Na prodaju deflektori za IMT plugove (755, 756, 757 itd.

Cena je 50 € par.

Prodaju se samo u paru.

Stanje je ovakvo: Deflektori broj 4 (sa prve slike) su skroz novi, skinuti sa novog pluga (nisu farbani),
nikada nisu radili.

Deflektori broj 1 i broj 3 su samo namešteni i probani-slabo su korišćeni, pa je farba samo delimično
skinuta.

Deflektori broj 2 su radili (slika 3), ali nisu potrošeni, a cena za taj par je 40 €

Deflektori sa poslednje slike (par 5) su plastični i cena je 2000 dinara za par.

Za informacije pišite na KP, SMS ili poziv na broj 065/677-07-88

Selo Cikote kod Loznice.

Менаџмент у рударству представља примену одговарајућих стручних знања и вештина

да се са што мањим улагањем елемената производње остваре што већи резултати
привређивања.
Носиоци ових активности су посебно оспособљени људи за обављање функција
менаџмента - менаџери.
Принципи менаџмента су одређени захтеви у обављању функција менаџмента како би
се остварили задати циљеви и не могу се сврстати у универзалне, јер не важе за сваку
ситуацију. Неки принципи који се примењују у пословању предузећа, могу се
применити и у менаџменту индустрије минерала.
То су принцип ефикасности и принцип ефективности:
 Принцип ефикасности представља захтев да се одређени задатак оствари на
најрационалнији могући начин
 Принцип ефективности представља захтев да се одређеном активношћу постигне
жељени резултат.
Многи аутори су дали различите формулације принципа менаџмента. Па је тако Фајол
истакао 14 принципа управљања предузећем, који се могу користити у рударским
организационим активностима, а то су:
 Принцип повезаности овлашћења и одговорности
 Принцип јединства команде
 Принцип јединства вођења
 Принцип успостављености скаларног ланца команде
 Принцип успостављености поделе рада
 Принцип дисциплинованости
 Принцип централизованости структуре предузећа
 Принцип заступљености реда
 Принцип подређености индивидуалног општем интересу
 Принцип праведности награђивања
 Принцип праведности третирања запослених
 Принцип стабилности запослења
 Принцип подстицања иницијативе
 Принцип подстицања тимског духа
У односу на степен надлежности у процесу одлучивања и одговорности за остваривање
циљева предузећа, разликују се три врсте менаџмента: стратегијски менаџмент,
оперативни менаџмент и менаџмент пословних подручја.

2.1. Стратегијски менаџмент

Стратегија је управљачка активност предузећа која се односи на избор праваца, метода
и инструмената, на основу којих се доносе конкретне одлуке за реализацију циљева
предузећа у условима тржишне конкуренције.
Процес формулисања стратегије обухвата три фазе:
 постављање стратегијских, дугорочних циљева
 анализу предузећа и његовог окружења
 усклађивање односа између предузећа и његовог окружења
Веома је значајно ослушкивати промене које настају на тржишту и прилагођавати им се,
јер рударску индустрију понајвише одликује присуство ризика.
Па је основни стратегијски циљ рударске компаније, осим постизања ефикасности и
профитабилности, управо и успешно владање ризицима.
Методе за постизање стратегијских циљева рударских предузећа су дефинитивно
увођење савремених технологија, као и модификација производних програма и
повећање степена коришћења производних капацитета. На сам раст и развој предузећа
утичу подстицајни и ограничавајући фактори.
Свакако су за сузбијање ризика најинтересантнији ограничавајући фактори у окружењу
рудника. На њих се мора обратити посебна пажња, још у физибилити фази односно
фази израде студије изводљивости рударског пројекта. Тиме се избегавају проблеми у
виду отежаног приступа неопходним елементима производње, на пример репро
материјалу, или проблеми неразвијених саобраћајних комуникација.
Стратегијски менаџмент се може поделити на:
 стратегијски менаџмент предузећа
 стратегијски менаџмент пословних јединица
 стратегијски менаџмент пословних функција
Стратегијски менаџмент пословних предузећа се бави повећањем вредности предузећа.
Стратегију предузећа утврђује топ менаџмент. А задатак стратегијског менаџмента
предузећа је да успешно комбинује пословна подручја и равномерно расподели
самосталност и ресурсе по пословним подручјима.
Стратегија менаџмента пословних јединица и подручја се мора усагласити са
генералном стратегијом предузећа и њеним тренутним приоритетима. Највећа функција
пословних јединица је управо самостално обављање одређених делатности. Па у складу
са хијерархијским нивоима менаџера, за стратегијски менаџмент пословних јединица и
функција су задужени менаџери пословних јединица и функција.

