Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju

Psihološki aspekti autizma

Teodora Miljanović 2019/0034

Prof. dr Sanja Dimoski Dara Luburić 2019/0006
Milica Đukelić 2019/0030

Beograd, mart 2022

1
SADRŽAJ

1. Uvod.....................................................................................................................................3
2. Socio-emocionalno funkcionisanje.......................................................................................3
2.1 Socijalno funkcionisanje (jezik i komunikacija)............................................................3
2.2 Emocionalno funkcionisanje..........................................................................................4
2.3 Vulnerabilnost u psihosocijalnom funkcionisanju ........................................................5
3. Kognitivno funkcionisanje...................................................................................................6
3.1 Teškoće...........................................................................................................................6
3.2 Savant sposobnosti.........................................................................................................7
3.3 Čulna percepcija.............................................................................................................7
4. Intervencije i terapije............................................................................................................8
4.1 ABA terapija...................................................................................................................8
4.2 Muzikoterapija..............................................................................................................10
4.3 Radna terapija...............................................................................................................10
4.4 Art terapija....................................................................................................................11
5. Porodica i okolina...............................................................................................................12
5.1 Porodični odnosi...........................................................................................................12
5.2 Socijalizacija.................................................................................................................12
6. Stigmatizacija.....................................................................................................................13
7. Literatura............................................................................................................................15

2
 1. Uvod
Poremećaji iz spektra autizma predstavljaju grupu poremećaja čije su glavne kliničke
karakteristike: 1. kvalitativno oštećenje socijalnih interakcija 2. poremećaj verbalne i neverbalne
komunikacije 3. sužena interesovanja, repetitivne aktivnosti i stereotipna ponašanja. Pored toga,
karakteristična je ,,trijada oštećenja” i dijagnostički je važno da dete manifestuje poremećaje u
sve tri oblasti: teškoće u socijalnim interakcijama, komunikaciji i imaginaciji i kreativnoj igri.
Autizam je razvojni pervarzivni poremećaj i predstavlja oblik emocionalne dezorganizacije koja
izaziva jezičke i komunikativne poremećaje. Odlikuje se ranim nastankom (pre 30 meseca) i
hroničnim tokom, usporenim razvojem psihičkih funkcija koji je izmenjen od najranijeg
detinjstva i varijacijom simptoma (s godinama i među decom). Upravo zbog različitih
individualnih ispoljavanja, koristi se termin autistični spektar poremećaja koji obuhvata
Aspergerov sindrom, atipični autizam i infantilni autizam, prema ICD-10.
Jasan uzrok za nastanak ovog poremećaja nije poznat. Najverovatnije se radi o kombinaciji
genetskih faktora rizika sa faktorima rizika iz okruženja. U izvesnom broju slučajeva poremećaji
prestavljaju posledicu različitih medicinskih stanja poput tuberozne skleroze, kongenitalne
rubele, infantilnog spazma, fragilnog X. Utvrđeno je da je autizam 4 puta više zastupljen kod
dečaka u odnosu na devojčice.

2. Socio-emocionalno funkcionisanje

2.1 Socijalno funkcionisanje (jezik i komunikacija)

Ne zapaža se preverbalna komunikacija, vokalizacija i babling su odloženi s tim da je babling ko
kvantitetu redukovan a po kvalitetu devijantan – uviđa se devijantan i zakasneo obrazac jezičkog
razvoja. Javlja se poremećaj razumevanja jezika. Autistična deca inkonzistentno odgovaraju na
zvuk, često ignorišu veliki broj auditivnih draži pa nastaje problem diferencijalne dijagnoze u
odnosu na gluvoću. Tek na starijem uzrastu postaje očigledno da se radi o abnormalnosti u
razumevanju jezika. Kod 1/3 autistične dece javlja se regresija u ranom razvoju govora oko 1-2
godine života. Oko 50% dece ostaje mutistično tokom čitavog života. Nedostatak razvoja govora
ne pokušavaju kompenzovati alternativnim modelima komunikacije poput gestova i mimike –
amimični su i ne pokazuju varijacije u facijalnoj ekspresiji. Ako se govor razvije javljaju se
devijacije poput eholalija – ponavljanje reči i fraza koje se pojavljuju nesposredno ili nakon
kraćeg odlaganja, odložena eholalija – metalalija, inverzija zamenica. Najkarakterističniji
simptomi govora dece sa autizmom je monotono i beživotno izražavanje. Govor obiluje bizarnim
rečima, neologizmima, metaforama i pevušenjem, stereotipnim frazama, rečima izvučenim iz
konteksta. Autistična deca retko koriste govor u komunikaciji, čak i kada im je razvijena jezička
sposobnost. Polovina dece kojima je razvijen govor, nije upotrebljiv – oštećena je pragmatička
funkcija govora. Nedostaje etiketa konverzacije, govor im se sastoji od repetitivnog i opsesivnog
ponavljanja pitanja i odgovora u vezi sa njihovom trenutnom preokupacijom. Imaju teškoće pri
izražavanju osećanja, potreba i želja. U skladu sa tim, nastaje socijalni deficit.

