Академија техничких струковних студија – одсек Београдска политехника

Семинарски рад
Тема:

-oрганизација археолошког ископавања-

Предмет: Управљање пројектима

Професор: Студент:
Проф. др Ана Ланговић Милићевић Пауновић Анђела 2020/0105
Асистент:
др Александра Павловић

Београд, април 2023.

 САДРЖАЈ
РЕЗИМЕ .................................................................................................................................... 1
УВОД......................................................................................................................................... 2
1. Одакле све почиње? Ко има право на археолошка ископавања? ................................. 3
Дозвола за ископавање ........................................................................................................ 3
Одабир руководиоца и пројектног тима – особине и карактеристике ............................ 3
2. Одабир локалитета (енг. “Mapping”) ............................................................................... 5
Поделе ископавања - континуирана и селективна ........................................................... 5
Рочност пројекта – сезона ископавања .............................................................................. 6
3. Приступи ископавања....................................................................................................... 8
Вертикални и хоризонтални ископ ..................................................................................... 8
4. Главне методе и технике ................................................................................................ 10
Стратиграфија и закон суперпозиције ............................................................................. 10
Серијација (секвенцирање датума) ................................................................................. 11
Хронолошки маркери ........................................................................................................ 11
Tree Rings i Dendrochronology ........................................................................................... 11
5. Снимање података .......................................................................................................... 12
6. Анализа, тумачење и објављивање ............................................................................... 13
Закључак ................................................................................................................................. 14
Литература ................................................................................................................................ 1
 1

РЕЗИМЕ

Сама суштина рада који се налази у наредним сегментима и поглављима

наговештаваће на базичне проблеме, комплексност извођења једног оваквог подухвата
који са сигурношћу захтева мноштво и општег знања управљања пројектима,
есенцијалног познавања материје археологије, као и општих и посебних метода рада које
је неопходно примењивати како би крајња успешност била на што задовољавајућем
нивоу и у складу са првобитним постављеним циљевима наручиоца радова, археолошког
друштва или неког трећег лица. Бавићемо се разграничавањем важних делова којима се
баве главни руководиоци, односно археолози, што обухвата како генерални план,
програм, методе, технологије које ће се користити, одговарајуће људе, њихове
способности, културни значај и евентуално маркетиншки моменат оваквих подухвата
који умногоме могу допринети једном поднебљу.
 2

УВОД

Важност бављења темом археологије, археолошких ископавања, поред своје

културолошке, сазнајне и научне вредности, није на задовољавајућем нивоу постала
приоритетан фактор дебата наших највиших органа власти, те постајемо ускраћени за
многе значајне податке које нам могу како обогатити живот знањем, па и пренети нека
нова сазнања о прошлим народима, језицима, културама и њиховом тадашњом спознајом
света који нас окружује. Наравно, лаж је рећи да је тотално дискриминисана као
дисциплина, али је апсолутно да губи на значају, где многе претходно половично
откривене информације остају неупотпуњене, несхваћене до самога краја и неразумљиве
за нас који осећамо порив за сведочењем додатним знањима и иновативних открића.

Опредељеност конкретно за ову тему јесте управо из претходно наведених ставки,

односно жеља за бољим разумевањем целокупног процеса који је нужно обавити пре
почетка, током реализације и након што се ископавање доведе до самог краја.
Комбинујући примену досадашњих сазнања из предмета “Управљање пројектима” и ове
мени лично делимично познате области, тежим да све уобличим и употпуним жељеним
сазнајним чињеницама. Дакле, поред личне сатисфакције, циљ је сјединити, односно
податке прикупљене са часова превести у један занимљив практичан истраживачки рад.
Археолошки радови су такви да буде уникатни субјективни осећај важности код
појединаца. Они се они не могу поредити са рецимо питањима финансија, нередовних
исплата на радном месту, питања једнакости и дискриминације међу људима,
нелегалним радњама којима није могуће стати на пут и слично, међутим, јединственост
и изузетна важност ове дисциплине се не може нити оспорити, нити умањити, колико
год поједини инсистирали и себично прикривали било ову ставку или неке круцијалне
новооткривене аспекте наше прошлости.

