PAIDEIA

BEOGRAD, 2002.
 Naslov originala
Peter Stamm, Agnes,
Arche Verlag AG, Zürich-Hamburg
© Peter Stamm, 1998,

Izdavač
PAIDEIA

Generalni direktor
PETAR ŽIVADINOVIĆ

Glavni i odgovorni urednik

VESNA JANJIĆ

© 2002, PAIDEIA, za ovo izdanje

 PETER ŠTAM

AGNESA
Preveli sa nemačkog Srđan Pavlović i Zorica Papadopolos

PAIDEIA
BEOGRAD, 2002.
 MOJIM RODITELJIMA

St. Agnes! Ah! it is St. Agnes' Eve –

Yet men will murder upon holy days.

John Keats
 -1-

Agnesa je mrtva. Ubila ju je priča. A ova priča je jedino što mi je od nje

ostalo. Počinje onog dana pre devet meseci kad smo se prvi put sreli u
Čikaškoj javnoj biblioteci. Kad smo se upoznali, bilo je hladno, kao gotovo
uvek u ovom gradu. Ali sada je još hladnije i veje sneg. Sa Mičigenskog
jezera sneg navejava i na mahove udara vetar koji se čuje čak i kroz velike
zablindirane prozore. Sneg pada, ali se ne zadržava, biva oduvan i gomila se
samo na mestima do kojih vetar ne doseže. Ugasio sam svetlo i kroz prozor
posmatram osvetljene vrhove oblakodera, i negde u daljini reflektorom
obasjanu američku zastavu kojom vetar lepeće tamo-amo. A dole, na
praznim trgovima se i sada usred noći na semaforima smenjuje zeleno u
crveno i crveno u zeleno svetlo, kao da se ništa nije dogodilo, kao da se
ništa i ne događa.
Ovde sam stanovao sa Agnesom, baš u ovom stanu, sasvim kratko. Tu
smo bili kod kuće, ali sada, pošto je Agnesa otišla, stan mi je tuđ i
nepodnošljiv. Samo me jedan centimetar stakla deli od nje, samo jedan
korak. Ali prozori se ne mogu otvoriti.
Ne znam već po koji put: gledam video-zapis koji je Agnesa snimila
kada smo za Kolumbov dan otišli na izlet. Svojim urednim rukopisom
ispisala je na omotu i na kaseti Columbus Day in Hoosier National Forest, i
na oba mesta lenjirom dvostruko podvukla, kao što smo nekad kao deca
podvlačili rezultate računskih zadataka. Isključio sam zvuk na televizoru.
Slike mi izgledaju stvarnije od mračnog stana koji me okružuje. Na slikama
je neobična svetlost sa široke ravnice jednog oktobarskog poslepodneva.
Prazna ravnica, daleko unaokolo nikakvog grada, sela, čak ni farme.
Kratki rezovi, nakon kojih se slika suštinski i ne menja. Uvek iznova
kadrovi, pokušaji da se obuhvati predeo. Ponekad naslućujem zašto je
Agnesa uključivala kameru: oblak neobičnog oblika, reklamni pano,
šumarak u daljini gotovo nevidljiv kroz širokougaoni objektiv. Jedanput
zaokret u mom pravcu, kako sedim za volanom. Pravim grimasu. A onda
opet pokušaj da uhvati samu sebe: retrovizor, u njemu kamera u prvom
planu, a iza, jedva vidljiva, Agnesa. Zatim opet, sasvim kratko, Agnesa, ovog
puta za volanom, brani se rukom od kamere.
Čuvar parka. I on se brani rukom, ali, za razliku od Agnese, pri tome
se i smeši. U krupnom planu: njegove ruke koje prelaze po karti, pokazuju
put koji se ne može raspoznati sa slike. Čuvar parka se svaljuje u stolicu,
otvara fioku, izvlači nekoliko brošura. Smeje se, i jednu od njih pokazuje u
kameru: How to survive Hoosier National Forest. Slika se trese, zatim jedna
ruka odozdo poseže za prospektom. Čuvar parka govori nepovezano,
njegovo lice se uozbiljuje. Kamera se od njega udaljava, kratko me okrzne.
Najedanput šuma, redak zasad drveća. Ležim na zemlji, kao da spavam ili
sam bar sklopio oči. Kamera mi se približava odozgo, sve je bliža dok se
slika ne zamuti, onda se odmiče. Zatim prelazi po mom telu sve do stopala, i
opet do glave. Dugo se zadržava na licu, pokušava da se još jednom približi,
ali slika se ponovo zamućuje, i opet se odmiče.
„Nećete video-trake?”, upitao me je prodavac sa zalizanom, geliranom
kosom, dok sam pre nekoliko sati dole u prodavnici kupovao pivo.
Raspitivao se za Agnesu. Otišla je, rekoh, a on se dvosmisleno nasmešio.
„Sve one jednom odu”, reče, ,,ne sekiraj se, svet je pun lepih žena.” Agnesa
nije volela prodavca, a ni sama nije znala zbog čega. On je plaši, rekla je, i
samo bi se nasmešila na moje zadirkivanje. Plašila ga se kao što se plašila i
prozora koji se ne mogu otvoriti, noćnog šuma klima-uređaja, perača
prozora koji jednog popodneva bejahu lebdeli u gondoli ispred prozora
naše spavaće sobe. Nije joj se dopadao stan, ni zgrada, ni čitav centar grada.
U početku smo se tome smejali, kasnije o tome nije ni govorila. Ali primetio
sam da je strah i dalje prisutan, da je narastao i postao toliki da Agnesa više
nije mogla ni da priča o njemu. I što ju je više obuzimao strah, to se
grčevitije privijala uz mene. Baš uz mene.
 -2-

Sedeo sam u javnoj biblioteci i, već danima, proučavao stare tomove

Čikago tribjuna, kad sam prvi put ugledao Agnesu. Bilo je to u aprilu prošle
godine. Sela je preko puta mene u velikoj čitaonici, sasvim slučajno, pošto je
većina mesta bila zauzeta. Ponela je sa sobom sunđerasti jastuk za sedenje
u obliku klina. Pred sebe, na sto, odložila je beležnicu, pored nje nekoliko
knjiga, dve ili tri olovke, gumicu za brisanje, džepni računar. Kad sam
podigao glavu s posla, pogledi su nam se sreli. Oborila je oči, uzela knjigu sa
vrha gomile i počela da čita. Pokušao sam da odgonetnem naslov knjige
koju je donela. Izgleda da je primetila i lakim zaokretom privukla gomilu k
sebi.
Radio sam na knjizi o američkim luksuznim železničkim vagonima i
upravo sam čitao izjavu jednog političara o vojnoj akciji tokom štrajka u
Pulmanu. Zainteresovao sam se za štrajk, mada nije bio važan za moju
knjigu, ali me je uzbuđivao. U svom radu sam se uvek prepuštao vlastitoj
radoznalosti, a ovog puta me je ona odvukla daleko od teme.
Otkako je Agnesa sela nasuprot meni, nisam više mogao da se
usredsredim. Njena spoljašnjost nije bila upadljiva, bila je vitka ali ne suviše
visoka, smeđa gusta kosa joj je padala do ramena, njeno lice beše bledo i
nenašminkano. Jedino je njen pogled bio neobičan, kao da je očima umela
da prenese reči.
Ne mogu da tvrdim kako sam se već tad zaljubio u nju, ali me je
zaokupila, zainteresovala. Sve češće sam skretao pogled prema njoj, uskoro
mi je postalo neprijatno, ali sam bio obuzet. Nije reagovala, nije motrila, ali
sam u sebi ipak bio siguran da je primetila moje poglede. Najzad je ustala i
izašla. Stvari je ostavila na stolu, jedino je spakovala svoj džepni računar.
Krenuo sam za njom, zapravo i ne shvatajući zbog čega. Kad sam dospeo u
predvorje, izgubio sam je iz vidokruga. Napustio sam zgradu i napolju seo
na široko stepenište da popušim cigaretu. Iako nije bilo hladno, smrzavao
sam se posle višesatnog sedenja u pregrejanoj biblioteci. Bilo je četiri sata
po podne, i na stanici su se među turiste i kupce mešali prvi službenici koji
su odlazili kućama.
Već sam opazio prazninu večeri koja je ležala preda mnom. Jedva da
sam nekog poznavao u gradu. Tačnije rečeno: nikoga. U nekoliko navrata
sam se zaljubljivao u neko lice, ali sam naučio da se otrgnem od takvih
osećanja pre nego što postanu pretnja. Imao sam za sobom nekoliko
propalih veza i, ni o čemu svesno ne odlučujući, u ovom času sam se
pomirio sa vlastitom usamljenošću. Ipak sam znao da više neću moći da
radim na miru sve dok nepoznata žena bude sedela preko puta, pa sam
rešio da se vratim kući.

Ugasio sam cigaretu i upravo nameravao da ustanem kad je na jedva

metar od mene sela ona, sa papirnom čašom kafe u ruci. U hodu je prosula
malo kafe, pa je spustila čašu na stepenik pored sebe i pažljivo obrisala
prste izgužvanom papirnom maramicom. Zatim je izvadila paklicu cigareta
iz malog ranca koji je ponela sa sobom i počela da traži šibice ili upaljač.
Upitao sam je da li joj treba vatra. Okrenula se prema meni kao da je
iznenađena, ali u njenom pogledu nisam video iznenađenost, ugledao sam
nešto što nisam razumeo.
,,Da, molim vas”, reče.
Upalih joj cigaretu a drugu sebi, i pušili smo jedno kraj drugog ne
govoreći, sedeći međusobno sučeljeni. Postavio sam neko beznačajno
pitanje i započeli smo razgovor o biblioteci, o gradu, o vremenu. Tek kad
smo ustali, upitao sam je za ime. Rekla je da se zove Agnesa.
„Agnesa”, rekoh, „retko ime.”
„Niste prvi koji to kaže.”
Vratismo se u čitaonicu. Kratak razgovor je razbio moju napetost i
ponovo sam mogao da radim a da je ne gledam netremice. Kad bih je i
pogledao, uzvratila bi prijaznim pogledom, ali bez smeška. Ostao sam duže
nego što sam nameravao, i kad je Agnesa najzad spakovala svoje stvari,
upitao sam je šapatom da li će sutra ponovo doći.
,,Da”, reče i prvi put se osmehnu.
 -3-

Sledećeg dana sam rano otišao u biblioteku, i mada sam očekivao

Agnesu, nisam imao problema da se usredsredim na rad. Znao sam da će
doći i da ćemo razgovarati, popušiti cigaretu, popiti kafu. U mojoj glavi naš
odnos je odmakao znatno dalje nego u stvarnosti. Već sam počeo da o njoj
razmišljam, javljala se već i sumnja, a da još nijedanput nismo imali
sastanak. Dobro sam napredovao sa poslom, čitao, ispisivao beleške. Kada
se Agnesa pojavila oko podneva, klimnula je glavom. Opet je sunđerasti
jastuk spustila na stolicu u mojoj blizini, rasprostrla svoje stvari po stolu
kao i prethodnog dana, uzela knjigu i počela da čita. Posle otprilike jednog
sata izvukla je cigarete iz ranca i, pošto ih je nakratko pogledala, upre
pogled u mene. Oboje ustadosmo i pođosmo, zaobilazeći široki sto između
nas, prema glavnom hodniku koji se nalazi u središtu zgrade. Otpratio sam
je do automata za kafu, ponovo je prosula malo kafe, ponovo smo seli na
stepenište ispred biblioteke. Prethodnog dana Agnesa je bila prilično
stidljiva, dok je sad pričala mnogo i užurbano, što me je zapanjilo, jer smo
pričali o beznačajnim stvarima. Bila je uzrujana, a ipak smo ne znajući
jedno o drugom više od imena izgledali kao da smo se preko noći zbližili.
Agnesa mi je govorila o nekom prijatelju, Herbertu, ne znam više
kako smo došli do njega. Tom se Herbertu nedavno desilo nešto neobično.
Jednog popodneva svratio je na piće u kafe u predvorju velikog hotela,
pričala je Agnesa.
,,I ja sam onamo odlazila s njim nekoliko puta”, reče, „neki tip svira na
klaviru i služe najbolji kapućino u gradu. Iz predvorja se niz nekoliko
stepenika, pored vodoskoka, silazi u kafe, i čim je Herbert zakoračio na
stepenište, prišla mu je jedna žena. Nije bila starija od njega, nosila je crnu
haljinu. Kad ju je ugledao, osetio se vrlo neobično. Bio je na izvestan način
tužan, ali i spokojan. Učinilo mu se kao da je poznaje. Međutim, bio je
siguran da je nikada ranije nije video. U svakom slučaju, osetio je slabost i
smesta zastao.”
Agnesa je pritisla cigaretu na stepenište i bacila opušak u praznu čašu
od kafe.
,,I žena je zastala”, pričala je dalje. »Stajali su tako jedno spram
drugog nekoliko sekundi. Onda se žena polako približila Herbertu. Prešla je
rukama po njegovom telu, spustila ih na njegova ramena i poljubila ga u
usta. On ju je obgrlio, pričao je Herbert, ali se ona izmakla i ustuknula jedan
korak. Herbert se sklonio u stranu, a žena se nasmešila i nastavila da se
penje stepenicama. U prolazu kratko je očešala šakom njegovu ruku.”
„Neobična priča”, rekoh, ,,da li je pokušao da otkrije o kome je reč?”
 ,,Ne”, reče Agnesa, i kao da joj bi krivo što mi je poverila priču, naglo
ustade i reče kako mora da se vrati poslu.
Kad smo se posle nekoliko dana susreli treći put, upitah je da li bi
pošla sa mnom do kafea preko puta.
„Tamo služe kafu”, rekoh, ,,pa nećeš isprljati ruke.”
Prešli smo ulicu. Agnesa je bila uporna da koristimo pešački prelaz i
čekamo na semaforu dok se ne upali zeleno svetlo.
U ovom kafeu sam već nedeljama gotovo svakog jutra pio kafu i čitao
novine. Bio je prilično neugledan, a debela crvena sedišta od skaja suviše
mekana i postavljena neprijatno nisko. Filter-kafa je bila slaba i često gorka,
jer je dugo stajala na ringli, ali mi se lokal dopadao jer me nijedna
konobarica još nije poznavala niti pokušavala da ćaska sa mnom, nije mi bio
čuvan omiljeni sto i svakog jutra sam ponavljao porudžbinu iako je uvek
bila ista.
Upitao sam Agnesu na čemu radi. Rekla je da je studirala fiziku i da
piše disertaciju. O grupama simetrija kristalnih rešetki. Radila je pola
radnog vremena kao asistent na Matematičkom institutu Čikaškog
univerziteta. Ima dvadeset pet godina..
Rekla je da svira violončelo, voli slikarstvo i poeziju. Odrasla je u
Čikagu. Njen otac je pre nekoliko godina otišao u penziju, pa su joj se
roditelji preselili na Floridu i ostavili je samu. Agnesa je stanovala u
garsonjeri u predgrađu Čikaga. Skoro da nije imala ni prijatelja ni
prijateljica, osim tri gudačice sa kojima se sastajala svake nedelje da bi
svirale u kvartetu.
„Nisam naročito druželjubiva”, rekla je.
Ispričao sam Agnesi da pišem. Nije me slušala, nije mi postavljala
pitanja o mom poslu, a ja nisam pomenuo da sam objavio nekoliko knjiga.
Zapravo sam bio radostan zbog njene nezainteresovanosti. Nisam naročito
ponosan što pišem tematske knjige, a postoje i zanimljivije teme za
razgovor od cigara, priča o biciklima ili luksuznim vagonima.
Samo smo letimično govorili o sebi, umesto toga smo raspravljali o
umetnosti i politici, o predsedničkim izborima na jesen i o odgovornosti
nauke. Agnesa je volela da govori o tim idejama, čak i kasnije kad smo se
bolje upoznali. Njen privatni život ju je tada slabo zaokupljao, ili je o njemu
malo govorila. Dok smo raspravljali, u svemu što je Agnesa govorila bilo je
neobične ozbiljnosti, njeni stavovi su bili strogi. Dugo smo se zadržali u
kafeu. Tek posle podneva počelo je da pristiže sve više gostiju, konobarica
je postala nestrpljiva, pa smo otišli.
 -4-

Danima smo se viđali samo u biblioteci a da uopšte ne bismo

prozborili ni reč. Često smo zajedno pušili na stepeništu ili pili kafu, i
polako smo se navikavali jedno na drugo, kao što se čovek navikava na nov
komad odeće koji najpre neko vreme visi u ormanu pre nego što se
usudimo da ga obučemo. Onda sam, posle nekoliko nedelja, pozvao Agnesu
na večeru. Odlučili smo da odemo u mali kineski restoran u blizini
univerziteta.

Kad sam dogovorene večeri stigao u restoran, na pločniku ispred

njega ležala je žena. Nije se pomerala. Kleknuo sam pored nje i oprezno je
prodrmao. Nije bila starija od Agnese. Imala je crvenu kosu, bledo lice puno
pega. Nosila je kratku suknju i zagasitozeleni vuneni džemper. Činilo se da
ne diše, a nisam osećao otkucaje srca dlanom koji sam položio na njen
džemper tik ispod grudi. Sa obližnjeg ugla ulice pozvao sam službu hitne
pomoći. Žena na drugom kraju veze upitala me je za ime, adresu, broj
telefona, pre nego što je konačno obećala da će poslati sanitetska kola.
,,Da li je osoba mrtva?”, upitala je.
,,Ne znam. Ne razumem se u to”, rekoh, ,,ali pretpostavljam da jeste.”
Kad sam se vratio u restoran, oko žene koja je ležala okupilo se
nekoliko prolaznika i ćutke čekalo ambulantna kola. Vozilo je stiglo posle
pet minuta, upravo dok se Agnesa približavala niz ulicu. Bila je na probi
svog gudačkog kvarteta i nosila je violončelo.
Razgovarao sam sa bolničarima, kazao da sam ja pronašao ženu, kao
da je u pitanju zasluga.
„Mrtva”, reče vozač, „uspela je.”
Agnesa je stajala kraj mene i čekala. Nije postavljala nikakva pitanja,
čak ni docnije za večerom. Za stolom je sedela prilično uštogljena, jela
polako i pažljivo kao da mora da se usredsredi kako ne bi napravila grešku.
Držala se uzdržano, s nervoznom napetošću muzičarke pred nastup. Tek
posle nekoliko gutljaja lice joj se na trenutak opustilo i delovala je smireno.
„Nikad ne kuvam sebi”, rekoh, „samo brze stvari, kajganu. Volim da
kuvam za druge. Jedem znatno više kad sam u društvu.”
,,Ja uopšte ne volim da jedem”, reče Agnesa.
Posle obeda, popio sam kafu. Agnesa je naručila čaj. Sedeli smo
zadugo ćuteći, kad ona iznenada reče: „Bojim se smrti.”
„Zbog čega?”, upitah zapanjeno. „Da li si bolesna?” ,,Ne, sada nisam”,
reče, „ali čovek ipak kad-tad umire.”
„Već sam pomislio da si to rekla ozbiljno.”
 „Naravno da sam rekla ozbiljno.”
„Ne verujem da je žena patila”, rekoh da bih je smirio.
„Nisam mislila na to da je patila. Sve dok čovek pati, bar je još u
životu. Ne bojim se umiranja. Bojim se smrti jer je onda sve gotovo.”
Agnesa je gledala u dubinu sale kao da je uočila nekog poznatog, ali
kad sam se okrenuo i pogledao u istom pravcu, video sam samo prazne
stolove.
,,Pa ti i ne znaš kad se sve završi”, rekoh, i pošto ona ništa nije
odgovorila: „Oduvek sam zamišljao da se čovek nekako zamori i u smrti
nađe smirenje.”
„Očigledno da o tome nisi predugo razmišljao”, hladno reče Agnesa.
,,Ne”, priznadoh, „postoje teme koje me više zanimaju.”
„Šta ako čovek umre pre vremena? Pre nego što se zamori”, reče, ,,pa
u smrti ne nađe smirenje?”
,,Ja još nisam spreman za to”, rekoh.
Ćutali smo. Setio sam se jednog stiha Roberta Frosta, ali ne i tačnih
reči. Platio sam na šanku, pa smo otišli.
Naravno, Agnesa je došla kod mene. Stanujem na dvadeset i sedmom
spratu Doral Plaze, oblakodera usred centra grada. U ulaznom hodniku
susreli smo prodavca iz malog dućana, koji je upravo zatvarao radnju.
Namignuo mi je i dvosmisleno se nasmešio. „Večeras nećete uzimati video-
kasete”, reče i uzdahnu duboko i sa uživanjem. Ne odgovorih mu i prođoh
dalje bez pozdrava.
,,Ko je to bio?”, upita Agnesa u liftu.
Uzeh njenu ruku i poljubih je, i ljubili smo se dok lift tihim zvonom
nije označio da je stao na dvadeset sedmom spratu.
 -5-

