Драган Ашковић / Зоран Ранковић

Универзитет у Београду
Православни богословски факултет
Београд
daskovic@bfspc.bg.ac.rs
zrankovic@bfspc.bg.ac.rs

Богослужбено песништво и памћење: прилог поимању рефрена

Сажетак: Песништво је најстарији облик памћења и преношења историјске свести

и искуства. Иако сам начин извођења песме, место и прилика на свој начин доприносе
стварању осећања и памћења, у песничкој пракси позната је појава припевања или
допевања одређене песничке целине која се увек појављује у истом облику и на истом
месту. У раду се тумачи смисао, значење и улога припева, односно рефрена у
богослужбеном песништву и певању.
Кључне речи: музикологија, црквенословенски језик, црквено певање, поетика,
богослужбено песништво, припев – рефрен.

Сваки човек, мање више, тежи ка својој личној афирмацији јер жели да превазиђе
своју датост, не би ли остварио своју задатост. Зато човек пристаје да буде одређен само
оном историјом чији је он узрок, покретач или реформатор. Човек хоће да живи историју,
да је драматизује да би јој дао смисао постојања упркос томе што је она ипак сва
заснована и прожета смрћу. Једини начин на који човек може да осмисли историју јесте да
јој приступа као песник и пророк. У то достојанство човек не може доспети ни учењем, ни
вежбање, ничим другим до само божанским надахнућем. Зато је песништво најпогоднији
начин и средство којим се може превазилазити ограниченост, јер је слободно,
непредвидиво и самим тим узвишено. Песници, као изузетак, не подлежу никаквим
правилима. О њиховом стваралаштву зато се не може говорити као о задатом пројекту, већ
само као о тајни. Песништво располаже неограниченим и неспутаним изражајним
потенцијалом, упућено је на језик, а он највише памти.1 Захваљујући томе, песнику се
1
Б. Шијаковић, Мит и философија: онтолошки потенцијал мита и почетак хеленске философије, Београд
2012, 96.
пружа могућност да га надживе његова дела – песме, које ће учинити да се његово име
помиње и прославља непрестано, док се год памте и певају његове песме, јер песничко
остварење представља победу над заборавом.
Црквена заједница која пева не дозвољава да поруку песме запоседа било који
појединац. Напротив, само Црква поседује поруку – истину у којој се саборно учествује. 2
Зато у нашем језику и нема посебних речи – термина којима би прецизно био именовани
аутор песме, песнички стваралачки процес, процес преношења и интерпретације. То
потврђује да ниједна песма није остварење које је намењено за самостално извођење или
интерпретацију, док се приликом саборног певања увек идентификује стваралац и
интерпретатор као преносилац. Дакле, заједница је та која памти, чува и потврђује како
ауторство тако и преносиоце који песничко дело приликом преношења чувају, па
штавише и обогаћују. У богослужбеном песничком стваралаштву питање ауторства
песама потпуно је излишно. Ту се налазе песме које су намењене за саборну,
богослужбену употребу. У њему је увек стављан акценат на заједницу а не на појединца.
Због тога је некада немогуће поуздано пратити процес ауторског стварања појединих
богослужбених дела, јер је црквено певање првенствено израз саборне заједнице а никако
појединца, ма колико он био оригиналан и непоновљив као уметнички стваралац.
Древни Грци у својој митологији на најдостојнији начин овековечили су значај и
важност песништва. Њихове нимфе, Музе, кћери врховног бога Зевса, бавиле су се
уметничким стваралаштвом. Колико је њихово стваралаштво обавезно било условљено
памћењем указује име њихове мајке Мнимосине (Mnhmosu,nh). Корен речи њеног имена
(mne,a, mnei,a, h` mnh,mh), значи сећање, помињање, спомен, памћење, слава.3 Зато је код
Грка најзаступљенији поетски облик био заснован управо на (с)помињању (поновном
сећању, подсећању), а познатији је као u[mnoj – химна.4 Најзаслужнију улогу у памћењу, а
самим тим и у преношењу историјског памћења имаo je фонд поетских изражајних
средстава (стих, метар, рима, мелодија...). Захваљујући њима, песништво је могло
независно да егзистира и да се преноси потпуно самостално, дакле без писмености.
Због тога је певање било неодвојиво од колективног историјског памћења, поетске
слике, личности и заједнице. За песништво није довољна племенска, нагонска, него

