MIKROTIPOGRAFIJA

Tipografija nema pravu i potpunu definiciju. Sve zavisi od toga da li se ona posmatra sa šireg, užeg ili
najužeg aspekta. Tipografija bi najšire mogla da se posmatra kao zanat kojim se izrađuju tipografski
proizvodi, bez obzira da li je taj proizvod predviđen za prezentaciju i čuvanje nekog intelektualnog
sadržaja, reklama robe ili ambalaža neke robe, a koja nije intelektualnog sadržaja, već je materijalne
prirode. U užem smislu mogli bi je posmatrati kao proces koji prethodi umnožavanju (štampi)
tipografskih proizvoda, gde je u tom procesu utkan estetski i funkcionalni sadržaj. U najužem smislu,
tipografijom se smatra konkretna izrada sloga i njegovo oblikovanje. Izrada sloga i njegovo
oblikovanje tradicionalno je podeljena na knjižni slog, novinski slog, tabelarni i akcidenični slog. Tu
postoje još neke podele kao specijalni slogovi u koje bi spadali: matematički i slog hemijskih formula,
slog pesama, slog redova vožnje, slog za slepe, slog šahovskih analiza, slog nota itd. Reč slog se u
literaturi često zamenjuje izrazom tipografija, pa se govori o knjižnoj, novinskoj, tabelarnoj i
akcideničnoj tipografiji.
Danas za sve te vrste tipografija postoje specijalni programi koji se koriste pri izradi sloga
elektronskim putem. Ti programi su manje ili više specijalizovani za prethodno pomenute vrste
slogova, ali se uglavnom preko svih tipografskih programa mogu raditi i sve vrste sloga, iako neki od
njih nisu „specijalizovani” za neki posao. Npr., smatra se da je QuarkXPress specijalizovan za prelom
novina i časopisa, Ventura za prelom knjiga, Corel za akcidenične poslove. Ti programi se
usavršavaju, tako da na primer QuarkXPress 4,0 ima prema tvrdnji trgovaca, proširenu specijalnost za
prelom knjiga. Napravljen je program In Dizajn koji je specijalizovan, opet po tvrdnjama pojedinaca, a
naročito trgovaca, za sve tipografske radove, a koji zahteva moćne personalne računare.
Po mišljenju autora ovog članka, i noviji programi Worda, o kome današnji tipografi nemaju baš lepo
mišljenje jer smatraju da je taj program pretežno predviđen za kancelarijske poslove, za one koji
poznaju tipografiju, sasvim je solidan i da se pomoću njega mogu uraditi skoro svi tipografski poslovi.
Ali, treba znati tipografiju i njene zakonitosti, da bi i Word dobio zasluženo mesto u grupi tipografskih
programa.
No, vratimo se glavnoj temi. Šta bi to bila mikrotipografija? Mikrotipografija je u stvari tipografija
npr., jedne knjižne strane, jednog članka u novinama koji ne mora zauzimati veći prostor od jednog
stupca, ili jednog tabelarnog obrasca, pozivnice, vizit-karte i sl. Veoma često, imamo pred sobom
odštampane vrhunske časopise u boji, odštampanih na papirima vrhunskih kvaliteta a običan tekst u
njima je urađen sa tipografskog stanovišta veoma loše pa čak i od strane pismenosti. Ili knjiga,
vrhunski roman poznatog pisca, u tvrdom povezu, sa omotom i divnom višebojnom ilustracijom na
omotu. Papir knjižnog bloka je npr., od 115 gramskog kunstdruka, sav, da tako kažemo, glamur knjige
je prisutan. A kad se malo zagledamo u teksturu strane, vidimo katastrofalan izgled sloga, sa
katastrofalnom podelom reči, užasnim belinama između reči, nepravilmo urađenom interpunkcijom,
naslovima i međunaslovima, izlaznim redovima u vrhu strane i redovima novih stavova u dnu strane,
itd., itd. Odgovorna lica lakonski za ovakve nedostatke okrivljuju automatsku obradu podataka, tj.
računarsku tehnologiju, koja radi tako kako radi. Idu u objašnjenjima toliko daleko da tipografska,
tehnička i pravopisna pravila proglašavaju zastarelim i da je insistiranje na kvalitetu teksture strane
knjige, novinskih članaka i akcideničnih slogova obično sitničarenje penzionisanih tipografa koji su
radili na bivšim tehnologijama. Sve se to danas ne vidi zahvaljujući bojama i kvalitetnim papirima,
reprodukcijama slika u kvalitetnom rasteru i sl.
