1.

Uvod
1.1. Pismo
Pismo je sredstvo prostorne i vremenske komunikacije. Pismo je zapisivanje (grafičko predstavljanje)
jezika.
Današnje pismo je sistem definisanih tipografskih znakova (simbola), koji vizuelno reprodukuju
elemente govornog jezika.
Pronalazak prvog sistemskog pisma – najveća civilizacijska revolucija jer se prelazi sa usmena na pisanu
kulturu.

1.2. Tipografija
Tipografija je grafička disciplina koja se bavi organizacijom oblika slova i teksta, rada poboljšanja
čitalačkog komfora i efikasnosti štampane poruke.
Pisanje pre tipografije se smatra nedovoljno odvojenim od mesta i konteksta, dok se pronalaskom
tipografije otvara komunikacijski prostor u kojem je značajnije pospešena mogućnost čitanja poruka
koje su od čitaoca udaljene prostorno – vremenski, odnosno društveno – kulturološki.

1.3. Istorija
Od samog početka svog razvoja, čovek je neprestano težio da usavrši način komunikacije, kroz razvoj
jezika i pisma. Ovaj razvoj prati korišćenje različitih materijala pomoću kojih je moglo da se piše na
različitim podlogama.
Usavršavanje pisane komunikacije:
Pisanje na zidovima pećina → glinene pločice → pergament → papir → pisaće i štamparske mašine →
kompjuteri i savremeni softveri za prikazivanje i oblikovanje slovnih znakova.
Sredinom 15. veka (oko 1448.) Gutenberg je izumeo pomični olovni slog.

1.3.1. Olovni slog

Slovni znak se dobija livenjem olova u prethodno pripremljene kalupe. Znakovi se izlivaju posebno u
matrice ili kalupe. Dobijeni odlivci su imali izdignut slovni znak.
Gotovi znakovi su se čuvali i sortirali u posebnim fijokama. Odatle ih je slovoslagač uzimao i nizao u
slagajući štap, dobijajući redove teksta, a potom je te redove slagao na slagajućem stolu i dobijao
stranice spremne za štampu.

1.3.2. Mašinski (vrući) slog

Podrazumeva slova složena i izlivena u jednom redu pomoću mesinganih matrica linotip ili intertip
slagajućim mašinama.
Prednost mašinskog u odnosu na ručni slog: slovo kao pismovni materijal je uvek bilo neistrošeno,
oštrih linija, prelom tabaka odvijao se brže i sa manje tehnoloških problema.
Ottmar Mergenthaler – izumitelj linotip mašine.

1.3.3. Monotip slog

Monotip je mašina za slaganje pojedinačnim pokretnim slovima koji se sastoje od posebne jedinice za
izradu preforirane trake i posebne jedinice za livenje.
Kao i linotip, imamo je tastaturu na kojoj se tipkanjem kodifikovao rukopis bušenjem rupica
odgovarajućih kombinacija na karticama kojima se upravljao rad liveće mašine monotip.
Kao i kod linotip mašine, slova se liju u matrice, ali ne u redove već pojedinačno. Zatim bi se slovni
znaci slagali u redove.
Monotip mašine su se primenjivale za štampu knjiga i luksuznih izdanja, dok se linotip koristio
uglavnom u novinarskoj štampi.

1.3.4. Fotoslog
Slog izrađen fotoslagajućim uređajem.
Realizovao se projektovanjem fotomatrica slovo – po – slovo na fotoosetljivi sloj, a zatim se
fotohemijskim postupkom razvijao i fiksirao.
Zavisio je od tehnike realizacije (duboka, siti ili ofset štampa).
Prednost fotosloga u odnosu na klasičan slog: mogućnost da se primenom optičkog sistema od jedne
graniture fotomatrica mogao postići relativno veliki raspon pismovnih veličina.
Posle Drugog Svetskog rata, pojavljuju se nove mašine za livenje metalnog olovnog sloga. U početku
su matrice korišćene za metalni olovni slog modifikovane tako da mogu da propuštaju snop svetla kroz
otvor u obliku slovnog znaka na fotoosetljivi papir.

1.3.5. Stono izdavaštvo (DTP)

Javlja se sredinom osamdesetih godina. Pojavom grafičkih okruženja GEM Ventura i Mac OS, Post –
Script – a i laserskih štampača, DTP polako prerasta u industriju.
Novom tehnologijom je omogućeno obavljanje kompletne pripreme teksta i slike za štampu, kao i
preloma, takođe se na ekranu mogao videti izgled konačnog lejauta.

1.4. Bitmapirani fontovi

Rasterski fontovi – prvi oblici digitalnih tipografskih pisama.
Projektovani su iscrtavanjem pojedinačnih piksela. Prednost ovog oblikovanja je u boljoj kontroli
pojedinačnih piksela što znatno utiče na kvalitet prikaza fonta na ekranu. Nedostatak ovih fontova je
komplikovanija i sporija produkcija cele familije fonta i različitih veličina prikaza. Za svaku veličinu je
trebalo nacrtati novi skup piksela.

1.4.1. Konturni fontovi

Projektovanje fontova se menja uvođenjem Bezijeovih krivih. Crtanje znakova pomoću konturnih linija
omogućilo je intuitivnije oblikovanje tipografskih znakova.
Ovakvim crtanjem, od jedne konture izvedeni su znakovi za svaku veličinu pisma.
Transformacije nad konturama su za razliku od transformacija nad rasterskim fontovima bile
jednostavnije i davale su bolji rezultat za kraće vreme.