3
Socijalni deficit se karakteriše kao kvalitativno oštećenje recipročnih socijalnih interakcija.
Recipročnost socijalnih interakcija odnosi se na sposobnost prilagođavanja interakcije jedne
osobe na reakciju druge osobe i kontekst situacije. Socijalni deficit nije definisan kvantitetom
socijalnih interakcija. On varira u zavisnosti od želje za socijalnom interakcijom – potpuno
nemogućnost recipročne konverzacije kod najteže oštećenih osoba do smanjene mogućnosti
deljenja interesovanja i emocija kao i do nemogućnosti da se započnu odgovori kod osoba na
višem nivou funkcionisanja. Simptomi poremećene socijalne integracije: 1. oštećenje neverbalnih
načina ponašanja kao što su kontakt očima, facijalna ekspresija, držanje tela, gestovi; 2. ne
razvijaju se odnosi s vršnjacima; 3. nedostatak interesa i empatije s drugim osobama; 4.
nedostatak socijalne ili emocionalne uzajamnosti. Jačina navedenih simptoma varira od deteta do
deteta, a zavisi od starosti, inteligencije, pola i neurološkog statusa. Na ranom uzrastu ih malo
interesuju ljudi a mnogo više predmeti i neživi sadržaji. Neka deca ne prate roditelje po kući, ne
trče im u susret, stereotipno se igraju. Igre kod dece koje imaju poremećaj iz spektra autizma su
nemaštovite i stereotipne, uz rituale i kompulzivne fenomene, i to zbog smanjene sposobnosti
imitacije, stoga u igri ne imitiraju životne situacije kao što je to slučaj kod dece tipičnog razvoja.
Igračkama se koriste na neadekvatan način, vezuju se za određene predmete koje neprestano nose
sa sobom, iako im je potpuno strana njihova stvarna upotreba. Dete je često negativno, odbija
saradnju i kontakt, ali često je u pitanju nesposobnost za ostvarivanje željenog kontakta. Kada
deca s autizmom pokušaju da se približe drugoj deci taj pokušaj traje vrlo kratko, a druga deca
najčešće na njega uopše ne reaguju. Imaju jaku socijalnu anksioznost jer im je narušena
sposobnost prepoznavanja i tumačenja socijalnih znakova, razumevanja namera i perspektive
drugih; ne znaju šta se od njih očekuje i šta treba da kažu u određenim interakcijama koje se za
njih odvijaju prebrzo. Socijalne teškoće zahvataju sve aspekte učenja i ponašanja jer se učenje
uvek dešava u socijalnom okviru.
Na kasnijem uzrastu ostaju sledeći problemi: nedostatak recipročne socijalne interakcije,
nedostatak kooperativne igre, velika količina vremena provedena bez angažovanja, velika
količina vremena provedena u ritualističkom ponašanju, teškoće stvaranja prijateljstva,
nedostatak empatije. Razvijaju funkcionalnu igru, ali igra se fokusira na detalje i nedostaje joj
bogatstvo. Deca sa autizmom ne pokazuju veliko interesovanje za igračke. Prisutne su teškoće
razvoja simboličke igre.Postoji neadekvatna neverbalna komunikacija - fiksiranje pogledom,
deljenje pažnje, facijalna ekspresija kao reakcija na iskustvo bez komunikativne upotrebe takođe i
problem čitanja znakova neverbalne komunikacije. U odraslom dobu, uspostavljaju normalan
kontakt ,,oči u oči“ ali im i dalje nedostaje spontanost i toplina u odnosima.

2.2 Emocionalno funkcionisanje

Dešava se kašnjenje u razvoju ponašanja vezivanja – nedostatak atačmenta koji se ogleda u tome
da se ne raduje majci, ne pokazuje separacionu anksioznost koja predstavlja normalni fenomen
tokom sazrevanja i formiranja objektne veze s majkom; teškoće razlikovanja između roditelja i
drugih osoba – prema svim odraslima se ponaša isto; abnormalnost u reagovanju na fizički
kontakt – ne traže bliskost ni utehu u roditeljima, hladni su i distancirani, ne pokazuju nežnost
niti je traže. Generalno postoji nedostatak topline i osećanja u odnosima sa ljudima. Vezanost za
roditelje može se pokazati u 4-5 godini dok vezanost za vršnjake – učestvovanje u grupnim
aktivnostima izostaje jer ne mogu da razviju osećanje prijateljstva i ljubavi.

4
Nadalje, za njih je karakterističan nedostatak empatije tačnije sposobnosti uživljavanja u osećanja
drugih i razumevanja tih osećanja. Takođe, karakteristike deteta sa autizmom su prekid veza sa
realnošću i zatvaranje u sopstveni svet fantazija i želja, disharmonija ličnosti, narcizam,
egocentričnost, asocijalnost i poremećaj motivacije.
Osobe sa autizmom manifestuju patološka emocionalna ponašanja. Prisutne su brze promene
raspoloženja. Kada je reč o emotivnim reakcijama, one su prejake i neočekivane – česti su
nepredvidivi izlivi emocija ljutnje, besa, žalosti, straha, radosti. Na promene i remećenja
ustaljenih navika reaguju uznemirenošću i ono može da izazove agresiju i izlive besa do mere
povređivanja drugih a i sebe (npr. udaranjem glave). Samim tim se dolazi do zaključka da imaju
slabu samokontrolu i toleranciju na frustracije. Pored izmenjenih emotivnih reakcija, imaju
teškoće u prepoznavanju, interpretaciji i regulisanju tuđih i sopstvenih emocija.
U mladosti i odraslom dobu primećuje se emocionalna hladnoća, nemogućnost empatije kao i
društvena neprilagođenost koja otežava stvaranje prijateljskih i ljubavnih odnosa. Rituali i
stereotipne radnje prelaze u opsesivno-kompulzivne reakcije. Depresivna stanja se javljaju češće
kod osoba na višem nivou funkcionisanja, usled pojačane svesnosti da se razlikuju od drugih
ljudi.