Елементи који ће бити продискутовани јесу најпре организације које се баве

оваквим питањима културолошке природе, потом општи план од чега све започиње,
одабира предводника (руководиоца пројекта, или више њих), проналазак адекватног
пројектног тима, њихове организације, временских оквира ископавања, могућности које
се односе на буџет, ограничавајући фактори и још мноштво ставки које ће бити видљиве
у наредним секцијама рада.
 3

1. Одакле све почиње? Ко има право на археолошка ископавања?

Пројекат овог типа није могуће планирати, организовати нити обављати без
одговарајуће и адекватне лиценце, образовања, искуства у сличним или истим радовима.
У већини случајева у питању су археолошка друштва у којима запослени већ поседују
одређени низ година емпиријског знања из света археологије, али наравно сам пројекат
нужно захтева варијабилност, флексибилност и налаже да запослени буду различитих
типова компетентности и занимања.

Дозвола за ископавање
Ископавање по својој природи доводи до уништења културног слоја. За разлику
од лабораторијских експеримената, процес ископавања је јединствен. Стога је у многим
државама потребна посебна дозвола за ископавање. Ископавање без дозволе у Руској
Федерацији је управни прекршај.

Одабир руководиоца и пројектног тима – особине и карактеристике

Завршетак и регулисање неопходне папирологије јесте ставка којом
организација/археолошко друштво завршава пут процедура и протокола, а након чега
следи неизоставни део, а то је одабир руководиоца/надређеног или више њих у чијим
рукама ће бити главна одговорност, ауторитет и управљање и координисање целокупним
истраживачким пројектом. Да би пројекат био успешно изведен, постоје свакако фактори
који су у директној и тесној вези са одабиром главних координатора, па ћемо их редом
све и навести.

➢ Организација групе – вештина коју мора поседовати лидер, будући координатор;

➢ Преговарачка решења – решавање сукоба међу запосленима; успешно склапање
послова;
➢ Лични односи – препознавање туђих осећања и невоља, као и реаговање на
адекватан начин;
➢ Мотивација запослених – изузетно важна способност лидера/руководиоца;
➢ Харизма – лакоћа у опхођењу; решавање неспоразума; стварање пријатне
социјалне климе;

Особа која поседује све наведене способности, заједно са карактеристикама које

га чине оптимистом, енергичном особом, амбициозном, неким ко предлаже иновативне
идеје, ко мотивише, успешан је у формирању здраве, хармоничне групе, поред тога има
 4

одговарајуће образовање у оквиру археолошке дисциплине, историје, довољно година

искуства и рада на сличним пројектима, погодна је особа за рад на једном оваквом
пројекту.

Када је реч о каснијем формирању пројектног тима (уколико већ не постоји један
тим који је оформљен, што је редак случај), врши се комбинација људи различитог
профила уколико то налаже истраживање, археолога историчара, људи чија је ужа
специјалност познавање геологије и земљишта, биологије, зоологије и сл. У обзир
свакако могу доћи и волонтери и људи који би својом физичким радом припомогли
открићима.
 5

2. Одабир локалитета

Након што је установљена одговарајућа организација са свим неопходним

потврдама, лиценцама, следује утврђивање локације над којом ће бити истраживање
спроведено. Умногоме може зависити од приоритетских фактора који су у рукама
ауторитета, односно руководиоца, установљује се хитност, важност, поставља се питање
да ли је приоритет недовршено претходно ископавање, да ли је битност одређена
туристичким аспектима, што може допринети будућој учесталој посећености уколико је
већ указана заинтересованост од стране туриста, локалног и нелокалног становништва.

У обзиру могу постојати неколико могућности, те тако од добијених лиценци и

тренутног економског стања, заинтересованих страна које могу финансијски припомоћи,
вржи се коначно одлучивање.

Било које ископавање започиње пажљивим проучавањем површине и израдом

тачне топографске карте локалитета. Затим се на спомени наноси мрежа. Та базична
ископавања површине и сабирање у збирку артефаката прикупљених током тог времена
помажу у развоју хипотеза које су свакако основа за археологе да одлуче где ће копати.