1.2. Оперативни менаџмент

Оперативни менаџмент обухвата управљачке активности на претварању стратегијских
циљева у оперативне задатке и извршење истих. Надлежни за организовање овог дела
посла су менаџери пословних јединица и функција предузећа.
Под управљачке активности оперативног менаџмента подразумевамо:
 Доношење одлука о оперативним циљевима и задацима
 Планирање висине улагања капитала у процес репродукције, то се односи на
трошкове радне снаге, материјала и слично
 Планирање резултата пословања које се темељи на утврђивању прихода и профита;
 Координирање рада на релацији оперативних циљева и задатака
 Контролисање реализације оперативних планова пословних јединица и функција
предузећа, односно упоређивање остварених резултата и улагања

1.3. Менаџмент пословних подручја

Пословна подручја су групе сродних активности предузећа. То су пре свега активности
које се односе на управљање маркетингом, управљање производњом и управљање
финансијама.
Маркетинг је данас више заступљен него раније. Како би се препознали и задовољили
захтеви потрошача, потребно је истраживати тржиште и конципирати маркетиншко
понашање предузећа. Маркетинг треба искористити да се рударска компанија прикаже
у најбољем могућем светлу.
Стратегија управљања производњом руде обухвата избор величине производног
капацитета, избор локације капацитета, избор орјентације на властиту производњу
делова или на њихову куповину ради уградње у нове производе и избор степена
финализације прераде. У ланцу рударске производње, ископавању руде следује процес
прераде исте, која се касније нуди на тржишту. Па је у том смислу битно најпре
задовољити потребе постројења за припрему минералних сировина, а затим и тржиште.
Улога финансијске функције је прибављање и располагање новцем, односно капиталом.
Стратегија финансија је усмерена на обезбеђивање довољног капирала уз одговарајуће
камате и рокове отплате, улагање капитала у набавку потребних ресурса, наплату
потраживања од купаца, плаћање обавеза предузећа према партнерима и према држави,
осигурање имовине предузећа и контролу рационалности располагања средствима
предузећа.

2. Улога менаџера
У рударској индустрији, поред постојања мноштва ризичних ситуација, присутна су и
велика улагања. Новац који је уложен у пословање предузећа са циљем његовог
увећања, је управо капитал. Циљ рударске индустрије је на што рационалнији могући
начин откопати руду и уз максимално искоришћење руде, а минималне трошкове
откопавања, постићи што већи профит. До тог циља се споро долази, будући да је некад
потребан вишегодишњи рад на откопавању руде, како би се вратила тек инвестициона
улагања. На почетку индустријализације, власници предузећа и капитала су били и
носиоци функције управљања и руковођења.
Са развојем привреде и друштвеног живота, дошло је до промена. Такође, са развојем
привреде је дошло и до улагања капитала већег броја власника у једно предузеће, на
бази акционарских улога. Тако је настао специфични облик организационог система –
корпорација. Оснивање корпорације је могуће на приватној и на државној својини. А
организовање корпорација настаје због ефикаснијег коришћења уложеног капитала
удружених власника и ефикаснијег обављања послова. Власницима капитала је увек у
првом плану увећање истог, док управљачки послови падају у други план. Захваљујући
томе, све више се тражи стручни кадар за обављање управљачких послова унутар
корпорације. Ови кадрови се специјализују за менаџмент корпорације и развијају се у
професионалне менаџере, чија је улога вођење послова у име корпорације за рачун
удружених власника капитала. Власници капитала предају управљачку моћ управном
одбору, која се даље преноси на плаћене руководиоце. Дакле, чланови управног одбора
и руководиоци су менаџмент корпорације.
Непосредни носиоци руковођења су професионални менаџери, који су распоређени по
хијерархијској структури организационог система, односно од генералног менаџера, до
менаџера прве линије.
Менаџери су посебно оспособљени људи за обављање функција менаџмента, односно
за ефикасно обезбеђивање, распоређивање и коришћење људских и материјалних
ресурса ради постизања датог циља. Улога менаџера у управљачком систему предузећа
обухвата активности на вођењу послова предузећа. Задаци менаџера су:
 планирање радних задатака
 организовање извршавања задатака – подела послова на специјализоване носиоце
 координирање (вођење) послова између носиоца појединих задатака
 контролисање извршавања задатака
Подела рада представља битан фактор ефикасности функционисања организационих
система. То подразумева специјализовање појединих извршилаца за само један сегмент
процеса репродукције, чиме се обезбеђује повећање ефикасности и продуктивности
датог предузећа.
Менаџери такође учествују у формирању генералне стратегије предузећа, која ће
омогућити његов раст и развој.