1.4.2. Kodne strane

Pojavom kompjutera javlja se problem čuvanja znakova u memoriji računara. Slova su trebala da budu
označena brojevima razumljivim računaru. Da bi se rešio ovaj problem uspostavljen je standard u vidu
kodnih strana, koje su sadržale određen broj karaktera.
Sva velika i mala slova engleske abecede, brojevi, interpunkcijski znaci... bili su smešteni u 7 – bitnu
ASCII tabelu.
 1.4.3. Unicode
Unicode je definisao 16 – bitni kodni raspored u kome je svaki karakter predstavljen sa dva bajta. Na
ovaj način moguće je ma pirati 65 536 karaktera što je dovoljno za sve jezike.
Prethodni kodni sistemi su bili u međusobnom konfliktu jer su koristili različite brojeve za prikazivanje
istih karaktera ili su koristili iste brojeve za prikazivanje različitih karaktera. Zato svi računari moraju
prepoznavati više kodnih sistema, zbog čega se može javiti greška prilikom prebacivanja iz jednog u
drugi kodni sistem.

1.5. Nomenklatura digitalnog tipografskog pisma

Tipografsko pismo je skup svih karaktera (znakova) koji ga opisuju. Znakovi mogu da budu u svim
gradacijama veličina i stilovima za izdvajanje reči i hijerarhije teksta.
Font je kompletan set karaktera jednog tipografskog pisma u jednoj veličini. Font se odnosi na fizički
deo, a tipografsko pismo na oblik/ dizajn pisma.
Glif (lik) je određeni oblik slovnog znaka koji je smešten unutar fonta. Svaki karakter u pismu
prezentovan je glifom, a jedan određen font može da sadrži više glifova za svaki karakter. Ovi glifovi
se obično nazivaju alternacije.
Tipografski znaka je oznaka za sve znakove unutar tipografskog pisma (slovo, broj, interpunkcijski
znak...). Neki tipografski znaci mogu biti prezentovana sa više glifova.
Knjižna pisma (Tekst Fonts) su pisma koja po karakteristikama slovnih znakova odgovaraju za primenu
u dužim tekstovima, manjim gradacijama i pogodniji su za duže čitanje.
Naslovna pisma (Display Fonts) su dekorativna pisma namenjena za upotrebu u naslovima i dekoraciju.
Obično se koriste u većim dimenzijama.
Tačka (Point) je jedinica za izražavanje veličine pisma. Odgovara 1/12 pike odnosno 1/72 inča.
Gradacija pisma/ veličina u tačkama (Point Size) je mera rastojanja između krajnjih visina pisma.

1.5.1. Anatomija tipografskog pisma

Odnosi se na grafičke elemente iz kojih su sastavljeni oblici slovnih karaktera.

1. Temeljni potez – 6. Kvačica – diakritički 9. Kičma (spine)

stablo slova (strem) znak (caron) 10. Uspravni serif/
2. Rep (tail) 7. Vrh (apex) krilce (beak)
3. Struk (waist) 8. Spajajuća/ 11. Tačka (dot)
4. Serif poprečna crta 12. Okce (eye)
5. Konzola (bracket) (crossbar)
 13. Dijagonalni potez 19. Peta (spur) 26. Uvce (ear)
(diagonals) 20. Silazni potez 27. Petlja (loop)
14. Ligatura (ligature) (descender) 28. Spajajući potez/
15. Ulazni potez 21. Luk (stress) spoj (junction)
(ascender) 22. Terminal 29. Osa (axis)
16. Noga (leg) 23. Kapljični terminal 30. Rameni potez
17. Akut – dijakritički (terminal) (shoulder)
znak (acute) 24. Obli potez (bowl) 31. Polu – serif (beak/
18. Ruke (arms) 25. Podnožje (vertex) shered terminal)

2. Klasifikacija tipografskih pisama

Slova se u najširem smislu dela na sefirna i bezserifna pisma. Međutim podela može i biti na
prelomljena, bezserifna, antikva i rukopisna pisma.
Prve klasifikacije tipografskih pisama nastaju u 18. veku.
Pjer Simon Furnije – slovorezbar, pokušao je ustanoviti tipografski merni sistem.
Autorska klasifikacija je odraz jedne svesti i pogleda na tipografiju, dok kod nacionalnih tj. državnih
klasifikacija bez obzira na uzdržanost pojedinca, možemo govoriti o opšte prihvaćenim podelama.
Prva značajnija sistematizacija tipografskih pisama nastala je 1963. u Zagrebu, a autor je bio profesor
Franjo Mesaroš.

2.1. VOX – ATYPI

Posle brojnih pokušaja klasifikacije, prihvaćen je sisteme koji je razvio francuski dizajner Maksimilijen
Voks. Ovaj sistem prihvatila je i AtypI.

2.1.1. VOX – ATYPI/ Humanistička (venecijanska) pisma

Grupa 1
Najranije antikve, zasnovane na humanističkom rukopisu, nastale su u 15. veku u Veneciji.
Humanističko pismo je prvi put, u štampi, upotrebljeno 1465. a lik slova pokazuje da su pravljeni prema
uzorcima pisanim širokim perom.
Osovina slova nagnuta je na levo, prelazi između glavnih poteza i serifa su zaobljeni, kontrast između
debelih i tankih poteza nije velik, poprečni presek e je kos.
Primeri: Jason, Goldem Type, Centaur

