Уредници

МИЛОРАД ЂУРИЋ
ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ
МАРКО НЕДИЋ

Броширана серија покренута у рату 1999.

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

АЛЕКСАНДАР ДЕРОКО

УСПОМЕНЕ
БЕОГРАЂАНИНА
Избор
МОМА ДИМИЋ
ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ

MMXIX

БЕОГРАД 2000.
Београд око 1900. године (змијаста линија означава границу
тадашње вароши)
 БЕОГРАД НА СУСРЕТУ ДВА ВЕКА

Пред сам крај XIX века Београд је био више но упола мањи од
данашњег, и то ако се изузму предграђа а рачуна само варош. Она са
савске стране није тада ишла даље од Баре Венеције и железничке
станице, затим се пружала до краја Сарајевске улице (кафана „Три
кључа“), па даље је излазила горе на плато са малом старом црквом
Светога Саве. Обухватала је још „Енглезовац“ (тадашњу Макензијеву
улицу), а на Цариградски друм је излазила код „Старога ђерма“.
Затим је укључивала још Палилулу и Хаџи-Поповац и најзад
силазила на Дунав код кланице. Изван тога језгра била су неуређена
предграђа, Чукарица, Сењак, Чубура, Булбулдер и дунавска Јалија
низводно од Дорћола.
Ту сам се родио и ја шест година пре краја прошлога века. То је
било на спрату више „Перола“, у Кнез Михаиловој улици. (Не
хвалим се што сам се родио у главној улици тадашњег Београда већ
ово помињем како бих могао рећи и реч-две о неким приликама
становања и да бих поменуо и неке догађаје и људе). Кућа је била на
средини блока преко пута данашње „Албаније“. На углу ка
Теразијама била је апотека „Делини“ а на другоме крају, где је данас
робна кућа „Београд“, била је кафана „Хајдук Вељко“. Између та два
угла, на средини, била је кућа на спрат са великим, увек отвореним,
колским пролазом, кроз који се улазило и у башту кафане. Десно од
тога пролаза био је, с улице, локал Карла Перола. Унутра мермерни
сточићи са ливеном ногом у сецесион шари. Ту су трговци из Кнез
Михаилове улице свраћали ире ручка на пиво и мезе. Продаване су
сардине, ринглице, маслинке, страни сиреви, ајвар и страна пића у
флашама. То су биле такозване „деликатесне радње“.
Из оног колског пролаза водиле су степенице на спрат. Прво, на
пола пута, био је, да тако кажемо, клозет (тада се то друкчије звало).
Клозети нису смели бити у самоме стану, јер канализације, тада, још
није било. Била је ту лепо орибана даска сандука, а да би била жута у
цеђ је додаван шафран (иначе у самоме стану су за ноћ биле
предвиђене и неке друге мање, помоћне згоде).
Горе у стану Уја, Јован Ђорђевић, онај који је, поред осталог, био
и оснивач Народног позоришта, професор Велике школе, а који је
написао и први латински речник (од кога је на тавану било још
књига, па смо их ми деца крали и продавали књижари Валожића на
Варош капији у пола цене). Сећам се, долази код њега професор
Јован Туроман и они се с врата поздрављају „Amice“ Amice“... и даље
све латински, цео разговор, а ми деца зинули, гледамо. Долазио је ту
и Тона Хаџић из Новог Сада и увек имао црну свилену пантљику око
главе преко чела, јср је патио од главобоље. Ту је становао, дакле,
Јован Ђорђевић, самац, нежења, који је довео своју родбину из
Сенте, Бечкерека и Мокрина. Није се женио, а мрзело га је да живи
сам. Била је пуна кућа. Тако је ту била и моја мајка, ћерка његове
сестре. Ту се она и удала за мога оца и тако сам се и ја ту родио. Све
то није важно, али ипак може бити интересантно како је изгледало
штошта од живота у једној тадашњој београдској кући.
Било је пуно соба. Уја је имао своју, собу са стелажима пуним
књига. Ми деца ту нисмо имали приступа, само смо га виђали у
дугачком шлафроку а са зеленим штитом на челу, поред велике
петролеумске лампе на столу. Ту јс био и један телескоп купљен у
Бечу, кроз који смо, када се изнесе на таван, смели да видимо четири
месеца, мислим Јупитера, али нам је веће задовољство чинило кад
смо могли да видимо преко Саве краву у неком сеоском дворишту
или да прочитамо сат на звонику цркве.
У кујни се ложио „шпорет“ још јутром. Кувало се млеко, а да не
загори стављано је у шерпу нешто као левак изврнут нагоре, кроз
који се млеко преливало, ваљда хладило и тако није загоревало. У
кујни је била „девојка“, служавка, разуме се увек „из Прека“ а ту су у
кући била и два „ђака“ Велике школе. То су били Радисав и
Љубомир. Свака београдска кућа која је то иоле себи могла
дозволити, држала је „ђаке“. (И многи, после најугледнији, људи
почињали су као такви „ђаци“. Они су јели с нама за столом, имали
своје собичке и нешто помоћи за одевање и најпрече потребе. Имали
су довољно времена за предавања, учење и полагање испита, а у кући
су помагали у много чему, па поучавали и нас децу, а било нас је у
кући троје за то. (Иначе, поред оваквих „ђака“ постојали су тада и
тзв. „благодејанци“, ђаци који су примали „благодејаније“ —
стипендију.)
Радисав није више важан за ово о чему пишемо, али Љубомир
(Јовановић) је, после, постао познат, чак чувени „Љуба-Чупа“. Сећам
се, тако, једне вечери долази он и каже нешто као: „Опростите,
морам да вас оставим, морам да бежим“. (То је било пред 1900.
годину.) „Па куда ћеш... и зашто?“ Кућа је била обреновићевска. (Уја
је био и васпитач Александра Обреновића и водио га, као дете, у
Русију; на зиду је био урамљен један лист а доле је писало: „ЛИСТ са
платана под којим је Пушкин писао“, било јс то са Јалте.) Али, ето,
Љубу, каже, хоће полиција да ухапси. „Морам још ноћас преко Саве,
прво до села Бежаније, после ћу видети даље“... Отишао је те ноћи.
После, дуго после, вратио се и са Мошом Пијаде основао лист
„Пијемонт“.
Него да се вратимо кући. Запамтио сам један дугачак ходник и у
њему доле уза зид поређане петролеумске лампе, пет-шест, све једна
до друге. Дужност је „ђака“ била и да их уредно одржавају, да им
„мумаказама“ поравњују фитиље, да их пуне, обришу почађавела
стакла и ставе ону савијену „харнадлу“ горе да стакло не пуца. То су
биле помоћне лампе а у неким собама било је лампи које су висиле
са плафона, а помоћу тега су се могле спуштати и подизати. С друге
стране ходника, уза зид, на једном као банку, стајале су купе шећера.
Шећера није још било у коцкама ни у праху, већ само у „главама“.
То су биле велике, беле купе које је после требало ломити и туцати у
авану. Кафа се куповала код Дајмака или у бакалници Душана
Тодоровића на Теразијама, у зрну, зелена. Пржена је у „пржуљима“
на отвореној рингли од шпорета (мирисала је цела кућа), па је после
млевена у оним месинганим ручним „воденицама“, које су држане у
крилу. Кад је већ реч о „домазлуку“, да поменемо и зимницу за коју
су припремане велике тегле. За краставце је требало поред салицила
ставити једну бакарну пару да све лепо позелени, а за парадајз су
флаше затваране специјалном справом којом су набијани кувани
запушачи, а грлић је, потом, замакан у смолу растопљену у једном
лончету.
Иначе, на шпорету се непрекидно кувало, прво доручак, затим
ручак, најзад и вечера. Скоро да се није ни гасио, а све је то било
највише на дрвима. Ко може, осигура још у јесен вагон букових
цепаница. Десет кубних метара, то је доста за зиму, за кујну и за
собе. Угаљ се уопште није трошио. На улицама су се виделе групе од
по два-три „Турчина“, како се то тада звало, у њиховим оделима од
белог сукна и са тестерама и ногарима преко рамена. Они су
тестерисали букове цепанице „на четири реза, пет парчета“ или „на
три реза, четири парчета“, већ како се погодиш. Тестерисало се на
улици па после цепало и убацивало у подруме, кроз прозорчиће.
Поред ових тзв. „тестераша“ на улици су виђани и Цигани
(„Госпа, да чупаме траве?“). Калдрма је била турска, саобраћаја мало
и између камења је брзо избијала трава.
Становници кућа су били дужни да је чисте, а Циганке су то
ножевима обављале за мале паре или „за старо“. Цигани су ишли од
куће до куће и куповали старо одело; нарочито су били тражени
мушки прслуци. Неки пут су „за старо“ нудили купине, од којих се
кувало слатко. Слатким и кафом су редовно служени гости. Слатко
се кувало од трешања, вишања, дуња, лубеница, смокава, чак и од
ружа, а најфиније је било оно од орашчића. Шљиве су могле бити и
филоване бадемом. Оно од купина било је „циганско“ слатко.
 Изглед првобитне фасаде Народног позоришта која је уништена у
Првом светском рату. Коњски трамвај је ишао од Калемегдана до
Славије и натраг, а карта је коштала један „марјаш“ — пет пара
„динарских“. Трамвај се могао заустављати свуда уз пут на знак
путника. (Цртеж А. Дерока.)

Него да се вратимо на оне „главе“ шећера тамо уза зид. Уја је

имао два пса. Један се звао Тамбел, други не знам како, заборавио
сам. То име сам запамтио баш због тога што је једног јутра било
велико узбуђење у кући, али је све морало бити примљено тако како
је и брзо заборављено, јер је Тамбел био љубимац Ујин. Пас је иначе
био лепо васпитан, али се заборавио и дигао задњу ногу редом уз све
те кристално беле главе шећера, што је на њима оставило немио жут
траг. Тога дана Уја није више излазио из своје собе а нико све то није
смео више ни да помене.
 Уја је волео нас децу и неки пут нас је изводио на Калемегдан.
Сећам се, једном, на уласку у парк стоји један господин са великим
фотографским апаратом на ногарима и пресреће пријатеље. Била је
дуго у кући, па изгубљена, једна жута фотографија старога господина
са двоје деце које држи за руке. Господин са апаратом био је Марко
Стојановић, познати адвокат (његова је кућа она у којој је данас
Академија ликовних уметности, на ћошку испред Калемегдана). Он
је био један од првих аматера фотографа у Београду.
Све ово је било пре 1900. године, када је Уја умро. Заборавио сам
много штошта из тога времена. Ипак, сећам се још понечега. Тако,
на пример, венчања краља Александра и краљице Драге. Гледао сам
са прозора доле поворку. Био је ту и фијакер и све остало, али све
што ми је још јасно остало у памћењу била је слика команданта
гарде како напред јаше, дебељушкаст, накићен, са „душанком“ преко
рамена, са перјаницом, са сабљом и целим декором, на коњу који се
поиграва и пропиње... и, одједном, колан пуче или се смакну и
коњаник седе на калдрму. Гаране чакшире су му пукле низ целу
бутину и громко је све треснуло... То сам најбоље запамтио.

СТЕВАН СРЕМАЦ

Да не бих пропустио или да се после не бих враћао, да испричам

још понешто што је везано за кућу Јована Ђорђевића, а што може
бити интересантно и за сам Београд. Из Сенте је Уја довео и три своја
сестрића, који су остали без родитеља. Дао их је у школу, али
двојици школа није ишла те је један морао отићи у шнајдерске а
други у лимарске шегрте. Трећи је учио добро; то је био Стеван
Сремац. Можда би било од интереса да се забележи овде и неки још
непознат детаљ о њему. У време о коме је овде реч Сремац је
становао са Милетом „Крпом“ код неке жене која је издавала собе за
самце, у кући на углу Јевремове улице, испод зграде Класне лутрије.
Сремац је волео моју мајку, која му је била сестра од тетке, и
долазио је на супу са резанцима, какве је ваљда запамтио из
детињства у Сенти или Бечкереку, а затим би ишао даље на ручак у
кафану, јер је „кафански кост бољи од сваког домаћег“. Једном тако,
док се супа кува, он завија цигарету. О, то је био читав ритуал. Прво
се отвори црна лакована кутија са инкрустацијама од седефа у којој
је жут свилени дуван, а озго књижица папира „Жоб“. Одвоји се један
листић и залепи за крај усне, затим се књижица врати, а листић
савије између палца и кажипрста, напуни се дуваном, завије, папир
олизне а врхови цигарете откину. Палило се упаљачем из кога је
вирио дуг жут гајтан са кићанком на крају, па кад се кресне врх му се
само зажари. То је све трајало, а ако би ко из предусретљивости
покушао да му шибицом помогне, покварио би му цело задовољство.
Него да се вратимо супи са резанцима: кува сс она на шпорету, а
моја мајка ће тек: „Докле ћеш тако, Стево, имала бих добру прилику,
што се не би оже...“ Није моја мајка стигла ни да доврши реченицу, а
он је већ зграбио шешир и штап (имао је свој нарочити штап,
обичан, јак, али од вишњева дрвета које се под шаком грејало и
мирисало и то је он нарочито волео) и без речи нестао. „Чекај
Стево... ево супа“... Оде он.
Одлазили смо понекад до њега. Давао нам је папир и бојице, оне
мале школске у дугмићима. Сам их је некада употребљавао, па ваљда
више није хтео. Било је лето, врућина. Пространа авлија са
калдрмом и пркосом између камења. На средини велики дуд. Под
дудом сто а под столом шафољ са водом, а у њега Сремац спустио
ноге. Пише. Пише и сам се смеје сећајући се ваљда неких старих
детаља из свога Баната. Сремац је добро и цртао. Дуго је у кући била
једна свеска на чијим је корицама писало: „Бал у Елемиру или
човекова трагедија“. То је био рукопис у стиховима а са
оригиналним цртежима пером па акварелисаним. (Где ли је сада та
свешчица?) Моја мајка се љутила, јер је, каже, он ту исмевао
банаћанске девојке, њене старије рођаке и пријатељице.
 „Фуруне“ и „шпорети“ ложени су искључиво дрветом. Цепанице
секли и цепали „тестераши“, на тротоару улице, и убацивали кроз
 кућне подрумске прозоре. (Цртеж А. Дерока.)

Једном је водио нас децу шетном лађом до Смедерева и натраг.

Пролазили смо поред Ритопека. Ту један висок обронак пада у
Дунав, а на њему старо сеоско гробље, мали крстови под огромним
лиснатим дрветом: „Ето“, као за себе рече, „кад човек умре најбољс
би било тако ту... па се претвори у оно зелено лишће... птичице озго
певају...“

ГОСПОЂА ПАУЛИНА И ЊЕНО ДВАДЕСЕТ

ЧЕТВОРО ДЕЦЕ

Ту на Дорћолу становало је више значајних људи у собама за

самце, па се и сељакало. Иду, тако, таљиге натоварене књигама, и
понечим још. За таљигама остраг иде, полако, човек ћелав а са
брадом (личи на Сократа). На руци му виси као неки круг опшивен
црвеним сомотом. Био је то Милован Глишић, а оно што носи ставља
прво озго на ону изрибану даску, јер нема поверења, а носи га сам у
руци јер је од изузетне важности.
Кад смо већ дотакли и приватни живот неких истакнутијих људи
тадашњег Београда, да додамо реч-две и о Владану Ђорђевићу, за
кога свакако није потребно подсећати ко је и шта је значио баш за
сам развој Београда као вароши, али из чијег се живота можда
недовољно познају неки детаљи које бележим. Нешто сам видео, а
нешто из разговора родитеља тада чуо. Владан јс венчао мога оца и
моју мајку и долазио јс тако понеки пут пред подне у нашу кућу.
Носио је цилиндер, ишао полако, са рукама на леђима и са
абоносовим штапом са сребрном дршком. Једном га пита моја мајка:
„Како је кума?“ Каже он: „Ено је чека опет принову.“ „Побогу, куме,
па које је то већ по реду.“ „О, сирота жена.“ „Е, кумо, шта би ти
хтела... да га ваљда држим закључаног у Вертхајм каси...“ Био је
корпулентан, крупан и у гласу и у изразима. Доцније сам тек оно
боље разумео, а из разговора старијих чуо сам да је, док је студирао у
Бечу, имао ближе познанство са неком госпођицом Паулином.
Једнога дана по повратку у Београд зове га ујак, или стриц, који је о
њему водио бригу и школовао га и каже му: „Хајде, обуци се лепо,
идемо.“ „Куда ћемо то“, — „Видећеш.“ И право у Земун, а у
земунској Доњој цркви чека млада и држи дете у пеленама на руци.
Тако се Владан венчао, а после му је супруга Паулина даровала још
двадесет и троје — било је укупно двадесет и четворо деце на крају.
Госпођа Паулина је била пуна, флегматична особа, причало се да ни
сама није знала тачно колико их је када било и да чак неке није ни
разликовала. Неке је брзо заборављала. Много их је рано помрло.
Њихова кућа (у Македонској улици) била је пространа, на спрат.
Доле су биле просторије за пријем (дивио сам се у „турском“ салону
— Владан је био и посланик у Цариграду — персијским ћилимима и
једном великом фењеру, ваљда из какве старе џамије). Ту је била и
његова соба за рад у којој је написао све оно и онолико много колико
је написао. Ту је била и велика трпезарија, а позади кујна и остале
просторије домаћинства, као и оне за послугу. Даље доле била је
велика башта, у којој су такође понекад прављени пријеми. Цела та
кућа је растурена тек за време Првог светског рата.

У ШКОЛИ

Године 1900. умро је Јован Ђорђевић и моји родитељи су

оставили Кнез Михаилову улицу. Преселили смо се негде у близину
Саборне цркве. Пошто тада још нисам био напунио седам година,
нису хтели да ме приме у основну школу. Зато су ме дали у
лутеранску, у улици Вука Караџића. Ту је била једна велика авлија
(до данашње зграде Академије наука), са улице је била црква а у
дворишту су биле две учионице, за млађе и за старије. Млађима се
бавила „Тантика“ и учила нас да певамо „комт ајн фогел гефлоген
сецт зих нидер ауф мајн фус“... итд. (не пишем латиницом јер нас
слова нису ни учили него само тако песмицу), а поред песме
правили смо и слике од „чупака“ за које је сваки од куће доносио
старе вунице разних боја па се после то чупкало и од растресене
вунице лепиле шарене комбинације пресоване на хартију — скоро
као неко апстрактно сликарство. То је био тзв. „киндершул“.
Идуће године пошао сам у основну школу. Школа је била на
ћошку тадање Дубровачке и Грачаничке улице, где је данас велика
зграда школе „Браћа Рибар“. Тада је ту била само једна пространа
ограђена авлија са две приземне зграде, одвојено за мушке према
Саборној цркви, а за женске према Калемегдану (где је данас
Француска амбасада). Чак и имена учитељице се још сећам. Звала се
Живка Бујдићка. Били смо, разуме се, као сва дечурлија света и
добро се сећам да су једном најзаслуженијем, не сећам се више шта
је учинио, опалили по туру добро прутом и да је слинио. То је обавио
„фамулус“. Био је један мушки и један женски („теткица“). Били су
то муж и жена. Становали су у кућици усред дворишта и били
домари школе. За казну се, иначе, стајало у ћошку разреда или
седело у „магарећој клупи“. Поред остала два-три основна предмета,
предавана је „веронаука“ и разреди су наизменце недељом ишли у
цркву. На нас је био ред сваких осам недеља. Задаци су писани
„крижуљом на црној таблици, а брисало се малим сунђерчетом које
је висило са стране на канапу. Не знам како, тек једном сам прогутао
повелику такву писаљку и после морао да једем само густ кашаст
кромпир два-три дана док опасност није прошла.

УБИЛИ КРАЉА

Преко пута школе (доцније је ту дозидан доњи део зграде

Народне банке), до дућана Васе дуванџије, било је уредништво листа
„Двадесети век“ (писало је, чини ми се „ХХ век“). Једном предвече
чујемо ми „уа“, „доле“ итд. и придружимо се низ улицу великој
поворци демонстраната. Кад где ће? Они пред „Двадесети век“ и ту
све разлупаше. Било је тада демонстрација улицама, а после се
причало да је и атентат спреман у циркусу „Хенри“, који је свој
велики шатор био разапео на чистини где је данас онај паркић
испред кафане „Пролеће“. Тај циркус, прави, велики, европски, био
је, разуме се, сензација. Пред подне је ишла кроз варош поворка са
музиком и кловновима напред, а позади је ишао низ слонова све
држећи сурлом реп претходнога, а на крају је био један сасвим мали.
Увече су представе биле „величанствене“.
Једно јутро дођемо ми у школу. Кажу, данас нема школе. Зашто?
Кажу, убили краља. Било је то 1903. године. Ура, дивно што нема
школе. Идемо да видимо. Али тамо војска, све зелене гранчице
заденуте у пушчане цеви. Не пуштају пролаз. Пролазе ипак само
трамваји. Био је то још онај стари „коњски“ трамвај, електрични је
уведен годину дана доцније. Карта је коштала „марјаш“, колико су
нам свако јутро давали за погачице, ратлук или бозу лети, а салеп
зими. И тако смо се провезли поред двора и видели лево на трави
испред зграде која је била у средини парка, а које више нема, белим
чаршавима покривена тела, ваљда бачена са прозора озго.
Затим сам видео и поворку када је краљ Петар после крунисања
изишао из Саборне цркве и са целом парадом прошао до двора.
Белога коња су му водила два гардиста са перјаницама. Имао је
велики пурпуран плашт са белим хермелином, а на глави му се
клатила сувише велика и тешка круна, која му је била спала дубоко
на уши. Причали су да је ту круну требало израдити од Карађорђева
топа. Нацртао ју је Јуза, Чех, цртач у Министарству војном (који је
иначе у слободном времену исписивао руком, калиграфски,
посетнице Београђанима јер штампаних још није било), а круна је
била изливена у тополивници (Заводу) у Крагујевцу, зато и тако
незграпно тешка.
Долазе нова узбуђења. Руско-јапански рат. Тада су на
Калемегдану приређивани кермеси са добровољним прилозима које
су прикупљале београдске девојке продајући цвеће у нарочито
импровизованим павиљонима, све за руски Црвени крст. Тамо где је
сада онај камени лав Сретена Стојановића, била је од летава и
картона саграђена огромна (бар се мени тако чинило) оклопњача
„Ретвизан“ коју су Јапанци потопили у Порт Артуру. Иначе,
такозвани Горњи Калемегдан је већ био исти као и данас, само је
уместо Роксандићевог „Рибара“ („Рибар“ је ту постављен 1908.
године) био обичан мали водоскок са вртешком. Около су укруг биле
столице, за које је наплаћивао — опет марјаш — један високи,
мршави инвалид из неког од ранијих ратова (имао је медаље на
грудима). Доцније је подигнут, на месту где је данас споменик
захвалности Француској, један китњаст споменик Карађорђу, читава
једна група фигура. Њега су разбиле аустријске гранате у Првом
светском рату.