2
Б. Шијаковић, „Хермес и херменeутика“, у: Пред лицем другог: фуга у огледима, Београд 2002, 133.
3
S. Senc, Grčko-hrvatski rječnik za škole, Zagreb 1910. Treće reprint izdanje, Rijeka 1991, 616.
4
S. Senc, Grčko-hrvatski rječnik za škole, 949.
морално историјска, култна, односно Литургијска заједница. Гледано кроз призму
хронологије, Литургија је једино богослужење у којем je, осим увелико присутне
писмености (читања), још увек заступљена и усменост, посебно у виду креативног
стваралаштва и импровизације. Због тога је Литургија утемељена не само на певању као
интерпретацији, већ првенствено на певању као поетском стваралачком императиву.
Тај императив хришћани су одувек осећали те су зато кроз историју непрестано
стварали своје оригиналне спевове, химне. Песничка остварења која су стекла
популарност и благонаклоност литургијске заједнице данас се налазе у богослужбеним
књигама преко којих су доступна и нама.
Исходишну тачку сећања, као основног предуслова за уметничко стварање,
представљали су само значајни догађаји, а посебно они који су се дешавали најређе и који
су изазивали осећања. О њима су најадекватније сведочила песничка остварења која су
била заснована на звучној механици усменог стихотворства. 5 Песма није била само
остварење које је засновано на вешто упакованој бази података. Да би се појавила у својој
пуноћи, потребно је било и њено пуно извођење. Тек тада је њен вешто укомпоновани
говор – који је недовољно само изговарати – долазио до изражаја, јер се образац песме
налазио у стиху, односно у језику.6
Због тога се на поезију не може гледати само као на ризницу културних
информација. У том случају, без мелодијске компоненте она би се могла сматрати
деградираном, јер би била сведеном на обичну прозу.7 Њен супериорни статус извора
инспирације, имагинације и сазнања, могућ је само захваљујући песништву у којем се
подразумева пуноћа уметничког израза. Песма је увек лична, она непредвидиво изазива
утиске код слушалаца, не може да се види, да се опипа. Она може само да се чује, осети и
доживи.
За надахнутог песника или интерпретатора као највернијег поклоника песничких
остварења, сва правила која подлежу логичкој систематизацији ни из далека нису била
довољна да стиховима песме искаже свој смисао и надахнуће. Отуда поета често
прибегава додатном изазивању асоцијација и наглашенијем указивању на своју кључну
песничку поруку.

