Naslov originala

Jodi Ellen Malpas

ONE NIGHT WITH THE DUKE
Copyright ©2022 by Jodi Ellen Malpas
 Poglavlje 1

N isam naviknuta na pogled sa prozora salona. Ne vidim

valovite predele i izobilje useva. Moju najdražu kobilu,
grmlje kupina, štale.
I miris.
Udišem, do mene dopire miris neke drugačije arome. Ne radi
se o konjskom đubrivu niti travi, već o čudnom zemljanom
mirisu. Ciglama, malteru i farbi. To je miris naše nove kuće.
Raskošne nove kuće koja se ugnezdila između brojnih
impresivnih nastambi oko zelenih vrtove Trga Belmor, gde su
fontana, nekoliko klupa i grmovi ruža ograđeni ogradom od
kovanog gvožđa izvan kaldrmisane ulice. Običan zemljoradnik
se ne može videti na kilometre. Umesto toga, ovde u Londonu,
imamo dobrostojeće pripadnike otmenog društva koji se lagano
šetaju. Otmena, zlatom obrubljena odeća gospode i damska
odeća opšivena finom čipkom čine odabranu paletu boja na koju
nisam navikla. Cilindri, štapovi za hodanje i kočije. Iz svake
cigle, kocke kaldrme i orezanog žbuna curi novac. Ovo je
drugačiji svet, u koji nisam sasvim sigurna da mogu da se
uklopim. Ili da to želim.
Početak je nove sezone, moje prve. Političari će raditi svoj
posao u parlamentu a poslovni ljudi obavljati svoje poslove dok
će njihove žene obnavljati garderobu i planirati svoje društvene
kalendare za narednih nekoliko meseci. Zabava će biti u
izobilju, večera, kao i tračarenja. Sada sam deo krugova za koje
sam samo čula. Ne snevala nego čula. Možda čak i podozrevala.
Nisam baš oduševljena onim što sam do sada iskusila u
Londonu, a da stvar bude gora, nedostaje mi sloboda kojom sam
bila blagoslovena nekada, u pređašnjem životu.
Pravim grimasu.
I jedva da mogu da dišem u ovoj skupocenoj garderobi.
Povrh svega, nedostaje mi inspiracija, i nemam apsolutno ni o
čemu da pišem osim ako, naravno, ne bih poželela da se
upuštam u nepotkrepljene besmislice zbog kojih očev novi
poslovni partner i finansijski pokrovitelj Lajmington, vojvoda od
Kornvola, napreduje. Što ne činim, i to je dobro, jer mi nije
dopušteno da pišem za očeve novine u Londonu.
Durim se u sebi, prisećajući se vremena kada bih odnela neku
priču tati a on bi sedeo u svojoj fotelji kraj vatre i pušio cigaretu,
mrmljanjem pokazujući svoje zanimanje. I njegov vispreni
osmejak kada bi izgovorio, svaki put: „Znaš, draga moja Elajza,
ovo je stvarno prilično dobro.“ A onda bi se nagnuo, poljubio
me u obraz i ispratio me. Činjenica da je svaka bogovetna priča
koju sam napisala i koja je odštampana u tatinim novinama bila
pripisana mom bratu Frenku, bila je mala cena. Priznanje nije
nešto čemu sam težila čak i ako bi mi se, priznajem, dopalo.
Više se radilo o slobodi da pišem ono što želim a ne ono što
mislim da bi ljudi voleli da čitaju. Pisala sam tekstove ispunjene
činjenicama, informacijama koje su imale za cilj da ljudima
prenesu istinu.
Nažalost, očeve novine danas imaju prostora samo za
cenzurisane vesti i reklame, a Lajmingtonu nimalo ne smeta da
oca podseća svakim povodom a ponekad i bez povoda, da su
njegovo ime i podrška omogućili mojim roditeljima da kupe
plac na Trgu Belmor i izgrade ovaj prostrani, prelepi kavez.
Sigurno nisam jedina mlada dama iz ovog kraja koja se oseća
zarobljeno. A možda i jesam. Ovdašnji stanovnici su neobična
gomila ljudi, koji kao da ne mare za svet već samo za svoj
položaj u njemu. Muškarci moraju da budu uspešni, bogati i
glasni. Žena mora biti poslušna, veoma lepo obučena i da nema
mišljenje ni o čemu. Ugled je sve. Novac je moć. Moj otac je
sada veoma bogat čovek i, posledično, veoma moćan. Nisam
sasvim sigurna da mi se dopada kako moć pristaje mom ocu.
Biti moćan kao da mu oduzima sve njegovo vreme i čini ga
neprestano iscrpljenim.
Kako žudim da se vratim u vreme kada mu poslovi nisu išli
najbolje a majka je povazdan nešto pekla. Nije bilo mnogo
važno to što sam uživala u rečima, bilo čitajući ih ili ih
ispisujući, ili što sam možda prečesto pričala o stvarima koje me
se nisu ticale. Nije bilo nikoga koga je trebalo zadiviti, stoga ni
moj otac nije prečesto trošio vreme na besmislene pridike. U
stvari, mislim da je uživao u tome što sam se motala oko njega i
pritiskala ga da mi da ma kakvu informaciju. Dopuštao je da mu
sedim na kolenima dok je radio. Odgovarao na pitanja koja sam
mu postavljala. Davao mi je još knjiga da pročitam, možda da bi
me ućutkao. Kad god bih se unela u čitanje tih knjiga, Frenk bi
mi se prikrao i zveknuo me po uvetu. Ja bih ga tresnula po ruci.
On bi napravio bolnu grimasu. Otac bi se nacerio sebi u pero. Ja
bih isplazila jezik. A zatim bi me Frenk jurio oko očevog radnog
stola dok sam vrištala iz sveg glasa a tata se smejao dok se bavio
svojim lošim finansijskim stanjem.
A danas?
Danas živimo na adresi Trg Belmor, Mejfer, London. Očeve
novine su na putu da postanu najveće novine u Engleskoj uz
pomoć štamparskih presa na paru a ja čeznem za danima kada se
tata smejao, iako smo se mučili da sastavimo kraj sa krajem.
Ovih dana se radujem samo časovima latinskog i klavira.
Sviranje klavira mi je nepodnošljivo dosadno, a učenje latinskog
mi izgleda kao besmislena aktivnost pošto mi nije dozvoljeno da
putujem na mesto gde bih mogla imati priliku da ga govorim.
Mrštim se u prozorsko okno, gledajući preko trga do ugla
ulice Bentli, gde jedna kuća, jedinstvena po svojoj arhitekturi,
stoji sama, potpuno odvojena od ostalih domova na Trgu
Belmor. Opčinila me je od trenutka kada sam pristigla ovde, u
London. Nekada je to bila rezidencija Vintersovih, sve dok pre
godinu dana nije izgorela do temelja a porodica stradala.
Pročitala sam izveštaj koji je napisao gospodin Porter, novinar
koji radi za oca, o tragičnoj nesreći koja je zbrisala porodicu
Vinters. Kruže glasine da to, zapravo, nije bila nesreća i da je
najstariji sin, Džoni Vinters, podmetnuo požar. Da je to počinio
u nastupu besa nakon nesuglasice sa svojim ocem u vezi... čega?
Niko ne zna. Lako je bezumnim ljudima uvrteti u glavu misli i
zaključke kada je optuženi mrtav i ne može da se brani. Samo
što je gospodin Porter novinar i, začudo, ugledan. Kažem
začudo, ugledan jer kako bi iko pri zdravoj pameti mogao
verovati čoveku koji živi tako promiskuitetnim životom, to ne
znam. Bučan je, nagao, sebičan i, usuđujem se da kažem,
čudovište. I to još gladno moći. Zlostavlja svoju ženu,
zanemaruje je u javnosti a uz to je i tuče. Takođe je oduševljeni
konzervativac.
U svakom slučaju, kuća Vintersovih je obnovljena i neko se
useljava u nju.
Ali ko?
Neko odvažan, sigurna sam u to. Smeo i bez pardona. Na
Trgu Belmor nalazi se trinaest kuća. Stara kuća Vintersovih
jedina je koja odstupa od uniformne spoljašnjosti kako bi nizovi
kuća izgledali besprekorni i uredni kao i vrtovi koje okružuju. U
stvari, izgleda da se novi vlasnik kuće na Trgu Belmor broj
jedan potrudio da staro prebivalište Vintersovih učini što je više
moguće drugačije od svih ostalih kuća. Zapravo, bolje. Veće i
veličanstvenije u svakom pogledu. Nametljivo. Deklaracija o
nadmoći. Tokom proteklih nekoliko nedelja otkada smo se
uselili, gledala sam kako se ogromne egzotične biljke istovaruju
i unose na imanje zajedno sa najvećim, najsjajnijim lusterima
koje ste ikada videli, i prelepim komadima nameštaja u
duborezu za koje sam od ljudi kojima je poveren transport,
otkrila da su iz Indije. Dakle, ko god da se useljava na adresu
Trg Belmor broj jedan, pretpostavljam da se naputovao. Kako je
to uzbudljivo, putovati dalje od Engleske.
Dok se privode kraju završni radovi, puzavica koja se spušta
sa spoljne strane kuće drži na okupu drvene grane, i sada ja,
zajedno sa ostatkom Trga Belmor držim dah u iščekivanju da
vidim ko će se useliti u prostranu, raskošnu vilu.
Hmmm, možda neko plemstvo? Vreme će pokazati.
Pažnju mi privlači vojvoda od Kornvola, Lajmington.
Njegova siva napuderisana kosa je svetionik koji može da
osvetli ulicu bolje od novog plinskog osvetljenja koje sam videla
dole u Vestminsteru. Sticajem okolnosti, on živi na adresi Trg
Belmor broj dva sa svojim sinom Frederikom, koga još nisam
upoznala, što mi ne pada teško jer sam čula da je prilično
dosadan. Lajmington naglo zastaje i ja pratim njegov pogled do
lejdi Der – ona živi na broju šest, obudovela je u svojoj
dvadesetoj godini nakon što su je udali za onemoćalog lorda sa
devetnaest – koja lagano hoda ka vrtovima u predivnoj haljini i
bogato ukrašenom šeširu. Žena ne korača već lebdi. Stalno
uzdignute brade, usana uvek na ivici sugestivnog, znalačkog
osmeha, kao da je svesna neizgovorenog prekora dama sa Trga
Belmor i nemog čuđenja gospode koji bezuspešno pokušavaju
da ignorišu njenu lepotu. Kao Lajmington u ovom trenutku, koji
još uvek stoji nepomično, očigledno u zanosu, i posmatra kako
lejdi Der promiče. Ona je navodno egzibicionistkinja, koja je
naišla na istinsko neodobravanje dama iz otmenog društva i
pritvorno neodobravanje gospode. Znam da je ova glasina
istinita, jer sam videla brojne muškarce kako u gluvo doba noći
dolaze i odlaze iz broja šest kada nisam mogla da zaspim i kada
sam sedela na prozoru želeći da se vratim na selo. Lejdi Der je
družbenica, oslobođena stega ugovorenog braka srećnom smrću
svog starostavnog muža, i sada se neće povinovati očekivanjima
ali ni razmetati nekonformizmom.
Stisnem usne i bacim pogled na svoju dnevnu haljinu,
raskošnu i na dugmad, ukrašenu beskrajnom čipkom i
spektakularnim vezom. Reč je o statusnom simbolu, to je sve.
Zajedno sa ovom kućom, poslugom i zabavama koje gotovo
svake večeri priređuju različiti članovi otmenog društva, ova
haljina je tu samo da pokaže naše bogatstvo i ugled. Ironično, jer
je niko neće videti dok se motam po kući.
Podižem beskrajni materijal kako bih mogla da hodam a da
ne padnem, dok osluškujem zveckanje i čangrljanje lonaca koje
dopire iz kuhinje. Vreme je ručka. Prošlo je tek nekoliko sati od
doručka, a proći će još samo nekoliko sati do ručka, zatim čaja i
napokon večere. Očigledno je neophodno imati pet obroka
dnevno ako si truli bogataš. Jer, šta drugo ima da se radi osim da
se mota po kući u raskošnoj haljini koja mi je stalno ispred lica.
Prolazim pored trpezarije, gde jedan poslužitelj postavlja sto
od sjajnog mahagonija, i skrećem niz stepenice do kuhinje.
Miris sveže ispečenog hleba je snažan, neprestana jara štednjaka
i peći čini ove podzemne prostorije gotovo nepodnošljivo
vrućim. Ali mene podseća na dom. Zatičem kuvaricu pogrbljenu
nad brašnjavim stolom kako mesi još testa, verovatno u pripremi
jednog od naredna tri obroka koje ćemo danas jesti. Oslobađam
rub svoje haljine, nimalo zabrinuta zbog musavog poda koji će
verovatno uprljati glatki beli muslin. Čeznem da zaronim ruke u
testo i isprljam se.
„Gospođice Melrouz“, vikne kuvarica, podignutih ruku
umrljanih testom. „Ne smete biti ovde dole.“
Izaberem šljivu iz korpe, zarijem zube u nju a nešto mi upada
u oči. Polako se krećem oko kuvaričinog stola. „Umetnost
kuvanja“, tiho izgovaram, gledajući dole u otvorenu stranicu.
„Mama je ovo imala kada smo živeli na selu.“
Kuvarica briše ruke o kecelju, zaobilazeći sto, i isteruje me iz
kuhinje dok zarivam zube u zrelu voćku. „Mislim da pripada
gospođi Melrouz, gospođice Melrouz.“
Usporavam žvakanje, nadvladava me tuga koja se čini
beskrajnom otkad sam napustila selo. Majka više nema vremena
da kuva za nas. Previše je zauzeta poslom dame u svom novom
blistavom zdanju. „Odlazite sada“, kaže kuvarica. „Moramo da
poslužimo ručak.“
U tišini ostavljam kuvaricu da dovrši pravljenje hleba i
penjem se stepenicama, držeći jednom rukom haljinu, samo da
bih sprečila da se spotaknem i padnem pravo na lice, a drugom
voće. Dok stignem do trpezarije, po rubu moje dnevne bele
haljine imam traku prljavštine i mrlju od soka na poprsju. „O
Bože“, mrmljam, brišući mrlju sa savršene haljine.
„Elajza, izgledaš kao da si iz sirotinjske četvrti“, čudi se
Frenk, dižući pogled sa novina koje čita, smešten na udaljenom
kraju stola. „Možda i sa ulice.“
„Ne trudi se, brate“, kažem, grickajući šljivu, željna da mi ne
promakne i poslednji komadić ovog sočnog, slatkog mesa dok se
pogledavam u ogledalo na zidu. Obrišem usta i nagnem se ka
njemu, zagledana u svoje oči koje je moj otac uvek opisivao kao
ametiste, napipavajući svoju kosu za koju kaže da ima boju zrna
kakaoa. Sve sam to nasledila od majke. A danas se i ona i on
čine značajno manje... živim.
 „Verujem da je tvoj um na pravi način zaokupljen
energičnim, vrhunskim, veoma potkrepljenim, poučnim
izveštajima o Londonu i njegovim stanovnicima“, kažem,
skrećući pogled sa svog odraza i upravljajući ga na Frenka, koji,
ironično, ima plavu kosu i plave oči kao i naša mala sestra
Klara, a koje su nasledili od našeg oca.
Sklapa novine, odlaže ih na stranu. „Naravno, pošto upravo ja
pišem te energične, vrhunske, veoma potkrepljene, poučne
izveštaje koji ovih dana krase stranice očevih novina.“ Podiže
obrvu, kao da me izaziva da ga izazovem. Ne bih, i on to zna.
Frenk želi da postane novinar otprilike onoliko koliko ja želim
da budem ovde u Londonu. Ni najmanje.
„I, kako ide prodaja?“, pitam.
Sužava oči. „Prodaja nije nešto o čemu treba da brineš.“
„Znači, moglo bi da bude bolje?“, pitam i osećam kako mi se
ugao usne podiže dok ponovo zarivam zube u šljivu. „Poznajem
odličnog pisca koji može da poveća broj čitalaca. Ne žele baš svi
da čitaju političke i verske gluposti, i još cenzurisane.“
„Hoćeš li, molim te, da sedneš dok jedeš?“
„Brate, kad bih to uradila, večno bih se nalazila na stražnjici.“
Spuštam se na stolicu, leđa pravih kao što se i očekuje, i
izduženog vrata. Ovo nije posledica vežbanja već prirodnog
držanja nakon godina jahanja. „Kakvo ću blago pronaći u
današnjem izdanju London Tajmsa?“, pitam posežući za
novinama. „Da li katolici prete da osvoje Englesku?“,
uzdahnem, sasvim sarkastično. „Planiraju li da ubiju kralja
Džordža Trećeg?“
Frenk se mršti, nezadovoljan, izvlači novine iz mog domašaja
i ustaje, odlutavši do staklenog ormarića ispod prozora.
„Zajedljiva si, Elajza“, diše, otključava vrata i odlaže najnovije
izdanje na gomilu novina, po jedan primerak svakog izdanja
otkako je otac uložio svojih poslednjih sedamsto funti za
štamparsku presu na paru. Prosečan i razočaravajući tiraž od dve
stotine primeraka je daleka uspomena, iako, žurim da dodam,
tata je uvek prodavao više kada sam ja pisala za njegove novine.
Prihvatanje da moj brat bude imenovan kao autor bila je mala
cena. Sada London Tajms lagano napreduje, iako ne mogu a da
se ne zapitam da li napreduje dovoljno brzo za oca i
Lajmingtona. Postoje i druge novine koje im dišu za vrat, i sve
pokušavaju da se dočepaju jedne od tih modernih štamparskih
presa na paru.
„Tata bi trebalo da mi dozvoli da pišem.“ Uzimam zemičku
iz korpe sa sredine stola i počinjem da je cepkam, ubacujući
komadiće u usta. „Ne smeta mi ako prisvojiš sve zasluge.“
„Znaš da to ne može da se dogodi“, kaže on, smeštajući se u
stolicu, prekrštajući ruke preko kaputa na jednoredno kopčanje.
Novog kaputa. Još jednog novog kaputa. Dok sam se borila da
shvatim gde je moje mesto u svetu, Frenk je neprimetno
skliznuo u život više klase – kupovina, piće i lagodno druženje.
I, znam, prepuštanje svežem izboru žena između pisanja za
tatine novine. Znam da ga ovo drugo boli, što čitavu ovu
situaciju čini još besmislenijom. Mogla bih da ga oslobodim tog
tereta.
„Jesi li ponovo išao u posetu svom novom najboljem
prijatelju u Berlingtonu?“, pitam i polako žvaćem, skrivajući
svoj osmeh.
Frank stresa prašinu sa svog novog kaputa. „Možda.“
„Još dvadeset šilinga za još jedan kaput?“, cokćem i uzdišem,
trljajući vrhove prstiju kako bih se rešila brašna. „Brate, sve si
raspusniji pod stare dane.“
„A ti si, draga sestro, sve ciničnija.“
„Realna sam.“
 „Realno mi dosađuješ“, glasno razmišlja i krišom gleda u
mene s podrugljivim osmehom. „Molim te, možeš li sutra uveče
da se uzdržiš od svojih revolucionarnih ambicija za spašavanje
sveta?“
„Šta se dešava sutra uveče?“
Naginje glavu, pogled mu je nesiguran. Znam da je to zato
što, šta god da sam zaboravila da zapamtim, nije trebalo da
zaboravim. „Samo jedan od najvećih događaja u sezoni.“
Ramena mi klonu, ali ih vrlo brzo ispravljam. „O, da. Kako
sam mogla da dozvolim da, od svih stvari, to smetnem s uma.“
„Lako. Zato što, draga sestro“, cvrkuće Frenk, „ne želiš da
ideš.“
„Ne želim da me šetaju po palati kao neku debelu, ukusnu
svinju koja čeka da mama da odobrenje nekom pohlepnom,
bogatom lordu da zarije svoje zube u mene. Želim da ostanem
usedelica.“ Mrštim se u sebi. Da li je tako? Nikada nisam mnogo
razmišljala o tome, zato što nisam morala.
Frenk okleva. „Usedelica?“
Ispravljam ramena, odlučujući upravo u ovom času da se
tome potpuno posvetim. „Da. Ne znam zašto ta reč izaziva toliki
strah kod žena i sažaljenje kod muškaraca.“
„Moja sestra će postati usedelica samo preko mene mrtvog.“
Frenk se smeje ali se brzo obuzda, čisteći grlo dok ga
podsmešljivo gledam. „I nema zarivanja zuba ni u šta.“
„Prokletstvo“, šapnem a on odmahuje glavom, iznerviran.
„Prava šteta, pošto ništa drugo ne radim osim što jedem, te ima u
šta da se zagrize.“
„Tvoj um zaslužuje ribanje.“
„Moj um je u redu. Moj duh, međutim, polako umire.“
Posegnem za Frenkovom rukom i stegnem je, sa molećivim
izrazom na licu. Ako otac ikoga sluša – a taj broj nije veliki
otkako je postao magnat – sluša svoje najstarije dete,
najpouzdanijeg, najposlušnijeg potomka. Svog naslednika. „Ne
želim da idem. Molim te, kad te molim, da kažeš ocu da mi nije
dobro.“
Moj brat se ljubazno osmehuje, okrećući šaku kako bi
poklopio moju i naginjući se prema meni, sklanjajući jednu od
tamnih kovrdža sa mog lica. „Ni za živu glavu.“
„Kakav glup izraz. Šta uopšte znači?“
„Ne znam, ali mislim da će mi to biti uzrečica.“
„Brate, ne trebaju ti uzrečice. Sada si naslednik rastuće
imperije, a ja ću svenuti i umreti od slomljenog srca zbog života
koji sam izgubila u naručju svog udvarača, ko god on bio.“
Trgnem šaku iz njegove. „Nikad se ne zna, ako budem imala
sreće, moja prva sezona može proći bez i najmanjeg
interesovanja ijednog poželjnog neženje.“ Znam da to nije
istina; otac se sasvim posvetio provodadžisanju i pre nego što
smo stigli na Trg Belmor, a znam da priprema i mamu za ulogu
koju će odigrati u Sunovratu Elajze Melrouz. Prokleta sam, ali
samo ako to dozvolim, što naravno apsolutno neću. „Samo
moram da preživim ovu sezonu i otmeno društvo, i da se vratim
natrag u naš dom na selu“, tiho kažem.
Hvatam izraz krivice koji prelazi preko lica mog voljenog
brata, i eto me zavaljene u stolici, podozrive. U daljini čujem
mamu kako pevuši naređenja osoblju, i Klaru, našu sestricu,
kako svira klavir. „Zašto tako gledaš?“, pitam.
„Kako?“
„Kao da znaš nešto što misliš da bi trebalo da znam i ja.“
„Moram da idem – da proverim članke, a i Porter uskoro
treba da se sastane sa tatom i sa mnom u radnoj sobi u vezi
sledećeg izdanja.“
„Misliš da pričate o tome kakvo će smeće sutra staviti u
očeve novine?“, pitam i zauzvrat dobijam stegnuti osmeh, koji
mi govori da me brat razume, čak i ako to ne može da prizna.
Naginjem se. „O, Frenk, molim te porazgovaraj sa tatom. Ubedi
ga da mi dopusti da ponovo pišem, preklinjem te. Osećam se
potpuno izgubljeno i bez svrhe.“
„O čemu ćeš pisati, Elajza? Sada smo u drugačijem svetu.“
Pokazuje na sto postavljen srebrninom i porcelanom, i ja
uzdahnem. Možda je Frenk u pravu. O čemu bih pisala, jer
sigurno ne nalazim inspiraciju ni u ovom okruženju ni u ovim
ljudima. Ali kada bih mogla da putujem. Kada bih mogla da
donosim priče u London. Kad bih, kad bih, kad bih.
Frenk ustaje sa stolice i namešta kaput.
„Stani!“ Zgrabim ga za ruku, a stražnjica mu se strmekne na
stolicu. Pogledam ga iskosa a on opet ne može da me pogleda u
oči. Uzdahnem i zavalim se. „Bože moj, učinio je to, zar ne?“
„Učinio šta?“, pita Frenk, lecnuvši se, kao da se kaje što
otvara svoja velika, debela usta.
„Našao ga je. Udvarača.“
Frenk spušta pogled dok ustaje. „Sestro, lepo provedi dan.“
Još jednom ga grabim, i teram da sedne. „A znaš i ko je to“,
kažem, zvučeći prilično optužujuće.
„Nije mi poznato.“
„Pobogu, Frenk, ovde smo tek nekoliko nedelja!“
„Smatraj se srećnom“, kaže, gotovo šišteći. „Ovo je peta
sezona Ester Hemsli. Priča se da lord Hemsli sada nudi i novac.“
Kolutam očima. Možda Ester, kao i ja, ne želi da se uda.
Blago njoj. „Jesi li pristao?“
„Elajza“, upozorava on.
Ma daj. Besmisleno je da pohvala i prihvatanje dolaze samo
kroz odricanje od sebe. Ja to neću. Mogu samo da uporedim celu
ovu besmislenu situaciju sa sendvičem. Ja volim sendviče sa
govedinom. Uvek sam ih preferirala. Ali, i to je iznenađenje i za
mene, ako ne i zabrinjavajuće, nedavno sam razvila odbojnost
prema mesu. Da, odustala sam od mesa. Možda zato što se sada,
ovde u Londonu, u našem otmenom novom domu sa slugama,
sobaricama i kuvaricama, prejedamo mesa. Dosadilo mi je. Ono
čemu sam se nekada prepuštala, sada me zamara. Žudim za
raznovrsnošću. Kao i kada pišem, volim da pišem o raznim
temama, jer bi osobi sigurno postalo dosadno ako joj je um
večno usmeren na samo jednu stvar. Pretpostavljam da se isto
može reći i za muškarca. Možda mi se muškarac dopadne.
Možda mu postanem naklonjena. Čak se i udam za njega. Ali šta
kada mi postane dosadno? Da li da ostanem zaglavljena sa njim?
Ne. Nebesa mi, to bi bio pakao.
Ali, zaista, imam li izbora? Ako budem nepopustljiva značilo
bi da narušavam sve što je otac izgradio. Da uništavam. Jesam
prkosna ali nisam zla. Znam da su mu namere vredne divljenja.
Da samo želi dobar život svima nama, mami, Frenku, Klari i
meni. Međutim, dobar život smo imali pre nego što su novine
postale uspešne. A ovo?
Ovo je pakao ispunjen dobrom hranom, pićem i odećom.
Tonem u svoju stolicu, očajna; život kakav sam poznavala
raspada se.
„Frenk, Elajza“, pevuši majka dok uplovljava u trpezariju,
srećna što nas vidi, kao da je ovaj ručak retka prilika za
porodično okupljanje i ne događa se prokletih pet puta na dan.
Šušteći prolazi oko stola do svoje stolice, a za njom ide Ema,
njena sluškinja, jer otkako je otac postao truli bogataš, naša
majka odjednom ne može ništa da uradi sama.
Spušta se u stolicu u maniru jedne dame, a Ema joj sipa čaj.
„Gde je tata?“, zanima me. Možda je bio primoran da
odustane od ručka zbog neke udarne vesti. Nečeg nečuvenog, a
verovatno i neistinitog. Hajde da se ne zadržavamo na manjim
nepreciznostima, rekao je otac prošle nedelje pošto sam
pročitala članak koji je napisao gospodin Porter tvrdeći da je
neka skitnica opljačkala kuću i ubila neku damu dok je spavala u
svom krevetu. Nije mi delovalo kao manja nepreciznost to što se
zaobišlo da je reč o mužu nasilniku koga sam lično videla kako
grubo postupa sa narečenom gospođom u njihovoj raskošnoj,
ograđenoj kući kraj Grovenor skvera, i to u više navrata. Elajza,
tvoja mašta će te dovesti u nevolje, odbrusio je kada sam ga
molila da mi dopusti da ponovo napišem priču sa činjenicama
kojima sam raspolagala i za koje sam znala da su istinite. Ali ne.
Skitnicu će obesiti. Muž će oplakivati svoju ženu nekoliko
nedelja a zatim će naći mladu nevestu koju će dočekati ista
sudbina.
„Uživa u Klarinom najnovijem izvođenju“, mama pokazuje
na posudu sa šećerom a Ema joj brzo ispunjava želju.
„Baš divno“, mrmljam ali me ne čuju. Ili me ignorišu. Ali
Frenk me čuje i ćuška me pod stolom zbog mojih opaski.
Mrštim se i upućujem mu pogled kojim mu nagoveštavam da
naš prethodni razgovor nije gotov. On zna ko je moj udvarač.
Udvarač. To je smešna reč, pogotovo za mene.
Svaki član moje porodice bi priznao – ne javno, da se
razumemo – da verovatno ne postoji nijedan živi čovek koji bi
mi se udvarao. Svet izvan ovih vrata je naveden da pomisli da
sam savršen primer dame. Neka je Bog u pomoći jadnom
gospodinu kojeg je tata odabrao za mene. Pretpostavljam da će
očekivati pokornu ženu. Da li sam sposobna za to? Ko je taj
čovek?
„Draga, bilo je divno“, kaže tata uvodeći Klaru u trpezariju.
„Predivan komad.“
„Hvala, tata“, odgovara ona, udovoljavajući potrebi sveta za
učtivošću i pokornošću. „Sledeće nedelje ću naučiti Betovena.“
„Sjajno! Draga, jesi li čula?“, otac ozareno gleda majku.
„Betoven!“
Kolutam očima i tonem dublje u stolicu.
„Sedi pravo, Elajza.“ Tata mi upućuje upozoravajući iako
blag pogled dok i sam seda na stolicu na čelu stola. „Sva si se
zgrčila.“
Uporni poluosmeh mog brata je zauzdan, naravno, dok nam
posluga služi ručak.
„Kakvim smo užicima danas blagosloveni?“ pita tata.
„Sendvičima s govedinom, gospodine.“
Gledam u svoj tanjir. „Danas mi se ne jede govedina.“
Tata se smeje, mama i Frenk mu se pridružuju. „Budi
pristojna, Elajza“, kaže on poslužujući se i zarivajući zube u
krišku hleba. „Svi vole govedinu.“
Da budem pristojna? Nisam ni najmanje gladna. U svakom
slučaju, ne za hranom. „Ne osećam se dobro“, kažem tiho, više
sebi nego svojoj porodici. Stvarno se ne osećam dobro, imam
jake grčeve u stomaku. Nisam sigurna da li je to stalno bolno
osećanje moj žal za bezbrižnim životom koji sam izgubila ili
užasavanje pred krutim, površnim životom koji sam stekla.
„Elajza?“, kaže mama i ja podižem pogled.
„Mogu li da se udaljim?“, pitam, na nogama i pre nego što mi
je dozvoljeno da se udaljim od stola. Ne uživam u brizi koja se
ogleda na majčinom licu. Možda je postala malo kruta i suženih
vidika otkako se pridružila otmenom društvu u kojem pokušava
da se uklopi, ali i dalje voli svoju decu. Ona želi da svi budemo
zadovoljni, čak i sada kada zna da status ima prednost nad
zadovoljstvom. Dvadeset godina je moj otac radio kao pas, i ta
posvećenost mu je napokon pružila sve o čemu je ikada sanjao.
Sanjao je o novcu, poštovanju, moći i osiguranoj udobnoj
budućnosti za svoju decu. Nažalost, naši snovi nisu usklađeni,
jer ja sanjam samo o slobodi. Još više sada kada je nemam.
Želela sam da putujem i pišem priče o svojim putovanjima. Da
obrazujem čitaoce sveta van našem malog ostrva, iako sam
oduvek znala da je taj san nedostižan. Potreban je novac, i to
mnogo novca, da bi se putovalo nadaleko i naširoko. Samo
najbogatiji mogu da se prepuste takvom luksuzu. Ironično, ali
moja porodica sada ima novac koji bi mogao da učini stvarnim
moje snove, a ipak sam postala zarobljenica mog novog života.
Okrećem se i izlazim iz trpezarije, osećajući da se gušim u
ovoj ogromnoj kući. Ova haljina najednom postaje kao odeća
opisana u knjizi koju sam čitala. Camisole de force1. A ipak
nisam luda. I definitivno ne želim da budem ograničavana.
Stižem u svoju spavaću sobu, prilazim prozoru i gledam
napolje, vidim da se na Trgu Belmor broj jedan unosi još lepih
predmeta, ovoga puta su to slike. Jedna je pejzaž brdovitog
krajolika. Nagnem glavu, taj krševiti teren nalik je na onaj po
kojem sam često jahala, galopirajući kroz netaknutu zemlju,
slobodna kao ptica, srećna kao svinja u blatu.
Slika je surov podsetnik, pa skrećem pažnju na drugu, da me
ne bi više mučila. Vidim nekakav grb, iako neprepoznatljiv sa
ove udaljenosti, pa škiljim, približavajući se, sve dok mi se lice
praktično ne zalepi za prozorsko okno. Konačno nazrem dva
divna propeta srebrna jednoroga, tako plemenita i nadnaravna.
„Oh“, šapnem, naginjući glavu, pucajući od radoznalosti. A
kojoj to porodici pripada?
Gledam preko ramena, čujem kako se ulazna vrata zatvaraju.
Mora da je stigao Porter, što znači da će biti u očevoj radnoj
sobi.
A to mi govori da ću morati da čekam da bih upala u nju.
Čekala sam do kraja dana. Porter je došao i otišao, Frenk je ušao
i izašao, a otac je iz nje izlazio zbog obroka i da se olakša, što
mi nije ostavljalo priliku. Mrak je a on nije izašao, i zato se
spremam da legnem, ali mi san ne dolazi na oči. Hodam gore-
dole, osluškujem i čekam da tata napokon izađe iz svoje radne
sobe. Dan i noć kao da se nikada neće završiti.
Konačno izlazi iz radne sobe u tri ujutro, posrćući, pun
viskija, i gledam kako bukvalno puzi uz stepenice. U trenutku
kada za sobom zatvori vrata spavaće sobe, žurim dole do
njegove radne sobe i ulazim, zatvarajući vrata za sobom što tiše
mogu. Hodam kraj polica za knjige, pogledom pretražujem
hrbate knjiga sve dok ne naiđem na ono što tražim, i duboko
uzdahnuvši, izvučem debelu knjigu u kožnom povezu, pomažući
se obema rukama, jer je teška kao što izgleda. I prašnjava.
Fine čestice mi se dignu u nos, i u panici, jer mi nije
svojstveno tiho, ženstveno kijanje, trčim do očevog stola,
spuštam knjigu na kožnu površinu stola i brzo šakama poklapam
nos i usta, stiskajući oči.
Ap-ćiha!
Ramena mi se napinju, mrštim se, polako spuštajući šaku,
osluškujući da li će neko doći da proveri odakle dopire buka.
Nekoliko sekundi prolazi pre nego što zaključim da sam
bezbedna i neotkrivena, i počnem da listam stranice knjige dok
ne pronađem ono što tražim.
Gledam dole u dva propeta srebrna jednoroga, sem što ih
sada vidim savršeno jasno. Sa velikim iščekivanjem i divljim
lupanjem srca u grudima, čitam deo koji će mi reći kojoj
porodici pripada ovaj grb, dakle ko će se uskoro useliti na Trg
Belmor broj jedan.
„Šta?“, izleti mi dok ponovo čitam, samo da se uverim da
dobro vidim.
 Dobro vidim.
Gledam u grb vojvode od Čestera.
Vintersovi.
Mrštim se, zavaljujući se u tatinu stolicu, dok mi misli jure.
Ali Vintersovi su mrtvi.
Šta se to zaboga, događa?
 Poglavlje 2

N akon što sam otkrila da grb pripada Vintersovima, postala

sam žena sa misijom, prečešljavala svaku knjigu u očevoj
radnoj sobi u potrazi za bilo čim što sam mogla da pronađem o
toj porodici. Neću se smiriti dok ne pronađem barem nešto čime
bih potkrepila svoje divlje misli i, zapravo, ako želim da uradim
ono što planiram da uradim, potrebna mi je ta sitnica za koju svi
ostali misle da je nevažna.
Dokaz.
Tačno u šest i petnaest nailazim na zapis u knjizi o umetnosti
u kojem je podrobno opisan kupac prelepog pejzaža koji
prikazuje engleski krajolik. One slike koju sam videla da unose
u kuću Vintersovih. Kupac je mrtvi vojvoda od Čestera.
Naredna dva sata brzo ispisujem, ruka se muči da održi korak
sa umom, zadatak mi je pipav, samo zato što sam pokušavala da
prikrijem svoj rukopis. Završavam u poslednjem trenu, jer čujem
da naš batler Doson ustaje. Presavijem papir i istrčavam do
ulaznih vrata, otvaram ih, držeći kvaku. U času kada osetim da
je batler iza mene, zatvaram ih i okrećem se, mašući papirom.
„Gospodin Porter je ostavio ovo za oca na putu do
štamparije“, kažem i protežem se uz zevanje. „Dosone, možeš li
da ga ostaviš na njegovom stolu?“ Pružam mu papir u prolazu,
ne dopuštajući mu ni časa da me propituje. „Plašila sam se da će
njegovo kucanje probuditi čitav trg.“ Stisnem usne, znajući da
će se Doson užasnuti što sam bila prinuđena da ustanem iz
kreveta tako rano i pre vremena i otvorim ulazna vrata
posetiocu. „Mislim da mi treba još nekoliko sati sna.“ Žurim uz
stepenice, smešeći se u sebi.
Bože, nikada nisam bila toliko radoznala.

Nakon nekoliko sati nemirnog sna, ostatak dana sam provela

pokušavajući da obuzdam svoj krčeći stomak. Sutra će,
verovatno, ljudi ponovo čitati moje reči, i dok sada sedim ispred
ogledala, gledajući uglađenu, obojenu verziju sebe, dok se Klara
vrti, skakuće i izvodi piruete po našoj sobi brzo kao što se moje
misli roje, pitam se da li je tata već pročitao moju priču ili je
uopšte otkrio.
Pokušavam da izduvam kratke pufnaste rukave na haljini pre
nego što se izmigoljim i povučem donji deo korseta koji se čini
besmislenim pod mojom novom svilenom haljinom visokog
struka. Virim nadole, u moje bujne grudi koje su prigodno
skrivene iza dostojanstvenog četvrtastog dekoltea. Više mi se
dopala verzija ove haljine sa V-izrezom, slična onima koje sam
viđala po modnim žurnalima, izazovnija. Ko bi rekao da ću
imati nekakve modne zahteve? Avaj, na to je uložen veto u
korist ovog... damskog komada odeće.
Provlačim češalj ukrašen draguljima kroz guste,
crvenkastosmeđe lokne koje mi krase glavu, trzajući se dok mi
oštri metalni zupci grebu lobanju. „Klara, smiri se“, upozoravam
je, govoreći kroz zube, jer od češlja već počinje da me boli
glava.
„Zar nisi uzbuđena?“, pita me, ne slušajući ni jednu jedinu
reč koju sam izgovorila, i dalje skakućući, i dalje izvodeći
piruete, i dalje se vrteći u krug. Od nje mi se vrti u glavi.
„Zabava u palati, Elajza!“
Uzbuđena? Ne, ne mogu da kažem da jesam. „Ushićena“,
mrmljam. Jadna Klara. Moja nevina, bezazlena mlađa sestra. Da
li shvata da će za nekoliko godina ona, baš kao i ja sada, biti
gurnuta u društvo i predstavljana svoj potencijalnoj, prigodnoj
gospodi? Iako je prava tajna zašto posle jučerašnjeg ručka i
Frenkovog promenljivog raspoloženja uopšte idem na ovaj bal.
Nije da ću biti lansirana u društvo, više uvedena u njega. Možda
je tata iskoristio ponudu prvog uglednog plemića. Bože, kakva
mi budućnost predstoji? Frenk tačno zna kome će me prepustiti
– prepustiti i od mene očekivati da se osmehujem, padam u
nesvest i govorim samo kada mi se neko obrati. Pravim grimasu
pred grubom stvarnošću mog novog života i gutam knedlu
obloženu podsetnikom na život koji sam izgubila. Život u kojem
su mogućnosti bile beskonačne, moji snovi veliki a moja mašta
negovana.
Gledam u svoj dekolte, ponovo se migoljim. I moja odeća je
bila udobna. Ne znam ni za jedan bračni par na Trgu Belmor
koji je srećan. Zastajem da razmislim. Ne, to nije istina. Znam
jedan. Mama i tata, iako su spareni po izboru a ne po
očekivanju. Ni jedno ni drugo nisu bili lansirani u visoko
društvo jer nisu bili deo visokog društva. Do sada. Ne mogu a da
ne brinem da njihova sreća možda neće potrajati. Čini se da je
tata toliko zaokupljen stalnim pohvalama njegovih novih
prijatelja gospode. Poštovanje je veliko – svako izdanje njegovih
novina pruža savršenu temu za razgovor na svakom od brojnih
društvenih okupljanja na kojima piju i puše. A mama? Prija joj
novi status. Ne prija joj moja sve veća malodušnost. Ipak, uz
moć mog oca ide poslušnost moje majke. Ona ne sme da mu
protivreči. Ne sada. Dakle, moja sudbina je zapečaćena i boriti
se protiv nje značilo bi da se borim sa mamom i tatom, a u tome
nikako ne bih uživala. Ponovo se migoljim i rvem sa dekolteom
moje haljine, poprsje očajnički želi da se oslobodi. Nije da sam
baš u stanju da se borim u ovoj smešnoj odeći.
Odustajem i prepuštam se ograničenju. Moje pristajanje ne
sluti na dobro.

Nakon što smo strpljivo sedeli u redu kočija koji se, činilo se,
protezao kilometrima, zaustavljamo se ispred palate dok lakeji
prilaze. Moja ruka prirodno poseže za vratima ali me otac
zaustavlja. „Elajza, postoje sluge. Ti nisi jedna od njih.“
Klimnem, osećam mamin oprezni pogled koji pokazuje na
mene. Pogledam Frenka. Čini se potpuno nezainteresovanim za
noć pred nama. Moj brat je naočit muškarac. Visok, atletske
građe, šarmantan. Večeras će moći da bira između hiljadu
slobodnih dama koje će biti željne da ostave utisak. Kako će se
nositi sa tim, pitam se, jer je Frenk, u nedostatku boljeg izraza,
užasan zavodnik. Jedan bljesak njegovog dečačkog osmeha
naterao bi sve žene u prečniku od osam kilometara od našeg
doma na selu da se sjate, u očajničkoj želji da pridobiju njegovu
naklonost. Nijedna to nije učinila. Možda su osvojile poljubac ili
dva. Možda? Sasvim sigurno jesu. Uhvatila sam ga u šumi više
puta. Prvi put kada sam imala nesreću da naletim na njega,
iskreno sam mislila da pokušava da ubije ćerku trgovca
gvožđem. Niko nije mogao da me krivi – na kraju krajeva, ona
je vikala. Tada, nakon što je Frenk navukao pantalone, pojurio
za mnom i umirio me, a onda mi objasnio da nije vikala od
bolova već iz zadovoljstva, sve vreme je delovalo da mu je
veoma neugodno. Gledala sam ga razrogačenih očiju. Frenk je
još više ubledeo.
A onda mi održao temeljito predavanje o svim stvarima o
kojima ne bi trebalo da znam, a na kraju me upozorio na
posledice po mladu damu ukoliko podlegne grehu žudnje kao
što je to učinila ćerka trgovca gvožđem. Ironično, nekoliko
nedelja kasnije ona se jako razbolela i umrla. Dve godine sam
provela u verovanju da je umrla zato što ju je moj brat poljubio.
Onda sam ga zatekla sa drugom ženom u naručju. I još jednom.
Pa još jednom. Nijedna od njih nije umrla, ali su se sve
osmehivale kada sam ih upozorila da hoće. Poslednja žena,
mesareva ćerka, očigledno je našla za shodno da me posadi na
stolicu i kaže istinu. Ćerka trgovca gvožđem je umrla od gripa.
Uvek sam smatrala da je previše tragično iskusiti nešto kao što
je poljubac a onda to platiti tako drastično, životom. Neka je
blagosloven Frenk što je pokušao. I dalje veruje da mislim da ću
umreti ako dopustim nekom muškarcu da me upropasti pre
braka.
Silazeći iz kočije, zagledam se u pročelje palate i
istovremeno duboko udahnem. Odavde čujem vrevu, smeh i
ćaskanje.
„Možeš li da poveruješ da smo ovde?“, pita mama dok idemo
za ocem i Frenkom ka luku koji vodi u središte palate. „Elajza,
prinčeva kraljevska zabava“, uzdahne ona, silno zanesena i
uzbuđena. Nesumnjivo da sam i ja zadivljena, ali istovremeno
strepim od večeri pred nama.
„Čudesno“, mrmljam dok ulazimo u veliku dvoranu. Nikada
nisam videla toliko ljudi. Stotine, ako ne i hiljade. Čini se da su
ovde svaki lord, lejdi, vojvoda, vojvotkinja i svako ko je neko
važan. „O, moj Bože“, udahnem, ostajući iza tate i Frenka dok
ih sam princ dočekuje. Obrazi su mu crveni, njegovi izražajni
pokreti čine da se poliva vinom po raskošnom somotu svog
kaputa. Ne izgleda preterano uznemiren neredom koji pravi. U
stvari, čini se da je prilično pripit za početak zabave. Dakle,
govorkanja o njegovom raskalašnom stilu života su istinita?
Princ zabava. Kladim se da bi bilo zanimljivo ispričati tu priču.
„Melrouze, samo ću tvoje novine čitati“, izjavljuje princ.
Zakolutam očima u sebi. Naravno da hoće, jer tatine novine
štampaju samo političke i verske tekstove da zadovolje princa i
njegovog ludog oca.
Razmenjuju nekoliko reči, princ se smeje, veselo koliko
može, a onda muzika počinje da svira, on uzdahne i zaputi se ka
podijumu dok njegovi gosti počinju oduševljeno da pljeskaju.
„Njegova omiljena“, šapuće mama, pridruživši se ocu.
„Mogla bi barem da izgledaš kao da si srećna što si ovde“,
kaže Frenk, nagovarajući me da se osmehnem. „Tako.“ Uzmiče
uz naklon koji je sarkastičan. „Uživaj u večeri, sestro.“ Drsko
nakrivi glavu, pogleda oko sebe na mnoštvo žena. „Mislim da ja
hoću.“
Začkiljim. Odlazi, ne vuče nikakve lance za sobom. „Elajza“,
kaže otac, privlačeći mi pažnju. Neodlučno se osmehuje,
molećivo me gleda. „Želeo bih da te upoznam sa nekim.“
Rukom mi pokazuje da mu priđem.
„Dokle god nije muškarac za koga se očekuje da se udam“,
kažem uz sladak osmeh, na šta osmeh sa njegovog lica nestaje, a
ten mu poprima pepeljastu boju. O, molim te, ne.
„Elajza“, zašišti mama, smejući se i proveravajući da li je
neko čuo među gospodom koju ne vidim od oca. Dvojica ih je.
Jedan je viši od drugog. Vidim samo višeg gospodina. Izgleda
mi kao težak smor. Onaj niži, ne vidim mu lice, ali vidim štap
koji ukazuje na to da je stariji. Majka se bezrazložno brine.
Jedva da sam samu sebe čula.
Istupim napred, pogledom tražeći u gomili Frenka. Podlaca.
Znao je da se sprema upoznavanje. „Mogu li da vam predstavim
svoju ćerku“, kaže tata ponosno, istupajući u stranu i otkrivajući
gospodu. O, ne. Vojvoda od Kornvola, Lajmington, odmerava
me od glave do pete, mrzovoljnog lica, sa lupom koja visi na
vrpci, dok njegov sin Frederik, očigledni smor, stoji uz njega
kao nezrela, tvrda šljiva i ne pokazuje znake omekšavanja. Ovo
je moj udvarač? Tišina se proteže do tačke u kojoj mi postaje
krajnje neugodno, a Njegova milost izgleda kao da se sprema da
na grudima napipa svoju lupu kako bi me bolje pregledao.
Gledam u oca, pomalo zbunjeno. „Jesu li nemi?“, pitam a on
širi oči dok vojvoda kašlje, odmičući se, a njegova siva perika
samo što nije pala i posula me puderom za kosu. Ta perika
mnogo govori, jer niko pri zdravoj pameti ne bi platio toliki
porez koji se sada traži za tako luksuzan predmet. Mora da ima
više novca nego razuma.
Užasnuti otac žuri da se umeša. „Elajza, upoznala si Njegovu
milost, vojvodu od Kornvola, a ovo je njegov sin, Frederik
Lajmington, grof od Kornvola.“
Ne uspevam da se naklonim, moji maniri me nanovo izdaju.
Prokletstvo. Ne pričinjava mi nikakvo zadovoljstvo da se moj
otac oseća poniženo. „Vaša milosti“, kažem, spuštajući glavu.
„Lepo je videti vas ponovo.“
Vojvoda pogleda u tatu, koji brzo obuzdava svoju zbunjenost
i vedro se osmehuje. „Imamo veoma zanimljivu priču koju ćemo
pustiti sutra ujutro“, kaže otac a ja se ukočim, oštro udahnuvši.
Pronašao ju je? „Siguran sam da će izazvati interesovanje
mnogih. Porter ju je lično isporučio u cik zore.“
Grlo mi se steže, i na trenutak se pitam da li izgledam kao
krivac. Da li me otac uopšte gleda? „Ispričajte mi više o tome“,
kaže Lajmington, približavajući mu se.
„Sreo sam se sa njim večeras pre nego što nam je stigla
kočija, da razjasnimo nešto iz sadržaja“, nastavlja otac, dok ja
uzalud pokušavam da ne izgledam iznenađeno. Otac je
razgovarao sa njim? Zašto? Nije neuobičajeno da Porter ocu
donosi priče na odobravanje. Ocu nikada, nijednom, nije bilo
potrebno razjašnjenje u vezi bilo čega. Ma, nek’ sve ide
dođavola, da li sam razotkrivena? „Bio je uporan da štampamo
tu priču.“
 Zaista? Nasmejem se u sebi. Naravno da jeste. Znala sam da
će mi Porterov ego u ovom slučaju ići na ruku. Nadam se da će
nastaviti da mi pomaže.
„O kakvoj je priči reč?“, pita Lajmington.
„O Vintersima.“
„Vintersima?“, izleti Lajmingtonu. „Ali oni su mrtvi.“
„Možda i nisu“, kaže otac, i podstiče Lajmingtonovu
znatiželju, što je, naravno, cela poenta, zar ne? Ali ovo nije
govorkanje. Ovo je misterija koju treba rešiti a svi vole dobru
misteriju.
Lajmington pokazuje svojim štapom i nastavlja dalje, a moj
otac ga sledi i ne osvrnuvši se, ostavljajući me nasamo sa...
Frederikom. Da li je ovaj ravnodušni, kruti gospodin
neprijateljskog izgleda moj udvarač? Bože me sačuvaj, to neću
istrpeti. Gledam kako otac odvodi Lajmingtona a majka se
približava Klari, koja uporno i nesnosno izgleda zadivljena
okolinom, dok je mamina pažnja podeljena između mene i
različitih dama sa kojima razgovara. Uhvatim Klarin pogled i
izduvam obraze, kao znak razdraženosti, i uprkos svom
blaženom neznanju, ona uspeva da izgleda razočarano koliko i
ja. Šta da radim sa ovim? Pogledam u Frederika, i nad nama se
spušta nepodnošljivo neugodna tišina. Čitav minut tišine. Ja se
osmehnem, on se osmehne, ja gledam po dvorani, on takođe, ja
se ponovo osmehnem. Tako i on.
„Koliko imaš godina?“, napokon izlanem, ne mogu da
izdržim ni trenutak duže.
Brzo trepće. „Dvadeset četiri.“
Dvadeset četiri? Zašto, zaboga, Frederik nije već oženjen? O,
nebesa, moja surova stvarnost postaje sve surovija. „Ja imam
devetnaest.“ Osvrnem se preko ramena, vidim da me mama i
dalje motri, i osmehuje mi se osmehom koji govori da je boli
koliko i mene. Zašto onda?
„Da li biste voleli da vidite vrtove?“, pita me Frederik.
Okrenem se isuviše naglo i izgubim tlo pod nogama, glupa
haljina me sprečava da se spasem. Zateturam se ka njemu ali,
umesto da me uhvati, on se pomera u stranu i pušta me da
tresnem o pod. Uznemireni uzdasi glasno odzvanjaju, čak i
preko muzike, i ja zurim u prelepe detalje mozaika na podu
velike dvorane, osećajući kako me lagano obuzima sramota.
„Pustio si me da padnem“, kažem optužujući, što mi je i bila
namera. Mogao je da me poštedi ovog mogućeg poniženja, ali
nije. Pustio je da padnem zato što, Bože me sačuvaj, ne sme da
bude viđen kako me dodiruje nakon što smo se jedva i upoznali.
Krišom pogledam levo-desno, vidim da su sve oči uprte u
mene i, stisnute vilice i stegnutog grla, dižem se na noge koliko
god damski mogu i stresam prašinu sa sebe. „Mislim da ću se
prošetati“, kažem spuštenog pogleda, dok mi se stopala kreću
brzo kako bi skrenula pažnju sa sebe. „Sama.“ Srce mi lupa dok
bežim, pritisak na grudi je nepodnošljiv. Jedva dišem, a ni ova
glupa haljina mi ne pomaže.
Nekoliko dama u skoku mi se uklanja sa puta, užasnuto, i ja
istupam napolje, žustro uvlačeći vazduh. Dama sam koja je u
žurbi, i sama sam, i svaki lakej, sluga i gost me gleda uplašeno.
Moje poniženje raste poput neželjenog, nekontrolisanog
bršljana.
Neko staje pored mene, i ja dižem pogled. „Hajde da
šetamo“, tiho se oglasi Frenk, klimajući mojoj publici i vodeći
me napred. Hvatam korak sa bratom, pogled mi leti, kako bih se
uverila da smo sami pre nego što progovorim.
„Pobeći ću“, kažem uvereno, sklapajući ruke ispred sebe.
„Da se pridružiš cirkusu?“
„Ako moram“, uzvraćam. „Biti u kavezu sa lavom koji jede
ljude je nekako privlačnije nego da trpim nezanimljivost dama i
lordova.“
„Da li uvek moraš da budeš tako nerazumna?“
„Moraš li uvek da budeš tako dobro raspoložen?“, pitam i
ponovo nameštam korset dok lutamo između dva drvoreda
istovetne veličine, iste nijanse zelene boje i istovetnog razmaka.
Ni nalik na šumovite predele po kojima sam se svakodnevno
šetala. Zbrkane. Nepredvidive. Divlje. „Jesi li ga video? Mog
udvarača?“
„Elajza, mislim da su ga svi u velikoj dvorani videli. On je
bio čovek zaleđen od stida dok si jadnika streljala pogledom.“
„Jadnika? A ja? Ja sam se našla na kolenima. Mogao je da me
zadrži, a nije. Ionako ne želim da se udam, ponajmanje za
čoveka koji me neće spasiti kada padnem.“
„Ne znam puno toga, ali znam da mojoj sestri ne treba da je
spasava jedan muškarac.“ Frenk mi se kratko osmehne. „Radimo
ono što moramo.“
Uzdahnem. „Želim da imam pravo da kažem ne. Frenk, želim
da me shvate ozbiljno.“ Zamislite to. Svet u kojem možemo da
kažemo ne.
Frenk se kikoće. „Tvoja mašta je neobuzdana.“
Frknem. Mogla bih da mu pokažem. Da pokažem svima. Ali
znam da živim u vremenu kada su moji snovi istinski smešni.
Šteta za mene.

Skupila sam snagu potrebnu da se vratim u veliku dvoranu.

Zaista nisam imala izbora. Od kuće smo udaljeni sat vremena
vožnje kočijom a već je prošla ponoć. Stojim na kraju dvorane, a
tata i mama me ugledaju dok plešu menuet. Sve je tako
staromodno. Trebalo bi da plešu valcer. Ali muzički izbor i
staromodni ples koji mu ishodi, gube značenje kada gledam
njihova lica. Ushićena. Rođeni su da žive u ovom svetu. Pronašli
su svoje mesto, i uprkos majčinoj brizi za mene, ne mogu da
poreknem da blista. U svom je elementu, kao i otac. Zaslužuju
priznanje koje im se ukazuje. Ja, međutim? Mrzim što moram da
im se pridružim, ali izgleda da nemam izbora. Jednostavno ne
mogu da im pokvarim sve ovo.
Progutam knedlu, bespomoćna, kada me Klara nalazi.
„Elajza, pala si.“
„Kakvo opažanje, Klara.“
„Jesi li dobro?“
„Ne, u agoniji sam“, odgovaram tiho, glasno uzdišući ali se
osmehnem kada vidim da je zabrinuta. „Dobro sam“,
razuveravam je. „Samo mi obećaj da nećeš odrasti ni godinu
više.“ Sve ovo čeka jadnu Klaru, a znam da je potpuno
nepripremljena.
Ona se smeje, zvuči mlado i slatko, iako je samo tri godine
mlađa od mene. „To nije moguće.“
„Nažalost, sestro, u pravu si“, razmišljam, trljajući njenu ruku
u rukavici. „Izgledaš mnogo lepo večeras.“ Plava kosa joj je
umotana u savršene lokne a plave oči blistaju. Kladim se da već
privlači pažnju mnogih.
„I ja tako mislim.“ Drsko se osmehuje. „Da li ti se dopada
Frederik?“
„Misliš li da bi trebalo?“
„Nekako je…“, pući usne, „.. .bezizražajan, zar ne?“
Smejem se. Da, bezizražajan. Savršena reč da se opiše
Frederik. Tupava budala.
Načujem razgovor nekih dama u blizini i spontano se
pomerim korak bliže njima, dok vučem Klaru za sobom.
„Šta to radiš?“, pita me. Ućutkam je, pažljivo osluškujući.
„Trebalo je da je sruše“, kaže jedna dama. Prirodno, naćulim
uši i neprimetno napravim još jedan korak bliže, dok ponovo
vučem Klaru za sobom.
„Elajza, šta zaboga?“, sikće ona.
„Narušava simetriju Trga Belmor“, nastavlja ta dama.
„Šta mislite, ko bi ikada želeo da živi tamo nakon što ih je
vojvodin sin sve žive spalio.“
„U kući Vintersovih?“, kažem ne razmišljajući, privlačeći
pažnju sve tri žene na sebe. Izraz šoka na njihovim licima. O,
kakav šok. „Pričate o kući Vintersovih, zar ne?“
Usne druge dame se neprivlačno skupe, osmotri me od glave
do pete, kao da sam ulični prosjak koji zagađuje njen otmeni
prostor. Lice joj je prekriveno puderom, obrve obrijane i
zamenjene nečim što liči na krzno mrtve životinje. „A vi ste?“
„Ćerke Melrouzovih“, oglasi se druga, bacajući pogled sa
mene na Klaru.
„O“, zacvrkuće ona, kao da joj naš identitet znači nešto.
Naravno da znači. „Novi bogataši.“ Pogleda svoje snobovske
prijateljice i iskezi se, otkrivajući zube koji su previše izloženi
šećeru. „Jeste li videli kako je pala?“ Smeje se, odsečno, a
prijateljice joj se pridružuju dok ja stojim pred njima izložena
njihovom sudu i predmet njihove zabave. „Neka je Bog u
pomoći Njegovoj milosti i Frederiku.“
Udišem oštro i nezaustavljivo, silno povređena. Kako to da
ove ženturače znaju za moju sudbinu pre mene? Neka je Bog u
pomoći meni.
„Ako želite da znate ko je obnovio kuću na Trgu Belmor broj
jedan, predlažem vam da pročitate sutrašnje izdanje London
Tajmsa“, uzvratim, terajući ih sve da zatvore usta. Dobro.
Naklonim glavu i odšetam, povukavši zbunjenu Klaru za sobom.
„Ko je obnovio kuću na Trgu Belmor broj jedan?“, pita me
dok se krećemo ka majci.
 „Čitaj novine sutra.“
„Ne čitam tatine novine. Pošto više ne pišeš za njega, postale
su strašno dosadne.“
„Hmm“, pevušim, trudeći se da ne izgledam krivo kao što
jesam. Nikom ne smem da otkrijem da sam ja odgovorna za
priču u sutrašnjem izdanju. Nikada. Taj luksuz bi mi bio oduzet
brže nego što bi tata mogao i pomisliti da me odbrani.
 Poglavlje 3
ZIMA SE VRAĆA NA TRG BELMOR2

Zamislite da je novi stanovnik stare kuće Vintersovih na

uglu Trga Belmor zapravo jedan Vinters...

S ledećeg dana, prodaja očevih novina je porasla za pedeset

posto u odnosu na prosečan dan, što je ovih dana, prilično
lepa svota. Naravno, spekulacije o tome koji se to davno
izgubljeni član porodice Vinters useljava na Trg Belmor ponovo
su pokrenule glasine o tome šta se zapravo dogodilo sa
vojvodom, njegovom ženom i njihovom decom. E sad, prošlo je
nedelju dana od kada je štampan moj članak, i mada se
govorkanje u ulici znatno uvećalo i već je postojano, moje
znanje o Vintersovima nije, i tako mi je oduzeta mogućnost da
napišem bilo šta od značaja. Saznala sam da je vojvoda od
Čestera, Džo Vinters, bio čuveni izumitelj, premda nisam našla
ništa o tome šta je to izumeo, i nijedna osoba koju sam srela
protekle nedelje nije znala ništa o tome kada sam se vrlo vešto
raspitivala. Njegova žena, Visterija, bila je ćerka preminulog
vikonta koji se našao na ivici propasti, a njihova deca, Džoni,
Sampson i Taja navodno su bila lepa kao što je to po čuvenju
bila i njihova majka. Najstariji Džoni, vojvodin naslednik, po
svemu sudeći bio je prilično neobuzdan. Razuzdan i buntovan.
Svojeglav i sklon preteranom ispijanju viskija. I raspusnik,
povrh svega. Čuveni ljubavnik.
Sve su to glasine, naravno, i ništa novo za mene da
prosvetlim potencijalne čitaoce. Ipak sam i dalje beležila svoje
misli, zapisivala beskrajne teorije, pitajući se uzgred da li će
jednog dana neko izumeti pero sa nepresušnim izvorom mastila,
jer je krajnje zamorno stalno umakati prokletu stvar.
Nažalost, danas ne mogu da pišem, razmišljam ili da u
nedogled umačem svoje pero. Moram da se sa svojom majkom
nađem sa Frederikom Lajmingtonom u kraljevskom parku i
moramo da se prošetamo. Počinje udvaranje, kao i moja
neizbežna smrt. Nikada nisam zamišljala da sam zaljubljena, a
sasvim sigurno nisam zamišljala da se pretvaram da sam
zaljubljena.
U svojoj najboljoj, najneudobnijoj odeći i nenametljivom
šeširu ukrašenom sa tek nekoliko nabora, nešto iza podneva
pridružujem se majci i Klari u prizemlju. Ema mami pruža
rukavice koje ona navlači dok me gleda sa zanimanjem od glave
do pete, proveravajući da li sam prikladno obučena za jednu
damu koja se sprema za šetnju po kraljevskom parku. Za razliku
od mog, Klarin šešir je ukrašen nizom raznobojnog suvog cveća
i Ema ga gleda s oduševljenjem, dok njenoj kapi nedostaje i
oblik i privlačnost. Trebalo bi da joj ponudim da se zamenimo.
Osećam se teško pod težinom ove odeće.
Istupivši kroz ulazna vrata, smesta me zapljusne neprestana i
uporna gužva na Trgu Belmor, ali moju pažnju privlači
usamljena građevina preko puta vrtova. Još uvek bez stanara. Ja,
kao i svi ostali u ulici, prosto prštimo od radoznalosti.
„Šta te je toliko zainteresovalo?“, pita ine Frenk, pridružujući
mi se na vrhu stepenica.
„Ništa.“ Brzo skrećem pogled na nešto drugo. „A gde si ti
krenuo?“
Gleda me na način koji mi se ne sviđa. Sumnjičavo. Tako me
gleda još otkad je prošle nedelje štampana priča koju sam
napisala ja a pripisala Porteru. Upravo tako bi me moj brat
gledao kad god bih poricala da sam krišom gucnula tatino vino
kada me nije gledao.
Nagne glavu, i ja nagnem svoju zauzvrat, boreći se da
zadržim svoj trpeljivi izraz lica. „Idem da se nađem sa
Porterom.“
„Divno.“
„Možda da vidim ima li još neku ubedljivu priču.“
Pročistim grlo. „Odlično za tebe.“
„Ili da saznam odakle mu činjenice koje su potkrepile
prošlonedeljne vesti.“
„Dobro za tebe.“ Grickam usnu, skrećući pogled sa Frenka,
jer više ne mogu da izdržim njegov ispitivački pogled. Naravno,
Porter nikada nije priznao da nije autor moje priče. Njegov ego
se previše naduvava.
„Elajza, ja...“
„Devojke, idemo“, doziva majka.
„Moram da idem.“ Jurnem niz stepenice i sledim mamu dok
plovi niz ulicu, sa Klarom uz sebe. Zaostajem jer ne žurim da
besmisleno lutam po kraljevskom parku ili, preciznije, da budem
viđena kako besmisleno lutam po kraljevskom parku, ali sasvim
sigurno žurim da uteknem od bratovljevog propitivanja.
Na rubu trga majka skreće desno i stižemo na Pikadili. Kočije
tutnje gore-dole a muškarci na konjima prolaze, i baš kao na
Trgu Belmor, samo srazmerno uvećano, svuda se okupljaju
ljudi. Sledim majku dok se ona provlači kroz gomilu, ubrzavam
korak da bih je sustigla, praveći grimase zbog bola u prstima od
užasnih čizama koje moram da nosim.
„Čemu žurba?“, pitam i sklanjam se u stranu da propustim
jednu mladu ženu, čije su ruke pune kutija za šešire.
„Izvinite“, kaže ona ljubazno, oslanjajući bradu na vrh
gomile.
Naglo stajem jer mi za oko zapadne ime na jednoj od kutija.
„Samo trenutak“, kažem navodeći je da uspori i zaustavi se, dok
mi je pogled uprt na rukom ispisanu etiketu na kojoj jasnim,
veoma elegantnim slovima piše Vinters, vojvoda od Čestera.
Žena izgleda uznemireno i povlači se, a mladić koga sada
primećujem da je sledi, jedan neuredni dečak musavog lica,
istupa napred, a istovremeno izgleda i preteći i nesigurno. Njeno
obezbeđenje, pretpostavljam, jer je za mladu ženu nošenje ovako
skupih šešira veoma nezahvalan posao zbog, kako sam čula,
mada su verovatno samo glasine, razbojnika koji se motaju
naokolo. Osmehujem mu se umirujuće jer me podseća na
nekoga. Pre nekoliko meseci to sam bila ja, sva musava od
prašine.
Pokazujem na kutiju za šešire. „Ovo je isporuka?“
„Da, milejdi.“
Osmehujem se. „Lejdi sam samo po zvanju.“ Sirotica izgleda
potpuno zbunjeno. Da ne lažem, i ja sam. „Isporučuješ u kuću
Vintersovih, na Trgu Belmor?“, nastavljam a ona klima glavom.
„Ali ta kuća je prazna.“
„Radim ono što mi se kaže, milejdi.“ Naklonivši glavom,
žurno se udaljava, a dečak je sledi dok ja stojim zamišljeno
nekoliko trenutaka i gledam kako zamiču ka Trgu Belmor.
Možda je to neki davno zaboravljeni rođak? Ali šta je sa
glasinama kojima je obavijeno porodično ime, zbunjena sam
zašto bi neko želeo da se vrati. Kao i kuća i nameštaj koji se u
nju unosi, mogu samo da pretpostavim da je i novi vlasnik, novi
vojvoda, prilično ravnodušan. Misterija se produbljuje, a ja
imam materijal za narednu priču.

KO JE NOVI VOJVODA OD ČESTERA?

 Nasmešim se samoj sebi, ispisujući priču u svojoj glavi.

Novi šeširi za novog vojvodu od Čestera isporučeni su juče

u njegovu nedavno renoviranu kuću na uglu Trga Belmor.
Zamislite ako danas napokon otkrijemo koje novi vojvoda
od Čestera.