Sve je proteklo brzo. Ljubili smo se u predsoblju, a zatim u dnevnoj

sobi. Agnesa je kazala da još nikada nije spavala sa muškarcem, ali je bila
sasvim mirna kad smo ušli u spavaću sobu, skinula se i naga stala ispred
mene. Bila je neusiljena i posmatrala me sa ozbiljnom ljubopitljivošću. Bila
je zapanjena mojim bledilom.
Svetlo nismo ugasili i kad smo kasno tokom noći zaspali, ono je još
gorelo. Probudio sam se kad je napolju polako počelo da se razdanjuje.
Osvetljenje je bilo ugašeno, a ispred mlečnog prozorskog stakla ugledao
sam obrise Agnesinog nagog tela. Ustao sam i stao pored nje. Odškrinula je
prozorčić sa strane i progurala ruku kroz uski procep. Zajedno smo
posmatrali ruku koja se napolju kretala kao odvojena.
„Nisam mogla da otvorim prozor.”
„Stan je klimatizovan...”
Oboje smo ćutali. Agnesa je sporo kružila rukom.
„Skoro bih mogao da ti budem otac, skoro”, rekoh.
„Ali nisi.”
Agnesa povuče ruku i okrete se k meni. „Veruješ li u život posle
smrti?”
,,Ne”, rekoh, „sve bi bilo nekako... besmisleno. Kad bi trajalo i posle
toga.”
„Kad sam bila mala, roditelji su me svake nedelje vodili u crkvu”, reče
Agnesa, ,,ali od početka nisam mogla u to da verujem. Mada mi se ponekad
javljala želja. Imali smo učiteljicu veronauke koja je bila mala, ružna žena sa
izvesnim hendikepom. Mislim da je imala bangavo stopalo. Jednom
prilikom pričala nam je kako je izgubila ključeve dok je bila dete. Njeni
roditelji su bili na poslu, a ona nije mogla da uđe u kuću. Onda se pomolila i
Bog joj je pokazao gde su bili ključevi. Izgubila ih je na putu od škole do
kuće. Posle toga sam se ponekad molila, ali sam uvek počinjala: 'Bože mili,
ako te ima'. Češće bih samoj sebi postavljala zadatke. Ako bih uspela da
odstojim na jednoj nozi četvrt sata ili da pređem sto koraka zatvorenih
očiju, tada bi trebalo da se desi ono što poželim. A i danas ponekad upalim
sveću kad odem u crkvu. Za mrtve. Iako u to ne verujem. Kao dete, stalno
sam razmišljala o tome zašto ona ima bangavu nogu ako je Bog voli.
Naravno, to je bilo nepravedno.”
„Možda postoji neka vrsta večnog života”, rekoh i zatvorih bočni
prozor. Glasni noćni šumovi spolja su umukli, pa je skučenost prostorije
oko nas postala primetna. „Svi mi nastavljamo da živimo u nekom obliku i
posle smrti. U sećanjima drugih ljudi, naše dece. I u onome što smo stvorili.”
 ,,Da li zbog toga pišeš knjige? Zato što nemaš decu.” „Neću da živim
večno. Naprotiv. Ne bih želeo da ostavim bilo kakve tragove.”
,,Ma kakvi”, reče Agnesa.
„Hajde”, rekoh, „vratimo se u krevet. Još je rano.”
 -6-

Kad sam se ponovo probudio, bilo je skoro već podne. Agnesa je još
spavala. Ležala je na leđima navukavši ćebe do nosa. Dok sam ustajao, ona
se probudila, a kad sam stao pod tuš, ušla je u kupatilo, oslonila se na
lavabo i rekla: „Nikako ne mogu da poverujem da ono što smo noćas radili
svake sekunde svuda na svetu rade milioni ljudi.”
Agnesa se zatvorila u kupatilo dok se tuširala. Kad je izašla sasvim
obučena, upitao sam je da li se preda mnom stidi.
,,Ne”, rekla je, ,,uvek se zaključavam, čak i onda kad sam sama kod
kuće. Kod mojih roditelja u kupatilu nije bilo ključa. Ponekad bi odlazili u
nužnik dok sam se tuširala.”
Brijao sam se, a Agnesa je sišla do prodavnice da kupi hleb za
tostiranje i sok od pomorandže.
„Prodavac je piljio u mene”, rekla je pošto se vratila. „Mora da se setio
kako nas je sinoć video zajedno. Kad sam mu platila, oblizao je usne i
namignuo mi.”
Skuvao sam kafu i jaja, i prepekao mekani hleb. Za doručkom Agnesa
se raspitivala o mojim knjigama. Pokazao sam joj ih. Prelistavala ih je i
izjavila da je šteta što nimalo ne razume nemački.
»Cigare i bicikli te nesumnjivo strasno zanimaju”, rekao sam.
„Volela bih da mogu da pročitam kako pišeš. Rečenice su duge, zar
ne?”
Pomalo sam se postideo zbog oskudnog učinka u ivom dosadašnjem
životu. Pokazao sam Agnesi knjižicu kratkih priča koju sam objavio pre
mnogo godina, i ispričao joj o nekolikim književnim projektima koje držim
u fioci. Zapravo, pre više godina započeo sam sa pisanjem jednog romana,
ali nisam odmakao dalje od prvih pedeset stranica. Agnesa me je zamolila
da joj ispričam sadržinu, i dok sam pokušavao da povežem ono malo čega
sam se sećao, iznenada su mi se takve ideje učinile smešnima za moje
godine.
„Više ništa ne dopisujem u toj priči”, rekoh, „već godinama ni reči.
Jednom se mora izaći na čistinu...”
„Nije trebalo da odustaneš, početak zvuči zanimljivo.”
„Nikad mi nije pošlo za rukom da vladam sopstvenom građom. Sve je
oduvek bilo veštački. Opijao sam se sopstvenim rečima. Bilo je to kao kad
čovek peva i ne vodi računa o rečima, samo još o melodiji. Kao u onim
italijanskim operama koje niko ne razume.”
Jeli smo ćuteći.
 „Zašto si poneo svoje knjige u Čikago?”, upitala je Agnesa. „Da li ih
čitaš?”
„Ne, ni ne pogledam ih. Retko.”
„Da li ti je poznato sve što je u njima napisano? Znaš li nešto o
cigarama?”
„Otprilike. Uzmem knjige u ruku, ali ih ne čitam. Podsećaju me na
vreme u kojem sam ih napisao. One su neka vrsta šifrovanog pamćenja. Uz
luksuzne vagone uvek ću misliti na tebe i na Čikago.”
,,To zvuči kao da smo se već rastali.”
,,Ne, oprosti, nisam tako mislio.”
,,I moja disertacija će dospeti u biblioteku”, reče Agnesa. „Sviđa mi se
pomisao da će svako ko se bude bavio grupama simetrija rešetki, ma gde to
bilo, naići na moje ime.”
Zajedno smo otišli u biblioteku.
,,Da li si bio u Stounhendžu”, upitala je usput Agnesa.
„Jedanput”, rekoh. „Bilo je užasno. Autoput prolazi neposredno kraj
mesta, a čitavo nalazište je ogroman cirkus. Kamenje se jedva nazire od
silnih tezgi sa suvenirima.”
„Nikad nisam bila tamo, ali sam čitala jednu teoriju. Neke žene. Ime
sam joj zaboravila. Ona smatra da kamenje nema astrološko ili mitološko
značenje, već su ga praistorijski ljudi postavili samo da bi za sobom ostavili
trag, znamenje. Zato što su se bojali da će ih priroda progutati, da će
iščeznuti. Želeli su da za sobom ostave nešto što će ukazivati na njihovo
postojanje, kao sećanje da su tamo živeli ljudi.”
„Prilično truda da bi bilo samo znamenje.”
„Isto tako piramide, možda čak i Sirsov oblakoder... Jesi li već hodao
po ovdašnjim šumama?”
,,Ne. Još nijednom nisam napustio grad.”
„One su beskrajne. Sve drveće je jednake visine. Čovek se izgubi ako
skrene s puta.
Mogao bi da nestane i nikada ga ne bi pronašli.”
„Kad-tad, svuda neko prođe”, rekoh.
„Kao devojčica bila sam u izviđačima”, pričala je Agnesa. „Moj otac je
to hteo po svaku cenu, mada je meni bilo mrsko. Zajedno sa svim tim
ostalim devojčicama. Jedanput sam morala da idem na logorovanje u
Ketskils. Prebivale smo u šatorima i iskopale smo rupu za nužnik. Podigle
smo žičani most, a jedna devojčica, kći naših komšija, pala je sa njega.
Oduvek sam je mrzela. Bila je loša učenica, ali je imala spretne ruke i često
je pomagala mom ocu u vrtu. On se prema njoj odnosio kao prema
sopstvenoj kćeri, i uvek je govorio da bi voleo da ima takvu kćer. U početku
smo verovale da joj pad nije ništa naudio. Zvala se Dženifer. Zatim, posle
dva ili tri dana, jednostavno je nađena kako leži mrtva u šatoru. Bilo je
užasno. Svi su vrištali, a jedna od predvodnica morala je pešice da ode do
najbližeg sela. Potom su došli ljudi sa nosilima i odneli Dženifer. A mi smo
se vraćale autobusom, i celim putem su sve ostale jecale. Samo ja nisam.
Nisam se radovala što je Dženifer umrla, ali nisam bila ni tužna. A radovala
sam se što smem da se vratim kući. Posle toga sve su bile besne na mene,
kao da sam je ja ubila. Mom ocu je bilo najteže. Nikada ranije nisam ga
videla da plače. Mislim da bi manje plakao da sam ja bila umrla, a možda
uopšte ne bi ni plakao.”
 -7-

Otputovao sam u Njujork na pet dana da bih nabavio neke knjige koje
nisam mogao da nađem u Čikagu. Otkad sam upoznao Agnesu, radio sam
sve intenzivnije. I sama pomisao da je ona tu, da ću je sresti, vukla me je
napred. Mada sam pisao o luksuznim vagonima, rezervisao sam sedište u
drugoj klasi ne bih li uštedeo. Noćni voz je bio gotovo popunjen, i radovao
sam se što je mesto pored mene ostalo prazno. Ali već na drugoj stanici, u
Saut Bendu, pored mene je sela žena izobličena od debljine. Imala je na sebi
tanki štrikani džemper sa izvezenim Božić-Batom i mirisala je na ustajao
kiseli znoj. Njeno meko meso prelivalo se preko naslona za ruke između
nas, i koliko god da sam se pribijao uz zid vagona, nije mi uspevalo da
uzmaknem njenom dodiru. Ustao sam i krenuo napred kroz voz prema
vagon-restoranu.
Pio sam pivo. Napolju se lagano smrkavalo. Predeo kroz koji smo
putovali bio je nekako nepotpun, nejasan. Dok smo prolazili kroz šumu,
mogao sam da shvatim šta je Agnesa imala na umu kad je rekla da bi čovek
u ovim šumama mogao nestati bez traga. Tu i tamo prošli bismo pored
nekih kuća, koje nisu stajale usamljeno pa ipak nisu činile naselje. Čak i
ovde, pomislio sam, čovek bi mogao nestati a da nikada više ne bude
pronađen. Obratio mi se jedan mladić. Reče da je maser i da se vraća kući
svojim roditeljima u Njujork. Pričao mi je o svom poslu, zatim je počeo da
govori o magnetizmu i auralnoj terapiji ili nečem sličnom. Stajao sam pored
njega, gledao kroz prozor i pokušavao da ga ne slušam.
Kad mi je ponudio da me izmasira po prijateljskoj ceni, vratio sam se
u svoj vagon. Debela žena se okrenula na stranu i zauzela još više mesta.
Zaspala je i glasno disala.
Nekako sam se ispentrao oko nje i ugurao na svoje sedište. U džepu
na sedištu ispred nje bila je ostavljena knjiga: What Good Girls Don't Do.
Oprezno sam je izvadio i prelistao. U sredini knjige naišao sam na
shematske crteže polnih organa i dva dijagrama, koji su prema legendi
predstavljali orgazam kod muškarca i kod žene. Dok sam odlagao knjigu,
žena se probudila. Nasmešila mi se i šapnula: „Putujem kod mog dragog.”
Klimnuo sam glavom, a ona je nastavila: „Još se nikada nismo sreli. On
je Alžirac. Upoznala sam ga preko neke organizacije.”
,,E, pa onda”, rekoh.
„Sviđa li vam se moj džemper? Zar nisam slatka u njemu?”
„Originalan je.”
„Moram da spavam da bih ujutro bila lepa i odmorna.”
Zakikotala se, okrenula se na stranu i ubrzo ponovo zaspala. Ko zna
kad, i ja sam zaspao. Kad sam se probudio, napolju je svitalo. Voz je prolazio
duž široke reke. Otišao sam u vagon za ručavanje i naručio kafu. Ubrzo
zatim ušla je i moja saputnica sa susednog sedišta.
„Smem li?”, upitala je i sela nasuprot meni. ,,Ne mislite li i vi da je voz
mnogo udobniji od aviona?”
,,Da”, rekoh i pogledah kroz prozor.
„Stižemo za šest sati”, reče ona. „Više ne mogu da spavam od
uzbuđenja.” Izvukla je jednu fotografiju iz svoje tašne i pokazala mi je. ,,To
je on. Zove se Pako.”
„Morate biti oprezni. Nisu svi muškarci dobronamerni.”
„Dopisujemo se već mesecima. On svira gitaru.”
,,Ne poznajete nikog drugog u Njujorku?”
„Znam Paka, to je dovoljno”, reče i izgovori ime sa čudnom
razvučenošću i prenaglašeno. Zatim je iz tašne izvadila jedno izgužvano
pismo i pružila mi ga preko stola.
„Pročitajte.”
Pročitao sam prvu rečenicu i vratio joj ga. Pako je nešto pisao o
fotografiji koju mu je njegova voljena poslala. „Verujete li da me on voli?”,
upitala je. „Sve će se dobro završiti”, rekoh. Zahvalno se osmehnula i rekla:
„Muškarac koji piše tako lepa pisma ne može biti loš čovek.”
 -8-

U nedelju prepodne vratio sam se iz Njujorka. Ponovo sam putovao

noćnim vozom i pozvao Agnesu sa železničke stanice.
„Hoćeš li da dođeš kod mene?”, upitala je. „Moram nešto da ti
pokažem.”
Bilo je to prvi put da me je pozvala u svoj stan. Uprkos tačnim
uputstvima, dugo mi je trebalo da pronađem ulicu. Agnesi su se od
uzbuđenja zacrveneli obrazi dok mi je otvarala vrata. Blistala je i pozvala
me da uđem.
„Prvo ćemo jesti”, kazala je, „odmah ću biti gotova. Samo ti sedi.”
Dok je prčkala po kuhinji, osmotrio sam sobu. Videlo se da se Agnesa
potrudila da prijatno uredi prostor. U jednoj niši na dušeku ležalo je
nekoliko plišanih životinja, a uz prozor je stajao veliki pisaći sto sa
računarom. Okrugli sto za ručavanje u sredini prostora bio je postavljen i
ukrašen cvećem i svećama. Na simsu starog, ozidanog kamina stajale su
porodične fotografije i slika same Agnese u svečanoj odeždi, snimljena na
diplomskoj proslavi na univerzitetu. Pogled je uprla pravo u kameru, ali
iako se osmehivala, lice joj je delovalo odbojno i uzdržano.
„Ovde si još nosila dugu kosu”, doviknuo sam joj u kuhinju.
Agnesa je isturila glavu u sobu i rekla: „Na proslavi diplomskog? To je
snimio moj otac. Tom prilikom sam se bila napila.”
„Ne izgledaš tako.”
„Nemam prakse. Trebaće mi još jedan minut. Samo ti razgledaj na
miru.”
Ponovo je nestala u kuhinji. Otišao sam do odškrinutog prozora. Bilo
je podne. Napolju je rominjala kiša. Ulica je izgledala pusta. Okrenuo sam
se. Svugde su se nalazile saksije sa cvećem, pa ipak je soba i dalje izgledala
umrtvljeno kao da u nju niko nije stupio već godinama. Tek tad sam zapazio
da Agnesa gotovo nije imala knjiga. Osim jednog reda stručnih knjiga i
računarskih priručnika, koji su bili uredno poređani na niskoj polici,
ugledao sam još samo Norton Anthology of Poetry.
Na zidovima sobe visile su grafike, jedan planinski pejzaž Ludviga
Kirhnera i jedan odvratni pozorišni plakat.
„Ubica, ženska nada”, rekla je Agnesa, koja je iz kuhinje došla sa
činijom u rukama. Rekla je to na nemačkom, i bilo je neobično čuti je kako
govori na mom jeziku. Njen je glas delovao drugačije nego obično, bio je
promukliji i stariji. „To je plakat Oskara Kokoške”, rekla je ponovo na
engleskom.
„Znaš li šta to znači?”, upitao sam.
 Agnesa je klimnula glavom. „Znam šta znači, ali ne znam pravi smisao
tih reči.”
„Ni ja.”
„Tom prilikom sam upoznala Herberta”, rekla je Agnesa i pokazala
fotografiju, ,,na proslavi diplomskog. Bilo je to pre tri godine. Radio je za
jednu dobavljačku firmu.”
,,Da li je on konobar?”, upitao sam.
„Glumac”, rekla je Agnesa. „Moji roditeiji su posebno za tu priliku
doputovali sa Floride. Mogli su da prenoće kod mene, ali je moj otac bio
uporan da idu u hotel. Nije želeo da mi budu na teretu, rekla je moja majka.
Uvek ga je pravdala. Kad je primetio da mi se Herbert udvara, pobesneo je.
Razjario se kao idiot, razgoropadio, i tražio, kad su odlazili, da bezuslovno
pođem s njima. Tad sam već bila prilično pijana i umorna i rado bih krenula
kući. Ali je on čitave večeri toliko besneo na mene da sam ostala samo
njemu za inat i upitala sam Herberta da li bi posle večere hteo da pleše sa
mnom. Na proslavi je bio orkestar, ali sam dugo morala da čekam dok
Herbert ne završi s poslom. Moj otac je napravio scenu i nazvao me
droljom. Možeš li to da zamisliš? A moja se majka čak i rasplakala kad su
najzad otišli.”
,,I?”, rekoh.
„Mislim da sam bila pomalo zaljubljena”, reče Agnesa, „prilično smo
dugo plesali. Herbert me je čak i ljubio. A zatim smo otišli kući. Ali ništa se
nije desilo. Mislim da je imao suviše poštovanja prema mojoj
odeždi.”
„Suviše?”, rekoh, a Agnesa se nasmejala i namignula mi.
„Izgubio je posao, jer je službeno vozilo sa svim prljavim posuđem
vratio dockan.”
,,Da li ga još viđaš?”
„Našao je posao u Njujorku. Radi na razglasu u tržnom centru i nada
se da će ga neko otkriti.”
Posle obeda morao sam sesti za sto pored Agnese. Uključila je
računar i otvorila tekst.
„Čitaj”, reče.
Počeo sam da čitam, ali jedva da sam prošao prvu rečenicu, a ona me
je prekinula i kazala: „Vidiš, i ja sam napisala priču. Volela bih da i dalje
pišem. Šta misliš o njoj?”
„Pusti me da najpre pročitam”, rekoh. Ali bila je isuviše napeta da bi
mirno sedela pored mene.
„Idem da nam skuvam kafu.”
Čitao sam.
Moram otići. Ustajem. Odlazim od kuće. Putujem vozom. Jedan
muškarac pilji u mene. Seda pored mene. Ustaje kad ja ustanem. Prati me
po izlasku iz voza. Kad se osvrnem, ne uspevam da ga vidim, toliko mi se
približio. Ali me ne dira. Prati me. Ništa ne govori. Stalno mi je za petama,
danju i noću. Spava sa mnom, ali me ne dira. U meni je, ispunjava me. Kad
se pogledam u ogledalo, vidim samo njega. Ne prepoznajem svoje ruke, niti
svoja stopala. Moja odeća je preuska, cipele me stežu, kosa mi je postala
svetlija, glas dublji. Moram otići. Ustajem. Odlazim od kuće.
Tekst sam pročitao brzo i površno. Bio sam nestrpljiv. Agnesa je iz
kuhinje izašla zbunjeno se smešeći. Ponovo smo seli za sto za ručavanje.
Sveće su se skoro ugasile.
,,I?”, kazala je.
„Kafa?”, upitao sam. Nisam bio voljan da sudim o njenom tekstu, i
zamerio sam joj što me je terala na to. Pošto mi se izvinila i sipala mi kafu,
postideo sam se.
„Slušaj”, zaustih. Nisam izdržao njen pogled pun iščekivanja, otpio
sam kafu i prišao prozoru. „Slušaj, ne može se jednostavno sesti i za nedelju
dana napisati roman. Ni ja ne pišem kompjuterske programe.”
,,To je samo kratka priča”, branila se Agnesa.
,,Ne mogu da sudim o njoj”, rekoh, ,,ne želim to da činim. Ja nisam
pisac.”
Agnesa je zaćutala, a ja sam gledao na ulicu. ,,Ne moraš”, rekla je.
„Mene to podseća na matematičku formulu”, rekoh, „kao kad bi u
glavi imala nepoznatu X koju treba da odrediš. Priča se sužava poput levka.
A rezultat je nekako ispao nula.”
Još neko vreme sam tako govorio i gotovo poverovao u ono što sam
kazao. Više nije bilo govora samo o priči. Možda zaista nije valjala, ali je
svakako bila bolja od ičega što sam ja napisao u poslednjih deset godina.
„Ti uopšte i ne čitaš”, rekoh na kraju, ,,ti i nemaš nikakvih knjiga. Kako
možeš da pišeš kad ne čitaš?”
Agnesa je ćuteći sekla pitu sa jabukama koju je ispekla za mene.
„Hoćeš li uz pitu i sladoled?”, upitala je ne gledajući me. Jeli smo.
„Pita je dobra”, rekoh.
Agnesa je ustala i otišla za računar. Na ekranu su se videle zvezde,
svetle tačke koje su se kretale iz sredine prema rubovima. Kad je Agnesa
dotakla miša, ponovo se pojavila njena priča. Pritisla je nekoliko tastera i
tekst je nestao.
„Šta radiš?”, upitao sam.
„Obrisala sam je”, rekla je, „zaboravljena je. Hoćemo li u šetnju?”
Hodali smo krajem. Prestala je kiša, ali su ulice i dalje bile vlažne.
Agnesa mi je pokazala gde kupuje hranu, gde pere rublje, restoran u koji
često odlazi na večeru. Pokušao sam da zamislim kako bi bilo živeti u ovom
kraju, ali mi to nije pošlo za rukom.
 Agnesa je rekla da voli da živi ovde, da se sasvim prijatno oseća u
kraju, iako nije preterano lep i mada nikoga ne poznaje. Kad smo se vratili u
njen stan, iz ormana je izvadila hrpu malih mutnih staklenih ploča.
,,To je moje delo”, rekla je.
Na prvi pogled su sve ploče izgledale ujednačeno mutne, ali kad sam
bolje pogledao, ugledao sam u sivom zamućenju sitne tačke na pravilnim
odstojanjima. Na svakoj ploči tačke su ocrtavale drugačiju šaru. ,,To su
rendgenski snimci kristalnih rešetaka”, reče Agnesa. „Stvarni raspored
atoma. Sasvim duboko u gotovo svima je simetrija. ”
Vratio sam joj ploče. Prišla je prozoru i svaku je okretala ka svetlosti.
„Najtajanstvenija je praznina u sredini”, kazala je, „ono što se ne vidi,
ose simetrije.”
„Ali kakve to veze ima sa nama?”, zapitao sam. ,,Sa životom, sa tobom
i sa mnom? Mi smo asimetrični.”
„Svaka asimetrija ima svoj uzrok”, rekla je Agnesa. „Zahvaljujući
asimetriji, pre svega, i moguć je sam život. Razlika između polova. I to da
vreme teče samo u jednom smeru. Asimetrije uvek imaju uzrok i dejstvo.”
Još nikad nisam video Agnesu da o nečemu priča sa tolikim
oduševljenjem. Zagrlio sam je. Brižljivo je podigla dijapozitive i rekla: „Budi
pažljiv, lomljivi su.” Uprkos njenom upozorenju, uhvatio sam Agnesu za
ruku i odveo je do dušeka. Ustala je još jedanput da bi sklonila slike, ali se
zatim vratila, skinula se i legla kraj mene. Voleli smo se, a onda se napolju
smračilo. Prenoćio sam kod nje.
Ujutro me je probudilo pucketanje u cevima za grejanje. Uspravio
sam se i video da je i Agnesa budna.
„Neko kuca kao da daje signale”, rekoh.
,,To je parno grejanje, jer nema klima-uređaja kao kod tebe. Cevi se
šire od toplote i prave ovakvu buku.”
„Zar ti to ne smeta? Od buke ne može da se spava.” ,,Ne, naprotiv”,
reče Agnesa. „Imam utisak da nisam sama kad se probudim noću.” „Nisi
sama.” ,,Ne”, reče Agnesa, „sada nisam.”
 -9-