ИЗЛЕТИШТА

Него да се вратим опет мало школи: ко је могао, понео је био од

куће „грош“ (то је било 20 „динарских“ пара, док се 20 „чаршијских“
звало „двајес пара“ и на њима је писало 10, најмања пара је био
марјаш, на коме је писало 5) и ишли смо у Топчидерски расадник,
где је сваки купио по једну садницу кестена. Затим смо се пели на
Топчидерско брдо (данас „Хајд парк“) које је било тада још потпуно
голо и ту смо, дуж пута који је тек био трасиран, посадили те
саднице у рупе које су били ископали робијаши.
Кад смо поменули Топчидерско брдо, да кажемо реч-две и о
самом Топчидеру: трамвај (први електрични после оног коњског у
вароши) полазио је од чесме на Теразијама и ишао до самог
ресторана у топчидерском парку. Парк и ресторан су били
посећенија излетишта Београђана него данас. Поред овог ресторана
био је још и један други, звани „Бурдељ“, али тај је био лошег
реномеа.
Кошутњак је био дворско ловиште, али отворено и за Београђане.
Све до 1903. године Кошутњак је био ограђен оградом од храстовог
прошћа, онако како су ограђивана сеоска дворишта у Шумадији. Та
ограда је срушена после те године и продата као грађевински
материјал. Многе београдске куће добиле су затим паркете од те
храстовине. Пре тога у Кошутњаку су слободно живела читава крда
јелена са кошутама и срндаћа са срнама, а било је и зечева, фазана
па и лисица. Зими је под нарочите надстрешнице стављано сено за
храну, а за воду је доле била Хајдучка чесма. Зими су нама деци
давали по руковет сена да носимо у оне јасле горе. Срне се тада нас
скоро нису ни бојале. Но убрзо после уклањања ограде сва крда су
уништена и Београђани су дуго јели младу срнетину, коју су сељаци
доносили на пијацу. Доле, код улаза постојала је ловачка кућица и у
њој чувари, а ту су били и ловачки пси. Железничка пруга је тада
имала само један колосек, а велику слободну пољану поред ње
употребио је затим фудбалски клуб „Соко“ за своје игралиште. Данас
све то заузимају железничке шине и скретнице.
Друго излетиште Београђана било је Кијево. Донде су ишли
шетни возови. Ту је био и ресторан у парку, а на крају дуге алеје било
је и језеро са чамцима, данас већ одавно затрпано. Горе на брду била
је вила чувеног београдског трговца Моше Авра Маце, са плеханим
амрелом на крову као симболом његове трговине.
Ишло се пешице и на Авалу. Стари пут није ишао као данас, већ
краће, преко Вождовца и Торлака (18 километара). На Авали су биле
још рушевине старог Порчиног града, које су порушене доцније ради
подизања споменика Незнаном јунаку.
Трамвајска пруга до Топчидера била је само једнострука и на њој
су биле скретнице, где су се трамваји сачекивали и мимоилазили.
Они су лети имали по двоја кола, напред моторна а позади отворен
„ремонкер“. Седишта на овим задњим колима била су без пролаза по
средини, у двоструким наспрамним редовима међу које се улазило
са стране, а кондуктер је за време вожње ишао споља, даском,
придржавајући се за ограду, и наплаћивао карте које су вириле из
једне ваљкасте лимене кутије која му је висила на грудима. Карте су
биле разнобојне, према дужини вожње.
Трамваји и осветљење вароши припадали су белгијском друштву.
Електрична централа је била на Дорћолу. Ту је била једна велика
динамо-машина са огромним точком и широким каишем као
трансмисијом, а кад тај каиш склизне са точка (и то се дешавало)
онда осветљење у вароши причека, па и трамваји стану док се каиш
опет не намакне.
Милошева улица, којом је ишао трамвај за Топчидер, у делу
између Војне академије и кафане „Губеревац“ и „Лепи изглед“ звала
се „Шеталиште“ и имала је лево и десно стазе испод дрвећа. Доцније,
кад је средина улице први пут проширивана, дрвеће није сечено, већ
је Белгијанац Леже стрпљиво постављао за свако стабло нарочите
шине и тако преносио цела стабла са корењем и земљом неколико
метара у страну.

РАЗОНОДЕ И УЗБУЂЕЊА

Сем поменутих излетишта Београђани су имали разонода и у

самој вароши. На пример, ту су били и први биоскопи. Јаднога дана
је на чистини где се данас налази павиљон „Цвијета Зузорић“ на
Маломе Калемегдану некакав путујући биоскоп подигао велики
шатор. Испред шатора, а поред улаза са рекламом уоквиреном
шареним сијалицама, које су трчале около, тутњала је велика парна
локомобила, сва у изгланцаноме месингу; она је правила струју за
биоскоп и окретала вергл за музику. Унутра се давао актуелан ратни
филм: Јапанци, исецканим покретима, трче и скачу у воду
прелазећи реку Јалу.
Кад смо већ код биоскопа, да се подсетимо на оне касније и већ
савршеније. На пример онај у „шупи“ у Коларчевој улици, где је
неки Савић подигао био велику дрвену дворану. Биоскопа је било
доцније и у више кафана. Интересантно решење било је оно код
„Париза“ (или „Такова“?) на Теразијама. Како је ту „сала“ била
импровизована од дотадањег дугог узаног дворишта, платно је било
стављено да виси по средини просторије, тако да се гледало са обе
стране, а да би слика била јаснија платно је квашено прскалицом.
Гледаоци су седели за кафанским столовима, јели и пили (с предње
стране била је само кафана а са задње се вечерало), музику је давао
један клавир а доцније и мали оркестар од два-три инструмента. Уз
трагичне призоре свирало се нешто озбиљно, а уз шале брзо и
весело. Филмови су, разуме се, били неми.
Но претеча свега, много раније, био је „паноптикум“
импровизован у једном дућану, негде на Теразијама. То је био као
један кружни зид на коме је около било двадесетак отвора за очи.
Испред сваког таквог отвора било је седиште. Седне се и гледа као
кроз доглед и види унутра једна непокретна стереоскопска
фотографија. То тако стоји ваљда један минут, затим звонце — „цин“
— и слика оде даље а дође нова, и тако редом док све не прођу.
Нешто доцније уведен је биоскоп и у салу гостионице „Коларац“,
„Прве београдске пивнице“, како је споља крупно писало. Та сала јс
била занимљива и због тога што су на једном дугом зиду биле
насликане у стојећем ставу и у пуној одори, са пиштољима за
појасом, српске војводе из устанка. У истој згради била је на страни
према Македонској улици и прва и једина пошта за цео Београд.
Велика сензација за дечурлију било је раскопавање београдских
улица које је за израду канализације почето 1905. године. Ту је било
дубоких ровова осигураних дрвеним скелама у више спратова по
чијим лавиринтима се дало играти „лопова и жандара“, што је била
једна од омиљених игара. Тада још фудбала није било. Било је
соколских вежби на справама, нарочито шведске гимнастике. Била
су два конкурентна друштва, „Соко“ и „Душан Силни“. Бициклизам
је такође био развијен. Пера Селаковић је био „домаћин“ у
велосипедскоме клубу на плацу испод Народног позоришта. Тамо је,
данас, зграда Дома армије. Около кружна писта, а у средини зараван
која је за мразева поливена водом и служила као клизалиште.
Што се тиче живота на води, Сава и купање били су веома
привлачни за омладину, па и за одрасле. Али пре него што бисмо на
то прешли и да не бисмо изгубили ипак известан хронолошки ред, да
се задржимо још мало на једном тренутку из времена узбудљивих
историјских збивања каквих је увек било много у Београду.
Велико узбуђење Београђана изазвала је анексија Босне и
Херцеговине. Доста је већ писано о митинзима код „Споменика“ и о
Нушићевим говорима са белога коња. Ми дечаци, тада већ у
гимназији, покушали смо то да доживимо и нешто ближе. Воја
Танкосић нам је дао неке старе пушке везане канапом и водио нас у
неки поток код Раковице, где нас је учио да бацамо бомбе. Он понеку
праву, ми празне. Али од свега било је најпривлачније што смо,
уморни, увече у Доњем граду добијали чорбу од кромпира са правог
војничког казана и по четврт црног војничког тајина. Савом су тада
демонстративно пролазили аустријски монитори, а ми дечурлија
пливали смо до пола реке њима у сусрет и викали „абцуг Аустрија“.
Они на лађи су се смејали, а ложачи су нас гађали угљем, а ми, да
избегнемо ударац, гњурали главу под воду... Ето тако, и то је било
узбудљиво.
 Једна од најстаријих кућа, саграђена још у време док су Турци
владали Београдом. Одељења у кући подељена су на она за
„селамлик“ (за пријем) и она за „харемлик“ (за спавањс). У дворишту
јс „мађупница“, кухиња са високим оџаком изнад огњишта. Данас јс
у овој кући Музеј Доситеја и Вука.
(Цртеж А. Дерока.)

Интензиван је био живот на рекама око Београда. На Дунаву је

(на тзв. Дунавскоме штеку) било пристаниште за аустријску „Белу
лађу“, која је од Беча ишла два пута недељно до Оршаве и натраг. На
Сави је пак било седиште „Српског бродарског друштва“ са његових
осам лађа. Чудна једна игра обузела је онда била београдске дечаке.
Звало се то „скупљање лађа“: такмичило се ко ће више разних лађа
видети и забележити у свој списак. За доказ морала се дати тачна
карактеристика, тј. да ли је лађа „пашажер“ или „реморкер“, колико
оџака има, да ли је на точкове или на пропелер итд. По могућству да
се скицира и силуета. Права грозница настајала је кад, пред мраз и
лед, бродови хитају у зимовнике. Онда их пролазе читаве поворке
поред Београда. Аустријско паробродско друштво било је DDSG,
мађарско MFTR, румунско NFR, итд. Свако је имало своје боје и
ознаке око врло високих црних оџака. Сви су бродови били на пару и
готово сви су имали бочне точкове са лопарима; један аустријски је
имао чак велики точак позади као бродови на Мисисипију. Српско
бродарско друштво је имало осам бродова: путнички су били
„Делиград“ (најстарији). „Цар Никола И“, „Шумадија“, „Мачва“ и
„Морава“; а теретни „Таково“, „Београд“ (оба са по два оџака) и мали
„Стиг“, а било је после и принова тој флоти: јефтино су купљена на
Темзи у Лондону два бродића „Purcel“ и „Boydel“ и требало их је
некако довести у Београд. Изгледа скоро невероватно, али су они
ипак успели да обиђу, пловећи све уз обалу, целу Европу и да преко
Гибралтара, Дарданела, затим Црним морем и Дунавом дођу до
Београда. Кад су се појавили код Вишњице дочекале су их са
београдског града прангије од цркве Ружице, које су иначе увек на
дан светога Николе означавале славу бродараца, док су их остале
лађе, окићене заставицама, поздрављале сиренама. Ти су бродићи
затим прекрштени у „Вардар“ и „Неретву“. Свих тих десет бродова
завршило је херојски, после, у Првом светском рату, у песку и муљу
на дну двеју великих река.
Некад је Београд много више него данас био окренут рекама,
мада је с оне стране била друга земља — Аустрија. Или је то било
може-бити баш због тога. Са савског пристаништа су полазиле многе
лађе. Шетне за Шабац и за Смедерево, а два пута недељно и за
Градиште и за Радујевац. Омиљена је била шетња малим бродом
„Морава“ до Земуна и натраг. Наизменично, свако пола сата, ишли
су српска „Морава“ и аустријски „IV“ (што смо ми читали као „ИВ“).
У Земуну се није могло излазити, јер је требало имати пасош;
остајало се на лађи и враћало натраг. Могла се, пак, добити и нека
пропусница, па се са родитељима ишло код Капамаџије, у „српску
радњу“, и куповало јефтино конфекцијско одело, пошто је
конфекције тада још мало било у Београду (Тоша Ђорђевић у Кнез
Михаиловој улици и после чувени „Ми, Талви и Мандиловић“).
Цариници су се правили да шверц нс виде, мада се могло лако
приметити да смо имали по два одела обучена једно преко другог. Те
су лађе мирисале на гулаш, који се уз пиво служио из кујнице поред
оџака малог брода.
Кад смо поменули преласке Београђана у Земун, да не
заборавимо и Панчево. За Панчево је, такође, ишао редовно, чак
мислим два пута дневно, један брод, аустријски. Он је улазио дубоко
у Тамиш до самога Панчева и, како се ту није могао окретати за
повратак, морао је ићи натрашке. Због тога је имао две крме, једну
позади а другу спреда, што је смешно изгледало. У Панчеву јс била
Вајфертова пивара и тамо се одлазило на добро пиво и чувене
„кренвиршле“. Не сећам се које је године то било када је велики део
Београђана био прешао у Панчево да види највећи тадашњи циркус
света „Буфало Бил“ (Вилијам Коди) који је тако хтео да избегне
сувише велику царину и таксу за представе у Београду. За ту прилику
Београђани су могли да пређу у Панчево без пасоша или објаве.
Можда би било интересантно испричати и то како је изгледала
утакмица између двеју „белих“ лађа на Дунаву, на линији Београд —
Оршава. При повратку уз воду стицали су се српски „Цар Никола П“
и аустријски „Таусиг“, један полазећи из Кладова, други из Оршаве, а
затим су оба пристајала уз пут у свим пристаништима дуж Дунава.
Аутобуса тада није било и путнички саобраћај рекама био је врло
интензиван. Трудило се стићи пре оног другог брода у свако
пристаниште уз пут и покупити му путнике испред носа. Била је то
права трка, у којој су учествовали и сами путници. „Таусиг“ је био
новији и брз а „Цар Никола“ већ помало заморен. Кад дођу
паралелно један према другоме настаје узбуђење. Путници бодре
ложаче да појачавају ватру у котловима, шаљу им озго флаше пива,
настаје урнебесно довикивање с лађе на лађу... и „Цар Никола“ је
често тако односио трку до Београда.
При поласку сваке лађе, а тако је било и на поласку сваког воза са
железничке станице, била је церемонија од три звона. Прво, на
десетак минута пре да путници буду спремни, друго ваљда на пет
минута за оне закаснеле да потрче и тек на треће је сама лађа (или
локомотива) писнула и полазила.
Међутим, кад смо већ поменули и звоно на поласку воза, да се
сетимо како је изгледало једно путовање железницом од Београда до
Ниша. Био је само један колосек. Возови из супротних праваца су се
укрштали на одређеним станицама и ту се неки пут бескрајно
сачекивали. Сем тога, локомотиве су морале уз пут да „пију воду“.
Због свега тога је и путовање до Ниша трајало скоро цео дан. У оба
правца био је само по један путнички воз и он је полазио ујутру. У
подне су се возови мимоилазили у станици Лапово и ту је била пауза
од једног сата за ручак. Ту у ресторацији ручавали су и возовође и
машиновође; и кад они устану од стола то је био знак да сви путници
пожуре натраг сваки у свој воз.
Што се тиче саобраћаја на водама не би требало заборавити ни
„дереглије“. То су биле велике дрвене лађе које су у Босни товарене
цепаницама за грејање и пуштане без икаквог погона низводно до
Београда (у Босни су из називали и „ђемијама“). Из Вуковара су
доносиле бостан, однекуд песак а кад су носиле жито тада су могле
бити озго и покривене (и звале се „гаранције“). Све је то лако ишло
низ воду, просто струјом реке. Уз воду су их морали вући коњи или и
сами људи, на дугом конопцу. Упрегну се тако и стазом уз обалу
тегле данима. Интересантни су били облици тих бродова. Прастари,
ко зна колико стотина година непромењени. Прамци су им били
обрађени у дивне украсе у облику пужа. Све тешка храстовина. Још
од средњег века па надаље у историји су били познати Срби
„шајкаши“ на аустријској страни у борби против Турака, сигурно на
дрвеним бродовима сличним овим. Гвоздени шлепови парних
бродова су их временом потпуно истисли.
Једна улица на Дорћолу која је постојала све док на томе месту није,
после Првог светског рата, саграђена тзв. „Јованова пијаца“. (Цртеж
Д. Дерока.)

Низ Саву су се могли видети и дуги низови сплавова са

сплаварима, који су их чак са Дрине спуштали тако низ воду до
стругаре Прометне банке, на Дунаву нешто више од београдске
кланице. Пливали смо насред реке до њих и пели се на балване, а
сплавари нас јурили, јер смо им сметали.
У вези са тим дереглијама могла би се можда овде убацити и
једна причица из много ранијих времена, а ја сам само за њу чуо,
међутим, која ипак има везе са досељавањем у Београд. Тако су се и
мој прадеда и његова ћерка, мајка мога оца, доселили у Београд.
Прадеда се звао Вуковић и био је из Новог Пазара, али се некако са
Сеобама обрео у Бечу (он, или је то можда био његов отац?), тамо се
оженио Швабицом и на крају решио да дође у слободну Србију. Био
је, ваљда, трговац. Тек, купио је овакву једну дереглију, малу,
натоварио је оловом, јер је оно највише цењено било у та ратна
времена, и спустио се низ Дунав, недељама путујући до Београда. Ту
је продао прво олово, затим и лађу, и настанио се. Баба се овде удала
и стигла после још да и нама унучићима исприча и ову причицу.
Лила се, каже, звона за Саборну цркву. У порти неки мајстор странац
направио калупе и спремио све за ливење бронзе. Три дана је ватра
буктала, а Београђани пролазили и додавали у растопљену бронзу
своје прилоге. Ко кашичицу, ко чирак, ко бразлетну, ко макар малу
пару... важно је само да је све чисто сребро. То је, прво, мерио
стручњак и давао потврде, а дародавац је својеручно убацивао у
растопљену бронзу свој дар, и, све то како би звона имала што
сребренији звук. Сва су та звона после у Првом светском рату
Аустријанци скинули и претопили у оружје.
 Почетак „Скадарлије“ са гостима пред кафаном и са бозаџијом и
пекаром. (Цртеж А. Дерока.)

ЈАВНА КУПАТИЛА

Кад смо већ били сишли на реке Београда, да кажемо реч-две и о

купатилима, јединим купатилима београдским тада на Сави (она код
„Шест топола“ и на Ади Циганлији су настала много доцније, а ни на
Дунаву их није било). Но ова прва нису важна само као купатила већ
више зато што су ту били читави мали центри једнога дела живота
тадашњега Београда. Трамвај бр. 2 није ишао тада од савског
пристаништа директно ка железничкој станици. На пола пута био је
тада Параносов хан и још ненасут део Баре Венеције, где су деца
пловила у коритима веслајући дашчицама. Ту је трамвај обилазио
удесно, избијајући скоро до Саве, па тек одатле кроз дрваре излазио
на железничку станицу. Овде на обали Саве био је мостић преко
канала којим је Бара Венеција била везана са Савом и испод кога се
могло проћи чамцем. (Цела та пространа Бара Венеција је после
насута и постављени железнички колосеци.)
Мало даље на обали Саве била су два купатила. Прво, зелено
Димитријевићево (или популарно „Флизерово“ јер је сопственик
његов некада био берберин), а друго, више њега, плаво, „Оријент“,
инжењера Јефтимијадиса. То су биле велике платформе од греда и
дасака, постављене на буриће, које су пливале на води. (Пешчаних
плажа на овој обали реке уопште није било.) На тим платформама су
били басени као какве велике корпе од дасака спуштане у воду.
Изнад неких је био и кров од разређених дасака као заштита од
сувишног сунца. Око сваког таквог басена биле су кабине и једна
просторија са тушевима, где се смело сапуњати. Било је басена за
мушке и за женске. За децу са мамама био је басен звани „школица“.
Ту је неки швимајстер Пера поучавао пливању (а кажу сам није умео
да плива). Имао је једну дугу мотку на чијем је другом крају висио
ученик обешен око груди. Швимајстер Пера је полако вукао мотку
дуж ограде басена с краја на крај и командовао „ајнц“, „цвај“. Други
начин учења био је са две тикве лево и десно везане канапом испод
груди а било га је и са јастучетом од непромочивог платна на леђима
(за надувавање био је на углу писак од старог калема за конац
затворен чепом). Пливало се само „жабље“, тј. прсно, нико ни за
какав „краул“ није још био ни чуо. Из „школице“ је један „тунел“
водио директно у отворену Саву да би купачице могле и тамо да
пливају а да се уз пут не мешају са мушкарцима, јер су ту споља биле
кабине само за пливаче мушкарце. Биле су ту и двс трамбулине,
велика и мала. Било је и мангупарије која је ронила испод бурића да
звирне у женски басен и његове кабине. На крову зеленог купатила
Димитријевић била је и тераса са пивом и прженим рибама.
Сава је била чувена и као лековита против реуматизма, зато су ту
постојале и каде, а воду је загревао један велики црн казан са
високим танким сулундарем који је бљувао дим. На врелој лопати
којом се ложио тај казан фино су се могле пржити рибице „буцови“
који се пецају на муву, на малој удици на крају обичног конца. О, ти
мали пржени буцови били су деликатеса за увек гладну дечурлију
изморену праћакањем по води и сунцу!
С доње стране купатила, низводно, седели су на клупици или
сандучићу и прави пецароши. Ту је река дубока и на дну има разних
отпадака из пристаништа, па и подобрих сомова, и ту су пецароши
спуштали своје струкове. („Најлон“ није још постојао него само
коњска струна и то од репа коња а не кобиле.) Можда још некога
може интересовати како су то стари мајстори радили. Скувају се
„ваљци“, нарочито чврсто скувано тесто и увече пред мрак спусте се
полако прегршти таквих ваљака у фишеку од старих новина,
канапом на дно. Кад се новине раскиселе и попусте, извуче се канап
а доле остане гомилица, читава гозба за рибе. Тако две-три ноћи да
се рибе примаме и навикну а затим се ту спусти и струк са удицама.
И велики искусни стари сомови се преваре. Иначе сом иде „на
бућкало“. И дан-данас виде се на ушћу Саве у Дунав, као ваљда и пре
сто година што је било, чунови (не чамци) старога облика, рибара
„самаца“ како се полако средином спуштају низ воду и чују се кроз
сутон равномерни ударци „бућ“, „бућ“...
Зими су ти велики сплавови купатила демонтирани како их лед
не би однео и смештани су у велике шупе на обали. Нешто више ова
два купатила било је још и једно војно, за војнике београдског
гарнизона. Оно зими није демонтирано јер није било на бурићима
већ на војним понтонима, и довлачено је у зимовник горе уз Аду
Циганлију.
На изласку мостића који је спајао купатило са обалом биле су с
једне стране вруће погачице а с друге су пливале у врелој масти
мекике, као неке слане крофне. Нешто ближе вароши била је уз
обалу кафаница пред којом су на жару пржене најмирисније рибице
на свету („ситна риба пљуцкавица“). Далеко је и опојно мирисало.
Све је то збрисала, после, регулација обале која је ту изведена а са
њом и нов озидан кеј, нарочито онај део са гвозденим талпама, где је
сада теретно пристаниште са дизалицама. Тако је то учињено затим
и са дунавске стране, са још већим теретним пристаништем, и
Београд је остао одсечен од својих двеју лепих река, богатства каква
мало још вароши имају, а само са неким далеким обећањима да ће
се нешто поправити.

ЗАБАВЕ НА ВОДИ

Горе уз воду више железничког моста (тада уопште и јединог

моста на обе реке) био је мали „веслачко-пецачки клуб“. Ту су
доцније, 1911. године, приређиване и пливачке утакмице. Приредио
их је Олимпијски клуб, јер је тада Србија већ имала свој
интернационално укључен Олимпијски комитет и слала своје
такмичаре на Олимпијаду у Стокхолм. На пливачкој трци низ Саву
од Умке до Београда први је стигао Драги Милићевић а на другој од
врха Аде Циганлије Хуго Шток „ обојица добили златне медаље; на
стази препливавања Саве златну медаљу је добила моја маленкост.
Било је тада „ скокова са моста, па „ у војничкој униформи. Тај мост
је после у два светска рата три пута рушен и поново грађен. Са горње
ивице моста, са око 26 метара висине, скакао је тада „ Мустафа
Голубић, доцније познати политички борац, кога је Гестапо стрељао
за време Другог светског рата. На крају је била „ веслачка трка
чунова професионалних аласа. Победио је, сећам се, неки Имбра
Вањур а за награду је, уместо златне медаље, добио велики балон од
десет литара ракије. Друга награда био је мањи балон, трећа... итд.
Дрвене „дереглије“ доносиле су у Београд разну робу, спуштајући се
низ воде Саве и Дунава, а послс су их празне вукли људи идући уз
воду обалом. (Цртеж А. Дерока.)

Па савском пристаништу било јс увек живо. Из „дереглија“ јс

истоваривано жито, дрво а гориво које јс доношено Савом из Босне,
 или бостан који јс доношен Дунавом. Чувене су биле вуковарске
лубенице. (Цртеж А Дерока.)

Поменули смо победника једне од тих утакмица Хуга Штока па

да испричамо сада узгред и једну његову незгоду а наш велики зорт
ту на Сави. Све смо ми ту лети били по цео дан. (Био је и један добри
чика доктор, Воја Кујунџић, оснивач друштва „Огањ“, који нам је
правдао неоправдане школске изостанке.) Лева обала Саве била је
аустријска. Од обале па до Земуна само песак и баруштине. На обали
су биле страже, једна на самоме ушћу Саве у Дунав, друга на пола
пута до железничког моста, трећа код самог моста. Између тих
стражара полако су ишла стазом поред воде, укорак, два мађарска
стражара са пушкама и великим зеленим перјем на калпацима као
читавим петловским реповима. Између њихових пролаза било је по
око пола сата слободе. То смо ми користили, препливавали и ишли у
баре да беремо локвањ. Но једном су стражари покварили ред,
изненадили нас и ухватили Хуга који је био најдаље отишао и онако
голуждравог отерали га пешке чак у Земун. Тамо су га држали све до
ноћи а онда довели натраг на обалу и пустили га да преплива.
Било нас је ту и дубоко увече кад смо издалека видели да на
пешчаном спруду аласи кувају рибљу чорбу за вечеру. О три
укрштена весла (она дуга тзв. „завозна“) висио је на ланцу бакрач.
Унутра само ситна риба која није за продају, крупна се носи ујутру
на пијац. Пошто су они добро јели и још боље пили ракије,
остављали су нам густиш на дну казанчета. Никада ништа слађе
нисмо јели. Иначе познато је да се права рибља чорба кува само од
савске или дунавске воде, никако од чесменске.
Да кажемо нешто и о тадањим купаћим костимима, који су били
читава гардероба: мушкарци су имали попречно штрафтасте трикое
закопчане спреда дугмићима, са кратким рукавчићима на
мишицама, са ногавицама често до колена. Једино баш сасвим
дечурлија имала је само гаћице. Но, ко није имао своје могао их је
добити и на каси купатила а за сваки случај, да их после не би однео,
писало је позади крупно црном масном бојом „Украдено из купатила
Влајка Димитријевића“. Жене и девојке су најчешће носиле шешире
против сувишног сунца а костиме од листера или друге ткане
материје и то из два дела, са доњим делом и ногавицама до испод
колена док је горе била широка блуза са рукавима до лаката и са
појасом око струка. На ногама су обично биле патике ушниране
пертлама, често преко високих чарапа.

