збуњен .
Па , брате , ми стојимо пред мобилизацијом ! ...
Па , зашто ми то синоћ нисте рекли ? ...
Па , овај , нисам хтео да ти кажем ! ...
•
После тога , написан је чланак , у коме је рече
но - да Турска , за своје некоректно држање , неће ду
го чекати на одговор Србије.
Тога дана , потписан је и објављен указ о мо
билизацији ...

У току Балканског рата , са аустриске стране

чињено је све што се могло , да би се изазвао су
246

коб . Са аустриских бродова пуцало се на нашу стра

ну ; аустриски бродови ломили су штекове по на
Шим пристаништима. А аустро- угарска штампа !! ...
Та је , просто на просто , била загрдила у оштрим
нападима на Србију .
Под утисцима свега тога , и ,,Самоуправа " је
спремала одговоре , који би несумњиво одвели ош
трој полемици . Никола Пашић , све такве одговоре .
чупао је немилосрдно . Када се , једном приликом .
ипак, провукао један мали напис против Аустро
Угарске , Никола Пашић ме је позвао к себи и ре
као ми :
-
Ама , шта радите то , ви тамо , по „ Самоу
прави " ? !...
―d
Па , одбијамо нападе , Господине Председ
ниче .
Пашић се на то уозбиљи , па ће рећи : ,, Онај ко
ји изазива , зна шта ради ; она кога изазивају, не
зна ! За то он треба да буде паметан , па да се не да
изазвати . Аустро - Угарска чини све што може да би
нас изазвала , и она ту зна шта ради ... Знаш ли ти
да би од саме појаве једне аустриске чете у Санца
ку , ово овамо , на југу, све замрло , све се следило !...
Ми не смемо дати повода да до тога дође ... Зато ја
скоро сваког дана , свим пограничним начелницима ,
шифром наређујем : да се , ни под каквим изговором ,
не сме одговорити на изазивања са аустриске стра
не , и да ми , за прекршење те наредбе , они одгова
рају лично ? ! ...
Она соба стаде ми се обртати .
Опростите , Господине Председниче , све то
нисам знао . Сад ми је ствар сасвим јасна , и , од са
да се неће грешити .

По свршетку балканских ратова , кад се Пашић

вратио из Букурешта , заједно са г. Веницелосом ,
одмах сутрадан , походио сам га у његовој кући
Ведар , расположен и задовољан , Пашић ми тада
рече :
Они у Аустро - Угарској могу се љутити на
 247

нас, могу нас и мрзети ; али нам морају признати

да смо жилави , јер се нисмо дали изазвати !...
У даљем разговору , тога дана , Пашић ми је ре
као и ово :
― Видиш
, сад је у нашем интересу, да Аустро
Угарска поживи још двадесет и пет до тридесет го
дина , док ми ово овамо, на југу, не припојимо тако
да се више не може одвајати , јер , од памтивека ,
онај који је имао Маћедонију , био је увек први на
Балкану . Ако би Аустро - Угарска сада пропала , ми
бисмо од ње толико добили , да би нам Русија , у
жели да задовољи Бугаре , и да утврди словенску
слогу на Балкану , рекла : ,, Право је да Маћедонију
дате Бугарима !" И ми бисмо је морали дати , а то
није наш интерес .
Ове аутентичне речи Николе Пашића а он
их је , вероватно, изговорио још коме, осим мене
одају његово интимно , политичко уверење које у
главу туче све оне накнадне клевете , да је влада Ср
бије била тобож умешана у видовдански атентат .
Опрезност Николе Пашића била је , тада, апсолутно
противна сваком сукобу са Аустро -Угарском , и због
тога је он пристајао на велике новчане жртве у пи
тању о оријенталским железницама ...

Политичка особина једног државника добија

нарочиту потврду , кад ту особину признају чак и
политички противници . Опрезност Николе Пашића
има за себе и једну такву потврду .
У самом почетку Балканског рата , један мо
-
лични пријатељ , напредњак , човек који прати паж
љиво политичке догађаје а тај је човек и данас
жив -d рекао ми је , поводом уласка у рат с Тур
ском , од речи до речи ово :
Богме , пријатељу , ово се угазило у дубоку
и озбиљну ствар ... У једном нашем друштву претре
сало се живо о томе , па смо се најзад сви сложили ,
да можемо бити сви спокојни , у главному зато што
је ту Никола Пашић ! ... Сви верују да та лукава ли
сица неће олако угазити у кљусу !...
248

II ПРИСЕБНОСТ

Присебност , у тешким и опасним тренутцима ,

несумњиво је обележје јаког духа и здраве памети .
Ту велику особину духа , наш нрод је окарактери
сао изреком : „ У опасности се познаје срце , у жа
лости памет “ ....
У току својега бурног живота , Никола Пашић
је много пута био) у приликама у којима би се мора
ла изгубити слабија памет и слабије срце ... Он је ,
неколико пута, гледао у свој отворени гроб .
Чврстина и присебност духа , и мирна и трезве
на расудљивост његова , провеле су га , здрава и не
саломљена , кроз све опасности и тегобе ...

Када је после политичке борбе , коју је Радикал

на странка водила у јавности противу напредњачке
владавине , избила позната Зајечарска буна , Нико
ла Пашић колебао се по мало о одлуци коју је имао
донети у погледу својега даљег држања . У тој тре
нутној недоумици , он се обрати за савет једном
свом старом другу и пријатељу , и , између њих , по
веде се овакав разговор :
Шта ти мислиш , Ј ... , да ја треба да радим
у овим опасним приликама ?
Његов пријатељ , који је службеним положајем
својим у Министарству унутрашњих послова , в
у приликама да позна маније Краља Милана , ре
ћи ће :
Треба да знаш шта је то тамо , у народу ...
Тамо је буна ――― одговорио је Пашић ...
Онда, што пре , овога часа , уклањај се из
земље , јер тебе ће првог ухапсити ... Чудо ми је да
то већ нису урадили ! ...
Пашић је , одмах после тога разговора , отишао
до савскога моста, коме су се тада израђивали ка
мени стубови , и одатле , чамцем пок . Маше Димића ,
прешао на аустриску страну ...
Тог истог дана , у један час по подне, отпоче
ло је хапшење чланова радикалног Главног одбо
ра . До мрака , сви су они већ били у затвору.
 249

Па ипак, када је излазио из Београда , Никола

Пашић није још имао намеру да одлази из земље .
Он је, по једној одлуци Главног одбора : да сви пр
ваци оду у народ , сваки у свој крај , и да у своје
руке узму народни покрет ▬▬▬▬▬▬▬▬▬ намеравао отићи у
Крајину, и отуда доћи у свој родни крај , у Тимоч
ку Крајину . Међутим , кад је стигао у Оршаву, са
знао је да је устанак већ угушен , а на станици у
Оршави видео је преставнике српске полициске вла
сти које су требале да га ухвате чим стане ногом
на српско земљиште . Зато он продужи пут до Ви
дина , изађе на бугарско земљиште и ту се нађе са
избеглицама из буне у Тимочкој Крајини . Ту је до
био потпуна обавештења о току и свршетку 10 .
буне ...

Сукоб са Аустро - Угарском изненадио је Паши

ha , као и остали свет . Предаја аустриског ултима
тума , са роком од 48 часова , затекла га је у уну
трашњости , у агитацији за расписане изборе . Изве
штен одмах о томе догађају, он је , у петак ујутру
( ултиматум је предат у четвртак ) , већ освануо у
Београду ...
У петак увече , Пашић ми издаје наредбу да на
пишем чланак , у коме ће се рећи да ће Србија иза
ћи на сусрет свима оправданим захтевима свога се
верног суседа ; али да у предатој ноти има и таквих
захтева којима се вређају суверена Србије , кас не
зависне државе ...

Кад сам му поднео на преглед написани чла

нак , он ће рећи , пошто га је прочитао :
Добро ! ... Али , донеси ми, опет , ревизију, кад
чланак буде сложен ...
Још се није одлучио ! ――――― помислих у себи .
Око десет часова пре подне , однесем сложени
чланак у Министраство спољних послова. Тамо се
држала министарска седница , те чланак , по старом
Светозару , упутих Пашићу у седницу . После неко
лико минути , позову ме унутра и Пашић ми рече :
――――――――――――― Пусти само овај први део , а остало изо
стави ! ...
250

У првом делу , који је износио једну трећину

чланка , било је само оно обећање да ће Србија и
заћи на сусрет свима оправданим захтевима свога
северног суседа . Све остале ограде од захтева који
вређају суверена права Србије као независне држа
ве , имале су да отпадну .
Обрали смо бостан ! помислих у себи , а ко
лена ми задрхташе . Са очајањем у срцу , изврши
сам издату ми наредбу .
Тога дана , у суботу, око седам часова по под
не , један пријатељ , пред хотел ,,Национал " -ом , ре
че ми :
-
- Знаш шта је ново ? ... Наређена је мобилиза
ција ! ... Имаћемо рат са Аустро - Угарском .
Као удар струје , силан потрес проже ме свега
Потрчим кући Стојана Протића од чије сам капије
већ десет година , носио кључ у џепу. Тамо испаде
преда ме један жандарм у цивилу и , на моја пита
ња , одговори ми :
Господин , госпођа и деца отпутовали су у
Ниш . Отишла је и цела Влада , и Краљ ! ... Биће рата..
Потрчим у Министарство спољних послова. У
предсобљу наиђем на Пашића : остао је скоро сам
самцит , само са пок . Митом Магазиновићем , секре
таром , и ишао из собе , у собу, нешто је прикупљао .
Прибира сечива ! ... помислих у себи .
Кад ме угледа , Пашић ће рећи :
Ти дошао до мене ! ... Jа сад имам посла , не
го дођи ујутру , па ћемо да разговарамо ! ...
--- А , јесте ! помислих . ➖➖ До ујутру , и ти
ћеш бити у Нишу ! ...
Сутрадан , у недељу, око осам часова увече , по
свакидашњој навици , пођем ка редакцији . Пред .ка
фаном „Пролеће“ , испаде преда ме наш редакцио
ни момак , стари чича Ђорђе , и , сав задихан , рече
――――― Господине , тражи вас Председник Владе
наредио да одмах идете у Министарство ! ...
Шта , зар је . он још у Београду ? ...
--- Јесте! ―――
рече чича Ђорђе .
Кад сам изашао пред Пашића , он се беше са
свим променио . Јуче још , забринут , уморан , оро
 251

нуо, изгледао ми је за десет година старији . Тога

дана, одморан , свеж и чио , а очи му блистају, и
одлучност му се показује у сваком покрету ... Па
шић отпоче :
― Данас ја одлазим за Ниш ... Ти остајеш овде ,
у Београду , да и даље уређујеш „ Самоуправу " , док
можеш . А после дођи у Ниш , па ћемо тамо наста
вити ...
――――
Разумем , Господине Председниче ...
―― Ево ти оригиналне аустриске ноте ; ево Ти
нашег одговора на ноту , а ево ти два телеграма из
Русије . Све то, објавићеш у сутрашњем броју . До
бро чувај та акта , јер су то важни , историски до
кументи ...
- Послаћу вам их поверљивим путем , преко
Министарства унутрашњих дела ...
― Добро ! ― рече Пашић , па настави : „ Пиши ,
и пази : можеш писати оштро , а не банално . Имај
на уму да говориш у име Србије . Досада сам шра
фио , сада отшрафљујем ... Наравно , писаћеш о ноти ,
и о нашем одговору ...
Разумем , Господине Председниче ...
-
А сада , иди на посао , јер и ја , до подне ,
имам доста ствари да посвршавам ...
Збогом , Господине , Председниче !
――― До виђења ! рече Пашић , и усрдно ми
стиште руку...

У Нишу, у току рата,,Самоуправа“ је излази

ла на пола табака , али је увек била прави израз ра
сположења земље . Рат је почео у велико , и са раз
ним перипетијама . После првих аустриских пораза
на Церу и Јадру, дошао је страховити слом . Поћо
рекових армија на Колубари . Одушевљење у зем
љи ишло је до безумља . То није никакво чудо , ка
да је вест о страшном поразу Аустрије громовито
одјекнула и у Паризу и у Лондону , и Петрограду ,
па и у Букурешту. Наши листови били су препуни
родољубивог одушевљења .
Тих дана , кад сам пошао кући Пашићевој, су
стигнем га у парку , и , после обична поздрава , он ће
ми рећи :
 252

Знаш шта је ново ? ... Нема више ни једног

аустриског војника на српском земљишту ! ...
――
Богу нек је хвала , Господине Председниче !
рекох ја . Ово је његов милостиви дар . Ја ми
слим , дакле , да ми , у овој прилици, треба да буде
мо скромни и да се не размећемо много богоданом
победом !...
Наравно , наравно — рече живо Пашић ,
што скромнији ! ... Јер , знаш , они су велики , па не
треба да их изазивамо , да се опет прикупе , те да
" народ гине ...
У том смо ушли у кућу , и прва реч Пашићева
деци била је :
Децо , знате шта је ново ?... Нема више ни
једног аустриског војника на нашем земљишту ! ...
Госпођице , Пашићеве кћери , стадоше играти
око срећна оца , љубити му руке и показивати зна
ке велике и чист радости ... У очима Николе Паши
ћа , оним благим и мудрим очима , завртеше се сузе...
То је по свој прилици , био најсрећнији час у жи
воту његовом...

Жалим што ми ни време и ограничени простор

не допуштају да изнесем и друге многобројне епи
зоде из живота и рада Николе Пашића у Нишу, у
току времена од петнаест месеци . То ће , свакојако ,
учинити неко позваније перо од мога . А мени , У
прилог присебности Николе Пашића , нека буде до
пуштено , овде , изнети још једну цртицу пре ратова .
У „ Српској Застави “ био је изашао један врло
оштар напис противу Пашића . Тврдило се , наиме ,
како ће ускоро доћи пред владу на решавање једно
важно питање (у напису се наводило и које је то
питање ), и како ће га Пашић решити пристрасно , у
корист своје странке .
Кад сам поднео Пашићу на увиђај тај напис,
желећи да добијем обавештења за одговор који
треба да напишем, Пашић , пошто је пажљиво и ла
гано прочитао тај напис , рећи ће :
---
Боже мој, па ово су сасвим луди људи ! ... Ово
 253

питање доћи ће на решавање пред Владу кроз месец

дана , и решиће се онако , како треба и како мора
да се реши ! ... Ово што доноси ,, Српска Застава " ,
дакле , сасвим је неистинито . Ти то можеш рећи ,
али кратко, без много наваљивања . Нека они и да
ље то тврде , па ће морати више да се стиде што су
написали неистине ...
Ја се осмехнух.
―
Јест , јест , што ти њих да учиш памети , кад
- настави Пашић . - Нека лудују и
су луди ?!
даље ! ...
Увече , истога дана, уза смех , испричам ту епи
зоду Стојану Протићу . Он се уозбиљи , па ће рећи :
Јест, јест ; Никола је еквилибриран човек .
Никад се он не збуњује и не губи . Зато он и води
генијално нашу спољну политику.3 ) Али , он је и
стилиста првога реда . Знаш ли ти да је он кадар
написати бољи чланак него ли и ја и ти ?
Да је то истина за мене , то разумем , јер сам
ја млађи новинар , и тек имам много што - шта да
научим ; али за вас , то ми је тешко веровати ...
Уверићеш се већ , рече Стојан .
И доиста , морао сам поверовати Стојану , јер
су ме даљи догађаји на то натерали .
Експозе о спољашњој политици Србије , после
балканских ратова , написао је сам Никола Пашић .
Предајући га мени , да га размотрим , уз изречно
овлашћење да слободно мењам и премештам што
год за добро нађем , ја сам му морао вратити руко
пис , не променивши у њему ни једне запете . Мени
би прилично зазорно било , али се то исто догоди
ло и Стојану Протићу који је , после мене , прегле
дао поменути напис, и у њему заменио само један
дипломатски израз који је био прилагоднији од
онога који је био употребио Пашић ...
Тај експозе протутњио је , ca великом хвалом
за његова писца, кроз сву европску штампу . Чак је
и наш најљући непријатељ „Нова Слободна Преса “ ,

1) Властите речи Стојанове . - Писац .

254

за тај експозе , морала рећи да је то један „Мај.

стер -штик " .
Исто тако , Престона Беседа , којом су створе
не седнице Уставотворне Скупштине , преставља је
дан узорит примерак стилистичке вештине Николе
Пашића . Беседа није велика , ни сувише мала , и у
њу је ушло све што је било потребно у тој прили
ци . У њој чак има и извесног одмереног , али и от
меног , песничког полета , који чини част њезином
аутору .

Дубоко жалимо што, у овај напис , не можемо

да унесемо све оне многобројне цртице , које би ,
несумњиво , допринеле пластичности у оцртавању
политичке фигуре Николе Пашића . То , у овој при
лици , није ни могао бити наш задатак, а није још
ни време за то . О раду и животу неизмерно вели
ког и заслужног сина нашега народа , као што је
Никола Пашић , тек ће имати да се пишу читаве
књиге . То ће пасти у део млађим генерацијама , ко
је ће имати да уживају огромне плодове великог,
напорног , родољубивог и смишљеног рада човека
кога су , у целокупном јавном раду његовом , руко
водили велики и светли идеали његовог народа , и
који је , радећи на остваривању тих идеала , морао
гутати све могућне горчине и осетити све сурово
сти овога , земаљског живота ...
ЈОВАН В. НЕСТОРОВИЋ.

( Из „ Споменице Николе Пашића“ , Београд , 1926 ).

 ИЗ ИСТОРИЈЕ

HAPOДHE РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ

解 Ed
&

Me
23
 257

ИЗ УСПОМЕНЕ JOB . М. ЖУЈОВИЋА

По свршетку реалке , 1872 године, пошље Ме

отац , по мојој жељи у Цирих да тамо учим Поли
технику . Онда се тамо путовало само преко Беча и
то паробродом до тога места, па даље железницом
У Пешти је велику „ белу лађу “ смењивала нека ма
ња , па се мој сапутник Риста Данић и ја пожури
смо , да у међувремену од доласка прве и поласка
друге лађе нађемо г. Николу Пашића , који је већ
био свршио инжињерство у Цириху и дошао тамо
да се запосли , чини ми се , на железници . Тада сам
га први пут видео и слушао говорити.
У вече онога истога дана када смо стигли у Ци
рих , одведе ме Риста Данић код Бакунина , револу
ционара још из 1848 године и вође комуниста и а
нархиста.
Пошто ме поздрави топлосрдачном добродош
лицом , Бакунин мету доста енергично његову ве
лику руку на моје раме па изјави своје уверење : да
ћу ја бити њихов друг у раду. Затим занита мога
водника : шта раде њихове присталице у Србији и
Војводини ? Приметих да са извештајем није био
задовољан .
После тога ја убрзо сазнадох : да су српски ђа
ци у Цириху подељени на две завађене групе : Ба
кунисте и Светозаровце , да су Бакунисте у великој
већини ; да је Бакунин у Интернационали основао
неку заверу својих присталица ; да је спремао и
спрема устанке у више европских држава и да је у
томе баш у тој години очекивао нешто много од
Шпанаца и од Срба . С тога , ваљда , и бејаше онако
незадовољан извештај који му је одовуд донет.
Вратих се у Србију у лето 1873 године . Потра
жих одмах Светозара Марковића , да се са њиме
познам и договорим о моме даљем раду . Непричах
му какве су све у мени мисли и тежње и како сам
у недоумици да ли да идем на страну и учим Тех
нику или да останем у Србији . Он ме прво утеши у
17
258

верењем да мој случај није усамљен и да је он сам

прошао кроз сличну кризу . Па затим, пријатељским
тоном, али врло одлучно, осуди тежњу младих срп
ских социјалиста да без довољно научне и друге
спреме иду на „ практичан рад" у народ. Препсру
чи ми да - када ми је то могуће — што више вре
мена посветим на опште више образовање , а да се
и стручно спремим за обраду неке науке , било тео
риске , било примењене . Ја то радо уважим , јер је
таква тежња и у мени тињала .
Светозар Марковић није био противан ни чита
њу неких романа и неке поезије , што је мени врло
годило, јер нас је Пера Тодоровић прилично тира
нисао својим говорима о уништењу естетике , о че
му је и једну расправу написао . Читали смо и уехи
ћавали се романима Жорж Санда , Виктора Ига , а нај
више романом „Шта да се ради " од Чернишевског .
Волели смо велике руске ауторитете, али ни од
њих нисмо све слепо примали .
Ево једнога доказа . Петар Лавров био је цен
тар најученије, најнапредније руске емиграције у
Цириху, Женеви , Паризу и Лондону. Он је био од
личан не само социолог и историчар, већ и антро .
полог и математичар, па је био уважаван и од на
челних противника . Његова једна антрополошка
студија штампана је француски . Његова знаменита
Историска Писма превео је на српски Влада Ботић ,
а ја сам превео његове социолошке расправе : ,,Мо
рају бити непријатељи“ и „ Чија је будућност ?“ У о
вој другој нарочито ми се допада овај крајњи од
говор на постављено питање : „ Будућност је онога
који буде најпаметнији и најенергичнији , најпамет
није је да се створи присна задруга науке и рада ;
само та задруга развијене интелигенције и рада мо
же Човечанству осигурати стално добру будућност .
Радници неће победити ако буду веровали да им
наука не треба , па остану одвојени од научара " .
„ Здружите се са њима па ћете победити “ био је за
вршни савет и једнима и другима.
Тај знаменити научник и врло честит јавни рад
ник, иако већ стар човек, налазио је разлога да са
мном не само разговара о многим општим питањи
Светозар Марковић
260

ма, већ да ми повери и неке њихове радње, па да

једнога дана преко мене позове нашу српску групу
у Београду на неку акцију поред Интернационале .
Ја сам нашао разлога са којим сам му тај предлог
одбио одмах, лично и усмено ; а доцније сам му мо
гао саопштити писмо другова који одобравају мо
је разлоге . Лавров ни после тога није нам ускратио
ни своје поштовање ни своје симпатије .
Као други један доказ , да се нисмо ни пред нај
чувенијим светским књижевним ауторитетом одри
цали свога мишљења , могао би послужити овај слу
чај . Предајући Ивану Тургењеву српски превод ње
говога романа „Новина “ рекао сам му да „ нови љу
ди “ ――――――― ( а и ми смо се у те рачунали ) - нису задо
вољни како их је он претставио у томе роману . Он
је 1 био том мојом примедбом доста изненађен, али
ми одговори доста хладно : „, Описао сам нове људе
онакве какве сам их ја познао. Да сам какве боље
познао , (бољим би их и претставио. При свем том ви
треба да сте задовољни , јер сте и у ствари и у мо
ме роману бољи од свих других људи данаш , ега
друштва, које сам у моме роману приказао “ . При
знати ваља да је Тургењев имао право када ми је
овако говорио. „Нови људи " бејаху бољи од дру
гих , али ни онда не бејаху какви су требали бити .
Ми следбеници Светозара Марковића могли CMO
бољи бити , да смо сви и у свему следовали његовим
поукама у погледу моралнога развијања и даљега
владања у животу .
А шта је школској омладини препоручивао Све
тозар Марковић . Оно што је и писао .
Светозар је и говорио и писао : „да је за оства
рење новога Друштва неопходан морални преобра
жај" , - да тај преображај могу спремити они но
ви, „бољи“ људи, који су га у себи лично већ из
вели . Он сматра да је онај „бољи “ човек у данаш
њем друштву, који не тежи за богатством ни за
влашћу ; који показује готовост да не експлоатише
друге, а још више који показује толико нежности
и осећања према другима да је готов да дели ма и
са блиским људима ――――――― своj хлеб " . - Он је тврдио
 261

да је сада само из тако „бољих“ људи данашњега

друштва једино могуће образовати другове , регру :
товати и дисциплиновати војску социјалистичке пар
тије .
Стога је Светозар , међу разним задацима вас
питања, моралноме васпитању давао понајвећи
значај . Препоручивао је нарочито да се у омладини
развијају несебична алтруистичка осећања и да се
она навикава : да у раду за опште добро и за туђу
срећу налази и своје лично задовољство .
Он је био такав , па и присне му присталице те
жаху да буду такви . Смем рећи , да смо у прво доба
у томе прилично и успевали . Био нас је приличан
број, који смо, например , живели као таква браћа
да су нам и кесе, као што се каже , биле као сестре.
Бејасмо вољни да све што имамо и све што можемо
жртвујемо за опште добро . Пера Ђорђевић је своје
имање завештао Светозару Марковићу , знајући да
ће га он употребити на књижевну пропаганду на
ших начела , а Светозар га остави другима на исте
циљеве . И Пера Тодоровић доста је свога имања по
трошио на ту пропаганду . Праведно је да му се то
призна .
Од Светозара Марковића научили смо и како
се треба владати са женскињама . Као праве сестре
биле су нам тадашње другарице , прве српске соци
јалисткиње , њих пет -шест на броју . Светозар је и
њима а и нама , њиховим друговима , био узор . Он
је и писмено признао да је „ испитав до дна све ни
јансе разврата , научио ce да поштује невиност" .
Искључно је, да „ код свију људи , код којих је у
овоме прљавоме животу остала бар клица чистога
осећања , дружба са женскињама , чистим и неви
ним, дејствује као наравствени лек “ .
(Из Жујовићевог предавања о Марковићу , поводом
педесетогодишњице Марковићеве смрти , држаног 22 марта
1925 г. у Београду ) .

Светозар је родио у Зајечару , септембра месеца 1847

године1) Основну је школу изучио у селу Рековцу ; четири

1) Око године рођења и места рођења Светозара Мар

ковића било је много спорног , и последње полемике о томе
262

разреда гимназије свршио је у Крагујевцу , а пошто је у Бео

граду довршио гимназију, ступи на београдску Велику Шко
лу, на Технички факултет, где пробави две године . 1866 го
дине држава га изабере за свога питомца , и пошље га у Пе
троград да науке продужи.
Због слабости, Светозар мораде да остави Петров
град ; 1869 године он пређе у Швајцарску ,у Цирих, где по
ложи испит за циришку политехничку школу. Због чланка
„Наше обмане“ , у коме је критиковао тадашњи устав Кнеже
вине Србије , и изнео зле стране његове Светозар изгуби
државну помоћ .
У Србију вратио се 1870 године и одмах отпочео рад на
амом земљишту. Са друговима најпре је покушао , да се ра
спростре и утврди мисао о удружењу. Они почеше оснивати
занатлијске задруге , основаше и једну дружину за потрошњу.
Начело по коме су основане ове задруге нашло је многоброј
них присталица у српском свету, и што су оне пропалие , то
ме узрок није лежао у њиховоме основу , но у другим непо
вољним околностима , које нису могле да уклоне Светозар и
другови .
На неколико месеци после доласка свог у Србију Све
тозар поче да издаје лист „Раденик “ . У томе листу он је по
казао дубину свога ума, показао је колико је огромно зна
ње којим он располаже. Светозар је у листу са необичном
лакоћом и јасноћом расправљао оно велико и заплетено дру
штвено питање, које покреће милионе радника у свету ; то је
питање о радикалном преображају друштва .
За кратко време „Раденик“ својим поштеним заступа
њем доби много пријатеља али и непријатеља , који доста
силни беху да немилог критичара одагнају и заћуте. После
дужег потезања „Раденик“ мораде престати а Светозар беше
принуђен да се из Србије склони у Угарску - у Нови Сад .
Али Светозар у Новом Саду није престајао радити . У
том месту он је довршио и издао своју значајну студију :
„Србија на Истоку“. То је самостална студија 0 развитку
српског друштва и државе од српског устанка 1804 до данас.

Светозар није могао дуго остати ван Србије , у којој је

још нису завршене . У главноме , његова породица, као и Па

шићева породица из Јужне Србије : Пашићева ca Шаре a
Марковићева из Дренице . Примедба уредника ове књиге.
 263

било највише услова за његов живи енергичан рад. Он се ре

ши да пређе у Србију па ма шта било од њега. Због сасвим
случајних политичких околности , он буде пуштен у земљу и
оста слободан .
Одмах је почео рад на крагујевачком листу „ Јавност“ .
Овај лист продужио је рад „ Раденика“ , само у одређенијем и
практичнијем правцу . Брзо је и овај лист стекао поштовање
у народу, али народно поштовање не брани никога од пре
ских парница и још не може да спречи хапшење оних , према
коме се оно исказује. Светозар доби наскоро преску парни
цу и би осуђен на девет месеци затвора , које је морао одр
жати у пожаревачкој апсани.
Светозар је увек био слабуњав , али гоњења полиције и
пожаревачка апсана сасвим му сатреше здравље. Из затвора
изађе телесно сасвим изнемогао , али му се енергија ума и ка
рактера ни мало не беше умањила . Он одмах отпоче под сво
јим уредништвом да издаје „ Ослобођење“ , но болест његова
све више преотимаше маха . На молбу својих другова и по са
вету лекара , он се склони да отступи од уређивања листа н
да иде у Далмацију не би ли у њеној благој клими стање
здравља поправио . Први број „ Ослобођења “ изашао је 1 ja
нуара 1875 године . Многима је Светозар био трун у оку, сто
га су и гледали многи да га ма како скину с позорнице јав
ног рада. Већ због тог броја његовог листа полиција оптужи
Светозара „за покушај издајничког предузећа“ . Али Светозар
умре на путу, у Далмацији, 26 фебруара 1875 године , у Тр
сту у болници „Hospitale Civico ” .
Имање које је наследио од свога друга Пере Ђорђеви
ћа оставио је својим друговима да га употребе на ширење
начела на коме су заједно са њиме радили .
Осим дела које смо већ споменули Светозар је штам
пао још многе чланке у „ Застави “ , „ Србији “ , „Панчевцу“ ,
,,Народном пријатељу“, „ Јавности“ , „Гласу Јавности “ , „ Раду “
и „Ослобођењу“ и руским листовима : „Народно дело “ и „Оте
чественија записки “ .
Светозар је творац радикалног и реалног правца код
нас. Његовим неуморним радом створена је у Србији парти
ја, која ради на коренитом преображају српског друштва и
државе и која се држи програма што га је изнео Светозар у
„ Јавности “ , „Гласу Јавности “ и „Ослобођењу“ .
( Жујовићев чланак објављен у календару „ Орлу “ 1876
године) .
264

АДАМ БОГОСАВЉЕВИЋ, ЧОВЕК И ПОЛИТИЧАР

Сматра се да је Радикална Странка постала 8 јануара

1881 године, када је она јавно иступила и објавила свој про
грам и своје име . Али, у ствари она је постала много раније.
Њени оснивачи називали су свој покрет радикалним још пре
организације од 1881 године . Покрет је имао својих престав
ника у Народној Скупштини још од 1874 године , а у Народ
ној Скупштини 1878 године било их је већ четрдесет.
6) i
Духовни отац и претеча Радикалне странке био је Све
тозар Марковић: Његов покрет заснивао је на начелима та
дашњега социјализма у Европи , а нарочито у Русији. И први
Сарадници и другови Светозара Марковића били су запојени
социјалистичким духом и основним начелима. По Марковиће
вом доласку у Србију 1870 године , Његове социјалистичке
идеје почеле су да се трансформирају и да се прилагођавају
практичном животу и стварним политичким и економским
приликама у тадашњој Србији , пошто се Светозар Марковић
све више уверавао да земљорадничка Србија није погодна за
X
раднички социјализам . То еволуирање Светозара Марковића +
достигло је највишу тачку, када је он, 1 јануара 1875 године,
почео у Крагујевцу издавати лист „Ослобођење“ са чисто
демократским програмом : уништење бирократскога система,
укидање Устава од 1869 године и доношење новога Устава
са широком влашћу Народне Скупштине и са потпуном сло
бодом јавне речи и удруживања.

У ондашњим приликама рад Светозара Марковића , да

извојује самоуправу у општини и у срезу и да путем Уставо
творне и Законодавне Скупштине истакне народни суверени
тет, наишао је у Србији ипак на повољно земљиште . Његови
листови „ Јавност“ (1873 ), „Глас Јавности “ ( 1874) и ,,Ослобо
ђење“ ( 1875) нештедно су ударали на тадашњи бирократски
систем у Србији , а растурали су се у невероватно великом
броју примерака , што је значило да су његове идеје нашле
доброг одзива . У редовима народних посланика налазио се
тада (још 1874 год .) известан број сељака , који су прихва
тили покрет и идеје Светозара Марковића . Они су водили у
Скупштини јаку опозицију тадашњој консервативној влади,
која није хтела да чује ни за какве самоуправе . Међу овим
 265

посланицима било је неколико који су прошли и кроз школу,

а други су били од природе даровити , па су се сами усавр
шавали читањем и дружењем са школованим људима. Међу
њима најглавнији беху : Адам Богосављевић , Милија Милова
новић, Димитрије Катић и Ранко Тајсић. Са овим људима
ступио је у везу Светозар Марковић и на њих је имао вели
кога утицаја. За Радикалну Странку ови људи имају великих
заслуга. Они су већ били борци за радикална начела, и доц
није, у доба своје организације, Радикална је странка већ и
мала у њима своје прве вође, борце и народне трибуне. С
правом се може рећи да Радикална Странка у Србији не
:
би имала онако великога успеха , нити би се тако брзо ши
рила , да она већ раније није ухватила корена у народу, и
пре своје званичне организације .

Вођа ове групе у Народној Скупштинии био је Адам

Богосављевић . Адам је рођен 1844 године у Копривници , сре
за и округа крајинскога. Основну школу свршио је у месту
свога рођења, полугимназију у Зајечару. По свршеној гим
назији уписао се на Филозофски факултет Велике школе . На
Великој Школи био је врло добар ђак, долазио је уредно
на часове и полагао испите све до краја свога школовања ,
а тада, у јуну 1867 године, није хтео полагати даље испите ,
већ је отишао кући , у село. Једноме своме другу Адам је
рекао да неће полагати завршне испите само зато да не би
могао добити сведоџбу о свршеном факултету, да би и тиме
себи спречио улазак у државну службу, ако би кад год и
пао у искушење да је потражи . Овакви су појмови владали
тада код многих слободоумних ђака Велике Школе у Бео ..
граду , који су сматрали чиновнике као непродуктиван ред
људи, верујући да ће они народу много боље послужити ако
дођу у његову непосредну средину и живе његовим живо
том . Вративши се у село, Адам се одао земљорадничкоме по
зиву, којим су се бавили и његови родитељи и браћа. У сво
јој кући и на своме имању, Адам је радио сам са својом
женом , без момака и слугу , све сељачке послове : и орао и
копао и жео. Он је у свему био пример својим сељацима и
многа је корисна земљорадничка знања распростро у своме
селу и околини . Опет у духу тадашњих омладинских појмо
ва , Адам је, по одласку у село, скинуо са себе варошко оде
ло и обукао сукненице, које није до гроба изневерио. У не
крологу који је изашао поводом Адамове смрти у „Виделу “
266

1880 године, вели се између осталога и ово : „Гуњац и опа

нак беху му најмилија одећа , а рало и волови најмилија за.
бава . У слободним часовима Адам је седео код куће и чи
тао , јер је успео да куповањем и прикупљањем књига На
разним европским језицима оснује у својој кући лепу би
блиотеку , која је тада коштала до 400 дуката.

Својом памећу и интелигенцијом , скромношћу и лепим

опхођењем , Адам је брзо стекао љубав и поштовање својих
суграђана и они су га слушали и давали му своје поверење,
бирајући га најпре за кмета, а од 1874 године , непрекидно
до смрти Његове, и за народнога посланика . у Народној
Скупштини Адам се одмах истакао у први ред својом разбо
ритошћу и својим сјајним говорима. Он је прикупио око себе
не само своје једномишљенике, већ и друге сељачке посла
нике . Он је био израз и претставник њихових жеља н по
гледа. Али је Адам уливао поштовање и осталим послани
цима , те је биран и у разне одборе , а једно време био је и
секретар Скупштине . Живећи у средини народној, Адам је,
као школован човек, најбоље уочио све невоље од којих на
род пати . Тада, пре шездесет година, наш је сељак живео у
много горим приликама него данас : куће и одаје су му биле
нехигијенске, одело бедно , храна рђава, земља је обрађива
на примитивно и нерационално . Уз то је дошла и презадуже
ност сељака због тешких привредних и економских прилика
у земљи. Идеје Адама Богосављевића и његових другова у
прављене су биле на то да заштите сељака, да му помогну
и да му олакшају његово тешко материјално стање, о чему
се држава онога времена није много бринула . Адам је да
кле одбацио све алтруистичке идеје Светозара Марковића
и задржао од његова учења само оно што је ишло у при
лог сељачким интересима.

У Народној Скупштини , изабраној октобра 1874 године ,

у коју је Адам ушао први пут за посланика , виделе су се
јасно две странке , и ако још неорганизоване : већина либе
рална ( под вођством Јована Ристића и Јеврема Грујића ) и
мањина консервативна (коју је водио Јован Мариновић) . А
дам је са својим другом Милијом Миловановићем створио
трећу групу, која се називала и Адам—Милијина група . Још
1874 године , а нарочито 1875 године , Адам узима великога
учешћа у скупштинскоме раду . Заједно са својим друговима
 267

Адам се јавља са својим предлозима, у којима се огледају

његове идеје и његов програм . Сви су ти предлози имали за
циљ слабљење бирократскога система . Адам је мислио да
ће се то најбоље спровести ако се захтева смањење чинОВ
.
ничких плата. У друштву са Милијом Миловановићем и Ди .
митријем Катићем , Адам је поднео предлог Скупштини 3 фе
бруара 1875 године „да, док не наступе боље прилике за
уништење бирократског система и за потпуно преустројство
државне управе, у смислу општинске и окружне самоуправе ,
у Србији не може никакво звање, без разлике , бити награ
ђено скупље од 1000 талира годишње , ни пензијом већом од
500 талира . У ред ових звања долазе и владике ."
Иако је овај предлог одбачен у Скупштини , Адам под
носи други предлог, потписан од тридесет посланика разних
политичких праваца ( 12 фебруара 1875 године), у коме ce
тражи : 1 ) Да се окружна начелства сасвим укину ; 2) да власт
полицијску од сада врше среске власти и општински судови .
Као што се из ових предлога јасно види, борбу Адама и ње
гових другова против чиновника треба разумети као борбу
против тадашњег државног система, који се ослањао и др .
жао на чиновницима , поглавито полицијским. То се најбоље
види и отуда што другови и следбеници Адамови дају тој
борби шири значај и обележавају је , доцније, као борбу за
промену државног уређења и за доношење новога Устава .
По њиховом правилном схватању, Устав је имао јамчити на
роду веће учешће у државној управи, а нарочито у завођењу
самоуправа , у којима би народ имао директнога учешћа. Ове
радикалне реформе у државном уређењу дале су овој гру
пи име радикала , којим се они и званично називају од 1881
године .
Ови предлози имали су одјека у целој земљи, и са свих
страна стизале су честитке народним посланицима који ис
крено и савесно заступају права и интересе народа и Кња
за " . Са друге стране, тадашња влада и њене власти гледале
су са неповерењем на ове предлоге и сматрале су Адама и
његове другове као револуционаре , бунтовнике и комунце.
Овај рад Адамов у Скупштини прекинут је распуштањем ове
Скупштине у марту 1875 године од стране владе чича - Данила
Стефановића .
Нови скупштински избори , заказани за 3 август 1875
268

године вршени су у знаку гоњења и Адама и свих његових

другова и њихових једномисленика . Тако је Милош Глишић,
трговац из Ваљева , збачен са кметства, Ранко Тајсић и Адам
Богосављевић били су затворени . Адама је полиција ставила
у притвор због неког његовог оштрог говора против власти ,
али га је морала одмах пустити , јер су се сељаци његова
села Копривнице били због гога листом побунили . Нови из
бори довели су у Скупштину поново Адама Богосављевића
и његове раније другове : Милију , Катића и Тајсића , а као
новога друга Јеврема Марковића , пређашњег официра , ро
ђенога брата Светозара Марковића. Пошто су либерали и
на овим изборима добили већину, тадашња консервативна
влада чича Данилова морала је дати оставку , а на владу је
дошло министарство вча — Ристићево (Стевча Михаиловић
и Јован Ристић), названо ,,акционим министарством “ , због
свога ратоборнога дасположења у корист херцеговачкога
устанка.