E, drage mlađe kolege, to nije tako i to nije istina. Pretpostavljamo da je istina ili u neznanju i
nepoznavanju tipografije, ili u malodušnosti onih koji to mogu da promene, i da vrate i tipografiju i
mikrotipografiju u struku, koja je razvijana decenijama, još od Gutenberga, pa i pre njega. Zato će ovaj
članak u par nastavaka u našem grafičkom časopisu uputiti sve one koji ne znaju i one koji žele da
saznaju elementarne stvari iz mikrotipografije i donekle iz pravopisa, onog njegovog dela gde se
najviše greši. Pa, da krenemo.
NAVODNICE
Tipografske navodnice u našem jeziku su: za ćirilicu „ i ”, a za latinicu — » i «. Navodnice iz ćirilice
mogu se upotrebiti i u slogu latinice, dok se ne preporučuje da se navodnice iz latinice postavljaju u
slogu ćirilice. Pogrešno i tipografski neispravno je postavljati anglosaksonske navodnice gde su obe
gornje (” ”). Po našem pravopisu ispravno je i da donja stoji ovako „ a gornja ovako “. Međutim, mi
tipografi, takve navodnice postavljamo samo ako se desi da su jedni do drugih i podnavodnice i
navodnice. Primer ’“. U nekim našim novinama na jednoj strani su npr., navodnice postavljene
ispravno, a na drugoj neispravno. često naši slagači na računarima greše kada se jedno pored drugog
nalaze izlazna navodnica i tačka. Evo pravog odgovora: ako je pod navodima deo neke rečenice koja
se završava sa tačkom, onda se prvo složi navodnica pa tačka (”.). Ako je cela rečenica, od početka do
kraja pod navodima onda se prvo složi tačka, pa izlazna navodnica (.”). Da vidimo kako se slažu
navodnice u rečenici koja je već pod navodima? U slogu ćirilice gde su navodnice „ i ”, ispravno je
upotrebiti ovakve podnavodnice: ’ i ’. Neispravno ih je složiti okrenute na gore: ‘ i ‘, ili u nekoj
kombinaciji jedna na gore a druga na dole, ili ne daj bože prvu ovako (,) a drugu ovako (‘). Mada
danas može sve to da se sretne u slogu. Ove podnavodnice u slogu ćirilice, mogu se upotrebiti i u
slogu latinice i kada su navodnice latinične (» i «). Nekada je bilo pravilo da se u slogu latinice
podnavodnice okreću suprotno u odnosu na glavne navodnice, na primer, »Mmmmmmmm mmmmm
«mmmm» mmmm mmmmm«. Danas se u našim elektronskim pismima ove navodnice ređe sreću, pa
se i neka pravila koja su postojala, više ne susreću. Ima negde u nekim od tipografskih literatura
podataka da su navodnice („i”) nemačke, a («i») francuske, što autor ovog napisa ne tvrdi kao sigurno
tačne. Još samo jedna sitnica. Navodnice se nikad ne odvajaju od teksta belinom, pa ni onda kada je taj
tekst špacioniran.
UPOTREBA TRI TAČKE (...)
Tri tačke se u svim slučajevima špacioniraju! I to tako što mora postojati i povećani razmak između
poslednjeg ili prvog slova u zavisnosti od toga da li je misao nedorečena, ili se početak neke misli ne
iskazuje, već samo njen završetak. Primer: ...mmmmm, odnosno mmmmm..., a ako iza te tri tačke
postoji zapeta, ona se nalazi uz poslednju tačku bez povećane beline u odnosu na zadnju tačku.
Takođe, i belina pre, ili posle tri tačke, trebalo bi da bude povećana za isto povećanje kao što je belina
između tačaka. Mnogi su danas skloni tvrdnjama da je špacioniranje triju tačaka nepotrebno i zastarelo
pravilo, što po mišljenju autora nije tako.
