„КОСОВСКИ

ПРИТИСАК“
НА СРБИЈУ И ИМПЛИКАЦИЈЕ
ЈУ ЦЕНТАР ЗА ДРУШТВЕНО-
ПОЛИТИЧКА ИСТРАЖИВАЊА ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
ИЗАЗОВИ СРПСКЕ
ЈАВНЕ ПОЛИТИКЕ

НОВА РЕАЛНОСТ ПРИТИСАКА НА СРБИЈУ

БРОЈ 1 – 2023.

Сукоб у Украјини покренуо је или убрзао бројне процесе који

редефинишу свјетски поредак. Два су можда најуочљивија. С једне
стране, хомогенизација колективног Запада, уједињеног у
супротстављању Руској Федерацији (РФ) кроз политичке, економске
и безбједносне механизме (дипломатска изолација и санкције против
РФ, чланство Шведске и Финске у НАТО-у, слање оружја Кијеву). С дру-
ге стране, одбијање незападних држава да се приклоне механизмима
САД и Европске уније против РФ, те сходно томе јачање обриса мулти-
поларности (снажење БРИКС-а, Шангајске организације за сарадњу и
партнерства Кина – РФ, дедоларизација).

У том контексту, за Запад су посебно важни што хитнија легити-

ЦДПИ
мизација НАТО агресије 1999. године те легализација „једностраног
проглашења независности Косоваˮ, коју су Брисел и Вашингтон
заједнички оркестрирали 2008. године, а која је представљала
најфлагрантније кршење територијалног интегритета државе
чланице Уједињених нација.

С обзиром на то да то једнострано проглашење у протеклих 15 година

није донијело очекиване резултате по питању међународне легити-
мизације „независног Косоваˮ – усљед све ефектнијег процеса
отпризнавања и све чвршћег става Москве и Пекинга – Запад се
одлучио за снажан притисак путем „француско-њемачкогˮ плана,
који су у јесен 2022. године предложили савјетници француског
предсједника Емануела Макрона и њемачког канцелара Олафа
Шолца. Београд је овај приједлог најприје одбацио, да би након
мјесеци интензивних западних притисака и отворених пријетњи –
прецизније ултиматума – ипак прихватио да размотри имплеме-
нтацију његових тачака на основу касније договорених анекса.

Јасно је да је циљ овог споразума да се Србија одрекне Косова и

Метохије и да допусти да „Косовоˮ у „међународним водамаˮ плута ка
чланствима, признањима и осталим видовима легитимитета и
легализације. С обзиром на то да је свима јасно да Београд неће
никада формално признати „независно Косовоˮ, то непризнавање би
се примјеном „француско-њемачкогˮ плана у практичном смислу
потпуно релативизовало. Кључ је у томе да се Београд приволи да уђе
у процес који води потписивању споразума о „нормализацијиˮ или
„добросусједским односимаˮ између Републике Србије и „Републике
Косовоˮ.

За Запад, бенефити су више него очигледни.

Прво, споразум би легитимисао НАТО агресију из 1999. године,

што је посебно важно у контексту сукоба у којима учествују друге,
1 незападне свјетске силе, попут Руске Федерације.
Друго, легализовао би случај „Косовоˮ као sui generis – јединствен случај – што би
имало троструки ефекат: избацио би из руку Москве аргумент о „дуплим стандардимаˮ
у вези са поштовањем територијалног интегритета; ојачао би трансатлантско једи-
нство тако што би непризнавачима унутар ЕУ и НАТО дао основу да више не морају да се
боје преседана и да стога могу да без бојазни признају „Косовоˮ; урушава се дипло-
матска активност Србије усмјерена ка отпризнавању међу земљама Глобалног југа.

Треће, разводњавају се везе које Београд има са Пекингом и Москвом у Савјету

безбједности УН, чиме се, с аспекта Запада, додатно смањује и сам „малигни утицајˮ
Кине и Русије на Балкану, што истовремено јача могућност за интеграцију читавог реги-
она у НАТО. У контексту све интензивнијег развоја мултиполарности у свијету, Запад би
тако извршио контраудар на утицај супарничких сила у стратешки важном региону.

Четврто, Запад би доказао да метода ултиматума функционише и да се може при-

мијенити и на друга питања на која жели да изврши притисак – укључујући и односе
унутар Босне и Херцеговине.

ПИТАЊЕ

Поставља се стога питање како би Република Српска требало да се постави пред

развојем процеса везаних за будућност Косова и Метохије, у контексту односа са
Републиком Србијом и притисака Запада.

ЧИЊЕНИЦЕ

Полазимо од неколико чињеница.

Прво, „француско-њемачки приједлогˮ противан је српским интересима. О томе

најбоље говори чињеница да је и званични Београд у свом „нон-пејперуˮ, упућеном
ауторима приједлога, на више страна образложио своје противљење тачкама
споразума.

Друго, учешће Београда у разговору са косовским Албанцима о примјени одредби

споразума условљено је пријетњама и ултиматумима Запада, као што је то истакао
предсједник Александар Вучић, наглашавајући да му је на састанку у Београду 20.
јануара „у другој реченициˮ речено да мора да прихвати план или ће Србија бити
суочена са заустављањем европских интеграција и инвестиција, као и са све-
обухватним политичким и економским мјерама.