2.3 Vulnerabilnost u pshosocijalnom funkcionisanju

Izvori stresa su brojni kod dece sa autizmom. Zbog slabe kontrole emocija – kao i teškoće u
prepoznavanju i interpretaciji emocija; različitih kognitivnih smetnji – zahtevi za obradu su
preveliki i prebrzi, često nerazumljivi; senzornog preopterećenja – hipo ili hipersenzitivnost;
teškoće u komunikaciji – problemi saopštavanja sopstvenih potreba i želja; očekivanja u sferi
socijalnog ponašanja – traži se određeno ponašanje dok dete nije svesno šta se od njega traži;
mnogobrojnih promena i tranzicije – koje detetu teško padaju s obzirom na njegovu potrebu za
rigidnim i strukturiranim rasporedom i rutinom koja je prepoznatljiva i predvidljiva; dete je
zbunjeno, preplavljeno stimulansima, uplašeno, ima visoku anksioznost i reaguje na frustracije
veoma burno. Ono što roditelji mogu da urade jeste da smanje izvore stresa i detetove frustracije
jeste: 1. smiriti i organizovati nervni sistem 2. smanjiti detetovu zbunjenost 3. podržati dete kad
je uznemireno 4. smanjiti socijalne zahteve 5. jasno definisati rutine.
Potrebno je da se smanje zahtevi i da uputstva budu jednostavna, konkretna i sa vizuelnim
znacima. Treba smanjiti stimulacije i pružiti smirujuću stimulaciju (snažnu masažu); organizovati
fizičku aktivnost kao borbu protiv stresa; senzorna dijeta; ponuditi sporu vestibularnu stimulaciju
do tačke tolerancije. Takođe je važna podrška i pomoć prilikom shvatanja tuđih namera i
očekivanja uz edukaciju vršnjaka iz detetove okoline. Korisne su ,,kao da“ aktivnosti i socijalne
priče prilikom ohrabrivanja deteta za socijalne interakcije. Važno je zadovoljiti njihovu potrebu
za rutinom gde je poželjno je dati vizuelni raspored, veći razmak između aktivnosti, pripreme i
podršku prilikom tranzicija; kreirati zahteve prema individualnim potrebama i svesti zamor na
minimum.
Prilikom uznemirenosti neophodno je povući zahteve i usporiti, pružiti podršku i ne kažnjavati,
pružiti ,,bezbedan i siguran prostor“ za beg. Kada se dete smiri, pomoć prilikom rešavanja
problema je nužna.

5
 3. Kognitivno funkcionisanje

3.1 Kognitivne teškoće

Postoje često problemi sa pažnjom – nefleksibilnost pažnje tj nemogućnosti preusmeravanja
pažnje sa jednog na drugi sadržaj; problem u svraćanju pažnje na konkretan predmet, osobu ili
aktivnost kao na primer dete ne reaguje na pokazivanje prstom određene igračke. Deca iz
autističnog spektra često gledaju po prostoriji praznim pogledom a zatim ga iznenadno i fiksiraju
na nekom predmetu fascinacije. To fiksiranje kratko traje pre nego što ga prenebegavaju. Ovako
organizovana pažnja na neki način predstavlja odbranu od spoljnih uticaja.
Uočavaju se problemi obrade informacija – odložena obrada, teškoće u obrađivanju više
informacija/istovremeno vršenje više radnji, problemi u obradi brzih promena – ,,menjanje
brzina“, fokusiranje na detalje izostavljajući širu sliku. Javljaju se teškoće planiranja,
organizovanja i praćenja plana ponašanja.
Osobe sa autizmom imaju probleme sa opažanjem sebe i drugih, u međuljudskim odnosima i
socijalnom prilagođavanju. Uočeni su i poremećaji telesne sheme i psihoseksualnog razvoja.
Ponekad se prema ljudima ponašaju kao prema stvarima, a prema njihovim delovima tela kao
prema nezavisnim subjektima. Problemi povezani sa seksualnim sazrevanjem - razvoj seksualnog
nagona nije praćen i razvojem saznanja kako treba regulisati seksualni nagon što obično dovodi
do neadekvatnog ponašanja osobe sa autizmom.
Uočen je deficit teorije uma1 i njen razvoj kod dece sa autizmom je usporen. Neke aspekte ove
kompleksne sposobnosti ne usvajaju čak ni osobe sa visokofunkcionalnim autizmom. Međutim,
javljaju se sumnje da je ovaj deficit univerzalan kod osoba sa autizmom budući da 20% ispitanika
sa autističnim poremećajem rešava zadatke lažnog verovanja2. Za rešavanje ovih zadataka mogu
se koristiti i neke druge sposobnosti – strategije rešavanja zadatka autistične i neurotipične dece
se znatno razlikuju. Otuda dolazimo do zaključka da rešavanje zadatka pogrešnog verovanja nije
pouzdan indikator razvijene sposobnosti teorije uma.
½ do ¾ ove populacije ima mentalnu retardaciju. Samo ¼ osoba pokazuje normalan nivo
intelektualnih sposobnosti. Imaju teškoće u razumevanju apstraktnih pojmova samim tim i
teškoće imaginacije. Za autistično mišljenje su karakteristični su subjektivizam i preinačavanje
stvarnosti prema sopstvenim željama, strepnjama i fantazijama. Njihovo mišljenje je suproto
realističkom, rigidno je i nefleksibilno. Inteligencija autističnih osoba može biti normalna, ali je u
većini slučajeva ispod proseka ili na nivou retardacije. Studije pokazuju da zapravo IQ testovno
izmjeren kod dece s autizmom ne može biti tačan odraz njihovog urođenog intelektualnog
potencijala.