UPOTREBA MINUSA I DIVIZA
Mnogi će se današnji slagači upitati šta li je sad pa to? Diviz je kraća crta (-) i uglavnom u tipografiji
služi za deljenje reči na slogove. Sreće se i u složenicama gde je prva reč nepromenljiva a druga
promenljiva po padežima. Npr., fotoreporter, radio-amater, društveno-politički, auto-put, itd. Može da
zameni neki put i kosu crtu. Npr., odeljenje IV/4, odnosno IV-4. U novinskom slogu kada su u pitanju
brojevi telefona ili žiro-računa zbog uzanih stubaca tolerišu se divizi, mada je tipografski ispravno da
se tu postavljaju minusi. Treba zapamtiti jedno, a to je da se divizi nikad ne odvajaju belinom, pa ni
onda kada je podeljena reč špacionirana. Što se tiče diviza, ima još jedna zanimljivost. Ako se neka
složenica koja u sebi sadrži i diviz, i baš podeli na tom mestu, onda smo dužni da taj diviz ponovimo i
u sledećem redu. Minus je duža crta (—) i između ostalog, zamenjuje rečicu do, služi za nabrajanje, u
direktnom govoru u tekstu, zamenjuje navodnice i u svim slogovima, osim novinskog, postavlja se
između brojeva. U jednom periodu, zamenjivala je dve nule u novčanim iznosima. Uvek se odvaja
belinom, kao belina između reči, osim kada se nalazi između brojeva. Kada se nalazi između godina,
npr., 1943—2001., iza prve godine ne stavlja se ni tačka. Nekada u olovnom slogu, imali smo na
raspolaganju samo diviz i dugački minus. Posle drugog svetskog rata livnice su počele sa isporukom
nešto kraćih minusa, koji su bili liveni na gradaciji četverca, tako da ručni slovoslagači nisu više
morali da ih u tekstu odvajaju belinom, jer su ovi srednji minusi (–) imali svoju sopstvenu belinu sa
leve i desne strane od crte koja je bila nešto manja od uobičajene beline između reči, ali je kao takva i
prihvaćena. Danas, u računarskom slogu, imamo na raspolaganju sve tri vrste crtica: diviz (-), dugi
minus (—) i srednji minus (–). Interesantno je da većina današnjih slovoslagača, ili operatera na
računarima koriste samo jednu crticu i to diviz i to za sve, i za podelu reči, i za nabrajanje, i za rečcu
do, i za sve što je spomenuto. I nisu ni svesni da rade nešto što je u suprotnosti sa tipografijom i
pismenošću. Ručnim i mašinskim slovoslagačima koji su na raspolaganju imali samo dva izbora, nije
padalo na pamet da umesto minusa slože diviz i obratno. Današnji slovoslagači imaju za jednu crticu
veći izbor, a pogrešno rade, jer upotrebljavaju samo jednu, diviz.
BELINA IZMEĐU REČI
Nekada, u klasičnom olovnom slogu, u našem jeziku, osnovna belina između reči bila je ½ četverca.
četverac je bio materijal bez lika, osnovna mera neke gradacije slova, gde je gradacija bila jednaka
širini. Taj četverac je bio najdeblji isključak (isključci su služili za isključivanje reda, odnosno za
dovođenje reda na zadati format, tj. širinu reda i ravnanje svih redova i sa leve i sa desne strane, što je
i bila, a i danas je, jedna od osnova tipografije). Osim njega, kao najdebljeg, postojali su i tanji
isključci, koji su bili delovi njegove podele, pa su u zavisnosti od gradacije postojali isključci
vrednosti 1/2, 1/3, 1/4, 1/5 i 1/6 četverca. Svi ti delovi četverca bili su niži od slova i kada su se
nalazili između reči, na otisku bi činili belinu između reči. Da bi se postiglo ravnanje redova i sa desne
strane ta osnovna belina između reči povećavana je ili smanjivana pomoću ovih tanjih isključaka
najviše do ± 30%. Danas je veoma teško slovoslagačima objasniti pojam nekadašnjeg četverca i
polučetverca, da bi se mogli orijentisati šta je to normalna belina između reči u našem jeziku. Jer, to je
u ručnom slogu bila nepromenljiva veličina. U mašinskom slogu, postojali su i čvrsti nepromenljivi
(četverac, polučetverac i četvrtinka, odnosno špacija) i varijabilni isključci (kajl, odnosno isključni
klin). U računarskom slogu, kod nekih tipografskih programa postoje nepromenljive beline, ali u
tekstu se koriste uglavnom one koje su varijabine i zavise od više parametara. Da stvari
pojednostavimo. Normalna belina između reči u našem jeziku je približna širini slova „i” iz ćirilice,
odnosno slova „n” iz latinice. E taj razmak, koji ta slova prave, ne bi smeo da bude veći ili manji od
30%. U anglosaksonskim jezicima, gde su sva slova iz latinice, osnovna belina između reči je 1/3
četverca, odnosno približna debljina slova „r”. Ova orijentaciona belina između reči odnosi se na slova
ćirilice, odnosno latinice, u normalnom, običnom rezu (obliku). Nikako na neka uzana ili široka slova.
Ova tipografska belina između reči će se postizati bez problema ukoliko postoji adekvatan program za
podelu reči na slogove, normalno, za naš, a ne za neki drugi jezik. Kada se radi neka knjiga koja ima
preko 300 strana, normalno je da je neophodno imati program za podelu reči na slogove. Većina
današnjih vlasnika i korisnika personalnih računara, nemaju takav program, ali oni ne rade knjige, već
neke tipografske poslove manjeg obima. E, oni onda moraju deliti reči „ručno”, a da bi delili reči na
slogove, to moraju znati. Postoje pravila podele reči na slogove i gramatička i tipografska. Nekada,
između dva svetska rata, te dve podele su se poklapale. Danas je gramatička podela nešto liberalnija
od tipografske. No, podela reči na slogove je jedna od sledećih tema u mikrotipografiji.