2.1.2. VOX – ATYPI/ Garald antikve

Grupa 2
Izvedene su od pisma koje je rezao Frančesko Grifo za venecijanskog izdavača i štampara Aldusa
Manucinusa. Najpoznatije pismo iz ove grupe je Garamond, koji predstavlja najvažnije pismo
renesanse i ranog baroka.
Osovina slova nagnuta je na levo, prelazi između glavnih poteza i serifa su zaobljeni, kontrast između
debelih i tankih poteza su veći nego kod venecijanskog i serifi su finiji, poprečni presek je horizontalan.
U engleskoj terminologiji koristi se naziv Old Face, a kod nas se koristi kalsična (renesansna antikva).
Primeri: Garamond, Bembo, Calson, Vendome, Dante, Garaldus, Sabon, Platino
 2.1.3. VOX – ATYPI/ Prelazne (barokne) antikve
Grupa 3
Prelazni oblik između klasične i klasicističke antikve. Na pojavu ovih pisama je uticalo širenje tehnike
bakroreza u 17. veku. Potezi su postali finiji i bogatiji u kontrastu. Prototip ovog pisma je Romain du
Roi. Svako slovo bilo je ucrtanu u kvadrat podeljen na 2 304 mala kvadrata, što je prva razrada digitalne
slovne forme.
Osovina slova je horizontalna ili veoma malo nagnuta, veća razlika u debljini poteza nego kog Garald
antikve, serifi su još uvek ravni i tanji, još uvek imaju prelaze.
Primeri: Baskerville, Bell, Times, Photina, Caledonia

2.1.4. VOX – ATYPI/ Klasicističke antikve (didone)

Grupa 4
Klasicistička antikva nastaje širenjem gravure u bakru i čeliku, tehnikama 17. i 18. veka.
Osnovni naglasak i osovina slova su vertikalni, obla slova se sužavaju, kontrasti između debelih i tankih
poteza je izrazit, a prelaz između njih kratak, serifi su horizontalni i bez prelaza.
Primeri: Didot, Bodoni, Falstaff, Pergamon

2.1.5. VOX – ATYPI/ Mehanicistička (ežiptijen) pisma

Grupa 5
Potiču iz najboljih dana industrijske revolucije, kojoj su bila neophodna sredstva za privlačenje pažnje,
za plakate, letke, reklame i druge štampane materijale. Bila su pogodna za ukrašavanje.
Podgrupe
1. Obični egiptijeni – imaju četvrtaste serife bez prelaza
2. Klarendoni (novinske antikve) – imaju četvrtaste serife sa prelazom
3. Slova za pisaće mašine (typewriter) – skoro jednake debljine poteza i serifa, neki fontovi imaju
ujednačenu širinu slova
Kod egiptijen pisma kontrast između tankih i debelih poteza sveden je na minimum, serifi su
pravougaoni, oblik slova je geometrijski sveden.
Primeri: Memphis, Rockwell, Serifa, Volta, Neutra, Egizio, Beton

2.1.6. VOX – ATYPI/ Linearna (sanserif, grotesk) pisma

Grupa 6
Razvili su se iz klasicističkog pisma. Egiptijen nastaje pojačavanjem serifa do širine osnovnog poteza, a
sanserif nastaje stanjivanjem serifa do njegovog nestanka.
Prvi sanserif se pojavljuje 1816. u Engleskoj, ali se smatra ružnim i neprivlačnim, pa se zato razvija
grotesk.
Imaju relativno ujednačene poteze, bez značajnog kontrasta, uklonjenu su svi ukrasi i serifi.
Odlike po kojima se razlikuju bezserifna pisma i po kojima su razvrstani po podgrupama su uočljive
razlike kod slova a, e, g, G, M, R, y.
Podgrupe:
1. Grotesk – bezserifna pisma, uži lik u odnosu na neo – grotesk, stvoren silazni potez kod g,
specifičan potez brada kod G. Primeri: Monotype 215, Headline Bold, Grot No6, Franklin
Gothic
 2. Neo – grotesk – poput Frutigerovod Universa i Midingerove Helvetike, veoma su suptilno
projektovana, širi i svetliji lik u odnosu na grotesk. Primeri: Helvetika, Univers, Swiss 721, Arial
3. Geometrijski grotesk – konstruisana na osnovnim geometrijskim oblicima, obično jednakih
debljina poteza, vrlo su male čitljivosti, imaju specifičan oblik a, raširena slova M, N, G,
bezbrado G, noga R počinje uz temeljni potez. Primeri: Futura, Erbar, Century Gothic,
Eurostyle
4. Humanistički grotesk – sva sanserifna pisma zasnovana na proporcijama klesane rimske
kapitale i humanističkog ili Garald kurenta. Pojavljuje se kontrast između tankih i debelih
poteza , ima sve karakteristike kao i geometrijska grupa a karakteriše ga još i povratak
zatvorenog poteza kod g i kontrast različite širine poteza. Primeri: Gill Sans, Optima, Frutiger,
Myraid

2.1.7. VOX – ATYPI/ Klesana (epigrafska) pisma

Grupa 7
Pisma ispisivana slovima klesana u kamenu.
Primeri: Columna, Open Roman, Hadriano, Albertus

2.1.8. VOX – ATYPI/ Skript pisma

Grupa 8
Pisma koja oponašaju rukom pisana slova. Pismo je nastalo iz rukopisa zadržavajući vezne poteze
između slova.
Primeri: Mistral, Rondo, Ashley Script, Hyperiol, Shelley, Snell Rounhand, Park Avenue, Present Script

2.1.9. VOX – ATYPI/ Manuelna pisma

Grupa 9
Nastala su na osnovu rukom crtanog slova rađenog četkom, perom, olovom ili bilo kojim drugim
instrumentom bez namere za oponašanja rukopisa. Uglavnom se koriste u reklamne svrhe.
Primeri: Klang, Banco, Janco, Matura, Libra, Cartoon