„Elajza, hajde polazi“, cvrkuće majka, trgnuvši me iz misli, i

grubo me povlači ka ulazu u park. „Moramo da se držimo
dogovora.“
Osmeh mi nestaje sa lica, mozak me brzo podseća na moje
obaveze. Još nekoliko koraka niz ulicu brzo nas dovodi do ulaza
u kraljevski park, gde nas iščekuje bujna livada zamenjujući
prašnjavo, prljavo tlo ulice.
Majka proleti kroz pozlaćene kapije, vidno se opuštajući,
ramena joj više nisu podignuta i napeta, kao da je prošla kroz
špalir za kažnjavanje. Sada je na mene red da prođem kroz taj
špalir. Možda bih ja trebalo da bacim rukavicu nekome u lice.
Izazivam svakog ko me natera da se udam za čoveka kojeg ne
poznajem, a još manjega volim.
„O, gle, eno lejdi Tilsberi“, cvrkuće mama. „Zar ne znaš da je
ona pokroviteljka Olmeksa.“3
„Naravno da znam“, uveravam majku. Znam svakog
stanovnika na Trgu Belmor, a lejdi Tilsberi je prilično
fascinantna. Baronica od Šruzberija, baronova udovica i veoma
uticajna osoba, svi žele da budu prijatelji sa lejdi Tilsberi, jer
kao pokroviteljka Olmeksa, raskošne balske dvorane u kojoj se
najbolji od najboljih zabavljaju i pronalaze muževe i žene, ona
odlučuje da li ćete biti počastvovani pozivnicom. Mnogi nisu.
Imam osećaj da mama lovi jednu takvu pozivnicu.
„Ona je jedna predivna lejdi.“
 „Pretpostavljam da jeste.“
„Oh, eno i gospođe Felou.“ Mama maše gospođi Felou, koja
ima ćerku istog uzrasta kao i ja, Lizi, plavokoso i plavooko
stvorenje privlačnog izgleda, koju je Frenk u nekoliko navrata
zadivljeno posmatrao.
Gledam kako se majka lagano približava k lejdi Tilsberi i
gospođi Felou, i kako zajedno kreću stazom ka jednom i
jedinom jezeru u kraljevskom parku, dok ih Lizi, Klara i ja
sledimo; ja se nasmrt dosađujem a Klara se mršti na Lizi Felou,
koja se pući na svakog muškarca koji prolazi.
„Kako vam je brat?“, pita Lizi, izgledajući stidljivo onoliko
koliko pokušava da bude.
Gledam Klaru krajičkom oka, osmehujući se dok ona stiska
usne, pripravna da izda upozorenje. Klara ne zna za razuzdano
ponašanje našeg brata, niti da bi rado dozvolio privlačnoj Lizi da
ga zavede. Klara je zaslepljena svojim obožavanjem Frenka.
Nemojte da mislite da ja ne obožavam našeg brata, ali se ne
zavaravam. On je razvratnik, i znam da se to nije promenilo
samo zato što više ne živimo na selu, i što dame više nisu poput
ćerke trgovca gvožđem ili mesareve ćerke. Čini se potpuno
nepravednim da moj brat može da nastavi sa istim ponašanjem,
samo što sada nosi finiju odeću dok to radi, a ja moram da
menjam... sve u vezi sebe.
„Naklonost našeg brata je zauzeta“, kaže Klara, stežući
vilicu.
„Od koga?“, raspituje se Lizi, ne previše suptilno.
Svakog. „Nismo slobodni da kažemo“, ubacim se, polažući
ruku na Klarinu, da je umirim. Vidim joj vatru u očima, i
premda mi je to dražesno, ne smem da dozvolim da njena
strastvena narav plane nasred kraljevskog parka dok se šetamo.
Mora da i Lizi to vidi, zato što se izvinjava i pridružuje devojci
Hemsli – kojoj je ovo peta sezona. Ovako još pet godina? Ili
brak. Bože, život je nepravedan. Lizi Felou je verovatno otišla
da se hvališe pred jadnom Iv Hemsli da joj je ovo prva sezona, i
da će najverovatnije biti i poslednja, pogotovo što će je gospođa
Felou bez oklevanja pozvati u Olmeks, gde će primati ponude za
udaju od lordova, vojvoda i drugih muškaraca sa titulama i
novcem. „Ovaj park je prilično nezanimljiv, slažeš se?“, kažem
pokazujući na beskrajno zelenilo. „Samo trava, nema cveća.“
Klara se mršti a ja se osmehujem, pokazujući na travu ispred
nas, odvraćajući je od toga što se uvredila. „Pre stotinu godina,
kada je prabaka princa namesnika bila kraljica, otkrila je da njen
ljubavnik ima ljubavnicu.“
„Zar nije imala muža?“, pita Klara, užasnuta.
„Naravno da je imala muža. Ali je imala i ljubavnika.“
„Zašto bi uradila tako nešto?“, pita, istinski zapanjena, a
možda i malo zbunjena. „Kraljica svih dama mora da se ponaša
ispravno.“
„Slažem se. Zar ti nije drago što nismo kraljice?“
„Ne znam“, kaže uz uzdah. „Prilično uživam u tome što sam
dama.“
„U pretvaranju da si dama.“ Svi smo tek prevaranti.
„Pa zašto bi kraljica imala ljubavnika ako ima muža da joj
ispunjava sve potrebe?“, pita, povlačeći me da stanem.
„Sve potrebe?“ Šta moja šesnaestogodišnja sestra zna o
potrebama dama?
„Znaš, nisi jedina koja je špijunirala nepočinstva našeg brata
u šumama.“ Klara se zločesto smeši dok nas sve starije dame
gledaju sasvim zaprepašćeno.
„Klara“, prošištim.
„Daj, molim te. Elajza, ti si mi čistunica?“, pita, a njena
drskost otkriva pravu Klaru skrivenu ispod otmenih šešira i
haljina.
„Nisam čistunka.“
„Tako se ponašaš. Uostalom, kakve ovo ima veze sa golom
zemljom pred nama?“
Hvatam Klaru za lakat i podstičem je da nastavimo, dalje od
osuđujućih dama koje još uvek zure u nas. „Otkrila je da je njen
ljubavnik ubrao cveće iz njenog kraljevskog vrta i poklonio ga
svojoj drugoj ljubavnici.“ Pokazujem na park koji nema drugih
boja do zelene boje trave i drveća i smeđe boje debelih stabala.
„Zaslepljena ljubomorom, naredila je da se počupa svaki cvet a
ljubavnik zatvori u kuli.“
„Bestraga.“
„Nego šta nego bestraga.“
Klara se strese, povlačeći haljinu, a ja se osmehnem. „Šta?“,
pita me.
„Baš ništa.“
Slegne ramenima. „Da, nelagodno mi je. To želiš da čuješ?“
Migolji se i krivi lice. „A ako budem morala da pojedem još
jedan sendvič s govedinom, kunem se, ima da vrištim.“
Glasno se smejem.
„O, umukni“, odbrusi Klara. „A šta je bilo sa ljubavnicom
njenog ljubavnika?“
Pogledam sestru, podignutih obrva, i povučem crtu preko
grla. „Ljubomora nije osećanje sa kojim se treba poigravati.“
Pogotovo kada je u pitanju kraljica sa svim svojim moćima.
„Bož...“ Nešto na travnjaku joj je privuklo pažnju. „Elajza,
pogledaj“, kaže upirući prstom. „Tamo.“
Mršteći se, pratim njen pokret do mladića koji vezuje konja
za drvo. „Ko je to?“, pitam je baš kada nam mladić dobaci
pogled. Osmehne se kada prepozna Klaru, obrazi mu dobijaju
privlačnu i izdajničku nijansu crvene.
 „Ne znam.“ Klara me tera da nastavim da hodam.
„Moramo da se pozdravimo“, navaljujem, odvajajući se,
opirući se njenim pokušajima da me zaustavi. Gleda između
mame i mene, rastrzana. Majka je previše zaokupljena
pokušajem da zadobije naklonost lejdi Tilsberi i tako osvoji
pristup u svet Olmeksa, da bi primetila naše odsustvo. Što je
blagoslov. „Hajde, sestro, ne bismo želele da nas smatra
nepristojnim.“
„Ali...“
„Ali, šta?“
„On...“
„Usplahirena si?“, pitam, mršteći se zbog Klarinih obraza
koji su poprimili boju osušenih ruža sa njenog šešira. Stignem
do drveta, Klara ne zaostaje mnogo, i pokažem na predivnog
konja. „Kakva predivna zverka“, kažem, izazivajući neopisivi
šok kod mladića dok se osvrće oko sebe. „Zašto izgledaš tako
iznenađeno“, kažem dok milujem konja po njuški. „Možemo da
kažemo da su nas ranije upoznali.“
„Ko nas je upoznao?“, pita me. „Ja sam konjušar, milejdi.“
Toga sam se i plašila. „Ko god da želiš. Je li tvoj?“
„Nije.“ Osmehuje se čistokrvnoj kobili. „Samo ga vodim
svom gospodaru.“
„A ko je tvoj gospodar?“
„Gospodin Ficdžerald.“
O, arhitekta koji je projektovao kuće na Trgu Belmor. Sve
osim kuće na broju jedan. I on živi na Trgu Belmor. „Znam za
njega, tako da je sve u redu. Jesi li upoznao moju sestru?“, pitam
posežući unatrag i privlačeći Klaru napred.
On je oprezno odmeri. „Video sam je na Trgu Belmor.“
„Klara, pozdravi se.“
„Zdravo.“
 „Zdravo“, odgovara on, klimajući glavom. „Ja sam
Bendžamin.“
Pogledam preko ramena i zastenjem, prisiljavajući se da se
osmehnem kada me Frederik ugleda, pogledom prelazeći preko
mene, Klare i mladića. Pretpostavljam da bi trebalo da obavim i
ovo. Želim da se vratim kući i napišem svoju najnoviju priču.
„Moramo da idemo“, kažem i udaljavam se od Bendžamina i
vučem sestru sa sobom. „Fin je mladić“, razmišljam, gledajući u
sestru, koja se osvrće za Bendžaminom. „Ali je konjušar“,
dodajem, podsećajući je da sada, ovde u našem novom svetu,
konjušari nisu prihvatljivi.
„Da, da“, ječi Klara. „A Frederik je dosadan.“
„Ali je prihvatljiv“, mrmljam, videvši da nam se majka mršti
dok joj se približavamo preko travnjaka, verovatno se pitajući
gde smo bile. Klara joj se pridružuje, i ovoga puta, kada se
nađem u Frederikovom društvu, čekam da me pozdravi, kao što
priliči, pre nego što klimnem glavom. Njegovom ocu, vojvodi
od Kornvola, nisam po volji, toliko sam zaključila, i mada ne bi
trebalo, nažalost, to me pogađa. U stvari, ni on meni nije po
volji, tako da smo, što bi se reklo, na istoj strani. Po starom
vojvodi, previše pričam, postavljam previše pitanja i na
kraljevskim balovima padam. „Da se prošetamo, Frederiče?“,
pitam a majka se smeje. Veoma nervoznim smehom.
„Izvinjavam se“, kažem promuklo. „Da se prošetamo, lorde?“,
ispravim se.
Majka zatvara oči nakratko, prestravljena, a stari vojvoda u
očaju odmahuje glavom, zbog čega nekoliko trunčica belog
praha sa njegove perike otpadne i slegne se na ramenima
njegovog smeđeg kaputa. Frederik istupi napred i rukom u
širokom zamahu pokaže na stazu, i ja ga sledim poslušno,
ostavljajući majku da gradi mostove sa njegovim ocem i očevim
poslovnim partnerom. Ovo nije prvi put, a čisto sumnjam da će
biti poslednji, jer sam ja, bez namere, stalni i dosledni oblik
očajanja za moje ugledne, novopečene bogataške roditelje.
Frederik i ja neko vreme hodamo u tišini. Kunem vam se, on
ima ličnost jednog puža. „Šta voliš?“, pitam, željna da prekinem
tišinu. Kad bi Frederik samo mogao da nauči da razgovara sa
mnom, možda bismo mogli da se slažemo. Bilo bi lepo imati
nešto zajedničko sa mojim verenikom.
„Oprostite?“ kaže on, gledajući u mene kao da sam
maloumna.
„Da li jašeš, milorde?“ Malo sam zatečena kada se nasmeje.
Ne zato što je Frederik pokazao nagoveštaj ličnosti, već zato što
se izraz njegovog lica, na moje veliko iznenađenje, značajno
promenio na bolje.
„Bojim se da ne, gospođice Melrouz.“
Mrštim se. Zar ne jašu svi muškarci? „A zašto ne?“, pitam a
on me pogleda zaprepašćeno. Čini se da stalno iznenađujem
ovog čoveka.
„Više volim da se vozim kočijom.“
„Oh.“ Upravljam pažnju ispred sebe. „Ali to nije baš
zabavno, zar ne?“
„Jahali ste?“, pita on.
„Da, nekada sam puno jahala.“ Pre nego što sam bila
primorana da stupim u svet u kojem jahanje konja nije
prefinjena zanimacija za nežniji pol.
„Sama?“
„Da, sama.“ Kada smo živeli na selu, mogla sam
svakodnevno da jašem po našem posedu, a da me niko zbog toga
ne ismeva. „Bilo je prilično uzbudljivo.“ Namrštim se, još
jednom žaleći za tim bezbrižnim danima, gde sam mogla da
budem bilo ko, šta god da izaberem. „Šta radiš da bi osetio
ushićenje?“ Gledam u Frederika, nemo ga preklinjući da mi
pruži delić uzbuđenja, samo nešto na čemu da izgradim svoje
nade.
„Pa, prisustvovanje bilo kom od balova princa namesnika je
veoma uzbudljivo, slažete se sa mnom?“
Svaki mišić u mom jadnom, stisnutom telu je splasnuo,
smanjujući me. Uzbudljivo? Vreme koje sam provela na
kraljevskom balu bilo je mučenje. Polako se zaustavljam a
Frederik se osvrće i namršteno me pogleda. „Nešto nije u redu,
gospođice Melrouz?“, pita i staje.
„Tako je, Frederiče, nije u redu.“
Jadni Frederik. On jednostavno ne zna šta da radi sa mnom,
kako da se nosi sa mnom, kako da reaguje. Oprezno se osvrne
oko sebe a ja uzdahnem.
„Da smo u braku, očekivao bi da te oslovljavam po tituli,
milorde?“
„Pa, tako moja majka oslovljava mog oca.“
„Je li?“, pitam zapanjeno. To bi bilo kao da mama oslovljava
tatu sa gospodine Melrouz. Kakvo je ovo ludilo? „Frederiče,
bojim se da smo potpuno pogrešan spoj“, priznajem, mada teško
da je to priznanje. Svako ko ima oči mora da vidi da smo
Frederik i ja nespojivi. Sigurno ni on nije zadovoljan ovim
aranžmanom.
„Stvarno?“, pita me.
„Da, stvarno, Frederiče.“ Njemu treba dama koja mu
povlađuje. Zapravo, treba mu jedna dama. Prava dama. Dama
koja je rođena kao dama, sa titulom i svim ostalim, a ne
proizvedena dama. I uz to još žalostan primer dame. Kad bolje
razmislim, zašto bi se muškarac sa titulom vojvode od Kornvola
zadovoljio devojkom poput mene? Nemam titulu. A nisam ni
previše pristojna. „Ja ...
 Našu debatu o kompatibilnosti prekida njištanje konja i
užasnuti vrisci nekih dama. Brzo se okrećem i spazim čoveka na
konju koji galopira ka nama, dok mu se svi žurno sklanjaju s
puta. „Zar bi smeo da tako nemarno jaše po kraljevskom
parku?“, pitam, ne pomerajući se, posred staze, dok Frederik
beži sa svima ostalima i pravi mesto bezobzirnom konjaniku.
„Gospođice Melrouz“, doziva Frederik, pokušavajući da me
privoli da se sklonim mahnitim mlataranjem ruku. „Gospođice
Melrouz, molim vas!“
Topot konjskih kopita o prašnjavo tlo kao da putuje uz moje
noge, telo mi vibrira. Zemlja se pomera. „Ne može da galopira
kroz javni park“, izjavljujem ogorčeno. „Zar nimalo ne haje za
javnu bezbednost?“
„Gospođice Melrouz!“, doziva me Frederik, okrećem se i
spazim ga na samom rubu gomile koja stoji uz stazu. „Morate da
se pomerite!“
„Ništa ja ne moram.“ Ponovo gledam preda se, i vidim da je
konjanik gotovo ispred mene, a lordovi i dame sa svih strana
uzvikuju naredbe da mu se sklonim s puta. Ovo je krajnje
besmisleno. Zašto ne usporava?
„Džoni Vinters“, neko uzbuđeno uzdahne.
Te dve reči napokon me primoravaju da oprezno koraknem
unatrag. Džoni Vinters?
„Da“, vikne neko drugi. „To je on.“
„Šta?“, udahnem. Najstariji sin vojvode od Čestera? Ali... on
je mrtav. Džoni Vinters. Buntovni, pijani raspusnik? Čovek za
koga se govorka da je zapalio svoju kuću i pobio čitavu
porodicu, uključujući i sebe? Gutam knedlu, konj mi se
približava velikom brzinom.
„Elajza!“, viče Klara. „Skloni se!“
Ali ne mogu, noge su mi neposlušne. Zaledila sam se, ne od
straha od konja koji juri ka meni, već zbog vesti o tome ko ga
jaše. I odjednom je konjanik ispred mene, prašina uskovitlana,
ljudi vrište, a on se propinje na konju koji rže. Užasnuto gledam
ogromnu zver koja se nadvija nada mnom, a kada mu se prednja
kopita s treskom vrate u prašinu, zemlja zadrhti.
Brzo trepćem, srce mi lupa, pogled mi pada na par crnih
kožnih jahaćih čizama. Zaneseni pogled mi putuje naviše, preko
krem materijala njegovih jahaćih pantalona i preko bedara.
Čvrstih butina.
Duge noge, čvrste butine.
S teškoćom gutam, pogledom se krećem preko širokog torza,
po crnom vunenom prsluku i kratkom kaputu usaglašenog
materijala. Košulja mu je bela, najbelja koju sam ikada videla,
bez puf rukava ili nabora. Samo uredno zavezana kravata.
A onda stižem do njegovog lica i kao da iz mojih jadnih,
namučenih pluća ponestaje sav vazduh. Bože moj, da li sam
ikada videla ovako naočitog muškarca? Hoću li ikada ponovo?
Gutam, oči me peku, odbijajući da trepćem i tako se i na
trenutak lišim lepote pred sobom. Njegova umršena,
zagasitoplava kosa završava se pre nego što dosegne obraze, kao
što bi se očekivalo. Kao da se buni protiv takvih očekivanja. Loš
dečko. Koža mu je tamna, mora da je bio u inostranstvu i neko
vreme proveo sunčajući se, nos mu je savršeno prav, vilica
isklesana, veđe teške, ramena široka.
A onda nam se pogledi sretnu i tlo poda mnom se pomeri. Ili
je to bila zemlja? A moj dah? Gde je on nestao?
Oštroumne, neprozirne zelene oči zagledane su u mene dok
konj tapka po zemlji a jahač me pomno posmatra dok
pokušavam, ne baš uspešno, da povratim ravnotežu. Bojim se da
sam je zauvek izgubila. Zurim u ovog čoveka bez stida,
okružena publikom od stotinjak ljudi, svi ćute, svi gledaju. Nije
me briga. Upijam ga, proučavam ga celog, od njegovih prstiju u
jahaćim čizmama do očiju koje su zagledane u mene. Kao da
sam začarana.
Skrenem pogled – verovatno je to trebalo da uradim odmah –
i ponovo se divim njegovoj kosi, koja je preduga da bi se
smatrala prihvatljivom.
Buntovnik.
Izdahnem dok mi se grudi opasno nadimaju, i ponovo
pronađem njegove oči. Skupljene su, odmeravaju me, ali vidim
da još uvek plamte. I u ovom času, u ovom značajnom trenutku,
zato što me je muškarac po prvi put učinio nemoćnom, sumnjam
da su glasine o reputaciji Džonija Vintersa bile istinite. Da jesu
istinite. On nije mrtav? Džoni Vinters, vojvoda od Čestera.
Gledam u muškarca za koga sam sigurna da bi svaku ženu
odavde do Škotske načisto usplahirio jednim jedinim
zamišljenim pogledom. „Vaša milosti“, šapućem odsutno,
gutajući knedlu dok on naginje glavu i polako se ceri.
Đavolskim kezom. Duboko udahnem i pustim da iz mene sve
isteče uz mali jecaj.
A onda se priberem i trepnem, pročistivši grlo dok se
bezuspešno borim da umirim svoje klimave noge i sklonim mu
se sa puta, pošto se čini da on nije voljan da zaobiđe moju
nepomičnu priliku. Njegov zelenooki pogled kao da se zabavlja,
i mrsko mi je što je otkrio moju omamljenost, mada, priznajem,
to i ne može biti tako teško. I zato se namrštim i nakrivim glavu,
izazivajući ga da... šta? Šta to, zaboga, radim? Ponovo se
zamrznem kada lagano, bez zadrške pogledom pređe čitavu
dužinu mog tela.
Primećujem kako uvlačim grudi, kao da mogu da izbegnem
proučavanje. „Milejdi“, oglasi se, glas mu je tih, dubok i – o,
moj Bože – izaziva trnce. Nimalo mi nije prijatno zbog
neobičnog osećanja između mojih butina, te ih stisnem, čime
dodatno onemogućavam da svoje beskorisno telo sklonim u
stranu. Njegov osmeh je zločest i znalački – naravno da zna,
glasine su definitivno istinite – obode nogom konja da krene, i
nastavi bezbednijim, laganim kasom pored mene, očiju i dalje
prikovanih za mene, što me je sprečavalo da normalno dišem.
Okrećem se za njim, izgubljena u njegovoj pažnji, svet oko
mene je nepomičan i tih.
Sve dok me neko ne zaskoči sa boka i fizički probudi iz
omamljenosti.
„Gospođice Melrouz“, uzdahne Frederik, držeći me u mestu.
„Jeste li dobro?“
Dahćem, panično grabeći vazduh. Ne, zapanjena sam, i to ne
zato što me je Džoni Vinters upravo svukao očima u javnosti. U
javnosti! Zapanjena sam zato što me Frederik dodiruje. Možda
stotinu otkucaja moga jadnog, uskraćenog srca prekasno, ali
ipak. U javnosti smo. I kao da je i on tek sad shvatio, pušta me
kao bolesnu sirotinju i uzmiče, osvrćući se po okupljenoj gomili.
I ja osmotrim našu publiku. Posmatra me svaki lord, lejdi,
vojvoda i vojvotkinja, pa i njihova posluga. Ne Frederika i
njegove lutajuće ruke. Svi gledaju mene.
O, jadna ja.
„Trebalo bi ga prijaviti princu namesniku“, izgovaram
izdišući, čisteći grlo i pridružujući se okupljenima. Tako mi je
neverovatno vruće, donje rublje mi se lepi za vlažnu kožu. Bože,
ošamućena sam od šoka. Pa, pretpostavljam da je to odgovor na
goruće pitanje ko će se useliti u kuću na broju jedan na Trgu
Belmor. Prokletstvo, moja naredna priča je upravo odjezdila na
svom konju i sa sobom odnela svu tajnovitost na očigled čitavog
Londona.
„Elajza, jesi li dobro?“, pita Klara, prilazeći mi se dok se
gomila razilazi. Hvala nebesima.
„Da, dobro sam.“ Smejem se smehom koji je zapanjujuće
neiskren. „Kakav užasno nepristojan čovek.“ I nezamislivo
zgodan. Visok, kršan, muževan. Kladim se da se vojvoda od
Čestera ne bi premišljao da me dodirne u javnosti. Spašavajući
me od odbeglog konja. Ili čoveka. Trznem se od sopstvenih
prljavih misli, dovedem ih u red. I disanje mi je pod kontrolom.
I moj um je oslobođen prizora tako impresivnog muškarca na
tako impresivnom konju.
Muškarca koji ipak nije mrtav. Muškarca koji je očigledno
pobio svoju porodicu.
Pobogu, Elajza. Možda bi trebalo da posetim doktora.
„Mama“, udišem, gledajući je kako mi prilazi. „Dobro sam,
uveravam te.“
„Zašto se nisi pomerila?“
„Mislim da sam se prosto zamrznula.“ Osvrnem se unatrag
niz stazu, vidim vojvodu na konju kako lagano klopara ka
pozlaćenim kapijama, naizgled više nije ni u kakvoj žurbi.
Pažnja svih u parku je na njemu, žene izgledaju pomalo
zadihano i ošamućeno, muškarci donekle oprezno.
Kada stigne do kapije, zastane i pogleda nazad.
U mene.
Ponovo susprežem dah, i brzo skrećem pogled sa njega pre
nego što majka primeti moje neobično ponašanje.
„Je li ovo neka šala?“, kaže Lajmington, pridružujući nam se,
uzimajući svoju lupu i gledajući prema kapiji.
„Ne vidim da se iko smeje.“
Posustaje, njegovo mrzovoljno lice je naborano dok okreće
pogled ka meni. Optužujući pogled. Neodobravajući pogled.
Nemam ni najmanju predstavu šta me to obuzima, ali saginjem
glavu u znak poštovanja i izvinjenja, odmičući se pre nego što
me moja lajava usta dovedu u nevolju. I još veću nevolju.
Uverena sam da će ceo grad čuti za ovo. Zapravo, naći će se
napisano i odštampano u očevim novinama koliko sutra u zoru.
Samo što priča neće biti ulepšana, zaista ni ne mora. I bez
preterivanja je bilo dramatično i uzbudljivo.
Osvrnem se nazad ka kapiji.
Vojvoda je otišao.
Ali moje rasklimatano telo, naježena koža i ubrzano srce su
ostali.
 Poglavlje 4

Č im sam stigla kući, požurila sam u svoju sobu, napisala

priču o šokantnom povratku Džonija Vintersa u London,
podrobno opisujući svaki trenutak, osim, naravno, očigledne
napetosti između njega i mene. Uvučem se u očevu radnu sobu i
stavim priču na njegov sto sa porukom od Portera.
„Dođavola, znao sam.“
Zavrtim se oko sebe. Uhvaćena na delu. Prokletstvo! „O,
Frenk, molim te nemoj da kažeš, preklinjem te.“ Priđem mu i
pesnicom ga udarim po kaputu – još jednom novom kaputu,
primećujem – i upućujem mu moj najmolećiviji izraz: isturene
usne, razrogačene oči, velike i, nadam se, neodoljivo dražesne.
„Elajza, ovde u Londonu ne možeš da se izvučeš sa stvarima
koje smo radili na selu.“
„Onda nemoj da mu kažeš!“
„Šta misliš koliko će vremena proći pre nego što Porter dođe
do zaključka ko je tajanstveni pisac?“
„Ne zanima ga“, gunđam. „Dokle god se njemu pripisuje
zasluga. “
Frenk me odvaja od svog novog kaputa i zatvara vrata. „Ne,
Elajza.“
Mrštim se i udaram ga u bicepse na ruci. „Samo to me drži da
ne poludim. Ne mogu da putujem, da istražujem, da pišem o
svojim iskustvima. Pružite mi barem ovo ako ćete me
kontrolisati.“ Brzo se setim nečeg što će mi poslužiti za
nagodbu. „Imam predlog.“
„Ne.“ Okreće se i odlazi do prozora. „Zvuči mi kao onda
kada si mi obećala da ćeš ćutati u zamenu za dvadeset šilinga.“
„I ćutala sam, zar ne?“
„Da, i istovremeno me dovela do bankrota. Uzela si mi svu
ušteđevinu.“
„Ne brini, neću ti uzeti novac odvojen za kapute.“
Osmehujem se sarkastično. „Ali ću ti pružiti nešto što ti
očajnički treba.“
Nervozno podigne obrvu. „Šta?“
„Vreme.“
„A?“
„Biće to naša mala tajna. Znam da mrziš da pišeš za novine.
Znam da ti oduzima mnogo vremena zato što si grozan pisac.“
„Dražesna si, nema šta, sestro.“
Neću da se izvinjavam jer sam u pravu. „Šta kažeš? Pišem
priče kada dobijem inspiraciju, a ti možeš da budeš reporter.
Tata ne mora nikada da sazna.“ Upecala sam ga. Vidim po tome
kako pomera vilicu dok razmišlja. „Nazovi to delegiranjem.“
„Dobro.“
Smejem se. „Zašto pričaš kao da ti meni činiš uslugu od koje
nemaš koristi.“
„Zaveži.“
„Dobro.“ Gledam kako Frenk odlazi do stola, seda i uzima
pero, spreman da svojom rukom ponovo napiše moju priču.
„Pazi na vrata“, zapoveda.
„Šta god kažeš, najdraži brate.“
„Odakle da počnem?“
„Od naslova“, odgovorim, pritiskajući leđa o drvo, „koji glasi
’Topla dobrodošlica hladnom vojvodi od Čestera’.“
„Ironično“, uzvraća, spuštene glave. „Dopada mi se.“
„Hvala. Spreman?“, pitam a on klimne glavom. „Zamislite
kada biste“, nastavljam da razmišljam, „ugledali duha...“
 Moj izveštaj se našao u izdanju sledećeg dana a novine su
ponovo nadmašile prethodnu prodaju.

Od tog uzbudljivog popodneva u kraljevskom parku, još uvek

nisam uspela da zaboravim na svoj susret sa vojvodom od
Čestera. Išla sam u brojne šetnje sa majkom i Klarom,
nestrpljiva i uzbuđena, čak sam se i nadala da ću ga ponovo
videti. Avaj, od vojvode nije bilo ni traga ni na jednom od mojih
pohoda, a bilo mi je prilično teško da svaki put sakrijem
razočaranje na licu. Uzbuđenje koje sam osetila u času kada je
samo spustio pogled na mene, bilo je nešto što nikada pre nisam
iskusila. Ushićenje o kom sanjam, uzbuđenje i iščekivanje, bili
su moji u tom napetom trenutku u parku pod vojvodinim budnim
zelenim očima. Shvatam da je krajnje besmisleno što osećam
takvu očaranost prema čoveku čiji je ugled tako umrljan. Ali
ipak, osećam očaranost, i ne mogu da je sprečim.
Ali moram. Moram, moram, moram.
Danas se nalazim sa Frederikom u vrtovima na Trgu Belmor.
Prošetaćemo, razgovaraćemo a ja ću i dalje puštati da me
zavodi. Istina je, svaki put kada sam bila u Frederikovom
društvu, nisam čula ni reč koju je izgovorio. Volela bih da
mislim da je to jednostavno pitanje moje rastresenosti, ali u srcu
znam da se radi o čistoj i potpunoj dosadi. Možda i jedno i
drugo. U svakom slučaju, Frederiku i meni nije suđeno da se
zaljubimo. Samo reda radi pristajem na udvaranje, jer ako
odbijem da se viđam sa Frederikom, previše ću biti zaglavljena
u kući ili, još gore, silom će mi nametnuti brojne potencijalne
prosce. On je savršen razlog da mi se dozvoli da izađem u svet i,
na kraju krajeva, potpuno je bezopasan. Neka mi Bog oprosti,
postala sam svesna da iskorišćavam što je mama ometena
svojom misijom da se uklopi i bude prihvaćena, a Frederik
nesvestan toga da švrljam i okom i umom.
„Elajza“, kaže otac dok prolazim za majkom kroz vrata.
Osvrćem se i vidim ga kako lebdi na pragu svoje radne sobe,
prilično zamišljenog lica, koje mi se ne sviđa naročito. Upućivao
mi je takav pogled – i sumnjičav i ponosan – kada je znao da
spremam neko nepočinstvo. „Kako se oporavljaš nakon što je
onaj odmetnuti vojvoda naleteo na tebe?“
Progutam knedlu i silno se trudim da to sakrijem. „Veoma
dobro, tata, hvala ti.“ Okrenem se na petama i bežim od
njegovog pomnog pogleda, a to je najgore što sam mogla da
uradim. Kriva sam. Prokletstvo, da li sumnja da ni Porter ni
Frenk ne pišu one članke? Volela bih da mislim da je istina da
me otac poznaje do srži, da zna moje strasti i snove, moju
žudnju za životom, i stoga da prepoznaje moj stil pisanja ali brzo
odagnavam taj strah. Ne poznaje me. Ne može da me poznaje,
ne ako me je spojio sa tako neskladnom ličnošću kao što je grof
od Kornvola, Frederik Lajmington.
„Gospođice Melrouz“, kaže Frederik, pognuvši glavu.
Uzvraćam mu isto tako, pogled mi prirodno pada iza njega, na
ugao Trga Belmor. „Hoćemo li da se prošetamo?“, pita me,
pokazujući na kapiju koja će nas povesti do kraljevskog parka.
„Frederiče, šta kažeš na promenu krajolika?“, pitam.
Ne uspevajući da sakrije trzaj, nervozno se osvrće oko sebe.
„Gospođice Melrouz, o tome smo puno puta razgovarali. Morate
da me oslovljavate na pravi način.“
Udahnem. „Izvinjavam se, milorde.“ Pobogu, udaću se za
ovog čoveka, a od mene se traži da mu se poklanjam? „Želim da
se danas šetamo ovuda.“
Frederik se mršti, potpuno zbunjen. „Ali moraju da nas vide
kako se šetamo prinčevim parkom.“
„Zamislite“, šapućem, vragolasto se osmehujući, „da ne treba
da nas vide u parku. Zamislite da se danas šetamo negde
drugde.“
„Ne razumem.“
Ramena mi klonu. „Frederiče, prešli smo svaki kvadratni
centimetar prinčevog parka, svaku vlat trave.“
„Siguran sam da nismo, gospođice Melrouz.“ Smeje se
nakratko, kao da sam dvorska luda, i moje srce klone zajedno sa
ramenima. Frederik me prosto ne razume, i sa svakim danom
koji prođe, svakom šetnjom, svakim razgovorom, moj duh sve
više otupljuje. Nije on kriv, stoga ne mogu da se ljutim na njega.
Dovoljno mi je teško da se ljutim na tatu, a sigurna sam da je
ovo njegova krivica.
Podižem rub svog kaputa i okrećem se, zaputivši se natrag ka
majci, koja ćaska sa lejdi Blajd, što će, uverena sam,
odobrovoljiti mamu. Na kraju krajeva, ne samo što je lejdi Blajd
markiza od Kenta i afirmisana spisateljica, već je i zaštitnica
Olmeksa, kao i lejdi Tilsberi. Majka povećava svoje šanse da
dobije pristup ovoj ekskluzivnoj ustanovi. „Danas ćemo hodati
ovim putem“, kažem, pokazujući na veličanstvene vrtove
Belmora.
„Da, da“, uzvraća majka, jedva me gledajući, pažnje čvrsto
usmerene na lejdi Blajd. „Vaš novi roman je jednostavno
božanstven.“
Prevrćem očima i kratko se osmehnem. Majka nešto ne
obožava da čita; ovih dana više voli da veze i svira harfu. A pre
ovih dana, pekla je, učila svoju decu i vrtela se ukrug u pokušaju
da nas obuzda. Osmeh mi se širi licem. Bili su to divni dani.
„Gospođice Melrouz!“ doziva me Frederik.
„Dođite, milorde“, pevam. „Pođimo u pustolovinu.“
„Ne smemo!“
„Ko kaže?“, pitam, osvrćući se, primećujući da je Frederik
još uvek u dosledno neodlučan, vrti glavu napred-nazad između
mene i moje rasejane majke.
„Pa... svi.“
Nije istina. „Ja ne kažem.“
„Vi ste samo dama.“
Zaustavljam se na obodu vrtova, mrko pogledajući pozlaćenu
kapiju. Samo dama? Neću moći da se udam za Frederika, zato
što Frederik neće imati glavu nakon što mu je odgrizem. Osim
toga, nije u pravu. Ja nisam dama. Ako Frederik to nije shvatio,
onda mu manjka sposobnost zapažanja kao i želja za
pustolovinom. Ignorišem njegovu uvredu, jer bi bilo zaludno da
ga izazivam, a i on je bezopasan momak, kako sebi stalno
govorim, te nastavljam svojim putem kroz vrtove. Osvrnem se i
vidim da se Frederik ne pomiče, još uvek sa izrazom rastrzanosti
na licu. „Frederiče, hajde kreni“, uzdahnem. „Uskoro će te
uhvatiti mrtvačka ukočenost.“
Iznerviran kreće za mnom, pridruživši mi se na ulazu u
vrtove. Dok pravimo prve korake u suprotnom smeru od naše
uobičajene rute, podižem pogled ka njemu. „Vidiš“, kažem,
spajajući ruke u rukavicama, smešeći se. „Još smo živi.“
Koluta očima, sasvim ljubak prizor, a zatim nastavimo
laganim, ujednačenim hodom, Frederik održava uobičajenu
razdaljinu od mene u vidu širine jednog veoma krupnog tela, i
kao svaki put kada smo se šetali, čujem ga kako priča ali ga ne
slušam. Krajičkom očiju i dalje gledam onaj jedan ugao Trga
Belmor. Prošla je čitava nedelja otkako se vojvoda od Čestera
onako dramatično vratio u London, i od tada nisam blagoslovena
niti jednim pogledom na njega, zbog čega se sa sve većim
razočaranjem pitam da li je ostao u Londonu ili se na konju
vratio gde god da se pravio mrtav tokom prošle godine.
Šetnjom se postepeno približavamo rezidenciji Vintersovih, a
ja nehotice usporavam i zaustavljam se kada spazim da se teške
draperije od svile i tafta na jednom od prozora lagano pomeraju.
Koža me pecka, a telo mi brzo preplavljuje mnoštvo podražaja
koji su me obasuli onog dana kada me je Džoni Vinters gotovo
pregazio konjem.
„Gospođice Melrouz?“
„Da, milorde?“, kažem, dižući s teškoćom nogu i
približavajući mu se, ne skrećući pogled sa prozora. Još uvek je
tu. Nemo se molim da spazim još pomeranja draperije. Za još
ovakvih podražaja.
„Moramo nastaviti da hodamo.“
„Naravno, milorde“, šapnem, brzo udišući kada primetim još
jedan pokret teških draperija. Tu je. Posmatra me.
Korak sam bliže.
Posmatram, čekam, preklinjem.
„Gospođice Melrouz! “
Poskočim, surovo otrgnuta od mog trenutka, srce mi ubrzano
lupa od straha, ne od zadovoljstva. „Frederiče, baš si me
uplašio!“
„Ne smeju da nas vide kako se ovde zadržavamo.“ Nervozno
se osvrće oko sebe.
„Zašto?“
Prostreli me pogledom, iznenađen, ne samo zato što sam ga
ponovo nešto priupitala. „Ovo nije najpoželjniji ugao na Trgu
Belmor.“
„Ali ovo je tako lepa građevina“, kažem, gledajući
impresivno pročelje rezidencije Vintersovih. Čovek ne može a
da se ne zapita da li je gospodin Ficdžerald očajavao dok je
posmatrao renoviranje, jer kuće koje je on projektovao tužno
blede pred ovom. Očima prirodno i žudno gledam u prozor sa
draperijama od svile i tafta. Kladim se da je unutra fantastično.
 „Gospođice Melrouz“, zove Frederik, terajući me da
podignem stopalo, spremna da ga sledim, ali pre nego što to
učinim, nešto na kaldrmi mi upada u oči. Čučnem, podignem
papir. Pismo? Upućeno vojvodi od Čestera. Ugrizem se za usnu,
ponovo tražim prozor i polako smeštam pismo u džep, jer nisam
u stanju da pokucam na vrata i predam ga. Ali bih volela. Da ga
ponovo vidim. I ponovo doživim ona osećanja. Nažalost,
Frederikovo srce bi moglo da stane od šoka. I, zaista, da li treba
da gajim takve misli o ovom čoveku? Onda vrati pismo na
zemlju da ga vojvoda pronađe!
„Dolazim“, mrmljam, zadržavajući pismo u svom džepu i
nastavljam dalje, često se osvrćući. „Da li znaš šta se dogodilo
sa vojvodinom porodicom?“, pitam.
„Nažalost znam.“
„Zašto nažalost?“
„Zato što i kod najhrabrijih ljudi, a ja sam hrabar čovek,
gospođice Melrouz, to izaziva noćne more.“
Hrabar? O, Frederiče, dragi čoveče. Otkako se vojvoda
vratio, on, kao i ostatak otmenog društva, izbegava ovu stranu
trga kao sam pakao. „Da li veruješ da je spalio živu celu svoju
porodicu?“, pitam dok se ponovo osvrćem, pitanje mi nemarno
sklizne s usana, savladan radoznalošću. Možda ne verujem da je
Frederik čvrsta, pouzdana osoba koja bi mogla da udovolji
mojim željama radije nego da ih uguši, ali glup nije. Moram
smesta da prekinem sa ovim ludim pitanjima postavljenim
pogrešnoj osobi.
„Džoni Vinters je hladnokrvno ubio svoju porodicu,
gospođice Melrouz i“, nastavlja on, osvrćući se unatrag uz jezu,
„nije pokazao ni najmanje kajanja.“
„Kako bismo mi to znali?“ Elajza, umukni! „Mi, i kad smo
kod toga, niko drugi odavde, nije ga video godinu dana.“
 „Gde ima dima, ima i vatre.“
„Užasno je koristiti takve reći kada pričamo o tragičnoj smrti
nastradale porodice.“ Sem toga, videla sam Džonija Vintersa.
Da, izgledao je hladno, gotovo nemilosrdno, ali da je ubica?
Kakav dokaz inače postoji sem nemarnog torokanja nekolicine
plemića i jednog članka u očevim novinama?
„Moj otac je dobro upućen u istoriju Vintersovih.“
O, pa da, naravno. Trebalo je da znam da bi Lajmington bio
jedan od tih plemića. Ironično, kod Lajmingtona nema ničeg
plemenitog. „Da li bi želeo da sa mnom podeliš to znanje kako
bih sama zaključila da li je novi vojvoda hladnokrvni ubica?“
„Zašto, planiraš da se upoznaš sa njim?“
Smejem se, iako to činim nervozno. „Naravno da ne! Samo
se raspitujem.“
Frederik me gleda odozgo, ne može da sakrije koliko ga moja
beskrajna pitanja nerviraju, ali mi udovoljava. Možda se nada da
će mi davanjem informacija koje očajnički tražim, zatvoriti usta.
„Srela si vojvodu, zar ne?“
Srce mi poskoči. „Jesam.“ Bio je tajanstven, da. Nezakonito
naočit, da. Odsutan, da. Ali, ipak, ubica? „Gde je dokaz da je
ikoga ubio? Pre samo nedelju dana pričalo se da je i sam mrtav!“
Frederik prevrće očima.
„Dakle, Frederiče, ponovo te pitam, gde je dokaz da je
počinio takav zločin? I kako znaš da je on vojvoda? Možda je
njegov otac još uvek živ. Na kraju krajeva, svi su mislili da je i
Džoni Vinters mrtav.“
„Pretpostavljalo se da je mrtav.“
„Da, ali...“
„Zašto toliko pričaš?“
„Izvini?“
„O, nema veze. Verujem da je današnja šetnja okončana.“ I
uz te reči, on odmaršira, sav narogušen, dok ja stojim kao kip,
ogorčena mada znam da ne bi trebalo. Moram da naučim da
obuzdam svoju radoznalost.
Podignem krajeve kaputa i krenem za njim. „Frederiče“,
zovem ga, terajući ga da zastane na kraju vrta. „Ako sam te
uznemirila, moram da se izvinim.“ Elajza, igraj igru. Ovaj
čovek je tvoj zatvor i tvoja sloboda.
Okrećući se prema meni, Frederik me gleda zbunjeno.
Verujem da smo usred prve ljubavne svađe. Osim što nismo
ljubavnici. „Gospođice Melrouz“, udiše, pretražujući pogledom
po okolini. Jedna kočija usporava i zaustavlja se na kaldrmi i
Frederik se naklanja. „Milejdi.“
Pogled mi se pomera sa Frederika, i zatičem groficu Rouz –
stanarku Trga Belmor sa broja devet, našu susedu i staru,
ispijenu, užasnu tračaru – kako se afektiranim korakom kreće po
kaldrmi do svoje kočije, perje koje joj se uzdiže čitav metar
iznad šešira nesigurno leluja na današnjem laganom povetarcu.
Očigledno nije čula da paun povrh nečije glave više nije u modi.
I, bože, njene obrve su divlje kao i životinje od kojih su
nesumnjivo potekle.
„Gospođice Melrouz“, rasteže grofica, široko mi se
osmehujući. Prilično sam zatečena. Nikada nije obraćala pažnju
na mene u nekoliko prilika kada su nam se putevi ukrstili, a sada
ignoriše grofa od Kornvola u moju korist? Uz šuštanje haljine
kreće se ka meni, i što mi je bliže, to sam više u panici, jer je
njeno lice sasvim uznemirujuće, staračka koža prepuna bora i
zapuštena. Žrtva je prevelike količine šminke i pudera, lice joj je
opustošeno otrovnim smesama. Grofičini dragovoljni pokušaji
da pokrije manje nepravilnosti rezultirali su prinudom da sakrije
unakaženost koju su preterana količina šminke i pudera
prouzrokovali. Izbliza, iskreno, grofica izgleda jezivo.
 Primećujem kako se izvijam unatrag, dalje od nje, a ona mi se
osmehuje. Sasvim neiskreno. „Gde ti je mama?“, pita ona a
njene suve rumene usne se uvrću dok gleda Frederika pa mene.
„Ovde sam“, zacvrkuće moja majka, stvorivši se niotkuda i
spašavajući nas od grofičinog neodobravanja. „Lejdi Rouz“,
majka se osmehuje a grofica frkne.
„Lejdi Rouz“, prede lejdi Blajd, pridružujući se majci.
„Gospođa Melrouz je upravo govorila koliko uživa u mom
poslednjem romanu.“
Nozdrve lejdi Rouz se šire, a ja uživam dok gledam kako se
trudi da joj se lice ne nabora još više. „Očaravajuć je, sigurna
sam.“
„Morate da ga pročitate!“, navaljuje lejdi Blajd, prilazi i
ukršta ruke sa groficom. „Dođite, imam još nekoliko primeraka
u salonu.“
„Oh, moram u posetu vojvodi od Kornvola.“ Grofica Rouz se
žurno odvaja i lakomisleno odmahuje rukom pre nego što se
uštogljeno udalji, ostavljajući lejdi Blajd da joj se ceri iza leđa.
„Znate, ja sam nova bogatašica“, kaže, okrećući se ponovo
majci. „Pa, i nova i stara, ali vi ste, gospođo Melrouz, novi, pa
su vaše šanse da dobijete odobrenje tih preistorijskih članova
otmenog društva malo verovatne.“ Uhvativši majku podruku,
vodi je dalje. „Prava sramota, slažete se?“
Majka se kikoće, a Frederik i ja smo nanovo sami, jadni
čovek izgleda pogubljeno jer ne razume ovu ironiju. „Hvala što
si me otpratio do kuće, milorde“, kažem, i brzo uteknem,
prelazeći kaldrmu prema našoj kući.
Kada stignem do predvorja, dok skidam rukavice osluškujem
da li se čuje čavrljanje, ali nema takvih zvukova. Laknulo mi je.
Klara mora da je još uvek sa guvernantom, a pretpostavljam da
su otac i Frenk otišli na svakodnevno jahanje, što meni ostavlja
da uradim ono što sam nekako zavolela.
Da špijuniram.
Podignem rub haljine i potrčim uz stepenište do svoje sobe.
„Gospođice Melrouz“, doziva me Doson, pokušavajući da me
prati. „Vaš kaput! Vaše rukavice!“
„Dobro sam, Dosone“, oglasim se i zalupim vrata za sobom.
Bacim rukavice na krevet i počinjem da se oslobađam stega
beskonačnih slojeva odeće, ponovo dišući slobodno po prvi put
otkad sam se obukla za šetnju sa Frederikom. U dugačkim
gaćama, dlanovima prekrivajući grudi, prilazim prozoru,
privijam se uz tešku draperiju i gledam preko trga.
Da li je on taj koji se krije u senci?
Trebalo bi da zadrhtim.
Umesto toga, ugrizem se za usnu, prisiljavajući sebe da se
udaljim od prozora pre nego što me vide u ovom nedoličnom
izdanju. Navučem dnevnu haljinu, skinem šešir i sednem za
toaletni sto, češljajući kosu. Možda nisam videla vojvodu jer se
plaši da izađe napolje. Naposletku, stanovnici Trga Belmor nisu
ga baš lepo dočekali. Baš je to grozno. Nikada nije mogao da
ubije svoju porodicu.
Ali mogao je.
Zaustavljam češalj na pola puta kroz moje tamne kovrdže i
pogledam u krevet, izgubljena u mislima.
Ne bi trebalo.
Udahnem.
Ipak, jednostavno ne mogu da odolim.
Odšunjam se preko sobe do kreveta i kopam po džepu,
izvlačeći pismo koje sam podigla sa kaldrme ispred vojvodine
kuće. Pečat je slomljen, znači da je pismo pročitano. Da li to
znači da je u redu da ga i ja pročitam? „Dođavola“, šapućem,
bacajući pismo na krevet i besomučno marširajući po sobi,
škrgućući zubima, odvraćajući pogled od iskušenja. „Samo ga
vrati“, kažem samoj sebi, zastajući, pogled mi se okreće ka
primamljivom parčetu papira. Ovo nije stvar radoznalosti ili
požude, već posla od javnog interesa. Odlučno klimam glavom i,
grizući usnu, grabim pismo i lagano razbijam pečat, držeći, dah.
Pustim ga tek kada se papir podigne, otkrivajući samo
nekoliko redova. Iščekivanje mi se vrtloži u stomaku, žurno
prelazim sobu, sedam za toaletni sto i rasklapam papir.

Dž
Uz iskreno žaljenje vam šaljem ovo pismo. Bojim se da
se spekuliše i tako štampa u London Tajmsu, da će se
porodica Vinters, ili barem jedan njen član ili potomak
vratiti na Trg Belmor. Ne znam šta morate da uradite sa
ovom informacijom, jer sam uveren da nemate želju da
svojim prisustvom počastite nove stanovnike Trga. Avaj,
osećam se primoran da vas obavestim o novonastalim
govorkanjima otmenog društva.
Vaš,
A

Izdahnem s pismom u ruci, primećujući da mi ona podrhtava.

Nije imao ni najmanju nameru da se vrati u London.
A ipak se vratio.
Zašto?

Na moje potpuno razočaranje, večera se značajno odlaže jer tata

kasni iz kluba za gospodu. Za to krivi mehanički problem sa
kočijom. „Tata, nisam znala da su nam konji na parni pogon kao
i naša nova moderna štamparska presa“, kažem dok ispija slasnu
čorbu od kestena naše kuvarice. Mogla sam da osetim miris
viskija istog trena kada su se vrata širom otvorila. Očevi sastanci
u klubu za gospodu sa vikontom Milingdejlom, ni manje ni više
nego rođakom princa namesnika i vlasnikom Milingdejl banke i,
mora se pomenuti, dinosaurusom i po godinama i po
uverenjima, postaju prečesti i predugački. Ne mogu ni da
shvatim šta gospoda rade u tako dugim vremenskim periodima.
Pa, to nije istina. Ono što rade se njiše preda mnom, na čelu
stola.
„Kad ti je jezik postao tako oštar?“, nerazgovetno me pita.
„Elajza, zašto mi nanosiš bol?“
„Zašto ti meni nanosiš bol?“, uzvraćam, uspešno
zanemarujući molećiv pogled koji mi upućuje mama. „Frederik
Lajmington, tata? Od svih...“
„On je dobra prilika.“ Uperi viljušku u mene ali se
uzdržavam da mu kažem da bi na takav gest njegovi novi
moderni prijatelji gledali popreko. Ne, oče, više nismo na selu.
„Ne slažem se“, udahnem, bacajući pogled oko stola na
majku, Frenka i Klaru, koji svi ćutke i prilično pažljivo prinose
ustima kašiku sa supom. Slegnem ramenima a majka odmahuje
glavom. „Zabrinut je“, objašnjava.
„U vezi čega?“, pitam. „Ima sve što je ikada želeo.“ Novac.
Moć. Ugled.
„Sve dolazi uz cenu, draga moja“, kaže ona, tako tiho, kao da
ne želi da čujem. Ali čula sam. Međutim, otac nije, jer je zaspao
u svojoj čorbi.
„Oh, tata“, kažem i uzdahnem, u očaju odmahujući glavom
zajedno sa majkom.
Doson galantno i strpljivo diže i pridržava oca izvodeći ga iz
trpezarije, a majka je tiha i zamišljena dok ih sledi. Kada smo
živeli na selu, ako bi naš otac preterao u gostionici niz ulicu,
očitala bi mu lekciju i dokazivala poentu zveckajući svakim
loncem i tiganjem u kuhinji u cik zore, istovremeno ohrabrujući
nas decu da budemo bučni koliko god želimo. Životi su nam se
promenili preko svake mere, a ja to mrzim. Mislim da i majka to
potajno mrzi, Klara je isuviše mlada da razume posledice ove
selidbe, a Frenk? Previše je odan našem ocu da bi nešto rekao.
Za mene je ova kuća prelepi kavez, a onog časa kada se udam za
Frederika, odvešće me u Kornvol da živim u drugom kavezu.
Obuzima me užas. Na trenutak pokušavam da urazumim samu
sebe. Bar ne mrzim Frederika. On je ipak donekle ljubazan.
Sve dolazi uz cenu, draga moja.
„Šta misliš da je mama mislila?“, pitam, gledajući u Frenka.
„Sve dolazi uz cenu.“
„Zašto pitaš njega a ne mene?“, pita Klara uvređeno. „Možda
sam najmlađa, priznajem, ali nisam glupa. Očigledno je.“
„Šta to?“, Frenk i ja pitamo uglas.
„Cena.“ Klara ustaje, ozlojeđena. „Radi se o slobodi. Zatekla
sam mamu u kuhinji kako peče hleb u četiri ujutro.“ Upire
očima u mene. „Znam da ponovo pišeš članke za novine, a ti“,
kaže ona, upravljajući pogled na Frenka, „zabavljaš se sa previše
žena. Svi nešto kriju.“ Nemarno odgurnuvši stolicu od stola, kao
što bi to uradila na selu, ona odlazi, naglašeno trupkajući
stopalima.
„Pa, rečeno nam je“, kaže Frenk uz smeh, pošto je i sam
ustao sa stolice i pošao. „Samo nije pomenula ono što ona radi u
potaji.“
Pevušim, durim se i čim ostanem sama, žurno odlazim do
svoje sobe, oblačim se udobno i, što je važnije, prerušavam. Bilo
bi katastrofalno da me neko prepozna, pogotovo kad padne
mrak, pogotovo kad sam sama. Navlačim kapuljaču ogrtača
preko glave i gledam se u ogledalu pri slaboj svetlosti. Senke
koje padaju preko mog lica su savršene.
 Šunjam se kroz kuću kao miš, držeći prst na usnama kada me
kuvarica ugleda, i napuštam prostor osvetljen svećama u korist
spoljašnjeg mraka, čak i bez fenjera koji bi mi pomogao da
pređem na drugi kraj trga, ali noć je vedra, blagosilja me
mesečinom.
Presecam put kroz vrtove, smatrajući da je to mudro –
nijedna razumna osoba ne bi pohodila tako tih, mračan prostor u
ovo doba. Stoga možda nisam razumna. Trebalo bi da se smejem
sebi. Moj nedostatak razuma je u ovom času veoma uočljiv.
Zapravo, mora da sam potpuno luda, baš kao i sam kralj.
Dok izbijam iz vrtova sa druge strane, čujem udaljene zvuke
konja koji kasaju i drvene točkove kočija koji poskakuju na
neravnoj kaldrmi. Zaustavljam se tik pred kapijom, iščekujući,
suspregnutog daha, kada jedna kočija tutnjajući uleti na Trg
Belmor i zaustavi se na krajnje nezgodnom mestu, tik ispred
vrtova.
„Nebesa“, mrmljam, stupajući natrag u senku, sa mesečine,
povlačeći kapuljaču ogrtača malo više na lice. Zamalo da se
prevrnem kada ugledam lejdi Der kako istupa iz kočije.
Zašto, zaboga, staje ovde, kada živi sa druge strane trga?
Ovde je mnogo bezbednije nego u većem delu Londona, ali
ipak. Nijedna dama ne bi trebalo da je napolju sama u ovo doba.
Namrštim se. „Elajza, ti nisi dama“, kažem samoj sebi.
Mračno je, istina je, ali to ne umanjuje živopisnost haljine
lejdi Der, od ružičaste svile, koja je, da budem iskrena,
neverovatna. A elegantno, dugo, tanano telo lejdi Der koja je
nosi?
Čudesno.
Oličenje je neobuzdanosti i bezbrižnosti. Izašla je sama po
mraku bez stida, u haljini koja bi mogla da osvetli celi trg.
Ljubomorna sam. Ne želim da priznam, ali jesam.
 Gledam, suspregnutog daha, dok odlučno korača kaldrmom a
unajmljena kočija odlazi. Ispravljam leđa kada primetim u kom
pravcu ide. Otvara kapiju, ona malo zaškripi, a zatim se u tren
oka nađe ispred ulaznih vrata kuće vojvode od Čestera sa
samopouzdanjem i staloženošću za koje nisam sigurna da mi se
sviđaju. Moje oči pregledaju svaki prozor u potrazi za svetlošću
sveće. Pronalazim je u donjem prozoru sa leve strane. Onom
prozoru sa teškim draperijama od svile i tafta koje su se ranije
pomerale. Šta bi to lejdi Der mogla da traži od vojvode u ovom
času?
Hvata zvekir na vratima i udara njime jednom. Samo jednom.
Zatim se povuče i čeka, igrajući se kosom. U grudima počinje da
me steže, i ja otpuštam zadržani dah, gledam i čekam, a nakon
nekoliko napetih trenutaka ona ponovo istupi i pokuca.
Opet samo jednom.
Odskočim kada se osvrne preko ramena, zabrinuta da će me
ugledati. Da li će vojvoda odgovoriti na njen kasni noćni poziv?
Da li je kod kuće?
I opet, šta bi moglo biti tako hitno da opravda posetu u ovo
doba?
Znam odgovor na to pitanje. Lejdi Der je pustolovka.
Vojvoda je, očigledno, razvratnik. Savršeni su jedno za drugo.
Za razliku od Frederika i mene.
Ona kuca još dvaput – svaki put jednom, tajni signal? – pre
nego što podigne beskrajni rub svoje haljine i okrene se ljutito,
napuštajući vojvodinu kuću više nego nezadovoljna.
Znači nije kod kuće večeras? Ne bih trebalo da sam
iznenađena. Pretpostavljam da je noć mlada za lukavog vojvodu.
Uzbudljiva. Uzdahnem zbog pisma koje mi je u rukama. Lejdi
Der pruža senzualna obećanja. Ja donosim pismo koje sam
ukrala. Brzo se ispravljam. Pismo koje sam pronašla. To ću mu
reći. Pronašla sam pismo i nisam ga otvorila i pročitala sadržinu.
Ko je A?
„O, Elajza“, udišem, napuštajući vrtove i prelazeći put,
samouverenija sada kada znam da nije kod kuće, pa nemam
potrebe ni da pokušavam da se pravdam. Mogu da ostavim
pismo i odem, a on ne mora da zna da sam mu ga ja vratila. Ako
je uopšte shvatio da ga nema.
Otvaram kapiju, prilazim vratima i spustim pismo. Zvekir na
vratima je zlatni lav sa veličanstvenom grivom i lukavim
pogledom kao u vojvode. Slučajno? Pretpostavljam da jeste. Ali,
dok je površina zvekira sjajna i uglačana, vojvodin ugled je
ukaljan i pokvaren. Uprljan. U mom svetu nema mesta za
prljavštinu, osim, moram da priznam, u očevim novinama.
Čovek mora da ostane čist kao ovaj zlatni lav. Ovaj zgodni,
ponosni, žestoki lav. „Zamisli da si hrabra kao ovaj lav.“
Protresem glavu da odagnam svoje divlje misli, i okrećem se,
načinim tačno dva koraka, pre nego što ponovo zastanem kada
začujem zvuk povlačenja zasuna.
O, bestraga.
Ramena mi se dižu, pogled mi leti po tami, led mi klizi po
koži, dok se vrata uz škripu otvaraju. Oklevam čitavu večnost,
rastrzana nedoumicom. Želim da se okrenem. Takođe ne želim,
jer bih se time razotkrila, a tako otkrila ko mu vraća nešto lično.
Ali borim se sa silom koja je mnogo veća od moje
suzdržanosti ili osetljivosti, telo mi je napeto u pokušaju da se
odupre magnetnom privlačenju. Želim da ga ponovo vidim.
Užasno se tresem, pripremam se za ono što bih mogla otkriti.
Okrećem se u času kada se vrata zatvaraju, obuzima me
razočaranje, jer je prilika da se rastopim pod razornim pogledom
njegovih zelenih očiju izgubljena. Pismo je nestalo. Kao i on.
Ignorisao je dolazak lejdi Der, žene koja bi se nesumnjivo
povinovala njegovoj volji, ako bi to od nje zahtevao.
Ali odgovorio je na moj.
Polako se udaljavam od vrata, žurno pogledavajući na sve
strane široko otvorenim očima.
Šta to znači?
Na trenutak zastajem da razmislim, okrećući se od kuće i
povlačeći kapuljaču još više na glavu. Pretpostavljam da mi je
video lice. Da zna da sam to ja.
Ili možda nije.
 Poglavlje 5

T e noći nisam oka sklopila. Kao ni naredne. Očekujem da ni

večeras neću uspeti da spavam jer mi mozak radi sto na sat.
Nakon doručka, otac, koji trpi posledice još jednog preterivanja
u klubu za gospodu, odlazi iz trpezarije sa Frenkom, povlači se u
svoju radnu sobu da pročita svoje novine i raspravlja o poslu, a
majka najavljuje da će sutra uveče biti domaćica svečane večere.
„Moram da kupim novu haljinu“, izjavljuje, dovršavajući kafu.
„I šešir. Možda i par čizama.“ Sa ovim, ustaje i odlazi, a Ema je
sledi.
Pogledam Klaru, koja izgleda izgubljena u sanjarenju.
Podignem srebrnu kašičicu i kucnem o ivicu šolje za čaj. Ona
zatrepće i podigne pogled. „Sanjariš o heroju iz najnovije knjige
koju si pročitala?“ Često to radi. Prava romantičarka. Dok Klara
čita Džejn Ostin, ja čitam enciklopedije i knjige o
pustolovinama. Nisam toliko luckasta da poverujem u složene
bajke o postojanju vatrene ljubavi.
Klara se osmehuje, ali slabašno, i uzima još jedan mafin sa
gomile. „U ovom času ne zanima me nijedna knjiga.“
„Pa, to nije istina“, kažem uz smeh. „Koliko sinoć smo sedele
u salonu ispred vatre i zajedno čitale.“
„Elajza, ne čitam“, ponavlja Klara, teško uzdišući. Moja
obično raspoložena, razdragana sestra izgleda jako tužno. I onda
mi sine...
O, nebesa.
Frenk se s pravom zabrinuo. „Mladić iz parka“, kažem
pomalo optužujuće.
 „Zaljubila sam se“, izlane, puštajući da joj ruke padnu na sto
uz tresak. Mafin poskoči i pada na tepih, a ja ga sledim očima
dok se kotrlja ispod stolice. „O, Elajza, on je divan.“
„Klara, jedva da ga poznaješ.“ Smejem se, ovog puta zvučim
pomalo snishodljivo. Ne želim da je omalovažavam, zaista ne
želim, ali... zaljubljena?
„Poznajem ga dovoljno da znam da sam se zaljubila.“ Klara
ustaje, uvređena, brada joj je podignuta. „Ne očekujem da me ti
razumeš.“
Baš je naglasila to ti. Duboko udahnem, dok Klara
demonstrativno odlazi loše raspoložena, a ja razmišljam koliko
je to grozno. Ne treba mi mnogo vremena da zaključim da je
strašno grozno. Klara više nije slobodna da se zaljubi u bilo
onoga koga nije odabrao otac. A konjušar? Zar me nije čula
kada sam joj to naglasila u parku? Trljam čelo, osećajući
neizrečenu brigu za svoju dragu, naivnu sestricu. Bojim se da će
ostati ozbiljno ucveljena. Kako je glupo zaljubiti se u čoveka za
koga joj nikada neće biti dozvoljeno da se uda. Kako je glupo
uopšte zaljubiti se!

Moda me ne zanima previše, ali dobra haljina i elegantan šešir

nužni su za maskiranje, toliko sam zaključila. Biti viđena u bilo
čemu osim fine odeće, privuklo bi više pažnje na mene nego da
nosim moju omiljenu, udobnu odeću. Stoga ću nositi ono što se
od mene očekuje, i to ću uraditi neprimetno.
Silazeći stepenicama, navlačim rukavice. Praviću društvo
majci dok kupuje svoje novo... sve, i ako budem imala sreće,
pronaći ću trenutak da se iskradem i udovoljim svojoj
radoznalosti šetnjom kroz vrtove.
Zastanem na dnu stepenica kada čujem uzbuđeni razgovor
brojnih muškaraca. Vrata očeve radne sobe su odškrinuta.
Prepoznajem jedan glas posebno i priđem, oči mi se sasvim
očekivano skupljaju.
„Verujem da udvaranje fino napreduje“, primećuje veselo
Lajmington. „Je li tako, Frederiče?“
„Da, Vaša milosti, zaista fino napreduje“, slaže se Frederik,
zvučeći uveren u to. Naravno da se sa tim ne slažem, i da mislim
da postoji i najmanja prilika da se oglasim, progovorila bih.
„Utešno mi je da to čujem“, kaže tata, ustajući iz svoje stolice
i pridružujući se gospodinu Porteru koji izgleda prilično
zadovoljno pored kamina, šetajući se sa čašom viskija u ruci.
„Šteta što nije istina“, kažem tiho, dohvativši vrpcu mog
šešira ispod brade i popuštajući je.
„Melrouze, tiraž je osam hiljada“, pevuši Porter.
„Hajde da danas bude devet.“ Lajmington grabi jedan
primerak današnjeg izdanja iz Dosonove ruke i prstima
prelistava stranice. „Ima li vesti o onom lupežu Vintersu?“
Pogled mi, prirodno, poleti ka Porteru kraj kamina, čija su se
leđa uspravila. „Ništa novo, ali radim na tome“, kaže
nakašljavajući se. Brzo pogledam Frenka, koji je okrenuo leđa
svima u sobi. Znam njegovu igru. Nikada nije umeo da laže,
stoga krije lice i krivicu za koju znam da će biti ispisana na
njemu.
„Radnici će morati da rade duže ako prodaja nastavi da raste
ovom brzinom“, kaže tata dok Lajmington pregledava novine.
Pogledam oca, vidim zainteresovan pogled uperen u Frenkova
leđa. Da rade duže? Već se satiru na poslu. „Svi očigledno
kupuju novine prvenstveno da vide ima li novosti o povratku
Džonija Vintersa i smrti njegove porodice“, nastavlja otac, zbog
čega mi je najednom vruće i obliva me znoj. „Ko će od vas
dvojice da piše članak ovog puta?“
Porter kašlje, kao i Frenk. „Ja“, brzo se ubacuje moj brat.
„Čim budem imao nešto novo.“
„Onda se baci na posao, Melrouze“, dodaje Lajmington.
„Radnici mogu da se izbore sa dodatnim poslom.“
„Verujem da ćete negde u knjigama naći“, kažem ne
razmišljajući, ponovo mi je jezik brži od pameti, „da je ropstvo
ukinuto 1807.“ Moram da naučim da se obuzdam, jer sam
uverena da sam na ivici da me pošalju u zatvor i bičem nateraju
da stanem u vrstu.
Svi muškarci u radnoj sobi okreću se ka vratima na kojima
stojim ja, usta razjapljenih kao u ribe. Jadni tata. Od svih
muškaraca, on je najzapanjeniji. Ili je to užasnutost?
Pretpostavljam da se radi o mešavini jednog i drugog. Bože,
mrzim što na njegovom licu vidim razočaranost.
Frederik skoči iz stolice i čini naklon glavom. „Gospođice
Melrouz.“
„Milorde“, mrmljam, osmišljavajući plan kako da izbegnem
nepatvorenu užasnutu tišinu. „Možda da podigneš plate svojim
zaposlenima, tata.“ Bože, Elajza, to nije taj plan. Plan je da
utekneš. Molim te, kumim te, ne progovaraj ni reč više. „Time
ćeš podići moral koji će, zauzvrat, povećati produktivnost na
veoma zadovoljavajući nivo.“
„Dobro im plaćam“, isfrflja otac.
„Tata, deset šilinga?“, pitam uz smeh. „Teško da je to dobro
plaćen posao.“ To je to. Sad sam se načisto zaglibila, ali sama
sam započela, pa mogu da izreknem sve što me tišti. „A pošto
pričamo o kompaniji, možda bi takođe, pošto si se obogatio“ –
pokažem na dobro opremljen bar, cigare, finu odeću koju nosi –
„mogao da zaposliš još jednog novinara.“ Osmehnem se i
uspravim, misleći da je poslednji čas da stanem iza svojih reči,
pošto su veoma popularne, i, iskreno, sada shvatam da sam
umorna od muškarca, ko god on bio – brat ili egocentrični Porter
– koji preuzima slavu za moj teško obavljen posao. „Slučajno
znam upravo jednu takvu osobu.“
Otac se nervozno smeje.
„Zar to ne bi bila uzbudljiva promena?“, prosto mi nema
pomoći. Pogledi na licima ovih muškaraca su izluđujući, a Frenk
me sasvim jasno preklinje da prestanem.
„Ti?“, zamuca Lajmington.
„Ne budite tako šokirani, Vaša milosti. Do sada sam napisala
brojne istinite priče. Zapravo, tata ih je čitao sa najvećim
zanimanjem, zar ne, tata?“
„Elajza, molim te“, šapuće on, ali sam ja načisto poludela
zbog Lajmingtonove neverice. Poludela sam što sam ovde.
Poludela što je otac proširio posao i zaradio brdo para. Poludela
sam što više ne mogu da čitam čitav dan i pišem čitavu noć.
Poludela sam što moram da se udam za čoveka prema kome ne
gajim osećanja. Poludela sam.
Ozbiljno gledam užasnutog Lajmingtona koji, sigurna sam, u
ovom času oseća silno kajanje. „Bila bih oduševljena da
prihvatim takvo zaposlenje“, kažem veselo, „uz platu, naravno.“
Pridižući rub haljine, okrenem se oko sebe. „A sada vas molim
da me izvinite, treba da kupim haljine i prihvatim desetak poziva
za prijeme. Život jedne dame je prilično zauzet, to sigurno
znate?“
Izađem iz kuće i zatvorim ulazna vrata previše snažno, zbog
čega se i zvekir oglasi. „Prokletstvo“, mrmljam, ljutitim
pogledom uhvatim kuću Vintersovih i usredsredim se, ne
preterano intenzivno, na onaj prozor. Ne očekujem da je vojvoda
mnogo drugačiji. Muškarci! „Zamisli da muškarci nisu dvolične
svinje.“
„Svinje, kažeš?“
Oštro udahnem na zvuk njegovog glasa, a srce ubrzano kuca
kada spazim njegovo visoko, lepo izvajano telo kako stoji na
kaldrmi. Nemarno klati štapom za hodanje, držanje mu je
opušteno, drugu ruku drži u džepu. Bože moj, da li ijedan
muškarac izgleda ovako samouvereno i samosvesno? I naočito. I
vragolasto. I... zainteresovano.
Silno se trudim da se priberem, zabrinuta da sve neobične
reakcije koje se dešavaju u meni on može da vidi jasno kao dan.
„Vaša milosti“, kažem, klimajući glavom ali ne skidajući pogled
sa njega. Da li će me pitati za pismo? Da li uopšte zna da sam ga
ja vratila? Da li bi pomislio da bih bila toliko nepristojna da ga
pročitam? Pitanja! I, opet, ko je A?
„Gospođice Melrouz“, kaže tiho, nastavljajući svojim putem.
Tek kada je nestao kroz kapiju u vrtu mogu da dišem normalno.
Ovaj čovek je očigledno loš po moje zdravlje. I kako, zaboga,
zna moje ime? Ne znam, ali strašno je što znam da me to
oduševljava.
Zatičem majku i Klaru na dnu stepeništa kako me čekaju,
majka ide za vojvodom, Klara mi se ljubopitljivo mršti. „Elajza,
je li sve u redu?“, pita me.
„Da“, majka usmerava pažnju na mene. „Izgledaš prilično
rastreseno.“
Da li je to zbog mog neslaganja sa tatom ili susreta sa
vojvodom? „Mama, osećam se sputano“, priznajem,
pogledavajući natrag na kuću. Zarobljeno. Bespomoćno.
Neispunjeno. Znam da majka teško da može da učini nešto
povodom toga.
Ali ipak, ona mi prilazi, uzima za ruku i vodi niz stepenice.
„Imam nešto što će te oraspoložiti.“
„Šta to?“
„Videćeš.“
„Pronašla sam ga dok sam se vraćala iz kraljevskog parka
prošle nedelje“, kaže majka dok gura da otvori vrata, otkrivajući
pećinu punu...
„Moj Bože“, udahnem, ušetavši se, razjapljenih usta, dok
očima pogledavam gore-dole u pokušaju da sagledam ogromnu
količinu knjiga pred sobom. „Mora da su ovde sve knjige ikada
napisane.“ Okrećem se u mestu, zadivljena prizorom.
„Ne baš sve knjige.“
Pogled mi pada na čoveka iza drvenog pulta sa gomilom
knjiga naslaganom oko njega – na podu, na pultu, čak i na
prozoru. „Ovo je predivno.“
„Hvala vam.“ Klima glavom i preko naočara gleda u mene.
„Romantika?“
Osmehujem se, očarana, i započinjem laganu šetnju, usput
prelazeći prstima u rukavicama po hrbatima knjiga, uživajući u
laganom dobovanju. „Volim sve u vezi putovanja ili
istraživanja, ponekad i kakvo istorijsko štivo.“
„Draga moja, onda morate da se zaputite do zadnjeg dela
radnje.“
„Hvala vam, gospodine...“
„Fadi“, odgovara, vraćajući se pečatiranju knjiga za pultom.
„Biću ovde ako zaključite da vam treba pomoć.“ Pokazuje na
suprotnu stranu radnje. „Na onoj polici ćete pronaći sva dela
Ostinove.“ Baca pogled na Klaru, koja zakoluta očima ali ne
opovrgava zaključak gospodina Fadija, odlazi do police i vadi
knjigu.
Majka mi klimne glavom, pridružujući se Klari, a ja se
zaputim dublje u radnju – ili pre kroz tunel od knjiga – miris je
jednostavno veličanstven.
Kada sam se udaljila koliko god sam mogla, vidim da je čitav
stražnji deo radnje, od poda do plafona, jedan zid od knjiga, ne
vidi se ni delić maltera. Dođavola, odakle da počnem? Još
jednom duboko udahnem miris. „Zamisli da mogu da živim
ovde“, šapnem samoj sebi.
„Samo zamisli.“
Iznenađeno uzdahnem i okrenem se oko sebe, moje siroto
srce se daje u galop. „Blagi Bože“, izleti mi, našavši se
zabrinjavajuće blizu prsima ovog čoveka. Brzo napravim korak
unazad i pogledam ga u lice, iako sam sasvim sigurna ko stoji
preda mnom. Mojim telom struje isti oni ludački drhtaji.
Susrećem njegove zelene oči, njegovo naočito lice, njegovu
neobičnu umršenu kosu i uspevam da ne pokažem
strahopoštovanje dok me on bez pardona lagano odmerava od
glave do pete, zbog čega se osećam kao da sam potpuno naga
pod njegovim vatrenim pogledom. Moram da se odmaknem
kako bih imala prostora za disanje, ali ga ne nalazim jer on brzo
smanjuje razmak koji sam napravila. Još jedan korak, pa još
jedan, sve dok mi se polica s knjigama ne utisne u leđa. Kreće se
za mnom, posmatrajući me, nešto nalik na znalački smešak
golica njegove divne usne. Itekako je svestan da mi se grudi ne
nadimaju jer sam uplašena. „Vaša milosti, šta to radite?“,
šapnem isprekidano.
Poseže za nečim iza mene, oči su mu zakucane na mojim, lice
mu se toliko primiče mome da mogu da ga namirišem. Nalet
nečeg neprepoznatljivog me savladava, mada iako mi je
nepoznato, jasno mi je da je ovo osećanje nesumnjivo
zabranjeno. Gutam, tiho zahtevajući od tela da se probudi i
pokrene, ali ono odbija da me čuje. Verovatno zato što ga ovi
uzbudljivi podražaji celog obuzimaju. On još uvek zuri u mene,
gotovo me izazivajući, kao da čeka da se slomim i preklinjem ga
da mi da prostora.
Neću. Odbijam to.
„Zašto ne progovarate?“, pitam tiho.
 Pogled mu pada na moje usne, a ja zadržavam dah, usne se
približavaju mojim, pogled mu leti preko moga lica, izraz mu je
pomalo radoznao. Bože, hoće li me poljubiti? Elajza, prestani!
„Vaša milosti“, šapućem.
„Gospođice Melrouz“, odgovori mi tiho, a ja gutam knedlu,
osećajući kao da su mu usne magneti koji me privlače sebi.
Osećam njegov dah. Vrelinu. Srce mi brže kuca. A kada se
uverim da su mu usne tik uz moje, on se trgne, namršti i povuče.
„Želiš da govorim? A šta bi volela da kažem?“ Glas mu zvuči
baršunasto i kao sve zabranjeno. Bože moj, koliko li je slatkih
obećanja šapnuo u uši dama, nadaleko i naširoko. Jedva mogu
da dišem.
„Molim da se izvinite što ste me uznemirili.“
On ustukne jedan korak, s knjigom u ruci. „Izvini što sam te
uznemirio.“
Skrećem pogled sa njega i pročistim grlo, ispravljam svoju
savršenu haljinu. „Ne zvučite kao da vam je žao.“
„Zato što nije.“
Podižem pogled i ugledam primerak očevih novina pod
njegovom rukom, a on ih izvlači. Tek tada primećujem da se ne
radi o najnovijem, već o starijem izdanju. Rasklapa ih,
nasumično prelistava, pevuši a ja radoznalo, uverena da mu je to
plan, izvijam vrat da vidim šta to tako značajno pokušava da
čita. Reč je o mojoj priči. U kojoj podrobno opisujem
veličanstveni povratak vojvode natrag u London. „Pročitali ste
vesti, zar ne?“, pita me.
„Nisam morala, zato što sam, nažalost, bila tamo tog dana.“
„Nažalost“, tiho mrmlja, a onda, sasvim neočekivano, sklopi
novine i vrati ih ispod ruke. Gutam knedlu, a on optužujuće
skuplja oči. Prokletstvo, skrećem pogled, osećam kako mi obrazi
gore. „Je li bilo nažalost, gospođice Melrouz?“, šapuće,
spuštajući se, ponovo se približavajući, primoravajući me da ga
pogledam. Osmatra mi lice, svaki delić.
„Na veliku žalost“, odgovorim tiho, a on se ovlaš osmehne.
„Kako to?“
„Veoma ste nepristojni.“
„A ti veoma smela. Mislim da ti London ne pristaje.“
Nasmejem se, i to nezaustavljivo. „Mislim da ste možda u
pravu.“
Njegov osmeh je gotovo drzak i u ovom času mislim kako na
ovog čoveka gledam potpuno drugačije od ostatka sveta. Ubica?
Koješta. Ne mogu da poverujem. Pogled mi se ponovo spušta na
njegove usne. Pune, sočne usne, koje su mi maločas bile tako
blizu.
Elajza!
Otresem te zabranjene misli i ispravim se. „I dalje ste mi
preblizu.“ A to mi se sviđa.
„Zaista jesam“, šapuće, pomerajući se unazad i pritiskajući
mi nešto na grudi. Knjigu koju je uzeo sa police.
„Želim ti ugodan dan, gospođice Melrouz.“ Okreće se i
krivudajući polako odlazi i, neka Bog spasi moju izdajničku
dušu, divim se njegovom gibanju u hodu kao i njegovim lepo
oblikovanim dugim, čvrstim nogama. Savršen je. Savršen ali
uprljan. Odjednom mi boravak u Londonu više nije tegoban.
Osvrće se, ali nedovoljno da mi pokaže čitavo lice, samo
profil, a kakav je to samo profil. Mogla bih da se sručim na pod,
a svakako moram da sednem kako bih se pribrala. Dižem ruku
ka polici i držim se za nju, iskreno osećam kao da će mi srce
izleteti iz grudi. Bože. Još jednom se pitam kako zna moje ime.
Možda ću se jednog dana setiti da ga pitam, kada se zadesim u
njegovom društvu, ako u tom času budem bila dovoljno
pribrana.
 Čujem kako me majka zove, prisiljavajući me da što pre
pronađem ravnotežu. „Ovde sam, mama“, kažem drhtavim
glasom. Dugo udišem i izdišem nekoliko puta, proveravajući
sebe i tapšući svoje vrele obraze.
„Bože moj, ovde je kao u lavirintu“, kaže ona, stvorivši se iza
ugla. „Šta si pronašla?“ Pogledam u knjigu u svojoj ruci ali pre
nego što joj kažem koja je, jer još uvek ne znam, ona je uzima i
čita korice. Nisam sigurna šta da mislim kada primetim da se
pomalo skupila. „O, Elajza“, uzdahne, odmahujući glavom. O,
Elajza, šta? Ne usuđujem se da pitam. Vraća mi knjigu u ruku,
pomiluje me po obrazu, gledajući me s velikom tugom.
„Kuvarica će imati spreman ručak.“ Majka odlazi, zove Klaru a
ja gledam u knjigu.
„Guliverova putovanja“, mrmljam, grizem usnu, razmišljam.
Znam je dobro, imam jedan primerak na noćnom ormariću.
Slučajnost?