Купатила су била одмах више пристаништа на Сави. (Цртеж А.

Дерока.)

У Београду није тада било фотографа који би снимили и призоре

са ових савских купатила али било их је на једном другом месту где
су Београђани, којима је то џеп дозвољавао, одлазили на годишњи
одмор и купање у мору. То је било у ондашњој Абацији (Опатији) и
по породичним албумима многих београдских кућа чувају се и данас
те старе фотографије. Интересантно је овде напоменути да су
Београђани све до Првог светског рата ишли на море само ту на
северни Јадран а не рецимо у Дубровник или где другде на југ. То је
тако било, вероватно, због лакше железничке везе.

ТОПЛИ АМАМИ

Кад смо већ поклонили толико места купатилима на хладној

води, можда треба нешто рећи и о топлим зимским амамима, на
пример о оном Крсмановићевом у Душановој улици. Ту се, после
скидања у кабинама, ишло покривен само једном кецељицом спреда
(„пештемаљем“), прво под топле тушеве (чистоће ради) а затим
силазило у општи, кружни, топао басен, где су сви мирно седели
около на једном банку. После овога ишло се тек у прави амам, где су
около били мали мермерни басенчићи, нешто већи и дубљи од
данашњих лавабоа, са топлом и хладном водом, и ту се сваки
сапуњао до миле воље спирајући сапун калајисаним бакарним
чанком док је вода слободно отицала. Била је и једна засебна
просторија са паром. Купање се завршавало разним хладним
тушевима у једној великој просторији. Одатле се, најзад, излазило у
једну одају где се скидао пештемаљ и добијале сламне папуче. Ту вас
је један огртао топлим сувим чаршавом а други истрљао косу и завио
је пешкиром. И на крају свега долазило се у једну велику просторију,
где се одмарало десетак минута лежећи на диванима. Ту је био и
мајстор који је секао жуљеве. Све јс ово ваљда било неко далеко
наслеђе старих римских терма или још боље прво византијских а
после турских амама. Купатила по кућама у Београду било је тада
врло мало, те се ту долазило једном или двапут месечно, а за остало
било је довољно корито или већи лавор код куће.
 Амам је био отворен наизменично, једног дана за мушке а другог
за женске. Слушао сам да су га могли закупити и за јеврејска, у неку
руку ритуална купања пред венчања, при којима су се једне недеље
купали мушкарци из породице младине — са младожењом, а друге
недеље жене из породице младожењине — са младом, вероватно како
би се све проверило. Ту се певало и служила лимунада.

НА УЛИЦАМА И ЈАВНИМ МЕСТИМА

У Савамали је био, на преласку између два века, главни центар за

трговину на велико (жито, со, коже итд.) и многи велики трговци
београдски имали су ту своје куће (Крсмановић, Лука Ћеловић,
Поповић и други). Ту је била и зграда „Ђумрукана“ (скоро
монументална, штета што је више нема, срушена је у Другом
светском рату). Ту су били и хотели: „Крагујевац“ и нешто даље
„Босна“, а горе на врху Великих степеница био је „Национал“, па и
хотели „Српска круна“ и „Грчка краљица“, најзад и најстарији и
највећи међу њима хотел „Јелен“, нису били далеко од пристаништа.
Улицама се још нису видели аутомобили. Мислим да је први
донео (око 1905. године) неки Андрејевић зван „Џони“, директор
једне мале банке у Кнез Михаиловој улици, затим инжењер Андра
Ристић, па трговац Паја Мијатовић итд. Било је само фијакера,
таљига и теретних кола (тзв. „шпедитерских кола“). Ноћи су биле
мирне, сем што се лети понегде разлегала песма из кафанских
башта. Тишину су још могле реметити само понегде бучне пумпе
које су празниле кућевну канализацију, јер уличне још није било.
Рано пак у зору турском калдрмом почињао је топот потковица и
тандркање гвоздених шина на точковима чеза којима су сељаци из
околине доносили млеко у лименим кантама и разносили га по
кућама. А кад је већ реч о ларми, можда би овде требало поменути и
ону коју су чавке правиле у алеји кестенова испред двора, нарочито
пред вече кад се птице спремају на спавање. Та је ларма била једном
постала толика (а бели трагови од птица доле толико обилни) да су
морали бити ангажовани ловци да својим пушкама рашчисте
ситуацију и ослободе улицу и пролазнике од чавки. Тих дана пред
вече то је била посебна атракција за Београђане.
У „Горњем граду“ (данас тврђави која се неправилно назива и
„Калемегдан“, док би овај назив требало да остане само за парк
испред тврђаве јер према турском „кале“ значи тврђава а „мегдан“
поље — дакле градско поље) био је мали војни музеј, као павиљон на
самоме своду „Римскога бунара“. Био је прилично сиромашан
експонатима, међутим горе поред некадашњег пашиног конака (већ
одавно срушеног) био је један банак са десетак најлепших примерака
старих украшених, бронзаних топова које су све Аустријанци однели
и претопили у време Првог светског рата.
У „Доњем граду“ су биле три велике касарне (одавно им трага
више нема). У вароши их је било на разним местима, такође.
Лети у 9 а зими у 8 увече свирано је повечерје. У тихе вечери
разлегала се са градског бедема и са разних касарни по вароши она
развучена, носталгична мелодија, па таман једна заврши оним
високим, за октаву вишим звуком трубе који се додају на крају, а
почне друга или се по две преплићу. Београд је био мањи а и миран
ноћу, па се надалеко чуло.
Једну парадну звучну поворку кроз варош образовала је војска
сваке недеље пред подне. То је била смена страже пред двором.
Наизменце, једанпут од тврђаве, а други пут од Славије (из касарни у
Граду и на Бањици), кретао је одред војске са музиком на челу, и
тако кроз варош до двора. Поред „војне банде“ трчала је дечурлија.
Ту је затим на оној узвишици у средини парка, где је до 1903. године
био двор, затим био концерт можда од читавог часа, док се чете
страже не смене. Свет се скупљао испред високе декоративне ограде
и слушао.
 Рибари на дунавској обали, „Јалији“. (Цртеж А. Дерока.)

Нарочито чаробним чинио се Београд, бар нама тада, увече уочи

ваљда неких нарочитих празника или празновања, кад су
приређиване „бакљаде“ и „илуминације“. Све су тада тзв. јавне
зграде (државне и општинске управе) добијале по две упаљене свеће
у чирацима у сваки прозор, а то исто и све приватне куће по
главнијим улицама или бар оним кроз које ће поворка са упаљеним
бакљама проћи. Било је пак таквих „илуминација“ вароши и без
поворки.
У самој тврђави било је пак и немилих ствари и призора. Ту су, у
оним казаматима у рововима између бедема, биле још и
робијашнице. Робијаши су носили прљава беличаста сукнена одела
са великим словом Р на леђима. Они који су били на то осуђени
носили су ланце, букагије, окове на ногама а да би се могли кретати
ланци су им били по средини привезани за појас. Није била ретка
слика да кроз варош спроводе читаве групе таквих робијаша а на
далеко се чује звекет њихових ланаца.
Различите по атмосфери биле су погребне поворке кроз варош.
Оне из Саборне цркве ишле су Кнез Михаиловом улицом све до
раскрснице на Теразијама на почетку тадање Александрове улице. Ту
су одржани говори, затим је родбина седала у фијакере, а за ближе
породица је закупљивала цео трамвај (тзв. гробљански трамвај је
одатле и полазио), док су се други ту разилазили. Дотле пак ишло се
полако а на челу јс обично било певачко друштво (ако не и музика)
испред кога је, корачајући натрашке, ишао хоровођа и давао такт
затвореним кишобраном. Кола, коњи и кочијаш били су покривени
црним а коњи су на главама имали високе црне перјанице.
У Кнез Михаиловој улици била је радња у чијем су излогу били
мртвачки сандуци (један јс чак и споља био као фирма) и погребни
венци. А одмах ту мало даље била је радња са женским шеширима
над којом је уместо имена „машамоде“ (како су се тада звале
продавачице тс робе) била обешена једна велика звезда од лима
обојена роза бојом: машамода се звала Роза Штерн.
 УЛИЧНИ ПРОДАВЦИ

О „чаршији“ и дућанима неће бити више говора. Ипак, можда

само реч-две још о уличним продавцима, врло карактеристичним за
оно време. Било је продаваца шећерлема, са лушама од шећера,
переца, ђеврека, симита, бозе („хладна ледена, уста слади душу
лади“). Долдрма (сладолед) је продавана из колица на којима је био
сандук сав украшен лагирушама, у коме је у леду био плехан суд са
долдрмом. Лети је улицама циркулисао пекар који је имао белу
кецељу, често и белу капу и корпу покривену белом крпом, а
привлачио је пажњу купаца свирајући у малу трубицу „ту-ту“.
Бозаџија је носио у једној руци дрвену канту оковану беспрекорно
изрибаним месингом, а у другој ибрик са водом којом је испирао
чаше, биле су две и висиле су са стране. Пред јесен се кувао кукуруз
ту на улици („врући кувани“) или пекао на жару и то су били
„пурењаци“. Зими се пекло кестење на фуруницама. Салебџија је
носио салеп у бакарној калајисаној канти испод које је била жар, да
држи топло. Салеп се пио из малих шољица, а салебџија је питао
„сакаш да ти га натрескам?“ (то се озго посипало мало љутим
исиотом). И шкембићи су ношени у великим као добош судовима,
испод којих је била жар а све се каишем преко рамена ослањало на
стомак, због чега је човек увек ишао заваљен уназад. Шкембићи су се
највише служили као мезе уз пиво, пред кафанама. Продавци су
нудили и слан бадем, семенке и кикирики. („Мало слано, мало
бадем, кикирики мало“). Била су и браон јаја печена у пепелу, која
су се јела са бибером.
Разуме се да је свих тих продаваца било и на Малом
Калемегдану. Тамо се налазило као неко стално вашариште са
стрелиштем, „Куку Тодорс“, позориштем лутака (Илије Божића),
шатром са „Мелузином малом вилом пола девојка пола риба“,
рингишпилом итд. Рингишпили су још били, да тако кажемо, на
„ручни погон“, тј. озго једна платформа по којој су у круг ишли (као
оно мазге на сувачи) боси мангупчићи и гурали испред себе жбице
помоћу којих се окретао дрвени стожер и возио доле у круг коњиће
за јахање и колица са упрегнутим лабудима. Они горе који су
окретали имали су права да се, уместо хонорара, за три туре
окретања возе једном доле фрај, а газда је окретао вергл музике и
ударао у звоно на почетку сваке туре. „Сувоземно морепловство“ су
пак чиниле љуљашке са чамцима.
Бадњи дан је испуњавао варош циком прасића које су доносили
сељаци у џаковима преко рамена (а веће су терали ивицом тротоара,
прутом, везане канапом за задњу ногу). Тако до одређених пијаца где
су продавани живи, а купац је могао одмах ту да их да да се закољу и
очисте. На пијаци је прасића било на бирање. Прасе није смело бити
мушко ни црно, већ женско и бело. Многи београдски гурмани су
чак за Божић тражили младо јагње а прасе тек за Ускрс.
Цика и гроктање прасића низ улице измешани су били са
пуцњавом. Слободно је пуцао чиме је ко стигао а дечурлија је имала
неке као мале ручне прангијс, на дугој жици, па кад се напуне неким
прашком који се куповао по бакалницама и удари о зид оно тресне.
Нарочито су биране кућне капије са ходницима, где је највише
одјекивало.
У вароши је на све стране било „фуруна“, које су тада пекле сву
ноћ до зоре, а прасићи су доношени у „плеховима“, одигнути на по
два положена дрвца, са јабуком у њушци (а понекад и са фишецима
од хартије на ушима како ту не би прегорели). Разуме се да смо и ми
дечурлија у свему том учествовали и част јс била носити плех на
фуруну.
Још један од карактеристичних призора са улице били су амали.
Они су на леђима имали „самаре“ испуњене сламом и на њима
носили претешке товаре под којима су ноге клецале.
 НЕМИЛЕ ТЕМЕ

Кучића је било много и по улицама и по авлијама одакле су

лајали по сву ноћ, нарочито кад је месечина. Оне дивље, без газде,
хватали су боси „шинтери“, замком од жице на крај штапа и трпали
их у кола са решеткама. Иза решетака кучићи су жалосно гледали
децу која су за колима трчала. А било је деце која су трчала и далеко
испред кола, растерујући и спасавајући кучиће од опасности.
Кад смо код немилих тема, да додирнемо узгред још једну такву,
али и то је била реалност. Реч је о тзв. „јавним кућама“. Оне су биле
на самоме крају Дорћола према Дунаву (споља је крупним словима
писало на зиду zum Urosh или zum Dragutin, ваљда тако за странце),
а било је још неких по другим крајевима вароши. Званична такса
била је два динара. И у центру је било тога у понеком хотелу. Ту су
биле по две собарице, једна обично ружна али вредна, која је
спремала собе, а друга лепа, којој спремање соба није био посао.
Тако је она у хотелу „Македонија“ (на тадањем „Великом пијацу“,
данашњем Студентском тргу), крупна, са црвеном плишаном
сукњом, заслужна што је увела у живот добар део мога шестог
разреда Реалке код Калемегдана.

ЈОШ НЕКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

У Београду је било и „цубрингерских“ радња. То су били

посредници при запошљавању првенствено кућне послуге. Једна од
главних била је на Великим степеницама, јер је ту из прве руке
могла да прихвата оне који су долазили лађом из Земуна и Панчева и
тражили посао. Њих су већ према врсти посла слали на одговарајуће
адресе домаћинствима која су тражила послугу.
Можда би требало нешто рећи и о тадањој архитектури. Зидало се
релативно много али треба истаћи да никакав нарочито нов моменат
није тада наступио. Главни прелом био је још у време престанка
турске власти, настанком велике активности на томе пољу од
времена кнеза Милоша па наовамо. Тада је већ напуштен
оријенталан стил грађења (погрешно назван „балкански“, јер га има,
исто тако, па чак и више, и у Малој Азији) и уведен, полако, тадањи
савремен европски. Тако је Београд још пре краја прошлога века већ
имао двадесетак најмонументалнијих својих грађевина, међу којима
нпр. зграде Народне банке, Старога двора, Капетан Мишиног
зданија, железничке станице, некадашњег Министарства правде и
још многе друге... које и данас постоје. Куће пак оријенталног стила,
зидане мање солидно а мање погодне са савремен начин живота,
брзо су почеле нестајати још у прошломе веку, поготову после Првог
светског рата. Оне на Дорћолу су се још неко време држале, али ни
тамо их данас више нема и само као музејски објекти постоје још
три-четири примерка као Милошев конак у Топчидеру, онај кнегиње
Љубице код Саборне цркве, тзв. Доситејев лицеј, Манакова кућа,
кафана код „?“ — и то је ваљда све. Али пошто је овде реч о личним
сећањима а не о приказивању разних аспеката развоја Београда
уопште, то о архитектури неће даље бити речи.
Но ако не о архитектури, можда би ипак требало рећи реч-две о
урбанизму, и то у вези са најзначајнијим центром Београда —
Теразијама. Њихов је изглед измењен 1911. године. Дотле је
саобраћај (трамвај и остало) ишао средином, док су лево и десно
били зелени скверови. Те године су скверови постављени по средини
а две траке саобраћаја спроведене су лево и десно око њих. У
средину је дошла фонтана а стара чесма је пресељена у Топчидер.
Трамвај за Топчидер, који је дотле полазио од те чесме, продужен је
до Позоришта, где је обилазио око Кнежевог споменика, па је ишао
једно време чак и делом Кнез Михаилове улице. Тај распоред на
Теразијама остао је такав све до после Другог светског рата. када су
скверови уклоњени. За време окупације, у Првом светском рату,
Немци су однели мермер који је био спремљен за Мештровићев
споменик на месту те фонтане, и од њега саградили на војничкоме
гробљу, на Бановом брду, споменике својим и српским војницима
палим у борбама око Београда.
Најзад нешто и у вези са стамбеним приликама у тадањем
Београду. Ми смо становали у Савамали, у великој кући Луке
Ћеловића. Кирија је била 20 динара месечно и, мада су постојале оне
плаве новчанице на којима је писало „у злату“, газда Лука је тражио
да кирајџије доносе, сваког првог, њему лично у његову банку, један
златник, и то по могућству аустријски, јер је био од жутог, чистијег
злата него, на пример, француски, који је био више црвенкаст, због
мало бакра који је садржавао.
Иначе, људи су се селили чешће из стана у стан, и то само првога
маја и првога новембра. Тих дана су се од јутра до мрака видела тзв.
шпедитерска кола и обичне таљиге, све високо натоварено и
притегнуто конопцима. Поред кола иде ко од домаћих и носи у руци
лампу, огледало, или кавез са птицом.

НАШИ ПРВИ ВАЗДУХОПЛОВЦИ

У првој деценији XX века Београд се брзо прилагођавао свему

што се збивало у напреднијем свету. Тако је пробуђено, нарочито
међу омладином, и велико интересовање за ваздухопловство. Читало
се по новинама о аеромитинзима у свету, где су људи у масама
долазили да виде то ново чудо, човека који лети. Долазили су у
Београд „авијатичари“ из разних земаља, прво Аустријанац Симон,
затим Рус Масљеников па Чех Чермак. Они су летуцкали, јер су све
то били само краћи летови, на Бањици. Њихове машине су биле
крхке, од летава. платна и много жица. Једва су могле подићи у
ваздух једног јединог човека, ређе још и једног сапутника. Имале су
веома слабе моторе, који су кашљуцали и често се заустављали. На
поласку су их дуго загревали док су аероплане (једино тако су се
дотле називале те справе, док је назив „авион“ уведен тек за време
Првог светског рата) држали за реп само неки нарочито одабрани,
међу којима је било и моје друштво, а то се сматрало особитом
чашћу. Кад се мотор добро загрејао, пилот је дизао руку, сви су
пуштали реп, а затим је дрвена птица дуго још поскакивала док није
успела да се одлепи од траве.
Било је то последњих дана 1910. године када је у Београд дошао
Словенац Едуард Русјан. И он је желео да овде приреди такав један
аеромитинг. Бањица је била далеко и он је изабрао Доњи град, који је
био Београђанима приступачнији, па се могла очекивати и већа
посета. На жалост, јака кошава му је скрхала слаба крила. Он се
срушио на градски бедем, на самој обали Саве. Погреб му је био
величанствен, кроз целу варош, све до гробља. Са балкона „Москве“
Бранислав Нушић му је држао говор: „Ко ти поломи крила, соколе
мој?“ ... „Ево, и небо плаче“ ...Небо је збиља било тмурно,
децембарско. Данас те летачке егзибиције изгледају скромне.
Међутим, то су били прави пионирски подвизи.
Поменуто моје друштво је већ дуже пре тога било обузето
страшћу за свим што је у вези са летењем, које је у свету дотле већ
прилично напредовало. Млади Београђани су се из почетка морали
задовољити прављењем малих аеропланчића од штапића и
флиспапира који су летели помоћу уврћеног еластиша, а две мање
групе су чак покушале да направе и велике „планере“, једрилице без
мотора али већ за праве летове са човеком, на повољном ветру. Тако
је Бан Нушић, син Бранислава Нушића, са Србобраном
Станојевићем (обојица су погинули, после, у Првом светском рату)
пробао срећу скачући са једног брежуљка у Кошутњаку, а моја
маленкост је са млађим братом то хтела да проба на Топчидерском
брду.
Другујући у то време са Баном Нушићем био сам често у дому
његовог оца Бранислава Нушића. Они су становали у Добрачиној
улици, одмах доле на првоме ћошку лево. Ту смо у једном собичку
из авлије правили те мале летилице са погоном на еластиш, док се из
средње собе чуо крештави глас великог старог папагаја који је викао
своје име Лора. Он је био у једном великом кавезу коме се није
смело сувише близу прићи. Папагај је имао опасан кљун кад је био
нерасположен. Мене Нушић није нарочито интересовао. Запазио
сам, само, да пије страшно много црне кафе и да у џепу држи једну
округлу картонску кутију из које, уместо кашичицом, поклопцем
захвата повећу порцију соде бикарбоне, уз чашу воде, каже због
горушице.
Ратови су прекинули цео тај безбрижни дечачки живот.
За време балканских ратова 1912. и 1913. године много
београдске омладине је отишло у добровољне помоћне болничаре.
Ратних болница је било више и у Београду. Било је доста страних
мисија и лекара. Школе нису радиле, у већини су биле болнице.
Затим је било затишје до Првог светског рата. Тада је опет могло
бити школе. Били смо већ и одрасли. У многим вишим разредима
средњих школа постојале су разне дружине. Неке су се бавиле
књижевношћу и поезијом, она из мога разреда певала је и свирала у
тамбурице, некако мешовито. Ишли смо и давали „концерте“ по
Смедереву, Обреновцу, Аранђеловцу, и около (за Београд нисмо
имали куражи). По кафанама смо сами импровизовали бине од
пивских бурића и дасака. Долазила је „елита“ места да нас слуша.
Било је увек пуно. Разуме се гости су седели за кафанским
столовима, јели и пили, а за време паузе келнери су се мували и
носили шприцере, пиво и шницле.
Најзад смо стигли и до матуре. Математика, рецимо, неком није
па није ишла. Учионица где се полагао писмени била је у приземљу,
управо у високом партеру, али се прозор могао дохватити. Преко
пута била је кафана и ту је чекао један матор студент. Уговорено је
било са продавцем погачица да дође под прозор учионице. Они
унутра кобајаги огладнели и питају наставника смеју ли да купе
погачице. Тако дотуре ономе у кафани цедуљче с питањима. Он
напише решење и истим путем га врати кад после неког времена
други тамо унутра огладни и затражи дозволу да купи погачицу.
Слично се могло и преко клозета у авлији но то је био стари познат
трик и ту је већ могла бити постављена у заседи и контрола. Ето,
било је и тога.