Скупштина се састала крајем августа 1875 године у

Крагујевцу. Адам је са својим друговима узео великога учеш
ћа у њеноме раду . Тадашња либерална влада , под утицајем
херцеговачкога устанка , који је букнуо јула те године , пре
дузела је да припреми све што треба ако би Србија била
принуђена да уђе у рат са Турском. Одмах , у самој скуп
штинској Адреси , истакло се питање о потпомагању устанка
од стране Србије . Већина Одбора за Адресу изјаснила се за
потпомагање устанка. Мањина је била против помагања, 3
Адам и Милија, као чланови Одбора , пристајали су на пот
помагање устанка , али под условом да за све време рата
Народна Скупштина буде на окупу . Кад је питање помагања
устанка изишло пред Скупштину , гласало је за помагање 77,
против 30 , а 5 посланика уздржало се од гласања . После ово
га влада је затражила да јој се одобри зајам од 3 милиона
Дуката за вођење рата . Скупштина је усвојила зајам са 67
гласова против 39. Четворица нису гласала . И у овој прилици
Адам је гласао за зајам од три милиона. Оволика опозиција
помагању устанка и зајму објашњава се тиме што су многи
посланици били уверени , да Србија није била спремна за рат
и да се рат не може водити без учешћа Русије , ――― што се
доцније и потврдило . Већ у то време, а и задуго после смр
ти Адамове, његови политички противници , нарочито либе
рали , износили су и усмено и писмено , да је Адам био про
 269

тив рата , као и да је приликом гласања рекао : „Моја њива

неће бити шира , на против “ . Да би ову ствар извео на чи
стину и да би се оборило ово подметање Адаму Богосавље
вићу, и да би се утврдила права истина у овом догађају,
Стојан М. Протић обратио се 1896 године двојици Адамових
другова у тој Скупштини , да изнесу како је ова ствар гекла .
Један од њих, прота Никола1 Крупежевић, који је у Скуп
штини 1875 године припадао заједно са Адамом тадашњој
опозицији, а доцније прешао у напредњаке , одговорио је надо
то писмо овако :

,,,17 октобра 1896 . -- За оно што си ме јуче питао

казао сам ти усмено , а ево и писмено да ти потврдим.
На Скупштини у Крагујевцу 1875 године у Одбору . Три
десетпеторице, на састанку који је био гајан, члановима
Одбора , стављено је било питање: Хоће ли народ рат ?
Покојни Адам одговорио је : НЕЋЕ. Ја сам пак одгово
рио овим речима : „Моја Смедеревска Јасеница неће рат .
Народ обично неће рат, јер не види да ће му њива бити
већа, ни кеса тежа." Не знам зашто су пок. Адаму из
нели да је он то за себе рекао . Уистини је било свако
као што ја рекох . Адам није жив , али треба казати оно
што је истина . С поздравом твој Н. Крупежевић .“
Протић наставља и вели : „ Усмено нам је г. Крупежевић
још и ово рекао : „ Кад се после питало и гласало у Скуп
штини ко је од посланика за рат а ко против, Адам је гла
сао за рат, а ја против ; и знам да ми је онда било чудно
што је Адам тако гласао, кад је и он рекао, као и ја , да
народ неће рат". С овом изјавом и казивањем сложно се и
други тадашњи друг Адамов Димитрије Катић .

Иако Скупштина није усвојила Адамов и Милијин гред

лог , да у случају рата Скупштина буде на окупу, она је, у
смислу њихових предлога, донела одлуку да један скупштин
ски одбор буде стално уз Владу у случају рата. Поред тога
Скупштина је примила предлог Адамов о смањењу чиновнич
ких плата: да за време рата нико, сем официра и лекара, не
може примати на име плате више од 300 талира а чиновни
цима са платом испод 300 талира одбијаће се 20 %. Највећа
месечна плата за време рата износила би 120 динара или 10
дуката . То вреди и за министре и за владике .
Још већа је акција Адамова у Скупштини била после
270

пада либералнога акционога , министарства Стевче Михаило

вића , а за владе Љубомира Каљевића , чија је влада трајала
од Митров-дана 1875 до Ђурђев - дана 1876 године . Као пра
ви поборник либералнога начела , Каљевић је хтео да народу
да веће слободе но што их је давао намеснички устав од
1869 године . Каљевићева је влада зато поднела Скупштини
и ова је примила неколико законских рефорама , од којих су
најглавније ове : нов Закон о општинама од 8 октобра 1875
године и измене и допуне у Закону о штампи од 15 децем
бра 1875 године . Сви ови слободоумни закони имали су од
јека и на радикалну групу у Скупштини. Она је то употре
била да оствари уништење бирократског система . Адам , Ми
лија и Јеврем Марковић поднели су затим и велики предлог
о буџетским уштедама , које су се тицале свих министарста
ва . Од тих предлога главни су : Укидање жандармерије , уки
дање окружних начелстава , смањење саветниЧКИХ плата и
свих пензија већих од 500 талира . Нарочито је дугу дебату
изазвао предлог о смањењу саветничких плата , које је Скуп
штина смањила од 2.000 на 1.500 талира годишње . Вреди по
менути и предлог Адамов и другова, поднесен 30 новембра
1875 године, да се манастирска добра одузму за земљоделске
и занатске школе , а сви калуђери да се сместе у шест ма
настира без парохија . Овај предлог потписало је 50 посла
ника , а међу њима и један свештеник. Као што се види ,
Адам није био само теоретичар , него практичар и човек ван
редне политичке снаге.

У низу многих законских предлога , радикална је гру

па поднела један велики законски предлог о преустројству
државне управе . Ту се предлажу укидање окружних начел
става и стварање великих самоуправних срезова, укидање
свих посредних пореза, укидање стајаће војске и укидање
адвоката . Неки од ових предлога ушли су и у програм Ра
дикалне странке од 8 јануара 1881 године , као : укидање Др
жавног савета, укидање окружних начелстава и увођење по
деле земље само на општине и срезове, а обоје да се уреде
по начелу самоуправе ; да се стајаћа војска сматра просто
као школа за народну војску и да се држи само толико
стајаће војске колико је " потребно за њено правилно обуча
вање. Нарочито ваља истаћи реформе Адамове у просвет
ној струци . У њој су ови предлози : увођење обавезне основ
не наставе ; у свакоме срезу предвиђа се троразредна гимна
 271

зија, у којој би се учило оно што је потребно за земљо

радњу и занатство. Сем тих нижих гимназија биле би уста
новљене и више, шесторазредне гимназије , у којима би се
поглавито училе природне науке и математика , а које су
припремале за више стручно образовање . Ових виших гим
назија било би најмање шест у целој земљи . Најзад , дола
зио је Универзитет са свима факултетима .
Радикалне идеје Адама Богосављевића и његових дру
гова имале су одзива у Скупштини и сви сељаци, као и мно
ги трговци и варошани , без разлике партија , слагали су се
са Адамом у погледу стварања народне сељачке државе . Али.
и изван Скупштине, ове су идеје имале доста присталица .
Другови Светозара Марковића , школовани у Швајцарској,
прикупили су се у Крагујевцу , где је било седиште Скуп
штине , и ту су издавали политичке листове, у којима су за
ступали ове идеје . После смрти Светозара Марковића (у фе
бруару 1875) настављено је издавање „Ослобођења“ , а кад је
оно престало , покренуто је 15 августа 1875 године „ Старо
ослобођење“ под уредништвом Пере Тодоровића , а уз са
радњу : Саве Грујића , Николе Пашића, Пере Велимировића ,
Раше Милошевића , др . Лазе Пачуа и других . У овом послед
њем листу много се писало 0 овим предлозима Адамовим
у чланцима под натписом : „ Значај предлога Адама и дру
гова " . Поред тога овоме покрету пришли су и омладинци :
ђаци из Учитељске школе у Крагујевцу , а затим са Велике
Школе и Богословије у Београду .
Рат 1876 године није прекинуо акцију Адама Богосав
љевића и његових другова . Шта више , несрећно вођење пр
вога рата са Турцима увећало је још више присталице њихо
вих идеја. Велика Народна Скупштина , која се Састала У
Београду 14 фебруара 1877 године да прими погодбе мира с
Турцима , после првог српско - турског рата, била је у већини
против тадашње либералне владе Јована Ристића, те се вла
да постарала да је принуди , у присуству војске и кнеза Ми
лана, да прими услове мира , па да је одмах , после две одр
жане седнице, распусти . У овој Скупштини у броју опозицио
не већине био је и Адам Богосављевић . Адам је остао увек
шеф опозиције у Скупштини , мада његова реч , услед ратних
прилика, није више имала ону снагу коју је имала раније .
Тадашња либерална влада све је више постајала реакционар
на , употребљавајући сва могућа средства да сузбије опози
цију ...
272

На овим изборима од 29 октобра 1878 године, а по свр

ном српско- турском рату , влада Јована Ристића добила је
132 посланика , а опозиција 40. У броју опозиционих послани
ка , који су скоро сви припадали радикалној групи , био је н
Адам Богосављевић . Тада је ушло у Скупштину још неко
лико енергичних и борбених људи као : Никола Пашић , поп
Милан Ђурић , Риста Поповић , поред ранијих Д. Катића, Р.
Тајсића, Милоша Глишића, поп Марка Петровића и Паје
Вуковића .
Ова се Скупштина састала 21 новембра 1878 године н
радила је до половине јануара 1880 године . После закључе
ња ове Скупштине, Адам се вратио у своје село, али су тада
за њега настали врло тешки дани . Либерална влада Јована
Ристића, коју је тада свесрдно помагао кнез Милан Обрено
вић , отпочела је гоњење својих противника . Адамово опо
зиционо држање у Скупштини , а нарочито за време либерал
них влада од 1876 до 1880 године, није било по вољи тадаш
њим власницима . Преко полицијских власти, влада се најпре
окомила на Адама. У једном писму, штампаном 20 фебруара
1880 године у „ Виделу “ , Адам се жали да власт (полиција)
хоће да га премести за житеља села Јелашнице (среза заје
чарскога , округа црноречкога), а он је дотле био житељ села
Копривнице (среза и округа крајинскога), само зато што је
он после рата , оставши без куће, коју су му Турци за време
рата порушили , опет подигао кућу на своме имању , које је
било на граници округа крајинског и црноречког и које је
једним делом припадало крајинском, а другим делом црно
речком округу. Затим је влада пошла и даље. Она је наре
дила да се Адам ухапси за неку ранију кривицу (од пре
четири године), а коју су владини људи овако објашњава
ли : „ У рату 1876 године, кад су Турци опљачкали нека села
у Крајини , па и Адамову Копривницу, он, Адам, крене се са
колима и дође у село Дубочане . Обије ту општински кош,
узме кукуруза колима , а кад је претседник општине хтео
уставити волове и захтевао да не дира њину храну, Адам
се прихватио за револвер и запретио отпором ко му стане
на пут. Сељаци поводом тога дигну оптужбу и ствар дође
власти на увиђај.“ .
Међутим, пријатељи и присталице Адама Богосавље
вића овако су претстављали ову кривицу Адамову . Кад је 20
јуна 1876 године наша војска са бојне линије вароши За
 273

јечара отступила , сва села округа црноречкога напуштена

су и народ се отселио у збегове. Тако су била напуштена
села : Дубочане , Глоговица , Рготина , Салаш и друга . Поједи
ни сељаци ових села , с опасношћу по свој живот, долазили
су из збегова у села да себи набаве храну . Кроз сва ова села
прошла је турска регуларна војска , пустошећи , а за њом су
ишли Черкези и башибозуци , задајући самртни страх на све
стране . Не може се замислити да је општинска власт била
непрестано у Дубочанима , када је село већ било пусто . А и
сам кмет, који је ову ствар доставио полицији , са страхом
је у то време долази у село да узме храну и однесе сво
јима у збег. Ничим се није могло доказати , да је Адам по
тргао револвер на кмета зато што му је сметао да узме ку
куруз из дубочанскога коша. Шта више било је сведока
који су тврдили да је Адам рекао кмету : „Немојте ми за
брањивати кукуруз , напред се у моје село не сме, јер су
тамо Черкези , а натраг ми је немогуће вратити се, јер не
мам чиме децу и моју фамилију исхранити ; дајте ми макар
у зајам , па ћу вам у своје време вратити или новцем пла
тити !"
Из свега овога се може видети , да ли је ово била кри
вица да се Адам оптужује за разбојништво и ставља у при
твор ! Најзад треба констатовати и то да су у то време, за
време рата , у земљи владали војни закони и војне власти ,
које не би ову ствар пропустиле и оставиле да је после че
тири године редовне власти ислеђују само да је та ствар у
опште и заслуживала какву расправу !

Акта о овој ствари Адамовој стајала је под кључем у

столу капетана среза зајечарског све до јесени 1879 године .
Тада је министар унутрашњих дела, Јаков Туцаковић , пре
гледао акта и наредио 14 октобра 1879 године да Адама не
дирају док се не сврше скупштинске седнице . Кад се почет
ком 1880 године Адам вратио у село, власт је предузела по
новно ислеђење над њим. Не водећи рачуна да је Адам био
још увек народни посланик , да је у рату пострадао , - jep
су му Турци за време првога рата порушили кућу, отералн
стоку, однели алате и библиотеку, полицијска власт ста
вила га је у зајечарски притвор 17 марта 1880 године . Адам
је изјавио да је болестан, али му власт није веровала и тек
на сведоцбу лекара одведен је у болницу 18 марта , баш оно
18
274

га истога дана када је у своме селу изабран за претседника

општине. У болници је констатовано да Адам има запаљење
плућа. Тада су му почели давати лекове , али је он пио само
чај . Ватра је узимала све већег маха и Адал је умро у бол
ници 19 марта у два часа после подне . Тело његово прене
сено је из болнице у цркву зајечарску, где је опојано 20
марта у присуству великога броја грађана и свега два , три
чиновника . Адамово тело преноћило је у цркви , а 21 марта
однето је у село и сахрањено у копривничком гробљу . Вест
о његовој брзој и неочекиваној смрти разнела се одмах по
целој земљи . Она је изненадила све његове политичке при
јатеље те су они посумњали да је умро природном смрћу , већ
су тврдили да је у затвору отрован од полиције . Утисак је
био тежак , оптужба још тежа .

Одмах по сахрани Адамовој , његови пријатељи, сумња

јући у његову природну смрт, затражили су да се Његово
тело секцира . Власт је морала на то пристати : тело је из
вађено из гроба и секција је извршена 24 марта на гробљу
у Копривници . Секцију је извршило пет лекара , а међу њима
су била двојица (др . Јован Данић и др . Павле Стејић ) који
су учествовали као изасланици породице и пријатеља Адамо
вих . Ова су два лекара утврдила, да се код Адама још пре
но што је био затворен , појавило запаљење оба плућа, услед
чега је и умро . Према томе њихово је мишљење : „ Да је из
весно болест, услед недовољне неге у затвору, у самом ње
говом почетку, а нарочито и поглавито услед душевнога по
треса при хапшењу, погоршала се, узела на се озбиљан ка
рактер и смрт тако нагло ускорила “ . Али је и поред овога
задуго владало уверење код Адамових пријатеља и у наро
ду да је Адам био отрован.

Колико је смрт Адамова била велики губитак за него

ве политичке пријатеље , сведочи и чланак који је изашао у
„Виделу“ у броју 37 од 21 марта 1880 године , под натписом :
,, Адам Богосављевић , врсни борац за народна права , мртав
је !“ У њему се између осталога , вели :
,,А над телом мртвога Адама да сакупимо последње
мисли, да замуцамо потмулим гласом , да се запитамо колики
губитак тај ? Народ је изгубио у њему чврстог и непоко
лебљивог борца за уставна права, претставништво узор стал
 275

ности и карактера, суграђани његови врснога грађанина и у

читеља, породица нежнога хранитеља ! А ми ? Ми за нам гу
битак немамо имена ! ... Одлучним својим радом са скупшти
нама стекао је Адам Богосављевић врло много противника
код владајућег сталежа , но најгрознији од свију је онај што
га 19 марта задеси. Ми, његови другови, продужићемо мучну
борбу , која је сада још мучнија што је из њених редова не
стало онаке снаге какве је био наш непрежаљени Адам. Но
он нам је показао пример како се бори за начела, и ми ћемо
се старати да нашим радом осведочимо да драгоцени живот
нашега друга није узалуд пропао !“

На глас о Адамовој смрти, његови начелни и политич

ки пријатељи приредили су му парастосе по свој земљи, по
чевши од Београда до Тајсићевог Тијања. Из Пожаревца је
послат телеграм „ Виделу“ : „ Адам је дакле умро ! Сломило се
од Крајине крило !“ Ту је образован одбор за прикупљање
прилога, од којих се образовао „Фонд за обучавање и издр
жавање Адамове породице“ . Проглас за прикупљање прилога
потписали су: Никола Пашић и Сава Обрадовић , народни по
сланици, као и Стева Милићевић , члан општинског суда у
Пожаревцу , доцније уредник „Самоуправе“ и преводилац Кол
бове „Културне Историје Човечанства" .
*
Адам Богосављевић је био несумњиво маркантна поја
ва и врло значајна личност у нашој политичкој исгорији . Он
је био велики политички борац и прави заштитник народ
них интереса . Са правом се може рећи , да је он, примењу
јући идеје Светозара Марковића на ондашње политичке и
привредно- економске прилике у Србији, био творац радикал
нога покрета , из кога је постала Радикална Странка почет
ком 1881 године .
Адам је био прави „ сељак филозоф “ , како су га савре
меници назвали . Својој природној даровитости Адам је при
дружио образовање, које му је школа дала и које је сам
допунио читањем , те је могао створити прави програм свога
рада у Скупштини . Наоружан ваљаним особинама духа и ка
рактера, као и својим другим личним способностима , он јe
био у стању водити борбу против људи , који су у политич
ком животу Србије већ били стекли известан реноме и при
знање, тако да се са њима није лако могло улазити у борбу .
276

Адам је међутим свакога ценно по раду и по личној вред

ности.
У своме раду био је Адам неуморан и до краја издрж
љив , а у борби против бирократскога система није презао ни
од какве опасности . Иако борбена духа , Адам је у своме го
вору и држању увек показивао мирноћу , хладнокрвност и
тактичност. Скроман, он је по нарави био увек готов да са
слуша и другога, а оштар карактером био је спреман да и
најоштријим речима осуди све што не ваља . Говори у Скуп
штини били су му јаки и логични , предлози увек поткреп
љени јаким доказима и јасним примерима . Предлози Адама
Богосављевића у Скупштини многима се данас чине несавре
мени и демагошки . Међутим, Адам није био демагог, јер
све што је радио било је његово чисто уверење , које је он
и својим радом и самим животом дословно потврђивао .
Да га смрт није рано уграбила , у тридесетшестој годи
ни живота , Адам би несумњиво много урадио на пољу по
литичких слобода и народнога благостања. Један део њего
ва програма политичке слободе остварили су његови
другови и они који су наставили његов рад у Радикалној
Странци, прилагођавајући његове идеје духу времена и мо
гућностима остварења. Други део Адамова програма - еко
номско благостање сељака - још увек потребује искрених и
вредних радника .
МИЛАН А. КОСТИЋ .
( Из ускршњег издања „Самоуправе “ , 11 априла 1936 године) .
 277

БЕОГРАДСКИ РАДИКАЛНИ МИТИНГ 1896 ГОДИНЕ

ЦРТИЦА ИЗ ИСТОРИЈЕ НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ

СТРАНКЕ . ---

I
Својим општим политичким начелима и својим програ
мом , Народна Радикална Странка није у ствари дала ништа
апсолутно ново и што би само у Србији поникло , да би за
служивала сва она гоњења која су је снашла још од почетка .
То су била либерална начела, постала и у Србији и у Евро
пи много пре појаве Радикалне странке. Али, њено уређење
и њен начин рада у народу за Србију је заиста била права и
потпуна новост . Сасвим је нешто ново био њен Главни Одбор
са великим бројем окружних, среских и месних (општинских)
одбора , који су за њега били чврсто везани. Права војска :
ђенералштаб , дивизије , пукови, батаљони и чете ! Затим : је
динство команде, јединство тактите , потпуна сагласност у ра
ду й у погледима за целу земљу. Уз то све : права војничка
диспициплина . Главни Одбор одлучује и наређуеј према из
вештајима и жељама оних мањих одбора . У таквој уређеној
војсци сваки се осећао јак и обезбеђен. Такво уређење дота
да није имала ниједна политичка странка у Србији , ако се
оне раније , често несталне , политичке групе могу у опште и
назвати политичким странкама .
Друга права новост у политичком животу Србије били
су зборови Радикалне Странке, опет зборови по општинама ,
по срезовима , по окрузима и зборови за целу земљу. Таквих
политичких зборова за целу земљу дотада у Србији није би
ло. Само су издалека на ове зборове били налик скупови То
ме Вучића Перишића. Вучићеви скупови били су обично слу
чајни и вучићевски. Међутим сви радикалски зборови су би
ли унапред заказани скупови, са одређеним дневним редом,
на њима је биран председник, секретар (перовођа , деловођа) ,
вођен је записник и доношена писмена резолуција, која је
саопштавана Главном Одбору и објављивана у партиском ор
гану. Свеколико ово зборисање , као и сав рад странке , било је
одређено странкиним статутима, који су странку претварали
у једну правну организацију . То је правни поредак који има
и правну санкцију : ко неће да слуша, уклања се из странке .
Одредбе закона о зборовима и удружењима који је
278

Народна Скупштина, по предлогу владе Милана Пироћанца ,

донела 1881 године, радикали су одмах прихватили и исКО
ристили до краја. На све стране су се и скоро сваки дан
сазивали и приређивали радикални зборови . На тим су
зборовима објашњавана начела Радикалне странке , уписива
ни нови чланови и жестоко нападали странкини противници ,
а нарочито напредњаци, који су тада били на влади. Поред
храбријих , окретнијих и речитијих људи из народа , малих
трговаца, занатлија и сељака, на тим су зборовима , од самог
почетка странкиног живота , учествовали свештеници, учите
љи и професори. Због тога су радикални противници , хоте
ћи да се подсмехну нашој странци и да је потцене, говорили
често да је Радикална Странка управо „професорска“ стран
ка. А тешко земљи којом управљају професори , и то још
професори зоологије и ботанике !
Народ је на све ове зборове ишао радо и одушевљено ,
као што је ишао на своје саборе или заветине. Говорници су
са заносом и уверењем на радикалним зборовима говорили
народу његовим језиком : његовим речником, његовом грама
тиком и синтаксом. Они су врло добро и тачно погађали
(„ вадили из душе" ) народне жеље и мисли и наглашавали да
су све те жеље већ ушле у програм Народне Радикалне
Странке , који је и састављен само од тих народних жеља.
Народ је , због тога, одушевљено прихватио радикални про
грам и уписивао се у странку, добивао чланску карту и
за њу плаћао у оно време по три динара . Веће газде , и у
селу и у вароши , и чиновници -- нарочито полицијски -
нашли су се у правом чуду, јер су се по њиховом увере
Њу „гегула“ и „ ћивта “ и сувише „ обезобразили “ , па др
жаву и њену власт не „ вермају “ . Пре четрдесет година (од
1838) у Србији је постојао само један Вучић, који је убри
згавао бес у сељака, а сада се скоро у сваком срезу поја
вио бар по један такав човек, који је отварао јавну диску
сију о свима светињама бирократије и о свима мистеријама
државне управе .
Видећи колико радикали са овим зборовима успевају у
народу, покушали су и либерали и напредњаци да приређују
такве састанке и зборове. Али залуду ! Пашић је први про
ломио брешу и за њим је био пошао сав народ. Напред
њацима су остале велике газде и полиција са њеним „ сеј
менима “ , а Јовану Ристићу његове личне велике заслуге к
 279

„ Друштво за неговање књижевности“. Залуду је Владан Бор

ђевић у својој „Отаџбини“ ударао на „охлократију“ (влада
―――――― где ce
гомиле ) , а у београдској „Грађанској Касини " ,
скупљала београдска новчана и чиновничка елита, ― ПОД
ругљиво причао о радикалним новинама које се продају по
„пет пара број“ . Од њихове потпуне пропасти либерале , и,
нарочито , напредњаке спасао је само краљ Милан , добро
подупрт „ тајном конвенцијом “ са Аустро -Угарском од 1881
године . Управо, баш оваквим уређењем и овим зборовима
Радикална је Странка за свагда онемогућила либералима и
напредњацима да дођу на владу кроз Народну Скупштину.
Тај пут је она за себе потпуно освојила , а либералима и на
предњацима , као и њиховим духовним потомцима , остављан
је једино капиџик.

II.
Поред зборова по општинама, срезовима и окрузима,
Радикална је странка приређивала и зборове за целу зем
љу. По странкиним статутима , ово су у ствари биле „ годиш
ње скупштине“ на које су долазили , с правом одлучивања,
изасланици (делегати ) оних мањих одбора. Али је на Te
скупштине, поред изасланика , имао право да дође и сваки
члан и пријатељ странке . Због тога су ти општи зборови
били увек врло велики по броју учесника . Тим својим бро
јем и великим одушевљењем они су утицали на оне који
су се колебали и нису могли да се одлуче у коју ће странку
ступити да приступе Радикалној странци.
Први такав годишњи збор Радикалне странке одржан
је, у јулу 1882 године, у Крагујевцу , на Илиним водама .
Ту се било искупило преко 10.000 људи из свих крајева он
дашње Србије. Из Београда (нарочито великошколци ) , из
Ваљева , па чак из Зајечара , Неготина, Пирота, Врања, Ужи
ца и Шапца многи су ишли пешке у Крагујевац. На томе
су збору . Јован Ђаја и Пера Тодоровић врло речито народу
протумачили начела Радикалне странке . Тада је, уместо до
тадашњег привременог , изабран и утврђен први стални Глав
ни Одбор , коме је председник био Никола П. Пашић .
Овај је збор био врло значајан . На њему се први пут
врло јасно показало да је Радикална Странка у народу ухва
тила врло дубок корен, да је већина народа у њој . С једне
стране то је користило странци, јер је отада њој нагло при
280

лазио и онај део народа који је дотада оклевао да јој приђе .

Али , с друге стране , тада су и напредњаци , који су тада
били на влади , и краљ Милан са њима, јасно видели да је
радикални покрет врло озбиљан народни покрет и да треба
предузети одлучне мере ако се озбиљно мисли, да се он суз
бије. Сукоб који је између краља Милана и напредњака с
једне и радикалног Главног одбора с друге стране настао
још раније, у току 1881., сад се веома заоштрио . Тимочка
буна и погибија радикала на Краљевици (1883) природан је
завршетак овога сукоба. Тада је управо уништен радикални
Главни Одбор (Пашић је прешао у Бугарску , неки су чла
нови погубљени, а неки осуђени на робију ), и тако је стран
ка обезглављена . Па ипак странка није уништена , већ је
само заустављен онај њен силан замах. Остали су они мањи
странкини одбори који су попут неке гериле - ипак одр
жавали Радикалну странку у животу. Оно одушевљење на
Илиним водама давало је наде да ће странка ипак преболе
ти пораз на Краљевици .
Догодило се нешто што се није очекивало . Баш сам
краљ Милан, најодлучнији непријатељ радикала , био је --
после пораза на Сливници (1885) , ― принуђен да позове у
помоћ радикале , и да тако баш он припомогне да Радикална
Странка оживи поново (1886) . Он је шта више дао владу ра
дикалима удруженим са либералима Јована Ристића (1887),
па потом самим радикалима (Сава Грујић , 1887/8 г.) . Најзад ,
био је принуђен да пристане да се Устав од 1869 године за
мени Уставом од 1888 године, који је састављен потпуно у
духу начела Радикалне странке. То је био сада потпун по
раз политике краља Милана и његове личности , а потпуна
победа радикала. Тада је краљ Милан оставио престо и оти
шао на хаџилук , у Јерусалим , а Пашић је дошао у Србију,
дочекан од народа како нико дотада није био у њој доче
кан (у марту 1889) .
Одмах после доласка Пашићева у Србију, одржана је
у Нишу, 28 маја 1889 год. (по ст.) годишња скупштина Ра
дикалне странке. На тој је скупштини поред других го
ворника ― Јован Ђаја веома лепо описао живот Радикалне
Странке после Тимочке Буне. Тада је обновљен и Главни Од
бор , коме је опет Пашић постао председник. На државној
управи била је радикална влада Саве Грујића. Пашић је по
стао председник прве Народне скупштине, изабране по уста
 281

ву од 1888 године. Ова нишка радикална скупштина није

била велика по броју учесника , јер су на њу били дошли по
главито изасланици оних мањих одбора , и то не свих.
Трећи велики збор Радикалне странке одржан је на
самој Краљевици, код Зајечара, 8 септембра 1891 године .
Тада је већ Пашић био председник владе. И овај је збор
био врло велики по броју учесника На њему је било око
15.000 људи, али не из целе Србије, јер је из округа чачан
ског, ужичког , подринског и ваљевског било врло мало уче
в сника. То се догодло поглавито због тога што се већ тада
у странци појавио раздор, коме је извор у сталном трвењу
између краља Милана и краљице Наталије , а исто тако и у
поступцима понеких истакнутих чланова странке који су већ
показивали вољу да се не покоравају Главном Одбору. Нај
немирнији је био Ранко Тајсић , који се и сувише залагао за
Краљицу Наталију. Исто тако и Јован Ђаја и Коста Тауша
‫ ܕ‬новић хтели су да раде на своју руку. Дошло је било до
неког неслагања и између Пашића и Саве Грујића , који се,
док је Пашић био у изгнанству , сматрао као вођа Ради
калне странке. Управо, већ су тада биле на помолу три
групе у Радикалној Странци . Група Саве Грујића (погла ..
вито моравски , београдски и крагујевачки округ ), група Jo
вана Ђаје и Косте Таушановића (из свих крајева понеко) и,
најјача, група Николе П. Пашића . Због овог неслагања , Па
шић је изабрао за зборно место Зајечар , на периферији , да
би његови противници дошли у мањем броју. Он је то прав
дао потребом да се укаже поштовање радикалним мучени
цима , који су ту стрељани 1883 године .
На томе је збору Пашић одржао говор о потреби чвр
сте дисциплине у странци . Тада је изабран нови Главни од
бор у који нису ушли Миша Вујић, Сава Грујић, Јован Баја ,
Коста Таушановић и Ранко Тајсић . Главни странкин орган
„Одјек “ (од 6 септембра 1891 г.) препоручивао је ово : „ У на
шим редовима не сме бити јаза, где би непријатељи народ
и слободе могли покушати да пробију . Морамо остати оно
што и досад бесмо: чврст бедем праву и слободи , напретку
и лепшој будућности српскога народа.“ Па ипак - јаз је
био ту! Још мало само , па би се указала и прилично дубока
провалија . Тада су на влади били радикали , а противник је
био слаб те није могао натерати радикале да збију редове
као раније. То је заиста могло бити судбоносно за странку.
282

Али су се тада и радикали рђаво варали у рачуну.

Занесени успехом и победом , заборавили су да, ако је краљ
Милан и отишао, остао је капиџик, и то широм отворен за
противнике радикала . Видећи да код радикала попушта дис
циплина , тадашњи краљевски намесници иза којих је био
краљ Милан, главни и највећи противник Радикалне странке,
збацили су радикале са владе, и на владу довели либера
ле, који су тада у Скупштини имали 14 посланика од 160
(144 радикала , 2 напредњака и 14 либерала ). Тај ударац (3
августа 1892) поново је збио радикалске редове и поравнао
онај опасни јаз . То се показало на великом радикалном
збору у Алексинцу (23 августа 1992) , када је поново враће
на потпуна слога у странци. Тада је у Радикалну Странку
отворено пришао и песник Јован Јовановић -Змај, поздра
вивши радикалски збор овом депешом : „Што досада нисам
био, молим да ме сада примите за члана Радикалне Стран
ке, донде док се не залечи рана парламентаризму задана,
донде док год будете по нужди опозиција, свесна, поштена,
лојална, узвишена, достојанствена . Сретан вам био патри
отичан рад !"
После овога дошли су чувени Рибарчеви избори за
Народну Скупштину (у фебруару 1893 године ), који су били
исти онакви као и избори вајнога радикала , а у ствари Ри
барчева духовног потомка , Веље Поповића , 5 маја прошле,
1935. године!. Затим је дошао 1 април 1893. год., па 9 ja
нуар 1894 године и најзад 9 мај те исте, 1894 године . Тада
је обустављен устав од 1888 године и враћен у живот устав
од 1869 године, Показало се да је капиџик био ипак пречи
и лакши пут да се на власт дође. Чему је тај пут најзад
довео , зна се. Главно је да су радикали били поново суз
бијени, а либералима и напредњацима победа је била обезбе
ђена. Настало је деветогодишње доба „Велике ПОЛИТИЧке
кризе“ у Србији (1894—1903 ) .

III.

Укидање устава од 1888 године и враћање у живот

устава од 1869 године (9 маја 1894 године) затекло је Ради
калну Странку у тешкоме стању . Поступак краља Алексан
дра Обреновића, који је 1 априла 1893 године, узео кра
љевску власт иако није имао ни пуних 17 година (а по уста
 283

ву требало је да има пуних 18) одушевљено су поздравили

и радикали и напредњаци , премда је то било очито гажење
једне позитивне уставне одредбе . Томе је био једини разлог
она бесомучна либерална владавина од 9 августа 1892 до 1
априла 1893 године. Тим „ државним ударом “ краљ Алек
сандар је ослободио народ праве напасти. Па ипак , нашло
ce и радикала и напредњака који се тим поступком младога
краља нису одушевили , јер су то сматрали као рђав знак
за будућност. „ Кад је курјаче почело тако да уједа још док
му зуби нису очврсли , шта ли ће радити кад му очврсну !“
питали су се радикали као непријатељи краља Милана
Обеновића. Међу овим радикалима био је баш и Пашић. По
причању Саве Грујића , Пашић је одбио понуду краља Алек
сандра да он изврши овај удар . Због тога је Пашић , прем
да је после 1 априла изабран за председника Скупштине, по
стављен за посланика у Петрограду . За то се наводило као
разлог што је Пашић , који је уживао велико поверење у
Русији, најбоље могао да утврди и одржава наклоност Ру
сије према Србији . То је било истина, али је истина и то да
је тада било неопходно потребно да се Пашић уклони из
Србије и одвоји од Радикалне странке.
Уместо Пашића остао је у Србији Сава Грујић, који
није могао да одржава дисциплину у странци и да савлађује
Нове сплетке краља Милана . Велики део радикала и Из
Главног одбора и оних око „ Одјека“ и радикалног часописа
„Дела“ хладнили су према новоме режиму и прижељкивали
да се Пашић врати из Петрограда . У таквим приликама Па
шићу се међутим није ни долазило у Србију.
,,Ви ме зовете тамо" одговорио је Пашић , 4 јануара
1894, из Петрограда на писмо Саве Грујића. „Како ми ОДО
вуда изгледа, не иде ми се . Али ипак мораћу да дођем, јер
штету од расула радикалне странке претрпеће земља. Дога
ђаји светски затећи ће Србију растројену, и без јаче стран
ке, која би могла народом управљати ― а то би Србију са
свим оназадило , да не речем : упропастило. Доћи ћу, само
још не могу знати када ћу моћи да кренем .“ Пашић није до
шао : 9 јануар га је затекао у Русији.
„Расула“ је дакле било у Радикалној Странци. Оно је
настало у вођству , па се започело ширити и у народу. То је
- као и Ристића 1892 г. -- охрабрило краља Милана и кра
284

ља Александра , иза којих су били делови либерала и напред

њака , као и други неки фактори који су онда били за Обре
новиће , да изврше удар од 9 маја 1894 године.1 ) Због овог
стања у самој странци , радикали су морали да приме овај
удар без јачег отпора . Шта више, Главни Одбор одлучио је
да буде у пасивној опозицији ; да против новога режима
води борбу кроз своје партиске листове, а да рад у народу
обустави или сведе само на најмању, најнужнију и најцели
сходнију меру. Главно је било: држати и храбрити народ да
издржи притисак и остане веран Радикалној Странци и ње
ним начелима. Главни је одбор веровао и надао се да ће се
овај нови режим сломити под теретом својих сопствених гре
хова , као што се сломио и режим краља Милана (1883-1888)
и режим либерала 1892-1893 године . И заиста, било је до
ста разлога да је Главни Одбор могао 9 јануара 1896 године
да утврди да је тај режим у ствари пропао , захваљујући
баш оваквом држању Радикалне странке: „ Пасивно држање
Радикалне странке допринело је да се избегну сукоби, који
би природно следовали из оних покушаја и који би само по
могли учвршћивање њихово (т. ј. покушаја „да се Србија
врати на основу политике... од пре 1888 године“ ) и оне по
литике која их је створила “ („ Одјек “ , бр. 10, од 18 јануара
1896).
Нови режим, који се одликовао честим променама вла
да и непрестаним сукобима између либерала и напредњака
у влади , ударио је свом снагом на радикале . Најјачи осло
нац Радикалне странке биле су општине, а оне су биле у
рукама радикалских управа што их је сам народ слободно
бирао . Смењене су скоро све те управе, а на њихово место
постављени су „ регенти “ , од којих су многи били врло неис
правни људи . Тако исто и на изборима за НОВУ Народну
Скупштину (1895), у к ма радикали нису учествовали , вла
да је успела да изабере неколико баш рђавих и у народу
омрзнутих људи. Тада је за народног посланика , на пр. , и
забран и онај Вуја из „ Горског цара“ Светолика Ранковића ,
који је био осуђен на четири године робије за јатаковање
„горскоме цару“ ( хајдуку Деспићу) . Под изговором да се

2 ) Ложа слободних зидара , који су у оно време зави .

сили од Пеште и који су помагали политику Миланову , па,
према томе , рушили радикале .
 285

сузбија хајдучија , свирепо је мучен народ у Драгачеву : се

љен је из једнога села у друго , куће су паљене и рушене и
села насилно ушоравана !
Међутим настао је застој, учмалост и неред у свима
државним пословима . Народ се завадио са државом па ce
старао да јој смета кадгод је и чиме је год могао . Није у
ствари била много мање црна слика стања у Србији од оне
коју је насликао „Одјек “ у бр . 10 од 18. јануара 1896 : „При
лике, у којима се земља данас находи и сувише су тешке
и мучне. Двогодишње експериментовање довело ју је на иви
цу погибли. Углед и кредит земаљски изгубљени су, безбед
ност је у земљи компромитована , државна организација је
расточена, деморализација је ухватила дубока корена и за
хватила широке слојеве , трговина и привреда су потпуно за
чамиле и натраг удариле, финансије државне су у оним пре
ломима и расипањем доведене у један положај који нас је
свео на ступањ Турске и Јегипта, одричући нам способност
да сами рукујемо својим финансијама."
И сам краљ Александар Обреновић убрзо је увидео да
је режим од 9 маја 1894 потпуно незгодан и штетан, и да је
погрешио што је тада послушао свога оца и његове прија
теље у Србији и изван Србије. Због тога је сада послушао
савет своје мајке, краљице Наталије , и њених пријатеља, па
је настојавао да се измири са радикалима и да поврати у
земљи уставни и парламентарни режим. У јуну 1895 године
отпустио је владу Николе Христића и на владу довео на
предњака Стојана Новаковића . Новаковићев задатак је био
да задовољи напредњаке који су били у већини у Скупшти
ни (Никола Христић се старао да изабере напредњачку скуп
штину), те да они приме груписање државних зајмова , (чу
вени „Карлсбадски аранжман“). Са друге стране Новаковић
је, као угледна личност , високо цењена и у радикалним кру
говима , имао да у поступке власти према радикалима унесе
умереност и да их тако увери да краљ Александар искрено
мисли на повратак уставне владавине. Новаковић је успео да
испуни свој задатак у већој мери. Он је убрзо започео раз
говоре о промени устава са радикалним првацима. Упоредо
с њиме , о томе је и Краљ Александар такође у том смислу
разговарао прво са Савом Грујићем, па после са Пашићем и
Мишом Вујићем .
286

Пашић је и у овим разговорима , као и увек , био врло

обазрив , јер није веровао у искреност краља Александра О
бреновића . Веровао је да се у Србији не може повратити
редовно стање нити поверење између народа и круне све
док је жив краљ Милан са својим везама са Бечом . Па ипак
и Пашић и Главни Одбор пристали су да помогну и краљу
Александру и Новаковићу и да прекину са дотадашњим па
сивним својим држањем . Због тога је Радикални Главни Од
бор одлучио 9 јануара 1896 „ да Радикална Странка поново
ступи у политичку акцију “ . Пошто је прво објаснио зашто
је странка дотада била пасивна , Главни Одбор наводи раз
логе зашто сада ту пасивност прекида .
Разлози за то били су ови : 1 ) Што су пропали поку
шаји са неутралним владама и владама из мањине ; 2) што
је и та мањина дошла до уверења да ово нередовно и при
времено стање треба заменити дефинитвним, и, најзад , 3)
што је Главни Одбор Радикалне странке стекао „ ако уве
рење да је Његово Величанство , држећи се старих традици
ја свога узвишеног дома : да снага Његова почива у спора
зуму с народом , одбило све намаме да земљом апсолутно
управља , те је тиме пресекао и све оне интриге , управљене
на све јаче одвајање круне и Народа ."