Па је тако могуће извршити поделу стратегије у зависности од тога ко је формулише:

 стратегија коју формулише непосредно менаџер
 менаџер делегира процес формулисања стратегије на одговарајуће стручне органе,
 формулисање стратегије кроз сарадњу (менаџер и запослени)
 шампионски приступ формулисања стратегије (топ менаџмент предузећа не учествује,
већ менаџери пословних јединица).
Да би менаџери испунили наведене задатке, морају комуницирати, информисати се и
креирати. Што се тиче комуникације, топ менаџер комуницира са управним одбором,
менаџерима средње линије, док менаџери прве линије комуницирају са надређеним
руководиоцима и извршиоцима послова.
Информисање менаџера се огледа у прибављању, обради, чувању и дистрибуцији
информација релевантних за текуће пословање и развој предузећа.
А креирање се огледа у активностима на иновацијама технологије, производа и
организације у сталној тежњу ка што рационалнијем коришћењу расположивих
кадровских и материјалних ресурса.
Осим менаџера, изузетно се истиче и предузетништво, које је један од начина
управљачке функције у тржишној привреди. С тим што се за разлику од предузетника,
менаџер испољава у активностима руковођења пословима.
Међутим, и лидерство као манифестација менаџмента има велику улогу у пословању
предузећа. Разлог је тај што некада предузетници и менаџери нису довољни да
мотивишу и мобилишу кадровске потенцијале у одређеним условима пословања. 
ц
У
с
К
в
о
з
г
О
њ
р
и
а
л
П
т
м
џ
а
н
е
М
3. Основне функције менаџмента
Већина савремених аутора обрађује и изучава четири основне функције менаџмента:
планирање, организовање, контролу и утицање (Слика 4.1.).

Слика 4. 1. Основне функције менаџмента

4.1. Планирање
Планирање је основна функција менаџмента и укључује избор мисије, циљева и акција
за њихово остваривање. Планирањем се организација усмерава према будућности,
односно врши избор будућих смерова акција између могућих алтернатива. Иако се
планирањем професионално баве одговарајуће службе у предузећу, оно је "неопходна и
неизбежна одговорност свих менаџера" (Шермерхорн). Успешност менаџера се и
заснива на њиховој способности да "виде даље", разумеју динамичко окружење и
пронађу будуће одговоре за успешно пословање предузећа у новим и непрекидно
промењеним условима. Као полазна функција менаџмента, процес планирања се може
посматрати на основу следећих фаза:
 дефинисање циљева (на свим нивоима предузећа)
 процена реалне позиције предузећа у функционалном окружењу
 предвиђање будућих догађаја
 поступак израде планова
 имплементација планова и остваривање резултата пословања
3.2. Организовање
Функција организовања успоставља, класификује и групише све потребне и прописане
активности у предузећу према начелима организације. Она делегира послове,
активности и улоге појединим организационим јединицама, менаџерима и запосленима
и обезбеђује њихову координацију у процесу пословања. Основни задатак функције
организовања јесте "одређивање улога људима који раде заједно", односно
успостављање одговарајуће структуре улога за запослене у организацији.