„Razmišljala sam”, reče Agnesa, kad smo se ponovo sreli posle

nekoliko dana. Bio je treći jul, uveče, šetali smo kraj obale Mičigenskog
jezera. U Čikagu proslava Dana nezavisnosti počinje vatrometom i
muzikom već u praznično predvečerje. U Grantovom parku je vrvelo od
ljudi, ali ovde, malo severnije, šetalište na obali je bilo gotovo prazno. Seli
smo na nasip i posmatrali jezero.
„Zašto si prestao da pišeš”, upitala je Agnesa, „ali baš da pišeš?”
,,Ne znam. Nisam imao šta da kažem. Ili nisam bio dovoljno dobar.
Jednostavno sam nekako prestao.”
„Zar nemaš volju da ponovo počneš?”
„Volju? Volja nije dovoljna... Zašto pitaš? Želela bi da imaš slavnog
prijatelja?”
„Prijatelj”, reče Agnesa, „zvuči prilično čudno”. Podigla je noge i
naslonila bradu na koleno.
„Učinilo mi se da si bio ljubomoran kad sam ti pokazala moju priču.”
„Stvarno mi je žao, nisam bio pravičan. Ljutio sam se.”
,,Pa dobro. Ipak si mi pokazao onu knjigu sa kratkim pričama.”
„Knjiga je prodata u sto osamdeset i sedam primeraka.”
,,To nema veze. Ali ti umeš da pišeš kratke priče. Hajde, idemo kući.”
Kad smo ustali i krenuli nazad, već je počelo da se smrkava.
Oblakoderi u centru grada stapali su se u protivsvetlu i delovali kao jedna
jedina džinovska zgrada, kao mračno utvrđenje.
Dole na plaži grupa Hispanosa, možda je u pitanju bila porodica,
zapalila je vatru i slavila. Agnesa me je uhvatila za ruku.
„Zar ne bi mogao da napišeš priču o meni?”, upitala je.
Nasmejao sam se i ona se sa mnom smejala.
„Ukoliko želiš da postaneš besmrtna, moraš sebi pronaći nekog ko je
slavniji.”
„Dve stotine primeraka jesu dovoljne. Čak i ako ne bude odštampana.
To bi bila neka vrsta portreta. Video si moje fotografije. Nema nijedne na
kojoj sam pogođena. Na kojoj čovek može da me vidi onakvu kakva sam.”
„Treba li da sastavim pesmu o tebi?”, upitao sam.
,,So long as men can breathe, or eyes can see, so long lives this, and this
gives life to thee.”
,,Ne pesmu”, reče Agnesa, ,,već priču.”
Vratili smo se u Doral Plazu. Mala prodavnica je bila zatvorena.
„Jesi li se nekad peo stepeništem?”, zapitala je Agnesa.
,,Ne”, rekoh, „zbog čega bih to radio?”
 „Kako onda znaš da zaista živiš na dvadeset sedmom spratu?”
Peli smo se požarnim stepeništem i brojali spratove. Stepenište je
bilo usko i ofarbano u žuto. Kad smo zastali na dvadesetom spratu, da
bismo predahnuli, u daljini začusmo korake. Zaustavili smo dah, ali su se
koraci iznenada zaustavili, vrata su se zalupila, i ponovo je utihnulo.
,,Ne volim liftove”, reče Agnesa, ,,u njima gubiš tlo pod nogama.”
,,Ja mislim da su krajnje korisni”, rekoh i nastavih dalje, ,,zamisli..
,,Ne bih volela da živim toliko visoko”, reče Agnesa i krenu za mnom, „
to nije dobro.”
Kao što se i moglo očekivati, našli smo moj stan na dvadeset sedmom
spratu. Bacio sam se iscrpen na sofu. Agnesa je sebi natočila čašu vode, a
meni je donela pivo.
,,Nikad nisam pisao priče o živim osobama”, rekoh. ,,Na početku sam
možda i polazio od nekoga koga poznajem. Ali u samoj priči moraš biti
slobodan. Sve ostalo je novinarstvo.”
Agnesa je sela kraj mene.
,,I priče koje si napisao nisu više imale nikakve veze sa osobama od
kojih si krenuo?”
,,Ne”, rekoh, ,,već sa slikom koju sam o njima stvorio. Možda i previše.
Moja tadašnja devojka napustila me je pošto se prepoznala u jednoj priči.”
„Zaista?”, upita Agnesa.
,,Ne”, rekoh, „dogovorili smo se o takvoj verziji događaja.”
Agnesa je razmišljala.
„Napiši priču o meni”, reče zatim, ,,da bih znala šta misliš o meni.”
„Nikad ne znam šta će ispasti od toga”, rekoh, „nemam kontrole nad
pričom. Možda bismo oboje bili razočarani.”
,,Ja rizikujem”, reče Agnesa, ,,ti samo treba da pišeš.” Bio sam
zaljubljen i nisam se opirao da žrtvujem nekoliko dana i napišem priču.
Agnesina upornost me je preporodila i napeto sam se pitao hoće li
eksperiment uspeti, hoću li uopšte biti sposoban da napišem priču.
„Hajde, odmah ćemo početi”, reče Agnesa, „ljubavnu priču o tebi i
meni.”
,,Ne”, rekoh, „nećemo. Ja ću pisati priču. A pre toga bih želeo da
gledam vatromet.”
Agnesa je rekla da je ne zanima vatromet i pitala da li bih odmah
mogao da počnem sa pisanjem. Uzeo sam list papira i pisao:
Trećeg jula uveče izašli smo na terasu na krovu i zajedno posmatrali
vatromet.
Liftom se moglo stići do trideset četvrtog sprata, a odatle su do krova
vodile uzane stepenice. Pod je bio pokriven daskama koje su od sunca i kiše
skoro pocrnele. Otišli smo do grudobrana i pogledali naniže. Duboko dole
videli smo automobile koji prolaze i sićušne ljude kako se kreću kroz noćni
saobračaj. Odavde smo mogli videti i jezero i Grantov park, u kojem je
gorelo bezbroj vatri.
„Toliki ljudi”, reče Agnesa. ,,Ni ne znaju da ih
posmatramo.”
„Nikakve razlike ne bi bilo ni kada bi znali.”
„Mogli bi se sakriti”, reče Agnesa. „Znaš li kada počinje vatromet?”
,,Ne znam. Kad se dovoljno smrači. Da li ti je hladno?”
,,Ne”, reče i sede na drvenu klupu na terasi. „Dolaziš li često ovamo
gore?”
Seo sam pored nje. „Ispočetka sam dolazio skoro svaki dan. Više ne
toliko često. U stvari, više uopšte ne.”
„Zašto?”, upita Agnesa. „Možeš da gledaš zvezde.”
Onda je počeo vatromet. Agnesa je ustala, i zajedno smo opet otišli do
grudobrana, iako su se rakete rasprskavale visoko iznad nas i mogli smo ih
videti isto tako dobro i sa sredine krova.
„Koliko je već dugo Švajcarska nezavisna?”, upita Agnesa.
,,Ne znam”, rekoh, ,,to je teško reći.”
 -10-

Kad smo se vratili u stan, bilo nam je hladno.

„Sad moraš početi sa pričom”, reče Agnesa.
„Dobro”, rekoh, „moraćeš mi pozirati kao model.”
Otišli smo u radnu sobu. Agnesa je sela na pletenu stolicu kraj
prozora i sklonila kosu sa lica kao da treba da bude fotografisana, namestila
je kragnu na svojoj bluzi i osmehnula mi se. Seo sam za računar i osmotrio
je. Ponovo me je, uprkos osmehu, zapanjila ozbiljnost na njenom licu i njen
pogled, čiji jezik nisam razumeo.
,,Pa, kako bi želela da izgledaš?”, upitao sam.
„Mora biti sasvim verno”, rekla je. „Ali bi trebalo da bude ljupko.
Najzad, ti si se zaljubio u mene, zar ne?”
Pisao sam.
Agnesu sam prvi put ugledao u Čikaškoj javnoj biblioteci, u aprilu ove
godine.
„Šta si napisao?”, upitala je.
Pročitao sam rečenicu i bila je zadovoljna.
,,Ne moraš da sediš kao model”, rekoh, „samo sam želeo da te još
jedanput osmotrim na miru.”
,,Ne smeta mi”, reče Agnesa.
„Ali ne mogu da pišem dok ti tako sediš i posmatraš me. Kako bi bilo
da nam skuvaš kafu?”
Agnesa je otišla u kuhinju. Kad se vratila, pročitao sam joj ono što sam
bio napisao.
Agnesu sam prvi put ugledao u Čikaškoj javnoj biblioteci, u aprilu ove
godine. Odmah mi je zapala za oko, čim je u čitaonici sela za sto preko puta
mene. Njeni nespretni pokreti nisu sasvim pristajali vitkom, skoro krhkom
telu. Njeno je lice bilo usko i bledo, tamna kosa joj je padala do ramena.
Pogledi su nam se sreli na tren i ugledao sam njene začuđene plave oči.
Krenuo sam za njom kad je pošla iz čitaonice. Ponovo smo se sreli na
stepenicama ispred biblioteke i pozvao sam je na kafu.

Naš razgovor se razvio neobično brzo. Pričali smo o ljubavi i smrti, i

pre nego što smo saznali naša imena. Imala je stroga gledišta. Moj cinizam
ju je razdraživao, a čim bi se uznemirila, pocrvenela bi i delovala još
ranjivije nego obično.
Agnesa se ljutila. »Zaista ne bi trebalo tako da pišeš.” ,,Da li bi trebalo
ili ne? To je bila tvoja ideja.”
 „Kao dete sam oduvek bila rumena. Zbog toga su me u školi ismevali i
začikivali. Moj otac nije podnosio što mi se podsmevaju.”
,,A ti?”
„Navikneš se. Mnogo sam čitala. I bila sam dobra u školi.”
„Treba li da to obrišem?”
,,Da, molim te. Da li je neophodno da pišeš o mom detinjstvu? To je
samo priča. Zar ne mogu jednostavno da se pojavim u biblioteci, onakva
kakva jesam? Kakva sam sada?”
„Dobro”, rekoh, „rađaš se iz moje glave kao Atena iz Zevsove: mudra,
lepa i nepristupačna.”
,,Ne želim da budem nepristupačna”, reče Agnesa i poljubi mi usne.
 -11-

Narednih sam nedelja zapostavio luksuzne vagone. Pisao sam

isključivo priču o Agnesi, pisao o svemu kako se dešavalo, a pri našim
sastancima čitao joj svako novo poglavlje.
Bio sam zapanjen koliko smo mnogo toga Agnesa i ja različito doživeli
ili upamtili. Često se nismo mogli složiti kako se nešto tačno zbilo, i mada
sam uglavnom istrajavao na svojoj verziji, nisam uvek bio siguran nije li
možda ipak Agnesa bila u pravu.
Tako se dugo nismo mogli saglasiti o tome u kojem smo restoranu
prvi put večerali. Agnesa je tvrdila da je to bilo u indijskom, a ja da je reč o
kineskom restoranu preko puta. Čak sam mislio da se sećam onoga šta sam
tada jeo. Ali, najzad, Agnesa se prisetila da je u svoj džepni kalendar
zabeležila dogovor, a zapis je dokazao da nisam u pravu.
Ponešto što sam opširno opisivao, ona je smatrala beznačajnim.
Drugo, što je njoj bilo važno, u priči se uopšte nije pojavljivalo ili tek
nakratko, poput mrtve žene koju smo one večeri pronašli ispred restorana.
Pomenuo sam nezgodu, ali o tome nisam pisao dalje, čak ni da smo docnije
doznali sve o njoj, pa i prisustvovali njenoj sahrani. Agnesa je u svemu
saučestvovala i u više navrata pisala rođacima pokojnice.
Herberta nisam pomenuo u priči, a Agnesa je smatrala da sam
ljubomoran i izgledalo je da se tome raduje. Kad smo ga u retkim prilikama
pominjali, izbegla bi moja pitanja ili dala tek nejasne odgovore. Nerado je
govorila o svom detinjstvu, samo je ponekad prepričavala kad bi bila dobro
raspoložena neku epizodu, i opet bi neočekivano prekinula kao što je i
počela. Moj tekst je već postao predug kad sam krajem avgusta najzad
stigao do sadašnjice. Dugo je trajalo kišovito vreme kad je početkom
septembra zaduvao sa severa hladan ali suv vetar i razvejao oblake. Rešili
smo da dan provedemo u prirodi. Agnesa je otišla kući da bi se presvukla i
kad se vratila, pozvala me je odozdo iz ulaznog hodnika kako ne bismo
gubili više vremena. Čekala je na jednoj od crnih kožnih stolica i delovala
krajnje neobično. Nosila je tamnoplave pumperice, belu majicu i teške
cipele koje su izgledale kao da nikad ranije nisu obuvane.
»Idemo u park”, rekoh, ,,a ne u planinu.”
»To je šuma, a ne park”, reče Agnesa. „Mislila sam da ćemo pešačiti.”
„Svakako”, i kad je Agnesa sa skepsom pogledala moje poluduboke
cipele, rekoh: „Mogu satima da pešačim u ovim cipelama.”
U parku je bilo mnoštvo kanala i jezera i hodali smo kratko pre nego
što bismo ponovo seli negde kraj vode i pričali. Rekao sam Agnesi da danas
izgleda drugačije nego obično, a ona je kazala da je skratila šiške. Onda sam
morao da je pridržim kako bi mogla da se nagne nad vodom jezerceta i
ogledne se u njemu.
,,Da li je toliko loše?”, upitala je.
,,Ne mislim da je stvar u tome.”
Poneli smo ćebe i sendviče, i kasno po podne ispružili smo se na
malom proplanku obasjanom suncem. Pošto smo završili sa jelom Agnesa je
zaspala, ali ja nisam bio umoran i seo sam da popušim cigaretu. Sunce je
sijalo nisko kroz drveće i bacalo senke poput mrlja po smirenom
Agnesinom telu. Posmatrao sam je i nisam mogao da je prepoznam. Njeno
lice mi se učinilo kao nepoznati predeo. Zatvorene oči su se pretvorile u dva
obla brežuljka u plitkim očnim dupljama, nos je bio tanki greben koji ide
strmo uvis, da bi lučno pao u pravcu usta. Prvi put sam primetio tankim
maljicama obrasle udoline bočno od oka, oblinu brade i obraza. Čitavo mi je
lice izgledalo strano, nepoznato, pa ipak mi se činilo kao da sam ga izbliza
video istinskije nego ikad dotad. Iako nisam dodirivao Agnesu, obuze me
zastrašujući i istovremeno opojno lep osećaj da se njome kao nekom
drugom kožom obavijam i naprečac osećam čitavo njeno telo priljubljeno
uz svoje.
Nisam se pomerao. Poslednji sunčevi zraci iščezli su sa livade,
zahladnelo je. Agnesina usta su se nesvesno iskrivila, a čelo joj se na
trenutak naboralo. Zatim se probudila. Legao sam pored nje i privio je uz
sebe.
„Šta ti je?”, upitala je i začuđeno me pogledala u oči. Izbegao sam njen
pogled, ali je nisam pustio, privio sam je još čvršće uz sebe i poljubio u vrat
i lice. Ona se osmehnula.
„Imao sam neobičan osećaj”, rekoh, ,,da sam ti sasvim blizak.”
,,A jesi li još uvek?”, upita me.
Nisam odgovorio, a ni Agnesa više ništa nije kazala i samo me je
čvrsto držala kao da se plašila da ću se ponovo udaljiti od nje. Docnije sam
joj rekao da je volim, ali to nije bilo dovoljno, i budući da nisam znao kako
bi drugačije trebalo da opišem taj osećaj, ponovo sam zaćutao i do kraja
večeri gotovo da nismo progovarali.
 -12-

Moja ljubav prema Agnesi se sasvim izmenila, bilo je to drugačije od

svega što sam ranije iskusio. Osećao sam se gotovo telesno zavisnim, imao
sam ponižavajući osećaj da sam tek pola čoveka kad bi ona bila odsutna.
Dok sam u ranijim vezama uvek za sebe zahtevao dosta vremena, Agnesu
nisam uspevao da viđam dovoljno često. Od naše šetnje parkom stalno sam
mislio na nju i potpuno bih se smirio tek kad je ona bila pored mene, kad
sam je posmatrao i mogao da je dodirnem. A dok je bila uz mene, osećao
sam se kao opijen i čitavo moje okruženje, vazduh, svetlost, izgledali su mi
bolno jasni i bliski, pa je i vreme postalo stvarno i opipljivo u svom
proticanju. Prvi put u životu imao sam osećaj da nešto spolja prodire u
mene, nešto nepoznato, nerazumljivo.
Počeo sam da posmatram Agnesu, i tek sam tada primetio koliko je
malo poznajem. Zapazio sam male rituale koje je očigledno nesvesno
obavljala. Kad smo zajedno odlazili na večeru i konobar ili konobarica
postavili sto, Agnesa je svaki put pravilno razmeštala pribor za jelo. Kad bi
jelo bilo doneto, nakratko bi uvis podizala tanjir sa oba kažiprsta, pola
sekunde bi njime balansirala kao da mu traži težište, i ponovo ga spustila.
Nikada nije dodirivala nepoznate ljude i izbegavala je da je drugi
dodiruju. Predmete je, pak, redovno dodirivala. Rukom bi očešavala
komade nameštaja i zgrade pored kojih je prolazila. Manje predmete je
često detaljno opipavala, kao da ih ne može videti. Ponekad bi ih omirisala,
ali kad bih joj na to skrenuo pažnju, izgledalo je kao da to nije primetila.
Dok je čitala, toliko bi zaronila u tekst da nije odgovarala kad bih joj
se obratio. Tada su se rasplamsavali nagoveštaji osećanja, odjeci pročitanog
na njenom licu. Smešila se, ili je stezala usne. Ponekad bi uzdahnula ili se
ljutito namrštila.
Izgleda da je Agnesa primetila kako je posmatram, ali ništa nije
govorila. Mislim da se tome radovala. Ponekad je na moje začuđene poglede
uzvraćala sa smeškom, ali bez sujete.
Nekoliko dana posle našeg izleta na jezero, u priči sam zakoračio u
budućnost. Agnesa je sada postala moja tvorevina. Osećao sam kako
novopridobijena sloboda mojoj mašti daje krila. Krojio sam planove za
njenu budućnost kao što otac planira budućnost svoje kćeri. Trebalo je da
napiše briljantni doktorat i postane uspešna na univerzitetu. Bili bismo
srećni zajedno. Već sam slutio da bi se Agnesa iz moje priče u jednom
trenutku mogla probuditi u životu i da je onda nikakav plan ne bi mogao
odvratiti da krene vlastitim putem. Znao sam da taj trenutak mora doći, ako
bi priča bila iole vredna, i ma koliko da sam ga sa napetošću očekivao,
istovremeno sam mu se radovao i strahovao od njega.
Nismo se bili videli nekoliko dana, ali sam stalno mislio na Agnesu i
nastavljao sa pisanjem priče. Kad me je pozvao izdavač da bi se raspitao
kako napreduje moj rad, ulio sam mu nadu i ustvrdio da imam teškoća u
pribavljanju nekih dokumenata. On je rekao da je knjigu uneo u izdavački
program za jesen iduće godine, a ja sam obećao da ću rukopis predati do
Božića. Čim sam spustio slušalicu, nazvao sam Agnesu i pozvao je da dođe
kod mene.
„Doći ćeš u tamnoplavoj haljini”, rekoh. „Kako to misliš?”, upitala je
začuđeno.
„Pretekao sam sadašnjost”, rekoh, ,,već znam šta će se dogoditi.”
Nasmejala se.
 -13-

Kad je sledećeg dana došla kod mene, Agnesa je zaista bila obukla
kratku plavu haljinu. Bilo je hladno i padala je kiša, ali je rekla: „Naređenje
je naređenje”, i samo se smejala dok sam se izvinjavao.