2.1.10. VOX – ATYPI/ Gotika (prelomljena pisma)

Grupa 10
Pismo kojim je štamparstvo u Evropi počelo pisano je širokim perom, a poreklo je severno od Alpa.
Naziv su mu dali prezrivi italijanski humanisti.
Podela gotike:
1. Tekstura (Gotisch) – sužena i uglasta slova koja se sastoje skoro isključivo od vertikalnih i
horizontalnih poteza, deluju uzvišena, verzali su ukrašeni, kurentna slova se i gore i dole
završavaju pravougaonicima. Primeri: Hupp – Gotisch, Trump – Deutsch, Cloister Black,
Minister Block, Old English Text
2. Rotunda (Rundgotisch) – italijanizovana verzija teksture, prelaz prema švabaheru, slova se
zaobljuju (krajevi više nisu pravougaoni). Primeri: Wallau
3. Švabaher – narodno, popularno pismo, zasnovano je na kurzivnom rukopisu, pripadala su im
prva Kekstonova pisma, ima dinamične verzale i šiljatasto o. Primeri: Renata, Ehmcke –
Schwabacher
4. Fraktura – kurentna slova sa gornjim produžecima razvila su račvaste završetke, a nema petlju
na vrhu, g ima otvoreni, zakrivljeni rep. Pojavljuje se smena krivina i uglova, verzali imaju
zakrivljene stubove. Primeri: Fette Gotisch, Gilgenart
 1) Fraktura varijante – gotike koje se ne obuhvataju u četiri osnovne grupe. Primeri:
Klaudius
Grupa 11: Nelatinska pisma
Grčko, sva ćirilična, arapska i orijentalna pisma.
Grupa 12: Kletska pisma
Grupa je dotada u klasifikaciju na ATypI konferenciji u Dablinu 2010.

2.2. Ketrin Dikson

Novi Deskritivni sistem osmislila je Ketrin Dikson, a prvi put je objavljen u knjizi/ CD – u 2001. Danas
se ovaj sistem koriti kao osnova za objašnjavanje varijeteta u tipo – dizajnu. Fokusira se više na opis
nego na kategorizaciju.
Okvir sistema diskriptivne klasifikacije zavisi od tri komponente diskripcije:
1. Izvori
Informacije o generičkim uticajima. Obuhvata kategorije:
1) Dekorativno/ slikovni
2) Rukopisni oblici
3) Roman oblici
4) Oblici 19. veka
5) Novi oblici
Mogu se smatrati kao četiri široke kategorije, što im omogućava povezivanje između različitih pisama.
2. Formalni atributi
Osnovne individualne jedinice diskripcije koje se odnose se na dizajn i konstrukciju pisma.
Podela:
1) Konstrukcija 5) Proporcija
2) Oblik 6) Svetlina lika
3) Modelovanje 7) Specifična slova
4) Terminali 8) Dekoracija
3. Obrazac
Obrazac (patern) je kada izvor i specifična grupa formalni atributa ustanove fiksan uzajamni odnos. Da
bi smisao istorije i konteksta bio omoguće, obrasci su prikazani duž vremenske linije, kako bi obezbedili
vezu od pojedinačno ka univerzalnom, pokazujući da iako je izvor tipografskog pisma određena
specifičnim periodom, ne moraju da budu obavezana periodom.
Ono što razlikuje sistem Ketrin Dikson od drugih sistema je nedostatak pristranosti. Sistem potvrđuje
da pismo postoji i može biti opisano pomoću dva ključna elementa – izvora i formalnih atributa.

3. Istorija pisma
3.1. Praistorija

3.1.1. Mnemotehnička pisma

Prva faza u razvoju pisma vezana je za pojavu reči.
U mnemotehnička pisma spadaju:
1. Raboši – poruke izrezane na štapu
2. Kipu – beleženje pomoću čvorova na uzici
 3. Vampumi – pojasevi od vlakana protkani raznim predmetima
4. Aroko – predmetno pismo, zasnovano na akrofičnom principu (svaki predmet imamo je
određenu glasovnu vrednost čitave reči, prvog sloga ili samo jednog glasa iz govornog jezika)
5. Tetovaže – saopštavaju društveni status, hijerarhijsko rangiranje, i govore o nagonskoj ljudskoj
potrebi za samoukrašavanje

3.2. Podela pisma

Paleografi dele pisma, hronološki prema svom izgledu:
1. Piktografsko – pećinski crteži, pre 40 000 p. n. e. da bi se ponovo javilo sredinom IV milenijuma
p. n. e. sve do današnjih znakova koje možemo svrstati u urbane piktograme
2. Ideogramsko – početke vezujemo za 20 000 godina p. n. e.
3. Slogovno – prelaz između pojmove i fonograma
4. Fonetsko ili glasovno

3.2.1. Slikovna pisma

Osnovna jedinica piktografije je piktogram (grafički celovita slika koja može označavati događaj, radnju
i nije predstavljala reč).
Tokom razvoja misli i društva, piktogram je zamenjen ideogramom (nepotpun, jednostavan crtež sa
osobinom da označava pojam ili misao).
S vremenom postaje grafički znak – simbol govorne reči, tj. Znak fonetske vrednosti i značenje govorne
reči.

3.2.1.1. Sumersko i akadsko pismo

Klinasto pismo je pojmovno i najstarije sistemsko pismo, koje se razvilo u slikovnog pisma.
Tekstovi pisani klinastim pismom, do 2 600 godine, pisali su se vertikalno (od gore ka dole), a posle 2
600. godine s leva na desno.
Materijal na kome su bili urezivani znaci bili su glina, kamen i drvo.

3.2.1.2. Klinasto pismo

Predstavljeno je u potezima klinastog (trouglastog) ili oivičenog oblika. Duži ili kraći klinasti potezi,
grupisani su jedan pored drugog i ukrašeni raznim grupama, simbolički predstavljaju slogove ili cele
reči.
Akrađani ne uništavaju sumersko pismo već ga nastavljaju i usavršavaju, dajući mu postepeno klinast
oblik.
Žan Žak de Morga je pronašao Hamurabijem zakonik i preneo ga je u Luvr.
Ispisan je na crnoj kamenoj steli, koja je bila prelomljena u tri dela kada je pronađena. Propisi su
uklesani na zadnjoj strani, a na vrhu prednje strane se nalazi reljef koji prikazuje Hamurabija kako stoji
pred bogom pravde Šamašom koji sedi i predaje caru zakonik.
Za vreme Hamurabijeve vladavine razvijala se snažna proizvodnja glinenih knjiga (pločica). Za njihovo
čuvanje otvorene su prve biblioteke u svetu – arhivi.
Pored pisanja, Arkađani su uveli i umnožavanje glinenih pločica, što predstavlja preteču današnjeg
štamparstva.