PRAVILNA POČETNA I IZLAZNA BELINA
Belina kod redova novih stavova, naziva se uvlaka, početna belina, belina početnog reda, a u grafičko
tipografskom žargonu naziva se abzec ili abzac. Ta reč, kao i mnoge druge u tipografiji su uglavnom
nemačkog porekla. Generacije nastavnika u grafičkoj školi trudile su se da sve te reči koje potiču iz
nemačkog jezika isprave i da prevedu na naš jezik. Jedna od tih reči je i malopre pomenuti četverac i
polučetverac. Ovi i ovakvi nazivi i izrazi korišćeni su u školi, ali odmah po završetku škole, kada su se
ti učenici zaposlili u grafičkim preduzećima, školske nazive su prestajali koristiti i prihvatali su nazive
stranog porekla, jer se jednostavno, tako govorilo u grafičkim preduzećima. Četverac se naziva gefirt,
polučetverac halbgefirt, pročeljna belina novih poglavlja u knjizi naziva se foršlag, a izlazna belina
untršlag. Svojevremeno, u mašinskom slogu livaći kalupi nazivani su gisformama, itd., itd. Tako je i
slučaj sa abzecom, ili abzacom. U slogu, danas tuđice nemačkog porekla polako nestaju, ali umesto
njih nastaju tuđice anglosaksonskog porekla, jer elektronski slog potiče sa anglosaksonskih područja.
No, da pređemo na konkretna pravila. Belina početnog reda, ako je ima, zavisi od nekoliko parametara
i direktno je proporcionalan tim parametrima. Belina zavisi od gradacije pisma, dužine reda (formata),
reza pisma, proreda (beline između redova) i eventualno poznatih marginalnih belina, ako je u pitanju
knjiga.
Ta belina ne bi trebalo da bude manja od jednog niti veća od tri četverca. U novinskom slogu i u slogu
časopisa, ona zavisi od tradicije lista, a ako se formira nov list, pa sami treba da odredimo veličinu
uvlake, možemo se držati pravila da tekst formata jednog stupca ima uvlaku 1 četverac, na dva stupca
2, a na tri i više stubaca širine, 3 četverca. U knjižnom slogu i u sličnim kompres tekstovima, možemo
se pidržavati sledećih dvaju pravila: a) Ako je format sloga do 16 cicera, uvlaka je jedan četverac, a na
svako povećanje formata za 4 cicera, uvlaku bi povećavali za još po pola četverca; b) Koliki je format
sloga u cicerima, tolika bi približno trebalo da bude veličina uvlake, ali u tipografskim tačkama ili
pointima. Normalno, taj broj tipo-tačaka treba zaokružiti na ceo broj. S obzirom, da se i ovde u nekim
od pravila pominju četverci, treba znati da je širina i gradacija četverca iz garmonda 10 tipografskih
tačaka, cicera 12, borgisa 9, petita 8. A kad znate koliko tipo-tačaka iznosi četverac, onda je lako
izračunati broj tipo-tačaka polučetverca ili trećinke. Ovo objašnjenje je za one slovoslagače koji slažu
tekst u metarskim veličinama, ili na bazi inča. Izlazni red ne bi trebalo da bude kraći od veličine
uvlake. Takođe, ni izlazna belina ne bi trebalo da bude kraća (manja) od početne beline. Nekada su
stari majstori tipografije, kada se u slogu pojavi izlazni red kraći od početne beline, takav red nazivali
„malo siroče”, a slovoslagača koji je tako nešto uradio, smatrali lošim stručnjakom i slabim
majstorom. Da bi se današnji sovoslagači (operateri na PC računarima) koliko-toliko snašli u
određivanju uvlake, trebalo bi da znaju da je 1 cicero jednak 0,45 cm, tj. da je 12 tt (tipografskih
tačaka) jednako 0,45 cm. To znači da je i svaki četverac iz cicera jednak 0,45 cm. Znači da su četverci
iz garmonda, borgisa i petita manji od 0,45 cm. Ako vas baš interesuje koliko neki četverac određene
gradacije iznosi u santimetrima, to izračunajte iz podatka da 1 tipografska tačka ima debljinu 0,0376
cm. Inače, 1 cm ima 26,6 tipografskih tačaka. Ove podatke koristite kao orijentaciju pri određivanju
uvlake, da ne bi na uzanim formatima postavljali velike (daktilografske) uvlake, jer bi tada, u tom
slogu, bilo „siročića” tušta i tma.