IV.
Обавештавајући народ о овој својој одлуци , Главни
Одбор је одмах позвао радикале да обнове све своје одбо
pe , а нарочито општинске и среске, и да га о томе што пре
известе . Да би се овај посао убрзао , Главни Одбор је нало
менуо да су у изгледу општински избори , а то је оно што
је народ у маси највише желео у оном тренутку . За ово је
Главни одбор међутим имао и други значајан разлог . Спо
менуто је већ оно „расуло“ у странци у почетку 1894 год .
Удар од 9 маја 1894 то је расуло само зауставио , али га
није сасвим уклонио . Сем тога, десило се, после 9 маја 1894 ,
да су неки радикали радили чак и против одлука Главног
Одбора и помагали разне нерадикалне режиме. Многи су
радикали тако н . пр . чак и честитали краљу што је укинуо
устав од 1888. г. Премда се знало да су те честитке у нај
више случајева изнудиле полициске власти, ипак се то сма
трало као слабост и недовољно пожртвовање за странкина
начела. Потребно је било у народу повратити јединство и
 287

слогу, одушевљење и храброст, а за то су најзгоднији били

политички зборови .
Одмах после ове одлуке , поново је узаврела цела Ср
бија : на све су стране одржавани политички зборови на
којима су се чуле врло опоре речи за тадашњи режим. Вла
сти су сматрале да радикали у том погледу прелазе допу
штене границе , па су настојале да овај њихов нов покрет
задрже. Али залуду : покрет се претворио у праву бујицу,
заталасан народ није се могао зауставити. На среске се збо
рове ишло са заставама , одушевљењем и песмом.
Тада се певала песма :

„Дивно ли се данас сунце рађа,

Радикал се с радикалом срађа."

Ову су исту песму певали и радикални противници , за

мењујући последњу реч „ срађа“ са „свађа“ ! На све се стра
не захорила поново она тужна песма о Љуби Дидићу :

„ Глас се чује, Љуба Дидић вели “ ...

За време овог радикалног покрета догодили су се ови

значајни догађаји . Краљ Александар је у марту путовао у
Атину, како се онда говорило , ради веридбе са Маријом,
ћерком руског великог кнеза Ђорђа Михаиловића , која се
тада находила у Атини. Бугарски кнез Фердинанд дошао је
у Београд , у посету краљу Александру, 26 априла 1896. У
исто време не престаје трвење између краља Милана и кра
љице Наталије и њихово отимање око утицаја на сина . Све
је ово забављало владу Ст. Новаковића а помагало ради
калима, јер су слободније могли да се крећу, да своју стран
ку организују и снаже .
Главни Одбор је желео да и на други начин покаже
свету снагу Радикалне странке, те је 15 маја одлучио да
се на дан 15 јуна 1896 одржи „један збор радикалаца (ми-
тинг), на који имају приступа сви чланови странке и који
има један одређен нарочити задатак : да буде израз и носи
лац једне политичке енунцијације о стању и политичком по
«،
ложају у земљи."
Охрабрен овим одушевљеним замахом у народу , који
се свуда кретао у духу намера и наређења његових, Главни
Одбор је истога дана одлучио да примени странкиНУ ДИСЦИ
плину према свим ОНИМ члановима странке који су се ра
288

није огрешили о Њене интересе. Тада је одлучено „да сви

они, који су приликом суспендовања Устава од 1888 године
потписали познате телеграме којима се одобрава тај чин, не
могу од сада бити никакви часници у страначкој организа
цији, ни њени кандидати ни при каквим, било општинским
било скупштинским изборима или другим каквим пословима ,
у којима би странка учествовала и кандидате своје исти 1
цала ―――――― све донде док они својим новим , позитивним радом
не би дали повода странци да ову одлуку измени у њихову
корист."
А да би показао да се не шали , Главни Одбор је у
истој седници искључио из странке Перу Вукићевића и Ди
митрија Илиџановића, адвокате из Ниша, Максу Петрови
ћа и Аврама Сандића, чиновнике, и Јову Јовановића , из
Краљева . Исто тако одлучено је да се Михаило Кр . Ђорђе
вић више „не сматра као члан странке“ , због тога што је
пристао да буде минстар у влади Николе Христића .
Међутим, овај се митинг није могао одржати на Ви
дов-дан, 15 јуна , јер је за тај дан заказан долазак црногор
ског кнеза Николе у Београд , те га је Главни Одбор одло
жио за 24 истога месеца .
Долазак кнеза Николе у Београд изазвао је необич
но одушевљење . Београд се орио од песме : „ Онамо , онамо,
за брда она“. Радикални „Одјек “ (бр. 92, од 15 јуна) писао
је : „ Освануо је данас радостан дан свему српском народу .
Виле посестриме с Рудника и Ловћена , с Дурмитора и Фруш
ке Горе данас се дозивају и једна другој кроз плач довикују
песму утехе и наде, јер се данас кнез Црне Горе и Брда, Ни
кола I, у Београду састаје с краљем Србије Александром 1.
Први пут откако је Србије и Црне Горе посећују се два
владаоца из српских слободних покрајина. На Косову су се
растали и после пет векова састају се на слободној срп
ској земљи и састанак им је на Видов - дан ! Колико гор
ких успомена за српски народ ! Што је неслога разорила ,
то нека слога обнови !... С колико љубави и поноса , с коЛИ
ко вере и наде гледа српски народ у обема српским држа
вама на своје владаоце !...“
Кнез Никола провео је у Београду три дана , походе
ћи установе и примајући политичаре и државнике . Прису
ствовао је свечаној седници Српске Краљевске Академије , на
којој је песник Змај проглашен за академика и на којој је
 289

председник Академије Милан Ђ . Милићевић одржао врло

леп говор о значају науке и о слози у српском народу .
После одласка кнеза Николе, радикали су се још жив
ље спремали за свој митинг. Радикални покрет изненадио је
и Ст. Новаковића и краља Александра. Бојали су се да ра
дикални Главни Одбор кад искупи своје радикале у Бео
граду, не доврши оно што су 1883 године били наумили .
Због тога су власти одлучно настале да омету тај митинг
или , ако то не могу, да спрече долазак великог броја људи
у Београд . Наређено је на пр . да се кулучи на дан 23 и 24
јуна ; негде је војска позвала народ на вежбу за те дане ;
понегде су пореске власти наредиле да у среска места дођу
сви порески обвезници и донесу порезу , итд. Пашић је са
своје стране настојао да се те сметње уклоне, али узалуд.
Због тога је Главни Одбор 23 јуна објавио да се митинг
због тих сметња одлаже . „ Главни Одбор странке решио је
да се митинг одложи, јер није могао пристати да се МИ
тинг зове , а други да одређују колики ће му бити број.“
Ова одлука Главног одбора изазвала је у народу огор
чење против владе Ст. Новаковића и, нарочито, против кра
ља Александра Обеновића . У народу се знало да су на
предњаци велики радикални крвници, али ОНИ ипак не би
тако поступали да им краљ тако не наређује . У народу се
утврђивало уверење да краљ Александар није на мајку него
на оца, и да је у њему још гори краљ Милан . Краљ Милан е
имао много незгодних особина, али је бар био отворен, го
ворио је јасно , радио јавно. А син његов , краљ Алексан
дар , има све особине, и то погоршане особине свога оца,
а уз то је подмукао и потуљен, и готов да учини свако зло .
Због тога се тада у народу могло чути мишљење да са ди
настијом Обреновића треба да се рашчисти . У народу се
радо слушају и препричавају приче о кнезу Петру Кара
Ђорђевићу . Карађорђевци расту на свима странама Србије и
у броју и у своме угледу.
После споменуте одлуке , радикални Главни Одбор ко
лебао се неко време у погледу даљега рада. Било је сасвим
немогуће зауставити покрет у народу и вратити се у раније
пасивно држање. Радикалне би странке нестало кад би се то
сад учинило ! У Главном Одбору (прота Милан Ђурић и Ран
ко Тајсић) и изван њега било је нарочито млађих људи,. који
су предлагали најодлучније мере : да се обнови година 1883.
19
290

Али Пашић је већ нешто знао за „тајну конвенцију“, којом

се Аустро-Угарска обавезала да ће бранити династију Обре .
новића . Због тога је саветовао уздржљивост и стрпљење . По
свему изгледа да је ту тешку ситуацију расплела краљица
Наталија, која је код сина разбијала мржњу на радикале и
страх од њих. А и сам Стојан Новаковић није желео да ,
поред свих тешкоћа, натовари себи на врат и рат са ради
калима, јер је и њему било јасно да би то био рат скоро са
целим народом . Пашић је, као вођа странке , тада заиста био
врло смотрен и уздржљив, али је било сада питање да ли
би он својим угледом могао да уздржава Оне радикале
који су тада већ шкргутали зубима. Због тога су власти у
почетку јула прилично попустиле са својим притиском . Тада
је Главни Одбор одлучио да се радикални митинг одржи у
Београду 28 јула (по старом календару) .

V.
Већ 27 јула по подне стизали су у Београд радикали из
целе Србије . На свима путовима који воде у Београд врви
ле су гомиле народа , пешака и коњаника. Ознојени од ве
лике врућине и покривени прашином, улазили су у Београд
одушевљено и весело многобројни сељаци. На улазу у Бео
град , па и по београдским улицама, брујала је песма поме
шана са свирањем у свирале и у гајде. Уместо , кад су сти
зали у Београд, да одмах траже где ће сести или лећи, хва
тали су се радикали у коло и тресли као на свадбама . На
Тркалишту, на Ћирићевој пољани и код Звездаре била је
гужва и галама од песме и музике , да је то личило на неку
потмулу пуцњаву топова која долази издалека . Са железнич
ке станице и са пристаништа пуниле су се све београдске
улице. Већ увече, 27 јула, није било нигде места у гостио
ницама, хановима и кафанама.
Призори су били и ванредно лепи и страшни . Све је то
давало утисак да се кренуо цео народ . Дивно је било виде
ти кад су се на крагујевачком друму појавили Гружани и
Јасеничани, који су пешке долазили у Београд , а нарочито
кад су се појавили Драгачевци са Ранком Тајсићем на челу,
и Рудничани пред којима је, са великом заставом у руци ,
јахао поп Тадија Костић . А још је лепша била слика Ваље
ваца, Мачвана и Подринаца, кад су се појавили преко Чука
рице. Изгледало је да сав тај народ не долази издалека , него
 291

ниче из земље на Лаудановом Шанцу, на Топчидерском

Брду, на Кошутњаку и Банову Брду. Са друге стране, при
зор је био и страшан : указивала се нека огромна сила која
је могла да смрви и да уништи све пред собом . Преконоћ,
народ је био већ покрио просторе по улицама, на Калемег
дану, на Батал -џамији, - где је данашња палата Народне
Скупштине, на Тркалишту, на Топчидерском Брду . Дола
жење није прекидано целе те ноћи, па се наставило и рано
изјутра. У тој огромној гомили београдско се становништво
није више ни видело , било се изгубило. Поред свих напора
на путу, сав је тај народ био весео , одушевљен , храбар и
оран за борбу.
Влада Стојана Новаковића нашла се на великој муци,
утолико више што су власти ипак чиниле велике сметње до
ласку народа на митинг. Бојала се да огорчени народ, иза
зван неким инцидентом, не јуриша. Жандарми , општински
стражари и цела војска били су у оружаној приправности ,
али је то била слаба снага према овој и оваквој гомили на
рода . Довољна је била само једна Пашићева реч, па би се
Београд претворио у дим и прах . Многи истакнути либерали
и напредњаци , који нису отишли из Београда, нису смели
изићи на улицу. Најхрабрији је био Радоје Радојловић , се
стрић Милутина Гарашанина („ ујкино дете“ ) , који се провла
чио кроз гомилу радикала код споменика кнеза Михаила и
са њима заподевао чарку досеткама и задиркивањем .
Ни радикалном Главном Одбору није баш било са
свим топло око срца. Заиста , он је био, и имао је и сувише
разлога да буде, одушевљен оваквим одзивом народа , али је
ту било и других ствари и других питања. На сам дан из
бора , Андра Николић , с правом , започео је свој говор баш
овим речима : „ Ми смо звали збор , а дошао је народ . Овај
непрегледни број није партиски збор ; ово је народ !“ Али
овај народ задавао је и бриге Главном Одбору . Он је издао
упутство свима вођама народа да своје људе умирују , да
буду прибрани . Али се Главни Одбор бојао изазивача . Краљ
Александар се на дан два пред збор био склонио у свој ви
ноград у Смедереву . То је учинио из страха , а можда и још
из оне урођене му мржње на радикале . Радикалима се ЧИ
нило да се он склонио само за то да би војска могла сло
бодније да пуца. Нарочито су се сазивачи збора бојали иза
зивања аустријских агената, којих је тада било пуно у Бео
292

граду , па чак преобучених и у наше, сељачко одело. Због

тога скоро сви чланови Главног одбора , па и многи други
радикали из Београда, целу ноћ између 27 и 28 јула нису
спавали , већ су обилазили народ по вароши , и били стално
у вези са народним вођама . Тада је Пашић , са својим дру
говима у Главном Одбору , показао колико уме да уређује и
да предводи народ . Ту су му способност после признали н
противници.
Збор је започео око 8 часова изјутра на Топчидерском
Брду, изнад Вајфертове пиваре. Рано изјутра тога дана кре
тао се народ из вароши на зборно место. Од садашње ка
фане „ Лондон“ , дуж целе улице Кнеза Милоша, целом ње .
ном ширином , ваљала се маса народа. До 7 и по часова на
род је притискао цело Брдо. Тада се ценило да је ту било
преко 40.000 људи. По томе броју, то је био највећи поли
тички митинг не само у Србији, него, како су неки тврдили ,
у целој Европи у XIX веку. Чудна је била и она тишина .
јер та огромна маса није пуштала апсолутно никаквога гла
са и јава од себе. Видело се, дакле , да се ради о нечем оз
биљном, и то врло озбиљном . Само час по ту тишину пре
кидала је песма и свирка нових група, које су тек тада сти
зале из унутрашњости. Али и то би престајало чим би се
група зауставила.
Долазак Пашића са члановима Главног одбора и ве
ликим бројем београдских радикала био је прави триумф.
Цело је брдо одјекивало од узвика : „Живео !“ Наједаред све
се утиша , кад се на уздигнутој говорници појави Пашић. Па
шић је у том тренутку , висок и лепо развијен, са широ
ким челом и бујном црном брадом, био сјајан . Исто тако
и други, а нарочито је падао у очи лик Стојана Протића.
Пашић је говорио доста дуго. Када се данас чита тај
његов говор, не чини се ни да је јак ни леп : то је хладно и
суво излагање уставне историје у Србији. Али онога тренут
ка свака је његова реч дубоко продирала у душу свима ра
дикалима. Кад је завршио говор узвиком „живео “ краљу
Александру, српском народу и Радикалној Странци , Топчи
дерско Брдо проломило се и затутњило од узвика „живео “ из
десетине хиљада грла.
Сем Пашића, тада су говорили још : Андра Николић, др.
Лаза Пачу (дугачак говор о финансијама) , Пера Велимировић и
Димитрије Катић . Говор Андре Николића оставио је врло лен
 293

утисак, те су према њему говори д- ра Пачуа и Пере ВелимИ

ровића били прилично досадни . Али кад се на говорници по
јавио Катић, настало је право одушевљење. Исто тако оду
шевљење изазвао је и Љуба Живковић, који је прочитао ,
потпуно беседнички, раније спремљену резолуцију .
Збор је завршен око 11 часова . Народ се враћао у ва
рош исто онако као што је дошао . Али је већи део остао на
Брду, поседао по ледини и отворио своје торбе. Многи су
одмах сишли у Топчидер, у хладовину и да су ближе топчи
дерској чесми. После подне истога дана почело је одлажење
народа . Тада се, када се народ мало разредио по путовима ,
могло видети колико је био огроман број учесника на збору.
Ујутру, 29 јуна, било је остало у Београду још мало народа ;
то су били они из далеких крајева који су чекали ВОЗ или
лађу.
Београд је тада одахнуо !
Многи су очекивали да ће 28 јула бити лома по Бео
граду . Али је ипак дан прошао у потпуном миру. Нигде није
било никакве вике и гужве. Изгледало је да то није био по
литички збор , него огромна литија и молебствије. У ствари и
било је то молебствије . Говорници на збору врло су оштро
говорили о режиму у Србији који је настао после 9 јануара
1894. Јако су наглашавали да је такав режим врло штетан, да
упропашћује народ и државу. Ударили су снажно по оним
политичарима који , неисправно и подмуклим средствима, по
државају такво стање. То је управо био рат између краља и
народа . Тражили су да се једном изврши промена устава, да
се утврди и обезбеди парламентарна , народна владавина , вла
давина већине. Али ипак, за све то остављали су краљу да
он тај посао сам уради .
Пашић је у своме говору, поред другова, тада рекао :
„Уочи такве тешке и мучне ситуације, остало нам је да се
тешимо још једном надом да круна ... предвиђа све те окол
ности , и та нада теши нас да нећемо дуго чекати, па ће на
стати време , кад ће се Србија извући из овог ненормалног,
тешког и слабог положаја, и поћи путем споразума са наро
дом , путем слоге с народом, која је Србију толико пута спа
савала и која би неминовно Србију опоравила и спремила да
дочека догађаје на југоистоку Европе..."
„ Браћо и другови ! Ми смо странка народна“ , ――― настав .
љао је он, „ ми тражимо лека и спаса наше отаџбине у слози
294

и љубави између Круне и народа. Од нас је далеко језуитска

политика која , у уверењу да никад не може добити народно
поверење, тражи за себе ћара у завади и неповерењу између
круне и народа“.
У том смислу су говорили и остали говорници , у том
су смислу писани и чланци у „Одјеку“ тих дана . Али је то
ипак било узалуд : Краљ Александар Обреновић није мислио
тако . На збору је изабрано изасланство (из свакога округа по
двојица ) да оде у Смедерево, да се у име збора поклони кра
љу и да му преда донесену резолуцију . „ Краљ ову тепутаци
ју није примио - прича Сава Грујић у својим забелешкама
― што није хтео да уђе у практику да са политичким зборо
вима непосредно општи , но примио је 3-4 из депугације .
Краљ им је изјавио да промене на влади неће бити докле год
мандат овој скупштини не истекне.1) Кривио је радикале што
су омели састав уставотворног одбора. Није му се допадаю
ни то што се тако велики митинг састао, и рекао је да су
радикали агитирали чак и његовим именом (да ће краљ доћи
на збор !?) . Депутати су се вратили врло незадовољни“.
Дакле, радикални митинг није успео . Краљ није хтео да
се споразумева с радикалима , иза којих је онда стојала
огромна већина народа. Није могао да схвати оно мирно др
жање народа на митингу и оне говоре ондашњих радикалних
првака . Повео се поново за својим оцем и противницима ра
дикала, који су са подсмехом говорили о овом митингу . Је
дан критичар радикала, данашњи правни историк , то подру
гивање радикалних противника свео је у једну лаконску ре
ченицу : „ Сва та непрегледна гомила сељака отишла је као
што је и дошла, пошто је саслушала беседе својих првака и
појела неколико кола лубеница, чије су се коре недељама ву
кле по Топчидерском Брду, где је збор одржан“.
То је тачно. Али је тачно и то да је тада краљ Алек
сандар одлучно пошао путем који га је одвео у друге, фа
талне , погрешке, па и у смрт.

*
Ове године се навршило пуних четрдесет година од да
на када је одржан овај велики митинг Народне Радикалне

1 ) Тадашња је скупштина изабрана 1895 г. , те јој је

трогодишњи мандат истицао 1898.
 295

Странке . Од тога дана до данас догодили су се врло крупни

и значајни догађаји у животу нашега народа. Овај историј
ски ток, у колико се тиче Србије, почива на основи напора
Народне Радикалне странке да утврди и обезбеди парламен
тарну и народну владавину ; да обезбеди политичка и грађан
ска права народа ; да заведе поверење и ред у свима јавним
пословима ; да Србију унапреди привредно и просветно; да
јој створи добро уређену војску, одушевљену за одбрану
своје Отаџбине и да уђе у борбу за ослобођење и уједињење
са Србијом тада још неослобођених делова нашега народа .
Захваљујући здравој свести народа у Србији, вође и прваци
Радикалне Странке стекли су пуно народно поверење , па су
били у стању да издрже ту тешку борбу, да савладају све
препоне и тешкоће, и да тако потпуно остваре начела своје
странке и изврше свој програм.
Мало је данас још живих учесника са тога великога и
сјајнога скупа. Нема, поодавно нема , Николе Пашића, Стоја
на М. Протића, Андре Николића , д-ра Лазе Пачуа и Дими
трија Катића, као ни многих других који су се тада - са Be
дрим одушевљењем , потпуно несебично и са пожртвовањем
залагали свом умном и моралном снагом своје личности да
се остваре начела која је Радикална Странка тада и задуго
после проповедала и бранила. Заиста , дуга би била читуља
када бисмо сада овде ређали имена свих тих људи, а тешко
је данас сећати их се без уздаха, па и без суза. Њих нема,
али њихова су дела остала , и она су ту, пред нама . Ретко је
ко својим потомцима оставио тако велико, богато и лепо по
литичко и морално наследство као што су га ОНИ оставили
својим потомцима. Заиста, они су потпуно извршили своју
дужност према светињама народним : према слободи и демо
кратији. Данашње поколење треба на њих да се угледа и да
служи народу онако, и само онако, како су му и ти наши ве
ликани служили !
МИЛОШ Л. ЗЕЧЕВИЋ .
.!
 СМРТ НИКОЛЕ ПАШИЋА

- САВРЕМЕНИ НОВИНАРСКИ ИЗВЕШТАЈИ -

13
 СМРТ НИКОЛЕ П. ПАШИЋА ,

ВОЂЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ И ДУГОГОДИШЊЕГ

ПРЕТСЕДНИКА ВЛАДЕ

Ноћ између 9 и 10 децембра ове године нам је

донела једно велико изненађење , један велики до
гађај , смрт г. Николе П. Пашића , бившег Председ
ника Министарства , бившег педесетогодишњег ше
фа Радикалне странке , највеће и најзаслужније
странке у нашој земљи . Та смрт значи један прелом ,
један историјски догађај од неоцењиве важности .
Њиме се склапа један велики период у историји Ра
дикалне странке , државе и народа . Јер је г. Н. П.
Пашић био несумњив вођ народа за педесет година
свога политичког рада , он је био чак и у часу кад
је променио светом један од најважнијих чинилаца
у државном апарату, једна од најмеродавнијих са
ветника Круне и неоспорни вођ своје странке .
Прексиноћ још , Г. Пашић је био примљен у јед
ну подужу аудијенцију код Њ . В. Краља . У часу,
када је , после оставке г. др . М. Нинчића , која је
дошла због познатих спољно - политичких узрока ,
цео кабинет поднео Његовом Величанству своју де
мисију , г. Пашић је имао још једном целу политич
ку ситуацију у својим рукама . Савестан , веран сво
joj дужности вођа странке и Председника свога
Клуба , он је отишао у четвртак у 4 часа последњи
пут на позив свога суверена . Одатле , он је изишао
на Главну Капију Двора , примивши симпатичне , по
следње поздраве журналиста и публике , одвезао се
кући и дошао у свој кабинет сасвим крепак и добро
расположен . Напоран дан који беше провео у кон
ференцијама и саветовању , још није био завршен .

21
300

Пре вечере , он је имао још једно врло важно поли

тичко консултовање , које га је нешто уморило .
Ипак зато , овај љубазни и примерни домаћин и отац
није хтео да се повуче на починак, него је сео за
породични сто са својима и почео вечеру . За време
јела , њему је позлило , тако да су га одвели у ње
гову собу . Дозвани су лекари , међу којима профе
сори Антић , стари лекар г. Пашића г. Коен и г. г.
др . Симоновић , Јоановић , бивши декан Медицин
ског факултета , и г. др . Ђурић . Исто је тако дозван
и професор Врбицки , као и г. др . Косановић , који
jе самртнику пустио крв .
Бдење око великог болесника је трајало сву
ноћ , до зоре . Готово сва ближа и даља породица је
била око одра , као и најинтимнији пријатељи . Ују
тру, Г. Пашић се осетио мало боље , али је то било
оно фатално предсмртно олакшање . Кап која га бе
ще ударила у току ноћи била је изгледа трећа и
последња коју је имао да издржи . У 8 часова и 45
минута , вођа Радикалне странке је испустио душу
врло лако . Покушаји вештачког дисања и јауци не
срећне породице нису га више могли позвати са пу
та на који је отишао да Краљу над Краљевима изи
ђе на истину.
Вест о овој трагедији брзо је била објављена у
Београду . Већ у 9 и по часова залепршала се велика
црна застава на палати Министарства Иностраних
Дела и гомиле света су се почеле искупљати пред и
сторијском кућом у којој је велики Први Министар
толиких важних кабинета својим последњим , скоро
дискретним гестом ставио пред свршен чин оба у
ставна фактора , земљу, а можемо рећи и целу Евро
пу . Госпођа Пашић , уплакана и потпуно измењена
страшним ударом , не одмичући се од свога верног
друга , почела је да се брине о његовој последњој
спреми и стала је примати посете оних , који су до
лазили да се поклоне великоме покојнику . Жалост
која је завладала у дому Г. Пашића , обузела је и са
му послугу . Лакеји су плакали и били исто толиКО
збуњени као и чланови породице . У пола десет ча
сова црну заставу је истакао и Парламенат и друга
 TAXE.
PRINCIPALE TÉLÉGRAPHES
ET.
POSTES TRANSMISSION
INDICATIONS
DE
TAARS
ACCESSOIRES TELEGRAMME
Cadre réservé
au service.

TOTAL. TELEPONIQUE.
FORMULE
D'APPEL
verso:
Voir
au()
NATURE MERO
XT NOMBRE HEUBR~ MENTIONS
SERVICE
VOES
ETC
DE,
TEAMME.
DR MUSDE BIPUT.DX выпохова ANNUT FRXIUSELE
л LAFEiAts
voldse ler n
.
Matr empars Caryo.
Murgensen
Richyntury
I.
πpomuchy Hachedonval
Thedcedente.
B.
H.
Kp
Ja.
n (
Beopar
Mod. n° 698. (Anc. 1302-25.) Mai 1913. -Jésus 145.]
Prière d'écrire très lisiblement le télégramme.

Bucorareal
Bamees
ga
deny
gripo
En
za
upremo
Cabernuyu domai
du
into
reis
ape
ezzenay
Entrechy &
учини
посети na sheny
Buscast
Jeg
roere
wohn
Aut . wanancake
cadi
mate
venna
wide
sweder
Brucozarce
Bances ly
I
Chidupina
ona
rayjore
cumintamum .
su
da
uzlae
, .a
,
и
vocemma
medana
Scharyysv oj,
Sunth
na
urine
Entreeray калиу
посмени
наи
а
macedada
mortedu
La
duar
des
si,.
du
nopetu
do
mycona
un
mapeoria тумена .
Hamil
adresse
l'expéditeur
Nomdeet:
indications
transmises
taxées
sont
Ces
que
ne
et)(.
l'expéditeur
demande
expresse
sur
de
la
Паши
Нико
руко ћа
ле
пис
инал П.
ни
Ориг
302

државна надлештва . У десет часова Кабинет је одр

жао једну више мање приватну седницу, после чега
је одржана једна седница Радикалног Посланичког
Клуба , на којој је о догађају казао неколико уз
будљивих речи Председник Народне Скупштине и
други потпретседник Гл . Одбора г. Трифковић . Кон
султовања у Двору су била обустављена и у Пред .
седништву Министарства именован је Државни Од
бор за сахрану .
Око десет часова , г. Пашић је лежао у својој
постељи . У салону пред његовом собом је тада би
ло само неколико ближих пријатеља . Тада је сти
гао , блед и врло узбуђен г. Прибићевић . У истоме
моменту је стигло г - ђи Пашић једно писмо Посла
ника Француске Републике , које , преведено , гласи :

Београд , 10. децембра 1926 .

Госпођо , Дубоко узбуђен великом несрећом ко
ја Вас је задесила , молим Вас да верујете у дубоко
саучешће које имам за Вашу жалост . То није само
моја лична симпатија коју долазим да Вам изразим ;
Влада и сав народ француски су уз Вас и у Вашем
болу . Ми оплакујемо велики губитак онога држав
ника , који је био у рату веран и непоколеблив са
везник и који је , за време мира учинио величанстве
но дело да консолидује једну земљу која је толико
драга нама свима . Сви Французи се придружују нај
братскије Србима , Хрватима и Словенцима у захвал
ној успомени на ову славну личност . Примите, Го
спођо и т . д.
Потпис : Гренер .

Писмо је било на хартији која је била у црном

оквиру .
Овај и овако срдачан и брзи а толико лепи и
спонтанИ гест Францускога Посланика учинио је
најдубљи утисак. Начин на који је овај дипломата
манифестовао наше братство са његовом великом
нацијом остаће записан као један од најлепших ге
стова упућених нам са те пријатељске стране .
Брзо после овога , стан Г. Пашића је био пун
 303

света и пун цвећа . Сунце које је долазило из ба

ште, разлило је по свима одајама његовога дома је
дну благу и топлу светлост . Шеф Социалистичке
Странке, г. Драгиша Лапчевић беше дошао да , са
сузама у очима, стегне г - ђи Пашић руку. У име сво
је, своје госпође и свога Клуба , Г. Ј . М. Јовановић
беше послао два писма саучешћа . Г. Шеба , чехосло
вачки посланик, беше дошао да остави своју посет
ницу . Исто је тако могао бити примећен и велики
број старих пријатеља Г. Пашића , међу њима г. г.
Раша Милошевић , Милутин Марковић, Председник
Државног Савета , Т. Михаиловић , трговац , Влади
мир Матијевић , претседник „Привредника “ , и мно
ги други .
Између личности које су се ту нашле , курзира
ле су вести о последњем дану великога државника
и о последњим речима које је изговорио , о послед
њем његовом расположењу пред катастрофу. ,,Само
управа “ не може да саопшти те неодговорне верзи
је и она скреће пажњу својих читалаца да су неке
од њих , можда најнеоснованије , већ саопштене у ју
черашњим ванредним издањима неких београдских
листова . Једна од тих верзија ипак заслужује да бу
де овде саопштена .
Г. Пашића су његови гледали да у последње
време поштеде од свега што би га могло узрујати
и узбудити . Неком забуном , њему је међутим пало
у део да први отвори телеграм који је доносио вест
о смрти г. Дуковића , старог вајара , брата г - ђе Па
шић, који је умро у понеделник, у Флоренцији . Г.
Пашић је волео пок . Дуковића , свога доброг шура
ка , и изненађење с којим је примио вест о његовој
смрти беше га довела у велико душевно узбуђење .
Неки изјављују жаљење што Г. Пашић није био по
штеђен , овога пута , у коме је пуки случај играо та
ко велику улогу .
У забуни у којој је била , породица Г. Пашића
у 11 часова још није имала времена да се помири
са судбином и да предузме мере у вези са органи
зацијом погреба и жалости . Г - ђа Пашић није могла
да се одвоји од покојниковог одра . Г- ђици Д. Па
304

шић беше позлило . Г - ђа Пашић је ипак примила по

сету још неколико пријатеља , међу којима је био и
г. Миловановић, новосадски градоначелник . Тек та
да се почело са застирањем стана црнином и са обра
зовањем једног малог секретаријата , који је био
шаржиран да прима и отвара многобројну пошту ,
да врши регистрирање лично датих потписа у знак
саучешћа и да даје најпотребније наредбе за ред у
кући, која је већ била пуна новинара , домаћих и
страних . Одмах је било предузето све што је било
потребно да се тело Г. Пашића обуче и положи у
тек донесени , веома једноставни, угасито жути ков
чег ; дозвани су хирурзи који су требали да изврше
балсамовање и решавано о времену и начину на који
ће вајари узети Г. Пашићеву мртвачку маску . Исто
тако су замољени пријатељи да сачекају г - ђу Паву
Рачић , млађу кћер Г. Пашића , која се враћа из Дал
мације преко Сарајева и Брода . Њена позната њеж
ност и осетљивост су налагали , да јој се вест о смр
ти драгога оца , чија је она била љубимца, не саоп
шти нагло и изненада . Зато је позвана једним теле
грамом који је обавестио да је г - ђица Д. Пашић
оболела и да је однесена клинику .
Дивно сунце , које је у томе часу још сјало , бе
ше пред Г. Пашићевом кућом учинило да онај вели T
ки број света који је пред њом стајао, само нара
сте . Да би се одржао ред и да би се спречило ула
жење многобројних радозналаца , полиција је узела
на себе да успостави поредак . Велики број купеа и
аутомобила беше онемогућио , скоро потпуно , сваки
саобраћај на месту где се укрштају Јевремова и По
зоришна улица . Из масе су се чули разни комента
ри о догађају . Маса , окупљен народ , био је потпуно
ожалошћен и давао је знаке туге у својим гестоВИ
ма и усклицима , када се Влада , in corpore , појавила
да изјави саучешће г -ђи Пашић . Међу њима , изи
шав из собе у којој је лежао њен велики муж, мно
ги су били узбуђени а Министар г. Симоновић је
плакао . Одмах после одласка Министара , дошао је
корпоративнон и Радикални Посланички Клуб . Међу
осталима , који су још били на месту жалости, мо
 305

жемо забележити присуство уважене удове Пере

Велимировића , бив . Министра г. Ђорђа Генчића, и
бившег царског руског посланика г. Штрандмана ,
са госпођом , који су обоје плакали . Исто је тако
дошао и амерички отправник послова , као и новИ
турски посланик , затим г. Ј . Пламенац и многи
други .
У подне , Њ . В. Краљ , са Његовим Височанством
Кнезом Павлом Карађорђевићем , довезао се да учи
ни последњу пошту ономе , са којим је сарађивао у
најтежим и најсветлијим часовима за последње две
деценије нашег народног и државног живота . Њ . В.
Краљ је био у походној униформи , Њ . Височанство
Кнез у црном цивилном оделу . Њ . В. Краљ је оз
биљно и љубазно отпоздравио масу света , која је
пред краљевским колима скинула шешире , попео се
лагано уз степенице и ушао кроз велики салон у
собу у којој је Г. Пашић био већ положен на један
провизорни катафалк . Г. Пашић је био у фраку,
чврстој крагни саса црном краватном . Веома блед ,
утонуо у свој вечити мир , он је имао на своме лицу
гримасу благе збиље и одлучности . Покривен до
појаса белим свиленим плаштом , он је лежао изме
ђу две свеће , испред пурпурних завеса , скрштене де
сне преко леве руке .. На његовим ногама су били
дивни бели каранфили , које тек што му беше до
нела г - ђа Велимировић и букет ружа , које је донела
г - ђа Штрандман . На прсима , које су биле исто она
ко достојанствене као и за живота , није било ни
каквих декорација . Једино је једна иконица била
положена на те широке родољубиве груди , које су
у своме снажноме обиму обухватиле љубав за једну
велику нацију , за једну огромну државу , за читав
словенски свет . Она десна рука , сада клонула и бле
да , била је мало опуштена , као да су прсти испу
стили перо којим су потписана толика судбоносна
акта , чији ће садржај имати још толико година свој
значај за мир у Европи . Венчана златна бурма је
била на једноме од тих финих , лепих прстију . Чу
вена брада беше у малом нереду . Боре око очију и
на челу су биле изгубљене у бледилу . И та ћутали

20
306

ца , чије је ћутање било провербијално , као да од

једном беше проговорила у цртама ове самртничке
маске и као да нам је казала : Ево какав сам био и
зашто сам имао способност да вас све волим и да
радим за вас све !
Шеф Протокола Министарства Иностраних Де
ла је увео Њ . В. Краља и краљевског Му брата у
салон . Њ . В. Краљ се прекрстио и дуго посматрао
старог Министра , затим , веле , сео и после опет устас
и опет га посматрао погледом пуним жалости и о3
биљног краљевског уважења . Равно после 14 мину
та , Њ . В. Краљ са Кнезом Павлом се опростио од
ожалошћене породице и одвезао се у Двор . Гомила
света која их је дочекала при доласку испратила
их је и при одласку . Народ је поштовао свога уз
буђеног Краља у часу када је он изгубио једног та
ко верног саветника , највећег из времена великог
му оца .
После Краљевог одласка, ужурбано су почели
рад хирурзи , који су извршили балсамовање . У исто
време је решавано о времену сахране , па је решено
да се са тим не хита . Г. г. Марко Трифковић , Љ .
Живковић и остали прваци наше странке изгледа да
су нашли да је незгодно предавати земљи Г. Паши
ћеве земне остатке у суботу , још мање у недељу,
да би погреб био што већи и свечанији и да би се
дала прилика радикалима из унутрашњости да дођу
и да се поклоне над ковчегом свога великог вођа .
Опште народна жалост , у коју ће се сигурно пре
творити фунералије г. Пашића , ― који ће бити ис
праћен са свом цивилном и војном помпом, 13 не
могу се приредити у тако кратком року . С тога је
одлучено у првоме часу да се ковчег однесе , због
тескобе стана и навале посетилаца , што пре у Ca
борну цркву , где би најшире народне масе могле
да дефилују поред самртног одра свога сина и оца ,
онога , кога и противнички органи јавног мњења већ
називају „ кнезом наших политичара “ . Овде би , уз
стално читање молитава оне цркве , којој је велики
муж био тако одан и привржен , и са благословом
Његове Светости Патријарха Српског Господина
 307

Димитрија , тело остало до понеделника . Када је ова

одлука већ била донесена, неко је приметио да је у
понедељак Св . Андреја , крсно име Н. В. Краља и
Његовог Дома , те да би било незгодно везива ги
ова два свечана момента од којих сваки носи разли .
чити ритуални и психолошки карактер . Зато је ре
шено да се Г. Пашић сахрани у уторак , тек 14 де
цимбра .
До тога времена ће и најудаљенији пријатељи
моћи доћи у Београд и ујединити се у жалости и
манифестацији радикалне слоге . У том погледу је
већ из Ниша стигла вест да је г. Аца Станојевић на
путу за Београд а према информацијама с друге
стране сазнајемо да ће и други ветерани наше стран
ке моћи узети учешћа у испраћају свога шефа и дру
га . Да ли ће ове прве одредбе у погледу сахране Г.
Пашића бити још измењиване , за сад нам није по
знато .
Велики догађај , који је из основа променио си
туацију, имаће несумњиво широка одјека и у спољ
ном свету, у коме је Г. Пашић био толико познат и
уважаван као ни један од наших политичара . С то
га ће бити занимљиво пратити и сазнати шта ће за
смрт нашег великана рећи европско јавно мњење и
какве ће изјаве о његовом силажењу са светске по
зорнице дати велики државници на Западу , са ко
јима је он , кроз златни период Србије и за време
од уједињења до ослобођења , радио на праведно и
дефинитивној коректури политичке европске карте .
На сваки начин , овај догађај треба да уједини
нацију у пијетету према успомени на најумнијег
човека кога нам је завештао XIX . век, испуњен то
ликим трзавицама и толиким борбама , из којих је
Г. Пашић извукао огромно искуство и наставио је
дну линију која је нама свима донела толико кори .
сти . У дипломатској историји Србије , он ће заузети
ОНО место које му са правом припада и које га
ставља на равну ногу са Св . Савом , Краљем Милу
тином , Деспотом Ђурђем Бранковићем и Милошем
Великим Обреновићем . У унутрашњој политици , Г
Пашић неће имати премца ни у прошлости ни у са
308

дашњости . По својој историјској улози , он ће бити

поређиван као и до сада са Кавуром и Бизмарком ,
и он ће у историји Европе стајати с њима напоредо
Човек који је умео да разуме и сељака и малогра
ђанина , и енглеског Лорда и руског бојара , и пер
фидног аустријског дипломату и велике идеалисте
XIX . века , човек који је умео и знао да покреће ма
се и да их води , Г. Пашић ће остати неупоредив
као шеф странке и шеф Владе . У парламентарној
историји своје земље он ће остати један од највећих
парламентараца -тактичара , које смо ми имали . Ро
ђен за политику , и то са оним смислом који јој све
подчињава , он је имао многоструке , боље рећи све .
особине рођеног политичара . Такав , он је излазио
и пред најмоћније цареве своје епохе . Његове бор
бе за време Обреновића , остају најлепше стране у
нашој уставној историји . Његова акта , када се отво
ре архиве и она среде , биће узори дипломатске ве
штине и доказ његове генијалности .
Он је чинио част земљи и народу из кога је
поникао и Странци којој је припадао . Овој послед
њој , он оставља велико наслеђе , за које ће му она
бити захвална и које ће она умети да чува ДОСТО
јанством и са упорношћу .
М. С. ЈОВАНОВИЋ .
 309

ПОВОДОМ СМРТИ НИКОЛЕ П. ПАШИЋА ,

вођа Радикалне странке и дугогодишњег

Председника Владе

ОПШТИ УТИСЦИ

Смрт Николе Пашића , дошавши сасвим напра

сно , испунила је јуче цео свет једном неверицом ,
затим дубоким запрепашћењем , као што је то лепо
уочио један овдашњи лист . Заиста , широки слојеви
народа не могу да замисле нашу земљу без Пашића
на челу државне управе и зато ће се дуго и дуго
веровати да је легендарни човек, својом смрћу , кан
да мало изневерио оне дубоке наде које је он сам ,
као и најшира публика , имала у очекивању столет
нице седог премијера . Лекарске изjаве , јуче дате ,
констатују да је Пашић умро од склерозе , од за
кречавања вена , које долази код свих старијих осо
ба . Може се напоменути да је Пашић и сам знао за
ту недаћу свих умних радника и да је , нарочито по
следњих двадесет година свога живота , обраћао ве
лику пажњу на своје здравље , што му је и помогло
да остане у пуној интелектуалној снази до послед
њег часа . У младости , он је био изванредан пливач ,
тако да се , једино околности благодарећи , спа
сао приликом једног излета на Црному мору , када
је изненада бура преврнула његов чун . За каракте
ристику његовог менталитета и његове личности ,
може се рић да он тада није улагао свој напор
да директно и што пре изиђе на обалу , него је уло
жио сву снагу да се одржи над површином , остав
љајући валима да га они помогну и доведу до спа
са , до обале . На запрепашћење оних који су већ ми
слили да је он утопљен , са осмехом , он је на њи
хово питање :
Како се спасе , Никола брате ? одговорио :
――
Ја сам се пустио по таласи , по таласи !
У зрелом мужанском добу , он је као човек који
је зарана увидео вредност спорта и који је и у томе
погледу био националист , па је упражњавао бацање
камена с рамена , у чему је тукао и рекорде . Сем то
 .