3.2.1.3. Egipatska pisma

Hijeroglifi su najlepša forma piktografskog pisma, a neki smatraju da je prethodilo svim ostalim
istorijskim pismima. U svojim najlepšim oblicima, hijeroglifi su izvođeni veoma brižno i sa slikarskim i
skulpturnim darom. Piktogrami počinju da gube svoje bukvalno značenje, tako da jedan znak može da
označava različite pojmove. U to vreme nailazio na veoma upečatljive primere koji ilustruju
transformaciju hijeroglifnog znaka u ideogram, a retko u fonogram.
Hijeroglife je rastumačio Šampolion analizirajući trojezični tekst uklesan u kamenu Rozete. Taj tekst je
bio uklesan na egipatskom jeziku hijeroglifima, demotskim pismom i grčkim lipidarnim pismom.
Šampolion je pošao od pretpostavke da je prvi deo teksta klesan fonetizovanim hijeroglifima, a do
konačnog rešenje je došao kada je identifikovao imena Ptolomeja, Kleopatre i Aleksandra Velikog.
Smatra se da su staroegipatski hijeroglifi nastali kad i klinasto pismo. Hijeroglifi su dobili naziv po
grčkom prevodu originalnog naziva sveti znakovi.
U slogovnoj fazi hijeroglifa, broj znakova je reduciran i sveden na mogućih 500 kombinacija, iz čega će
kasnije proisteći 24 osnovna znaka.

Hijeratsko pismo
Hijeratsko pismo je varijanta hijeroglifa koja se koristila za potrebe religije, administracije i vojske.
Upotrebljava se za rukopisno pisanje po papirusu (papirus je savijen u knjižni svitak), takođe
predstavlja drugi razvojni oblik knjige.

Demotsko pismo
Vrsta rukopisnog pisma u kojem slikovnost pisma zamenjuju kombinovani znaci sastavljeni od ovalnih,
horizontalnih, vertikalnih i dijagonalnih poteza.
Ovo pismo je zapravo uprošćeniji oblik hijeratskog pisma koje je tokom vremena precizirao uvođenjem
sedam znakova iz grčkog alfabeta.
Hijeroglifska, hijeratska i demotska pisma se upotrebljavaju do I veka posle Hrista, kada ih iz upotrebe
potiskuje koptsko pismo.

3.2.2. Nastanak praalfabeta

Indirektna veza između staroegipatskog i semitskog pisma se počinje javljati krajem XVIII veka,
paralelno sa otkrićem Kamena iz Rozete. O nekoj vrsti paralele između ova dva pisma se počelo
razmišljati na osnovu hijeratskog i demotskog pisma, koja nisu imala preciznost i oštrinu klesanih
oblika.
Izvori koji datiraju iz doba Srednjeg carstva potvrđuju prisustvo praalfabeta na prostoru Starog Egipta.
Prvi, stariji izvor je rudnik tirkiza na Sinaju, u kojem je pronađene značajan broj artifakata sa ispisima
na praalfabetskom pismu. Drugi, znatno kasnije pronađen izvor je Vadi el – Hol, na koje su pronađeni
dosad najstariji poznati oblici praalfabeta.
Otkrićem nadgrobne ploče kralja Meše (Moabska ploča) u Dabinu 1868. godine paleografi su se suočili
sa arhaičnom formom feničanskog pisma koja je ukazivala na stepenicu u ranijem zapisivanju
praalfabetom.
Čarls Forster je utvrdio da postoji veza između starih semitskih i egipatskih zapisa.
Sledeću značajnu stepenicu u smeru utvrđivanja uticaja hijeroglifa na praalfabet učinio je Emanuel de
Ruž, prezentujući usmeno svoj rad gde je tvrdio da je koren feničanskog pisma u Egiptu 4.
Svoju tezu je branio na bazi hijeratskog pisma zapisanog na tri stara papirusa (Prisovi papirusi). Sadržali
su takvu formu hijeratskih znakova da se može reći da su šematizovani.
Glavni jezički oblici tadašnjeg civilizovanog Bliskog istoka bili su semitski i podeljeni su u četiri
postojeće varijante:
 1. Akadski – dolina mesopotamskih reka
2. Aramejski – u Siriju i gornjim delovima Mesopotamije
3. Hananski (kasnije feničanski)
4. Starojevrejski – danas se koristi samo kod Samarićana
Svi rani oblici alfabeta u oblastima istočnog Mediterana su osmišljeni da beleže semitske jezike, pa su
strukturalno dobro prilagođeni sistemu ne vokalske notacije.
Natpisi koje je otkrio Flinders Petri i njegovi sledbenici mogu se okarakterisati kao hibridi hijeratskih
egipatskih znakova kasnije preraslih u semitska slova.
Starije zapise pronađene početkom XX veka, istraživači su datirali na početak XIX veka p. n. e.
Na arheološkom nalazištu, u sredini Sinajske pustinje, Vilijam F. Pitri je sredinom 1905. godine došao
do dokaza o egipatskom poreklu semitskog alfabeta.
U pećinama, hodnicima i hramovima, Pitri je pronašao niz artefakata na kojima su se nalazili ugravirani
i urezani natpisi na do tada nepoznatom jeziku.
To pismo je po formi bilo između hijeroglifa i prasemitskih zapisa.
Pitri je ustanovio da ima 27 znakova, a predstavljali su ribe, zmije, ljude sa raširenim rukama, glave
vola… On je zaključio da to nisu znaci alfabeta za kojima je tragao, pa je napustio projekat.
Vilijam F. Olbrajt je 1948. godine objavi da je identifikovano 19 znakova od 276, pomoću novo
iskopanih artefakata u rudniku tirkiza.
Od Sinajskih natpisa do potpuno razvijenog alfabeta nedostajala je sredina, što su paleografi i
arheolozi premostili otkrivanjem pet vrhova strela pronađenih u El Kadru. Na tim vrhovima su slovni
znaci koji podsećaju na prelaz između Sinajskih piktograma i šematskog linearnog oblika finičanskih
slova.
Krajem 1992. u centralnom delu Egipta, Džon K. Darnel je naišao na vrlo dobro očuvan deonicu
drvenog puta. Put sa strane prati krečnjačka stena na kojoj se nalaze bezbrojni zapisi na hijeroglifskim
i prostijim hijeratskim pismom.
Duboko u Egipatskoj pustinji otkrivena je potvrda praalfabetskog pisma. Minorna razlika u stilu je
posledica delovanja pojedinaca na neke znake, što potvrđuje da je pismo proizvod semitskih
doseljenika.
Stena s urezanim znacima predstavlja najstariji alfabetski oblik koji je otkriven do danas. Tekst je pisan
s desna u levo.
Pojedini znakovi su imali tragove piktograma uprošćenih formi, bliže ideogramima, ali su se mogle
razaznati forme glave vola, ljudske figure do lakta sa dignutim rukama, talasaste vertikalne linije i krst
u formi današnjeg plusa.