МОДА

Кад се матура положи прво се купи штап и „жирарди“ сламни

шешир (погрешно назван „жирадо“). Са штапом се постајало
академски грађанин. Штапове је носила, тада, већина одраслих
мушкараца, а без шешира се није дало ни замислити. (Као
илустрацију да цитирамо реченицу из једног писма са почетка Првог
светског рата 1914. године, где једна мама, која је са децом на брзу
руку избегла у Ниш, пише у Београд и моли да јој хитно пошаљу
заборављене дечје шешире јер, каже, „како ће деца без њих међ свет
на улицу“.) Као што смо већ рекли, многе се даме нису без шешира
ни купале у Сави или у мору. У Београду се тада још на улици могао
видети, понегде, и прави цилиндер од зечје длаке, која се увек
морала гладити да би била сјајна (тако, рецимо, професор Милан
Андоновић, доктор Данић, глумац Милорад Гавриловић, рукавичар
Валек и још понеко). Иначе се често виђао и тзв. „халбцилиндер“.
У опис одела које је тада ношено нећемо се упуштати. Има за то
довољно фотографија, почев од антерија и либадета па до реденгота,
герока и свих доцнијих мода. Ипак, да подсетимо на понешто што је
после потпуно нестало. Тако, на пример, многи су мушкарци носили
круте штиркане крагне и манжетне, што се све закопчавало
нарочитим дугметима на увек белој кошуљи. Мало је ко носио меку
кошуљу у боји са меком крагном око врата. Постојали су нарочити
„пуцераји“ који су све то штиркали и гланцали. Мушкарчићи су
носили дуго још и у гимназији кратке панталоне а горе су имали
најчешће матроске блузе и матроске капе. Код женске ношње
карактеристични су били шешири којих је било малих али и веома
великих обода а могли су чак бити претрпани перјем и вештачким
цвећем. За косу су били утврђивани дугим иглама. За излазак на
улицу жене су често стављале преко лица танак вео „шлајер“. Девојке
то нису чиниле. Испод горњег дела женске одеће носио се „мидер“ са
„фишбајнима“, ушниран на леђима. Жене су волеле да имају што
тањи струк. И мушке и женске ципеле су најчешће биле високе и то
„на шнир“ али и на дугмад којих је било читав низ и која су се
закопчавала помоћу нарочитих малих „кукица“. Старији комотнији
мушкарци носили су ципеле „на федер“, то јест са еластишем са
стране тако да се нога просто сама увлачила. Људи извесних
„угледнијих“ занимања и позива носили су и „гамашне“ од филца
преко ципела.
Младе девојке су недељом пред подне излазиле на Калемегдан а
главно шеталиште била је кнез Михаилова улица и то од кафане
„Албанија“ до раскрснице где је данас Српска академија наука. Ту је
био такозвани „корзо“, и ту се лагано, обично засебно мушки а
засебно женски свет, шетало у редовима, безброј пута горе-доле,
свако преподне и свако предвече. Сваки је ту могао да нађе кога било
ако би му за шта затребао, јер је ту било опште састајалиште
Београђана.
Кад младићи обуку прве своје дугачке панталоне онда је било
важно и одржати им спреда испеглану оштру ивицу — „буг“, јер
играло се и преко дана још „крпењачом“ на пољанчету али је већ
пред вече требало изаћи и на корзо. Зато се онда пред спавање
влажио крпом тај буг и панталоне су стављане да се пресују испод
креветског душека. Требало је мислити и на спољни изглед, јер су
већ почињала и времена првих озбиљних заљубљивања, а била је тада
ту нека Матилда Фигура, ћерка пословође у пекарској радњи Грубера
(ујутру је цела Варош-капија опојно мирисала на чувене румене
хлебове „ко на сунцу печене“). Матилда је била много лепа девојка
са „корзоа“ у Кнез Михаиловој улици, о чијем су суду и мишљењу
сви тадањи београдски матуранти морали водити рачуна.
Одрасли мушкарци су обично носили бркове, браде само баш
старији људи. Ако су то били они брчићи увијени па уфитиљени на
врху онда су мазани „бриљантином“, а ноћу се спавало са
„брковезом“ који је на потиљку био затегнут еластишем (као што
жене спавају са „папилотнама“ у коси).
О моди облачења могло би се, мало упрошћено, рећи да се
угледала више на Беч него на Париз. Па и што се тиче страних језика
који су у Београду преовлађивали до Првог светског рата, могло би
се рећи да је немачки био испред француског (мада су у гимназијама
већ од другог разреда постојала обавезна предавања из немачког и
француског језика паралелно). Трговци су се служили претежно
немачким језиком јер су због набавке робе најчешће морали ићи у
Аустро-Угарску. Тако су и странци најбоље могли у Београду проћи
са немачким језиком. Енглески се скоро уопште није чуо. Француски
јс утицај преовладао тек после Првог светског рата.

ДЕЧАЦИ ОДЛАЗЕ У РАТ

... И као из ведра неба гром, цео тај устаљени начин живота
прекинуо је и из основа срушио рат. Први светски рат. 1914. Већ од
августа месеца мобилисани су, прво, сви мушкарци од 20 а затим
доцније постепено и они од 19 и 18 година. Тако сам и ја тамо
пошао, али то већ више није имало директне везе са самим
Београдом. Био сам један од оних из Ђачког батаљона у Скопљу, па
после одатле изабран са једном мањом групом да учимо за пилоте у
ратној школи у Француској. Пре но што смо тамо били упућени били
смо неко време на Бањици више Београда, где је била прва
аеропланска ескадрила српске војске. Летели смо као извиђачи и
бацали, сећам се, летке изнад Земуна са победоносном објавом о
великој победи руске војске — да је пала аустријска тврђава
Пшемисл. Иначе, силазили смо са Бањице и у Београд, нарочито да
бисмо јели сутлијаш са домаћим слатким од дуња, ту негде код
Цветног трга. Аустријанци су бомбардовали варош али њихове
гранате из топова са Бежанијске косе нису у почетку досезале даље
од Славије, па и то дотле није било баш тако страшно. Тешко ће
варош страдати тек у великој непријатељској офанзиви у јесен идуће
године.
Већ првих дана рата Београд је у журби напустио ко је год могао.
После пак, нарочито у деловима вароши које ни топови са
аустријских монитора нису могли узнемиравати, живот се некако
ипак успео организовати. Наши ровови били су ископани иза самих
железничких шина пруге за кланицу, све обалом Саве и Дунава а
преко пута су Аустријанци с оне стране река били подаље у
врбацима и барама. Тако смо ми, будући авијатичари, иначе
тренутно беспослени, чекајући полазак на пут, стигли још да
изведемо понеки несташлук ту на обали Саве. Направили смо били
змај од летвица и хартије, али не ону обичну „алу“ већ велики
кутијаст, читав мали аероплан. Како је дувала кошава од Београда па
преко Саве, пуштали смо га на дугачком канапу високо чак до изнад
половине реке. Непријатељски војници су мислили да је то богзна
шта, нешто ваљда за извиђање, и убили су се пуцајући из пушака.
И један „монголфие“ балон од флиспапира смо направили, са
мало вате натопљене запаљеним шпиритусом испод отвора оздо.
Тако је балон подигнут топлим ваздухом и ношен кошавом одлетео
далеко преко реке, док се није угасио. Ноћу је то изгледало чаробно.
Били смо још само ситни каплари и неки наши строги официри су
нас извели на „рапорт“ и страшно изгрдили, јер је неко овде могао од
те пуцњаве и погинути. Тај рапорт нам је био први велики зорт у
великом рату у коме смо били тек почетници. После их је било,
богами, и сувише.
Најзад су све формалности биле обављене и ми смо могли поћи
за Француску, у пилотску школу.
У Београд смо се вратили (ко се уопште вратио) после ратовања
на Солунском фронту, тек после 1918. године.
 НЕКЕ НЕХЕРОЈСКЕ ПРИЧЕ

Отуд иде јероплан,

јероплан.
Ја у рову чучим сâм,
чучим сâм.
Узмем пушку, дигнем Гајку,
... ли ти милу швапску
мајку ја...1

Што се тиче ратовања, било их је, хвала Богу, доста у моје време.
Не бих ту много причао јер на то после у животу нисам више много
ни мислио (многи и касније остану преокупирани тим делом свога
живота). Ипак, само да поменем (кад је већ у овој књизи толико
присећања) да је атмосфера у Србији и Београду, нарочито од
анексије Босне и Херцеговине од стране Аустрије, била
наелектрисана и крајње романтично патриотическа. Сви у
добровољце, за свашта. Неки за комите, ми средњошколци за
добровољне болничаре, тамо 1912. године. Тако и 1914. Још
немобилисан, био сам и ја добровољац и усред битке на Церу чуо од
неког старог војника сељака, у опанцима, песмицу која је ево сад
стављена горе као мото овоме одељку. Иначе, мало шта сам од свега
тога икада бележио. Ето, понечега сам се после ипак сетио. Нерадо
оног сувише „озбиљног“. Можда пре оног мало мање мучног.
Сам почетак 1915. Ми још увек на Бањици. Тифус свуд већ
увелико. Тешко је било одбранити се од вашака. У Скопљу, кад смо
оно у старој турској касарни лежали на поду све по тројица на две
сламњаче, тада смо већ везивали на голо тело, око појаса, канап
натопљен у лој, па се ту накупе вашке и онда смо целу ниску
стављали изнад ватре у пећи (била је већ зима) и то полако, па како
их ватра захвати, а вашке пуцкарају као кокице. Затим се везује нов
канап око појаса...
На Бањици смо се сместили у куће које су београдски љубитељи
коња и трка ту имали уз своје ергеле. Нас шесторица ђака, будућих
пилота, нагурали смо шест војничких кревета у једну собицу у кући
доктора Коена (била је на зиду једна слика како смрт вуче на једну
страну полуголу девојку, а с друге стране је не да доктор у белом
мантилу са црвеним крстом на мишици).
Кревети су нам били збијени, и да бисмо дошли до свог, још од
врата смо прескакали један другога. Једне ноћи један од нас поче да
бунца. Сав црвен. Пипнем му чело. Ватра. Ујутру се сетим да је доле
у вароши управник Војне болнице (дотле гранате нису досезале и
болница је радила) наш стари кућни лекар, пуковник Радовановић
(долазио је он кад нам што фали, каже „исплази језик“, извади
кашичицу и препише „прво дан-два испирај гушу овим — а после
гованце у млеку“). Одведемо нас двојица тог трећег. Управо, снесемо
га јер једва стоји на ногама, и ја право па управнику. Оно тамо све
кваке омотане газом натопљеном у сублимат. Отворим врата, а
доктор седи за писаћим столом, и кад нас виде викну: „Шта ћете
овде!?“ Познаде ме и ја му објасних. Виче: „Не прилазите! Раскопчај
му кошуљу и гаће разгрни.“ Учинимо ми то, а оно сав трбух ишаран
загасито црвено. „Што сте ми то довели. Излазите брзо. Наредниче,
води овога нека га одмах приме.“ И залупи врата за нама.
Кад смо се нас двојица вратили на Бањицу у нашу собу, шта ћемо
најефикасније да предузмемо него донесемо на ону фуруну
„бубњару“ једну празну канту од бензина, нагурамо унутра жар и
набијемо озго ниску оних дугих црвених сувих паприка. Били смо
задовољни кад смо кроз прозор видели да је у соби бео дим густ као
тесто и да штипа очи и овде, избивши напоље кроз пукотине око
прозора. Мислили смо — е, све су вашке сад морале поцркати. Кад
смо после то причали оном истом доктору, доле у болници, кад смо
дошли по приздравелог друга, он је одмахнуо главом: „Нису њима ни
очи добро засузиле од те ваше дезинфекције.“ Како је ту било пуно
оних канти са бензином (од „8 литара), отворили смо их неколико и
угурали унутра и сав веш наш и сва војничка одела такође (после
смо их теглили да дођу санћим мање изгужвана). Но сем ових
дугуљастих белих вашију са црном пегом на леђима, које су
преносиле тај трбушни тифус пегавац, било је и оних обичних које су
волеле нашу косу. Не само да смо се ошишали до главе него смо се и
обријали па озго намазали тинктуром јода (јер сем аспирина и
рицинуса обично у рату ништа друго у амбулантама нема). Било је и
горе: биле су неке мале, латински назване „pedicula pubis“, које су се
завлачиле под кожу, па кад се истерају оданде где им је обично
место, оне се попну људима под бркове, па и у обрве. Све се то
морало бријати и мазати свачим. Изгледали смо смешно. Смејали
смо се како смо се смејали много којечему уопште у томе рату, и
мало шта смо узимали озбиљно. Било нам је двадесет година, а све
још ново и необично, ништа још трагично ни тешко.
Било је то у лето 1915. године кад је „Српска аеропланска
ескадра“ била смештена на вашаришту крај Пожаревца и оданде су
она два „блериоа“ (један са капетаном Станковићем, други са
поручником Томићем) летела тамо мало даљс преко Дунава и
извиђала логоре аустријских трупа, зсмљана утврђења по острвима
на реци и смештај лађа „ шлепова по врбацима тих острва. Извиђачи
смо били ми, нас шесторица ђака, сада већ поднаредника. Чекали
смо да нас пошаљу у Француску да учимо за пилоте.
Ту нам је из Крагујевца долазио пуковник Васић и ми смо из
аероплана (назив „авион“ је дошао тек доцније, у рату) бацали
његове бомбе. Неке чудне бомбе које су се распрскавале у ваздуху и
палиле жито на огромним пространствима. Тако је требало да буде
спаљено оно у Банату. За то смо се вежбали.
У међувремену, долазио је ту још и мајор Танкосић. Он нам је дао
карабине са дум-дум мецима да их носимо при тим извиђањима.
Митраљеза тада још није било (сем неког неуспелог усамљеног
покушаја). Једном смо с њим пошли до обале Дунава где су били
његови Босанци. Што је још остало од „Младе Босне“, избегло је
после атентата. Ровови су били на самој обали, у врбаку. Преко пута
исти такви, аустријски. У Танкосићевом шатору, уместо војничког
кревета, сламарица на сандуцима, а на сандуцима пише „не тумбај —
динамит“. Ту недалеко и она кафаница бившег пристаништа у
Дубравици. Босанци седе у њој и играју карата. Попију понешто. У
рову оставили само „дежурног“ да представља целу чету. И то овако:
на грудобран поређали даске и на њих учврстили пушкс, метар-два
далеко једну од друге. Обараче им повезали жицом, а „дежурни“
седи позади у ладовини под врбом „ с времена на време окине тако
по неколико. Кад се испразне, зађе и полако их опет напуни, и
Аустријанци знају да нема шале, да су сви на стражи.

Иначе, вежбали смо да и на аероплану уредимо као неке

нишанске справе за бацање бомби. Бомба, највећа тешка 10 кила,
бацана је тако што би је, обешену на дршци од жице, држао извиђач
руком спуштеном споља поред седишта, па кад одока оцени да треба,
само је пусти. Прикивали смо споља на труп ексерчиће, преко њих
нишанили. Али било је простије само оком, осећајем оценити. Тако
смо гађали једну дивљу крушку на некој ливади па, богами,
потрефили.
У тим „блерио-бипласима“ (пилот и извиђач) седело се отворено
до појаса. Мотор од 70 коњских снага, а брзина аероплана око 60 до
80 километара на сат. Мотор пали механичар покренувши рукама
елису, а док се не загреје и добије пуну снагу војници држе аероплан
за реп и пусте га кад пилот подигне руку.
Учили смо се и на тзв. „пингвинима“, малим блериоапаратима са
скресаним крилима и са слабим моторима, који су могли само брзо
трчати по пољани, али не и полетети. Но и то је било тешко јер су се
апарати заносили и превртали, те смо брзо поломили оба, колико их
је и било.
Зато су нас послали у Француску (у лето 1915. године) где је
обука била са двојним командама, тако да је ученик следио покрете
и упутства учитеља. У међувремену, српска се војска повукла преко
Албаније на Крф, а ми смо из Француске дошли на Солунски фронт,
у тамошње француске ескадриле.

НЕХЕРОЈСКЕ ПРИЧИЦЕ И ДАЉЕ, АЛИ СА

СОЛУНСКОГ ФРОНТА

Ратни авијатичари се најчешће замишљају као хероји који гину

славно, а странице историје пуне су њихових врлина. Али тај славни
живот има и својих нехеројских дана. Тако је то било и у
ескадрилама на Солунском фронту. То велико ратиште је било једна
чудна мешавина десетак нација, чак и раса; поред разних белих
европских закрвљених народа, били су ту и жути Анамити и мрки
„Бикои“ из француске Африке. Више стотина хиљада људи које је
требало снабдевати опремом, оружјем, па и храном, јер на малој
територији околине Солуна није рађало ништа. Али Немци су
потапали транспорте фригорифираног меса из Аргентине и „дорнед-
бифа“ и недељама није било меса. Тада су Французи почели гајити
огромне фарме питомих зечева и у менажама, под шаторима су се
почела појављивати бела зечија печења. Но, и с тим је ишло тешко у
почетку. Довољно је да неко с краја стола викне „мијау...“ и залогај је
застајао у грлу. Дуго је требало да се питома зечевина прими као —
зец.
Ескадриле су биле у пољу између Вардара и Солуна. Крајем 1916.
године није ту било неке веће активности. Цела организација
авијатичке службе тек се полако формирала. С времена на време
ишло се на неко мање извиђање, артиљеријску реглажу или
бомбардовање. Група Воазена, три ескадрилс, обављала је овај
последњи посао. Летело се само сасвим рано ујутро. Мотори су
загревани још по мраку а на измаку ноћи стартовало се. Око шест
или најдаље седам сати ујутру сви су, или обично сви, били опет ту и
све је било мирно до сутра ујутру. Механичари су прегледали
моторс; правили црвенс кружиће и писали датуме око понеке рупе
од шрапнела на крилима, а затим су играли даме (нешто између
мице и шаха) под пољским хангарима и шаторима.
Почетком пролећа корњаче су на све стране измилеле на сунце и
то јс подсетило Анамите и Африканце на њихове далеке отаџбине.
Зачас се у њиховим менажама почела појављивати супа од корњаче
па и читава права печења. Чак су и змије проглашене за деликатес.
Неке нарочите змије из траве, кажу изванредно укусне, окретале су
се нанизане на пруће пободено око жеравице на земљи; онако
отприлике како аласи на Дунаву пеку понеки пут „протфише“
набијене на гранчице врбе око ватре, окрећући их полако као на
ражњу.
Механичари су ишли и у лов („на лајм“) на чворке и шеве по
стрњикама и жбуњацима далеке пусте пољане, па чак и на врапце.
Плех, онај обични црни плех (на коме се, рецимо, и прасе иначе
пече) испуни се стотинама мајушних очерупаних врабаца (а врабац
кад се очерупа није већи од ћевапчета) и све се залије озго
маргарином или кокосовом машћу, па се после, испечено, сече
ножем скроз као тесто, у парчиће.
Ноћу се ишло до оближњег језера Аматова (сат-два донде, а
толико и натраг) наоружани карбидским лампама и дугим моткама
(од старих авионских крила) са жицом на врху. Лампа се остави на
обали обраслој рогозом; искусни стрелци, сакривени у мраку,
набадају својим дугим копљима стотине огромних жабаца који су се
окупили и пиље својим буљавим очима у светлост; пребацују их
преко главе у позадину где их организација дочекује, сече великим
касапским ножем напола, горњи део баца устрану, а са задњих
батака дере кожу вешто као да свлачи рукавицу с руке — и трпа у
торбу. Кажу да печење није ништа горе од ма ког пилећег.
Лов је постао велико занимање у време изван службе (а дани
рђавог времена, рецимо са кишицом или ниским плафоном облака,
били су такви). Измишљана су стално нова и све укуснија печења.
Крећући ка северу, на језеро Аматово наишла су, с југа, јата дивљих
патака и гусака. Али пуцати се није смело. За пуцањ у позадини
фронта казне су биле драконске. Подофицири, пилоти и механичари
били су у заједничкој менажи. Брзо јс направљен план. Иницијативу
су дали механичари ловци (жаба). Пилоти подофицири у
француским ескадрилама су обично били регрутовани (добровољно)
из париских фабричких предграђа, бициклисте, боксери, спортисте.
Све младо — па и лудо. Тадањи аероплани су називани у разговору
„кокошарницима“; и збиља било је ту мотака, летвица и жица као на
правом кавезу. Пилот је седео напред у отвореном чамцу, као на
каквом балкону, а „етеве,“ један мали ветроказ поред њега напољу на
ветру, није смео показивати брзину већу од 60 км на сат, због
опасности од „ангажовања“ (кад команде постају недовољне), ни
мању, због опасности од губитка брзине. Дакле, поглед је за ловца
као на длану. Па и изговор је лако нађен: мотори се преко дана
ретуширају, ћелије регулишу. То све предвече треба и испробати.
Језеро је иза брда, не види се са места где су стари сандуци
распакованих аероплана служили официрима уместо шатора.
Први је покушао један мали каплар. Дошао је био из ровова где је
био зарадио већ Ратни крст са звездицом око неког немачког
митраљеза на Марни пред Паризом. Пробао је свој реглиран авион и
— замакао тамо мало и иза брда. Био је већ помало сумрак (преко
дана се није летело због топлотних вртлога), а атерирао је у дну
пољане, а механичари су са жица „кокошарника“ поскидали нешто
целих патака, или само одсечених шија или крила, запетљаних у
жице. Други су, у ноћ, донели других неколико побијених, које су
чамцем покупили из рита.
Била је то тајна, раскошна гозба. Једном, двапут, али трећи пут
уместо гозбе велики зорт; истраге; казне. Свима је пресело. Наш
каплар се био осмелио у своме лету при коме је самим точковима
додиривао површину воде, како би испред себе дигао јато патака или
гусака које је било већ легло за спавање — а једно, некако баш
тврдоглаво, није хтело полетети на звук тога баука који се
приближавао — те је он мало више пикирао и закачио точковима
високу трску шевара. Преврнуо се са „пуним мотором“, није стигао
ни да га угаси. Механичари који су у чамцу чекали да покупе дебеле
птице из баре, једва су стигли на време да га за ноге извуку из муља.
Уста, уши, нос, све је било пуно блата. Вештачко дисање итд. и
некако се извукао — али је недељу дана касније био „касиран“ тј.
деградиран од високог капларског чина на простог редова — и послат
у пешадију, у ров (вратио се у ескадрилу после неколико недеља,
овога пута са палмом на Ратноме крсту, опет ваљда због неког, сада
бугарског, уништеног митраљеског гнезда).
На фронту није било кажњавања затвором. Чему би то служило?
Ако је ескадрила била близу какве вароши, кажњавало се забраном
изласка недељом, или када је већ падао ред. Ако је преступ био тежи,
ишло се и до „касирања“ и слања у ров. Није ни то било ретко. А било
је увек разних повода за несташлуке — и за казне. Било их је и на
фронтовима затим. Пуно разних. Тако је опет неко измислио, тамо
доле на Вардару пред Солуном, да кад дува јак ветар „вардарац“
(нешто слично београдској кошави), мали кодрон може да иде и
натрашке. Прелети се прво аеродром, с ветром у лице, па на крају
аеродрома одузме гас до минимума а авион се мало пропне тако да
брзина ветра постане већа од брзине авиона. Ветар полако носи
авион уназад и овај онда цео аеродром прелети идући натрашке — на
запрепашћење шефа ескадриле кога би необичан звук мотора
подигао из његовог аеропланског сандука, са поподневног спавања.
Једва су то искоренили пре но што је први мали кодрон (иначе веома
стабилна машина) склизнуо на крило, под губитком брзине, са те
мале и недовољне висине на којој су се обично приказивале разне
циркуске вештине.
И многи наши пилоти такмичили су се често са својим колегама
Французима, са којима су били измешани у истим ексадрилама. Није
ту било само несташлука, било је, покаткад, и разних незгода свих
врста. Умешао би се чак и алкохол. У француској војсци спадао је у
обавезно следовање „кар д’ пинар“ — четврт литра вина — уз сваки
оброк. Преко тога, како је ко вешт да набави. Седели, тако, једног
дана под шатором неки наши пилоти у једној француској ескадрили,
на неком пустом пољу, пред Битољем. Тек ће се појадати капетан
Петрашковић: „Данас ми је слава, а каква је то слава, до ђавола, кад
не могу да вас почастим вином ни мастиком!“ У тај час паде му на
памет спасоносна идеја. Наговорио је механичара да одреди неки
„фарман“ за пробу. Уздигао се изнад превоја Горничева и упутио ка
Соровићу до кога није било више од двадесетак минута лета. То је
било мало грчко село, но била је ту и кафаница.
Другови су га чекали два-три сата. Требало је да се већ одавно
вратио. Завладала је нервоза. Француз, шеф ескадриле, побеснео је.
Кад одједном тамо на друму нешто даље од поља где тутње камиони
ка фронту и натраг помажу неком да се извуче, и ето ти га преко
пољане сав исцепан капетан Петрашковић, мртав пијан и натопљен
бензином, мастиком и крвљу, довуче се некако до ескадриле.
Капетан је у Соровићу испробавао ракију у неком подруму све док се
није напио, па је онда натоварио вина, ракије и пршуте у аероплан и
кренуо натраг. Закачио је мало о литицу Кајмакчалана („Откуд ту да
се испречи на сред пута!?“) и једва је остао жив. После је говорио
како му није жао оног уништеног апарата, богата је француска
држава — направиће други, него жао му је оних шест флаша што
одоше у парампарчад. Због недисциплине било је оно „појео вук
магарца“, али је капетан Петрашковић (био је то иначе ваљан
официр, и на грудима је носио звезду са мачевима, из пешадије)
ипак скупо платио. Не одмах. Тек после рата, повређена кичма је
издала и он је од последица повреде умро десет година доцније.
И једном се Французу нешто слично десило. Мање трагично,
више трагикомично. Опет из неке од ескадрила пред Битољсм. Била
је то грозна пустиња. Нигде ни села нити какве разоноде, месецима.
Али Французи морају да праве „ревејон“ и дочек Нове године. И
удешено је да један подофицир, кад буде возио први дотрајали авион
у депо, у Солун, и оданде довозио нов за ексадрилу — тамо купи све
што треба. Отишао он лепо донде. Купио све што треба и пошао
натраг. Међутим, ту је било пуно планина, језера, магле, снега и
ветра. И све је то захватило нашег пилота. Уз то још и зима. Он баш
зато понео и бидон (плехану војничку чутурицу) „њола“ (војничког
рума из следовања), те се загревао уз пут. У ескадрилу није никада
стигао. Промашио је некако и Кајмакчалан и Пелистер, и да није
било италијанских новина (а Италијани су држали фронт у
Албанији), не би се никад знао завршетак. Овако су оне донеле слику
једног разбијеног „фармана“ на аеродрому код Елбасана, а из
рушевина на све стране расуте лорфе од картона, лампиони од
хартије, бркови и браде од кучине, конфети, и цео карневал — а они
били претрнули очекујући непријатељске бомбе.
Поред тога депоа у Солуну, где су пристизали као делови у
сандуцима и ту монтирани нови авиони, било је ту и центара за
тренирање. У Микри и Седесу била је српска школа. Многи пилоти и
извиђачи, после хероји из Вертекопа и Врбена, прошли су кроз њен
тренинг. Летуцкало се ту по околним пољанама и чистинама.
Такозвани „раз-мот“ (летење уза саму земљу) било је особито
задовољство, при брзини не већој од аутомобилске а при
прегледности коју је давало отворено седиште испред апарата (мотор
је био позади крила). Но политичке прилике биле су чудне на томе
делу неутралне грчке територије. Грчка у почетку још није била у
рату (зато су Бугари и Немци одмах и застали били на самој граници
код Ђевђелије и Битоља). Грчка војска је била још неутрална. Био је
тако и некакав њсн логор с те стране изван Солуна. Одатле је сваког
дана ишла у Солун чета страже с војном музиком и тамбур-мажором
на челу, и после смене враћала се отуд. Досади некоме од наших да
их гледа у пуној мирнодопској паради, у маршу друмом, и притера
једном свој „фарман“ до над сам друм. Далеко испред војне банде
спусти крило до висине телеграфских чашица на бандерама, јер у
друм није смео ни гледати да се не би ошамутио. Овако је, уосталом,
најбоље удесио висину да точкови дођу једно два до три метра изнад
површине друма те да нема опасности да посече главе музикантима
— а да овима ипак изгледа да ће ала налетети на њих. И збиља, и
тамбур-мажор први, и трумпете и бубњеви, све је то зачас било по
јендецима лево и десно од друма и цела парада и дисциплина
отишли до ђавола. Ово се после допало колегама, на суседном
француском тренинг-летилишту, па је најзад морао, на грчки
званични протест да интервенише и сам главнокомандујући генерал
Сарај (који се у себи ипак морао слатко смејати) да „кривци буду
примерно кажњени“.
Међутим, ту одмах мало даље био је енглески аеродром
(енглески део Солунског фронта био је с те стране, а ни сам фронт
није био нарочито далеко) и ујутру зором при првим зрацима сунца
могао се видети њихов дугачки благајник како, са чантром какву
имају трамвајски кондуктери, шета пољаном и чека повратак својих,
који су пошли још пре два-три сата, по мраку. Како који авион
атерира, пилот се извлачи из комбинезона прилазећи благајнику, а
овај уписује у свој блок број сати и минута за свакога и исплаћује му
— у злату — колико је заслужио. Увече ће то код „Tour Blanche“ у
Солуну бити уситњено, уз пиће и песму.
Помињући овде тај знаменити дансинг, не могу а да се не сетим
како је сам Солун био тада један фантастичан центар свега и свачега.
Био је позадина, жива и бучна, далека од фронта, а тада вароши у
позадини нису ни знале шта је то бомбардовање из ваздуха, како је то
било после у Другом светском рату по целој Европи. Свих ових
неколико стотина хиљада Француза, Енглеза, Срба, Грка, Италијана,
па и Руса, прошло је туда, задржавајући се дуже или краће. Ту су
били штабови, болнице, главно снабдевање — а поред свега забава.
Иако аеродроми нису били баш тамо у планинама, близу ровова, већ
овамо дубље у позадини, па неки и близу Солуна, ипак је живот и ту
био само онакав какав је рат допуштао. Велико искушење био је онај
ноћни Солун који је издалека светлуцао као ватромет. Само, он је са
свим својим привлачностима био нама тешко доступан. Требала је
нарочита дозвола која се тешко добијала, и уз сасвим изузетан
разлог. Па и са том дозволом, ноћни барови и забаве, бар нама
нижима у војсци, били су забрањени. Патроле су крстариле свуда и
проверавале дозволе и папире.
Срби су се најтешње дружили са Французима. Ми подофицири са
француским подофицирима. По ескадрилама је било много пилота и
механичара из фабрика у париским предграђима, све веселих и
довитљивих младића. Убрзо су они пронашли решење: Лако је било
набавити у Солуну цивилно одело. То су свршавали они који су ишли
тамо службеним послом, за снабдевање. Онда се у први мрак
излазило на друм за Солун где су пролазили камиони (најчешће
енглески) и на каквој окуци, где кола успоравају, качило се позади и
ускакало, а пред Солуном искакало и у помрчини, у каквом
жбуњаку, пресвлачило у цивилну одећу. Тако се слободно могла
проводити ноћ у великоме и сјајном бару и дансингу „Tour Blanche“
код Беас-куле. Пред саму зору, опет на периферији града,
пресвлачило се у униформе и качило остраг на камионе. У
ескадрили није било претеране строгости, најгоре су биле оне
патроле у вароши и њихове драконске казне.
А за дансинг код „Tour Blanche“ вршене су и од наших сасвим
стручне припреме: ђак-наредник (ево где смо већ аванзовали у
нареднике) Прока, који је са Крфа дошао из пешадије, са Медаљом
Обилића на грудима и са виолином у војничком сандучету, био је
верзиран у уан-степу и фокстроту, који су се тада баш појавили у
далекоме свету, иза фронтова. У дуге кишне дане сакупљао је он
остале неупућене и почетнике под велики хангар од цераде и ту је,
испод високих крила „фармана“, цртао кредом стопе по набијеној
земљи и нумерисао бројевима. Онда је он свирао арију на својој
виолини и бројао гласно такт а ђаци „танчула“ су као медведи
трупкали својим цокулама по обележеним стопама и бројевима, и
грешили. Код Гркиња се, после, код „Tour Blanche“, завршавало
перфексионирање.
Но, кише су пролазиле, тренинг се завршавао. Одлазило се на
фронт — и гинуло.
 ТАКО ЈЕДНО, ПА ЈОШ ЈЕДНО
БОМБАРДОВАЊЕ

