Римска уметност

По легенди, Рим су основали Ромул и Рем 773. г.п.н.е. Међутим, римска уметност нестаје тек од 2- 1. в.п.н.е.

У политичком смислу Рим је променио три устројства:

Римско Краљевство – од 9. века до 509 г.п.н.е.

Римска република – 509 – 27. г.п.н.е

Римско царство – 27. г п н е. – 395., односно 476.г.п.н.е.

Римска уметност се користи достигнућима ранијих епоха: предримских цивилизација Италије (нпр. етрурска
култура), али превасходно преузимају и просторно шире грчку уметност. Већина уметника који су радили у
Риму били су пореклом из Грчке. Они су радили копије грчких скулптура и на њима су потписивали уметнике
чија су оригинална дела, а не себе – на тај начин су нам сачуване бројне грчке скулптуре – у римским
копијама.

Римско царство било космополитско друштво које је апсорбовало различите утицаје и имало је велику
толеранцију према туђим традицијама и усклађивала их је и прилагођавала римским прописима и
правилима под заједничком заставом једне престонице – Рима. Дакле, Римљани су наметали своје законе
и власт, али су били отворени према уметности, култури и обичајима потчињених народа (то је придоносило
чврстом јединству друштва, отвореном и разноликом у исто време).

"Највећа грађевина Римљана била је њихова држава." Стога, није чудо што свет обузет практичним
потребама (политичке, војне, економске, организацијске, финансијске...) и у уметности даје практични печат.
Тако ће једна од главних особина римске уметности бити тежња ка величанственошћу као знамењем моћи,
дакле импозантност и чврстина испред елеганције и љупкости, уметност која се бави потребама великог
мноштва. Управо зато градитељска и архитектонска дела својом оригиналношћу и монументалношћу
увелико засењавају она у скулптури и сликарству.

Римска архитектура
Римљани су били способни грађевинари. Градили су мостове, бране, канале, поплочане путевеи остала
инжињерска ремек дела по читавом царству.

Римски градови били су утврђени и поседовали су водовод и канализацију (римскаCloaca maxima и дан данас,
након 2500 година, служи својој сврси).

Развој архитектуре од самих почетака одражава специфично римски карактер и римски начин приватног и
јавног живота, тако да су сви елементи позајмљени од Етрураца и Грка, убрзо добили несумњиво римско
обележје.

На развој римске архитектуре пресудно је утицало откриће цемента – бетона (2 в.п.н.е.) захваљујући коме су
настале карактеристично римске конструкције – лук, свод, купола....

Карактеристичне римске грађевине су:

Трг (forum) је Римска новину везану за град. Трг је главни градски простор је са свих страна окружен
јавним објектима и храмовима који као појединачни објекти нису битни него значај добивају уклопивши се у
цели комплекс и чинећи форум. Дуго су се на форумима одигравале и гладијаторске игре, све док Римљани
нису створили простор амфитеатра само за ту сврху.
 Базилике – су грађевине поред тргова, начињене искључиво због потребе за великим наткривеним
простором. То су једноставно покривене хале правоугаоног облика, чији кров држе два реда стубова. Ту су се
скупљали сви који су имали посла на форуму у време врућина и киша. Касније су у њима смештани судови,
тржнице и др. Основу ове грађевине ће преузетии модификовати хришћанство за облик своје сакралне
грађевине.
 Унутрашњост Базилике

Константинова (првотно Максенцијева) базилика у Риму. То је једна од првих тробродних грађевина чији је
главни, тј. средишњи, брод био виши од остала два, чиме се добио додатни простор за прозоре. Овакав тип
базилике је био пун светлости и од тада овакав тип осветљења називамо –базиликално осветљење. Овакву
конструкцију ћемо наћи у многим каснијим грађевинама, од цркви до жељезничких станица.

Домуси – су биле раскошне стамбене куће. Обично су се састојале од бројних квадратних просторија
разних намена које су биле оријентисане према средишњем отвореном дворишту са базеном– атрију(му).
Таквим распоредом римска кућа је била изолована од улице и околних кућа, али су простор, светлост и
зеленило присутни у самом њеном средишту. Таква је и Вила Мистерија с краја 2. века п. н. е. из Помпеја. У
царске палате чак уводе и подно грејање (hipocastum), као у Веспазијановој вили.

Терме - су била велика заједничка купатила која су се састојала од купаоница са топлом водом,
купаоница са хладном водом, просторија за масажу, просторија са топлим ваздухом, парних купаоница,
вестибила, простора за разговор, собе за вежбу, па чак и читаонице. Уз терме су били вртови, терасе,
библиотеке, па су терме заправо представљале један од центара друштвеног живота. Највеће римске терме су
Каракалине терме, грађене од 212. до 223.г. Били су то огромни простори надсвођени сводовима у распонима
од 25 m, богато украшени мозаицима, штукатурама, и посебно новим разиграним архитектонским елементима
који се могу видети из сложене основе.
 Аквадукти – су вештачки направљени канали који служе за пренос воде са једног места на друго.
Мостови који премошћују канале познати су као римски аквадукти.Почивају на конструкцији лука, а један од
најлепших примера је “Pont du Gard” (Француска) дужине 269 m. Његове јасне и чисте линије које премошћују
широку долину не говоре само о градитељској способности Римљана, него и трајном осјећају за ред који је био
вечна инспирација.

