УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ОДЕЉЕЊЕ ЗА ИСТОРИЈУ УМЕТНОСТИ

Семинарски рад на тему:

УМЕТНОСТ И ПОЛИТИКА
Захарије Орфелин – Плач Србији

Из предмета:

СРПСКА УМЕТНОСТ НОВОГ ВЕКА I

ПРОФЕСОР: СТУДЕНТ:
Др Владимир Симић Миња Велемир ИУ 15/83

Београд, 2017.
УВОД
Одређујући двострану природу човека, као природног и друштвеног бића, као физичког и
духовног, уочавамо да се и целокупан развој друштва од раних времена одвијао у том
простору: између физичког освајања природе ради биолошког опстанка и духовног напора
којим је све и стварано. Како је политика стара исто колико и човек, јер су од давнина
могли да се уоче појмови као што су: хијерархија, ауторитет, организација заједнице,
касније и власти, тако можемо тврдити да је политичка ситуација и расподела стара
колико и уметност. Почетке уметности затичемо још у праисторији и неминовно је да се
ова два појма не заобилазе. То се није много променило ни временом. Уметност је често
била предмет политичке и идеолошке манипулације, нпр. у 20. веку, уметност је требало
да обави одређену политичку функцију. За време владавине Стаљина, 'социјалистички
реализам' је имао сличну улогу – пропагирање владајуће политичке елите.
Власт још увек одлучује како се која уметност интерпретира, шта се народу пласира, и
шта је по неким одређеним постулатима прихватљиво, а шта не. Како и у 18. веку, тако и
данас, постоји ризик од санкција или одбацивања, негативних критика, само зато што
уметност неретко не штеди на слободи говора. Уметност храбро испровоцира тренутно
политичко и државно стање, али такође и пласиране историјске чињенице.
Дело које ћу обрађивати је управо показитељ тога како неко уметничко дело у одређеном
времену може неминовно оставити траг.

ДРУШТВЕНО – ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ

У 18. веку, током Турске тираније, због страха од истребљења, Срби беже у Угарску.
Догодиле су се две сеобе Срба. Прва под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, 1690-е
године, а друга 1739-е. Српски народ је у почетку имао културну аутономију, шт је довело
до подизања цркви и манастира, школа, преписивања старих и писања нових књига,
међутим, како се аутономија временом укида, то изазива отпор у народу. Срби се све више
окрећу Русији, масовно се употребљава Руски језик и шири се писање књига на руском.
Наклоњеност Срба Русији у Војводини на плану културе није одговарала Угарској, па се
Беч труди, односно реформе Марије Терезије и Јосифа II, да укључе Србе у политички и
културни живот царства. Долази до поновне аутономије, уз оснивање школа, 1770-е
отварање штампарије, такође и гимназије у Карловцима. Ова ситуација битно утиче на
књижевност и уметност Срба у 18. веку.