5
E. A. Havelok, Muza uči da piše, Novi Sad-Beograd 1991, 73.
6
Б. Сувајџић, „Од традиције до усменог текста“, у: Српско усмено стваралаштво, Београд 2008, 148.
7
E. A. Havelok, Muza uči da piše, 160.
 Колико је човек поклањао пажње памћењу видимо и по томе што је, према грчком
термину, памћење поистовећивао са истином. Наиме, све оно што није препуштано
забораву (av-lh,qeia), јесте истина. Иако је уметност, поетика, односно певање
најадекватнији и најнепосреднији начин да човек поспеши памћење, сама организација и
структура песме, могла је памћењу да допринесе још више.
Свако карактеристично издвајање или наглашавање појединачних делова песме
томе је доприносило, а понављање главних делова песме поготово. Али, да би понављање
делова песме као најмоћнији начин наглашавања било оправдано, било је потребно
прибећи посебној организацији песничких делова. Цена коју је песма морала да поднесе
зарад понављања било је њено периодично заустављање док је трајало извођење
уметнутог дела. Осећај заустављања услед понављања био је могућ само приликом
слушања комплетног извођења песме, у целини са свим предвиђеним понављањима,
дакле, усмено а не посматрајући исписан текст песме (на папиру). Овај осећај данас често
изостаје зато што смо окружени песничким остварењима у писаном облику. Због тога се
неосновано сматра да једним летимичним погледом на текст песме може да се сагледа и
доживи песма у свој њеној пуноћи.
Исписани стихови песме (дакле текст песме) често нас наводе да песму
поистоветимо са њеном садржајем, што она ипак није. Међутим, само интерпретирањем
песме можемо се сусрести са појавом која се по правилу и не записује, јер је то некада и
немогуће, него се често само подразумева. Наиме, приликом извођења песме појављују се
речи, стихови или читава строфа који се периодично понављају после сваког дистиха или
строфе као одређене формалне целине. У црквеној песничкој традицији, после
одговарајуће целине можемо приметити речи које се периодично понављају као што су:
Амин, Алилуја, Господи помилуј, Осана... Поред тога, у сложенијим песничким формама
приметићемо читаве стихове који се такође периодично понављају: Јако во вјек милост
јего, Алилуја; Благословен јеси Господи, научи мја оправданијем Твојим; Радујсја Невјесто
неневјеснаја... Уколико обратимо пажњу на садржај песничког дела после којег се помињу
поменуте речи или стихови, приметићемо да њихова појава и није тако обавезна, будући
да њиховим изостајањем смисао песме уопште не би био нарушен. Међутим, са
поменутим додацима доживљај песме је садржајнији и потпунији.
 На ову појаву указао је и Вук Караџић приликом сакупљања и записивања српских
народних песама. Ту појаву именовао је као припјев.8 Осим овог најранијег помена
припева, у нашој народној музичкој традицији под припевом се подразумева и додатак
основној песничкој целини.9 У књижевности, поменута појава је најчешће означена као
рефрен, што данас представља најпознатији термин. Осим рефрена, као најзаступљенијег
термина, среће се још и допевка или допевак.10 Дакле, процес припевања или допевања
некој интегралној песничкој целини остварује се тако што се после, или између њених
делова (стихова или строфа) који се периодично појављују, додаје увек исти припев или
допев. Свако такво припевање или допевање, које се дешава и понавља приликом
извођења песме, доводи до заустављања интегралне целине песме, која ће бити
настављена тек пошто наступ припева умине. Да би један рефрен који се појављује у
песми „оправдао“ своје постојање, мора да задовољи одређене услове који се тичу
његовог одговарајућег садржај и места где се појављује. 11 Од најважнијих услова који ову
појаву квалификују као рефрен издвајају се непроменљивост његове форме, садржаја и
места где се појављује.12 И поред тога што садржај рефрена мора да буде у тесној вези са
песмом, његовим изостављањем основни смисао песме уопште не би био поремећен. Због
тога Д. Големовић оправдано поставља питање да ли је рефрен у певању исто што и
узречица у говору.13
Рефрен није обавезна појава у песмама. Нема га у епским песмама, баладама,
бећарцима, зато што би његова појава на својеврстан начин заустављала ток песме и тиме
ометала изношење песничког садржаја. Због тога је рефрен остао углавном изразита
карактеристика обреда и обредних песама.14
Да би се прецизније идентификовало само значење речи рефрен, пожељно је
консултовати речнике. Лексема рефрен (refrain) је француска реч која се најчешће
преводи са припев. У латинском језику префикс rĕ– најчешће има значење: поновити,
опет, уназад, повратити, обновити, враћати...15 Други део овог термина такође је