Dok se vraćamo na Trg Belmor, vidim Frenka i tatu kako se

penju u porodičnu kočiju. Majka žurno zamiče stepenicama do
naše kuće, okreće se na vrhu stepenica i osmatra čitav trg.
Očekujem da traži lejdi Tilsberi ili lejdi Blajd kako bi nastavila
sa svojim nesmanjenim pokušajima da uđe u Olmeks.
Zaključujući da nisam spremna da se vratim u svoj zlatni
kavez, žurim preko kaldrme i ulazim na trg sa donje desne
strane. Idem putem ka sredini, koju označava fontana na koju
nailazim. Prolazim pored nje, gazeći pažljivo preko grmlja
lavande, i stižem u jedan od malobrojnih kutaka u kojima su se,
usred zelenila, ugnezdile klupe od kovanog gvožđa. Sedam na
klupu, odmaram umorne noge na nekoliko minuta, uzimam
knjigu koju mi je vojvoda dao i prelistavam stranice.
Pretražujem priče o putovanjima, o zemljama širom sveta, o
mestima do kojih se može stići tek nakon meseci provedenih na
brodu usred nepredvidivog otvorenog mora. Samo najhrabriji bi
se usudili da pođu na takvo putovanje. Navala ushita prostruji
kroz mene, i isto toliko brzo kao što se pojavila, nestaje, grubo
me podsećajući da mi nije mesto na brodu na otvorenom moru.
Možda bi trebalo da pobegnem. Ne bih odmakla daleko kao
dama, makar i lažna, možda do luke. A onda bi me uz smeh
ispratili natrag do Trga Belmor. Gubim entuzijazam i treskom
zaklapam knjigu. Zašto bi me izazivao takvim luksuzima koje
možda nikada neću imati? Da li je on posetio sva ta mesta?
Ustanem ali posrnem, saginjem se i spazim papir. Namrštena,
posegnem za presavijenim listom i okrenem ga, a srce gotovo
prestaje da kuca kada ugledam pečat sa inicijalima Dž. V.
utisnutim u vosak.
Udahnem i brzo udenem papir između stranica, nervozno se
osvrćući. Svrha pečata me je uvek nervirala. Kako je moguće da
se neko ponese tako nečasno i pokuša da otkrije sadržaj pisma
koje je njemu povereno na brigu i čuvanje. A sada? Sada kada
sam se i sama nečasno ponela? Ustuknem. Ali ovo pismo je
namenjeno meni.
Žurim kući, ulazim tiho, šunjam se uz stepenice i idem pravo
u svoju sobu. Odlažem knjigu pored kreveta, skidam šešir i
kaput jer se znojim kao svinja, i upalim sveću pre nego što se
presvučeni u haljinu, uzmem papir i spustim na stolicu od
ružinog drveta u prozoru. Svevišnji! Srce, moje jadno
beskorisno srce, nemilosrdno lupa, oči mi gore od zurenja u
pečat. Ili u inicijale na pečatu.
Dž. V.
U mom preopterećenom umu nema mesta da se zapitam šta je
sadržina ovog pisma niti zašto mi ga je dao. Pažljivo lomim
pečat i otvaram papir, a čim se suočim sa kitnjastim pisanim
slovima, izdahnem. Moram da se usredsredim na disanje jer bih
uskoro mogla da izgubim svest, a to bi bilo krajnje nezgodno,
makar samo zato što bi glasan tresak mog tela koje pada na pod
upozorio nekog i doveo čitav čopor u moju sobu gde bi me
zatekli onesvešćenu sa ovom porukom kraj mene.
Ali izgleda da vojvoda nije mnogo rečit čovek. Nema
unakrsnog pisanja.4 I, naravno, nema brige oko troška za
poštarinu, pošto mi ga je u knjizi dao sam pošiljalac. Pa zašto je
onda vojvoda toliko škrt na rečima? Hukćem, osećajući se
ogorčeno više nego što bi trebalo.

Samo zamislite...

„Da zamislim šta?“, mrmljam, ubacivši poruku između dva

dušeka na mom krevetu. Odlazim do prozora i gledam preko
trga, mozak mi radi kao i uvek, osim što ređe sanjam o svetu u
kome moram da se krijem, i umesto toga maštam o čoveku od
koga bih nesumnjivo morala da se krijem.
 Poglavlje 6

V ečeras podnosim jednostavnost mamine i tatine svečane

večere, pokorna sam, ljubazna i govorim samo kada mi se
neko obrati. Trudim se i uspevam, ako je nedostatak pažnje koji
mi se ukazuje dovoljan znak, da izbegnem previše pažnje, tako
da kad se vratim u svoju sobu, moje odsustvo ne bude uočljivo.
Provukla sam se kroz večeru, slušajući isprazne reči članova
otmenog društva koji sede oko našeg trpezarijskog stola od
mahagonija i proždiru sva servirana jela, a ja sam držala jezik za
zubima i nisam pričala o stvarima koje me se ne tiču, i zbog toga
se pomalo kajem. Sem toga, danas razmišljam o drugim
stvarima, koje su mnogo zanimljivije od naklapanja za ovim
stolom.
Da li je vojvoda uskih shvatanja?
Da li je strašno što to moram da saznam?
Moram li, jer se navala zadovoljstva može izgubiti sa
otkrićem da je Džoni Vinters samo čovek kao i svi drugi?
Strašno.
Ipak, on izgleda sasvim privlačno.
Sasvim?
O, Elajza, moraš li da budeš tako stidljiva?
„Da, moram“, izgovorim to u svoju čašu vina, zadovoljna
količinom alkohola koji se večeras konzumira. Pogled mi pada
na Frederika, koji jedva da je omirisao svoje vino, a kamoli ga
popio, a to neće moći. Podižem čašu i osmehujem se kada me
pogleda, a zatim prati moj gest, pridružujući mi se u ispijanju.
Biću pijana ako nastavim ovakvim tempom, a ne treba da
budem. Ne kada...
U stomaku mi zatreperi, srce snažno zalupa i...
Svevišnji, šta to bi?
Ispravljam leđa, stežem bedra, i osećam trnce između nogu.
Progutam knedlu, osmotrim sve oko stola, uverena da je moje
stanje ispisano preko čitavog mog lica.
Kako je to moguće uz samo jednu misao?
„Radujem se što ću sutra sa vama u šetnju“, kaže Frederik.
„Nakon što sa ocem odem na jahanje, naravno.“
„Naravno“, odgovaram, pokušavajući da izgledam uzbuđeno
kada ne osećam ništa osim užasa, boreći se sa onim što mi se
dešava između nogu. Ti trnci brzo nestaju, i ja stisnem usne oko
ivice čaše dok me Frederik gleda. Ne samo da je pomalo
neuzbudljiv, već ubija i trnce. Frederik stvarno ne ostavlja neki
utisak, što bi objasnilo zašto mu je ovo peta sezona. Peta!
Možda bi se zagledao u bilo koju ženu koja mu je obećana na
ovakav način, čak i da je razorena starenjem ili unakažena
bolešću. Pomalo sam uvređena što je tata oberučke prihvatio
prvu ponudu koju je dobio ali, naravno, i dalje se čudim zašto je
Lajmington pristao na ženu bez titule. Mogu samo da
pretpostavim da je posle pet sezona proređen izbor za njega i
njegovog sina. Blago meni. I po prvi put otkad sam
predstavljena Frederiku, pitam se šta je tačno ugovoreno za
moju ruku. Otac je sigurno znao da ću verovatno nakon trena
provedenog sa Frederikom pobeći, glasno izražavajući svoje
negodovanje. Majka bi nesumnjivo izrazila svoju zabrinutost –
nasamo, naravno. Dakle, šta god da je Lajmington ponudio mom
ocu, mora da je bilo neobično privlačno, jer Frederik to svakako
nije. Ne mislim na izgled, već na ličnost. Iako ni jedno ni drugo
nije blistavo. Jednostavno rečeno, Frederik je sušta suprotnost
muškarca kog bih poželela, ako bih poželela nekog muškarca, a
ne želim. Želim mnogo više od toga.
„Gospođice Melrouz?“, kaže on, a ja trepnem, još uvek držim
usne na čaši. Pogledam u nju, osećajući kako mi se čelo nabira.
„Izvinjavam se, milorde“, kažem. „Sanjarila sam.“
„Smem li da pitam o čemu ste sanjarili?“
O vojvodi.
Kako bih volela da me je poljubio. Da li bi mi se dopalo? A
njemu? Bože, da li bih znala kako? Očekujem da se dame kao
što je lejdi Der uzbuđuju do mile volje.
Baš... divno.
Pa ipak, vojvoda je ignorisao njen noćni poziv. Moglo bi se
pretpostaviti da on nije čovek kojim se lako manipuliše, niti da
je vođen nezasitim seksualnim apetitom, ali sam čula glasine a
sada sam ga i upoznala. Vojvoda je raspusnik. Poletan, naočiti
raspusnik, i dok je u knjižari bio usredsređen isključivo na mene,
nisam mogla da obuzdam svoju neodoljivu radoznalost. Kad bi
me poljubio...
Poskočim, udaram kolenom o donju stranu stola, a sevajući
bol me sprečava da neprilično usmeravam svoje misli. Moje
zanimanje za vojvodu je čisto profesionalne prirode, jer se
društvo ogrešilo o njega. A pismo, od koga je? A knjiga, zašto bi
mi je poklonio? A poruka? Samo zamisli...
Vojvoda je zavrzlama. Zagonetka.
Koju želim da rešim.

***
Kada sat otkuca ponoć, bilo bi pošteno reći da su moj otac,
majka i pola stanovnika Trga Belmor koji sede oko velikog
trpezarijskog stola, pijani kao majke. Čak je i Frederik pomalo, a
mogu da dodam i na moju veliku žalost, pripit. Kao da mu je
manje neugodno, ali su mu obrazi poprimili ne baš privlačnu
crvenu nijansu. Alkohol pomaže u tome.
Gledam kako tata ustaje sa stolice i poziva gospodu u svoju
radnu sobu. I Lajmington ustaje, bori se sa štapom držeći se za
sto, sve izgleda prilično trapavo. Čujem tup zvuk nečeg što je
palo na tepih i odgurnem svoju stolicu, gledajući ispod stola.
„Elajza?“
Naglo se uspravljam i ugledam Frederika kako me namršteno
gleda, odmahnem mu, prisećajući se da moram da budem negde
drugde, a tamo ću stići mnogo brže ako je pažnja svih usmerena
na nešto drugo. Muškarci se povlače u tatinu radnu sobu da piju,
puše i pričaju o poslu, a dame se upuštaju dublje u razgovor ili,
pre će biti, ogovaranje. Pažljivo biram trenutak i napuštam sto
da se spremim za mrak i hladnoću, prebacivši ogrtač preko
ramena. Kada stignem do vrha stepeništa, vidim da mi Doson
sprečava bekstvo, i posle kraćeg razmišljanja, vraćam se u svoju
sobu i širom otvaram prozor, isturajući glavu. Osmehnem se
kada ugledam oluk. Prošlo je dosta vremena.
Proveravajući da nema nikoga, popnem se na sims, ispružim
ruku, hvatajući gvozdeni oluk i lagano izađem, posegnem ka
prozoru da ga spustim, ali ne do kraja. Izvlačim se relativno lako
– jasno je da nisam izgubila osećaj nakon godina penjanja po
drveću na selu – upirem nožnim prstima u zid, i odbacujući se
od oluka pronalazim ravnotežu. Izdahnem i doskočim na
kaldrmu. Vetar zviždi, naleće, uplićući mi ogrtač oko nogu. Nije
privlačno biti izložen tako lošem vremenu, ali izgleda da moja
beskrajna radoznalost odbija da mi da predah i od toga i od
vremenskih prilika.
Presecajući put kroz vrtove, moj korak je odmeren ali ne
žuran, što sam bliže njegovoj kući, to u meni sve više treperi
iščekivanje. S kakvom radošću privremeno izmičem životnim
iskušenjima tobožnje dame.
 Pred impresivnim vojvodinim prebivalištem, polako otvaram
kapiju, kako ne bih previše glasno škripala, i prilazim vratima,
pogleda usmerenog na upadljivog lava na zvekiru. Uhvatim ga i
pokucam dvaput. Ne jednom, jer svakako ne bih volela da
pomisli da je to opet lejdi Der i da me stoga ignoriše. A možda
je večeras ne bi ignorisao. Večeras bi možda bio raspoložen Za...
Šta?
Grizem usnu i odstupim, a sa svakom tihom sekundom koja
prolazi, moje iščekivanje slabi. Baš žalosno. Nije kod kuće.
Obaram ramena, razočaranje je nezaustavljivo, udaljavam se i
prilazim kapiji, ali se ukočim u mestu kada čujem da se vrata
otvaraju. Iščekivanje je brzo prošlo. I evo ga opet, snažnije nego
ikada pre. Ne želim da dozvolim da se ponovi moja prethodna
poseta kada sam predugo dokonala, brzo se okrenem, željna da
bacim makar jedan pogled na zloglasnog vojvodu.
„Oh“, udahnem, ali ne vidim vojvodu već njegovog
poslužitelja.
„Njegova milost želi da vas vidi.“
Oh…
„Gospođice Melrouz?“, razvlačeno priča, naginjući glavu od
neželjene radoznalosti.
„Znate kako se zovem.“
„Naravno da znam.“
„Kako?“
„Njegova milost.“
„A kako on zna?“
„Njegova milost želi da vas vidi.“ U prevodu: ćuti i požuri!
„Zaista“, kažem samoj sebi dok gutam knedlu i hodam
stazom do vrata. „A šta misliš zašto?“ Prekoračujem prag dok
spuštam kapuljaču, zaista sam zadivljena vojvodinim domom.
Predvorje je sigurno pet puta veće od bilo kog predvorja kuća na
trgu. Stepenište veličanstvenije i šire, plafon viši, zlatni luster
izvanredniji. Brojim trideset sveća na atraktivnom lusteru, sve
gore, obasjavaju prostrano predvorje sa više svetla nego što sam
navikla u ovo doba noći. Očekivala sam nešto impresivno unutar
zidova ove kuće na zlom glasu koja ponosno stoji na ivici Trga
Belmor ali ovo je raskošno.
„Recite vi meni, gospođice Melrouz“, promrmlja,
nastavljajući da hoda. „Ovuda, moliću.“
Nije srećan i, sasvim očigledno, silno želi da mi to stavi do
znanja. Trebalo bi da zna da sam i ja prilično nezadovoljna
samom sobom, stoga imamo nešto zajedničko. O čemu, zaboga,
razmišljam? Trnci su minuli, kao i iščekivanje, a na njihovom
mestu je oprez koji me zbunjuje.
„A kako da te zovem?“, pitam ga. Svaki korak koji pravim je
odmeren, moje čizme s potpeticom divno kuckaju po uglačanom
drvenom podu i odbijaju se o zidove duboke grimizne boje.
Prolazimo kroz niz lučnih drvenih vrata sa staklenim panelima, a
nailazimo na još troja vrata.
„Herkul“, kaže on, tako ozbiljno, da se pitam da li se zapravo
šali.
Bez obzira na to, svejedno se smejem ali brzo prestajem kada
me ljutito pogleda. „Izvinjavam se“, promrmljam. „Nisam htela
da...“
„Ne bojte se, gospođice Melrouz“, grdosija od čoveka me
smiruje. „Ovuda.“ Ne mogu a da ne budem oprezna zbog izraza
slutnje na njegovom mrzovoljnom licu dok mi daje znak da
nastavim dalje. Pretpostavljam, kao i vojvoda, a verovatno čak i
ja, da se i on pita zašto sam ovde. Možda budućnost nosi taj
odgovor, jer sam očigledno prilično nesvesna – ili se ne
obazirem – na opasnost u koju sebe dovodim.
Herkul pokazuje na vrata, a ja prilazim, hvatam se za
uglačanu zlatnu kvaku i okrećem je. Vrata zaškripe, a ja se
zatičem među zidovima i zidovima...
„Knjiga“, promrmljam, istog časa opčinjena policama za
knjige od poda do plafona, koje su pretrpane knjigama. Radni
sto je ispred prozora sa teškim zastorima a dve stolice za čitanje
se nalaze ispred razbuktale vatre.
Njegova radna soba.
Ovo je njegovo carstvo.
„Njegova milost vas neće pustiti da čekate dugo, gospođice
Melrouz.“ Vrata se zatvaraju i ja ostajem sama. Sama sa
hiljadama knjiga. Tako mi svega, ovde ima više knjiga nego kod
gospodina Fadija. Prilazim najbližoj polici za knjige i počinjem
da čitam naslove sa hrbata, moje oduševljenje raste, jer se radi o
putopisima i pravničkim knjigama, ili knjigama koje prosto pršte
od svetskog znanja. Zadivljena sam dok prilazim pucketavoj
vatri i spuštam se na mekanu zelenu stolicu, gledajući gore kada
se vrata otvore.
Bože na nebesima.
Naglo ustajem i istovremeno oštro udahnem. Njegov izgled
ostavlja istovetan utisak svaki put. U stvari, zatečena sam njime
sada kao i prilikom našeg prvog susreta u kraljevskom parku,
kada me je njegov konj umalo pregazio.
Mora da sam ga probudila, jer jedva da je obučen, a kosa mu
je neprihvatljivo ali dražesno umršena. Njegovoj beloj košulji od
muslina nedostaje mašna koja će je zakopčati, ostavljajući mu
dopola obnažena prsa, a dugačke gaće mu dosežu tik ispod
kolena, dopuštajući da mu se vide goli listovi. Njegova
razodevenost je potpuno neprikladna, i ne znam gde da gledam.
Pogled mi pada na prednji preklop njegovih dubokih gaća.
Možda ne tu, Elajza.
Veoma mi je vruće, obrazi mi gore. „Vaša milosti“, udišem,
pognuvši glavu, gledajući u pod. Zašto bi ikada izašao pred
mene poluobnažen? Nedvosmisleno je ustanovljeno. Vojvoda je
bezobzirni, nemilosrdni raspusnik.
Krišom podignem pogled. Ugao usne mu se podigne, što me
zbunjuje.
„Milejdi“, odgovara, zatvarajući vrata. Čini se da ga nimalo
ne brine nedostatak skromnosti jer, da ne bude greške, on je
veoma zgodan muškarac. A njegov glas? Grub kao i njegovo
lice, koje je maljavo. Dubok, kao njegove oči.
„Ja nisam dama“, izlanem se i brzo skrenem pogled sa njega.
Stran mi je nalet krvi koji šišti u mojim ušima, prigušujući zvuke
i čineći misli zbrkanim. Moj um je uvek bio moj. Samokontrola
je uvek bila tu. A sada? Sada sve dovodim u pitanje.
Međutim, jednu stvar znam zasigurno. Prilično uživam u
ovom čudnom uzbudljivom osećanju.
„A ja nisam džentlmen“, šapuće on, ne pomerajući se od
vrata, tako ravnodušno oslonjen ramenom na njih.
„Šta to treba da znači?“, pitam, posmatrajući kako mu pogled
šara, kao da se zabavlja. Bojim se da je tako. Ja sam, međutim,
pomalo zatečena situacijom u kojoj sam se našla. Smejem se
svojim apsurdnim mislima.
Misliš na situaciju u koju si samo ušetala, Elajza?
Šta sam očekivala da ću pronaći u domu Vintersovih? Dokaz
njegovih navodnih zločina? Odgovore na moja beskrajna
pitanja? Poljubac? Gde god da su otpravili kralja Džordža zato
što je potpuno poludeo, mislim da bi trebalo da pošalju i mene,
jer sam nesumnjivo izgubila zdrav razum.
„Ono što sam rekao“, promuklo odgovara, podstičući nalet
trnaca u meni. Udahnem i promeškoljim se u čizmama, iako
moja dugačka haljina i ogrtač skrivaju moje vrpoljenje, nadam
se. Džoni Vinters je kreator trnaca. „Nisam nikakav gospodin,
milejdi“, šapuće, „i zato ne očekuj ni viteštvo ni ljubaznost.“
„Verujem da sam vas već obavestila da nisam dama, Vaša
milosti.“
„Šta si onda, gospođice Melrouz?“, pita, odgurnuvši se od
dovratka i koraknuvši dublje u sobu. „Kurva? Bludnica?“ Gricka
ugao usne, razmišljajući, čini mi se. Da li stvarno razmišlja o
tome? „Pustolovka?“
Opasno.
Ali ne zato što je osumnjičen da je hladnokrvno poubijao
čitavu svoju porodicu. Verujem da sam možda upravo prešla
crtu, da se tako izrazim. „Kako znate moje ime?“
„Kako ti znaš moje?“
Zažmurim na jedno oko. „Čula sam nekog u parku onog dana
kada ste se vratili u London. A vi?“
„Zanimalo me je ko mi se onog dana isprečio na putu, pa sam
se raspitao.“
Osećam da pućim usne. Isprečila na putu? „Dakle, niste
mrtvi“, kažem ravnodušno, uverena da sam videla kako se
lecnuo.
„Nisam mrtav“, odgovara tiho.
„A gde ste bili prošle godine?“ Intuicija me navodi da naglo
promenim temu, u potrazi za svim informacijama koje mogu da
prikupim.
„Očigledno imate puno pitanja. Jesam li na suđenju?“
„Da li bi trebalo da budete?“
Skupio je oči, i uprkos izvesnoj nesigurnosti, dižem bradu s
lažnim samopouzdanjem. Tajna Vintersovih predstavlja priču
koja očajnički želi da bude ispričana a jedina osoba na svetu
koja to može da uradi stoji ispred mene. „Možda više nisi
dobrodošla“, mrmlja.
„Bila sam dobrodošla?“
 „Pozvao sam te da uđeš, zar nisam?“
„A sada me pozivate da izađem.“ Kažem, snažnim glasom,
odmeravajući vrata iza vojvodinih širokih ramena. Ne želi da
priča o svojoj porodici. Hmm.
„Zašto ste došli, gospođice Melrouz?“
Dobro pitanje. Zašto sam ovde? Čini se da ne mogu da se
set... Ah! „Volela bih da znam šta ono pismo upućeno meni
treba da znači?“
„Pismo, milejdi.“
„Poruka“, uzvraćam, pogled mi pada na njegova obnažena
prsa. Prva obnažena prsa koja sam videla, osim bratovljevih,
naravno, i pritom zadivljujuća. Zar mora tako raspusno da ih
pokazuje? „I ja nisam dama.“
„Možda je na meni da to procenim“, razmišlja.
„A kako ćete to da procenite?“, pitam ga odvažno, mada
nisam sigurna da ću moći dugo da izdržim.
„Po tome koliko ćeš glasno da vrištiš kada te budem
zadovoljavao.“
Udahnem, odstupajući. Zaista je nemilosrdni, uživanjima
skloni raspusnik! Provokator. Razoran u svakom smislu te reči.
Ali nisam budalasta kao što pretpostavljam da su brojne
njegove naložnice. Zaslepljene njegovom bezbožnom lepotom i
telom nekog grčkog božanstva. Mora da je to razlog zašto im
kolena klecaju pred njim, jer ne vidim nikakve divljenja vredne
kvalitete njegovog karaktera, a neću trošiti vreme pokušavajući
da ih pronađem. Verujem da gledam u najuobraženijeg,
najsamouverenijeg razvratnika, i uprkos tome što ni najmanje
nisam spremna da mu se povinujem, odbijam da budem
podvrgnuta takvom... takvom... takvom...
Uzbuđenju!
„Laku noć, Vaša milosti“, promrmljam, zaputivši se napred,
pitajući se zašto mu se, zaboga, obraćam tako ljubazno kada on
nije ni približno srdačan.
Vojvoda pažljivo i odlučno korakne u stranu, dozvoljavajući
mi da prođem, i ja se hvatam za kvaku, okrenem se i pogledam
dole. Prikazuju mi se njegove gole noge, a vatra koja se snažno
razgoreva sa druge strane sobe, greje mi leđa. Ili je to vrelina
kojom vojvoda zrači?
„Krenula si napolje“, kaže on a ja podignem pogled. Pogledi
nam se susreću, i ja se gubim u zagasitozelenoj boji njegovih
očiju. „Milejdi“, šapuće on.
„Vaša milosti“, mrmljam, otvarajući vrata. A onda ih brzo uz
tresak zatvorim. Nepodnošljiv je! „Namamili ste me ovde.“
Podsmešljivo se osmehuje. „Namamio, je li?“
„Da, namamili.“ Suočavam se sa njim, smelo i bez stida.
„Zašto biste mi poslali poruku ako ne da me namamite?“
„A zašto bih želeo da te namamim, gospođice Melrouz?“
Dobro pitanje! Glava počinje da me boli dok pokušavam da
razotkrijem tu tajnu. Hoću li ikada? Izgleda da me vidi kao
igračku. Nešto za zadirkivanje i razbibrigu. Nešto što ga
zabavlja. Prirodno. Nikada u životu nisam srela tako izazovnog,
nerazumnog muškarca. Iskreno govoreći, dok nisam došla u
London, jedva da sam se i sretala sa muškarcima. Vinters je
dovoljan zalogaj da mi potraje do samrtne postelje, hvala lepo.
„Želiš li da budeš namamljena?“
Frknem. „Laku noć, Vaša milosti“, kažem, otvaram vrata i
demonstrativno išetam.
„Možda, ako ostaneš, mogu da ti udovoljim.“
Razjapim usta, ali odbijam da se okrenem i dozvolim mu da
to vidi. A kako bi to izveo, pitam se? Da mi udovolji? Da me
zadovolji?
„Maca ti je odgrizla jezik?“
 Zastajem, reci su mi se zapetljale u ustima, i mahnito se
borim da ih raspetljam. Možda je bolje što je tako, pošto nijedna
nije veoma prijatna. Nastavljam da hodam.
„Lepo spavaj, Elajza“, dobacuje, izazivajući novi nalet trnaca
koji me spopadaju, samo zbog mog imena, mog pravog imena,
koje je izgovorio. Elajza. „Obavezno me sanjaj.“
„Bojim se da će to pre biti noćna mora, Džoni.“ Zalupim
vratima i stojim u mestu, teško udišući, kao da sam prešla
kilometre u šetnji po prirodi. Ako insistira da me zove po imenu,
mora da očekuje isto od mene, jer smo jednaki.
Jednako odvažni.
Jednako napeti.
I zajedno, čini se, jednako opasni.
Žurim kroz vrtove, ogorčena, iznervirana i silno zaljubljena, i
stižem do naše kuće u trenu. Kada posegnem za vratima, čitavu
večnost gledam u sjajno crno drvo, silovito pokušavajući da
shvatim šta se dogodilo prilikom moje posete Vintersu. I o tome
kako bih volela da se vratim i iznova osetim tu energiju, jer mi
srce divlje pumpa, koža gori i to iskustvo stvara potpunu
zavisnost.
Kad bi me neko uverio da ponovo mogu da osetim ovo
ushićenje, beskrajno bih mu bila zahvalna. Bilo bi to nešto što
bih željno iščekivala u svetu u kom me ništa ne uzbuđuje. Barem
ne ono što mi je dostupno.
Koža mi se ježi, i to ubrzano, pretpostavljam da nisu samo
moje misli te koje izazivaju takav efekat. A zatim čujem korake,
i znam da je to istina. Držim dah, virim preko ramena. Zelene
oči mu se sjaje u mraku, i ja se okrećem, leđima se naravno
oslanjajući na vrata. Pogled mi leti, proveravam da li smo sami.
„Mogu li nekako da vam pomognem?“
Kako se približava, primećujem uskovitlano nezadovoljstvo u
tim njegovim prelepim zelenim očima. „Učini mi jednu
ljubaznost“, gotovo mi naređuje.
„A šta bi to moglo biti?“
„Ni pod kojim okolnostima ne smeš ponovo da izlaziš sama u
mrak.“
„Ko to kaže?“ Dižem bradu u činu lažne hrabrosti, a nisam
baš glupa da ne vidim da mu to silno smeta, što me, iskreno,
posebno ne brine, uprkos tome što bi verovatno bilo poželjno da
pokažem da njegovo ponašanje zavređuje pažnju.
„Kažem ja“, nastavlja iznervirano, koraknuvši napred dok ja
krišom posmatram njegovu atletsku građu, koja je sada, na
sreću, potpuno pokrivena, iako nasumično, jer su mu dugmad
kaputa krivo zakopčana. Mora da je bio u žurbi. „I nema više
spuštanja i penjanja po oluku.“
Uzdahnem. Gledao me je? „Znali ste da dolazim?“ Da li me
je špijunirao kao i ja njega? Zašto? Moji su mi razlozi poznati –
izuzetno privlačna priča i tajna, nešto u šta mogu da zarijem
zube – ali zašto bi on gajio istovetnu očaranost mnome?
„Da, znao sam.“
Pokretom pokazujem na njegovo telo. „A ipak se niste ni
obukli?“
Krivi usne. Koliko je samo drzak! „Ne lutaj sama po mraku“,
ponavlja, i ja brzo zaključujem da je to zato što ne zna šta drugo
da kaže. Dobro. Jezik mu se zapetljao.
Frknem, što je krajnje neprivlačno. Ako još uvek nije
poverovao da nisam dama, očekujem da to učini sada. „Verujem
da ste mi rekli da ne očekujem ni ljubaznost ni viteštvo.“
Istupim napred, podstaknuta ovim otkrićem dok se njegova
prelepa, gruba četvrtasta vilica divlje trese. „Osim što ste me
dopratili do kuće.“ Lice mi je sada blizu njegovog. Tako blizu,
da mogu da osetim toplinu njegovog daha. Ovo je potpuno
zabranjeno. Neprimereno. Pogrešno. Ipak, kako god da to
nazovemo, moram priznati da u meni budi nešto neobično.
Ne zna šta da radi sa mnom dok stojim ispred njega, njegovo
visoko telo se nadvija nada mnom, iznoseći činjenice koje su u
suprotnosti sa njegovim postupcima. Verujem da sam lukavog
vojvodu ostavila bez reci. „Vaša milosti, želite li da to
osporite?“ Njegove oči, o, kako samo gore. Gore u gnevu, jer
sam dovela u pitanje njegove postupke. I izgaraju od nečeg
drugog, nečeg nepoznatog a tako privlačnog.
„Nije me briga“, promrmlja, upravlja pogled na moje usne.
„Onda verujem da su naše večerašnje teme stigle do
zadovoljavajućih zaključaka.“ Moć koju osećam u ovom
trenutku ništa ne može nadmašiti. Veliko je postignuće ostaviti
čoveka takve reputacije nemuštog, a ponosna sam i što sam
obuzdala sopstveni jezik. „Laku noć, Vaša milosti“, šapnem,
polako se okrećući od njega i hvatajući se za oluk.
„Elajza“, upozorava me dok naskačem. „Zahtevam da ga
smesta pustiš.“
Ignorišem ga i brzo se penjem, ispružim nogu i prstima
otvorim prozor pre nego što prebacim nogu preko ivice i
uvučem se. Pogledam napolje dok hvatam okvir prozora da ga
povučem nadole, vidim da me gleda, ravnodušno. Mrštim se i
snažno tresnem prozor.
Spopadne me nemilosrdno drhtanje. „Nebesa“, šapućem,
prizivajući da mi se krv vrati u noge da bi me odvele do kreveta.
Srušim se, osećam kao da sam bez kostiju, zadihana i nervozna.
U tom času shvatam, neupitno, da želim da mu dopustim da mu
se prepustim. Da me zadovolji. Ne mogu da zamislim osećanje
uzbudljivije od ovog koje me sada obuzima, ovu radoznalost,
ma koliko da je neočekivana, koja vlada mnome. Bože moj, šta
se upravo dogodilo?
 Padam na leđa na dušek i zurim u ukrašeni plafon, ruka mi
lagano počiva na grudima, još uvek osećam tutnjanje srca. Koža
mi je još uvek vrela. A usta suva. Užasno sam žedna.
Ustajem, skidam čizme, i tabanam do kuhinje. Dok prolazim
pored očeve radne sobe, čujem gromoglasan smeh, i taj iritantni
zvuk me zaustavlja. „Melrouze“, zapliće jezikom lord
Lajmington. „Kako ti zvuči petnaesti? Da li ćeš do tada ukrotiti
goropad jer se Frederik ovde umorio od njenih ludorija.“
„Imate moju reč, milorde“, odgovara otac uvereno.
Zurim, potpuno zatečena, u otvoreni prostor pred sobom.
Njegova reč? A šta je sa mojom reči, sigurno je i to potrebno ako
treba da se udam? Došunjam se natrag do vrata. Odškrinuta su, i
ja virim kroz pukotinu. Otac je kraj kamina i puši a Lajmington
je uvaljen u stolicu kraj razgorele vatre. Ne mogu da vidim niti
čujem bilo koga drugog, ali moj pogled je nažalost ograničen.
„Dobro. Bila bi šteta da zaustavimo napredak našeg
dogovora“, mrmlja.
„Nema potrebe za tim.“
„Dobro. Koliko je sati?“ Lajmington napipava grudi, u
potrazi za džepnim satom. Jedva se suzdržavam da se ne
nasmejem kada vidim da pogledava u džepnu lupu, kao da bi mu
mogla biti od pomoći. Idiot.
Prisiljavam noge da se pomere, da me odvedu pre nego što
bez najave uletim i izrazim svoje nezadovoljstvo, i posramim
oca pred polovinom muške populacije otmenog društva. On je
dobar čovek, moj otac. Predan, pun ljubavi, delimično razuman.
Mogu samo da zaključim da pati od privremenog gubitka
razuma. Da daje svoje potomstvo u zalog. Da se smeje sa ovim
nadmenim idiotima.
Ispijam vodu u jednom gutljaju i žurim da se vratim u svoju
sobu pre nego što me iskušenje savlada, na pola puta sam uz
stepenice kada čujem da se ulazna vrata otvaraju. „Elajza?“,
kaže Frenk ljubopitljivo. „Mislio sam da si otišla u svoju sobu?“
Uzdrhtim ali se potrudim da su svi znaci krivice izbrisani sa
mog lica pre nego što se suočim sa bratom. Slabašna je uteha to
što nije sa ostalim gostima u očevoj radnoj sobi. „I jesam.“
Tiho zatvara vrata, posmatrajući me s radoznalošću koja mi
stvara nelagodu. „Ali tek treba da se raskomotiš?“
Prokletstvo. „A ja sam imala utisak da deliš piće i burmut
posle večere sa ocem i njegovim divnim novim prijateljima.“
„Dobro skrećeš pažnju, sestro.“
„Kao i ti. Gde si bio?“
„A gde si ti bila?“
Prsti mi se ukoče, čvrsto stežući drvenu ogradu stepeništa.
„Jednostavno još nisam stigla da se svučem, to je sve.“ Ne volim
što lažem brata, ni najmanje. „Zanela sam se čitanjem.“
Obrva mu zaigra. „Pripazi se, Elajza“, tiho me upozorava,
prilazeći dnu stepeništa.
„Zašto?“
„Ti si ovde poželjna mlada dama kojoj je prva sezona u
Londonu.“
„I šta s tim?“
„Očekujem da ćeš se naći u vidokrugu brojnih nepodobnih
udvarača. Samo zapamti... “
„Frenk, nemoj mi reći da ću umreti ako poljubim muškarca
pre nego što se udam.“
„Sigurno ćeš umreti ako poljubiš muškarca pre nego što se
udaš.“
Smejem se ali brzo utihnem. „O, budi dobar, molim te. Brate,
bojim se da i ti i tata morate da uzmete u obzir mogućnost da
nijedan ugledni lord ili gospodin neće svojevoljno prihvatiti
mene i moje ludorije.“ Ne mogu se naterati da zamislim da
možda i Frenk zna za ovaj dogovor. Sve dolazi uz cenu.
„Ludorije?“, pita me. „Zašto, Elajza, šta si to uradila?“
Vrpoljim se, ma koliko se trudila da sakrijem krivicu. Prava
sam budala. Nikada nisam mogla ništa da sakrijem od Frenka.
Ima neobičnu – i uznemirujuću – sposobnost da vidi pravo kroz
mene. „Ja? Nisam ja ta koja se ušunjava u kuću u ovo doba.“ Ne,
ja sam preuzela inicijativu i spustila se niz oluk.
Sada se Frenk smeje. „Ne šunjam se, Elajza.“ Penje se uz
stepenice, prolazeći pored mene. „Sreo sam neke prijatelje kod
Gledstonsa.“
„O, onaj otmeni novi klub za muškarce?“, kažem, uzmičući
da ga propustim, pogledom prateći njegovu samozadovoljnu
priliku. „Sasvim drugačije mesto u odnosu na staru krčmu u
kojoj bi pio pivo i vikao razulareno kao kakav neznabožac.“
Zapahne me dašak nečega. „Je li to parfem?“
Zaustavi se. Tih je.
„Jeste, zar ne?“ Približim mu se, i dobro, temeljno omirišem
svog brata. Suptilna nota lavande na njegovom kaputu je
nepogrešiva. „Da li tvoji prijatelji koriste ženske parfeme?“
„Mogu samo da pretpostavim da je to od jedne od majčinih
prijateljica s kojima sam se pozdravio ranije tokom večeri.“
Nastavlja svojim putem. „Laku noć, sestro.“
„Laku noć, brate“, tiho uzvratim, dok mi se misli roje.
Obuzima me snažan poriv da odem do trpezarije i omirišem
svaku damu ponaosob oko trpezarijskog stola.
Verujem da moj brat nešto muti.
Ali sa kim?
Da li on želi neku damu koja mu nije prikladna kao što ja
želim muškarca koji je tako neprikladan za mene? Dragi Bože,
ta misao je podjednako prijatna koliko i zabrinjavajuća, jer s
Klarom koja se takođe zaljubila u konjušara, tata će od užasa
preminuti.
 Poglavlje 7

P robude me zvuci nekakvog komešanja. Optužujući povici,

povici negodovanja, uspravim se u krevetu, pomalo
dezorijentisana, baš kada mama upada u moju sobu u spavaćici.
„Dogodila se pljačka“, uzdahne, pojuri do prozora i sasvim
malo razmakne draperije. „Baš na Trgu Belmor!“
Povici i vika se nastavljaju dok se premeštam na ivicu
kreveta i pridružujem mami, povlačeći nadole svoju spavaćicu.
„Ko je opljačkan i ko ga je opljačkao?“, pitam pospano,
gledajući dole na ulicu, gde jednog mladića drže za kragnu. „To
je konjušar“, kažem, obraćajući pažnju na ostatak prizora, koji je
prilično zbrkan i haotičan. Lajmington pomahnitalo maše rukom
a siroti dečko se skupi svaki put kada mu se vojvodina ruka
približi, kao da se plaši da bi svakog trenutka mogao da dobije
ćušku iza uha.
„Ukrao je vojvodin džepni sat.“
U mislima se vraćam na prethodnu noć kada sam imala tu
nesreću da načujem – nikako da prisluškujem – čitav onaj
neukusni razgovor. „Njegov džepni sat?“, kažem tiho, gledajući
prilično užasnuto kako policajac drmusa mladića, kao da će time
istresti Lajmingtonov džepni sat iz kakvog god skrovitog mesta
na tlo. Naravno da neće.
Izlazim iz sobe i šetam se kroz kuću, dok mi posluga upućuje
mrgodne poglede sa svih strana. Previše sam ogorčena da bih
razmatrala razlog njihovog očiglednog neodobravanja. Ulećem u
tatinu radnu sobu gde me odmah zapahne ustajali smrad
alkohola izmešan sa bezbožnim gadnim smradom duvana.
Odlazim do stolice gde sam sinoć videla da se vojvoda srozao i
napipavam bočne strane sedala.
„Elajza, šta to zaboga radiš?“, oglašava se majka iza mojih
leđa.
Osvrnem se, nastavljajući potragu niz naslon stolice, i vidim
da je preko spavaćice prebacila kućni ogrtač a povrh glave
noćnu kapu.
Pristojna je.
Ne nalazim ništa. „Neka sve ide dođavola!“, mrmljam a onda
se zaustavim. Tupi udarac. Tupi udarac koji sam čula pre nego
što je Lajmington sinoć napustio trpezariju. Pojurim kroz
predvorje, padam na ruke i noge i pregledavam pod ispod stola.
Ništa. Stoga proširujem svoju pretragu, nespremna da
odustanem, uverena...
Nešto mi zasvetluca ispod komode za posluživanje, dopuzim
i posegnem rukom, lica priljubljenog uz tepih.
„Elajza!“, krikne majka.
„Imam ga!“, viknem, nadajući se da će čitav trg čuti moj
povik da se mladić oslobodi. „Našla sam džepni sat!“
Poskočim i sumanuto potrčim ka ulaznim vratima, otvarajući
ih. „Pustite mladića!“, zahtevam, podižući džepni sat. Zatičem
tatu i Frenka na stepenicama, i oni se osvrnu, obojica nabranih
čela, pa objašnjavam. „Mladić nije ukrao vojvodin džepni sat.“
„Jeste!“, uporan je Lajmington, uzimajući mladića od
policajca i drmusajući ga. „Tražim pravdu!“
„I dobićeš je“, mrmljam, silazeći do kaldrme i predajući
vojvodi, koji izgleda ogorčeno, njegov džepni sat. „Vaša milosti,
verujem da ste ga juče uveče zagubili u našoj trpezariji“, kažem
dok on podiže lupu i pregledava sjajni srebrni predmet. „Ovo je
vaše, zar ne?“
Vidim da se boja uvlači u vojvodine obraze, ali ne želim da
ga posramljujem još više, ne zato što mi ga je žao već zato što
ne želim da oca dovedem u nezgodan položaj prozivanjem
vojvode. „Takve stvari se događaju, Vaša milosti“, kažem i
ispuštam sat u njegov dlan. „Nekoliko šilinga za mladića će
nadomestiti traumu koju je doživeo.“
„Šta?“, sikne Lajmington, gledajući u mene. Nagnem glavu,
uverena da mu očima upućujem upozorenje. „O, da. Naravno.“
Okreće se ka mladiću koji, jadan, izgleda poput prestravljene
životinje. Trebalo bi da ga uverim da nije on ta životinja ovde.
Vojvoda pruža mladiću šiling a on ga zahvalno prihvata. Jedan
bedni šiling? Pročistim grlo a vojvoda baci pogled na mene.
„O Bože“, otac tiho uzdahne otpozadi.
Osmehujem se vojvodi, pogledavajući njegovu vrećicu s
novcem, podstičući ga da ponovo zaroni ruku u somotnu kesu.
„Koliko te plaća gospodin Ficdžerald?“, pitam mladića.
„Pet šilinga, milejdi.“
„Mislim da će deset biti dovoljno.“
Škrti vojvoda samo što se ne uguši, što ga sprečava da ospori
predloženu donaciju.
„Vaša milosti, pretrpeo je nesrećnu povredu“, kažem snažnim
glasom, pogledavajući dečaka. „Je li tako?“
Na trenutak nastaje tišina, dečak se namršti pre nego što
shvati. „Moj vrat“, kaže brzo, igrajući moju igru dok napipava
potiljak.
„Njegov vrat“, ponovim uzklimanje glavom. „Istegnut je,
pretpostavljam. Pretpostavljam da bi njegov posao konjušara
kod gospodina Ficdžeralda mogao biti ometen najmanje nedelju
dana. Pet šilinga da pokrije gubitak zarade, i pet zarad
neprijatnosti.“ Namestim osmeh na lice. „Ne bih volela da se
takva gruba greška nađe u sutrašnjem izdanju novina.“
„Gospode, oteraće me u bankrot“, šapuće otac dok
Lajmington, sa izrazom lica između ljubaznosti i uvređenosti,
vadi novac, a mladić, nakon što nakloni glavu u znak poštovanja
prema vojvodi, koji to ne zaslužuje, odjuri.
„Doviđenja“, kažem i okrenem se na... bosim nogama?
Pogledam dole. Bosonoga sam. Osećam to u stomaku dok dižem
pogled, pronalazeći Frenka i tatu, koji obojica izgledaju
zbunjeno i ubrzano trepću, nepomični na stepenicama naše kuće.
O, ne.
Izgledam krajnje neprikladno, usred bela dana stojim na ulici
samo u spavaćici. Nervozno se smeškajući, gledam preko
ramena, otkrivam da se okupilo nekoliko ljudi, plašim se da se
nisu okupili zarad iskušenja jednog konjušara.
„Elajza, ulazi u kuću“, sikće tata ali ga jedva čujem. Ni sada
ne mogu mnogo da vidim, jer na drugoj strani ulice, sasvim sam
stoji Džoni Vinters, izgledajući apsolutno veličanstveno u
zelenom plišanom kaputu u kojem mu oči svetlucaju.
Svetlucanje je zločesto, a on zuri u mene, ne u šoku ili užasu kao
što očekujem da me drugi posmatrači gledaju. Ne. Njegov izraz
lica je potpuno drugačiji. Zamišljen. Požudan. A ja sam se
zaledila.
Na ulici.
Napola obučena.
Ispred jednog, a i to je previše, pripadnika otmenog društva.
Misli me vraćaju na prethodno veče, na njegovu kuću, njegovu
radnu sobu. Na osećanja koja su me nadvladala.
Ovaj čovek, ovaj smeli, nepristojni, zabranjeni, prokaženi,
ukaljani čovek, čini da mi srce zalupa a krv jurne kroz telo.
I to je apsolutno predivno, mislim, potajno se osmehujući.
„Elajza!“
Poskočim, otrgnuvši pogled od vojvode od Čestera, vraćena
na planetu Zemlju uz snažan tresak. Čini se da sam u svom
očajanju i žurbi da služim pravdi, zanemarila potrebu da se
obučem. Beznadežna sam.
Spuštam pogled na bose noge i nestajem u kuću, prolazeći
pored majke u glavnom predsoblju. Rizikujem da je pogledam,
izvinjavam se osmehom, jer će tek čuti o tome od tate. Ona
klima glavom, uzdržavajući se od razuveravajućeg smeška – ili
je to možda zadovoljstvo? – kada se vrata treskom zatvore.
„Bože moj, ima da mi se smeju!“, viče tata. „Gde ti je bila
pamet? Elajza, da li je tvoj jedini cilj da me upropastiš?“ Glavu
zariva u ruke, njegov očaj je opipljiv. Moram da priznam da mi
nije drago što vidim oca tako nesrećnog. „Pobogu, koliko puta
treba da te podsećam da više ne živimo na selu?“
Svako malo, čini se. „Sigurna sam da će tvoj ugled ostati
neukaljan“, kažem, gledajući u Frenka, koji stoji po strani i ćuti
ali se on, kao i mama, teško obuzdava da ne pokaže da mu je
zabavno. Oh, dobro. Nisam jedina ovde koja je ogorčena sve
većom potrebom da ostavim utisak. Otac se nepotrebno brine.
Za mnoge stanovnike Trga Belmor je prerano da budu budni, a
kamoli obučeni i napolju. Sa društvenim događajima kojima
prisustvuju većinu večeri, noći su duge a dani kratki tokom
sezone u Londonu. Iako sam, priznajem, primetila kako
draperije na mnogim prozorima lelujaju. „Mislim da ću otići u
svoju sobu“, kažem sklanjajući se pre nego što tata prasne od
gneva. Klara je na vrhu stepenica, trlja sanjive oči. Moja
sestrica, otkako je bila beba u naručju naše majke, uvek je
spavala kao klada, čak i kroz najveće oluje. Jadno, nesvesno
stvorenje nema pojma da sam upravo spasila ljubav njenog
života od zatvora.
Naravno, po dolasku u svoju bezbednu, skrovitu sobu, priđem
prozoru i vidim da se gomila razišla i da Trg Belmor sada
izgleda upravo onako kako treba u deset ujutro.
 Tiho.
U podne će se pojaviti kočije, dame će odlaziti u svoju
svakodnevnu šetnju po kraljevskom parku, a gospoda će se
odvažiti na svoje redovne kasačke i poslovne sastanke, pre nego
što dođe veče i napolje izađu ljubitelji zabava. Šta je Džoni
Vinters radio u ove rane sate?
Čujem lagano kucanje na vratima pre nego što se otvore, a
mama me gleda sa velikom tugom dok izdišem, prekrstim ruke i
vratim pažnju na pogled preko trga. „Mama, ne mogu da se
udam za Frederika.“
„O, draga moja devojko, volela bih da mogu da se složim s
tobom.“
„Zašto ne možeš?“, pitam, osećajući kako me grli oko ramena
i povlači ka sebi dok stoji sa mnom kraj prozora. „Mama, znam
da se dame moraju prikladno udati, ali prisilno ugovoreni brak
je zastareo. Ti to znaš.“
„Onda ne dozvoli da te prisiljava.“
„To je nepravedno i neetično.“ Pogledam je, a ona se
osmehuje onako blago kao što je nekada činila, a što je prestala
da radi otkako smo stigli ovde u London za moju prvu sezonu.
„Uvek si bila naklonjena moralnim bitkama. Sećaš se kada si
izjavila da ćeš se prijaviti da pohađaš Iton?“ Kikoće se. „Tvoj
otac nije očekivao bistru ćerku, Elajza. Sina, da, ali ne i ćerku.
Nismo mogli da priuštimo Frenkovo školovanje. U to vreme ne,
i zato nije studirao.“
Ali sada bi mogli, a istina je, da sam dečak, makar i nevažni,
otišla bih u Iton, a posle toga možda i u Oksford. Studirala bih
brojne predmete. Radila bih nešto što volim.
Bih. Bih. Bih.
„Dođi“, kaže majka, ljubeći me u slepoočnicu. „Hajde da se
obučemo. Volela bih da ti pokažem moju novu najdražu
prodavnicu u Mejferu. Nju mi je preporučila lejdi Tilsberi.“ Ona
odleprša iz moje sobe, dok Ema ulazi i puni posudu na mom
ormariću svežom toplom vodom.
„Hvala ti“, promrmljam, a Ema, neodlučnog držanja, zastaje
na vratima, i osmehuje mi se.
„Bilo je veoma časno to što ste uradili, gospođice Melrouz.
Moram da vam se zahvalim.“
„Časno je besmisleno kada si žena, Ema. Pogotovo žena
određenog položaja.“
„Pa, nije bilo besmisleno za mene.“
Upitno nakrenem glavu. „Ema, poznaješ konjušara?“, upitam.
„On mi je sin, milejdi.“
„Oh.“ Dođavola, Klara je zaljubljena u sina mamine
služavke. Stvari postaju sve nesrećnije iz minuta u minut.
Ema klimne glavom i odlazi, a ja se perem i oblačim, u tišini
i zamišljeno, razmišljajući o mnogim stvarima o kojima možda
ne bi trebalo da razmišljam – recimo, o vojvodi od Čestera – pre
nego što se nađem sa mamom dole. Nema potrebe da se
raspitujem gde je moj otac. Znam da je najverovatnije već
utopio tugu – mene – u alkoholu. Majka posegne za vratima
njegove radne sobe i tiho ih zatvori, uputivši mi pogled koji
sugeriše da bi bilo dobro da sada uteknem, pre nego što klimne
glavom Emi da otvori ulazna vrata.
Dnevna svetlost ulazi a ja izdišem, spremna da se suočim sa
svetom i neizbežnim prepričavanjem moje jutarnje ludorije.
Pridigavši rub kaputa, mama stupa na stepenice i kreće niz ulicu,
visoko uzdignute glave. Pretpostavljam da se radi o lažnoj
odvažnosti, ali sam joj ipak zahvalna na očiglednoj ležernosti.
Sledim je, istovremeno pokušavajući da oponašam njen pristup
toj nesrećnoj situaciji šepurenja u nedovoljnoj količini odeće i
trudim se da mi osmeh ostane na licu.
 „Gospođice Melrouz“, pozdravlja me lord Hemsli, i klima
glavom u prolazu.
„Milorde“, odgovaram, jedva dižući pogled.
„Gospođice Melrouz“, kaže gospodin Simpson, stanar Trga
Belmor sa broja četiri i čuveni brodograditelj, i dotakne šešir.
„Želim vam dobro jutro.“
„Dobro jutro, gospodine Simpson.“ Osmehujem se, iako
napeto.
„Gospođice Melrouz.“ Pevuši gospodin Kasper, manje-više
se klanjajući preda mnom. Gospodin Kasper je advokat koji
stanuje na broju pet a takođe i očev poverenik u stvarima
vezanim za posao.
„Gospodine Kasper“, promrmljam i zaškiljim očima dok
prolazim pored oduševljenog gospodina Kaspera.
Oduševljenog što vidi mene? „Šta je to sa svima ovog jutra?“,
kažem samoj sebi, osvrćući se preko ramena, gledajući kako se i
svi oni osvrću ka meni.
„Verujem da im je veoma žao što si ovog puta izašla potpuno
odevena.“
Okrenem se i ugledam žalosni osmejak na prelepom licu lejdi
Der. „O, Bože. I vi ste čuli za to“, kažem, nesposobna da
sprečim vrelinu koja mi preplavljuje obraze.
Smeje se smehom zbog kojeg pretpostavljam da muškarcima
klecaju kolena, i petlja nešto oko svojih rukavica. Da li i
Džoniju Vintersu klecaju kolena? Možda ne, jer znam da su mu
noge valjano čvrste, jer on baš kao i ja, čini se, voli da se šeta
naokolo oskudno odeven. Nek sve ide dođavola, bio je tamo
jutros, video me je u svoj mojoj ponižavajućoj slavi.
Hodam dalje, ljuta na sebe i svoju zamornu naviku da nešto
radim pre nego što dobro promislim.
„Pretpostavljam da je čitav London već čuo.“ Lejdi Der me
prati ukorak, ruke u rukavicama su joj već sklopljene, više ne
petljaju, i kreće se sa profinjenošću koja bi trebalo da je
nemoguća u haljinama kao što su ove. „Moram da te upozorim,
gospođice Melrouz.“
„Na šta?“
„Na ovom trgu ima mesta za samo jednu pustolovku.“
Pogledam je zapanjeno. Da li je ova neverovatno
samouverena, nekonvencionalna žena ugrožena? „Nisam sigurna
da razumem.“
Veselo se osmehujući, otkrivajući besprekorno bele zube,
lejdi Der se zaustavlja, navodeći me da učinim isto i ka meni
upravlja svoje vesele oči. Njen nosić se nabira, rukom u rukavici
poseže za mojim kaputom i namešta dugme koje ne treba
nameštati. „Kako je to čudno“, kaže tiho. „Mora da sam
pogrešila.“
„U vezi čega, milejdi?“, pitam, glas mi postaje napet. Sigurna
sam da mi se ne sviđa ni njena ličnost, ni njen ton, niti njen
izgled lažne druželjubivosti.
„Pa, vidiš“, smeje se ona, i to ima prizvuk koketiranja. Da li
treba da podsećam lejdi Der da ona zapravo razgovara sa
drugom ženom koja je imuna na njenu taktiku, a ne sa bilo
kojim od muškaraca koji žive na Trgu Belmor, za koje
podozrevam da izgledaju jadno zaslepljeni njenom ledenom
lepotom. „Mislila sam, pošto si inteligentna“ – odmeri me od
glave do pete, oholo, onako kako je i namerila – „da su tvoji
javni ispadi možda način da privučeš pažnju mnogih
muškaraca.“
„Uveravam vas da moje namere nisu bile takve. Jednostavno
sam videla da se dešava nepravda, i bila sam primorana da se
umešam i sprečim je.“ Da osvojim pažnju mnogih muškaraca?
Nikada! Ali pretpostavke lejdi Der svakako bacaju svetlost na to
kako njen um funkcioniše. Ubuduće ću imati to na umu, kada je
vidim da malo energičnije zabacuje suknju, možda sa namerom
da otkrije svoje dugačke gaće čipkastih rubova. Fufica.
„Gotovo gola.“ Njene nacrtane obrve se podižu dok vikont
Milingdejl kaska na konju pored nas, osmehujući mi se. Meni!
Ne čuvenoj, ozloglašenoj pustolovki lejdi Der, već meni.
Stresem se, dok oči tog starca gmižu po meni. Gospođica Ostin
se možda šalila kada je to napisala, ali je, pokazalo se, bila u
pravu. Ako žena ima poteškoće u vezi kakvog saznanja o bilo
čemu, to bi trebalo da prikrije, i to valjano. Čini se da se može
ispostaviti fatalnim ako pokažete da imate mozak. Pokazivanje
tela istovremeno sa pokazivanjem mozga? Bože, na putu sam da
se uvalim u svakovrsne nevolje, i da istovremeno usmrtim tatu.
Ali zaboravljajući nakratko na moju napola obnaženu
ludoriju, hajde da rešimo problem pred nama. Problem lejdi Der,
žurim da dodam, ne moj. Udahnem, pretvarajući se da sam
ravnodušna. „Milejdi“, kažem uz uzdah. „Ne treba da brinete.
Radije se razmećem svojim umom nego telom.“
Ne može da sakrije kratkotrajni talas ogorčenosti koji joj
preleti preko lica. „Nisam sigurna da cenim tvoju aluziju.“
„I ne treba“, odgovorim, odsečno i odlučno, prolazeći pored
nje. Povlačim svoje prethodne misli. Ne divim se, niti mi se lejdi
Der dopada. „Želim vam dobar dan.“ U prolazu me zapahne
snažan miris lavande, naglo zastanem pre nego što uhvatim
korak. Bože, ne. Frenk! Ima li čoveka koji je bezbedan od njenih
kandži? Želela bih da je upozorim da se drži podalje, a ipak,
priznajem da bih je samo privukla ako bih joj pokazala ma i
nagoveštaj nezadovoljstva. To je oluja koju ću morati da
prebrodim, jer neće trajati zauvek. Kao i svaki drugi muškarac
koji je bio uhvaćen u njenu mrežu, moj brat će biti odbačen
zarad sledeće žrtve.
 Nadam se.
Molim se.
A ko je njena sledeća žrtva? Pogledam preko trga, na
Vintersovu kuću. Pretpostavljam da je ta prilika propuštena. Ali,
da li će se ponoviti?
 Poglavlje 8