РАЗВИТАК БАРОКНЕ УМЕТНОСТИ У СРБИЈИ

Оно што је знатно утицално на Српску уметност 18. века је управо Велика сеоба Срба
1690. из Турске на аустријску територију. Тај догађај представља прекретницу у духовном
и политичком животу Српског народа. Од тада почиње нагли процес укључивања Срба у
западноевропску културу, што од тридесетих година 18. века доводи до постепеног
смањења и онда гашења традиционалних облика поствизантијске уметности. Стил који
данас познајемо као барок је почео да се развија у јужним областима Балкана, на подручју
данашње Македоније, у српско-грчким црквеним општинама дуж Јадранске обале.
Формирана је посебна врста источноправославне уметности, која је била стилски сродна
већ барокизираним тзв. Итало-критским радионицама. У Подунављу до седамдесетих
година 18. века траје утицај украјинске уметности. Та нова схватања карактерише
измењен однос према људском лику, реалнији прикази лица, ишчезивање површински
обрађених композиција у стилизованом пејзажу, продубљивање простора помоћу
архитектонских облика. Раније колористичке тонове замењује примена светло – тамних
ефеката. У новом духу сликан је живопис у манастиру Бођанима 1737, где ради
Кристофор Жефаровић. Такође, нови стил и промене су видљиве и у живопису манстира
Крушедола из 1750. Под утицајем украјинске уметности стварају и сликари: Никола
Нешковић, Димитрије Поповић, Димитрије Баћевић, Васа Остојић, Амвросије Јанковић и
Стефан Тенецки. Познати по великим уметничким делима. Касније ствара Теодор
Димитријевић Крачун, један од највећих српских сликара у 18. веку. У сличном духу
ствара и Теодор Илић Чешљар, а на линији између барока и рококоа слика и Јаков
Орфелин. До краја 18. века велики низ сликара ствара и у њиховим делима се јасно види
западњачки утицај у српској уметности, као рецимо код Стефан Гавриловића, Козе
Коларића. На прелазу из 18. у 19. век ствара и Арса Тодоровић.
У духу барока развија се и спрска архитектура, уз старе грађевине се зидају звоници.
Зидају се многи манастирски конаци, као и много сеоских и градских цркава.
Најзад, што се тиче примењене уметности, посебно графике, златарства и дрворезбарства,
преображај везујемо за Христофора Жефаровића и Захрија Орфелина. Захарије Орфелин у
својој графици користи декоративне елементе рококоа.
ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН
Захарије Орфелин је један од најпознатијих Српских књижевника у 18. веку, био је битан
за модернизацију српске књижевности. Био је песник, сликар, историчар, физичар, писац
школских уџбеника и радио је графике. Припадао је првом таласу просветних радника код
православних Срба. Можда је и најизразитији књижевник на нашим просторима до појаве
Доситеја.
Рођен је 1726. године у Вуковару. О његовом приватном животу немамо много
информација, али о ономе што је значајно за нас имамо довољно података, захваљујући
интелектуалцима који су препознавали врлине његовог рада, као и архивима који чувају
његове радове и биографије.
Захаријево право презиме није познато, али се зна да је псеудоним креирао сам, по угледу
на два античка песника, Орфеја и Лина.
Он није имао систематизовано, редовно школовање и већину свог образовања такође
стиче сам, највише читајући. Своје самостално школовање наставља већ после основне
школе, говорећи како су му књига и читање били највећа наука.
1757. године, Захарије борави у Новом Саду где ради као учитељ, а исте године постаје
канцелариста на двору Метрополита Павла Ненадовића. Касније ради у служби углавном
код владика Српске православне цркве.
Тихомир Остојић наводи како је Орфелин био први отворен западњак са православном
душом. Након велике сеобе која је задесила Србе, било је потребно прилагођавати се новој
средини. Његова дела прихватају идеју повезаности са Западом преко Русије, и он у
својим делима се служи руским књижевним језиком, грађанским словима и руском
науком. Интересима Аустрије није одговарала Српско – Руска повезаност, нити чињеница
да су срби живели у културној и политичкој изолацији, у том циљу 70-их година
осамнаестог века извршене су реформе и Срби бивају укључени у друштвено – политички
и културни живот монархије. Са обзиром да веза са Западом преко Русије није била
толико одржива, ни сав његов рад није био разумљив за тадашњи народ, сем од стране
посебних интелектуалаца, Орфелинова дела губе на значају. Појава Доситеја Обрадовића
(1738-1811) је засенила Орфелина.
Орфелин касније под утицајем ситуације чак издаје дела и анонимно, а тек након његове
смрти, као што то обично бива, је штампано више његових дела.
Оно значајно што је остало од Орфелина је Славеносербски магазин (Венеција 1768) који
је био први покушај часописа код јужних Словена, прва световна грађанско –
просветитељска књига. Сем тога, Житије Петра Великог (1772) – прва словенска
монографија о Руском цару.
Већина његових дела је настало из патриотских разлога. Због чисте љубави према
отаџбини и потенцијала који је тадашњи народ имао, а не због било каквог интереса, већ
само због општег добра. Објављивао је часописе са просветитељском намером. Сходно
томе писао је и бројне критике.
Што се тиче графичког рада, почетке везујемо за 1751. годину, када је основана
штампарија у Карловцима. У Хазбуршкој монархији, графичка уметност није била богата,
рађени су бакрорези довољни да задовоље религиозне потребе. Орфелин, као познаваоц
основа штампарства, прикључује се раду и убрзо почиње да ствара нова дела, овај пут у
виду графичке уметности. Свој први велики бакрорез ради 1761, за манастир Ковиљ у
Бачкој – Свете бесплоте силе. Након тога ниже се велики број радова, често религиозног
карактера.