PROREĐIVANJE U SLOGU
Izraz proređivanje u slogu potiče od nekadašnjeg materijala bez lika u ručnom slogu koji se nazivao
prored i imali smo ih različite i debljine i dužine. Imali su višestruku namenu u izradi raznih slogova, i
između ostalog, služili su za povećanje međuredne beline teksta koji je trebalo da bude
štampan.Negde, u starijoj literaturi, umesto izraza proređivanje, koristio se izraz prolaganje. Taj izraz
za slog nije bio adekvatan, i poticao je iz tipoštampe, još iz doba kada nije bilo automatskog ulaganja
tabaka papira, budućih štamparskih tabaka i kada se to radilo ručno. Nekiput, da ne bi došlo do
prljanja tabaka (njihovog lica i naličja), jer sušenje štamparskih boja nije bilo baš najbolje, vršeno je
između otisaka ubacivanje makulaturnih tabaka, i to se nazivalo prolaganje. Znači, postavljanje papira
(kao neka vrsta upijača) između tek odštampanog lica ili naličja štamparskog tabaka. Kasnije, u
mašinskom slogu, za povećanje međuredne beline, neki put su korišćeni kartoni, pa čak i papiri, pa su
autori tipografskih knjiga, koji u osnovnom zanimanju nisu bili slovoslagači, u takvom načinu
proređivanja, tražili opravdanje za upotrebu izraza — prolaganje. U svakom slučaju, danas se koristi
reč prored, ali koji ne potiče iz ručnog sloga, već iz daktilografije. I, kod reči prored u slogu, treba biti
oprezan. Osnovni prored u daktilografiji bila je belina jednog praznog reda. Taj daktilografski prored
mogao se na pisaćoj mašini postaviti i manji i veći od beline praznog reda, ali se belina praznog reda
smatrala osnovom. I danas u nekim programima (Word), osnovni prored je u stvari onaj stari
daktilografski prored. S druge strane, uobičajeni tipografski prored iznosio je dve tipografske tačke (2
tt). U ručnom slogu, a kasnije i u mašinskom, sva slova su imala podslovnu i nadslovnu belinu. Te
beline su ulazile u sastav same gradacije slova (podslovna belina + visina lika slova + nadslovna
belina = gradacija slova). Normalan, običan, tzv. kompres slog (slog knjiga i novina) uglavnom nije
bio proređen, i belina između redova bila je zbir podslovne i nadslovne beline dva susedna reda.
Razvojem mašinskog sloga, uočeno je da povećana međuredna belina od jednog proreda, daje površini
knjižne strane veću čitljivost. Za razliku od ručnog sloga, povećanje proreda u mašinskom slogu bilo
je vrlo jednostavno. Mašinski red od slova neke gradacije je liven uz pomoć livaćeg kalupa veće
gradacije, pa se proređen slog izlivao automatski, i nije bilo potrebno naknadno da ručni slovoslagač
ubacuje između redova prorede. Tada je na rukopisima pisalo od tehničkog urednika otprilike ovako:
„petit na garmond keglu”. Ova reč „kegl” odnosila se na gradaciju livaćeg kalupa. Danas se to na
rukopisu, kada se slog radi elektronskim putem, piše npr., ovako: „Tekst složiti 8·/10·”. To praktično
znači da slova budu gradacije 8 tt, a složeni redovi gradacije 10 tt. Normalna međuredna belina u
ovom tekstu biće uvećana za jedan tipografski prored. Da smo povećali tu belinu za jedan
daktilografski prored, ona ne bi bila 2 tt već kao i red petita, 8 tt. Ovako veliki prored u knjižnom i
novinskom slogu se nikako ne preporučuje, jer suviše razbija i prosvetljava slog. Današnji tipografski
programi veoma lako omogućavaju postavljanje optimalnog proreda, tj. beline između složenih
redova.
ISTICANJE U SLOGU
U ovom delu govorićemo o isticanju u knjižnom i novinskom slogu, odnosno u onom
najjednostavnijem, već pomenutom, kompres slogu. Isticanje imamo tzv. neposredno i posredno.