J edno moram da priznam majci, izgleda uzvišeno u novoj

haljini, kraljevskoplavi nabori od tafta divno se uklapaju sa
njenom tamnom kosom. Ona i tata, koji još uvek odbija da
razgovara sa mnom, kreću ispred nas, jer za večerašnju zabavu
nije potrebna kočija, pošto se odvija nedaleko od nas. Govorka
se da gospodin Ficdžerald večeras priređuje spektakl u svom
domu, a prisustvovaće svako ko nešto znači u Londonu. Nije ni
čudo što se mama raskošno odenula u novu haljinu, a tata je sebi
priuštio novi par pantalona i odgovarajući kaput od plavog pliša
koji su u tonu sa maminom haljinom. Ostavljaju utisak bogatog
para. Očekujem da će i Frenk nositi neku novu odeću, ali pošto
tek treba da se sretnem sa njim danas, ne mogu da potvrdim.
Pretpostavljam da me izbegava, a tako bi i trebalo, raspusnik
jedan! Šta misli, da se tako petlja sa ljudima poput lejdi Der.
Klara večeras izgleda lepo u ružičastom, ali joj je
raspoloženje mračno. Bila je oduševljena, naravno, što sam
njenu ljubav spasila od progona, ali je odmah nakon radosti
usledila tuga, jer je u tom času spoznala nemogućnost ljubavi sa
nekim neprimerenim. Njena romantična osećanja prema
konjušaru nikada se neće dobro okončati, ali – mada ne želim da
ostavim utisak da sam ledenog srca – što pre shvati, to bolje.
Biće manje povređena.
„Moramo li da idemo?“, pita Klara, zvučeći mračno kao što i
izgleda. „Ne želim da se pretvaram da sam srećna.“
„Moramo“, kažem, pogladivši prednju stranu moje srebrno-
plave haljine, smešeći se ironiji ove situacije i preokrenutim
ulogama. Pre samo nedelju ili dve, ja sam bila neodlučna i
nevoljna a Klara puna entuzijazma. Možda sada imam saveznika
u svojoj sestri, nekog ko razume moju nevolju, mada iz
drugačijih razloga, naravno. „Barem ne moraš da trpiš udvaranja
muškarca kojeg ne želiš.“
„Ne želim?“, ponavlja, prihvatajući moju ponuđenu ruku.
Izlazimo iz kuće i zajedno šetamo trgom do kuće gospodina
Ficdžeralda. „Ne želim ga, Elajza. Volim ga!“
„Ako se neko voli, onda postoji i želja za tom osobom.“
Osmehujem se svojoj dragoj, naivnoj sestri.
„Misliš na zadovoljstvo“, šapuće, ispravljajući usne da sakrije
osmeh. „Zar ne?“
„Šta ti znaš o zadovoljstvu?“, gutam knedlu, razmišljajući o
trncima koji me preplave kad god pomislim na vojvodu. Kao i
na vibriranje između nogu kada ga vidim. To je samo mit.
Klara zakoluta očima. „Ti i Frenk mislite da sam glupa. Pa,
ako sam glupa, onda ste i vas dvoje.“ Pusti mi ruku. „Ti pišeš
članke o onom vojvodi. Šta si ti, opsednuta? A Frenk se petlja sa
onom ženom Der.“
Ignorišem njenu prvu optužbu, prirodno, i usmeravam se na
drugu. „Šta znaš o Frenkovom ljubavisanju?“
„Bila sam zabrinuta zbog Lizi Felou, one bludnice, ali lejdi
Der?“ Stiska usne u tanku crtu. „Uvaljuje se u nevolju.“
Zastajem i hvatam je za ramena. „Klara, za ime Boga, šta
znaš o Frenkovom ljubavisanju sa lejdi Der?“ Da li ih je videla?
Skuplja oči. „Šta se dogodilo sa raznolikim temama u tvom
pisanju, jer sve što vidim ovih dana tiče se onog vojvode ubice.“
Ustuknem. „Ovde nema mnogo raznolikosti.“ Pogled mi pada
na prozor Vintersove kuće te nastavljamo da se krećemo.
„Znaš da je ubio svoju porodicu, Elajza“, kaže ona. „Žive ih
spalio i utekao iz Londona pretvarajući se da je nastradao sa
njima.“
„Klara, nema dokaza za to.“
„Osim što izgleda opasno kao što se tvrdi da jeste.“
Besmislica. Jedina opasnost koju se čini da vojvoda od
Čestera predstavlja jeste opasnost po moje srce, jer osećam kao
da bi moglo da eksplodira svaki put kada ga sretnem.
„Iv Hemsli mi je rekla da je čula svog oca kako razgovara sa
Lajmingtonom, a on je to video!“
„Šta?“, šapnem dok prolazimo pored Vintersove kuće.
„Video je kako je Džoni Vinters žive spalio članove svoje
porodice?“
„Da, tako je. Trebalo je da pođemo dužim putem“, kaže ona,
ubrzavajući korak i žurno prolazeći pored kuće, kao da bi Džoni
svakog trenutka mogao da se pojavi i zapali nas. Bože, očajnički
želim da pitam vojvodu za njegovu porodicu. „Očigledno će cela
ulica biti na zabavi večeras“, nastavlja dok zaobilazimo vrtove
na putu do kuće gospodina Ficdžeralda.
Smejem se. „Garantujem ti, Klara, da cela ulica neće biti
prisutna.“
„Ne lažem!“
„Hoće li vojvoda od Čestera biti tamo?“, pitam, nakrivivši
glavu kada usporimo i stanemo.
Odmahuje rukom kao da odbacuje moje pitanje kao glupo.
Pretpostavljam da jeste, ali ni ona ne greši sasvim, jer se čini da
su svi prisutni. Osim, naravno, Vintersa. Čini se da je lukavi
vojvoda izopšten, barem od strane plemstva. A dame? Kladim se
da im ne bi smetalo da se pojavi.
Duboko udahnem, skinem kaput i šešir i pružim ih
poslužitelju, uzmem čašu šampanjca sa poslužavnika i ušetam u
prostoriju, osmehujući se. Neizbežno, Frederik me ubrzo
pronalazi nakon čega sledi grdnja za koju sam se spremila.
 „Moram da insistiram da prestanete da nanosite sramotu
mom porodičnom imenu“, blebeće a ja u sebi kolutam očima. U
ovom trenutku shvatam da moj otac ne iskazuje prezir prema
meni verovatno zato što smatra da sada predstavljam problem
drugom čoveku, sada kada imam udvarača.
Stisnem usne i kruto se nasmešim. „Izvini, Frederiče, treba da
pijem šampanjac i vređam goste.“ Odlazim, drhteći od besa, ne
smiruje me ni kada ugledam Frenka kako ulazi, elegantan kao i
uvek. Zastajem kod grofice Rouz, čije lice ne izgleda tako
zastrašujuće ružno pod svetlošću sveće kao na dnevnom svetlu.
Dobro je što sam to uradila, pošto je kuća gospodina Ficdžeralda
dupke puna, i svi se tiskaju jedni uz druge.
„Gospođice Melrouz“, tiho pevuši grofica, ne mora da kaže
ni reč više. Samo ton kojim je izgovorila moje ime vrišti
neodobravanje. Dakle i ona je čula za moju ludoriju, je li tako?
„Grofice“, predem, napola se klanjajući, i naglo izmičem pre
nego što me podvrgne njenom oštrom jeziku, meta mi je moj
brat – koji je na vidiku. Nažalost, on me ugleda pre nego što
mogu da ga sateram u ćošak i ispitam, i žurno nestaje u gomili
gospode. „Zaboga“, mrmljam.
„Zaboga šta?“
Zastenjem ispod glasa, nabacim osmeh i suočim se sa lejdi
Der. „Drago mi je što vas vidim“, procedim kroz zube. „Volela
bih da mogu da ostanem i ćaskam.“ Žurno nestajem, poput
Frenka. Otkako sam stigla, nisam radila ništa do umicala,
izbegavajući ljude. Zapravo, ovde nema nijedne osobe sa kojom
bih da razgovaram, samo sa mojim bratom, a pošto me
očigledno izbegava – tupadžija s grižom savesti – pitam se
zašto, zaboga, podnosim sve ovo. Sigurna sam da više nisam
buduća nevesta grofa od Kornvola, nakon što sam ga tako
temeljno posramila, tako da mogu da odem i svima učinim
uslugu, jer izgleda da nisam dovoljno vešta u druženju. U stvari,
nisam dovoljno vešta ni u čemu ovde.
Pijem šampanjac i odlazim do prozora, uzdišući dok gledam
na trg. Ne mogu da odem. Nikada ne bih mogla da objasnim.
Možda bih mogla da se pretvaram da sam bolesna. Uostalom,
nisam sišla na ručak, ni na čaj, jer sam se kupala i, iskreno,
izbegavala oca.
„Elajza?“
Ne mrdam, napeta, na zvuk tatinog glasa, a kako je prozor
ispred mene, nemam gde da uteknem. Namestim osmeh i
suočim se s njim, spremna na ozbiljnu kritiku. „Da, tata?“
Nekoliko trenutaka me posmatra u tišini, zbog čega se s
nelagodom promeškoljim, i napokon mi dosadi ova užasna tišina
i njegov nemi ispitivački pogled. „Tata, žao mi je, nisam htela
da te posramim, ali...“
„Elajza, moja draga devojčice, razumeš da neke slobode koje
su ti bile darivane pre našeg preseljenja u London, više ne mogu
da postoje.“
Ustuknem, iznenađena. „O kakvim slobodama govoriš, tata,
jer sam imala brojne.“
Osmehuje se, i to prijatno. „Više nisam odgovoran samo sebi,
Elajza. Sada imam poslovnog partnera.“
Govori o mojim člancima. Zna. „Shvatam to, tata.“
Blago klima glavom, zamišljeno napući usta, posegne za
mojim obrazom i pogladi ga. „Moja predivna, svojeglava
devojčice.“ Pokušavam da se nasmejem ali mi ne uspeva, a on
povlači ruku. „Moram da pronađem tvoju majku.“ Povuče se,
ostavljajući me utučenu, te se opet okrenem ka prozoru ali pre
nego što pustim da mi suze razočaranja poteku niz lice, spazim
nešto kraj bočnog ulaza u vrtove. Ili nekog. Gutam knedlu, a
trnci, obožavani trnci, još me snažnije posedaju, i namah
zaboravljam na svoju muku.
Korakne napred, istupajući na mesečinu, sa rukama na leđima
i maglovitim očima, koje vidim sa čudesnom jasnoćom. Opakim
očima. Opasnim.
Neverovatno neodoljivim.
Gledam iza sebe u goste na zabavi. Mogla bih da provedem
nedelju dana sa ovim ljudima, bez prestanka, a da ipak ne
doživim ni delić ushićenja koji sam osetila na jedan sekund u
vojvodinom društvu. Definitivno, bez sumnje, ludim.
Dovršavam piće, možda zarad malo dodatne hrabrosti, i
odlazim, moleći se da moje odsustvo neće biti brzo primećeno.
Ako bude, slagaću i obavestiti svoje islednike da sam došla s
temperaturom i malaksala, i da ne bih nikog osramotila ako se,
na nesreću, onesvestim, morala sam da izađem napolje na
vazduh. Klimam glavom u sebi, zanemarujući mogućnost da mi
niko ne poveruje, jer šta me briga ako nekog i osramotim, i –
bežim.
Zatvaram vrata, podižem rub haljine i spustim se stepenicama
na ulicu. Drhtim, noćni vazduh je oštar i štipa me za kožu, i
shvatam da sam u brzini zaboravila kaput. „Prokletstvo“, kažem,
zubi mi cvokoću, koža mi se ježi, dlačice su mi nakostrešene.
Uverena sam da nije crvene boje na njima – jedina šminka koju
nosim – usne bi mi poprimile veoma neprivlačnu plavu boju, ali
čim podignem pogled i susretnem se sa njegovim, plamtećim,
zaboravljam na svoje smrznuto telo, i umesto jeze osetim
varnice. Varnice koje me greju do kostiju.
Vojvoda odmahuje glavom, nezadovoljno se mršti. „Elajza,
razbolećeš se“, kaže, prilazeći mi dugim korakom, istovremeno
skidajući svoj sivi plišani kaput. „O čemu razmišljaš?“
„Nisam imala vremena da pokupim svoje stvari, jer bi to
podstaklo pitanja o tome gde sam se to zaputila sama i, još gore,
sa kim.“ Puštam ga da me ogrne kaputom, pokretom kojim mi se
toliko, oh, približava. Sada se mrznem iz sasvim drugačijeg
razloga, a čini se da je i vojvoda nepokretan, dok me svojim
velikim, sposobnim šakama drži za nadlaktice. Moj nos
preplavljuje njegov muški miris, opojna mešavina viskija i
njegovog prirodnog mirisa, a pogled mi je zakucan za njegova
široka prsa, udaljena tek koji centimetar od mene. Pred ovim
čovekom nemam apsolutno nikakvu kontrolu ni nad svojim
umom ni nad telom. To je uzbudljivo. Zastrašujuće. I... opasno.
Shvatam da se odmičem, a šake mu poput kamena padaju niz
bokove. Smesta se kajem zbog svog pokreta, ne samo zato što
me nedostatak njegovog dodira fizički boli već i zato što sam
nesumnjivo izazvala prolazni izraz razdraženosti na njegovom
izvanzemaljskom licu. I on je uživao u našoj bliskosti.
„Gore je to ’sa kim’“, kaže, pokazujući koliko je iznerviran.
Nije mi drago zbog njegove očigledne ogorčenosti, i obrazi mi
se najednom zažare, sigurno su poprimili ružičastu boju.
„Obećana sam drugom čoveku!“, izlanem kao budala.
„Mislim...“
„Frederik Lajmington nije čovek, Elajza. On je potpuni idiot i
ne želim da pričam o njemu.“
„O“, šapnem u nedostatku bilo čeka smislenijeg. On,
međutim, ne greši, jer Frederik nekako jeste potpuni idiot. I još
voli da osuđuje. „Ne sviđa vam se?“
„Ne dopada mi se niko ko o meni govori loše.“
Smejem se. „Onda vam se niko ne sviđa“, kažem, ali odmah
zažalim kada ljutnja smeni nervozni ton. „Mislim...“
„Možda uopšte ne bi trebalo da govoriš“, predlaže.
„Zašto sam onda ovde, ako ne da govorim?“
„Reci ti meni, gospođice Melrouz. Jednostavno sam krenuo u
noćnu šetnju kada sam video da trčiš prema meni poluodevena.“
 Zurim u njega u neverici. Prihvatam, možda mi nije direktno
naredio da dođem do njega, ali govor njegovog tela jeste. I
njegove oči. Itekako su mi se obratile, a opet namere su mu
dvosmislene. Međutim, bez obzira na motive da me namami u
svoj lični prostor, trebalo je da mu se oduprem. Uverenija sam
nego ikada da bih bila progonjena ako bi moja majka ili, ne daj
Bože, otac ili, kad smo kod toga, bilo koji drugi član otmenog
društva, saznao za moju vezu sa osramoćenim vojvodom.
Možda čak i oterana nekuda zbog sramote. Kakav skandal!
Razmišljam o tome na tren. Oterana nekuda. Odavde. Od svih
tih površnih gluposti provodadžisanja, udvarača i titula. Nebesa,
moram bez odlaganja da izbacim te sebične misli iz glave.
„Onda ću vas ostaviti na miru, Vaša milosti, tako da više ne
budete primorani da trpite očiglednu traumu zbog moje
neodevenosti“, kažem, nemarno odbacujući njegov kaput sa
ramena i okrećući se, isuviše ljuta da bih osećala posledice
hladnoće na koži. Idiot! Ni sama ne znam zašto sam provela sate
razmišljajući o ovom čoveku.
„Ali očigledno je da najviše voliš da si poluobučena, ako
čovek treba da stvori neke pretpostavke zasnovane na ponašanju
jedne dame.“
Zaustavljam se, osećam kako mi se nozdrve šire i okrećem se
spremna da ovoj kukavnoj, arogantnoj budali očitam lekciju.
„Jednostavno s... oh!“ Naletim na njega i odbijem se. „Dođavola
sve“, mrmljam.
„Jedna dama ne bi trebalo da se služi takvim jezikom.“
„Pričali smo o tome, Vaša milosti. Ja nisam dama.“
„Možda je to blagoslov.“
„Verujte mi da nije“, kažem i smejem se, ponovo
povećavajući razdaljinu između nas. „A sad, da li biste mi rekli
zašto sam ovde.“
 „Zato što sam ti privlačan, naravno. Elaza, mislio sam da si
pametna žena.“
Razrogačim oči. „Rekla sam vam, obeća...“
„Da, da, znam. Obećana drugom.“ Odmahuje glavom,
nestrpljivo. „Tvoj izazov bi bio prihvaćen s poštovanjem, da je
imalo iskrenosti u razlogu zbog kojeg si iznela takvu
besmislicu.“ Uz ljutiti uzdah, podigne kaput i ponovo ga
prebacuje preko mojih ramena pre nego što me uzme za ruku i
zblanutu povede kroz ulaz u vrtove. Velikom šakom u
potpunosti obavija moju. Nikada me nije držao za ruku. Prilično
lep osećaj. Topla je. Bezbedna. Sposobna.
Sposobna za šta?
Ubistvo.
„Šta to radite?“, šištim, zdrav razum me pronalazi, i uzalud
pokušavam da se oslobodim njegovog stiska ali njegova snaga,
naravno, daleko premašuje moju. „Ne možete da budete tako
grubi, veliki majmune, vi!“
„Majmun?“, smeje se, zvukom koji oduzima dah. Dubokim,
gromoglasnim, koji izaziva trnce. „Svojevremeno su me
muškarci nazivali raznim pogrdnim imenima, Elajza, ali mi
nijedna dama nije rekla da sam majmun.“
Muškarci? Samo muškarci? „Za sve postoji prvi put“,
mrmljam, potpuno prepuštena na njegovu milost i nemilost, pa
ipak se prkosno opirem, uskopistim se, ma od kakve da je
koristi. Kako ga onda dame obično zovu?
„Istina je“, odgovori tiho. „Da li ću morati da te prebacim
preko ramena?“
Uzdahnem. „Ne biste valjda.“
Još jednom se nasmeje a onda, nizom brzih, stručnih pokreta,
iznenada me podigne s nogu i prebaci preko ramena. „Bože“,
ciknem, poskakujući gore-dole u ritmu njegovih koraka. Stvarno
je majmun!
„Misliš na Njega ili mene?“
Vilica mi je opuštena, telo napeto od glave do pete, žestoko
se opire prokletim trncima. „Stvarno ste neverovatni.“
„Ali ti se dopadam, zar ne?“
„Ne, apsolutno ne.“
Opet se smeje. „Elajza Melrouz, ti si veoma zabavna.“
„Volela bih da mogu da kažem isto za vas“, mrmljam.
„Hoćete li me spustiti!“
„Možda ti je promaklo, ali nemam kaput, a prokleto je
ledeno. Izvini ali ne mogu da čekam celu noć da se odlučiš da li
možeš da se nosiš sa monstruoznim izazovom da ponovo budeš
u mom društvu. Ako nemaš ništa protiv, razigrana vatra
očajnički čeka neko društvo.“
„Imam nešto protiv.“
„Stvarno si zamorna.“
„Ali vam se dopadam, zar ne?“, kažem, sa previše drskosti za
ženu u mom fizičkom položaju, nezaustavljiv kez pronalazi
moje usne. Međutim, brzo nestaje kada mi njegova ruka preko
haljine stegne bedro.
I trnci se pretvaraju u eksplozije.
„Iako sam grešan, slatka Elajza, da, smatram te veoma
privlačnom.“
„Prava šteta za vas“, kažem i progutam knedlu, zureći u
ispupčenje njegove prijatno oblikovane stražnjice. Nisam
očekivala takvu otvorenost, moram da priznam, i pitam se šta ću
sa njom.
„Za nas oboje“, odgovara tako tiho, da pretpostavljam da nije
želeo da ga čujem, a ipak sam ga čula. I više od toga, čula sam i
žaljenje.
Nisam blagoslovena daljim razgovorom, što je šteta, jer je
donekle zanimljiv. Niti sam blagoslovena izborom da hodam
samostalno, što je više nego šteta. Osećam se bestežinski na
vojvodinom ramenu. Prijatan osećaj nesputanosti koji sam u
prethodnih nekoliko nedelja zaboravila, otkako nas je tata
preselio sa skromnog ali prijatnog imanja na kom sam živela još
kao beba u naručju.
Naravno da sam pomalo podozriva dok me nosi kroz vrtove
preko Trga Belmor, jer očekujem da bilo koji stanovnik može da
proviri kroz prozor i špijunira nas, ali, podsećam sebe, i to
prokleto dobro, da se većina stanovnika nalazi na zabavi
gospodina Ficdžeralda, stoga je na drugačiji način zabavljena
druženjem.
„Niste pozvani kod gospodina Ficdžeralda?“, pitam uzgred, u
potrazi za još informacija.
„Nisam.“ Vojvoda zastaje nekako naglo, i tiho opsuje, te
zaključujem da je i on zabrinut da nas neko može videti, što mi
stvara blagu nelagodu.
„Šta je bilo?“, pitam i izvijam vrat da vidim.
„Tiše sad“, naređuje grubo, krećući se, i iznenada se nađemo
okruženi zelenilom.
„U grmlju smo!“, uzvikujem, migoljeći se na njegovom
ramenu. Dovoljno je strašno biti s njim, pogotovo na njemu, a
sada se besramno skrivamo u grmlju. Tako mi svega, ovo je
katastrofa! Volela bih da potvrdim da ne bi bilo ništa čudno u
večernjoj šetnji sa pratiocem ali, nažalost, ne mogu. Vojvoda,
očigledno, nije Frederik. Bilo da šetam sa vojvodom na pristojan
način i uz pratnju, ili da me tegli naokolo bez pratnje, samo puka
činjenica da sam u njegovom društvu bila bi svojevrstan
skandal.
„Elajza, puna si izazova.“
„Kao i vi. A sada me spustite ili ću vrištati, kunem se, a onda
će se pola Londona sjatiti da otkrije kako se ponašate...“, naglo
zatvaram usta.
„Da“, kaže vojvoda dok lejdi Der promiče pored nas. Obara s
nogu kako izgleda u nepodnošljivo upadljivoj ljubičastoj haljini
koja bi trebalo ali ne prkosi boji njene kože. Boli me stomak,
bojim se da to što izgleda fantastično u toj svečanoj haljini nije
uzrok moje užasne mučnine. Misli me okrutno vode na veče
kada sam je na nesreću videla kako odlazi u posetu vojvodi. Nije
utešno to što joj nije otvorio vrata, jer sam čula glasine o čoveku
preko čijeg ramena visim u ovom času.
Raspusnik.
Jedna noć sa vojvodom je nešto što bi svaka slobodna dama u
prilično širokom poluprečniku, koji se moguće širi ka Evropi, a
možda i dalje, volela da iskusi, kao i brojne zauzete dame,
pretpostavljam. Ne želim da se udam ali isto tako ne želim da se
predam muškarcu koji će ukrasti moju vrlinu i odbaciti me zarad
svoje naredne žrtve. On je muški pandan lejdi Der, samo sa
višom titulom. Stvoreni su jedno za drugo! Namreškam nos.
„Volela bih da me spustite.“
„Voleo bih da prestaneš da se otimaš, ali ne dobijamo svi ono
što želimo, zar ne, Elajza?“
„Za vas sam gospođica Melrouz, Vaša milosti.“
„Daj, molim te“, mrmlja, izvodeći nas natrag na stazu. „Ne
vređaj me sada formalnostima.“ Još jednom mi stisne bedro, a ja
nanovo pretrnem od glave do pete. Kao da je ustanovio da će me
jedan dodir učiniti nesposobnom da se oduprem njegovom
udvaranju i, nažalost, bio je u pravu. Dođavola, vatra
nezaustavljivo prostruji mojim telom a oni prokleti trnci me
napadaju – nasrću – na mene bespomoćnu. Ovo je katastrofa
najvećih razmera.
„Gde uopšte idemo?“, mumlam, i dalje poskakujući gore-
dole, ostavljena na milost njegovoj snazi.
„Do mog doma.“
„Zašto?“
„Voleo bih da razgovaram s tobom.“
„Da razgovarate?“
„Šta drugo predlažeš da radimo?“
„Ne dopada mi se vaš ton, Vaša milosti“, kažem, mada me je,
moram da priznam, iscrpila ova zamarajuća igra idi mi dođi mi
koju izgleda igramo. „Koliko sam čula, razgovor nije ono što
jedna dama treba da očekuje od raspusnog vojvode od Čestera.“
„Kao što me stalno ljubazno podsećaš, gospođice Melrouz, ti
nisi dama.“
I na to apsolutno nemam šta da kažem. Uspela sam nekako da
pričom sateram sebe u ćošak, a ne znam kako da se pričom
odatle izvučem. Tako da ću, za svoje dobro, ostati nema. To me
obespokojava, jer mogu, sudeći po ocu, pričom da se izvučem i
iz najtežih neprilika. Takođe tvrdi da će me moj jezik dovesti u
nevolju. I u pravu je.
Tek kada nas je vojvoda uveo u privatnost svoga doma, biva
ljubazan da me spusti na noge, ma koliko mi bile nesigurne.
Nisam u stanju da gledam u njega, jer bi to moglo da zapali one
novootkrivene trnce, a zaista strahujem da me ne odvedu na
stranputicu. Očigledno nisam sposobna da razmišljam razumno
kada me privlače njegove prijatne zelene oči. Stoga da,
izbegavaću ih po svaku cenu.
Provodim suludo dugo vremena na čišćenju prednje strane
svoje haljine nakon što skloni kaput sa mojih ramena, ali ga ne
oblači već ga predaje Herkulu, koji, nakon što pokaže
nepogrešivo zabrinut izraz lica, tiho odlazi uz naklon glavom.
Da, nepromišljena sam.
„Gde želite da se smestim?“, pitam, uživajući u razgledanju
prelepog predvorja vojvodinog doma, koji zaslužuje moje
divljenje.
„Ne postavljaj mi takva pitanja, Elajza“, odgovara,
udaljavajući se krupnim koracima, ostavljajući me samu. Moram
da razmislim pre nego što nešto kažem. Nalazim se u krajnje
nepovoljnom položaju, ako je to bitno u vojvodinom društvu, jer
sam uvek imala užasnu naviku da pustim jeziku na volju pre
nego što uključim mozak.
Uz uzdah, sledim vojvodu u istu sobu u koju sam uvedena
prilikom prethodne neočekivane posete i zatičem ga kako stoji
kraj razgorele vatre, ruke oslonjene na policu iznad kamina i
zamišljenog lica. Da li treba da sačekam uputstvo? Treba li da
sednem? Govorim?
Iznervirana i neuobičajeno odlučna, oglasim se: „I šta sad?“
Kao da se trgnuo, pogledom je sevnuo ka meni. Zatečena sam
i kao rezultat toga, moja čvrsta odluka da izbegavam kontakt
očima je osujećena. Gospode, smiluj mi se, rob sam njegovih
poluzatvorenih očiju. Sasvim sam svesna da je svaka moja
misao o vojvodi grešna, ne samo zato što je poznati raspusnik i
čovek na koga svaka mama upozorava svoju ćerku da ga se
kloni, uprkos njegovoj tituli. Osim toga, smatra se da je počinio
nezamisliv zločin. Možda je to ono što treba da pomenem, jer
vojvoda se sigurno pita sa neobuzdanom radoznalošću šta
zaboga tražim ovde, ali dok prilazim stolici, spremajući se da
progovorim, on me pretekne.
„Pretpostavljam da si upoznata sa glasinama o meni.“ Skreće
pogled i sipa sebi viski iz dobro opremljenog ormarića koji
sadrži impresivnu količinu raznovrsnog pića. „Hoćeš piće?
Vino, možda?“ Uzima bocu. „Ovo ovde je francusko. Rečeno mi
je da se predivno slaže sa voćem. Probaćeš ga.“
„Ne vidim voće.“ Čim izgovorim ove reči, Herkul ulazi sa
srebrnim poslužavnikom i postavlja ga na sto koji se nalazi
između dve stolice kraj kamenog kamina. Zatečena sam
šarolikim mnoštvom egzotičnog voća.
„Rečeno vam je?“, podražavam ga, čineći izuzetno rizičan
potez i vraćajući pogled na vojvodu. Zatičem ga kako još uvek
drži bocu u ruci.
„Tek treba da ga probam.“ Nastavlja da sipa vino u čašu pre
nego što je odloži na sto pored tanjira s voćem. Sa rukom
oslonjenom na čašu, pogleda me, ponovo je uznemirujuće blizu
mene tako pognut. Leđima pritiskam mekani materijal stolice i s
teškoćom gutam knedlu.
„Jeste li uvek tako gostoprimljivi i nudite takve poslastice
svim svojim gostima?“, pitam.
„Nisam i ne nudim.“
„Šta me onda čini tako posebnom, Vaša milosti?“
Može samo da se osmehne dok uspravlja visoko, atletsko telo
i omogućava mi da malo lakše dišem pošto se udalji. „Vratimo
se na stvar.“
Namrštim se i uzmem malo vina. „A o kojoj se stvari radi?“,
pitam, konfuznih misli, što i očekujem u društvu Džonija
Vintersa.
„O glasinama o meni.“
„A koje bi to glasine bile?“, pitam. „Čula sam mnoge.“
„Ne sumnjam ni na trenutak“, nastavlja, naizgled se
suzdržavajući da ne zakoluta očima. „Ali ponajpre mislim na
navodno ubistvo moje porodice.“
Nakašljem se nad vinom i prostrelim ga pogledom za koji
očekujem da se može protumačiti samo kao užasnutost.
Promeškolji se, s nelagodom. Ne želim da se tako oseća, ali ako
tako slobodno izgovara takve stvari, ne može da očekuje ništa
manje od mene. „Šta s tim?“, uspevam da izgovorim promuklo
pošto sam obrisala trag vina sa brade. Obližem usne. Pogled mu
počiva na njima, isključivo na njima.
„Elajza, zašto si ovde?“, pita me, upravljajući ta vatrena
zelena jezera ka mojim očima. „Da li te zanima raspusni,
zločesti vojvoda kao i sve druge slobodne mlade dame i njihove
nepodnošljive mame?“
„Sigurno ne mislite da sam budala koja veruje u te
besmislice?“ Nadam se da će odgovoriti na pravi način. Bila bih
načisto uvređena kada bi me vojvoda oslikao istom četkicom
kao i brojne kratkovide, lakoverne žene.
Obeshrabrim se kada se zagleda u mene, netremice, sa čašom
na usnama. Jeste. Smatra me naivnom i lakovernom. „Šta onda
tražiš ovde?“, pita, zvučeći zbunjeno kao što izgleda.
„Ovde sam zato što sam dovučena, Vaša milosti“, kratko
uzvratim. „Sasvim sigurno nisam doputovala ovamo“ – mahnem
rukom naokolo, prosipajući fino vino na sve strane –
„svojevoljno.“
Frkne i otpije zakasneli gutljaj viskija, približavajući mi se.
„Kakvo trabunjanje. Mogla si lako, dodao bih, da odeš.“
„Kako molim?“ Ustajem. Ne dopada mi se da se on tako
visok nadvija nada mnom dok sedim. To je zastrašivanje, a ja ne
trpim zastrašivanje. Ni od njega, ni od bilo koga! „Kako
predlažete da odem ako nemam proklete noge kojima bih to
učinila?“ Tresnem čašu na sto, pitajući se da li me je iko tako
razgnevio? Mislim da nije. Ali ovaj čovek? Ima neobičnu
sposobnost da me od neprikladno pokorne preobrati u
odgovarajuće gnevnu. Prokletstvo! Ne mogu da držim korak sa
njim, kao ni svoje emocije, a kao dokaz koliko sam van kontrole
u društvu Džonija Vintersa, bodem ga prstom u prsa, što je potez
koji vojvodu zabavlja. Pa, drago mi je što mu je ova
izbezumljuća situacija smešna. Da nisam dama, šamarom bih
obrisala taj drski osmeh sa njegovog izluđujuće lepog lica. Istina
je da nisam mogla da odem, ali ne zato što nisam imala noge.
Kao sada. Neka sve ide dođavola. Spuštam se na stolicu, i
uzimam svoje vino, ispijajući ga lagano. „Koju god da ste
poslužili ovim vinom, sasvim je u pravu. Zaista je veoma lepo.“
Blago izvijena obrva mu smekšava lice. „Ona?“
„Nagađam.“
„Upravo tako, Elajza. Upravo to radiš.“ Spušta se na stolicu
preko puta mene i glavom pokazuje na tanjir sa voćem, a meni
se srce malo stegne. Nije pobio moju tvrdnju. „Jesi li gladna?“,
pita me.
„Izgleda da ste dobro upućeni u to šta jesam ili šta želim, pa
mi recite.“
Pogled mu je upozoravajući, ali umesto da me izazove i
započne novu borbu rečima, posegne za tanjirom, odabere parče
ananasa od ponuđenog, i gurne ga između usana na veoma
sugestivan način. Gleda. Mene. „Mislim da si gladna“, kaže,
gutajući, a odmah zatim na kolenima ide ka meni sa još jednim
parčetom u rukama, a ja otvaram usta kao njegova marioneta.
Tako je visok; prednji deo njegovih pantalona susreće moja
kolena. Kontakt očima. Kontakt telom. Osuđena sam na
propast. „Izgleda da sam otkrio tajnu kako da ti zatvorim usta.“
Gurne mi voće u usta uz osmeh. „Žvaći.“
Što i činim, papile na jeziku trnu mi zajedno sa ostatkom tela.
Ima moć dodira koju koristi kao oružje. „A sad“, kaže vraćajući
se na svoju stolicu, ostavljajući me da se priberem. „Hajde još
jednom da se vratimo na stvar.“
„Već smo utvrdili da ne verujem u glasine o vama.“
„Pre bih rekao, ne u sve glasine. Jesam li u pravu?“
„U pravu ste, mada nema smisla raspravljati. Da li ste
raspusnik ili ugledan gospodin, nije bitno.“
 „Nije?“
„Ne. Ovde sam samo zarad razgovora.“
Smeje se veselo i odmahuje glavom, a ja se, sasvim prirodno,
i sama osmehujem. Osmeh je prirodan, a ne sećam se nijednog
trenutka u skorije vreme da sam se tako lako nasmejala. Nije to
jedini razlog moje veselosti. Vojvoda, ako je naočit u normalnim
prilikama, izgleda neverovatno kada se osmehuje. Zelene oči mu
svetlucaju, a primećujem jednu divnu rupicu na njegovom
desnom obrazu. Na stranu sa mojim zapažnjima, on je, naravno,
u pravu. Moramo se opet vratiti na stvar o kojoj je reč, ili da
barem utvrdimo okolnosti u vezi glasina. Ipak sam donekle
uznemirena kako se treba odnositi prema tako osetljivoj temi.
Uverena sam da vojvoda nije kriv za zločine za koje se govori
da ih je počinio. Naravno da ne može biti. Sasvim sigurno bi bio
uhapšen odmah po povratku u London. „Kako se osećate kao
vojvoda?“
„Zamorno. Kako se osećaš kao dama?“ Podigne obrvu, a ja
se osmehnem.
„Zamorno“, odgovaram. „Ako vas zanima istina...“
„Zanima me.“
„Bila sam očekivala da ću biti pošteđena otmenog društva
barem nekoliko sezona.“
„Misliš bezbedna od samaca u potrazi za ženom?“
„Zaista. Nažalost, bojim se da je moja sudbina bila
zapečaćena i pre nego što sam spakovala kofere da bih
doputovala u London.“
Naginje glavu, pokazujući zanimanje. „Nisi odabrala
Frederika Lajmingtona za muža?“
Smejem se. Ne može biti ozbiljan. „Ne, nisam. Frederik je
najdalje što može biti od mog izbora.“
„Ko bi bio tvoj izbor?“, pita vojvoda, stavljajući lakat na
naslon svoje stolice, da se udobnije namesti. „Da si imala
izbora?“
„Ne bih odabrala nijednog muškarca, naravno.“
„Ne želiš da se udaš?“
„Ne naročito.“
„Ne želiš decu?“
Iznervirano uzdahnem. „Ne znam šta želim, a ako hoćete
istinu, što želite jer ste mi tako rekli, pomalo sam ogorčena
upornim i, mogla bih da dodam, uznemirujućim navaljivanjem
društva da je žena neprihvatljiva ili čudna ako bira da ostane
nezavisna od muškarca. Još gore, u zrelom dobu od devetnaest
godina, i gotovo bez ikakvog životnog iskustva, od mene se
očekuje da budem žena, majka, dama, i bog te pita šta još, dokle
god je saobraženo sa strogim kriterijumima koje je izrekao... ko?
Ko je stvorio sva ova pravila?“ Zastajem da bih došla do daha.
Bila sam očekivala da će vojvoda umreti od dosade od moje
tirade, ali, umesto toga, što je prilično osvežavajuće, on izgleda
neuznemireno. Zapravo mi se ljubazno osmehuje. „Ne mislite da
sam čudna?“
„Ni najmanje. Zapravo se zdušno slažem sa tobom.“
„Zaista?“, šokirana sam do srži.
„Zaista“, kaže on jednostavno, i ovom prilikom nije potreban
njegov dodir da me ućutka. „Ma koliko da je tužno, draga moja
Elajza, moje mišljenje nije važno. Od tebe se očekuje da se udaš
i to dobro. Očekuje se da rađaš decu i odgajaš ih da budu dobri
mali lordovi i dame.“ Zastaje da razmisli, a nisam sigurna da će
mi se njegove misli dopasti. Štaviše, sigurna sam da neće.
„Pretpostavljam da bi većina devojaka tvog porekla bila
oduševljena prilikom da postane dama. Prava lejdi, po tituli.
Elajza, postaćeš grofica, a ta titula donosi veliku moć.“
„Ne toliku kao titula vojvotkinje“, kažem bez razmišljanja,
lecnuvši se zbog sopstvenih nespretnih reči. Nemam ni najmanju
predstavu odakle su došle. „Mislim...“
Zbunjeno je namreškao čelo, a mozak mi ne radi ni izbliza
dovoljno brzo da se rečima izvučem iz ove nespretne situacije.
„Elajza, nikada se neću oženiti.“
„Bravo za vas“, kažem mrko. „A nikada nećete biti ni
prinuđeni da to učinite, stoga verujem da ste u boljoj životnoj
poziciji od mene.“ Ne pijuckam svoje vino već ispijam čitavu
čašu, moje misli, reči i ova situacija čine da se osećam veoma
depresivno.
„Sumnjam u to“, kažem tiho. „Da li vas prate kakve štetne
glasine?“
„Nešto poput ubistva?“, pitam uz smeh. „A zašto bi neko
pomislio da ste ubili svoju porodicu?“ Pitanje je rizično, ali tek
treba da ustanovimo izvor glasina, a moj radoznali um očigledno
nije spreman da se odrekne pitanja smrti njegove porodice. Um
mi još jednom odlazi na ono pismo koje sam pronašla i
pročitala, i odmeravam ga, pitajući se, opet, da li zna da sam ga
ja vratila. Naravno da zna. Ono što bih želela da znam jeste ko
ga je poslao. I zašto ga je govorkanje otmenog društva nateralo
da se vrati.
Čini se da u njemu ponovo narasta bes, zbog čega se
uzdržavam od postavljanja svih narednih pitanja i okolnosti
vezanih za smrt njegove porodice.
„Da li ste pohađali Iton?“, navaljujem.
„Da.“
„A Kembridž?“
„Oksford.“
Klimam, naravno, zavidna.
„Ne budi zavidna“, kaže, a ja sam iznenađena što mi je
pročitao misli. „Nisam dobro prošao u Itonu.“
 „Kako to?“
„Kako da ti to kažem?“, odgovara tiho, napućenih usana.
„Jednostavno.“
„Nisam bio previše drag upravniku. Kao ni nastojniku
internata, kad smo kod toga, što je za posledicu imalo da su me
često stavljali na spisak.“
„Spisak za bičevanje“, kažem. „Znači bili ste nepažljivi na
časovima? Nepristojni? Naporni? Neposlušni?“
Nagne glavu, izgleda zamišljeno.
„Pa“, kažem zvučeći razborito. „Ako bih imala sreće da
pohađam Iton, Kembridž ili Oksford, zaista ne bih traćila vreme
na lenstvovanje.“
„Uveren sam u to, Elajza“, uzvrati mi tiho i zamišljeno, i
među nama zavlada duga tišina. Ne ona tišina koju smatram
napornom već ona krajnje spokojna. Šteta što ne mogu da kažem
isto to za nebrojene prilike kada hvatamo pogled jedno drugom.
U tim trenucima, osećam nepojmljivo jaku želju da ga poljubim.
To je strašno nezgodna situacija i, po ko zna koji put, odvajam
pogled od njegovog i divim se beskrajnim knjigama na svakom
zidu.
„Mogu li da ti izaberem jednu za čitanje?“, upita me.
Pogledam ga iznenađeno, ali se i osmehujem. „Tek treba da
pročitam poslednju koju ste mi dali.“
„Ne moraš da je čitaš, Elajza, jer si je već pročitala.“
„Kako to znate?“
„Zato što sanjaš da putuješ i pišeš, a svaki ambiciozni
putopisac je pročitao Guliverova putovanja.“
„Pošteno. Znači korišćena je samo da bi prikrila poruku?“
Klima glavom i ostavlja piće na sto, pre nego što gurne ruke
na naslone stolice i ustane. Ovaj pokret naglašava njegova prsa
koja ne treba naglašavati. Zaista, ovaj čovek je tako
razoružavajuće zgodan, i mada sam u početku mislila da je
arogantni idiot, nešto u vezi osramoćenog vojvode je tako
šarmantno i, usuđujem se da kažem, ljupko. Gledam kako onako
visok luta kroz svoju radnu sobu, gore-dole pri dnu polica sa
knjigama, dugačkim prstima lagano povlačeći po hrbatima
knjiga. Oh, da mi je da sam jedna od tih knjiga.
Elajza!
„Recimo ova“, kaže, polako spuštajući sa police knjigu u
crvenom kožnom povezu i briše prašinu sa nje.
„Šta je to?“, pitam preterano radoznalo.
Otvarajući je, ležerno se vraća do svoje stolice i seda dok iz
nje izvlači parče papira i osmehuje se nad njim. Naravno, moj
znatiželjni um potpuno izmiče kontroli. „Šta to čitate?“, pitam
dok on pregledava papir.
„Pesmu.“ Odlaže je na sto. „Napisao mi ju je dragi prijatelj.
Nisam znao njeno značenje ili je prosto nisam razumeo.“
Vojvoda me posmatra. „Mislim da je sada razumem.“
Naginjem glavu. „Da li biste je pročitali naglas? Bilo bi mi
drago da je čujem.“
„Mislim da neću.“
„O čemu se radi?“
„O jednoj ženi.“
„Oh!“
„O ženi koju je upoznao, ali nakratko, na zabavi ovde u
Londonu. Snažno je uticala na njega i bio je primoran da napiše
pesmu.“ Vraćajući se knjizi, prelista nekoliko stranica.
„Mislim da će ovo biti prikladniji izbor materijala za čitanje
za jednu milejdi, koja nije baš neka dama.“ Iskezi se na te reči, a
ja ponovo razjapim usta.
„A o kakvom se to navodno prikladnijem izboru radi?“,
zanima me, izvijam glavu, ne da vidim knjigu u njegovom krilu
već to parče papira na stolu kraj njega.
„Zakon i red, 3. tom“, kaže gotovo drsko. „Hajde da
razgovaramo o pravnom sistemu u našoj lepoj zemlji, pošto sam
saznao da se prilično strastveno zanimaš za pravdu i zaštitu
nevinih.“
Nezaustavljivo prasnem u smeh. „Pa, Vaša milosti, mogu,
rekla bih, sa najvećim poverenjem da vam kažem da u Engleskoj
apsolutno nema reda, i da je zakon, kakav je sada, zastareo.“
Naginjem se napred, željna da me sasluša. „Kako se krivičnim
delom smatra krađa jabuke, a muškarac može da prebije ženu na
mrtvo i prođe nekažnjeno? Neobjašnjivo. Ne mogu da zamislim
svet u kojem su materijalne stvari iznad nečijeg života. Svet u
kome čovek može biti obešen zato što je ukrao veknu hleba da
bi prehranio porodicu jer ga poslodavac premalo plaća. Svet u
kome je dete – osmogodišnje dete! – osuđeno na smrt zato što je
ukralo par cipela jer su mu stopala inficirana i bolna od
bosonogog lutanja po vlažnim ulicama Londona.“ Zavalim se u
stolicu i udahnem. „Ne postoji red i definitivno ne postoji zakon
koji mogu da poštujem. A pored mojih silnih primedbi i osuda u
vezi sa stanjem engleskog pravnog sistema, što će vam, sigurna
sam, uskoro dosaditi da slušate, tu su i novine, novine poput
očevih – koje slobodno štampaju šta god žele.“ Huknem a
vojvoda lagano diže obrve. „To je samo po sebi zločin – što su
slobodni da ulepšavaju priče, manipulišu javnim mnjenjem ili da
čak u potpunosti izmišljaju priče, sve da bi napunili džepove
bogatih ili im barem davali prednost. Svaki novinar može da
piše priču i da pola Londona u nju poveruje. To apsolutno nije
pravedno. Ne mogu da podnesem takve besmislice.“ Zavalim se,
smetena svojim ispadom, i sa sve većom nervozom posmatram
vojvodu koji polagano sklapa knjigu, gledajući me prilično
zapanjeno, kao da je u transu.
 „Jeste li dobro, Vaša milosti?“, pitam ga, a on se tržne i
zatrepće.
Promeškolji se u stolici. Namršti. Odlaže knjigu u stranu.
„Izvini“, kaže i ustaje. „Ja... ovaj... izvini.“ Odlazi prilično brzo,
vrata se za njim zalupe i ja ostajem sama. Samo ja i pucketava
vatra.
I ono parče papira.
Ustajem i uzimam papir, koji je išaran rečima ispisanim
perom i krasnopisom. „Ona ide u svetlu lepote“, šapućući čitam
pesmu i tužno se osmehujem.5 „Džordž Gordon Bajron“,
izgovorim kada stignem do kraja. Kakav talenat.
Čujem šaputanje iza vrata, šapate koji su, bez svake sumnje,
ljutiti. „Poludeli ste, Vaša milosti“, neko sikće. Herkul. „Morate
smesta zaustaviti ovo ludilo.“
„Znam da moram!“, odsečno kaže vojvoda. „A ipak ne
mogu.“
Brzo zatrepćem i ustuknem, a vrata se širom otvaraju.
Pojavljuje se vojvoda, deluje pomalo nervozno, oči mu gore
odlučnošću koja mi ne uliva poverenje.
„Šta da zaustavite?“, pitam a on naginje glavu, lice mu je
prava slika neverice. Pretpostavljam da je to prilično glupo
pitanje, a Njegova milost zna da nisam glupa. Prepoznajem
privlačnost tek kada mi se nađe ispred nosa, iako nisam upućena
u ples zavođenja. Mlade dame iz otmenog društva mogu biti
stalno zaštićene od stvarnosti braka i svega što on donosi, o
tome kako se stvaraju naslednici, ali ja nisam tako dugo mlada
dama iz otmenog društva a vojvoda je upoznat sa tom sitnicom.
Nisam stvarno nevina. Naivna ali... ne.
„Izvinite“, izgovorim, ne pada mi teško da se izvinim.
„Znam da morate, a opet ne možete.“
Blago klima glavom, pogled mu pada na papir u mojoj ruci.
 „Oprostite mi“, brzo dodam. „Nisam htela da zabadam nos.“
Mršti se. „Elajza, nikada ne treba da se izvinjavaš što si
radoznala.“
„Jeste li i vi takvi?“, pitam, sve moje kočnice su očigledno
nestale u ovom trenu. „Radoznali?“
„Veoma.“
„Zašto? Ja sam tek mlada nedamska dama koja previše
priča.“
„A ipak volim to što čujem.“
Gutam knedlu. I vojvoda je pogubio svoje kočnice a na to ne
znam šta da kažem. On voli da pričam? „Pesma je divna“,
izlanem, vraćajući papir na sto.
„Jeste.“
Nisam znao njeno značenje ili je prosto nisam razumeo.
Mislim da je sada razumem.
Grizem se za usnu dok se prisećam nekih reči a vojvoda teško
guta. „Voleo bih da plešem sa tobom“, izjavljuje.
„Izvinite?“
„Valcer, možda.“
„Nemam dozvolu da plešem valcer.“
Prilazi mi odlučno a ja uspaničeno ustuknem. „Je li to
zločin?“, pita.
„Nije, ne budite luckasti. Jednostavno je neprikladno,
pogotovo za debitantkinju, da pleše tako intimni ples.“
„Najednom želi da se pridržava pravila koja nastoji da
prekrši.“ Primakne se još bliže.
„Ne nastojim da kršim pravila.“ Sve ubrzanije ostajem bez
daha. Istina je da ne znam da plešem, kao što nemam ni
najmanju predstavu kako da budem blizu ovog čoveka a da
nastavim da dišem. Čoveka kome se svakako ne bi trebalo
približavati. I još da plešem valcer sa njim? Čudno, ne želim da
misli da sam nesposobna. „Nastojim da promenim pravila zato
što su pravila besmislena.“
„Onda će ti se dopasti da plešeš valcer sa mnom, jesam li u
pravu?“ Još jedan korak bliže i primorana sam da nagnem glavu
unazad kako bi mi vojvoda bio na vidiku.
„Poznat vam je taj ples?“, pitam.
„Proveo sam dosta vremena u Parizu, tako da mi je poznat taj
ples.“
Ne smem da pitam sa koliko je žena delio tu bliskost. Možda
sam idiot. Ne bi trebalo da me brine plesanje. „Ovde sam zbog
razgovora“, kažem, razumno odstupivši jedan korak od vojvode
i spuštajući se na stolicu.
„Da li bi više volela da zatražim odobrenje od tvoje majke?“
Veselo se nasmejem. „Ne treba mi odobrenje moje majke.
Jednostavno ne želim da plešem sa vama.“
„Ili da mi budeš tako blizu“, razmišlja, spuštajući se na
stolicu preko puta mene. „Kakvo je vino?“
„Ukusno.“
„A društvo?“
„Zbunjujuće.“
„Kako to?“
„Zato što ne shvatam da li želi da me natera da vrištim od
zadovoljstva ili frustracije.“ Nakrivim usne u osmeh, ponovo
pronalazeći pribranost sada kada je van domašaja.
Vojvoda se smeje ispod glasa i uzima piće. „Frustrirana si?“
„Naravno, samo zato što me zbunjujete.“
„Bolje zbunjena nego uplašena, rekao bih.“
Istina je, pretpostavljam. Ustanem i odšetam se do polica sa
knjigama, krećem se uz njih, čitam naslov na svakom hrbatu.
Sigurna sam da bi mu gospodin Fadi pozavideo na takvoj
kolekciji. Osećam da me njegove oči prate, i to je i uzbudljivo i
zabrinjavajuće. „Gde ste bili čitave prošle godine?“
„Putovao sam. Pričaj mi o svom životu na selu.“
Izvijem obrvu prema knjigama preda mnom. „Bilo je divno.
Zašto ste se vratili u London?“
„Moram da se pozabavim nekim poslom. Da li si pročitala
pismo koje si mi vratila?“
Stisnem usne. „Naravno da nisam, bilo je privatno. Kakvim
poslom?“
„Porodičnim. Kako znaš da je pismo privatno?“
„Pretpostavila sam. Vaša porodica je nastradala, kakvim to
porodičnim poslom treba da se pozabavite?“
„Postavljaš previše pitanja.“
Dakle, sada mu se ne sviđa ono što čuje? „Kao i vi.“
Okrećem se da se suočim sa njim, da ga izazovem i, zakucam se
pravo u njegova prsa. „Iju“, zakrkljam dok me on hvata za
nadlaktice da me pridrži. „Morate li da budete tako blizu?“
Vrelina koja zrači iz mene je silna, i krišom pogledam uvis gde
srećem plamteće oči koje zure u mene, kovitlac nečeg
nepoznatog u njegovom pogledu. Ali ovi ludi podražaji koji me
obuzimaju? Njih prepoznajem. Uvek su prisutni kada smo
vojvoda i ja blizu jedno drugome. Kada se dodirujemo. Pogled
mi pada na njegove usne. Rastavljaju se, i ja mu nakratko vidim
jezik. Kratko zajecam dok mu se usne približavaju. Sve bliže. I
bliže. A onda zastaje taman kada mu usne gotovo dotaknu moje,
i čvrsto ih sklopi. „Šta je bilo?“, udišem.
„Ti“, zaječi, pojačavajući stisak. „Ti...“ Stisne usne, pogled
mu se smračuje. „Moraš da ideš.“ Pušta me, a ja s mukom
izdišem.
„Kako?“
„Elajza, smesta odlazi.“
„Ja...“
 „Odlazi!“
Preplašeno poskočim na njegov snažan glas, iznenađena, i što
je najneprijatnije, povređena. Zaista sam postavila previše
pitanja a sad zahteva da odem? Dižem bradu, glumeći
samopouzdanje, jer u ovom času izgleda zaista ljutito i odlazim
do vrata, ne osvrćući se. Toplo, neobično utešno osećanje u
njegovom prisustvu zamenila je ledena atmosfera koja mi se
nešto ne sviđa. Neka je proklet. Ne bi trebalo da me mami
svojom privrženošću a zatim da me bezobzirno odbaci. Kako se
ponašanje jednog muškarca tako dramatično menja, od toplog i
gostoprimljivog do najsnažnije razdražljivosti koju sam ikada
imala nesreću da iskusim? Počinju da me peku oči i to me
razbesni. Nije dostojan mojih suza.
Projurim pored Herkula, koji izgleda zaprepašćeno kao i ja,
iako ne znam zašto, jer sam čula njegov prigušeni, ljutiti šapat, i
izlazim napolje, snažno zatvorivši vrata za sobom. Kako se
usuđuje. Kako se usuđuje da me natera da se osećam ovako
užasno.
Brzo okončanje jedne prilično prijatne, iako izazovne, večeri
nije moja jedina zamerka. Sada mi je do zla boga hladno.
Obavijam ruke oko grudi i žurim niz stazu i preko Trga
Belmor. Sigurno sam u nevolji. Moje ponovno pojavljivanje na
zabavi gospodina Ficdžeralda bilo bi upitno, jer su mi obrazi
zasigurno porumeneli kako od želje tako i od ljutnje, a telo mi se
trese od delovanja hladne noći na moju kožu.
Možda i od ljutnje ali je moj izbor, nažalost, ograničen.
Moram da se vratim na zabavu.
Pažljivo biram trenutak i ušunjam se u kuću, smeštajući se
kraj vatre u nadi da ću prestati da cvokoćem pre nego što mi se
neko obrati, ali se čini da sreća nije na mojoj strani ove noći.
„Gospođice Melrouz.“ Svilenkasti glas lejdi Der bi zasigurno
obradovao uši svakog muškarca. Nažalost, sigurna sam da se ne
bi odnosila sa takvim prezirom prema meni da sam muško, ali ja
to nisam. Nagon mi kaže da joj ne otpozdravim već da
pogledom potražim Frenka po sobi, i s olakšanjem zaključim da
ga nema.
Udišući, suočavam se sa njom. „Milejdi“, odgovaram, sasvim
uljudno. Prilično je smešno. Netrpeljivost koju smo jutros
iskazale jedna drugoj ne može se poreći. „Kakvo zadovoljstvo.“
Ne mogu da sakrijem sarkazam koji izbija iz mog glasa. Istina,
raspoloženje mi ne popravlja ni to što me je vojvoda isprašio iz
svog doma. Svejedno, ne dopada mi se očigledna nenaklonost
lejdi Der prema meni. A još kad pomislim da sam joj se divila
izdaleka! Istina, ona je donekle skandalozna žena koja ne mari
za protokol, zbog čega sam je nekada cenila. Nažalost, ta
predstava je uništena. Ona je veoma neprijatna, a njene
razmetljive navike me ne zanimaju. Možda zato što razmetljive
navike o kojima pričam sada uključuju i mog brata.
I vojvodu!
Ne. Vojvoda je sebični idiot loših manira. Dobrodošla je da
se zanima za njega.
Elajza, a šta pretpostavljaš da bi radila sa njim da nije
zahtevao da napustiš njegovu kuću? Ljubila ga? Legla sa njim?
Trebalo bi da se smejem samoj sebi. Ni to ne bih znala da
uradim. „Nego, gospođice Melrouz, izgledate predivno“, prede
lejdi Der, u spektakularno jarkoj grimiznoj haljini, koja je
naravno najuočljivija na zabavi.
Je li to sarkazam u njenom glasu? „Veoma ste ljubazni“,
odgovorim promuklo. Ni nalik nisam na sirenu oličenu u njoj.
Zapravo, primetno sam turobna kraj nje u svojoj jednostavnoj
plavoj haljini.
„Izgledate kao da ste se smrzli, gospođice Melrouz“, kaže
dok poseže za mojom rukom.
„Morala sam da izađem napolje da udahnem vazduh.“
Osmehujem se najslađim osmehom koji mogu da prizovem,
povlačeći se od njene ispružene ruke.
„Elajza, pazite se“, kaže, brišući slatki osmeh sa mog lica.
„Sa vojvodom se može provesti samo jedna noć.“
Oklevam. „Izvinite?“
„Svaka dama, a mnogo ih je, imala je samo jednu noć. Ni sa
vama neće biti drugačije. Ili ste već imali tu jednu noć?“
„Nemam pojma o čemu govorite, milejdi. Bože mili, kako
zna? „Izvinite. Zove me majka.“ Prolazim pored nje, boreći se
sa rumenilom krivice, ostavljajući za sobom, uverena sam,
zamišljeno lice. Može da misli šta god hoće. To nikada neće biti
potvrđeno. Mada, naravno, nema šta da se potvrdi. Nije bilo
nikakvih noći.
Izlazim iz prostorije i na moje olakšanje naletim na Frenka,
ali olakšanje jenjava kada vidim da razgovara sa Lizi Felou, još
jednom neprikladnom kandidatkinjom za naklonost mog brata,
ali možda manjim od dva zla. Osvrnem se i vidim nešto što
nisam priželjkivala, a to je namrštena lejdi Der jer je i ona
spazila Frenka sa lepom i mlađom plavušom. Predviđam prilično
ružan rasplet ove situacije. Ne mogu da zamislim da je lejdi Der
ikada doživela odbijanje. Prvo vojvoda, a sad i Frenk? Pod
pretpostavkom da ju je vojvoda odbio. Da li ju je odbio? Da,
one večeri kada sam je videla da mu odlazi, ali šta je sa noćima
nakon toga? Šta me briga? Ako je u pravu, a verovatno jeste,
onda će i njoj biti odobrena samo jedna noć, premda, a u to sam
sigurna nakon njenog malopređašnjeg zaobilaznog upozorenja,
ona želi više. Svejedno, to me se ne tiče, ali moram da budem
pažljiva zbog glasina koje bi mogle da me dovedu u nemilost sa
tatom ili, kad smo kod toga, sa bilo kim drugim.
 „Elajza, draga“, presreće me majka, zabrinuto osmatrajući
moje telo koje se otkravljuje. „Tražila sam te.“
„Izvini, mama. Bilo mi je vruće, pa sam mislila da je najbolje
da udahnem svež vazduh.“
„O?“ Smesta polaže dlan na moje čelo, majčinska zabrinutost
prevladava novostečeni status. „Jesi li bolesna? Da li da zovem
doktora?“
„Ne brini. Svež vazduh čini čuda.“
„O, dobro.“ Pridružujući mi se, ponovo vraća osmeh na lice.
„I grof Lajmington te je tražio.“
„O, dobro“, zastenjem i ponovo pogledam Frenka i Lizi
Felou. Hajde da promenimo temu. „Šta misliš, mama?“, pitam
nehajno, ponovo nas usmeravajući na kruženje po prostoriji.
„Mislim da tvoj brat treba da nađe prikladnu mladu a Lizi
Felou nije prikladna.“
„Drago mi je što možemo da se složimo po tom pitanju“,
zadirkujem je, i dobijam pljusku po ruci koja počiva na njenoj
podlaktici.
„Prestani, Elajza.“
„Zar nije dovoljno što se ja venčavam prikladno.“ Nije da
želim da se Frenk oženi Lizom Felou, naravno, ona zrači
autoritetom koji ničim nije potkrepljen, ali je dobar primer za
ono što želim da dokažem.
„Frenk je naš najstariji i jedini naslednik.“
„Stoga i najvažniji, što znači da me treba ostaviti da se udam
za onog koga odaberem.“
Majka se smeje. „A koga bi ti izabrala?“
„Nikoga.“
„Tačno tako“, cvrkuće. „Elajza, ne možemo da te pustimo da
budeš neudata zauvek. Ljudi će...“
„Šta? Pretpostaviti da živim u grehu? Možda da se zabavljam
sa ženama umesto muškarcima? Ili da dižem suknju za bilo koga
ko bi mi se osmehnuo?“
„Ići ćeš u pakao.“
„Dobro. Možda je tamo toplije.“ Osvrnem se preko ramena,
dižem uvis nos. „Šta misliš o lejdi Der?“
„Mislim da uživa u sablažnjavanju ljudi.“
Mislim da je majka u pravu. Mogli bi je smatrati kao nekog
ko privlači pažnju. „Videla sam da baca oko na Frenka.“
Očekivano, majka uzdahne. „Reci mi da to nije istina.“
„Ne mogu.“
Nadam se da je lejdi Der pripravna za gadnu stranu moje
majke. Ona je sila na koju treba računati, i, prirodno, obično ne
bih podnosila niti ohrabrivala takvo ponašanje, pogotovo kada je
u pitanju naša budućnost, ali, šta da se radi. Dovoljno je reći
lejdi Der.
„Uskoro ću razrešiti taj mali problem“, kipti od besa.
„Uveravam te.“
„Uverena sam.“ Kad pričamo o problemima. „Gde je Klara
nestala?“
„Oh!“ zvonko se oglasi majka, kao da se prisetila nečega.
„Mislila sam da mora da je sa tobom. Zar nije bila?“
Namrštim se. „Nije.“
„Gde je onda, zaboga?“
„Dobro pitanje“, mrmljam, odvajajući se od majke da je
potražim iako strahujem da znam odgovor. Izgleda da se sve
troje zabavljamo sa krajnje nepodobnim članovima zajednice.
„Pronaći ću je, mama“, uveravam je.
„O, lejdi Blajd!“, cvrkuće majka, oduševljena. „Izgledate
prelepo večeras!“ Prilazi mi bliže i zašišti u moje uvo, „Kako se
ono zove njen najnoviji roman?“
„Nemam pojma, bolje da pričaš o tvojim tajnim noćnim
pekarskim poduhvatima.“
„Dođavola“, izbeči se majka a ja se nasmejem.
„Ima li da se neko nije pojavio?“, kaže lejdi Blajd. „Čini se
da je čitav Trg Belmor ovde.“
„Ne baš čitav Trg Belmor“, izlanem, moja usta još jednom
preuzimaju moje misli. „Mislim...“ Bez reči sam.
„O, misliš na lukavog vojvodu?“, prede lejdi Blajd a nešto u
njenom pogledu mi govori. O ne, nemoguće?
„Poznajete ga“, kažem, ovog puta izgovaram reči s namerom.
Ignorišem majčino snažno gurkanje laktom.
Lejdi Blajd odmahuje rukom lakomisleno ali mi se to čini
neiskreno. „Znala sam mu majku. Bila je nepodnošljiva.“
„Nepodnošljiva, kažete?“, pitam, približavajući joj se,
naizgled previše zainteresovana za majku Džonija Vintersa. „Zar
sve majke nisu takve?“ Cimnem se zbog još jednog snažnog
uboda u rebra, a majka se glasno nasmeje, zbog čega se trgnem.
„Elajza“, kaže ona, dok joj obrve formiraju oštre lukove.
„Grof Lajmington želi da razgovara sa tobom.“
„Radujem se tome.“ Slatko se osmehujem majci, čija je vilica
stegnuta kao najzategnutiji korset koji se može naći. Upozorenje
u njenim očima je smrtonosno ali sasvim bezopasno. „Izvinite
me.“
„Slobodna si“, kaže promuklo, ponovo usmeravajući svu
svoju pažnju na lejdi Blajd. „Skoro sam završila vašu knjigu.“
Zakolutam očima dok odlazim, pridružujući se Frenku dok
Lizi Felou doziva gospođa Felou, koja izgleda neimpresionirana
mogućnošću da se moj brat udvara njenoj ćerki, jer on nema
nikakvu titulu. Samo to mu nedostaje, ali to je ono za čim je u
potrazi svaka mama koja traži muža za svoju ćerku. Naočit je.
Visok. Impresivno građen, zahvaljujući godinama fizičkih
poslova između očeve stare fabrike i našeg starog imanja na
selu, da ne pominjem puno treninga na raznim ženama, a sada,
zahvaljujući tatinom napornom radu i čistoj odlučnosti,
naslednik je bogatog, uspešnog industrijalca.
Šteta što sva ta impresivna imovina i prednosti ne ispunjavaju
ono što je ovde zaista važno. Nije da me to mnogo brine dok je
Lizi Felou tema.
„Bojim se da te ona ne odobrava“, kažem dok mu se
pridružujem, ljubazno klimajući glavom gospođi Felou, koja,
sasvim nepotrebno, diže nos i ignoriše me. „To je verovatno
dobro, jer ni mama nju ne odobrava.“
Umorno gleda u mene. „Zašto nisi sa Frederikom?“
„Želiš da umrem od dosade? Sem toga“, optužujuće gledam u
brata. „Verujem da nisi u položaju da sudiš s kim provodim
svoje vreme.“
„Elajza, to se očekuje od tebe. Udvaranje.“
„A šta ti radiš?“, pitam nezadovoljna. „I ti bi trebalo da se
udvaraš. Kako to da možeš da razgovaraš sa kim god hoćeš a ja
ne mogu?“
„S kim bi još želela da razgovaraš? Očigledno ne podnosiš
nikog ovde.“ Smeje se kratko dok pijucka piće, pogled mu pada
na Lizi Felou. Ona očajnički pokušava da sakrije smešak, obrazi
joj rumene dok oči upire u svoja stopala.
„Ona flertuje s tobom“, kažem, posmatrajući neizrečeno
između Frenka i Lizi Felou.
„Zaista?“ Slegne ramenima. „Nisam primetio.“
„Čudan si mi ti, brate.“
„Kao i ti. Kada ću dobiti sledeću priču? Lajmington pritiska
tatu a moram da ih skinem s leđa.“
Još jednu priču? Gospode, imam ih nekoliko, ali nijednu ne
mogu da ispričam. „Radim na tome. A šta je sa lejdi Der?“
Ispalim pitanje poput topovskog đuleta, i na moj užas, Frenk me
zabrinuto pogleda. Prokletstvo, istina je!
„Šta sa njom?“
„Daj, molim te.“ Uzdahnem. „Volela bih da ljudi ovde
prestanu da me tretiraju kao imbecila.“ Uzimam čašu šampanjca
i kucnem je o stranu Frenkove čaše. „Treba proslaviti moja jasna
zapažanja.“
„A koja su to zapažanja?“
„Da si nedvosmisleno mirisao na lavandu“, kažem, uživajući
u tome što moj brat širi oči, „a u međuvremenu sam otkrila da je
to miris naše predivne lejdi Der.“
„Jesi, zar ne?“
„Jesam.“ Odgovaram nadmeno. „Gde ti je pamet, Frenk? Ta
žena proždire muškarce.“
„Znam.“
Neskriveno uzmičem. „Zaista?“
„Naravno da znam, Elajza. Neću da se zaljubim u nju.“
„O, sad mi je lakše.“ Vraćam pažnju na prostoriju. „Dobro bi
ti bilo da je izbegavaš.“
„Hvala ti na savetu“ – namršti se na mene – „ali šta ti znaš o
lejdi Der?“
Podsmešljivo se oglasim. „Postoje glasine.“
„Mislio sam da ne mariš za glasine.“
„Ne marim.“ Klimnem glavom bratu. „Ali neke glasine su
veoma glasne pa bih te savetovala da budeš veoma oprezan,
Frenk.“
Nežno mi se osmehuje a znam i da gaji takvo osećanje prema
meni. „Moram li da uzvratim to osećanje?“
Težak je poduhvat ostati kamenog lica, stoga se kratko
osmehnem i udaljim od brata pre nego što otkrije nešto
neprilično. Čega, naravno, nema. Mogu samo da zahvalim
nebesima što je moj kratki susret sa vojvodom prošao
neprimećen.
Zamišljeno grickam usnu. „Gospođice Melrouz“, pozdravi
me u prolazu gospodin Ficdžerald, a ja mu uzvratim osmehom
koji brzo nestaje s mog lica kada, ušetavši u drugu prostoriju,
ugledam Frederika koji stoji sam u ćošku bez ijedne osobe na
vidiku koju bih mogla da privučem da me oslobodi napora
vođenja razgovora sa njim. „Milorde“, kažem.
„Gospođice Melrouz. Bio sam željan vašeg društva čitavo
veče.“
„Moram da se izvinim zbog svog odsustva. Savladala me je
mučnina, ako morate da znate.“ To nije potpuna laž, stoga neću
osećati previše krivice. Istinu govoreći, u ovom času osećam
izuzetnu mučninu, jer ne znam koliko dugo mogu da izdržim
ovaj cirkus. Noge mi se trzaju u čizmama, očajne u želji da me
odvedu negde daleko.
„Zaista izgledate bledunjavo“, kaže Frederik, sa zabrinutošću
na licu. „Možda bih, uz dozvolu vašeg oca, naravno, trebalo da
vas ispratim kući.“
„Možda“, mrmljam malodušno, pitajući se da li je
Frederikova ponuda razumna. Ovde barem donekle odvraćam
pažnju od kovitlaca mojih napornih misli, za koje sam uverena
da će se zavrteti punom brzinom kada ostanem sama u potrazi za
snom.
Od misli koje ne samo što se vrte oko okolnosti vojvodinog
dolaska u London već i onih koje se vrte oko toga kako me je
gledao. Reči koje je izgovorio. Osećanja koja su me obuzela.
Njegovih usana toliko blizu mojima i kako sam potajno skrhana
što mi je uskratio poljubac više puta.
Bože, kakvo je ovo užasno osećanje u mojim grudima?
Ocu je naravno drago da me pusti u mračnu noć sa
Frederikom i Frenkom kao pratnjom. „Povedite i Klaru. Uzgred,
gde je ona čitavo veče?“
„Ovde, tata!“, oglasi se ona, stvorivši se niotkuda. „Bila sam
s mamom.“
Laže, a ja ne mogu da je prozovem. Ali ću je zato dobro
izribati. Mora da prekine s tom luckastom zaluđenošću
konjušarem.
Licemerko!
Šetnja do kuće se odvija u tišini, smesta odlazim u svoju sobu
i krišom pogledam kroz prozor na Trg Belmor. Ponoć je prošla,
a u prozoru još uvek gore sveće, nečija silueta baca senku.
Gledam napeto, pitajući se kako smo prešli od prijatnog
razgovora do neprijateljstva.
„Ne“, šapnem kada ugledam lejdi Der kako prelazi trg, srce
mi usporava rad, priznajem. Ona kuca, a kada joj otvori vrata,
moje srce u potpunosti staje.
Trčim do posude na ormariću i snažno povraćam pre nego što
se od slabosti sručim u krevet. Poslednja misao pre nego što
utonem u san mi je...
O Bože dragi, jesam li se razbolela od ljubavi?
 Poglavlje 9

S ledećeg jutra, Klara uleće u moju sobu i strovali se na ivicu

kreveta. „Jesi li čula?“, pita me.
„Sad sam otvorila oči“, kažem, prevrćući se i udarajući u
jastuk da ga namestim. „Čula šta i od koga?“
„Gospodin...“ Namreška nos, i odmah uz to, napravi grimasu.
„Kakav je to užasni smrad?“
„Oh.“ Smrad stiže do mog probuđenog čula mirisa i potpuno
me razbuđuje. „To bi bila moja bljuvotina.“ Izlazim iz kreveta i
prilazim posudi, držeći dah dok je iznosim iz sobe. „Daltone!“,
dozivam ga. „Mogu li da vas uznemirim na trenutak?“ On se
pojavljuje a obično prijateljsko lice prilično se izobliči kada vidi
zbog čega ga uznemiravam. Mogu samo da mu se izvinim
osmehom dok mu predajem posudu. „Mnogo vam hvala.“
Zatvorim vrata i nađem neki parfem, kanem nekoliko kapi kroz
vazduh i otvorim prozor. Nebesa mi, odvratno je. Trebalo je da
se time pozabavim sinoć ali sam bila isuviše slaba. Zapravo, ne
mogu sa sigurnošću da tvrdim da se i sada osećam bolje. „Bolje
da kažeš Daltonu“, kažem Klari preko ramena, udišući svež
vazduh, „da vrati posudu što pre.“ Verujem da je ovo kazna što
sam sinoć otvoreno lagala o tome gde sam bila. Osećam se
grozno, ruke naslonjene na prozorsku dasku jedino su što me
drži na nogama.
„Da pozovem mamu?“
„Nema potrebe.“ Ispravim telo kada se uverim da
kontrolišem grčeve i idem da se suočim sa Klarom da saznam
šta je to tako važno trebalo da čujem, ali moje namere su
osujećene kada mi je pažnju privukla jedna prilika koja prelazi
preko trga. Prilika kojoj sam se neprikladno približila, i
sramotno, još je i dodirnula. Pravim se da ne primećujem koliko
je zgodan ovog jutra. Zgodan i priseban. Dobro obučen, kao da
ima neka važna posla. Verujem da je prigodno zadovoljen nakon
posete lejdi Der. Mene je oterao a nju pozvao. Ne bi me to toliko
vređalo da ne prezirem tu ženu, kojom me je prilično brzo
zamenio.
Ovde sam samo zbog razgovora.
I trnaca.
Usne čvrsto stiskam u ljutitu liniju, zalupim prozor i vratim
se u krevet, osećajući se vruće. Bolesnije. „Šta to brbljaš,
Klara“, brecnem se.
„Priča se da se Lizi Felou viđa sa vikontom Milingdejlom.“
„Šta?“, uzdahnem, istinski zatečena.
Razumljivo, Klara se strese. „On je tako star! Zaboga, Elajza,
šta ako se od mene očekuje da se udam za čoveka spremnog za
kovčeg?“ Gleda me sa opravdanim užasom. „Ne bih to mogla da
podnesem!“
„Ako je muškarac u stanju da napravi sina, on je u igri, sve
dok ima moć i novac, i ono što je najvažnije, titulu.“ Zamišljam
kako gospođa Felou ovog jutra pleše od radosti. Videla sam
kako je gledala mog brata bez titule. „Frenk“, kažem. „Da li
zna?“ Da li će mu biti važno?
„Tek treba da ustane.“ Mršti se. „Nakon što te je otpratio
kući, vratio se na zabavu i dobrano napio. Otac je morao da
pozove Daltona da ga odnesu kući.“
„A gde si, ako mogu da pitam, bila ti, zato što nisi bila sa
mamom kao što si rekla tati?“
Zabrinjava me Klarina iznenadna promena. „Bila sam s
mamom čitavo veče.“
 „Ne bih se složila.“
„Kako bi ti znala?“, pita me tako nadmeno, što mi se nimalo
ne dopada. „Videla sam kada si se išunjala. Dakle, ako mogu da
pitam, draga sestro, gde si ti otišla?“
„Već sam ti rekla“, dobro udarim jastuk i zarijem glavu u
njega. Smesta zažalim zbog ovog pokreta. Glava mi odzvanja i,
nažalost, tome nije uzrok alkohol. „Loše sam se osećala. Samo
ću pitati mamu da li si bila sa njom.“
Duri se. „Neću reći ako ti ne kažeš.“
Zaškiljim, a ona se osmehuje, naginje se da me poljubi u
obraz ali se brzo predomisli, mreškajući nos. „Bože, kako
smrdiš.“ Žurno izlazi, glasno zatvarajući vrata za sobom. Čini se
da je jučerašnje veče bilo prepuno događaja za sve. Pomislim na
Lizi Felou. Kako li se samo oseća? Užasno, pretpostavljam.
Teško da je Frederik zanimljiv, ali barem može da hoda bez
štake. Jadnica. Nije mi toliko draga, ali nije grozna kao lejdi
Der, stoga ću je posetiti kasnije i izjaviti joj saučešće.
Čim me prođe ovaj užasni nalet mučnine.

Nije prošao tog dana. Niti narednog. Ni nedelju dana kasnije nije
napustio moje telo. Osmog dana, sve sam se više brinula za
svoje srce. Je li slomljeno? Da li ću umreti od slomljenog srca?
Moram da priznam, kada sam te večeri napustila vojvodinu
kuću, sa žaljenjem sam ustanovila da se više neću naći u
njegovom društvu. Sa još većim žaljenjem sam te večeri
posvedočila još jednom posetiocu, a sa najvećim žaljenjem da
sam se, oklevam da to kažem, zaljubila u vojvodu. Kako, nije mi
jasno. Pretpostavljam da je reč o privlačnosti, jer nema mnogo
drugih pristojnih kvaliteta.
Moram da prestanem da lažem samu sebe. Poseduje brojne
kvalitete koji su mi privlačni. Gostoljubivost, pod jedan. Zatim
želja da me uključi u razgovor. Sposobnost da u meni probudi
one divne trnce.
Avaj, sve te osobine, osim naravno, njegove naočitosti, sada
su izgubljene. On je svinja, i zahvalna sam što sam prethodnu
nedelju bila vezana za krevet. Ako ne mogu da izađem iz kuće,
šanse da naletim na njega su nepostojeće. Istina, moja bolest
predstavlja svojevrstan predah, savršeni izgovor da izbegavam i
Frederikovo društvo, srećom. Iako je navraćao. Svaki bogovetni
dan u isto vreme. Juče mi je čak kupio i cveće. Jadni momak.
Izgleda da je veoma zabrinut. Bio bi zabrinut da mu je stalo.
Neko kuca na vrata i Ema ulazi sa posudom sveže sapunjave
vode, a majka za njom. „Ema, stavi je na toaletni stočić“, izdaje
naredbu, prilazi krevetu i pipa mi čelo. „Hranim“, pevuši.
„Groznica je prošla.“
„Osećam se bolje“, priznajem, nameštajući se da sednem.
„Mislim da danas mogu da se obučem.“
„I prošetaš. Šetnja će ti prijati.“
U sebi zaječim. „Korak po korak, mama.“
„Elajza, svi misle da si mrtva. Moramo da ih umirimo.“
„Baš njih briga da li sam mrtva“, kažem uz smeh. „Očekujem
da Lajmington već ima neku zamenu za Frederika.“ Nadam se
da ima. To bi uslišilo sve moje molitve. „Malo sam ukočena“,
priznajem.
„Ništa što šetnja neće popraviti. Hajdemo.“
Trpim njenu preteranu brigu, dopuštam joj da mi pomogne da
se okupam i obučem. Zapravo, uživam u njenoj pažnji i prilično
lako zanemarujem njene motive. Majka je lako mogla da
prepusti posao brige o meni našoj poslugi ali je odlučila da se
sama pobrine za mene. Kao što je uvek činila. Nismo imali
guvernantu. Jedna sluškinja nam je bila dovoljna. „Elajza, ti si
kost i koža“, kuka dok s lakoćom zateže moj korset. „Muškarac
voli da dama...“
„Ima malo mesa na kostima?“
„Vidim, vraćaš se u normalu“, primećuje. „Šteta što ta snažna
groznica nije smanjila tvoju drskost, kao što je smanjila meso na
kostima.“ Teškom rukom povlači kopču, trzajući me u znak
upozorenja.
Osmeh mi je nezaustavljiv. „Kako je Frenk?“ Nije došao da
me poseti još otkako su me smestili u bolesničku postelju, ali
Klara jeste, i ona me je obaveštavala o svemu. Jadna Lizi Felou
je osuđena na doživotnu kaznu i venčanje će se održati.
„Dobro je“, odgovara majka, odsečno. „Šta da radimo sa
tvojom kosom?“, pita, okrećući me licem prema sebi i
posmatrajući masu umršenih talasa, zamišljeno izvijajući usne.
„Za ovo mi treba Emina pomoć. Ema!“, vikne, a ja se trznem.
„Mama, molim te.“ Osećam kako mi je svako čulo rovito, i
zašto je tako odsečno odagnala moje zanimanje za brata?
Ema stiže, i sledeći sat je potrošen na to da me učini
pristojnom kako bih mogla ponovo da budem uvedena u društvo
– dokaz života – i dok me Ema cima i vuče pod maminim
uputstvima, gledam kroz prozor, ali mi moj položaj dozvoljava
samo da gledam u nebo. Danas je ono najživopisnije plavo i
sunce sija. Čini se da se protekle nedelje vreme popravilo.
Ali šta je sa vojvodinim raspoloženjem?
Nije da mi je stalo, naravno.