„Otišli smo u dnevnu sobu, Agnesa me je zagrlila i dugo me ljubila,

kao da se plašila da će me izgubiti”, navodio sam. I dok sam to ispisivao,
Agnesa me je zagrlila, pri tom se samo nasmešila i nije se ničeg plašila.
Izmigoljio sam se i otišao u kuhinju da spremim jelo.
„Mogu li da ti pomognem?” pitala je.
,,Ne”, rekoh. „Agnesa je sedela u dnevnoj sobi i slušala moje kompakt-
diskove, dok sam spremao večeru.” Kupio sam bocu šampanjca, iako ga
nijedno od nas nije previše volelo.
„Zašto je tako svečano?”, upita Agnesa.
„Bio je to sasvim poseban dan za nas. Odlučio sam... Ali najpre ćemo
večerati.”
,,To je surovo”, rekla je, „prvo me dovedeš do iščekivanja, a onda...”
„Žao mi je”, rekoh, „pričaćemo o tome tek posle večere.”
Razgovarali smo o drugim stvarima, ali sam primetio da je Agnesa
bila napeta zbog onoga što sledi. Jela je brže nego inače, i kad smo završili,
nismo raspremili sto i ostavismo prljavo posuđe. Seo sam na sofu i izvukao
list papira iz torbe.
„Dođi”, rekoh, ali je Agnesa sela na stolicu kraj prozora.
„Najpre hoću da znam šta treba da radim”, rekla je, „ne želim da
načinim neku grešku.”
Sa svog mesta nisam mogao da vidim njeno lice. Glas joj je zvučao
neuobičajeno hladno.
„Počni”, rekla je, „čitaj!”
„Sedeli smo jedno kraj drugog na sofi”, čitao sam i zastao na tren. Ali
Agnesa se nije micala, pa nastavih: „Agnesa se leđima oslonila na mene.
Poljubio sam je u potiljak. Dugo sam razmišljao o tom pogledu, ali kad sam
hteo da zaustim, sve sam zaboravio. Tako sam jedino kazao: ’Hoćeš li da se
preseliš kod mene?'” Zaustavio sam se, čekao i posmatrao Agnesu. Ništa
nije rekla.
„I?”, rekoh.
„Šta ona kaže?”, upitala je.
Nastavio sam sa čitanjem: „Agnesa je sela i pogledala me u lice. 'Zaista
tako misliš?', upitala je. 'Naravno', rekoh. Odavno sam to želeo da te pitam.
Ali sam mislio... toliko si samostalna...”
 Agnesa je ustala i prišla sofi. Sela je pored mene i rekla: „Misliš li da će
to dobro ići?” ,,Da”, rekoh, „kad smo bili na jezeru... toliko smo se zbližili i
otada se često osetim usamljen u ovom stanu. Da li bi mogla da stanuješ
ovde? Mislim... imali bismo više prostora nego kod tebe.” ,,Da”, reče. ,,Da. Da
li je u redu? Jesi li zadovoljan?” Ponovo se nasmešila i rekla: „Pokaži šta se
dalje dešava.” Uzela mi je list iz ruke, pročitala i srdito rekla: „Zahvalna?
Zašto bi trebalo da ti budem zahvalna?”
Munula me je u rebra.
,,To je od milja”, rekoh, „ponovo sam izbrisao.”
„Tako mi se već više dopada”, reče.
,,Pili smo šampanjac. Zatim smo vodili ljubav, a u ponoć smo izašli na
krov i posmatrali zvezde.”
Te noći je padala kiša i nismo videli zvezde. U svojoj kratkoj suknji
Agnesa je navukla prehladu na krovu. Krajem septembra ipak se doselila u
moj stan. Ugovor o najmu njenog stana važio je do idućeg proleća, tako da
je najveći deo stvari ostavila tamo i donela svega dva kofera sa odećom,
svoje violončelo i neke lične predmete.
 -14-

Agnesa je sada svakog jutra odlazila gradskom železnicom na

univerzitet. Ustajao bih tek pošto ona ode, svratio do mog kafea da
pročitam novine, i do podneva se vratio u stan. Agnesa je ručala na
univerzitetu. Po podne sam pisao ili išao u biblioteku radi pretraga. Naš
život je bio miran, dani su proticali jednolično, i bili smo zadovoljni. Brzo
smo se navikli jedno na drugo. Ja sam obavljao najveći deo kućnih poslova,
kuvao za Agnesu i prao njene stvari. Pisanje je na neko vreme bilo
potisnuto u drugi plan. Bez naročite volje, još sam tragao za materijalom za
svoju knjigu o železnici. Kad me je moj izdavač ponovo pozvao, zamolio
sam ga da odloži termin za predaju rukopisa. Najpre se bunio i rekao da to
remeti celokupan njegov izdavački plan za jesen. Međutim, ja sam rekao da
već godinama nisam odlazio ni na kakav pravi odmor i da mi je neophodno
malo opuštanja kako bi knjiga zaista ispala dobro. Naposletku se saglasio i
čak naveo da mu je sasvim svejedno, jer se knjige o železnici ionako bolje
prodaju u proleće nego u jesen.
Više gotovo da nisam radio na Agnesinoj priči. Ponekad bismo se
uveče igrali. Zatim bih na računaru napisao nekoliko scena i rekao Agnesi
šta treba da radi i sam odigrao svoju ulogu. Nosili smo istu odeću kao u
priči, i poput mojih junaka išli u obilazak zoološkog vrta ili u muzej. Ali
nijedno od nas nije bilo dobar glumac, pa naš jednolični život nije bio baš
vredan opisivanja.
„Nešto se mora desiti kako bi priča postala zanimljivija”, rekao sam
joj napokon.
„Zar nisi srećan ovako kako nam je?”
„Naprotiv”, rekoh, ,,ali od sreće se ne prave dobre priče. Sreća se ne
može opisati. Ona je kao oblak, kao dim, prozirna i neuhvatljiva. Da li si
nekad videla slikara koji ume da naslika dim?”
Otišli smo u Čikaški muzej umetnosti i potražili sliku sa maglom ili
dimom, ili sliku o srećnim ljudima. Stajali smo dugo pred Seraovim platnom
Un Dimanche d'ete a l'Ile de la Grande Jatte. Sera nije naslikao srećne ljude,
ali je slika zračila mirom koji je bio najbliži onome za čime smo tragali. Na
njoj je bila prikazana rečna obala jednog nedeljnog popodneva. Bili su tu
šetači, a tu i tamo su se na travnjaku između drveća odmarali ljudi.
Kad smo se približili, slika se u našim očima rastvorila u more tačkica.
Iščezli su obrisi, površine su se razlile. Boje na slici nisu bile pomešane, već
svezane kao na goblenu. Nije bilo čistih belina ili crne boje. Svaka je površ
sadržavala sve boje i tek iz daljine delovala kao celina. „Ovo si ti”, rekoh i
pokazah na devojčicu koja je u sredini slike sedela na travnjaku i držala
struk cveća u ruci. Sedela je uspravljeno, ali joj je glava bila oborena kako bi
omirisala cveće. Pored nje su ležali šešir i suncobran, koji joj nisu bili
potrebni pošto se nalazila u hladovini.
„Ne”, reče Agnesa, ,,ja sam devojčica u beloj haljini. A ti si majmun.”
,,Ja sam muškarac sa trubom”, rekoh, ,,ali me niko ne sluša.”
„Svi te slušaju”, reče Agnesa. „Ne mogu da zatvore uši.”
Otišli smo u lokal koji je prema sopstvenom tvrđenju služio najbolji
kolač sa sirom u Čikagu, ali Agnesa nije bila zadovoljna kolačem i rekla je da
će mi ispeći bolji, sa suvim grožđem.
„Sreća se slika tačkama, nesreća crtama”, reče. „Ako želiš da opišeš
našu sreću, moraš da načiniš mnogo tačkica kao Sera. I tek izdaleka će se
videti da je to bila sreća.”
 -15-

Drugi ponedeljak u oktobru bio je Kolumbov dan, pa smo iskoristili

produženi vikend da se izvučemo iz grada. Predložio sam da otputujemo u
Njujork, ali je Agnesa kazala da ovog puta želi da pešači, pravo logorovanje.
Pristao sam i pošto je vremenska prognoza bila povoljna, rešili smo da
ponesemo moj šator i odemo na logorovanje. Na mapi smo pronašli jedan
nacionalni park nedaleko od Čikaga. Iznajmili smo automobil i u petak
popodne krenuli ka jugu.
Agnesa je od jednog profesora pozajmila videokameru, i još dok sam
vozio, snimala sve odreda kroz prozor. Pred Indijanapolisom saobraćaj se
zgusnuo. Sad je vozila Agnesa, a ja sam želeo da je snimim za volanom.
„Pusti”, rekla je, „inače ćeš je pokvariti. Profesor će me ubiti. To je njegova
omiljena igračka.”
,,Ma neću je pokvariti”, rekoh, „inače tebe neće nikad biti na
snimcima.”
„Ti pišeš, a ja snimam”, reče Agnesa.
Čuvar na ulazu u nacionalni park nam je kazao da smo poranili za
Indijansko leto, i preporučio nam i pešačenje kroz oblast koja je već
pedeset godina prepuštena divljini. Početkom veka tamo su još živeli
seljaci, rekao je, ali su se tokom privredne krize tridesetih godina masovno
odselili, pa je država otkupila oblast i proglasila je za divlji rezervat.
„Kako je to moguće?”, upitala je Agnesa.
„Prepustili smo oblast prirodi”, reče čuvar, „posle nekoliko godina
priroda je sve povratila. Civilizacija je samo tanka koža, smesta se razdere
čim prestane da se neguje.”
Agnesa je snimila kolibu na ulaznoj kapiji i čuvara dok mi je
pokazivao put na mapi. On je namignuo i nasmejao se u kameru, a
nasmešila se i Agnesa. Onda je rekao da bi trebalo da budemo oprezni i dao
nam brošuru o otrovnim biljkama i divljim životinjama. Mnogi ljudi
potcenjuju opasnosti, rekao je, a priroda ne zna za šalu.
„Zašto si snimala čuvara parka, a ne mene”, upitao sam dok smo se
vozili uzanim šumskim putem ka unutrašnjosti parka.
,,On je svedok”, rekla je Agnesa.
Posle nekoliko milja vožnje stigli smo na parkiralište i ostavili vozilo.
Bilo je već podne kad smo konačno započeli pešačenje. Satima smo hodali
kroz šumovitu oblast. Ponekad bismo poverovali da se nalazimo pred
putokazom, ali bi tragovi iznenada prestali, pa smo se kroz šumu kretali uz
pomoć kompasa.
 „Trebalo je da lomimo grančice”, reče Agnesa, ,,da bismo ih našli u
povratku.”
„Nećemo se vraćati ovim putem”, rekoh.
Povremeno smo prolazili kraj razvalina farmi, pored mesta na kojima
je drveće izgledalo mlađe i proređenije. U sumrak, pređosmo brežuljak i
ugledasmo ispod nas jezero kraj kojeg smo želeli da logorujemo. Ipak,
trebao nam je još gotovo ceo sat da stignemo do obale.
Sunce je zašlo, i zahladnelo je. Uz samo jezero tlo je bilo peskovito, pa
smo tu postavili šator. Zatim smo skupljali grančice koje su ležale svud
naokolo po šumi. Za nekoliko minuta sakupili smo veliku gomilu.
„Zapaliću vatru”, reče Agnesa, „otac me je tome naučio.”
Poređala je nekoliko grana u piramidu, proturila ispod pregršt pruća i
zatražila: „Šibicu.”
Zaista je uspela da zapali vatru jednom šibicom. Skuvao sam supu na
malom plinskom grejaču. Smestili smo se na dušek, jeli i posmatrali okolinu
jezera. Bilo je mračno i tiho. Samo katkad bismo začuli praćakanje riba, a
jedanput, u daljini, i prelet aviona.
Iako smo sedeli uz samu vatru, Agnesa se smrzavala. Rekla je da će se
uvući u vreću za spavanje i otišla pod šator. Čim je istupila iz svetlosnog
kruga vatre, postala je nevidljiva. Onda sam začuo stenjanje i šum. Skočio
sam i ugledao Agnesu kako na svega nekoliko metara od mene leži na
zemlji. Sa svetlom za leđima uspeo sam da je jasno vidim. Ležala je
izvrnutih nogu na vlažnom pesku. Podigao sam je, pri tom skoro i sam pao, i
odneo je do dušeka. Čak i na toploj svetlosti vatre lice i usne su joj bili bledi
kao kreč. Gurnuo sam ruku ispod njenog debelog džempera i osetio sasvim
slabašne otkucaje srca. Celo joj je bilo vlažno i hladno. Smestio sam se kraj
nje, stalno ponavljajući njeno ime i gladeći joj glavu.
Obuzeo me je paničan strah. Nalazili smo se satima udaljeni od
najbliže naseljene kuće, a sada, po noći, bilo bi nemoguće pronaći put kroz
šumu. Izvukao sam čuturicu i nakapao malo vode u Agnesina jedva
otvorena usta. Odmah mi je palo na pamet kako je glupo davati vodu
onesvešćenoj osobi, pa sam je privukao k sebi i protresao je. Ležala je snena
i teška u mojim rukama. A onda sam napokon zapazio kako se njeno telo
opire potresima i ona sporo dolazi k sebi.
„Jesam li pala u nesvest?”, upitala je.
„Mislio sam da si...”, rekoh, ,,da ti se nešto desilo.”
„Moj krvotok”, reče, „možda nisam dovoljno večerala. Nije to ništa.”
Hteo sam da je prenesem do šatora, ali se ona usprotivila i rekla da
nije bolesna. Više nije govorila te večeri, osim da je umorna i da joj je bolje.
 -16-

Kad sam se probudio sledećeg jutra, Agnesa je već bila budna. Rekla
je da joj je muka i zamolila me da joj donesem malo vode. Pošto je popila
vodu, osetila se bolje i bila se sasvim oraspoložila. Proteglila se zevajući u
vreći za spavanje, a ja sam klečao pokraj nje i gledao je. Tek sada sam
primetio da joj je lice izgrebano od sinoćnjeg pada.
„Izgledaš kao divljakinja”, rekoh, a ona me ščepa obema rukama oko
vrata i povuče me k sebi.
„Dođi malo u moju vreću i izleči me”, reče.
U šatoru je bilo hladno, naši izdisaji su se pretvarali u paru, ali se
nismo smrzavali. Otvorili smo obe vreće za spavanje i jednu stavili ispod, a
drugu preko nas.
„Jesi li siguran da nikog nema u blizini?”, upitala je Agnesa.
Zatim je sunce obasjalo šator, i unutra se sasvim rasvetlilo i brzo je
otoplilo. Kad smo najzad izašli iz šatora, bilo je toliko toplo da se Agnesa
skinula i prala u hladnoj vodi jezera. A zatim smo još jedanput vodili ljubav,
napolju na peščanoj obali, i Agnesa se još jednom oprala, a i ja sam morao
da se operem, jer sam bio pun peska.
„Čovek izgleda ogoljenije pod vedrim nebom”, rekoh.
„Ali moguće je i tako živeti”, reče Agnesa, ,,nag i sasvim blizak svemu.”
„Zar se više ne bojiš da bi mogla utonuti u prirodu ili nestati?”
,,Ne”, reče i isprska me, „danas ne.” Udaljili smo se od jezera i nastavili
kroz šumu. Stigli smo u duguljastu dolinu u kojoj smo naišli na stare,
zarđale železničke šine. Dobro smo napredovali hodajući po nekadašnjem
železničkom nasipu. Dolina se širila, a levo i desno od koloseka stajale su
razvaline nekoliko drvenih kuća. Prolazili smo između njih.
„Šta misliš kroz koliko vremena ovde više neće biti nikakvih tragova
naselja?”, upitala je Agnesa.
,,Ne znam. Sve će to obrasti, ali će pod rastinjem nešto zauvek ostati.
Srča, žica.”
Vrata na kućama bila su zakovana daskama na kojima su stajali
natpisi sa upozorenjem da se u njih ne ulazi. Kad smo stupili u neku šupu,
čiji se jedan zid urušio, pred nas glasno kričeći izlete velika ptica. Uplašismo
se. Po podu su ležale trule daske sa srušenog zida. Pozadi u šupi, tamo gde
se ona oslanjala o stražnji zid kuće, ležala je hrpa suvog lišća. Pored nje
krug od počađavelih kamenova, malo ognjište. Svuda po podu ležale su
prazne, zarđale limenke i nekoliko polomljenih boca.
„Misliš li da ovde još uvek neko živi?”, upita Agnesa.
 „Limenke izgledaju prilično staro. Ali ne pedeset godina. Možda su tu
bili izletnici poput nas.”
„Možda u ovom kraju još žive ljudi o kojima niko ništa ne zna. Teško
je sve ovo kontrolisati.”
„Zimi bi se video dim. Iz aviona.”
,,Ne bih želela da ovde prenoćim”, reče Agnesa. „Osećala bih se kao da
sam u tuđoj kući. Iza naše generacije ostaće samo prljavština.”
Na rubu napuštenog naselja pronašli smo srušenu crkvu. Iza nje je
ležalo malo groblje. Tu je drveće bilo gotovo isto toliko gusto kao u šumi
koja je rasla uz brdo poviše groblja. Većina nadgrobnih kamenova ležala je
isprevrtana u kršu i lomu po šumovitom tlu. Odgonetnuli smo nekoliko
imena i životnih podataka.
„Mrtvi ne znaju da je selo napušteno”, reče Agnesa.
„Zar nećeš da snimaš?”, upitah.
,,Ne”, reče, ,,na groblju se ne snima.”
Oslonila se na stablo drveta.
„Zamisli, ovo će mesto kroz nekoliko nedelja biti prekriveno snegom,
a onda mesecima ovamo niko neće dolaziti, i sve će biti sasvim tiho i
napušteno. Kažu da je lepo umreti od smrzavanja.”
Otišli smo dalje, hodali čitavog dana i nastavili pešačenje i sledećeg.
Nebo se naoblačilo, a mi se obradovasmo kad smo u rano poslepodne
trećeg dana najzad ponovo došli do parkinga. Tokom vožnje na povratku
Agnesa je spavala. Iza Indijanapolisa počela je kiša, i još je padala kad smo
stigli u Čikago.
 -17-

Nekoliko dana je padala kiša, i mi smo već poverovali da je zima

neumitno stigla, kad je ponovo otoplilo. Mirisalo je na leto, a grad je
obasjala zlatna svetlost.
Agnesa je bila na univerzitetu, a ja sam otišao u Grantov park. Poneo
sam sendviče i jeo ih na klupi. Zatim sam prošetao do planetarijuma i
natrag. Bio sam obukao toplu jaknu i kad sam se vratio u stan, bio sam
preznojen i sanjiv.
Skuvao sam sebi kafu, ali me ona nije razbudila već samo razdražila.
Ipak sam seo za računar. Sljašteća sunčeva svetlost me je zaslepljivala.
Spustio sam roletne. Klima-uređaj je jednolično šumio. Pisao sam.
Jedne nedelje u novembru otišli smo u Zoološki vrt Linkoln, dole na
jezeru. Bio je jedan od onih toplih dana u Čikagu koji umeju da iznenade i
na kraju godine. Neko vreme smo posmatrali životinje.
,,U stvari ne volim zoološki vrt. Rastužuje me”, rekla je Agnesa.
„Odavno već nisam dolazila ovamo, tako da sam na to i zaboravila.”
Tumarali smo dalje kroz objekte, ali jedva da smo više pogledali
životinje. Kad je prošlo podne, smestili smo se na klupu. Poneli smo
sendviče i termos bocu sa čajem, ali smo zaboravili da spakujemo čaše. Dok
je Agnesa pila iz boce, prosula je čaj na svoj džemper. Nasmejala se, a ja sam
maramicom brisao mrlju. Pogledali smo se i zagrlili.
„Hoćeš li da se udaš za mene?”, upitao sam.
,,Da”, reče sasvim samouvereno, pa čak ni ja ne bejah zapanjen svojim
iznenadnim pitanjem.