Сл. 1 – Графика Захарија Орфелина; politikin-zabavnik.co.rs

Он се касније више опредељује за своје књижевне способности, и наставља да пише.
Захарије Орфелин умире 19. јануара 1786. године у Новом Саду у потпуном сиромаштву.

ПЛАЧ СРБИЈИ
Захарије је за живота написао око десет дужих песама. Биле су писане на
црквенословенском, руском или српском народном језику. Плач Србији је једино дело
написано и у словенској и у српској верзији.
То је песма написана у две верзије. Једна је писана на црквеном рускословенском језику и
има прозни облик, друга има стиховни облик и писана је на народном српском језику. У
овоме се приказује Орфелинова жеља да значај песме допре и до интелектуалне елите, али
и до обичног човека из народа који уме да чита.
Песма има облик монолога, писана је у првом лицу где је Србија персонификована,
приказана као вероватно мајка, ратник, која оплакује своју судбину.
Тема ове песме је свакако ужасно и жалосно стање у ком се Србија налазила након сеоба.
Орфелин, ожалошћен трагедијом историјског положаја српског народа, прави танку
границу између туге и беса, и јасно исказује антиаустријски став и тежњу српског народа
за слободом. Кроз песму прожима свој бунтовнички дух.
Србија након сеоба губи своју стару славу. Песма је вероватно рађена по узору на
библијски плач пророка Јеремије (стари завет), где Јеремија плаче над опустошеним
Јерусалимом који се нашао на удару од стране Вавилонаца. Орфелин наиме, оплакује
Србију и сав потенцијал који је она имала.
У песми се преплићу прошлост и садашњост. У једном тренутку је јасно приказана славна,
угодна Србија, која је била поштована, а онда се користи контрастом и приказује Србију
каква је тог тренутка, опустошена, разорена, без уређења, осрамоћена, такође и напуштена
од свих некадашњих 'пријатељских' народа. То се јасно приказује у стиховима:
''Где су сада ближњи моји? И сестра остави сасвим мене презрјела, помоћи не јави.''
Ова емотивна песма приказ је велике љубави према свом. Према народу, држави,
отаџбини, којој је Орфелин посветио велики део свог времена, дела, у жељи да подучи, да
помогне, оспособи Србију да извуче свој потенцијал и постане оно што стварно заслужује.
Видно поражен, опет нам јасно приказује свој патриотски став. Он је књижевност и
уметност искористио за приказ једне велике жалосне истине, са којом је Србија у том
моменту требало да се суочи. Туга српских несрећа прераста у побуну против других
народа који су је издали. У песми се наводи да је народ преварен, да су жртве биле
узалудне. То је ризик који је поднео Орфелин, да се песма нађе као неповољна у српским
конзервативним круговима.
Међутим, то је оно што га издваја као књижевника. Он није штедео на националној
самосвести, и као у целом претходном животном раду, настојао је да ближе прикаже
истину, да настави да се бави просвећивањем чак и најтежим условима и тренуцима по
српски народ.

ЗАКЉУЧАК
Како политика помаже уметност, можемо видети из датог примера. Она неретко служи
као инспирација,
Литература

1.
2. Владимир Симић, Захарија Орфелин (1726-1785), Универзитет у Београду,
Филозофски факултет, Београд.
3. Тихомир Остојић, Захарија Орфелин, живот и рад му, Српска краљевска академија
наука и уметности, 1923, Београд.
4. Јован Деретић, Историја српске књижевности,
5. Боривој Чалић, Орфелин, Народна библиотека ''Вуковар'', 1995.
6. Мирослав Тимотијевић, Српско барокно сликарство,
7. Милован Митровић; Сретен Петровић, Социологија, Завод за уџбенике, Београд.