1
Teorija uma – sposobnost donošenja zaključaka o sopstvenim i tuđim mentalnim stanjma. Razumevanje psihičke
strukture druge osobe omogućava predviđanje njihovog ponšanja

2
Zadaci lažnog verovanja – razlikovanje sopstvenih verovanja od verovanja druge osobe i mogućnost predviđanja
njenog ponašanja koje je zasnovano na njenom pogrešnom verovanju

6
Kako bi deca mogla pokazati svoje prave sposobnosti na standardnom IQ testu, kao što je WISC-
IV i Stanford-Binet test, moraju biti u stanju da brzo reaguju na verbalna pitanja koja im se
postavljaju i da imaju dobro razvijene motorne veštine. Međutim, to su oblasti u kojima deca s
autizmom imaju najviše poteškoća. Dakle, ovi IQ testovi zapravo ne dotiču njihove prave
kognitivne sposobnosti, već nam samo mogu reći nešto više o njihovoj komunikaciji ili motornim
teškoćama. Testovi, kao što su Ravenove progresivne matrice i test za merenje neverbalne
inteligencije, prikladniji su za primenu kod dece sa autizmom – u proseku, učenici s autizmom
obavljaju 30% stavki bolje na Ravenovom testu nego na WISC-u. Neka deca su stigla čak do
70%.

3.2 Savant sposobnosti

Često se govori o tome da osobe iz spektra autizma imaju ostrvca netaknute inteligencije koja se
najčešće ispoljava u računanju i matematičkim operacijama, odličnom pamćenju specifičnih
sadržaja, ranom ovladavanju čitanjem, dobrom crtanju, talentom za muziku... u određenim
slučajevima poseduju ih i mentalno zaostale osobe. Ponekad je izraženo dobro mehaničko
pamćenje ali ono ne mora biti praćeno i razumevanjem sadržaja.
To su zapravo skup bogatih fino razlučenih sposobnosti širokog spektra, od apsolutnog pamćenja,
preko fascinantne sinestezije do munjevitog računanja.

3.3 Čulna percepcija

Veliki broj dece sa autizmom doživljavaju neobične reakcije na čulne stimulacije, odnosno
nadražaje. Te se reakcije javljaju zbog teškoća u obradi i integrisanju čulnih informacija koje su
posledica nedovoljno aktivnog nervnog sistema. Mogu biti pogođeni vid, sluh, dodir, miris, ukus,
osećaj kretanja (vestibularni sistem) i osećaj za položaj (propriocepcija). To znači da iako se
informacija normalno prima, percepcija te informacije može biti drugačija. Upravo zbog otežane
senzorne obrade, dete sa autizmom će biti izbirljivo kad je u pitanju hrana sa određenom
teksturom. Takođe, neka deca mogu neprijatno reagovati na dodir nekog predmeta određene
teksture. Mogu se javiti iracionalni strahovi (strah od tramvaja, stepenica...) usled poremećaja
obrade čulnih informacija i pogrešne percepcije događaja.
Uočeni su hipo/hipersenzitivnost tj. prevelika ili premala osetljivost na stimulaciju. Ponekad
nadražaji koji deluju „normalni“ drugima mogu biti bolni, neprijatni ili zbunjujući. Fizičke
zahteve okoline shvataju prevelikim i preteškim - previše brzo, previše svetlo, preglasno, previše
jako. Dolazi do preplavljenosti stimulansima (senzorna preopterećenost) i aktivira se odbrambeni
mehanizam – bori se, beži ili se zamrzni (fight – flight – freeze)3. koji uključuje dva tipa reakcija:
povlačenje u sebe, izostanak reagovanja, nervni sistem se gasi da bi se povratio; i totalni slomovi,
napadi besa i agresija, uništavanje predmeta, samopovređivanje, sve u cilju oslobađanja
hemikalija stresa i bekstva od izazivača stresa.

3
Fight – flight – freeze – prirodna odbrambena reakcija tela na stres koja izaziva hormonalne i fiziološke promene u
telu. Automatska reakcija koja ne može da se kontroliše i javlja se brzo kako bi se organizam zaštitio.

7
Prisutni su deficiti percepcije poput inkonzistentnog odogovora na auditivne stimuluse koji je
karakterističan simptom autizma. Autistične osobe ponekad uopšte ne reaguju na zvuk i deluju da
su gluve i tada nastaje problem diferencijalne dijagnoze (gorepomenuta gluvoća).
Ustanovljeno je da često ne odgovaraju ni startl refleksom4 na jak zvuk ili buku. One često ne
obraćaju pažnju ni na majčin glas. Međutim, iznenada mogu postati veoma osetljive na zvukove,
buku, jake svetlosne draži i tada se ponašaju kao da su ugrožene jačinom i mnoštvom boja,
zvukova, pokreta, ljudi i sl. Navedene reakcije su selektivne.