Dok izlazim iz kuće, osećam da se temperatura vazduha

promenila. Kakva promena za nedelju dana. Ne mogu da kažem
kakva je noć ali dan je veoma prijatan, više nema potrebe za
kaputom. Dakle, u haljini, koja je ovom prigodom dugih rukava,
i sa šeširom, nažalost ukrašenim najraskošnijim, šarenolikim
cvećem koje je majka mogla da nađe, što je taktika, uverena
sam, usvojena samo da bi osigurala moju vidljivost, kako bi se
ljudi umirili da sam zapravo živa i zdrava, šetamo se ulicom dok
nas sunce obasjava. Priznajem da mi je neprijatno pod budnim
okom svih oko mene. Verovatno budno motre na mene da vide
da li ću se srušiti, a primećujem i da niko ne prilazi da me
pozdravi. Verovatno smatraju da sam zarazna. Dobro je. Ova
bolest zaista može da bude blagoslov.
Kada stignemo na šetalište, saobraćajna gužva je velika, konji
su na svakom koraku, pa zaključujem da je lepo vreme, čini se,
izmamilo najbolje stanovnike Londona napolje.
Zbunjena sam kada se majka zaputi u smeru suprotnom od
kraljevskog parka. „Majko?“, zovem je. „Da li je park premešten
dok sam se znojila kao svinja u krevetu?“
„Oh“, majka se smeje na onaj njen sarkastični način, ne
ceneći moj humor. „Moram da preuzmem novi šešir.“ Ne
dopušta da je moje pitanje zaustavi u misiji.
Uzdišem, vukući se za njom. „A za koju priliku je ovaj
šešir?“
„Lejdi Blajd organizuje veliku zabavu u sredu uveče sledeće
nedelje. Zaista mi je drago što si se dovoljno oporavila da joj
prisustvuješ.“
„Zašto? Nije da ti treba posebna prigoda da bi me udala“,
kažem mrko. „Ili je Lajmington odustao od pokušaja da ukroti
goropad i započeo novu potragu?“ Neka mu je sa srećom. Ne
mogu da zamislim da postoji žena u Engleskoj koja bi bila
voljna, a nije da je potrebno da bude voljna. Na kraju krajeva, ja
nisam bila voljna, i ta me sitnica stalno kopka – dogovor koji je
sklopljen između tate i Lajmingtona. Volela bih da znam za šta
me je moj otac prodao.
„Drži jezik za zubima u javnosti, Elajza.“ Majka gunđa,
zaustavljajući se ispred radnje modistkinje. „Može se reći“,
odgovara tiho, nagnute glave, „da nas čeka dosta ulagivanja
zbog tvog nedavnog odsustva.“
„Zašto? Bila sam bolesna.“
„Kao i tvoj otac“, kaže ona ispod glasa, ulazeći u radnju.
Njeno nezadovoljstvo uskoro prelazi u oduševljenje; ja sam i
dalje namrgođena. Tata je bio bolestan? Zašto niko nije podelio
ovu novost sa mnom? Čovek bi pomislio da bi se njegovi
najmiliji zabrinuli za njega. Možda su smatrali da je vest previše
uznemirujuća, i da bi mogla da uspori moj oporavak, a samim
tim i moj povratak u londonsko društvo. Ali, skrećem s teme, ja
sam, koliko god to bilo problematično, već obećana nekome,
stoga je moje ponovno pojavljivanje u javnosti od malog
značaja. Šta se, kog đavola, dešava?
Ulazim za majkom, spremna da od nje izvučem informaciju
za koju sam uverena da mi pripada, jer se moj život i sreća
koriste kao naknada za sve što je otac dobio od Lajmingtona, ali
se ona kreće prilično brzo, a ja sam još sumnjičavija. „Majko“,
kažem, sledeći je u radnju.
„Da, dušo?“, odgovara, osmehujući mi se, srećna koliko
može da bude. Florens Melrouz ima brojne talente. Brzo
kretanje je jedan od njih. Već je stigla do pulta u zadnjem delu
radnje. Takođe ima veoma impresivnu sposobnost da u tren oka
prilagodi izraz lica. Gluma. I u tome je čudesna. Izgleda kao
žena bez briga koje osećam da su upravo prebačene na mene. Ne
bi se smatralo neuobičajenim da se pojaviš u javnosti loše
raspoložena ako ti je muž bolestan, i mada nisam preterano
radosna zbog očevih nedavnih smicalica, on jeste čovek meka
srca. Ako je bio bolestan, volela bih da znam da se u potpunosti
oporavio.
Podižem rub haljine da koraknem, pridružim se majci i
postavim joj pitanje, tiho, naravno, šta nije u redu sa ocem, ali
jedva odvojim čizmu od poda kada čujem da se vrata iza mene
otvaraju a gomila kupaca zanemi. Radnjom prostruji izvesna
hladnoća dok bacam obazriv pogled na kupce. Svi do jednog
gledaju oprezno negde iza mene.
Radoznala, okrenem se da ustanovim šta to privlači njihovu
zabrinutu pažnju.
I nađem se licem u lice sa vojvodom od Čestera. Toliko smo
blizu da sam prinuđena da izvijem glavu kako bih mu videla
čitavo lice, ma koliko da znam da je ta zamisao užasna ali, i to je
frustrirajuće, on očigledno privlači moj pogled. Izraz lica mu je
napet. Ljutit. Imala sam tu nesreću da doživim tu ljutnju. Tada
nisam marila, pogotovo što je bila usmerena na mene, a ne
marim ni sada, kada je vojvodino loše raspoloženje izgleda
ponovo usmereno na mene. Ipak, moje telo reaguje predvidljivo,
te me ponovo podilaze trnci od vrha čizama do vrha mog
modernog šešira. Obuzima me toplota. Veoma mi je vruće.
Veoma.
Moje oči susreću njegove, a one ludački sevaju, zelene kao
nijedne druge, možda zato što smo na dnevnom svetlu, i vilica
kao da mu poigrava. Baš je ljut. Ne znam šta da kažem, jer oko
nas je publika, a i vojvoda je ostao bez reči. Usledi jasno
premeštanje stopala, i jedan po jedan, svi izlaze iz radnje,
zaobilazeći naširoko vojvodu, pa tako i mene. Besmisleno je. On
nikome ne predstavlja opasnost. Zapravo, jedino što je u
opasnosti u ovom trenutku, jeste moje srce. Na jedvite jade to
priznajem, pošto se naš poslednji susret okončao na tako užasan
način, ali ovde se borim da obuzdam strahopoštovanje koje
osećam pred njegovom impresivnom pojavom.
„Dođi, Elajza“, kaže majka, hvatajući me za lakat.
„Vratićemo se drugi put.“
Mrštim se i uspevam nekako da odvojim pogled od vojvode.
Majka ga gleda razrogačenih očiju. Da idemo? Spustim pogled i
vidim da ne drži šešir u rukama. „Došle smo da preuzmemo tvoj
novi šešir, je li tako?“
„Jeste.“
„Onda treba da preuzmemo tvoj novi šešir.“ Dižem glavu i ne
obraćam pažnju na vojvodu, što je izuzetno težak izazov kada
mi telo vapi za njegovom pažnjom. Privlačnost je tako
neprijatna. Ne u svakoj prilici, pretpostavljam. Pretpostavljam
da bi bilo normalno tako reagovati na blizinu nekog muškarca, u
uobičajenim situacijama, ako bi taj muškarac bio mogući
udvarač. Na moju nesreću, vojvoda to nije. Prokletstvo, on mora
da je jedini živi čovek sa vojvodstvom koji se smatra
neprikladnim. On nije ubica, zaboga. Mada, očigledno uživa da
izaziva uznemirenost u svima koje susreće a koji veruju da jeste
ubica. Jedini zločin za koji je Džoni Vinters kriv je taj što je
raspusnik. I to ne tamo neki raspusnik, već uobraženi raspusnik.
„Hajdemo, majko.“ Priđem pultu i osmehnem se zaplašenom
dostavljaču. „Kada budete spremni“, kažem, a on stupa u akciju,
nespretno pronalazi mamin šešir i predaje joj ga. Njegove oči,
međutim, ni na tren ne odlutaju sa vojvode koji stoji negde iza, a
kada se osvrnem preko ramena otkrivam, urnebesno, da se
vojvoda nije ni pomerio. Samo što je zaškiljio očima. U mene.
Huknem za sebe i ponovo usmerim pažnju na dostavljača dok
majka stoji pored mene kao statua, i ona ne skida pogled sa
vojvode. Kakvo je ovo ludilo? Šta ovi ljudi misle da će se
dogoditi? Ubistvo? Podmetanje požara? Preuzimam mamin šešir
uz smešak zahvalnosti, hvatam i majku i izvodim njenu utrnulu
priliku iz radnje. Vojvodine oči slede moje kretanje, usne su mu
stisnute u bezizražajnu crtu. „Dobar dan i vama“, kažem
mrgodno u prolazu.
Njegovo visoko, dobro oblikovano telo se okreće kako bi i
dalje škiljio u mene. Ima drskosti da se prema meni odnosi sa
takvim prezirom, iako me je upravo on izbacio u hladnoću i
mrak, i, da stvar bude još gora, pustio lejdi Der, drsku
pustolovku, u svoj dom. I šta su to oni radili? Uzdrhtim na tu
pomisao. Kladim se da tu nije bilo razgovora.
Ne pokazujem to, ali mahnito uvlačim vazduh kada izađemo
na ulicu, pitajući se kako sam izdržala onoliki pritisak u radnji.
„Mama, probudi se“, udišem, pogledavajući natrag ka radnji.
Vojvoda nepomično stoji i gleda me, a ja se jedva suzdržim da
ne napravim grimasu pre nego što nastavim da hodam.
Odjednom umirem od žeđi. Toliko, da sam u iskušenju da
odvučem majku u prvu krčmu i strusim bačvu piva da utolim
žeđ. Da budem poštena, izgleda da i njoj treba piće.
„Pa“, kaže majka, konačno oživevši. „Kako je samo
nevaspitan!“
Mrštim se. „Nije ni reč progovorio.“
„Nije ni morao.“ Zgrabi svoj novi šešir i krene, mašući lejdi
Tilsberi da joj skrene pažnju, zasigurno kako bi joj prenela
najnovije glasine, uz pokoji dodatak, naravno. Uzdahnem. Mogu
da vidim šta se sprema i, mada ne mislim najbolje o vojvodi u
ovom času, a verovatno – zasigurno – i nikada više, moram da
kažem da mi se nimalo ne sviđa ideja da se malopređašnja scena
iz radnje preuveličava kako bi prikazala vojvodu u još
mračnijem svetlu. Njegov svet je, čini se, dovoljno mračan i bez
pomoći prijateljskog sveta sa Trga Belmor i šire.
Nervira me ovo deplasirano osećanje odgovornosti. Šta me
briga ako se vojvodin ugled narušava više nego do sada? Na
kraju krajeva, moram da kažem da ni on nije mnogo oklevao da
naruši moj.
Žurim za majkom. „Oh!“, ciknem kada me neko zgrabi
otpozadi, i pre nego što mogu da trepnem ili vrisnem u nevolji,
saterana sam uza zid dok mi neki muškarac ne da da se
pomerim. „Šta to radite?“, uzdahnem, dok mi srce divlje lupa u
grudima. „Ovo je tako neprikladno. Kako se usuđujete da me
ovako maltretirate?“
„Ne dopada mi se tvoj izraz potpunog prezira, Elajza.“
Kakva drskost. „Onda nije trebalo da me tako tretirate“,
sikćem besno.
„Gde si, pobogu, bila čitave prošle nedelje? Strašno sam se
zabrinuo!“
Kolutam očima. Zabrinut je za moje zdravlje? Ne bi trebalo
da mi bude drago. „Gde sam bila nije vaša briga.“
„Očigledno nije a opet, što je prilično uznemirujuće, bio sam
zabrinut.“ Njegova ljutnja je opipljiva. Vrelina između naših tela
koja se dodiruju je žestoka. Srce mi opasno tutnji. „Mislio sam
možda...“ Reči mu odlutaju nekud, a pogled mu se ustremi ka
nebu.
„Šta ste mislili?“ Ali ne mora da odgovori, jer počinjem da
shvatam. „Mislili ste da su naši susreti otkriveni.“
„Upravo to“, diše, dok glavom, tom prelepom plavokosom
glavom, vrti u očaju, iako je do sada sigurno shvatio da je
pogrešio. „Došao sam ti u posetu i...“
„Šta?“, vrisnem, uspaničeno, a njegove usne se isprave u
ravnodušnu crtu.
„Elajza, mislim da si me dobro čula. Došao sam ti u posetu.“
Zaboga, Dalton sigurno nije znao šta da radi suočen sa
takvim posetiocem. A otac? Mora da je bio sasvim užasnut.
Nijedan podesan muškarac mi nije došao u posetu otkako
sam došla u London kao debitantkinja. Nije da su morali, pošto
se otac ljubazno postarao za tu stranu posla. Ali, i tek mi sada
pada na pamet, vesti o tome da mi se Frederik Lajmington
udvara nisu privukle, kao što bi se očekivalo, a često se i
događa, horde gospode koji bi me smatrali vrednom udvaranja.
Zašto je to tako? Ni jedan jedini muškarac? Znam da nisam
prava dama, ni statusom ni titulom, ali sam barem blagoslovena
dobrom strukturom kostiju, zahvaljujući mojoj majci. Moje lične
osobine, crte koje sam nasledila od oca, međutim, nisu toliki
blagoslov. Štaviše, i to je koska razdora, te osobine su
prihvatljive kod mog oca ali ne i kod mene. Zato što je
muškarac. „A kada ste došli da me posetite, šta ste rekli?“
„Pitao sam da li si kod kuće. Tvoj batler je delovao
isprepadano i pozvao je tvog oca, koji me je, kao što sam
očekivao a i pretpostavljao, propitivao.“
„Pitao je da li smo se upoznali?“
„Tako je.“
Zaboga. Ako je moj otac zaista bolestan, ovo bi sve
objasnilo. A da li moja majka zna za ovu vojvodinu posetu?
„I...“
„Naravno, rekao sam da nismo, ali bih voleo da se
upoznamo.“
Smejem se sebi u bradu. Vojvoda se može smatrati veoma,
veoma hrabrim čovekom. Ili prosto ne mari. Zaključujem da je
ovo drugo, jer moj otac nije čovek koga se treba plašiti. Uvek
mu je bilo teško da se naljuti, zbog čega se teže prihvata njegovo
mračno raspoloženje i brecanje u poslednje vreme.
Naravno, nisam iznenađena zidom od cigle na koji je vojvoda
naišao, ali sam prilično iznenađena što je preduzeo tako
drastičan korak. Zato što je bio zabrinut za mene? Ne želim da
kažem Njegovoj milosti da sam se zapravo osećala kao da sam
na samrti. Ispustio bi me, sigurna sam, kao užareni ugarak a
neka mi je Bog u pomoći, ipak mi se dopada ova bliskost mnogo
više nego što bi trebalo. Ne smem. Ne smem! „Nisam htela da
vas vidim“, odbrusim, migoljeći se.
 On udahne. „Ne migolji se tako, Elajza. Ne mogu da obećam
da ću se obuzdati.“
Istog trena se umirim, uznemirena tvrdoćom nečeg što mi
pritiska donji stomak. Uznemirujuće je, ako ni zbog čega drugog
a onda zbog toga što je ova haljina postavljena, tako da je
vojvoda očigledno dobro obdaren.
O nebesa.
Nastaje pauza, spušta pogled. A zatim pogleda u moj šešir.
„Šta je ovo?“, pita me, gledajući ga s neodobravanjem.
Zakolutam očima. „Nisam ga ja birala.“
„Zašto ga onda nosiš?“, pita me. „Moja prkosna, svojeglava
damo.“
„Da sam prkosna, opirala bih se i vrištala u pomoć.“
Obrve mu polete uvis. „Dopada mi se ta ideja o fizičkom
sukobu.“
„Možda bi trebalo da sačekate da vam lejdi Der pokuca na
vrata.“
On razrogači oči a ja moje skupim. „Ne zanima me ta žena.“
„Zašto ste je onda pustili u kuću iste večeri kada ste mene
isterali?“
„Špijunirala si me? Ponovo?“, pita. Kriva sam. „Da si
sačekala koji minut, videla bi Herkula kako ispraća lejdi Der
napolje.“
O? Pa, ta je misao prijatna.
Tada približi svoje lice toliko blizu, da se na trenutak
isprepadam da će me poljubiti. Ne sme!
„Moja majka“, šapnem.
„Previše je zauzeta izmišljanjem najnovije priče o mojim
gresima.“ Vreo dah mi kupa lice. „Očekujem da ću do jutra
mahati pištoljem na dostavljača.“
Ne mogu da sakrijem da mi je zabavno. „Počinjem da mislim
da uživate u tome što ste glavni trač na trgu.“
„Mnogo više uživam u tvom društvu.“
„Pa“, kažem uz smeh. „Niste odabrali pravi način da
zadobijete bilo čije poverenje u tom pogledu. Jasno nam je da bi
moj otac pre umro nego što bi mi dozvolio da se prošetam sa
vama.“
„Šteta.“
„Jeste“, mrmljam, pogled mi pada na njegove usne. Misli su
mu stvarno grešne. „Učinili smo mnogo više od obične šetnje
bez pratnje.“ Bila sam sama sa ovim čovekom. U brojnim
prilikama. Ako bi neko otkrio moje prestupe, bila bih zauvek
uništena. Nije da mi je stalo do odobravanja otmenog društva.
Jednostavno brinem za dobrobit mog oca. A vojvoda? Pa,
nastaviće sa svojim poslom zastrašivanja i uznemiravanja.
Njegov ugled nije od velike važnosti, pošto je već uništen.
„Jesmo“, slaže se, lice mu je oličenje kontemplacije.
„Ali kao što sam vam u brojnim prilikama rekla, Vaša
milosti“, šapućem. „Obećana sam drugom.“
„Da, mislim da je tvoj otac pomenuo tog tupana.“
Zagrizem usnu zubima.
„Elajza, ne čini to.“
„Zašto?“ Šta to govorim? Ne smem da ohrabrujem ovo
ludilo. Ne može biti prijatnog završetka.
„Samo...“ Namršti se, odvoji se od mene i prođe šakom kroz
kosu. „Ovo je sve tako nesrećno.“
„Šta to?“ Udišem, pokušavajući bezuspešno da se priberem.
„Veoma uživam u tvom društvu.“
„A to je iznenađenje?“
„Zaista jeste.“
Mislim da ono što vojvoda pokušava da kaže ali i da ne
izgovori da me ne uvredi – Bože, nije sasvim lišen razuma ili
osećanja – jeste da je dozvolio samo fizičku intimnost. Nije
očekivao da ću mu se zaista dopasti. „Znači stvarno vam se
sviđam?“
Uputi mi nestašni osmeh koji bi me mogao rastopiti. „Elajza,
imaš dobro srce.“
Frknem. „Mislim da ga i vi imate, ispod sveg tog
mračnjaštva.“
„Psssst“, ućutkuje me razigrano a ja zakolutam očima.
„Zašto ste toliko odlučni da sve naterate da vas zamrze?
Zamislite da ste... voljeni.“
Radoznalo naginje glavu. „Da“, razmišlja načas. „Samo
zamisli.“
Osvrćem se prema glavnom šetalištu. „Zaista moram da
idem. Uverena sam da će majka uskoro okončati priču o bliskom
susretu sa smrću kod modistkinje.“
„Moram da te vidim ponovo.“ Ton mu je zahtevan a ne
molećiv. „Večeras. Vodićemo... prijatan razgovor i piti vino iz
Italije.“
Italija? Da li je bio u Italiji? „A kako predlažete da to
izvedem?“
Namrgođeno posegne za kravatom. „Elajza, ne igraj se sa
mnom.“ Okrene se i odšeta. „Nađi način, ali neka mi je Bog u
pomoći ako otkrijem da si ponovo silazila niz oluk...“
„A šta biste vi uradili, Vaša milosti?“
Osvrće se, uzdignute obrve, izazivajući me. „Samo probaj.“
Hukćem sebi u bradu. Majka je u pravu. On je tako
nepristojan. I smrtonosno zgodan. I potpuno neodoljiv.
Prokletstvo, silno sam se zaljubila u njega! „Ne, Elajza“,
šapućem samoj sebi, dok me obuzima užasno osećanje da se
gušim. Od svih mogućih muškaraca, meni se dopada
najneprikladniji od neprikladnih. Ovo je katastrofa. Za
sopstveno dobro, treba da okončam ovo... ovo... ovo... kako god
da ga nazovemo.
Čekam malo da se priberem pre nego što se vratim na glavno
šetalište, gde majka, na sreću, još uvek drži pažnju zanesene
lejdi Tilsberi svojom lovačkom pričom. Mogu samo da zamislim
meru njenog uveličavanja, jer me dugo nije bilo. Shvatam da
zubima grizem usnu, da su mi ramena povijena, i osvrćem se
krišom iza sebe da vidim kako vojvoda prelazi šetalište, dugim i
odmerenim korakom. Kreće se sa takvom gracioznošću za
čoveka njegovog stasa, i dok gledam u ljude oko njega, vidim da
se oči žena na svakom koraku okreću i prate njegovu putanju.
Pogledi su im čežnjivi. Kolena im nesumnjivo klecaju pod
haljinama. Očekujem da je svaka od njih neprihvatljivo
radoznala u vezi ovog raspusnog vojvode. Želja i strah. Kakva
divno moćna mešavina. Mogu da svedočim o tome. Osim što je
moj strah rezervisan za nešto potpuno drugačije od svake druge
osobe koja se plaši Džonija Vintersa.
On je osvojio moje srce i ja sam, užasnuta, shvatila da ga
nikada neću dobiti natrag.
 Poglavlje 10

V ečera je, kao i obično, prilično opuštena. Frenka još uvek

nema, iako naizgled niko ne želi to da prizna, i pored
mojih neizrečenih pretpostavki o tome gde se moj brat nalazi.
Očajnički želim da pitam oca, koji izgleda kao da je u punoj
snazi – ako mogu da primetim – o nedavnoj vojvodinoj poseti. A
i moju majku. Da li je nesvesna ili je naučila ponešto od svih
zaštitničkih, nemilosrdnih mama iz otmenog društva koje će se
polomiti da obezbede prikladne buduće udvarače. Teško je to
znati zasigurno, ali ne smem da zaboravim da će svaki pomen
vojvode pokrenuti pitanja na koja ne želim da odgovorim i
privući neželjenu pažnju, zato što, neka mi je nebo u pomoći,
prosto moram ponovo da ga vidim. Moram. Mislim da bih
mogla da umrem ako to ne uradim. Preterujem, znam, ali ipak.
Veoma sam zaljubljena.
Rečeno mi je da je večeras vikont Milingdejl domaćin malo
mirnije večernje zabave, sa samo nekoliko odabranih gostiju. Na
majčino oduševljenje, ona i otac su među njima.
„Kako drugačije“, smeje se otac, poslužujući se krompirima.
„Na kraju krajeva, od osamdeset banaka u Londonu, njegovu
sam odabrao da se brine o mom bogatstvu. Pored toga, reklamira
svoju banku u mojim novinama, i to uz veliki popust, što mu
donosi još posla.“
„Kao što znamo, novac nema istu težinu kao titula, a Trg
Belmor je prepun titula.“ Majka posegne za Klarinom kosom i
skloni joj pramen sa čela, potez koji izgleda da nervira moju
sestru. Mršti se i povija ramena, uspešno se oslobađajući
majčinog dodira. „Kao što je gospođa Felou upriličila načinivši
oštar rez“, nastavlja, nesvesna ili možda ignorišući Klarinu
ćudljivost. Šta joj je, pitam se. „Ponaša se kao da i sama ima
titulu.“
Otac se blagonaklono osmehne majci, ćutke zabavljen njenim
takmičarskim duhom, dok na tanjir stavlja još krompira. „Porter
i njegova žena će nam se pridružiti večeras.“
Majka pravi grimasu, zato što je njoj, kao i meni, glavni
urednik očevih novina nepodnošljiv. „Nadam se da Marion neće
imati modricu ispod oka zbog koje ponovo moramo da se
pretvaramo da je nema.“
„Bio je to nesrećan slučaj“, kaže otac, upozoravajuće dižući
obrve. „Nema razloga da sumnjamo u Porterovo objašnjenje
Marioninog nesrećnog slučaja.“
Majka hukne. Slažem se sa njom, iako, teško mi je da to
priznam, obuzdavam svoju sumnju. „Sutra će mi trebati kočija.“
„A gde bi to moja fina žena mogla da putuje?“
„Devojke i ja izlazimo.“
„Stvarno?“, pitam.
„Stvarno?“, kaže Klara, progovorivši po prvi put otkako smo
seli za sto. „Ne želim da budem napolju čitav dan.“
Ne obraćajući pažnju na nju, majka pijucka vino i osmehuje
se. „Jedan kratak izlet će nam dobro doći. Malo druženje majke
sa ćerkama. Da. Divno.“
Gledam je s podozrenjem. „A gde idemo?“
„U pozorište i u onu divnu novu čajdžinicu u Ridžent stritu.
Lejdi Tils... kažu da je predivna.“
Još uvek se nada da će osvojiti barem jednu od pokroviteljica
Olmeksa. „Gde je Frenk?“, pitam kako odsustvo mog brata
postaje sve očiglednije. Tek treba da otkrijem kako se oseća
povodom najnovijih vesti u vezi sa starim vikontom
Milingdejlom i mladom gospođicom Felou.
„I za nas je svakodnevna tajna gde se nalazi tvoj brat“,
odgovara otac, zabrinuto zamišljen. „A prodaja pada svakim
danom koji prođe.“
„O, dragi moj, imam priču!“, cvrkuće majka a ja zaječim sebi
u bradu. Idemo. „O onom užasnom vojvodi koji je danas kod
modistkinje napravio haos dok smo Elajza i ja bile tamo da
preuzmemo moj šešir.“
„Haos, kažeš?“
„Strašan haos“, potvrđuje, klimajući glavom.
Džoni je možda u pravu. Očekujem da će imati pištolj kad
ova priča dospe u novine. Za ime Boga. Jedva da je i priča.
„Mogu ja da je napišem“, kažem, netremice gledajući u tatu.
„Ne dolazi u obzir“, potvrđuje, razbesnevši me. „Frenk mora
da je napiše.“
„Ja ću je napisati“, ubacuje se Klara, sa krompirima u ustima.
Ne obraćam pažnju na nju. Ona ne želi ništa da piše. „Sve je
to dobro i fino, tata, ali niko ne zna gde se Frenk nalazi“, kažem,
preletajući pogledom s oca na majku, gledajući ih kako se
vrpolje i deluju prilično zabrinuto. Šta sam to propustila dok
sam bila zakovana za bolesničku postelju? „Hoće li mi neko reći
gde je Frenk i šta se, zaboga, dešava?“
„Odao se piću“, kaže mama, previše mašući rukom za moj
ukus. „A zadnjica mu se zaglavila u stolici u klubu za gospodu u
Mejferu.“
Otac se teško zavali u stolicu, trljajući čelo i glasno izdišući.
„Čime sam to zaslužio da imam tako neposlušnu decu?“
Postoji odgovor na to pitanje, valjan odgovor, a ipak nisam
rada da na očeva ramena polažem još tereta, jer izgleda kao da
će se srušiti pod tolikim pritiskom. Dakle, Frenk je zastranio?
Ajme meni. Gore je nego što sam mislila. Mora da mu se Lizi
Felou zaista dopadala. Ubacim šargarepu u usta i zamišljeno
žvaćem. Jadan čovek. Pretpostavljam da je Lizi Felou
oduševljena što će se venčati sa starim, zanemoćalim vikontom
kao ja sa Frederikom Lajmingtonom. Premda, moram da kažem,
i to sa velikim olakšanjem, moj nepodesni udvarač barem može
da hoda bez štapa i vidi bez pomoći lupe.
Usmeravam pažnju na Klaru, koja ne izgleda ništa manje
očajno. Rasejana je, mrljavi hranu. Izgleda da nisam jedini
izdanak Melrouzovih koji je u rasulu.

U trenutku kada mama i tata odlaze na večernju zabavu kod

gospodina Milingdejla a Klara se povlači u salon da se posveti
vezu, ja se dam u bekstvo. Lice mi je sakriveno pod plaštom,
žurim kroz mrak do Mejfera. Doduše, vojvoda je zahtevao da ga
posetim, i pomalo sam – neverovatno – razočarana što ne mogu,
ali ima hitnijih stvari koje treba razrešiti.
Trudim se da se držim senki, ramena su mi zaštitnički
povijena, dok žurno jurim ulicama. Kada stignem u Ridžent strit,
po prvi put otkako sam napustila kuću dišem s lakoćom. Gledam
u zlatnu tablu na zidu kraj vrata najpoznatijeg kluba za gospodu
u Mejferu. Verovatno i u Londonu. Gospodin je ključna reč u
ovoj užasno žalosnoj prilici. Zaodenuta sam, naravno, čak i
prerušena, ali nisam toliko glupa da poverujem da ću moći da
stupim u ovu ustanovu i prevarim sve koji me vide da ovde
pripadam. Stoga, nakon što sam porazmislila o svim
mogućnostima, što ne traje dugo, odlučujem da budem hrabra
koliko prilika dozvoljava. Spuštam kapuljaču, ispravim ramena,
i posegnem za zvoncetom, misleći, zaista, da se ovo ne razlikuje
od svih onih prilika kada sam odlazila u pab i izvlačila svog
pijanog brata pre nego što bi mu se „posrećilo“ da ga majka
nađe, jer bi ga ona, bez pardona, izvukla napolje za uvo.
 Ciknem kada me neko zgrabi i odvuče sa stepeništa. Neko me
odvlači od Gledstounsa i nežno postavlja na noge a zatim se
susretnem sa žestokim zelenim očima i iskrivljenim licem.
„Elajza, bolje da imaš prokleto dobar razlog da noću lutaš
ulicama“, brecne se on, mašući prstom uperenim u mene.
„Zapravo, ne. Nijedan razlog ne bi bio dovoljno dobar. Šta to,
dođavola, izvodiš?“, sikće, i počinje da korača gore-dole ispred
mene, tlo podrhtava od bata njegovih čizama. Ključa. Očigledno
je besan. Ne mogu reći da ga krivim. Shvatam razmere moje
nesmotrenosti. Ali... „U pitanju je moj brat“, počinjem da
objašnjavam, nadajući se da ću ga smiriti pre nego što
eksplodira, mada mi se čini malo verovatnim što duže stojim
ovde. Bukvalno je pomodreo od gneva.
„Šta sa njim?“, urla, gledajući me s iščekivanjem.
„Brinem se za njegovo zdravlje.“ Odmahujem glavom za
sebe. „Danima ga nisam videla.“ Izostaviću razlog za to. „Bojim
se da je na putu samouništenja, i želim da ga zaustavim.“
„On je odrastao čovek.“
„Pa ipak...“ Pokupim rub svog ogrtača. „Brinem se za njega
pa ako biste me izvinili, Vaša milosti.“
Ne pomerim se s mesta jer mi vojvoda preprečava put do
vrata svojim impozantnim telom i ćudljivim raspoloženjem čime
me izaziva da mu se usprotivim. Usprotivim mu se. Zna da se
usuđujem. „Elajza, nije unutra.“
„Kako?“ Gledam iza njega u ploču, pokazujući. „Gledstouns.
Mama je rekla da je ovde u Gledstounsu.“
Džoni pokazuje preko puta ulice. „Tvoja mama nije u pravu.
Zapravo je kod Kentstounsa.“
„Kentstounsa?“, pitam. „Nikada nisam čula za to mesto.“
„Mnogi nisu“, mrmlja zauzvrat.
„Je li to nešto ekskluzivno?“
 „Tako nekako.“
„Onda ću ga izbaviti odatle.“ Pređem ulicu i priđem zgradi.
„Nećeš ući u tu ustanovu.“
„Ko to kaže?“ Prkosim mu odlučno, koračajući do sasvim
neuglednih vrata.
„Ja!“, drekne i u naletu me podigne, udaljavajući se od
Kentstounsa krupnim korakom. Još jednom poskakujem gore-
dole na njegovom ramenu. „I, kad smo kod toga, svaka druga
osoba u ovoj zemlji.“
„To je samo klub za gospodu, Vaša milosti“, uzdahnem, ne
migoljeći se niti se odupirući, već prihvatajući svoj položaj na
njegovom ramenu koji mi se, moram da priznam, veoma
dopada. „Ući ću i izaći začas posla. Ne verujem da sve to
opravdava ovako snažnu reakciju.“
Zareži. Onako praiskonski i, iskreno, pomalo zazirem, dok
me ponovo spušta na noge. „Ja ću ga izvući.“
„Ne možete!“, bunim se, povlačeći ogrtač na mesto. Frenk će
se sigurno zapitati kakve veze vojvoda imao sa njim i zasigurno
odbio njegov zahtev da izađe. Jedina mogućnost bi bila da
Džoni obavesti mog brata da sam ispred kluba, a to će voditi do
brojnih pitanja na koja radije ne bih odgovorila. Verovatno će
izazvati i podozrenje. Ne želim da bilo ko bude podozriv u vezi
mog poznanstva s vojvodom. Ako vojvoda insistira da sa mnom
održava razgovor, onda moramo da budemo praktični. Frenk će
se ozbiljno naljutiti kada sazna da sam ovde. Još i više ako sazna
s kim sam, i to bez pratioca. Ova poslednja misao me tera da
zastanem. „Vaša milosti, pratili ste me?“
„Naravno da sam te pratio. Ne mogu da te pustim da se sama
zaputiš u noć, zar ne?“ Zakoluta očima. Često to radi, što je
jasan znak koliko ga nerviram. Pa, i on mene prilično nervira.
„Sposobna sam da sama izvedeni brata...“, ne uspevam da
dovršim jer se jedna vrata širom otvore dalje niz uličicu i neka
žena se pojavi obučena kao... „O Bože moj“, uzdišem, a vojvoda
staje ispred mene, zaklanjajući me, pretpostavljam. Žena je
polugola! I to ne igrom slučaja! Izvijam glavu preko vojvodinog
krupnog tela. Radoznalost će me dotući. On diže ruku,
upozoravajući me da ostanem iza njega.
„O“, kaže žena, veselim glasom. „Ne morate da posežete za
prljavom uličicom sa prtljagom, Vaša milosti.“
Razjapim usta i istupim iza vojvodinih leđa, spremna da se
pobunim zbog njene drskosti. I ponovo sam zatečena tu gde
jesam jer se Džoni okreće i rukom mi poklopi usta da me
ućutka. „Elajza, moraš da ćutiš“, šapuće, naginje glavu na njemu
svojstven način koji mi je sve bliskiji. Tim gestom nateruje
loknu tamnoplave kose na čelo a moja ruka, prokleta da je moja
izdajnička ruka, trza se zbog potrebe da je smakne s čela.
Postajem previše vezana za njegov dodir, za uzajamni kontakt.
Njegov preklinjući pogled me ponovo gura u pokornost, i ja
klimnem koliko mogu dok nežno sklanja ruku sa mojih usta, ne
skidajući oči sa mene, dugih osam sekundi. Znam koliko je
vremena prošlo jer brojim. „Pozabaviću se ovim.“ Napokon me
oslobađa svojih gorućih očiju i suočava se sa polugolom ženom,
koja ga, očigledno, poznaje.
Vaša milosti.
Bio je ovde ranije? O, Bože. Možda je to naivno, ali
pretpostavljala sam da je ova ustanova prefinjeni klub za
gospodu, gde se pije, ćaska, priča o poslu i puši. Ova žena, koja
je izgleda negde zagubila svoju odeću, sugeriše suprotno.
Frenk.
O, u kakvu se to nevolju uvalio? Nepodnošljivo mi je.
Pridignem ogrtač i žurno prođem pored vojvode i te žene,
provukavši se kroz vrata koja su, gle zgode, još uvek odškrinuta.
 „Elajza!“
Susrećem se sa još polugolih žena, koje se besramno razmeću
svojim grudima, dok su im lica pod teškom šminkom. Sve do
jedne se okreću i gledaju u mene. Osećam se previše obučenom
ali sada postoje preče stvari od moje očigledne pristojnosti.
Čuvši gromoglasni bat vojvodinih čizama, žurim dalje, sledeći
svoj nos i miris duvana. Ulazim u veliku, raskošnu sobu koja je
mračna, oblaci dima ometaju me da vidim dalje, ali još uvek
mogu da vidim žene razvučene preko tela mnogih muškaraca,
koje se sa njima miluju na ovaj ili onaj način. Brzo podižem
vilicu sa poda.
„Zaboga, Elajza“, viče Džoni, hvatajući me za zapešće. „Ovo
nije mesto koje jedna dama treba da posećuje.“
„Očigledno“, promrmljam, oslobađajući se iz njegovog
stiska. „Ali sada sam ovde, tako da mogu da obavim ono zbog
čega sam došla.“ Produžim dalje, osmatrajući brojne dobro
obučene muškarce, uvažene muškarce, sve dok ne ugledam svog
brata. Skljokan u stolici sa bocom džina, sa nekom ženom
ispruženom u njegovom krilu, čije su pozamašne grudi opasno
blizu njegovom licu. Jedva da je pri svesti.
„Frenk“, izlanem, uznemirena što ga vidim tako nepristojno
zapletenog.
On trepće, boreći se da ustane, žurno odgurujući ženu iz krila.
„Elajza?“ Ustaje naglo, ali na klimavim nogama. „Šta k-kog đ-
đ-đavola...“, zapliće jezikom, „radiš o-o-ovde?“
„Ovde sam da te spasim od ovog... ovog...“ Kako to da
nazovem? Osvrnem se oko sebe, „...iskušenja!“
Iza mene se oglasi grub smeh, okrenem se i vidim da je
vojvodi veoma zabavno. Uskoro ću mu obrisati taj osmeh sa
lica. „Pre nego što bude isuviše kasno za spasenje“, dodam,
dovoljno glasno da me vojvoda čuje. Kao što sam i očekivala,
osmeh nestaje zamenjen ratobornim režanjem. Huknem sebi u
bradu. „Biću dovoljno ljubazna da te sačekam ispred kako bi
mogao na miru da se upristojiš“, kažem Frenku koji izgleda
prilično zaprepašćeno. Da se upristoji? Na miru? „Nadam se da
me nećeš ostaviti predugo samu i na milost noćnom Londonu.“ I
uz te reči, okrenem se i odem, osećajući poglede brojnih
muškaraca kako me slede do glavnog ulaza u klub.
Nije da dišem lakše kada se nađem izvan zagušljive,
skandalozne palate zadovoljstva. Klub za gospodu? Kakva
besmislica! Gledam levo i desno. Ovo nije mesto za jednu damu,
ne u ovom času, niti bilo kada. Osim, naravno, što i sama
ustanova iza mene potvrđuje, ako ste žena određene vrste.
Drznica, naime.
„Ženo, jesi li poludela?“
Osvrnem se preko ramena. Vojvoda ispunjava vrata. Ne čini
se da je preterano zadovoljan čitavom ovom situacijom. Frknem.
Nije mi promaklo da ga je žena u uličici prepoznala. „Volela bih
da odete.“
„Ja bih voleo da te strpam u kavez ali, nažalost, nisam
nerazuman čovek.“
„Ha!“ Magarac jedan! „Gde je, dođavola, moj brat?“
„Verovatno zakopčava pantalone.“ Zaobiđe moje drhtavo telo
i sučeljava se sa mnom. „Pretpostavljam da će potrajati.
Zahvaljujući džinu, njegova koordinacija je užasna.“
„Zašto vas je ova čitava situacija toliko razljutila?“, pitam.
„Zahtevam odgovor!“
„Elajza, zato što, i teško mi je da ovo priznam...“, prilazi mi,
lice mu je veoma blizu mom, i ja udišem njegov dah. Drhtavo,
„...izgleda da sam razvio pomalo nerazumnu i pogrešno
usmerenu brigu za tvoje blagostanje.“
O? „Onda je zaboravite“, sikćem. „I odlazite!“
 Pokazuje šta misli o tome tako što frkne. „U životu nisam
sreo takvu...“
Vrata kluba se širom otvaraju i na njima se pojavi Frenk,
klateći se na vrhu stepeništa. Oči mu poskakuju sa vojvode na
mene, njegovom pijanom umu nesumnjivo treba mnogo više
vremena da ga prosvetli o tome sa kim i sa čim se suočava.
„Elajza?“, kaže, zatvarajući jedno oko, kao da pokušava da se
fokusira na mene.
„Da, da.“ Penjem se stepenicama i rukom ga obgrlim oko
pasa. „Već smo ustanovili da sam to ja.“
„Ne možeš da budeš ovde!“
„Kao ni ti“, odgovaram, osećajući kako se svom težinom
oslanja na mene. O, neće moći ovako. Nikada neću zadržati
snagu da mu budem oslonac čitavim putem do Trga Belmor.
„Mnogo bi mi značilo da pokušaš da hodaš bez moje pomoći.“
„Elaj... za!“, nerazgovetno govori dok se odguruje od mene.
„Ja sam, sam, s-am... sa... vr.. .šen.. .šeno trezan.“
Džoni veselo šmrkne, a da situacija nije ovako katastrofalna,
mogla bih da zastanem i divim se prizoru večno ćudljivog
vojvode koji se silno zabavlja. Magarac. „Ne slažem se“,
promrmljam, pazeći na najmanji nagoveštaj da bi Frenk mogao
da tresne licem o tlo. Verujem da je moje prethodno pitanje, ono
koje sam postavila samoj sebi, dobilo odgovor. Ovako je Frenk
primio vest o predstojećoj veridbi Lizi Felou sa vikontom
Milingdejlom. Na sledeći način: napije se kao letva i pretvara se
da se ništa nije dogodilo. Nevolja je što Frenk ne može zauvek
da ostane potpuno omamljen, ma koliko da mu se to dopada u
ovom času. Nisam u stanju da razmislim šta osećam prema
onome kako se on oseća. Lizi Felou nije lejdi Der, i to mi je
jedino važno.
„Kao što vidim“, oglasi se vojvoda, „nećete daleko stići bez
pomoći.“
U pravu je, naravno. „Hoćete mi pomoći?“, pitam ga.
„Bilo bi mi zadovoljstvo.“
„Trenutak.“ Frenk diže bludeće upereni prst i usmeri ga na
vojvodino lice. „Ti si Džoni Vinters.“
„Njegova milost“, naglasim mom pijanom bratu.
Frenk frkne a ja se stresem. „Ne oslov... ljavam ubice s po...
po... štovanjem.“
„Možda bi trebalo“, uzvrati vojvoda, stisnutih usana, i preteći
istupi ka mom bratu. „Ili bi ovaj ubica mogao i tebi stati na put.“
„Dosta!“, viknem, stavljajući se između njih pre nego što
polete pesnice ili još gore, zakažu dueli u zoru. „Niko nikog
neće ubiti.“
„Ne računaj na to, Elajza“, sikće vojvoda, izgledajući prilično
ubistveno.
„Ček’.“ Frenk usmerava upereni prst ka nebesima kao da se
upravo u ovom času prosvetljenje probilo kroz alkoholnu
izmaglicu. Skupim se. „Poznajete jedno drugo?“
„Ne“, kažem uz smeh.
„Zapravo, da“, ispali vojvoda samozadovoljno.
Uputim mu preteći pogled za koji se bojim da ga neće ni
najmanje ugroziti. Srećom, on se povlači, iako zabrinjavajuće
jasno vidim da to čini izuzetno nevoljno. „Video sam gospođicu
Melrouz na ulici. Prepoznao sam je sa Trga Belmor i, kao i svaki
gospodin, upitao je da li je dobro.“
Dobro. Ovo je dobro.
„O“, namršti se Frenk i počinje da se češe po glavi.
„Pretpostavljam da bi trebalo da sam gotov za večeras.“
„Mislim da je to najbolja ideja koju si imao u poslednje
vreme“, cvrkućem, oduševljena Frenkovom objavom. „Imam za
tebe priču koju treba da napišeš o osramoćenom vojvodi koji je
izazvao haos kod modistkinje.“ Osmehujem se Džoniju koji
koluta očima.
Uzdahnem. „Hajde da te odvedemo kući“, kažem Frenku.
„Jesam li jahao dovde?“
„Nisi mogao da dojašeš ovamo.“
„Baš čudno“, upliće jezikom, lutajući očima gore i dole niz
ulicu, zbunjen. „Uveren sam da jesam.“
„Možda se vaš brat zbunio“, kaže vojvoda istupajući napred i
s neodobravanjem gledajući u Frenka, „oko toga ko je šta
jahao.“ Diže obrvu.
„Vaša milosti, baš ste nemilostivi“, mrmljam, ne toliko
šokirana koliko bi trebalo da budem. Nesumnjivo sam bila
previše izložena stvarima koje bi moje nevine oči i uši mogle da
podnesu.
„Reci mi nešto što ne znam, Elajza.“
„Mislim da sam malo pripit“, kikoće se Frenk, teturajući se
ka meni.
„Frenk!“, vrisnem. Zgnječiće me o zid od cigle!
„Daj mi snage.“ Vojvoda zareži i uhvati Frenka, umirujući
ga, i spašavajući mene od neumitne sudbine. „Očigledno ne ume
da se nosi s pićem.“
„Bojim se da je u žalosti“, kažem.
„Neko je umro?“
„Ne, nije.“ Sažaljivo gledam u svog brata, dok vojvoda
ljubazno pridržava njegovo klonulo telo. „Koliko razumem,
Frenk je možda razvio izvesnu privrženost prema određenoj
dami koja se sada udaje za... kako da to kažem?“
„Jednostavno.“
„Nekog iz praistorije.“
„O.“
„Baš tako.“ Odmahujem glavom. „Nadam se da ovo ne znači
da će se ponovo vratiti neprikladnom ljubavisanju.“
„Neprikladnom?“, ponavlja vojvoda, terajući me da se
mrštim za sebe.
„Možda je znate.“ Nabacim kapuljaču i pređem na drugu
Frenkovu stranu da pomognem, mada nisam od velike koristi.
„Lejdi Der“, promrmljam, približavajući se bratu, uzalud
pokušavajući da podržim njegovo sve labavije telo.
„Mama?“, mrmlja Frenk. „Mama, ispričaj mi priču za laku
noć.“
Osmehujem se nežno. „Ooo, on sanja.“
„On je bez nogu, Elajza.“ Vojvoda hukće i duva, trzajući
Frenka kako bi ga lakše podupreo. „Drži se senke i spusti lice.“
Nevidljivi. Frenku ne moram da prepričavam plan. Brada mu
je položena na nemarno svezanu kravatu, lice naginje ka
stopalima dok mrmlja i ječi.
Kada stignemo do ivice Trga Belmor, prilično sam zadihana,
iako, moram da priznam, jedva da sam bila od pomoći u
prenošenju mog pijanog brata. Zapravo, mislim da me vojvoda
više vidi kao smetnju sudeći po njegovim neprestanim dugim i
glasnim udasima. Strpljenje. Traži strpljenje.
„Možete ga ostaviti na stepenicama“, kažem. „Reći ću
Daltonu da ga odvede do nje...“
Začuje se kratki kikot.
„Šta je to bilo?“, šapne vojvoda, zastajući, sa Frenkom koji
mu se praktično obesio spreda.
„Ne znam.“ Otpustim beskorisnu ruku i okrenem se ka
vrtovima, ponovo začuvši taj zvuk koji me vuče ka kapiji.
„Elajza“, zašišti iza mene. „Elajza, smesta se vrati ovamo.“
Mrštim se dok ulazim u vrt. „Klara?“, dozivam je.
Začuje se iznenađeni uzdah i odjek nečijih brzih koraka.
Spazim senku osobe koja juri preko kaldrme i moju malu sestru,
kako veoma stidljivo istupa iza velikog grma lovora. „Jesi li
poludela?“, prasnem, uzimajući je za ruku i vodeći je ka kući.
„Šta se to, dođavola, dešava sada?“, pita vojvoda, dok nas
prati očima. „Je li to tvoja sestra?“
„Da, jesam!“, glasno se oglasi Klara, silno uvređena. Istrgne
mi se iz stiska i položi dlanove na bokove, usmeravajući svoje
živo zanimanje na vojvodu. Pogleda Frenka. „Verujem da bih ja
trebalo da pitam šta se to, zaboga, dešava?“
„Spašavala sam Frenka od neumitne sudbine gore i od smrti“,
izjavljujem. „A šta si ti radila? Sa guvernantom si sitno vezla.“
Klara frkne, čini mi se da ne mogu da je krivim. Nijedna od
nas dve ne voli vez. „Šta on traži ovde?“
Prirodno, sledim njen trag. „Bila si sa konjušarem“, ispalim
optužbu.
„On barem nije ubica.“
„Klara!“
„Za ime Boga“, promrmlja vojvoda, noseći Frenka ka
stepenicama i spuštajući ga pomalo nepažljivo. Pritrčim da mu
pomognem, a Frenk zaječi dok mu se telo razvlači po stepeništu.
„Laku noć“, odbrusi Klara, prekoračivši Frenkovo telo i
nestaje u kući. Vojvoda me uzima za ruku, a ja se štrecnem,
gledajući u njega. Neki čudan izraz mu pređe preko lica. Izgleda
kao žaljenje. Kao tuga. Pogled mu je zalepljen za moje usne, a ja
držim dah dok se njegovo lice približava mome. Moj Bože. Moj
Bože, moj Bože, moj Bože. Je li to to? Napokon? Da li da ga
zaustavim? Ne mogu da ga zaustavim, jer čeznem za njegovim
usnama na mojim. Da progutam sopstvene reči. Slepa za sve
osim za zadovoljstvo koje može da mi pruži. Sklapam oči i
čekam. I čekam. Ne mogu da izdržim da ne dišem. Iščekivanje
me ubija. Njegov miris zaposeda moja čula. Srce mi divlje lupa.
Ali nekoliko sekundi potom, njegove usne još uvek nisu na
mojima, a on mi pušta ruku. Odsustvo njegove topline osećam
kao oštar gubitak.
Otvaram oči i vidim da se odmakao, mračnog čela, tvrdog
pogleda.
„Hvala vam na pomoći“, kažem tiho, mrzeći žaljenje i bol
koji vidim u njegovom pogledu.
Ne blagosilja me odgovorom, skreće pažnju na Frenka na
stepeništu. „Vaš otac mora da je uradio nešto strašno gadno u
prethodnom životu“, primeti tiho.
Njegova izjava me tera da zastanem i razmislim, glas mu je
tako ozbiljan ali istina je da ne mogu da se raspravljam s njim.
Eto nas, sva tri potomka moga oca, svi se ponašamo na
najneprikladniji način i zabavljamo sa najneprikladnijim
ljudima.
„Moram da idem“, kaže vojvoda, ispravljajući kaput,
usredsređen na svoju odeću. „Zbogom, gospođice Melrouz.“ Ne
pogledavši me još jednom odlazi, i svakim korakom kojim se
udaljava od mene, osećam kako mi srce sve dublje tone.
Njegovo zbogom je bilo tako... konačno.
 Poglavlje 11

U cena je, čini se, bila jedini put napred. To je takođe bio
jedini način da uvedem Frenka u kuću a da nas ne otkriju i
da svi ne završimo na očevoj ili majčinoj crnoj listi. Nije važno
što i ja moram da sakrijem neke prilično šokantne tajne.
Otkrivanje mojih tajni značilo bi da otkrivam i Klarine, a to je
oružje koje ću bez ustezanja upotrebiti. I jesam. Bila je prilično
nestrpljiva da se vrati i pomogne mi da odvučem Frenka u
krevet, što smo uspele da uradimo u poslednjem času, iako smo
usput izgubile razne delove njegove odeće – Frenk je, nažalost,
mislio da je već u svojoj sobi te je počeo da se razodeva. Kako
se ispostavilo, tata i mama su bili veseli, pretpostavljam od
preteranog konzumiranja vina, kada su se vratili kući sa
večernjeg druženja kod Milingdejla. Bili su nesvesni moje male
nezgode sa Frenkovom kravatom koja je ostala na stepenicama,
gde sam je pronašla jutros na putu do trpezarije.
Kakva noć!
Nije prošlo ni osam kad odustajem od spavanja i siđem dole.
Dalton je zatečen mojim ranim pojavljivanjem pa žuri da dovrši
postavljanje stola i donosi mi kafu, izbacujući brojna nepotrebna
izvinjenja. „U redu je“, uveravam ga, sipajući sebi kafu i
spuštam se na stolicu za neuobičajeno tihim stolom. „Koliko god
se trudila, ne mogu da spavam, Daltone.“
„Da li se osećate bolje, gospođice Melrouz?“
„Bojim se da sam se u protekloj nedelji odmorila dovoljno za
čitav život.“ Smešim se i pijuckam, čekajući da on izađe iz
trpezarije pre nego što ustanem i odem do prozora. Kao što je za
očekivati u ovo doba, na Trgu Belmor nema buke i užurbanosti
koje me obično dočekaju kada siđem u trpezariju na doručak.
Pogled mi privlači dom Vintersovih, um mi se razbežao na sve
strane. Moja čvrsta rešenost da prekinem kontakt sa vojvodom.
Moj zaključak da nastavim. Kolebanje me dovodi do ludila! Ali,
ne smeta mi da to priznam, čini se da sam se prilično vezala za
tog mrgodnog tupana, ipak, žurim da dodam, možda u pokušaju
da olakšam sebi muke, videla sam saosećajnost u tom tvrdom,
nepristupačnom vojvodi. Njegovi su osmesi poput najsunčanijih
dana, što je, iskreno, ironično, jer su isto tako retki. Brzina
njegovog uma je osvežavajuća. Njegov dodir...
Uzdahnem, ispijajući još kafe. Istina je. Zaljubljujem se. Ali
kakve to veze ima? Otišao je juče uveče, ostavljajući me da
iščekujem njegov poljubac. „Ovo je tako nesrećno“, izgovorim
tiho.
„Šta to?“
Okrenem se i ugledam Klaru za stolom. Mora da se došunjala
niz stepenice jer nisam čula da su zaškripala. Hmmm. Zaškiljim
i napućim usne. „Vrlo rano si na nogama.“
„Kao i ti“, odbrusi, sipajući sebi kafu i izvuče hlepčić iz
korpe koju je Dalton upravo spustio. Došeta do prozora i
pogleda preko trga ka vojvodinoj kući. „Imamo puno sreće što
smo žive.“ Ubaci komadić hleba u usta i drsko mi se osmehne.
„Mislim, nakon susreta sa vojvodom ubicom.“
„Daj, molim te.“ Ostavljam je kraj prozora i spustim se u
stolicu. „Veća je mogućnost da nas ubiju roditelji a ne vojvoda.“
Dižem obrve kao i ona. „Ako doznaju za naše nestašluke od
prethodne večeri.“
„Ništa ne brini, sestro. Tvoja tajna je sigurna.“
„A šta je sa tvojom tajnom?“, izlanem.
„Kakvom tajnom?“ Frenkov napeti glas dopire otpozadi,
okrećem se u stolici i ugledam ga naslonjenog na vrata, sasvim
neprikladno odevenog u... ne mnogo čemu.
„Izgledaš kao smrt“, progunđam.
Prelazi dlanom niz svoje zategnuto lice dok praktično
napipava put do trpezarijskog stola, i sruči se u stolicu. „Bože,
veruj mi da se tako i osećam.“
„Prouzrokovao si mi neopisive neugodnosti.“
„I meni!“, vrisne Klara punih usta, pridružujući nam se za
stolom.
„Tebi?“, pitam. „Nisi morala da ga nosiš od... kluba za
gospodu.“
„Nisi ni ti“, ističe, sa žalosnim osmehom na licu. „Kako sam
videla, neko drugi je nosio našeg dragog, pijanog brata.“
„Šta?“, prasnu Frenk, neprestano trepćući.
„Ništa. Klara je zlobna.“ Uputim joj pogled upozorenja i ona
se skupi u stolici. Dobro. „Možeš da ideš“, kažem odlučno.
„Kako?“
Ovo nije razgovor koji želim da vodim u prisustvu mlađe
sestre. Moja nagnuta glava je dovoljna da objasni Klari da sam
ozbiljna, a kako i sama krije nešto nečuveno – mada, koliko
nečuveno tek treba da se ustanovi – ona se tiho udalji i ostavlja
me da se pozabavim našim zabludelim bratom.
Zaboga, kakva sam licemerka. Kada sam to ja postala
razumno, pokorno dete Melrouzovih? Nije važno. Moje
zabavljanje sa vojvodom teško da je zabavljanje. Klarini susreti
sa konjušarem su, nadam se, nevini. Samo dva maloletnika koja
sanjaju i planiraju srećan život do kraja koji se neće desiti.
Frenk, međutim, drsko širi svoje seme. To je sramota! Ponovo
usmeravam pažnju na svog brata. „Na šta si mislio?“
Teško se mršti, zgodno lice mu se naboralo. „Ne sećam se.
Na šta sam mislio?“
 „Klub za gospodu“, podsećam ga. „Kentstouns.“
Lice mu istog časa poprima užasnut izgled. „Šta ti znaš o
Kentstounsu?“
„Previše!“
Dlanovi mu se spuštaju na sto, lice mu se preteći približava.
Koliko je drzak. „Koliko?“
„Znam da to nije mesto gde jedan ugledan gospodin poput
tebe, mada, mogu da dodam da sumnjam u tvoje kvalifikacije,
treba da posećuje.“ Zar je bio toliko pijan da se ne seća čitavog
niza nemilih događaja? Veoma korisno! „Da li majka zna šta se
stvarno dešava?“
Njegov trzaj mi kaže da ne zna.
„A šta je sa ocem?“
Još jedan trzaj.
Pa, čini se da sam u zgodnoj poziciji i da je moj brat sateran u
ćošak.
„Osećao sam se jadno“, mrmlja, natmurenog lica.
„Kako god“, kažem, „ne želiš da budeš na glasu kao
raspusnik. Pa, barem ne sada, kada smo u Londonu.“
Njegov pogled izražava čistu dosadu, što je za očekivati,
pretpostavljam. Na kraju krajeva, njegove smicalice u starom
životu nisu imale nikakve posledice niti su bile razlog za brigu.
Nije važno da li ga je neko video ili čuo da se oseća jadno. Pa
ipak, uvređena sam. Sva predavanja koja mi je držao, a onda
uradi nešto ovako? „Treba da se dovedeš u red pre nego što tata
i mama ustanu.“
„Osećam se potpuno prezreno.“
„Bolje od mene nego od oca, sigurno ćeš se složiti.“
Sada se mršti. Imam ga, i ne može da se buni. „Pošteno.“ S
naporom se odgurne od stola i ostavlja me.
Bože, nadam se da se Frenkovo pamćenje neće vratiti. Bila
bih gotova! „Tako i treba“, kažem, mršteći se za sebe. Kao
zagovornica života po sopstvenim željama, bez obzira na
očekivanja koja se postavljaju pred mene, prilično sam...
kritična. Trebalo bi da mi lakne što moj brat i sestra koračaju
stazom sramote zajedno sa mnom. Samo što nije tako. Dovoljno
je što se naši roditelji bore sa jednim svojeglavim detetom – a to
sam ja. Ne zaslužuju da ih bude troje! Sem toga, Frenk može da
bira koga će da oženi. Nadam se da će i Klara imati tu
privilegiju da bira. Sve dok to nije konjušar, naravno. Očekujem
da će, čim postane punoletna, majka uvlačiti svakog
kvalifikovanog neženju širom Londona u svoje kandže,
pružajući Klari odabir iz niza mogućih muževa.
Odlutam u mislima ali se vrlo brzo vratim kada se na vratima
začuje uporno kucanje. Veoma je rano. „Ko bi to mogao da
bude?“, pitam se, ustajući sa stolice. Ulazim u predvorje i vidim
da Dalton otvara vrata.
„Moram smesta da razgovaram sa gospodinom Melrouzom“,
kaže glas. Veoma prepoznatljiv glas – promukao od preteranog
pušenja lule i – kako se priča – razularenog urlanja u nekom od
onih klubova za gospodu koji možda posećuje. Ne mogu da
potvrdim kako se ponaša unutar zidova klubova za gospodu, ali
mogu da potvrdim da se radi o čoveku koji u svemu preteruje, a
jedna od tih stvari jesu složene priče o događanjima u Londonu.
„Gospodine Porter?“, kažem, prolazeći pored Daltona.
„O, gospođice Melrouz. Dovedite svog oca.“
„Izvinite?“, uzvratim uvređeno. „Bojim se da spava. Sigurno
ne moram da vas podsećam da je rano jutro“, kažem,
namirisavši trag alkohola. Očekujem, po tome kako se gospodin
Porter pojavio na našim vratima ovog jutra, da je nedavno izašao
iz jednog od onih klubova koji mu se toliko sviđaju. Srećom da
se ne radi o Kentstounsu od prethodne noći.
 „Ne morate.“ Potapše svoj džepni sat. „Gospođice Melrouz,
stvar je veoma hitna.“
„Dovešću brata“, kažem uzmičući. „Znam da je on budan.“
Nakrivi glavu sa zanimanjem. „Je li dobro?“
Smejem se sebi u bradu. „Stvar za raspravu, gospodine
Porter.“ Odstupim. „Pretpostavljam da bi trebalo da uđete.“
„Hvala vam“, kaže i gegajući uđe u predvorje.
„Možete sačekati u trpezariji. Dalton je doneo svežu kafu.“
Nos mi se nabora, mom čulu mirisa ne prija blizina gospodina
Portera. Koraknem unazad. „Izvini...“
„Portere?“, kaže otac pospano, njegova obično uglađena
prilika sada je u neredu. „Otkud ti u ove rane sate?“
„Iskreno se izvinjavam što te uznemiravam ovako rano,
Melrouze, ali se bojim da je stvar prilično hitna.“
Otac se namršti pre nego što mu pokaže na radnu sobu preko
puta predvorja. „Daltone, donesi kafu“, kaže i odlazi, puštajući
Portera da ga sledi. Prokletstvo! Šta je tako hitno da zahteva
posetu u ove rane sate?
Gledam Daltona kako izlazi iz očeve radne sobe nakon što je
odneo kafu i, sram da me bude, odmah zatim naslanjam uvo na
vrata.
„A to dolazi iz pouzdanog izvora?“, pita tata.
„Znaš mene, Melrouze. Težim da postignem najveću
tačnost.“
Frknem sebi u bradu. Porter nikada nije dozvolio da mu se
sitnica poput istine ispreči na putu do dobro priče. Kakva je to
priča? Mogu samo da pretpostavim da je udarna, čime
opravdava ovako ranu posetu gospodina Portera. Takođe znam
da je ovaj put nisam ja napisala.
Čujem korake. Uzdahnem i odjurim od vrata, u času kada ih
tata otvara. „Moram da nađem sina!“
 „Tata, sinoć je došao kući“, odgovorim.
Izgleda da mu je laknulo, ramena mu se donekle opuštaju.
„Daltone, dovedi Frenka, molim te?“
„Smesta, gospodine“, kaže Dalton, pojavljujući se i nestajući
gore na stepeništu. Otac me ne udostoji ni pogleda pre nego što
zalupi vratima. Šta li se to dešava?
Pet minuta kasnije, Frenk s teškom mukom silazi niz
stepenice, ne izgledajući ništa bolje nego kada je, ne tako davno,
izašao iz trpezarije. „Šta se dešava?“, pita me, primetivši da
stojim ispred vrata trpezarije preko puta tatine radne sobe.
Samo slegnem ramenima. „Nešto u vezi neke priče, mislim.
Gospodin Porter je stigao pomalo uznemiren.“
„O?“
„Vonjajući na alkohol i ustajali duvan.“
Frenk pravi grimasu, gledajući na vrata očeve radne sobe dok
ruku drži na stomaku, za koji pretpostavljam da se prevrće. „O,
radosti.“
„Zadržala bih dah, brate.“
Posluša me i dugačko udiše pre nego što uđe u očevu radnu
sobu. „Portere“, kaže uz izdisaj, a ja se smejem, zamišljajući ga
kako ponovo žurno udiše. I dalje izgleda kao da će povratiti.
„Oče.“
„Drago mi je da si kod kuće, sine“, kaže tata tiho pre nego što
pročisti grlo i vrati se poslu. „A sad, ponovi šta si mi rekao,
Portere.“
Opet se začuje kucanje na vratima, a ja se mrštim čudeći se
ko bi to sada mogao biti. Žurim napred, širom otvaram vrata i
zastanem zabrinuta dok me Lajmington odmerava od glave do
pete iskrivljenih usana pre nego što se progura pored mene i uđe
u tatinu radnu sobu. Nemam pojma šta se dešava, ali mi se to ne
sviđa.
 „Gospođice Melrouz“, kaže Dalton, gledajući me sa
suzdržanim zanimanjem. „Mafin, možda?“ U prevodu: Vidim da
jedva čekaš da prisloniš uvo ali moram da te sprečim.
Prokletstvo.
„Hvala, Daltone“, kažem i odšetam se natrag do trpezarije.
Osmehujem se dok uzimam mafin i onog časa kada Dalton izađe
iz prostorije, ponovo ustajem i trkom pređem predvorje do očeve
radne sobe. Prislonim uvo na vrata.
„Povećao sam broj stranica sa šest na dvanaest, Melrouze.
Postoji određeni pritisak da se ove stranice ispune nečim više od
reklama i objava.“
„Da, da“, mrmlja otac. „Potpuno sam svestan pritiska koji se
vrši na nas.“ U njegovom glasu se čuje izvesna iscrpljenost. To
ne bi trebalo da bude iznenađenje. Znam kad su on i mama stigli
kući sa zabave, a to je najmanje dva sata pre nego što bi se otac
obično probudio.
„A čini se da Frenk u poslednje vreme nije napisao nijednu
pristojnu priču“, nadovezuje se Lajmington. „Brzo je posustao,
zar ne?“
„Imaš li bilo kakve fizičke povrede?“, pita otac.
„Ne“, odgovara Frenk, napetog glasa. „Voleo bih da znam ko
je taj pouzdani izvor?“
„Ne otkrivam svoje veze, Frenk“, kaže gospodin Porter.
„Prvo pravilo novinarstva. Dakle, ne sećaš se tog incidenta?“
„Ne sećam se“, uzdahne Frenk. „Sećam se da sam hodao
kući...“
„Odakle?“, pritiska Lajmington.
„Iz Gledstounsa.“
Ustuknem. Gledstouns? Pa naravno, ne može da otkrije pravo
boravište. Skandal bi bio katastrofalan! I ozbiljno se pitam da li
se Frenk seća bilo čega nakon što je napustio Kentstouns.
Svejedno, o čemu je ovde reč?
„A bio si napadnut“, izjavljuje Porter. „Od strane Vintersa i
saučesnika “
„Da“, slaže se Lajmington. „Svi znamo na šta je spreman.“
„Šta?“, izgovorim šapatom.
„Ne bih rekao napadnut “ Frenk mrmlja.
„Opljačkan?“, navaljuje Porter.
„Jesi li proverio svoje stvari jutros?“, pita Lajmington.
„Da“, odgovara Frenk, iako tiho. Nevoljno. „Sve je tu. Ne
sećam se puno toga, ako vas baš zanima istina. Teško da
zavređuje da se štampa.“
„Koješta!“, zagrakće Lajmington. „Portere, smesta napišite
članak.“
„Šta?“, pita Frenk uznemireno. „Ali jedva da se ičega
sećam!“
„Imam sve pojedinosti koje su mi potrebne“, kaže Porter,
samozadovoljno. „Od mog izvora.“
„To je to. A sad, Portere“, kaže Lajmington, „u vezi objava,
želim da se sutra objavi veridba gospođice Melrouz za mog
sina.“
Trgnem se kao da me je grom udario. Objava? Niko ne daje
objave pre samog venčanja, nego posle. Uvek posle!
„A kada je venčanje?“, pita Porter.
„Četiri nedelje od ove subote.“
„Izvrsno“, kaže on dok ja zurim u vrata u potpunoj neverici.
Tek treba da se iskupim Frederiku zbog mojih smicalica. Izgleda
da ne moram. „Dobar dan, gospodo.“ Glas mu je sve glasniji.
Približava mi se. Prokletstvo. Sumanuto potrčim do trpezarije
baš u času kada se Lajmington i Porter pojave. Otac odlazi na
sprat, verovatno da se vrati u krevet, a Frenk ostaje u radnoj
sobi.
 Naravno, uputim se ka njemu. „Lagao si“, kažem, napetog
glasa.
„Šta je trebalo da uradim, Elajza?“ Nervozno šakom prolazi
kroz kosu. „Da te razotkrijem? Da razotkrijem sebe?“
„Ne možemo to dopustiti! To bi moglo upropastiti Vintersa.“
Frenk se smeje. „Daj, Elajza. Vojvoda je već uništen. Kakva
je šteta od još jedne glasine ako spasi našu kožu? Šta te briga,
ionako?“
„To je nemoralno!“
„Ti i tvoj vatreni moral.“ Približi mi se, ne dopadaju mi se
pitanja u njegovim očima. „Ispričaj mi šta se dogodilo prošle
noći?“, zahteva. „Svaku pojedinost.“
Ne dolazi u obzir! „Brinula sam se za tebe. Pa sam otišla do
Gledstounsa“ – glavu nakrivim optužujući. Dobro, i treba tako!
– „i, naravno, nisi bio tamo već na mnogo manje pristojnom
mestu preko puta ulice. Zatekla sam te u veoma
kompromitujućoj pozi sa... jednom damom.“ Namrštim se. „Da
sam znala šta se stvarno dešava, nikada nogom ne bih kročila
unutra. Nosiću ožiljke celog života!“
On koluta očima. „Zaticala si me u brojnim
kompromitujućim pozama u nebrojeno prilika. Zašto ti to sada
predstavlja problem?“, pita me, a ja čvrsto zatvaram usta.
Veoma dobro pitanje. Zašto mi je stalo? „Nastavi“, uzdahne.
„Koliko god se trudila“, nastavljam, laknulo mi je što me je
poštedeo objašnjavanja ali zaista moram dobro da porazmislim o
tome. Možda zato što se brinem za tatinu dobrobit. Ili možda
zato što ne mogu da podnesem pomisao da je Frenk u kandžama
lejdi Der. „Nisam mogla da pomerim tvoje teško, pijano telo, a
vojvoda je slučajno video moju muku i ponudio svoju pomoć.“
„A ti si je prihvatila?“
„Da li bi više želeo da sam te ostavila u slivniku?“
 „Pomogao ti je?“
„Da!“
Frenk iskrivi usne. „Pa, sve je za žaljenje, zar ne?“
„Nije ako se postaramo da ispričamo istinu o tome.“
„A onda će, draga sestro, tvoj ugled biti ukaljan.“
„Ne zaboravi na svoj ugled. Samo sam pokušavala da spasim
brata od sramote.“
„I time rizikovala da se sama osramotiš. Zaboga, Elajza. Šta
si mislila, kad si dozvolila sebi da se nađeš u društvu takve
osobe bez pratioca?“
„Imala sam pratioca.“ Naglašavam, nekako previše oholo za
ženu u mom položaju. Frenk me umorno pogleda. „O.“
Osmehnem se, bolesno slatko. „Misliš na pratioca koji je bio
svestan da je pratilac.“
„Da, idealno.“
„Pa, čitava situacija nije bila idealna“, odgovorila sam,
odmahujući glavom zaprepašćeno, „stoga sam bila prinuđena da
smislim nešto na licu mesta.“ Nema veze što lažem. Nedostatak
istine u ovoj situaciji nikog ne ugrožava. Porterove laži,
međutim, sasvim sigurno će naneti štetu. Neću to dopustiti.
„Kaže da ima pouzdan izvor.“
Frenk se smeje. „Svi to kažu.“
„Kažeš da laže?“
„Ne znam“, razmišlja Frenk. „Kako bi inače znao da sam bio
dovoljno blizu Vintersu da opravda tvrdnju o pljački?“
„Moramo da sprečimo Portera.“
„Šta predlažeš da uradimo?“
„Ne znam“, priznajem. „Ali znam da niko ne mora da bude
razotkriven. Osim, možda Portera i Lajmingtona zato što su
podmukle, nemoralne bitange.“ Kakav oni problem imaju sa
Džonijem?
 „To je novinarstvo, Elajza“, uzdiše Frenk, trljajući očne
duplje. „I zato te otac nikada neće pustiti u taj prljavi svet koji
mu je doneo bogatstvo. Nije to mesto za jednu damu.“
„Nikada nisam bila prokleta dama.“
„Dobro. Nije to mesto za jednu ženu, a to sigurno jesi, je li
tako?“
„Pronaći ću način“, uveravam ga smrknuto, „da to dokažem.“
„Pa, molim te, dođi da me probudiš kad to shvatiš.“ Napušta
radnu sobu, a ja gledam preko ramena u stakleni ormarić u kom
otac drži po jedan primerak svakog odštampanog izdanja svojih
novina. U nekima su i moje priče. U njima nema laži, niti će ih
biti. Integritet je ključna reč. Namreškam nos, vratim se u
trpezariju i sipam sebi svežu kafu. Šta treba učiniti da bi se
sprečilo štampanje jedne priče? Iznova sebi postavljam ovo
pitanje dok tapkam prstima po stolu. I onda mi sine. Udahnem,
prsti stanu. Napiše se bolja priča. Veća priča. Skandaloznija
priča.
Priča koja je istinita.
To se može pokazati komplikovanije nego što trebalo da
bude, jer ništa istinito nije tako uznemirujuće kao preterano
ulepšana gomila gluposti. Osim ako, naravno, otkrijem svoje
zabavljanje sa Džonijem Vintersom. To je sasvim istinito i
izazvalo bi pravi skandal. Uzdahnem.
A onda, niotkuda, sine mi rešenje. Mozak mi radi brzo, ideja
mi je, iskreno, genijalna! Uradiću ono zbog čega osuđujem
Portera. Preterivaću. Ili ću, zapravo, potpuno izmisliti nešto.
Lažne vesti.
Možda integritet nije ključan, barem ne ovom prilikom. Ali je
za dobru stvar, stoga opraštam samoj sebi. Bože, ovo bi mogla
biti priča veka! Ali kako, dođavola, da je izvedem? Ne bi trebalo
da potcenjujem sebe. Ja sam, ako ništa drugo, odlučna osoba.
I zaljubljena.

GLASINE DA SE SUTRA ZATVARA

MILINGDEJL BANKA

Zamislite da je vaše bogatstvo, do poslednjeg šilinga,

izgubljeno zbog jedne loše poslovne odluke lorda, vlasnika
banke, u kojoj ste ga pohranili. Iz veoma pouzdanog izvora
sam saznao da je lord Milingdejl...
 Poglavlje 12

S ledećeg jutra, i po prvi put otkad postojim, presrećem

isporuku naših dnevnih novina i duboko udahnem kada
ugledam naslovnu stranu. Zatim priđem prozoru i pogledam
napolje da vidim kako stanovnici Trga Belmor u panici izleću iz
svojih domova, neki još uvek navlačeći različite delove odeće, i
kreću ka Milingdejlovoj banci da povuku svoj novac.
„Iju“, promrmljam, naprežući se silno da obuzdam zadovoljni
kez na licu.
„Gospođice Melrouz?“, oglasi se Dalton iza mene,
primoravajući me da poradim na suzbijanju osmeha.
Okrenem se u pravcu njegovog glasa, tek pošto se uverim da
ne izgledam kao krivac, i upitno nakrivim glavu: „Da, Daltone?“
„Da li bi…“ Namršti se i ode do vrata, otvarajući ih i
pogledavajući na trg. Vidim groficu Rouz kako žurno prolazi.
„Šta se, zaboga, dešava?“
„Pojma nemam, Daltone“, kažem, krećući se ka trpezariji,
sada već neobuzdanog keza, gde prelistavam ostatak novina,
tražeći onu drugu priču, i nakon nekoliko oglasa, od kojih je
jedan, ironično, za Milingdejl banku, ne nalazim uznemirujuću
priču o pljačkanju Frenka Melrouza. Pa, to je veoma neobično.
Moju zbunjenost, međutim, prekida glasni vrisak moje
majke. Jurnem u predvorje i zateknem je sa rukama preko lica.
„Mama, šta je bilo?“, pitam zabrinuto. Jesu li to suze u njenim
očima? O, ne. Spremam se da je tešim kako nema razloga za
brigu, da je sav njihov novostečeni novac bezbedan, ali
zastanem kada primetim osmeh koji izviruje iz šake kojom
pokriva usta.
Uzdahne, smrkne i jurne ka meni, pokazujući mi dve
propusnice. „Uspela sam“, udiše. „Prihvaćena sam!“
Mrštim se i spuštam pogled na njenu ruku. „Šta je to?“
„Propusnica za Olmeks sa potpisom lejdi Tilsberi!“ Ramena
mi klonu, ali uspevam da se obuzdam da ne zakolutam očima.
„Mama, baš mi je drago što ti se isplatilo negovanje ega lejdi
Tilsberi.“ Moram da joj priznam, naporno je poradila na tome da
sebi osigura ulazak u te svete prostorije, gde samo najotmeniji,
najbogatiji, najuticajniji pripadnici otmenog društva mogu da se
vide. Prolazim pored nje, čudeći se izostanku Porterovog članka
o pljački. Smesta moram da popričam sa Frenkom. Nisam valjda
uzalud smišljala lažnu vest i prevarila Daltona da pošalje tu
priču u štampariju po tatinom nalogu.
„Imam jednu i za tebe“, doziva me, zvučeći donekle
iznenađeno. Nije jedina.
Zastanem na pola puta uz stepenice i okrenem se. „Molim?“
„Propusnicu“, kaže majka, koračajući napred, mašući njome.
„I tebi je odobrila propusnicu.“
„Zašto?“
Majka zastaje da razmisli, a ja čekam suspregnutog daha da
čujem te misli. Nema objašnjenja. Propusnice, pretplate, kuponi,
blagoslovi, kako god da ih zovemo, one su kao zlatni prah. Ne
dele se tek tako. „Ne znam“, kaže majka. „Ali ću pitati!“ Zavrti
se oko sebe i pevuši na putu do trpezarije, dok ja, sada zbunjena
iz više razloga, gledam dole u novine u svojoj ruci.
„Frenk“, kažem, žurno ulećući u njegovu sobu nepozvana.
On reži i navlači posteljinu preko glave. „Nema priče o
vojvodi.“
„Onda bi zasigurno trebalo da si oduševljena. Elajza ponovo
spasava svet.“
 Oduševljena? Nisam. Zbunjena sam.
„A sad briši“, gunđa. „Cik je proklete zore.“
Gledam u njegov krevet, ogorčena. „Čujem da bi Milingdejl
banka danas mogla propasti.“
Posteljina ubrzo leti kroz vazduh a bunovni Frenk netremice
trepće. „Šta?“
„Mislim da Felouvi neće biti preterano srećni što im se ćerka
udaje za propalog bankara i osramoćenog vikonta.“
„Ti to ozbiljno?“
Osmehnem se, namignem, naterujući Frenka da se ljutite
namršti i zatvaram vrata. „I drugi put, brate“, kažem sebi, još
jednom prelistavši novine – za slučaj da me oči varaju, jer sam
zaista neispavana – pa ipak ne nalazim ništa. Mrštim se, preletim
pogledom još jednom. A izostaje i najava koja obaveštava čitav
London da se ja, Elajza Ketrin Melrouz, udajem za Frederika
Lajmingtona. Ne mogu da kažem da mi je žao, ni za jednu od
dve nedostajuće vesti iz današnjih novina.
Ali se pitam šta li se to dešava.