310

га , он је могао добро да пешачи и трчи , био је до

бар јахач и разумевао је до последњег часа и зна
чај шведске гимнастике , купатила и масаже .
На своје челично здраве, наслеђено од роди
теља , он је обраћао ревносну пажњу . Годинама , он
је одлазио редовно на море , у чешке бање , у брда ,
и на Женевско језеро , у Евијан . Он је увек тежио
да рано устане и да рано легне , да пази шта , кад и
колико једе . У погледу храњења , он је узимао увек
доста воћа ; што се тиче пића , он је себи увек допу
штао мало добра вина , а није пушио .
Од забава , он скоро , сем лектире, није познавао
ни једну . Он се скоро никад није видео у опери,
позоришту или биоскопу , није играо карте . Волео је
и разумевао музику , нарочито вокалну . Као играч ,
он се ограничавао на коло и ми се сви сећамо да je
редовно отварао велики радикалски бал у хотел
,,Паризу “ као коловођа „ Радикалке " . У кафану није
ишао ни кад је био момак , ни кад је се , у својој
четрдесетој години , оженио . У друштву , он је пре
ма дамама био савршен каваљер , достојанствен са
говорник и увек коректно одевени центлемен . Он је
умео да се облачи на један начин озбиљан и отмен ,
беспрекоран и ако не модеран . На себи није носио
никакве наките . Његови манири су били манири је
дног савршеног Господина , дворанина и сењора . Он
је имао понашање које је било и остаје пример и
узор доброг васпитања и урођене уметности . Кон
сервативан , он је до пред сам рат носио халб -ци
тиндре у боји , сасвим старинске форме , која је иш
чезла још почетком владавине Едуарда Седмог .
Лектира Николе Пашића били су пре свега ,
дневни листови домаћи и страни , које је пратио по
моћу својих многобројних секретара . Као Министар ,
он је редовно примао сваког јутра најпре шефа
Пресбироа . Он је ценио штампу а што није био са
општљив према њој то је долазило отуда што му
дро није хтео да вулгаризује своју личност и да јој
прави непотребну , наметљиву рекламу , као што ни
је желео ни да утиче на оне који сами треба да ства
рају јавно мњење и да га сами воде по својој саве
сти и способности .
 311

Оно што је Пашић даље читао то су била исто

ријска дела , географска дела и дела етнографска ,
војна и дипломатско - политичка . Због тих својих ин
тереса , он није жалио ни труда ни времена да чак
иде на научне скупове , на којима се могу чути за
нимљиве идеје из овога опсега . Тако је на пример
пратио рад Српске Краљевске Академије Наука , од
лазећи и на неке њене скупове . Његова страст , то
је било читање географских карата . У томе погле
ду , он је , као некадашњи инжињер , имао потпуно
стручно разумевање , коме су се дивили и сами кар
тографи , док су војници и други разни чланови раз
них комисија за разна разграничења одлазили од
њега запањени када би им Пашић дао своје умне
инструкције у погледу некога потока , брега или ма
које друге чисто стратегијске појединости . У томе
погледу , пред њиме су се клањали и етнографи . Ме
тод са којим је он читао „ мапе “ , то је био метод
једног пасионираног родољуба .

ОДЈЕЦИ У УНУТРАШЊОСТИ

Смрт Николе Пашића је одјекнула у целој уну

трашњости Краљевине муњевитом брзином . Први
телеграми који стижу из разних провинција показу -
ју нам колико сав народ , свих тринаест милиона ,
узимају дубоког учешћа у жалости за оним умним
државником коме они дугују добар део за своје
унутарње слободе и спољну независност . Спонтано ,
у разним градовима земље су образовани одбори за
манифестацију опште народне жалости , која , изгле
да , званично треба да траје седам дана . Исто тако
су и државне власти , без ичије иницијативе одозго ,
чак и у крајњим и најзабаченијим кутовима земље ,
као нешто што се само по себи разуме , наредили
општу жалост , глашење звонима и обустављање
сваке свирке и весеља . Народ је , тако , великом др
жавнику исказао оне почасти које исказује прили
ком смрти чланова Краљевске Породице , од које , у
своме уверењу да јој жели добро и у својој великој
Династичко да не никада одвајао дугого
дишњег слугу Круне , најпопуларнијег Министра
Краљевског Престола .
312

ОДЈЕЦИ У ИНОСТРАНСТВУ

Ми још немамо тачне и подробне податке о њи

ма , али знамо да су они велики и пуни части за ве
ликог човека и његову отаџбину . Знамо за сад да је
Cep Остен Чемберлен , који се налази у Швајцар
ској , позвао к себи нашег посланика у тој земљи ,
да му стегне руку и да му каже да он жали , као ен
глески Министар спољних послова , тешки губитак
који је снашао нашу земљу и њену Владу. Знамо
даље да је сва француска штампа нашла узвишене
и топле изразе дивљења за велику историјску лич
ност, као што је то случај и са енглеском . И са оста
лих крајева Европе стижу вести O уводницима у
најважнијим новинама , које , са интернационалног
гледишта , оплакују смрт грандиозног дипломате и
шефа Радикалне странке . Такве вести стижу чак и
из земаља које нам нису биле пријатељске , али је
њихов суд у толико компетентнији кад веле да је
Пашић својом мудрошћу управљао ослобођењем и
уједињењем троименог нам народа .
Знамо даље да је бугарски Парламенат посветио
на једној седници извесно време да ода признање
највећем балканском државнику и ми морамо под
вући да је то запажено и примењено симпатично .
Сем бугарског Собрања , и Парламенат братске Че
хословачке је посветио један део своје последње
седнице успомени онога , како се вели у једном дир
љивом телеграму , који је у Женеви , 1918 , ударио
основ чехословачке државне независности . Кад ова
кве речи и овакве изјаве падају у једном Парламен
ту у иностранству , онда се смело може рећи да ми
можемо бити горди у жалости за својим вођом .
У току јучерашњег дана , готово сви страни Ми
нистри акредитовани на нашем Двору , дали су
штампи декларације о жалости коју деле са нашим
Двором , Владом , Скупштином и народом за великим
премијером . На британском Посланству је застава
гордог Албијона спуштена на пола копља у знак
жалости . Сличним начином су и друга посланства
манифестовала своје учешће у општој нашој жаж
лости .
 313

На те пажње се мора одговорити срдачном зах

залношћу једног читавог народа .

ОДЈЕЦИ У ШТАМПИ

,,Самоуправа“ ће савесно забележити , већ и ра

ди својих радикалских читалаца све оне значајне
некрологе који су се ових дана јавили у част Г. Па
шића у домаћој штампи . У овоме часу , она ће се
задовољити да само констатује , да је „ Политика“ у
своме јучерашњем издању , скоро целом посвећеном
једино Г. Пашићу , рекла да Г. Пашић припада сви
ма нама , целоме народу . То би се исто могло рећи
и за „ Време “ , које је нашло дубоке акценте да опла
че бол за народним великаном . Са истим речима би
се могла приказати и издања осталих независних и
партијских , нерадикалских листова , који су прика
зали Г. Пашићеву историјску мисију на један досто
нај начин , а нарочито су то учинили уводничари
..Правде" и „ Трговинског Гласника " .
Телеграми из Загреба , Љубљане и других ве
ликих градова јављају да је штампа и тамо знала
да се достојно одужи ономе који је био највећи ме
ђу нама . Једини испад изгледа да је учинио загре
бачки ,,Хрват" , који се упустио у клеветање и вре
ђање једног мртвог човека . Тај испад неће утицати
на опште расположење и на народни суд о Николи
Пашићу , али ће многе утврдити у уверењу које има
ју о загребачком споменутом листу .
Веома су топли и занимљиви ( по томе што нам
пружају нове и стварне податке за биографију Па
шића радикала и државника ) два некролога уваже
ног Г. Д. Лапчевића , изишла јуче у два разна бео
градска листа . Искусни и честити социјални радник ,
Г. Лапчевић нам приказује покојног Пашића као ве
ликог економисту и финансијера , једна поједи
ност коју се нико , у општој забуни , није сетио да
истакне . Г. Лапчевић вели да га је Пашић у више
махова задивио својим познавањем буџетских де
таља , у чему је стајао изнад Пачуа , тога Некера на
ших финансија , великога Пачуа , чија се прерана
смрт никада не може довољно нажалити . Некроло
314

зи те врсте , ко што је Г. Лапчевићев , биће згодан

материјал за будућег историка Радикалне странке
и троименог нам народа . Чланци као онај Г. Цемо
вића ићи ће само у досије о Г. Цемовићу и у њего
ву историју , ако је ко буде писао .

ОРГАНИЗАТОР ПАРТИЈЕ
Г. Пашић је био први организатор партије (у
енглескоме смислу те речи ) у нас . Док он није ушае
у Скупштину , код нас се у опште није знало за
партијску организацију , па следствено , ни за пар
тијску дисциплину . Главни Одбор , одбори , подоД
бори , јавни органи партије , њен Скупштински Клуб ,
- као што се
то је све у Србији било непознато ,
види и из историјских радова г. Слободана Јовано
вића , - док Г. Пашић није створио Радикалну
Странку . Тек по угледу на радикале почели су се
организовати напредњаци и либерали , који послед
њи нису пре тога имали у опште никакву организа
цију . Ово је раздраживало Краља Милана , јер је он
видео да ће демократизам и парламентаризам на тај
начин добити снагу . Дотле , Скупштине нису имале
никакву везу једне с другима . Политичке лини е су
биле често кидане и прекидане . Од тада , партије су
узеле на себе да одржавају континуитет у раду у
појединим правцима правне и економске политике .
Самим тим, демократија и Парламенат се нису ви
ше могли изигравати , јер ако су и распуштене Скуп
штине , нису биле распуштене партије , пошто су ње
ни секретаријати стално дејствовали .
Ова новина је била дело Н. Пашића и П. Тодо
ровића . У наш политички живот њоме је унета јед
на нова метода , а та метода је водила уставности и
законитости .

ПАШИЋ КАС УРЕДНИК И НОВИНАР

Као такав , Пашић је био врло активан у доба
своје младости , што је и сам доцније радо подвла
чио . Своју највећу журналистичку активност је Па
шић ипак развио у 19Самоуправи " . Стари комплети
‫ܝܙ‬Самоуправе“ садрже веома велики број Пашиће
 315

вих уводних и других чланака . Један велики број

чланака он је инспирисао , или тражио да се дотера
према његовим напоменама . Често , он је стављао
једно питање у редакцији на дискусију , затим тра
жио да се на основу плодова које је она донела ,
напише уводник.
Касније , када су га државни и народни послови
скоро сасвим апсорбовали , Пашић није више имао
времена да ce сам бави редакторским пословима ,
али је за то био вазда веома осетљив на то да „ Са
моуправа" буде озбиљан и достојанствен лист . Зато
је одржавао тесну везу са редакцијом свога органа ,
често диктирао за њу чланке а не ретко тражио да
му се они , када је спољна ситуација била замршена,
донесу и на ревизију . Његова упословичена савес
ност и тада би долазила до израз . Он , који је екс
позее за Народну Скупштину и одговоре на посла
ничка питања знао својеручно писати и преписива
ти по некад пет и више пута како би што тачније
и што одмереније изразио своју мисао , био је у
стању да захтева велику савесност и у радовима
својих сарадника .

ПРВИ СУСРЕТ СА КРАЉЕМ ПЕТРОМ

Први сусрет између Петра Великог и Пашића

био је негде ван Србије , када је Велики Краљ , као
устаник , носио име Петра Мркоњића и када је Па
шић био такође још млад човек . Ми знамо да је Па
шић провео време од септембра 1875 г. до априла
1876 г. у херцеговачком револуционарном логору ,
где се онда налазио и Велики Краљ . Између два чо
века који су касније имали поделити неумрлу славу
за све успешне ратове које је Србија водила од 1912
до 1918 г. , мора бити да је још онда дошло до по
верења , пријатељства и политичке сарадње . Доцни
је везе међу њима , до 1903 , одржаване су , између
осталих , и преко Владимира Љотића , који је био
интимус Великога Краља , а за кога је и Пашић имао
неограничене симпатије . Кад је овај умро , Пашић
је ишао 1911 , за његовим ковчегом скоро 4 киломе
тра , од његовог имања до Смедерева . Тада се ви
316

део са многим старим пријатељима , којих је међу

смедеревским Карађорђевцима имао много . Не тре
ба заборавити да му је 1883 један смедеревски при
јатељ дао 1000 дуката из чисте симпатије за његове
идеје , због којих је Пашић отишао и у прогонство .

СТРАНИ ПОСЛАНИЦИ О Н. ПАШИЋУ

Неколико страних посланика дали су јуче штам

пи своје утиске о Пашићу . Ми у изводу саопштава
мо овде нека од тих мишљења :
Енглески посланик је казао : ,,Тешко је и зами .
слити без Пашића ову земљу, у којој је он био пред
седник владе кроз деценије . А кад се помисли на
све тешке фазе кроз које је он морао проћи у сво
јој политичкој и државничкој каријери и на истрај
ност с којом их је савлађивао , може се тек појмити
како ће цела Србија да осети овај губитак . Цео ње
гов живот удружен је са најлепшим и најтежим да
нима народа српско -хрватско -словеначког “ .
Француски посланик: ,, пок. Пашићу нестало је
једне велике фигуре европске политике . Високи др
жавник по својој мудрости и ауторитету , о чему је
давао доказа кроз дуги низ година које је провео
на челу владе , он је био један од најмоћнијих тво
раца среће своје отаџбине и уједињења вашег на
рода ."
Чехословачки посланик је рекао : „Пашић је био
познат у Чехословачкој као тип савршеног полити
чара и државника , који је умео наћи излаза из нај
тежих ситуација политичке историје Краљевине Ср
бије , а после и Краљевине Срба , Хрвата и Словена
ца . Колику је важност уживао у Чехословачкој , све
дочи о томе та околност , што га је приликом њего
вог последњег боравка посетио у Карловим Варима
претседника Чехословачке Републике , г. Т. Масарик."
Италијански посланик : „ Вест о смрти Николе
Пашића биће примљена са великим болом у Итали
ји , где је фигура славног политичког човека била
предмет велике популарности и заслужене симпати
је . Италијански народ гледао је у њему великог ро
 317

дољуба , који је кроз дуге незгоде знао да чврстом

руком и чврстом вером води Србију до њеног успе
ћа . Ми Италијани пратили смо увек са симпатијом
пут српског народа . Стога нека Пашићева фигура
пређе границе његове отаџбине и нека живи у исто
рији Европе !“
Пољски посланик, г. Здислав Окенски , овако се
изражава о пок . Пашићу :
""„ Никола Пашић је припадао најугледнијим по
литичарима нашега времена . Његова интелигенција ,
гвоздена снага воље и издржљивости побуђивале су
опште дивљење .“
Бугарски посланик је изјавио : „ У новијој исто
рији ретки су државни мужеви , који су имали тако
дуг и тако успешан политички рад као покојни Па
шић . Међу политичарима на Балкану, он је једин
ствен . Удео му је подарио , поред политичког такта ,
и ретку сталну срећу . У том односу он је био срећ
нији од Бизмарка , јер је ујединио и политички и
национално цело Српство . За своју отаџбину Па
шић има заслугу равну заслузи првога творца Ср
бије од пре једнога века , о чијим је трећим потом
ком он извршио историјско дело : саздали су тро
имену велику Краљевину С. Х. С."
Турски посланик : „По мом дубоком уверењу ,
г. Никола Пашић је највећи политичар и државник
нашег времена . Ја сам се вазда одушевљавао њего
вом личношћу и имао сам према њему дубоко по
штовање . Сваког пута када сам имао част да се с
њиме разговарам , он ме је уверавао у своје симпа
тије за државу и народ , које заступам већ више од
<<
годину дана у вашој престоници.
Аустријски посланик је рекао : „ Хтео бих

још да додам , да сам приликом сваког сусрета са

покојним Пашићем учвршћивао дубоки утисак о до
стојанству личности и јасности ума , колико и о не
уморној радиности и енергији покојника."
Царски руски посланик г. Штрандман : „ Г. Н
Пашић је био велики пријатељ Русије и Руса као
националне целине и зато је и потпомогао руску
емиграцију . Он је чврсто веровао у васкрснуће Ру
318

сије и још при нашем последњем виђењу рекао ми

је да ће руски народ решити питање о свом нацио
налном животу и напретку, а овај напредак биће од
сјајног значаја не само за Русију него и за цело
Словенство . Данас ће сваки Рус осетити , у дубини
своје душе , коликог је пријатеља
66 изгубио у вели
кој личности г. Н. Пашића.
Када се човек сети да је г. Пашић некад био
дочекиван у Русији као крунисана глава , сасвим
царски , да га је на трговима свете Москве и Петро
града поздрављало по 50 и више хиљада људи , да
је Цар остајао са њим у разговору по читаве сате .
онда је јасно зашто је он разумео Русију и зашто
Русија њега , зашто је , веле , говорио да , ми треба
свој мали чун да вежемо за велику руску лађу“ и
зашто је Николај Петровић Пашић у Русији остао
омиљен . Русија је у њему гледала пан - Словена и
она је знала шта он значи за пан - Словенство !
М. Ј.

ПОСЛЕ СМРТИ ВЕЛИКОГ ПОКОЈНИКА

ПОЛИТИЧКИ ЕФЕКАТ

Смрт Г. Н. П. Пашића је из основа изменила по

литичку ситуацију . Његово име које је било про
грам , остаће , али његова личност , која је увек
значила практичну страну тога програма , нестала је
са лица земље . До јуче , лично , он је припадао у
главном својој Странци ; од момента када је скло
пио своје очи , он припада целој нацији .
Јуче су крај његовог одра продефиловале хи
љаде и хиљаде ђака , грађана , војника , сељака и же
на . У Саборној Цркви , где је он био положен с бла
гословом Срп . Патријарха , непрестано се чуле мо
литве многобројних свештеника и плач жена , деце,
стараца , и снажних људи . Може се рећи да је Ср
――― Њен
бија нарочито , узимајући ту и Војводину ,
северни део , сва у црно завијена . Цео свет гово
ри само о Пашићу , о „ доброме Баји “ . А у Саборној
Цркви , уз Србе , плакали су и браћа Руси . И сви се
питају : Шта ће сад бити ?
 Никола П. Пашић
снимљен 9 децембра 1926 године , на један дан пред смрт.
 320

Ово је питање сасвим природно и њега масе по

стављају са потпуно разумљивом спонтаношћу , у
којој је толико много пијетета . Педесет година су
толике и толике генерације Срба и осталих јужних
Словена рачунали у толико криза са Пашићем , а за
последњих двадесет година се није без њега ништа
могло ... Међутим , за неколико дана , за врло кратко
време , ситуација ће бити сасвим јасна : мораћемо се .
пре свега , помирити са стварношћу ! Радикални Клуб
и Радикална Странка ће дати доказе своје солидар
ности и једнодушности и нови вођ ће , уз помоћ свих
радикалних , густо збијених редова , повести ради
кални народ у један нов период историје , пошто је
стари завршен .

ПАШИЋЕВ МУЗЕУМ И АРХИВ

Још у овом часу треба учинити апел на Владу

:: Скупштину да се у Позоришној улици , у кући где
је Г. Пашић умро , створи Музеј и Архив Н. П. Па
шића , који би се бавио оним и прикупљао све оНО
што се ондоси на велики живот и велико дело јед
ног од највећих људи које је родила наша земља .
Иницијативу за ову установу могао би дати ради
кални Посланички Клуб , у договору са породицом
Г. Пашића . Радикални одборници у београдској оп
штини би требали поднети предлог да се Позориш
на улица од сад назове Пашићевом . Музеум би се
могао ставити и под управу једног научног ин
ститута .
М. Ј .

; (Из „ Самоуправе , од 11 децембра 1926 год.)

 10 ДЕЦЕМБАР 1926 10 ДЕЦЕМБАР 1936

ДЕСЕТОГОДИШЊИЦА СМРТИ
НИКОЛЕ П. ПАШИЋА
X

Гроб Николе П. Пашића

са бистом од г. И. Мештровића
 325

Целог децембра месеца 1936 године , прослав

љана је широм Југославије десетогодишњица смрти
Николе П. Пашића . Не , само 10. децембра , на дан
његове смрти, него је и пре и после тога датума ,
народ Југославије одавао достојну пошту великоме
државнику и борцу за демократију и за ослобођење
и уједињење нашега народа . Повод за ово прослав
љање Пашићева имена и његових заслуга , дала је
„ Самоуправа “ , која је у своме броју од 1 децембра
1936 године , учинила следећи апел :
На дан 10 децембра ове године навршиће се пуних де
сет година од смрти Николе П. Пашића, творца и вође На
родне Радикалне странке и једног од највећих европских др
жавника у двадесетом веку. Његова породица објавила јe
пре неколико дана да ће му на дан његове смрти дати десе
тогодишњи помен у београдској Саборној цркви и на његову
гробу. Југословенска Радикална Заједница , која је заснована
и на начелима и на програму политичкога рада пок. Николе
П. Пашића и Народне Радикалне Странке, с пуним се правом
сматра као његова наследница . Због тога је вођство одлу
чило да се и Југословенска Радикална Заједница придружи
породици пок. Пашића и да преко свих својих организациiа ,
широм целе земље, прослави успомену на овог народно ве
ликана, приређујући му помене по црквама и одржавајући пре
давања у којима ће се изнети живот, рад и заслуге Овога
великог грађанина, великог борца за слободу , великог народ
наг трибуна и великог политичког предводника .
Југословенска Радикална Заједница створена је, као и
некада Радикална Странка, као израз жеља и потреба огро
мне већине нашега народа, који је желео и жели да се орга
низује у једну народну и демократску странку, која ће обу
хватити целу земљу и цео наш народ. Зато је појава наше
Странке и објављивање њенога програма и прихваћено и
поздрављено од огромне већине нашега народа са ВИДНИМ
задовољством и са искреном радошћу, што се најбоље мани
: 326

Фестовало и на последњим општинским изборима . То и такво

расположење народа за Југословенску Радикалну Заједницу
резултирало је уосталом из досадашњег рада и напора наше
Странке , кроз данашњу Владу, којој је на челу шеф наше
Странке г. др. Милан Стојадиновић , и која је за цигло ше
снаест месеци више урадила за народ и државу , него толике
странке и владе за читаву деценију. Претседник Југословен
ске Радикалне заједнице био је међутим један од најближих
и најискренијих сарадника покојнога Пашића , човек , који
је до последњег дана био десна рука великог државника , ве
ран , одан и увек спреман да са њим заједно послужи инте
ресима народа и државе .
Када је време у коме живимо показало да се намеће
неминовна потреба да старе и истрошене странке саобразе
своје програме и своју активност новоме духу времена, г. др .
Милан Стојадиновић је био први у некадашњој радикалној
странци који је показао најправилније разумевање и при
правност да се Народна Радикална Странка удружи са срод
ним јој и блиским странкама г. г. Корошеца и Спахе и, тако
уједињена и подмлађена новом снагом , са још већом вољом
послужи држави , као што је пуних педесет година радила и
Народна Радикална Странка под Пашићем. Схватајући и дух
времена и потребе народа , шеф наше Странке г. др . Милан
Стојадиновић је унео у програм наше Странке све оне идеје
водиље које су и пок . Пашића инспирисале и водиле читавих
педесет година . То су оне идеје које и наша Странка обра
ђује и за које се бори кроз старање за сељака, за једнакост
и равноправност за све и свакога, за народну самоуправу
општине и области , а у првоме реду за економско снажење
земље. Ново доба изискивало је императивно да се у наш
програм унесу , и то као питања првога реда , економски и
социјални проблеми , и зато је Југословенска Радикална за
једница по своме програму и по своме замаху много способ
нија за решавање свих актуелних проблема од некадашње
Радикалне странке, као и од свих постојећих странака , - a
ли у самој ствари она је ипак директан наследник како Ра
дикалне , тако и Словенске људске странке и Југословенске
муслиманске организације . И зато , на десету облетницу смр
ти нашег великог претходника Николе П. Пашића , Југосло
венска Радикална Заједница и жели да ода пошту и призна
 :

Никола П. Пашић
из времена око 1903 г,
328

ње једном националном великану , под чијим је вођством Ра

дикална Странка постигла тако велике резултате .
По својим делима и по своме историјском значају Ни
кола Пашић је изашао из оквира једног партиског првака н
вође , те је и његово дело данас баштина целога нашег наро
да, који се са захвалношћу сећа свога великог сина, који је
остварио сан о националној слободи и Уједињењу , као са
радник и први саветник два наша
. велика владаоца : Краља
Петра Великог и Витешког Краља Александра Ујединитеља .
„ Самоуправа“ , коју је пре педесет и шест година , за
једно са својим друговима основао Никола Пашић, жели да
објављивањем чланака и написа о своме оснивачу одужи свој
дуг захвалности према једном неумрлом трудбенику на на
родном послу , који је цео свој дуги век провео у борби ย
напорима за слободу и демократију . Зато ће ОД Данас па
све до 20 децембра „Самоуправа “ сваки дан објављивати по
неки напис или чланак о Николи Пашићу, износећи пред
своје читаоце поједине догађаје у којима је ова велики ч
век учествовао или радио. Ми позивамо и све листове и ор
гане Југословенске Радикалне заједнице да и сами са своје
стране чланцима и мемоарским написима , обележе десето
годишњицу смрти Николе Пашића .
Данас више него икад Југословенска Радикална за
једница је одлучила да истраје на оном истом путу на коме
је годинама и годинама ишао и радио Никола Пашић !...

СВЕЧАНА СЕДНИЦА ОПШТИНСКОГ ВЕЋА

У БЕОГРАДУ

ПОСВЕЋЕНА СПОМЕНУ ДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ СМРТИ

НИКОЛЕ П. ПАШИЋА

Градско веће Поглаварства града Београда одржало

је 9 децембра 1936 године , у 18 часова, свечану седницу по
водом десетогодишњице смрти Николе П. Пашића . Никола
Пашић је двапут био претседник београдске општине ( 1889—
1891 и 1896—1897) , па је својим радом оставио трајну успо
мену , јер је он поставио прве темеље за развој престонице
данашње велике Југославије . Овој је седници поред свих
градских већника и великог броја претставника разних удру .
 329

жења присуствовала и породица великог државника , и то :

ғ -ђа Ђурђина Пашић , г - ђа Пава Рачић , кћи Пашићева, са
г - цом Рачић , г -ђа Стефановић, синовица пок. Пашића ; г -ђа
Нада Вујовић , сестричина ; г. Никола Р. Пашић, унук Паши
ћев ; г. Никола II . Пашић , унук Пашићев од његовог силовца ,
и г. др . Милутин Јовановић, сестрић Пашићев . Од чланова
Краљевске Владе били су присутни Министри : г. г. Др . Нико
Суботић , Ђура Јанковић , Душан Летица, Шефкија Бехмен ,
Добривоје Стошовић, др. Бранко Калуђерчић, др . Светозар
Станковић и др . Михо Крек . У име Народне Скупштине овој
Б свечаности је присуствовао Претседник г. Стеван Ћирић , док
су Сенат заступали сенатори г. г. Симоновић , Д. Ђорђевић
Андра Кујунџић , Ђура Вукотић, др . Алкалај , велики рабин
Југославије , др . Гавриловић и Протић . Најзад , седници је
присуствовао велики број претставника најразличитијих дру.
штава, удружења и установа, као и велики број личних и по
родичних пријатеља великога покојника .
E
ГОВОР ПРЕТСЕДНИКА ОПШТИНЕ Г. ИЛИЋА
Седницу је отворио претседник општине г. Влада Илић
говором, у коме је на рељефан начин изнео необичну актив
ност покојног Николе Пашића , који је , у два маха, крајем
прошлога столећа, био на челу Београдске општине . У сво
ме говору г. Илић је, између осталога , рекао и ово :
„Данас, десет година после смрти нашега великога др
жавника Николе Пашића, када смо се овде скупили да ода
мо заслужено признање његовој успомени, - не треба забо
равити , да јеК његов дугогодишњи политички и јавни рад био
у два маха изражен и у животу Београдске општине . Први
пут 1889—1891 године, и други пут 1896—1897 године, Пашић
је био претседник општине града Београда . У пуном напону
своје снаге, у четрдесет петој години живота, после једне и
по деценије бурне политичке активности, Пашић је дошао на
чело наше општине . Било је то у доба када је Србија, 1888 ,
добила свој слободоумни Устав и почела свој парламентар
ни живот. Тада је општинска самоуправа била једна од
главних тачака ПОЛИТИЧКОГ програма Радикалне странке ,
која је од Србије начинила једну од најдемократски их и
парламентарних земаља Балкана и Европе .
330

Створивши праву општинску самоуправу, Пашић ce

трудио свима силама да је, као претседник општине, искори
сти у конструктивне сврхе, посвећујући се решавању основ
НИХ И животних комуналних проблема Београда , уз сарадњу
неколико одборника и стручњака, од којих треба нарочито
поменути, пок. др. Лазу Пачуа, пок. др. Марка Лека, и г. Ко
сту Главинића, који је и данас жив и здрав овде међу нама“
Г. Илић у својим даљим излагањима истиче ванредне
заслуге пок. Пашића на комуналном пољу, пошто је Пашић
долазећи на чело Београдске општине , затекао престон ду
у једноме стању, које није било ни најмање завидно , јер она
није имала ни водовода, ни осветљења, ни канализације , ни
одређенога реона, а да о другим урбанистичким, естетским и
културним захтевима једнога модерног града и не говоримо.
Никола Пашић је своје стручно образовање, стечено у ино
странству, своју племениту амбицију да од наше престонице
направи један европски град, сву своју добру вољу и разу
мевање широких и разноврсних потреба грађанства, унео у
свој рад као претседник Београдске општине. И , захваљују
ћи једном таквом беспримерном прегалаштву, Пашић је у
спео да свима тим виталним проблемима комуналне политике
Београдске општине да једно брзо и корисно решење, тако
да је престоница за време његовог претседниковања добила
врло велики број ванредно важних објеката, без којих се жи
вот једнога великога града не може Ни замислити. Поред
осталих питања, Никола Пашић је израдио грађевински за
кон за варош Београд, утврдио реон града Београда, изра
дио пројекат о београдском водоводу , који је доцније при
веден у дело , затим осигурао снабдевање Београда здравом
пијаћом водом, решио питање електричног осветљења, а и да
не споменемо да је строго водио рачуна о интересима ши
роких слојева грађанства , бринући се о продаји Животних
намирница, о контролисању хране и т. д.. Пашић је не мању
пажњу поклонио и питању подизања београдске кланице и
купатила на Сави, затим уређивању данашњег Калемегдана ,
који је дотле био једна обична утрина за вежбе војника , као
што је уједно највећу пажњу посвећивао и школском пита
њу, подизању основних школа, дечијих забавишта и устано
ва за заштиту деце. За претседниковања Николе Пашића из
вршено је и крштење београдских улица, као и преустро
 331

ство општинске администрације, којом је приликом тежио да

се службеничко питање што правичније уреди.
„Овако плодан и заслужан рад великога државника, и
на комуналном пољу, није могао остати незапажен , И ОВОИ
комеморативном седницом Београд му одаје своје признање.
Наша престоница ће се увек са пијететом сећати великог Па
шића!" завршио је свој говор г. Вл. Илић .
Крај говора претседника г. Илића присутни су пропра
тили ускликом : „ Слава Николи Пашићу !“

ГОВОР Г. ДР . МИЈУШКОВИЋА

После речи претседника г. Илића одржао је један ван

редио успео говор о Николи П. Пашићу , градски већник г
др . Мијушковић, који је у кратким, али језгровитим потези .
ма евоцирао успомену на великога државника, дотичући ce
свих оних главних момената из његовога живота, који, не
сумњиво, заслужују да буду нарочито наглашени и подвуче
ни у свакој прилици .
У своме говору, г. др . Мијушковић је између осталога
рекао, да је пок . Никола Пашић успео да организује огромну
већину народа предратне Србије за грађанске слободе уну
тра и акцију за ослобођење и уједињење споља . Док је за
онај први задатак успео да прикупи огромну већину срп
скога народа , за онај други задатак он је имао уза се и цел
југословенски народ. Пошто је изнео младост Пашићеву и
све важније догађаје из тога времена, г. Мијушковић прела
зи на даљу активност Николе Пашића, подвлачећи и његове
ванредне заслуге за ток политичких догађаја за време њего
ве управе, набрајајући све оне многобројне успехе, који ће
за навек остати забележени у нашој историји .

,,Као државник , који је пред очима увек гледао само др

жавне интересе, ――― рекао је г. др. Мијушковић, - Пашић је по
некад и људе третирао као фигуре на шаховској табли : при
хватао их, или одбацивао хладно и немилосрдно, кад је то за
хтевао интерес земље . У тешким и многобројним кризама лссле
уједињења , Пашић је остао ненадмашив мајстор свих политич
ких комбинација , он није био један од оних кнежева мудро
ети , који под тешком ситуацијом погну главу и ништа даље
332

не виде. Пашић је, напротив , имао неограничено поуздање у

<
себе, дубоку веру и истрајност . Могу се догађаји превртати к
извртати како се хоће, - рекао је даље г. др. Мијушковић ,
али се Пашић из тих догађаја не може елиминисати. Он је
испреплетан са сваким покретом за слободу и народна права ,
као и са оним великим радом на ослобођењу и уједињењу.
Нашао их ту, затекао их или не , он плива по таласима народ
них покрета, а ако их нема он их ствара. У главном, он је
увек ту, са народом. Некада је пропадао у те таласе да се опет
појави онамо куд би га они изнели, а по некад је излазио из
тих борби политички рањен, али његов ауторитет , његова вера
у снагу народа учили су га да потражи у народу подршке, јер
је његова демократија почивала на освештаном принципу , да
iе „народ извор и утока власти ."
Свој говор, г. др. Мијушковић је завршио овим речима :
„Никола Пашић је умро на државном послу, исто онако
као сељак што умире при раду, верујући да се радом доноси
највећа срећа народу и нашој заједничкој отаџбини. Он ће
остати за сва времена као великан нашега народа, јер је
претстављао у истини један велики национални капитал; чи
нио је многа велика дела своме народу и заједничкој држави ,
за која ће му потомство остати вечито захвално, док је нашег
народа и док се буде писала историја Балкана, јер је од себе
давао сву своју генијалност за његов данашњи мир. Нека је
зато вечита слава и хвала неимару наше државе, великоме
Николи Пашићу !"
Ова импозантна комеморација закључена је клицањем :
Слава Николи Пашићу !“

ПОМЕН У БЕОГРАДСКОЈ САБОРНОЈ ЦРКВИ

Свечан помен Ник. П. Пашићу у београдској Саборној
цркви био је заказан за 10 часова . Међутим већ од 9 и по ча
сова велика је црква почела да се пуни. На улазу у цркву на .
лазили су се секретари Главног одбора Југословенске ради
калне заједнице г. г. Душан Трифковић, Фран Смодеј и Љу
.
бомир Панић. Око цркве су заузела места многобројна иза
сланства месних организација JP3. У дворишту, и у прилаз
ним улицама на тротоарима , било је много Света и . Више
партиских делегација . Ови претставници носили су партиске
 333

написе на тробојним пантљикама, које су биле обвијене цр

ним флором .
У самој цркви око амвона постављене су огромне вош
тане свеће обвијене црним флоровима.
Нешто пре десет часова у цркву је ушао Њ. Св. Патри
јарх Варнава у пратњи епископа жичког г. Николаја, бачког
г. Иринеја, рашко -призренског г. Серафима, браничевског г.
Венијамина , далматинског г. др . Иринеја, сремског г. Саве и
марчанског г. Викентија. У његовој пратњи налазило се и ви
ше свештеника .
Породица покојног Пашића била је пред левом стра
ном олтара . Присуствовала је г -ђа Ђурђина Пашић , њена кћи
г - ђа Пава Рачић, г. Радомир Пашић и унуци Катарина, Бур .
ђина и Никола,
У 10 часова тачно , у дупке пуну цркву, ступилк су
Краљевски намесници г. г. др . Станковић и др . Перовић .
Унутра , тада су већ били заузели своја места претседник
Краљевске владе и министар спољних послова г. др . Милан
Стојадиновић са госпођом, и министри г. г. др . Антон Коро .
шец, др . Нико Суботић, Добривоје Стошовић, Светозар
Станковић , Душан Летица, Драгиша Цветковић, Ђура Јанко
вић , генерал Љубомир Марић, др . Марко Кожуљ , Бранко Ка .
луђерчић, др . Милан Врбанић , др . Јосип Рогић , Шефкија
Бехмен , Михо Крек и др . Војислав Ђорђевић .
У име Сената присуствовао је помену претседник г. др .
Желимир Мажуранић и потпретседници г. г. Мирослав Плој
и Милан Симоновић . Народну скупштину претстављао је
претседник г. Стеван Ћирић са потпретседником г. Војком
Чвркићем . У цркви се налазило више сенатора и народних
посланика и бан Зетске бановине г. Петар Иванишевић .
На десној страни храма , према породици покојног Паши
ћа, били су чланови београдског дипломатског кора . Прису
ствовали су претставници Француске, Енглеске, Америке,
Турске, Бугарске , Белгије, Грчке, Чехословачке , Албаније ,
Румуније , Чила , Италије , Пољске и Мађарске .
Међу многим угледним личностима запажени су г. г. др .
Ђорђе Генчић, бивши министар, Јово Бањанин, сенатор , др .
Ђуро Котур , сенатор, др . Урош Круљ, др . Нинко Перић, бив .
ши министар , Васа Јовановић , бивши министар , Влада Илик .
претседник Београд . општине, др . Велизар Јанковић , бив. кини .
334

стар, Иван Пуцељ, Милутин Јовановић, бивши посланик на

страни, др . Војислав Јанић, бивши министар, Светозар To .
мић, сенатор, Јеремија Живановић , гувернер Њ. В. Краља ,.
Андрија Радовић вице - гувернер Народне банке , Бока Јова
новић, вајар и Бошко Чолак -Антић, маршал Двора . Затим
г. г. Драг. Тодоровић, потпретседник Београдске општине,
Васа Исаиловић, претседник општине у Панчеву, Срећко Те .
шић, претседник Главне контроле , Русомир Јанковић, прет
седник Касационог суда , Владислав Мартинац , помоћник ми
нистра спољних послова, Димитрије Наумовић, директор др .
жавних железница, Влајко Соколовић, конзул у Задру , бив
Ши лични секретар покојног Пашића, Коста Луковић, шеф
Централног пресбироа , Душан Маринковић , шеф Протокола
Министарства спољних послова, др . Јован Гашић, шеф каби .
нета Претседника Министарског Савета и друге личности .

ГОВОР ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ

На парастосу је служио Њ . Св. Патријарх Варнава уз

асистенцију епископа и свештеника, а на јектенија је одгова
рао хор Првог београдског певачког друштва . После помена
Њ. Св . Патријарх Варнава, окружен епископима, задржавши
се испред великих двери одржао је овај говор :
„ Прошло је десет година од смрти великог др
жавника и једног од најзаслуженијих синова нашег
народа ――― Николе Пашића . Протекла је већ једна
деценија откако је у овом истом светом Божјем
храму отслужена заупокојена служба једном од
главних неимара наше слободне и уједињене Отан
бине .