4. Intervencije i terapije

Rana dijagnostika je izrazito važna jer, što se pre odredi u čemu je problem, pre se može i
terapijski delovati na njega. To može pomoći detetu da stekne potrebne socijalne vještine i
samostalnost, kao i smanjiti negativne oblike ponašanja. Uz postavljanje dijagnoze u ranijoj dobi
važno je imati razvijen sistem rane intervencije da bi se roditeljima i deci moglo od samog
početka pomoći na adekvatan način.
Psihologija kao društvena nauka doprinela je razumevanju i lečenju autizma. Postoji niz načina
na koje psiholozi mogu i imaju ulogu u pomoći deci i odraslima sa autizmom. Važno je
napomenuti da psihijatrija, blisko povezana oblast, takođe uključuje medicinske intervencije
(farmaceutske tretmane). Psiholozi takođe rade sa pojedincima na spektru autizma kako bi im
pomogli u upravljanju sopstvenim stimulacijama, "obdukcijama" društvenih interakcija,
razumevanjem društvenih znakova i upravljanjem školskim i radnim odnosima. U tretmanu dece
sa autizmom izdvaja se više modela i pristupa u radu. Intervencije rada podeljene su u tri
najvažnije grupe: biološke, psihodinamičke i obrazovne. Postoje više tipova intervencija koji se
smatraju efikasnim kod dece sa autizmom.

4.1 ABA terapija – primenjena analiza ponašanja

ABA predstavlja bihevioralni pristup u okviru obrazovne intervencije. Ona se zasniva na
pretpostavci da se pravilno ponašanje – uključujući govorne, akademske i životne veštine može
naučiti primenom principa po kojima ljudi uče. Karakteriše ga kontinuirano praćenje napretka
kroz sistemsko prikupljanje podataka i empirijsko vrednovanje.

4
Startl refleks – nesvesni odbrambeni odgovor na iznenadne i preteće stimuluse, olakšava bekstvo/priprema jedinku
za izvođenje motoričkog zadatka

8
Primenjena analiza ponašanja temelji se na trostepenom procesu za podučavanje: 1. prethodni
podražaj– prethodnica koja predstavlja verbalni ili fizički stimulans kao što je naredba ili zahtev i
može poticati iz okruženja, od druge osobe ili iz samog subjekta 2. rezultantno ponašanje – odziv
ili nedostatak odziva subjekta (u ovom slučaju deteta) na prethodnicu 3. posledica – zavisi od
ponašanja i može da uključuje pozitivno pojačavanje željenog ponašanja ili nepostojanje reakcije
za neispravne odzive; i temelji se na tačnoj interpretaciji interakcije između njih, kao i upotrebe
dobijenih informacija za planiranje željenog učenja i programa promene ponašanja. Usmerene
veštine i ponašanja zasnovani su na uspostavljenom planu i programu. ABA se zasniva na
pretpostavci da deca imaju veće šanse da ponove ponašanja ili odgovore koji su nagrađeni
(ojačani) i da će manje verovatno nastaviti ponašanja koji nisu nagrađena. Svaka veština se
razlaže na manje korake i podučava korišćenjem podsetnika, koji se postepeno uklanjaju
savladavanjem koraka. Detetu se daje više prilika da nauči i vežba svaki od koraka u nizu
okruženja. Svaki put kada dete postigne željeni rezultat, dobija pozitivno potkrepljenje, kao što je
verbalna pohvala, ili nešto drugo što dete doživljava izuzetno motivišućim, kao što je bombona.
ABA programi često uključuju podršku za decu u školskom okruženju sa pomoćnikom koji radi
jedan-na-jedan sa ciljem sistematičnog prenosa veština na tipično školsko okruženje. Veštine se
razlažu na savladive deliće i nadograđuju tako da dete nauči da uči u prirodnom okruženju.
Potpomognuta igra sa vršnjacima često je deo intervencije.
Jedan od tipova ABA intervencije je Podučavanje putem diskretnih pokušaja (Discrete Trial
Teaching – DTT, često se naziva i „tradicionalna ABA“, ili Lovasov model, po začetniku Dr
Ivaru Lovasu). Veštine kojima dete ovladava su podeljene na najmanje zadatke i uče se
pojedinačno. Podučavanje diskriminativnim nalozima se koristi pri učenju kontakta očima,
imitacija, veština fine motorike, brige o sebi, ali i kognitivnim, jezičkim i veštinama
konverzacije.
Primenjeno Verbalno Ponašanje je najnoviji pristup u okviru ABA metode. Zasniva se na
Skinnerovoj analizi verbalnog ponašanja (1957) a namenjena je podučavanju jezika i
oubličavanju ponašanja. Skinerova teorija ukazuje da se celokupan jezik može grupisati u skup
jedinica, koje je nazivao operantima. Svaki od operanata koje je utvrdio služi nekoj drugoj
funkciji. Oblici verbalnog ponašanja (operanti) su: Mands –zahtevi (hoću), Echo – verbalne
imitacije (Zdravo), Tacts (imena predmeta) i intraverbalno ponašanje – konverzacionalni
odgovori (Ko? Šta? Kada? Gde? Zašto?), koriste se za opisivanje nečega što nije prisutno,
učvršćuju se socijalnim potrekpljivanjem.
Primenjeno verbalno ponašanje ima za cilj da dete shvati da će govorom dobiti ono što želi, kada
želi. Više se važnosti daje mandima nego taktima, kroz teoriju da je „korišćenje jezika“ važnije
od „poznavanja jezika“ – i zato su zahtevi često jedna od prvih reči koje se uče, a deca se uče da
koriste jezik i govor za komunikaciju, pre nego za imenovanje stvari. Ovaj metod je izrađen kako
bi se dete motivisalo da nauči jezik kroz razvoj veze između reči i njenog značenja.