3.2.3. Fonetska pisma

3.2.3.1. Feničansko pismo

Feničanski alfabet je imamo 22 znaka – slova za vokale nisu postojali.
Ovo pismo su preuzeli Grci, usavršila ga i prilagodili svojim potrebama.
U feničanskom pismu slova se oslobađaju svih piktografskih elemenata.
Feničansko pismo je alfabet s jednostavnim znacima koji su se koristili za pisanje pojedinih glasova.
Alfabet je nastao krajem drugog milenijuma.
3.2.3.2. Grčko pismo
Najstarije evropsko pismo je alfabet stare Helade. Da je grčki alfabet nastao od feničanskog, vide se
po oblicima njegovog najstarijeg pisma i po nazivima pojedinih znakova.
Grci su alfabetu dali konačan oblik tako što su suvišne feničanske slovne znakove upotrebili za
označavanje samoglasnika, stvorivši tako savršeno glasovno pismo u kome svaki glas ima svoj slovni
znak.
Najstariji natpisi na grčkom su pronađeni na ostrvu Tera. Natpisu su bili uklesani u kamen ili urezani u
bakarne ploče. Način pisanja kod starih Grka je bio bustrofedonski (naizmenično s desna na levo i u
povratku s leva na desno).
Slova su koristili kao brojne vrednosti (prvih dese slova su jedinice, sledećih deset desetice, a preostala
slova plus tri dopunska znaka su stotine). Znak koji je razlikovao slovo od broja bio je postavljen u vidu
apostrofa iznad slova.
Grčki uticaji su preko Aleksandrije prelazili u Egipat (nastaje koptsko pismo) i Abisiniju (etiopsko), a
preko Italije i njenih ostrva ovaj uticaj se prenosi na celu zapadnu Evropu. U Italiji se pod uticajem
etrurskog pisma, grčko pismo transponuje u tzv. zapadno grčko pismo, iz kojeg će nastati današnja
latinica. Iz grčkog pisma nastaje i ćirilica.

3.2.3.3. Latinsko pismo

Latinični alfabet najveći uspon dostiže u vremenu kada je Rimsko carstvo bilo pod vlašću careva
Trajana i Hadrijana. Carstvo i alfabet objedinjenu su na Trajanovom stubu u Rimu i Trajanovoj tabli na
Dunavu, Đerdap.

Monumentalna kapitala
Rimska kapitala je glavno rimsko pismo. Arhajska kapitala (prvi oblik) skroz menja i usavršava forme
svojih slova. Definitivno uobličen lik se javlja u I veku p. n. e. Konačan oblik je nastao tako što su
jednako debeli potezi arhajske kapitale zamenjeni različito demenzionisanim osnovnim i pomoćnim
potezima.
Monumentalna kapitala predstavlja izmenjen oblik arhajske kapitale. Novinu u oblikovanju
predstavljaju i serifi.

Kvadratična kapitala
Svečan i ozbiljan izgled monumentalne kapitale nije bio podesan za svakodnevne upotrebe.
Prvi rukopisni oblik kvadratičke kapitale je od I – IV veka bilo glavno pismo za ispisivanje knjiga i važnijih
dokumenata.
Ova kapitala se pridržavala dvolinijskog sistema. Osnovni potezi su snažni, naglašen je kontrast
osnovnih i kosih poteza.

Rustična kapitala
Drugi rukopisni oblik latinskog pisma. Znatno je pojednostavljena, jer se formira slobodno u
dvolinijskom sistemu. Strme uspravne poteze suženog verzalnog pisma u nekoj meri osvežavaju
dinamični talasasti serifi.
 3.3. Razvojni oblici latinice
Javljaju se u periodizacijama paleografa, u tri velika razdoblja i tri kategorije:
1. Latinična pisma nastala u doba Rimskog carstva – rimska kapirala, rimski kurziv, uncijala…
2. Nacionalna pisma nastala na evropskom kontinentu u srednjem veku
3. Humanistička latinica u modernom razdoblju

3.3.1. Stariji rimski kurziv

Verzalna pisma latinice (kvadratika i rustika) su zbog svoje geometrijske pravilnosti i privlačnosti bila
pogodna za brzu pismenu komunikaciju. Tako se objašnjava pojava starijeg rimskog kurziva, nastalog
deformacijom verzala pri brzom pisanju.
Kurzivom se pisalo po voštanim tablicama (diptisi) – beležnice koje su sa spoljne strane bile ukrašene
metalom ili slonovačom, a sa unutrašnje prelivene voskom. Po njima se pisalo urezivanjem stilusom u
meki vosak.
Dupleks ili diptih je vezan za istorijski razvoj knjige jer se smatra da kodeksi svoje tvrde korice duguju
dupleksu. Pismo je ovde bilo slobodnije oblikovano, tako da se kurzivno pismo smatra praoblikom
kurentnog.

