04.02.

2020

Nepokretno kulturno dobro od izuzetnog

značaja
id 588
Назив културног добра Црква Св. Спаса у Призрену
Категорија Непокретно културно добро од изузетног значаја
Опис Црква св. Спаса налази се левој обали реке Бистрице у
делу Призрена названом Поткаљаја, под призренском тврђавом. Положај јој је такав да је,
издигнута, видљива из готово свих делова града. Задужбина Душановог властелина Младена
Владојевића са родитељима, подигнута је и почела да се осликава током четврте деценије ХIV
века. Када је краљ Душан 1348. године преместио овог велможу у Охрид доделио му је
тамошњу цркву св. Андреје, а свом манастиру Светим арханђелима приложио цркву св. Спаса
са имањима. У другој половини ХVIII века неки дервиш је безуспешно покушао да је претвори у
текију. У исто време по прилици, у град су се доселили Цинцари који су обављали зидарске
послове на призренском утврђењу и осталим објектима, те им је црква св. Спаса дата на
коришћење. Они су је 1836. године опасали високим зидовима будуће цркве а црква св. Спаса
је тако постала само део северног брода нове богомоље која никада није довршена и стоји у
истом облику и данас. Спор око цркве између Срба и Цинцара вођен је годинама. Године 1882.
била је попаљена и сумњало се да су то намерно учинили неки од незадовољних Цинцара.
Средњовековна црква је малих димензија, основе сажетог уписаног крста са куполом
осмостраног тамбура и споља тространом, а изнутра полукружном апсидом. припрата на
западној страни пресведена је крстастим сводом. Декоративно је зидана правилним
смењивањем редова сиге и опеке (ћелијасти тип), и керамопластичним украсом. Фасаде су
оживљене преломљеним луковима који прате линију свода из унутрашњости цркве. Складне
пропорције и ненаметљиво украшене фасаде сврставају је међу архитектонски успелије
властеоске цркве средњег века код нас. Црква је осликавана у два маха: најпре у олтару, око
1335, затим у наосу и припрати до 1348. године. Сликарство из олтара радио је један мајстор,
по свој прилици, члан радионице која је живописала и цркву св. Николе, задужбину Драгослава
Тутића. То је сликар не великих способности, који улаже напор за финијом модулацијом
архијерејских ликова из Поклоњења. његови су, у олтару сачувани, Причешће апостола,
Поклоњење жртви и Христ на престолу. Нове фреске изведене до 1348. године, биле су дело
локалних мајстора, школованих на добрим традицијама византијског сликарства, сигурног и
истакнутог цртежа који изводе композиције малих димензија. Очуване су композиције из
циклуса Великих празника и Страдања у наосу, а у припрати појединачне фигуре и лик Христа
Пантократора у своду. На крају је трећи сликар извео успеле фигуре Богородице Параклисе и
Христа на улазу из припрате у наос. Од 1953. до 1963. године обављени су конзерваторски
радови на архитектури којима јој је враћен првобитан изглед (ослобођена је дозиданих делова и
прекривена оловом), а живопис је конзервиран.

Napomena: Nije javna isprava