9
 4.2 Muzikoterapija
Muzikoterapija se primenjuje kao podrška emocionalnom, kognitivnom i socijalnom razvoju kod
različitih populacija, jer pospešuje upravljanje stresom, jača memoriju i unapređuje
komunikaciju. Kod osoba sa autizmom, muzikoterapija unapređuje ponašanje i socijalnu
interakciju, jača usredsređenost i pažnju, povećava komunikacione pokušaje (verbalizaciju,
vokalizaciju, gestove i rečnički fond), smanjuje anksioznost i poboljšava svest o telu i
koordinaciju pokreta. Istraživački radovi iz oblasti psihologije muzike, muzikoterapije i
muzičkog obrazovanja lagano formiraju empirijsku sliku koja potkrepljuje anegdotske dokaze da
muzika zauzima izuzetno važno mesto u životima osoba iz spektra autizma, bez obzira na
starosnu dob i trenutne sposobnosti. Studije potvrđuju da deca iz spektra autizma pokazuju više
emocionalne ekspresije i socijalne uključenosti, kao i da daju više odgovora na terapeutove
zahteve tokom muzičkih sesija nego u terapijama igrom bez muzike. Dodavanje i deljenje
instrumenata, ples i igre pokreta, okupljanje oko centralnog instrumenta, učenje da se sluša i
peva, samo su neki od načina da se pospeši interakcija među decom. Dok prepoznavanje emocije
na nečijem licu predstavlja poteškoću za mnoge osobe s autizmom, emocija dočarana kroz
muziku identifikuje se bez problema. Istraživanja pokazuju da kod osoba s autizmom nema
odstupanja u neuronskim mrežama za prepoznavanje emocija u muzici. Kao oblast zajedničkog
interesovanja, muzika jača društvene i porodične veze.
Ona je kreativni medijum, bezbedan način za istraživanje fleksibilnosti i spontanosti. Muzički
doprinos pri usvajanju jezika je neosporan. Studije slučaja pokazuju da deca s autizmom
upotrebljavaju muziku kao kompleksan jezik koji uključuje i humor. Neuronski obrasci kod
neurotipičnih osoba i kod osoba iz spektra razlikuju se pri slušanju izgovorenih reči, ali ne i kada
se iste reči otpevaju. Pevanje može biti ulaznica za unapređenje ranog govora, jer pomaže deci da
pristupe novim neuronskim obrascima koji kompenzuju nedostatke u komunikaciji. Muzika
poboljšava mapiranje od zvuka do akcije, tako što povezuje auditivne i motoričke delove mozga,
što može doprineti razumevanju verbalnih zahteva. Povezivanjem muzike sa akcijom i
ponavljanjem takvog treninga, mogu se ojačati neuronski obrasci neophodni za govor. U svom
jezgru, muzika je strukturiran način prenošenja informacija. Melodični i ritmični obrasci
omogućuju učenicima s autizmom da organizuju zvučne informacije i da memorišu rukopise,
delove zadataka i akademske činjenice.

4.3 Radna terapija

Radna terapija spaja kognitivne, fizičke i motorne veštine. Radna terapija pojedincu omogućuje
da stekne nezavisnost i da potpunije učestvuje u životu. Za dete sa autizmom, usmerenje može
biti odgovarajuća igra, učenje, kao i osnovne životne veštine. Radni terapeut će oceniti razvoj
deteta, psihološke, socijalne, kao i faktore okruženja koji mogu biti uključeni. Terapeut će potom
pripremiti strategije i taktike za učenje ključnih zadataka koji se mogu vežbati kod kuće, u školi
ili u drugim okruženjima. Radna terapija se najčešće pruža u polučasovnim ili jednočasovnim
sesijama zavisno od potreba deteta. Ciljevi programa radne terapije mogu uključivati samostalno
oblačenje, ishranu, ličnu higijenu i korišćenje toaleta, kao i poboljšane socijalne, fine motorne
(koriščenje pribora i makaza, pisanje) i sposobnosti vizuelne percepcije.

10
 4.4 Art terapija
Art terapija integriše oblasti vizuelne umetnosti (crtanje, slikanje, vajanje i druge vidove likovne
ekspresije), poznavanje kreativnog procesa i ljudskog razvoja sa modelima savetovanja i
psihoterapije. Produkti koje klijent stvori prilikom art terapije su odraz njegovog razvoja,
sposobnosti, ličnosti, interesovanja, briga i konflikata. Kreativni proces može da ublaži stres
izazivajući promenu raspoloženja i opuštanje. Primena art terapije kod pojedinaca sa autizmom
usmerena je uglavnom na sledeće oblasti: povećanje veština komunikacije, razvoj svesti o sebi,
izgradnja veze sa drugim ljudima, olakšavanje senzorne integracije. Art terapija je ovim osobama
vizuelni alat za komunikaciju, prozor u imaginaciju i motivacija za uspostavljanje odnosa sa
drugima. Ciljevi programa art terapije su usmereni na poboljšanje fine i grube motorike,
neverbalne komunikacije, socijalizacije, kreativnosti i imaginacije, ispoljavanja emocija,
senzorne regulacije. Pomažući deci sa autizmom da dostignu reprezentativni crtež i simboličko
mišljenje, umetnost postaje sredstvo kojim oni shvataju svoje okruženje. Deca i osobe sa
poremećajem autističkog spektra su skloni da misle na konkretan način, i većina njih su „vizuelni
mislioci” (razmišljaju ,,u slikama“). Art terapija može da im pruži način da nauče da budu manje
konkretni i bukvalni prilikom samoizražavanja. Umetnost može da obezbedi različite konkretne
vizuelne signale, kojima bi se poboljšalo shvatanje i razumevanje zadataka i aktivnosti. Art
terapeuti bi trebali da modifikuju i strukturiraju okruženje u kome se sprovodi terapija, da koriste
vizuelne rasporede i dele složenije zadatke na etape kako bi poboljšali razumevanje pojedinaca sa
autizmom. Umetnost kao grafičko, neverbalno sredstvo komunikacije, može da pruži veliko
olakšanje detetu kome je verbalna komunikacija frustrirajuća, previše direktna, ili čak
nepostojeća – Art terapija je ponekad primarni, osnovni tretman, naročito detetu koje nema
razvijenu verbalnu komunikaciju, ispoljava emocionalne probleme i slabo reaguje na
bihejvioralne programe i intervencije.