Одабир локалитета се може одредити логичним разматрањима, расположивим

средствима и временом, или нажалост, неминовношћу уништења дела споменика у
близини индустријске активности или градилишта. Ископавање је најбоље извести тамо
где ће резултати бити највећи и где су шансе за добијање података потребних за
тестирање радних хипотеза најбоље.

Поделе ископавања - континуирана и селективна

Постоје две могућности које се односе на начине на које ће се извести ископавање,
а то су или континуирано или селективно ископавање. Селективно ископавање се
фокусира и директно упућује на једну од структура, чију старост желимо да утврдимо
(често су структуре колосалне, без захтева да се врши било какво ископавање, већ се све
налази на површини), као на пример грађевина Стоунхенџа. Селективна су најтипичнија,
нарочито тамо где је време кључно. Најучесталија су из разлога што постоје многобројна
налазишта која се простиру на великим површинама, па сама опсежна ископавања нису
могућа. Оваквим ископавањима се добијају стратиграфски и хронолошки подаци, као
и узорци керамичких материјала, оруђа различитих врста материјала, животињских и
људских костију и сл. Као резултат овога, археолог је у позицији да одлучује јесте ли
 6

препоручљиво и исплативо даље истраживање локалитета. Континуирано ископавање

се свакако разликује, карактерише га метода насумичног одабира квадрата мреже на
којима ће се трагати за неким артефактом. Зависиће од површине, величине споменика,
неминовности његовог уништења, претходно постављених хипотеза и њихово
тестирање, као и наравно до расположивог буџетског стања.

Предност континуираних ископавања локалитета јесу та што пружају детаљне

информације, изузетно су скупа и непожељна због чињенице да након њих неће бити
могуће извршити накнадна ископавања, евентуално напреднијим методама. Обично се
континуирана ископавања проводе у оквиру таквих пројеката УКР, у којима
споменицима прети неизбежно уништење.

Постоји још једна врста поделе:

• Избор може бити очигледан

• Избор може бити неочигледан

Адекватан пример овакве врсте поделе јесте ситуација коај се догодила при
ископавању ритуалног центра Маја у Тикалу, где су археолози присуствовали и били у
могућности да физилки посведоле хилјадама гробних хумки које се налазе око главних
ритуалних локација (Кое-Сое, 2002.). Са измереном дужином од око 10 км од центра
локалитета у Тикалу, није било могуће изушити сваку гробну хумку, већ се ово извело
применом насумичних узорака.

Рочност пројекта – сезона ископавања

Дакле, познато је да постоје три димензије рочности, односно постоје
краткорочни, средњорочни и дугорочни пројекти. Археолошко ископавање је ретко
дугорочни пројекат иако се неретко ископавања врше на отвореним теренима која су
изложена и временским неприликама, и исувише високим температурама, а уз то и само
извођење је изузетно деликатно и мора се обратити пажња на то да одређене сегменте
неког/их артефакта не оштетимо, поломимо и тако даље.

Суштина је да њихова изведба обично траје, уколико не рачунамо припреме, већ

узмемо у обзир искључиво реализацију подухвата, заједно са каснијим доношењем
конкретних закључака, траје од минимум недељу дана па највише до пар месеци (хајмо
рећи максимално годину дана), што их сврстава у краткорочне пројекте. Тешко је
одредити, нити постоји конкретан временски интервал, нити годишње доба за сва
 7

археолошка ископавања када о томе говоримо генерално. Познато је да је сваки

истраживачки пројекат другачији, јединствен, те самим тим га не можемо упоређивати
са осталима. Када смо код археолошких ископавања, кључни су многобројни фактори и
у односу на које тече наше планирање и реализација.