Nisam znao kako da nastavim. Pošto sam još bio umoran, ispružio
sam se na sofu i pokušao da smislim nastavak priče. Razmišljao sam o tome
da ću Agnesi pokazati moju zemlju, kako ćemo zajedno pešačiti planinama.
Pokušao sam da zamislim naš stan, nameštaj i slike, koje bismo zajedno
odabrali i kupili, i kako bi zvučale prve rečenice na nemačkom koje bi
Agnesa izgovorila.
Nije to bio san. Sam sam upravljao sopstvenim mislima. Sve što bih
zamislio smesta bi oživelo. Kao da se krećem klisurom iz koje ne mogu
izaći. Ako bih ipak pokušao, osećao sam otpor kao da je tu nekakva tuđa
volja, neka vrsta elastičnog okova koji me je sputavao ako bih krenuo u
pogrešnom pravcu.
Ugledao sam Agnesu kako stoji na uskom stepeništu, ne znajući gde
se nalazimo i kako smo tu došli. Glatki betonski zidovi bili su premazani
žutom bojom, a svetlost je poticala isključivo od neonskih sijalica iznad
odmorišta na stepenicama. Agnesa se naslonila u jedan ugao i posmatrala
me u isti mah bojažljivo i ljutito.
Zatim je rekla: „Nikad nisam želela da se udam za tebe. Plašiš me.”
Polako sam joj prišao. „Nikad me nisi volela”, rekoh, „uvek si mislila
na onog Herberta dok smo bili zajedno.” Agnesa se oslonila na zid uz
stepenište, ne skrećući pogled sa mene.
,,Ti si lud’”, doviknula mi je. ,,Ti si bolestan.” Hteo sam da se brzo
odmaknem, ali me je nešto sprečavalo u tome. Agnesa je zakoračila na
stepenik, okrenula se i pobegla naviše. Istog trena sam je izgubio iz vida i
čuo sam samo još njene korake i svoje disanje, neprirodno glasno. Kao da
sam istovremeno udisao i izdisao. Peo sam se stepeništem, izgledalo je kao
da nema kraja. Onda sam začuo da su se zalupila vrata do kojih sam ubrzo
zatim stigao. Na vratima nije bilo kvake. Prislonio sam uvo na hladni metal i
čuo kako Agnesa sasvim blizu šapuće: ,,Ti si mrtav.”
Za sve to vreme nisam zatvarao oči, soba oko mene se pretvorila u
rasplinutu sliku. Nešto me je naglo prizvalo u stvarnost, ustao sam i vratio
se u radnu sobu da bih napisao ono što sam video. Sada sam u svakoj
rečenici osećao da li je Agnesa s time saglasna ili ne. Iako sam znao da je reč
o ličnosti iz sna koja me je vodila, njene reči su me oneraspoložile. U
stvarnosti nikad nisam razmišljao o tome da upitam Agnesu da li želi da se
uda za mene, ali sam uobrazio da nesvesno pogađam njena osećanja.
 -18-

Na Noć veštica, poslednjeg oktobarskog dana, svake godine

univerzitet priređuje svečanu povorku. Agnesa mi je često pričala o tome, o
kostimima koje je oblačila prethodnih godina i o ludim zabavama koje su se
zatim nastavljale po aulama. Nedeljama unapred počela je da šije kostime
sa svojim koleginicama iz gudačkog kvarteta. Želele su da se obuku kao vile.
Ja sam oduvek imao odbojnost prema maskama i kostimima i obradovao
sam se kad sam dobio poziv od Amtraka, američkog železničkog društva, za
proslavu Noći veštica, a time i dobar izgovor da ne učestvujem na
maskenbalu. Agnesa je bila razočarana. ,,Potrebna mi je pomoć od
Amtraka”, rekao sam, ,,i pošto su me pozvali, ne mogu tek tako da im
otkažem.”
„Ali ja sam te pozvala još pre nekoliko meseci”, rekla je Agnesa.
„Inače smo stalno zajedno”, rekoh, „ostaću samo toliko koliko bude
potrebno. Posle toga dolazim na zabavu na univerzitetu.”
„Onda ćeš morati da se potrudiš da me pronađeš. U svakom slučaju,
nećeš uspeti da vidiš moj kostim pre maskenbala.”
Agnesa je još bila ljuta na mene kad je u predvečerje Noći veštica
izašla iz stana. Kostim je nabila u sportsku torbu. Rekao sam joj da bi
trebalo da se toplije obuče ispod njega, jer će noć biti hladna. Ali nije ništa
odgovorila, čak ni onda kada sam rekao da ću se pre ponoći sigurno pojaviti
na univerzitetu.
Zabava kod Amtraka nije ni u čemu bila posebna. Kad sam spolja čuo
buku povorke, obradovao sam se što se ne nalazim dole u tom metežu.
Izašao sam na balkon i pokušao da odgonetnem u koji se kostim prerušila
Agnesa. Bilo je bezbroj veštica i kostura, čudovišta i strašila. Neki su se
oslikali svetlećim bojama ili hodali na gigaljama. „Tako oni zamišljaju zlo”,
reče žena koja je pored mene izašla na balkon. Govorila je s lakim
francuskim naglaskom i podsmešljivim tonom dodala: „Ovi duhovi nisu iz
podzemnog sveta, već iz popodnevne sapunice.”
,,Vi niste odavde?”, upitah.
,,Ne, sačuvaj Bože”, reče smešeći se, „pogledajte samo kako se
ponašaju.”
Dole na ulici grupa kostura zaigrala je divlju polonezu i kidisala uzduž
i popreko na posmatrače koji su vrišteći odskakivali u stranu. Onda sam
ugledao grupu žena u kostimima od belog tila sa zlatnim trakama. Žene su
nosile svetlucave polumaske. Iako se pod njima jedva nešto moglo nazreti,
učinilo mi se da se jedna od njih kreće kao Agnesa, istim ponešto
ukrućenim hodom.
 ,,Ni kao dete nisam voleo maske”, rekoh i koraknuh unazad.
„Pogledajte ove neveste dole”, reče žena. „Vunene čarape i beli til, san
svakog mladoženje.”
„Mislim da su to vile”, rekoh.
,,Pa to se, kanda, prepoznaje po vunenim gaćama”, reče žena. „Žalim
američke muškarce.”
,,Ne nose sve vuneno donje rublje”, rekoh.
,,Ah, da li sam rekla nešto pogrešno? Ovde vam je devojka? Dođite,
idemo unutra. Napolju je suviše hladno.
Žena se vratila u dvoranu. Gledao sam za vilama i sada postao sasvim
siguran da se Agnesa nalazi među njima. Zatim sam krenuo za ženom koja
me je čekala kod otvorenih vrata.
„Oni su kao deca”, reče. „Dopustite mi da se predstavim. Zovem se
Lujza. Iz firme Pulman lizing.”
Lujza mi je ispričala da je kći francuskog trgovca žitaricama i
Amerikanke. Da petnaest godina živi u Čikagu, da je ovde studirala i da radi
u odeljenju za odnose sa javnošću Pulman lizinga, firme koja iznajmljuje
teretne vagone. Da se još nije navikla na mentalitet ovdašnjih ljudi iako je u
Sjedinjenim Državama provela polovinu svog života.
„Oni su divljaci”, stalno je ponavljala, „dekadentni divljaci”.
Razgovarali smo o Evropi i Americi, o Parizu i Švajcarskoj. Onda sam
Lujzi ispričao o svojoj knjizi, a ona je kazala da bi trebalo da jednom
navratim u njenu firmu. Fabrika vagona Pulman je matična kompanija firme
Pulman lizing i u arhivu sigurno postoje dokumenti koje ne bih pronašao u
javnim bibliotekama. Zahvalio sam joj i obećao da ću doći. Kad sam posle
ponoći odlazio sa slavlja, dala mi je svoju posetnicu i na njoj rukom ispisala
svoj kućni broj telefona. Zatim me je poljubila u obraz i rekla: „Pozovi me.
Odavno nisam s nekim tako lepo razgovarala.”
 -19-

Posle slavlja kod Amtraka, otišao sam na univerzitet. Aula je bila

dupke puna, i pošto sam dobrih pola sata uzalud tražio Agnesu, odustao
sam i otišao kući.
Kad je Agnesa negde oko jutra stigla u stan, probudio sam se.
Odahnuo sam kad sam video da nije nosila kostim one vile koju sam video
sa balkona. Imala je teškoća da skine svoju haljinu, ali kad sam hteo da joj
pomognem, koraknula je unazad i toliko je žustro cimnula haljinu da se
jedan šav rasparao. Haljina je skliznula na pod, a Agnesa je stajala lagano se
teturajući u svetlobež vunenom donjem rublju. Lice joj je zasijalo uprkos
šminki koju je stavila mimo svoje navike.
„Ne gledaj me tako”, rekla je, „napila sam se.”
Otišla je u krevet i uvukla se pod ćebe. Legao sam kraj nje i hteo da je
privučem k sebi, ali se ona okrenula na drugu stranu i promrmljala: „Pusti
me. Mrtva sam umorna.”
Ujutro je Agnesa bila neraspoložena. Imala je glavobolju i žalila se na
nesvesticu. Maskenbal se završio već u deset sati, a ona me je satima čekala.
Onda me je ugledala na ulazu u dvoranu, pozvala me, ali je nisam čuo. Kad
se najzad probila kroz dvoranu, ja sam bio iščezao. Zatim se napila sa
svojim vilama, koleginicama sa Matematičkog instituta.
„Video sam maskenbal i pomislio da sam te prepoznao. Ali to nisi bila
ti. Maskenbal je bio zabavan.”
,,To znaju samo oni koji su učestvovali.”
Agnesa je gotovo čitav dan odležala u krevetu i čitala, dok sam ja
pokušavao da radim. Kad je već počelo da se smrkava, došla je u moju
radnu sobu. Prišla je prozoru i zastala, okrenuvši mi leđa. ,,Da li ti je bolje?”,
upitao sam.
,,Da”, reče, „nešto bih htela da te pitam.”
Isključio sam računar i okrenuo stolicu ka njoj. Ona je i dalje gledala
kroz prozor. Napokon je upitala: „Šta ćeš zapravo da radiš kad završiš tvoju
knjigu?”
„Onda ću pisati sledeću.”
„Ali gde?”
,,Ne znam.”
„Šta će biti sa nama kad je završiš?”
Oklevao sam. Napokon rekoh: „O tome treba da razgovaramo.”
,,Da”, reče Agnesa, „upravo to i pokušavam.”
 Oboje smo ćutali. Klima-uređaj je šumio neobično glasno. Agnesa je
sasvim tiho mumlala, dugo održavajući zvuk, i svaki put nakratko zastala da
uhvati dah.
„Šta ti želiš?”, upitao sam.
„Razmišljam... Zar se ovo nikad ne isključuje?”
„Leti hladi, a zimi greje.” Ćutali smo.
Onda je Agnesa rekla: „Trudna šam... Dobiću dete”, rekla je. „Raduješ
li se?”
Ustao sam i otišao u kuhinju da bih uzeo pivo. Kad sam se vratio,
Agnesa je sedela za mojim pisaćim stolom i igrala se hemijskom olovkom.
Seo sam pored nje ne dodirujući je. Uzela mi je bocu iz ruke i otpila gutljaj.
„Trudnice ne smeju da piju alkohol”, rekoh i usiljeno se nasmejah.
Udarila me je po ramenu. ,,I?”, upitala je. „Šta kažeš?”
„Ništa, nisam to baš očekivao. Zašto? Jesi li zaboravila pilulu? ”
„Lekar kaže da se to može desiti i sa pilulom. Oko jedan posto žena
koje uzimaju pilule...”
Zatresao sam glavom i ništa nisam kazao. Agnesa je počela tiho da
plače.
„Agnesa neće zatrudneti”, rekoh. „To se nije desilo... Ti me ne voliš. Ne
voliš me zaista.”
„Zašto to govoriš? To nije tačno. Nikad nisam... Nikad to nisam rekla.”
„Znam te. Poznajem te možda i bolje nego što ti samu sebe znaš.”
„To nije tačno.”
Kao da sam morao da ubedim samog sebe, rekao sam tek: „Ona nije
trudna.”
Agnesa je otrčala u spavaću sobu. Čuo sam kako se bacila na krevet i
glasno jauknula. Krenuo sam za njom i zastao na vratima. Rekla je nešto što
nisam razumeo.
„Šta kažeš?”
„To je tvoje dete.”
,,Ne želim dete. Ne treba mi dete.”
„Šta da radim? Šta bi hteo da učinim? Ne mogu to da promenim.”
Seo sam na krevet i spustio ruku na njeno rame.
„Ne treba mi dete.”
,,Ni meni ne treba dete. Ali ću ga dobiti.”
,,To se može promeniti”, rekoh tiho.
Agnesa je odskočila i posmatrala me sa mešavinom gađenja i besa. ,,Ti
hoćeš da pobacim?” „Volim te. Moramo da razgovaramo.” ,,To uvek kažeš,
moramo da razgovaramo. Ali nikad ne pričaš.”
„Sada pričam.” „Idi, odlazi. Ostavi me. Gadi mi se od tvoje priče.”
Izašao sam iz sobe. Toplo sam se obukao i izašao napolje.
 -20-

Dugo sam šetao pored jezera. Na kraju Grantovog parka našao sam
kafe. U njemu nije bilo nikoga, ali kad sam zakoračio, iz stražnje prostorije
je prišla konobarica. Upalila je svetlo i upitala šta želim. Donela mi je kafu i
ponovo nestala za vratima iza šanka.
Napolju se smrkavalo. Predeo iza velikih stakala polako je postajao
nevidljiv, i uskoro sam mogao da vidim samo još sopstveni odraz u staklu.
Pre mnogo godina pomislio sam da ću postati otac. Kondom se
raspuknuo. Mojoj tadašnjoj devojci nisam ništa govorio, ali sam se
nedeljama bavio svojom budućom ulogom oca. Veza u kojoj sam živeo bila
je puna trzavica, ali u neizvesnosti obuzela me je ljubav, prema toj ženi,
nežna ljubav bez egoizma zbog kojeg sam toliko puta trpeo prekore. Kad se
napokon ispostavilo da moja devojka nije trudna, bio sam razočaran i
zamerao sam joj kao da je to bila njena krivica. Ubrzo posle toga smo se
rastali. Upućivao sam joj odvratne zamerke koje nije razumela, koje nije
mogla razumeti jer su bile upućivane nekoj drugoj ženi, ženi koja je
postojala samo u mojim mislima. Kasnije više nikada nisam poželeo dete.
Hteo sam da pišem, ali sam u žurbi zaboravio da ponesem svoju
beležnicu. Ustao sam da bih pozvao konobaricu i zamolio za papir. Kad je
najzad došla, platio sam i otišao.
Lutao sam dalje, išao od jednog do drugog bara. Ponoć je bila odavno
prošla kad sam se vratio u Doral Plazu. Vratari su se zamenili, pa me je
zaustavio noćni vratar koga nikad nisam video i upitao šta želim.
„Stanujem ovde.”
,,U kom broju?”
,,Na dvadeset sedmom spratu...”
Zaboravio sam broj svog stana i morao sam čuvaru da izdiktiram
svoje ime slovo po slovo. Obazrivo je listao spisak stanara sve dok me
najzad nije pronašao. Onda mi se nadugačko izvinjavao i objašnjavao mi da
je nov, da samo radi svoj posao, kako su se stanodavci žalili da se neznanci
motaju po zgradi.
„Bili ste u šetnji?”, reče mehanički. „Napolju je užasno hladno.”
Agnesa nije bila u stanu. U ormanu je nedostajao deo njene
garderobe, a nije bilo ni violončela niti toaletnog pribora. Legao sam u
krevet, ne skidajući odeću sa sebe. Kad sam se probudio, već se bilo
razdanilo. Zvonio je telefon. Bila je to Agnesa. Kod kuće je, reče, u svom
stanu.
„Koliko je sati? Spavao sam.”
 „Večeras ću preneti svoje stvari, posle univerziteta. Ne bih želela da ti
budeš u stanu. Ključeve ću ostaviti kod čuvara.”
,,A dete?”
,,Ne moraš se brinuti o tome. To je moje dete. Otići ću u Njujork kod
Herberta ako dotle dođe.”
Bilo je već popodne. Dok sam spavao, Agnesa je, izgleda, sve sredila.
Hteo sam da joj se izvinim, ali je sada bilo prekasno. Ona je odlučila.
,,Ne želiš dete”, rekla je, ,,i nećeš ga ni dobiti. ”
Spustila je slušalicu.
Uveče sam otišao u biblioteku. Uzeo sam neke knjige na pozajmnom
odeljenju, seo u čitaonicu i čitao. Nisam se mogao usredsrediti i primetio
sam da već minutima piljim u jednu istu stranicu. Mislio sam na Agnesu, na
to kako je sada u mom stanu i kako pakuje svoje stvari. Znači, zvala je
Herberta. Oduvek sam sumnjao da joj on više znači nego što priznaje. A da
ju je on voleo, postalo mi je jasno još dok je pričala o diplomskoj proslavi.
Kući sam otišao tek pošto se biblioteka zatvorila.
Stan je izgledao kao i ranije. Agnesa je iz hrpe neispeglanih stvari
izvadila svoje. Moje košulje i majice je složila i poređala u orman.
 -21-

Posle nekoliko dana pozvao sam telefonom Agnesu na univerzitetu.

Sekretarica reče da je ona već otišla kući. Pokušao sam da je dobijem u
stanu. Javio se kompjuterski glas: ,,Sorry, this number has been
disconnected.” Čekao sam, ali je glas uporno ponavljao istu rečenicu.
Napisao sam Agnesi pismo i poslao ga na univerzitet. Ne dobih odgovor.
Jedne večeri, možda nedelju dana pošto se Agnesa odselila iz mog
stana, čekao sam je na ulici u kojoj je stanovala. Ušao sam u kafe. Sa mesta
na kojem sam sedeo video sam ulaz u njenu zgradu. Agnesa se vratila sa
univerziteta u uobičajeno vreme. Nosila je kupljene namirnice u papirnoj
kesi i nestala je u zgradi ne osvrćući se. Nešto kasnije, u njenom stanu se
upalilo svetlo. To je bilo sve. Čekao sam još neko vreme i posmatrao
osvetljene prozore dok nije došao konobar i pitao da li želim još nešto.
,,Ne”, rekao sam, platio i izašao.
Novembar je bio hladan i kišovit. Sve češće sam odlazio u kafe u
Agnesinoj ulici, naposletku svakoga dana. Snabdevao sam se u radnjama u
njenom kraju, subotom donosio rublje i prao ga u perionici u kojoj je i
Agnesa prala. Odlazio sam čak i u indijski restoran u kojem smo prvi put
zakazali sastanak. Nisam očekivao da ću na tim mestima sresti Agnesu, ali
sam osećao njenu blizinu.
Izlazio sam skoro svake večeri, uglavnom u bioskop, a zatim u bar.
Gotovo da više u krevet nisam odlazio trezan. Preko dana nisam mogao da
izdržim u stanu. Čitave dane sam provodio u biblioteci ne radeći ništa,
naručio bih krimi-roman i sa njim sedeo u čitaonici.
„Zar se time baviš?”, upitao je neko iza mene. Okrenuo sam se i
ugledao Lujzu. Uzela mi je knjigu iz ruke i sa odglumljenim zaprepašćenjem
pročitala: Ubistvo u ogledalu Agate Kristi. Trebalo bi da čitaš Ubistvo u
Orijent ekspresu, tamo se bar pojavljuju luksuzni vagoni.”
Neko je prosiktao da se utišamo.
,,Da popijemo kafu?”, opet glasno upita Lujza.
Otpratio sam je iz čitaonice i zgrade.
,,Ne ovde”, rekoh kad je poželela da odemo u kafe u kome sam prvi
put popio kafu sa Agnesom. Ali u blizini nismo našli nijedan drugi lokal, pa
sam rekao da je i to u redu, samo sam sentimentalan. Ispričao sam Lujzi o
Agnesi i rekao da me je ostavila. O detetu ni reči.
„Nisam u stanju da radim”, rekoh.
„Agnesa”, reče ona. „Smešno ime. Da li je to tvoja devojčica,
Amerikanka sa vunenim donjim rubljem?”
,,Da.”
 „Imam utisak da ću morati da povedem malo računa o tebi.”
Još iste večeri Lujza me je pozvala. Njeni su roditelji planirali mali
ručak povodom Dana zahvalnosti. Doći će samo poslovni prijatelji njenog
oca, a ona bi se radovala da ima za stolom sagovornika koji će pričati i o
nečem drugom a ne samo o branju kukuruza i slanini. Lujza je živela sa
svojim roditeljima u Ouk Parku, otmenom predgrađu Čikaga u kojem se
nalaze vile. Rekao sam da ću doći.
Posle razgovora sa Lujzom, grizla me je savest. Osećao sam se kao da
sam prevario Agnesu. Možda sam upravo zbog toga prvi put posle nekoliko
nedelja otvorio priču o njoj u svom računaru i pročitao sve što sam dotad
napisao. U pisanju nisam bio odmakao dalje od one scene na stepeništu, od
onog sna u kojem mi je Agnesa rekla da me se plaši. Izbrisao sam poslednji
odeljak i još jednom pročitao kako smo u zoološkom vrtu jedno drugom
obećali da ćemo se venčati. Pisao sam.
Poljubili smo se.
Onda je Agnesa kazala: „Dobiću dete.”
„Dete?”, rekoh. ,,To nije moguće.”
„Jeste”, reče ona.
„Zašto? Jesi li zaboravila pilulu?”
„Lekar kaže da se to može desiti i sa pilulom. Oko jedan posto žena
koje uzimaju pilule...”
„Nisam ni protiv tebe niti protiv deteta. Ne bih hteo da pomisliš...”,
rekoh, „ali plašim se da postanem otac. Šta ja mogu da pružim detetu... ne
mislim na novac.” Ćutali smo. Na kraju, Agnesa reče: „Stvari se dešavaju.
Nećeš biti gori od ostalih. Zar nećemo makar da pokušamo?”
,,Da”, rekoh, „nekako ćemo već uspeti.”
 -22-