8
В. С. Караџић, Српске народне пјесме, књига прва, у Бечу 1841, репринт: Београд 1976, 549.
9
Д. О. Големовић, Рефрен у народном певању – од обреда до забаве, Београд 2000, 10.
10
Rečnik književnih termina, Beograd 1986, 640.
11
Д. О. Големовић, Рефрен у народном певању – од обреда до забаве, 20.
12
Д. О. Големовић, Рефрен у народном певању – од обреда до забаве, 21.
13
Д. О. Големовић, Рефрен у народном певању – од обреда до забаве, 79.
14
Д. О. Големовић, Рефрен у народном певању – од обреда до забаве, 102.
15
M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik za škole, Reprint treće izdanje, Zagreb 1980, 902-903.
заступљен у латинском као frenum што значи: узда, жвала за коње, док би freno значило:
намаћи узде, жвале и уздати, односно зауздати (најчешће коња/е).16 Дословно то би
значило зауставити (се), стати.17 У том смислу рефрен има значење поново (се)
зауставити. Дакле, писана француска варијанта са којом се најчешће срећемо – refrain –
настала је од латинског frenum, frein (кочница),18 effréné; refréner,19 или réfréner,20 као и
chanfrein познатије као скандирањем – певањем, зауставити или заносити.21
Из наведених појмовних анализа види се да сва наведена значења везана за
зауздавање и заустављање указују на искуство са којим се слушалац песме среће онда
када се песма са рефреном отисне у њено реално временско, драмско и звучно
опoстојавање, дакле извођење – интерпретирање. Тада појава рефрена заиста изазива
утисак неког својеврсног прекида, застоја. Оно што се тада прекида, зауставља или
зауздава јесте (про)ток стихова или строфā песме, а услед периодичне појаве увек истог
рефрена који је према строфама постављен у временски завистан однос.22
Будући да је рефрен увек исти, увек на предвидљивом (истом) месту и увек озвучен
са истом мелодијом, порука коју он доноси остаје највише утиснута у нашем памћењу,
што и јесте његова права улога. Стога су многе песме именоване (насловљене) управо
према првом стиху рефрена.
У грчкој традицији, рефрен је познатији као evfu,mnion, evfumnia,zw,23 што
представља посебан облик химне у химни. Будући да је химна песнички облик заснован
на памћењу, и на ономе што подстиче памћење, рефрен је тај који у песништву има
најзначајнију улогу везану за подсећање и памћење.
Колико је значајна појава рефрена или припева у богослужбеном песништву може
се сагледати на основу помена о њему. Наиме, ни у једној литургијској песми се не може
пронаћи рефрен у распрострањеном облику. Међутим, у Херувимској песми наилазимо на

16
M. Bréal, Anatole Bailly, Dictionnaire Étimologique Latin, Paris 1885, 106; такође види и: И. Х. Дворецкий,
Латинско-Руский Словарь, Москва 1976, 440.
17
M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik za škole, 432.
18
M. Bréal, Anatole Bailly, Dictionnaire Étimologique Latin, 106.
19
S. A. Jovanović, Francusko-srpski rečnik, Beograd 2014, 469.
20
L. Clédat, Dictionnaire Étimologique de la Langue Française, Paris 1914, 265; види такође и: И. Х. Дворецкий,
Латинско-Руский Словарь, 862.
21
L. Clédat, Dictionnaire Étimologique de la Langue Française, 105
22
Због тога рефрен на француском у жаргону има значење: стара песма, или увек иста прича; види: S. A.
Jovanović, Francusko-srpski rečnik, 469.
23
P. Chantraine, Dictionnaire Étimologique de la Langue Greecque, Paris 1968, 1156.
својеврстан рефренски императив који нас упућује на то да певамо не само песме већ и да
рефренима, односно припевима узносимо молитвени хвалоспев. Очигледно је да је певање
рефрена доприносило посебном стању приликом певања, те отуда и овај својеврсни
императив. На српском језику део Херувимске песме који нам указује на значења рефрена
и рефреновања проналазимо у следећем стиху: Трисвету песму певамо...24 Међутим, тек

увидом у црквенословенски текст видимо да се овде упућује на припевање: trjsv<tÚÈ