Солунски фронт. Шпијуна Грка има и с оне стране линија.

Достављено је тако да ће у Ксанти, на крајњој линији бугарскога
фронта, доћи у инспекцију главнокомандујући фелдмаршал
Макензен. Увече је издато наређење. У три сата ујутру засвирала је у
логору труба, оно ситно брзо буђење и устајање. Пале се карбидске
лампе. На пољани већ тутње мотори које механичари загревају. У
нервози се облачимо, доручкујемо на брзину. И по два-три пута се
трчка из шатора међу маслине у мрак. Нервоза стеже стомак до
грчева. Најзад се полази. Ту су три ескадриле бомбардера, укупно
око двадесет „воазена“ и пратња од шест ловаца „њепора“.
Авиони се споро вуку хватајући висину, како ко може. Са мном је
Француз Моренас. Око сто кила он, а толико и ја. Обучени онако
тешко; то је више него много. Једва достижемо висину од 1200
метара. Више не може, што више вучеш нагоре, авион застаје и
пропада. Наш авион је најнижи у групи.
У авиону отворено, као у чамцу или на балкону. Свеже. Пријатно.
Нервоза је заборављена. Сунце излази тамо негде изнад Свете Горе.
Десно доле је море, лево, сасвим близу, нека планина. У шуми
угљари пеку ћумур. Машу нам рукама. Кавала доле на стени као рт
дубоко у мору. Бели авиони се полако сустижу и престижу. Како ко
може одржава висину и брзину, да се не бисмо растурили. Три сата
тако. Далеко је то тамо, преко 200 километара, а ми идемо брзином
од највише 80 километара.
У отвореном чамцу авиона, ту међу ногама, нешто трчкара, мало,
сиво, лево-десно. Миш. Авиони су били на пољани, без хангара, и он
се увукао, ваљда, да лиже онај зејтин испод мотора. Најзад је нашао
малу рупу. Несрећник, видим га кроз стакло на поду како, са
раширеним шапицама, нестаје у дубини.
 Најзад се у долини, испред првих авиона, појављују црни
облачци. Значи стижемо. Такозвана бризантна зрна са црним димом,
измешана са белим шрапнелима. Кроз урлик мотора чујем тресак,
тргнем се и стигнем да видим крај самог десног крила како је
шрапнел сручио снажан сноп куглица, а кошуљица склизну доле у
дубину. Кад човека гађају појединачно онда смо у школи учили да
треба мењати висину и правац да би се заварао онај доле, али кад
овако бију насумце у гомилу, нема шта да се покушава.
Бомбе су ношене, усправно поређане, са спољне стране трупа на
једној импровизованој дасци, притегнуте каишем. По шест са сваке
стране (биле су то гранате за пољске топове само са додатним
лименим репом). Прво се кукицом извуку осигурачи испод упаљача,
затим откачи каиш и онда руком гурне, једна по једна или више
одједном. Оне се прво тумбају док им реп не усмери правац.
Смањују се брзо и нестаје их у измаглици доле, и тек неко време
затим појаве се букети димова и експлозија. Доле су куће,
железничка станица, некакав манастир, шта ли7 Рекли су нам да је
можда баш ту Макензен. Бомбе отпушта како ко наилази, онако
одока (нишанских справа није било). Затим оштар заокрет па натраг.
Около круже наши ловци. Непријатељских нема.
Ипак, одједном, гура ме у леђа Моренас: „Un Boshe“, Шваба. Где?
Још је ниско доле. Да, авион са дугим трупом. Крстови се, разуме се,
не виде. Треба што пре измаћи. Вичем кроз тутњаву мотора, коме
сам дао пун гас, да ми свом снагом притисне рамена и леђа, јер су ти
„воазени“ били чудне машине, ако хоћеш брже, мораш га, уз пун гас
гурати надоле, а ту је тврд и треба ти сва снага руку и рамена да
савладаш палицу. Зато треба и онај отпозади да помогне. Зорт је,
богами, велики. Сами смо, јер смо, претешки, били и најспорији и
најнижи. Зверам уоколо, горе-доле, несвесно осећам нешто више
главе у плавоме небу... но то је само месец, блед, велики, заронио ту
у касно јутро. Време ужасно споро пролази...
Ипак је прошло. Измакли смо. Лакше се дише (треба објаснити
да, иако је и „воазен“ имао митраљез, он онако спор и тешко окретан
није имао никакву шансу против једног ловца. Уз то ни падобрана
тада још није било — дакле, ствар је ту била потпуно јасна).
 На видику лево је острво Тасос. Речено нам је да се ту налази
један мали помоћни аеродром. Срећом, не треба нам. Ипак кажем
Моренасу да провери колико још имамо бензина јер нам треба
летети још три сата, а казаљка на сату за бензин нешто ниско пада.
Он устаје, дреши опасач панталона и спушта га у резервоар који му
је ту иза леђа (све је то онда било ето тако, веома примитивно). Каиш
се савио и не дохвата дно. Сув је. Нема, дакле, шале. Тасос смо већ
изгубили. Хајдемо сад, па докле стигнемо. Но ускоро ево и мотор
нешто „кашљуца“ (мотори су тада још били веома непоуздани, сваки
час им понешто фали). Ево и на оном сату његовом опада му број
обрта. Гледам доле има ли где ако се будемо морали спустити.
Одједном видимо доле на равноме песку уз море једног нашег ловца
где се спустио. Значи, ту може, а и према карти изгледа да је већ
изван бугарских линија. Хајде да не ризикујемо даље. Лакше је
спустити се док још мотор како-тако ради него после без њега, ако
стане. Бирамо терен.
Сад изблиза не изгледа тако погодан као оно озго. Неке мочваре.
Кратки смо и авион се набија у неке трске, шта ли, и усправља на
нос. Добро смо, али су точкови искривљени...
Сели смо на песак. Сунце пече. Преко мора у даљини плава Света
Гора. Где ли смо, Боже, заправо? Где ми, а где Бугари? На томе делу
фронта били су Енглези, али линије њихових и бугарских ровова
нису биле близу. Између њих је била пространа „ничија земља“
којом су крстариле патроле. Одједном тамо кроз трску неки
коњаници, ко оно у вестерн филмовима. Пришли, њих тројица-
четворица. На главама шешири са широким ободима, око врата
мараме као скаути. Пушке на коњу у футроли. Као оно каубоји —
енглеска коњичка патрола. Дали нам конзерве. Чудне неке,
пробушиш ножем и сипаш воду у рупицу (или у нужди, где нема
воде чак и „ма шта било“)… а оно прокува, или се смрзне пиће у
другој, рецимо за тропске прилике. То су, у ствари, по две кутије
једна у другој, а између њих смеса која, кад се окваси, прокува или се
смрзне. Тако смо и ручали. Они одоше даље. Нађосмо се и са оним
Французом чији смо видели авион озго, тамо даље на песку. На
трупу авиона пише крупно „Ниночка“ лепом ћирилицом. Он и ја у
француским униформама објашњавамо се на рђавом француском.
Онај трећи, једини Француз, исправља нас и смеје се. Био је то Рус,
добровољац код Француза, а девојка, коју је оставио негде тамо у
далекој Русији, зове се Нина — Ниночка.
Склонили се ми даље од авиона у трску и шипраг, за случај да
наиђе каква бугарска патрола, и чекали. Морају наши неког послати
да види шта је с нама, јер су нас морали ипак видети, мада смо били
последњи. Време је пролазило. Сунце пекло. Осмелили смо се и
окупали у млаком мору и... чекали. Богами, није било весело... Тек
пред сумрак се зачу зујање далеког мотора. Срећом — са стране од
Солуна, иначе је могао бити и немачки. Спустио се један ловац
„њепор“ са два седишта. Дошао по Француза-Руса и одвео га. За нас
двојицу, каже, не зна ништа. Њему су рекли само за свог човека, а за
нас се ваљда брине наша ескадрила. Остали смо да чекамо.
Смрачило се. Пошли смо мало уоколо не бисмо ли нашли какву
напуштену колибу или какав било заклон. Нигде ништа, нити икога.
Чак ни лавеж паса у даљини, само жабе у трсци и барске птице. По
карти смо већ раније разабрали да се налазимо у пространој пустој
делти реке Струме на ушћу у море. Склонили смо се, најзад, у
шипраг на парче неког топлог сувог песка. Појели остатак оних
енглеских конзерви. Навукли поново летачке комбинезоне и некако
продремали ноћ. Комарци су несносно уједали.
Ујутро рано ипак су дошли по нас. Био је то мали каплар Жирар.
Успело му је да нађе боље место за спуштање него оно ми. Збили смо
се нас двојица на задњем седишту за митраљесца и тако
преоптерећен авион једва се одлепио од песка. Кажу да је после до
нашег оштећеног авиона отишла торпиљерка са механичарима да
скину мотор и још понешто, а остало да полију бензином и спале...
Бомбардовање Ксантија Макензен је ипак преживео. Но једном
другом приликом је тако јављено да се нека висока команда
непријатељског сектора налази у селу Богородици, ту негде између
Дојрана и Ђевђелије. Е, ту је све било нешто друкчије. Ту су ровови
били густо испреплетани и сасвим близу један другоме (тако да је
једном мој несрећни колега Сержан Кабан био оптужен да је бомбе
сручио у наше сопствене ровове и убио осам афричких „шасера“). Ту
се позади отварала долина Вардара и пролаз кроз Демир-Капију
даље ка Скопљу. Тај пролаз је чврсто брањен. На брдима више
Ђевђелије било је постављено више противавионских батерија (тада
није још било баш правих противавионских него су то били обични
пољски топови, само подешени да могу цеви управљати навише). Те
су батерије својом брзом паљбом стварале испред авиона читаву
једну црну густу завесу од метака који су се распрскавали. Обићи се
није могло, него просто зажмурити и проћи право кроз њу. Да не
причам баш све појединости, признајем да је било „срце у петама“ а
страх стегнуо грло, мозак престао да ради а кроз стакла пилотских
наочара не види се више ништа јер се низ њих слива зној са чела. Да
сам сам, окренуо бих се и побегао, овако из групе — никуд. Додуше,
били смо растурени по висини, колико је ко могао свој авион да
извуче у висину. Испод нас био је само авион-канон (авион са топом)
оног истог каплара Жирара из епизоде бомбардовања Ксантија.
Случајно баш кад сам погледао доле, посред његовог апарата блесну
пламен. Мали пламен и мали облак дима. Погодили су га. Није се
распао, нити букнуо. Некако као мртав лист склизнуо је надоле.
Испод њега је било пространо плаво око Дојранског језера. Као какав
велики бели цвет задржао се једно време на површини воде, а затим
је тонући поплавео и полако нестао...
Сручили смо наше бомбе онако како смо наишли, и не гледајући
где и како, на то сеоце малених блатњавих кућица, каква су била сва
македонска села иза линије ровова, и суновратно се окренули назад.
Они доле у ескадрили на пољани (јер правих аеродрома није ни
било него само равних ливада) сачекују авионе који се враћају,
растурени, слева-здесна, летећи високо или ниско... и нагађају јесу
ли сви ту... ко је изостао. Овога пута био је то мали каплар Жирар.
Алзашанин који је једва говорио француски кад је дошао у
ескадрилу. А дошао је на чудан начин. Био је шофер неког немачког
генерала и у оној општој гужви битке на Марни, где није било ровова
него често и измешаних стрељачких стројева, просто је притиснуо
ногом пун гас и довео генерала у француске редове. За награду је
тражио и дошао у авијацију. Шкрти Французи нису му дали већи чин
од капларског, кажу не може бити прескакања већ треба по реду.
Није тај даљи ред дочекао.
Једном тако чекамо, нема само још Де-Лупија. Кад ето ти га
најзад сасвим ниско, као да се једва вуче, и како је достигао крај
пољане набио је нос авиона у траву. Митраљезац се већ извукао из
згужваног платна и жица. Де-Лупи мртав. Како, па све је око њега
скоро читаво? Кад доле — крв низ ногавице комбинезона. Био је то
сасвим мали комадић челика од гранате који му је покидао црева.
Пилот је ипак имао снаге да доведе авион натраг, али само до
почетка пољане.
Кад сам већ почео, ево да додам само још, тако, један-два детаља,
тек потпуније илустрације ради:
Најгори посао који човек може да добије није бомбардовање него
артиљеријска реглажа. Њу су вршиле ескадриле „фармана“ (они су
могли да понесу мање терета те нису ишли у бомбардовање). Обично
се надлеће нека непријатељска батерија коју треба да туче нека наша
батерија. Све је то у планинама. Доле разне провалије, камењари и
шуме. Понегде неко бивше село разорено и пусто ту одмах иза
сплета ровова и бодљикавих жица. Непријатељске батерије су обично
скриване у некој урвини, али се познају по томе што се разазнају
земунице за посаду и муницију и стазе које воде ка укопаним
топовима.
Посао је овакав: Човек се ту горе окреће по десет-двадесет
минута, све укруг, и гледа где падају гранате наших топова. У то доба
није још било бежичних телефона ни „токи-вокија“ него само
телеграф са Морзеовом азбуком. Извиђач њоме откуцава озго онима
доле шта треба да раде: толико метара лево или десно, ближе или
даље... све док се не погоди циљ. Да, али су они доле већ позвали у
помоћ своју авијацију и ето ти ловца са великим црним крстовима на
крилима. Борба је ту увек неравноправна...
Ево само једног случаја. Пилот је био мој друг Синиша
Стефановић (доцније је погинуо), а извиђач капетан Хођера. Метак
из Швабиног митраљеза разнео је лист на нози капетана Хођере. Крв
је обилато лила. Вентилатор мотора ју је распршио тако да су и
крила била црвена. Синиша је успео да побегне и чак да нађе неко
превијалиште ту негде близу, у долини. Поломио је само точкове на
неком уском пољанчету, али је рањеника донео скоро до самог
операционог стола где је, тада млади, хирург Коен у последњем
тренутку спасао човеку живот.
Ово нисам видео. Испричао ми је Синиша. Завршићу, пак,
казивање о том првоме рату само још једном малом узбудљивом
сликом коју сам видео (а видео сам их многе): Били смо једном тако
на некој реглажи. Недалеко од мене у ваздуху био је опет један мој
друг, Француз (Питансије де Монтињи), кад му је немачки ловац
погодио резервоар и запалио бензин. Избио је дим. Кад му се пламен
приближио, видео сам како се пилот извукао на ивицу трупа авиона
и скочио... Изабрао је лакшу смрт. У то доба падобран још није
постојао.
Ето тако, било је свега тога тамо. И још много чега другог.

ДВАДЕСЕТАК ГОДИНА ДОЦНИЈЕ

Но године су прошле затим, и пошао сам и у Други светски рат.

Питала ме жена: „Зар ти немаш свој официрски сандук?“ Понео сам
руксак и у њему цивилно одело, за сваки случај, шта ја знам, може
опет требати за нешто. И послужило је.
Заробили су нас Немци у Сарајеву. Било нас је ту, кажу, пет-шест
хиљада официра (био сам резервни мајор). Њих Немаца мало.
Сувише су брзо ишли и они први одоше даље, а Гестапо још није био
стигао. Неколико дана није имао ко ни да нас негдс смести ни да нас
храни. Никакве наше војне организације није више било. Били смо,
додуше, прикупљени у некој великој касарни, али смо слободно
ишли у варош за ручак и вечеру, па и на спавање. Некако се
спријатељим ја са једним нашим маринским официром и решимо
нас двојица да не пођемо у заробљеништво. Он поскида ширите и
сјајну дугмад са своје униформе, ја извучем свој цивил, а униформу
полијем гасом и спалим у шпорету једне напуштене куће (Сарајево
су били бомбардовали италијански авиони и многе куће су биле
напуштене), и узмемо ти ми лепо, нас двојица, собу у хотелу
„Европа“.
Чујемо да су у тадашњој Већници почели давати објаве
избеглицама. Умешамо се и ми кроз једно прозорче остраг, тамо иза
зграде, добијемо за по пет стотина динара „аусвајсе“ са правим
немачким штамбиљима. Немци још нису имали своје особље ни оне
„блиц-медл“ па су ангажовали домаће дактилографкиње из
Општине, које су знале нешто немачки, а ове се снашле те помогле и
народу и себи.
Таман ми тако удесили, кад по зидовима излепише велике објаве:
ко се буде пресвукао у цивил биће стрељан. Оно ERSCHOSSEN баш
црно и крупно. Дакле, нема шале, ипак ћемо морати са осталима.
Мој пријатељ почне опет пришивати она сјајна дугмета и ширите, а
ја шта ћу„ Видим неке наше официре да нешто купују код Тилера. То
је била једна радња за све официрске потребе наше дотадање војске.
Уђем и ја тамо, кад тамо пуно немачких официра, купују и они.
Питам ја имају ли какву готову униформу за мене. Кажу, нема, али
може за 24 часа да се нешто сашије. Те сад, веровао ми ко или не,
стојимо ми, барабар немачки официр и ја, пред оним троделним
огледалом и шнајца нам узима меру... Одело ће као сутра бити
готово и без пробе, носе га радници кући да се сашије преконоћ.
И униформа ми је (каква-таква, без пробе) збиља била сутрадан
готова. Обучем је ја и пођемо обојица у ону касарну. Тамо страшна
слика. Хаос и гужва. Људи утучени. Атмосфера крајње
депримирајућа. Проспавамо ми ту ноћ на поду и слами. Ујутру се
формира први транспорт за станицу. Вичу, ко није из Србије нека се
издвоји. Погледамо се нас двојица, заборавимо оно erschossen. Пред
очима нам још стравична слика Београда у ноћи шестога априла кад
смо пошли па се под Авалом још последњи пут окренули, а оно цео
хоризонт у пламену. Шта је са мојима које сам оставио да из куће
беже некуда усред бомбардовања? Кад бисмо могли прво да видимо
шта је и како је, па ћемо се и тамо већ пријавити, ваљда и тамо купе.
То нам не гине. У неком мрачноме ходнику, подруму, шта ли је,
пресвучемо се ми опет у цивил и са оним швапским аусвајсима на
капију. Усташа (јер су стражу чували они) врти главом, али су
штамбиљи са оним крилцима ипак довољно убедљиви те ти ми
ухватимо први „пајтон“ (фијакер) и трком на станицу. Чули смо да
ће, због растерећења вароши од силних избеглица, бити возова.
Преноћимо ми ту негде у гужви, и збиља се у рану зору некако кроз
прозор убацимо у вагон. Не сећам се кад смо пошли, знам само да
смо два дана и две ноћи путовали оним малим возом, „ћиром“,
преко Вардишта и Ужица до Београда. Било нас је у купеима и
ходницима, клозету, као у кутији сардина, чак и на крову. Како смо
издржали, не знам, тек пред Чукарицом пронесе се глас: „Не у
Београд, тамо са станице све мушкарце одмах одводе, не зна се
куда“, те ти ми преко Бановог и Топчидерског брда, све кроз
зеленило и жбуње, стигнемо ипак некако кућама и пронађемо своје,
разбежане на све стране.
После сам видео да је и ту хаос и да се не морамо пријављивати,
мада је строга наредба за то и овде постојала, али сам се грдно
покајао јер сам се најзад ипак нашао у логору на Бањици, а ту више
није било заштите Женевске конвенције. Мој пријатељ јс прошао још
горе, одвели су га у Матхаузен, но и он је некако остао жив. Жив је и
данас, зове се Херман, и ако би требало, могао би све ово и да
потврди, јер збиља може изгледати прилично невероватно, а на
часну реч — све је баш овако било. Но све даље би била друга прича
која са руксаком и цивилним оделом у њему нема већ више никакве
везе.
Ето како се ратови и збивања у њима могу узимати и са скоро
шаљиве стране, мада је и ту било много тренутака у којима никоме
није било до смеха. Но све се кроз дуге године слива најзад у једну
далеку успомену, укупно ипак драгу јер је много штошта од тога
испунило живот интензивним садржајем и учинило да је човек чак и
задовољан што је све то доживео, разуме се, само ако се на крају све
добро сврши.
 ТАОЦИ У ЛОГОРУ НА БАЊИЦИ НОВЕМБРА
1941. ГОДИНЕ