3.3. Контролисање
Контролисање је мерење и исправљање појединачних и групних активности, како би се
послови и процеси одвијали према утврђеном плану. Контролисањем се упоређују
остварени резултати са планираним и повезује, односно интегрише и заокружује
целокупни процес менаџмента.
Контрола представља надзор над пословним активностима предузећа, његових делова и
носилаца свих функција. Процес контролисања упоређује остварене резултате са
стандардима и задацима које је компанија поставила као своје циљеве у облику планова
или других развојних докумената. Да би контрола била ефикасна, она мора бити
благовремена. То се посебно односи на превентивну контролу, али исто тако и на
текућу контролу.
3.4. Управљање људским ресурсима
Иако не нужно основна, функција управљања људским ресурсима је веома значајна у
менаџменту. Задатак функције управљања људским потенцијалом у организацији
односи се на: попуњавање и одржавање радних места у организационој структури,
образовање, усавршавање и тренинг запослених. Систем управљања људима у ширем
смислу обухвата истраживање људских ресурса, кадровско попуњавање, развој
запослених, односе са запосленима и синдикатима.

4. Утицање
Менаџмент се дефинише као вештина вођења послова са људима и уз помоћ људи,
ради остваривања циљева организације. Из тога проистиче закључак да је функција
утицања усмерена на следеће елементе: циљеве организације, менаџере, раднике и
послове.
Сви наведени елементи функције вођења, односно руковођења, обухватају људску
страну организације. То подразумева понашање, комуникацију, мотивацију и вођство.
Па се уместо утицања, често и посебно наводи функција вођења.
Функција утицања представља активност менаџера која је усмерена на ефикасно
остваривање циљева предузећа, кроз међусобну сарадњу, комуницирање, мотивацију и
вођство радника у обављању планираних задатака. Водећи предузеће, менаџери утичу
на раднике да ефикасније раде и да што више доприносе успеху предузећа као целине.
Из овако дефинисане функције вођења, односно утицања, могу се уочити следећи
елементи ове активности: понашање појединаца и група (сарадња), комуникација
између учесника у пословању, мотивација радника за залагање на послу и вођство
(ауторитет). У наредним поглављима биће обрађен значај комуникације, мотивације и
вођства у менаџменту.
5. Значај комуникације у организацији
Још је познати амерички психолог и филозоф, Вилијам Џејмс, говорио да је наука
учинила многе добробити за човечанство јер је избрисала, или бар померила, границе
схватања многих друштвених и природних феномена. Међутим, најмање је учинила
када је у питању превазилажење границе између мисли једног и мисли другог човека.
Управо, комуникација са другим људима јесте начин да човек превазиђе границе
између себе и других. Јурковић (2012) сматра да ,,почеци комуникације сежу од
прачовека, док је најранија забележена информација о расправама о комуникацији
настала за време Платона, где се под комуникацијом мислило на реторику што је
подразумевало вештину јавног наступа.“ Сложен феномен какав је комуникација није
лако на једноставан и јединствен начин дефинисати.
Људска комуникација је сложена, разноврсна и стални је пратилац људске активности,
а најчешће се дефинише као размена информација.

6.1. Појам и процес комуникације

Појам комуникација представља активност опхођења између појединаца или група у
циљу преношења информација и њиховог разумевања. Неспособност да се успостави
успешна комуникација између чланова у привредној организацији, доноси многе
проблеме. Зато менаџери предузећа, као и руководиоци других друштвених група
настоје да омогуће што бољу размену информација, како би организација на чијем челу
се налазе, што успешније функционисала. Када се комуникација посматра са ширег
аспекта, може се закључити да се целокупна организација јавља као огромна мрежа
комуникационих канала и токова информација. То су телефонске везе, пословна
коресподенција, рачунарски извештају, састанци менаџмента и стручних тимова и
други видови комуникација у оквиру организације. Међутим, са становишта функције
вођења (руковођења) најважнији елемент комуникација су међуљудске комуникације.
Комуникациони систем састоји се од неколико основних елемената, а то су:
 пошиљалац или извор поруке
 слање порука
 симболи за слање порука
 медијум или средство слања порука
 канали или путеви за пренос порука