Ni do večere mi ništa nije postalo jasnije. Otac je čitav dan

odsutan poslom, Frenk je sa njim, a majka, najverovatnije sa
propusnicama koje je potpisala lejdi Tilsberi zalepljenim na čelu
da ih svi vide, šepuri se po kraljevskom parku. Nisam bila
pozvana, ali se nisam ni bunila. Opipala mi je kožu i počela da
pevuši, na onaj njen uviđavan način, kada sam joj rekla da se
osećam mnogo bolje. Zaključila je, hvala nebesima, da je
najbolje da se još odmaram, ako ništa drugo a ono da propusnica
za Olmeks ne propadne, u strahu da sam možda prerano stala na
noge nakon nedelju dana u bolesničkoj postelji. Dalton je glačao
srebro sa veoma podignutom obrvom, a ja sam ga, naravno,
ignorisala.
 Čitav dan sam koračala ukrug, neprestano provirivala kroz
prozor, zastajući kada bih čula ulazna vrata, nadajući se da se
otac vraća kući kako bih ga možda nežno navela da objasni
izostanak vesti koje sam očekivala, ili, da budem preciznija, od
kojih sam strepela.
Uzdahnem. Ni reč ne mogu da promrmljam a da ne izgledam
kao krivac, što i jesam, ali... Mogu ponovo da pitam Frenka. I
hoću. Mora da je danas doznao nešto što bi objasnilo stvari.
Srce mi poskoči kada čujem kočiju kako tutnji kaldrmom, i
jurim do prozora gde vidim oca i Frenka. Da! Majka takođe ide
niz ulicu, Klara se nesrećno vuče za njom, a Ema u rukama nosi
još jednu novu haljinu, pretpostavljam.
U trenutku kada su u kući, Dalton predaje majci nešto a ona
vrisne, „Berte!“, poviče, mašući nekim papirom iznad glave.
„Bože, bogovi društva nas danas zaista uvažavaju.“
„Šta je to?“, pita, neprestano trepćući.
„Ima kraljevski pečat! Oh, pozvani smo!“ Majka izgleda kao
da je na ivici srčanog udara. „Na prinčev rođendan!“
„Florens, smiri se“, progunđa otac, nezainteresovano. „Pući
će ti krvni sud.“ Skreće pažnju na mene i skupi oči. Sumnjičavo.
Osećam kako se uspravljam kao da ću ga visinom ubediti da ne
znam... ništa ni o čemu.
„Dobar dan, tata.“
Mumla nešto, posmatra me još neko vreme dok se premeštam
s noge na nogu. „Govorka se da je Milingdejl banka savršeno
bezbedna.“
„O, hvala Bogu.“ Nacerim se kao idiot.
„Da.“ Odlazi u svoju radnu sobu, zove Frenka da mu se
pridruži, a ja se opustim, skrećući pažnju na brata. On ga sledi i
zatvara vrata za sobom. I on izgleda napeto.
„Elajza, pogledaj!“, majka nastavlja da vrišti, zbog čega se
trgnem. „O, moram smesta da kupim novu haljinu.“ Tresne
pozivnicu o grudi, kao da je grli. „Ali prvo moramo da se
sredimo za večerašnji bal u Olmeksu.“ Otišla je, Ema za njom,
pevajući iz sveg glasa. „Izgledaš bolje, draga. Tako mi je drago
što ćeš poći sa nama.“
Čudno, jer se osećam jako bolesno.
„A ja?“, prigovara Klara ali ne znam zašto, jer bi pre lopatala
balegu nego se družila u Olmeksu.
„Možda za godinu-dve.“
Gledam u vrata očeve radne sobe i krivim usne dok
razmišljam, a zatim pogledam oko sebe da vidim da li sam
sama, i na moje veliko olakšanje – jesam. Prikradam se,
prislonim uvo na vrata, ali se trgnem kada čujem prilično
navalentno kucanje na ulaznim vratima. „Zaboga“, udahnem, sa
dlanom na grudima gde mi srce tuče od straha. Da li su se svi
ovde urotili da umrem od straha?
„Melrouze! Melrouze, smesta otvori!“
Stegnutih vilica i nosa nabranog od gađenja, pitam se šta bi to
Lajmington mogao da traži, i to tako hitno? Ne znam, ali
umirem od radoznalosti, i oslobađajući Daltona od tog zadatka,
ja otvaram vrata. „Vaša milosti“, kažem, iako kroz zube, koji i
dalje, veoma bolno, škrguću. Odmeri me od glave do pete i
moram reći veoma grubo, progura se pored mene a da ga nisam
pozvala da uđe.
„Melrouze!“, zagrmi.
Vrata očeve radne sobe se širom otvaraju, otkrivajući Frenka.
„Vaša milosti“, kaže, donekle zbunjeno. A možda i malo
zabrinuto.
Lajmington odgurne i Frenka, ovog puta onim njegovim
pomagalom za hodanje. „Šta ovo treba da znači?“, urla i preteći
maše drvenim štapom u vazduhu. „Imali smo dogovor. Možda
mi godine oduzimaju vid, Melrouze, ali ne i razum. Dogovorili
smo se da će biti objavljeno danas! Gde je Porter, dođavola?“
Očima širokim kao Temza, gledam kako Lajmington trupka
po očevoj radnoj sobi a otac ga sledi, pokušavajući da ga umiri.
„Nažalost, trenutno ne možemo da ga pronađemo, ali Frenk je
poslao našeg advokata do njegove kuće. Dobiće otkaz,
obećavam.“
Otkaz zato što je zaboravio da odštampa objavu o braku?
Nemoguće? Porter mi se ne sviđa, u to budite uvereni, ali njegov
propust ne opravdava očeve namere.
Još neko kuca na vrata, značajno mirnije i pristojnije, ponovo
ih ja otvaram, još uvek zanemela.
„Gospođice Melrouz“, pozdravi me gospodin Kasper uz
klimanje glavom, dok mu se ljubazne oči osmehuju. „Došao sam
da vidim vašeg oca.“
„Bolje da uđete“, odgovorim, propuštajući očevog advokata
dok su povici koji dopiru iz očeve radne sobe sve glasniji.
Čitava ulica bi mogla da ih čuje! „Bojim se da ne dođe do
fizičkog obračuna, gospodine Kasper.“
„Bogo moj“, kaže on, žureći kraj mene i nestajući u očevoj
radnoj sobi. „Smirite se, gospodo“, umiruje ih, smeštajući torbu
na stolicu kraj vatre. „Razgovarao sam sa Porterovom ženom,
koja nam je drage volje rekla gde se nalazi.“
„Pa, gde je, dođavola?“, zaurla otac dok se pitam da li sam ga
ikada videla tako uznemirenog. Mislim da nisam.
„U Jorku.“
„Šta?!“, izleti Frenku.
„Šta?!“, ponavlja otac.
„U Jorku?“, zaurla Lajmington. „Šta traži u Jorku? Treba da
je ovde, da se bavi svojim poslom!“ Uperivši svoje pomagalo za
hodanje u mog oca, Lajmington mu se preteći približava. Da
nisam bila toliko šokirana čitavim ovim nesrećnim slučajem,
nasmejala bih se ovom nemoćnom starcu. Otac bi mogao da ga
obori malim prstom! Naravno, nikada to ne bi uradio, ali nešto
nejasno mi govori da vojvodin status nije razlog tome.
Dogovor.
„Ako“, nastavlja matori trol, „do sutra ujutru ne vidim
objavu, gotov si, Melrouze. Gotov!“
„Datum je određen“, kaže otac. „Potpisao sam ugovor,
pristao na sve tvoje uslove! Pripreme su u toku.“
Jesu? Zašto ja ne znam za ove pripreme? Na kraju krajeva, ja
sam ta koja se udaje. A šta je sa tim ugovorom i uslovima.
Kakvim uslovima? Ne radi se samo o predavanju mog života
drugome. To ide uz određene uslove, za koje pretpostavljam da
su neuobičajeni.
Lajmington frkne. „Učini to, Melrouze. Neće mi biti teško da
te uništim ako to ne učiniš.“ I uz te reči izjuri, uzvikujući
naređenje svom slugi da ga prati.
„Bogo moj“, uzdahne gospodin Kasper. „Znao sam da ovaj
dogovor neće ići glatko.“
U očevoj sam radnoj sobi pre nego što dobro porazmislim o
svom izboru. „Želim da znam uslove.“ A i moje misli izleću iz
mojih usta.
„Ne sada, Elajza“, uzdahne otac, odmahujući rukom. Izgleda
iscrpljeno.
„Da, sada.“
„Elajza“, upozorava me Frenk.
„Idem ja“, kaže gospodin Kasper, žurno izlazeći. Sve sam
više zabrinuta. Za jednog advokata, čoveka koji je obučen da
izaziva ljude, izgleda prilično zabrinuto pred mogućnošću
rasprave.
Demonstrativno zatvaram vrata radne sobe. Neću se pomeriti
dok ne dobijem odgovor koji tražim. Zadovoljno primećujem da
se očevo lice smekšava kada shvata snagu moje odlučnosti.
Gleda me kao što me je nekada gledao kao devojčicu, kada bih
mu podnela podroban izveštaj o temi koja me je tog dana
zanimala. „Elajza“, kaže, prilazeći mi raširenih ruku. „Ovo je
sve o čemu sam sanjao za tebe. I Frenka i Klaru. Sigurna
budućnost!“
„Naša budućnost je sigurna“, istaknem. „Za to si se postarao
napornim radom, tata. Ne trebaju nam prikladni muževi i žene
da nam pomognu na putu do sigurnosti.“ Uputim mu preklinjući
pogled. „Ili sreća. Srećna sam ovako. Srećna sam sa svojom
porodicom. Ne želim da me pošalješ u Kornvol gde ću zauvek
biti nesrećna.“
Uzdahne, odstupajući. „Kada budeš imala svoju decu, nećeš
biti nesrećna.“
„Ako budem želela decu, a ne znam da li želim, treba da mi se
dopada čovek sa kojim bi ih začela!“
„Molim te, Frenk“, zaječi tata, „preklinjem te, urazumi ovu
devojku.“
„Ne treba mi razum. Tebi, tata, treba razum, jer ne mogu da
se udam za Frederika, a ti ne bi trebalo da me teraš.“
„Prekasno je, Elajza.“ Ramena mu padaju, toliko je teško
njegovo breme. Evo jedne zanimljivosti za mog oca. Moje je
breme mnogo teže!
„O kakvim to uslovima govorite?“, upitam.
„Da ćeš predati svu zemlju i bogatstvo nakon smrti svoga
muža.“
„Nema objedinjavanja?“ Ne mogu da prestanem da se
smejem, mada, treba primetiti, šala nije razlog tome. „Znači da
neću biti ni plaćena što održavam brak sa čovekom koga ne
volim?“
 „Međutim, zadržaćeš titulu. Ostaćeš u Kornvolu.“
„Biću skrivena u Kornvolu“, izleti mi. „Navikavana da rodim
naslednika, to je sve. Stide me se i žele da me drže zaključanu
kilometrima daleko od mog doma i porodice.“ Ovo je gore nego
što sam ikad zamišljala! „Frederik ne može da nađe ženu.“ Iz
dana u dan sam sve uverenija da to nije Frederikova krivica,
uprkos tome što je prilično mlak i nezanimljiv. Pretpostavljam
da je razlog zašto nema ženu taj što niko ne želi da ima posla sa
njegovim tiranom od oca. „Ja sam poslednje utočište za
Lajmingtona da obezbedi budućnost svog vojvodstva!“
Pogledam Frenka, moleći za malo podrške. Mora da zna da će
ovo skrhati moj duh i uništiti moje zadovoljstvo. Preklinjem te,
Frenk, preklinjem te, molim se iznova. Avaj, moj brat zuri u
svoje pantalone, nije u stanju da se suoči sa mnom. Kukavica!
„Bićeš srećna u odgajanju dece“, tiho mrmlja otac. „Bićeš
srećna što ćeš našoj porodici obezbediti status koji zaslužujemo
ali nemamo zbog onog što se zove krvna linija.“
Kao da mi se nešto zaglavilo u grlu, oči me užasno peku.
Ostala sam bez reči. Kako može ovo da mi radi? Dovoljno je
užasno udati se bez ijedne reči, ali još uz toliko nerazumnih
uslova? Ovo je ludilo!
„Idi sad da se doteraš za taj prokleti bal u Olmeksu, pre nego
što tvojoj majci pukne krvni sud, a ljubazno ću te zamoliti, ako
mogu, kao tvoj otac, da se večeras potrudiš oko svog verenika
kako bi ublažila Lajmingtonovu brigu.“
Verenik? „Dakle, on je zvanično zatražio moju ruku?“, pitam.
„Došao je ovamo i razgovarao sa tobom?“
„Jeste, i govorio je prilično lepo o tebi.“
Nakrivim glavu, pažljivo posmatrajući oca. „Da li je Frederik
moj jedini udvarač?“ Da li će priznati da je i Džoni Vinters
dolazio?
 Uzdahne. „Ti si najlepša debitantkinja ove sezone, Elajza.“
To je sve što kaže. Ništa više. Nikakva čvrsta potvrda da je bilo
drugih udvarača, ali je ipak nekakva potvrda. Stalo mi je samo
do jedne potvrde. „Molim te, draga moja devojko, da mi
veruješ.“
„Kako da ti verujem, tata? Osuđuješ me na život pun nesreće
i to zbog čega?“
„Kočija će doći po tebe i tvoju majku u osam.“ Skreće
pogled, a ja se pitam, nakratko, jer mi toliko treba da shvatim da
sam u pravu, da li je Lajmington imao udela u obezbeđivanju
propusnice za Olmeks, samo kako bi me videli u javnosti sa
Frederikom, jer me dugo nije bilo. Da se otmeno društvo uveri
da smo srećni i zaljubljeni, i da je sve u redu, kada zapravo ništa
nije.
Izletim, pojurim uz stepenice, uletim u svoju sobu i bacim se
na krevet. Plačem. Plačem gorko, kako nikada nisam.

Ne mogu da delim majčin entuzijazam ma koliko se trudila da se

osmehujem i hvalim njenu besprekornu haljinu dok se vrti po
salonu a Ema je sledi, uzalud pokušavajući da izgladi beskrajne
nabore njene nove haljine. Bojim se da bi mogla tako
beskonačno da pokušava i nikada da ne uspe, jer bi se haljina
mogla opisati kao neukrotiva. Prepuna je detalja, jarka, i sasvim
sigurno će je svi primetiti. Pretpostavljam da to i jeste majčina
namera.
„Izgledaš predivno“, kažem ali moja pohvala je malodušna i
tiha, ne da ona to primećuje, jer je toliko zaneta obuzdavanjem
neprestanog pomeranja i silnih nabora.
„Hvala ti, Elajza.“ Prilazi mi ali je prinuđena da ispruži ruke
da me dohvati, onoliko koliko joj haljina to dopušta. „Bojim se“,
kaže ona, povlačeći i gurajući četvrtasti izrez moje haljine, „da
nisi dovoljno odevena.“
„Ili si se ti, majko, možda previše obukla?“
Njene uposlene ruke posustanu, pogleda me blistavim očima,
ali ne bez sažaljenja koje oseća prema meni. „Uvek tako lepa.
Naravno, nasledila si to od mene.“ Drsko namigne.
„Da li si razgovarala sa lejdi Tilsberi?“, pitam, još uvek
veoma radoznala na tu temu.
„U vezi čega?“
„U vezi toga zašto bi izdala jednu od tih retkih i dragocenih
propusnica na moje ime kada postoji beskrajno mnogo voljnih, i
slobodnih, mogu da dodam“ – slatko se osmehujem – „mladih
dama koje žude da ih na tom prestižnom događaju s nogu obore
zgodna, podobna gospoda. To je Lajmington, zar ne?“
„Nije bila previše zainteresovana da priča o tome i, iskreno,
nije važno ko te je preporučio. Kada bi samo mogla da poimaš
značaj toga što si prihvaćena, Elajza.“
„Ali, ja nisam tražila da budem prihvaćena, mama, ti jesi, i
zato, vidiš, ovo uopšte nema smisla, osim ako se, kao što sam
pomenula ranije, Njegova milost nije umešala da bi osigurala da
svi znaju da se udajem za Frederika.“ Jer ne postoji nijedno
prestižnije mesto od ovog. Svi će pričati o tom događaju do
narednog. A, kao što znam, objava koju je tako žarko želeo da
bude odštampana, u stvari, nije odštampana.
„Previše razmišljaš.“ Majka me s lakoćom odbija.
„Ako tako kažeš.“ Uzdahnem, bacajući pogled na vrata kada
ugledam oca i Frenka koji prolaze kraj salona sa rukama punim
novina. Frenk klimne glavom ali otac čak ni ne pogleda u mom
smeru, niti progovara. Još uvek sam mu na crnoj listi, ali to je u
redu, jer i on je na mojoj.
Majka vrisne: „Frenk, vratio si se!“, i prestane da me cima i
vuče. Frenk, krajnje nevoljno, primećujem, usporava i oprezno
pogledava ka nama; pretpostavljam da je to zato što se nadao da
će me izbeći. Da, i on se nalazi na mojoj crnoj listi, a čini se da
će tu i ostati, jer je tvrdoglavi magarac i neće da kaže šta stvarno
misli o ovoj užasnoj situaciji u kojoj sam se našla na silu.
Podignem nos i okrenem se od njega kako bih ga uverila da
ga trajno prezirem. Bolje da nikada više ne očekuje od mene da
se potrudim da ga izbavim iz nevolje. Niti da oslobodim ženu na
koju je očigledno bacio oko od onog užasnog vikonta.
„Majko, izgledaš divno“, kaže, dok mi Ema gladi kosu preko
ramena i namešta krajeve kako bi savršeno padali preko mojih
grudi, pre nego što vešto smesti sa strane prelepi češalj za kosu
ukrašen ametistom.
„Hv...“
„A šta je sa mnom?“, pitam dok se okrećem da se suočim sa
njim, ostavljajući jadnu Emu da još jednom počne da namešta
moj češalj za kosu sa draguljima. „Nije da je važno, naravno, jer
sam već verena i osuđena na užitke braka i dece sa odličnom
prilikom.“ Nakrivim glavu. „Dakle, razlog zašto sam prisiljena
na večerašnju proslavu na pijaci brakova prevazilazi moj maleni
um. Propusnica traćena na mene od onog koji je tražio od lejdi
Tilsberi da mi je obezbedi. Možda bi ti, brate, trebalo da odeš
umesto mene.“
„Propusnica je na tvoje ime“, kaže tiho. „A ja moram nešto
da obavim.“
„O, jeste li pronašli Portera?“
„Portera?“, pita majka. „Šta je s Porterom?“
„Ništa“, kaže Frenk, uzdišući. „Samo je u poseti porodici u
Jorku.“
„Iznenađena sam“, razmišljam naglas, stojeći ponovo
nepomično zbog Eme. „Imamo večerašnji bal u Olmeksu, za
kojim sledi zabava princa Prinija, biće mnogo materijala za
priče.“
„Elajza, pusti me na miru“, mrmlja Frenk. „Nemam vremena
da se motam ovde i trpim tvoje sarkastične opaske. Imamo
sastanak sa premijerom.“
„O, zbog čega?“, pita majka.
„Zbog poreza“, mrmlja Frenk. „Povećava prokleti porez na
novine.“
O, dobro. Mogu samo da se nadam da ova vest znači da će
bogati, koji su čuveni po škrtosti, odbiti da plaćaju i da će očev
posao propasti, što znači da možemo da se vratimo svom domu.
Žacnem se zbog sopstvenih zlobnih misli, jer iako je na mojoj
crnoj listi, ne želim da moj otac doživi neuspeh. Samo želim da
me poštedi ove večne bede. I, zaista, ako bih želela da očev
posao propadne, sve što bih morala da uradim jeste da otkrijem
da sam ja autor većine popularnih priča, jer bi Lajmington
verovatno bio toliko užasnut i lišio oca svega iz ovog dogovora
o kojem stalno slušam, a kako sam deo tog dogovora, ne mogu
mirne savesti da povredim oca kako bih spasila sebe. Stoga,
nažalost, niko nikada ne može da dozna.
„Vaša kočija čeka, gospođo Melrouz“, najavljuje Dalton.
„Eliza, hajde.“ Majka se praktično zavrti kako bi izašla iz
salona, a ja je sledim, „O, gle“, došapne mi kada joj priđem.
„Lejdi Rouz.“
„Ne izgleda mi obučena za večerašnji bal“, kažem,
primećujući nedostatak aranžmana od perja koje doseže nebesa.
„Zato što je nepoželjna.“
„Kako? Zašto?“
„Čulo se kako ismeva najnoviji roman lejdi Blajd.“
„Lejdi Rouz bi čitala takve romane?“, pitam, iznenađena.
„Ne, u tome je stvar. Jednostavno je zlobna. Na njenu žalost,
i lejdi Blajd je pokroviteljica pa je opozvala grofičinu pretplatu.“
 „O...“, udahnem, donekle zabavljena, a vidim da je i majka.
„Podseti me da nikada ne uvredim lejdi Blajd.“
Majka se smeje, glasno i preterano, silazeći stepenicama do
kočije. „Dobro vam veče, lejdi Rouz“, cvrkuće, i za taj trud
dobija oštar pogled. „Da li ćemo imati zadovoljstvo da se
družimo sa vama u Olmeksu?“
Uzdahnem, sledeći svoju majku, dok lejdi Rouz hukće i
odlazi. „Mama, užasna si.“
„Dobila je šta je zaslužila, matora veštica.“ Smešta se na
svoje sedište, utapkavajući haljinu koja se nadima. „Vidim kako
gleda na moju porodicu.“ Oči joj se sužavaju. „A i njen ton kada
mi se obraća. Smatra da nam nije mesto na Trgu Belmor.“
„I nije“, promrmljam, pogled mi pada na Vintersovu kuću.
Ne osećam da pripadam bilo gde.

Obećanje luksuza i glamura nije preuveličavano, jer vidim da je

ova balska dvorana, sa spektakularnim, blistavim lusterima i
teškim plišanim draperijama, pravi primer raskoši dok joj se
divim sa vrha velikih stepenica. Istina je, ono što je majka rekla,
zaista sam nedovoljno obučena za ovakvu priliku i na ovakvom
mestu, a ipak smatram da su haljine, ukrašene perjem i
naborima, koje mnoge prisutne dame nose – preterano kitnjaste.
Ostavljena sam na brigu Frederiku, koji je iskusan u
posećivanju ovakvih svečanosti a opet izgleda nekako
deplasirano, ali majka nije daleko, iako joj je pažnja u
potpunosti usmerena na druženje a ne na brižno nadgledanje
svoje ćerke koja je u društvu muškarca, uprkos tome što je on to
što jeste, i za društvo i za mene. Izgleda tako srećno, sasvim u
skladu sa bogatstvom i statusom ljudi u Londonu, dok se ja,
međutim, osećam kao da mi ova ogromna, impresivna zgrada
naleže na prsa. Večera je poslužena i prošlo je jedanaest sati, ali
se čini kao da vreme nemilosrdno sporo teče. Koliko još mogu
da izdržim ovaj cirkus, i, Bože, strašno je i pomisliti, ali ne
mislim samo na ovaj večerašnji cirkus. Ponovo se osvrnem oko
sebe i ovoga puta, ne vidim prelepu dvoranu. Umesto toga vidim
golu ciglu i gvozdene grede, i ne čujem orkestar, već mučan
zvuk vode koja glasno kaplje i ljude koji se zlokobno smeju.
Obuzima me panika, koja okrutno ubrzava otkucaje moga
srca.
„Htela bih da udahnem malo vazduha“, kažem slabašnim,
zanemoćalim glasom.
„O, to nije moguće“, odgovara Frederik. To su prve reči koje
mi je uputio čitave večeri. Sve vreme smo stajali u tišini, što ne
sluti na dobro za našu budućnost kao muža i žene. „Vrata se
zatvaraju u jedanaest.“
„Kako to misliš? Kažeš da sam zarobljena?“ Od ove pomisli
mi srce još brže kuca, a ja sam nemoćna da ga usporim.
„Takva je tradicija. Niko, bez obzira na status, ne može da
uđe posle jedanaest.“
Brzo trepćem i gutam narastajuću knedlu zaglavljenu u grlu.
„Ali ne želim da uđem, želim da izađem.“
„Da, ali neće vam biti dozvoljeno da ponovo uđete, razumete,
Elajza, stoga ne možete da odete dok gospođa Melrouz ne bude
spremna.“
Vidim majku u blizini kako se kikoće sa nekim gospodinom
neosporno visokog društvenog statusa, ako je suditi po njegovoj
blistavoj zlatnoj dugmadi, te se pitam da li se već bacila na
pronalaženje potencijalnih udvarača za Klaru. Bez obzira na to,
izgleda neprijatno staložena i daleko od toga da želi da ode.
Izgovoriće se ako mora, prosto znam to, jer neće hteti da
propusti nijedan trenutak ovog glamuroznog tračerskog
okupljanja. Sve do sada nisam znala koliko je majka izdržljiva i,
moram da kažem, bilo bi impresivno da povremeno nije
iritantno – naime onda kada nemam koristi od njene
rastresenosti i istrajnosti. „Sigurna sam da će me, ako objasnim,
razumeti i dozvoliti mi da ponovo uđem.“
„Oprostite mi, gospođice Melrouz, ali čak ni vojvotkinja ni
vikontesa, ili bilo ko takvog ranga, kad smo kod toga, ne bi
dovodile u pitanje naredbe i propise, a vi niste ni vojvotkinja ni
vikontesa, ni blizu, stoga se plašim da to nije moguće, a, iskreno,
ne bih bio oduševljen ako biste uopšte tako nešto zatražili, jer bi
sama činjenica da ste to uradili pokrenula glasine i rizikovala da
moje porodično ime dospe na rđav glas.“
Gledam Frederika otvorenih usta i teško namreškanih veđa
dok on i dalje posmatra balsku dvoranu u kojoj ljudi plešu,
razgovaraju i smeju se. „A mi to ne možemo da dozvolimo, je li
tako?“, pitam.
„Ne možemo?“
Sve je to fino i lepo, mislim se, ali se bojim da narastajući
napad panike koji me je iznenada ophrvao ne može da čeka.
Gušim se. „Frederiče, hoćeš li me uhvatiti ako padnem?“, pitam
ga.
„Molim?“
„Bojim se da ću se onesvestiti, stoga te ponovo pitam i
nadam se brzom odgovoru kako bih mogla da nastavim dalje.
Ako se onesvestim, da li ćeš me uhvatiti i poštedeti sramote?“
Frederik, jadničak, izgleda prilično usplahireno. „Ja... ovaj...
“, muca i zamuckuje dok gleda oko sebe.
„Frederiče, pitanje nije teško, a odgovor je da, zaista bi me
uhvatio, jer bi te bolelo da me gledaš povređenu ako padnem na
glavu.“
„Naravno“, promrmlja dok napreže telo, spremajući se za
moj skori pad. „Ili bi možda trebalo da dovedem gospođu
Melrouz, koja je, primetio sam to u nekoliko prilika, prilično
visoka i snažnih ramena.“
„O, zaboga, Frederiče, moram da izađem odavde“, kažem,
gurajući se pored njega i spuštajući se stepenicama do balske
dvorane, prolazeći pored svoje nesvesne majke, koja se sada
kikoće sa lejdi Blajd.
Izlazim iz balske dvorane i stižem do ulaza, gde vidim da ga
čuvaju dve pokroviteljke, od kojih je jedna lejdi Tilsberi, a
mislim u sebi kako je to baš nezgodno, jer bih volela da je pitam
ko je zahtevao da se izda propusnica na moje ime. Ali prvo
moram da udahnem taj vazduh. „Bojim se“, kažem pomalo
zadihano, „da moram da izađem napolje, na svež vazduh.“
Druga dama, jedna prilično punačka žena ružičastih obraza i
nepojmljivo velikog nosa, ne prihvata moj zahtev, krajnje
neprijateljski diže uvis taj baburasti nos, tako da, ironično, gleda
u mene preko nosa. „Nemate sreće“, kaže ona, kratko i otresito.
„Vrata su zatvorena i, ako izađete, neću vam dozvoliti da
ponovo uđete.“
Ne želim da se vratim na užasnu zabavu, stoga njen navodni
problem nije toliki problem, međutim, ja sam, uprkos svim
mojim manama, realista i shvatam da ne mogu da ostanem sama
na ulici niti mogu da priređujem svojoj majci nepotrebnu brigu.
Ovo je daleko od idealne situacije sa kojom ne znam kako da se
nosim. „Razumem“, kažem, neprestano gutajući knedle, od
kojih je svaka neprijatno kvrgava. „Šta mi predlažete da ur... “
„Ja ću se pobrinuti za gospođicu Melrouz“, začuje se tihi
glas, i lejdi Tilsberi nam se pridružuje, blago se osmehuje a i oči
kojima me gleda su blage, jer, kao što sam veoma brzo zapazila,
sve u vezi baronice od Šruzberija je blago.
„Bilo kako bilo“, kaže punačka žena, „pravila su...“
„Hvala vam, lejdi Vederbi.“ Osmeh lejdi Tilsberi se iz blagog
preobražava u odsečan a lejdi Vederbi je nažalost osoba kojoj je
taj osmeh upućen, zbog čega veoma žali, sudeći po tome kako
joj se punačko telo skuplja. Klimne glavom i odlazi, a lejdi
Tilsberi udahne i ponovo vrati svoj blagi osmeh. „Možda bi
voda rešila tvoj mali problem“, kaže, uzimajući me za ruku i
vodeći me ka ivici hodnika. „Ili, možda, dašak moje lepeze.“
Vadi spektakularnu srebrnu lepezu i rasklopi je, držeći je preko
svog neobično sramežljivog osmeha. „Konačno, mislim da tome
služi.“ Obrve joj se dižu taman toliko da zaključim da lejdi
Tilsberi voli lepezu iz drugih razloga, a rashlađivanje na ovim
zagušljivim događajima nije jedan od tih razloga. O, moj Bože.
„Muškarci imaju mačeve“, kažem, recitujući stih koji sam
jednom pročitala i koji mi se urezao u pamćenje, jer me je
iznenadio kada sam ga pročitala, „žene imaju lepezu, a lepeza je
verovatno jednako efikasno oružje.“
Lejdi Tilsberi se kikoće, a i to čini blago. Kako je ona samo
privlačna dama, a verujem i poštovana, ne samo zbog svoje
titule već možda i zbog svoje mudrosti. „Bojim se“, kaže tako
tiho da je drugi ne bi čuli, dok me hvata pod ruku i približava,
„da si ti jedna mlada dama opasnih namera.“
„Nemam nikakve namere, a ponajmanje opasne“,
razuveravam je, veoma zbunjena njenom prilično smelom
izjavom ali i pomalo zabrinuta. Šta ona zna o mojim namerama?
„Možeš da budeš promiskuitetna koliko hoćeš, slatka Elajza
ali, a govorim ti iz iskustva, moraš da znaš da je potrebno da
održavaš izvestan nivo poslušnosti.“
„Ne razumem.“
„Naravno, mlada si. Pred tobom su godine u kojima treba da
naučiš šta je neophodno a šta nije.“ Zaustavlja se i okreće ka
meni, i sada znam da je njen blagi osmeh tu zbog moje
očigledne začuđenosti, jer sam uverena da moje lice odražava
pravu sliku zbunjenosti. „Ponekad u ovom svetu, Elajza, mi, kao
žene otmenog društva, moramo da uradimo ono što se od nas
očekuje kako bismo mogle da uradim nešto neočekivano.“
Nežno me gladi po obrazu, a ja stičem utisak da je majčinski
zabrinuta za moje dobro. „Ovde si sa propusnicom za goste, je li
tako?“
„Da, tako je“, odgovorim. „A znam i da izgledam kao neko
ko je sasvim zalutao.“
„Mislim da nisi. Mislim da bi mogla da se uklopiš, ako
pokažeš strpljenje i nađeš svoje mesto.“
„Moje mesto je, očigledno, u Kornvolu odakle možda nikada
neću otići.“
„O?“ Ona ustukne, olakšanje je videti takvu reakciju naizgled
staložene lejdi Tilsberi. To mi takođe govori da možda
Lajmington nije taj koji je naredio da dobijem propusnicu, a
zapravo, ako i jeste, da li bi mu ona izašla u susret? Nešto mi
govori da ne bi. „Nikada?“
„Nikada“, potvrđujem. „Nalazim se u ovoj zbrci ne svojom
krivicom ili zahtevom, da poslužim kao mrestilište za
Lajmingtonove kako bi obezbedila opstanak njihovog imena.“
„Oh, istinski zastrašujuće.“ Lejdi Tilsberi se namršti dok
gleda pored mene, sada zamišljenog izraza lica.
„Zar nije?“, slažem se, srce mi ponovo ubrzava ritam, panika
je oživela.
„Mogu li da ti dam jedan savet?“, pita.
„Molim vas.“
„Žena nezavisnog uma predstavlja opasno stvorenje, slatka
Elajza.“
„Vaš nije nezavisan?“
„O, naravno da jeste, ali imam i razum da to sakrijem. Kao
što sam rekla, uradi ono što se od tebe očekuje da bi imala
komoditet da uradiš neočekivano.“
Pojma nemam o čemu priča. „Mislim da bih volela malo tog
vazduha.“
Lejdi Tilsberi izvlači lepezu i počinje da maše njome ispred
mog lica. „Bojim se, kao što je lejdi Vederbi bila ljubazna da
napomene, da su pravila, ma koliko kruta i nepotrebna, zapravo,
pravila, i čovek mora da pazi da ih ne krši.“
Lepeza zapravo obavlja prilično dobar posao. Nasmešim se
dok ona nastavlja da maše. „Čudi me da vas moja majka ne
prati.“
Smeje se. „Tvoja majka je tako slatka, Elajza. Vidim od koga
si to nasledila.“
„Biće joj drago što tako mislite.“
Lakomisleno odmahuje rukom. „Shvatam da traži mesto za
sebe u ovom svetu, slično tebi. Mora biti prihvaćena da bi se
osećala vrednom.“
„Zar to ne tražimo svi?“, pitam tiho.
„Zaista je tako“, oglasi se neki muškarac.
Udahnem naglo i uganem vrat od brzine kojom okrećem
glavu ka grubom glasu. „Vaša milosti“, promrmljam, posežući
za potiljkom i masirajući ga kako bi bol minula. „Ovde ste.“
Glas mi narasta u prestravljeni pisak, za koji pretpostavljam da
bi mogao da probije bubne opne mnogih učesnika zabave.
„Ovde sam“, mrmlja, ne izgledajući previše srećno zbog toga.
„A ti ponovo izgledaš bledunjavo.“
Sada kada to pominje, ponovo osećam kao da se gušim.
„Siguran sam“, kaže vojvoda, pažnje usmerene na lejdi
Tilsberi, koja izgleda potpuno neuznemirena njegovim
prisustvom, „s obzirom na okolnosti ove nesrećne situacije i
činjenice da smo možda u opasnosti da izazovemo spektakl ako
se gospođica Melrouz strmoglavi, da se ovom prilikom može
napraviti izuzetak.“
Lejdi Tilsberi može samo da se osmehne. „Sigurna sam“,
kaže stidljivo kao što bi žene učinile ako bi bile oduševljene.
Uverena sam da nije oduševljena što je prinuđena da krši
pravila, što ostavlja samo jedno objašnjenje. Podiže lepezu i
lagano njome maše i zatrepće. „Vaša milost ima sasvim valjanu
poentu.“
„Drago mi je što se slažemo“, kaže vojvoda onim tihim
glasom koji većinu muškaraca nateruje u paniku a dame
nadaleko i naširoko u ludnicu. „Ispratiću je.“
„Ne možete!“, izleti mi.
„Zašto?“, pita me. „Radije bi da te ostavim da se srušiš?“
„Osećam se mnogo bolje, hvala vam.“
„Tek treba da savladaš veštinu laganja, gospođice Melrouz“,
kaže odsečno, hvatajući me za lakat i usmeravajući me ka
vratima.
„Ne smem da budem nasamo sa vama“, sikćem.
„Strašno mi je žao što nosim ove loše vesti“, kaže on,
gledajući u mene sa mrkim izrazom koji prekriva njegovo lepo
lice, čineći ga mnogo manje naočitim nego što volim, „ali
ostajala si nasamo sa mnom u nekoliko različitih prilika.“
„Kako god, niko nije znao za to.“
„Ako će te to smiriti“, zareži, zastajući i osvrćući se ka lejdi
Tilsberi.
„Ništa nisam videla“, kaže uz osmeh, lagano mašući
lepezom. „Upamti šta sam ti rekla, gospođice Melrouz.“
Uradi ono što se od tebe očekuje da bi imala komoditet da
uradiš neočekivano. Razjapim vilicu. Da li mi je lejdi Tilsberi
obezbedila propusnicu za večeras? Po Vintersovom naređenju?
Blagi Bože, da li će žene uraditi sve što od njih traži? Nakrivim
glavu i pogledam je, a ona se samo osmehuje. „Neće nas pustiti
da se vratimo.“
„Da, hoće“, uverava me, odlučno nastavljajući da hoda.
„Hajde da pronađemo taj vazduh koji tražiš pre nego što mi
padneš pred noge.“ Baci pogled na mene. „A to ne želimo, je li
tako?“
„Vi ste nemilosrdni.“
„Tako sam čuo.“
Izlazimo napolje i, moram da kažem, bez obzira na dodatni
razlog za paniku – naime, zbog vojvode – prija mi svež vazduh i
žurno ga udišem. „Više nisam mogla da izdržim unutra.“
„Ne iznenađuje, s obzirom na društvo koje si morala da
trpiš.“ Vojvoda, sa rukama na leđima, korača gore-dole ispred
mene, a skriveno lice je upravio na svoje čizme, i mogu da
nazrem napetost na njemu. Duboko se uneo u svoje misli,
uverena sam. Volela bih da znam o čemu razmišlja ali se ne
usuđujem da pitam.
„Zašto ste ovde?“, pitam umesto toga.
„Imam godišnju pretplatu.“
Smejem se sebi u bradu. „Vi?“
„Da, ja. Vidim da ti je teško da poveruješ u to.“
„Naravno da jeste! Od svih ljudi u Londonu koji su verovatno
nepoželjni, to biste bili vi!“
„Zašto tako misliš, gospođice Melrouz?“, kaže, gledajući me
zapitano. „Zato što sam ubica? Raspusnik? Magarac?“
„Sve to“, odgovorim, podižući bradu. „Sve osim ubice.“
„Ironično, jer ponekad poželim da te ubijem.“
Ustuknem, uvređena. „Koja drskost. Rizikovala sam život da
bih vas spasila.“
„Moj život ne treba spašavati. Zadovoljan sam što me...“
„Mrze?“
Skupi oči u opasne proreze iz čijih zelenih dubina izbija vatra
koja me na trenutak drži hipnotisanom. Zatim istupi napred,
trgnuvši me iz transa. „Gospođice Melrouz, da li me mrziš?“
Prsa mi se narastaju od snažnog udaha. „Možda vas
pokroviteljke odobravaju jer sve žele da provedu jednu noć sa
vojvodom.“
„Nesumnjivo“, šapuće. „A ti, gospođice Melrouz? Da li i ti
priželjkuješ jednu noć sa vojvodom?“
„Ne“, jedva čujno izgovorim, telom mi prolaze trnci na tako
divan način kao svaki put kada je vojvoda u blizini, i što ih više
osećam, to me više zanima kakve bi druge podražaje mogao da
podstakne poljupcem.
„Ne lažeš valjano.“
Leđima se sve više utiskujem u hladne cigle iza sebe dok se
on približava, a njegovo visoko i atletsko telo izgleda
veličanstveno i preteče. „Ne lažem“, šapućem, iznenađujuće
odlučnim glasom s obzirom na napetost situacije. Prsa su mu na
centimetar od mojih, a ako se približi još samo malo, udisanje će
ih spojiti.
„Prava šteta.“
„Zašto?“
„Zato što sam dao sve od sebe da se držim podalje od tebe.“
Oči mu bez pardona padaju na moje grudi, a rukom gladi moje
tamne lokne tamo gde padaju, zločesto mi dodiruje kožu vrhom
prsta.
„Vaša milosti“, šapućem isprekidano.
„Ne želiš ovo?“, pita me i nakratko pogleda. Zločestim
jezikom prelazi preko svoje donje usne, a moje telo gori u
plamenu. Bože, kakvo je ovo mučenje? „Ne želiš da te
poljubim?“ Usta mu se spuštaju a dah mu se širi preko mog
obraza, usnama lebdi iznad mojih. Želja me nadvladava.
Obuzimaju me trnci i drhtaji. Strahujem da bih se srušila na
zemlju da nema ovog zida iza mene. I ranije sam iskusila žudnju
za ovim čovekom – intenzivnu, neobuzdanu reakciju koja mi
obuzima telo ali bojim se da je sada moja čežnja sasvim
drugačija, a kada vojvoda primakne svoje bokove uz moje i ja
osetim njegovu želju, popuštam zabranjenim osećanjima. U
mojoj glavi, misli divlje lutaju, ali jedna se posebno ističe. Ako
me čeka tako strašna kazna, onda bih mogla da počinim zločin
vredan izrečene kazne, a tajni susreti sa osramoćenim, zgodnim,
zabranjenim vojvodom nisu zločin koji odgovara mojoj kazni.
Prilagodiću zločin. Ako ću zauvek biti zatvorena i umreti od
neispunjenosti, dosade i nesreće, volela bih da sa sobom
ponesem neke uspomene. Sećam se kako je vojvoda koliko juče
bio udaljen. Kako me je gledao sa zbunjujućom mešavinom
obožavanja i prezira. Ali se isto tako sećam načina na koji me je
dotakao. Izgarao za mene. Videla sam to u njegovim dubokim,
zelenim očima. Ne mogu mirne savesti da ostavim svoj život a
da ne spoznam kako je to kada me on ljubi. Ne mogu!
„Da, želim.“
„Čak i ako te to upropasti za čitav život?“
Upropasti. „Ne marim za svoju propast. Stalo mi je samo da
ne upropastim oca. I svoju porodicu.“ Biću još više upropašćena
bez njih, razmišljam, pogled mi pada na njegove usne, na
osećanje koje nikada pre nisam iskusila dok se pritiska o mene.
Pulsiranje. Vrelina. Bože moj.
Zaječi i silom se odmakne. „Moja želja me, izgleda, čini
glupim, rekao bih“, kaže on, provlačeći ruku kroz kosu i,
ostavivši me bez daha naslonjenu na zid, ponovo počinje da
korača. „Ne mogu sebi da dozvolim da te obeščastim.“
Savladava me razočaranje a znam da ne bi trebalo. On odmahuje
glavom i čini se da je ljut, ali ne mogu da shvatim da li je ljut na
sebe ili na mene. „Trebalo bi da se vratiš u balsku dvoranu pre
nego što nas ugledaju zajedno same.“
„Ne“, kažem odlučno a on me pogleda uznemireno. „Vaša
milosti, neću vam dozvoliti da me opet odbijete.“ Podignem prst
i mahnem njime ispred njegovog iznenađenog lica. „Učinili ste
to i jedanput previše.“ Bocnem ga u rame ali se i dalje pitam šta
to kog đavola radim. „Zahtevam da me poljubite.“
I kao lav koji juriša, on je na meni, pokriva mi usta svojim i
duboko zariva jezik. Neka mi se Bog smiluje, ostajem bez daha,
izgubljena u nezakonitosti ovog trenutka, dok ga rukama grabim
za ramena a on divlje vrti jezikom, stenje dok to radi, a telom
me sve jače gura uza zid. Izgubio je kontrolu, bespomoćna sam
pod njegovom snagom, ali zaključujem da je u ovom času, u
vojvodinim rukama, osećanje bespomoćnosti najprijatnije. Nije
trebalo da brinem. Moje telo kao da tačno zna šta treba da radi,
moj jezik sledi njegov prirodno.
„Dođavola!“, vikne, otrgnuvši se od mene uz dahtanje, grubo
brišući usta nadlanicom, divljeg pogleda i uz režanje. Bez daha
sam i udišem snažno, ruka mi je na grudima, jezik me boli a
bedra su mi vlažna od požude koja nezaustavljivo ističe iz mene.
Zuri u mene, a i ja u njega, razmišljajući kako je ovaj muškarac
fascinantan. I poželjan. Koliko složen i... slomljen. Nikada
nisam doživela ništa slično tom poljupcu, i boli me kad
pomislim, da možda više nikada i neću.
Otežano gutam, odbijajući da skrenem pogled sa njega, a on
još jednom zareži. „Moram ponovo da te imam“, izusti naglo,
ponovo mi se približavajući, ljubeći me divlje. „Bože, Elajza, ti
si nešto najslađe što sam ikada okusio?
Gubim se u pažnji njegovih usta i iznenađeno se trgnem kada
mi dlanovima obujmi zadnjicu, stiskajući me bliže uz svoje
vrelo telo. Obuzeta sam svojom potrebom, šakama opipavam
njegove obraze, neobuzdano ispuštam radosne jecaje i
razmišljam kako je nezgodno što se vojvoda predao svojoj
požudi u ovom času, kada smo daleko od privatnosti.
Usporava poljubac i gricka mi donju usnu pre nego što sklopi
oči i nasloni svoje teško čelo na moje. „Ovo je tako nezgodno.“
Uzdahne, pogleda me, i u očima mu vidim žaljenje koje mi se
baš i ne dopada.
Ustuknem. Nije uživao u našem poljupcu. Naravno da nije!
Nikada se nisam ljubila sa muškarcem, neiskusna sam, a
vojvoda je imao brojne žene tokom mnogih noći. Osmehuje se
kratko i ironično, a nisam sigurna da mi se to sviđa. Da li me
žali?
Nevoljno se udaljavam i započinjem sasvim nemoguć
zadatak da ispravim zgužvanu odeću, sve vreme držeći spušten
pogled kako bih izbegla njegov. „Pretpostavljam da bi trebalo da
se vratim na zabavu.“ Načinim jedan korak ali sam primorana da
stanem kada me uhvati za zapešće.
„Zašto ne možeš da se nateraš da me pogledaš, Elajza?“, pita
me a u glasu se oseća izvesna doza nervoze. „Barem mi ukaži tu
čast pre nego što odeš.“
„Zašto?“ Šta bi više mogao da poželi u ovom trenutku od
moje predaje, a verujem da sam mu to pružila samo da bi me
ponovo odbio kada je dobio ono što je želeo. „Vaša milosti,
rekla bih da je to više nego očigledno.“
„Kome?“
Stisnem zube i načinim još jedan korak ali uzalud. Vojvoda
me ponovo pritiska uz zid, hvata me za vilicu i prisili me da
pogledam njegovo lice, stoga me prisiljavajući da pogledam u
njega. Ponovo sam bez daha, i ponovo prožeta podražajima koji
očigledno pretvaraju moj mozak u kašu. Zadivljena sam njime,
čak i sada. Zaljubila sam se.
„Doći ćeš kod mene večeras“, kaže zapovedničkim glasom.
Da idem kod njega? Zašto bih to uradila? Ukrao mi je prvi
poljubac. Neću mu dopustiti da ukrade išta više od mene. Nanela
sam sebi dovoljno štete i ovako, ali mogu da spasem ostatak
svoje nevinosti. Neću biti samo za jednu noć.

Odgurujem ga nežno ali odlučno baš kad se vrata širom otvore i

lejdi Tilsberi pojavi na njima, znalačkog pogleda, očima šara od
mene do njega i zaključuje ispravno, iako to nikada neću
priznati. Neka sam prokleta, šta sam to uradila?
Pročistim grlo i ispravim ramena. „Hvala vam na
ljubaznosti“, kažem joj, prolazeći pored nje, teško izdišući i
čvrsto zatvarajući oči. Bože moj, ne mogu ni da poimam šta se
dogodilo. Sve što znam, a i to je sigurno opasno, jeste da sam se
osetila živom kada me je poljubio, i slomljeno kada me je
pogledao sa žaljenjem.
Progutam i pogledam preko ramena, primećujem da se
vojvoda mudro drži podalje, iako mu oči ostaju uprte u moje
drhtavo telo, izraz lica mu je oštar i neumoljiv kao i svaki od
njegovih poljubaca. Istina je ono što sam mislila, bila bi
nenadoknadiva šteta umreti a ne iskusiti vojvodin poljubac, ali
sada se nalazim u još nesrećnijoj prilici.
Da želim još.
Srećom, majka je nepokolebljiva u svojoj ambiciji da postane
deo otmenog društva, što znači da joj je pažnja još uvek
prikladno zaokupljena nečim drugim po mom povratku u balsku
dvoranu. Isto se ne može reći za Frederika, koji stoji sam na
ivici podijuma za ples, sa po čašom u obe ruke, u jednoj je voda,
u drugoj šampanjac, i izgleda izgubljeno. Dok mu prilazim, i to
sama, vidim da pažljivo osmatra moje lice za bilo kakvim
znakom da sam zaista pala na glavu i povredila se. Pošto me je
detaljno odmerio – uverena sam da je to najviše što me je gledao
otkako su nas upoznali – kao da se opustio dok mi potura čaše.
„Mislio sam da je pametno spremiti se za svaku varijantu“,
kaže on, „i zato sam vam uzeo dve.“
Uzimam vodu, jer alkohol ne bi bio mudar izbor za moje
zamagljene misli. „Hvala ti.“
„Nema na čemu. Želite li da plešete?“
Samo što ne ispljunem vodu. „Šta?“
„Da plešemo“, kaže on, pokazujući na podijum po kom se
vrte nepregledni parovi. „Mada, moram priznati, tu sam
početnik.“
„Nikada pre nisi plesao“, pitam.
„Nikada.“
„O, pa to je zabrinjavajuće. Hoću li ostati bez stopala?“
„Nastojaću da vam ne stanem na prste, gospođice Melrouz.“
„Možda bi trebalo samo da gledamo“, predlažem, osećajući
peckanje kože što, nažalost, nije posledica razdraženih nerava ili
nevoljnosti, već opreza. Potajno bacim pogled i ugledam
vojvodu na drugoj strani dvorane sa ubilačkim pogledom, i
prisetim se da je u brojnim prilikama pominjao Frederika s
prezirom i čudnom psovkom koja je prethodila njegovom
imenu. Sad se pitam zašto. Koliko dobro vojvoda poznaje
Frederika?
„Insistiram“, kaže Frederik, uzimajući čašu iz moje ruke i
odlaže je pre nego što mi pokaže na podijum. „Krajnje je
vreme.“
„Krajnje je vreme za šta?“, pitam uznemireno. Nisam sigurna
šta je ušlo u njega, ali ovo nije ponašanje koje očekujem od
Frederika.
„Pa, da nas dvoje zaplešemo. Savršeno vreme i savršena
prilika, jer će objava našeg venčanja biti odštampana.“
O? Da li se Porter vratio sa puta u Jork, pitam se? Da li je
Frederikov nepodnošljivi otac postavljao zahteve Frederiku?
Opet ugledam vojvodu i primećujem da se njegov mračni
pogled nije promenio. Izgleda zlokobno, što počinje da me
nervira. Šta ga je tako iznerviralo? Sa najvećom mogućom
nevoljnošću, stupam na plesni podijum razdražljiva, a Frederik
me nespretno hvata za ruke, uzdignute brade, svaki delić tela
ukočen mu je kao daska. Sa sigurnošću mogu da kažem da je
moj trenutni položaj daleko najneugodniji od svih ikada, a kada
Frederik započne s plesom, to čini veoma trzavo.
Ponovo ugledam vojvodu i zakolutam očima na gomilu
odlučnih žena koje se besramno okupljaju oko njega, čekajući da
ih on pozove na ples, svaka od njih prosto umire da doživi
nekakvo iskustvo sa opasnim vojvodom. Očekujem da neće
ispuniti njihove besramne zahteve, ali tada, još uvek pod
njegovim prodornim pogledom, on pruža ruku ni ne pogledavši
koga poziva na ples. Ali ja vidim.
Oduševljena lejdi Der se kratko nakloni, i oni se uskoro
zavrte u veoma bliskom, intimnom zagrljaju. Takođe veoma
dobro plešu, što se ne može reći za trapavo telo sa kojim sam
trenutno isprepletena. Ponižena sam. Povređena. Osećam toliko
toga što ne bi trebalo da osećam ali ipak, dok posmatram
Džonija koji sa svim svojim veštinama ushićuje drugu ženu,
obuzima me užasan napad ljubomore. Ne mogu to da gledam, i
sigurna sam da se moja osećanja lepo vide na mom licu, stoga
žustro skrećem pogled sa savršenog vojvodinog plesa i
usredsređujem se na to da se ispetljam iz ovog haosa čitavih
stopala.
„O“, zašištim kada mi Frederik stane na nožni prst. „Jaoj!“,
jauknem kada mi nagazi drugo stopalo.
On stiska usne u pravu crtu i nastavlja da pleše, gledajući
preko mene, i dalje uzdignute brade, dok me vrti. Spazim
Džonija i nameru u njegovim očima sekund pre nego što se
zaleti u nas.
„Izvinjavam se“, promrmlja vidno iskrivljene usne i nastavlja
da vrti lejdi Der u suprotnom smeru.
„Namerno je to uradio“, uzvikuje Frederik gnevno, pušta me i
ispravlja se. „Otac je zaista u pravu, on je prava napast.“ Čini se
da Lajmington oseća veliku odbojnost prema Džoniju Vintersu.
„Trebalo bi da ga izbace.“
„Apsolutno bi trebalo“, slažem se, žestoko se mršteći.
„I zbog njegovog očiglednog neuvažavanja pravila
oblačenja.“
Ponovo pogledam vojvodu na podijumu, i po prvi put
primećujem da nosi crne pantalone, jedini u dvorani, pošto
ostala gospoda nose pantalone koje sežu do kolena. Izgleda
prelepo, iako to nikada ne bih priznala.
„Da, slažem se, trebalo bi ga smesta skloniti.“ Potapšem
Frederika po ramenu. „Zašto ne odeš da se postaraš za to.“
Klimajući samom sebi i navlačeći jaknu, Frederik odlazi da
razreši svoj jed a ja s olakšanjem klonem.
„Elajza“, guguće majka, dozivajući me. „Divno, plesala si sa
Frederikom.“
„Jesi li se smejala?“, pitam je ozbiljno, budnim okom motreći
na Frederika koji razgovara sa jednim ogromnim čovekom kome
su pantalone tako tesne da mu se stomak preliva preko pojasa.
Obojica gledaju u vojvodu, koji još uvek vrti ushićenu lejdi Der
po podijumu.
„Nisam uradila ništa slično!“, buni se majka.
„Ne umeš da lažeš“, kažem, ni ne moram da je pogledam da
bih znala da kad god laže, majka povisi glas za jednu oktavu.
„O, šta se dešava?“, pita ona, približavajući se, a njenu
pažnju sada privlače Frederik i debeli čovek koji prekida
savršeni valcer Vintersa i lejdi Der. On tiho govori nešto vojvodi
na uvo, vojvoda mu odgovara, a onda se ponovo kreće po
podijumu, očigledno neuznemiren. „Vidim da sam postigla
željeni efekat popričavši nasamo sa lejdi Der. Prešla je na
drugog“, kaže majka.
„Šta?“, lanem, na šta majka podigne obrvu. „Mislim, dobro.
Da, izvrsno.“
„Elajza?“, pita me, pomalo sumnjičavo.
„A, evo Frederika“, kažem, bežeći od nje, prekorevajući se
što sam ispala tako providna. Provlačim ruku kroz njegovu i
puštam ga da nas odvede od moje radoznale majke. „Hajde da
uzmemo piće“, predlažem. „Jesi li se pozabavio vojvodom?“
„Ne baš.“
„Šta je rekao?“
„Bojim se da te reči ne mogu da ponovim pred damom, jer bi
vam krv potekla na uši.“
„Stvarno je užasan“, kažem, pogledom ga prateći na
podijumu sa lejdi Der, koja je očigledno u svom elementu.
Koliko li je poljubaca podelila sa vojvodom? Koliko trnaca?
Koliko leptirića? Gledam Frederika, mog udvarača, i po prvi put
se pitam da li je on ipak bolji izbor. Bezbedan. Sa Frederikom se
barem neću stalno preispitivati. Neću sumnjati u sebe. Ali onaj
poljubac, moj prvi poljubac, bio je tako opojan. A ipak, moj
jedini poljubac. Svi poljupci mogu da budu neverovatni, ne bih
znala. Zar to ne bi bilo čudesno? U trenutku čistog nagona i
krajnje nepromišljenosti, a možda i osvete jer on sigurno vrti
lejdi Der po podijumu samo da mi napakosti, povučem
Frederika, na njegovu žalost, u neki mračan ćošak.
„Šta to radite?“, viče uspaničeno.
„Tiho, Frederiče“, naređujem mu, osvrćući se oko sebe,
pazeći da nas niko ne vidi. A onda zalepim svoje usne na
njegove i ljubim ga, čekajući, nadajući se, moleći se da me
iskrice pronađu i progutaju, ali sa razočaranjem zaključujem da
ne osećam ništa, ali ne zbog toga što je naizgled snažno stisnuo
usta.
„Elajza!“, viče Frederik zgroženo, gurajući me od sebe. „Ne
smemo!“
Ne, ne smemo, zato što je iskustvo veoma razočaravajuće, a
ne bih želela da ponovo doživim istovetno razočaranje.
„Izvinjavam se, Fred...“, prekidam kada se iza Frederika stvori
vojvoda, gotovo za glavu viši, koji kipti od besa. Vilica mu se
trza, oči me divlje gledaju, ali ne od želje, rekla bih, a telo mu
izgleda spremno da ubije. „Završili ste s plesom?“, pitam,
zaškiljivši očima, podbadajući ga.
„Šta?“, pita Frederik sasvim zbunjenog pogleda koji je,
shvatam to sada, često na njegovom licu. Da, ovaj čovek stalno
izgleda zbunjeno, ili, sad kad razmišljam o tome, izbezumljeno.
„Ništa“, mrmljam dok se vojvoda udaljava, ali ne pre nego što
mi uputi pogled čiste pretnje. Zašto me toliko zbunjuje? I šta sve
ovo treba da znači?
 Poglavlje 13

M ajka ne zatvara usta čitavim putem do kuće, ali, primetila

sam, pomalo nerazgovetno izgovara reči. U stvari, bila je
dobrano pijana, što je i tata primetio, kada mu se naglo bacila u
zagrljaj pošto smo pristigli kući. Cvrkutala je o svojoj divnoj
večeri, podrobno opisujući brojne glasine, koje, na sreću, nisu
uključivale moj susret sa vojvodom, ali su uključivale, na moj
očaj, vest o Vinter sovom sudaru sa Frederikom na plesnom
podijumu. Kakvo preuveličavanje! Sigurna sam da je majka
rođena da bude novinarka. Otac je sa zanimanjem ispratio tu
vest ali je izbegao moj upitni pogled. Da, vojvoda je izgurao
mog verenika sa plesnog podijuma.
Doći ćeš kod mene večeras.
Frknem na sopstvene misli. Nikada.
Sa takvim zaključkom, za koji mislim da je razuman, svlačim
se, polažući svoju haljinu boje lavande preko stolice, ali
posustajem, kada čujem šuštanje svile. Odevena samo u dugačke
gaće, stojim i preturam po materijalu – srećom nema ga toliko
kao na nekim od haljina koje sam te večeri videla da se nose –
dok ne pronađem parče papira. Srce mi snažno zalupa, iako ga
preklinjem da uspori, jer sve te reakcije, pa i na ovo parče
papira, prilično su obeshrabrujuće. Rasklopim papir i čitam
uredno ispisane reči.

Čekam tvoj dolazak zadržavajući dah i, budi uverena, ako

ne dođeš do mene, neću oklevati da sam dođem po tebe.
Elajza, izbor je tvoj. Pre sam sklon da mislim da je prva
 mogućnost manje upadljiva, zar ne?
Tvoj Dž. V.