И данас , после десет година , успомена на Нико

лу Пашића исто је тако жива и светла , као у оне су
морне зимске часове , када смо се за навек растали
са њиме . Али , његово дело у овом кратком времен
ском периоду , добило је особиту изразитост . Зна
чај његове улоге у историји нашега народа све ви
ше избија , уколико се даље одмиче у будућност .
Живот и рад Николе Пашића дубоко је уткан у
догађаје последњих неколико деценија нашег др.
жавног и националног живота . Нарочито је његова
 Никола П. Пашић
из времена око 1914 године
336

улога огромна у изграђивању и оспособљавању Ср

бије као Пијемонта српства и југословенства за ве
лика дела ослобођења и уједињења .
Пореклом са класичног југа , из околине Тето
ва , носећи у себи све особине и одлике тих крајева ,
Пашић је кроз цео свој живот очувао карактер и
тип расног Србина , што је дало правац целоме ње
говом раду и стварању . У томе погледу он је био
човек без компромиса , и служба националној идеји
била му је највећа светиња .
Цео живот Николе Пашића прошао је у служби
Отаџбини . Све до последњега часа , свака мисао ње
гова била је посвећена само добру народа и државе .
Ретки су овакви људи и државници и код других
народа , и зато Никола Пашић спада међу највеће
карактере и најизразитије националисте наше исто
рије .
Живот и рад Николе Пашића пада у најбурније
доба наше историје , на крају деветнаестог, и на по
четку двадесетог века. Без мало педесет година оН
је средишна личност у свима борбама и настојањи
ма нашега народа да обезбеди себи и својој једно
крвној браћи бољу судбину и светлију будућност .
Кроз све ово време Пашић је живео , патио и борио
се са самопрегоревањем и самоодрицањем каква јe
одлика само великих карактера и истинских вођа
народних . И док је први период свога активног ра
да провео у припремању српскога народа и Србије
за велика историјска дела , изложен тешким борба
ма и прогањањима , други период његовога рада па
да у доба великих владара узвишене Династије Ка
рађорђевића : Краља Петра Великог Ослободиоца и
Витешког краља Александра I Ујединитеља (Бурни
узвици : „ Слава Им! " ). Он је био њихов први савет
ник и доглавник у епохалним догађајима , који су
довели до стварања данашње наше државе . Његов
удео и његове заслуге у делу ослобођења и уједи
њења веома су знатни , и историја ће о томе дати
своју објективну оцену .
Данас , када су у другим великим државама рет
 По гробници на беогр

Слика приказује трео реч Претседник Кр

величајући бесмлашавајући одлуку ј
Н. П. Па
X
EAD

105 D D3 +5
25
Phu
cibe

2 5
 337

ки државници какав је био Пашић , и нарочито , када

се на свим странама појављују рушиоци данашњих
тековина човечанства, када се под утицајем пакле
них сила колебају карактери ―――― морамо се запита
ти : Шта је то, што је давало исполинску снагу и
енергију Николи Пашићу, које су то силе које су га
држале и ободравале да на трновитим путевима сво
га живота и у тешким ситуацијама свога народа , па
чак и у очајним моментима албанске Голготе и кри
тичког изгнанства, не клоне духом , већ да са непо
колебивом вером и поуздањем мирно и прибрано
подноси све ударе судбине, убеђен у васкрс и спа
сење своје отаџбине и свога народа?
Иако је у првим годинама младости био под у
тицајем негативних идеја крајњих социјалиста и а
нархиста у слободоумној Швајцарској , Пашић ce
врло брзо отресао ових заразних идеја , и здрави
смисао расног Србина са Југа победио је у њему
све нездраве клице, и још више оснажио његов па
тријархални и религиозни карактер . Отуда су фино
патриархално осећање и дубок верски смисао биле
основе , на којима се изградио карактер овога вели
ког човека , пионира и неимара наше народне исто
рије . И кроз цео свој живот Пашићје био дубоко
одан вери и цркви, удружујући са чистотом светог
православља све друге лепе врлине које су красиле
његов карактер ,прекаљен и пречишћен у животним
борбама, и његово племенито срце, које је само за
народ куцало , и његову добру душу , која се у пу
ној лепоти испољавала у патријархалном породич
ном кругу, према пријатељима , а нарочито према
беднима и невољнима , као и према свима који су
са њим у додир долазили .
Дубока оданост вери и цркви , чврстина и че
ститост карактера, племенитост и доброта срца и
―
душе биле су главне силе које су управљале жи
вотом и радом Николе Пашића . Оне су му давале
вере, наде и моћи да истраје у најтежим моментима
борбе и да велика дела доведе до циља остварења .
22
338

Оне су га водиле правом линијом службе само кра

љу , Народу и Отаџбини , не допуштајући да скрене
странпутицама , на којима су други очекивали више
интереса и личне среће , и зато су иза Пашића дале
ко изостајали . Пашић , напротив , знао је само један
идеал : службу Отаџбини , једну срећу срећу наро
да. Његова личност ишчезавала је пред целином ,
пред нацијом. Отаџбина му је заменила лични дом ,
а народ му је био истинска породица. У томе по
гледу он пружа пример какав ce ретко налази у
историји ма кога народа .
Света српска православна црква имала је у Ни
коли Пашићу оданога и верног сина , примерног
хришћанина , и ја, као њен поглавар , одајем и данас
пошту његовој светлој успомени , са жељом да не
гов живот и да његово велико дело буду пример и
потстрек садашњим и будућим нараштајима : како
треба волети свој народ и своју Отаџбину , и како
треба за њих живети и радити . Слава Николи Па
шићу ! Амин .
На крају Патријарховог говора сви присутни одали су
пошту покојном Пашићу речима:
- Слава му!

Хор је затим отпевао „ Вечнаја памјат“ , а један ђакон по

служио је кољивом Њ . Св. Патријарха Варнаву и Краљевске
намеснике г. г. др. Станковића и др. Перовића . Потом су узе
ли кољиво претседник Краљевске владе г. др. Милан Стојади
новић , сви министри и остале личности .
Њ . Св. Патријарх затим прилази и даје свој благослов
породици Пашићевој , којој прилазе и Краљевски Намесници .
Краљевска Влада, дипломатски кор и остали, да јој изразе
своје симпатије и саучешће.

-2
 339

ПОМЕН НА ГРОБУ

После овог свечаног помена у Саборној Цркви, одржан

је кратак помен и на самоме гробу Н. П. Пашића. Овоме по
мену под отвореним небом присуствовало је више хиљада
лица . Многобројне организације наше Странке из Београда ,
Земуна и Панчева, из београдске околине и унутрашњости,
биле су присутне корпоративно или преко својих изасланста
за. Нарочито се могао приметити велики број омладинаца,
али је било и старијих радикалних бораца из осамдесетих
година прошлога века, који су напустили своје домове и по
лепом и ведром зимском дану дошли да изврше један акт
лијетета и дужности .
На гробу је прекада заказана за једанаест и по часова.
У то време маса од неколико хиљада Београђана и делегата
наших партијских организација била је посела непрегледно
еве околне стазе на гробљу .
Из цркве већ је била стигла и г- ђа Пашић са чланови
ма породице . Уз њу су се налазили г. Раша Милошевић , са
радник покојног Пашића из времена оснивања Радикалне
Странке , генерал г. Стеван Бошковић , г. Марко Радуловић ,
бивши претседник црногорске владе, r. Стева Јанковић
народни посланик , и друге ЛИЧНОСТИ које су присуствовале
парастосу у цркви .
Г. Алекса Жујовић , бивши дугогодишњи народни по
сланик и један од најстаријих живих радикалских бораца.
пред свима многобројним присутним личностима запалио је
над Пашићевим гробом воштаницу .
Над Пашићевим гробом је тога јутра било положено
врло много свежега цвећа и неколико венаца . Пред спомени
ком је горело кандило и више свећа , које су ту, тога јутра,
запалили они многобројни поштоваоци старога државника
који су се окупили око његовога гроба и који причаху један
другоме успомене и појединости из старе радикалне борбе .
Између великога броја сенатора и посланика налазе се
измешане главе скромних грађана , који су у толико прилика
били одлични војници своје странке . Међу многим полити
чарима и бившим министрима се истиче фигура г. Др. В Ја .
нића, који је био тако близак великом државнику и који је
увек истицао свој трајни и непоколебљиви култ према Ник .
340

П. Пашићу, чији је сарадник био у толиким народним посло

вима.
Краљевска Влада је такође на окупу.
У једанаест и по часова тачно, стигао је претседник
Краљевске владе г. др . Стојадиновић са госпођом . Г - ђа Сто
јадиновић положила је на Пашићев гроб велики букет белих
хризантема .
Одмах по његовом доласку, браничевски епископ г. Be
нијамин , уз асистенцију неколико свештеника , отпочео је да
чинодејствује .
Када је молебен био завршен , претседник Краљевске
владе је одржао овај говор , који је био преношен гласного
ворницима, тако да су га сви могли добро чути. Г. Др . М
Стојадиновић је казао :

Говор претседника Краљевске

Владе г. др . Милана Стојадиновића

,,Десет година је прошло откако је Никола Па

шић склопио своје уморне очи („ Слава му !“ ). Тада ,
пре десет година , као неко трагично знамење , по
ставила је београдска омладина овај трнов венац,
који и данас видимо на његовом гробу , означујући
Тиме симболично горку путању кроз политичко
стварање прво Србије, па онда Југославије. Јер тај
пут горчине није био само његов , него је он био И
пут целе наше државе, у чијем је стварању он та
ко значајно и тако мудро учествовао .
У политичкој борби , у страдању и стварању ,
провео је Никола Пашић скоро шездесет година , да
кле више од једног просечног људског века . Њего
во политичко дело је тако велико , тако обимно , да
је .могло изаћи само из главе једног политичког ге
нија и из руку једног људског горостаса , кога ника
ко не можемо мерити обичним мерилом, којим се
мере други политички људи . Он је током свога жи
вота и свога века створио дела , која су га не само
надживела , него која ће надживети и све нас, и СТО
 341

лећима и столећима изазивати дивљење и захвал

ност потомства . Историја живота Николе Пашића,
нарочито од 1880 године, па све до његове смрти ,
то је уствари историја наше земље и нашег народа .
Ни један наш политички човек није тако слио и та
ко везао народну историју за свој живот и за своју
личност као он . Читава поглавља историје нашега
народа последњих деценија не могу се без његове
личности ни разумети ни замислити . Политички реa
лизам Николе Пашића изазивао је нападаје и ОП
тужбе његових противника , од којих ни она о ње
говом тобожњем издајству отаџбине није изостала .
Често пута обасут клеветама , које ништа , па ни нај
светије , нису штеделе , он је стајао прав и чврст као
гранит , уверен да ће једнога дана ипак остати чист
и светао, далеко иза свих ониХ ругоба , којима је
био каљан .

Данас када је оштрица личних сукоба преста

ла , чак и његови противници , а и историја , дали су
му место, које му припада : прво међу првима . За
то Пашић иде у ред наших највећих политичких и
народних величина . Зато његовој успомени данас ,
о 10 -годишњици његове смрти , скоро цео наш народ
одаје своје дубоко поштовање и своју искрену на
ционалну захвалност ( Слава му !) .
Никола Пашић био је борац за ослобођење и у
једињење нашег троименог народа . Он је био ве
ран и лојалан сарадник наша два велика краља :
Краља Петра и Краља Александра. Он је био борац
за народне слободе и народна права . Он је био бо
рац за социјалну правду малих и сиромашних .
Оснивач . једне велике и заслужне народне
странке , која је обезбедила себи завидно место У
нашој политичкој историји , он је био и остао наш
учитељ , наш политички претходник , наш претеча ,
као што је и његова Радикална странка била и о
стала идејна претходница наше Југословенске Ради
калне Заједнице, дакле ове Странке , која је Ради
калну странку легитимно наследила .
 342

Надгробни споменик, који стоји пред нама , у

метничко је дело нашег одличног уметника Мештро
вића . Тај споменик подигла је породица покојног
Пашића . Госпођа Пашић , верна и нераздвојна са
путница , сапутница и сапатница овог великог чове
ка, одлучила је да о своме трошку, извршујући ама
нет свога славног мужа , подигне једну Спомен
цркву , где ће вечито почивати посмртни остатци
Николе Пашића . У нашим пак срцима , у срцима
правих искрених пријатеља његових , одавно је већ
подигнут један споменик, толико велики да заузи
ма целину срца нашег и душе наше . Али ми желимо
да учинимо још нешто друго, што је видно и што
ће служити за пример покољењима . Југословенска
Радикална Заједница је зато одлучила , да Новча
ним прилозима потпомогне подизање једног споме
ника Николи Пашићу у Београду . Акција ће у томе
правцу бити одмах спроведена широм целе земље .
Пред тим спомеником заустављаће се грађани Југо
славије , да одаду дужну пошту нашем великом и
бесмртном Николи Пашићу . Слава му! “
3 Претседникове речи прихватиле су хиљаде присутних ,
и из хиљада грла је одјекнуло громко:
Слава Николи Пашићу !

НАРОДНА СКУПШТИНА ОДАЈЕ ПОЧАСТ успо

МЕНИ ВЕЛИКОГА БОРЦА И ДРЖАВНИКА

Народна Скупштина је одала достојну пошту сени ве

ликога државника на своме редовном састанку од 11 де
цембра . Пошто је седница била отворена и пошто су изврше
не потребне формалности прописане Пословником , претсед
ник Народне Скупштине Г. Стеван Ћирић је устао и предло
жио Скупштини да она , једном резолуцијом , одлучи да се
скупштинске просторије украсе Пашићевим попрсјем , моти
вишући ту резолуцију разлогом да је Пашић свој народ за
увек задужио " . Народни посланици су устали са својих ме
ста , одајући почаст успомени Пашићевој . У савршеној тиши
ни и у томе свечаном тренутку, Г. Ст . Ћирић је одржао сле
дећи говор :
 Г. Стеван Ћирић,
претседник Народне скупштине , у моменту када је давао
предлог резолуције о признавању заслуге Николе П. Пашића
344

ГОВОР ПРЕТСЕДНИКА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ

Господо народни посланици , поводом десетого

дишњице смрти једног од највећих српских и југо
словенских државника Николе Пашића ( Сви народ
ни посланици и чланови владе кличу : „ Слава му“ !) ,
слободан са скупштини предложити овај
предлог резолуције :
,,Ценећи дивне заслуге Николе Пашића , Народна скуп
штина одлучује да украси своје дворане његовим попрсјем ,
јер је Никола Пашић свој народ за увек задужио" . (Једно
душни узвици : Слажемо се ! Слава му!)
Господо народни посланици , мислим да није по
требно образлагати предлог ове . резолуције (Гласо
ви : „ Није “ . „ Она се мора усвојити без дискусије “ )
Никола Пашић као државник толико je
је још
свима нама у свести , наставља претседник г. Ћи
рић , да ја мислим , да се ни данашњи наш поли
тички живот не може замислити без онога великог
утицаја , који Никола Пашић и после своје смрти
врши на све нас . Оно што је , може бити , за друге
једна велика част , може бити највећа част уопште у
политичко каријери , рецимо претседништво Мини
старског савета , претседништво Народне скупшти
не , претседништво града Престонице , то је код Ни
коле Пашића само једна споредна ствар , јер он је
заиста био и претседник Општине и пет пута иза
брани претседник Народне скупштине и небројено
пута Претседник Министарског савета . Пошто су
његова дела историјске природе , она стоје изнад
свих звања и изнад свих части .
Господо народни посланици , допустите ми да ,
овом приликом , обратим пажњу само на једну ствар
из живота Николе Пашића , за коју мислим , да ми ,
парламентарци , специјално треба да је данас нагла
симо и да је увек имамо пред очима , јер о Николи
Пашићу могло би се говорити много и много , дуго
и дуго , па да се ипак не исцрпи низ његових за
слуга .
У тренутку , кад је Никола Пашић почео своју
 345

политичку каријеру, било је врло мало образованих

људи . И, ако читате листове историје тих дана , ви
ћете видети , да је , у главном , међу свима интелек
туалцима , државницима па , чак и владарима Tora
времена било укорењено једно мишљење , које је
изгледало са логичног гледишта да је апсолутно на
своме месту .
Говорило се овако : Нашто давати народу сло
боде , зашто ширити народна права , зашто довести
неуког сељака у Народну скупштину и дати му да
управља судбином једне државе и читавог народа ?!
Шта више , један владар , коме се не могу порећи ве
лике историјске заслуге , дао је том приликом чак и
ову изјаву : „ Кад на скупштинским актима буде ви
ше потписа а мање крстова неписмених људи , онда
се може поставити питање о давању слобода срп
ском народу !"
Као што видите, то мишљење изгледа да је са
логичког гледишта заиста потпуно оправдано . Међу
тим , шта је историја показала ? Они народни борци ,
међу које у првом реду спада Никола Пашић, који
су се усудили да испишу као прву тачку свога про
грама народне слободе и народне самоуправе, ти
народни борци учинили су највећа дела у нашој и
сторији . ( Одобравање и узвици : „ Тако је ! Слава
му !“ ) .
Господо народни посланици , нећу тиме да ума
њујем заслуге и других државника , али ипак у по
ређењу са овим успесима , често врло великим , у по
ређењу са делима оних других државника , сви ве
лики успеси постигнути су народном вољом, по
стигнути од оних државника , који су уживали на
родно поверење . Ти успеси су били велики успеси ,
то су грандиозна дела , која ни у даљем току исто
рије не постају детаљи , који се не заборављају , не
го напротив остају дубок засек , остају основица ,
остају велики преокрет у животу једног народа и у
животу државе , остају велика дела, која се памте .
Никола Пашић имао је ту особину да се је усу
дио у оно доба , када нико није веровао у способ
346

ност и политичку зрелост српскога народа да , веру

је у ту зрелост и у ту способност, и да разуме тај
народ , и због тога је он имао моралну снагу да се
је усудио и у свима својим потхватима да иде до
краја , и у своме личном животу и у животу свога
народа . Који би државник могао да учини оно што
је он чинио више пута , стављајући 1 на коцку свој
рођени живот и више пута стављајући на коцку и
сам живот Отаџбине и живот свога народа ? Јер, он
је исполински осећао оно што народ жели и ОНО
што народ може . Ту престаје , тако рећи , наша фи
лозофија . Тешко је то растумачити , али ми се чини,
да код великих државника има нешто више него
што је знање , него што је спрема и него што је по
штење , а то је инспирација , то је интуиција , то је
надахнуће , које чини да они буду равни великим
пророцима . Никола Пашић је то имао и зато му је
народ веровао , и зато му је веровао и у најтежим
тренутцима свога политичког и државног живота .
Зато , господо народни посланици , ја вас мо
лим да учините себи ту част , ― јер заслуга Николе +
Пашића стоји изнад гласања сваке Народне скуп
штине , ➖➖ ја вас молим , господо народни послани
ци , да учините себи ту част , да једнодушно примите
предлог
овај предлог резолуције . (Једнодушни поклици :
„ Прима се “ ).
Објављујем да је предлог резолуције једноду
шно примљен и , дубоко дирнут вашом једнодушно
шћу , молим вас да се сви поклонимо сени Николе
Пашића кличући : Слава Николи Пашићу !
(Једнодушни поклици : „Слава му !“ ) ·

САРАЈЕВО У ЧАСТ УСПОМЕНЕ НА Н. П. ПАШИЋА

ГОВОР МИНИСТРА Г. ДР . МЕХМЕДА СПАХА

На дан 10 децембра 1936 године , у 8.30 часова , одржа .

на је у Сарајеву свечана комеморативна седница поводом
десетогодишњице смрти Николе Пашића . Седница је одржа
на у великој дворани српског невачког друштва „Слога“ .
 347

која је била дупке пуна једнокрене браће православних и

муслимана . Били су заступљени сви слојеви грађанства , а
отсутног бана заступао је начелник управног одељења г.
Кречковић . Био је присутан и претседник општине г. Бичаг
чић , као и многи други претставници привредних и осталих
корпорација у Сарајеву .
Седницу је отворио министар саобраћаја г. др . Мехмед
Спахо, следећим говором :

„ Господо и пријатељи ,
Данашње комеморативно вече посвећено је ус
помени једног великог државника и човека , који је
у нашој политичкој и народној историји играо ве
лику и значајну улогу , посвећено је успомени на
Николу Пашића , који је у историји Краљевине Ср
бије и у свима напорима око ослобођења и уједи
њења , као и у новијој нашој историји , играо веома
важну улогу . За његово име везани су најважнији
догађаји у политичкој историји нашега народа .
Имао сам срећу да са овим великим човеком ,
државником и политичаром сарађујем , било у влади
са њиме , било у опозицији према њему , те сам сачу
вао најлепшу успомену на тога човека и државника .
Данас ја друкчије гледам на његово дело , него што
сам раније гледао . Он је до краја свога живота и
мао сталну љубав према демократији и према гра
ђанским слободама . Оно демократско у себи он је
сачувао до последњег даха . Избори под хомогеним
радикалским владама били су увек слободни у на
шој држави . Најлепши били су они од године 1923 ,
када је на челу владе био пок . Никола Пашић , и ка
да је око себе имао људе неограниченог поверења .
Нећу да помињем изборе из године 1925 , када је он
морао да подлегне утицајима људи , који нису има
ли правог осећања за демокртију .
Никола Пашић , је и у нашој спољној
највеће име . Он је на челу свих акција почевши од
1912 године па надаље .
Сасвим је природно што је Југословенска Ра
дикална Заједница , која је усвојила демократске
348

принципе Николе Пашића , решила да Ове године

освежи успомену приликом десетогодишњице њего
ве смрти . Сматрао сам за своју угодну дужност , да
овом састанку дадем ову уводну реч “ .
Затим су о личности и делу пок . Николе Пашића , о
њему као државнику и политичару , одржали предавања г.
Славко Калуђерчић , директор учитељске школе , и г. др. По:
лић , у име омладине Југословенске Радикалне заједнице .
Комеморативну седницу закључио је министар г др .
Спахо овим топлим речима:

„ У програму Југословенске Радикалне заједни

це остварене су три велике мисли Николе Пашића .
Прва мисао : у спољној политици према другим др
жавама јачање нашег државног ауторитета . То је
једна од главних мисли које спроводи Југословен
ска Радикална Заједница . Друга , велика мисао ве
ликог покојника , коју остварује Југословенска Ра
дикална Заједница , то су : демократски режим и по
литичке слободе . Трећа велика мисао пок . Николе
Пашића , то је : сложан рад нас муслимана и право
славних , онде где живимо помешани.
Успели смо да кроз ове две године остваримо
ове велике мисли и да земљи и народу вратимо де
мократски режим и народне слободе . Успели смо ,
да углед наше храбре војске подигнемо и очувамо .
Овде , у овим крајевима , како се то најбоље показа
ло на овим општинским изборима , успели CMO Да
докажемо пуну слогу муслимана и православних .
Молимо вас , да нас у томе раду следите и помогне
те ! Данас ми другачије гледамо на дело великог по
којника . Ми видимо са колико се потешкоћа покој
нико, да очува демократски режим и народне
слободе . У нашем данашњем раду успели смо да је
дан знатни део противника народних слобода ли
квидирамо . Народ на општинским изборима доказао
је да воли и хоће слободу и демократију : Ми са по
носом можемо да кажемо да смо се одужили амане
ту великог покојника Николе Пашића . Слава Нико
ли Пашићу !"
 349

Цела дворана је бурно клицала : „ Слава Никола Паши -

ћу !" Тиме је закључено ово комеморативно вече .
У 11 часова пре подне , одржан је у сарајевској право
славној цркви парастос Николи Пашићу, коме су присуствО
вали г. др . Спахо, затим заступник бана г. Кречковић, прет
ставници корпорација, као и огромна маса народа .

ПОМЕНИ У ДРУГИМ МЕСТИМА ЈУГОСЛАВИЈЕ

Сем овог помена и комеморације у Сарајеву, било је
врло много помена и у другим местима. Ми ћемо овде на .
вести само оне који су регистровани у штампи .
Зајечар , место рођења и првог школовања покојноѓ
Николе Пашића , на врло свечан начин , комеморирао је ње
гову успомену ..
У 10 часова пре подне , у Саборној цркви , одржан је
помен у присуству великог броја грађанства . На помену је
чинодејствовао епископ тимочки г. др . Емилијан , уз асистен
цију, . целокупног свештенства . У цркви је, после помена ; одр
жао комеморативни говор архијерејски намесник г. Миодраг
Стаменковић , евоцирајући успомену на великог државника ,
пок. Николу Пашића , као првог сарадника Блаженопочившег
Краља Петра Ослободиоца и Витешког краља Александра
Ујединитеља .
Затим је пред малом кућом , преко пута Зајечарске ги
мназије , у којој је рођен Никола Пашић, поново одржан кра
так помен, коме су присуствовали : претставници власти , уста
нова и удружења и врло велики број грађанства .
Директор у пензији г. Маринко Станојевић одржао је
пред
.! кућом
1 великог покојника леп говор , у коме је, у крат .
ким потезима , изнео политички рад покојног Николе Пашића ,
нага ивши да је Зајечар први град који је пре 58 година
изабрао Николу Пашића за народног посланика . Са усклици
ма „Слава му !“ завршена је ова комеморативна свечаност .
::
Свечаному помену у скопској Саборној цркви Свете Бо
городице присуствовало је више хиљада лица , као и највиши
претставници
Fi војних , цивилних и општинских власти . После
помена је говорио у цркви архијерејски заменик прота г.
Михаило Пешић. На комеморативној свечаној академији је
говорио претседник општине г. Панта Јовановић .
350

1. На Цетињу је одржан помен и комеморативни скуп . На

овоме скупу је говорио г. Милан Буј , адвокат и секретар
Месног одбора Југословенске Радикалне заједнице .
У целој Зетској Бановини, где год има Организације
наше Странке , одржани су многобројни помени и комемора
ције, као и у Вардарској и Моравској Бановини.
На комеморативној седници у Нишу је претседавао г.
Влад . Чохаџић а говорио г. Бора Димитријевић , старешина
срескога суда .
Био је дирљив помен у селу Рогачеву , маломе селу ис .
под Шар - Планине у тетовском крају, из кога се сеоцета пра
дед Пашићев Раја иселио у Скопску Црну Гору а загим у
Северну Србију. Пошто је село Рогачево припадало неком
Тетовском паши а пошто је и Раја био његов кмет чипчија ,
он је бежао преко Вардара у жељи да се ослободи пашиног
феудалног ропства, а како су га власти јуриле као пашиног
човека, сељаци су га у Скоп . Црној Гори, веле , прозвали
„Пашин “ . Доцније кад се и одатле уклонио у једну слободну
привредну и политичку средину, он је тај назив применио у
Пашић, те је тако настало и породично презиме његових
потомака.
У Книну је општина приредила званичан помен, као и
У много других места, хотећи тиме вероватно да Пашића
издигне изнад свега личног и да нагласи његове националне
заслуге и национални дуг према њему .
у Загребу је приређена комеморативна седница на ко
јој су говорили г. Антун племенити Михаловић, некадашњи
Бан Хрватске и претседник наше организације . Сем њега су
говорили проф . г. Д - р Станко Дежелић и претседник загре
бачког студентског клуба ""Словенски Југ" г. Станко Бене
дикт.
На комеморацији у Смедереву је говорио претседник
општине г. Д- р Стефановић . У Голубцу ( на Дунаву ) је одр
жан помен и комеморација . На помену је говорио прота г.
Петровић , на комеморацији народни посланик г. Дим . Мир
ковић . У Ћуприји је приређен само свечан помен, а у Косов
ској Митровици помен ( на коме је говорио претседник Ду
ховног суда у пензији г. прота Гроздић ) и комеморација (на
којој је говорио претседник општине г. Јов. Јевтић) .
 351

Пошто је штампање Ове књиге завршено у главном

пре 20. децембра 1936 године а пошто су помени и комемо
рације пок . Н. П. Пашићу држане и у току целога месеца
децембра, ми жалимо што овде не можемо дати нихозу пот
пуну листу , али ћемо навести и ове :
.
Помен . у Прњавору ; помен у Ваљевској Каменици , на
коме је говорио прота г. Вој . Протић ; помен и комеморација
у Брусу, на којој је говорио народни посланик г. Цветко Је
личић ; помен и комеморација у Бањој Луци ; помен и коме
морација у Котору, на којој је говорио г. Доманчић, профе
сор ; помен у Славонској Пожези ; помен у Сремским Карлов .
цима ; помен и комеморација у Новској , на којој је говорио
г. Јосиф Вукашиновић , учитељ из Пакленице ; помен и коме
морација у Чачку, на којој су говорили гг. Светолик Станко
вић, народни посланик, и Радојко Солујић , претседник оп .
штине ; помен и комеморација у Тетову, на којој су говорили
гг . Сретен Петровић, архијерејски намесник , и Михајло Се
рафимовић , претседник месног одбора Југословенске Ради
калне заједнице у Тетову ; помен и комеморација у Кочану ,
на помену говорио г. Ђорђе Светић, архијерејски намесник ;
помен и комеморација у Гостивару, на комеморацији го
ворио г. др . Остојић, секретар месног одбора Југословенске
Радикалне заједнице ; помен и комеморација у Лесковцу , на
којој су говорили гг. Михајло Бабамилкић , претседник оп
штине, Стан. Николић, учитељ, и Тодор Тонић, народни по
сланик ; помен и комеморација у Мркоњић Граду, на којој
је говорио г. Сима Будимир , народни посланик ; помен у Кур .
шумлији ; помен у Доњем Вакуфу ; помен и комеморација у
Кларији , на којој су говорили гг. Николин, претседник месне
организације Југословенске Радикалне заједнице и Јанковић,
управник школе ; помен у Вуковару , на коме је говорио про
фесор г. Никола Теодоровић ; истог дана и у истоме месту
комеморативна седница у Српском Дому, на којој је говорио
г. Марко Бингулац ;; помен и комеморација у Пакрацу, на ко
јој је говорио прота г. Јован Станојевић , претседник месне
организације Југословенске Радикалне заједнице ; помен и
комеморација у Тењи, срез Осијечки, на којој је говорио г.
Никола Гавриловић , народни посланик ; помен и комемора
ција у Земуну, на којој је говорио г. Д- р Петар Марковић ,
бавши земунски градоначелник , и г. д- р Ђура Котур , сена
352

тор ; помен и комеморација у Тителу, на којој су говорили

г. Д - р Дамјан Вардић, претседник месне организације Југо
словенске Радикалне заједнице, и г. Милован Дудић , школ
ски надзорник ; комеморативна седница у Суботици, на којој
је говорио г. Лазар Стипић , уредник суботичког „Нашег Ли
ста“ ; комеморативна седница у Селцу , на којој су говорили
гг. Б. Лончарић, Мика Ружић и Живко Рикел ; помен и ко
меморација у општини Стаза, на којој су говорили гг. Мојо
Србљанин , парох Душан Јеловац , и г. Бранко Кресојевић ,
учитељ ; помен и комеморација у Госпићу, на којој је говорио
г. Николај Калдасијевић , парох , помен у Крагујевцу ит.д. ит.д.
Има наговештења да су у неким местима и руске из
беглице приредиле засебне помене великоме русофилу и Сло
вену Ник. П. Пашићу.

ГОВОР ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА

На дан 13 децембра одржао је у цркви у Краљеву ме

сни одбор Југословенске Радикалне заједнице десетогодиш
њи помен Николи Пашићу . На помену је чинодејствовао епи
скоп Жички г. др . Николај Велимировић лично, уз асистен .
цију већег броја свештеника . Црква је била пуна. По завр ;
шеном помену епископ г. др . Николај одржао је дужи говор
о Пашићу, у коме је између осталога рекао и ово :
„Нема ништа веће нити узвишеније на овоме
свету него бити човек . Народи величају уметнике,
научнике и књижевнике , али су ти људи често сла
би карактери и сићушни . Данас када говорим са ово
га светог места, са којег се народу често говори :
Буди човек , и кад треба да говорим о човеку и о
раду Николе Пашића , ја највише волим да о њему
говорим као о човеку . Нема дрвета без гране , нити
човека без мане ! Пашић је у младости могуће и гре
ШИО и био зашао и међу безбожнике, али када се
вратио Богу и народу, почео је да расте у висину
као бор. Ко није са народом не може бити велики !
Ја не кажем да је Никола Пашић био већи од
народа , али се попео до врхова народа. Он даје
пример у сваком погледу правог човека . Он је често .
пута запостављао приватне ствари и није био себи
 353

чан како су му противници пребацивали . Он се сав

био предао народу за чије се добро кроз цео живОТ
залагао .
Покојни Никола Пашић отселио се од нас, али
је остао спомен који гори као пламен у срцима на
шег народа . Он је преживео страдања и понижења,
али ипак , дочекао је тријумф својих идеја . И , што
се време буде више потискивало од дана откако он
није16 међу нама, у толико ће више његово име ра
сти .
После помена у цркви, у сали хотела „ Југославија " о
држана је комеморативна седница . На овој седници говори .
ли су о Пашићу и његовом раду гг. Петар Богавац , народни
посланик , и Лазар Терзић , ветеринар.
*
Са многих од ових помена и комеморација упућен је
врло велики број поздравних писама и телеграма Г-ђи Ђур
ђини , удови Н. П. Пашића, „ Самоуправи“ и претседнику Ју
гословенске Радикалне заједнице г. Д-р М. Стојадиновићу ,
Претседнику Краљевске Владе, кога су пријатељи поздрави
ли као достојног наследника великога вође Народне Ради
калне странке.

КОМЕМОРАТИВНЕ СЕДНИЦЕ ПАРТИЈСКИХ ПОДОДБОРА

ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РАДИКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
ОДРЖАНЕ У НЕДЕЉУ 13 ДЕЦЕМБРА 1936 ГОДИНЕ И
ДРУГЕ МАНИФСТАЦИЈЕ, КОЈИМА ЈЕ У БЕОГРАДУ ОДА .
ТА ПОЧАСТ УСПОМЕНИ ВЕЛИКОГА ДРЖАВНИКА

Поред оних помена Н. П. Пашићу, који су одржани у

београдској Саборној цркви и на гробу великога државника .
у Београду су одржане и многобројне комеморативне седни
це наших партиских организација , на којима су о пок . Па
шићу и његовим историјским заслугама говорили наши при .
јатељи пред врло великим бројем чланова наше Странке .
Тако су у 1 пододбору говорили г. г. Огњен Крстић, шеф от .
сека у београдској општини, потпретседник београдске оп

28
 354

штине Драгољуб Тодоровић и Д-р Војислав Рашић, књи

жевник и генерални консул у пензији ; у II пододбору је го
ворио проф. г. Милан А. Костић, дир . гимн. у пенс., бив. нар.
посланик и претседник тога пододбора ; у III пододбору ње .
гов претседник г. Милан Цветановић, штампар ; у IV подод .
бору његов потпретседник г. Силвије Радић, трговац ; у V
пододбору његов потпретседник г. Љубомир Максимов :th, ти
пограф ; у VI пододбору његов секретар г. Десимир Траило
вић, шеф отсека Ј. Р. П.; у VII пододбору члан његове упра
ве адвокат г. Сава Павловић ; у VIII пододбору је говорио
претседник његове омладинске секције г. Бранислав Милић
царински посредник ; у IX пододбору његов претседник г
Мирослав Крстић-Штиха , декоративни сликар ; у X пододбо
ру његов претседник г. Исак Исаковић, адвокат ; у XI подод
бору члан његове управе г. Бранимир Ивановић, инжињер ;
у XII пододбору његов претседник г. Никола Премовић, пу
ковник у пензији ; у XIII пододбору његов потпретседник г
Д-р Урош Романовић, лекар , и члан управе тога пододбора
г. Д-р Владимир Ђ. Николић , хемичар ; у XIV пододбору , ње.
гов претседник г. Душан Поповић, извозник ; у XV пододбо
ру су говорили његови чланови г. г. Рад. Димић и Спасоје
Жив. Тајсић, апотекар ; у XVI пододбору његов претседник
г. Божидар Матовић, градски већник, и потпретседник под
одбора г. Ђорђе Станковић , шеф возног парка ; у XVII под
одбору је говорио његов потпретседник г. Сава Дубљевић,
директор Савиначке Банке ; у XVIII пододбору гозорили су
његов претседник г. Душан Илић , учитељ, потпретседник г.
Драгутин Радосављевић , градски већник , и чланови управе
пододбора г. г. Павле Вујачић , стаклорезац , и Сава Ђорђевић,
новинар ; у XIX пододбору је говорио његов секретар г. Алек
сандар Браничевски, новинар ; у ХХ пододбору су говорили г.
г. Драгољуб Митровић , економ , и Грга Вуксановић, в . савет
ник Дирекције Железница ; у XXI пододбору говорили су ње
гов претседник г. Тадија Перишић , трговац, потпретседник г
Милан Здравковић , трговац, и чланови управе г. г. Дамњан
Стојановић , инжињер, и Благоје Јелисавчић , учитељ ; у XXII
пододбору говорили су његов претседник г. Драгољуб Зека
вица, директор гимназије у пензији , 1 и претседник омладинске
секције г. Љубомир Спасогии , новинар ; у ХХIII пододбору
там
је говорио његов претседник г. д- р Вој. Станисављевић -Ми
 355

лутовац , лекар ; у XXIV пододбору његов потпретседник топ

чидерски прота г. Богдан Петровић, градски већник ; у XXV
пододбору његов потпретседник г. Љуба Јанаћковић, пенз .о
нер ; у XXVI пододбору његов потпретседник г. Бранимир
Петковић, железнички чиновник ; у XXVII пододбору његов
претседник г. Јосиф Херман, грађевинар , и у XXVIII подод
бору његов претседник г. Д-р А. Петровић, ветеринар . Зе .
мунски пододбори ( XXIX , XXX , XXXI и XXXII ) одржали су
заједничку комеморативну седницу , ванредно посећену , на
којој је Пашићева дела и његове заслуге величао сенатор г.
Д - р Ђура Котур а исто су тако учинили и панчевачки под
одбори ( ХХХIII , XXXIV и XXXV) који су се сјединила и на
заједничкој Академији одали почаст неумрлом вођи. На овој
академији су говорили градоначелник панчевски г. Васа Иса
иловић и г. Светозар Ристић , трговац , који су у исто време
претседници г. Исаиловић XXXV а г. Ристић ХХХIII подод .
бора Месног одбора Југословенске Радикалне заједнице за
Београд, Земун и Панчево .
На свима овим сеницама присуствовао је врло велики
број наших партијских пријатеља а дневна је штампа реги
стровала говоре саслушане на тим састанцима .
Тако се престоница , заједно са Земуном и Панчевом ,
достојно одужила успомени Ник . П. Пашића, која је као
јавни радник , политичар , државник и дугогодишњи претсед
ник Владе, задужио престоницу , као и Земун и Панчево на
много начина, па између осталих и тиме што је од 1920 до
1926 осетно помагао њихов напредак , њихово изграђивање и
подизање, сређење и социјално прилагођавање новим окол .
ностима политичког живота и новим захтевима комуналне и
хигијенске политике .