Позоришта (театар) - разликују се од грчких, пре свега у томе што су Грци користили природну падину
брега за прављење места за седење, док су Римљани градили седалишта као посебну грађевину у наставку
сцене. Али, Амфитеатар је чисто римска творевина која једноставно спаја два позоришта у елиптичан објекат
за забаву (Колосеум – 50 000 места за седење).
 Колосеум

Славолуци (тријумфални луци) - су још један архитектонски облик који су измислили Римљани. То су
монументални аркадни споменици подигнути у част победа императора или великих војсковођа и обично су
означавали крај улице и почетак форума. У почетку су подизани у част војних победа и тријумфалних дочека,
како би војсковођа могао с победничком војском кроз тријумфални лук ујахати у град. Најчешће су са једним
или три засвођена пролаза, украшена стубовима или полу-стубовима који стоје на високој бази. Украшени су
бројним рељефима који су и битни код славолука. Најпознатији славолуци су у Риму: Титов славолук,
Славолук Септимија Севера, Константинов славолук.
Тријумфални стубови - Трајанов стуб у Риму
Скулптура
Основна карактеристика римске скулптуре је портрет који тежи за реализмом. Значајни су и рељефи који
славе историјске личности (углавном на славолусима, стубовима), али постоје и на саркофазима где
симболизују посмртни живот. Од ситне пластике сачувани су рељефи у слоновачи и гвозденом посуђу.

Почеци римске скулптуре ослањају се на етрурску скулптуру или су дословна копија грчких мајстора у
мермеру. Док су у класичној Грчкој интереси били усредсређени на тражење, обликовање општег,
идеалног људског лика, у римској је уметности акцент на приказивању појединачног и
карактеристичног. То најбоље долази до изражаја у мноштву портрета римских грађана (14 000 скулптура).
На тим портретима се постижу меки прелази светла и сенке меканом обрадом површине.
Карактеризација понекад иде до потпуне натурализације, као код Портрета Римљанина из 1. века п. н. е.

Најбољи рељефи се налазе на Титовом славолуку из 81. године, а представљају освајање и разарање
Јерусалима. Утисак простора на овим римским рељефима постиже се комбинацијом високог рељефа у првом

и плиткога у другом плану.

Трајанов стуб, Рим (106-113 г.) је мермерни стуб висок 38 м. подигнут у спомен Трајанових освајања Дакије.
Он је украшен од базе до врха наративним рељефима, који у виду спиралне траке обавијају стуб и у плитком
рељефу приказују победоносни рат против Дачана. Висина траке рељефа је око 1,27 m. На претрпаном
рељефу постигнута је завидна карактерност, чак и у портрету сваког лика, богата игра свјетлости и сенке и
многоструки просторни планови. Унутар стуба налази се степениште, а на врху тог степеништа се налазила
скулптура Трајана (данас Св. Петра).
Једини сачувани коњанички споменик је споменик Марка Аурелија, римског цара, филозофа и песника (161-
180). На овој бронзаној скулптури велики облици су ситним детаљима спојени на крајње природан начин. Ово
дело било је узор великим коњаничким скулптурама ренесансе.
У 3. веку, када Римско царство запада у кризу, мења се карактер римског портрета. Портрети добијају
мистичан изглед - све више удаљавају од објективне слике стварног и постају видљиви симбол духовне
личности. Тако портрет цара Константина Великог, императора који ће признати хршћанство и тиме, на
извесно време, доприниети стабилности и јединству Рима, је незграпан у размерама и пропорцијама, груб и
непрецизан у појединостима и изразито укочена погледа (као да жели рећи како види све и свакога) - више
уопштен портрет цара него његов реалистичан приказ. Огромне очи, масивно, непокретно лице, не говоре нам
много о Константиновом стварном изгледу, али нам говоре веома много о томе како је он гледао на себе и

своје звање.

Сликарство
Римљани су осликавали зидове приватних зграда и вила. Најпознатији примери су у Помпејима (друга
половина 1.в.п.н.е. – Вила Мистерија), Херкулануму (страдалим у природној катастрофи вулкана Везува и
„конзервиранима“ у пепелу) и у Риму. У римском сликарству изражена је тежња ка натурализму, детаљу и
интерес за перспективу. Нарочита пажња се поклања очима.

Поред фрески, развија се и мозаик. Мозаик је у Римској уметности имао велики значај и преовлађивао је над
сликом. Мотиви су бирани из лова, морепловства, појављују се и ведуте, прикази вртова, митолошке фигуре, а
у малим спаваћим собама нису недостајале ни еротске сцене.

Портрети су у римском сликарству били веома ретки (за разлику од скулптуре), а најлепши су примери из
Фајума у доњем Египту. Они су сликани енкаустиком на дрвеним плочама, веома тешком техником која
захтева брзо сликање, те због тога слике одишу изразитом свежином, а како су имали улогу гробног прилога
(из старо-египатске традиције) савршено су одговарали да прикажу животност портретираног.

Ти најстарији очувани портрети су сачувани захваљујући прастаром египатском обичају да се портрет

преминулога причврсти за његово мумифицирано тело. Они су очувани јасних и свежих боја зато што су
рађени у веома трајној техници енкаустике која се састоји у боји растопљеној у топлом воску. Ова техника је
дозвољавала сликање од непрозирних и густих све до прозирних намаза.