„Frenk Lojd Rajt je izgradio tridesetak kuća u Ouk Parku”, reče Lujzin
otac. Imao je izraženiji francuski naglasak od svoje kćeri.
,,A ovde je rođen i Hemingvej”, reče Lujzina majka. „Švajcarska je
izvanredna zemlja. Prošle godine smo bili u Stantonu.”
„Cherie, St. Anton je u Austriji”, reče njen muž i ponovo se okrenu
meni. „Čujem da pišete knjige?”
„Lujza nam je ispričala sve o vama”, reče majka, „sviđate joj se. A mi
bismo se obradovali da se ona primiri. Naši muškarci su toliko neozbiljni. I
sama sam se udala za jednog Evropljanina.”
Namignula je svom mužu, koji mi je uputio osmeh pun se izvinjenja i
kazao: „Upoznali smo se u Parizu. Moja žena je došla u Evropu da bi upecala
nekog plemića. A onda se zaljubila u mene.”
„Nadam se da volite ćurana”, reče majka. ,,To je tradicionalan obed za
Dan zahvalnosti.”
Obradovao sam se kad je došla Lujza, uzela me pod ruku i odvukla od
svojih roditelja.
„Pokazaću mu baštu”, reče.
Njena majka mi je namignula i rekla: „Svakako. Vi mladi želite da
budete sami.”
Hodali smo kroz baštu. Pod džinovskim javorom nalazio se
svetloplavi bazen. Po vodi je plutalo opalo lišće. Bilo je hladno i smrzavali
smo se, ali je sunce sijalo i peklo kožu. Vazduh je bio suv i vrlo proziran.
Posmatrano kroz krošnju drveta, nebo između tamnocrvenih listova je
izgledalo skoro crno.
„Uvek me zaprepasti koliko je ovde sve jače obojeno”, rekoh, „lišće na
stablima, nebo, čak i trava. Sve je mnogo silnije nego u Evropi. Kao da je sve
još sasvim mlado.”
„Čovek živi i umire u onome što vidi, kaže Pol Valeri, ali vidi samo ono
o čemu razmišlja”, reče Lujza ironično.
„Zaista mislim da su boje ovde drugačije. Možda to ima veze sa
vazduhom.”
„Moj mali Toro. Molim te, ne budi naivan. Ova zemlja je isto toliko
stara ili mlada kao i svaka druga.”
„Ali ovde imam osećaj da je sve još moguće.”
„Zato što ne poznaješ ovdašnju istoriju. Slika koju Evropljani stiču o
Americi ima više veze sa njima samima nego sa Amerikom. Naravno, važi i
obratno. Deda moje majke bio je glavni urednik dnevnika Čikago tribjun.
Poticao je iz stare engleske porodice koja je naizust poznavala svoje
porodično stablo unatrag sve do četrnaestog veka. Ako baš hoćeš, moja
porodica po majčinoj strani ima duži istorijat od porodice mog oca. On
potiče iz običnih slojeva. Dobro se oženio. A moja majka se nešto uobrazila
zbog svog Evropljanina, dok je upravo on selfmade man, baš onakav kakvim
Evropljani smatraju sve Amerikance.”
Nasmejala se.
„Šta si ispričala svojim roditeljima?”, upitao sam. „Odnose se prema
meni kao prema budućem zetu.”
,,O, ma nije to u pitanju. Samo bi voleli da me udome. I raduju se što
napokon imam momka sa stalnim poslom. Rekla sam im da si novinar i da
pišeš knjige.”
„Tvoja majka mi je pričala da je ovde rođen Hemingvej.”
,,Da, znam. Ona voli da se razmeće imenima umetnika.”
„Voliš li Hemingveja?”
,,Ne znam”, reče Lujza. „Zbogom oružje mi se svidelo, ali mislim da je
to zbog Garija Kupera i zbog muzike.” Posle obeda mi je pokazala stan koji
su na gornjem spratu kuće njeni roditelji uredili za nju. Zatim me je provela
kroz kraj i pokazala mi gde je radio Frenk Lojd Rajt i gde je rođen
Hemingvej. U knjižari u Hemingvejevoj kući kupio sam Zbogom oružje i
poklonio joj knjigu.
„Moraš je pročitati”, rekoh, „bolja je od filma.”
,,A ti moraš već jednom da navratiš u kancelariju kako bih ti pokazala
našu arhivu.”
 -23-

Još dok sam se spremao u Švajcarskoj, sve češće bih nailazio na ime
Džordža Mortimera Pulmana, ali tek u Čikagu sam otkrio da je legendarni
graditelj spavaćih kola ne samo izumeo luksuzne vagone, već je podižući
svoj idealni grad Pulman, južno od Čikaga, upisao svoje ime u istoriju
industrije. U gradiću, u kojem je sve od vodovoda i gasovoda do crkve bilo
čvrsto u rukama industrijalca i kojim je upravljao i vladao više kao otac
nego kao posednik, ubrzo je došlo do nemira i pre stotinu godina do štrajka
i nasilnih sukoba koji su ušli u istoriju američkog radničkog pokreta. Na
kraju se umešala i vojska, ali bilo je već dockan. Pulmanov san je bio
razoren.
Neuspeh Pulmanove vizije i pobuna njegovih radnika protiv kontrole
njihovih celokupnih života od strane poslodavca zadivila me je i više od
legendarnog vagona ove firme. Pulman je računao sa svačim, samo ne sa
potrebom radnika za slobodom. Verovao je da je sagradio raj za njih. Ali taj
raj nije imao vrata, i kako su vremena postajala sve teža a radnih mesta
bivalo sve manje, radnici su se sve više osećali kao zarobljenici. Pulman
nikad nije uvideo svoju zabludu i sve do svoje smrti ljutio se zbog ljudske
nezahvalnosti.
Od arhiva Pulman lizinga nisam očekivao mnogo, ali sam želeo da
ponovo vidim Lujzu, pa sam je nekoliko dana kasnije posetio u njenoj
kancelariji. Povela me je kroz džinovske pogone nekadašnje fabrike vagona
i pokazala mi postrojenja za proizvodnju, koja su ugašena ubrzo posle rata.
Zgrade nisu bile srušene, jer bi njihovo uklanjanje stajalo više nego što bi se
dobilo prodajom zemljišta. Na zidovima fabričkih hala bila su urezana
imena. Neko je na jednom stubu grubim potezima četkice naslikao obrise
ženskog tela, a neko drugi je docnije finijim crtama dodao lice.
„Pulman je, u stvari, bio umetnički stolar. Ali prvi veliki novac zaradio
je tako što je spasao od propadanja kuće u močvarnom predelu. Ne pitaj me
kako mu je to pošlo za rukom.”
„Možeš li zamisliti da je ovde nekad bilo mnogo radnika, buke i
trudbeničke atmosfere?”
„Danas su ostali još samo miševi i pacovi”, reče. „Pazi, sve je užasno
prljavo.”
U jednom trenutku me je uzela za ruku dok smo hodali po travnjaku
preko zaraslog, neravnog terena.
„Dođi, idemo u arhiv”, reče. ,,Ne mogu čitav dan da šetam s tobom
naokolo.”
 Kao što sam i očekivao, arhiv nije bio posebno obiman. O ranoj istoriji
preduzeća nije sačuvano gotovo ništa. Mnogo je toga bačeno, kazala je
Lujza, ponešto poklonjeno biblioteci.
,,O štrajku u Pulmanu ovde ionako ne bi ništa pronašao”, reče. „Onda
se o tome nerado govorilo, a danas to više nikoga ne zanima.”
Leđima se naslonila na jedno od postolja na kojem su bile složene
prašnjave kartonske kutije. Arhiv se nalazio na najvišem spratu zgrade, a
vazduh je bio vreo i suv. Svetlost je dopirala samo odozgo, kroz otvore
pokrivene poklopcima od pleksiglasa. Ćutali smo. Lujza me je posmatrala i
nasmešila se. Poljubih je.
,,Ne voliš me, ni ja ne volim tebe. Ali nema veze”, reče nasmejano.
,,Bitno je da se zabavljamo.”
 -24-

Nisam razmišljao o Agnesi dok sam bio sa Lujzom, i osećao sam se

dobro. Kad sam se vratio kući, osetih kao da se vraćam u zatvor. Ulazna
vrata stana ostavio sam odškrinuta, ali zatvorih ih čim sam začuo glasove u
hodniku. Na pola sata sam prilegao na sofu, a zatim ustao i otišao u
biblioteku i odatle do jezera, u kafe na kraju Grantovog parka.
Razmišljao sam o detetu koje je Agnesa nosila u sebi. Pitao sam se da
li će ličiti na mene, da li će imati moju narav. Nikako nisam mogao da
zamislim kako bi to bilo kad bi negde postojalo moje dete. Čak i ako Agnesu
više nikad ne bih video, postao bih otac. Promeniću život, pomislih, čak i
ako nikad ne budem upoznao to dete. A onda sam pomislio da ne bih
izdržao da ga ne upoznam. Želeo bih da saznam kakvo je, kako izgleda.
Izvadio sam beležnicu i pokušao da nacrtam neko lice. Pošto mi to nije
pošlo za rukom, počeh da pišem:
Naše dete je došlo na svet četvrtog maja. Devojčica. Bila je sasvim
mala i laka, i imala vrlo tanku plavu kosu. Nadenuli smo joj ime...
Dugo sam razmišljao kako da nazovem dete. Konobarica mi je donela
svežu kafu, a na pločici sa njenim imenom pročitao sam da se zove
Margareta. Zahvalio sam na kafi i zapisao:
...Margareta. Kolevku smo stavili u moju radnu sobu. Svake noći je
dete plakalo, svakog dana odlazili smo s njim u šetnju. Zastajali smo pred
prodavnicom igračaka i razmišljali šta ćemo kupiti Margareti kasnije, kad
malo poraste. Agnesa je kazala da ne želi da joj kupuje samo lutke.
„Želim da se igra automobilima i avionima, kompjuterima, vozovima.”
„Najpre treba da preraste plišane životinje, lutke...”, rekoh.
„Kockice za slaganje”, reče Agnesa. „Kad sam bila mala, više sam
volela kockice za slaganje od lutaka. Margareta treba da dobije ono što želi.”
„Ako želiš, naučiću je sve o luksuznim vagonima”, rekoh.
Tražili smo veći stan u četvrti na periferiji, gde bi bilo parkova i šuma.
Razmišljali smo o selidbi u Kaliforniju ili Švajcarsku. Ja sam dobro
napredovao na svojoj knjizi, uprkos zaokupljenosti oko deteta. Bilo je to
najsrećnije leto mog života, i Agnesa je bila zadovoljna kao retko kad ranije.
Dalje nisam pisao. Primetio sam koliko malo znam o bebama i rešio
da kupim knjigu o tome. Sada sam bio siguran da ćemo se Agnesa i ja
pomiriti. Napisao sam joj pismo, stavio ga u džep i vratio se kući najbrže što
sam mogao.
Još dok sam otvarao vrata, čuh zvonjavu telefona. Javih se stojeći u
kaputu. Bila je to Agnesina koleginica, jedna od violinistkinja iz gudačkog
kvarteta.
 »Čitavog sam dana pokušavala da vas dobijem”, reče.
„Bio sam u šetnji.”
Oklevala je. „Agnesa je bolesna”, reče zatim, „nije došla na probu.”
„Šta svirate?”, upitah ni sam ne znajući zbog čega.
„Šuberta”, reče. Na tren utihnu. „Agnesa bi me ubila kad bi znala da
sam vas pozvala. Ali verujem da joj je potrebna vaša pomoć.”
„Šta joj je?”, upitah, ali njena koleginica nije više htela da govori.
„Molim vas, idite do nje”, reče još, „loše se oseća.” Zahvalih joj i
obećah da ću posetiti Agnesu. Pocepah pismo koje sam napisao. Izvadih
pivo iz frižidera i sedoh uz prozor.
Ako se sada vratim Agnesi, pomislio sam, biće to zauvek. Teško je
objasniti zašto sam se bez nje osećao slobodnim, mada sam je voleo i bio
srećan sa njom. A sloboda mi je postala važnija od sreće. Možda je to ono
što su moje devojke zvale egoizmom.
Tog dana nisam otišao k Agnesi, a isto tako ni sledećeg. Trećeg dana
sam napokon odlučio da je posetim.
Neuobičajeno za mene, uzeo sam taksi da ne bih izgubio još više
vremena. Pred jednom knjižarom rekao sam taksisti da me sačeka, uleteo
unutra i zatražio knjigu o bebama. Prodavačica mi je preporučila knjigu pod
naslovom How to Survive the First Two Vears.
 -25-

Agnesa je do vrata došla u jutarnjem ogrtaču. Bila je vrlo bleda.

Pozvala me je da uđem i ja sam je pratio do sobe. Ponovo se ispružila. Neko
vreme sam ćuteći sedeo kraj nje, a onda upitao: „Jesi li bolesna?”
„Izgubila sam dete”, rekla je tiho.
Nijednog trenutka nisam pomislio da bi mogla izgubiti dete. Osetio
sam olakšanje i postideo se zbog toga.
Agnesa se nasmešila i kazala: ,,Pa, trebalo bi da se raduješ.” Ali
cinizam joj nije uspeo.
„Nisi ti kriv”, reče, „lekar kaže da na svaki porođaj dođe jedan
pobačaj.”
„Više nećeš moći da rađaš?”, upitah.
,,Ma ne”, reče, „samo moram uzimati hormone kad ponovo
zatrudnim.”
„Žao mi je”, rekoh.
Pridigla se i zagrlila me.
„Nedostajao si mi”, reče. Zatim poče da plače. „Doktor je kazao da je
bilo šest centimetara dugo.”
„Kad se to desilo?”
„Bila sam tri dana na klinici”, reče Agnesa. „Morali su da me očiste.
Posteljicu, rekao je doktor. Da ne bi došlo do infekcije. Nije bilo ničeg živog,
samo posteljica.”
Prenočio sam kod Agnese, obučen sam ležao kraj nje na dušeku i
nisam mogao da zaspim. Pred jutro sam ustao. Hteo sam da čitam, ali sm
našao samo Norton Anthology of Poetry i nekoliko prospekata. Kuponi
pomoću kojih se za deset centi jeftinije mogla kupiti čaša butera od
kikirikija ili paket paket žitnih pahuljica, bili su pažljivo isečeni. Sipao sam
sebi čašu soka od pomorandže. Kuhinja je bila toliko čista kao da nikad nije
korišćena. Frižider je bio gotovo prazan. Pogledao sam u ormane. Među
sredstvima za čišćenje našao sam par gumenih rukavicana kojima je crnim
flomasterom bilo napisano „Kuhinja”. Iz radoznalosti sam otišao u kupatilo
i tamo u jednom ormanu našao odgovarajući par sa natpisom „Kupatilo”.
Pored je stajala hrpa šarenih krpa za čišćenje. Ona na vrhu bila je stara i
izbledela, i neko je na njoj izvezao „Agnesa”. Vratio sam se u sobu. Iz niše u
kojoj je stajao dušek čuo sam da se Agnesa meškolji u snu i nešto mrmlja.
Seo sam za njen pisaći sto i otvorio jednu fioku. U staroj kutiji nalazila su se
pisma i razglednice, složeni po pošiljaocima. Na malim kartonima pisalo je
„Roditelji”, „Baba i deda”, „Ujaci/tetke”, „Sindi”, „Herbert”.
 Bio je tu i karton sa mojim imenom, ali je pregrada iza njega ostala
prazna. Agnesi sam poslao samo jednu nemuštu razglednicu iz Njujorka, i
nju sam video u kuhinji na frižideru.
Izvadio sam iz fioke hrpu Herbertovih pisama. Na vrhu su bile
razglednice, zatim su se ređala pisma, pa opet razglednice, i na kraju tri
nova pisma, od kojih poslednje prilično debelo i sa pečatom udarenim u
Čikagu pre samo nekoliko dana. Osmotrio sam koverat ne vadeći pismo i
pročitao: „Draga Agnesa”. Vratio sam pismo u hrpu i seo na stolicu kraj
prozora. Nekako sam zaspao.
Ujutru je Agnesi bilo malo bolje, pa je ustala da doručkuje.
„Nisam tada tako mislio”, rekoh. „Dugo sam razmišljao. Pokušavao
sam da te nađem.”
„Nije me povredilo to što si rekao, nego što si me ostavio samu. Što si
jednostavno otišao.”
„Ako želiš dete...”
,,Ma ti ga ne želiš. Ali to sada ionako više nije važno.” „Možda kasnije”,
rekoh.
„Da”, reče Agnesa, „možda kasnije.”
 -26-

Agnesa se ponovo preselila kod mene. Pobačaj ju je opterećivao više

nego što sam u početku mislio. Kad smo bili zajedno, nismo o tome
razgovarali, ali je ona često sama sedela u spavaćoj sobi i gledala kroz
prozor. Između zgrada mogao se nazreti delić jezera.
„Šta se događa sa pticama kad se jezero zamrzne?”, upita me
najedanput Agnesa.
,,Ne verujem da se potpuno zaledi”, rekoh, ,,ili im pni iz udruženja za
zaštitu životinja probijaju rupe u ledu ili hrane ptice. Ne znam.”
Agnesa još nije bila počela da radi. Njen profesor je smatrao da bi
mogla da ostane kod kuće do Božića. Izgleda da ju je veoma cenio, a kad bi
pričala o njemu, postajao sam skoro ljubomoran.
,,On je star čovek”, reče.
„Kao i ja. I ja sam star čovek.”
,,On je dvostruko stariji od tebe.”
Agnesi sam ispričao o Lujzi. Ništa nije rekla, nije se čak ni naljutila.
Zabolela me je njena ravnodušnost.
„Piši dalje priču”, reče, ,,i napiši sve što sp desilo. Dete, jezero, Lujza...”
„Pisao sam”, rekoh, ,,ti si se u priči porodija,”
Oklevao sam da Agnesi pokažem ono što sam napisao. Ali sad me je
zamolila za to, i dok je čitala, radovala se i samo pomenula kako je trebalo
da odaberem neko drugo ime. ,,Kako bi htela da ga nazoveš?”
„Dete je već kršteno. Ime ne možeš da menjaš.”
„Kupio sam jednu knjigu”, rekoh.
„Pričaj mi o Margareti”, reče Agnesa, „ako je rođena četvrtog maja,
znači da je... Pa šta je ona?”
„Bik. Mislio sam da ne veruješ u astrologiju.”
„Svejedno. Pa i ti imaš onu knjigu o horoskopu.”
Doneo sam knjigu i pročitao: „Bik je pod uticajem Venere. To je doba
kad je sasvim zavladalo proleće, i ta okolnost se ocrtava i u karakteru ljudi
rođenih u ovom znaku. Bikovi su mirni i uzdržani, imaju izrazite ljubavne
porive i sposobni su za veliku strast.”
Agnesa mi je uzela knjigu iz ruke i listala po njoj.
„Evo”, reče. „Poseduju odličan dar za kombinovanje i oštru logiku.
Često pokazuju i nadarenost za matematiku. Vidiš, povukla je na mene.”
Gledao sam je preko ramena. ,,'Ono što ne znam, ne tiče me se'
njihovo je geslo”, pročitah.
„Moraš to da napišeš”, reče Agnesa, „moraš nam napraviti dete. Meni
to nije pošlo za rukom.”
 Čitavog popodneva sedeo sam za računarom, a Agnesa je sedela
pored mene i diktirala mi ili me ispravljala. Naše dete je brzo raslo, već
posle pola stranice naučilo je da hoda, a ubrzo potom i da govori. Pisali smo
o poseti babi i dedi na Floridi, o odmoru u Švajcarskoj, o dečjim bolestima,
o Božiću. Margareta je dobijala najlepše poklone. Tricikl, kockice za
slaganje, lutke, prvu knjigu. Agnesa i ja smo se venčali, a onda smo dobili i
drugo dete, dečaka. Bili smo srećni.
,,Ne mogu više”, rekoh naposletku, „ipak ne možemo da za jedno
poslepodne napišemo čitavu porodičnu sagu.”
„Onda hajdemo u šetnju pa ćemo razmišljati kako da nastavimo”, reče
Agnesa.
 -27-