СПОМЕН - ПЛОЧА НА КУЋИ У КОЈОЈ ЈЕ УМРО

НИКОЛА П. ПАШИЋ

Али Месни одбор Југословенске Радикалне За еднице

за Београд, Земун и Панчево се није задржао само на томе .
Он је желео да и једним видним и трајним знаком овековечи
ову десетогодишњицу, те је одлучио да једном лепом и им
позантном спомен -плочом украси кућу у Француској улици
бр. 21 у Београду, у којој је последњих година живео и
радио , и у којој је и умро велики југословенски државник.
 356

У недељу 13 децембра та је жеља била испуњена и спо

мен плоча освећена.
Свечаности освећења ове спомен -плоче присуствовао
је потпретседник Месног одбора Југословенске Радикалне.
Заједнице за град Београд, Земун и Панчево и потпретсед
ник београдске општине г. Драг. Тодоровић , затим народни
посланик за град Београд г. Боривоје Ђурић , трговац , затим
1. чланови управе свих београдских пододбора Југословенске
Радикалне заједнице и делегације свих струковних секција
. Југословенске Радикалне заједнице са музиком Југословен1.
ске Радикалне заједнице , као и велики број грађана , при
јатеља и поштовалаца пок . Пашића . Освећење спомен пло .
Че обавио је прота г. Никола Божић , стари парох београд
ски и парох куће Н. П. Пашића , уз асистенцију г. Богдана
Петровића , топчидерског проте и градског већника београд
ског .
Пре почетка освећења на прозору куће пок . Никол
Пашића појавила се његова супруга г - ђа Ђурђина Пашић са
породицом . Музика Југословенске Радикалне заједнице ин
тонирала је молитву, а затим је прота г. Божић обавио ос
већење .
После освећења , потпретседник београдске општине , г
Драг . Тодоровић открио је спомен - плочу, скинувши са ње
југословенску заставу. У том тренутку са свих страна чули
су се узвици : „Слава Николи Пашићу!“ Потом је скоро де
ведесетогодишњи прота г. Божић одржао кратак говор , У
коме је истакао велики рад покојнога Пашића за добро на
рода , Краља и Отаџбине, и изнео у кратко своје личне ус
помене на Николу Пашића, као свог старог пријатеља, по
зивајући на крају присутне и омладину да следује пример
овог великог Србина и Југословена .
На спомен плочи урезан је следећи натпис :
„ Десетог децембра 1926 године у овом дому умро је
Никола П. Пашић , вођ Народне Радикалне странке и вели .
ки државник Србије и Југославије . На дан десетогодишње
помена , у знак дубоке народне захвалности , ставља OBY
плочу Месни одбор Југословенске Радикалне заједнице за
5 град Београд, Земун и Панчево,“
В *Када је плоча била откривена, узео је реч г. Тодоро
вић , и рекао :
 ПО
ДЕЦ
TE
SOF ЕМБРА

O
Y BOME
OMY
VMPO
JE
НИКОЛА
П.
ПАШИЋ

ВОБ
НАРОД
РАДИКА
СТРАНКНЕ
ЕЛНЕ

ДРУКАВН
Ј
И ЕЛИКИ ИК
СРБИЈЕ
ИБУГОСЛАВИ

НА
ДАН.
Д ЕСЕТОГОДИШЊЕГ
ПОМИНА

SHAK
BOKE
HAPO
THE
AXBATHOCT
СТАБЪА
ОБУ
ПЛОЧУ

МЕСН
ОДБОИР

РАДИКАЛ
ЗАЈЕДН ВЕНСКЕ
НЕ
ЈУГОСЛОИЦЕ

БЕОГРАД
ЗА
П
З
,
И
. АНЧЕВО
ЕМАН

БСпомен
одбор
-поју
,к
месни
је лоча
Југословенске
Радикалне
Заједнице
у еограду
поставиО
кућу
на
кФ
уојој
.2
бр 1
Пашић
П.ранцуској
,уулици
Никола
је
последње
своје
провео
дане
децембра
1926
.10
умро
и
358

„У отсуству председника Месног одбора Југословенске

Радикалне заједнице за град Београд, Земун и Панчево, Г
др. Милана Стојадиновића , а у својству потпретседника Ме
сног одбора, откривам ову спомен-плочу у знак дубоке на
родне захвалности великом сину нашег народа, вођи и др
жавнику поч. Николи Пашићу. („ Слава му !“ ) Није погребно
да вас потсећам на велике заслуге , које је имао поч . Па
шић за стварање ове државе, за њен развитак и ствар ње
наше велике и уједињене домовине Југославије. Није по
требно ни да вас потсећам на све оне напоре и тегобе на
које је поч. Пашић у том своме раду наилазио ! ... Признање
поч. Пашићу за тај рад данас је једнодушно. Данас нема ни
једног сина ове земље који не признаје заслуге његове за
народ, Краља и државу. („ Слава му !“ ) . Хоћу да вас замолим
да сви пред очима имате овај пут, којим је ишао овај ве
лики син нашег народа и позивам вас да кликнемо сложно:
Нека је слава Николи Пашићу !“
Присутни су на крају једногласно ускликнули : „Сла
ва му !“ па је музика интонирала химну, после чега је све
чаност била завршена и народ се разилазио поздрављајући
госпођу Пашић, која је љубазно отпоздрављала.
Нешто касније, г - ђа Пашић је примила чланове Месног
Одбора Југословенске Радикалне Заједнице и још им јед
ном срдачно захвалила у име своје и у име целе породице

ПОСЛЕ 10 ДЕЦЕМБРА 1936. . .

ЗАХВАЛНОСТ Г - БЕ ЂУРЂИНЕ Н. ПАШИЋ

После ових многобројних комеморација и других ма

нифестовања поште према успомени Ник. П. Пашића , г- ђа
Ђурђина , удова Н. П. Пашића , осећала се побуђена да за .
хвали Југословенској Радикалној заједници и њеном вођи ,
г. Др . М. Стојадиновићу. У своме својеручном писму од 12.
децембра 1936. године, она му упућује оне изразе захвал
ности :

„Поштовани Министар Претседник,

„Искрено сам Вам захвална , и ја и цела поро
дица , на свему што сте изволели учинити о десето
годишњици смрти а у знак поште према сени Нико
 359

ле Пашића и као Претседник Министарског савета

и као шеф Југословенске Радикалне Заједнице . На
рочито ми је било врло пријатно да сте се о свеча
ном помену Ви затекли на оба та највиша и најваж
нија положаја , које је мој супруг заузимао , јер јe
мени лично врло добро познато колико је он висо
ко ценио Вашу способност , колико Вас је много и
искрено волео и тврдо веровао да ћете га Ви достој
но заменити , што се потпуно и потврдило .
„Необично смо дирнути Вашим сјајним говором
на гробу његовом и изјавом да се и Ви и Странка,
којој сте на челу, сматрате као његови политички
следбеници и наследници . Ја Вас , исто тако најлеп
ше молим , да изволите бити тумач наше велике
благодарности и целој Југословенској Радикалној
Заједници , свима њеним одборима и пододборима
и свима члановима !
,, Изволите Господине Министре Претседниче
примити уверење о моме особитом поштовању .
БУРБИНА Н. ПАШИЋ " .

Објављујући садржину овога писма у своме броју од

17 децембра, „ Самоуправа“ је, сматрајући да оно претстав
ља и једно историјско сведочанство , објавила и његов фа
ксимил, који је уосталом приложен и овој књизи. У истоме
издању, истога дана, „ Самоуправа“ је у своме уводнику под
насловом „ПАШИЋ ПРИПАДА НАМА И МИ ЊЕМУ“ (и
поднасловом : „Комеморација покојноме Пашићу најбоље је
показала око кога су данас широке народне масе и у коме
оне гледају наследника његове демократске политике" ) у
чинила и ове констатације :
„Иако је Југословенска Радикална Заједница нова
Странка, која је у себи сјединила стремљења и етичке вред
ности трију пређашњих --- великих политичких организаци .
ја : Радикалне странке, Словеначке Људске Странке и Југо
словенске Муслиманске Организације она је својим де
мократским методама и својим савременим демократским
програмом наставила велику демократску линију Николе
Пашића и постала прави наследник његове широке полити
360

ке, која је као гесло своје делатности у народу узела ве

лики принцип Николе П. Пашића: Са народом, за народ!
,, Зато, и само зато, што је Југословенска Радикална
Заједница инструменат народне воље, а њена политика увек
веран одјек народних жеља и потреба , она је за нешто јаче
од годину дана успела да постане највећа и најконструктив
нија Странка у нашој земљи . Странка која је скупила и сје
динила све здраве снаге у једној замашној и тако корисно
акцији на обнови политичког и привредног живота наше
земље , сјединила их у једном подухвату, који је предузег у
једном веома тешком времену и под веома неповољним при
ликама , али који је потпуно успео , зато што је Југословен
ска Радикална Заједница била израз правог расположења
огромне већине нашег народа и зато што су на његовом
челу били опробани државници на челу с г. др . Стојадино
вићем , који је оживео Пашићеву демократску политику .
давши јој нове, савремене облике , који одговарају данаш
Њем времену И захтевима онога степена развића на коме
се данас налазе наша земља и наш народ ."
 Nommerbare Muranos
.Urgent

саж Ва ш
gandanna &you
Bam
Искрена un cuen
abi. .
цена Пред ица ,на cherry
B делал
rybonera grunnten ‫ނ‬ & gesemozogmistungen
cenu
‫مه‬ знам полите према
страни
Hustone & Hamintha a hat Upergunt
Z Као медро
Mannan apcrior Cabomma
Молистиренет
Jyeſcriberatic Paputtanne
. Jasogange

some Sono Hero Tapejastin

Haporuma Jes Ром занимли
cie ce Am советанот потеку
да пајвиша и најважнија
Na oda sua
идат пода до мо сутринт заузимает
um bpro geopo negratio
мене лично
CON зор з ‫ا‬ вмесна ценит Вашу ета
Koratho jo 4 попречка
cadroom , Benton Bas je mano

bones un culpes bepober go tome in

ga
Bu тврда
gemmajn e zamenmuu, miño re commi

en
4 mombigane .upryn
z B aum
Вашит
годит Headurno amo m
spody verbo
...
упним говорит then a cumpan Ma
ch y4 Вейmus
even sa ras una ance than
издават да Da
L
¦
НИКОЛА П. ПАШИЋ

И ДАНАШЊИЦА
Његово Краљевско . В сочанство Кнез Павле и Ник, П. Пашић
снимљени приликом освећења проширена палате Народне
Банке у Београду .
"
 ·
Десетогодишњица смрти пок. Ник. П. Пашића није
пала у једном лаком и једноставном тренутку. У Европи ,
три огромна питања интересују све духове: питање Шпаније,
питање Едварда седмог и питање опште европске безбедно
сти. Разривена, подељена на толико група и блокова, Ев
ропа није могла да нађе довољно времена за комеморацију
једне од највећих личности из европског рата. Па ипак, од
јеци стране штампе, поводом десетогодишњице Пашићево
одласка са овога света, показују да Европа није заборавила
на оне огромне политичке услуге које јој је учинио овај
велики и горостасни југословенски државник.
Унутра, код нас, у самој нашој земљи, Пашићеву де
сетогодишњицу је обележила целокупна штампа врло топ
лим написима о животу и о делу старог југословенског пре
мијера, који је био на челу толиких историјских догађаја у
нашој земљи од 1876 до 1926 године , дакле равно пола
века. По једнодушном суду јавнога мњења, Пашић je
прерано ишчезао из нашег јавног живота, те је изражено и
жаљење што он није био рођен доцније, да би могао доц
није и умрети и тако послужити својој земљи и своме на
роду не само у припремним политичким радњама за ослобо
ђење и уједињење, не само у оном дипломатском раду на
конференција мира (када је требало поставити међе великој .
ослобођеној и уједињеној отаџбини ), него да је могао пожи
вети дуже и после тога ослобођења и уједињења, да би
дуже могао утицати и на унутрашње консолидовање зем
ље , руководећи својом искусном руком наше унутрашње де
бате и дискусије .
На жалост Пашићу је било суђено да проживи свој
живот у међувремену од 1845 до 1926 и он је оставио овај
свет баш у часу када су те дебате и те дискусије дошле до
најбитније ствари у нашем унутрашњем организовању, пре
груписавању и надгласавању. А његовом смрћу је нестало
једног огромног политичког ауторитета, на који се често са
366

оправданим поверењем ослањала и сама Круна, знајући коме

исказује и даје Своје поверење, и зашто га даје.
После смрти једног тако великог државника који је
дејствовао у једном тако великом и тако бурном временском
периоду и у толиком обиму утицао на унутарње и спољно
политичке догађаје, суд о њему није био ни јединствен ни је
днодушан , што је сасвим и природно, када се претпостави
колико је био дуг тај људски век , колико је била много
струка Пашићева политичка акција и колико су биле тешке
и компликоване околности, а колико узнемирена епоха у ко
јој је он био позван да води и ствара. Најзад, чак и најлич
нији његови противници њему не могу оспоравати оно што
је учинио за припрему ослобођења и уједињења, као што му
неће оспорити ни оно што је он чинио у току саме акције за
време ратова, када се практично радило на остварењу на
родних идеала, при чему је проливена толика људска крв
која нам свима остаје света ――― и када су жртвовани то
дики животи, да би се могло доћи до данашње Отаџбине "
до њених данашњих граница. Друга је и споредна ствар ако
се понеко и у неколико после није сложио са Н. П. ПашИ
ћеу у његовим погледима на наше унутарње уређење, као
Што ни Његов лични став у дискусијама око тога питања
не може да умањи његове заслуге за ослобођење и уједи
њење, нити да у маколико одузме од његове популарне фи
зиономије нашега Кавура.
Оно што је најважније данас, десет година после ње
гове смрти, то је чињеница да се на његову социјално -поли
тичку мисао наставља и да се и за њу везује један гелики
политички и народни покрет, организован у облику једне ве
лике и моћне Странке, која се зове Југословенска Радикална
Заједница. Та велика Странка, која је императивна потреба
Наше земље и њене даље сигурне политичке будућности ,
добија велику снагу и кроз чињеницу да се у њој данас на
лази не само огромна већина радикала, него да је у њој сва
некадашња Словенска Људска Странка, сва пређашња Југо
словенска Муслиманска Организација , као и велики број не
кадашњих демократа и присталица других странака . Исто
ријски је значај те чињнице , и он је неоспоран, Народ, који
је схватио тај значај, казао је своју реч о схватању наше
 367

политичке ситуације , гласајући приликом последњих општин

ских избора за кандидате наше Странке .
Када би велики Ник. П. Пашић могао са оне стране
гроба да види ту слогу и да сагледа позитивне резултате
које земља њој дугује , он би свакако био испуњен само ве
ликим задовољством и он би овој Странци исказао своје
поверење, своје државничке симпатије и сву своју душу.
Велики патриота, велики монархиста, велики социјални бо
рац и реформатор, он би био међу нама и он би био свим
својим бићем са нама.
Са овим мислима и са пијететом који оне садрже, мн
ce клањамо његовој успомени, потпуно свесни да он при
пада нама као што и ми припадамо њему!
(Уводни чланак „ Самоуправе" 10 децембра 1936 године).

НИКОЛА ПАШИЋ

О ДР . МИЛАНУ СТОЈАДИНОВИЋУ

Било је то 1922 године . Финансијска ситуација

наше земље очајна . Буџет неуравнотежен . Дефицит
на све стране . Динар је падао . Тада смо имали Бле
ров зајам и њиме смо држали вештачки курс нашем
динару . Због нестабилности валуте , била је велика
пометња у држави . Осећала се несигурност у цело
купном економском животу . Из такве тешке ситуа
ције требало је спасавати земљу . Тада је на влади
био велики Никола Пашић . Влада је била саставље
на од радикала и демократа . Никола Пашић тражио
је кандидата за Министра финансија . Није га нашао
међу свима кандидатима , народним посланицима ,
члановима коалираних странака !
Једнога дана послао ме је пок. Пашић да раз
говарам са д - ром Миланом Стојадиновићем , ди .
ректором Енглеско - југословенске банке и да видим :
да ли би се др . Стојадиновић примио за Министра
Финансија . Отишао сам и говорио са др . Стојади
новићем доста дуго . Милан Стојадиновић није при
стао да уђе у политику и да буде Министар финан
368

сија . Он је тада имао сјајан положај . Био је потпу

но независан . Имао је миран живот, а политика до
носи немиран , живот пун непријатности и неугод
ности .
Саопштио сам пок . Пашићу , да нисам успео у
својој мисији . Али Пашић није знао за неуспехе у
политици ! Он је наредио да се позове др . Стојади
новић , да он с њим лично разговара и после њихо
вог дужег разговора Милан Стојадиновић, директор
Енглеско - Југословенске банке , пристао је да прими
тада тежак ресор финансија .
Др . Стојадиновић , као што рекох , није био тада
народни посланик . Прва брига Пашићева била је ,
да се др . Стојадиновићу осигура место за народног
посланика . Ја сам тада био секретар Главнога од
бора народне радикалне странке и мени је наређено ,
да ступим у везу са нашим организацијама и да на
ђем место где би се кандидовао Министар финан
сија др . Милан Стојадиновић . Разуме се да сам на
томе радио и прва кандидација др . Стојадиновића
била је у Сремској Митровици , где сам и ја био на
родни посланик . Међутим , доцније др . Стојадино
вић је кандидован у Јужном Банату , у срезу бело
цркванском и панчевачком, па је и његова кандида
ција у Сремској Митровици отпала .
Од тога времена г. др . Стојадиновић је био чо
век који је имао пуно поверење пок . Пашића , који
је прихватио све његове предлоге .
Кад је Стојадиновић дошао на положај Минис
тра финансија , тада је динар већ био пао катастро
фално на берзи . Сви смо се били уплашили шта ће
бити са нашом националном валутом ? Берза је пока
зивала , да је динар пао испод 3 швајцарска франка
за 100 динара . Многи су изјављивали своју бојазан ,
да то значи катастрофу за нашу националну валуту ,
али је Никола Пашић веровао у спрему др . Стоја
диновића и оставио му је потпуно одрешене руке у
вођењу финансијске политике . To питање је др
Стојадиновић , као што је познато , ca успехом
свршио .
 Г. др . Милан СтојадинОВИЋ
Снимљен 10 децембра 1936 године, приликом његовог
говора о Пашићу ,

24
370

Када је настала нечувена хајка противу Николе

Пашића и његових ближих сарадника ОД стране
опозиције , а и неких радикала , пок . Пашић је др .
Стојадиновића држао тврдо , верујући у његове
способности и честитост . Он је њега , као и нас
своје сараднике , ШТИТИО До последњега даха , а
када је Никола Пашић био принуђен да да оставку
као Претседник Министарског савета , онда је и др .
Милан Стојадиновић поднео оставку на положај
Министра финансија . Знам , причао ми је пок . Па
шић , да му је то причинило велико задовољство ,
што је Милан Стојадиновић заједно са њим сишао
са министарског положаја . И за живота Николе Па
шића Милан Стојадиновић више није био Министар
Финансија .
Све до смрти великог државника , др . Стојади
новић је сачињавао најближи круг пријатеља ње
гових , који су га верно пратили до његовог послед
њег дана . А међу свима нама , његовим блиским са
радницима , пок . Пашић издвајао је увек др . Стоја
диновића , подижући његов ауторите г. За време
једне изборне борбе у Црној Гори , где је била врло
тешка ситуација, због великог броја присталица
Федералиста , пок . Пашић је одредио да др . Стоја
диновић носи листу радикалне странке у Црној
Гори и да помогне ту јуначку покрајину , морално
и материјално , и да среди привредне прилике у њој .
Раније , као Министар финансија , а и данас као
Претседник Министарског савета и Министар спољ
них послова , др . Стојадиновић је стекао признање
као велики финансијски стручњак не само код нас ,
него и у иностранству . У току последње бурне бу
џетске дебате у парламенту , која је била врло
жучна , узео сам реч 27 фебруара ове године и , из
међу осталог , рекао сам :

„ Ја господо нисам овде дошао да будем адковат Ми

лана Стојадиновића, али ја мислим да цела земља зна да је
г. др . Милан Стојадиновић познат наш стручњак, и најбољи
наш финансијер . (Живо одобравање и пљескање) . Ја нећу да
 371

се позивам на домаће ауторе, да нам они кажу какав је Ми

лан Стојадиновић као финансијер ; ја ћу се позвати на пок.
Поенкареа. Када је 1926 године у француском парламенту би
ла дискусија о стабилности француског франка, кад су
француске финансије биле врло уздрмане, кад је опозиција
чинила разне предлоге за решење проблема француских фи
нансија , устао је Поенкаре и казао : „Има доста предлога, а
ли је најбољи онај предлог који је у Краљевини Југославији
учинио др . Милан Стојадиновић .“ (Бурно пљескање).

Нешто доцније , 4 марта ове године , ја сам на

једном збору који су приредили наши пријатељи из
XXV београдског пододбора („ Каленића Гувно “ ) ,
рекао сво :
,,Народна снага не може се друкчије изразити , него
кроз партије . Ми имамо веру, да ћемо победити, јер имамо
искуства , да се само кроз народ и партијску организацију
може доћи до реда и мира у земљи . Југословенска радикал
на заједница је данас у Народној скупштини и у народу једи
на јака организација , која је сваког дана све већа и снажни
ја , и која већ носи бреме државног терета. Влада др . Сто
јадиновића није могла за ово кратко време да исправи све
што су ранији режими урадили, али ће она то временом све
исправити !
„Шта је Југословенска радикална заједница и кога она
позива да уђе у њено коло ? Она позива све конструктивне
елементе у своје организације. Браћо , време је да се брани
отаџбина , да се не пита ко је, шта и кад казао, него се по
зивају радикали свију група, да се под вођством др . Стоја
диновића уједине у једну партију. Њега су и Пашић и Аца
Станојевић одредили за свога заменика. Позивају се и де
мократи, да иду с нама, јер овде у српским крајевима нема
бољег схватања државног и народног јединства, до схвата
ња радикала и демократа ! Осим тога, позивају се и си ос
тали пријатељи у земљи, да се сврстају у редове велике пар
тије Југословенске радикалне заједнице Др . Корошел и др .
Спахо већ су ступили са својим организираним масама у ову
нову партију. Ви знате ко је др . Корошен . То је она историј
ска личност, која још 1917. године у аустријском парламенту
одиграла једну велику историјску улогу са такозваном мај
 372

ском декларацијом, када је др. Корошец , за време живога

цара Карла , у Бечу рекао : „ ЈУГОСЛОВЕНИ ХОЋЕ СВОЈУ
ДРЖАВУ У СВОЈИМ ГРАНИЦАМА !“ . То је велика историј
ска истина. Са целом својом добро организованом партијом
он је ступио у нову странку као први потшеф странке.
„Као други потшеф ту је др . Спахо са својом бившом
Југословенском муслиманском организацијом . Ја подвлачим
значај та два велика државника , који пуном, мером учествују
у напорима, да се земљи уведе нормалан парламентарни жи
вот. Ви знате, да је Пашић нарочито обраћао пажњу, да
Муслимани из Босне и Херцеговине и Јужне Србије иду са
радикалном странком .
„ Других организација у парламенту и ван парламента
нема, које би давале гарантије и које би могле да уједине
све у своју велику конструктивну партију. У парламенту има
неких десетак клубова , који се стално цепају. Један једини
клуб који сигурно расте, то је клуб Југословенске Радикал
не заједнице . Остали клубови немају свог одређеног поли-
тичког програма , немају ослонца у народу , немају ни контак
та са народом , нити га траже, као што чинимо ми. Толико
што се тиче парламентарне опозиције, a TO Ви уосталом
знате . Постоји међутим ванпарламентарна опозиција , која је
сложна само у једном : да критикује, а није сложна , да нешто
позитивно створи, и која нема свога заједничког програ
ма" .

Зашто ја наводим ове текстове мојих ранијих

говора ? Зато што хоћу да опоменем наше пријатеље
на ону борбу, коју смо почели да водимо у почетку
ове године , и да их потсетимо на пароле са којим
смо у ту борбу ушли , идући у своме народном и де
мократском раду само Пашићевим стопама . Зато ћу
овде навести и оно што сам на једном збору у Ба
натски Карловац казао 15. марта ове године , jep
и то илуструје наш став , наше циљеве и наш поли
тички живот :

„ Још пре десет година Никола Пашић позвао је др . Ми

лана Стојадиновића да спасава наше финансије. Тада је др
: Стојадиновић као добар лекар утврдио болест наше нацио
 373

налне валуте. Он је наш динар тада излечио, он је подигао

динар на ону висину и стабилизирао га на оној ВИСИНИ На
којој је котиран годинама у Цириху . Др . Милан Стојадино
вић спасао је и држао нашу валуту боље него ма који Мини
стар пре и после њега !“

На нашем збору у београдској Савамали 31

марта ове године рекао сам и ово :

„Наш шеф је данас г. др . Милан Стојадиновић . Он је

наследио великога Пашића . Ја сам о њему говорио на неко
лико зборова, али то се мора понављати свуда, јер шефа
треба истаћи народу , треба казати народу за КИМ иде, да
народ зна. Ми немамо само поверење у др. Стојадиновића,
ми немамо само веру, да ће он бити оно што треба да буде,
него имамо једно ИСКУСТВО, једно УВЕРЕЊЕ јер ДР .
СТОЈАДИНОВИЋ НИЈЕ НОВ ЧОВЕК. Он има своју прош
лост . Он је почео не као политичар своју каријеру , него као
чиновник Министарства . Познајем га још са Крфа , када је
био начелник Министарства финансија. После је био дирек
тор банке и није мислио , да се посвети политичком животу .
Али једнога дана, када су наше финансије 1922 године запа
ле у катастрофалну ситуацију, када је наш динар падао, кад
се није знало како и откуда да се живи , мудри и премудри и
највећи наш државник Никола Пашић, смислио је кога да
нађе да спасе земљу ! Било нас је у парламенту онда око ње
га 108 радикалских посланика. Од њих је било доста , који су
могли можда бити Министри финансија, али Пашић није и
забрао ни једног посланика , иако је било ту добрих полити
чара и државника. Ни једног од њих Пашић није узео за
Министра финансија, него је позвао г. Стојадиновића , који
није био народни посланик, који се није никада ДОТле НИ
кандидовао, и њега замолио , да прими ресор Министра фи
нансија и да спасава земљу од финансијске катастрофе . Др.
Стојадиновић се дуго устручавао , он се дуго премишљао пре
него што се примио тога положаја. И, браћо , он се примио
и он је спасао земљу од финансијске катастрофе , он је по
дигао и стабилизирао динар, он је средио наше финансије ,
он је ставио наше финансијске прилике на једну солидну ба
зу ! (Бурни усклици : Живео др . Стојадиновић ). Али, браћо
374

моја, ДАНАС ПОК. ПАШИЋ НЕМА ВИШЕ НЕПРИЈАТЕЉА

Си смо Срби чудни људи ! Док је човек жив, ми смо сви про
тив њега, а кад човек умре ми онда кажемо: Слава му ! (Ве
селост и одобравање) . Данас о том великану, о Николи Па
шићу, постоји само једно мишљење код свих људи, а то је,
да је он био велики државник и велики човек . А био је ве
лики поред осталог и зато, што је изабрао себи за свога
главног помоћника др . Стојадиновића. (Узвици : Тако је ! И
бурно одобравање). Браћо, да у једној држави функционише
све као што треба, потребно је, да су пре свега финансије
стабилне. Ако народ може да зарађује, ако има хлеба, онда
је добро . Народ на првом месту тражи благостање, тражи о
но зашто се народ и у Америци бори, зашто се бори и Руз
велт, а то је циљ и наше партије : да створимо оно благоста
ње, које је било некада ! У малој Србији ми смо доживели
то чудо да један наполеон није могао да се прода за 20 ди
нара, него за 5 пара ниже. Стари људи ће посведочити, да
смо тукли сребром и хартијом - злато- у то златно доза ,
у то доба просперитета и народног благостања било је то
тако. Народно благостање, то је циљ сваке паметне и поште
не политике . То је циљ и владе г. Балдвина и прошле владе
г. Макдоналда , и свих партија у Енглеској и Француској.
Па је циљ и код нас, да повратимо наш привредни живот, да
га са ове мртве тачке покренемо ! То ми очекујемо од г. Ми
лана Стојадиновића, то очекују сви озбиљни привредници ,
економисти, не само присталице наше партије, него и на
ши противници, као и цео земљораднички сталеж, као и сва
наша земља !“

У овом смислу ја сам говорио и на првом кон

гресу наше , Југословенске Радикалне заједнице 2 .
јуна ове године у Београду . На том конгресу др .
Стојадиновић је изабран за шефа Југословенске Ра
дикалне заједнице , за наследника Николе Пашића .
То је примљено код наших бирачких маса веома
симпатично , што су показали и последњи избори за
општинске часнике . На тај начин то питање скинуто
је дефинитивно са дневнога реда избором Милана
Стојадиновића за шефа партије . Наследник Николе
Пашића у бившој радикалној странци остаје др .
 375

Стојадиновић , који је био један од његових на бли

жих сарадника и који ће разумети да води државни
брод оним путем , којим га је водио и Никола Пашић
и са нашом новом и великом Странком : Југосло
венском Радикалном заједницом !
Др . ВОЈИСЛАВ ЈАНИЋ

НИКОЛА ПАШИЋ И ЈУГОСЛАВИЈА

- Мишљење једног Хрвата.

Сарајевски „ Југословенски Лит“ донео је у

свом 291 броју , од 10 децембра 1936 године , три
велика чланка , посвећена успомени Николе Паши
ћа, поводом десетогодишњице од његове смрти .
Прва два, објављена под насловима, „Поводом де
сетогодишњице смрти Николе Пашића“ , износе
биографију вође бивше Радикалне Странке , исти
чући његове заслуге . Трећи чланак , под насловом
,,Никола Пашић и Југославија“ нарочито је инте
ресантан , и ми га овде у изводу преносимо .
,,Сви ми и Срби и Хрвати и Словенци морамо признати
непобитну чињеницу да је пок. Никола Пашић играо главну
и одлучујућу улогу у стварању данашње наше уједињене и
заједничке државе. Та чињеница подиже га у ред наших нај
већих и најзаслужнијих државника. Никола Пашић остат ће у
повијести не само Срба већ и Хрвата и Словенаца значајна
хисторијска личност.
Да је Никола Пашић уза сав свој велики политички
ауторитет остао у уједињеној нашој домовини ипак само у
главном политички вођа Срба, и да су се уз њега одмах по
јавили и посебни политичке вође Хрвата и Словенаца, криви
су на више они његови савјетници и експерти, који га нису
упозорили на политичке и хисторијске особине Хрвата и њи
хову стољећима изграђивану народну индивидуалност .
у односима са Хрватима и Словенцима, он испра није
имао одређеног свога становишта ни самосталне одлуке , већ
је био везан мишљењима и захтјевима људи, који као њего
ви сурадници у влади, нарочито у доба доношења видовдан
ског Устава , нису представљали ни хрватски ни словеначки
дио нашег троименог народа. И кад је он хтио, да воду ра
376

чуна о посебним захтјевима Хрвата и Словенаца пригодом

доношења Устава уз оснивање државне и народне цјелине ,
запријетило му се кидањем тадање владине коалиције .
Никола Пашић је тада попустио, јер је хтио на сзаки
начин, да у оним бурним данима нашег државног живота др
жава чим прије дође до свога уставног уређења, али је при
томе мислио, да ће доћи вријеме, које је било увијек његов
најбољи савезник , када ће се моћи измијенити у Уставу мно
ге одредбе, које су тадашње прилике у држави и народу и
против његове воље изискивале.
Ја сам се једном згодом у години 1924 или 1925 тужио
пок . Николи Пашићу на централистичко уређење држаје а
напосе на аритметичку и ничим необразложену администра
тивну поделу земље на области, коју је видовдански устав
одредио. У вези с тиме он ме је погледао и умирио овим ду .
ховитим ријечима :
„Па шта је устав ? - Што је за човјека одијело, то је
за државу устав . Човјек без одијела је дивљак, држава без
устава анархија. И човјеку треба одијело и држави устав.
Одијело се носи према сезони. Љети тање и лакше, зими деб
ље и топлије. Прије 300 година људи су још носили оклопе.
данас их не носи нитко . Тако и устав треба да одговара вре
мену у коме живимо и приликама, у којима се држава нала
зи. И устав се дадне мењати кад се покаже потреба. Ми смо
донијели видовдански Устав у доба велике поремећености у
вањском свијету, и нездравих и несређених политичких при
лика у земљи . Прилике су се у држави од тада промијениле
на боље. Комунисти су распршени, а господин Стјепан Радић ,
одрекао се је републике и има наде, да ће приступити зајед
ничком раду с нама , на добро и срећу наше лијепе држав ."
И Никола Пашић није се преварио . Направио је са во
ђом Хрвата пок. Стјепаном Радићем споразум . Стјепан Ра
дић ушао је са својим људима у владу, која је у циљу одбра
не земље провела темељито наоружање наше војске.
А да је утицај пок. Николе Пашића на нашу државну
политику остао и даље у оној снази и опсегу као прије и
да се нису подузимали кораци , да се Никола Пашић повуч :
из активне државне политике и да се нису правиле немогу
ће комбинације, не би било дошло ни до катастрофе у Скуп
штини, а политички одношаји у нашој земљи развијали би се
нормалнијим и сигурнијим путем.
 377

Као вођа Српске Радикалне странке пок. Никола Па

шић настојао је да у странку уведе и Хрвате и Словенце,
ብ да странци дадне једно опће народно обиљежје. У томе
је имао и успјеха.
Колико је пок. Никола Пашић имао осјећаја и разу
мијевања за традиције хрватскога народа, најбоље свједочи
његова приправност , којом је он био спреман, да се год.
1925 прослава 1000 -годишњице опстанка хрватског краљев
ства слави као државна прослава на самом Дувањском пољу
и да се том приликом уз опће народно славље симболички
обнови круна Краља Томислава на узвишеној глави најве
ћег Краља Срба, Хрвата и Словенаца .
И у тој племенитој и мудрој намисли био је пок . Ни
кола Пашић ометен од стране оних политичара, који су у
својој кратковидости вољели, да ове јубиларне прославе
добију карактер јавног протеста и незадовољства због нера
зумијевања државне власти за поштивање хисторијских тра
диција Хрвата.
Ове констатације су плод мојих непосредних разгово
ра са пок . Николом Пашићем, који је увијек радо волио да
слуша сугестије, на који би се начин могла што сигурнија
наћи база за заједнички конструктивни рад свих правих
представника троименог народа.
Никола Пашић је умро у затишју свога политичког
рада , далеко од сваке државне политичке дјелатности у
земљи , за коју је он све од себе дао. Говорило се је тада :
„ Пашић се је већ преживио."
Међутим данас, након десет година Његове смрти ,
може се отворено и са пуно увјерења рећи : „ПАШИЋ ЈЕ
СЕБЕ НАДЖИВИО .“ Мртав Пашић оживљује опет у нашем
политичком животу са својим великим искуством, државнич
ком мудрошћу и разумним прилагођавањем времену и при
ликама, у којима живимо .
Пашић Никола - redivivus ― има данас пред собом
јаснију ситуацију и бољу могућност, да се брже и слобод
није одлучује у смирењу наших унутарњих прилика у духу
начела грађанских слобода , демокрације и правде , те вскре
-не заједничке сарадње свега троименог народа на основу
братске равноправности и силидарности .“
ДР. ИВАН ПАВИЧИЋ .
378

ПАШИЋ У СВЕТЛОСТИ СЛОВЕНАЧКОГ ЈАВНОГ МЊЕЊА

Никола Пашић је био међу Словенцима позната поли

тичка личност. Они су се врло много интересовали и распи
тивали о томе шта Пашић мисли о појединим државним по
литичким питањима , какве су његове заслуге за српски на
род и за државу , шта о њему мисли српски народ , па су ра
до читане и разне анекдоте, које су листови веома често до
НОСИЛИ о њему. Код Словенаца је постојало уверење, да је
Пашић био изванредно способан државник и политичар, који
је уз то јако еластичан и вешт. Тако је мислила маса, а тако
су мислили и сви они који су имали прилике да с њим дођу
у додир . Свакако, да је Никола Пашић међу Словенцима био
врло популаран, ма да можда не у толикој мери као неки
словеначки политичари, али је сваки ипак знао , да је Пашић
врло заслужан политичар и државник, премда његов рад и
његово мишљење нису увек били познати, да би правилно
могли бити оцењени . Томе се не треба чудити . Иако је Па
шић био велики политичар и државник Југославије, он ипак
никада није имао прилике да ступи у тешњу везу са широ
ким слојевима словеначког народа , ни директно ни индирек
тно, па га је словеначки народ већим делом познавао из
усмених и писмених описа, али и то је било довољно да он
буде добро упознат, нарочито кад се зна да је Пашић био
ћутљив политичар , који није много говорио 0 политичКИМ
питањима, нити је пак писао у новинама.
Ипак, и поред свега тога, сигурно је, да данас међу
Словенцима влада уверење, да је Пашић један од највећих
политичара и државника, који је, и поред своје дубоке старо
сти, прерано умро ! Мислим да је међу Словенцима било ма
ло активних политичара , који су добро познавали Пашића ,
као и његов политички рад на Уједињењу , и правилно га
оценили. А то мислим из разлога, што они с једне стране , ни
су имали с њим личних веза и што су, с друге стране, поли
тичке прилике биле такве, да између Пашића и политичке ве
ћине Словенаца није могло доћи до тешње сарадње. Узрок
томе је био Видовдански Устав, који је разделио политичке
странке на два фронта : у централистичко -унитаристички и у
против -централистички фронт. Но и поред свега тога, нико у
Словенији није мислио да је Пашић био отац тога окорелог
централизма и иницијатор тога унитаризма, који је био про
 379

тиван животном развоју наше државе , па је постојало чак и

уверење , да је Пашић био принуђен прихватити програм Ју
гословенске демократске странке , која је била за централи
зам и унитаризам државе . Лако се може замислити положај
младог политичког народа,који је у својој политичкој прошло
сти имао неку аутономију у бившој Крањској и који је у сеом
Обалсном одбору имао прилике да упозна аутономне устано
ве и привредне и културне тековине које народ има од тих и
таквих установа, и који је, најзад, у тој својој аутономној у
станоеи , као и у општинској самоуправи, показао своје вели
ке управне способности, - док му државни централизам у
том видном полету, који је у његовом националном ва пита
њу играо велику улогу, није стао на пут. Народ се никада
није спријатељио са централистичким уређењем државе, не
само што је оно претстављало сметњу за остварење да ъих
напредака , већ и због тога што је народ сматрао да је у
централном уређењу државе бивао искоришћен. Код заквог
стања ствари апсолутно је неоправдано да се одговорност
свали на Пашића . Па ипак, никада се код словеначких поли
тичара , а исто тако ни код ширих слојева словеначког наро
да, није могло опазити ни трунке анимозно ти према њему ,
као што је то био случај са некадашњим вођама Самосталне
демократске странке . Народ је по своме природном нагону
осетио и схватио да Никола Пашић није могао бити против
народни човек када је за свој народ толико добрих Дела
остварио и када је заслужио да га сви Срби, без разлике,
поштују и да му на сваком кораку манифестују своју за
хвалност.
Када тврдим да Пашићева политика у том погледу код
МНОГИХ активних политичара није била правилно оцењена,
свакако да имам и своје разлоге . Пашић је био и сувише
мудар политичар да не би видео куда тај централизам води
државу, и кад је и поред тога пристао да се Видовдански
Устав озакони, он је то морао учинити силом прилика, у то
лико пре што је јавно мњење у то време идентификовало
патриотизам са централизмом и унитаризмом. За велики Па
шићев ауторитет није било опортуно да се одупре томе iав
ном мњењу, у толико пре, што се и у његовој великој стран
ци налазио велики број политичара, који су стајали на ли
нији централизма и унитаризма.
3 380

Пашић, вођ велике Радикалне странке, и сувише је до

бро познавао користи самоуправе , да би могао веровати да
ће, после дугогодишњих борби за демократију и за народ
ну самоуправу тај део програма Радикалне странке преко
ноћи моћи да се избрише. Истина је, да се у Србији, као у
малој држави , потреба за самоуправама није осећала у томе
обиму како су то захтевале прилике у новој великој држави.
Пашић је међутим био заиста велики државник и мудар
политичар , те је услед тога одмах увидео , да се из тога
централизма морају родити центрифугалне тежње, и да ce
зато народу морају дати широке самоуправе под овим или
оним видом. Ко није добар психолог, тај не може бити ни
добар политичар . Пашић је био одличан политичар, а цела
његова активност доказала је да он био и добар психолог.
Као доброме психологу , њему није могло бити непознато да
добра државна управа ствара задовољне држављане , а једна
управа , основана на централистичком и унитаристичком си
стему, не би могла бити добра чак ни онда, да су сви др
жавни чиновници били веома паметни и вешти, пошто се не
би могао савладати отпор, који би, у разним деловима др
жаве, због разноликих прилика, избио, као што се исти у
правни акти не би могли употребљавати у свима покра
јинама са подједнаким успехом, јер су те покрајине по сво
јим привредним и социјалним културама међу собом врло
различите.
Да је тај мој суд о Пашићу тачан, то ми потврђује
и један разговор са њим, који сам имао када се он вратио
са Париске конференције у Београд . Хтео сам упознати тога
паметног човека и видети се с њим. Он ме је примио. Он
је при том сусрету био ванредно љубазан и невероватно ис
крен , простосрдачан . Тада сам упознао И разлоге Његове
политичке ћутљивости. Зачудио сам се када ми је рекао: „Ви
грешите у Народном Претставништву“. Мислећи да он циља
на парламентарни клуб коме сам припадао, ја га упитах за
објашњењ . Тада ми Пашић рече :
„ Ри из Аустрије имали сте добру државну управу , само
је сада рушите и на њено место хоћете да уведете нову . Ви
ћете изгубити своју добру управу, коју вам ми из Србије не
можемо надокнадити и, после тога, биће незадовољства . Ја
 381

сам ово питање другачије посматрао , и мислим да се закони

требају постепено изједначавати, тако да се у државној у
прави не осети никакав административни скок, који би се
косио на нашом државном управом .“
Први пут од као сам дошао у Београд , имао сам при
лике да чујем тако јасне и тако отворене речи . Био сам пред
њим скоро осрамоћен. И тада сам стекао уверење, да је Па
шић велики политичар, кога води хладан разум, а не некакве
политичке сентименталности . Осетио сам далекосежност ње
гове изјаве, па сам искористио његову љубазност да бих га
упитао да ли ову његову изіаву могу објавити у „ Словен .
цу “ . Он ми је то дозволио , и то ме је уверило да је Пашић.
неустрашиви политичар.
Доцније, када сам га боље упознао, чудио сам се ње
говој искрености , коју је увек према мени показивао прили
ком сваког разговора, ма да је, иначе, пред новинарима, био
врло закопчан и често чак нељубазан .
Ми Словенци смо због тога Пашићу дужни своју за
хвалност. Ко зна како би се точак историје за нас окренуо ,
да није пред Светски рат, као и за време његовог трајања,
српски народ кроз читав низ година водио Никола Пашић
Србија је тада била за нас потстрек и наша морална потпора
у националној борби за нашу националну будућност. То смо
најбоље осетили у тренутку Српских победа у Балканском .
рату. Пашићу се међутим често пребацивало да је мислио
само на ослобођење и уједињење свих српских крајева , а да
није мислио и на остале југословенске покрајине , ни пред
Светски рат а ни за Све време његовога трајања . Тo je
апсолутно нетачно, исто толико нетачно као кад би се рекло
да је Словеначка пред Светски рат мислила само на своје
о лобођење од Аустрије, иако је тај циљ за Словеначку сва
како био и ближи и лакше остварљив . Зато нама нико не би
могао пребацити да нисмо радили на ослобођењу и уједиње
њу свих Срба, Хрвата и Словенаца, иако је овај наш идеал
тада још био музика будућности . Природно је , међутим , да
је Пашић још и тада стално мислио и на уједињење свих
српских покрајина. Али, мора се нагласити, с обзиром на
разне изјаве , у чију веродостојност не можемо сумњати , да
је Пашић још и тада стално мислио и на уједињење свих
Срба, свих Хрвата и свих Словенаца у једну заједничку др
382

жаву. То је њему био идеал као мудром политичару , који је

о приликама расуђивао на најбољи начин , који је знао да
одређује своје циљеве према својим сретствима. Пашић није
носио своје идеале на језику, и зато му се не може замери .
ти што није о њима говорио и онда када није имао могућ
ности за њихово остварење. Извесно је, међутим, да је Па
шић све урадио када се за то пружила прилика, то јест да је
он уложио све своје напоре да ти идеали буду и остварени .
Као реалан политичар , он је од себе био отстранио све илу
зије и увек на време оцењивао шта се у датом тренутку
може постићи . Зато је он на париској конференцији за мир
у отсутном моменту био за Вилсонову линију. Данас, када је
ово доба париске конференције скоро прешло у историју, ми
морамо тадашњем Пашићевом гледишту одати свако при
знање ! Слава Николи Пашићу !
(,,Самоуправа“ , 31 децембра 1936 г. ) .
ФРАН СМОДЕЈ .