11
 5. Porodica i okolina

5.1 Odnosi u porodici osobe sa poremećajem iz autističnog spektra

Dijagnoza autizma ne utiče samo na jedno dete, već i na čitavu porodicu. U dečjoj dobi, od velike
važnosti je uključenost roditelja i okoline koja pruža ljubav i nadu za efikasno lečenje deteta.
Jedan od glavnih izazova u porodici jeste barijera u komunikaciji zbog koje su roditelji često
izloženi frustraciji. Način na koji se prevazilazi ovaj izazov ogleda se u saradnji sa stručnjakom –
učenje tehnika i strategija koje se koriste na terapiji kako bi roditelj sam dalje mogao da ih
primenjuje sa detetom kod kuće. Oca i majku treba podučiti kako pružiti pravilnu negu, koja je
svrha određenog postupka s detetom za vreme igre, hranjenja, oblačenja i ostalih aktivnosti. Kako
bi mu pravilno pomogli u određenoj fazi lečenja, treba da se upoznaju s problemom svog deteta.
Analizom istraživanja koja su se sprovodila u porodicama čija deca imaju autizam, rezultati
učinka terapijskih intervencija pokazali su da imaju pozitivnu i negativnu stranu na roditelje.
Naime, pozitivna strana je detetov napredak, lakša komunikacija između članova porodice i
stvaranje uzajamne podrške u porodici. Dok se kao negativna strana navodi cena terapijskih
intervencija, manje vremena za ostale članove porodice kao i napetost i depresivna razdoblja kod
majki.

5.2 Socijalizacija
Zajednička pažnja je početak socijalizacije. To je trostrana socijalna interakcija između deteta,
odrasle osobe i predmeta (ili aktivnosti). Ona ukljuĉuje deljenje, praćenje i usmeravanje pažnje
pogledom ili gestom. Deca s autizmom retko pokušavaju da dele igračke ili da usmeravaju pažnju
odrasle osobe pokazujući ili gledajući u predmet. Deca su fizički svesna odrasle osobe, ali to za
njih nema socijalno značenje, osim ako je pristuna osoba izvor nečega što žele ili znak da će se
nešto dogoditi. Deca s autizmom ne pokušavaju privući pažnju odrasle osobe na ono što rade i na
svet oko sebe i ne primećuju prati li ona njihove radnje. Uspostavljanje socijalnih odnosa sa
detetom sa autizmom uključuje uočavanje gde dete gleda ili šta radi, uz komentarisanje ili
uključivanje u tu aktivnost tako da se osigura zajednička pažnja. Tokom toga je jako važno da se
ostvari kontakt pogledom koji se kod deteta prirodno povećava u za dete prijatnim aktivnostima
gde se ponavlja neki jednostavni sled (brojenje). U jednom trenutku odrasla osoba prekida
aktivnost (zastane pri brojenju pre nego što izgovori broj iza kojeg sledi podizanje deteta ili nešto
što ono očekuje jer je to deo detetove rutine). Dete će u tim situacijama usmeriti pogled u
partnera s kojim se igra i time će izazvati nastavak ugodne aktivnosti. Na takav se način uči i
ističe važnost pogleda. Inicira se detetov pogled tako da se igra zaustavi dok je ona
najzanimljivija i čeka se uspostavljanje kontakta pogledom pre nego se igra nastavi dalje. Tako se
dete uči da uspostavi interakciju.