Треће, народна воља у Републици Србији јасно је супротстављена свакој врсти

одрицања од Косова и Метохије. То показују сва релевантна истраживања јавног
мњења реализована на територији Србије, укључујући и она када се у замјену пре-
дложи убрзана интеграција у Европску унију.

Четврто, Република Српска у Републици Србији има не само гаранта, већ и не-
замјенљиву политичку, економску, безбједносну и идентитетску потпору, а што је
потврђено не само Дејтонским споразумом и низом институционалних веза, већ и
јасном политичком вољом и у Бањој Луци и у Београду.

НЕПОЗНАНИЦЕ

Такође, уважавамо постојање више отворених питања.

Прво, неизвјесност трајања и исхода сукоба у Украјини, од чега може да зависи не

само интензитет, већ и садржај притисака на српски народ те његов свеобухватан
положај.
2
 Друго, неизвјесност трајања и исхода процеса интеграција у Европску унију,
с обзиром на то да је он драстично успорен, условљен у случају Србије косовским
питањем и усвајањем санкција против РФ, али и противљењем Француске да се
ЕУ прошири, што је видљиво тактичким дјеловањем одуговлачења попут
„ревидиране методологијеˮ или формирања „Европске политичке заједницеˮ
као својеврсног супститута.

Треће, неизвјесност око интензитета и садржаја хибридног притиска на

Републику Србију и Републику Српску у економском, политичком и војно-
безбједносном аспекту, било на нивоу НАТО/ЕУ или на билатералном нивоу,
прије свега из САД, Уједињеног Краљевства и Њемачке. Такође, ово питање
укључује и притисак Запада на Београд да утиче на Бању Луку у прихватању
процеса којима се Република Српска супротставља.

Четврто, неизвјесност око спремности или капацитета Београда да од-

брани „црвене линијеˮ по питању Косова и Метохије у контексту не само
западних притисака, већ и чињенице да од косовског процеса, односно
прихватања одредби „француско-њемачкогˮ приједлога, зависи и будућност
„европских интеграцијаˮ, које се и даље дефинишу као „национални интерес и
стратешко опредјељењеˮ Републике Србије.

ИЗАЗОВИ

Указујемо на низ изазова за постављање Републике Српске.

Прво, иако није примарна мета притисака по питању Косова и Метохије,

Република Српска има врло важан и велики утицај на српско јавно мњење у
цјелини и због тога се сваки њен потез пажљиво прати и на Западу и у Београду;

Друго, уколико матрица притисака на Београд успије по питању Косова и

Метохије, Република Српска и централизација БиХ постале би наредни
циљеви;

Треће, Бања Лука и Београд немају потпуно идентичан геополитички код

3 нити исте капацитете за вођење политике „балансирањаˮ.
 ЦДПИ
ПРЕПОРУКЕ

У том контексту, могу се препоручити сљедеће активности:

Прво, неопходно је поштовање народне воље у Републици

Србији по питању „француско-њемачкогˮ плана и прихватања
његових одредби, а што се може реализовати консултацијом
путем референдума или избора на којима би се сви политички
актери јасно одредили по питању будућности „француско-
њемачкогˮ приједлога;

Друго, српски народ не смије да дозволи легитимизацију НА-

ТО агресије и легализацију „једностраног проглашења неза-

АНАЛИЗЕ СЕРИЈАЛА “ИЗАЗОВИ СРПСКЕ ЈАВНЕ ПОЛИТИКЕ” објављује

Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске. Серијал
има за циљ да у јавности подстакне разматрање изазовних питања и тема

ЈАВНА УСТАНОВА ЦЕНТАР ЗА ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКА ИСТРА-

ЖИВАЊА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ има за циљ спровођење, подршку и
промоцију теоријских и примијењених истраживања историјских,
политичких, културних и других феномена и процеса важних за Републику
висности Косоваˮ као јединственог случаја јер на тај начин
губи могућност да указује на дупле стандарде које Запад
примјењује по питању територијалног интегритета Србије и
Босне и Херцеговине;
4
Треће, притисци на Србију и Републику Српску важан су
историјски моменат за разматрање израде њихових будућих

од значаја за Републику Српску и српски народ у целини.

спољнополитичких стратегија, с обзиром на то да су директно
повезани са процесом трансформације свјетског поретка;

Четврто, одбацивање сарадње са Руском Федерацијом и

Народном Републиком Кином – а што је један од основних
стратешких интереса Запада – донијело би погубне резултате
по српске националне интересе;

Пето, процес интеграција у ЕУ и односа са Западом потребно

је посматрати на реалистичан начин, уз уважавање политике
реципроцитета;

Шесто, Београд и Бања Лука морају да јачају институцио-

нално повезивање и да попуњавају „пукотинеˮ у односима,
попут питања (не)признавања такозваног „високог пред-
ставника у БиХˮ;

Седмо, Република Српска мора истрајно да гради капацитете за

Српску.

самосталну спољнополитичку дјелатност, у складу са со-

пственим интересима, а по могућности што складније са инте-
ресима Републике Србије и српског народа у цјелини.
АУТОРИ: др Александар Митић и др Небојша Вуковић, www.cdpirs.org
научни сарадници Института за међународну Трг јасеновачких жртава 4
политику и привреду, Београд. Бања Лука

Анализа одражава искључиво личне ставове аутора. 4