Izašli smo napolje. U poslednje vreme šetali smo samo kroz park, ali
je ovog puta Agnesa želela da ide u grad. Bila je subota, a na ulicama je vrilo
od ljudi koji su obavljali božićne kupovine. Agnesa je zastala pred
prodavnicom igračaka.
„Htela bih da Margareti kupim medveda”, reče. Ušli smo u prodavnicu
i kupili velikog medveda. Onda je Agnesa rekla da i ja moram kupiti nešto
našoj bebi, pa smo kupili lutku.
„Hajdemo na dečje odeljenje”, reče Agnesa. „Zar ne misliš...”, oklevao
sam, „stvarno misliš da je to u redu?”
Ali Agnesa je već krenula. Kad sam je sustigao, video sam da joj se
suze slivaju niz lice. Nasumce je pokupila nekoliko komada odeće za decu
sa vešalica, vuneni džemper, prugaste pantalonice, kapicu. Pokušao sam da
je umirim, ali me nije čula, platila je svojom kreditnom karticom i istrčala iz
prodavnice. Pratio sam je, ali skoro da sam je izgubio jer se toliko brzo
probijala kroz mnoštvo sveta. Sustigao sam je tek neposredno pred Doral
Plazom. Sad je hodala sporije. I dalje ništa nije govorila. Ćuteći smo se
popeli liftom. Agnesa je u dnevnoj sobi ostavila svoje plastične kese i otišla
u spavaću sobu.
Taman sam izuo cipele kad je kraj mene projurila u kupatilo, zalupila
vrata za sobom i zaključala ih. Čuo sam je kako glasno plače.
„Šta se desilo?”, doviknuo sam kroz vrata.
,,U spavaćoj sobi...”, prozborila je.
Otišao sam u spavaću sobu. Pred prozorom je lebdela gondola u kojoj
su stajala dva muškarca i prala prozore. Upravo su završili posao, mahnuli
mi, i osmehujući se pokrenuli se naviše. Od nastojnika zgrade sam bio dobio
cedulju u kojoj je bilo najavljeno pranje prozora, ali sam zaboravio da to
kažem Agnesi. Spustio sam roletne i vratio se u predsoblje. Iz kupatila sam
čuo Agnesino tiho jecanje. Pokucao sam. Konačno je otvorila vrata.
„Posmatrali su me”, reče i obrisa suze toaletnim papirom i istrese nos.
„Otišli su. Spustio sam zastore.”
„Posmatraju nas. Svi nas posmatraju, i kad kupujemo dečje stvari. Svi
znaju da je to laž.”
,,Pa to je samo priča. Ti si želela...”
„Nisam znala...”, prekide me Agnesa, ali dalje nije govorila.
,,Ti si želela da tako pišem”, rekoh, „zajedno smo to napisali.”
„Nisam znala šta će zapravo ispasti. Ipak je to laž. To je bolesno.”
„Nadao sam se da će ti to pomoći. Meni je pomoglo dok ti nisi bila
ovde.”
 „Nije tačno. Moraš da pišeš šta se stvarno desilo i kako jeste. Mora da
bude istinito.”
,,Da”, rekoh.
„Piši šta se dalje desilo”, reče Agnesa. „Moramo da znamo šta se
dešava.”
„Dobro. Pisaću šta radimo, gde izlazimo, kakvu odeću nosiš. Kao i pre.
Ponovo ćeš nositi tamnoplavu haljinu. Kad bude toplije.”
„Obući ću je večeras.”
Još iste večeri je Agnesa bacila tek kupljene stvari kroz odvod za
smeće u hodniku. Hteo sam da ih nekome poklonim, ali je Agnesa bila
uporna da sve baci. Kako medved nije mogao da prođe kroz uzani otvor,
otkinula mu je ruke. Izbrisali smo i sve što bejasmo napisali tog popodneva.
Onda je Agnesa obukla plavu haljinu.
„Dok sam bila dete, ličnosti iz knjiga koje sam čitala bile su moji
najbolji prijatelji”, reče, „moji jedini prijatelji. I kasnije. Kad sam pročitala
Sidartu, stajala sam čitav sat bosonoga u bašti da bih se otresla osećanja.
Jedini osećaj kojeg sam se otarasila bio je u mojim nogama. Zemlja je bila
pokrivena snegom.”
Agnesa se sa snebivanjem nasmejala. Ubacio sam smrznutu picu u
pećnicu i otvorio bocu vina.
„Uvek se ražalostim kad pročitam knjigu do kraja”, reče Agnesa. ,,To
je kao da sam postala jedna od ličnosti u toj knjizi. I zajedno sa pričom se
završava i život te osobe. Ali ponekad sam i radosna. Tada je kraj knjige kao
oslobađanje iz nekog rđavog sna, i osećam se laka i slobodna kao
novorođenče. Ponekad se pitam da li pisci znaju šta rade, kakve nam stvari
priređuju.”
Poljubio sam Agnesu.
„Zajedno sam s tobom, a ni ne znam da je u tvojoj glavi skriven čitav
svet ličnosti iz svetske književnosti.”
„Više ne čitam toliko”, reče Agnesa, „možda upravo iz tog razloga. Ne
bih želela da me knjige savladaju. To je kao otrov. Uobrazila sam da sam
postala imuna. Ali imunitet se ne može steći. Naprotiv.”
Zatim smo jeli, i posle toga je Agnesa uzela sredstvo za smirenje koje
joj je prepisao lekar posle operacije. Seo sam na ivicu kreveta da sačekam
dok ne zaspi.
„Sad smo ponovo zajedno”, reče još, pre nego što je zaspala, „samo
nas dvoje.”
 -28-

Izgledalo je da se Agnesa polako oporavlja. Ali kao da se otuđila od

mene, kao da više nije tražila ili nalazila bliskosti u meni. Kada smo šetali,
hodala je pored mene udubljena u razmišljanje, kad bih je uzeo za ruku,
ubrzo bi se ponovo otrgla od mene. Mnogo je čitala Norton Anthology. Dok
nisam bio kod kuće, često je svirala violončelo. Čuo bih je već iz hodnika, ali
čim bih otvorio vrata, prestajala je sa sviranjem.
„Hoćeš li mi odsvirati nešto?”, upitao sam jednom. Rekla je samo:
,,Ne.”
Dok je odlagala violončelo u kutiju, prelistavao sam njene note.
,,Ne svirate Šuberta?”
,,Ne više”, reče Agnesa i nasmeja se, „ostale misle da to u ovom
trenutku nije dobro za mene. Sada sviramo Mocarta.” ,,Ne volim Mocarta.”
,,Ni ja.”
Bio je Advent. Prvi put ove godine padao je sneg. Agnesa je ukrasila
stan belim zvezdama koje je isekla od papirnih traka. Kupio sam joj kasetu
sa božićnim pesmama, koju je stalno slušala, iako je smatrala da je muzika
užasna i da samo Evropljanin može kupiti nešto toliko kičasto. Kad bih se
uveče vratio iz biblioteke, kratko bi me poljubila u usne. Onda bi upalila
sveće. Reče da mnogo razmišlja o detinjstvu, ali nije više pričala o tome.
Raspitivala se o božićnim običajima u mojoj domovini. Ispekli smo
medenjake koji nisu baš ispali ukusni, jer su nam nedostajali najvažniji
začini, a ja sam za Agnesu nekako ispleo božićni venčić od novina i jelovih
grančica. ,,U stvari za to je prekasno”, rekoh. ,,Nema veze”, reče.
U krevetu bi se Agnesa često izmakla od mene i zaspala bi sasvim
šćućurena na svojoj strani kreveta. Dok se tuširala, ponovo bi zatvarala
vrata i oblačila se u kupatilu kao u prvim nedeljama koje smo proveli
zajedno. Ali sam pomislio da će se to smiriti i da će sve ponovo biti u redu.
Agnesa je bila aktivna kao retko kad. Mnogo se bavila sportom, odlazila je
na plivanje i učlanila se u fitnes klub. Ponovo je redovno odlazila na probe
gudačkog kvarteta, obilazila je koleginice na univerzitetu i donela svoj rad
kući. Dobila je nove dijapozitive sa kristalnim rešetkama i sedela je uz
prozor posmatrajući ih naspram svetlosti.
„Već dugo se znalo da tako izgledaju. I znatno pre nego što se to
moglo eksperimentalno potvrditi. Teorijski, svaki kristal moguće je - osim
kad je reč o triklinasimetričnom - simetričnim transformacijama dovesti do
poklapanja sa samim sobom.”
„Kako nastaju?”, upitah.
 „Uzajamnim dejstvima između atoma i molekula. Svaki delić ima svoj
tačno utvrđeni položaj u odnosu na druge. Ali idealni kristali su vrlo retki. U
praksi se uvek javljaju pogrešni rasporedi i greške pri gradnji kristalne
rešetke.”
Jednom je Agnesa pošla sa mnom do jezera i poneli smo stari hleb za
ptice. Pošto su radnje bile zatvorene, šetali smo centrom grada i posmatrali
izloge. Bojao sam se da bi dečje stvari koje smo videli mogle uzbuditi
Agnesu, ali je ona ostala mirna. Kad sam je naknadno pitao o tome, rekla je
samo: ,,Pa ja u svako doba mogu ponovo da zatrudnim.”
,,Da li bi želela da dobiješ dete?”
„Možda. Jednog dana.”
Kad smo se vratili kući, Agnesa reče: „Stan pod hitno mora biti
očišćen. Za Božić sve mora da bude čisto.”
„Nemamo goste.”
,,To nije bitno. Čistimo radi nas. Ionako ništa nisi radio dok sam bila
odsutna.”
Čistili smo cele večeri.
,,Ti imaš još manje stvari od mene”, reče Agnesa, kad smo konačno
završili.
„Ali ovo je tek delić. Većinu sam ostavio u Švajcarskoj. Nameštaj,
odeću i, pre svega, knjige.”
„Stalno zaboravljam da si ovde samo u poseti.” „Mogao bih i da
ostanem. Ili bi ti mogla da pođeš sa mnom.”
,,Da. Možda. Happy ending za tvoju priču.”
,,Za našu priču.”
 -29-

Slavili smo Badnje veče. Već neko vreme nisam Agnesi pokazivao ono
što pišem. Sada sam priču odštampao na belom papiru, složio, napisao
posvetu, stavio sve među korice.
„Nisam još našao kraj”, rekoh, ,,ali čim dođem do njega, sve ću
povezati u jednu knjižicu za tebe.”
Agnesa mi je isplela džemper. „Ionako sam imala dosta vune”, reče.
„Crne vune?”
,,Ne. Džemper sam obojila. Svetloplavo ti ne stoji dobro.”
Ćutao sam. Sedeli smo na sofi, pred nama je stajala jelka, koju je
Agnesa ukrasila svećama. Iz nekog od susednih stanova tiho su se čule
božićne pesme i deca kako se svađaju, zatim jedan dublji glas koji je nešto
podviknuo. Naglo se sve smirilo.
„Oprosti”, rekoh, „nisam tako mislio.”
„Jutros je UPS-om stigao paket za tebe. Mislila sam da je poklon. Zato
ti nisam ništa pominjala.”
Smesta sam prepoznao rukopis. ,,Od Lujze.”
„Raspakuj ga.”
U paketu je bio model Pulmanovog salon-vagona. Bila je to
veličanstvena, verna maketa. Kroz prozore su se videle figurice kako sede
za stolovima.
„Evo karte”, reče Agnesa, „poziva te na novogodišnje slavlje.”
Karta je stigla od Lujzinih roditelja. Bila je to odštampana pozivnica, a
samo je moje ime bilo rukom dopisano. Na poleđini Lujza je napisala: „Dođi,
ako možeš. Povedi i tvoju Agnesu ako želiš. Biće mnogo zanimljivog sveta!”
„Jesi li joj pričao o meni?”, upita Agnesa.
„Samo da si me napustila i da si se posle vratila.”
,,Ti si mene napustio. I ti si se vratio.”
„Božić je, u stvari, jedan užasno deprimirajući praznik”, rekoh.
„Praznik za decu.”
„Dođi”, rekoh, „popećemo se na krov.”
Na krovu je vladala ledena hladnoća. Udari vetra su nam gotovo
otimali dah, pa smo se stisnuli uz kućicu sa motorima za lift. Ovog puta
videli smo zvezde, veoma mnogo zvezda, sticao se utisak da se čitavo nebo
sastoji samo od zvezda. Prepoznao sam Mlečni put, a Agnesa mi je pokazala
Labuda i Orla.
„Nisam znao da se razumeš u zvezde”, rekoh.
„Šta ti uopšte znaš o meni?”, reče Agnesa, ali nije zvučala oporo.
 Naslonila se na mene, a ja je poljubih u kosu. Dugo smo ne
progovarajući stajali na krovu i posmatrali nebo. Onda smo iz dubine začuli
sirenu i, uprkos vetru, otišli do grudobrana i pogledali naniže ka ulici.
Ugledali smo sanitetska kola, a zatim i policijsko vozilo koje se kretalo u
istom smeru.
„Negde se nešto desilo”, reče Agnesa.
„Ponekad pokušavam da zamislim šta bi bilo kad bih bio neki drugi
čovek, na primer vozač ambulantnih kola”, rekoh. „Šta bih onda sve video.”
„Kad se tako nešto desi na Badnje veče, uvek pomisliš da mora biti
posebno rđavo. Kao da to ima neke veze.”
,,Mi mislimo da živimo u jednom jedinom svetu. Pri tome, svako se
kreće samo po svojim šinama, ne gleda ni ulevo ni udesno i gradi samo
vlastiti život, a đubretom zatrpava put za sobom.”
„Hajde, sići ćemo. Hladno mi je.”
Kad smo se vratili u stan, bili smo sasvim promrzli. Ušao sam u kadu.
Agnesa je došla u kupatilo. Svukla se i ušla u kadu pored mene. Leđima se
naslonila na mene, a ja sam je zagrlio. Onda sam joj oprao leđa, pa smo
zatim zamenili mesta i ona je prala moja leđa. Dugo smo se kupali i stalno
dosipali vrelu vodu. Zatim smo se uzajamno brisali, pa sam Agnesi
peškirom istrljao kosu i počešljao je. A onda smo vodili ljubav.
,,To je bio poklon”, reče dok smo kasnije ležali jedno pored drugog u
krevetu.
„Kako to misliš?”
„Božić je.”
,,Ne želim da spavaš sa mnom ako ti to ne voliš.”
„Ali to je bio poklon.”
„Hvala lepo”, rekoh i okrenuh se. Agnesa zaćuta.
„Viđaš li još Lujzu?”, upita kasnije.
,,U biblioteci. Ja protiv toga ništa ne mogu.”
,,A ti hoćeš da učiniš nešto protiv toga?”
„Među nama nema više ničega.”
,,A čega je bilo među vama?”
„Ničega”, rekoh. „Rekao sam joj da si se vratila.”
„Ti si se vratio.”
„Zna mnogo o Pulmanu i preko nje dolazim u vezu sa zanimljivim
ljudima.”
„Baš lepo.”
,,Da.”
,,Da li si spavao sa njom?”, upita Agnesa.”
,,Da li je to važno?”
„Jeste.”
,,A ti sa Herbertom?”
 ,,Ne.”
„Zašto si htela da odeš kod njega sa detetom?” „Zato što bi me
prihvatio. I zbog toga što me voli.” ,,A zašto si mi se vratila?”
„Ako ti to ne znaš...”, reče Agnesa. „Zato što te volim, samo tebe. Čak i
ako ne želiš da u to poveruješ.”
 -30-

Sledećeg dana Agnesa se prehladila.

,,Ne prija ti krov”, rekoh.
Čitavog dana je ostala u krevetu i čitala, a ja sam sedeo u dnevnoj sobi
i gledao televiziju. Posle podne sam nakratko izašao napolje da kupim svež
hleb. Prodavnice u prizemlju sam već nedeljama izbegavao. Napolju je
silovito vejao sneg i vetar mi je bacao snežne pahuljice pravo u lice. Kad
sam se vratio u stan, Agnesa je sedela u krevetu prekrštenih nogu. Ćebe joj
je skliznulo preko kolena. Plakala je.
„Moraš da se pokriješ”, rekoh. „Šta ti je?”
Norton Anthology je ležala otvorena na njenom krilu i ona mi pokaza
jednu pesmu. A Refusal to Mourn the Death, by Fire, of a Child in London
Dilana Tomasa.

Deep with the first dead lies London's daughter,

Robed in the long friends,
The grains beyond age, the dark veins of her mother,
Secret by the unmouming water
Of the riding Thames.
After the first death, there is no other.

,,Ne razumem je”, rekoh.

„Ako više nema smrti, nema više ni života”, reče Agnesa.
,,To je samo pesma”, rekoh, ,,ne bi smela da sve uzimaš toliko ozbiljno.
To su samo reči.”
,,U meni je umrlo jedno dete”, reče Agnesa, ,,u mojoj utrobi, šest
centimetara veliko. Nisam mu mogla pomoći. U meni je raslo i u meni je
umrlo. Znaš li šta to znači?”
„Još uvek razmišljaš o tome?”, rekoh.
Agnesa se okrenula i plakala na svom jastuku. Knjiga pade na pod.
Podigao sam je i pokrio Agnesu. Spavala je do večeri, a ja sam čitao. Kad se
probudila, bila je mirnija. No bila je u groznici i prehlada se pogoršala.
Skuvao sam joj čaj i sedeo kraj nje dok ponovo nije zaspala. Onda sam
otišao da šetam pored jezera.
Sneg je prestao da pada. Kad sam počeo da se smrzavam, svratih u
kafe na kraju parka. Konobarica upali osvetlenje i donese mi kafu. A onda
ponovo nestade za vratima iza šanka. Posmatrao sam jezero. Prvi put sam
mislio o našem detetu, ne samo o Agnesi, o njenoj trudnoći, o njenom
gubitku. Ne o Margareti. Mislio sam o detetu koje je bilo šest centimetara
dugo, nepoznatom detetu, koje nisam želeo i koje sam izgubio. Nije imalo ni
imena ni lica. Nikad neću saznati da li je bilo dečak ili devojčica. Nikada o
tome nisam pitao Agnesu. Otišao sam iz kafea. Napolju se smračilo, i dok
sam šetao kraj jezera, sređivale su mi se misli, i odjednom sam znao kako se
mora nastaviti Agnesina priča. Kao da su se otvorila neka vrata i sada se sve
jasno moglo videti i sasvim lako postići. Agnesa je još spavala kad sam
došao kući. Zatvorio sam vrata spavaće sobe i seo za računar. Bio sam
pomalo ukočen, možda zato što sam ušao s hladnoće, a u stanu je bilo toplo,
čak pretoplo. U priči sam stigao skoro do Božića, ali dok sam počinjao da
pišem nedostajali su praznični dani oko Nove godine. Odmah sam primetio
da mi je Agnesa bliža nego obično. Kao da nisam pisao sam, nego tek
opisivao ono što se u mojoj glavi odigravalo kao film. Video sam Agnesu
kako stoji na pustom peronu. Bila je noć. Voz je stigao, bio je gotovo prazan
i Agnesa se popela u njega. Pisao sam.
Put do Vilou Springsa trajao je skoro jedan sat. Kad je Agnesa sišla iz
voza, ponoć je bila već odavno prošla, ali se još čulo praskanje vatrometa i
ponekad bi na tren nebo bilo obasjano bengalskom vatrom. Agnesa se
smrzavala, mada je nosila svoj debeli zimski kaput; izgledalo je kao da je i
mraz bio daleko, a ona je samo opažala hladnoću ne osećajući je. Hodala je
niz duge ulice, prolazila pored redova malih drvenih kuća, iz kojih su se još
tu i tamo čuli glasovi i muzika...
Imao sam osećaj da pišem brzo, a ipak bilo je već sasvim dockan kad
sam osetio da više ne mogu da nastavim, kad su se slike zaustavile i
rastvorile. Još jednom pročitah ono što bejah napisao, i osetih kao da to prvi
put čitam. Nisam znao kuda sve ovo vodi, pa ipak sam znao da ovako ne
mogu dalje, da je to nemoguće, neprijatno za Agnesu, a za mene
nepodnošljivo. Morao sam konačno da pronađem svršetak za Agnesu,
dobar kraj. No bio sam odveć umoran, memorisao sam tekst i isključio
računar. Skinuo sam se i legao pored Agnese. Disala je mirno i duboko, i
okrenula se ka meni, ne budeći se, i spustila svoju ruku na moj struk.
Odmah sam zaspao.
 -31-

„Jesi li napisao kraj?”, upita Agnesa sledećeg jutra. Osećala se malo

bolje, mada je bila toplija i rekla je da pri gutanju ima jake bolove.
„Nisam još završio”, rekoh.
Agnesa je ustala zbog doručka, ali je odmah zatim ponovo legla. Zvala
je njena majka. Podigao sam slušalicu. Još nikad nisam razgovarao sa
Agnesinim roditeljima, niti sam razmišljao o njima. Osim retkih telefonskih
razgovora, činilo se da Agnesa sa roditeljima i nema kontakta.
Odneo sam joj telefon u spavaću sobu. Kad sam ponovo seo u dnevnu
sobu, čuo sam da kaže: ,,To je prijatelj koji mi je došao u posetu. Malo sam
prehlađena.”
Kad je spustila slušalicu, otišao sam do nje.
„Zar tvoji roditelji ne znaju za mene?”, upitah.
„Prisluškivao si?”
„Samo sam čuo kad si rekla da ti je prijatelj došao u posetu.”
,,Ne govorim im mnogo o sebi. Ne verujem da ih to zanima. Samo bi se
brinuli.”
„Zbog mene?”
„Zbog svega. Jedva da nešto znaju o meni.”
,,Da li je to zbog toga što žive na Floridi?”
„Moja mati je htela da ostane uz mene, ali moj otac... Rekla sam im da
ih tamo neću posetiti. I nikad ih nisam obišla.”
„Nemilosrdna si.”
„I oni su bili nemilosrdni prema meni kad su otišli. Sad mi više nisu
potrebni, a ni ja njima još nisam potrebna. Ali, doći će već oni...”
„Otkud im moj broj?”
„Moji pozivi se preusmeravaju.”
Nikad ranije nije bilo poziva za Agnesu. Vratio sam se u radnu sobu.
Odlučio sam da zaboravim šta sam napisao prethodnog dana i da napišem
novi kraj. Ali nisam izbrisao stari tekst u računaru, već sam ga sačuvao pod
imenom ,,Kraj2”. Čim sam počeo sa pisanjem, osetih olakšanje. Pomislio
sam da će mi poći za rukom da ispravim sve ono u čemu sam juče pogrešio.
Pisao sam svesnije nego obično, brže, imao sam jasan cilj do koga izabrah
najkraći put.
Opisivao sam praznične dane upravo onako kako su proticali, samo
bez osećaja otuđenosti između Agnese i mene, bez njenog plača i bez
Lujzinog poklona. Pisao sam o divnoj nedelji od Božića do Nove godine.
Zajedno smo kuvali, šetali toplo odeveni kroz zavejani Grantov park, išli u
Adlerov planetarijum, gde me je Agnesa podučavala o zvezdama, i u
biblioteku, gde smo tražili stare božićne priče.
Agnesa se ponovo preselila kod mene. Sada smo znali da pripadamo
jedno drugome i činilo se da joj to saznanje pomaže da preboli gubitak
deteta. Koliko god nas je dete razdvojilo, toliko nas je njegov gubitak
ponovo zbližio. Bol nas je vezivao čvršće od sreće.
Novu godinu smo proslavili kod kuće. Nismo odlazili na krov, jer je
Agnesa navukla lakšu prehladu. Sedeli smo uz prozor i posmatrali vejavicu.
Iz spavaće sobe sam čuo da Agnesa svira violončelo. Pri pisanju mi je,
inače, smetao svaki šum, ali sam se sada obradovao ometanju. Pisao sam
skoro i ne razmišljajući, ali nisam utonuo u stanje istovremene
omamljenosti i usredsređenosti, u kojem sam još juče radio.
Uključili smo televizor da bismo gledali direktan prenos dočeka Nove
godine na Tajms skveru u Njujorku. Desetine hiljada ljudi okupilo se na trgu
i piljilo u džinovsku, veštačku jabuku koja se polako spuštala ka njima.
Tačno u ponoć dotakla je podnožje, uz slavlje mase. Ljudi su vrištali i grlili
se. Odnekud se razlegala pesma, pevanje je nadjačavalo graju koja je lagano
zamirala, da bi se naposletku mogla čuti samo stara pesma.