3.3.2. Stariji i mlađi rimski kurziv

Deformacija slovnih znakova (bila je tačno određena u verzalu) u mlađem rimskom kurzivu prolazi kroz
slobodan tretman potreban piscu samo da prepozna zapis.
Rimski oratori – ne beleže unapred smišljena tekstove, već improvizuju u trenutku izlaganja.
Ciceron je praktikovao ovakav sistem retorike, te je Tiron (njegov zapisničar) izumeo prvi oblik
stenografije.

3.3.3. Uncijalno pismo

Uncijala je prvo rimsko, hrišćansko pismo, koje razbija neprikosnoveni dvolinijski sistem.
Bibliji je odgovaralo svečano i čitljivo uncijalno pismo sa naglašenim kaligrafskim potezima.
Karakteristike po kojima se uncijala prepoznaje su snažni osnovni potezi i obline koje zamenjuju
uglaste delove slova kapitalnog porekla.
Najkarakterističnija slova su A, E, M (dobija potpuno nov oblik).

3.3.4. Mlađi rimski kurziv

Nastaje iz starog rimskog kurziva uz uticaje uncijale i ostalih pisama tog doba.
Ovde nailazimo na već izgrađene ligature (povezivanje u jednu celinu slova jedne reči i odvajanje reči
pomoću praznina u dužine jednog retka). Umesto debljih i tanjih poteza, linije su istih debljina. Rimski
mladi kurziv utiče na razvoj forme malog slova. Pod tom formom razvija se rimska poluuncijala
(mešavina uncijalnog i kurzivnog pisma).

3.3.5. Poluuncijalno pismo

Nastaje jedan vek posle uncijalnog pisma, a nastaje iz uncijalnog i rimskog kurziva. Njime su se
ispisivale manje važne knjige i rukopisi.
U V i VI veku u poluuncijalu se ustanovljuje nov, minuskulni sistem (četvorolinijski sistem), u koji se
upisuju slova.
U njemu su sve proizvoljnosti i slučajnosti u probijanju sistemskih linija majuskule regulisane (utvrđene
su dužine gornjih i donjih produžetaka slova).
Naka slova su vrlo slična uncijalni formama do druga (a, b, d, e, f, h, l, g, p, q, r, s, u)dobijaju nov oblik.

3.3.6. Nacionalna pisma

Rimska pisma bila su univerzalna evropska pisma i bila su u raširenoj upotrebi sve do IV veka, kada
postepeno počinju da se povlače pred novim nacionalnim pismima koja se javljaju u novonastajućim
državama na periferiji Rimskog carstva. Ovo se događa za vreme Seobe naroda.

3.3.7. Karolinska minuskula

Karlo Veliki, po uzoru na Rimsku imperiju, uvodi zvaničan oblik državnog pisma, koje prema njemu
dobija ime karolina.
Pod Karlom Velikim dolazi do političkog jedinstva i približavanja kultura naroda gotovo čitave srednje
i južne Evrope.
Papa Lav III je Karla Velikog krunisao za novog cara Zapadnog Rimskog carstva i sa tim promenama se
javlja potreba za jednim, jedinstvenim pismom.
Razlog za osnivanje Ahenske akademije (u čijem krugu nastaje velika prepisivačka škola) je obnavljanje
temelja antičke kulture i tradicije.
Zbog široke upotrebe karoline prethodilo je upozorenje Karla Velikog da svi duhovnici i sveštenici
moraju sve knjige da pišu novim pismom.
Pored Karla Velikog, značaj za širenje karoline ima Alkulin od Jorka, koji se nalazio na čelu akademije.
On je pročistio karolinu od skraćenica, ligatura, nepravilnih oblika i kojekakvih ukrasa i kvačica. Slova
imaju jasan oblik, odvojena su, ligature su nestale, proporcije su poštovane, gornji i donji produžeci su
sa utvrđenim dužinama i dobro su harmonizovana se telom slova.

3.3.8. Gotska minuskula

U ovom pismu se najviše oseća uticaj arhitekture sa naglašenom vertikalom. Kod gotskog pisma se
pojavljuje prelomljeni luk. Mana ovog pisma je slaba čitljivost (dominacija forme nad funkcijom).
Gotska minuskula spada u najznačajnije oblike pisma zbog presudne pojave štamparskog pisma,
teksture. Manu ovog pisma su pokušali da otklone prvo kroz stil švabaher, a kasnije kroz frakturu.
Pismo rotunda se može prihvatiti kao uspeli prelazni oblik i prihvatljiva mera za latinizirane narode.