Пошиљалац или извор поруке (информације) је лице које жели да комуницира са

другим лицем. У предузећу је то менаџер који издаје налог раднику да обави неки
задатак. Тако и радник на једном послу може слати поруку другом раднику у вези са
заједничким задатком или достављати извештај менаџеру.
Слање порука обухвата активност бирања симбола, односно кодирања. То су говор,
писмо, мимика, гестови, и други облици изражавања порука.
Као медијум за преношење порука најчешће се користе речи и слике, а понекад и
одређене активности (гестикулирање нпр.). Медијуми комуникације који се најчешће
користе у пословању предузећа су: лични контакт менаџера и радника, телефонски
разговори, интерна телевизија или разглас, радни састанци, писани извештају,
графикони, плански документи и слично.
Канали за пренос порука су одређени путеви којима се крећу информације од
пошиљаоца до примаоца. У структури организације канали за проток порука воде
надоле, нагоре и у страну. Али постоје и незванични видови комуникација, као што су
гласине, трачеви и др., којима се допуњују званични канали.

5.2. Облици комуникације у организацији

На основу медија који се користе за пренос порука, разликују се два основна облика
комуникације у организацији – неформална и формална.
Неформална комуникација је секундарна и врло сложена комуникацијска мрежа која
почива на личним додирима и која није унапред планиран процес. Она представља
посебан канал информација, који је изван званичних токова назначених у
организационој структури предузећа. То су незванични канали у облику гласина,
трачева, оговарања и сличних токова информација. Они могу да унесу немир и
неприлике у систем информација у предузећу. Зато их менаџери морају пажљиво
примати.
Неформални систем информација преноси се усмено, због чега се нико не може позвати
на одговорност у случају неистините поруке.
Формална комуникација је унапред планиран процес преноса информација у говорном
и писаном облику, усклађен с потребама организације и може да буде:
 вертикална – силазна комуникација и узлазна комуникација
 хоризонтална – повезује људе на истим хијерархијским нивоима унутар организације
Комуникације надоле подразумевају ток информација од надређених ка подређенима,
по хијерархијском нивоу ауторитета. То су токови преношења директива, објашњења,
правила, оцене рада подређених, мотивације, од топ менаџмента до непосредних
извршилаца планираних задатака.
Комуникација нагоре представља ток информација којима се шаљу поруке од
непосредних извршилаца према топ менаџменту. То су обично информације о
појединцима и о њиховом раду и проблемима на које наилазе, као и о међусобним
односима у групи. Овим каналима упућују се извештаји о пословању, препоруке за
унапређење и премештање кадрова, предлози за повећање наднице, планови одељења у
оквиру планирања, као и друга питања која треба да реше или одобре виши органи
предузећа.
Хоризонтална комуникација одвија се између учесника у процесу рада на истом
хијерархијском нивоу у организационој структури предузећа. Тако на пример, менаџер
набавне функције за обезбеђење потребних новчаних средстава за неке хитне набавке
непосредно ће да комуницира са менаџером финансијске функције.
Прелазом се омогућује брза и сигурна хоризонтална комуникација, без оптерећења
званичних канала преноса информација. При томе је битно да су надређени менаџери
обавештени о овим хоризонталним комуникацијама, како би могли да остваре своје
контролне улоге.