Неки од тих екстерних фактора су:

➢ Клима
➢ Временске неприлике; уколико је подручје монсуна или генерално кишно,
тежи се ка заобилажењу тог периода
➢ Географска локација
➢ Буџет
➢ Рочност/временски оквири
➢ Приоритетски фактори
➢ Дубина/тежина археолошког ископавања
➢ Захтеви у виду опреме/средстава
 8

3. Приступи ископавањима

Основни приступ ископавања било које локације укључује једну од две главне
методе, ипак осе обе користе на истом локалитету:
➢ Ископ оком фиксираних слојева – ова метода се састоји у одвојеном уклањању
сваког слоја фиксираног оком. Ова спора метода се обично користи на пећинским
местима, која често имају сложену стратиграфију, и на отвореним местима као
што су места клања бизона у северноамеричким равницама. Тамо је изузетно лако
разликовати слојеве костију и друге разине чак и у прелиминарној фази: пробне
стратиграфске јаме.
➢ Самовољно ископавање слојева – тло се уклања у слојевима стандардне
величине, њихова величина зависи о природи артефакта, обично од 5-20 цм. Овај
приступ се примењује у случајевима када је стратиграфија слабо уочљива или
када се слојеви становништва помичу. Сваки слој је пажљиво прочешљан у
потрази за остацима, животињским костима, семенкама и другим малим
предметима.

Вертикални и хоризонтални ископ

Вертикални ископи су у већини случајева селективни. У току њихове реализације
откривају се ограничене површине споменика како би се добиле дефинисане
информације. Већина вертикалних ископавања су сондирања дубоких археолошких
слојева, њихова права сврха је да се добије хронолошки след на локалитету. Изводе се
хоризонтална ископавања како би се открило истовремено насеље на великом подручју.
Међутим, треба нагласити да се све стратегије ископавања заснивају на одлукама које се
доносе у току ископавања и истраживачког пројекта. У току самог истраживања,
археолог може пречи са вертикалних на хоризонтална ископавања, и обрнуто, чак и
током краткотрајних радова. У оквиру овог типа ископа циљ је утврдити стратиграфске
секвенце, посебно на локацијама с ограниченом територијом, као што су мале пећине и
склоништа са стенама, или да би се решила хронолошка питања као што су секвенце дуж
ровова и земљаних радова.

Хоризонтални (зонални) ископи – изводе се у већем обиму од вертикалних и

следећи су корак ка континуираном ископу. Ископавање зона се односи на покривање
великих површина ради обнављања грађевинских планова или планова за читаво
 9

насеље. Једини споменици који су откопани су врло мали ловачки логори, самостојеће
колибе и колибе.

Јаме – подсећају на вертикалне ископине.

 10

4. Главне методе и технике

Археолози користе многе различите технике за одређивање старости одређеног

артефакта, локације или дела сајта. Две широке категорије dating или хронометријске
технике које археолози користе називају релативно и апсолутно давање.

➢ Релативно давање – одређује старост артефакта/неког места, старије или млађе

или исте године као и друге, али не производи прецизне датуме и оквире;
➢ Апсолутна давања – методе које производе специфичне хронолошке датуме за
објекте и занимања, нису биле доступне археологији све до 20. века.

Стратиграфија и закон суперпозиције

Једна од најстаријих од релативних метода dating које археолози користе до данас.
Заснива се на закону суперпозиције – као слојни колач, најпре морају бити формирани
најтањи слојеви, па потом и остали. Односно, артефакти пронађени у горњим слојевима
биће депоновани у скорије време од оних пронађених у доњим слојевима, што је и
сасвим логично. Прескакање сајтова, упоређивање геолошких слојева на једној локацији
са другом локацијом и екстраполирање релативне старосне доби на тај начин, и даље је
важна стратегија за упознавање, која се данас користи, пре свега када су сајтови далеко
старији за апсолутне датуме да имају много значаја.
 11

Серијација (секвенцирање датума)

Ова метода се базира на идеји да се артефакти временом мењају. Сматра се да је
серијација прва примена статистике у археологији.

Хронолошки маркери
Први и најједноставнији начин апсолутног давања је коришћење предмета са
датумима који су уписани на њих, као што су новчићи или објекти повезани са
историјским догађајима или документима. На пример, пошто је сваки римски цар имао
своје лице печат на кованим новчаницама током своје реалности, а датуми за
императорске домене познати су из историјских записа, датум када је кована кованица
може се препознати идентификацијом приказаног цара. И, изван одређених периода у
нашој прошлости, једноставно није било хронолошки датираних предмета, нити су
потребне дубине и детаља историје која би помогла хронолошки датирању цивилизација.
Без тога, археолози су били у мраку према добу различитих друштава. До проналаска
дендрокронологије.