12
 6. Stigmatizacija

Kada se govori o osobama sa poremećajima iz spektra autizma negativni stavovi prema njima
mogu ograničiti njihovo uključivanje u društvo i uticati na nihov kvalitet života.
Fizički izgled dece sa autizmom se uglavnom ne razlikuje od fizičkog izgleda dece tipičnog
razvoja. Međutim, njihovo ponašanje u socijalnim situacijama je najčešće upadljivo i razlikuje ih
od dece tipičnog razvoja. Nepostojanje fizičke stigme utiče na očekivanja sredine, koja ih na prvi
pogled prepoznaje kao decu tipičnog razvoja, pa su njihova očekivanja usmerena na
odgovarajuće oblike ponašanja. Zbog toga se atipični oblici ponašanja kod autistične dece često
tumače kao rezultat neadekvatnog vaspitanja od strane roditelja. Još jedna predrasuda o osobama
sa PSA odnosi se na to da ih okruženje vrlo često smatra osobama sa nižim nivoom
intelektualnog funkcionisanja. Osobe sa poremećajem iz autističnog spektra su pod većim
rizikom za probleme mentalnog zdravlja zbog uticaja stigmatizacije. Osobe sa nižim
samopoštovanjem više opažaju stigmu oko sebe.
Što se tiče istraživanja, upoznavanje ispitanika sa dijagnozom i karakteristikama PSA može se
dvojako odraziti na stavove u zavisnosti od uzrasta ispitanika. Kod mlađih ispitanika
(predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta) znanje o PSA može doprineti razvijanju negativnijih
stavova, dok kod srednjoškolaca i studenata znanje o PSA pozitivno korelira sa ispoljenim
stavovima. U istraživanjima u kojima je primenjeno posmatranje negativnih oblika ponašanja
osoba sa PSA rezultati pokazuju nepovoljan uticaj na formiranje stavova, nevezano za uzrast
ispitanika. U svim uzrasnim grupama ispitanika pokazalo se da iskustvo kontakta sa vršnjacima
sa PSA stečeno u širem socijalnom okruženju ima pozitivan uticaj na formiranje stavova.
Postoje mnogobrojne predrasude o autizmu širom sveta. Neki od njih su: ljudi sa autizmom ne
mogu da uče, da su svi isti, da ne žele da se druže sa drugima, da je autizam bolest koja pritom
može da se izleči.
Sve osobe s autizmom zapravo su međusobno vrlo različite. U jednoj poznatoj izreci se navodi:
„Kad upoznaš jednu osobu s autizmom, upoznao si jednu osobu s autizmom“. Dakle, ne može se
generalizovati. Neke od osoba s autizmom mogu imati i dodatne teškoće kao što su intelektualne
teškoće, epilepsija, teškoće spavanja i hranjenja kao i neke od njih zahtevaju visok stepen
podrške kroz celi život. S druge strane su osobe kod kojih su teškoće vrlo suptilno izražene i koje
deluju tipično, ali kojima prolaženje kroz svakodnevne socijalne situacije može predstavljati
velik izazov. Zbog društva koje ne prihvata različitost, ove osobe maskiraju i trude se da
kompenzuju svoje različitosti u šta treba uložiti veliki napor koji za posledicu može imati
potpunu iscrpljenost, izolovanje i probleme s mentalnim zdravljem.
Autizam nije bolest. Poremećaj iz spektra autizma je neurorazvojno stanje koje se ogleda u
različitosti u socijalnoj komunikaciji, ponašanju, mišljenju i obradi informacija. Osobe s
autizmom na drugačiji način primaju i obrađuju podražaje iz okoline što se odražava na njihov
način funkcionisanja u svakodnevnom životu – na način na koji stupaju u odnos s drugima, uče,
razmišljaju i doživljavaju različite senzorne podražaje.

13
Dakle, ne radi se o bolesti, nego o neurološkoj različitosti. Osoba će uvek na drugačiji način
doživljavati svet i obrađivati informacije. Stoga se autizam ne leči, nego je cilj pružiti osobi
strategije i načine nošenja sa svakodnevnim situacijama, podučiti je veštinama koje će joj olakšati
pristup zajednici. S druge strane, važno je podučiti okolinu o različitostima koje proizlaze iz
autizma, osigurati da se i okolina prilagodi.
Neke osobe izbegavaju socijalne situacije jer socijalni odnosi za njih mogu biti vrlo stresni. Neke
osobe su pasivne i ulaze u interakciju na inicijativu drugih, ali je neće same započinjati. S druge
strane, neke osobe aktivno ulaze u interakciju s drugima, a pritom mogu praviti socijalne greške i
nespretni su u socijalnim situacijama. Međutim, većina osoba s autizmom želi imati prijatelje.
Socijalne situacije su kompleksne, promenljive i dinamične, zavise od konteksta, o prisutnim
osobama pa i o nekim senzornim obeležjima (npr. koliko je bučno) i mogu biti izazovne za osobe
s autizmom. Uloga porodice i stručnjaka je podučiti i ohrabriti osobu za snalaženje u
svakodnevnim socijalnim situacijama, ali i podići svest o različitosti koje autizam nosi.
Deca s autizmom definitivno mogu učiti, ali važno je razumeti na koji način ih je najbolje
podučavati. Izraženost autizma je jedinstvena kod svakog deteta te možemo očekivati da će kod
dece s autizmom postojati širok raspon potreba, različitosti, snaga i teškoća. Zato je važno
intervenciju prilagoditi prema specifičnim potrebama i načinu učenja svakog deteta. Svako dete
će različito napredovati kad se uključi u intervenciju. Napredak može biti spor, u malim
koracima, ali svejedno može dugoročno doprineti većem kvalitetu života osoba.

14
 7. Literatura

Radoman, Vesna Psihologija jezika i jezičkih poremećaja

http://rfasper.fasper.bg.ac.rs/bitstream/handle/123456789/3546/bitstream_3466.pdf?
sequence=1&isAllowed=y
http://autizam.org.rs/wp-content/uploads/2018/03/Priru%C4%8Dnik-za-prvih-100-dana-nakon-
postavljanja-dijagnoze.pdf
https://repozitorij.unizg.hr/islandora/object/ufzg:219/preview
http://www.logomedica.rs/wp-content/uploads/2015/11/ABA-terapija.pdf
https://zir.nsk.hr/islandora/object/unin%3A2614/datastream/PDF/view

15