Srce mi poskakuje, stiskam usne, a telom mi prostruje trnci,

primoravajući me da spustim zadnjicu na dušek, dok se žestoko
borim sa svojim mislima.
Idi.
Ne idi.
Ustajem i prilazim prozoru, upravim pogled preko trga,
povlačeći draperiju preko tela da se sakrijem. Prolazi nekoliko
kočija, razvozeći ljude sa zabave njihovim kućama, zvuk kopita
koja udaraju o kaldrmu odjekuje u mraku. Veoma je mračno. Ali
ipak ga vidim, stoji na uglu vrtova. Srce mi stane kada iskorači
na mesečinu, uverena sam da je to nameran potez kako bih
videla njegovo ozbiljno lice. Bezizražajno, nepomično lice dok
ruke u rukavicama drži sklopljene ispred sebe, visoko telo mu je
ukočeno u ovoj pozi. Da ga ne poznajem, plašila bih ga se.
Kada se vrati u senku, znam da sam pozvana. Odlazim do
ogledala, raspuštam kosu iz draguljima ukrašenog češlja, i ona
se rasipa preko mojih ramena. Prođem češljem kroz nju,
zamišljeno, zureći u svoje tamne oči. Moj um ne može biti moj,
jer razmišlja o sasvim nezamislivim stvarima. Vojvoda. Moja
čula vrište, grudi me bole, a meso između mojih bedara pulsira.
Onaj poljubac. Usne mi se razdvoje, srce mi snažno zalupa, i
sva ova osećanja, ma koliko se javljala u pogrešnom trenutku jer
ne bi trebalo da idem kod njega, prilično su uzbudljiva.
Ako sada odem kod vojvode, oboje ćemo podleći pritisku
naših želja, bez obzira koliko sam ljuta, a sigurna sam da će
moja čast biti zauvek uništena. Možda bi trebalo samo da
pričamo. Razgovaramo. Znam da ponovo imam brojna pitanja,
koja kao da se svakim danom umnožavaju.
 Navlačim spavaćicu, ogrtač, obuvam čizme i tiho izlazim iz
svoje sobe, šunjajući se kroz kuću poput miša. Trudim se da
izbegnem sve stepenice koje škripe, kao i podne daske. Moje
šunjanje, za očekivati je, pretpostavljam, značajno produžava
ovo kratko putovanje, a do trenutka kada dospevam napolje,
vojvoda prelazi kaldrmu mračnog, ljutitog izraza na naočitom
licu. Primeti me i naglo zastane, a ja vidim kako taj mračni izraz
lagano nestaje.
„Strahovao sam“, kaže dok opušta ramena, kao da je bio
napet ali više nije, „da si me napustila.“
„Došla sam“, kažem, spuštajući kapuljaču ogrtača. „Samo do
ovde.“
Zabrinuto, pretpostavljam s razlogom, prilazi i vraća mi
kapuljaču na glavu, dok se osvrće oko sebe. „A šta to treba da
znači?“
„To znači da sam ovde a ne u tvom domu ili krevetu, a
nemam nameru da završim tamo.“
„Uvek dobijam ono što želim, Elajza, tako da ćemo to tek
videti.“
„Hoćemo“, uzvraćam oštro, nimalo zainteresovana za
podsećanje na njegovo raskalašno ponašanje, a vidim da se kaje
zbog svojih reči. Ruke su mu mirne, drži obe strane moje
kapuljače, a njegove zelene oči, u kojima bih mogla da se
izgubim, gledaju u moje.
„Ne dozvolimo da nam noć počne loše.“ Korakne unazad,
oslobađajući prostor između naših tela koji pucketa i cvrči, ma
koliko se trudila da isključim sva svoja čula.
„Naše veče počelo je pre nekoliko sati i bilo je puno
neprestanih i dosledno loših poruka.“
„Možda ćeš o tome pisati u sutrašnjim novinama.“
Oštro udahnem i odmaknem se unazad, očajnički iako veoma
sporo, pokušavajući da pronađem prave reći. Nešto u svoju
odbranu. „Oprostite?“ To je sve što uspevam da izgovorim.
„Samo zamisli“, šapuće, dureći se zamišljeno. „Kada bih
dovoljno dobro poznavao tvoj um, obraćao dovoljno pažnje i
slušao pažljivo šta govoriš, tako da mogu da prepoznam tvoje
reči kada sam blagosloven da ih čitam.“
Gutam knedlu, proklinjući ga. Kao da tačno zna šta da kaže
da bi osvojio moju naklonost, a ja ne znam zašto to čini kada me
je ne tako davno odbio. „Zaista zamislite“, tiho uzvratim,
nesposobna da to potvrdim. Proklet bio, nikada ne sme da
otkrije. Lajmington će uskoro staviti tačku na moje pisanje ako
otkrije da su Porter i Frenk prisvajali moj rad. „Možda vam je
mašta bujna“, uzvraćam ali mi se on samo osmehuje. „Nisam
zainteresovana za samo jednu noć“, lanem, željna da nastavimo
razgovor.
„Hoćeš više?“
Još jednom gutam knedlu. Muškarac koji poznaje moj um.
Muškarac kojem je stalo do mog uma. Muškarac koji bi da ga
podstakne. „Nije važno, pošto ne mogu da provedem ni tu jednu
noć a da ne budem upropašćena zauvek.“
„Brineš da ćeš biti upropašćena?“
„Da li je vas briga da li ću biti upropašćena?“
„Itekako.“
„Zašto ste onda ovde?“
Zaobilazi moje pitanje. „Dođi.“ Grabeći me za ruku, okreće
se i hoda ka ulazu u vrtove, vukući me za sobom. „Drži se
senke.“
„Šta to radite?“, sikćem, bespomoćna pred njegovom
snagom, motam stopalima kako bih uhvatila korak sa njim.
„Vodim te na razgovor.“
Vojvodina čvrsta, ispružena ruka me zaustavlja na ivici
vrtova nasuprot Vintersove kuće.
„Čekaj“, zašišti.
„Šta je bilo?“
„Imam posetioca.“
Izvijem glavu da pogledam i zaječim tako da, kada me
vojvoda mrko pogleda, to je glasno koliko i dugo. „Ima li žene
na Trgu Belmor koja je uzmakla vašim čarima?“, pitam dok
gledam lejdi Blajd kako kuca na njegova vrata. „Možda traži
nekakvu inspiraciju.“ Ili više takvih inspiracija. Mislim da je
očarao svaku ženu koju je upoznao i odveo u krevet, što dosta
govori o ženskoj populaciji. Hrabrije smo od muškaraca. Jače od
muškaraca. Ne mogu da zamislim nijednog od ovdašnjih
lordova ili gospode da ostanu nasamo sa vojvodom od Čestera
zbog straha od onog što može da im se dogodi a opet, čini se da
je svaka žena spremna da raširi noge za njega. Po prvi put se
pitam šta tražim ovde sa njim. Dođavola sve, ovde sam zato što
me oduševljava. Uzbuđuje. Čini da se osećam živom u svetu u
kom bih se inače osećala mrtvom. Ali on je veoma privlačan
muškarac. Ako je ijedna od žena koje sam videla da čeznu za
njim iskusila njegovu mekanu stranu, onda nije nikakvo čudo što
mu uporno dolaze u posetu. Iskreno mrzim i samu tu pomisao!
Zapravo, osećam se prilično bolesno. Ja sam još samo jedna od
njegovih pobeda, premda, podsećam samu sebe, tek treba da mu
se podam. Ne želim da se udam za Frederika, ali možda jednog
dana, ako kojim čudom uspem da izbegnem taj brak, i možda
poželim da se udam za nekog drugog, šta onda? Bila bih
upropašćena. Nijedan muškarac ne bi ni poželeo da me uzme u
obzir. Sasvim sam zbunjena, jer sam obuzeta divljim mislima
koje mi nikako nisu svojstvene. Ne želim da se udam. U tome je
cela prokleta suština! Razgovor, kazao je. Moj problem je što ne
mogu da razgovaram sa njim niti da budem u istoj prostoriji sa
njim a da nemam nekakvu ekstremno uzbunjujuću reakciju na
njega. Pogledam u svoju šaku koja je u njegovoj. Kako lepo
izgleda.
„Bojim se da pravim kobnu grešku“, promrmljam više za
sebe nego vojvodi, koji gleda i čeka da lejdi Blajd ode, kako bi
me primamio u svoju pećinu.
Šta uopšte mislim kada sam ovde? Nije važno da li me je
poljubio. Niko ne zna. Niko nije video. Mogu da zaustavim ovu
ludost.
Odmaknem se i napravim tačno jedan korak pre nego što me
podigne i ponese napred. „O, ne“, kaže on, dok mu se vilica
steže. „Elajza, ne opet.“
„Zahtevam da me pustite.“
„Prestani da razmišljaš“, naređuje, otvarajući vrata i uvodeći
me unutra, „samo to te molim, jer verujem da previše
razmišljaš.“
Spušta me i korakne unatrag, ne, kako očekujem, da mi ostavi
prostora, već da se odmori od vreline koju naša tela emituju
kada su blizu, jer zasigurno gore. „Čini se da ima puno toga o
čemu treba razmišljati.“
„Slažem se“, kaže on, pokazujući mi na radnu sobu
džentlmenskim pokretom ruke. „Posle tebe.“
Gledam po predvorju i vidim Herkula sa poslužavnikom, koji
me zabrinuto posmatra dok hodam na klimavim nogama i
ulazim u toplu prostoriju u kojoj vatra bukti a svece bacaju
svetlost, što, smem li da kažem, izgleda veoma romantično.
Spuštam se na jednu od stolica koje mi vojvoda pokaže i
odmahujem glavom kada podigne bocu vina. Ignoriše me i
naspe vino u dve čaše.
„Zašto si poljubila Frederika Lajmingtona?“, pita, silno se
mršteći dok mi pruža čašu. Prstima okrzne moje, taktički potez,
sigurna sam, podsetnik na to da dok Frederik ne budi nikakva
osećanja u meni, vojvoda budi sve. Trznem se, prosipajući vino.
„Pažljivo“, promrmlja, prinoseći moju ruku svojim usnama,
savijajući telo kako bi to učinio i polizavši je da je očisti. Pogled
mu je na meni.
Počinjem da se tresem, što ne ostane neprimećeno. „Poljubila
sam ga zato što sam bila ljuta na vas.“ Skrenem pogled sa njega
i odmah sebe prekorevam zbog toga.
„Zašto si bila ljuta na mene?“
„Zbog vašeg očiglednog gađenja nakon što ste me poljubili,
eto zato.“
„Gađenja? Na tebe, Elajza?“
Pogledam ga.
„Nikada“, šapne on nežno, sklanjajući čašu iz moje ruke i
odlažući je na sto. „Samo prema sebi osećam gađenje.“ Posegne
za mojim ogrtačem, odveže ga i smakne mi ga s ramena. Pogled
mu padne na moje grudi. „O, Bože“, šapuće, spuštajući se na
kolena preda mnom, naslanjajući čelo na moj stomak. Osećam
kako se trese. Čujem sopstveno srce kako lupa. Namirišem želju
koja kapa iz nas dvoje.
Moć. Nebesa, moć je u meni. Mogu da ga bacim na kolena,
ovog uznemirujućeg bezbožnika rđave reputacije. Mogu da ga
savijem, slomim. Znam bolje od bilo čega drugog i da on to
može da uradi meni. Ali nazirem njegovu neodlučnost, što me
donekle zbunjuje. Pismo mu je bilo veoma samouvereno, kao i
njegov poljubac. Oh, njegov poljubac. „Nešto nije u redu?“,
pitam tiho a on se smeje, istinski raspoložen, a možda i pomalo
očajan. Prilično neočekivano.
„Da. Ti u toj spavaćici“, kaže, odmahujući glavom i trepćući
brzo, „to nije u redu.“ Uz glasnu kletvu, ustaje, ispija vino i
veoma nervozno cimne kravatu, dok počinje da korača gore-
dole. „Gospođice Melrouz, nisam tip muškarca na kojem jedna
dama treba da gradi svoje snove.“
Uzvrpoljim se. Sada mi to kaže? „Pretpostavljam da ste me
samo zato doveli ovamo, da biste podelili tu novost sa mnom?“
Još jedna psovka. Možda mu se uskoro pridružim, jer se i ja
sve više ljutim. Želi me. Ne želi me. Želi. Ne želi. Istina,
priznajem da i ja umem da se nećkam, ali je vojvoda daleko
ispred mene i, iskreno, to već postaje zamorno.
Psuje sebi u bradu. „Ako želiš da govorim otvoreno...“
„Želim.“ Na njegov mrki pogled uzvraćam slatkim osmehom.
„Ja, očigledno, i nimalo ohrabrujuće, nisam u stanju da
prestanem da zamišljam načine na koje bih te zadovoljio.“
Ispravljam leđa. „Možda da pokušate da se oduprete takvim
grozomornim mislima.“
„Ne možeš očekivati da im se odupirem kada mi se pojaviš
tako obučena.“ Maše rukom gore-dole ispred mog tela.
Da li nagoveštava da sam ja za to kriva? „Koliko ja razumem
ovu situaciju, vi ste pokrenuli sve ovo, od propusnice za goste,
do poljupca ispred Olmeksa. Od poruke, do mene koja se
nalazim ovde u ovom času, i do toga da mi upravo sada skidate
ogrtač.“
„Preispitujem se, Elajza, veruj mi“, promrmlja on, nervozno
provlačeći ruku kroz kosu. „Nalazim da si nezdravo neodoljiva.
Tvoja pametna usta, tvoje ambicije, tvoja tvrdoglavost.“
Uzdahne. „Da pomenem samo neke od tvojih privlačnih crta.
Ali bićeš osramoćena ako mi se predaš, a ja ne želim da uništim
tvoje izglede.“ Namršti se, potpuno zbunjen, kao da je zatečen
sopstvenim rasuđivanjem.
„Onda dozvolite da nas oboje izvučem iz ove bede.“ Sagnem
se da podignem ogrtač i prebacim ga preko ramena. „Mislim da
se možemo složiti da je tako najbolje, te vas ljubazno molim da
se ubuduće uzdržite od iskušenja.“ Odlazim do vrata, otvaram
ih, i poskočim kada mi ih treskom zatvori preko ramena.
Okrenem se. Pogled mu pada na mene, otežao od oprečnih misli,
zadovoljstva i, Bože me sačuvaj, namere.
Zastenje, ponovo mi skida ogrtač a ja udahnem, pribijajući se
uz vrata. Čelo mu se ovlaš znoji dok zuri u moje grudi. „Elajza,
ovo neće biti samo jedna noć“, izgovara snažnim ali grubim
glasom. „Kada te budem imao, neću te se odreći.“
Jedva uspevam da dišem, a kamoli da nešto prozborim.
„Bojim se da ćemo oboje biti uništeni.“ Rukom, koja se
strašno trese, poseže napred polako i oprezno, a ja ga grešna u
mislima požurujem. Srce mi opasno tuče, svaki delić moje kože
peva za njegovim dodirom, ali mogu da nazrem njegovu
preostalu nevoljnost kao što osećam svoju, zato što možda
nećemo imati samo jednu noć ali zasigurno nećemo biti
prihvaćeni.
„Vaša milosti, ako mogu da podelim...“
„Ne govori, Elajza“, upozorava me dok mu se ruka približava
a oči postaju sve mutnije. „Potrebna mi je tišina u ovom času.“
„Zašto?“
„Kako bih čuo tvoje otežano disanje. Ono mi govori da želiš
ovo isto koliko i ja.“
„Da“, šapućem. Mislim da sada ništa ne bi moglo da me
odgovori. Ni moja savest. Ni moj strah. Ni moje brige.
„Elajza, ne mogu se oženiti tobom. A na to me ne mogu
prisiliti ni tvoj brat, ni tvoj otac, samo da znaš.“
Mogu samo da klimnem glavom, a on se osmehuje, kao da
saoseća sa mnom, ali osmeh nestaje onog časa kada mi
jagodicom prsta okrzne vrat. „Oprosti mi“, šapuće dok sklapam
oči i tiho ječim. Jagodica prsta. Samo jagodica njegovog prsta!
Ali mora da je ta jagodica čarobna jer, kada njome lagano
prevuče preko moje kože, dogodi se nešto potpuno neshvatljivo.
Grčim se. Trzam. Stresam. Toliko snažno, da sam prinuđena da
se uhvatim za njegove ruke kako bih se zadržala, i dok me
vatreno gleda, vidim da i njegova neodlučnost jenjava.
„U životu nisam želeo ništa tako jako kao što želim tebe,
Elajza.“ Pomera telo i smanjuje prostor između nas pa sam
prisiljena da ga pogledam. Kako nešto tako lepo, pitam se, može
biti tako slomljeno i mračno? Ali tu i tamo vidim treptaje
svetlosti.
Šakom obujmi moju dojku a ja, previše oštro uvučem vazduh,
usuđujući se da dlanom pritisnem njegove grudi, još uvek, kao i
prilikom prvog susreta sa njim, zadivljena njegovim fino
oblikovanim telom. Koraknuvši unazad i ostavljajući me na
milost i nemilost mojih uzdrhtalih udova, skida kaput i baca ga
na tepih. Cimne kravatu, pa i nju baci. Zatim svoju čistu belu
košulju i, napokon, svoje donje rublje. Uverena sam da, kada bih
bila u stanju da svoje začarane oči sklonim sa njegovih golih
prsa, videla bih pogled moći i izvesnosti.
„Jesi li nekada dotakla golo telo muškarca, Elajza?“, pita me.
Zna da nisam, zato se ne trudim da mu odgovorim.
Posmatra me veoma pažljivo dok lagano prelazi jagodicom
prsta preko mojih usana, i pritiska njime moju mekanu kožu,
izvija glavu u mislima, izdužujući vrat koji je napet i
primamljiv. Nekakav neobičan udarac završi između mojih
bedara, terajući me da se pomerim. O, moj Bože, izgleda previše
pohotljivo. Osećam vrelinu, čak i ovako, dok stojim u
prozračnoj spavaćici. Prstom prelazi na moju kosu i uvrće
pramen oko njega, a ja se pitam o čemu li razmišlja, jer mu je
lice napeto i bezizražajno.
Onda me, sasvim neočekivano, grabi za spavaćicu i privlači
svojim usnama, što dočekam nespremna. Međutim, ništa ne
mogu niti želim da uradim da ga zaustavim. Nemoguće je
odoleti njegovom proždrljivom napadu, i bez razmišljanja ili
uputstva, spontano se predajem njegovoj moći. Pronalazim
njegova gola ramena i uživam u svom prvom iskustvu dodira
gole kože jednog muškarca pod dlanovima. Stenje, duboko i
gromovito, između naleta snažnog palacanja jezikom, a u dahu
mu osećam oštar miris džina. Pretpostavljam da bi se moglo reći
da je izgubio kontrolu, jer njegovi postupci to svakako
nagoveštavaju, a i poljubac mu je gotovo nespretan, ali onda se
povlači i dahće mi u lice, tražeći moje oči dok šakama poklapa
moje koje su na njegovim ramenima. „Verujem, i zbog toga se
duboko izvinjavam, da sam prešao granicu.“ Podiže se i grubo
briše usta nadlanicom. Ljubio me je i ranije, ali ne misli na
poljubac kada to kaže. Bili smo obučeni i nismo se nalazili u
privatnosti njegovog doma.
Pogledam svoje ruke na njegovom golom telu. „Vaša milosti,
u ovom času ne može mi biti žao.“
Osmehuje se veoma blago i to izgleda predivno na njegovom
tvrdom licu. „Elajza, za tebe sam jednostavno Džoni.“ Obuhvata
mi dlanom obraz i ne mogu da odolim da se ne priljubim uz
njega. „Nadam se da nikada nećeš zažaliti.“
Ne znam šta da kažem, i zato ne progovaram, umesto toga
odlučujem da nastavim da dišem isprekidano dok me drži na
mestu.
„Da li si spremna da budeš osramoćena?“
Progutam knedlu i klimnem dok se on, pun potrebe, polako
približava, njegove zelene oči neprestano šaraju od mojih usta
do očiju, sve dok usnama ne okrzne moje, ali ovog puta za
razliku od našeg prethodnog poljupca, to čini opušteno i nežno,
manje žurno i zbrzano. Ovo nije ukradeni već poljubac bez
žurbe. Drži me za potiljak preko kose i počinje da korača
unazad, što, zauzvrat, podstiče moje korake. Nije me briga kuda
me vodi, a i ne znam zato što ne vidim, oči mi ostaju sklopljene
dok se strasno ljubimo, ali kako je mom telu sve toplije,
zaključujem da se približavamo kaminu. Istina je, vojvoda se
prilično talentovano ljubi, štaviše, izuzetno. Jedna noć nikada ne
bi bila dovoljna, stoga mi je jako drago što je izneo svoja
očekivanja u tom pogledu. Osećam u ovom trenutku, ovom
izvrsnom, nežnom trenutku punom razumevanja, da mi ne treba
ništa osim ovog osećanja čiste razuzdanosti.
Sklanja ruku sa mog potiljka i hvata rub moje spavaćice,
podižući je i prekidajući poljubac kako bi mi je prebacio preko
glave, tako da sam primorana da mu pustim ramena i podignem
ruke. Naga sam, potpuno ogoljena pred njim, ali mi nedostaje
sposobnost da tome posvetim više vremena ili brige, jer me
njegova strast i energija gutaju.
„Jesi li dobro?“, pita me, dišući na mene, dok se preponama
utiskuje u moj stomak.
„Da“, uzdahnem, stisnuvši oči, pokušavajući da shvatim šta
se dešava. „Da, veoma sam dobro.“
Dlanovima mi obuhvati obraze. „Elajza, otvori oči.“
Radim to što traži od mene i onog časa kada ponovo gledam
u njegove sjajne zelene oči, on me slatko ljubi. „Moram da
budem nežan sa tobom.“
„Zašto?“
„Ti si čista i netaknuta, je li tako?“
Podižem ruke i oslanjam dlanove na njegov torzo, smešeći se
njegovom džentlmenskom pristupu. Koji mu, iskreno, ne
pristaje. „Naravno, ali nisam sigurna da će ova želja u meni
dopustiti vašu nežnost.“ Osećam se kao da bih mogla da ga
opustošim. Svako moje čulo vrišti da ga napadnem.
Povuče se i nasmeši, i neka je Bog u pomoći mom srcu, koje
peva pred prelepim prizorom. „Trebalo bi da ti se prepustim, i to
polako da bih mogao da cenim svaku sekundu ovog trenutka.“
Poseže za mojim stomakom i kruži šakom oko pupka, a telo mi
se instinktivno savija. „Koža ti je tako meka, Elajza. Tako
kremasta. Tako čista. Teško mi je da poželim da je uprljam.“
„Morate“, insistiram. „Poludeću ako to ne učinite.“
„Kažeš da ćeš poludeti?“
„Džoni, molim te“, preklinjem ga. „Molim te, ne muči me
više.“
Ruke mu se pomeraju do pantalona koje lenjo skida. A onda
zurim u to, razjapljenih usta, uprkos svim mojim naporima da
ostanem pribrana pred njegovom pulsirajućom tvrdoćom. Moj
Bože, kako će mi ovo pristajati?
„Rastegnućeš se“, kaže tiho a ja ga pogledam isprepadano.
„Biću spor. Prilagodićeš se i prihvatićeš me.“ Pada na kolena i
drži me za zadnjicu svojim velikim dlanovima. „Ali prvo moram
da te pripremim.“
Nemam ni trenutak da razmislim o njegovoj izjavi i šta bi ona
mogla da znači. Nagnuvši se napred ustima, ljubi me nežno pri
vrhu bedara, a ja vrisnem i zgrabim ga za ramena, osećajući
nepodnošljiv bol u stomaku. Moje telo, koje kao da ima svoj um,
počinje da se trza i trese. „Džoni“, šapnem dok odvažno gledam
dole u njega, tačno na vreme da vidim kako mu jezik izleće i
kako me liže. Još jednom vrisnem, prodorno, a noge mi
malaksaju. Srušim se na pod, a on me hvata u naručje pre nego
što me položi na prostirku ispred vatre. Pogledam uvis u njega,
ispunjena strahopoštovanjem. Ne možeš da ga voliš, Elajza!
„Ne radi to, Elajza“, kaže tiho. „Ne smeš.“
Skrećem pogled u strašnom naporu da sakrijem svoju krivicu.
Kako mogu da volim ovog čoveka? Preklinjem te da mi kažeš
kako! On je pravi užas. Grub i neprijatan. Trebalo bi da je
nemoguće da osećam bilo šta sem prezira i gneva, a ipak se ne
osećam tako, niti mogu to da sprečim. Stvar je razuma, ako
mene pitate, jer sam upoznala mekšu stranu ovog čoveka kog se
drugi toliko plaše, i pitam se da li je planirao da mi je pokaže? U
mnogo šta više nisam sigurna dok ležim ovde i žrtvujem se
njemu osim, možda, u jedno. Mogu da ga volim jer se osmehuje
mojim rečima umesto da na njih uzdiše. Gleda me zadivljeno a
ne zbunjeno ili prezrivo. „O čemu govoriš?“, pitam,
najbesmislenije pitanje koje je ikad postavljeno.
„Nisi glupa, Elajza, pa te molim, preklinjem te, da se ne
pretvaraš da jesi.“
„Šta očekuješ od mene?“, pitam dok mi se frustracija polako
prikrada. Šaka mu se kreće prema mojoj i vodi me do njegovih
prepona. Pretpostavljam da je to odgovor na moje pitanje.
„Drži me“, šapuće, glasom promuklim i očajničkim. Njegove
me reči teraju na akciju, kao i moje uporno nezadovoljstvo, te
polako otvaram šaku i prihvatam ga. Ispustim kratak uzdah istog
časa kada me dodirne tvrda vrelina njegovog mesa. Osećam
pulsiranje. Ne usuđujem se da spustim pogled, stoga držim oči
na njegovom napregnutom licu, što na mene deluje umirujuće.
„Pomeraj ruku“, šišti, spuštene glave, ali ma koliko se trudila,
zaleđena sam pod njim. „Elajza“, kaže on, gotovo odsečno i
kratko.
„Ne znam šta treba da radim“, priznajem, preplašena,
razmišljajući kako je ironično što čovek može da oseća želju,
može da je nazre, ali da je zadovolji je nešto sasvim drugo.
„Izvini“, mrmljam, ležeći kao neki glupi idiot, nepomična i
nesposobna.
Njegov osmeh, koji je svakako pun saosećanja, čini da se
osećam tako mala i glupa. Nisam puna samopouzdanja kao
njegove pređašnje ljubavnice, u to sam sigurna, kojima ne
trebaju uputstva za pružanje zadovoljstva.
„Želim da budem nezaboravna ljubavnica“, kažem, ne
uspevši da sprečim da mi te misli izlete iz usta. Zbog čega se sva
zgrčim.
„Već si nezaboravna, Elajza“, kaže nežno dok se postavlja
iznad mene, opkoračivši me oko struka, a tvrdi, vreli penis mu
se slobodno šepuri. Zgrožena sam, još i više kada se digne na
kolena i uhvati ga u čvrst stisak. Nakratko ga pogledam u lice,
vidim da gleda dole, razmaknutih usana. Prijatan je to prizor,
zbog čega se pitam šta je sledeće. „Da ti pokažem“, kaže,
gladeći ga polako gore-dole. Stomak mi se grči, noge pod njim
mi se premeštaju, trnci prašte između mojih bedara. „Jesi li
dobro?“, pita, naslonivši dlan pored moje glave, lica nadvijenog
nad mojim.
„Da“, klimam dok govorim, nesigurna da će mi reč izaći kroz
usta pored odebljalog jezika, a onda osetim kako mi nešto čvrsto
i vrelo klizi po telu i jeknem, ruke mi polete ka njegovim
prsima. Zuri u mene, a ja odbijam da skrenem pogled, iako
očajnički želim da čvrsto zatvorim oči i zadržim dah.
„Spremna?“
Ponovo klimam, a on lagano gura napred, polako probijajući
moj ulaz i klizeći u mene uz glasan izdah. Bol me zapara, tera
me da tiho zacvilim i zarijem nokte u njegovo telo. Znam da mi
je nelagoda ucrtana u lice, a ne mogu ništa da uradim da to
zaustavim. Bolje popriličan, i ne znam kako da se nosim sa njim,
niti želim da se žalim i razočaram ga.
„Elajza“, prostenje on. „Isuse, Elajza, tako si tesna.“ Napeti
izraz njegovog lica govori mi da i on trpi bol. „Da li te
povređujem?“
„Ne!“, ciknem.
„Ne želim da te povredim.“ Podupire se rukama, nepomičan
koliko može da bude.
„Boli me malo“, priznajem tiho, udišući nanovo bol. „Ali ne
želim da staneš.“
Nežno se povlači, a bol se pomalo smanjuje, na moje
olakšanje. „Postaće lakše ako možeš da istrpiš.“ Pažljivo se
povlači a zatim nežno zaljulja unutra, a način na koji me gleda,
kao da sam nešto najlepše što je video i kao da je ovo najlepše
osećanje koje je ikada iskusio, ne pomaže mi u borbi da
obuzdam svoja osećanja. Nikada nisam zamišljala da bliskost sa
muškarcem može biti ovako intimna. Pretpostavljam da za
mnoge ona nije takva, već samo transakcija, ako hoćete,
očekivana potreba, i pitam se uz narastajuću zabrinutost koliko
žena zaista deli ovu vrstu povezanosti sa svojim muževima, jer
ako je garancija da će žena imati ovakvo neobjašnjivo iskustvo
svaki put kada mu pruža zadovoljstvo, nijedna se žena nikako ne
bi protivila udaji. Osim što garancije nema. Verovatno ni
mogućnosti. Plašim se da je ovo, ono što se upravo u ovom času
odvija, retkost i trebalo bi da se u ovome uživa. Da se gaji.
Osećam kako mi podiže bokove, želeći dublje da uroni, sada
kada je bol malo popustio. Pada na laktove i stavlja usta na
moja, uzmičući polako i nanovo se probijajući, kružeći
preponama. „Da li je dobar osećaj, Elajza?“
„Da“, udišem.
„Sklon sam da se složim.“ Zadirkuje mi usne prelazeći
isprekidano jezikom preko njih, što me izluđuje. Zato, smelo i
bez stida, pokušavam da ulovim njegove usne i poljubim ga
snažno kao što je i on mene ljubio, ali se on povuče. „Polako“,
šapuće, savršeno se njišući unutra i napolje, gledajući u mene i
lenjo trepćući kako bi se uskladio sa svojim nežnim
prodiranjem, nežno me rastežući, i znam da njegova taktika
uspeva jer bol je sve manji svaki put kada uđe u mene, a on ne
skida pogled sa mene, prosto kao da ne može. Ovo je posebno,
znam to, a ipak sam svesna koliko su moje misli opasne.
Osećam mišiće unutar sebe, mišiće za koje nisam znala da
postoje sve dok nisam upoznala vojvodu, koji se stežu oko
njega, čineći me osetljivom na svaki slasni udarac njegovih
kukova, dok me gura sve više i više. Napinjem se, i to se čini od
suštinske važnosti, kao da se štitim od nečeg. Ali od čega?
„Drhtiš, Elajza.“
„Ne mogu da se zaustavim!“, viknem, pomalo preplavljena
nepoznatim naletom podražaja.
„Niti bi trebalo da pokušavaš.“ Dahće, kretnje mu se
ubrzavaju. „Moraš da dozvoliš da te to ponese.“
„Šta? Šta da me ponese? I gde da me ponese?“
„Do neba, moja slatka damo. Odvešće te do neba, možda ćeš
poželeti da se nikada ne vratiš na zemlju.“
Ciknem, uzdižući se pod njim, u telu osećam vrelinu, kao da
bi svakog časa moglo da se rasprši u plamenove. O čemu on to
govori? Odmahujem glavom pod njegovim ustima, ni najmanje
zabrinuta. Pažnju mi odvlači težina između nogu, koja narasta
uz svako nežno prodiranje. Nisam znala da bi moglo biti ovako.
„O, Elajza!“ Otrgne usta od mojih, prsa mu se nadimaju,
mišići trepere, vene pumpaju ispod kože, sve na njemu je
napeto, pa i lice.
Grabim ga za ramena, glava mi se divlje trese. Bol je nestao.
Bože, nestao je i... „Džoni!“
Njegovo kretanje je sporije ali je postalo čvršće – preciznije i
odmerenije, dok me nežno ljubi. Hvata me vrtoglavica,
prevrćem očima a i moje šake, koje sada grabe masu njegove
plave kose, isto tako se tresu, ali ne prestajem. Ne mogu da
prestanem. Nekakav nepoznati pritisak narasta u meni i mora da
se oslobodi.
 „Da, Elajza!“ Još jednom se povuče i podupre se svojim
snažnim rukama, gurajući, udarajući u mene, ostavljajući me bez
usana koje bih proždrala. Vilica mu podrhtava, oči su mu smrtno
ozbiljne. Pruža mi zadovoljstvo iznova i iznova. Osećam se van
sebe, i to je osećanje predivno. Njegov tempo se ubrzava, kao i
pritisak. Rukama se držim za njegove podlaktice i guram ih,
uzdižući se sve dalje od prostirke.
Zacvilim, „O, Bože“, sasvim nepostiđena što dozivam božje
ime uzalud, jer nisam u stanju da sprečim bilo šta što se u ovom
trenutku dešava. Ništa.
Sve je mahnito, savladava me hitnost koju ne mogu da
objasnim. Njegovo disanje, moje disanje, njegovo stenjanje,
moje jecanje, znojenje, napinjanje, oboje jurimo kraj, ali dok
Džoni izgleda zna šta da očekuje, kuda smo se to uputili, ja ne
znam i postajem sve zabrinutija zbog toga. Njegovo naočito lice
mi postaje zamućeno. Soba počinje da se vrti, a nešto moćno i
izvan moje kontrole, iskri, cvrči i prašti, telo mi se tako oštro
povija, kunem se da bi moglo da se slomi.
Čak i ako me slomi.
Moje telo nije moje, a očigledno nisu ni moje misli, jer
razmišljam o nezamislivom.
Zadrži me. Molim te, ne puštaj me. Oženi me. Voli me.
Dozvoli da ti rodim naslednike i budem dobra žena.
On tada zaurla, najtelesnijim zvukom, a ja se još više istežem,
i umesto da odbijem naredni napad, moje telo to pozdravlja, kao
da bi ga moglo povući još više ka meni. Da nas učini jednim.
Obliva me vrelina, i ja uzdahnem, moje beskorisne ruke padaju
mi iza glave, a on se sruši na mene, dahćući u moje uvo dok mu
koža klizi preko moje.
„Ne znam šta da kažem“, uzdahnem, ošamućena, ushićena,
uživajući poprilično u ovim posledicama. Srce mi nikada nije
tako snažno tuklo. Nikada se nisam osećala ovako živom.
Iscrpljenom ali živom.
Liže mi ušnu školjku, izazivajući drhtavicu koja mi prostruji
telom. I to je tako slasno. „Ovaj trenutak ne traži reči, Elajza,
hajde da ih ne trošimo.“
Slažem se u potpunosti. Čini se da i vojvoda, koji ima brojne
ljubavnice, što je glasina za koju znam da je istinita, teško dolazi
do reči, i to je tako uzbudljivo osećanje. Njegovo telo na meni,
iako teško, deluje neverovatno, tako da ostajemo bez daha
ispruženi na prostirci ispred kamina, nagi poput novorođene
bebe, i sve je tako mirno dok vrhovima prstiju nežno, nagonski
prelazim preko njegove kože.
„Znam šta da kažem“, mrmljam. „Želela bih da ti se
zahvalim.“ Osmehnem se kada osetim da mi se ozloglašeno
stoički vojvoda smeje u vrat. Uzmem ga za potiljak i navedem
da me pogleda kako bih mogla da vidim taj predivni prizor. A
on je zaista predivan. Ono što ja ovde vidim, ovu zaslepljujuću
viziju, toliko različitu od odsečnog, natmurenog, arogantnog
vojvode koji me je potpuno očarao, a da zapravo nije ni
pokušavao. „Volela bih da se više smeješ.“
„Osmehe čuvam za one koji ih zavređuju.“ Oslanja se na
podlaktice i prinosi lice mom, nosom na nos, čelom na čelo. I
još jednom se osmehne. „Srećom po tebe, Elajza Melrouz, moja
razuzdana, divlja dušo, ti ih zavređuješ.“
„O, hvala vam, Vaša milosti.“
Kez mu je iskrivljen i divan i... dođavola.
Zaljubila sam se.
Neka sam prokleta. Zaljubila sam se. Nezaustavljivo, zaista.
Nezamislivo je kako bi bilo koji muškarac mogao da me navede
da se osećam ovako a da ne očekuje da će osvojiti moje srce. „I
drugi put“, uzvrati. „Naravno, moram da te podsetim da ih ne
delim besplatno, pa ako si zainteresovana, ne bih se protivio da
slušam čari iz tvojih pametnih usta od jutra do večeri, ako tako
želiš.“
Klimnem glavom, pomerajući i njegovu. Osećam se neobično
mirno i spokojno, sigurna sam da je takvo osećanje najlepše.
„Hoćeš li mi sada reći koliko dugo potajno pišeš za očeve
novine? A možda i zašto su ovde, u Londonu, svi tvoji članci o
meni?“
Nos mi se nabora, i on ga potapše vrhom prstom.
„Trebalo bi da budeš zahvalan. Da ih je neko drugi pisao, ne
bi bili tačni, a verovatno bi bio proklet i više nego što si već
bio.“
„Ne sumnjam.“
„U svakom slučaju, moram da te razočaram“, kažem,
osećajući se pomalo samozadovoljno. „Zapravo sam napisala i
članak u kom ti nemaš glavnu ulogu.“
„O?“
„Izveštaj o Milingdejl banci“, izjavljujem a on se namršti.
„To je definitivno bilo naklapanje.“
„Jeste. Izmislila sam ga da skrenem pažnju sa drugog članka
koji je trebalo da se objavi.“ Zastanem, pripremajući se. Upitno
nakrivi glavu. „Lajmington i Porter su imali izveštaj o pljački.“
„Ko je koga opljačkao?“
„Ti si opljačkao mog brata“, kažem nesigurno.
„Kada sam opljačkao tvog...“, ne završava, mršteći se.
Klimnem, stisnutih usana. „Lajmingtonu se stvarno ne
dopadaš“, kažem, pomalo čeprkajući. „A čula sam da Frederika
nazivaš brojnim nepriličnim imenima.“
On zamišljeno klima glavom. „Ali taj članak nije objavljen.“
„Porter je nestao.“
„Zaista?“
 „Neočekivano je napustio grad da poseti prijatelje.“
„Zanimljivo.“
„Je li? Zašto?“ Šta se dešava?
„Hajde da se ne zamaramo uređivačkom politikom novina
tvog oca.“ Premešta kukove i zadovoljavajuća punoća nestaje.
Zašištim i skupljam noge ali ih Džoni, nadvijajući se nada
mnom na kolenima, rastavi. Lice mu se malo iskrivi i, radoznala
zbog tog pogleda, provirim dole i vidim krv koja mi mrlja
unutrašnju stranu butina.
„Trebalo bi da te okupam“, kaže on, lagano se dižući i hvata
me za ruku, a onda, dok smo još uvek goli i izloženi, vodi iz
radne sobe pa uz stepenice.
„Herkul“, kažem, očiju uprtih u njegova moćna leđa.
„Povukao se na počinak, zato ne treba da brineš.“
Klimnem glavom dok me vodi u sobu. Njegovu spavaću
sobu. Krevet je ogroman i visok, s uglačanim dekorativnim
drvorezom, a bogata draperija boje vina je teška i, srećom,
navučena. Primećujem da se para diže u vazduh i spazim kadu u
uglu sobe, punu tople vode. Mora da je nedavno napunjena. Na
Džonijev zahtev? Sigurna sam. Pomaže mi da uđem i strpljiv je
dok se navikavam na toplu vodu, koža mi pocrveni i na moje
zaprepašćenje, kada napokon smestim zadnjicu, on ulazi i spušta
se iza mene, uzima krpu i veoma nežno i brižno, cedi vodu
preko mojih leđa. „Kupaš me“, kažem tiho, a njegove kretnje
posustaju, mada samo nakratko, pre nego što nastavi.
„Da.“
Namrštim se. „Zato što si me uprljao“, kažem, puna zebnje
zbog nemog ali opet zabrinjavajuće glasnog zaključka koji sam
izvukla iz njegovih postupaka. „Tako je, zar ne?“ Okrenem se u
kadi da ga pogledam, uzimajući krpu iz njegove ruke. „Osećaš
se primoranim da me očistiš nakon što si me uprljao. Zar ne
shvataš, Džoni, da ništa ne može da izbriše ovo što se upravo
desilo? Ne može se izbrisati kao da se nikada nije dogodilo, ne
sa mog tela a sasvim sigurno ni iz mog uma.“
Zuri u mene pogledom koji mi ne prija, jer je pun saosećanja,
a ne želim ništa tako od njega. „Ne mogu da podnesem“, kaže
tihim glasom ali se očigledno muči da ga održi, „pomisao da
sam te ukaljao, Elajza. Prosto ne mogu.“
„Ukaljao?“ Nismo li ponavljali ovo iznova i iznova? Mora da
se otrese ove krivice. „Ako je ovo što osećam ukaljanost, onda
moram da insistiram da me kaljaš svakog dana do kraja života.“
Želim da svet zna za ovaj trenutak. Želim da svaka žena sazna
za vrhove zadovoljstva do kojih me je odveo, za nežnost koju mi
je pokazao, za blagost svoga srca. Povlačim se, jer sam upravo
shvatila količinu reči koja je iz mene provalila, a ono što će
neumitno zaključiti neće biti u moju korist. Oborim pogled na
njegova gola prsa. „Izvini.“
„Koliko puta moram da ti kažem?“
„Samo jednom, Vaša milosti“, kažem kratko. „Teško da ću to
sada zaboraviti, zar ne?“ Ustajem, bez imalo stida, a voda mi
curi sa tela dok izlazim iz kade, ali me njegov stisak oko zapešća
zaustavlja.
„Kada bih mogao drugačije“, kaže dok ga gledam, mrzeći
njegov bolni izraz, „učinio bih tako.“
„Nisi vezan za ovakav život. Samo za sebe.“
„To nije istina. Nikada ne bih mogao da te oženim, Elajza.
Rekao sam ti to.“
„Ne tražim brak. Tražim više od braka“ – nešto poput ljubavi
– „i ja sam, čini se greškom“ – i u trenutku krajnje gluposti –
„pomislila da si ti jedini muškarac u ovom prokletom svetu koji
bi mi pružio više od braka. Sada, ako mi dozvoliš, čeka me drugi
muškarac koji raširenih ruku želi da me oženi.“ Ali koga niti
volim niti mogu da volim. „Zbogom.“ Šta to, kog vraga, pričam?
Želim da se udam za Frederika isto toliko koliko želim da odem
od vojvode u ovom času.
„Zabranjujem ti da odeš.“
Smejem se i oslobađam zapešće dok mi se koža ježi a zubi
cvokoću. „Ne poseduješ me.“
„Izgovaraš zlobne reći da me povrediš.“
„Ne želiš me, pa je prava tajna zašto se osećaš povređeno.“
„Elajza!“, zagrmi, praćen zvukom navale vode. Ne obazirem
se na žestinu njegovog tona i žurno silazim u njegovu radnu
sobu. Ne mogu da se kažnjavam na takav način. Ne mogu! Ne
mogu da se pretvaram da sam znala za zadovoljstvo koje ću
iskusiti ovde večeras, i, još više od toga, da nisam znala kakvom
se riziku izlažem. Ne mislim na to da ću biti uhvaćena ili
uprljana.
Već na to što ću se zaljubiti, jer sam sigurna da ova strašna
bol u mom srcu može biti samo to. Ako se radi o samo jednoj
noći, veće su šanse da je zaboravim. Ako je više od jedne noći,
možda neću preživeti posledice. Možda neću moći da se izborim
da ga imam celog ali istovremeno i da ga nemam. Ne mogu da
imam njegovo telo, usta, reći i um ako nemam i njegovo srce.
„Elajza!“
„Dođavola s tobom.“ Uvlačim se u spavaćicu i nabacim
ogrtač preko ramena dok on staje na dovratak, potpuno mokar,
veoma ljutit. Nag. Otrgnem pogled sa prijatnog obličja pre nego
što me srce izda.
„Već sam u paklu, Elajza, veruj mi kad ti kažem, ništa ne
može pogoršati moj položaj.“
„Onda nije važno da li ću otići ili ostati.“ Istupim napred i
nagnem glavu iščekujući. „Izvini me.“
„Ne dozvoljavam da napustiš moje društvo.“
 Smejem se. „Govoriš kao da polažeš pravo na mene. Treba li
da te podsetim da ne želiš takvu odgovornost.“
„Ljubav je bolna, Elajza.“
Njegova porodica. Govori o svojoj porodici. Porodici za koju
čitav svet veruje da ju je živu spalio. „Da li ćeš sebe ovako
kazniti? Lišiti se svetlosti i ostati u tami a da mi ne kažeš zašto.“
„Zato što povezanost sa jednim Vintersom sigurno dovodi do
tvoje propasti!“
Ustuknem, a on urla, okrećući se i grabeći se za kosu.
„Nikada nisam davao obećanja, Elajza. Ako si dozvolila
svojim osećanjima da se razviju, onda to nije moj već tvoj
problem.“ Okreće se i njegovo lice ima najbezizražajniji izraz
koji sam ikada videla.
Isključio se. Volela bih da i ja mogu. „Džoni, dozvoli mi da ti
pomognem“, preklinjem ga, polažući mu ruku na prsa, ali je on
uzima i brzo me zavrti oko sebe, privlačeći me uz drvenu oplatu
zida.
Izgleda tako puteno. Besno. Njegovi vreli udisaji su ubrzani a
vrela, gola koža mi progoreva ogrtač. „Ne izgovaraj reči kao da
si dobro upoznata sa mojom sudbinom.“
Zurim u njegov nepomičan pogled. „Onda mi reci.“
„Ne mogu.“
„Onda me pusti.“
On to ne čini, već zalepi svoja vlažna, gladna usta na moja i
ljubi me sa osećanjem žurbe i očajanja, režeći kao medved, i, što
je za očekivati, podležem obećanju novog zadovoljstva. Novog
bekstva.
Sve dok ne stane, zadihan, čvrsto zatvorenih očiju i odgurne
se uz urlik osujećenosti. „Odlazi“, zahteva grubo. „Idi pre nego
što ja...“
Kako se ovo desilo? Odlazila sam a on je pokušavao da me
zaustavi, a sada me izbacuje? „Pre nego šta?“, pitam ga,
izazivajući ga, toliko ljuta, ne samo na njega već i na sebe, što
sam mu otkrila svoje karte. Što sam mu dala moć. Neka sam
prokleta!
Širi nozdrve i tako polako kao da se bori da se čak i pomeri,
okreće svoje nago telo ka meni. „Pre nego što te ubijem, kao što
sam ubio i ostatak moje porodice.“
Ubod je veoma stvaran. Želi da ga mrzim. Ne mora da se
trudi da to i postigne. Zaista ga mrzim. Mrzim ga što me je
naveo da osetim sva ta osećanja a da ih se on sam odriče. Grlo
mi otiče a oči peku od neisplakanih suza a on, kao kukavica,
skreće pogled. Postiđeno.
„Nisi ubio ništa osim mog duha.“ Okrenem se i bežim od
njega.
I – nadam se, molim se – daleko od ovih neočekivanih,
bolnih osećanja.
 Poglavlje 14

N epotrebno je reći, te noći oka nisam sklopila. Ni naredne.

Kao ni tokom tri koje su usledile. U stvari, bojim se da
možda nikada više neću biti spokojna. Dani su prilično mučni,
potrošeni na časove klavira, strani jezik kojim se nikada neću
služiti i šetnje sa čovekom kog nikada neću voleti, ali moja
patnja bledi u poređenju sa noćima. Neprospavanim, beskrajnim
noćima.
Moj um je negde drugde, ma koliko silno želela da to nije
tako, a opet za svaku sekundu predaha kada ne razmišljam o
njemu, o onoj noći, plaćam satima mučnih bleskova sećanja.
Kako mogu? Kakav sam to idiot. Podlegavši vojvodinim čarima,
samo sam sebi otežala budućnost. Učinila je težom za
prihvatanje. Težom za održavanje. A povrh svega, nemam
nikakvu želju da pišem o... bilo čemu. Osećam se kao školjka,
plutam kroz dane, prazna posuda koja nikada više neće naći
ispunjenje.
Kada bih dovoljno dobro poznavao tvoj um, obraćao
dovoljno pažnje i slušao pažljivo šta govoriš, tako da mogu da
prepoznam tvoje reči kada sam blagosloven da ih čitam.
Nikad to nisam mogla da zamislim, nešto tako divno. A opet,
iskusila sam ga, iako nakratko.
Veče je kraljevskog bala povodom proslave rođendana princa
namesnika, a moje raspoloženje je loše, kao i moj entuzijazam.
Mada, ne znam šta će mi, kada ga majka ima napretek, dovoljno
za čitav Trg Belmor, nadam se. Tako je bilo sve dok joj nije
spao karner na haljini.
 Dok sedim u salonu i gledam kroz prozor, slušam kako
jadikuje zbog ove katastrofe, Ema je prati sa iglom i koncem
pokušavajući da uhvati haljinu kako bi je popravila.
Na očevu žalost, bira upravo ovaj trenutak da stigne kući.
„Rašila se!“, viče i gura gomilu svile prema njemu.
„Šta misliš da bi trebalo da uradim povodom toga, Florens?
Imao sam užasan dan na poslu, i voleo bih trenutak mira u
svojoj radnoj sobi, pa te molim da me ne uznemiravaš
besmislicama kao što su rasparani karneri.“ Vrata se zalupe za
njim, a ja stojim, iznenađena, razmišljajući kako otac ima
prilično pepeljastu boju lica, izgleda veoma zabrinuto, zapravo
izraz njegovog lica odgovara njegovim rečima.
„Pa“, promrmlja majka, zvučeći povređeno, dok pruža
haljinu Emi. „Ovo je sasvim neumesno.“
Šta očekuje da otac uradi sa oštećenom haljinom? Ne mogu
da kažem da mi je draga melanholičnost koju pokazuje dok zuri
u vrata očeve radne sobe. U poslednjih nekoliko nedelja otac je
sve mrzovoljniji, primetile smo i mama i ja. Znam da je prodaja
neznatno pala, jer sam čula kako se Lajmington neprestano žali
na to, ali pošto je Porter još uvek odsutan a Frenk otpušten, ne
izgleda da će se nešto promeniti. Da, Frenk je otpušten.
Nažalost, moja priča o propasti Milingdejl banke nije uspela da
pokvari dogovor između vikonta i Lizi Felou. Umesto toga je
dovela mog brata u nevolju zbog puštanja lažnih vesti. A Frenk
me nikada ne bi izdao, stoga je prihvatio otkaz uz klimanje
glavom i ništa više. Znam da mu je laknulo. Znam da je otac
zabrinutiji nego ikad. I on zna da Frenk nije napisao taj članak,
ali šta može da kaže? Ili uradi?
Mama me osmotri i osmehne se blago. „Danas izgledaš
veselije“, kaže. „Ne znam šta se dešavalo prethodnih nedelja,
Elajza, a i ne želim da znam, ali sam primetila da ti je
raspoloženje bilo klonulo.“
Klonulo? Ili potonulo? Uzvraćam joj osmehom, pitajući se
koja je od ovih poslovica najneistinitija.
Daleko od očiju, daleko od srca? Ili razdvojenost zbližava
ljude?
Definitivno mi je još uvek u srcu. Danas ga mrzim više nego
one noći kada me je izbacio...
Kada sam izašla.
„Dobro sam, mama“, razuveravam je.
„Ne verujem ti, Elajza. Možda sam usvojila izvesnu...“
„Nemilosrdnost?“
Krivi usne. „Želim da budemo prihvaćeni. Tvoj otac naporno
radi, zaslužuje priznanje i poštovanje koje neki izgleda ne mogu
da pruže. Novo naspram starog, a staro je moćno samo imenom
a ne umom.“
„Čemu onda ta neprestana potreba da me udate za
Frederika?“, pitam. „Ako titula ne znači ništa a um je sve, jer
znam da posedujem ovo drugo.“
„I to u izobilju, najdraža moja. U izobilju. Nažalost, jednom
kada se sklopi dogovor sa Lajmingtonom, nema odustajanja.“
Dogovor. „Zašto?“
„Pa...“
Frenk ulazi, i majka više nije tužna kada ugleda svog sina.
„Frensis, du...“
„Ne sad, majko“, odbrusi on, prolazeći pored nje ni ne
osmotrivši je, podjednako zabrinut kao i otac, i on nestajući u
njegovoj radnoj sobi. Naša jadna majka ustukne, povređena, i
trgne se kada se vrata zalupe. Nije mi drago što je ponovo
obuzima tuga, i stoga, zbog osećanja dužnosti i saosećanja, i
zato što nisam totalna mazga, odem do nje, uzimajući je za ruku
i pribijem joj se uz bok. Ne moram ništa da kažem. Gleda me i
tako se blago osmehuje.
„Pretpostavljam da bi trebalo da popravim tu haljinu“, kaže,
tapšući me po nadlanici.
„Pomoći ću ti“, odgovaram, prateći je natrag u salon gde se
Ema bori da pronađe kraj kamera usred brojnih slojeva svile ali
se čitavim putem pitam zašto Frenk izgleda tako uznemireno i
zašto je ušao u tatinu radnu sobu ako više ne radi za novine?
Osećam kao da se stalno pitam šta se, zaboga, dešava, iz ovog ili
onog razloga.
Spustim se na kolena i počinjem da preturam i, uz osmeh koji
me zaista oduševi, pridružuje mi se i majka, kikoćući se kada
nestanem ispod njene haljine. „O, Elajza, izgubila sam te!“
„Jesi li iznenađena?“, pitam boreći se sa beskrajnim
slojevima. „O, imam ga.“ Prebacujem materijal preko glave i uz
osmeh ga pokazujem Emi. „Možda dupli šav.“
„Trebalo bi da se žalim“, gunđa mama, uzimajući me za ruku
i gledajući me umilno. Vidim to u njenim očima. Kajanje.
Usamljena je ovde, usamljena i pored svih užurbanih, haotičnih,
tračerskih zabava. Želi svog muža natrag, ali to neće priznati.
Ne. Voli slobodu koju joj je pružilo tatino bogatstvo, a ipak
potajno priznaje da je novac koji je nju oslobodio poteškoća
oduzeo slobodu njenoj deci. Ali nikada to ne bi izgovorila.
Nikada ne bi priznala. Nikada ne bi izdala tatin naporan rad na
takav način. Ali mogu da se kladim da će nastaviti da peče u
gluvo doba noći još dugo, verovatno zauvek. „Šta ćeš obući?“,
pita me umesto toga.
„Moju puder ružičastu haljinu, verovatno.“
„Savršeno.“
Zakolutam očima i ustanem, napuštajući sobu. „Govoriš kao
da ću zadiviti gomilu poželjnih neženja.“
„Treba da zadiviš svog verenika.“
 Još jednom zakolutam očima na pomen mog verenika.
Udajem se za dve nedelje. Često sam se pitala zašto bi se jedan
tako značajan događaj dešavao tako brzo, gotovo žurno, i mislim
da sam shvatila, sada kada se suočavam sa izazovom venčanja.
Nesumnjivo zato da bi onaj koji okleva imao manje vremena da
pobegne. Svakog minuta u danu, kada naravno ne razmišljam o
lukavom vojvodi i našoj jednoj zajedničkoj noći, želim da
spakujem torbu i nestanem u noći.
Ili da se vratim pravo u vojvodinu kuću, jer je to sasvim
sigurno podjednako kao i bežanje od sveta čiji deo ne želim da
budem.
Ne, Elajza!
Prilazim vratima očeve radne sobe i čujem šištanje šapata
koji dopire s druge strane ali, na moju žalost, pojavljuje se
Dalton sa čajem na poslužavniku te moram da produžim dalje.
Stignem do polovine stepenica i krišom se osvrnem preko
ramena. Dalton je otišao, stoga ponovo žurim dole, pripijem se
uz vrata, pazeći da nikoga ne upozorim na svoje prisustvo, i
slušam.
„Mrtav!“, viče otac. „U jednom času piše o napadu na tebe, u
drugom je mrtav. Znaš kako ovo izgleda, zar ne, Frenk? Kao
ubistvo!“
Odmaknem se od vrata, zapanjena. Porter je mrtav? Kako?
Nemam ni trenutak da razmislim niti da upadnem i pitam. Neko
kuca na ulazna vrata, pojavljuje se Dalton, koji deluje posebno
užurbano ove večeri, na vratima je gospodin Kasper, sa
podjednako zabrinutim izrazom lica kao moji otac i brat.
Bez Daltonovog gesta ili uputstva, zaputi se pravo do očeve
radne sobe i uleti, praktično me odgurnuvši sa svog puta u tom
procesu.
„Govori! “, zahteva otac.
 „Bojim se da je istina, Melrouze. Porter je zaista mrtav.
Ubijen.“
„Za ime Božje, Kaspere, kako je umro?“
„On…“ Kasper kašlje, njegova neodlučnost je očigledna.
„Pronađen je rasporene utrobe.“
Razjapim usta a Dalton, za koga sam sigurna da je u potpunoj
panici zbog toga gde sam i šta čujem, ne zato što je to toliko
šokantno već zato što taj razgovor niko drugi ne treba da sluša,
uzalud pokušava da me pomeri. Naravno, ne ispunjavam mu
želju. Prštim od radoznalosti i... straha.
„Ko bi to uradio?“, pita Kasper. „Ko je sposoban za tako
izopačeni zločin.“
Ne mogu reći da mi se sviđa tišina koja usledi. Ona mi
govori, kao prvo, da Frenk i otac razmatraju to pitanje, kada bi
trebalo da glasno izgovore Ne znam.
Dakle... da li misle da znaju?
„Vojvoda“, kaže otac, tako ravnodušno. Tako uvereno.
Uzdahnem, užasnuta, i vratim se nekoliko koraka unazad.
„Vinters?“, pita Frenk. Zvuči sumnjičavo, što je umirujuće,
moram priznati. „Nemoguće.“
„Na kraju krajeva, on je žrtva reakcije koju je Porterova priča
mogla da izazove.“
„Vojvoda ima alibi, Melrouze“, kaže Kasper, a u nedoumici
da li mogu da se nosim sa ovim suprotstavljenim osećanjima,
izdišem sa neizrecivim olakšanjem.
„Svi možemo da ga nabavimo sa dovoljnom količinom
novca“, gunđa otac. „Ko mu je alibi?“
„Lejdi Der“, kaže Kasper i, prirodno, moje telo se tržne na
ovaj odgovor. „Potvrdila je“, kašlje on, „da su ona i vojvoda
bili...“
Odmaknem se od vrata, bol za koji nisam znala da može da
postoji steže mi srce. Bio je sa njom? Posegnem za grlom,
osećajući kao da se steže. „Posle mene?“, šapućem, odbijajući
da poverujem u to ali, pošto nisam potpuni idiot, mada bi mi
mnogi to osporili, ne vidim kako ne mogu da poverujem.
„Zaboga, ko je onda ubio mog najboljeg novinara i glavnog
urednika?!“, grmi otac.
Zvuk koraka koji se približavaju vratima znak je da treba da
se udaljim, stoga žurim uz stepenice do svoje sobe. Porter?
Rasporene utrobe?
Prirodno, kao što uvek činim, odmah priđem prozoru i
pogledam preko trga. Ako su postojala ikakva preostala osećanja
prema arogantnom, zbunjujućem vojvodi, sasvim sigurno su
iščezla sa vestima o njegovom nedavnom zabavljanju sa lejdi
Der.
Zasigurno.
 Poglavlje 15

P alata je živa, osvetljena i vesela. Ona je sve što ja nisam, a

sam napor koji ulažem da stojim ovde i dišem, veći je nego
što mogu da podnesem. Lajmington blebeće o nečem sa
groficom Rouz, ne zanima me o čemu, a Frederik nije odlutao
previše daleko od mene. Da ne znam bolje, mislila bih da me
čuva, ali ipak znam bolje. Čovek nema nikakve društvene
veštine i, srećom po mene, pošto moje društvo ne zahteva
nikakav trud sa njegove strane, izgleda da to znači da sam
počastvovana njegovim stalnim prisustvom. Srećom po
Frederika, nisam raspoložena za razgovor, stoga može udobno
da pati od nedostatka reči.
Ali tada me iznenadi i progovori po prvi put otkad sam došla
i otkad je od majke tražio da se pridružim njegovog užasnom
ocu. Mogla sam da vidim majčinu loše prikrivenu krivicu kad se
ljubazno osmehnula Frederiku i ispratila me sa blagoslovom.
„Želite li piće?“, pita me on.
„Ne, hvala ti, nisam žedna“, odgovaram, uhvativši žamor
imena koje će mi zasigurno privući pažnju.
Poglavlje 15
„Imam svoje sumnje“, kaže lejdi Rouz, dok rukom u beloj
rukavici prinosi šampanjac usnama. „Vinters je na vrhu mog
spiska osumnjičenih.“
„Postoji samo taj neznatni problem dokaza“, kaže
Lajmington, dureći se zanet mislima, kao da misli gde bi mogao
da pronađe neki od tih dokaza.
„Zaista“, odgovara ona. „Njegovo ime i prisustvo se poput
crnih oblaka nadvijaju nad Trgom Belmor.“
Glasno se nasmejem, iako to nikako nisam želela da učinim,
ali... ma, dajte. Vojvoda se nadvija kao crni oblak? Iskoraknem
napred da nešto kažem, ali poskočim kada Frederik bukvalno
iskoči ispred mene da mi prepreči put. „Izvini, Frederiče.“
„Molim te, Elajza“, preklinje me.
„Šta me moliš? Da prigodno ćutim?“, pomerim ga u stranu
fizičkom silom, i ugledam uštogljena, mrzovoljna lica grofice
Rouz i Lajmingtona. „Verujem da zapravo nametljiva
govorkanja starih, oronulih pripadnika otmenog društva bacaju
senke nad Trgom Belmor. Treba li da vas podsećam da vojvoda
od Čestera ima alibi?“ Nemam pojma zašto branim njegovu čast.
Ne bi trebalo da ovako traćim vreme. Ali ipak, nepravda je
nepravda a, pa... ne mirim se sa nepravdom.
Lajmingtonove oči opasno zažmire na mene. „Ima da zatvoriš
usta“, zasikće. „Pre nego što ti ih ja zatvorim.“
„Oče!“, uzdahne Frederik, iznenadivši mene koliko i
Lajmingtona.
„A i ti bi mogao da zatvoriš usta. Dođi, draga“, digne nos i
pokaže grofici da krene. „Moramo poželeti princu sve dobro za
njegov rođendan.“ Uputi mi još jedan upozoravajući pogled pre
nego što je produžio dalje sa groficom, dok su se pridržavali
jedno za drugo.
„Šta se dešava?“, pita Frenk, prilazeći Frederiku i meni.
„Mislim da mi treba piće“, kaže Frederik, udaljavajući se,
prebledeo.
„Mislim da je Frederik upravo odbranio moju čast“, kažem.
„Dobro za njega.“ Čini se da je Frenk zaista impresioniran. I
ja sam, moram da priznam. „Bože, zar ovo nije odvratno?“
„Imam sve razloge da ovo veče smatram užasnim“, kažem,
pogledom prelazeći preko gomile, „ali se mučim da shvatim
tvoje razloge.“ Pokažem na dvoranu punu nestrpljivih,
nemilosrdnih majki, od kojih mnoge, što nije iznenađujuće,
upiru pogled na mog naočitog, veoma prikladnog brata, sa
ćerkama koje u prikrajku čekaju da ih one poguraju napred.
„Možeš da biraš.“
Frenk nezainteresovano pevuši, a ja pratim njegov pogled na
drugu stranu balske dvorane i ugledam Lizi Felou sa vikontom
Milingdejlom. „Pokušala sam, Frenk“, šapnem.
Frenk mi ne odgovara, pa gvirnem u njega, i vidim kako
ozbiljnog pogleda prati njihovo kretanje po balskoj dvorani.
Potom pogledam Lizi Felou, čije su tužne oči spuštene, kao da
se ne usuđuje da podigne pogled sa svojih stopala. Bože moj, da
li je on...?
„Frenk, ja...“
„Milejdi“, kaže Frenk, naklonivši glavu kada lejdi Blajd
doleprša do nas, prekidajući me usred pitanja. „Divno izgledate
večeras.“
„A tek vi“, odgovara ona sramežljivo, usmeravajući svoje
duboke smeđe oči prema meni. „Elajza Melrouz“, pozdravlja me
previše zainteresovano za moj ukus. „Kao i ti.“
„Lejdi Blajd.“ Uzdržano se osmehnem. Da li je ponovo
počela da se viđa sa Džonijem? „Vaša haljina je spektakularna.“
„Previše si ljubazna. Nego, recite mi“, gleda Frenka i mene,
„da li ste pročitali moj najnoviji roman i, ako jeste, šta mislite?“
Gutam knedlu, postaje mi vruće. Lejdi Blajd se očigledno
oseća pomalo nesigurno nakon što je lejdi Rouz omalovažila
njenu najnoviju ponudu književnom svetu. Lejdi Rouz na čast,
kažem ja. Lejdi Blajd je veoma brzo iskoristila svoj uticaj
pokroviteljice da postavi staru groficu na mesto. No, ako je
majka dobro čula govorkanja, a pretpostavljam da ovom
prilikom jeste i da ih nije ulepšala, lejdi Rouz je poništila njenu
odluku i ponovo je dobila pretplatu. Lejdi Blajd se ipak zabavila.
Ne želim da postanem njena naredna žrtva. Postoji samo jedan
ispravan odgovor na njeno pitanje, osim ako, naravno, ne želim
da me proteraju iz otmenog društva. Zastanem da razmislim.
Svakako bih volela da me izbace iz otmenog društva.
„Zapravo, ja... “
„Verujem da sam ga video na Elajzinom noćnom stočiću“,
kaže Frenk, prekidajući me usred rečenice, očigledno da
zaustavi moj očigledan naredni potez. Njegov pogled me izaziva
da se usudim da izgovorim reči koje će prijateljsko lice lejdi
Blajd pretvoriti u svirepo. „Siguran sam da sam je čuo da
pominje da je divan“, dodaje.
Srećom po Frenka, nisam u stanju da se svađam. „Istinski
divan“, kažem piskavo, osmehujući se kroz zube lejdi Blajd.
Oduševljena je, naravno, i srećom me ne propituje o zapletu,
likovima ili bilo čemu drugom, kad smo kod toga, što je vezano
za njeno novo remek-delo. Izvija glavu, gleda iza mene, i osmeh
joj nestaje sa lica. „O, Bože, spasi me, ugledala me je.“
I ja i Frenk se okrenemo i ugledamo gospođu Felou kako
pomahnitalo maše rukom po vazduhu.
„Uspešno ste se izvukli, Frensise Melrouz“, tiho kaže lejdi
Blajd, „ako je Lizi Felou nesnosna kao i njena majka.“ Zavrti se,
sva nasmešena, ponovo ostavljajući Frenka i mene nasamo.
Obrve mi polete uvis. „Nesnosna?“
Frenk gleda iza mene u Lizi Felou. „Da, nesnosna“, kaže tiho
i zamišljeno.
„Govoriš to meni, Frenk, ili sebi?“, pitam.
Brzo trepće i kao da izlazi iz transa. „Izvini?“
„O, Bože“, dišem, navodeći brata da brzo nabaci svoj drski
osmeh. Tako sam i mislila.
„Šta?“
 „Nemoj ti meni šta, Frensise Melr...“ Reči mi se zapetljaju u
grlu, zaglave se, kada ugledam Džonija Vintersa kako ulazi u
balsku dvoranu. Njegove oči smesta pronalaze moje, i uverena
sam da više ne dišem. Moje srce, proklet bio taj patetični mišić u
mojim grudima, steže se a telo počinje da se trese. On izgleda...
o, izgleda kao da je upravo pao sa onog mesta na koje me je
poveo. Iz raja. Kao bog odeven u najfiniji kaput od somota boje
vina i krem pantalone, košulje kao i uvek, besprekorno čiste i
bele poput snega, i sa odgovarajućom kravatom i rukavicama.
Sve je savršeno. Čak i njegov mračni izraz lica.
„Elajza?“, upita Frenk.
„Da“, ciknem, okrenuvši se od vojvode. Šta on traži ovde?
„Malo si ubledela.“
„Znaš, osećam malu mučninu“, priznajem. „Sigurno od
previše šampanjca.“ Dlanom pronalazim stomak i kružim po
njemu. „Mislim da ću na trenutak izaći u dvorište da udahnem
vazduh.“
„Poći ću i ja“, kaže Frenk, pomalo zabrinuto.
„Ne, ne.“ Naslanjam ruku na njegovu podlakticu. „Moraš da
spasiš mamu od grofice Rouz.“ Klimnem prema majci, koja
izgleda spremna da tresne staricu po nosu. Volela bih da to
uradi.
Pre nego što mi se Frenk usprotivi, ja umaknem. Žurim niz
hodnik, skrećem levo, zatim desno, pa ponovo levo.
„Prokletstvo“, mrmljam zbunjena. U ovom je smeru, sigurna
sam. Nakon još nekoliko pogrešnih skretanja, opet sam
izgubljena u lavirintu hodnika.
Okrenem se, rešena da pratim svoj put natrag onoliko koliko
ga se sećam, ali me zaustavlja visoka, stamena prilika koja se
nadvija nada mnom. Trnci mi govore o kome se radi pre nego
što podignem pogled, kao i poznati miris koji mi osvaja nos.
 „Izgubljena?“, pita me ravnodušnim glasom, lišenim topline
koju sam otkrila i zavolela.
Ne, Elajza, seti se gde je bio! „Izvinite me“, kažem i
koraknem u stranu da ga zaobiđem ali, sasvim prirodno i bez
žurbe, kreće se sa mnom, staje ispred mene, preprečivši mi se na
putu. Vilica mi je napeta dok zurim u njegova široka pleća,
odbijajući, jer će mi to doći glave, da ga pogledam u lice.
„Izvinite. Me.“
„Pogledaj. Me.“
„Neću.“
„Učini to, Elajza. Smesta.“
„Neću.“
Zareži i zgrabi me za vilicu, usmeravajući moje lice ka
svome. I zato zatvorim oči, prkoseći mu na svakom koraku.
Štiteći sebe. „Pusti me“, naređujem. „Ili ću vrištati, kunem se.“
„Sasvim sigurno ćeš vrištati, Elajza“, zareži, gurajući me
najblaže što može, ali neosporno snažno, uza zid. „Budi uverena
u to.“
Čak i sada, sa telom pritisnutim uz moje, dok mi se vraća
zbrka uspomena, a njegov dah se širi po mom licu, ostajem u
svojoj tami.
„Zašto nećeš da me pogledaš?“
„Vrati se lejdi Der“, zašištim. „Uverena sam da bi bila voljna
da vrišti za tebe.“
„Za ime Boga.“ Ljubi me čedno, a ja uzdahnem i otvorim oči.
Istog časa kada ugledam njegove, bol jenjava, ne zato što je
popustio stisak već zato što me njegove oči umiruju, a to me
zabrinjava. On me umiruje. Sa velikim žaljenjem moram da
priznam da je Džoni Vinters lek za moja brojna neprijatna
osećanja. „Bolje“, zabrunda.
A onda me ponovo ljubi, ovoga puta dugo i snažno, i ja se
istog časa gubim od tolike siline, njegovog pohlepnog jezika
koji se haotično bori sa mojim. Zaječim, zaboravila sam svaku
pritužbu i zamerku.
„Moram da te imam.“ Zavlači ruku pod moju haljinu i diže
je, a povlači nadole moje dugačke gaće. Uzdahnem, glava mi
pada unazad, dok me on mahnito ljubi u vrat, grize i sisa, boreći
se sa svojim pantalonama. „Kaži da me želiš“, zapoveda.
„Želim te.“ Oh, kako te želim! Zaječim kada osetim poznati
podražaj njegovog vlažnog, golog mesa između mojih bedara, i
uz prigušeni jecaj i moj krik, zabija se u mene i gurne me uza
zid. „Nebesa“, diše, zarivajući lice u moj vrat. „Jesi li dobro?“,
šapuće, dok se svaki mišić u meni steže i privlači ga bliže.
„Dobro sam“, uveravam ga, ošamućena od zadovoljstva.
I počinje da se kreće, isprva polako, ponovo me istežući, ali
njegov tempo se ubrzo pojačava i kako naše zadovoljstvo raste,
tako narasta i naše nestrpljenje da dosegnemo ono nevero vatno
mesto na kraju puta. Od udarca do udarca kojim nasrće na mene,
uzvraćam povicima. Gleda me nepomično, dok nam se tela
sudaraju i sukobljavaju. Vid mi se zamagljuje i njegovo lice se
izobličuje, a kada me pogodi između bokova, što se može
porediti samo sa udarcem topovske kugle, kolena mi zaklecaju a
noge postanu nesigurne tako da više ne mogu da stojim na
njima.
„Dragi Bože“, šapućem i svalim se na njega. „Ja...“ Uspevam
da obuzdam jezik pre nego što kažem nešto zbog čega mogu da
zažalim.
„Ti šta?“, dahće, još uvek nabreknut u meni, pribijajući me
uza zid svojim čvrstim telom.
„Ništa“, šapućem.
„Kako ništa“, kaže, gledajući dole u mene i gnezdi se,
ohrabrujući moje lice koje se krije u njegovim plećima. „Kaži
mi, Elajza. Izgovori reči koje se ne usuđuješ da izgovoriš, zato
što moram da ih čujem.“
„Zašto?“, šapućem.
„Moram da ih čujem.“
On mora. Zna šta želim da kažem a on mora to da čuje. Ali
zašto, kada je uporno od mene tražio da ga ne volim. Možda ne
direktno ali na njemu svojstven način. Zurim u njega, ne znajući
ishod svega ovoga, ne znajući kakav će uticaj moje reči imati,
ali moram da ih izgovorim. Moram da mu kažem. Mrzela bih da
živim sa kajanjem što nisam izrazila šta mi znači. On je sloboda.
Sreća. Svetlost. „Volim te“, kažem tiho, gotovo nervozno.
„Pokušala sam ali ne mogu da prestanem da te volim, a ne znam
gde me to vodi. U pakao, pretpostavljam. Ne znam, ali prilično
je neprijatna pomisao da mi nikada ne bi mogao uzvratiti
ljubav.“
Osmeh mu je tužan, i ljubi me u čelo, udišući me duboko u
sebe. „Moram nešto da ti priznam.“
Srce mi se steže. O, Bože. Trebalo je da držim svoj glupi
jezik za zubima. „Ako misliš da mi kažeš kako si se zabavljao sa
izvesnom stanovnicom Trga Belmor otkako si me namamio u
svoj krevet, onda gubiš vreme. Već znam.“ Nežno ga odgurnem
nazad i trgnem se kada isklizne iz mene. „Ne moraš da me
podsećaš na svoju razuzdanost, ali pretpostavljam da bi trebalo
da sam zahvalna, pošto tvoj susret sa njom dokazuje da nisi
odgovoran za smrt gospodina Portera.“
„O, Bože“, promrmlja. „Nisam bio sa gospođicom Der,
Elajza. Bio sam s tobom one noći kada je Porter ubijen, ali
nisam mogao to da izjavim, osim ako, naravno, ne želiš da svaki
član otmenog društva sazna i sudi o tome.“ Nakrivi glavu, a ja
razjapim usta.
„Nisi?“
 „Nisam.“ Mrko me pogleda. „Nisam delio postelju sa drugom
jer, nažalost, nisam mogao da razmišljam o nečem drugom posle
naše noći.“
Šta je to što osećam? Zadovoljstvo? Sreću? „Stvarno?“
„Da, stvarno. I...“
„I?“, pitam, dok mi srce leti.
„I, gospođice Melrouz“, kaže on, dok mu ramena klonu a
rukom prolazi kroz svoju neposlušnu kosu. „Nažalost, kako
mogu da te ne volim?“
Srce mi se steže. Da li to znači da me voli? Plašim se da
pitam. Ali moram. Zarad sopstvenog zdravog razuma, moram.
„Da li to znači...?“ Usne mi se skupe dok mi srce leti.
„Volim te.“
Nešto se u meni rasprsne. Mislim da bi to moglo biti moje
srce, od sreće. „Voliš me?“
„Da, stoga možeš da uradiš ono što mislim da jedva čekaš da
uradiš“, kaže on, odmahujući nehajno rukom.
Pretpostavljam da on od mene očekuje da zacičim i bacim mu
se u zagrljaj. Mogla bih, ali neću. „Jedva čekam da te poljubim“,
šapnem.
Obrva mu zaigra od radoznalosti. „Samo da me poljubiš?“
On zna da jedva čekam da učinim i mnogo više, da ga
obaspem poljupcima i odvučem u najbliži krevet, i nikada se ne
bi mogao požaliti, jer je on taj koji je u meni probudio ovu
neutaživu žeđ. Nije da bi se ikada žalio, uverena sam. Moja žeđ
je samo za njim. Uzdahnem i položim ruke na njegov kaput od
somota, gledajući u njega. „Šta ćemo da radimo?“, pitam.
„Udajem se za drugoga.“
Pevuši, razmišljajući. „Ovo zahteva da se sve pažljivo
razmotri.“
„Bolje da požuriš, jer se udajem za samo dve nedelje.“
 Namreška nos i nežno me poljubi u ugao usana. „Naša
ljubavna veza ne sme biti otkrivena.“
„Predlažeš da se zauvek krijemo?“, odmaknem se. Izvini, ali
to mi se ne čini kao pažljivo razmatranje. „Čekaj. Predlažeš da
se ipak udam za Frederika a tebe imam kao ljubavnika?“
Slegne ramenima, i to stidljivo. Bože, upravo to predlaže!
„Ne vidim drugi način da te zaštitim.“
„Da me zaštitiš?“, zaječim, zvučeći pomalo poremećeno. „Ne
treba mi zaštita. I od čega tačno? Od otmenog društva?“
Izbacujem ruku u pravcu slavlja koje se odvija. „Onih tamo
uskogrudih tupana?“ Bila sam užasno povređena kada sam
verovala da je neka druga žena bila prepuštena uživanju u
Džonijevoj pažnji. Da je osećala njegove usne na svojim. I
njegovo telo na svom. Kad samo pomislim da bi on, očigledno,
bio srećan da me deli sa drugim muškarcem, što me čini još
povređenijom. Ne. Neću i ne mogu da prihvatim ovo... ovo...
ludilo!
Čvrsto sklopi oči. „Ne, ja...“
„Ne zanima me njihovo mišljenje. Ne zanima me prezir ili
nepo...“
„Istina!“, vikne, razljućeno a ja ustuknem, šokirana. „Štitim
te od istine!“
Gledam kako mu se prsa nadimaju od siline nestrpljivih
udaha. „Kakve istine?“
Zareži, iznervirano. „Bože.“
„Džoni, o kakvoj istini govoriš? Moraš da mi kažeš.“
Odmahuje glavom. „O posledicama, Elajza. Istine. Neću
dopustiti da se prema tebi ponašaju kao prema meni.“
„Dođavola s njima!“
„Elajza, šalješ priličan broj ljudi u pakao.“
„Da, kao i sebe, reklo bi se! Želiš da me deliš? Ne želiš da mi
pomogneš da shvatim ovo ludilo. Jedan od brojnih razloga zašto
te volim je taj što se ne ponašaš prema meni kao da sam glupa.“
Osećam kako mi se grlo steže. „Dođavola i s tobom!“ Odlazim,
grubo brišući lice, s namerom da obuzdam svoje suze.
„Već si me poslala tamo, Elajza!“, viče za mnom. „Kartom u
jednom pravcu!“
Uzbuđeno se tresem dok još jednom vijugam hodnicima, bez
ikakvog pravca, bez razmišljanja o putanji, raspršenih misli, i
kada nekako dospem do balske dvorane, iznenađena sam što
sam je tako lako našla.
„Tu si!“, kaže Frenk, žurno mi prilazeći. „Otišao sam u
dvorište, a tebe nije bilo. Jesi li dobro?“
„Dobro sam.“ Kažem, pažljivo gledajući lice svoga brata.
Usne su mu prilično... crvene. Pružam ruku i palcem mu
prelazim preko donje usne, gledajući u nabubreni deo,
primećujući ostatke nekakve mrlje.
„Cvekla“, izlane, grubo brišući usne. „Prokleta stvar. Jesi li
sigurna da si dobro?“
„Sasvim sigurna.“ Odmahnem na njegovu zabrinutost,
ustupajući mesto mojoj. „Čudno, veoma liči na boju koju Lizi
Felou nosi večeras.“
Frenk me hvata za lakat i uvodi dublje u dvoranu, baš kada se
pojavi Džoni, očiju crnih poput užarenog gneva. „Izgledaš kriv
kao što očekujem“, kažem, skrećući pogled sa vojvode.
„Ta tvoja usta te stalno uvaljuju u nepriliku“, mrmlja Frenk.
„Ne dozvoli da i mene uvale.“
„Možda ću to uključiti u izveštaj za sutra.“
Frenk staje i pušta moju ruku. „Ne možeš, zato što više ne
radim za London Tajms a Porter je mrtav, tako da su ti obe
maske razotkrivene. Osim toga, da li treba da te podsetim da ako
Lajmington sazna da je jedna žena pisala neke od
najpopularnijih članaka, da će tati napraviti pakao?“
Zaštitiću te od istine! „Ne moraš“, promrmljam. „Da li
shvataš u šta se upuštaš?“ Slušajte me samo. U istoj sam
situaciji, doduše obrnutoj. Neka je sve prokleto.
Frenk gleda iza mene, a ja se okrećem i ugledam Džonija
kako nas posmatra. „Čuješ li ti sebe?“
U pravu je, naravno. „Čujem.“
„Šta se dešava, Elajza?“
„To je veoma dobro pitanje, Frenk.“ Uzdahnem, ugledavši
Frederikovu glavu kako se ljulja napred-nazad. „Volela bih da
razgovaram sa svojim verenikom.“ Krenem ka njemu sa
usiljenim osmehom na licu.
„Jeste li dobro, gospođice Melrouz?“ Njegova je briga veoma
stvarna, dragog li čoveka.
„Kakvo divno veče“, kažem, hvatajući ga pod ruku. „Hoćemo
li?“ Ukruti se zbog dodira.
Vidim vojvodu kako kruži kao lav oko svog plena, očiju
uprtih u mene. Kakva drskost. Želi da se udam za drugog
čoveka? Da me deli? Ne izgleda mi kao čovek koji bi voleo da
deli dok odmerava Frederika kao da bi mogao da ga povredi ako
me makar i onjuši. Budala. Trebalo bi da razmisli pre nego što
progovori. Razmišljam da se udam za Frederika da mu
napakostim, ali shvatam da bi to bilo besmisleno. „Da li želiš da
me oženiš, Frederiče?“, pitam ga.
Brzo trepće, iznenađen, i skreće pogled. „Naravno da želim
da vas oženim.“
„Stvarno, Fre...“ Neko me udari u bok i odgurne dobrih par
koraka ali par velikih, poznatih ruku me hvata i umiri telo,
makar samo da zaustavi trnce koji mi se šire svakim delićem
kože. Ne pomeram se u njegovim rukama, dišem isprekidano u
njegovo rame. Moram da se pomerim. Ne mogu da se pomerim.
„Izvinjavam se, gospođice Melrouz“, kaže Džoni tihim glasom,
tik uz moje uvo dok umiruje moje nemirno telo. Odmakne se,
znalački se osmehuje dok gleda u mene, a ja krišom pogledavam
oko nas, gledajući zapanjena lica mnogih zvanica, uključujući i
Frederika, kako nas posmatraju. „Nisam vas video.“
Ispravljam se i pokušavam na sve načine da se priberem.
„Izvinjenje prihvaćeno“, šapnem. „Dobro sam.“
Pogledam Frederika, koji stoji sa strane, lice mu je pravi
prizor užasa dok zuri u vojvodu, možda se pitajući da li će biti
ubijen ako uskoči i proveri da li je njegova verenica dobro.
„Izvinite nas“, kažem, izazivajući Džonija da loše sakrije
režanje. „Dobro veče.“
„Da li je?“, promrmlja, suzivši oči.
Brzo se okrenem od njega, čime ga još više razjedim, ali šta
očekuje od mene u ovom času, i svi se vraćaju zabavi te sam
uskoro oslobođena osuđujućih pogleda. Bože moj, šta je mislio?
Ne može da očekuje da mi diktira šta i kako moram da radim.
Da se udam za Frederika. Da imam ljubavnika. Da prihvatim sve
ove nepravde sa osmehom i da se ne borim. „Treba mi vazduh.“
„Ponovo?“, pita Frederik. „Zar ga nisi upravo udahnula?“
„Treba mi više.“ Napuštam dvoranu i ovog puta zaista
izađem na vazduh. Srećom, nalazim i Klaru, tako da imam
društvo a to će smanjiti rizik da me ljutiti vojvoda ponovo
odvuče nekud. „Izgledaš veoma uznemireno“, primećuje ona,
odmeravajući me. „Uzgred, vojvoda od Čestera je ovde.“
„Je li?“, odgovaram nezainteresovano.
„Da. Videla sam ga kada sam išla po limunadu.“
„I još si živa?“, dramatično uzdahnem, a ona me pogleda
drsko, dižući nos.
„Otići ćeš u pakao, Elajza Melrouz.“
„Ne mogu“, kažem, uzdišući, sasvim iscrpljena ovom večeri.
„Tamo je previše ljudi koje ne želim da vidi... o, ne“, mrmljam
kada lejdi Der doleprša iz balske dvorane odmeravajući gomilu.
Prosto znam da traži mene, a pretpostavljam da ono što ima da
kaže ne bi trebalo da izgovori pred mojom sestrom. „Moram da
idem“, ciknem, pridignem rub haljine i žurno se udaljim pre
nego što me primeti. Prekasno, prokleta sam, i lejdi Der – kako
se dođavola tako brzo kreće u takvoj haljini? – me presreće.
„Kasniš negde?“, pita, osmeh joj je lažan kao i uvek.
„Zapravo, da, mislim da moj brat želi da razgovara sa
mnom.“ Zašto bih, zaboga, pominjala Frenka ovoj bludnici?
„Izvinite me.“ Naravno, ne mrda se i, nažalost, znam da je to
zato što nije završila sa mnom. „Lejdi Der, svi smo u priličnoj
gužvi, da li biste bili ljubazni da kažete šta imate.“
„Kako želiš. Upozoriću te, gospođice Melrouz, ako znaš šta
je dobro za tebe, da se držiš podalje od vojvode.“ Iako krajnje
veštački, prijateljski osmeh joj nestaje sa lica a zamenjuje ga
preteći izraz. „Vidim kako ga gledaš.“
Porekni!
Ali...
Ako znam šta je dobro za mene? Mogla bih da se smejem.
Znam šta je dobro za mene, ali mi se čini da je uzalud da to
kažem lejdi Der. Otkud ona zna? I šta je briga? Na kraju krajeva,
ona jedva pokazuje znake privržene osobe. Ali, i to je sasvim
sigurno šokantno za mene, stalo mi je. Uzdahnem u sebi. Da li
sam ljubomorna? Bože, jesam. Ljubomorna sam što je Džoni
uopšte pogledao ovu ženu a da ne govorim o...
Naglo prekidam ovaj tok svojih misli. Porekni! „A ako to ne
uradim?“, pitam je, grčeći se. Moram da naučim da obuzdam
svoj jezik.
Štitim te od istine, Elajza.
Šta je istina? Da li je ona ta istina o kojoj govori? Treba li
više da zabadam nos? Bože, zaboravljam da se po svoj prilici za
dve nedelje udajem za Frederika Lajmingtona, i ne treba mi da
mi lejdi Der dodatno komplikuje stvari svojim ogovaranjem, čak
i ako ono što joj u nastupu ljubomore otkrivam zapravo nije
ogovaranje.
Jednom kada se sklopi dogovor sa Lajmingtonom, nema
odustajanja.
Dogovor.
„Ako to ne uradiš“, kaže lejdi Der, pridižući svoju haljinu.
„Ponudiću ti istu ljubaznost koju sam ukazala Anabeli Tilsberi.“
Odleprša a ja ostajem razjapljenih usta, dok mi mozak radi
velikom brzinom u pokušaju da sve posloži.
Tvoja,
A
To A u potpisu je od lejdi Tilsberi? Pismo koje je Džoni
dobio a u kojem se upozorava da je priča koju sam ja napisala
potekla od lejdi Anabele Tilsberi? Mora da je to. Iskazala je
ljubaznost u Olmeksu, a takođe nam je pomogla da se vratimo u
dvoranu iako je to inače zabranjeno. I još je izdala propusnicu na
moje ima za bal, na Džonijev zahtev.
Pridignem haljinu, nameravajući da pronađem Džonija i
napadnem ga sa svim svojim pitanjima, ali načinim tek dva
koraka pre nego što zastanem pred prizorom Frederika koji me
traži. Nemilostivo skrenem kako bih ga izbegla, i ugledam
Džonija kojeg lejdi Der prati u stopu, zahtevajući da joj posveti
pažnju. Opčinjeno gledam kako mu se, nezainteresovanom,
obraća i jasno vidim da mu je dosadilo njeno društvo dok
pogledom prelazi po dvorani. Traži mene, a kada se udalji od
lejdi Der i nestane niz hodnik, krenem za njim, proveravajući da
me neko ne posmatra. Čujem njegove čizme koje odzvanjaju pri
svakom koraku. „Džoni“, dozivam ga. „Ovde sam.“ Okrene se, i
čim mu ugledam lice, shvatam da sam u nevolji. „Šta si
mislila?“, zareži, zaustavljajući me u mestu svojim gnevnim
rečima. „Štitio sam te, Elajza, a mogla si sve da upropastiš!“
Svenem, potpuno prezrena. „Nisam mogla da podnesem da je
slušam kako govori o tebi na takav način.“ Moja odbrana je
prilično patetična. Nije trenutak da se bude posesivan ali, mada
sumnjam da bi to trebala da otkrijem, mogla sam da kažem
mnogo više. Želela sam da kažem mnogo više!
„Podnosićeš to kao što ja moram da podnosim da te gledam
sa onim glupanom Lajmingtonom.“
Nije izgledalo da je baš dobro podnosio kada je naleteo na
mene. Niti kada je uleteo između Frederika i mene na podijumu
u Olmeksu. Možda sada nije pravi čas da istaknem to što sam
zapazila o njemu. „Od čega me štitiš, Džoni? Zahtevam da znam
istinu.“
Maše pomahnitalom rukom nekud neodređeno. „Štitim te od
svih njih.“
„Ne treba da me štitiš od svih njih.“
Uzdahne, trljajući svoje namreškano čelo. „Ali od sebe...?“
Izgleda kao uništen čovek dok korača gore-dole. „Ti“, kaže
značajno naglašavajući, „moraš da obuzdaš svoja usta, Elajza.“
Frknem. „Stvarno? Tvrdiš da ti se dopadaju moja usta.“
„Tvoja pametna usta, ne tvoja nekontrolisana usta.“
„Moja usta su moja usta. Uzmi ili ostavi.“
„Ako insistiraš.“ Navalio je na mene kao lav, divljačno me
ljubi, i ja opet ostajem bez daha. Opsednuta. Moja utroba je
uskovitlana dok istražuje moja usta kao da ih dobro poznaje, jer
ih poznaje. Veoma je prijatno saznanje da su Frenk i otac
obraćali dovoljno pažnje da shvate da sam ja ponovo pisala
priče. Da me poznaju tako dobro, i da im je moj stil pisanja
poznat. Ali vojvoda? On me poznaje. Razume me. „Zamisli da
sam znala“, kažem dok se ljubimo, „da ti je lejdi Tilsberi pisala i
rekla za moj članak o tvom dolasku u London.“ Odmaknem se i
pogledam ga direktno u oči, ali pre nego što ga pitam, on
odgovori na moje neizgovoreno pitanje.
„Samo jedna noć za sve druge, ali sa tobom...“ Nežno me
miluje po obrazu. „Večnost sa tobom nikada neće biti dovoljna,
Elajza.“
Uzdahnem, stežem prednju stranu njegovog kaputa i
pogledam ga. Bojim se da je u pravu. Takođe se bojim da će
čekanje trenutaka koje bi ukrali da budemo zajedno biti kao
večnost. „Zašto toliko mrziš Frederika?“, pitam. „On je tek
bezopasan čovek.“
Smeje se lagano. „Šta misliš?“
„Uopšte ti se nije sviđao i pre nego što sam ti postala draga.“
Ima tu još koječega. Znam to.
„Ja...“ Spusti oči na moje grlo, mršteći se. „Nisam očekivao
da ću se zaljubiti, Elajza. Mislio sam da nisam u stanju. Uvek
sam razočaravao one koje volim, razumeš, i plašim se...“
Odmahuje glavom. „Moraš da mi daš vreme koje mi je potrebno
da sve ovo učinim dobrim. Obećavam ti da ću ja…“
Iz balske dvorane do nas dopire oštar vrisak neke žene, i
oboje bacamo pogled na hodnik. Čini se kao da je čitava palata
utihnula i stala. „Šta to bi?“, pitam dok se Džoni odmiče.
„Ostani ovde“, naređuje mi, nekako previše nervozno za moj
ukus, i nestaje niz hodnik prema balskoj dvorani. Sledim ga,
ignorišući njegovu naredbu, a kada se nađem u dvorani, vidim
da sve zvanice žure ka glavnom ulazu. Osmotrim prostor tražeći
Džonija, ne vidim ga, stoga sledim gomilu.
„Elajza, tu si“, promrmlja Frenk, hvatajući me za ruku.
„Šta se dešava?“
Brat mi ne odgovara, samo se mršti, dok napuštamo balsku
dvoranu i pridružujemo se ostalim zvanicama ispred palate.
„To je Frederik Lajmington“, kaže neko ko se pridigao na
prste da vidi preko ostalih.
„Šta?“, pitam, oslobodivši se Frenkovog hvata i gurajući se
kroz gomilu. Izbijam sa druge strane i užasnuto uzdahnem kada
ugledam Frederika kako bez svesti leži na zemlji. Na glavi mu je
čvoruga velika kao jaje, i počinje da stenje i da se grči dok
nekolicina prinčevih lakeja prilazi da pomogne, pomažući mu da
sedne. „Frederiče, šta se dogodilo?“, pitam, prilazeći mu žurno,
uznemirena veličinom čvoruge koja kao da sve više narasta.
„Kolin?“, kaže on žmireći, i poseže za mojim ramenom.
„Kolin, jesi li to ti?“
„Ko je Kolin?“
„Umukni, Frederiče!“, prasne Lajmington. „Zar nije
očigledno šta se dogodilo?“, nastavlja on, udarajući ljude svojim
pomagalom za hodanje da ih skloni sa puta. „Napadnut je.“
Frederik posegne za svojim čelom i trgne se. „Joj.“
„Ko ga je napao?“, pitam.
Lajmington pokazuje štapom. „On.“
Čujem uzdahe, okrenem se i vidim Džonija iza sebe
namrgođenog koliko se može biti. „Šta?“, šapnem, znajući da to
nije istina. Upravo sam bila sa Džonijem i sećam se da sam
videla Frederika nepovređenog i na nogama, kada sam krenula
za vojvodom. Kakvo je ovo ludilo? „Dokažite“, izleti mi.
„Ako insistiraš.“ Lajmington se, uz malo napora, sagne i
podigne nešto sa zemlje, mašući time. „Mislim da je ovo vaše“,
kaže Džoniju, koji se nagonski maši za džep i potapše ga tamo
gde bi trebalo da mu bude maramica. A zatim, namršteno,
pogleda dole u svoja prsa pre nego što mi uputi oprezan pogled.
Bože, nameštaju mu! „Ne“, kažem tiho, okrećući se
Lajmingtonu. „To bi mogla biti bilo čija maramica.“
 Lajmington frkne, i to tako nadmeno, prosto znam da drži
nešto u rukavu, ispravlja jedan kraj maramice, pokazujući je
okupljenima. Zurim u zlatno izvezene inicijale Dž.V. koji
odgovaraju dugmadima na Džonijevom kaputu od somota.
„Verujem da imamo dokaz koji dokazuje da je ovaj čovek
opasan po društvo. Pokušao je da ubije Frederika, i ubio je
Portera u pokušaju da ućutka glasinu da je napao Frenka
Melrouza. Mora biti obešen za svoje zločine!“
„Uhvatite ga!“, drekne princ, navodeći svoje ljude da opkole
Džonija.
„Ne“, šapnem, dok me Frenk hvata i gura u stranu. „Šta to
radiš?“, bunim se. „Moram da ga odbranim!“
„Elajza, prestani ovog trena pre nego što te uhapse zbog
izdaje.“
„Nije me briga!“, viknem. „Džoni nije mogao da naudi
Frederiku.“
„Kako možeš da budeš sigurna, Elajza? Dokaz je tamo, jasan
kao nos na mom licu.“
„Ja...“ Moraš da mi daš vreme koje mi je potrebno da sve ovo
učinim dobrim. Proklet da je. Ali sada je sve tako pogrešno.
„Jednostavno znam da je to istina!“
Frenk me okreće, željan da me udalji, i dok me gura kroz
gomilu, suze mi teku niz lice. Izlazimo napolje i ja užasnuto
gledam kako odvode Džonija. On se ne opire niti migolji. Zašto?
Zašto se miri sa ovim?
Uzvrati mi pogled i izraz na njegovom licu mi zadaje bol.
Mešavina ljutnje i tuge, dok se blago osmehuje, kao da pokušava
da me razuveri. Ne uspeva mu. Frenk me vuče dalje, bol u mom
srcu je nepodnošljiv. Nikada ne bih preživela ovaj novi svet bez
Džonija. A sada je otišao?
Već osećam kao da lagano umirem.
 Poglavlje 16