НИКОЛА ПАШИЋ МУСЛИМАНИ

Никола Пашић није припадао само својој ужој Отаџ

бини , Србији . Он је припадао целом Српству. За нас Србе.
који смо политички радили преко Дрине, он је био наша
највећа светиња . Био је неприкосновен. Што год је он р
као, а ми смо се често њему обраћали . ми смо слушали.
У нашим личним споровима он је једини био меродаван .
Ја сам као главни уредник сарајевске „ Српске Ријечи“ од
г. 1905 до 1914 често имао прилике да разговарам са овим
нашим великаном . Мене је нарочито изненадило његово тач
но познавање прилика у Босни и Херцеговини. Он је у тан
чине знао све наше прилике и био је добро информисан
и о свим нашим људима . За њ се обично говорило, да он
„ Никада не чита новине“ . Ако је ово „ виц “ , он је не
слан . Ако је ово имала да буде нека карактеристика или
чињеница, онда је нетачна . Пашић је све догађаје у живо
ту и борби прекодринских Срба будним оком пратио и ни
шта му није промакло .
Али, има нешто што нарочито желим да истакнам , што
се као „црвена нит“ провлачи кроз цео његов живот . Он
je био искрен пријатељ босанских муслимана И целог је
 383

века радио на слози и заједничком раду између једнокрв

не браће. Он им је увек говорио да главни и једини циљ
наше народне борбе мора да буде ; да радимо сложно зајед
нички с муслиманима . Приликом изјаве званичне Србије од
г. 1909 коју је дао пок . Милован Миловановић, кад је анек
сиона криза била на врхунцу , да „анексија Не задире у
права Србије“ Пашића је ова изјава необично болела .
Иако смо ми ту изјаву под морање тачно схватили и
веровали, да је то тада тако морало бити, он се тешко по
мирио с њоме . Али не само да се Србија, и то само зва
нична Србија, није одрекла рада на нашем народном ује
дињењу, него је напротив од тада радила са још већим ела.
ном и спремањем за год . 1912. Пашић је тада често звао
нас из Босне и Херцеговине и са визионарским погледом,
знајући шта се спрема , апеловао је на све нас који смо
тада активно учетвовали у политици , да радимо заједнички
C муслиманима. Мене је једном приликом г. 1913, кад су
односи између нас и оне групе муслимана , које је водио
пок . Шериф Арнаутовић били заоштрени , рекао ове речи ,
које ја никад нисам заборавио: „Наша национална полити
ка тражи од вас у Босни и Херцеговини да се ти односи
поправе . Сад се не испитује ко је крив, али овако не може
да остане. Поздрави мога пријатеља Глигорија Јевтановића и
испоручи му ову моју поруку : Овако непријатељство не
Може да остане између вас и муслимана .“ Ја сам покушао
да му објасним, да то не зависи о нама, да је Аустрија при
добила за себе један велики број муслимана итд , ал 1 ОН
је увек говорио : „ Ви треба да радите сложно с њим , то
је једино што ја у овоме часу од вас тражим .“
Ја сам испоручио у Сарајеву Пашићеву поруку. Али
ШТО год смо ми више славили победу Србије у ба кан
ском рату , онај део Арнаутовићевих муслимана био је све
више против нас . Заслугом пок . Османа Ђикића, Глиг.
Јефтановића и Дервиш бега Миралема, одвојила се још
1911 једна група од 6 посланика од групе пок . Арнаутови
ћа , али она је била слаба. Долази скадарска криза и свет
ски рат. Сви смо ми били похапшени , разбацани и изба
чени из Босне : 10.000 Срба православних , велики број мусли
мана и неколико Хрвата било је ухапшено . Вешала су ра и
ли . Сваки је дан доносио нове жртве...
 384

Долази 1914 и Ослобођење . У Народну Владу у Capa

јеву поред Срба улазе муслимани г. г. др. Спахо, др . Храсни
ца, а од Хрвата г. г. др . Сунарић и данашњи потпретседник
Народне скупштине г. Фрања Маркић, дотадашњи социјали
ста, који је нашој ствари г. 1917 у Штокхолму учинио драго
цених услуга на конгресу социјалиста. Сарајевска Народна
Влада радила је сложно и братски. Велика већина срезова
у Босни изјаснила се за директно присаједињење Србији, а
против Народног Вијећа . То исто урадила је Војводина и Цр
на Гора.
Онога истога дана и часа (у 11 пре подне ) кад је г.
1918 дошао у Сарајево Никола Пашић, - умро је Штадлер...
Једна звона оглашавала су час доласка највећег неимара на
ше слободе, а друга, у исто време ― смрт њеног највећег
непријатеља у Босни... Чудна игра судбине !
Ја сам и тада разговарао са пок. Пашићем. Исте оне
речи, које сам 10 година слушао из његових уста о слози и
заједничком раду нас и муслимана , он је поновио и нарочитО
нагласио, као и г. 1920 у Бањој Луци , потребу братске
Слоге.
Али, дошло је на тапет аграрно питање , које нас је раз
двојило, док се г. 1928 није и то једино питање , кое нас
је раздвајало сретно решило братским споразумом у једном
одбору, у коме је био г. г. др. Бехмен , Хамид Курбеговић
и др . Храсница , а од нас садашњих министар г. др . Калуђер
чић, бан Бог. Кујунџић и ја. Ми смо се сви тек тада уве или,
како је лако могло доћи до слоге и много раније ..
До тог времена између нас долазило је до оштре бор
бе и у Народној Скупштини и на терену у Босна и Херце
говини, нарочито г. 1924, када су муслимани ступили у : ладу
г. Давидовића . И за време те жестоке борбе, која ип к НИ
када није прешла границе лојалности а у којој сам се и ја
можда најјаче истицао, мене је пок . Пашић неколико пута
позивао и уверавао ме , да се не може водити велика народ
на политика само из Сарајева. Он ме непрестано узеравао,
да се ми морамо измирити . На жалост, он то наше излитење
није дочекао. Он , који је увек и предано на томе гадно !
Као и г. 1911 у Босни и Херцеговини , кад се о војила
група пок. Дервиш бега Миралема од Арнаутовића , тако смо
и ми г. 1925 покушали да цепамо групу г. др. Спахе, који
 385

је био шеф и вођа свога клуба од двадесет посланика . Пок.

Сакиб Коркут, г. др. Карамехмедовић и реисулулема Маглај
лић преполовили су клуб г. др. Спахе, али нису његове ма
се. Иако су они добили три министра (Карамехмедовића , пок .
Шерића и Омеровића , који је сад прешао групи бивше XCC)
- они су ипак пропали на изборима . Они, ако су били у вла
ни, нису добили ни једног јединог мандата , а г. др . Спахо ,
у опозицији, све. Већ тада је било јасно да је једини легал
ни претставник муслимана г. др. Спахо, и нико други . Да
се дошло до тога уверења г. 1919., између нас не би никада
дошло до борбе . Али, требала нам је и ова лекција за бу
дућност.
Идеја нашег незаборавног вође и оца Отаџбине пала
је у Босни и Херцеговини на плодно тле и успех се већ ви
ди у организацији велике и јаке Југословенске Радикалне За
једнице. Писац ових редова, и као национални радник пре
рата и као политички радник , који је стално одржавао везе
у народу, може да каже, да је кроз Југословенску Радикалну
Заједницу данас победила идеја Николе Пашића . Не само да
је победила , него је - остварена . Срби православни и Му
слимани у Босни и Херцеговини данас су једно и нема више
те силе која ће их раставити ! Ми смо после смрти свога вели
ког вође и учитеља испунили његов завет . Ми смо једно и
у једној смо странци. Оно што су шефови решили, народ је
прихватио и на општинским изборима потврдио . Преко 80
муслимана у Босни и Херцеговини гласало је за нашу Стран
ку а тако исто преко 70 % православних Срба . И кад би су
тра били тајни избори, што ми сви једва чекамо, гласало би
исто толико Срба православних за нашу Странку. Ми ово
говоримо, јер познамо душу нашег народа , с којом смо у
сталноме додиру . Није ово нова идеја : Уз Змаја од Босне г.
1830 и Хаџи Лоју г. 1878 борили су се и православни Срби.
Идеје Глигорија Јефтановића , Алибега Фидруса , Војислава
Шоле , Дервиш бега Миралема, Косте Кујунџића и Муфтије
Џабића, данас су се оствариле у великој замисли нашег
неумрлог вође и учитеља Николе Пашића . И исто онако , као
што је наш велики вођа и отац Отаџбине радио на тој вели
кој идеји, данас ради на њој и његов наследник г. др . Милан
Стојадиновић са свима својим сарадницима . Он је остварио
замисао нашег покојног вође и учитеља и ми ћемо јој остати

20000 25

1
 386

верни. Ту је идеју прихватио цео наш народ и зато ће она

5
бити вечна.
И радећи на тој великој идеји , ми се данас, десет ГО
дина од његове смрти , одужујемо његовој успомени и закли
њемо се да нема те силе која би нас више могла раставити !
(,,Самоуправа “ , 10 децембра 1936 г.).
СТИЈЕПО КОБАСИЦА

НИКОЛА ПАШИЋ И ВОЈВОЂАНИ

У Војводини је интересовање за политички живот Ср

бије од увек било врло живо и велико . Још од Карађорђева
устанка па све до последњих догађаја у минулом Светском
рату војвођански Срби нису пропустили ни једну прилику да
ма и посредно , не буду удеоници У великим напорима и
стремљењима Србије, да се радују њеним успесима и да са
болом у срцу прате унутарње борбе и сатирање најбољих
политичких снага у народу . Од предратних србијанских поли
тичара свакако да је Никола Пашић највише симпатија ужи
вао код војвођанских Срба, јер су они у његовој успешној
политичкој делатности гледали уједно и успехе целога Срп
ства .
Велика симпатија и дубоко поштовање према Пашићу
} код војвођанских Срба дошли су до општег и неподељеног
изражаја тек за време балканских ратова. Тада је сва вој
вођанска српска јавност , без обзиар на партиско -политичку
опредељеност , манифестовала своје признање великоме поли
тичару и државнику, чија је делатност била дотле посматра
на и оцењивана са уског партиског становишта . Снажењем
радикалне странке међу војвођанским српским становниш
твом расло је додуше и присније разумевање, објективније
оцењивање и јаче поштовање политичке активности Николе
Пашића, али је Пашић ипак још доста дуго сматран био са
мо за репрезентанта радикализма у Србији, у коју су сви
војвођански Срби упирали своје погледе и од које су очеки
вали остварење свеопштих народних а не само партиско-по
литичких идеала.
Војвођанска Српска народна радикална странка под
воћством покојног Јаше Томића, морала је деценијама води
ти тешку и огорчену борбу на два фронта. Радикална парти
 387

ја у Ввојводини морала је дуго и много да се бори са сво

Лим партиским противницима у крилу самога нашег народа .
док је успела да народну већину задобије за своја политич
ка начела, а с друге стране су мађарске власти и већина ма
> ђарске јавности сматрале радикалну партију за иредентистич
-ку и субверзивну , те су је стога свим сретствима и начинима
=потискивали. Сретства и начини се нису бирали у прогону
—војвођанских радикала као опасних елемената по друштвени
и државни поредак у Угарској, па је стога разумљиво да јe
и Пашићево име морало бити прави баук за све наше пар
тиске и националне непријатеље у бившој Хабсбуршкој мо
нархији .
У војвођанској српској штампи је име Николе Пашића
свагда било истицано у вези са политичким догађајима у
предратној Србији. У „ Застави“ , као и у свима осталим ра
дикалским листовима , Пашићевим се политичким акцијама по
ҡлањала највећа пажња и са симпатијом пратио његов поли
.
тички рад, јер се непоколебиво веровало у његов успех и др
жало да је само он позван да срећно реши све крупне про
блеме Србије, као и наше национално питање. Но исто тако
су и нерадикалски српски пречански листови свагда уз дуж
но поштовање писали о Пашићу и о његовој политичкој уло
`зи . Пашић је и у радикалима противничкој штампи у Војво
дини сматран за политичара великих концепција и високога
-нивоа .
Од анексионе кризе већ име Николе Пашића добива оп
шту популарност у свима крајевима и свима слојевима пре
чанских Срба. За пречанско српско становништво Никола Па .
шић постаје оличење свих наших националних стремљења и
свих наших народних идеала . Није он у очима војвођанских
Срба од тада само претставник Радикалне партије, него је
био и остао предводник исполинске борбе за наше нацонално
ослобођење и уједињење. Успеси Србије у балканским рато
вима појачали су још више Пашићеву популарност међу вој
«вођанским српским живљем, који је сву своју наду концен
трисао у политичку мудрост, умешност и срећу седога пре
мијера малене Србије .
Краљ Петар је за војвођанске Србе био оличење Срби
је и Српства, а у тадашњег Регента Александра полагали смо
тада све наше наде, а од Пашића је сав наш пречански на
388

род непоколебиво очекивао остварење својих политичких н

деала . То наше поуздање у Пашића и у његову срећну руку
при решавању нашег националног питања није могло ништа
да поколеба ни у најтежим тренутцима по наш народ у ми
нулом Светском рату. При самоме помену имена Николе Па
шића порасла су наша уздања , јер је сваки Војвођанин ду
боко био уверен да ће Србија васкрснути и да њенога мудро
га премијера неће оставити срећна звезда водиља . Цео наш
народ је тврдо веровао у победу наше праведне народне ства
ри, па је и у најширим народним слојевима то веровање би
ло уско везано за Николу Пашића, за његову успешну де
латност .
Нашим народним непријатељима било је због тога име
Николе Пашића најмрскије . За све време трајања Светскога
рата било је у пречанским крајевима најстрожије забрањено
и само спомињање Пашићевог имена. Војне и полициске вла
сти строго су кажњавале свакога ко би само и поменуо Па
шића. Јавни и тајни агенти и конфиденти будно су пазили
и потказивали све оне, који би ма у каквој прилици споме
нули Пашићево име, јер се већ и то сматрало и кажњавало
као знак субверзивности и иредентизма, с обзиром да су ау
стро-мађарске власти Николу Пашића биле прогласиле за
главног претставника и носиоца великосрпске идеје, за вођу
и главу конспиратора против Аустро-Угарске и за најопасни
јег дипломатског и политичког противника двојне монархије .
Све ово, сав овај прогон због Пашићева имена и овај
суд наших националних непријатеља о премијеру малене и
прегажене Србије, свакако да је још јаче подигао углед
Николе Пашића у очима војвођанских Срба. Шапутало се и
кришом се говорило о Пашићу , али је са утолико већим по
штовањем увек помињано његово име међу нашим војвођан
ским живљем, који је у страху наших непријатеља предосе-
ћао и предвиђао оно што се имало догодити . Немачка и ма
ђарска штампа узалуд је покушавала карикирањем и омало
важавањем да руше углед Србије, Српства и Пашића, а на
рочито међу словенским становништвом Аустро -Угарске да
шире импресију да је судбина Србије запечаћена. Све је то
међутим постигло баш супротан резултат , јер је стално ра
сло убеђење да ће Пашићева дипломатска активност заиста
 389

на крају крајева помрсити рачуне наших народних непри

јатеља.
У неизмерни радости војвођанских Срба по
Ослобођењу и Уједињењу, поштовање Николе Пашића је за
хватило у безграничној мери све народне слојеве у пречан
ским крајевима . Без разлике на партиску опредељеност , сви
војвођански Срби и Словени сматрали су за своју патриот
ску дужност да се са пуним поштовањем одуже великоме
политичару и државнику за чије су име и рад тако тесно ве
зани наше национално ослобођење и уједињење. У знак при
знања и захвалности готово у свакој војвођанској српској
кући извешена је била , поред осталих народних великана , и
слика Николе Пашића, а у редовима присталица Радикалне
партије постало је легендарно поштовање шефа партије.
Приликом првог доласка Николе Пашића на велики пар
тиски збор у Новом Саду у јесен 1920 године, Пашићу је
приређен импозантно сјајан дочек. На свечаној седници град
ског одбора предата му је диплома почасног грађанина гра
да Новог Сада, а на збору се искупило из свих крајева Вој
водине толико народа и партиских присталица да се то у
Новом Саду не памти. Десетинама хиљада нашега народа се
тога дана било искупило у Новом Саду, а било је највише
таквих који су и из најудаљенијих војвођанских крајева до
шли само да виде и чују Пашића. Импозантна седа фигура
шефа Радикалне партије учинила је тада неизгладив утисак
на сву ону неизмерно велику масу народа, који је френе
тичним овацијама спонтано давао израза свога поштовања
према њему.
Смрт Николе Пашића изазвала је најдубљи утисак и
у Војводини као и у свима осталим крајевима наше државе.
Из свих војвођанских градова и општина похитале су депу
тације да се поклоне самртноме одру великога сина и др
жавника нашега народа и да му на гроб положе венце у знак
општег, искреног и дубоког признања. За ових пак минулих
десет година после Пашићеве смрти, култ Николе Пашића
код војвођанских Срба и Словена свагда је остао трајан, јер
је трајна и захвалност нашега народа према великоме и за
служноме неимару наше велике Југославије .
(,,Самоуправа" бр 248 , од 10 дец. 1936 ) .
ТРИВА МИЛИТАР.
390

ХРВАТИ И НИКОЛА ПАШИЋ

ИМАЈУ ЛИ ХРВАТИ РАЗЛОГА ДА ШТУЈУ УСПОМЕНУ

ВЕЛИКОГ ДРЖАВНИКА ?

Десет година , навршених од смрти Николе Пашића -

још није довољан размак да би се могао сасвим објективно
хисторијски расмотрити и оценити рад и значај овог великог
народног вође и државника . И сувише смо сви ми још пода
непосредним дојмом његова делања, још живе и дејствују
људи који су с њим и против њега радили, још није оконча-
на борба у којој је Никола Пашић био један од главних чи-
нилаца .
Ипак, иако се данас још не може дати коначан хисто
ријски суд о делу Николе Пашића, ова прва десетогодиш
њица његове смрти и сама по себи, а и обзиром на стање
у коме се данас налазимо , даје нам повода да мало разми
слимо о ставу који заузимају, и који би требало да заузи
мају Хрвати према несумњивО најистакнутијем актеру на .
стварању југословенске државе и једном од најистакнутијих
актера у првим годинама живота Југославије . Народи у пра
вилу нису ни благодарни , па чак ни праведни према својим "
великим синовима , бар за њихова живота . Ни Никола Пашић
није био изузетак од тога правила . Време је да се и у хр
ватској јавности ода правда великом државнику чије је де
лање било и по Хрвате од тако пресудног утицаја.
У хрватском јавном мишљењу, под утицајем партијске
борбе , укоренила се вера, да је Никола Пашић био „Велико
Србин “ , крути централиста и одлучан противник Хрвата
и Њихових ПОЛИТИЧКИХ тежња. Било би доиста сме
шно тврдити да је Никола Пашић био „ Југословен “ типа
како су га на хартији исконструисали вође и идеолози
„интегралног југословенства“. Када је међутим нишка На
родна Скупштина истакла уједињење Срба, Хрвата и Сло
венаца у једну заједничку државу као ратни циљ Србије,
Никола Пашић имао је равно седамдесет година . Већ четврт
века он је стајао у првим редовима одговорних државника
Краљевине Србије . Практичан психолог првога реда, богат
искуством , Никола Пашић је, као реални државник , добро
знао да се ни у животу народа не могу правити скокови , да
преображаји иду веома тешко и веома споро. И још нешто :
 391

то „интегрално југословенство“ као уистину револуционарну

доктрину није могла , није смела да проводи Влада , којој је
он стојао на челу, одозго , него је та акција морала доћи
одоздо , из народа . Било је фатално по ту идеју , да су њени
носиоци веровали да се револуције могу водити из мини
старских фотеља, још к тому од невештих министара амате
ра. Резултат : да је та доктрина за дуго времена тешко ком
промитована . Никола Пашић био је сувише велик и сувише
искусан државник, а да све то не би јасно видео и увидео .
Он је желео да се процесу интеграције даде времена. Одлуч
но је био против сваког насилног „ југославизирања“ Хрвата .
Не само из национално -политичких , него и из чисто начел
них, идејних разлога. Јер Никола Пашић је целога свога
}
века , све до краја , био и остао веран начелима демократије
и парламентаризма .
А Видовдански Устав ?
Рано је још да се пише објективна хисторија тога
устава . Али ће сигурно доћи време када ће се моћи сасвим
несумњиво утврдити да је Никола Пашић, иако тешка срца ,
понео одговорност за тај Устав само ― бирајући мање зло .
Његов најближи сарадник Стојан Протић израдио је био на
прт Устава, који би нам можда био много зла уштедео. Срду
Николе Пашића био је много ближи тај нацрт неголи она
који је израђен под најјачим утицајем Светозара Прибиће
вића. Али, Никола Пашић није у то доба више био господар
ситуације . Није то више била мала Србија , у којој је он про
тив ма чијих прохтева могао да баци на теразије своје „не“ ,
сигуран да ће цела земља стајати уз њега. Сада је то била
нова држава , са много политичких људи одгојених у сасвим
другим приликама и другим традицијама , више жељних вла
сти и части, неголи нових борби. Никола Пашић је, сарађу
јући на доношењу Видовданског Устава, видео јасно да има
само две могућности : Ући у једну неравну борбу , без сигур
не своје војске , или направити компромис , да би се спасило
барем нешто, па ма и више привидно него стварно : да би се
спасиле демократија и парламентаризам ...
Баш Хрвати имаду пуно разлога да буду благодарни
успомени Николе Пашића који је, својим реалним гледањем
и правилном оценом снага спречио још 1920/21 године једну
1
државну кризу, чијим би се последицама Хрвати тада много
392

теже и ca много мање изгледа на успех могли супротста

вити, него што је то било скоро једну деценију касније. Ко
начно, са свима својим недостатцима , Видовдански Устав дао
је Хрватима довољно могућности да се и политички , и кул
турно, и привредно развијају и јачају. И то ће објективна
хисторија у своје време већ утврдити. Као што ће утврдити
и то да је стари и искусни борац за народну самоуправу био
далеко од оних метода које су под именом централизма про
водили други, који сада тако бучно устају против њега !
Посебан студиј требало би посветити значењу и заслу
гама Николе Пашића за стварање ове државе баш обзиром на
Хрвате . Нитко разборит не може спорити да су још давно
пре светскога рата Хрвати, и те како ир тно и индирект
но, стајали под утицајем развоја прилика у Србији. Или је
зар само пуки случај, да отпор Хрвата и њихово значење у
самој бившој Аустро-Угарској нагло расте баш од онога ча
са, када у Србији понова ступа на престо династија Кара
Ђорђевића и када судбином Србије почиње да управља Ни
кола Пашић ? Нагло јачање Србије аутоматски појачава по
зицију Хрвата. Њихова судбина већ је тада везана са суд
бином Србије !
За време светскога рата, као и за време закључивања
Уговора о миру, политика Николе Пашића стално и успешно
води рачуна о интересима Хрвата. Као искусан и реалан др
жавник , Пашић, природно , не може увек да иде у корак са
револуцијонарима из још неослобођених крајева, дилетанти
ма у великој политици, који су често политичке спорове и
државне проблеме мислили да могу решавати на адвокатски
начин. Заборављали су они, да међународна политика није
спор пред судом, већ зато јер нема форума , него ту одлучују
искључиво реалне снаге и интереси. Поред свега, ипак је не
оспорна заслуга и државничке мудрости Николе Пашића, да
су се Хрвати, први пута након више од осам векова, нашли
сви у заједничкој , слободној држави. И ништа друго да Ни
кола Пашић није урадио, само то би требало бити довољно
па да му Хрвати сачувају трајну, благодарну успомену.
Десет година је прошло, како је велики народни вођа
и државник, неимар Југославије, Никола Пашић заклопио
своје уморне очи. За тих десет година много се је проживе
ло, много искусило , много лутало . А данас се све јасније ви
 Блаженопочивши
Петар
Краљ
Свитом
уојој
кса
својом
Хиландару
Манастиру
посете
приликом
П.
Пашић
Н
и икола
је
394

ди да је пут којим је он ишао и којим је водио , пут демо

кратије и парламентаризма , пут народне самоуправе и пут по 6
степености и мирног развоја , једини прави и сигурни пут.
„ Не ићи у маглу!“ .... та знаменита максима Николе Пашића
треба да постане и данас паролом свих оних који одлучују
о судбини народа !
„ Самоуправа “ , бр . 255, од 18 дец. 1936 ).
АНТЕ МУР (Загреб)

ЈЕДАН ГЛАС ИЗ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

Никола П. Пашић је познат на далеко као југословен

ски Бизмарк . Према томе , он је велико име за све Србе, Хр
вате и Словенце ; он је велико и поштовано име и за ино
странство . Пашић је био највећи политичар и државник не
само југословенског народа , већ један од највећих полити
чара свога времена у Европи . Отуда, ми Југословени , имамо
разлога да се поносимо именом Николе П. Пашића, да буде
мо горди што је наша нација дала једнога државника тако
високих и бриљантних квалитета, на чему нам завиде и нај
већи културни народи .
Говорити о Николи П. Пашићу, то значи говорити о
политичкој историји малене, свесне и јуначке Србије од се
дамдесетих година , па онда и вођењу дугих , крвавих и суд
боносних ратова за коначно ослобођење испод анархије ,
варварске реакције и великих канци Отоманске и аустро
угарске царевине и других пропаганди , као и надчовечан
ским напорима за реализовање једног широког националног
програма .
Да се види величина Николе П. Пашића, треба га по
сматрати не само са једног уског, тесногрудог гледишта као
оснивача и шефа једне политичке партије , која је одиграла
завидну улогу у критичним моментима народног и државног
живота, већ и са једног вишег становишта, са гледишта др
жавних и народних интереса, као националног радника у у
нутрашњој политици и у спољно- међународним односима ,
јер његове концепције и његова делања су таквих димензи
ја да је то изнад партије.
Наш народ био је срећан што је имао Николу П. Па
шића у тешким данима искушења, када се водила борба на
 395,

живот и смрт, када се водила историска борба да наш народ

буде или потпуно слободан , уједињен и суверен , или да не
стане и оне малене Србије као слободне и независне др
жаве . Пашић је био искусан, хладан, далековид , проницљив ,
виртуоз тактичар, жилав и истрајан у раду и борби и, што
је веома важно, умео је савршено правилно да схвати и та
чно да оцени догађаје и да из њих извуче поуку за свој рада
и оријентацију. Његов живот од 82 године био је ретко са
држајан , обиман и користан . Стога поштујмо овако мар
кантне личности нашега народа и трудимо се да будемо као
Никола П. Пашић у своме патриотском и јавном раду за до
бро нашега младог Краља Њ . В. Петра II и недељиве Отан
бине Краљевине Југославије !
Нека је вечита хвала и слава неумрлом Николи П..
Пашићу !
( Објављено у скопскоме „ Вардару“ ).
НИК. БОРЗАНОВИЋ.

СЛАВА НИК . П. ПАШИЋУ !

.После пуних десет година , данас нам се пру

жа могућност да у име омладине Југословенске Ради
калне заједнице одамо пошту и признање успомени
Николе П. Пашића , који је својим радом обележио
бразду којом данас победоносно ступа Југословен
ска Радикална Заједница као претеча једнога ново
га доба и једне боље и срећније будућности .
Славећи данас Николу П. Пашића и одајући му
признање на свему што је урадио , не можемо а да не
дамо израза нашој радости што се у нашем политич
ком животу појавио човек , који је , као најбољи
најоданији Пашићев ученик, доказао да је дорастао
да са пуним успехом настави политику свога великог
учитеља! То је шеф наше Југословенске Радикалне
Заједнице г. др . Милан Стојадиновић, који је сво
јим досадашњим радом доказао да му искрено ле
$ жи на срцу добро и просперитет отаџбине . У сва
ком свом потхвату , у сваком раду, он по угледу
на пок . Пашића ――――――― слуша глас народа , стриктно
396

примењујући принцип : „ С народом за народ “ , сле

дујући тај принцип у свима својим потхватима .
Народна Радикална Странка престала је да по
стоји одмах после Пашићеве смрти , јер су је сру
шили баш они који су је требали чувати . Једно је
време изгледало да he све тековине Радикалне
Странке и Николе Пашића тако уништити баш они,
које је та странка изнела на својим плећима на по
вршину . Али се реакција најзад срушила под тере
том својим сопствених грехова и на хоризонту ce
појављује Југословенска Радикална Заједница , не
само као претеча новог доба , већ и као наследник
свих традиција , и целог демократског програма
Радикалне странке !
Прихватајући и високо уздижући барјак Ради
калне странке и Николе Пашића , на коме пише :
РЕД , РАД , НАРОДНА ВОЉА И ЗАКОНИТОСТ, на
ша Странка , као наследник Пашићеве политике ,
слави данас Пашићеву успомену и тиме испуњава је
дан дуг према оснивачу наше Странке и највећем по
борнику слободе и демократије, које су прве тачке
нашега програма .
(Из уводника „ Словенскога Југа“ , органа студената бо
раца Југословенске Радикалне заједнице, у броју од 10 де
цембра 1936 године) .
ДУШАН ЈАНКОВИЋ .

ШТА ЗНАЧИ ДАНАС НИКОЛА П. ПАШИЋ

ПОСЛЕ ЈЕДНЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОД ЊЕГОВЕ СМРТИ ?

Сутра се навршује десет година од смрти Ник. П. Па

шића, великог југословенског државника, који је скоро пе
десет година био вођа некадашње Народне Радикалне
Странке. Тај велики догађај обележава цела земља помени
ма и комеморацијама у част народнога великана, а наша
Странка, Југословенска Радикална Заједница, жели да тој
тужној свечаности да и свој , породични, интимни карактер .
Народна Радикална Странка је сва ушла у оквир Југосло
 397

венске Радикалне заједнице, чиме је у многоме обележена

и историјска мисија оне велике политичке творевине , која
•
носи име Југословенске Радикалне заједнице .

ПОРЕКЛО И МЛАДОСТ

Никола П. Пашић је рођен у Зајечару у . Србији 5 де

цембра 1845 године, као син Петра Пашића, трговца , и ње
гове друге жене, Петрије , рођене Стајковић . Петар је био
угледан грађанин зајечарски, потомак јужносрбијанских на
сељеника и син богатога грађанина зајечарског Раје Паши
ћа, чији су претци дошли у Северну Србију из села Рога
чева у тетовској околини . Петар је у првоме браку био оже
Њен неком синовицом чувеног народног јунака Вељка од
Крајине , Хајдук -Вељка Петровића, али у томе браку није
имао деце . У главноме, он је морао бити угледан човек, када
је могао добити девојку из такве војводске куће, а да је
био богат о томе сведоче имања која је својој деци оставио :
имања у Зајечару, ливаде испод Краљевице , обори изван ва
роши Зајечара близу данашње жељезничке пруге и пољско
добро „ Гњилак “ , где су Пашићи имали велике ливаде и воће,
као што су имали и своје винограде на другој страни.
Са Петријом је Петар Пашић имао троје деце : Николу
( 1845), Најдана ( 1848) и Ристосију ( 1859 ) . Петар је умро по
свој прилици 1862 (вероватно не касније ) и није стигао да
своју децу изведе на пут. Његова жена Петрија је умрла
око 1870, а за њу знамо да је била ванредно паметна и /
оштроумна жена, која је умела добро да упути своју децу.
На Николу је она имала пресудан утицај, а они који су је
знали тврде да је он од ње, наслеђем, примио и многе осо
бине ума и срца.
Никола Пашић ипак није имао сасвим безбрижну мла
дост, јер је због школовања рано одвојен од породице и
роднога краја , а приходи његовог породичног имања нису
били тако велики да би му обезбеђивали сасвим нормалне
студије . Отуда се тачно вели када се каже да је Пашић имао .
доста мукотрпну младост и да је то за њега била добра
животна школа. Оно што је извесно , то је да Пашићима
није „претицало" , и да је Никола Пашић зарана морао ми
398

слити на то да и сам привређује . Али је извесно и то да он

није рођен и одрастао у дубокој сиротињи , кас што је то
било досад често узимано .

СРБИЈА ПРЕ 1880

У својој раној младости , Пашић је преживео четири
велика историјска догађаја, који су држали у великој на
петости наше јавно мњење. Ти су догађаји били : Мађарска
буна, Кримска војна (у које се време јако дигао извоз Ср
бије), рестаурација Кнеза Милоша 1858 и топчидерска ката
строфа 29 маја 1868 године. Сви су ови догађаји били дале
косежни и сваки је од њих носио у себи најразличитије по
тресе, које је и млади Пашић морао да запази. Срећом, Па
шић није био рођен у некој великашкој породици свога вре
мена , нити је био дете Теразија, него је поникао у провик
цији , у самоме народу . Он није имао ни предрасуде једне
касте, ни предрасуде једне средине . Он је као младић морао
да сам бије главу да схвати положај своје земље и Свога
народа, чинећи сопствене напоре да би се оријентисао у жи
воту и да би формирао сопствена гледишта и лична мишље
ња на људе и догађајe .
У то доба, наша интелигенција је још била под непо
средним утицајем Доситејевог рационализма , Вукове књи
жевне реформе , ( која је у неку руку била наставак Досите
јевих замисли) и под утицајем Његоша, који је Вуковом је
зику извојевао дефинитивну књижевну победу . Али, Његош
је значио и једну философију , као што је значио и много
што - шта друго . На Доситеја, Вука и Његоша се наслониО
Светозар Марковић ( који је умро 1875) , који је почео да
проповеда социјалне идеје, које су одушевљавале омладину .
Сваки омладинац се надахњивао њиховим делима , Доси
тејевим . Вуковим, Његошевим и Марковићевим , - па се
њима надахњивао и Ник . П. Пашић и једна ужа Фаланга
његових пријатеља, коју су радо читали и Дрепера и Дар
вина . *) Ти су енглески писци били превођени код нас и ни

*) Ни при летимичном прегледу ОВИХ стремљења, не

треба заборавити ону велику услугу коју су учинили развоју
наше социјално-политичке свести политички писци Мита Це
нић , Живојин Жујовић и Драгиша Станојевић, радећи напо
редо са Марковићем или одвојено од њега.
 399

жове су идеје биле дискутоване широм целе Србије. Природ

не и егзактне науке су привлачиле сву омладину , цео је свет
бежао од класика . Никола П. Пашић је зарана био понет и
-сам том струјом свога времена .

ПАШИЋ ОД 1868 ДО 1878

У главноме Пашић се формирао у раздобљу између
1870 и 1880. Он није избио у први ред нагло и изненада,
нити је избио у јавност врло рано . У њему , није било рано .
стасности , његово је духовно сазревање текло једним одре
ђеним темпом, и то доста спорим . У његовој појави није
било ничега „ метеорског“ , нити у опште изненађујућег. Он
је наступао лагано , смишљено одабирајући идеје и правце,
одбацујући доктрине или појединости садржане у њима , у
тежњи да их саобрази условима живота и културним могућ
ностима своје средине .
У то доба ( 1870—1880) падају и први Пашићеви само
стални и лични политички доживљаји, који у њему стварају
укус за вођством, смисао за борбу , искуство за политичку
акцију у сопственој режији , на свој рачун, за своју мисао у
практичној политици . Зато ће Пашић тек осамдесетих го
дина ући у главна политичка прегнућа свога живота и уда
рити солидне темеље своје Политичке каријере , која ће
остати сјајна, неупоредива и ненадмашна у свој нашој но
вијој политичкој историји . У ту каријеру он ће ући не само
као човек потпуно до у детаље израђених уверења, него
и као један човек који добро и дубоко познаје средину у
којој дела . Он на пример зна нашег сељака у душу, ――――――――― jep
је са њим био у миру а био и у рату, а зна његове жеље
и потребе као што зна и његове могућности . Он зна исто
тако објективне услове земље, оне услове који проистичу
из међународног , као и оне који су санкционисани или ок
троисани унутарњим законима , нормама унутрашњег порет
ка. А како Пашић има већ и нека велика искуства у исто
ријским законима и тачна предвиђања о томе шта носе нова
времена а шта она морају или могу да прегазе , он ће се
непосредно и ван сваке дискусије наметнути и за политич
ког вођа, који зна шта хоће и који бескомпромисно тражи
социјалне реформе , војујући за њих тако, да му ce масе
прикључују као шефу једне нове политике . Пашић је дакле
400

већ у својој тридесетој години био један човек одређене по

литичке свести, снабдевен потребним критеријумом без кога
се ништа не ствара у јавноме животу. Он је претпостављао
неминовно романтичном , и он је умео да их одвоји . Он је
претпостављао законе историјског развитка свачијој само
вољи, и он је умео да се саобрази првима и да се одупре
овој последњој . Он је настављао рад на свима линијама за
које је осетио да ће се и даље пројецирати у друштвеној
стварности Србије и њенога политичког развоја, као што је
ломио и одбацивао све друге, које су ce одржавале само
друштвеном инертношћу или реакцијом , преживљујући усло
ве који су их некада трасирали . Он није био сентимента
лан, нити би то могло бити некаква врлина у Његово ме
случају . Он је морао да буде научно бруталан у поставља
њу политичких дијагноза , као што је морао бити и непо
штедан у исказивању оних конкретних и апстрактних ми
шљења, због којих ће се на њега устремити толики поли
тички непријатељи .

ОСНИВАЊЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ

Осамдесетих година Пашић Одмах тежи да образује
странку , јер зна да су странке организатори јавнога мње
ња. Он међутим зна да нађе сараднике и другове са који
ма приступа томе послу, у једној земљи у којој организова
них странака дотле није било . Сем тога он налази и парол
које су, да се тако изразимо, адекватан израз O располо
жењу народа, да би му тај народ пришао и да би га до
бро разумео .
Неколико чињеница су Пашић и његови бесмртни дру
гови , први борци наше Странке , тачно уочили и тачно о
њима водили рачуна. У тим стварима они су дошли у су
кобе са својим противницима , али су на Њима засновали
свој контакт са народом и ускладили своју политичку акци
ју са његовим политичким стремљењем . Ред је да у неко
лико тачака овде изложимо и те чињенице .

