Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe.

Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za

smrt. Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.
Oni, koji ne umeju da se pretvore u glumca u svom životu – ostaju ostrva.
Život se ne mijenja, on prolazi.
U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi.
Voleti nikad nije besmisleno.
Budite mi svedoci pred Bogom i ovom pustoši da su sve stvari šarene, lepe, osim čoveka.
Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne
dozvoljava se tako lako drugome da to čini kao kod nas.
Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. Priča je to. Postoji samo samoća čovjeka.
Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće.
Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan.
Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi.
Sa romanima kakvi su danas, ne može se dići revolucija.
Ali ako umrem, pogledaću poslednji put u nebo, utehu moju, i smešiću se.
Ne znajući što me rodi majka i ne mogavši učiniti nikom dobro, najmanje sebi. Ah da mogu da se
vratim tamo, gde topovi grme i da kroz Ruse odem daleko nekud na Novaju Zemlju, tamo, gde je led
zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen. Ah tamo bih od silnih boja zanesen zagledao se i
zaboravio sve.
Nedostatak slobode počinje političkim sugestijama, a diktatura je sledeći korak: zabrana slobodnog
stvaralaštva. Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki
potok mesto njega, rumeno teče!
Nada je najviši stepen mudrosti u ljudskom životu.