Pošto govorimo samo o onom najjednostavnijem slogu, u okviru mikrotipografije je značajno samo
neposredno isticanje. Najstariji i najlošiji način isticanja je špacioniranje. Reč potiče iz ranog perioda
Gutembergovog štamparstva. I ona je nemačkog porekla. Govorili smo već o isključcima, kao
delovima jednog četverca (gefirta), koji su prevashodno služili u ručnom slogu za isključivanje
redova. šta zapravo znači isključivanje redova. Jedan od osnovnih postulata tipografije je poravnanje
složenih redova i sa desne strane, a ne samo sa leve. Da bi se to postiglo, korišćeni su isključci, pa
odatle potiče i izraz isključivanje redova. To isključivanje složenih redova nazivalo se i zaglavljivanje
redova, a isključci su drugim rečima nazivani i zaglavci, što se u praksi i dešavalo, jer tako složen i
isključen red bio je u stvari zaglavljen u slagaljci (vrstaču), da kad se taj vrstač okrene sa slovima
naglavačke, ne ispada iz vrstača, jer je bio dobro zaglavljen. Međutim, najtanji isključci su nazivani
špacijama i osim isključivanja redova, korišćeni su i za povećanje belina između slova u jednoj ili više
uzastopnih reči u složenom tekstu. Odatle je nastao i izraz špacioniranje. Belina između tako
špacioniranih reči, takođe je morala biti povećana i to za istu vrednost kao i povećani razmak između
slova u špacioniranoj reči. U početku štamparstva, ručni slovoslagač je imao, za isticanje u slogu,
manji izbor nego prepisivači knjiga u predštamparskom dobu. Prepisivač knjiga mogao je za isticanje
da upotrebi mastila drugih boja, da neku ili više reči podvuče, i dâ korisniku na znanje da obrati pažnju
na istaknuti tekst. U ranoj fazi štamparstva, slovolivci su lili slova samo običnog reza (oblika), tako da
slagaču nije ostalo ništa drugo na raspolaganju za isticanje u slogu, osim špacioniranja i slaganja
velikim (verzalnim) slovima. Da menja boju pojedinih reči, tada je to tehnološki bilo nemoguće, a da
neke reči podvlači linijama, iziskivalo je dugo vreme da bi se to postiglo. Tek, kada su slovolivci
počeli da izrađuju polucrne, kurzivne i druge oblike slova, špacioniranje je izgubilo na intenzitetu i
značaju. Velike površine špacioniranog sloga, odavale su utisak zamagljenosti te površine, tekst je bio
suviše prosvetljen i bio je teži za čitanje. Neke vrste slova se u knjižnom i novinskom slogu i ne
špacioniraju. Brojevi na primer, i arapski i rimski, nikad se ne špacioniraju. Ne špacionira se ni
rukopisni oblik pisma, kao ni tekst polucrnog reza. I kurziv se ne špacionira. Ne špacioniraju se u
tekstu ni navodnice, ni zagrade, ni divizi, itd. Danas se u knjižnom i novinskom slogu špacioniranje ne
preporučuje. Koristimo ga u tabelarnom i akcideničnom slogu. Polucrnim rezom ističu se pojedine
reči, delovi rečenice ili kraći pasusi. Ne preporučuje se da pod polucrnim ili crnim (bold) rezom bude
istaknuta veća površina sloga. Polucrni rez utiče na promenu kontrasta površine strane. Čitalac pri
čitanju, kad naiđe na polucrni rez, usporava čitanje, uočava važnost teksta, a što je i cilj tipografa,
odnosno autora teksta. Kada je veća površina urađena polucrno ili crno, čitalac se opušta, nastavlja
čitanje ubrzanim intenzitetom i više ne uočava važnost tog dela teksta. Za današnju tipografiju,
najprikladnije je isticanje, kurzivnim rezom. Ovim rezom se mogu isticati i pojedine reči, rečenice i
čitavi pasusi. Kurzivnim rezom se ne remeti kontrast strane. U pozitivnom smislu, remeti se ritam
čitanja, jer čitalac uočava razliku u promeni vertikale slova, usporava čitanje i obraća veću pažnju na
deo teksta pod kurzivom. Danas se takav rez, u računarskom slogu naziva italik. VERZALNIM
SLOVIMA se u principu ne ističe deo teksta. Verzalom se vrši gradiranje nečega po veličini. Npr.,
koristi se kod naslova i međunaslova. Ako se upotrebi za isticanje u običnom tekstu, onda se značajno
remeti međuredna belina. Naime, sva verzalna slova imaju podslovnu, a nemaju nadslovnu belinu,
tako da tamo gde se koristi verzal, međuredna belina je manja (uža) za ½. Umesto verzala, za isticanje
preporučujemo Kapitelhen slova. To je nekada bila vrsta pisma gde su i mala slova bila urađena u
duhu velikih slova. Takvim pismom se ne remeti ni kontrast reda ili strane, ni ritam čitanja, niti se
smanjuje međuredna belina. Nekada u olovnom slogu, ova pisma su bila samo iz grupe antikva pisma.
Danas u elektronskom slogu, sva pisma se mogu ovako složiti kada odredimo da budu u Small Caps-u
u Word-u ili selektujemo reč i pritisnemo na malo slovo k u Mežurmentu (Measurements) kod
QuarkXpress programa. Za isticanje, danas u elektronskom slogu, imamo i mogućnost podvlačenja u
tekstu, ali to se ne praktikuje, jer to još u štampanom tekstu nije uobičajeno (osim u novinskin
naslovima). čitaoci još uvek takvo isticanje ne očekuju i bilo bi im neobično. Još uvek su naviknuti na
otiske nekadašnjeg olovnog sloga. Na kraju, u vezi ove teme da objasnimo pojam reza pisma. I on
potiče iz prošlosti. Naime, nekada, da bi se izradilo slovo od olovne legure, bilo je potrebno prvo
uraditi od čelika patricu, u koju se slovo posle crtanja rezalo (urezivalo). Od te čelične patrice, koja se
upresivala u bakarnu pločicu (buduću matricu) koja je i sama kasnije dorađivana raznim rezanjima
izrađivala se matrica iz koje se izlivalo na kraju olovno slovo. Za izradu matrica za mašinski slog, koje
su rađene od mesinga, takođe se pri njihovoj obradi koristilo rezanje. Tako je ostao izraz rez, jer se za
izradu slova stare tehnologije, stalno morao neki materijal rezati i obrađivati. Danas je postupak izrade
slova sasvim drugačiji, ali je ostao izraz rez. Danas rez slova znači, u stvari, oblik slova, odnosno
pisma.