То хапшење таоца се одиграло отприлике овако: Хитлер је видео

да му покушај са умирењем и придобијањем Србије на сарадњу не
иде. Ни марионетски „комесари“ после априла, ни марионетска
влада са „министрима“ после августа, нису представљали Србију.
Комунисти су повели борбу у шуми и на планини и народ им је
прилазио. Немци су гинули. Кад сарадња није успела, покушало се
са застрашивањем масовним стрељањем — Крагујевац, Краљево,
Шабац, Ниш, и тако даље. У варошима где је власт Гестапоа и
квислинга била јача осећао се све више подземни отпор и пркос.
Генерал Гестапоа Мајснер, онај исти чији се потпис налазио на
великом плакату са сликом друга Тита и уценом од 100 000
рајхсмарака у злату за његову главу, решио је да и у Београду
поступи слично као у другим земљама које је покорио, и још
енергичније, то јест да удари право у главу, на интелигенцију, јер
није помогао ни сав труд Љотићеваца ни Јонићевог „Министарства
просвете“ које је, под притиском, прикупило читаву листу потписа
многих истакнутих интелектуалаца — који вероватно, у накнаду за
то, нису после ушли у један други списак, онај за Бањицу — на
проглас противу комуниста, који је штампан и као велики плакат
излепљен такође по зидовима кућа Београда.
Чија је била иницијатива, бар за Београд, није овде важно. И
Хитлер је ту учествовао, Мајснер наредио, а „Министарство
просвете“, преко Драгог Јовановића и злогласног полицајца
Вујковића, спровело. Све је било припремљено у највећој тајности.
Малеш, начелник „Министарства“, начинио је био целу листу.
Претекст су били масони. У ствари, ту је био избор непокорних
интелектуалаца Београда. Као помоћ послужила је и унапред
припремљена и штампана поверљива немачка књига са списком
лица на које окупатор не може рачунати.
 О самом том масовном хапшењу у Београду сећам се:
Ноћу су често сан прекидали пуцњи улицом. С временом се на то
скоро и почело навикавати. Пуцале су патроле на прозоре, који нису
били довољно замрачени. Те ноћи, кућна капија се затресла од
удараца...
Док сам се дигао из постеље и изашао на врата стана, налетео сам
на швапски шлем и шмајсер уперен у груди: „Ihr Name?“
Промуцао сам.
Умирен ваљда мојим безопасним изгледом у пижами и папучама,
спустио је шмајсер и погледао у цедуљу: „Stimmt. Sie sind
festgehalten!“
Један од агената иза његових леђа превео је: „Обуците се и пођите
с нама.“ Затим: „Где вам је телефон?“ Један је притрчао и ишчупао
гајтан из апарата... Други је питао: „Радио?“ Узео га одмах испод
мишке и понео: пљачка.
Узео сам ћебе и руксак и сишао. О личном осећању и о
запрепашћењу и очају укућана и да не говорим. Напољу је чекао
аутомобил. Ја поред шофера, цев шмајсера иза леђа. Попео сам се
уза степенице Првог кварта, тада званог Варошки, куда су ме одвели.
Ту је већ било двадесет до тридесет познатих и непознатих. Седели
смо у једној, ваљда за то испражњеној соби, уза зид, на поду, и
загледали се. Около жандарми. Када се накупила пуна соба, ушао је
један Немац и дрекнуо нешто. Покупили смо се и сишли на улицу.
Ту су стајали камиони и око њих немачки војници са шлемовима и
напереним шмајсерима.
Време око поноћи. Магла. Све мокро. Улице пусте: полицијски
час је тада почињао још у 8 сати. Утоварили су нас и гурнули на
гомилу. Двојица-тројица, с оружјем сели су позади на ограду.
Фелдвебел је, док су кола полазила, викнуо: Ако ма шта приметите,
не чекајте, пуцајте одмах...
... Мрак. Испод прореза цераде разазнао сам ивице тротоара
Теразија, Лондона, Славије. Наслутио сам низбрдицу поред
Карађорђевог парка. Затим узбрдицу Авалског друма. Појам
Јајинаца ми је био још недовољно јасан појам. Ево, сад је све јасно.
Воде нас тамо. Међутим, кочнице су зашкрипале. Набијени један
преко другога занели смо се у страну. Кола као да су скренула. Кроз
отвор испод цераде видео сам влажну шарену дрвену ограду,
осветљену фаровима камиона који је ишао иза нас: Шарена ћуприја.
Значи, нису Јајинци.
Убрзо смо стали. Нека гвоздена капија је зашкрипала. Двориште.
Рефлектори у очи. Брзо истоваривање. Силазак у сутерен неке беле
касарне. Руке увис. Сви џепови преврнути. Агенти пипају по телу, по
сваком шаву. Немци се оштро нешто деру. Вујковић надгледа и
смеши се. Затим, један за другим, даље кроз мрачан ходник. Испод
крака степеница велика гомила капута и ципела. То је од оних што су
јутрос стрељани, објашњава фолксдојчер који нас спроводи, да би
нас, ваљда, боље увео у атмосферу.
Кад сам ушао у неку велику, празну собу касарне, на поду је, дуж
зидова, на реткој слами, седело и лежало већ стотинак људи. Неко
руксак, неко коферчић крај ногу. На средини велика „кибла“ од
старог бензинског бурета. Целу ноћ се после, ваљда од нервозе,
чекало на ред пре њом. Стари професори Никола Вулић, увек ведар,
Александар Белић, Аца Леко, неке судије, старокатолички бискуп
Калођера, ваљда зато што није признавао Стспинца, Ђока Тасић.
Мику Илића су довели после два дана. Ту су били и Влада Рибникар,
Вељко Петровић, Риста Стијовић, Воја Мишковић, Виктор Новак,
Велибор Глигорић, Света Мародић, Васа Чубриловић, Синиша
Станковић, доктор Ђукић Пијаде... и тако даље. Ко ће све навести?
Списак је, уосталом, добро познат. Три велике собе. Неки су већ
били ту однедавна, други ту ноћ прикупљени сваки у своме кварту.
Око три стотине укупно.
… Хоћу да избегнем да помињем и лична осећања и психичка
стања. Ипак, тешко је то обићи јер, најзад, све је онако како га човек
доживљује. Изван тога, није ни лепо ни ружно, ни издржљиво ни
неиздржљиво. Ипак је, изгледа, једно од најнеиздржљивијих осећања
— човеково осећање осујећености у вези са најинтимнијим
неопходностима: У поређењу са идејом смрти, некоме би изгледало,
можда, неважно понижење она кибла насред собе препуне
непознатих, а нарочито познатих људи, кибла коју треба, после свега,
мада је то сада већ скоро неважно према оном најгорем, ујутру још и
износити, препуну, и прати... и пљуваоницу исто тако препуну из
собе прозеблих, па и болесних људи... коју треба исто тако прати
голим рукама. Међутим, пре свега, ово друго је непосредно ту.
Неодложно, а физички сасвим неиздржљиво... док су оно прво, били
они хероји, храбри, или кукавице, морали гледати већ толико пута
сви они који су били, на пример, годинама на Солунском фронту
некада, или у Београду 6. априла... или, најзад, у оно неколико дана
од Београда до Сарајева. У ратовима се ипак некако, бар до сада,
гинуло као човек, ма и у блату, рову, води... ипак као човек од
човека. А са самом идејом смрти човек би, некако, требало да се
помири још од рођења. „Крчаг иде на воду док...“ итд. Сада, овде,
суочен са том извесношћу, човек је можда највише помишљао на то
како ће бити онима, или оној, које је оставио код куће. Због тога и
јесте, после свих бомбардовања, у Сарајеву и побегао из оне велике
касарне, после заробљавања, пресвукао се и купио „аусвајс“ за мале
паре... само да би што пре видео шта је са онима код куће...
Међутим, како би му сада, чини му се, изгледала привлачнија свака
барака неког замишљеног заробљеничког логора, „под заштитом
Женевске конвенције“, од ове загушљиве и мрачне собетине у
сутерену, са киблом на средини... а из које ће изводити, по списку
или на одбројавање... сваког петог или десетог. Зар није тако рекао
доктор Пијаде, да је гледао како су му и сина одбројали, па кад је он
хтео да пође уместо сина, фолксдојчер га је умирио, смејући се:
„Ништа се не брините, доћи ће и на вас ред...“ и тамо ће негде у
студи и ноћи копати ров у смрзнутој земљи ашовом... затим скидати
са себе одело и ципеле „да би било послато пострадалима од
бомбардовања у Немачку“... и осетити гвоздену жицу како се урезује
у зглавке руку укрштених на леђима, тако да ће се због тог
неиздржљивог бола и оног због босих ногу у смрзнутој новембарској
ораници пожелети да се све само што пре сврши... да би после они из
друге туре затрпали овај и копали за себе нов ров... Дакле, и ту, пре
свега, унижење свега оног најосновнијег човечанског у човеку.
 Дуга је била та прва ноћ. Човек се осећао бескрајно уморан,
психички, али се није спавало. Смењивали су се осећаји страха од
„најгорег“ и побуне што то баш мора да буде кад је тако без повода и
тако неправедно, тако ни због чега и тако непотребно — и
размишљање о томе на који начин ће до тога доћи, и о свему ономе
пре „тога“. И опет револт против свег понижавања и телесне и
душевне личности човека. „То није више твоје, то је сада државно.“
То је било моје тело, то сам био цео ја, а онај који ми је први пут у
животу оспорио право личности, право да и то тело припада мени,
био је подофицир који нас је у Ђачкој чети у Скопљу, октобра 1914.
године (у чувеној чети од „1300 каплара“) обучавао на брзу руку
егзерциру и ратној служби. „Швабе“ (тада Аустријанци) већ су били
пред Сувобором и тих су дана узели Београд, и за који дан требало је
да идемо на фронт као водници. Киша је лила, а ми смо јуришали у
развијеном ланцу на имагинарног непријатеља на брдашцу иза
старих турских касарни. Испред брдашца био је блатњав поток.
Примицали смо се претрчавањем. Трк. Лези. Брза паљба. Устани.
Трк. Лези... Одмерио је баш кад смо били усред блата. Лези. Брза
паљба. Прескочио сам каљугу и легао. Натраг, лези тамо где си био
кад сам викнуо да легнеш. „То више није твоје, то је сад државно.“ То
сам био ја који нисам више имао да припадам себи. Први губитак
права на своју сопствену личност, на своје тело... Затим је дошла
друга лекција: Кујна је била под трулим кровом турске шупе. По
гредама су јурили пацови. Ко зна кад је један упао у казан, тек, кад
смо један за другим прилазили са порцијама у руци, на лопати којом
се из казана вади месо појавио се раскуван, розикаст, надувен пацов.
Неко је Цокулом преврнуо казан. Командант је питао ко је то био.
Нисмо хтели рећи. Постројио је целу чету у кару и узео је са
сваке стране по једног. Подофицири су им скинули гаће и ударили
по 25 батина. У тој чети било је људи свих врста који дотле нису
служили војску, старијих студената, чиновника, адвоката... Ово сада
већ није био само губитак права на своју личност, на своје тело. То је
било тотално понижавање свега најосновнијег у човеку, без чега као
да нема живота... па ипак. У дугој ноћи, ту на поду, сетио сам се тих
првих лекција. Ево где се понавља, и то комбиновано и са оним
„најгорим“.
А кад све прође и човек не само некако остане жив већ му се
дозволи да опет постане он сам, свој, онда му дође у први мах да се
штипа, скоро не верујући да је то стварност а не само сан. Тако сам
се бар ја осећао у оном пространом Риму, под мирним плавим
небом, кад су нас тамо 1918. године, на крају рата, пустили са
Солунског фронта, нас неколицину несвршених а болесних
студената да некако довршимо школу пре повратка у земљу. Та зар је
могуће да и кафанице постоје? Да и девојке и жене иду улицама?...
„О, да видим макар само женску птицу!“ што кукао један стари
ратник, тамо под Чукама, који је године провео више у рову а мање у
земуници, у камењару, пустом, усијаном од сунца, са тропском
маларијом у крви. Ни до Солуна никад није стигао, а камоли жену
видео у оним гранатама изораним гомилама мрке земље које су
некада биле скромне кућице давно напуштених села, до којих је
најдаље стизао повлачећи се у позадину „на одмор и попуну“.
... Тако, ипак нешто друкчије, у Београду, кад смо око 20. октобра
у зору промолили главе из подрумских прозорчића, а оно —
невероватно — на улицама нема више Шваба и све оне вишегодишње
море...
Међутим, оне 1941. године на Бањици, ипак ме је некако
умирило једно парче електричне жице, баш меке и погодне, које сам
нашао у клозету, после, ујутру, кад су нас пустили да се мало
умијемо. Изабрао сам, у мислима, чак и неку гвоздену решетку,
довољно високу да се моје ноге одвоје од пода...
... Остало је све било сасвим неважно. Па ипак, преокупирало је,
испуњавало цео дан: чанак чорбе, без меса, и мало парче хлеба, које
смо јели стојећи у ходнику, и то само једном дневно. Затим се смело
ходником мало и прошетати горе-доле, неколико минута... Иначе,
чекало се нешто... ма шта... И то нешто је дошло најзад, испрва
можда једино у облику самообманљивог осећаја, а затим су почели
неке пуштати кућама...
… Остало је познато. Хитлер се предомислио. Ко му је то
саветовао? Можда се и то зна. Тек, он лично решио је да одустане од
масовног стрељања. Прибегло се уцењивању. С временом, затим,
половина је постепено пуштана; други су издвајани и одвођени у
Јајинце; трећи су остајали годинама ту, до краја, у злогласном
Бањичком логору...
ПРИКЉУЧЕНИЈА ИЗ ЖИВОТА „РЂАВЕ“ ДЕЦЕ

Није лако бити прави стари Београђанин. Некада је ипак старих

„правих“ било више. Па ни тада баш правих староседелаца. Више од
половине Београда из тих старих времена чинили су синови, кћери,
унуци и праунуци Хаџи Томе, Бата-Лаке и Баба Дуде са старог
Дорћола. Историчар Душан Поповић пише да су у једном тренутку
биле свега три српске породице. Тек после Карађорђа и Милоша,
расцветао се овај наш дивни Београд, ту изнад ових пространих вода.
Ја сам се у њему родио, а родио се ту и мој отац. Е, свашта је тај наш
Београд превалио преко своје седе главе. Тако одвајкада, па и у
новија времена, која ми, стари Београђани, памтимо. Два велика
рата прешла су преко његовог гребена и порушили многе беле и
мање беле куће. Но ницале су увек нове...
Но, хајде да почнемо с предњег краја, с оних неколико сличица
које су се, из најранијих дана мога детињства некако задржале у
дубини мога ока:
Прво чега се стварно сећам је убиство краља Александра и
краљице Драге, 1903. године. Ми деца из основне школе ишли смо
одмах сутрадан ујутру да видимо како пред двором чува стражу
војска а тамо на трави, покривени белим креветским чаршавом,
леже ваљда још њихова тела.
Затим сам, са прозора, гледао и краља Петра Карађорђевића, на
белом коњу и с круном на глави, у свечаној поворци од Саборне
цркве, Кнез Михајловом улицом, до двора. Гледао сам после и
Бранислава Нушића, такође на беломе коњу како пред спомеником
кнеза Михајла пред Народним позориштем, држи ватрене
патриотске говоре (1900. године) у време анексије Босне и
Херцеговине. Викали смо „Апцуг Аустрија“ — што је тада одговарало
нашем „Доле Аустрија“. Тада нас је, нас гимназијалце, обучавао Воја
Танкосић да будемо добровољци, да носимо пушке и да бацамо
бомбе. Срећом тада није до тога дошло, Београд је, међутим ипак
ускоро доживео да се прослави у рату. У многим ратовима.
Сама варош била је тада мала. Она се није простирала много
даље од Савамале, Врачара, Дорћола и Палилуле.

„КОЊСКИ“ ТРАМВАЈ И МЕШТРОВИЋЕВ

„ПОБЕДНИК“

Не бих да понављам већ добро, или макар иоле, познато. Тако не

бих ни да се похвалим да сам се, за „марјаш“ (пет пара „динарских“),
што је било десет пара „чаршијских“, возио трамвајем који су вукла
два коња, од Калимегдана (ми некада нисмо изговарали Калемегдан
мада је ово правилније) до Славије, и натраг. Само дигнеш руку и он
стане. Нема само сталних станица. Коњски трамвај је ишао још све
до 1904. Станица за електрични трамвај до Топчидера била је код
чесме на Теразијама. То је било тек 1904. године. Лети су задња кола
била потпуно отворена, само са клупама попречно постављеним, а
кондуктер је ишао по једној дасци около и наплаћивао карте. Ти
електрични трамваји нису били општински него једног приватног
белгијског друштва и били су офарбани жуто.
И онај „коњски“ трамвај, разуме се, водио је преко Теразија, а већ
ту можсмо поћи у сећањима још мало у та стара времена: није згорег
подсетити да се изглед тих Теразија више пута мењао. Колико ја
памтим, по средини, тамо где је данас чистина били су скверови са
цвећем и зеленилом... на средини је била постављена једна фонтана
са главама лавова који су штрцали млазеве воде, а ту је (тамо око
1910-12. године) било предвиђено да се подигне велики
Мештровићев споменик и био је довучен чак и силан бео мермер за
то, па су га за време окупације Београда 1914—18. године
Аустријанци употребили за онај споменик на Бановом брду, који су
подигли и својим и српским војницима палим у борбама око
Београда. А те борбе и ја памтим, у сред оних алеја са дрвећем и
украсним жбуњем, биле су укопане батерије топова који су тукли
према Бежанијској коси више Земуна, одакле су пак њихови топови
гађали Београд. Све је то било као нека играчка јер њихове гранате
нису добацивале ни до Славије, а ту даље врвио је живот слободно.
Кафане и пијаце биле су пуне људи.
Но вратимо се још мало Теразијама, несуђеном Мештровићевом
споменику и саобраћају који је испуњавао његове улице. За тај
споменик је у Загребу већ била изливена у бронзи велика фигура
„Победника“. Била је донесена у Београд и смештена привремено у
тзв. „пробирници“ — магацину разног општинског материјала на
Сењаку, и ту је, у једној шупи дуго стајала везана ланцем око врата за
једну греду. После рата одустало се од тог споменика на Теразијама
и архитекта Ђура Бајаловић је томе „Победнику“ нашао сасвим
срећно место тамо на платоу старе тврђаве, тако да се силуета
Београда не може више ни замислити без њега, као ни рецимо,
Париз без Ајфелове куле.
У то „моје прво“ време аутомобила још за дуго по улицама није
било (они се појављују тек око 1905. године), него је било много
фијакера које су вукли коњи. Коњи су вукли такође многа разна
теретна кола („таљиге“ и „шпедитере“) а млекаџије су раним јутром
доносили из оближњих села млеко и разносили по кућама на својим
чезама. Сва су та кола имала гвоздене шине на точковима а и коњи
су били потковани гвозденим потковицама што је, по тадашњој
турској калдрми стварало велико клопотање. Тек много доцније су се
појавиле гуме на точковима.
Свакога дана ишла је војна музика кроз варош и доводила стражу
у двор, једнога дана из Горњег града-тврђаве, а другог са Бањице. Ми
смо као дечурлија трчали уз војну банду тако од Калемегдана и од
Славије све до двора. Ту је после био концерт те војне музике а људи
би се искупили испред оне некадашње лепе гвоздене ограде, које
више нема, и слушали.
И других је ствари тада било по тим главним улицама. На пр. од
Саборне цркве ишле су Кнез Михајловом улицом све до Теразија,
погребне поворке обично са певачким друштвом испред кола,
испред кога је један хоровођа давао такт кишобраном. На оном углу
одакле се скреће ка Новоме гробљу, држани су обично опроштајни
говори. Дотле је поворка ишла свечано и полако а одатле је родбина
седала у фијакер а остали у гробљански трамвај који је одатле
полазио.