Tree Rings i Dendrochronology

Употреба података прстена дрвећа ради утврђивања хронолошких датума,
дендрокронологије, први пут је развијен на америчком југозападу астрономом Андреw
Еллицотт Доугласс. Године 1901. Доугласс је започео истраживање раста прстена као
показатеља соларних циклуса. Доугласс је веровао да су соларне ракете утицале на
климу, а самим тим и на количину раста које би дрво могло добити у одређеној години.
Његово истраживање кулминирало је доказивањем да се ширина прстена варира
годишњим падавинама. Не само то, она варира регионално, тако да ће сва дрвећа унутар
одређене врсте и региона показати исти релативни раст током влажних година и сувих
година. Свако дрво тада садржи рекорде падавина за дужину свог живота, изражене у
густини, садржају елемената трагова, стабилном изотопском саставу и интра-годишњој
ширини прстена раста.
 12

5. Снимање података

➢ Писани материјали – археолози акумулирају радне свеске, дневнике споменика

и споменике; врше се директа бележења количине обављеног посла, дневни
распоред рада; број радника у групама; садржај који ће послужити будућим
генерацијама археолога.
➢ Планови споменика - Планови споменика почињу од једноставних нацрта,
зацртаних за хумке или депоније, а завршавају сложеним плановима целог града
или сложеног низа зграда (Баркер - Баркер, 1995). Прецизни планови су веома
важни, јер се на њима не евидентирају само објекти споменика, већ и систем
мерне мреже пре ископавања, који је потребан за утврђивање генералне шеме
ровова. Компјутерски програми за израду карата, у рукама стручњака, увелике су
олакшали израду тачних карата. На пример, користећи АутоЦад, Доуглас Ганн
(1994) направио је 3Д мапу Хомолyови пуебла у близини Wинслоwа, Аризона,
што је светлија реконструкција насеља од 150 соба од његове 2Д карте.
Компјутерска анимација омогућава свима који нису упознати са спомеником да
живо замисле како је изгледао у стварности.
➢ 3Д фиксација... Тродимензионална фиксација је фиксација артефаката и
структура у времену и простору. Локација археолошких налаза је фиксирана у
односу на мрежу локалитета. Тродимензионална фиксација се изводи помоћу
електроничких уређаја или мерних трака. То је посебно важно на таквим
локацијама, где су артефакти фиксирани у првобитном положају, или где су
одабрани одређени периоди у изградњи објекта.
 13

6. Анализа, тумачење и објављивање

Процес археолошког ископавања завршава се засипањем јарка и транспортом

налаза и докумената са локалитета у лабораторију. Археолози се враћају са потпуним
извештајем о ископавању и свим информацијама потребним за проверу хипотеза које су
изнесене пре изласка на терен. Следећи корак је анализа налаза, потом интерпретацији
споменика.

Поред објављивања материјала, археолози имају још све изузетно важне обавезе,
а то су да налазе и документе сместе на сигурно место где ће бити доступне будућим
генерацијама. Следеће је то да резултати треба бити доступни широј јавности, тако и
стручним круговима.
 14

Закључак

Било ми је изузетно задовољство радити и примењивати стечена знања из

предмета “Управљање пројектима” у комбинацији са темом која ме лично изузетно
фасцинира и интересује. Представљене су неке од есенцијалних и основних метода,
техника и начина на који се може реализовати један археолошки истраживачки пројекат.
Свакако, апсолутност није се могла постићи, нити отићи исувише у ширину, али су
покривени неки од аспеката који су у примени и уједно, надам се обухватили жељено
градиво.
Литература

1. Philip Barker, Techniques of Archaeological Excavation, 1993.

2. https://thestrip.ru/bs/permanent/kak-provodyatsya-arheologicheskie-raskopki-tipy-
raskopok-stratigrafiya/
3. https://bs.eferrit.com/arheoloska-veza-stratigrafija-i-serijacija/
4. https://coshair.ru/bs/floriculture/samye-strashnye-arheologicheskie-raskopki-poryadok-
provedeniya-arheologicheskih-raskopok-kto-vedet-rasko/
5. https://www.nps.gov/archeology/afori/howfig_print.htm