p2¾sn7 prjp0v2aȨe…25 На црквенословенском језику ова појава је познатија као

prjp¾vka, prip¾v8.26 У грчком језику еквивалентни термин ближе упућује на

поменуто значење рефрена: to.n Trisa,gion u[mnon prosa|,,dontej…27 Префикс pros указује
на додатак упућен према коме, и a|,,dw, a[don, avhdoni,j певати (као славуј).28 Дакле,
термин припевати који се налази у Херувимској песми, не указује да је то рефрен.
Напротив, преко песме вернима се поручује да је на такав начин потребно молитвено
величати, славити, хвалити, прослављати на Литургијском сабрању. Јер само оно што се
казује песмом, а поготово рефреном, најтрајније остаје у нашем сећању, а поготово зато
што је подржано и певаном мелодијом. Тим начином је учињено највише од онога што је
људском вештином могуће постићи и у славу достојно певати и самим тим памтити. Све
преко тога превазилазило би доступна песничка средства и могућности.
Поменутим начином певања и литургијског сабрања остварујемо поистовећивање
са ближњим. Тиме указујемо на указујемо на поседовање истог знања. Јер, ако сам у
стању да вршим исти покрет као и мој ближњи, или да изговорим исту реч, обликујем
исти глас, исти тон..., онда је сигурно да га обликујем истим знањем које има мој ближњи
чији покрет понављам или опонашам.
Таква идентичност поуздан је показатељ да су и у једној и у другој личности иста
знања без обзира на то што су то различите људске индивидуе. Таква заједничка саборна
делатност изазива у нама осећање хармоније – не зато што се ради о истим покретима
(гласовима, тоновима, песми), него зато што су том истом делатношћу дејствена иста
знања нас различитих. Јер хармонија није телесни, него душевни феномен, па се зато
24
Божанствене Литургије, превео Архим. Др Јустин Поповић, Београд 1978, 47.
25
Bo`estvenna< LjturgãÄ Sv. Iwanna Zlatoustagw, Београд 1974, 128.
26
Г. Дьяченко, Полный церковно-славянскый словарь, 499.
27
Μικρόν Ιερατικόν, Άθηναι 1983, 77.
28
S. Senc, Grčko-hrvatski rječnik za škole, 799.
хармонија и испољава само у духу.29 Отуда у Литургији и наилазимо на карактеристичне
позиве који представљају императив као услов за остваривање есхатолошког циља за који
смо назначени и опредељени.
Тиме стичемо драгоцено искуство које није ништа друго до сећање на осећање
којим смо били обузети приликом непредвиђених духовних догађаја, најчешће празника,
када смо се и осетили као личности. Након таквог искуства постижемо осећање духа као
смисла свог постојања које је иначе само по себи бесмислено. Смисао и учинак певања
песме и њеног рефрена исцрпљује се првенствено у постизању осећања. Када нас напусти
изазвано осећање, у нама остаје памћење које се претвара у духовно искуство, сећање на
дух, односно на осећање смисла. То сећање онда у нама остаје стално, похрањено у
несвесном памћењу, стално жедно поновног певања и евентуалног постизања већ познатог
и провереног осећања и духовног искуства којим уобличавамо смисао нашег постојања.
Све то се збива у човеку (у његовој слици света), а не у самом спољашњем свету, па још
мимо човека. У томе и јесте тајна и драж литургијског личносног постојања, јер је
уметност машта која преображава свест не оповргавајући (и не одбацујући) њену
реалност.
Уметност је у стању да преобрази нашу представу о свету, а самим тим и нас саме.
При томе уметност не оповргава (и не одбацује) ни језик у његовој реалности, баш као ни
реалност света. Она преображава језик на исти начин као и свет (тј. слику света у нама) –
само маштовито (имагинарно). Зато уметност не мења језичка правила, тј. навиклу
природу језика, реалност језика. Напротив, дубље и сигурније познавање језика и
уважавање његових правила неопходно је да свест осећања не би била обузета језиком
(реалношћу, навиклом природом језика), јер би иначе напустила машту и прешла у сферу
навике. Усмереност свести на машту, на осећање (музичко, поетско, драмско...) чувана је
сигурним познавањем језика, јер се песништво и догађа у језику.30
Песник открива све оно што је предато забораву, пролазности (lh,qh), док преко
својих стихова борави у истини, односно непролазности (av-lh,qeia) песничке речи. Зато
схватање истине, као производа доказног поступка, песника оставља равнодушним.
Уметност, дакле, тежи стварању једне заједнице која неће значити негацију личности,

29
Ж. Видовић, Огледи о духовном искуству, Београд 1989, 128.
30
Ж. Видовић, Огледи о духовном искуству, 102.
него, напротив, слављење личности у њеној тајни и достојанству. 31 Уметност не
претендује да ,,упозна човека“ како би над њим стекла моћ. Певањем се испољава смисао
за тајну до које се човек уздиже њеним непрестаним слављењем и понављањем. Тиме се
стиче осећање превазилажења заједница које су утемељене на политици, праву, интересу...
Само песништвом које је засновано како на интерпретацији тако и на стваралаштву
могуће је непосредно учествовати у непролазном евхаристијском сабрању. Отуда се у
црквенословенском језику и користи израз prjsnop0v2aem7i, prjsnop¾t7iavei,dimoj
= славный, знаменитый,32 јер само у сабрању које је икона непролазности приличи и
непролазно, односно непрестано слављење богонадахнутим песмама.