ПИЈАЦЕ И ВАШАРИ

Но било би и неких ведријих и спокојнијих сећања на та стара

времена. На пример на призоре некадањег Малог Калимегдана. О
том перманентном забавном вашару много је писано и познато, а два
пут годишње, кад су славиле Маркова и Светосавска црква, онда је по
три дана тамо све било и много шареније, бучније и богатије, вергл је
свирао, прангије су пуцале. И вашар код манастира у Раковици био
је чувен. Деца су са тих вашара разносила по вароши на све стране
луше од шећерлеме и коњиће и срца са огледалцима од медених
колача.
Кермеси су били приређивани и на Калимегдану где су младе
девојке продавале цвеће у корист разних добротворних установа.
Зими су за млади свет приређивани балови у „Грађанској касини“
која је имала своју велику салу на спрату у тадањој улици Краља
Петра. Ту су младићи и девојке играли полке и валцере, кадрил и
ланс а мајке су седеле на позлаћеним столицама и свуда около уза
зид и ладиле се лепезама. Пила се и лимунада. Сви су ти балови увек
отварани колом. Био је чувен и дворски бал чије је коло повео сам
краљ. Иначе приход са тих балова ишао је у неке добротворне сврхе.
У доба те моје младости већ су се либада и тепелук виђали само
на по којој достојанственој старој домаћици а освајала је бечка мода.
И цела трговина окренута је била на ту страну. Француска и Енглеска
биле су далеко, а одмах ту преко били су Земун и Панчево. Граница
је ишла Савом и Дунавом а обалом где је данас ресторан „Ушће“ и
Уметнички музеј, патролирали су мађарски жандарми са великим
зеленим петловским реповима на шлемовима од црног картона.
Трговци су ишли у Пешту и Беч по робу и говорили су само немачки.
Француски је ретко ко у чаршији говорио а енглески баш нико.
И пијаце београдске биле су шаролике. Но ту нема нечег
нарочито новог. Данашњи „Зелени венац“ се није много променио за
последњих више деценија. Једино би о некадањем главном тзв.
„Великом пијацу“ можда требало рећи још коју реч. Још као студент
прве године Универзитета, са прозора Капетан-Мишиног здања, за
време неког досадног часа, гледао сам вреву и шаренило ту доле око
препуних тезги под расклиматаним надстрешницама од дасака.
Између часова силазили смо ту и код фурунџије купили само
лепињу па онда код сељака пробали из качица бели „српски“ сир и
кајмак, па ишли даље као да нам се не допада и да бирамо.
За многе домаћице а нарочито за извесне намирнице, овакве
пијаце, отворене под ведрим небом, су привлачније него ове
данашње затворене „самоуслуге“. Па и Париз их одржава још увек
само мало измењено. По сред неких улица поставе се покретне
дрвене тезге и пазар траје цело пре подне а затим се све растури и
улица добро опере, и до сутрадан ничег више нема. На истоку је све
то много богатије и шареније и ту баш све може да се купи. Преврће
се, бира, проба и цењка. Милина је то макар само и гледати на пр. у
Солуну или Цариграду. У Москви пак ничег сличног нема. Тамо је
само дозвољено женама да стоје на ћошку улице и из корпице
продају мало поврћа које саме гаје у вртићима уз своје кућице на
периферији вароши.
Кад је, пак, тај наш Велики пијац растурен (тамо око 1927.
године), склоњене тезге и дигнута прастара турска калдрма, цео тај
крај вароши није могао да живи од пацова који су се били разбежали
по комшилуку и напунили оближње подруме. Муке је било док им се
дошло главе.
 МАТЕМАТИКА МИ НИЈЕ ИШЛА „У ГЛАВУ“

Школе су већ од „основне“ (која је трајала четири године) биле

потпуно одељене (чак и дворишта зидом) на мушке и женске. Тек на
Универзитету то већ више није било. Па кад је реч о школама да се
мало опустим и кажем нешто приватно и о себи: Као и сву
београдску децу дали су ме још пре праве школе у „киндершул“ који
је држала нека лутеранска мисија уз малу католичку цркву, у улици
Вука Караџића (до доцније зграде Академије наука). Годину дана ту
смо се ко деца забављали певајући уз то немачке песмице чије речи
нисмо честито ни разумевали.
После у основној школи учили смо правопис, рачуницу,
јестаственицу (познавање природе), земљопис и гимнастику, али и
веронауку и водили су нас, наизменично све разреде и у цркву где су
нам службе изгледале бескрајно дуге јер смо били мангупи и више
смо волели да играмо „лопова и жандара“ по бедемима београдске
тврђаве. Тада је био обичај да се омладина једног дела града туче
камењем против младића из другог дела града... Варош-капијанци,
Савамалци, Дорћолци, Врачарци... То су биле чудне неке „ратничке“
игре, каменицама и моткама, са последицама по које разбијене
главе. Бабе су говориле да је тако увек пред рат. И рат је дошао 1912.
По школама дисциплина је била врло строга. Веровали или не,
постојале су, ма и незванично, батине као казна. Не сећам се више
шта је један мој несрећни „колега“ урадио (ваљда разбио прозор у
игри?), тек скинули су му панталоне и опалили двадесет и пет по
туру. Иначе, казне су биле стајање у ћошку учионице (окренуто
углу), или „магарећа клупа“, тј. издвојена клупа, у којој су за време
часа, седели кажњеници. У гимназији су постојале и казне затвора
(два, четири или више часова). Кажњеник је био закључан са
обавезом да за то време изради одређен задатак.
 Испричаћу овде сад само једну малу незгоду која нам се једном
десила. Била је зима, лађе су већ биле склоњене у зимовнике а уз
обалу су остали везани само они велики и тешки балвани који су
придржавали штекове уз које су иначе лађе пристајале. Пентрајући
се на те балване ми смо се возикали уз обалу помоћу везаног
конопца. Једном веза некако попусти, балвани се раздвојише и ми се
нађосмо у води. Обала је била одмах ту али су наши зимски
капутићи и ципеле били пуни воде. Ни кући ни у школу ни
помислити. Нигде ни каквог топлог склоништа. Ту су се нашли на
турскоме бедему велики отвори за некадашње топове... Цедили смо
се, сушили и цвокотали докле смо год могли око варница од сувога
лишћа и гранчица. Ипак код куће нисмо могли ништа сакрити. Од
батина нас је спасао само страх родитеља јер су нам носеви већ
поцрвенели од кијавице. Срећом на овој је све остало.
Други пут сам, скачући по оним бедемима старога града баш
добро одрао цеваницу, чак се и кост видела. У то доба су још и
гимназијалци носили кратке панталоне и чарапе преко колена. Једва
сам некако очистио рану од конаца поцепане чарапе, опро мало на
чесми да крв стане, и легао на сунце да се осуши. После мало ћопо и
успео некако да се у кући не примети. Ноћу нисам ни трено од бола,
те ујутру морао ипак признати. Нога је већ била сва поплавила.
Метули ме у фијакер и хајд код хирурга Суботића. Он (иначе
пријатељ очев) ми прво уши извукао јер каже да сам чекао отишла
би ми нога (пеницилина тада није било), још доста чарапе оданде
извадио — и све зашио. То је била прва хируршка операција у моме
животу. Доцније сам их издржао још шест, сасвим озбиљних, чак три
под пуном наркозом а три само са локалном.
Но, чега је све после било у моме животу за те приче овде не би
било места. Било је ту свачега, нечега ћу се можда још и сетити, за
сада да се вратим само још мало на те дане најранијих школа, и ту
морам признати да не само да сам био мангуп у свим тим дечијим
играма изван школе, него сам и у школи био рђав ђак. Математика
ми никако није ишла „од руке“ — или „у главу“ — како хоћете. И да
нисам на испитима преписао од другог не знам како бих се
провукао. Провлачио сам се тако све до матуре, па и на њој самој.
Никако се нисам био још „опаметио“ или, што кажу, уозбиљио.

НЕСТАШЛУЦИ КОД „БРИСТОЛА“

Био сам, кажу, тако једно просечно београдско мангупче.

Вероватно само из оног претходног „киндершула“ нисам бежао,
иначе са свих оних школских часова...
Иначе велико задовољство нам је правило да каменицама гађамо
чашице на телефонским бандерама уз железничку пругу, ту доле уз
Дунав, а такође и гуштере који су се на шлеперима сунчали.
И особито смо имали пик на суве шљиве. Тамо где је сада онај
паркић иза „Бристола“ на Сави, била је тада као нека пијаца, за те
шљиве. Ту су их сељаци довозили из унутрашњости, воловским
колима тешко натовареним џаковима. Ту је све уговарано,
продавано па ишло на жељезничку станицу или лађу, ту близу, а све
даље, ваљда за Аустрију. Е, тим џаковима смо се ми прикрадали, све
четвороношке поред кола, точкова и волова. Управо, то је радио
најхрабрији, док су остали вирили иза ћошка. Требало је бритвом
распорити џак и натрпати у блузу што више шљива просутих по
блатњавој калдрми. Кога сељаци ухвате претуку га. Њима није до
шљива него до џакова. Ако пак операција успе онда се на Сави перу
блузе а док се оне суше једу се шљиве, онако улепљене од длака са
џакова. После се, разуме се, прескаче ручак и најчешће поквари
стомак са свима оним најгорим последицама.
Било је ту других ситних невоља баш и у самој школи. Тако,
сећам се, био је у ћошку једне учионице један стаклен орман, са
правим човечијим скелетом унутра, ваљда за наставу из
јестаственице. И не знам ко му је доле закачио дугачак канап чак
овамо до клупа, па кад се цимне а оно заклопоћу коске а вилица, на
федер, се заклати као да се онај смеје. Руски језик нам је предавао
поп Платон (доцније владика у Бањој Луци где су му 1941. године
усташе ударили усијаним клинцима магареће потковице на босе
табане и тако га убиле). Преслишавао нас је он напамет Љермонтова
мада нисмо много разумели („У Вихажу, ађин ја на дарогу“... или
тако некако) а имао је шаку као рипиду. Памтим је још, једва сам
остао на ногама као гроги боксер, а биће да сам био и крив јер ме је
пронашао у последњој клупи тамо остраг уза зид, докле је и канап
водио.
Тако сам се провлачио, нисам баш понављао али сам падао и
преко лета, отац ми је узимао студента који ми је давао „кондиције“
(баш пред подне кад су се сви купали, прскали и праћакали по сунцу
у Сави). Математика ми никако није ишла („кад један радник, који је
у несрећи изгубио једну руку а може оном другом да копа, ископа
ров дуг, широк и дубок толко и толко, онда колико времена треба
тројици радника, који имају по обе руке, да ископају ров дуг толко и
толко“). А како сам прошао на матури то је већ познато. И дан данас
са женом свако пред идући први у месецу кад седнемо да рачунамо
шта смо све потрошили мени, колико год пута да сабирам цифре
увек некако друкчије испадне, те сам препустио Жени да води кућне
финансије. Али да се одмах похвалим да сам тринаест година
доцније, после матуре, тачније 1926. дипломирао са оценом 9.66,
што је кажу, била трећа најбоља оцена у целој школи. Јест ал’ у
међувремену су прошла и ратовања па и искуства потуцања по свету
и, што се каже, постао сам ваљда „зрео“ и „свестан“.

СУСРЕТИ СА ВАСИОНОМ НЕКАД

То „некада“ тачније речено значи пре једно осамдесет година. Ја

сам тада имао рецимо девет а мој млађи брат седам година.
Становали смо с родитељима у кући Комадинића, на углу
Македонске и Кондине улице. Те куће више нема а била је једна од
ређих кућа на спрат на томе проширењу или раскрсници улица
Македонске, Скопљанске (данас Нушићеве), Светогорске (доцније
Битољске), Хиландарске, Кондине и Цетињске. Данас је ту нова кућа
са рестораном „Под липом“ у приземљу. Не само да тада ту није
било ни ове велике данашње зграде „Политике“, него није било ни
оне прве мање зграде „Политикине“ коју је тек доцније саградио
архитект Милан Секулић. Зграда Друге мушке гимназије је ту била
подигнута тек 1912. а разорена „штукама“ 6. априла 1941. године. На
томе месту тада била је једна кућа загасито браон боје, са фасадом у
неком готском стилу који се нама чинио тајанственим, те смо је
називали „кућа духова“. У тој кући становао је Милан Грол са
госпођом која је била сестра Милана Ракића. Нешто мало даље низ
улицу а у правцу „Прве београдске гимназије“ на којој је крупним
словима писало и „Илија Коларац Српству“, била је кућа на спрат и
са балконом, Владана Ђорђевића. У ту кућу сам у то доба и ја
долазио (били смо род, Владанов син Аца ме је држао на рукама на
крштењу) да разгледам албуме са сликама у боји, из разних светских
галерија јер сам већ од „киндершула“ (оног лутеранског у улици
Вука Караџића), где смо плајвашчићима у боји шкрабали дечије
цртеже, блејио с дивљењем у велико сликарство човечанства.
Владанова ћерка Талица била је сликарка.
Поред те наше (Комадинићеве) куће била је велика, ниска, прво
једна отворена пиљарница а затим Тасићева касапница. Лети се ту
није дало живети од силних мува. У собама смо већ имали
електричне сијалице, оне са ширмом које су висиле на сред плафона
и на флашенцуг се могле дизати и спуштати. О те ширмове су били
обешени одмотуљци лепљиве хартије на којима су се муве још дуго
копрцале. Муве су хватане и у нарочите стаклене судове, у које се
стављала коцка шећера, а около је била вода са сирћетом ваљда да се
муви која ту најзад некако упадне што пре прекрати живот. Муве су
ту улазиле па после тешко налазиле пут за натраг. Кад их се довољно
подави мењала се вода, шећер је остајао исти. И црних великих
бубашваба и жутих „руса“ било је, опет ваљда због те касапнице и
њене авлије позади у којој се и клало. За њих се ноћу постављао на
поду кујне лавор са водом (и опет мало шећера или и пива унутра) а
около су стављана она танка дрвца која су „Турци“ тестераши
цепкали за потпалу. Велике цепанице које се донесу таљигама са
„дрваре“, сску се ту пред кућом на малим ногарима, прво обично „на
три реза — четири парчета“, па затим цепају сикирчетом. Цео
Београд се грејао тада и шпорете ложио искључиво тим цепаницама,
које су велике дереглије довозиле из Босне, спуштајући се низа Саву,
данима полако без икакве вуче парном лађом... Но вратимо се тим
бубашвабама: оне, ваљда жедне, попну се уз она дрвца и сиђу низ
друга до воде, па ту не могу натраг него склизну у пропаст. Ујутру их
увек има пуно у лавору.
Рекао сам већ да је та кућа Комадинића, у којој смо ми
становали, била на спрат. Горе смо били ми а доле породица Јефте
Угричића, писца и новинара „Политике“. Поред нас становала је
глумица, тада већ у пензији, Милка Гргурова са сестром, такође
глумицом Маром. Код ње у соби био је на зиду, под стаклом, велики
златан, прашњав, ловоров венац. У тој истој кући, много доцније, је
искоришћен цео подрум на ћошку и ту је после био онај први локал
„Под липом“ а то име је добио од липе која је ту испред била на
тротоару. У целом том крају, због близине Народног позоришта „
редакција дневних листова, становали су многи глумци и новинари.
Било их је не само у Скадарлији и Зетској улици него „ многим
кафанама около. Но, кад сам оно споменуо Јефту Угричића, да
убацим једно мало сећање и на Стеву Сремца: Не знам за кога рече
он једном: „Овај ми човек личи на Јефту Угричића кад излази из
Народне библиотеке.“ Зна се то од вајкада да књигу није грех
„позајмити“ па их је тако стављао под капут „ Јефта Угричић што му
је давало после на улици једну богато заобљену силуету. Но, вратимо
се нашем терену: Овамо где је данас зграда Општине Стари Град
била је на углу кафана „Код две мегданџије“, пело се у њу на
неколико басамака, а на плеканој фирми изнад врата мегдан су
делили тешким буздованима Краљевић Марко „ Муса Кесеџија. Чак
тамо дијагонално прекопута на углу Цетињске, био је стари
„Шуматовац“. Пред њим се лети седело за столовима „ на тротоару
(тротоари већих улица били су тада са плочама камена а коловози
под „турском калдрмом“). Ту је било „ музике циганских виолина
(Цицварићи из Шапца). „Певаљки“ тада још није било. На месту
данашње зграде Радио-Београда (ранијег Занатског дома) била је
кафана „Код два бела голуба“ коју је држао отац доктора чика Воје
Кујунџића, мајстора-масона и оснивача друштва „Огањ“ (тај чика-
доктор је био после веома значајна личност јер је био наш школски
лекар и својим рецептима правдао нам је „неоправдане изостанке“
кад смо бежали из школе)... али та, после толико чувена историјска
кафана, у ово моје време већ више није „радила“.
На чистини, у средини где је данас она џунгла од „столетних“
платана (са којих предвече урнебесно гракће царство врана, чавака и
гачаца и досађује обилато доле људима за кафанским столовима,
није било ни дрвцета, па ни каквог сквера, била је просто улица.
Средином те улице ишао је трамвај за гробље. Данашња Нушићева
звала се тада још Скопљанска (после и Пашићева). На њеном ћошку
није тада била апотека, она је била на ћошку Кондине и Македонске,
до куће лево, у којој смо ми становали. Тамо где се данас на спрату
региструју срећни парови спојени за цео живот (или на краће —
свеједно) била је Стефановићева „Свесловенска књижара“, једно
хумано предузеће које је (додуше то је било још после Великога рата,
1918. године) покренуло било едицију „Албатрос“, са
величанственим новотаријама Растка, Црњанског и Винавера, док је
Цвијановић био прихватио Андрића, а амблем за тај „Албатрос“ дао
је био Петар Добровић.
Е сад мало и о астрономији: Ујак моје мајке Јован Ђорђевић,
измислио је ово наше „Народно позориште“, али иначе бавио се
много које чим. Тако је купио ваљда „упешти“ (јер је ту била тадања
„Европа“), један прави велики дебели, дугачак астрономски дурбин.
После његове смрти тај се дурбин нашао и овде у Комадинићевој
кући на углу Македонске и Кондине улице. Док је Уја још био жив
било му је задовољство да нас децу изображава упознајући нас са
васионом. Тако смо кроз тај дурбин видели огроман румен прстен
око још огромнијег Сатурна, трагали смо за неким тамо четвртим
месецом не знам више које то планете сунчевог система... шетали се
по месецу, баш као и ови сад тамо неки Американци што су се
недавно спотицали по оној небеској прашини. Е сад овде, тим истим
дурбином, кад смо „били добри“, могли смо, преко неког крова
бакалнице на чијој је фирми писало, сећам се, „Милан Ристић“ (ово
прецизно због аутентичности приче) да се упустимо у авантуре
путовања по неком бескрајном Банату који је у објективу тог дурбина
васкрсавао најфантастичније имагинације предела земаљских. Све
што је само дечија фантазија могла да измисли. Тако, ето, ту видиш
лепо краву у дворишту Овче или Борче како репом тера муве; видиш
у неком риту не знам већ више шта узбудљиво; видиш сказаљке на
сату Панчевачке цркве; видиш све оно што си после видео кад си
стигао до Бодлера: „Qu ávez vous vu?“... или даље до — вестерн-
филмова.
Вратио бих се опет горе, у Македонску улицу, одакле смо и
почели, да испричам (кад сам већ додирнуо прикљученија из живота
„рђаве“ деце) тако још само ситницу-две. Било је то све у оној истој
кући Комадинића на углу Кондине, у којој смо становали, па ми и
данас све то изгледа невероватно, али верујте, било је тако. Оду
некуд родитељи од куће а мој брат и ја и још покоји другар из
комшилука ту дође, па кад ко наиђе тротоаром доле а ми озго
сручимо повећу чашу пуну воде и брзо, а пре но што је вода и стигла
оном доле на главу, привучемо и затворимо ролетну. После бива и
звоњења и куцања на врата — ми се претворимо у мишеве.
А било је још горег. Долазио код мог оца стари филателиста,
мислим да се звао Силвано, и они по цело вече буље у марке а нама
деци досадно. Једном тако (а било је и то тако некако баш једног
вечера пред једну Нову годину) неко измисли да у „халбцилиндер“
госпон Силвија забодемо, тамо унутра, у ону жуту кожицу около —
шпенадле. Сиромах човек био је ћелав к’о Нојево јаје. И, разуме се
да су после величини злочина одговарале и батине оном „шпанском“
трском којом се праше ћилими. Још као да их осећам.
Но све ово, мада је везано за стару Македонску улицу (па ово
последње некако и за један дочек Нове године, који нам је пресео,
пошто смо га, после батина, провели затворени у мрачном, хладном
„шпајзу“, што је била можда још већа казна од батина јер смо се
мрака бојали) не доприноси укупној сличици коју сам покушао
скицирати за читаоце — и можда све то само мени изазива драг
осећај кад се, затворених очију, покушавам да присетим тог старог
кутка Београда у Македонској улици.

„БЕЛА ЛАЂА“

Теразије су тада још биле центар Вароши али не и трговачки

центар. Овај је био на Сави и сећам се једног пријатеља мојих
родитеља, трговца, који је трампио велико имање на Теразијама за
једно упола мање на Сави. Трговина „на велико“ обављала се тамо
јер је саобраћај лађама, нарочито онога са иностранством, имао
предност над оним жељезницом, а некакав друмски, камионима,
није ни постојао.
Према пристаништу на Сави били су постављени и сви тадањи
хотели Београда: „Национал“, који и данас још постоји испод
Калимегдана код Великих степеница, затим већ одавно срушени
хотел „Јелен“ и хотел „Краљ“, зграда пак старога хотела „Код Грчке
краљице“ још и данас постоји а тамо где је хотел „Бристол“ није ни
Карађорђеве улице још било већ се простирала широка „Бара
Венеција“.
Тамо далеко доле, у хинтергрунду иза кровова Палилуле и даљег
Хаџипоповца, „плавила“ се (...„an der schönen blauen Donau“...) још
незагађена широка Река, а њоме су пловиле некадање лађе са
лопарима великих точкова са обе стране и са високим сулундарима
који су се црно пушили (на тим сулундарима биле су разне
тробојнице, српска, аустријска, мађарска и румунска). Оне су вукле
за собом дуге поворке црних шлепова, а било их је много нарочито
кад су, пред страхом од леда, хитале у заклон зимовника који је био
иза аде код жељезничког моста на Сави.
На Дунаву је било велико пристаниште („Дунавски штек“) за тзв.
„Беле лађе“. а то су биле аустријске и мађарске, тада луксузне
путничке лађе које су ишле од Беча низ воду чак тамо до краја
Дунава. Њима се придружио и брод Српског бродарског друштва
„Цар Никола II“ и конкуренција је била велика ко ће придобити
путнике.
Са савског пристаништа полазила је свако пола сата,
наизменично једна српска и једна аустријска, мала лађа за Земун и
натраг — увек препуна. Од мостова је постојао само један, онај
жељезнички стари на Сави, који је у ратовима више пута рушен и
изнова постављан. На Дунаву није било ни тога. За Панчево је ишла
лађа више пута дневно. Та пристаништа су била веома живи центри.
Ту на Сави је било више кафаница са пивом и свеже прженом рибом.
Једном речи живот на води био је много живљи него данас.
И кад поменух рибу нека ми буде дозвољено да кажем овде нешто
и у њену част, као још једном мојем тадашњем узбудљивом
„прикљученију“...