GRAMATIČKA I PRAVOPISNA PRAVILA
BLISKA MIKROTIPOGRAFIJI
Neke stvari se uče još u osnovnoj školi, pa se vremenom zaborave. Tipografi neke takve stvari, kao što
je gramatika i pravopis ne bi trebalo nikad da zaborave, a ako im se to desi, trebalo bi da se podsete i
neka znanja iz te oblasti obnove. Pre svega, to je podela reči na slogove, upotreba velikih i malih slova
gde se najčešće greši, jotovanje, prva i druga palatalizacija i jednačenje suglasnika po zvučnosti. Tu se
javljaju i skraćenice, složenice i još neke stvari koje se mogu svrstati kao u neku vrstu bontona za
tipografiju. Podelu reči na slogove obradićemo malo detaljnije, a ostale pomenute delove iz gramatike
i pravopisa, pomenućemo samo onaj deo gde se najviše greši. Ako neko od čitalaca ovih članaka želi
da se o tome detaljnije informiše, na raspolaganju ima sijaset knjiga – gramatika.
PODELA REČI NA SLOGOVE
U periodu klasične, olovne tehnologije sloga, o pravilnoj podeli reči na slogove, strogo se vodilo
računa, i to u osnovnom tekstu knjiga i novina, a o pravilnoj podeli u nadnaslovima, podnaslovima i
međunaslovima da i ne govorimo. Pojavom fotosloga, a naročito sloga rađenog na personalnim
računarima, dolazi do zapostavljanja pravilne podele reči u slogu. Opravdanje se traži u nemanju
programa za podelu reči, tj., nemanju programa podele reči na slogove za naš jezik. Tipografi iz
prošlosti umesto programa za podelu reči, imali su svoju glavu, i za podelu reči koristili su svoju
pamet i obrazovanje. A to obrazovanje sticali su radom i učenjem svoga zanata. Danas niko ne očekuje
od operatera da kod knjige od npr., 600 strana, posle preloma, vrši „ručnu” podelu reči. Onaj ko radi
knjige, novine i časopise, mora imati programe za podelu reči za naš jezik. U protivnom, njegova
proizvodnja je škart roba. A ako ne želi da ima škart robu, a nema novaca da plati taj program, onda
neka korektori, kada čitaju revizije, ispravljaju i pogrešno podeljene reči.
Da bi se podsetili nečega što bi trebalo sa znamo, daćemo nekoliko najosnovnijih
pravila podele:
– Reč se može rastaviti na onoliko delova koliko u njoj ima samoglasnika.
Pred poznatih samoglasnika, u pojedinim slučajevima se i slovo R može smatrati
samoglasnikom.
– Dva suglasnika se rastavljaju ako su jedan pored drugoga. Međutim, dva
suglasnika na kraju reči se ne rastavljaju.
– Pri podeli reči suglasnik između dva samoglasnika pripada drugom samoglasniku
i prenosi se u sledeći red.
– Složene reči dele se na mestima spajanja.
– Strane reči u slogu našeg jezika, dele se kao naše reči.
– Složenice sa crticom dele se baš na tim mestima, s tim što se crtica u tom
slučaju prenosi i u sledeći red.
Sva ova pomenuta osnovna pravila imaju opet izuzetke, koji su definisani opet nekim pravilima, itd.