ПРИВРЕДНА СТРУКТУРА СРБИЈЕ

1 ) Борећи се за национално ослобођење, Србија се у
ствари кроз своје устанке борила и за социјално ослобође
ње , устајући против феудалног система. Године 1804, када
 401

је она почела да се ослобађа од Турака , Србија је била

земља са сточарском привредом . Сем живих волова и свиња ,
она није извозила скоро ништа друго , а увозила је скоро
све . Она је задржала Ty економску физиономију скоро
пола века, али је онда почела да је мења. Народ се у њој
око 1860 беше намножио, многе шуме беху већ посечене и
раскрчене , и Србија је тако прелазила на режим пољске
привреде . По себи, то је била читава једна револуција , која
је поред основне , мењала и друге ствари . Културни ниво на
рода се дизао, па се дизао и културно -политички ниво. Ин
телигенција је студирала и дискутовала Дрепера и Дарвина ,
заносила се идејама ,, Новога доба " , а сељак је остајао у
шкрипцу између маловарошког зеленаша и доста корумпи
раног бирократе . У земљи се чак, ту и тамо , почело по не
што и на стварању индустрије , а владајући кругови никако
нису хтели да промене правне услове човека и грађанина .
Без обзира што је никла нова интелигенција , што је она
имала своју штампу и своје мученике за нове Политичке
идеје, управљачи су хтели да задрже стари режим, који
је можда био добар пре 1850 , али који је 1880 био потпуно
Несносан . На домаку Европе , на размеђи најважнијих европ
ских путева , Србија је видела да тај политички режим спу .
Тава њенога грађанина и културно и економски , И она је
пришла Пашићу зато што је он са својим друговима умео
да објасни народу ову економско- политичку ситуацију Ср
бије и ове социјално -политичке антитезе и противречности
у њој садржане .

ПОЛИТИЧКА СТРУКТУРА СРБИЈЕ

2) Србија је од 1804 до 1813 и од 1842 до 1858 била

под Карађорђевићима, а од 1815 до 1842 и 1858 (па даље до
1903) под Обреновићима . Од 1858 до 1860 Милош Обреновић
је за време своје друге владе био деспот као и за време
своје прве владавине . Од 1860 до 1868 његов син Михаило
је имао свој ненародни систем управе , али је имао и своју
велику спољнополитичку трасу . Та је траса остала у гла
вама савременика кроз онај познати завет : „Твоја мисао
погинути неће!" али народ није заборављао на окрутни
михаиловски бироктратски систем . Ту је политику прихва

26
 402

тио , примивши круну, и Милан М. Обреновић IV . Народ је

већ био и раније подељен по династичарству на обренови
ћевце и на карађорђевићевце , а код ових последњих је било
не само династичарске привржености према Карађорђев
цима, него и привржености новим , демократским и либе
ралним идејама, које су у Србију донете Од стране Све
тозара Марковића. Кнез Петар Карађорђевић је био у оста
лом познат као преводилац Џон Стјуарт Милова дела о Сло
боди и као идејни и новчани помагач опозиционе, сло
бодоумне штампе , а Марковићев брат Јеврем је стрељан
и као Његов политички пријатељ . Незадовољници cy
према томе, врло брзо постајали не само опозиционари , него
и анти - обреновићевци , као што су се , везујући се за нове
људе, везивали многоме и за Карађорђевића . Кнез ( и доц .
није Краљ ) Милан је то инстиктивно осетио јаче и јасније
него свИ његови министри . Он је схватио да је Радикална
Странка уствари , за Обреновиће, и једна антидинастичарска
странка и он никада није могао да опрости Пашићу шго је
организовао ту странку и што је тако канализовао један
покрет, окренувши воду на свој демократски млин . Пашић
је међутим био свестан ствари коју је извео , и он је мир
HO настављао своје политичко дело. Без обзира на Краља
Милана , он је консеквентно водио своју народну политику .
И тај Пашић који се хватао у коштац са Бакуњином и Ри
стићем , примио је борбу с једним змајевитим противником
какав је био Милан Обреновић , не стукнувши ни мало у на
зад и не остављајући утисак и да помишља на компромис.
А то је народу само импоновало .
Кнез Михаило заиста није био демократски настројен .
али је водио рачуна о социјалном старању за свој народ ,
јер је био до дна своје душе и расно националан . Миланова
монархија је била врло несоцијална , а уз то и врло неде .
мократска. Човек који је са корбачем са брилијантском дрш
ком знао да упада у Народну Скупштину да би је разјурио,
он није имао ни добру школу ни добре саветнике . Он је
додуше скупљао Сезанове слике , доводио славнога Коклена
да му игра Сирана Бержерака у београдском конаку и умео
да остави извесну импресију на многе своје савременике ,
али он није схватио социјалну улогу монархије . Народ под
њим није имао ни кредит , ни задруге , ни лекаре, ни општи
не у својим рукама, ни утицај на управу земље . Због рђаве
 А IN

Никола П. Пашић
из времена Зајечарске буне .
404

економске политике , Србија је била преплављена аустријском

бофл -робом а притиснута чиновништвом које је често било
и једва писмено . Одвојен од владаоца тим ЧИНОВНИШТВОМ ,
камарилама и политичким реакционарима , народ се сврста .
у Радикалну Странку , да би сложније и ефикасније изра
зио своје негодовање према томе незгодноме владаоцу .

ДРУШТВЕНА СТРУКТУРА СРБИЈЕ

3) Од 1804 до 1880 Србија је постигла известан развој

у погледу својих политичких установа , али је њен мечтали
тет такође био измењен . Са неког турско -балканског и ау
стро - немачког, она је прелазила у домен европског начина
живота , рада и мишљења . Европејци и европејанство су се
поступно наметали у војсци , у судству, у администрацији , у
трговини , у књижевности и у свему осталом. У свима грана
ма стварања и мишљења интелигенција је тражила контакт
са Западом, и то преко Лондона н Париза, све више избе
гавајући Беч . ( Пашић је био циришки ђак , дакле мало за
падњак , који је долазио из Швајцарске , а не преко Беча
и кроз бечку школу) . Од 1870 до . 1880 било је и европских
догађаја, који су одбијали нашу интелигенцију од Беча и у
пућивали је даљ на Запад . Њу су импресионирали Седан в
Бизмаркова Немачка, као што ју је раније импресионирале
уједињење Италије , али је та интелигенција после Дрепера,
Дарвина и Џон Стјуарта Мила почела да се одушевљава
Виктором Игом и Тургењевим , типичним руским западња
ком. Та је интелигенција тражила узоре за установе које је
код нас требало позвати у живот , у главноме у Белгији, у
Швајцарској , Француској и у Енглеској. Наши часописи H3
тога времена пуни су социјалних расправа које баш на TO
упућују као што На то упућује и она брошура Таушано
вићева о Швајцарској. Земља без племства и богаташа,
наша земља није држала контакт са Западом преко својих
аристократа , везујући се за енглеске лордове или које дру
го европско племство . Наши напредни људи су узели додир
са грађанима на Западу и са његовим радништвом . Све што
је глорификовало култ рада, код нас се . као књижевна про
дукција трошило и тражило . Уосталом, у Томе је земља
имала већ неко наслеђе од Мите Ценића и Светозара Мар
ковића и неку корист од социјализма Драгише Станојевића.
 405

Пашић и радикали су знали да го све оцене, схвате , повежу

и вежу за свој политички покрет , не давши конструктивним
снагама да иду у растур , одбацујући неконструктивно и
Фантастично , одбацујући чак и у једној личности , као н.пр
у Пелагићу, употребљиво и корисно од некорисног и неупо
требљивог .

МЕЂУНАРОДНИ ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ

4 ) у деветнаестом веку Србија се , затворена и заокру
жена, често налазила у тешкој спољно - политичкој ситуаци
ји будући приморана да чак некада прими и протекцију
Аустрије , која је сматрала Србију за искључиву зону свога
интереса , јер је преко ње водио пут за Солун , крајњи
циљ аустријске балканске политике . Између 1870 и 1880 го
гине Аустрија је дефинитивно засновала своју пропаганду
у Албанији , а на Берлинском Конгресу она је за себе изву
кла Босну . Ситуација наше земље била је после тога пре
карна . Јавно мњење је било огорчено на Русију због Сан
Стефанске Бугарске, а на Аустрију због окупације Босне
Краљ Милан се у очајању удаљио од Русије и почео дз
приближује Аустрији . Пашић и радикали ће међутим одлуч
НО и борбено устати против Аустрије и ударити правцем
наслона на Русију , погодивши интимне жеље народа и до
шавци и на тај начин у нов И лични сукоб са владаоцем .
Као што се види , та четири момента и радикалски став
ирема њима учинили су да Радикална Странка постане од
мах један снажан , широк и велики народни покрет. Иза
брати међутим један целисходан и уједно апсолутно попу
ларан став у све ове четири компликоване ствари 10 je
захтевало велику државничку мудрост и немилосрдну до
следност према датим условима једне дате средине и њене
даље социјалне , односно народне будућности . Да се ти ста
вови узму , Пашић је морао имати силну моћ познавања чи
њеница и солидну моћ предвиђања даљега правца њиховог
развоја . Једном речи , Пашић је већ 1880 имао за собом и
једно идеолошко , и једно историјско , и једно огромно лично
искуство . У противноме , он би се само сплео, сапео и ca
Илео , а његова би каријера узела ефемеран и баналан ми
нистарски ток . Он не би ишао до личнога херојства у ак
ҹији , нити би ударио основу за једну своју далекосежну ,
 и т.
406

више него четрдесетогодишњу дипломатску, парламентарну

и државничку неопходност свима моментима наше новије
историје , све од 1880 до 1926 године, дакле све до његове
смрти . ними нотар при орале
... новые
ПАШИЋЕВ СМИСАО ЗА СТВАРНОСТ
Пашићева слава почиње, према томе, од 1880 године
Од тада , она је само расла .
.Пашић је увек имао снаге за борбу , и интерес и сми
сао да је потстакне . Немирна духа , радознао за даље етапе
борбе, он је у борбу пре свега уносио све, па и своје има
ње и главу . Располажући огромном физичком снагом, таких
нерава и снажне воље, он је ту своју физичку снагу одржа
вао строго хигијенским животом . У својој седамдесетој го
дини, он је пешачио кроз Албанију као младић, a чак и у
седамдесет и трећој он је пливао боље него многи и многи
млади људи .
У борбу је Пашић уносио још неколико ствари , које
нису имали ни његови супарници , ни многи његови другови :
веру у памет, дакле у здрав разум , затим веру у себе , и нај
зад веру у победу . Психолог, он је умео да изнађе у чове
ку способности , да би једнога извеснога човека могао да
баци на право место и да га разложно употреби , борца
за борбу , радника за рад . Мајстор у руковођењу људима,
он је знао мистику реалности : добро упућен рад и стрпље
ње до исхода борбе . Веровао је искрено и у Бога , али без
оног биготног мистицизма, који води у логичну помрчину.
Био је нормалан , сталожен , уравнотежен , средсређен и зато
увек ауторитативан .
Пашић није волео рад насумце , ослањање на срећу
или на друге . Он је био самодисциплинован и у свакој ства
ри је задржавао најтежи посао и највећу одговорност увек
за себе .
Сваки државник има особине касте или средине из
које је поникао . Те особине и њени утицаји су формирали
и Ришељеа , и Кавура, и Метерниха , и Дизраелија , и Биз
марка . Пашић није у младости био ни авантурист као Биз
марк , ни фантаст као Дизраели . Он није имао ни салонске.
ни сентименталне , ни књижевне претенсије . Он је био у мно
гоме изнутра сув као Ришеље , али је он ипак зато самосво
 407

јан , индивидуалан и скоро неупоредив . Од оца који је ву .

као порекло са неке шарпланинске падине (као и Светозар
Марковић , чије је дреничко порекло ту скоро утврђено ) и
од једне мајке која је била нешколована али врло паметна
и ведра жена, - (која је своју децу благосиљавајући коре
ла чак и када би она учинила неку штету или неки велики
несташлук ), Пашић је примио здраву крв и наследно
здрав разум . Са тим двогубим здрављем , он је од 1865 де
1875 био политички посматрач, од 1875 до 1878 ПОЛИТИЧКИ
агитатор и борац , од 1878 до 1903 врло велики политичар и
велики политички тактичар, од 1903 до 1920 велики дипло
мата, вођ и државник , а од 1920 до 1926, управо до своје
- оста
смрти , државник који сређује своје животно дело,
јући увек велики дипломата, велики политичар, велики аги
татор, херој увек, мудрац све већи, реалист у коме ни дубо
ка старост није нагризла осећање стварности . Одбијајући
Лорда Керзона од Кедлстона, да нашу земљу ангажује у по
ходу на Цариград , ради чега су нам нуђене и велике кон
цесије , он је н . пр . задивио Европу , чак и у врло дубо
кој старости , присебношћу духа и живошћу тога непогреш
нога смисла за реалност .

ПАШИЋЕВО ЈУГОСЛОВЕНСТВО
Такав реалист , Пашић је ипак оптуживан , нападан,
клеветан и ружен са разних страна и са разним циљевима .
Основни циљ напада на његову личност долазио је редовно
из желе да се он обори са власти или да се Истисне Из
воћства у странци . Свестан да власт држи на основу демо
кратских начела за која се борио, а да му вођство припада
по сличноме убедљивом и неоспорном основу, Пашић је
увек тежио да, чувајући поверење Круне, сачува и поверење
народно . Он се никада није бранио недемократским мерама
и он је увек чинио све што је било у његовој моћи да се
одржи само народним поверењем .
Излишно је бранити Пашића и данас кад је он под
земљом и не држи више власт , пошто су готово и сви на
пади на његову личност и његову политику престали . Ње
гова су дела пред нама, а она су гигантских размера и сра
чуната на трајање вековима . Па ипак , једну констатацију
треба и данас учинити : Пашић је био расно Словен , нацио
408

нално Југословен , по племену Србин. Погрешно се међутим

МИСЛИ да је он српство претпостављао југословенству. чак
и да је југословенство претпостављао словенству . На про
тив , анализирајући поближе његову личност и његово дело,
има се сасвим обрнут утисак , и даје се чак наслутити да је
ca Њим сасвим обрнут случај. Када се радило између срп
ства и југословенства , Пашић се изјашњавао за југословен
ство, као што је строго водио рачуна и о томе да никад и
нигде не повреди ни интересе словенства . Само је с болом
Пашић сужавао свој видик и своју акцију , јер је он био до
волно снажан и довољно велики да обухвати много шире
хоризонте него што то изгледа некоме, односно шире него
што то његови критичари желе понекад да преставе . Иначе
зар би он знао и умео да тако веже Русију за нас 1914 и
зар би могао убедити њене највише чиниоце да је југосло
венско питање једно од најважнијих питања саме Русије
и целога Словенства ?
Слом националне Русије био је за Пашића највеће ис
кушење које је он имао у своме дугом и бурном животу
Али , зар он пре тога слома није ишао у Русију са намером
да обори Извољског , у тежњи да спасе своју словенску тезу
и у одсудној намери да спасе југословенску а не само срп
ску ствар, коју је могао да аранжира" у неколико ма
хова на један начин који не би вређао племенска осећања
ни једнога члана наше националне породице ? Не ! ... Никола
П. Пашић је био далеко већи човек , његове су националне
концепције биле далеко шире него што би то хтео по неки
од његових савременика да му „омеђи“ и да му „,отсече" по
својој вољи . Он је био државник врло великога раста , да
би му се могло ускратити широко родољубље . Уосталом ,
зар би његов одлазак са овога света могао да остави толи
ку празнИНУ У нашем политичком животу, да он није увек
био изван племенског и изнад њега ? И само зато што је
он био такав, зато нико није ни могао , скоро читаву једну
деценију од његове смрти , да настави TOH И дело Николе
Пашића ! ...
 409

ПАШИЋЕВ МОНАРХИЗАМ

Између краљевских фигура Петра I Великог и Витеш

ког Александра I Ујединитеља, Пашић стоји као човек из
народа , који као први слуга Круне, везује ове две велике
и славне владавине , обезбеђујући им историјску узрочност ,
лојално вршећи све дужности које су му народ и историја
додељивали . Он је служио престолу са преданошћу која је
остала нада све примерно и он је стављао своме Краљу и
својој отаџбини у службу сву своју популарност , све своје
везе са народом , сав свој смисао за интересе Државе и на
ције , сву своју историјску и грађанску одговорност . Он је
дубоко волео и поштовао своје суверене и он је у свему
тежио да њихову славу и њихову величину увек увећа , уве
рен да тиме чини услугу и земљи и народу .
Пашић је даље био драгоцена спона између нашег по
Античког Деветнаестог и политичког Двадесетог века, као
што је био и једна моћна спона између нас и Словенства,
као и нас и Русије пре свега. Сем тога, он је био спона из
међу нас и оне демократске Европе са којом смо се Ми
борили од 1914 до 1918 године за заједничку ствар и са ко
јом смо Европом ми победили, а без чије помоћи не бисмо
могли победити . Најзад , Пашић је у многоме везивао и веже
Европу и словенство , јер је он у току Великога Рага избио
У велике европске фигуре и јер је он знао да мири и ус
клађује словенски и европски интерес , обезбеђујући словен
еком интересу , који је тако био угрожен у целој Аy
стро- Угарској ( и њоме изван ње) , признање Европе и ње
ну солидарност.
Џин који се помаља кроз толике догађаје, надвису .
јући све друге државнике , Пашић је једна од највећих лич
ности нашега народа , - највећи по индивидуалности схвата
ња , акције и рада . Не доктринар , али Човек који никада
није био иза или испод политичких доктрина свога време
на , Пашић је био највећи европски државник из времена
Европског рата и један од највећих људи нашега народа .
Треба ли се онда у опште и питати како је могуће оспо
равати историјски ранг томе државнику , када се зна каквим
је успесима тај велики европски рат био завршен и какве
су користи остварила њиховим исходом сва наша јужно
словенска племена и цео југословенски народ , сви грађани
ашње велике и не Краљевине Југославије ?
410
ПАШИЋЕВО МЕСТО У ИСТОРИЈИ
11
Када доцнија покољења буду захватала И оценивала
фигуре из наше прошлости, када неки даровит есејист буде
хтео да слика портрете наших најистакнутијих појединаца,
он ће уз Св . Саву , Немању, Милутина, Карађорђа , Милоша ,
Вука , Његоша, Штросмајера, Кнеза Михаила, Гарашанина.
Ристића , Краља Петра и Краља Александра, морати да ста
ви и сарадника ових двају Краљева , Николу П. Пашића ,
јер Пашић заиста иде у оне емерсонске репрезентанте , који
су по обиму свога живота и рада, по замаху свога делања
по ударцу који су својим ја потресли читав један свет.
даље по обиму тога потреса , по утицају и последицама иза
званим њиме, дакле својим личним ставом и својим лич
ним држањем, заслужили признање и дивљење потомства.
За нас, његове савременике , који смо чак имали и ту част
и срећу да му понекад и у понечему будемо и сарадници
велико је задовољство што верујемо у тачност и неминов .
HOCT ове претпоставке, овога предосећања Пашићевог кул
та . Уосталом, оно што је нас тако привлачило к њему и 33
Њега везивало тако , да ћемо ми живети и умрети у TOM
Пашићевом култу, то је била чињеница да је он за нас био
програм, политичка вера, историјски доживљај . И зато је
његово име за нас један завет и његово политичко насле
једна светиња, баштина и нашег интелекта и нашега морал
нога ја !
*
Стогодишњица Пашићевог рођења , 1945 године , даће
одговоре свима онима, који још не виде шта је све Пашић
учинио за своју земљу, за свога Краља и за свој народ, јер
ће га тада потомство већ моћи да сагледа у једној догољ .
ној историјској перспективи, кроз атмосферу чисту од свих
личних судова, слободну од пристрасних оптужаба његових
личних противника. Време је уосталом понекад један облик
правде, ― нарочито када га надживе извесне личне вред
ности , кадшто свирепо оспораване , и када се те вредности
нађу осамљене на једном историјском вису, на литици сла
ве и врлине !
(..Самоуправа“ , 9 децембра 1936 г.) .
М. СТОИМИРОВИЋ - ЈОВАНОВИЋ
 411

JEDHA ПOРУКА ИЗ АМЕРИКЕ

НИКОЛА ТЕСЛА О ПОК . ПАШИЋУ

Свечани помени и комеморације , које је приредила

наша Странка широм целе земље великом и неумрлом Ни
коли Пашићу приликом десетогодишњице његове смрти ,
одјекнули су симпатично у целоме свету. Целокупна ино
страна штампа, заједно са нашом , освежила је успомену на
рад овог великог државника и народног вође .
О пок. Николи Пашићу је писала и америчка штампа.
Наш велики научник Никола Тесла, пратећи писање наше и
америчке штампе , нашао се побуђеним да, поводом десето
годишњице смрти пок. Пашића, упути преко свога ИНСТИ
тута, „Института Николе Тесле“ у Београду, овај телеграм :
1
„Пригодом недавне успомене на нашег великог
Пашића , имам узрока обавестити вас да сам увек
много поштовао тога ванредно генијалног човека ,
којега би потомство сматрало као једног од најслав
нијих дипломата у историји само да је имао светски
делокруг !“
Никола Тесла“ .

Овај телеграм славнога проналазача и научника, кога

поштује и признаје данас цео свет, најбољи је доказ коли
ко је Никола Пашић био велики и колико смо обавезни да
чувамо и негујемо успомену на њега и његов рад. Зато по
зивамо млађе нараштаје да , радећи у народу, имају увек
пред собом пример великог учитеља пок . Пашића !
 413

У МЕСТО ПОГОВОРА

На завршетку ове књиге ради смо да усрдно захвали

мо свима онима који су нам ставили на расположење фото
графије у њој објављене , а нарочито да захвалнио Г- ђи
Ђурђини, удови пок. Н. П. Пашића, Г-ђи Петрослави Рачић ,
кћери пок. Н. П. Пашића, г-ђи Ристосији Марковић, кћери пок
Најдана , а синовици Н. П. Пашића, Г- ђи удови пок. Петра
Пашића, царског руског пуковника , Г- ђи Ленки, удови пок.
Г. Д-р Л. Пачуа , Г-ђи Милки, удови пок. Бранка Петровића ,
Г. Д-ру Ђоки Николићу, бив, министру, Г. Јовану Тановићу ,
директору „ Политике“ , Г. Ристи Марјановићу , новинару, као
и другим личностима које су нас помогле да дођемо до фо
тографија објављених у овој књизи.

Читаоцима који желе да продуже своје студије о жи

воту и раду Николе П. Пашића и да ближе и шире проуча
вају историју пређашње Народне Радикалне странке, ми
препоручујемо дела Живојина Жујовића, списе Мите Ценића ,
дела Светозара Марковића , дело „Светозар Марковић“ од
Јована Скерлића , као и његову књигу „ Омладина И Њена .
књижевност“ , затим онај богати материјал који се налази у
комплетима „Самоуправе“, „Рада“ , „Ослобођења“ , „ Новог
Ослобођења“ , старог „ Одјека“, затим „Заставе“, ,,Видела И
Каљевићеве „ Србије “ .

Даље им препоручујемо критичну студију мемоара Ca

ве Грујића, Косте Јездића , мемоарских списа Драгутина Јов.
Илијћа (о зајечарској буни), мемоарских списа Пере Тодо
ровића, Јаше Томића и Мите Поповића, (бив . посланика Ср
414

бије у Петрограду), као и списа Живана Живановића . Прет

ходно консултовање списа г. Слободана Јовановића неоп
ходно је потребно као увод у студију наше политичке исто
рије XIX века, пошто они воде читаоца једним систематским
хронолошким редом кроз скоро једно читаво столеће, али је
у њима давана обично скупна слика догађаја, тако да ради
кални покрет и његова политика нису сепцијално издвајани и
нарочито посматрани . Зато се, ради специјалних студија ра
дикалног покрета и докумената који се на њега односе, мо
рају прећи и политички списи Стој. Новаковића, Чед. Мија
товића, Д-р Владана Ђорђевића, као и списи М. Пироћанца и
Јов. Ристића. У ономе мору полИТИЧКИХ брошира, које су
објављене између 1880 и 1910 године, читалац ће такође на
ћи расут и занимљив политички материјал, као што ће га на
ћи и по разним листовима из тога времена, у записницима
Народне Скупштине и Сената, у извештајима о раду поједи
них конгреса Народне Радикалне странке , у књигама и бро
ширама пок. Стојана М. Протића , а несумњиво и у многим
политичким списима Владимира Карића, Владимира Љотића,
Свете Симића, Милована Миловановића , Миленка Веснића и
ДРУГИХ.
Од 1910 па доцније, све је теже упутити читаоце На
одређеније изворе, те га зато најпре упућујемо на стено
графске белешке Народне Скупштине, На Дневне Листове .
београдске и друге, на „Преглед Штампе“ Пресбироа Мини
старства Иностраних Дела и на женевски билтен нашег рат
ног пресбироа, на разне дипломатске књиге које је издавала
наша држава и друге државе, на политичке списе М. Ђорђе
вића, Јов. Томића , Хермана Вендела , Милади Паулове, и т. д .,
на комплете „ Дела“ и „Новог Живота “ , „ Српских Новина"
и т. д.. Известан материјал читалац ће наћи и у „ Алманаси
ма“ г. Шијачког, као и у „Споменици“ Н. П. Пашића , као и
у разним чланцима објављеним за ових десет година после
Пашићеве смрти, нарочито у „ Времену“ и у „ Политици“ , (у
овој последњој су вредни нарочите пажње мемоарски члан
ци Г-ђе Љубице, удове пок. Влад . Љотића, као и чланци и
сећања других
*** Пашићевих савременика).
Приликом десетогодишњице Пашићеве смрти , децем
бра 1936 године, велики број чланака 0 њему је објавила
 415

„ Самоуправа “ , затим „Време“ и „ Политика “ . У тим су члан

цима често навођени или цитирани и драгоцени НОВИ ИЛИ
мало познати подаци. Са објављивањем тих чланака „Самоу
права“ је наставила и у јануару 1937 године.
Најзад, треба признати да је ради студија о Пашићу
потребан и велики, смишљен и пажљив архивски рад . Др
жавна Архива, архива Министарства Спољних Послова 11
Претседништва Министарског Савета садрже на сваки начин
многе и многе необјављене и скоро потпуно непознате доку
менте, који се односе на нашу новију историју и рад пок. H.
П. Пашића, а таквих ће докумената бити и у руским, ay
стријским и француским архивама. У колико приступачан ,
овај материјал би већ сада могао бити постунпо објављиван
као грађа за монографију историју Народне Радикалне
Странке.
Скрећемо пажњу и на писма пок. Н. П. Пашића Стој. М.
Протићу, објављена у Времену“ у септембру 1928 године, као
и на историју Радикалане Странке из пера проф. Г. дра А
леске Ивића, објављену у дваестак бројева истога листа го
дине 1928.
Што се тиче приватних папира и забележака Пашиће
вих , они ће свакако и сами једнога дана претстављати важну
допуну тога обилнога материјала. Данас је у опште тешко
и претпоставити шта све ти папири садрже и када се може
рачунати на њихово сређење.
На завршетку ових напомена, издавачу је дужност да
констатује да је исписима појединих Пашићевих текстова
објављених у овој књизи руководио Г. МИЛ. Л. ЗЕЧЕВИЋ ,
бив. управник Народне Библиотеке у Београду. Он је, са Г.
ДУШАНОМ ЈАНКОВИЋЕМ, сарадником „Самоуправе“ , во
дио бригу и о прелому целога дела, о коректури и т. д .
Избор текстова објављених у овој књизи учинили су он и М.
С. ЈОВАНОВИЋ , главни уредник „ Самоупрвае ” , при чему их
је помогао и уредник Г. МИЛОЈЕ РАДОСАВЉЕВИЋ .

Како је ова књига рађена на врло велику брзину, ње

ни су редактори свесни свих њених недостатака, али су они
уверени да је боље било о десетогодишњици Пашићеве смр
416

ти дати и једну такву књигу, него никакву, молећи своје

читаоце да им своје напомене доставе, како би их узели у об
зир при редиговању другога издања .
Ако ова књига наиђе код читалаца на онај пријем, ко
ји она По нашем мишљењу заслужује , наставиће се и
са евентуалним издавањем грађе за историју Народне Ра
дикалне странке .

1
 417

САДРЖАЈ
Страна
I
УВОД . 7
ПРЕДГОВОР 14

II

НИКОЛА ПАШИЋ О СВОМЕ ЖИВОТУ И РАДУ

ЖИВОТ И FAД НИКОЛЕ П. ПАШИЋА . 33
Детињство и младост, 34 ; - Први део поли
тичког рада Николе П. Пашића, 40 ; - Други
период политичког рада Николе П. Пашића, 43 ;
Светски рат, 53; После ослобођења, 57 ;
- Влада Националног Блоса и владе које су
јој следовале, 61 .

ОДЛОМАК АУТОБИОГРАФИЈЕ Н. П. ПАШИЋА 64

III

ЧЛАНЦИ , ГОВОРИ И ПИСМА НИКОЛЕ П. ПА

ШИЋА

ПАШИЋЕВО ПИСМО „ ВИДЕЛУ “ (Прва Пашићева

основа програма Народне Радикалне странке ) 91
ПАШИЋЕВА ОДБРАНА АДАМА БОГОСАВЉЕВИЋА
(Отворено писмо газда - Цеки Крстићу , народ
ном посланику из Пирота ) . 97
ГОСПОДИН ЈОВАН РИСТИЋ У ЗАБУНИ (Пашиће
ва оцена Ристићева рада ) · 104
ГОВОР НИКОЛЕ П. ПАШИЋА НА ГЛАВНОМ ГО
ДИШЊЕМ СКУПУ НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ
СТРАНКЕ У КРАГУЈЕВЦУ, 28 јула 1882 год. 110
ПАШИЋЕВО ПИСМО САВИ ГРУЈИЋУ, 14 јан . 1883 117
ПАШИЋЕВС ПИСМО „ОДЈЕКУ“ 1889 године 122
ПАШИЋЕВ ПОВРАТАК ИЗ ИЗГНАНСТВА 1989 Г. 130
Пашићев говор у Смедереву, 132 ; _____ Пашић у
Београду , 137 ; Пашић у Зајечару , 140 .
418

Страна
ГОВОР НИКОЛЕ П. ПАШИЋА НА ГЛАВНОМ ЗБО
РУ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ У НИШУ, 28 маја
1889 год. 145
ПАШИЋЕВ ГОВОР НА ЗБОРУ У ЗАЈЕЧАРУ , 8 сеп
тембра 1891 год. 156
ГОВОР НИКОЛЕ П. ПАШИЋА НА ЗЕМАЉСКОЈ
РАДИКАЛНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ, 21 новембра
1911 год . 164
ПАШИЋЕВА АУДИЈЕНЦИЈА КОД РУСКОГ ЦАРА
НИКОЛЕ II . . 178
ПАШИЋ О УЗРОЦИМА СВЕТСКОГА РАТА , бе
лешка Леона Саваџијана 188
ГОВОР НИКОЛЕ П. ПАШИЋА НА РАДИКАЛНОЈ
ЗЕМАЉСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ , одржаној у
Београду 25 септембра 1920 год . 191

IV

НИКОЛА П. ПАШИЋ У УСПОМЕНИ И ОЦЕНИ

СВОЈИХ САВРЕМЕНИКА .

ИЗЈАВА г. Д -ра МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА ПОВО

дом годишњице смрти Николе П. Пашића , 10
децембра 1927 . 211
НИКОЛА П. ПАШИЋ , Творац и вођа Народне Ради
калне странке , од Милоша Л. Зечевића 213
СЕЋАЊА ЂОКЕ ЛАЗАРЕВИЋА HA НИКОЛУ П.
ПАШИЋА 228
НИКОЛА ПАШИЋ , од Драгише Лапчевића 234
УСПОМЕНЕ ЛАЗЕ АНИЧИЋА , из Трста . 239
ОДЛИКЕ НИКОЛЕ П. ПАШИЋА , од пок . Јована Не
сторовића 243

3. ИЗ ИСТОРИЈЕ НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ

СТРАНКЕ .

ИЗ УСПОМЕНА ЈОВАНА М ЖУЈОВИЋА 257

АДАМ БОГОСАВЉЕВИЋ , човек и политичар , од Ми
лана А. Костића 264
 419

Страна
БЕОГРАДСКИ РАДИКАЛНИ МИТИНГ 1896 ГОД., од
Милоша Л. Зечевића 277

VI

СМРТ НИКОЛЕ ПАШИЋА .

СМРТ НИКОЛЕ П. ПАШИЋА , вође Радикалне стран

Ке и дугогодишњег председника Владе , од М.
С. Јовановића 299
ПОВОДОМ СМРТИ НИКОЛЕ П. ПАШИЋА , вође Ра
дикалне Странке и дугогодишњег претседни
ка Владе 309
Спшти утисци , 309 ; Одјеци у унутрашњости ,
311 ; Одјеци у иностранству , 312 ; - Одјеци
у штампи , 313 ; Организатор партије , 314 ; -
Пашић као уредник и новинар , 314 ; Први су
срет са Краљем Петром , 315 ; Страни посла
ници о Н. Пашићу , 316
ПОСЛЕ СМРТИ ВЕЛИКОГА ПОКОЈНИКА . Политич
ки ефекат 318
ПАШИЋЕВ МУЗЕЈ И АРХИВ . 319

VII

10 ДЕЦЕМБАР 1926 10 ДЕЦЕМБАР 1936 .

ДЕСЕТОГОДИШЊИЦА СМРТИ НИКОЛЕ П. ПА

ШИЋА .

УВОД 325
СВЕЧАНА СЕДНИЦА ОПШТИНСКОГ ВЕЋА У БЕО
ГРАДУ, посвећена спомену десетогодишњице
смрти Николе П. Пашића 328
Говор председника општине г. Владе Илића 329
Говор г. Д - ра Мијушковића . 331
ПОМЕН У БЕОГРАДСКОЈ САБОРНОЈ ЦРКВИ 332
Говор Њ . Св . Патријарха Варнаве . 334
ПОМЕН НА ГРОБУ 339
Говор председника Краљевске Владе
Г. Дра Милана Стојадиновића 340
420

Страна
НАРОДНА СКУПШТИНА одаје почаст успомени BE
ЛИКОГА БОРЦА И ДРЖАВНИКА 342
Говор претседника Народне скупштине Г. Сте
вана Ћирића 344
САРАЈЕВО У ЧАСТ УСПОМЕНЕ НИКОЛЕ П. ПА
ШИЋА 346
Говор министра Д -ра Мехмеда Спаха . 346

ПОМЕНИ У ДРУГИМ МЕСТИМА ЈУГОСЛАВИЈЕ 349

Говор Епископа Николаја Велимировића 352
КОМЕМОРАТИВНЕ СЕДНИЦЕ ПАРТИЈСКИХ ПОД
ОДБОРА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РАДИКАЛНЕ ЗА
ЈЕДНИЦЕ, одржане у недељу 13 децембра 1936
године , и друге манифестације којима је у Бео
граду одата почаст успомени ВЕЛИКОГА ДР
ЖАВНИКА 353
СПОМЕН -ПЛОЧА НА КУЋИ У КОЈОЈ ЈЕ УМРО
НИКОЛА П. ПАШИЋ . 355
ПОСЛЕ 10 ДЕЦЕМБРА 1936 : Захвалност Г-ђе Ђур
ђине Н. Пашића 358

VIII

НИКОЛА П. ПАШИЋ И ДАНАШЊИЦА .

УВОД (уводни чланак „Самоуправе“ од 10 децембра

1936 год.) 365
НИКОЛА ПАШИЋ О Д-ру МИЛАНУ СТОЈАДИНО
ВИЋУ, од Д - ра Војислава Јанића 367
НИКОЛА ПАШИЋ И ЈУГОСЛАВИЈА ( мишљење јед
нога Хрвата) , од д - ра Ивана Павичића . 375
ПАШИЋ У СВЕТЛОСТИ СЛОВЕНАЧКОГ ЈАВНОГ
МЊЕЊА, од сенатора Франа Смодеја 378
НИКОЛА ПАШИЋ И МУСЛИМАНИ, од Стијепа Ко
басице 382
НИКОЛА ПАШИЋ И ВОЈВОЂАНИ , од Триве Ми
литара 386
ХРВАТИ И НИКОЛА ПАШИЋ , од Анте Мура . 390
ЈЕДАН ГЛАС ИЗ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ , од Николе Бор
зановића 394
СЛАВА НИКОЛИ П. ПАШИЋУ , од Душана Јанковића 395
 421

Страна
ШТА ЗНАЧИ ДАНАС НИКОЛА П. ПАШИЋ , ПОСЛЕ
ЈЕДНЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОД ЊЕГОВЕ СМРТИ ?
Порекло и младост, 397 ; -- Србија пре 1880 г.,
398; Пашић од 1868 до 1878 г., 399 ; ――― Осни .
вање Радикалне странке , 400 ; Привредна
структура Србије, 400 ; - Политичка структура
Србије , 401 ; Друштвена структура Србије ,
404 ; ―― Међународни положај Србије Србије ,
405; ――― Пашићев смисао за стварност, 405 ;
Пашићево југословенство , 407 ; Пашићев мо
нархизам , 409 ; Пашићево место у историји ,
410. Од М. С. Јовановића 396
НИКОЛА ТЕСЛА О НИК. П. ПАШИЋУ

IX

УМЕСТО ПОГОВОРА 411

САДРЖАЈ 422
ПРИМЕДБА 422
ИСПРАВКА 417
422

ПРИМЕДБА . -- Извесне противречности постоје у овој

књизи (у равним написима у њој објављеним ) на мести
ма која се односе на Пашићеву рану младост и матери
јалну ситуацију његове породице. У VIII делу ове књиге ,
а у чланку г. М. С. Јовановића (део „Порекло и мла .
дост“) , дати су најтачнији подаци о томе на основу иска
3la Пашићеве синовице Г - ђе Марковић . Даје се , дакле ,
као поуздано узети да је Пашић рођен у једној породици
средњега стања, а не у сиромаштини . Маса његовог оца ,
после Његове смрти , није била у задружној заједници
са имањем Пашићевог стрица , али та маса није имала HR
неке велике приходе с обзиром на нерентабилност имања
у провинцији, да би се Пашић из тих прихода школова
на страни . У осталом , као државни питомци су се често
школовали на страни и синови далеко имућнијих породи
ца , па је и пок. Пашић био државни питомац (О њего
BOM школовању у Цириху види божићну „Самоуправу"
бр . 4 од 5. јануара 1937 године , у којој је то питање
обрађено најдетаљније , на основу архивске грађе и дру
гих докумената ).

ИСПРАВКА. Напомена 1. на стр . 91 ове књиге није

добро стилизована . Нишка опозиција “ (или „ скупштин инска
мањина “ ) састојала се од присталица радикала, „младих“ ли
берала и „младих“ консервативаца . Најугледнији људи у гру
пи младих либерала били су Љубомир Каљевић, Милан Ку .
јунџић , Гига Гершић и Светозар Николајевић, а у групи мла
дих консервативаца Милан Пироћанац и Стојан Новаковић ;
али ниједан од њих није био посланик у Народној скупшти
ни 1878—1880 . У тој скупштини било је само њихових при
сталица који су, заједно с радикалима , били опозиција влади
Јована Ристића. Они су били прваци и вође својих група , а
ли изван скупштине.
I
-
ДИН . 30. -

ym
 E I

ER
RA
B L

RS
TH
LI OF TH UN OF CA

F
SI
RY
OF

LI

VE
E

CAF

NI
O
O
ਧਰਮ ) I L
By D

14 DAY USE Berkeley

Y
A

IT
NI

RETURN TO DESK FROM WHICH BORROWED

RS
OR

E
F

IV
LI

E
OF

UN
CA

H
.

LOAN DEPT.
This book is due on the last date stamped below, or
on the date to which renewed.
Renewed books are subject to immediate recall. S
Bo Y
MAR 1 1967 76 IA ys AR I ER
kel O RN I BR F H E NIV
F L O T U
er RECEIVED

UN
LI
FO

IV
BR
RN

TH

ER
AR
MAR 2167-2 AM

IA

OF
E

S
Y
LOAN DEPT.
you g

WIN TO A
erkeley
UN
IV
LI

ER
BR

SI
THF
AR
OY

OF
TY
E

I
- N
el
ey
B
LI

TY
RSI
Y VE
AR OF THE UNI
Rng OF

LD 21A-60m-7,'66 General Library

(G4427s10 ) 476B University of California rke
IN Berkeley ley
I SH E I
O
M TH V
Y
IT
RS

17
84
F

E
LI

IV

UN
F

HE
CA

UN
O

IV
ER
SI
TH
OF

TY
E

Dyn
Dyng RS
VE
NI