„Should auld acquaintance be forgot

And never brought to mind?”

U Čikagu je bilo tek jedanaest sati, ali smo Agnesa i ja ustali. Zagrlili
smo se i nazdravili našoj budućnosti, dok su ljudi u Njujorku i dalje pevali:

„But seas between us broad haye roar'd,

Sin auld lang syne.
For auld lang syne, my jo,
For auld lang syne,
We'll take a kiss o' kindness yet
For auld lang syne. ”

Agnesa je prestala sa sviranjem, a ja sam bio u radnoj sobi.

,,Ne bih želela da završiš priču”, rekla je.
„Zašto?”
»Zato što ne valja. Ne treba nam.”
„Ali završio sam je.”
„Zaista?”, reče. Bila je neodlučna. „Je li svršetak dobar?”
„Da, naravno. Pa u Americi se sve priče dobro završavaju.” Agnesa se
nasmejala. „Hoćeš li da mi je pročitaš?”, upita.
„Treba da ideš u krevet”, rekoh.
 -32-

Ne umem dobro da čitam naglas. Ali to nije bio razlog zbog kojeg je
Agnesa bila razočarana. Ništa nije govorila, a i ja sam ćuteći sedeo na
krevetu pored nje.
»Da li si zadovoljna?”, upitah.
»Da li si ti zadovoljan?”
,,Ne znam”, rekoh. Nisam bio očaran krajem priče. Nije mi uspeo, nije
bio životan, stvaran. Takvog sam ga poželeo i napisao. Izgledao je kao lepa
želja koja se zamišlja za Novu godinu, a već u prvim njenim satima izgleda
promašeno, kao one lepo osmišljene ali isprazne reči.
„Kraj je uvek najteži”, rekoh, „život nema pravih svršetaka. Teče
dalje.”
,,To je poklon”, reče Agnesa. „Novogodišnji poklon.” Pokušala je da me
pogleda u oči i ja sam je zagrlio, kako bih mogao da izbegnem njen pogled,
pa rekoh: „Sad ću ovo povezati sa ostalim stranicama, pa ćeš dobiti svoju
knjižicu. Knjigu Agnesa.”
Kad je docnije izašla iz spavaće sobe, još ne bejah počeo sa time.
Sedeo sam na pletenoj stolici i piljio napolje u vejavicu.
„Šta radiš?”, upita.
„Razmišljam.”
,,O priči?”
,,Da”, rekoh. Film u mojoj glavi ponovo je počeo da se odmotava.
Sledećih sam dana bio nespokojan. I kao da sam zarazio i Agnesu, ona
se nije osećala bolje, a prehlada se pogoršavala. Žalila se na bolove pri
gutanju i jake, paralizujuće glavobolje, i po čitav dan nije izlazila iz spavaće
sobe. Svršetak priče povezao sam sa ostalim stranicama u male korice. Ali
čim bi Agnesa zaspala, radio bih dalje na priči. Ponovo sam prelazio preko
svega, menjao, ispravljao, i zamenio svršetak ,,Krajem2”, koji se, kako sam
primetio, nazirao već na samom početku. Bio je to jedini mogući, jedini
pravi kraj.
Kada bi me Agnesa upitala na čemu radim, odgovarao sam da se
bavim vagonima. Često sam bio odsutan, najradije bih pisao bez predaha.
Kao da sam živeo samo još u priči, kao da je sve ostalo postalo nevažno,
nestvarno, kao da je jelo i spavanje bilo puko gubljenje vremena.
Agnesina bolest me je razdraživala. Još sam joj kuvao čaj i odnosio
obroke u krevet, ali je već opažala moje nestrpljenje i bila je skrhana.
,,Ne moraš po ceo dan ostajati uz mene”, reče. „Samo idi u biblioteku,
ako želiš. Možda je Lujza tamo.”
 »Nije to. Samo mi je žao što si propustila svoje slobodne dane. Mrzim
da sve vreme sedim kod kuće.”
,,Pa ne moraš. Ionako nisam smrtno obolela. Dobro mi je sve dok sam
u krevetu.”
Ponovo sam otišao do jezera, šetao Grantovim parkom. Kad mi je
postalo hladno, otišao sam u biblioteku. Lujza nije bila tamo. Uzeo sam
jedan roman i čitao sat vremena. Onda sam, ne zanimajući se za kraj, vratio
knjigu.
„Dugo si bio napolju”, reče Agnesa kad sam se vratio. ,,Pa rekla si da
želiš da budeš sama.”
„Nije nikakva zamerka, ne budi toliko osetljiv. Rekla sam da mi ne
smeta kad izađeš. I nije reč o tome da želim da ostanem sama.”
„Jesi li spavala?”
,,Ne. Gledala sam televiziju.”
„Mislio sam da moraš da ostaneš u krevetu?”
„Pokrila sam se.”
Kuvao sam i ručali smo u kuhinji.
„Šta ćemo da radimo za Novu godinu?”, upitah.
,,Ne verujem da ću dotle ozdraviti.”
„Otkud to možeš znati? Zar ne želiš da izađeš sa mnom?”
„Naprotiv, želim. Ali sam bolesna. Ne osećam se dobro. Da li si išao u
biblioteku?”
„Nisam zbog Lujze. Bilo mi je hladno napolju, a nisam hteo da se
odmah vratim kući. Nisam želeo da ti smetam.”
,,Ne smetaš mi. Samo sam ti rekla da ne moraš čitav dan voditi računa
o meni. Nemam ništa protiv da izađeš. Nemam ništa protiv da odeš na
prijem kod Lujze.”
„Zaista ništa?”
,,Ne, zaista ništa.”
„Ona poznaje mnogo zanimljivih ljudi. Moglo bi biti važno za knjigu.”
„Ionako se nismo venčali.”
„Moglo bi značiti mnogo i za nas. Ako budem hteo da ostanem ovde,
moram se postarati da upoznam prave ljude.”
,,Ne želim da se prepirem”, reče Agnesa, „umorna sam i bolesna.”
 -33-

„Polako ti se proređuje kosa”, reče Agnesa, „stariš.” Ušao sam kod nje
u spavaću sobu da bih se pozdravio. „Obećaj mi da ćeš uzeti taksi kad se
budeš vraćao kući”, reče.
„Možda će biti kasno. Ne brini.”
„Hoćeš li me zvati u ponoć?”
,,Ne mogu da ti obećam. Znaš i sama šta se dešava oko ponoći na
dočecima Nove godine. Ali pokušaću.”
Zagrlili smo se i ona me je strasno poljubila.
„Sve najbolje”, reče.
„Hej”, rekoh sa smeškom, „vratiću se.”
„Mislila sam, ako ne budeš nazvao... želim ti srećnu Novu godinu.”
Nešto posle jedanaest sati pozvao sam Agnesu.
„Poranio si”, reče.
„Nisam hteo da zaboravim. Šta radiš?”
„Nešto jedem. Uključila sam prenos slavlja iz Njujorka. Tamo je već
počela nova godina.”
,,Da.”
„Nedostaješ mi.”
„Idi na spavanje. A kad se probudiš, biću tu.”
Lujza je stajala kraj mene dok sam telefonirao. Ironično se smejala.
„Nedostaje ti tvoja devojčica?”, reče pošto sam spustio slušalicu.
„Bolesna je.”
„Amerikanke su uvek bolesne, ali ne umiru. Uvek se postaraju za to da
dobiješ grižu savesti. I kad spavaju s muškarcem, posle govore o tome kao
da su mu učinile uslugu. Kao da su prošetale njegovog psa. Jer, psu je
potrebno da se kreće.”
„Agnesa je drugačija.”
„Samo ti veruj u to”, reče Lujza. Uzela me je pod ruku i predstavila me
nekim gostima. Svima se osmehivala i sa svakim progovorila nekoliko reči,
ali kad god bismo ostali sami, pričala mi je koji su joj se muškarci udvarali i
ko je koga prevario.
,,A zbog čega još živiš kod roditelja kada ti je njihovo društvo toliko
odbojno?”, upitah.
,,Ma oni su sasvim u redu. Nisu mi odbojni.”
„Ali zašto ne iznajmiš sebi stan i pozoveš svoje sopstvene prijatelje?”
„Odavno bih se vratila u Francusku. Ali ovde imam dobro zaposlenje.
I zapravo mi je svejedno gde stanujem.”
 Osim toga, reče, njen stan ima sopstveni ulaz, tako da može da dolazi i
odlazi od kuće kad hoće.
,,A zašto nisi pozvala nikoga od svojih prijatelja?”
„Zašto bih? Ti si mi dovoljan!”
„Imaš li ovde uopšte prijatelja?”
„Oduvek sam se bolje slagala sa muškarcima nego sa ženama. A ne
volim da pozovem više od jednog muškarca.
U krajnjoj liniji, treba da pazim da ne izgubim dobar glas.”
Prilično sam pio i čitave večeri razgovarao samo sa Lujzom. Njena
majka mi je u nekoliko navrata namignula, a jednom mi je njen otac stavio
ruku na rame i pitao me da li se dobro zabavljam. Zahvalio sam na pozivu, a
on je rekao da se raduje što sam mogao da dođem. Pitao me je šta sam
pronašao o štrajku kod Pulmana. ,,Mislim da je uloga novca u toj stvari bila
precenjena”, rekoh. ,,U pitanju je bila sloboda. Pulman je bio patrijarh, a
štrajk je mnogo više bio pobuna protiv apsolutne kontrole, protiv moći,
nego protiv ekonomskog iskorišćavanja.”
,,U revoluciji je uvek reč o moći. A moć ima onaj koji ima novac.”
„Ali i bez depresije došlo bi do sukoba. Čak i da plate nisu opale a
cene porasle.”
„Verujte mi, reč je o novcu i ni o čemu drugom”, reče Lujzin otac i
povuče ruku sa mog ramena. ,,Vi pisci uvek preširoko razmišljate. Ja sam
poslovan čovek. Znam šta pokreće svet.”
Kad sam ponovo ostao nasamo sa Lujzom, ona reče: ,,Ne bi trebalo da
raspravljaš o politici sa mojim ocem. Zbog čega te uopšte zaokuplja ta priča
o Pulmanu? To je ionako davno prošlo i zaboravljeno.”
Rekoh da se danas u globalnim razmerama dešava isto ono što se pre
stotinu godina zbivalo u Pulmanovom idealnom gradu, i da će to u bližoj ili
daljoj budućnosti dovesti do nemira.
Lujza odmahnu rukom. „Hajde, idemo u moj stan”, reče. „Večeras još
neće započeti revolucija. Ionako su se svi napili.”
Ponela je iz kuhinje bocu šampanjca, a ja krenuh za njom uz usko
stepenište koje je vodilo u njen mali stan. Zaključala je vrata za nama.
 -34-

Bilo je tri ili četiri sata kad sam kao jedan od poslednjih gostiju
napustio slavlje. Lujza je bila uporna da me odveze kući.
,,U ovo vreme treba ti večnost dok uhvatiš taksi”, reče.
Vožnja do centra nije dugo trajala. Zaustavila je kola u Bobijanu,
maloj jednosmernoj ulici neposredno iza Doral Plaze.
,,Ne ljubim se sa mojim muškarcima na Aveniji Mičigen”, reče.
»Agnesa je ponovo tu.”
„Toga si se nešto kasno prisetio.”
,,Ne voliš me.”
,,A ona više ne spava s tobom”, reče Lujza, nasloni se na automatski
menjač i poljubi me u usta.
„Bolesna je”, rekoh, ,,ali će ozdraviti. Između nas je bilo nečega, i to
nečeg važnog. I to se nije izgubilo.”
,,Vi muškarci ste idioti”, reče Lujza, „umete da volite samo kad vas
odbace. Velike reči, velike reči. I među nama se nešto desilo, večeras, i to je
bilo lepo. A sutra uveče bi se moglo ponoviti, i tako još nekoliko puta iz noći
u noć. Možda bi iz toga moglo da se razvije i nešto više, ako budeš otvoren.
Ali ti od početka nisi bio spreman na to. Od početka si me bacio u fioku.”
„Rekla si da me ne voliš. Tamo u arhivu.”
,,To sam tada kazala, ali večeras ti to nisam rekla.”
„Moram da idem.”
,,Ne moraš. Ja se ne žurim.”
„Lujza, nisam dobar muškarac.”
„Samo si se napio.”
„Jesam. I sad moram da idem. Mnogo ti hvala na proslavi. Javiću ti se.”
„Poželi tvojoj Pepeljugi srećnu Novu godinu”, oporo reče Lujza, i dok
sam se već peo stepeništem ka sporednom ulazu, doviknu mi: „Donesi mi
jednom neke od njenih cipela. Možda nosimo isti broj.”
Nisam mogao da otključam vrata svog stana. Ključ je ulazio u bravu,
ali nisam mogao da ga okrenem. Pokušavao sam nekoliko minuta. Više
nisam bio pijan, ali kao da nisam razmišljao svojom glavom, već su misli
plutale negde iznad mene. Isprobao sam sve ključeve sa mog svežnja,
uključujući i ključ od stana u Švajcarskoj, čak i onaj od kofera koji uvek
nosim sa sobom. Morao sam da dobijem na vremenu. Onda sam pomislio da
je Agnesa promenila bravu u mom odsustvu, ili je neki pijani idiot nešto
ubacio u ključaonicu. Ili je, pomislih, Agnesa ostavila ključ u bravi namerno
ili nehotice. Pozvonio sam. Prošlo je nekoliko minuta, pa sam pozvonio i
drugi i treći put. Napokon su se vrata odškrinula koliko je dopuštao
sigurnosni lanac. Japanac u jutarnjem ogrtaču me je prestrašeno
posmatrao. Istog trena shvatih svoju grešku.
„Mislim da sam pogrešio sprat”, rekoh, „strašno mi je žao.”
Japanac klimnu glavom, ne menjajući izraz lica, i bez reči zatvori
vrata.
Bio sam na spratu niže. Popeh se požarnim stepeništem, osvetljenim i
danju i noću. Seo sam na jedan stepenik. Iz susednog otvora čuo sam
kretanje lifta, i upitao se ko je u kabini koja ide naviše ili naniže svega
nekoliko metara od mene. Za godinu dana otkako stanujem u Doral Plazi
nisam nikoga upoznao, osim prodavca u prizemlju. A ni o njemu nisam znao
ništa, osim da je stalno bio tu i da je imao sklonosti ka masnim vicevima i
dvosmislenostima. Prema meni se odnosio kao da delimo zajedničku tajnu,
kao da smo već godinama prijatelji, namigivao mi je i davao mi znakove
koje nisam razumeo. Ali zapravo mi je bio tuđ koliko i ljudi koje bih
ponekad video u hodniku i za koje nisam znao ni da li stanuju u zgradi ili su
samo u poseti. Napokon utihnu, lift se više nije kretao, pa ustadoh i krenuh
dalje.
 -35-

Kad sam stupio u stan, smesta sam začuo zujanje računara. Otišao
sam u radnu sobu. Na ekranu su se videle zvezde koje su se iz jedne tačke u
sredini širile u svim pravcima. Kad bi se pogledala tačka u sredini ekrana, iz
koje su izvirale zvezde, čovek se osećao kao da leti svemirom, kao da kroz
staklo gleda prema beskrajnom prostoru. Često sam minutima sedeo pred
tim prizorom, a Agnesa mi se podsmevala i govorila da je to iluzija prostora,
dok su se zapravo svetleće tačke kretale ka periferiji ravni postajući sve
veće, pa uostalom screen-saver se i zvao Starfield Simulation.
Pritisnuo sam jedan taster i na ekranu se pojavio kraj moje priče. Bio
je to novi kraj, onaj koji sam potajno pisao. Agnesa je dugo posmatrala
zvezde koje su joj prilazile sa ekrana. Pomisli kako je upravo tajanstvena
praznina u sredini. Osećala je kako sve dublje biva uvučena u nju. Kao da je
reči i rečenice koje je čitala polako usisavaju u ekran. Ruka koja je isključila
računar kao da nije bila njena, telo koje se obuklo takođe kao da joj nije
pripadalo. Agnesa izađe iz stana, pozva lift, kao u transu prođe pored
vratara koji je zaspao nad novinama.
Put do Vilou Springsa trajao je skoro ceo sat. Kad je Agnesa sišla iz
voza, ponoć je bila već odavno prošla, ali se još čulo praskanje vatrometa i
ponekad bi na tren nebo bilo osvetljeno bengalskom vatrom. Agnesa se
smrzavala, iako je nosila svoj debeli zimski kaput; izgledalo je kao da je i
mraz bio daleko, a ona je samo opažala hladnoću ne osećajući je. Hodala je
niz duge ulice, prolazila pored redova malih drvenih kuća, iz kojih su se još
tu i tamo čuli glasovi i muzika.
Agnesa je došla do kraja ulice. Pred njom je bio park u potpunom
mraku. Naslepo zakorači u tminu, a onda je ponovo mogla da vidi. Kao da je
stupila u drugi svet. Nebo zamućeno svetlošću uličnih svetiljki koje je kao
narandžasto ćebe prekrilo stambenu četvrt, na ovom mestu je bilo prozirno
crno. Ugledala je bezbrojne zvezde, prepoznala Labuda i Orla. Mesečev luk
beše uzan, tako da je taman mogao dovoljno osvetliti snegom pokrivene
staze.
Vetar je duvao u naletima. Huk u Agnesinim ušima potisnu svaki
drugi šum, svaku misao. Ona se zagubi u isprepletanim stazama i dugo je
tragala dok ponovo ne nađe ono mesto u šumi. Drveće je ostalo bez lišća, a
jezero je bilo zamrznuto. Ali Agnesa prepoznade mesto. Skide rukavice i
pređe rukama po zamrznutoj kori drveća. Nije osećala hladnoću, ali je
opipala hrapavu koru pod skoro utrnulim jagodicama prstiju. Onda je pala
na kolena, legla i pritisnula lice u raspršeni sneg. Polako joj se vraćao
osećaj, najpre na stopalima, šakama, zatim i u nogama i rukama, širio se,
prelazio preko ramena i trbuha do srca, sve dok nije prodro u čitavo telo,
tako da joj se činilo kao da užarena leži u snegu koji se pod njom topi.
Pored računara stajao je tanjir sa načetim sendvičem. Otišao sam u
spavaću sobu. Agnesa nije bila tamo. U ormanu nije visio njen kaput. Ništa
drugo nije nedostajalo.
 -36-

Agnesa se nije vratila. Čitave noći i čitavog dana sam je čekao. Oko
podneva je prestao da veje sneg, ali je pre nekoliko sati opet počeo.
Jedanput je zazvonio telefon. Nisam podigao slušalicu, a zvonjava je
prestala pre nego što je telefonska sekretarica uspela da se uključi.
Ugasio sam svetlo i gledao video-zapis koji je Agnesa snimila tokom
našeg pešačenja kroz nacionalni park.
Ja, za volanom na povratku kući, snimljen otpozadi. Brisači na
vetrobranu. Katkad poneki automobil ispred nas. Moj potiljak, ruke na
volanu. Naposletku, izgleda da sam primetio da me Agnesa snima. Okrećem
glavu, sa osmehom, ali pre nego što uperim pogled sasvim unazad, film se
prekida.
 Lektura
DUŠAN PAPADOPOLOS

Priprema za štampu

www.ELFCOM.co.yu

Štampa BIGZ, Beograd

CIP Kaталогизација y публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.112.2(494)-31

ШТАМ, Петер
Agnesa / Peter Štam ; preveli sa nemačkog Srđan Pavlović i Zorica Papadopolos.
Beograd : Paideia, 2002 (Beograd : BIGZ). -116 str. ; 21 cm ,

Prevod dela: Agnes / Peter Stamm. Tiraž 2000.

ISBN 86-7448-118-3

COBISS-ID 101442060