Dugogodišnja praksa izrade sloga, autora ovih članaka — uputstava i saveta — dala mu je za pravo da
izvuče i neke zaključke u vezi podele reči na slogove. Neko deli reči na slogove veoma lako, ne
pridržavajući se gore pomenutih pravila već po sluhu. To mu je, valjda, urođen dar. Neko deli reči
ispravno, pridržavajući se pravila. A neko, ne može nikako da deli reči na slogove, a da ne greši, i
pravda se time da to ne može da nauči. Ne može, ne može ona silna pravila ni da nauči, niti ima sluha
pa da „oseti” ispravnu podelu. E, za takve, autor ovih članaka, ima jedan, možda za nekoga nenaučan
savet. Ako nastavak podeljene reči počinje sa suglasnikom, a nastavak počinje kao već neka postojeća
reč u našem jeziku, slobodno neka je tako podeli. Podela će biti ispravna. Ta reč, koja se može izvesti
iz nastavka podeljene reči mora biti našeg, a ne stranog porekla. Podeljena reč može počinjati i
samoglasnikom, ali tu treba biti oprezniji, i reč može biti pogrešno podeljena. Primeri sa nastavcima
koji počinju sa suglasnikom: npr., reč kon-struk-tiv-nost. U našem jeziku ima puno reči koje počinju
sa „stru”, „ti”, „no”. Da smo podelili totalno neispravno bilo bi: ko-nstru-kti-vnost. Nijedna reč u
našem jeziku ne počinje kao podeljeni nastavci. Možda će neko reći, postoji reč ktitor. Da, ali ona je
stranog porekla, nije naša. Reči kao što su maska i motka, mogu se podeliti dvojako. Ma-ska ili mas-
ka; mot-ka ili mo-tka. Pa postoje reči u našem jeziku koje počinju i sa ska, ka i tka. Ali ako delimo reč
mućka, delimo je samo kao muć-ka, jer u našem jeziku nema nijedne reči koja počinje sa ćka. Da
uzmemo primer reči gde nastavak počinje sa smoglasnikom: npr., reči avioni i penzioneri. U prvom
slučaju potpuno ispravno je avi-oni, a nikako av-ioni. U drugoj reči ispravno je penzi-oneri, a
neispravno penz-ion-eri. Kod prve podeljene reči postoje reči koje počinju sa on, kod druge reči ne
postoje reči koje počinju sa io, ali postoji eri, ali je ipak podela neispravna. Zato, vi koji ne znate
pravila i ne osećate podelu po sluhu, držite se samo onog saveta gde nastavci podeljene reči počinju sa
suglasnikom. Danas, dnevne novine sa najvećim procentom pogrešno podeljenih reči je „Blic”. Kod
neznalica ili nepoštovalaca tipografije, u korekturama mnogih listova postoji izraz „to može da prođe”.
Dnevnim novinama nije cilj da ljude obrazuju, ali ne bi trebalo da ih indirektno uče da budu
nepismeni.
Postoje reči koje se ne smeju deliti, npr., prst, slon, krst i sl. U tipografiji se ne sme u nastavku
podeljene reči ostaviti jedno slovo. Majstorima se ne preporučuje da u knjižnom slogu šireg formata
ne dele ni tako da u podeljenoj reči ostanu samo dva slova. Stara pravila nisu dozvoljavala da u prvom
(gornjem) redu, od podeljene reči ostane samo jedno slovo, a sva ostala da idu u drugi red. Danas se to
može prihvatiti samo u novinskom slogu, gde je mala širina stubaca, mada i to treba izbegavati. U
knjižnom slogu gde je format redova u slogu veći od 22 cicera, ne preporučuje se podela više od tri
uzastopna reda. U novinskom slogu ta preporuka se ne može prihvatiti jer je format redova stubaca
daleko manji.
EGALIZACIJA I PODREZIVANJE SLOVA U SLOGU
Nekada, u olovnom slogu imali smo dva pojma, odnosno dva potpuno odvojena postupka za
poboljšanje izgleda nekog većeg naslova u letku, oglasima i na plakatima. Prvi postupak nazivan je
egalizacijom. To je u stvari bilo optičko izjednačavanje belina pripadajućih levih i desnih belina
svakog slova u nekoj istaknutoj reči na plakatu, oglasu, ili letku. Te stvari su se radile na slovima
naslova veće gradacije. S obzirom da su slova bila od olovne legure ili od drveta (velika plakatna
slova) nismo mogli da smanjujemo belinu tamo gde je ona bila velika. Uzmimo npr., reč
OGLAŠAVANJE. Pogledajte pažljivo beline između slova u ovoj reči. I laik uočava veću belinu
između slova L i S nego što je belina između G i L. Međutim, kod ovih slova u računarskom slogu
izvršeno je tzv. kernovanje, pa su beline između slova A i V idealne. Međutim, tako nije bilo u ručnom
slogu. Ovaj tekst (rukopis) kucan je na računaru sa kernovanim pismom. Pokušaćemo da damo još
jedan primer sa približnim izgledom istog naslova, kao da je složen u ručnom slogu:
OGLAŠAVANJE. E, otprilike ovako je izgledala složena reč ove gradacije iz ručnih slova. Da bi
ujednačili beline mogli smo samo da povećamo beline između slova gde je zbirna belina između njih
bila manja. Tamo gde su beline bile veće, nismo bili u stanju da ih smanjimo. Povećali bi konkretno
beline između O i G, G i L, između N i J I između J i E, pa bi beline približno svuda izgledale jednake.
OGLAŠAVANJE. Znači, neke beline su ostajale iste, onakve kakve su slova imala, a neke smo
povećavali, različitim isključcima.