Liturgical poetry and memory: a contribution to understanding the chorus

Summary

The paper interprets the meaning, significance and role of the chorus, that is the refrain in
liturgical poetry and singing. Singing manifests a sense of mystery to which a man rises by its
constant praise and repetition. Only by poetry, which is based both on the interpretation and the
creativity, it is possible to directly participate in the everlasting Eucharistic assembly. Because
the everlasting, i.e. continuous celebration with God-inspired songs is fitting only to the
assembly which is an icon of permanence.
  Keywords: Musicology, Slavonic language, church singing, poetry, liturgical poetry,
chorus – refrain

Литература

Божанствене Литургије, превео Архим. Др Јустин Поповић, Манастир Ћелије, Београд

1978.

Bo`estvenna< LjturgãÄ Sv. Iwanna Zlatoustagw, Издање Светог

архијерејског синода Српске православне цркве, Београд 1974.

31
Ж. Видовић, Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд 1989, 211.
32
Григорій. Дьяченко, Полный церковно-славянскый словарь, Москва 1899, 500.
Дьяченко, Григорый, Полный церковно-славянскый словарь, Москва 1899.
Видовић, Жарко, Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд 1989.
Големовић, Димитрије, Рефрен у народном певању – од обреда до забаве, Београд 2000.
Дворецкий, Хананович Иосиф, Латинско-Руский Словарь, издательство „Руский язык“,
Москва 1976.
Караџић, Стефановић Вук, Српске народне пјесме, књига прва, у Бечу 1841, репринт:
Нолит, Београд 1976.
Сувајџић, Бошко, „Од традиције до усменог текста“, у: Српско усмено стваралаштво,
Зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Београд 2008, (147-189).
Шијаковић, Богољуб, Мит и философија: онтолошки потенцијал мита и почетак
хеленске философије; Православни богословски факултет, ИТИ, Београд 2012.
Шијаковић, Богољуб, „Хермес и херменeутика“, у: Пред лицем другог: фуга у огледима,
Јасен Никшић / ЈП Службени лист СРЈ, Београд 2002, (129-134).
Bréal, Michel, Anatole Bailly, Dictionnaire Étimologique Latin, Paris 1885.
Chantraine, Pierre, Dictionnaire Étimologique de la Langue Greecque, Histoire des mot,
Éditions Klincksieck, Paris 1968.
Clédat, Leon, Dictionnaire Étimologique de la Langue Française, Troisiéme édition Reveu,
corrigée, Ouvrage couronné par l'Académie française, Paris 1914.
Divković, Mirko, Latinsko-hrvatski rječnik za škole, Troškom i nakladom Kr. Hrvatsko-
Slavonsko-Dalmatinske zemaljske vlade, (1900), Reprint treće izdanje, Zagreb 1980.
Havelok, Erik, Muza uči da piše, Biblioteka Svetovi, Novi Sad-Beograd 1991.
Jovanović, Slobodan, Francusko-srpski rečnik, Novo, prerađeno i dopunjeno izdanje, Službeni
Glasnik, Beograd 2014.
Μικρόν Ιερατικόν, Εκδοσις της Άποστολικης Διακονίας της `Εκκλησίας της `Ελλάδος, Άθηναι
1983.
Rečnik književnih termina, (gl. ur. Miloš Stambolić), Institut za književnost i umetnost u
Beogradu, Nolit, Beograd 1986.
Senc, Stjepan, Grčko-hrvatski rječnik za škole, Zagreb 1910. Treće reprint izdanje, Rijeka 1991.