David Albahari Gore li kompjuteri?

Ljudi su verovali da se Orvelov svet krije u ideologiji totalitarizma, a on se zapravo sakrivao u svetu tehnolokog razvoja. Brojevi su neverovatni i gotovo da su nepojmljivi, jer ne moemo ni sa im da ih uporedimo. Ve prvi podatak zvui neverovatno - da je prole godine u svetu poslato sto sedam triliona elektronskih poruka, odnosno dvesta devedeset etiri milijarde dnevno. Pokuavam danima da zamislim tu koliinu teksta i informacija, ali to mi uopte ne polazi za rukom. Meutim, ono to je najstranije u tome jeste podatak koji kae da je ak 89 odsto tih poiljki zapravo reklamno ubre, zlokobni spam, koji neeljeno stie do naih kompjutera. Tek svaka deseta poruka je prava poruka, ostalo zapravo nije nita. Ali i ostali brojevi su na neki nain zastraujui. Recimo, podatak da se trideset est milijardi fotografija godinje postavi na Fejsbuku ili, pak, da se svakog dana na Jutjubu pogledaju dve milijarde raznih video-zapisa. To je neverovatna koliina energije koja je upotrebljena za puku zabavu, a koja se najvie koristi - ili kako neki kau - zloupotrebljava tokom radnog vremena. Iza tih brojeva stoji armija od skoro dve milijarde korisnika Interneta koja koristi neto manje od tri milijarde elektronskih adresa. U isto vreme oni mogu da poseuju oko dve stotine sedamdeset miliona veb-sajtova i oko sto pedeset miliona blogova. Broj koji najvie opinjava je podatak da Fejsbuk trenutno koristi est stotina miliona ljudi! eststo miliona ljudi koji svoj drutveni ivot zamenjuju virtuelnim drutvenim ivotom u kojem sve vie pucaju granice intime i privatnosti jer je stalno potrebno da se uradi neto novo, neto neponovljivo, neto to jo niko nije video. Recimo, fascinantan je podatak da je osam miliona ljudi pratilo Ledi Gagu na Tviteru. Osam miliona! To je neto manje od broja stanovnika Srbije. Dodue, ne verujem da bi svi stanovnici Srbije dali podrku Ledi Gagi, ali ivimo u neobinom vremenu i sve je mogue. I dok mi glava puca od svih tih brojeva, pokuavam da zamislim samou koja okruuje jednog slikara, muziara ili pisca. Koliko ljudi e videti slikarevu sliku, uti muziarevu kompoziciju ili proitati pievu knjigu? Poetni tira knjiga danas kod nas iznosi izmeu petsto i hiljadu primeraka. Ako zavri u nekom muzeju savremene umetnosti, slikarevu sliku videe nekoliko hiljada ljudi. A ako je u pitanju savremeni kompozitor tzv. ozbiljne muzike, njegova kompozicija bie izvedena nekoliko puta u polupraznim koncertnim dvoranama i moda e se - doista moda nai na nekom kompakt disku. Brojevi se radikalno razlikuju, ali ipak taj samotni napor, ta spremnost da se veruje u sposobnost drugih ljudi da postanu svojevrsni prijemnici umetnikog nadahnua budi u mnogima oseaj strahopotovanja. Da, kako je to lepo rekla Karson Mekalers u naslovu svog romana, "Srce je usamljeni lovac". Ali danas je sve manji broj ljudi koji imaju strpljenja za samou ili koji su voljni da se posvete samoi. U modi su veliki brojevi i sklonost pripadanju masi. Biti jedan od est stotina miliona ini oveka mrvicom, nesposobnim da stvara svoj svet jer ga to ini razliitim, osobom koja tri i ne uklapa se u "vrli novi svet" koji mu tehnologija nudi, insistirajui na brzini kao na glavnoj odlici kvaliteta. to bre dobiti informaciju, to bre skinuti neki video ili sliku, to ranije doznati i proslediti dalje neki krajnje beznaajan podatak, kao to je mustra ipke na gaama Ledi Gage.

Nisam ludista, ne zalaem se za unitavanje i ometanje tehnolokog razvoja, ve sam zauen spremnou ljudi da pod parolom izraavanja sebe i svojih individualnosti zapravo postanu bezliniji nego to su ikada bili. Kada samo pomislim koliko ljudi je decenijama verovalo da se Orvelov svet krije u ideologiji totalitarizma, a on se zapravo sakrivao u svetu tehnolokog razvoja. Ono za ta se u poetku verovalo da najvie doprinosi oslobaanju oveka i slobodi govora pokazalo se kao sredstvo koje omoguava najveu meru kontrole. Pitanje je dana kada e se velike svetske sile, i to bez obzira na njihove razliite ideologije, ujediniti da bi donele propise i smislile naine efikasne kontrole Interneta i raznih programa. Nekada su se totalitarni lideri plaili knjiga i spaljivali ih na lomaama. Izgleda da ista sudbina kadtad eka kompjutere. Jedina je razlika u tome to niko nije razmiljao o ekologiji u vreme kada su knjige gorele. Novi diktatori morae prvo da obrade kompjutere i odvoje toksine od netoksinih delova kako taj plamen ne bi nainio jo veu tetu. S druge strane, to su starije, knjige sve lepe gore. Ne znam kako je sa kompjuterima. Gore li oni uopte? I ako gore, razvijaju li neke otrovne dimove koji mogu da nam naude? I ima li razlike izmeu vatre od starih i novih raunara? Po svemu sudei, sa kompjuterima nee biti tako veselo kao sa knjigama. Uz veliku lomau knjiga mogao je ovek da se ogreje, popije pivo i pojede kobasicu. Uz smrdljivu vatru zapaljenih kompjutera nee moi ni da se sedne, a kamoli da se nazdravi novim vremenima. Eto jedne male ali korisne sugestije onima koji nam odreuju budunost - uvajte knjige, one bolje gore. David Albahari