У СЛАВУ РИБЕ

Научно јс утврђено да је РИБА најстарији прастановник света па

према томе да је и аласка рибља чорба најстарија и најукуснија
могућа чорба — са „мирођијом у свакој чорби“ — и без исте.
Да почнемо од почетка: Кад су Велики Творац, и такође и исто
толико велики Микеланђело, измислили оно фантастично Стварање
света, они су ишли устаљеним чаршијским редом и створили су оно
више него величанствено чудо на оном плафону тамо. Међутим, кад
су неки алхемичари дубље прочепркали све то они су измислили
неку тамо амино — или подробније „дезоксирибонуклеинску“
киселину, а у сред среде те речи пише тамо баш „РИБА“. Добро, али
куд ће риба без воде? И тако је испало да су риба и вода основна
искра свеколикога живота ове наше гураве кугле земаљске.
 И највећи научници (па и они разни мањи, такође) кажу да се на
овој нашој земљи, кад се она била већ довољно охладила јер се, кажу,
после неког „великога банга“ тамо, из кога је све постало пре толико
милијарди светлосних (и разних обичних, земаљских) година,
образовала и кондензовала вода, пала на земљу и прекрила је свуда
одоколо бескрајним океанима. Е, а сад даље, како је ту од неорганске
физичке материје постала органска, те не знам угљеник, те његово
претварање у живу дезоксирибонуклеинску киселину, а честице ове
како и зашто су се почеле делити и умножавати те направиле најзад
ово чудо од света — живот — то ни, ама баш највећи научници света
не знају... знају ипак, или бар кажу да је тако некако било, да је прво
иоле оформљено биће било нешто као РИБА. После је све било
лакше. Риба је некако добила крила и прво постала птица а затим је
добила и четири ноге и постала прво водоземац па најзад изашла и
на суво кад се оно вода довољно оцедила. Дакле главно биће је РИБА
— шаренкасти шаран, зинути сом (каже се „шта си зино ко сом“),
прождрљива штука, беломеснати смуђ, бодљикави гргеч — и мени
најслађи (из најранијег детињства) малени буцов. Свака част свој тој
речној риби (али оној „сивљој“ а не неким тамо товљеним шаранима
и амурима напасаним кукурузом по ливадама вештачких рибњака).
Ценим је више но ораде, бранзине и зубатце и њихову тамо
подморску браћу јастоге и лигње. Сва слава и дотичнима али риба из
оне зелено-мутне Саве је једина права посластица и у казанчету и на
тигању па и на плотни.
Но хајд ипак и тој морској браћи, управо сестрама рибљим, да
признам шта је право: — Сећам се тако ја у Вилиндару, био тамо тада
још жив данас већ одавно упокојени (Бог да му душу прости, како их
оно сахрањују без ичег сем „скрштених белих руку и праведних дела
својих“ у ону сочну црну земљицу, од њега су већ давно остале само
чисте беле коске праведника — јер од грешника остају, кажу, само
жуте и зелене)... Е, даклем, тај отац Павле, чија је келија баш изнад
саме улазне порте доле на улазу у Манастир... пита мене једном: „Јел
волиш рибу?“ Кажем ја: „Та ко је не би волео?“ Каже он мени: „Дођи
довече, нашло се нешто рибе и бокалче рецине.“ Сачекам ја да сунце
зађе, кад се оно огласе шакали тамо из тамног маслињака горе у брду
(закопали тамо неку цркнуту мазгу па ту сад шакали покушавају
нешто) и залепршају невидљиви слепи мишеви између крупних
треперавих звезда, све у оној праисконској тишини и плавоме
пространству... И сели ми, отац проигуман Павле и ја на оном
наереном кривом доксатићу његове келије изнад мрака дубоко
доле... и замириса риба са зарђалог гвозденог тигања на оној
отвореној огромној оџаклији на којој се не гаси ни ноћу жар и само
се запреће. И била је риба „да се топи у устима“. Питам ја: „Је ли
зубатац?“ Ма каки дентиче (тако мислим то, по италијанском зову
Грци)... каква орада... ово је каже — и рече нешто грчки, нисам
запамтио али то вече памтићу вечно.
А кад је већ рсч о Великом Манастиру, да испричам и ово:
насликао ја тамо неке велике слике на зиду: те спаљивање Светог
Саве на Врачару, те смрт великог схимника Симеона Немање, тс они
мени да се одуже задрже ме месец дана као госта у манастиру.
Питају ме тако једном шта волим да једем? Видео ја рибаре Грке да
су на мазгама и самарима донели тоне силне рибе и у порти настала
кланица. Крв не да цури низ ону калдрму него само липти а десетак
и више вештих руку одсецају рибље главе, парају трбухе дугих
сребрних (неких грчких риба, не знам како се зову ал су
дебељушкасте и сочне) прстом избацују оне рибље мехуре и остало,
соле их прегрштима соли, и ређају на спратове у дубоке корпе па
сносе у дубоке тамне, хладне подруме (под сводове старе, ваљда из
XII века) све за зимницу у мрак и хладовину. Ради се брзо. Све мора
да је завршено до вечери да би остало сигурно и свеже. Видим ту и
једна огромна сабљарка, видим и ракове и рачиће још мичу ногама.
Питам тако домаћине: „А има ли код вас јастога?“ Кад сутрадан за
ручак пуши се велики лонац у оној странопријемници за госте — а
гост ја сам а у лонцу шест огромних јастога. Пође ми вода на уста —
кад тамо а оно не да су их упропастили са неким пренамирисаним
травама грчке кујне него им убили сам њихов природан мирис мора.
Тако и са оном мирисном смолом „рецином“, којом убију сваку
природну арому опојног грчког вина „ксерокса“ и ракије „узо“.
 Него, куд ја одвеслах на пучине других мора? Вратимо се нашој
слатководној Сави. Не знам кад ми је она фантастичнија — да ли у
сред припеке кад се у њеној свежој води хладиш (ко лубеница) до
грла у води и уживајући дахћеш „охохо“ или у зиму ал’ још није лед
пошао, тихо чамцем кроз далеко сиву маглу па се само силуете врба
назиру, клизиш између ада и тамо се од негде чује далеко у небу
понеко заостало јато дивљих гусака или сирена брода који се склања
у зимовник. Да, те аде су саставни део живота река. Некада су се
звале: она мала горе Занога а ове доле већ као и данас Циганлија а
она преко од ње „Аустријска ада“ или „зимовник“. Ово пак несрећно
тзв. „Савско језеро“ срећом још није постојало већ је ту слободно
текла скроз још она бистра и зелена Сава а није лежала ова мртва
вода пуна травуљине и муља. Највеличанственија је пак Река у
пролеће кад надође па врбе по адама остану до колена у води а
чамац (не на завозна весла већ само на керудер — крмицу) клизи док
руком разгрћеш мокро грање кроз које сунце једва продире а све
мирише на расцветалу врбу... Или, пази још ово: рецимо подне је па
рибар самац, онај у правом старинском чуну од тешке срчевине
каквих једва још има, превалио пола свог радног дана јер је ту на
води још од пре сунца, пуштајући се низ матицу реке, па једном
руком полако крмани а другом равномерно удара по површини воде
бућкалом и мами сома. Уморио се тако а и звезда припекла те
притерао чун и везао га за оно дуго корење које врба спушта у воду.
Појео и попио мало што је понео, загрнуо рукав кошуље до рамена
па исполцем захватио колико је могао дубље чисте воде и пола
исполца попио, обрисао надланицом бркове и необријану браду и
легао блажен да одспава испод импровизованог заклона који је
начинио од пободеног весла, мотке черенца и неке крпе, све ту у
самоме чуну. Тишина, само зелене муве тихо зује около и који жабац
бућне у воду, па остану кругови. — Ко се једном занесе лепотама
живота на тим рекама остаје му то за цео живот.
Још као дечурлији, на оном „флизеровом“ купатилу које је било
од дасака и држало се на бурићима ту доле на Сави скоро у сред
пристаништа, било нам је најслађе да пецамо буцове. Мали прутић
на њему конац и на крају сасвим мала удичица на коју се једва могла
натаћи само мува. Накупимо их по неколико, нанижемо на ниску од
канапа онако кроз уста и шкрге, поносно обесимо и донесемо кући,
но ту нас мајке изгрде јер их мрзи да се петљају са тако мајушним
рибицама које се не дају ни распарати нити очистити. — А вала и не
трсба. Нама је најслађе било кад нам онај ложач који је ложио
велики казан који је бљувао црн дим кроз дугачак и танак сулундар
где сс грејала вода за каде јер су људи долазили овамо да лече свој
реуматизам и костобољу у кобајаги лековитој топлој савској води...
дозволи да песком орибамо лопату којом он ложи ватру па да на њој
поређамо своје буцове (са све мувама) и примакнемо уз жар казана.
Још ако успемо да измолимо у кафаници, која је такође била ту на
том купатилу, мало зејтина да претходно мало намажемо те буцове...
онда прсте да полижеш од милине тако је то добро.
Тако нас је по цео дан било ту на Сави, лети кад је школски
распуст — па богме и кад није распуст никад нам школа није била
важнија од Саве и забушавали смо тамо колико год смо могли и
умели, па нам неоправдане изостанке правдао добри чика доктор
Воја Кујунџић — „Огањ“. Гледали смо ту и праве пецароше и учили
тај занат. Дођу тако они пред вече, по заходу сунца, седну ту (на
доњем крају тог купатила тамо где су они нужници, одвојени за
мушке и за женске па само даска и право доле у воду)... седну на
мале клупице и спусте на дугом канапу (Сава је ту дубока 10-12
метара) све по око пола киле добро скуваног кукуруза у фишеку
новина (тадање „Штампе“ или „Правде“) а унутра доле повећи камен
да претегне право до дна. Пажљиво то спусте и онда седе и пуше, а
кад прође довољно времена да се оне новине доле расквасе и
распадну, онда извуку полако канап „ доле на дну остане гомилица
просутог куваног кукуруза. Добро је спустити уз кукуруз и мало
ваљака од куванога теста (сазнаћете одмах и зашто). Ту онда дођу па
и повећи сомови, они то здраво воле „ ту се онда наваде. Тако два три
дана а затим се ту после рано у зору дође и опет сасвим полако,
спусти струк са удицама и ваљцима од куваног теста на њима. Струк
је од коњске струне а на крају има олово које га држи право надоле.
Није мала вештина справити добро те ваљке да не буду ни сувише
чврсти нити пак да се брзо распадају. Тако ту онда „проради“ добра
риба па ако је нека и баш потешка и праћака се подхвати је мередов.
Но све разне врсте риболова нећемо овде густирати. Треба ипак
само додати да је уживање било ићи и на Дунав и гледати кад аласи
тамо извлаче велике мреже „алов“ или „лапташ“. Њоме они опколе
читаво јато риба а затим треба по неколико пари снажних руку да то
извуку у плићак и на суво. Тако је то било некада на пространој
дунавској обали „Јалији“.
После увече кад је сунце већ одавно зашло, а кроз мрак промичу
црвене и зелене сигналне светиљке лађа, пободу се у песак и укрсте
она тешка завозна весла а доле испод обеси о ланац бакарни, већ
чађаво патиниран, па баш и повелики котлић. Ту се насече и остави у
дунавску воду сав ситнеж рибе која није за износ на пијацу сутра
ујутро, седне се около на песак прекрштених ногу и натегне флаша а
дежурни за то, подстиче ватру и, већ по свима ритуалима кад је
зашта време, убацује у котлић све што још треба, разуме се и алеве
паприке, тачно по мери. То траје а ми дечурлија гледамо из мрака а
кад заврше вечеру, отру шаком масне бркове и запале луле, онда ми
слободно приђемо и довршимо оно што је још на дну котлића
остало. Били смо се спријатељили и остављали су нам баш подоста
густижа, па чак и своје кашике за оно још мало чорбе — најслађе
аласке чорбе које се у животу сећам.
Кажем, како смо били пријатељи па хајде да и ово ту додам у вези
са њима, мада сам то негде већ испричао: Било је то тамо још 1910.
године кад су биле приређене велике утакмице код купатила (оног
на бурићима) веслачко-пецачког клуба, ту испод савског
жељезничког моста (никаквог другог моста тада на Сави и Дунаву
није ни било). Једна тачка је била и трка аласа у оним правим
старим чуновима (што би се данас рекло „једноседима“). Такмичари
су ваљда били мало и „под гасом“ тек колико да би истерали пуну
снагу. Све је ишло уз дреку, вику и галаму и њихову и бурног
навијања са обале... тек победник је био наш пријатељ Имра Вањур а
прва награда је била (и без писане званичне дипломе) балон од десет
литара ракије — друга пет а трећа само литар.
Ти аласи (нарочито дунавски) имали су велике дивне чамце,
изванредне силуете, тзв. „апатинце“ јер су тамо прављени најбољи.
Били су дуги, витки, а од чисте храстове срчевине, даска спојених
гвозденим „енгечићима“ а у саставке је набијан „вараш“ (маховина),
две је добро „калфатрирано“, натопљено врелом мешавином смоле и
катрана. Веслала су обично двојица са по једним „завозним“ веслом
сваки а остраг је крманио („керудером“) трећи. Они су ловили
великом мрежом „аловом“, и још већом „лапташем“. Овакви се
чамци још ретко данас виђају, храстовина је прескупа а ту се већ
умешао и мотор.
Упустили смо се тако мало у сећања на тај живот на рекама, па да
се подсетимо ту само још нечега, чега збиља уопште више нема, а
постојало је ваљда вековима. Не могу одолети да и то не испричам,
јер се старе обале и „јалије“ око Београда не могу ни замислити без
тих старих „дереглија“ („пешчарица“, „дрварица“ — па и оних
огромних „гаранција“ које су преносиле робу „гарантовано“ јер је
била озго покривена „поклопцима“). Чамци на води стари су ваљда
колико и сам човек али не баш много мање а дереглије на Сави и
Дунаву вековима су усавршавале свој на крају тако савршено
складан облик... све до појаве пароброда и „шлепова“. Такве су се
дереглије, још све до времена Другог светског рата просто спуштале
низ матицу реке без икакве вуче далеко озго низ Саву и Дунав до
Београда. Из Босне су доносиле највише дрво за огрев исечено у
„цепанице“. Београд се некада грејао искључиво дрветом, угаљ се тек
доцније појавио. Од „дрвара“ на Сави, где се прво слагало, дрво се
разносило по вароши „таљигама“ (колима са једним коњем). Озго
пак, од Вуковара спуштале су се низ Дунав дереглије натоварене
лубеницама и ту се на обали, одмах из „лађе“, крчмило. Купац је
имао права да се увери да је срце лубенице једро и као крв црвено,
тиме што му је продавац бритвом извадио из срца лубенице
четвртаст чеп. Доносио се тако и истоваривао и песак за грађевинске
потребе — и много шта друго. После, празне све те дереглије теглили
су уз воду људи упрегнути као у неке амове, идући данима
устаљеним стазама уз обалу (раније су за то били упрегнути и коњи и
те стазе су се звале „копитарски пут“).
Да, све је то био део живота на рекама, но вратимо се оном
нашем ужем — риби и риболову: О, разне сам ја риболове тако
радознало и са уживањем гледао: Праве оне планинске пастрмке јео.
Оне „младице“ на динамит у најдубљим вировима Лима, ко кристал
до најдубљих дубина. О то узбудљиво на динамит описао сам већ
ближе у „сећањима“ кад сам с Растком ишао по манастирима. У
Дечанима смо их јели за доручак, на овчијем планинском кајмаку
(оне са плавим и оне са црвеним тачкицама на леђима)... а било је то
овако: Затекли се ми тамо пред вече. Угошћени лепо па тако
разговор „о свему и свачему“ и узгред и о пастрмкама — кад ујутру
ево их свеже за доручак. Послао био игуман слугу манастирског
једног младог кршног „Арнаутина“ (како се то тада звало) да их
донесе с друге стране Проклетија, са Лима. Овај вижљаст, у
куковима ни у пола колико у раменима тражио само пушку (ону
„Мартинку“ са оловним куршумом ко палац) каже ако му међед
препречи случајно пут — и три сата тамо, три овамо, а преко врлети
све по три метра скок с камена на камен — те ујутру пастрмке све
сложене у корпицу од коре дрвета и мокру маховину, живе још
зевају мајушним отвореним шкргама.
То тако о планинским пастрмкама — но вратимо се овим нашим
мирним, широко разливеним рекама, адама и врбацима. Па ту је
некада било и оне треће — морске — рибе. Да, било је док она није
идући тамо од Црног мора ударила оним шиљатим својим кљуном у
бетон бране. Даље узводно не, а некада су јој баш ти брзаци и
чеврнтије ђердапских вратоломија били потребни да се пробијајући
се кроз њих ослободи паразита који су јој шкрге били напали у оним
млаким плићацима тамо доле у Делти.
Мени лично ни недостају, па ни њихова икра и ајвар (мени и
ајвар мирише — да простите — на чизму од јухта). Ја не смем да
признам колико сам простог укуса и да ни чувени беломеснати смуђ
не може да замени оног ординарног сома (само ако овај није сувише
мастан — а где си ти видео то речно прасе које једе баш све, да то
није?)... или још боље, шницлу још ординарнијег шарана — сочну,
румену, па са лимуном.
А најбоље спремљена таква, и уопште добра риба мирише само са
ватрице малих кафана каквих је било некада — као на пр. што је
била она чувена „Код беле лађе“ на Дорћолу, јер је ту на Дунаву у
продужетку Дубровачке улице тамо на Јалији био штек „беле лађе“
која је једном недељно ишла од Беча све ваљда до близу Црног мора
(она аустријска „Софија“ са два оџака или „Таусиг“ — или мађарски
„Гроф Сечењи Иштван“, и мали али пркосни наш „Цар Никола II“
носио се успешно са њима). Био је ту на Дорћолу и „Гргеч“ а преко у
Земуну „Шаран“. На обали Саве ту доле код оних речних купатила
било је више кафаница са отвореним роштиљем испред врата. Данас
тога има све мање и мање па и то није више оно некадање, право, и
како је све пошло рибу ћемо још моћи јести само из кутија за
сардине или ону замрзнуту и хемијски препарирану коју јапански
рибари механизовано лове широм светских океана.
У славу пак ове праве старе и прастаре рибе из мутних дубина и
плићака Саве и Дунава ту око Београда... дезоксирибонуклеинске
рибе преко које смо и њеног праисторијског ихтинозауруса и
ИХТИСА најстаријих хришћана... и ми постали — у славу те РИБЕ
завршавам сад и овај мој славоспев.
 ПОГОВОР

ВРТЛОЖАСТИ ПРЕДЕЛИ СЕЋАЊА НА ЈЕДАН

БЕОГРАД КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА

О временима древним и оним не баш тако прастарим, везаним за

тло, ваздух и воду (и зашто не бисмо додали и ту проклету ватру,
можда само и због оног шестоаприлског бомбардовања!) овог
јединственог, скрушеног и разбарушеног нашег Београда,
прикључујући ту и по који излет као пустоловину у друга места и
друкчије пределе, није ваљда нико проговорио на тако живописан
начин као што је то чинио архитекта, историчар уметности, један од
првих наших авијатичара, сликар и путописац, онај бурни и толико
господствен темперамент (рођен на самим Теразијама 1894. године,
а преминуо, додуше само физички, нешто ниже, у Савамали, тачније
у болници „Свети Сава“ крајем 1988) — Александар Дероко!
Дерокова сећања, објављена у сад већ две култне књиге А ондак је
летијо јероплан над Београдом и Мангуплуци око Калимегдана, толико
пута прештампавана и још више препричавана, настајала су „некако
узгред“ и „као од шале“, баш кад им је и било време, након ауторове
навршене седамдесете године живота и, наравно, без претходне
намере да буду обједињена у једној књизи. „Београд на сусрету два
века“ — прво значајније Дероково сећање — „измољено“ је од
његовог пријатеља, књижевника Милана Ђоковића уредника серије
књига у Српској књижевној задрузи, „Београд у сећањима“ (1977).
Овај драгоцени текст био је, дакле, први степеник којим се спуштало
у „тамни вилајет“ једног сада толико нам присног, древног Београда,
оног Дероковог...
А свакојаки догађаји, чуда и несташлуци потхрањују приповест А.
Дерока. Маркантни и препознатљиви профили београдских ликова
провирују испод шапа разноликих времена и подухвата свакојаких
историјских кулиса и „кухиња“, како оних политичких, тако и
интимних, крајње приватних. А сама димензија догађања овде је у
искључивој зависности од начина њиховог дочаравања, господствене
неке самоироније, спретности и шарма с којима се „даље преноси“.
Шарм ваљда и јесте низ веома „безначајних“ особина, неуловљивих у
један калуп. Еклектичка Дерокова маштовитост, страсна
веродостојност његових слика, непоновљиве линије и ока, прониче у
многи насушни „комедијант случај“, све тамо од „коњског“ трамваја,
школе, забава на води, „ћорисања“ шљива из џакова сељака на
београдским пијацама, до незаборавних ликова „ује“, Јована
Ђорђевића, рођака Стевана Сремца, извесне госпође Паулине и њено
двадесет четворо деце, па до венчања краља и краљице 1900-те и, не
много од тога, њиховог убиства...
Дерокова сећања на стари Београд као да ништа више и не могу
да сакрију — и ту грбаву калдрму некадашњих улица, па и оне голе
земљане улице по којима се проходи „тако ниско“, као да је човек
крочио у саму древност, да се први пут уопште обрео на земљи.
Ипак, онај танки слој калдрме, један или два друма под нашим
ногама, опомињу нас да нисмо баш први који смо на том тлу, и у овој
вароши — да смо већ на позорници, ако не шекспировској, онда
барем оној дероковској, у театру наших сналажења и проницања у
још сасвим неизражене лепоте и чари ту око Калемегдана,
мангуплука који нас једини ваљда уводе у даљи и „прави“ живот који
је једна још већа, али не и много друкчија позорница.
Не, ништа не може дуго остати ни толико ново, нити непознато а
да га не посвојти наша реч, досетка... Јероплан... Калимегдан, с оним
и уместо е... Или оно купатило звано „флизерово“, где је сигурно
интернационална реч „фризер“ глатко скренула у неки наш
споредни језички рукавац београдског изражавања и опхођења, у
грешку за коју сви знају да је грешка и никоме ни на памет не пада
да је исправља. Па све да је наведени власник купатила, берберин по
занимању, био човек без и најмање мане, реч, тада још увек можда
необична, нова и неодољива, старинска, родила је, заправо још
једном оживела свеопшти тај наш дух исмевачки ни због чег осим
себе самог, наслађујући се у тој привременој неправилности,
„кривини“, бранећи се сувишком нежности и душевности од великих
речи и великог света који је ионако далеко. Отуд можда онолико и
Дерокових „погођених“ и на правом месту употребљених
деминутива...
Дерокова сећања почела су да „проваљују“ када, завршавајући са
активном службом на Универзитету, није морао више ништа само да
памти и непосредно, студентима и сарадницима, да репродукује. И
та његова сећања су понајмање о догађајима у вези са службом и
„напредовањем у каријери“, него о оним „неисторијским почецима“,
о детињству и првим занимањима за свакојаке сензације (купатила,
јероплани, мода, улични продавци, амами и др.). О сличним темама
најчешће се надугачко и нашироко распредало и у Дероковом
„салону“, у његовом стану на Топличином венцу бр. 6 (преко пута
хотела „Палас“), средом и суботом око поднева, где се окупљало
шаролико академско (и оно неакадемско) друштво. Колико сам пута
од најразличитијих људи био замољен да их одведем „тамо“. Једнима
је требала репортажа за њихове новине, другима интервју за часопис
или докторску дисертацију, трећи су опет хтели нешто да снимају,
један је хтео да изрази захвалност што му је, босоногом, Дероко
уступио за време рата своје ципеле баш негде на Теразијама; девојке
је привлачио његов још увек задржани мужевни шарм (познанство са
Дсроком било им је ваљда као неки „мираз“)... Неки су опет хтели
једноставно само да га виде, то чудо од виталности и после
деведесете, другима је „фалио“ потпис на његовој последњој књизи
или су се ту нашли да би пак бесплатно дошли до његовог цртежа
(који он уради „за пет минута“) или до какве сличице у уљу. Сумњам
једино да су сви они желели његово друштво због тога што је, како
рече, „човек без нарочитог идеала у животу“... Као што сумњам и да
то није баш због оног његовог дероковског начина који је, како га је
описао његов негдашњи студент, а потом и сам професор на
Архитектонском факултету, Зоран Б. Петровић: „Бриљантан,
лепршав, освајачки, који придобија и испуњава изузетним
задовољством...“
 Дероко је исписивао своја сећања баш као што се и деценијама
разговарало у његовом „салону“ — демократски, као на тргу, још
боље речено као у ходу, перипатетично — у ходу, дакако, кроз време.
Слике и фигуре имале су ту бити изразите, и живе, као под
увеличавајућим стаклом. Гласнији (или изразитији) лакше су
долазили до речи. Уживање би настало када је сам Дероко био добре
воље, у форми, или једноставно покренут, изазван нечим да узме (и
понекад више не испусти) реч. Волео је, с гуштом, и још увек
устрептало, да се предаје вртложастим пределима сећања, да беседи
о пријатељима, па и о онима с којима се некад беше посвађао, о
Паризу, Солуну, Светој Гори, Анадолији, мање о Русији или
Америци, где је такође избивао, о Растку Петровићу с посебном
нежношћу (и толико сачуваних докумената), о несрећном Сави
Шумановићу чијих је неколико прекрасних слика поседовао (добио
на поклон од самог сликара), о мермерним сточићима пред
„Москвом“, о „потребним детаљима Београда“ и, наравно, о светлим
градовима своје младости, Риму и Напуљу, у којима се беше затекао
као студент пред крај Првог светског рата...
Сећања и приповедања Дерокова су циклична, веома блиска
усменом говору; теме, па и читави следови појединости, детаља,
враћају се, обогаћени и прожети нијансама и новим колоритом.
Сабеседнику се не изручује све одједном, будући да се овим стилом
приповедања следи линија изразито „наменске“ логике, односно
могућности рецепције, при чему се не заобилазе ни нужна
занимљивост, по могућству изузетност, а у сваком случају и
изразитост реченог.
Читајући данас Дерока, морамо ипак имати на уму да његовог
поколења 1300 каплара, па и поколења нешто иза њих, одавно већ
нема. Утолико је пак сјај ових његових, маколико истргнутих, сећања
приснији, уистину ненадокнадив...
Мома Димић
 БЕЛЕШКА О ДЕРОКУ

Александар Дероко рођен је 1894. године у Београду, у улици

Кнеза Михаила. Као ђак-наредник, један од 1300 каплара, учествује
у Првом светском рату. Као један од првих српских пилота, учествује
у борбама на Солунском фронту. После рата, студира архитектуру и
уметност — у Риму, наставља у Прагу и Брну. Ради на рестаурацији
Жиче и Сопоћана. По дипломирању на Техичком факултету у
Београду, као стипендиста француске владе, борави у Паризу и, у
друштву Растка Петровића, упознаје Саву Шумановића, Пикаса,
Корбизијеа... Сарађује у дневним листовима „Време“ и „Политика“.
Доцент на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду.
Проучавајући старе уметности и културе, путује у Италију,
Француску, Грчку и Малу Азију.
Пројектовао, између осталог, Костурницу сарајевским
атентаторима, Храм Светог Саве на Врачару (1936, са Богданом
Несторовићем), Интернат Богословског факултета у Београду, Конак
манастира Жича.
Професор и декан Архитектонског факултета у Београду. Члан
САНУ.
Објавио Карту старина у Војводини, две мапе Народно
неимарство I и II, студију Наша фолклорна архитектура, књиге
Средњовековни Градови у Србији, Македонији и Црној Гори,
Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији,
Архитектура старога века, Споменици архитектуре IX-XVIII века у
Југославији, Фолклорна архитектура у Југославији, Средњовековни
Градови на Дунаву, Са старим неимарима, Народно неимарство,
Света Гора...
Радован Поповић приредио је књигу Дероко и други о њему.
 Заслугом Моме Димића, објављене су две књиге Дерокових
мемоарских списа: А ондак је летијо јероплан над Београдом и
Мангуплуци око Калимегдана. Из ове друге узели смо податке за ову
белешку.
Повест о „Београду на сусрету два века“ написао је за колекцију
Београд у сећањима (1-3) у издању Српске књижевне задруге.
 АЛЕКСАНДАР ДЕРОКО
УСПОМЕНЕ БЕОГРАЂАНИНА

Издавач
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
Београд, Српских владара 19

За издавача
ДУШАН ТАТИЋ

Главни уредник
МИЛОРАД ЂУРИЋ

Технички уредник
СЛОБОДАН НИКОЛИЋ

Коректор
МИЛУТИН МИЛОВИЋ

Корице
ГАВРИЛО ЂУРОВ

Слог и прелом
ЕМКА — Београд, Андрићев венац 2
 Тираж 1.000

Штампа
ГРАФИПРОФ
Београд, Црнотравска ББ
 Напомене

1 Песмица коју су певали српски војници у Првом светском рату

(прим. А. Д.)