Утицај комуникацијских компоненти у

процесу комуникације

Изговорене речи Тон гласа Говор тела

Слика 6. 2. 1. Утицај комуникацијских компоненти у процесу комуникације

У процесу комуникације, процентуално, само 10% имају утицај изговорене речи, 40%
тон гласа, а 50% израз лица и говор тела, што се види на Слици 6.2.1.
Сматра се да је утицај невербалних компоненти у комуникацији толико јак, да ће
прималац поруке више веровати у невербалне знакове, а не речи, уколико су тон гласа
или говор тела у супротности са изговореним речима. Неки сматрају да, ,,иако се верује
да су лични контакт и вербално комуницирање најефикаснији, у међународном
пословном свету писани облици комуницирања још увек су веома популарни због
неодговарајућег техничког напретка у многим земљама“.

5.3. Менаџери као носиоци комуникације

Павић (2011) закључује ,,да су комуникација, лидерство и координација својеврсни
менаџерски тријас модерног доба који у себи садржи врло јасна правила неопходна за
руковођење у одлично испланираној и организованој контролисаној средини,
заједници, пројектном тиму итд. Комуникација, као трећа функција руководственог
поступка, представља двосмерни процес и основну потребу живих бића уопште“.
Комуникација доприноси избору, развоју и оцењивању чланова организације, као и
вођењу, усмеравању, мотивисању и креирању климе у којој људи доприносе циљевима
организације. Због тога менаџери треба да познају процес комуницирања, све елементе
тог процеса, њихову међусобну условљеност и принцип функционисања, различите
типове комуницирања где сваки има своје предности и мане, као и неизбежне баријере
у процесу комуникације, али и начине њиховог отклањања. Менаџери предузећа знатан
део свог времена проводе у комуницирању.
Комуникације служе менаџерима да информишу раднике о планским задацима, да им
обезбеде информације које су потребне за доношење одлука, као и да олакшају
координирање рада свих чланова организације. Комуницирајући, менаџери убеђују,
информишу, мотивишу и воде појединце ка остварењу планираног циља организације.
Карактеристике и понашање менаџера су потенцијалне баријере ефикасног
комуницирања које захтевају посебну аналитичку пажњу, због тога што они у
комуникационом процесу имају посебну улогу и одговорност. И менаџери и извршиоци
морају водити бригу о својим физичким, менталним и геолошким перформансама јер је
поседовање ових карактеристика битан (пред)услов њиховог ангажовања у вршењу
активности које су неопходне за успостављање успешне повратне спреге, што
подразумева перманентно прилагођавање наведених перформанси потребама успешне
комуникације. На крају, иако је успешност повратне спреге комуникације циљ и
истовремено, предмет перманентне пажње и менаџера и извршилаца, менаџери су
одговорни за њено (не)остваривање, због тога што управо они јесу носиоци успешне
комуникације и одговорни су за њене резултате.
6. Мотивација у организацији као кључни задатак менаџера
Носиоци активности мотивације запослених јесу менаџери. Како морају да осигурају
успешно остваривање задатака и циљева организације кроз квалитетан рад и
максималан ангажман запослених и њихових потенцијала, њихов је основни задатак
мотивисање запослених. Због сложености проблема мотивације, карактеристика
личности и властите (не)способности и (не)заинтересованости, менаџери тај задатак
могу боље или лошије да обављају, са значајним последицама за целокупну успешност
организације. Интересовање менаџера за запослене, оличено не само у размени
мишљења о томе како се може унапредити пословање, већ и у познавању њихове
породичне ситуације, здравља, хобија, личних проблема и амбиција ствара код
запослених осећање да су они сами, као и њихов допринос битни за организацију. Да би
смо разумели овај задатак менаџера, мотивацију запослених, неопходно је рећи нешто о
мотивацији. 

 
7.1. Појам и процес мотивације
Појам мотивација се везује за људске потребе, које се објашњавају као унутрашње
физичко или психичко стање неравнотеже, односно недостатка нечега. То може да буде
храна, вода, одећа и слично, али и нека духовна вредност, као што је музика, поезија,
дружење.
Мотивација као одређени подстицај људи на неку активност има веома широко и
сложено значење и веома разноврсну примену. У управљању предузећем, мотивација
има специфично значење, јер се њоме обезбеђује пожељно понашање људи ради
постизања циљева организације и задовољавања њихових сопствених потреба.