O tac je čitavu noć proveo zatvoren u svojoj radnoj sobi,

različiti ljudi mu dolaze i odlaze ali jedan čovek je sve
vreme tu. Lajmington. Prezirem ga. Sedela sam na vrhu
stepeništa u pokušaju da čujem njihov razgovor ali pričaju
šapatom. A ne mogu ni da im priđem bliže jer Dalton, iako je
svestan mog zanimanja, ili možda zato što mu je tako rečeno,
pažljivo stražari ispred očeve radne sobe. I Frenk je ostao u
salonu, pri ruci, da otac može da ga pozove kada mu zatreba.
Nisam sigurna da li bi progon mog brata trebalo da me uteši ili
natera na oprez. Prokletstvo, kakve li se okrivljujuće priče tamo
smišljaju?
Ne mogu da sedim ovako a da ne progovorim. Ne mogu da
im dozvolim da osude Džonija. Ja sam dokaz da on nije napao
Frederika, i ja moram da priznam, bez obzira na sve.
Ustanem i krenem niz stepenice i, pošto me je verovatno čuo,
Frenk izlazi iz salona, delujući umorno i iscrpljeno kao što se ja
osećam. „Idi u krevet, Elajza“, kaže još jednom.
„Ne mogu da dopustim ovo.“
Kolutajući očima, prelazi dlanom preko lica, okreće se i vraća
u salon. „Šta je s tobom i ovom pogrešnom željom da dokažeš
da vojvoda nije kriv za sve ovo?“
„Brate, zato što je to ispravno učiniti.“
„Ispravno je za tebe da ućutiš.“
Ustuknem, ogorčena i krenem pravo do Frenka.
I udarim ga u mišiće na ruci.
„Jooj!“, jaukne, pipajući svoju ruku.
 „Ti ućuti“, naredim. „Za tebe je ispravno da se udaljiš od Lizi
Felou. Za Klaru je ispravno da se drži daleko od onog konjušara.
Za mene je ispravno da…“
„Klara i konjušar?“, pita Frenk.
Prokleta ova moja lajava usta. „Vojvodi se namešta, a ja na
primer ne mogu da stojim po strani i gledam kako vešaju
nevinog čoveka za zločin koji nije počinio. Ovde se dešava
nešto neprilično, Frenk, a nameravam da otkrijem šta.“ Okrećući
se, žustrim korakom prilazim očevoj radnoj sobi i lupam na
vrata.
„Klara i konjušar?“, zagrmi on, zbog čega se trgnem.
„Šta sa Klarom?“, pojavljuje se majka a ja se okrećem i
vidim da gleda u nas dvoje.
„Ništa“, žurim da je razuverim, upravo u času kada se vrata
očeve radne sobe širom otvore iza mene.
„Šta sa Klarom?“, pita otac.
Prokletstvo.
Pogledam Frenka kao da je lud a možda i glup, što je
ironično, znam.
„Šta?“, stupa Klara kraj majke, a ja se u sebi molim da ode.
„Ništa“, kažem.
„Ništa“, nadovezuje se Frenk.
„Onda me ostavite na miru“, gunđa tata. „Florens, možeš li,
molim te, da obuzdaš našu decu dok se bavim poslom?“
Značajno pogleda majku, kojoj se nozdrve opasno šire.
„Samo ako ti obuzdaš to čudovište u tvojoj radnoj sobi.“ Otac
ustukne, kao i Frenk, Klara i ja. „Florens?“
„Dosta mi je više ovog ludila“, šišti majka. „Dosta, kažem ti,
Berte!“ Sve nas privije u širok zagrljaj, kao da smo ponovo mala
deca, i povede nas ka salonu, ostavljajući donekle zanemelog
oca da stoji na vratima svoje radne sobe.
 „Mama?“, kažem tiho kada se zavali u stolicu kraj prozora,
zarivajući glavu u šake. „Jesi li dobro?“
Dalton se pojavljuje sa čašom vina i polaže je na sto kraj
njene stolice, a Ema je uzima i stavlja joj u ruku. „Hvala ti“,
kaže, pre nego što otpije veoma dugačak gutljaj. „Nisam.“ Gleda
u plafon, kao da traži božji oproštaj zbog ovog priznanja. „Moja
divna, bistra, predivna deca.“
Pogledam u Frenka i Klaru, koji takođe gledaju u mene, svi
smo zbunjeni.
„Samo želim sve najbolje za vas“, kaže, otpijajući još jedan
gutljaj. „Nadam se da mi možete oprostiti.“
„Šta to?“, pitam istupajući. „Šta to moramo da ti oprostimo?“
„Bojim se da je moja vlastita želja da me otmeno društvo
prihvati imala udela u ovoj zbrci.“
Odlazim do mame i klečim pred njom, uzimam je za ruku,
mrzeći izraz očaja na njenom licu, a Frenk joj prilazi oko
naslona stolice, polažući umirujuću ruku na njeno rame.
Osmehuje se njemu, pa meni dok Klara sedi na naslonu stolice.
„Uvek si nam govorila da sve može da se sredi“, kaže Klara.
„I može.“ Klima glavom. „Moram da verujem da može, inače
bih vas mogla izgubiti zauvek.“
„O čemu to pričaš?“
„Izgleda da smo se vaš otac i ja upleli u čupavu situaciju a ne
znamo kako da se iz nje izbavimo.“
Ne sviđa mi se kako to zvuči.
Majka me pogleda i osmehne, iako napeto. „Moraš da
razgovaraš sa Frederikom, dušo moja.“
„Zašto?“
„Pitaj ga za Kolin.“
Udahnem i ustanem. „Kolin?“
„Ko je, dođavola, Kolin?“, pita Klara.
 „Molim te, povedi računa o svom jeziku, mlada damo“,
Frenk prasne, na šta Klara zakoluta očima.
„Gde da pronađem Frederika?“
„Nedavno sam ga videla u vrtovima, izgleda potpuno
utučeno.“
Žurno izlazim iz kuće, bez pratnje ili molbe da mi se ista
obezbedi, žureći do vrtova i zavijajući stazom do klupe u
sredini. Zateknem Frederika pognute glave. Mama je u pravu.
Izgleda veoma utučeno. „Mogu li da ti se pridružim?“, pitam
oprezno, podstičući ga da, uz nešto napora, podigne glavu.
Očekivano, on gleda oko mene da vidi ko mi je pratnja, ali
ignorišem njegovo nemo pitanje i očiglednu brigu, i pridružim
mu se. „Sve je bilo veoma žalosno, zar ne? Kako ti je glava?“
„Boli me.“
Klimnem i pomislim da će ga neko vreme boleti glava.
Čvoruga je ogromna. „Da li se sećaš šta se dogodilo?“
Namršti se, odmahujući glavom, a ja mu verujem. „U jednom
trenutku sam uživao u limunadi, u sledećem mi je bubnjalo u
glavi.“ Posegne i opipa svoju pozamašnu čvorugu, trznuvši se.
„Frederiče, ko je Kolin?“
Iznenađeno me pogleda, a ja se osmehnem. „Izgovorio si
njeno ime više puta kada si došao svesti.“
On uzdiše, izgleda veoma utučeno. „Elajza, ona je ljubav
mog života. Žao mi je. Osećam se kao da sam te prevario.“
Bog ga blagoslovio. Uzmem ga za ruku i stegnem je, i danas
se ne uspaniči niti pokušava da me spreči da ga dodirnem.
Zapravo, uzvrati stisak. „Nisi me ti prevario, Frederiče. Tvoj
otac te je naterao na ovo?“
Meškolji se, s nelagodom, i sklanja svoju ruku od moje. „Već
sam rekao previše.“
Blagi Bože, on se plaši. To me boli, jer Frederik nije jedini
koji se boji Lajmingtona. „Razumem“, kažem, pridižući se na
noge. Zapravo nije rekao mnogo ali sasvim dovoljno. „Žao mi je
što smo oboje u ovoj groznoj situaciji. Frederiče, ti si dobra
prilika. Za pravu ženu.“
On se smeje, smehom kojim bi uvek trebalo da se smeje, zato
što se njegovo prazno lice preobrazi u lice puno života. „I ti. Za
pravog muškarca.“ Odmahuje glavom i teško uzdiše. „Elajza,
moram da ti kažem, ako se ne oženim tobom, moj otac će
uništiti porodicu moje drage Kolin. Oni su obični farmeri. I
ovako teško preživljavaju.“ Gleda me molećivo. „Molim te,
Elajza, moraš da se udaš za mene ili će je upropastiti. Nikada to
sebi ne bih mogao da oprostim.“
Bože, kako je samo zao njegov otac. Frederik i ja imamo više
zajedničkog nego što bismo oboje želeli. „Ništa ne brini,
Frederiče“, tiho ga uveravam, nudeći mu osmejak pre nego što
se žurno vratim kući.
Zaputim se pravo u radnu sobu, ulazim bez kucanja i
pogledam po sobi – nimalo mi se ne sviđa ono što vidim.
Lajmington udobno sedi u stolici kraj vatre, otac korača kraj
police za knjige, a neki čovek, pretpostavljam da je novinar, sedi
za očevim stolom i ispisuje beleške. Sutrašnje naslove, uverena
sam.
„Otarasi je se“, drekne Lajmington na mog oca a da me ni ne
pogleda.
„Elajza, molim te“, preklinje me otac, prilazeći mi dok
Lajmingtonu upućujem najprezriviji mogući pogled. „Nije pravo
vreme za tvoj doprinos.“ Nežno me hvata za ruku, i dok ga
posmatram, primećujem crne kolutove ispod njegovih očiju.
Znam da nisu tu samo zbog umora, već možda i zbog brige.
„Čeka me rok koji moram da ispoštujem.“
„Ali, ne moraš“, kažem, nadajući se da ću skinuti deo
bremena sa njegovih pleća. „Ne znam kako se njegova
maramica našla na mestu zločina“ – itekako znam kako se našla
na mestu zločina – „ali vojvoda od Čestera nije mogao da
povredi Frederika.“
„Elajza“, uzdahne otac, sklapajući oči da dozove strpljenje.
Njegova iscrpljenost može da ide u moju korist jer izgleda da
nema snage da se bori protiv moje upornosti. „Hladnokrvno je
ubio Portera. I svoju porodicu, zaboga, a sada je pokušao da
ubije i Frederika. Treba zaustaviti tog čoveka i ispričati istinu.“
Gledam Lajmingtona i nimalo mi se ne dopada zamišljenost
na njegovom matorom, bledom, mrzovoljnom licu. On zna.
Mora da zna za Džonija i mene. Zašto bi mu inače sve ovo
nameštao?
Štitim te od istine, Elajza.
„Zašto si me obećao Frederiku?“, otvoreno pitam oca dok
ponovo obraćam pažnju na njega. „Šta ti je on dao zauzvrat?“
„Elajza“, upozorava me otac blago.
„Platio sam mašine“, urla Lajmington, dok s naporom ustaje
sa stolice, pomažući se štapom. „Platio sam mašine koje su
London Tajms učinile najvećim novinama u zemlji.“
Uzdahnem. „Svima si nam rekao da si uložio sve što je ostalo
od porodičnog novca.“
„Elajza, nismo imali novca! Ništa! Bili smo na ivici propasti,
posao je propadao.“
„I zato si prodao mene?“, šapućem.
„Kupio sam nam bolji život.“
„Za sebe!“, dreknem. „Bolji život za tebe, ali za mene?“
„O, umukni“, promrmlja Lajmington. „Trebalo bi da si
počastvovana. Moj sin je dobrog porekla.“
„Zašto biste mu onda kupili ženu? Neka oženi onu koju
odabere i koju želi.“ Uzdržavam se da pominjem Kolin iz
lojalnosti prema Frederiku i ničeg drugog. Ne bih volela da mu
otac stvara još poteškoća.
„Moram da platim zato što je to jedini način da nam osiguram
budućnost. Treba mu naslednik! Jednostavno se treba nadati da
beba neće naslediti majčinu drskost.“
„Niti dedinu okrutnost“, kažem podrugljivo. „Zašto toliko
mrzite vojvodu od Čestera? Izrekli ste laži da bi ga
diskreditovali, pokušali da o njemu štampate štetne vesti a sada
kažete da je napao Frederika?“
„Elajza!“ Otac me fizički trese. „Dosta!“
Nije mi drago što je otac u nevolji. Ni najmanje. „Ne možeš
da dozvoliš da se to desi, tata. Ne možeš više da štampaš laži o
vojvodi.“
Čvrsto sklapa oči, lice mu je pepeljasto. „Mnogo toga
dugujem Njegovoj milosti, Elajza.“
„Da, moj izum je jedini razlog zašto ste u ovoj kući. Moj
novac je jedini razlog zašto ste mogli da kupite mašinu i tako
povećate tiraž.“
„Tata, isplati ga. Vrati mu sedamsto funti i završi s njim!“
„To nije bio dogovor“, dahće tata.
I sada smo mu zauvek dužni.
„Elajza, žao mi je.“
Udahnem, teško gutam, stvarnost koja me čeka pogađa me
mnogo snažnije nego ikada pre. To je onda to. Ovde nema
srećnog kraja za vojvodu i mene. Ne mogu da promenim svoju
sudbinu niti očekivanja društva. „Udaću se za Frederika bez
ikakvog protesta ili prkosa“, kažem, bljujući reči kao da su otrov
u mojim ustima. „Biću dobra žena. Podariću mu onoliko
naslednika koliko vojvoda želi, dečaka i devojčica. Živeću u
Kornvolu bez pritužbi. Ali samo ako garantujete slobodu
Džoniju Vintersu i proglasite ga nevinim čovekom. Ne samo za
zločin koji tvrdite od večeras, već i za sve za koje je ranije bio
optužen.“
Tata izgleda potpuno zbunjeno. „Znam da ne želiš da uradiš
to. Borila si se sa mnom celim putem. Ne želiš da se udaš za
Frederika, zašto bi učinila sve to za njega?“
„Zato što je čovek pokušao da zavede tvoju ćerku“, zajedljivo
će Lajmington a ja ga gledam u šoku. Znao je. Sve to da me
primora na brak? Garancija da ću se udati za Frederika? „I ona
je nasela, kao i sve druge žene bez mozga koje je odveo u
krevet.“
„Bože moj“, šapuće otac, stropoštavši se u stolicu. „Elajza?“
Ne protivrečim mu, bio bi to uzaludan posao, a ova žena bez
mozga je gotova. „Ostavićete vojvodu da živi u miru. Nikada
više nećete štampati njegovo ime u novinama. Ako to uradite,
pobeći ću, a ako budem blagoslovena da ih imam, povešću i
svoju decu sa sobom, da ih nikada ne pronađete.“ Mogla bih da
vičem sa krovova da je vojvoda nevin. Niko mi neće verovati.
Kao ni osramoćenom vojvodi. Za razliku od uvaženog
poslovnog čoveka i plemića, vojvode od Kornvola. Stoga je ovo
zaista jedini način. Zapravo, volim Džonija isuviše da bih ga
izložila zlobi društva, zato što se sa mnom njegov život neće
popraviti već pogoršati.
„Nastupaš ispravno“, kaže Lajmington. „Iako, žurim da
dodam, stvar je uzaludna.“
„Zašto?“, pitam.
„Ne uživam što ću ovo podeliti sa tobom, gospođice
Melrouz.“
Nasmejem se. Sumnjam da je to istina ako je suditi po
njegovom samozadovoljnom osmehu. „Podeliti šta?“
„Njegovi pokušaji da te zavede bili su u naletu osvete.
Vidiš“, nastavlja Lajmington, šepajući do kamina. „Vinters i
Frederik su išli zajedno u Iton, i taj Vinters je uvek biran pre
mog sina za igru na zidu. Pošto sam znao nastojnika, e pa...“
„Pa ste tražili da ga išibaju zato što je bolji igrač od
Frederika?“
Diže nos, a ja se jedva suzdržavam da mu ne priđem i udarim
ga po njemu. „Naravno da nisam! Tražio sam da ga išibaju zbog
ozbiljne povrede koju je naneo Frederiku tokom igre.“
„Nije mogla biti toliko ozbiljna. Još uvek je živ! Koliko sam
čula, igra je prilično gruba i mnogi igrači završe sa brojnim
povredama!“
Iskrivivši usne, Lajmington maše štapom na mene, terajući
me. „Upozoravam te, devojko“, kipi. „Zaslužio je svaki udarac
bičem koji je dobio.“
„Bio je dečak!“
„Zašto ti je stalo? Zar još nisi shvatila da si bila samo pion u
njegovoj igri da mi se osveti?“
„Šta?“, udišem, nekakav užasan bol seva kroz mene, um mi
ne pomaže da razumem ovo što je rekao. Otac polaže dlan na
moju ruku, namešta se pored mene, kao da me štiti od gneva
lorda Lajmingtona.
„Dosta, Vaša milosti.“ A ipak ga i dalje oslovljava s
poštovanjem.
„Pamet u glavu, Melrouze“, upozorava Lajmington. „Vinters
se ponaša osvetoljubivo i nikako drugačije, i što pre tvoja
prkosna, svojeglava ćerka to shvati, to bolje po sve nas. A pod
tim mislim bolje za tebe.“
Gledam kako se preda mnom očevo telo skuplja u porazu i
izdahnem, srce me boli više nego ikada. Džoni me je samo
iskoristio u zlom osvetničkom pohodu? Previše mi je teško da to
podnesem, da u to poverujem, a opet jedino što mogu da čujem
jesu Džonijeve probrane reči kada govori o Lajmingtonovima.
Mrzi ih. Treba da povučem moj zahtev da ga oslobode osude, ali
to više nije važno. Bez obzira da li sam bila pion ili ne, neću biti
sa njim i da budem iskrena, previše sam umorna da se borim. Za
vojvodu. I za sebe.
„Moji uslovi su i dalje tu, stoga pretpostavljam da bi trebalo
da odlučite šta vam je važnije, Vaša milosti. Da prokunete već
osramoćenog vojvodu ili da produžite porodično ime.“ Brzo se
setim još nečeg. „I Frenk mora da dobije natrag svoj posao“,
naređujem a tatina obrva zaigra. „Laku noć“, promrmljam
snuždeno, dok napuštam očevu radnu sobu. Prolazim pored
nemog Frenka i moje majke, koja izgleda tužnije nego što sam je
ikada videla. Mogu da je uverim da nije tužna koliko i ja. Uvek
sam se borila protiv sile mnogo moćnije od mene. Ona me je,
konačno, savladala.
 Poglavlje 17

S ledeće dve nedelje prolaze u maglovitoj zbrci oko svadbenih

planova i u očajanju. Frederik je dolazio u posetu tri puta.
Prvi put da potpiše bračni ugovor u očevoj radnoj sobi, nakon
čega je usledila poseta meni u salonu gde mi je, prilično
nespretno, jer niko od nas dvoje to zaista ne želi, poklonio
elegantan prsten. Osećala sam težinu na prstu. Još uvek je
osećam. Uzdržano sam se osmehnula, rekla mu da je prsten
divan i otišla pod izgovorom glavobolje. Stajala sam na prozoru
i gledala kako se stanovnici Trga Belmor bave svojim
uobičajenim poslovima. Videla sam i njega, vojvodu, kako izlazi
iz kuće, započinje život kao slobodan čovek, dok ja svoj
započinjem kao zatvorenica. Srce mi je skrhano, a suze mi
štipaju oči dok brzim potezom navlačim draperije. Od tada su
navučene, kako bih se poštedela mučenja od prizora iz
spoljašnjeg sveta.
Drugi put kada je Frederik došao, doneo je cveće za moju
majku i mene. Za nju lale, za mene ruže. Jarkocrvene. Moram da
ga pohvalim zbog napora da olakša našu turobnu situaciju. Ali
sve ovo, ja i on, venčanje, to je sve samo transakcija. Poslovni
dogovor.
Prihvatila sam cveće, predala ga Emi a da ga nisam ni
omirisala, zahvalila mu i napustila salon. Ovaj put, nakon što ga
je mama ispratila, krenula je za mnom, i dok sam je gledala,
videla sam očaj i znala sam da se oseća bespomoćno. Da oseća
krivicu. Obe emocije su bile urezane na njenom licu. A njene
reči, jednom kada se sklopi dogovor sa Lajmingtonom, nema
odustajanja, glasno odzvanjaju u mojim ušima. Kupio je mojim
roditeljima bogatstvo i priznanje, a oni su to platili srećom. Ne
samo mojom, već svih nas. Frenk je pokoren, Klara nas sve
izbegava a tata je u svojoj radnoj sobi gde se ubija alkoholom.
Sada je treći put da mi Frederik dolazi u posetu i, nažalost,
izgleda da njegov otac ne napušta prostoriju kako bih mogla da
ga izbegnem.
„Elajza bi najviše volela da se prošeta sa tobom“, kaže
Lajmington dok Dalton pomaže tati da obuče kaput i pruža mu
šešir. „Mislim da će vam društvo praviti gospođa Melrouz dok
gospodin Melrouz i ja imamo nekakva posla u Gledstounsu.“
„Bojim se da neću moći“, oglasi se majka u prolazu.
„Pozvana sam na ručak sa lejdi Tilsberi.“
Osmehujem se majčinoj nezainteresovanosti ali dok je njen
pokušaj vredan divljenja i nesumnjivo vođen krivicom, ne može
da me spasi.
„Da li ijedna žena iz tvog života zna gde joj je mesto,
Melrouze?“, mrmlja Lajmington.
„Ja ću biti pratnja svojoj sestri“, kaže Frenk i pre nego što to
shvatim, nalazim se u svojoj sobi sa Emom koja mi pomaže da
se doteram. Dok se gledam u ogledalu i nameštam šešir, Ema
prilazi draperijama i razgrne ih pre nego što napusti sobu da bi
pomogla mojoj majci. Došetam se do prozora i pogledam na trg
ali se brzo povučem uz srce koje mi preskoči kada ga ugledam
na obodu vrtova, nepomičnog poput skulpture od leda, kako
gleda uvis u moj prozor. Izraz lica mu je žestok. S mukom
gutam knedlu.
„Elajza“, doziva me Frenk.
„Dolazim“, šapnem, spremajući se da napustim sigurnost
naše kuće po prvi put nakon nekoliko nedelja. Potapšem haljinu,
izdahnem i nastavim dalje. Na dnu stepeništa čeka me Klara sa
Frenkom. „O, divno“, kažem silazeći. „Sva deca Melrouzovih
zajedno u šetnji parkom proslavljaju moje umiranje.“
Klara me gleda s velikom nelagodom. „Zapravo, umiranje
svih nas, sestro.“
„O, nema više konjušara?“
„Pitaj našeg brata.“ Ona ga gurne u prolazu, a ja upitno
nakrivim glavu ka Frenku.
„Pretpostavljam da to znači da na tvojim usnama neće biti
mrlja u skorijoj budućnosti?“
„Pravilno pretpostavljaš“, kaže on, široko pokazujući rukom
da nastavim da hodam. „Ne mogu dopustiti da samo ti patiš, zar
ne?“ Korača iza mene.
„I, šta sada? Nastavićeš sa raspusništvom?“ Naglo stanem na
dnu stepenica i Frenk naleti na mene, odgurujući me napred.
Skupim oči dok se lejdi Der lagano kreće po kaldrmi u jarko
plavoj svilenoj haljini, očiju uprtih u mog naočitog brata.
„Možda“, kaže zamišljeno, skrećući moj pogled na sebe.
Vidim da mu je pažnja na pustolovki lejdi Der, i srce mi se
stegne. Videla sam kako je gledao Lizi Felou. Ne gleda tako u
lejdi Der. Ovo mi se ne sviđa.
„Divno izgledate, gospođice Melrouz.“ Pojavi se Frederik,
osmehujući se nespretno i stidljivo.
Nasmešim se, navučem rukavice i odlučno prođem između
Klare i Frenka. „Hvala, Frederiče. Kao i ti.“ Primećujem da ne
ističe moj nedostatak formalnosti prema njemu, i zaključujem da
bi jednostavno voleo da čitav ovaj grozomorni proces učini što
je moguće lakšim. Zahvalna sam mu na tome. Pogled mi padne
na isto ono mesto na kom sam videla vojvodu sa prozora.
Nažalost, otišao je. Volela bih da me je video relativno pribranu.
Koračamo, Frederik i ja napred, Frenk i Klara za nama, ka
parku. Pogledam unazad, proveravajući da Frenk i Klara nisu
dovoljno blizu da me čuju kada mu postavim pitanje. „Frederiče,
gde je Kolin?“, radoznala sam.
I on se osvrne iza sebe, nervozno, ali se umiri kada vidi da
smo na bezbednoj razdaljini od radoznalih ušiju. „U Kornvolu,
gospođice Melrouz.“ Nežno se osmehuje. „Pretpostavljam da je
umrljala lice od današnjeg oranja sa ocem.“
„Pronađi je i pobegnite u Škotsku.“ Ako Frederik ode,
sigurno ne mogu biti obavezana dogovorom?
Zapanjeno me pogleda ali se brzo obuzda. „Nisam siguran da
razumem, Elajza.“
„O, razumeš me, Frederiče. A sigurna sam više nego što sam
sigurna u druge stvari da si više nego jednom i sam razmišljao o
tome.“ Dok se u daljini nazire zlatna kapija parka, zvuk kopita u
trku se približava, tlo pod mojim stopalima podrhtava. Poznati
zvuk, sećam ga se sa sela, ali isuviše razuzdan za gospodu iz
otmenog društva koja jutrom idu na jahanje.
Podignem pogled i ugledam ih. Tri konja, dva crna a jedan
beli, idu ka nama. Razbojnici. Po prvi put nakon toliko vremena,
krv mi uzavre od uzbuđenja. Nastaje haos, ljudi vrište i trče, a ja
samo stojim, nemo ohrabrujući divlje konje, opčinjena
veličanstvenim stvorenjima koja galopiraju ka meni.
„Dođavola“, izlane Frenk, grabeći Klaru i privijajući je uz
sebe. „Moramo da se pomerimo.“
„Meni je dobro tu gde sam“, izjavljujem, prateći njihovu
putanju, gledajući ih kako se približavaju, sve bliže i bliže.
Prilika da pišem o nečem zanimljivom najednom mi zaokuplja
um.
„Elajza“, drekne Frenk, upravo u času kada me neko odgurne
u stranu. Podignem pogled i ugledam Džonija koji me ljutito
gleda. „Šta je to sa tobom i divljim konjima?“ Hvata me za golu
kožu lakta i obraća se Frenku. „Ako se držite ivice staze, bićete
bezbedni. Izvinite me na trenutak, moram da pozajmim vašu
sestru. Pitao bih njenog verenika ali on je, izgleda, zbrisao.“
Frenk se mršti dok pogledom traži Frederika a Klara se
kikoće dok gleda kako me odvlači u obližnju uličicu ne mareći
da li nas neko posmatra. Ne mari što je razbojnik najverovatnije
skrenuo pažnju većini posetilaca. Gaji prilično lošu naviku da
me grubo gura, što mi se ne dopada. „Pusti me, ti veliki
tikvane!“
„To sam što sam, a što se tebe tiče, Elajza, ne smeta mi da to
i ostanem, ali ćeš ućutati na trenutak i saslušati me.“ Šakom me
hvata za vilicu i ne da mi da mrdnem, dok me svojim telom, oh,
tim veličanstvenim, čvrstim, poznatim toplim telom, drži
prislonjenu uza zid. Približava mi svoja usta. Oči mu sa mojih
očiju preleću na moje usne, napred-natrag, kao da ne može da
odluči na šta da se usredsredi. Odluči se za moje oči. Svoje
skuplja. Kao i ja. „Obećaj mi da ćeš me saslušati do kraja.“
„Ništa ne obećavam čoveku koji me je na prevaru odveo u
krevet uz lažna obećanja...“
„Kakva obećanja, Elajza? Ništa ti nisam obećao. Zapravo“,
nastavlja dok mu se vilica sve više steže, „verujem da sam ti
sasvim jasno preneo moju želju da ti ne obećavam ništa.“
„Možda je tako, ali jasno se sećam da si mi rekao da me
voliš. To je bilo okrutno, Vaša milosti.“
„Nije bilo okrutno, zato što je bila istina. A ne moraš da me
oslovljavaš sa Vaša milosti.“
„Naravno. Zato što nema ničeg milostivog u tebi, je li tako,
Vaša milosti.“
„Izluđuješ me.“ Poklopi moja usta svojim, ljubeći me snažno,
a ja mu se potčinjavam. „A ipak ne mogu da odolim tvojoj
privlačnosti, gospođice Melrouz.“ Kao ni ja njegovoj, izgleda.
„A sada me poslušaj, i to pažljivo.“
 „Inače?“
„Ne izazivaj me.“
„Baš si drzak.“
„Jakako.“ Odgurne se od mene i poravna kaput.
„Da li si me namamio da te zavolim kako bi se osvetio
Frederiku?“
Vilica mu podrhtava, mrštenje prerasta u mrgođenje, dugo i
pomno traži odgovor. Pojma nemam zašto, osim ako, naravno,
ne smišlja neku laž. „Da.“ Ispljuje ovu reč kao da mu je otrov na
jeziku.
„Onda se bojim da moram da idem.“ Ne znam zašto govorim
tako ljubazno, jer iznutra besnim. Ali ne smem mu dozvoliti da
vidi moje unutrašnje previranje. Moju povređenost i očaj. Ovom
čudovištu sam već poklonila svoju nevinost. Odbijam da mu
predam i samopoštovanje. Ili, makar, delić. „Izvini me.“
Uzdržavam se da ga dodirnem, u strahu od toga kuda me to
može odvesti, i prođem pored njega.
„Elajza, čekaj.“
Nastavljam da se krećem. Samo nastavi da se krećeš!
„Elajza, ne možeš da odeš!“
„Da, mogu!“, viknem, okrećući se, najednom ošamućena od
besa. „Tebi je ovo možda bila zabavna igra ali u tom procesu
sam se ja odrekla ono malo slobode koju sam imala zarad tvoje
slobode, a zbog čega? Da saznam da si me iskoristio. Da si me
pokrao. Naterao na brak sa čovekom koji mi nije suđen!“
„Onda nemoj da se udaš za njega.“
„Nisam jedina koja je saterana u ćošak, Vaša milosti. Sem
toga, ako se ne udam za njega, zatvoriće te a posle svega što si
mi uradio, ne mogu mirne savesti to da oprostim.“ Okrećući se,
odlazim, jedva obuzdavajući svoja osećanja ali ipak uspevam
nekako, ne bih li se rešila Frenkovih neizbežnih pitanja po
povratku.
„Neću odustati, Elajza. Kada si ti u pitanju“, viče on,
neopterećen što ga čuju, „ograničenja ne postoje!“
Nikada nije živeo sa ograničenjima. Sada ne bi trebalo da je
drugačije. Ovde se ne radi samo o tome da Džoni ne završi u
zatvoru već i da moj otac ne propadne finansijski.
Izlazim na šetalište i vidim dvojicu konjanika kako kruže oko
nekolicine prilično isprepadane gospode, koja drhtavim rukama
pružaju svoje vrećice s kovanicama. Ali šta je sa trećim?
Okrenem se i ugledam Frenka, nepokretnog i nemog,
sučeljenog sa predivnim belim pastuvom, zagledanog u
konjanika koji zuri u njega. Izgleda kao da sanjari, dok ja
suspregnutog daha čekam da se neko od njih dvojice pomeri, ali
konj je taj koji prekida zurenje, propinje se uz njištanje i obara
Frenka na leđa.
Zamrznem se u mestu kada čujem da se konjanik smeje, i
zurim u priliku jahača dok koračam napred i pomažem bratu da
stane na noge pre nego što se suočim sa konjem i pronađem
jahača. „Dobar vam dan, gospođice...?“ Nakrivim glavu, i mada
joj vidim samo oči jer trougao materijala joj pokriva ostatak lica
a šešir joj je nabijen nisko, savršeno jasno razaznajem njene
trepavice koje su duže nego u muškaraca. A kada joj oči zaiskre,
znam da mi se osmehuje. Podbode konja i odgalopira, a za njima
dva crna pastuva.
„Usred bela dana, usred Park Lejna!“, kašljuca Frenk.
„Veoma smelo, slažeš se?“, pitam zamišljeno. Žena.
Razbojnica. Kakva bi to priča bila. Osvrnem se i vidim da je
Džoni izašao iz uličice u koju me je uvukao i da izgleda besno.
Ne obraćam previše pažnje na njega. „Gde je Frederik?“, pitam,
tražeći ga pogledom.
„Otrčao je u onom pravcu“, kaže Klara, pokazujući prema
Trgu Belmor. „Pretpostavljam da je uneredio pantalone.“
Trebalo bi da je prekorim ali to ne činim. Frederik je manjkav
u mnogo čemu, meni barem, ali ne mogu da ga krivim što se
toliko isprepadao. Čak je i Frenk izgledao uplašeno. „Mislim da
mi je dosta drame za jedan dan“, kažem tiho, gledajući kako
razbojnici nestaju u daljini.
„Zaista“, kaže Frenk, dok ih i on posmatra, zamišljenog
pogleda. „Da li si primetila nešto neobično u vezi tog
konjanika?“
„Misliš da je on, u stvari, ona?“
Uzdahne i okrene se ka meni. „Bože, u pravu si!“, kaže,
gotovo oduševljeno. „Konjanik je žena?“, trgne se od zvuka
sopstvenog glasa i osvrne. „Moram smesta da se vratim kući i
napišem članak za sutrašnje izdanje.“
„Ne, ne!“, kažem, grabeći ga za ruku. „Već sam u glavi
napisala priču.“ Namrštim se ali se smekšam kada shvatim
nešto. Uzbuđen je. Ne mogu to da mu oduzmem. „Jedva čekam
da ga pročitam.“
On se iskezi i grubo mi obujmi lice, polažući zvučan poljubac
na moje čelo. „Hajdemo, sestro, čeka nas posao.“
Gledam Klaru dok se Frenk žurno udaljava, a ona zakoluta
očima. „Vas dvoje se zabavite.“ I nestaje poput lastinog repa,
iskoristivši Frenkovu ometenu pažnju.
„Klara, vrati se!“, dozivam je, uzalud. Ona je poput hrta, a
bojim se da znam gde se zaputila. „O, Bože“, kažem i
uzdahnem, pogledam iza sebe, vidim da je i vojvoda nestao.
 Poglavlje 18

F renk je ostatak dana proveo pišući članak, proveravajući ga,

odmeravajući ga, tražeći i od mene da ga proverim. Nikada
ga nisam videla toliko zanetog jednom pričom. Niti toliko
oduševljenog. Niti toliko... zanesenog. U ovom trenutku nisam
sigurna da li je to dobro ili užasno loše. Uverena sam da će
vreme pokazati. Znam jedno, dok je zanet uzbudljivom pričom
koja podstiče njegovu kreativnost, ne razmišlja o Lizi Felou ili
lejdi Der.
U jutro mog venčanja, budim se sa bolom duboko u stomaku
i glavom koja mi, otežana, pritiska ramena. Sigurna sam da je to
zbog mojih teških misli. U jednom trenutku pitam se – a možda
se i nadam – da li će Frederik imati hrabrosti da dođe na naše
venčanje nakon što me je ostavio na milost i nemilost razbojnika
ali, poznajem Frederika i, nažalost, on ima toliko toga da izgubi
baš kao i ja, a nikada se ne bi suprotstavio ocu. Volela bih da
mislim da je to iz čistog poštovanja prema njemu. Avaj, nije.
Ne. U pitanju je strah. Bože, kako bih volela da posluša moj
nepromišljeni predlog i pobegne u Škotsku da oženi Kolin,
nakon što je pronađe. I tako nas oboje spasi ove doživotne
robije.
Gledam sebe u ogledalu. Oči su mi prazne. Usne se naprežu
da se izviju, dok Ema popravlja cveće u mojoj kosi a majka se
usplahireno mota oko mene, zanimajući se stvarima kako me ne
bi gledala u oči. Nikada je nisam videla tako nesigurnu. Nikada
nisam videla oca da izgleda toliko umorno. A ja se nikada nisam
osećala tako bespomoćno. Klara se vrti i peva po sobi, nesvesna
svega, zbog čega poželim da je ubodem u oko. Verujem da
razlog njenog čežnjivog zaborava leži tamo gde se pre neki dan
izgubila u kraljevskom parku. Kako bih volela da otvori oči i
vidi nemogućnosti koje su joj pred očima, kao i meni.
„Jeste li videli Frenka?“, pitam, ponovo gledajući ženu u
ogledalu, u svojoj najboljoj haljini od najmekšeg muslina koja
joj steže grudni koš i otežava disanje, sa čipkanim rukavima od
kojih je svrbi koža. Udahnem i snažno izdahnem.
„Oblači se“, kaže majka. „Stigla je kočija.“
„Mislim da bi trebalo da krenemo.“ Koračam ka vratima
ujednačenim, odlučnim koracima i otvaram ih. Frenk izlazi iz
svoje sobe i pogleda u mene. A zatim brzo skrene pogled jer ne
može da se suoči sa mnom.
„Izgledaš prelepo“, promrmlja, spuštenog pogleda.
„Hvala ti.“ Iako se sav ovaj trud uzalud troši na čoveka koji
ga neće ceniti. Ne zato što je on loš, naravno, već zato što me ne
voli. Verovatno nije razumno osećati gorčinu, a ipak ne mogu da
se uzdržim. Odmahujem glavom za sebe zbog takvih misli, jer
nikada nisam razmišljala niti poželela da me neki muškarac voli.
A sada? Sada se još više ljutim na sebe što sam dopustila da
osećam i sanjam o stvarima koje su toliko van mog domašaja.
Okusila sam taj san, zbog čega mi suočavanje sa stvarnošću teže
pada. Spavala sam sa muškarcem zato što to želim a ne zato što
to moram. Ta misao pravi krug koji me vraća u sadašnjost. Na
dan mog venčanja.
A posle dana dolazi noć. Majka mi nije ništa ispričala o tome
šta se očekuje od mene ove noći. Zato što zna da sam se već
upustila u taj čin, zato što sam sigurna da joj je tata preneo te
šokantne vesti. Ona se, u nedostatku boljeg opisa, pretvara da ne
zna za moje prestupe. Nijedna osoba u ovoj kući ne može da me
pogleda u oči. Pa, Klara može, ali ona je luda zaljubljena u
konjušara. Mrsko mi je što će se i ona suočiti sa užasima
stvarnosti čim bude debitovala u društvu, baš kao i ja.
Frenk izleti napolje a ja silazim niz stepenice, prolazim pored
oca ispred njegove radne sobe i napuštam kuću, gledajući
napred, ne želeći da gledam horde stanovnika sa Trga Belmor
koji su izašli da vide stidljivu mladu.
„Izgledaš prelepo, Elajza“, kaže otac, pridružujući mi se.
„Hvala ti, tata“, promrmljam a on ustukne, kao da ga muči
moje pokoravanje.
„Elajza, ne znam kak...“
„Nema potrebe“, kažem snažnim glasom i nastavljam da
hodam. „Hajde da završimo sa ovim“, spremam se da uđem u
kočiju, pre nego što se dam u trk i upropastim sve koje volim –
mog oca, moju majku, Frenka, Klaru... i vojvodu. Trgnem se,
podižući haljinu da se popnem.
„Elajza!“
Ostajem nepomična a svaka dlaka na mom telu se nakostreši.
„Elajza, čekaj!“
Pogledam ka vrtovima i ugledam Džonija kako trči ovamo.
Šta se dešava?
„Siđi iz te kočije“, naređuje, zadihano. „Sad, Elajza,
naređujem ti!“ Naglo stane i zgrabi mi ruku, povlačeći me dole.
„Danas se nećeš udati.“
Osećam poglede svih na sebi. „Šta to radiš, za ime sveta?“
Sve je ovo veoma plemenito ali, zaboga, da li je rešio da nas
oboje uništi? Džoni otvara usta, spreman da progovori ali kočija,
koja se kreće impresivnom i opasnom brzinom, zaokreće za
ugao do trga, opasno se nakrivivši na dva točka.
Odmah prepoznajem raskošno ukrašenu kočiju, kao i otac, za
koga bih očekivala da izgleda uznemireno ali on izgleda sasvim
umorno pred prizorom Lajmingtonovog prevoza.
 „Zašto si se toliko zadržao?“, pita tata, tražeći odgovor od
Džonija.
„Šta se dešava?“, mrmljam, mršteći se, primećujem da Džoni
vidno ispravlja leđa, a prsa, koja su mu i u normalnim uslovima
impresivna, dodatno istura, oči mu se skupljaju u proreze dok
Lajmington s naporom silazi iz kočije, a za njim i Frederik.
„Potrajalo je dok nisam pronašao Porterovu ženu“, mrmlja
Džoni.
„Dovedite mi policajca!“, urla Lajmington, ne obraćajući se
nikom posebno, pokazujući štapom na Džonija. „Želim da se
ovaj čovek uhapsi!“
„Stanite“, viknem uspaničena i istupim napred. „To nije deo
dogovora!“
„Odmakni se, Elajza“, upozorava me Džoni, posegne rukom
da me obuzda. „Ja ću se pozabaviti ovim.“
„Sa čim to tačno?“, pitam, dok mi pogled leti tamo-amo
između muškaraca. Osim što će kružiti jedni oko drugih, što
svakog časa očekujem da se dogodi, mogli bi i da pene oko usta
poput gladnih lavova.
„Hoćete li vi da objasnite?“, pita Džoni Lajmingtona. „Ili
biste više voleli da ja preuzmem tu čast?“
„Šta da objasni?“, pitam ja.
„Ovo“, kaže Frederik, držeći novine u ruci, mašući njima u
vazduhu da ih svi vide, pre nego što krene ka Džoniju i preda
mu ih a zatim se pridruži meni. „Mislim da ću poslušati tvoj
savet, Elajza“, kaže tiho.
„Koji savet?“
Frederik se osmehuje dok moj brat treskom zatvara vrata
Lajmingtonove kočije. „Više bih voleo da čujem šta o tome
misli vojvoda od Čestera“, kaže Frenk.
„Šta se, dođavola, dešava?“ viče Lajmington. To je prokleto
dobro pitanje, i bila bih zahvalna ako bi mi ga neko rasvetlio.
„Verujem da smo možda svedoci tvoje propasti“, cvrkuće
Frenk, preterano veselo.
„Potpuno sam zbunjena“, priznajem.
„I sam sam se donekle tako osećao“, kaže Frederik. „Dok mi
Vinters nije objasnio.“
„Objasnio šta?“
„Mislim da bi bilo ispravno da sam čovek to objasni
okupljenima“, kaže Frederik, klackajući se na petama, kao da se
sprema za pravu predstavu.
Iz strpljenja i osećanja narastajuće nade – za koju ne znam da
li je protraćena – zaputim se do Džonija. „Zahtevam odgovore.“
„Postavi svoje zahteve u spavaćoj sobi, draga moja“, šapuće
tako da ga samo ja čujem. Otvorim usta. Bože, on je lud.
Pogledam oca koji izgleda... srećno? I moju majku, koja je stala
uz oca i gleda ga upitno. Otac je tapše po podlaktici, dok mu se
osmeh širi licem.
„Uhapsite ga!“, opet poviče Lajmington.
„O, umukni“, mrmlja Džoni, otvarajući novine dok lagano
korača gore-dole po kaldrmi.
„Ubio je svoju porodicu! Žive ih spalio u nastupu gneva jer
su mu ukaljali ime.“
„Da, to je upravo ono što piše u ovom članku, Lajmingtone.
Onom koji je Porter napisao pre nekoliko meseci. Da li ga se
sećate?“
„Ja... ja... ja...“
„Vi... vi... vi... ? Morate da se setite, jer ste upravo vi Porteru
izneli činjenice. Koristim tu reč u labavom značenju.“ Džoni
zareži, približavajući mu se, a Lajmington se povlači unazad.
„Plašite se, Lajmingtone? I trebalo bi. Vi ste ubili moju
porodicu.“
 „Šta?“, šapućem.
„Pa, barem mog oca“, kaže Džoni, nelagodno stegnute vilice.
„Pričaš koješta!“
„Zaista?“, Džoni nakratko oslobađa Lajmingtona svog
ubilačkog pogleda i vadi list papira iz svojih pantalona, držeći
ga uvis. „Pismo koje je Porter napisao Bertu Melrouzu. Ovaj
ovde Lajmington je presudio Porteru kada se vratio iz posete
prijatelju u Jorku. Prijatelju koji je potvrdio da je Lajmington ne
toliko davno bio na ivici bankrota.“ Džoni maše pismom.
„Njegova žena je pronašla ovo pismo naslovljeno na Melrouza u
njegovom stolu u kojem su iznesene sve pojedinosti.“
„Uhapsite ovog čoveka!“, naređuje otac odlučno, pokazujući
na Lajmingtona. „Hladnokrvno je ubio vojvodu od Čestera.“
„Sve je to fino i lepo, ali i dalje ne znamo zašto?“
„Sve ću vas proterati!“, buni se Lajmington. „Kakav je
smisao ovoga?“
„Znali ste da je moj otac bio na rubu da svojim izumom
napravi revoluciju u štamparstvu“, kaže Džoni, zvučeći i
izgledajući optužujuće. „Ugrabili ste priliku, ukrali ste njegovu
ideju i ubili ga. Zatim ste prodali njegov izum Nemcima, tvrdeći
da je vaš, ali niste hteli zasluge, je li tako? Zato što bi
preuzimanje zasluga izazvalo sumnju. U zamenu ste uzeli
mašinu i dali je Melrouzu uz prljav dogovor kojim bi se račun u
vašoj banci napunio. A kao dodatnu korist ste dobili kontrolu
nad novinama. Da rasipate laži o mojoj porodici. Da se potrudite
da Vintersi više nikada ne mogu da se vrate i zahtevaju ono što
im po pravu pripada.“
„Bože“, šapnem dok policajac prilazi i hvata Lajmingtona.
„Frederiče, učini nešto!“, zapomaže ali Frederik samo odmahne
glavom, razočarano, pretpostavljam. „Frederiče?“
„Zbogom, oče.“ Gledajući u mene, Frederik se nakloni
glavom, uz osmejak koji mu golica ugao usne, i ja znam,
jednostavno znam gde se zaputio. Klimnem glavom, dajući mu
blagoslov i najbolje želje za put.
„O, konačno su stigli“, kaže Džoni dok se sa trga čuju zvuci
kopita.
„Šta? Ko?“ Okrenem se, zajedno sa svima ostalima, i vidim
dva crna pastuva kako vuku kočiju ulicom.
Kočija se uz tutnjavu zaustavlja, a tiho iščekivanje je gotovo
opipljivo dok suspregnutog daha čekamo da ko god da je unutra,
izađe.
Vrata se silovito otvaraju i pojavljuje se neki čovek. Čovek,
bez ikakve greške, koji bi jedino mogao da bude Džonijev brat.
„Bože, dobro je vratiti se“, izusti, skačući na tlo, sa osmehom
koji se širi preko njegovog naočitog lica.
„Brate“, mrmlja Džoni dok odlazi ka njemu. Nežno se grle.
„Sigurno si umoran nakon putovanja.“
Isceri se, udarajući Džonija po ramenu. „Da, zaista,
iscrpljen.“ Ni najmanje ne izgleda iscrpljeno.
Zurim, šokirana, što je veliko postignuće s moje strane, jer
sam znala da su glasine neistinite. Nisu ubijeni, ali to nije moja
briga u ovom trenutku razjašnjenja. Ipak, bez obzira na moje
neizgovorene zaključke, ne mogu da poimam kako se ostali
stanari Trga Belmor moraju osećati što vide člana porodice
Vinters, koji je navodno mrtav. Mrtav! Ali dok se osvrćem oko
sebe, odjednom mogu. Dobar opis je da su u šoku.
„Mogu li da ti predstavim gospođicu Elajzu Melrouz“, kaže
Džoni, privlačeći me sebi. „Elajza, ovo je moj mlađi brat, lord
Sampson Vinter.“
„Takođe poznat kao najočitiji brat“, dodaje drsko, uz
dramatičan naklon. „Očaran sam. Moj brat mi je pričao puno o
vama, gospođice Melrouz.“
 „Je li?“, lanem.
„O, puno“, dodaje, a obrazi mi se zarumene.
„Divno.“
Džoni se blago osmehne i zaputi do kočije, posegne rukom
unutra i nečija ruka u rukavici se pojavi, oslonjena na njegovu.
„Majko“, kaže on i ona se pojavljuje, njegova majka, slavna,
lepa Visterija Vinters, od koje zastaje dah. Tamne kose, zelenih
očiju koje savršeno odgovaraju Džonijevim, i izvajanog lica na
kojem bi joj pozavidele žene nadaleko i naširoko. Bože, ona je
jednostavno nebesko biće.
Osmehujući se skromno, ona silazi na kaldrmu i nežno
potapše Džonija po obrazu pre nego što baci pogled na utihnulu
gomilu, pomalo oštro, čime narušava meke crte svoga lica. A iza
nje se pojavljuje još jedna žena, mlađa, za koju pretpostavljam
da je otprilike mojih godina.
„Majko, Taja, ovo je Elajza Melrouz“, kaže Džoni
predstavljajući im mene, svu utučenu. „Elajza, moja majka, lejdi
Visterija Vinters i moja sestra, lejdi Taja Vinters.“
„Dakle, ti si ta koja me je dovukla natrag u London“, kaže
tiho Visterija Vinters, smirenog osmeha.
„Istina te je dovukla natrag, majko“, kaže Džoni i ona mu se
osmehne, tako nežno, pre nego što načini nekoliko koraka,
prilazeći sada nemom Lajmingtonu koga još uvek drži policajac,
i koji izgleda sasvim zaprepašćeno. Odmeri ga od glave do pete,
na način na koji nijedna žena ne bi trebalo da gleda u muškarca.
„Ni najgorem neprijatelju ne bih poželela patnje koje bi im
naneo neko od Lajmingtonovih.“
Prelećem pogledom između njih i čvršće stežem Džonijevu
ruku, dok Sampson i Taja lagano šetaju oko Lajmingtona,
ledenih izraza lica i strogog držanja. Klan Vintersovih. Sampson
je građen sasvim drugačije od svog starijeg, zamišljenog brata,
deluje razigrano i drsko, ali je podjednako zgodan iako više na
dečački način. A sestra? Lepa kao njena majka, ali žestoka kao
njena braća. Bože moj, kakva snaga.
„Vi ste bezbožnici!“, viče lord Lajmington uznemireno dok
mu štap podrhtava. „Ne slušajte gluposti koje izbacuju.“
„Ne, fini gospodine“, Sampson mu se naginje ka uvu,
izvijene usne. „Mi smo plemstvo, a vaše laži i prevara više nas
neće oterati.“
„Gospode“, šapućem.
„To sam i ja rekao“, kaže Frenk pored mene.
Skrećem pogled na njegove oči. „Sve znaš?“
„Morao sam da ga saslušam.“ Klimne glavom ka Džoniju.
„On je prilično odlučan momak, zar ti nije poznato?“
„To znam.“ Pratim njegov pogled i vidim da je usredsređen
na Džonijevu sestru, Taju. „Budi pažljiv, brate“, upozoravam ga,
pretpostavljajući da Džoni ne bi rado prihvatio vezu između
Frenka i njegove sestre ili, još prikladnije, bilo kakvo
zabavljanje.
„Dođi“, kaže Džoni, preuzimajući me i vodeći me dalje, ali
nas zaustavi u mestu kada začuje tatino glasno nakašljavanje.
„Prokletstvo“, šapuće, gledajući put neba.
„Šta?“
„Ne možemo da odemo.“
„Zašto ne?“
„Zato što deo dogovora koji sam napravio sa tvojim ocem
podrazumeva tradicionalno udvaranje.“
„Divno. Dakle, sad sam samo deo drugog dogovora.“
„Govoriš kao da te to uznemirava a znam da nije tako.“
„Govoriš sa previše samopouzdanja.“ Nos mi se namreška
dok me Džoni okreće i vodi natrag do mog oca.
„Gospodine Melrouz“, kaže pristojno, praktično me predajući
ocu. Kakva je ovo ludost? „Ako mogu, sutra bih došao u posetu
vašoj ćerki.“
„Sutra?“, upitam ogorčeno. Kako da preživim do tada?
„Možeš“, kaže tata, ignorišući me. „Moju ćerku čeka izvestan
posao.“
„Stvarno?“
„Da. Mislim da treba ispričati jednu veoma zanimljivu priču
o dve zaraćene porodice.“
Udahnem. „Šta?“
„To je takođe bio deo dogovora“, kaže Džoni.
„Lakši deo“, dodaje otac, a srce mi zaigra, zbog tate i zbog
Džonija.
„A postojao je i teži deo ovog dogovora?“
„Da, postojao je veoma težak deo.“ Pogleda Džonija a čujem
mamu kao izdiše, gotovo sanjivo. „O tome ćemo kasnije.“
Naravno da hoćemo, ali za sada... „Znate, ako treba da
napišem istinitu priču“, kažem, dok moj prepredeni mozak radi
brzo. „Moram da obavim istraživanje.“
„O?“, kaže tata, nagnute glave.
„Da, verujem da moram da sednem sa Njegovom milošću i
načinim beleške.“
Džoni pogleda tatu i slegne ramenima. „Ima pravo.“
„Kao i uvek“, složi se tata uz kratak smeh dok obavija ruku
oko majčinog ramena, drugu oko Klarinog, i vodi ih ka kući.
„Frenk će im biti pratnja.“
Ramena mi klonu, Frenk se iskezi a Džoni zakoluta očima.
Ali bolje tako nego sutra.
 Poglavlje 19

K ada stignemo u Džonijevu kuću, Visterija Vinters odlazi na

sprat sa Sampsonom koji nosi njene torbe, a Taja se smešta
u salon. „Možeš da sačekaš ovde sa mojom sestrom“, kaže
Džoni Frenku, pokazujući na stolicu i, na moje iznenađenje,
Frenk se ne buni, zbog čega još više podozrevam. Gledam ga
kako se tiho kreće kroz sobu i seda na stolicu dok ga Džonijeva
sestra pažljivo posmatra. Spremam se da glasno izrazim svoju
zabrinutost ali Džoni me vodi do svoje radne sobe i zatvara
vrata, pre nego što me povede do stolice i ohrabri da sednem.
Zatim, nakon što me je poljubio u lice, sipa vino u dve čaše i
pridružuje mi se.
„Odakle bi želela da počnem?“, pita me, sasvim poslovno,
sedajući na svoje mesto nakon što mi je pružio čašu vina,
prekrštajući nogu preko noge.
„Od početka, pretpostavljam.“ Pijuckam vino, nešto mi
govori da treba da sam pripravna. Kakva smešna pomisao. Kada
sam sa vojvodom, uvek treba da sam pripravna. Zastajem da
razmislim, i spustim čašu na koleno. „Ali prvo“, kažem, „imam
jedno pitanje.“
„Pitaj me šta god hoćeš, a ja ću ti odgovoriti istinito.“
„To i očekujem“, uzvratim ozlojeđeno, a on se osmehuje.
„Trebaće ti večnost da mi se odužiš za nevolje koje si mi
priredio.“
„Onda je dobro što je pred nama čitav život, zar ne?“
Trudim se da sakrijem iznenađenje i oduševljenje.
„Pretpostavljaš da ću te blagosloviti prilikom da ponovo osvojiš
moju naklonost.“
„O, Elajza“, prede, opuštajući se u stolici, njegov užareni
pogled me prati. „Kako uživaš u uzbuđenju potere.“
Durim se, pijuckam vino. „Što me vodi do mog narednog
pitanja“, poigravam se. „Tvog isplaniranog zavođenja.“
Osmehuje se. „Bilo je mnogo teže nego što je trebalo.
Očekivao sam da će to biti obavljeno još prilikom našeg prvog
susreta. Avaj, bio sam opčinjen jednom pravom pametnicom.“
Uzjogunim se zbog njegove iskrenosti. „Pa, žao mi je što sam
te razočarala.“
„Nikada ne bi mogla da me razočaraš, Elajza. Samo ako me
opet odbiješ.“
„Ima još vremena.“
Blago klima glavom, oči nijednog trena ne skida sa mog lica,
ustaje do svoje pune, divne visine i nehajno mi prilazi. Zaobiđe
naslon stolice a sama njegova blizina čini moje telo napetim.
Potom osetim njegova usta kraj mog uva, te lagano udišem,
sklapajući oči. „Jesi li sigurna u to?“, šapuće i jezikom
vragolasto liže moju ušnu školjku. Zaječim, spremna da
zaboravim na priču iako očajnički želim da saznam svaku
pojedinost, i da ga načisto raspametim.
Ali on se naglo povlači, ostavljajući me da dahćem u stolici,
dok vino leska po čaši. „A sad, od početka“, kaže on, zadovoljno
se osmehujući dok nanovo seda u svoju stolicu. „Elajza, jesi li
spremna?“
„Jesam“, dišem, pribirajući se. Ali... jesam li?
„Nekada davno“, počinje, gutajući, možda da prikupi snagu i
ispriča svoju priču, „živela su dvojica vojvoda. Jedan iz
Kornvola, drugi iz Čestera.“ Njegov otac. Lajmington. „Jedan
vojvoda je bio čuven po lukavosti, drugi po dobrodušnosti.
Porodice su dugo živele u rivalstvu – koje se samo pojačalo
kada su se obojica zaljubili u istu ženu.“ Osmehuje se, ali
nimalo prijatno, a ja ga gledam širom otvorenih očiju. „Problem
je bio u tome što je devojka obećana lukavom vojvodi.“
„Lajmingtonu.“
On klima glavom.
„Ali ona je volela tvoga oca.“ Iznosim to kao da je činjenica
za koju znam.
Još jednom klimne glavom, a zatim ustane i počinje da
tumara po sobi. Uverena sam da pokušava da odagna gnev.
„Lajmington je mog oca izazvao na dvoboj, i tata se našao sa
njim na javnom mestu. Lajmington nije znao da je moj otac bio
talentovani strelac i da je pobedio pošteno, iako ga nije ubio već
mu samo povredio koleno. Od tada mu je potrebna pomoć
štapa.“
„Bože moj“, šapnem.
„Da.“ Vilica mu se grči. „Rivalstvo se samo pogoršalo. Da se
brzo vratimo u sadašnjost i nakon bezbrojnih sumnjivih
poslovnih dogovora, Lajmington je na ivici bankrota. Moj otac,
večito „ludi naučnik“ – sada se osmehuje nežno ali i setno,
koliko primećujem – „izumeo je puno toga u svoje vreme, ali
ovaj najnoviji izum sigurno će načiniti revoluciju u štamparstvu.
Trebalo je da prisustvujemo zabavi na imanju vojvode
Tilsberija. Svi mi.“ Namršti se. „Osim tate. Nikada nije voleo da
se druži.“
„Anabela Tilsberi“, šapućem.
„Njen muž. Lajmington je video priliku i iskoristio ju je.“
„Ne.“
On proguta knedlu. „Majka se nije osećala dobro, te je
odlučila da ostane kod kuće, a Taja i Sampson su insistirali da
paze na nju. Ja, međutim...“ Bol na njegovom licu je stvarna.
Dečko koji voli zabave. Hirovit, buntovan. Razumem njegovo
osećanje krivice. „Došao sam kući na vreme da spasim majku,
brata i sestru, ali moj otac...“ Odmahuje glavom a snažna tuga,
kakvu nikada pre nisam videla, utiskuje mu se u lice. „Odveo
sam porodicu na naše imanje u Kembridžu da se oporave.
Sumnjao sam da je Lajmington bio umešan u podmetanje požara
ali nisam mogao to da dokažem. Rešio sam da se držim dalje od
Londona zbog bezbednosti moje majke, brata i sestre. Nekoliko
meseci kasnije, čuo sam da je Lajmington investirao u novine.
Počeo sam da sklapam sve delove. Očev izum. Štampa na parni
pogon. A onda je objavljena priča u kojoj se tvrdi da smo svi
nastradali i da sam ja odgovoran za požar.“ Vilica mu se trza.
„Tada sam shvatio da je on odgovoran, samo nisam znao kako
da to dokažem. Od tog trena smišljam svoju osvetu.“
Češkam glavu koja počinje da me boli. „A ja sam bila deo
tvoje osvete.“
„Bila, Elajza. Sada nisi.“
„Toliko si toga prošao.“ Glava mi bubnja, i teško mi je da to
priznam, čak i samoj sebi.
„Ipak, svi užasi su me doveli do tebe, slatka damo.“ Priđe mi
i hvata me za ramena, naginjući se da približi svoje lice mome.
„Ne može mi biti žao zbog te ljubaznosti koju mi je sudba
dodelila.“
Nasmešim se i nagnem, bezbrižno ljubeći njegovo lice.
„Volim te.“
„Znam da me voliš“, odgovara, dozvoljavajući mi da uživam
u njegovim usnama. „Da li mi opraštaš?“
„Opraštam ti.“
„Dobro. Drago mi je da smo ponovo prijatelji.“ Odvoji se,
uspravi, odšeta do svog starog stola od mahagonija i izvuče
stolicu, naslonivši ruke na njen naslon. „Verujem da sada imaš
sve pojedinosti potrebne da ljudima ispričaš istinu.“
 Ustajem, prilazim mu i sedam u njegovu stolicu. On uzima
pero, umače ga u mastilo, smešta ga između mojih prstiju i
povuče list papira prema meni. „Piši“, nežno mi naređuje,
gurajući usne u moj vrat, blago me grickajući. „A kada završiš,
pokazaću ti kako se priča završava.“
Udahnem, ruka mi se trese, i počinjem sa datumom, dok mi
on ljubi vrat, grlo, obraz. „Bojim se da moram da insistiram na
tome da znam kraj pre nego što i pomislim da napišem ovu
priču“, šapućem dok me gricka i ujeda.
Njegove zauzete ruke posustanu, usne mu zastaju na mom
obrazu, a zatim me grabi i baca na svoj radni sto. Pero mi ispada
iz ruke, mastilo se razliva a gomila listova papira poleti u
vazduh. „Jednostavno ne znam šta ću s tobom“, kaže on, dlanovi
mu se šire preko mojih leđa i privlače me k sebi.
„Sigurna sam da znaš“, šapnem, gledajući njegovo naočito
lice, držeći šake u njegovoj kosi.
Smeška se, uranjajući usne u moje lice i celivajući svaki
njegov delić, spuštajući se nadole. „Može potrajati duže od
jedne noći.“ Ruka mu nestaje ispod moje haljine i ja zadrhtim,
obuzimaju me trnci. „Jesi li spremna za kraj?“, pita, gurajući mi
haljinu uvis i trgajući moje dugačke gaće dole.
„Spremna.“
Promuklo zastenje dok se zariva u mene a ja zavapim, držeći
se čvrsto za njega, zarivajući nokte u njegova leđa, gurajući lice
u prevoj njegovog vrata.
Osmehujem mu se u kožu dok mislim na još mnogo noći sa
vojvodom.
Mojim vojvodom.
 Napomene
[←1] Ludačka košulja. (Prim. prev.)

[←2] Igra reči. Winter (zima) i porodično prezime Winters

(Prim. prev.)

[←3] Almack’s (engl.), društveni klubovi u Londonu između

18. i 20. veka. (Prim. prev.)

[←4] Cross writing (engl.) pisanje kojim se u 19. veku štedelo

na papiru i troškovima poštarine. Kada se u pisanju dolazilo do
kraja stranice, ona se okretala za 90 stepeni i nastavljalo se sa
pisanjem. (Prim. prev.)

[←5] She Walks in Beauty (engl.), pesma lorda Bajrona, ovde u

prevodu Trifuna Đukića. (Prim. prev.)