3.4. Pismenost u slovenskim zemljama

3.4.1. Ćirilo i Metodije

U Velikomoravskim žitijima stoji da je Ćirilo sastavio azbuku i primenio je za pisanje prve slovenske
knjige, izbornog jevanđelja prevedenog sa grčkog.
Posle povratka iz uspešne misije među Hazrima, vizantijski car Mihail ih angažuje za novu misiju među
zapadnim Slovenima. Moravski car Rastislav želi da crkvu uredi nezavisno od nemačkih biskupa i
misionara i da tako novouređena crkva postane odbrana svog uticaja. Vizantija udovoljava ovoj želji i
šalje Ćirila i Metodija kao misionare koji su još u mladosti znali slovenski jezik. Za potrebe misije, Ćirilo
je morao prevesti s grčkog na slovenski najpotrebnije biblijske tekstove i obredne crkvene knjige. On
je sastavio slovensku azbuku – glagoljicu i preveo na jezik Slovena potrebne crkveni knjige.
U Moravskoj, braća su propovedala na slovenskom, uveli su slovensku liturgiju i nastavili svoj
prevodilački rad. Njihov uspeh izazvao je neprijateljstvo nemačkog sveštenika, a glavni argument
protiv slovenske liturgije je bio da se crkvena služba može vršiti na tri svetska jezika (jevrejski, grčki i
latinski). Istočnofranački kralj Ludvig je uspeo da pobedi kralja Rastislava i primora na obnovu vazalnih
obaveza, sa kojima je došlo do povratka germanskog klera koji su rad braće na širenju hrišćanstva na
slovenskom smatrali jeretičkim.
Da bi pred Papom Hadrijanom opravdali svoj rad, na putu za Rim braća su posetila panonskog kneza
Kocelja, i tu su stekli podršku i veliki broj pristalica.
Papa Hadrijan je odobrio i potvrdio slovensku liturgiju, a Metodije je imenovan za sveštenika. U Rimu
se Ćirilo razboleo i umro. Posle Ćirilove smrti, Metodije se na poziv kneza Kocelja vraća u Panoniju gde
ga papa postavlja za panonskog i moravskog nadbiskupa. Nemački sveštenici Metodija optužuju kao
jeretika i bacaju ga u tamnicu.

3.4.2. Rasprava o pismenima

Rasprava o pismenima (autor Crnorizac Hrabar – sastavljač kratkog ali jednog od najstarijih spisa koji
nije crkvenog karaktera) je stari slovenski spis koji se bavi pitanjem postanka slovenske pismenosti.
Glagoljicu su doneli i razneli po slovenskom jugu učenici Ćirila i Metodija, posle Metodijeve smrti.
Ćirilica je stvorena kompromisom glagoljice i u grčkom susedstvu već stvorene prakse da se slovenska
reč piše grčkim slovima.
U novijim istraživanjima se uzima da je prvobitna ćirilica bila kombinacija grčkih i glagoljskih slova,
samo su glagoljska slova (za potrebe uklapanja u ćirilicu) bila uprošćena, grafički saobražavana stilu
grčkih slova ili zamenjena prostijim figurama.
Prepisivači su Hrabrov tekst manje ili više doterivali prema osobinama ćirilice kao slovenskog pisma
koje je srpskim, makedonskim, bugarskim i ruskim pisarima bilo poznato ili koje je bar bilo u
svakidašnjoj upotrebi.
Hrabar navodi da je bilo 38 slovenskih slova (24 „po načinu grčkih“ + 14 „po slovenskom govoru“).

3.4.3. Glagoljica i ćirilica

Ćirilica je nastala kada je u bogosluženju bio u upotrebi staroslovenski jezik sa glagoljskom azbukom.
Više od 20 godina je bila u upotrebi samo glagoljica. Glagoljicu je počela da zamenjuje ćirilica, kojoj je
u osnovi grčko uncijalno pismo dopunjeno slovima za potrebnim za obeležavanje čisto slovenskih
glasova.
Ovako formirano pismo je više odgovaralo od glagoljice koja se sve više povlačila na zapad.

3.4.4. Razvojni oblici ćirilice

3.4.4.1. Ustav, poluustav i brzopis

Ustav je najstariji oblik ćirilice (svi potezi su pravilni i odmereni, slova su uspravna i pisana u
dvolinijskom sistemu), kasnije je prestao da se upotrebljava i zadržao se samo kao pismo svečanih
crkvenih knjiga.
Poluustav je pismo koje je donekle izgubilo pravilnost oblika, oblici slova su uprošćeni a neka napuštaju
dvolinijski sistem.
Brzopis se kod Srba javlja u 13. veku u srpskim knjigama i listinama, a odlikuje se živošću poteza, slova
se produžavaju iznad reda, jedno slovo može da ima više oblika. Kurziv se razvija iz brzopisa (odlikuje
ga povezano pisanje slova).
 3.4.5. Ćirilica
Najstariji sačuvani spomenici, pisani od početka 13. veka, retki su oni koji nose datum svog nastanka:
1. Potpis velikog župana Stefana Nemanje i kneza Miroslava na ugovoru o miru sa
Dubrovnikom – od 27. 09. 1186.
2. Povelja Kulina bana pisana na latinskim i srpskom narodnom jeziku – 29. 08. 1189.
3. Potpis kneza Miroslava na povelji pisanoj latinskim – od 18. 07. 1190.
Među rukopisima XIII veka na kojima je zabeležen datum nastanka spadaju:
1. Miroslavljevo jevanđelje – kraj 12. veka; ima 181 list i čuva se u Narodnom muzeju u
Beogradu, jedan od njegovih pisara je Grigorije
2. Hilandarska Nemanjina povelja – kraj 12. veka
3. Vukanovo jevanđelje – oko 1200 – te
U vremenu kada su postojali tri samostalne srpske državne tvorevine, u zvaničnoj upotrebi je bila samo
ćirilica i na dvoru Nemanjinom i Kulinovom, mada se u crkvama ponegde koristila i glagoljica.

4. Nastanak antikva pisama

4.1. Humanizam i renesansa
Renesansa – prvi period u istoriji koji je bio svestan svog postojanja i sam je sebi iskovao ime.
Na klasičnu antiku je gledala kao na eru kada je čovek dostigao vrhunac stvaralačkih snaga.
Renesansno humanističko pismo se deli na:
1. Književno pismo – uopšteno oponaša rukopisnu knjigu pisanu karolinškom minuskulom
2. Kurzivno pismo – oslobađa se kaligrafskog uticaja i svoje mesto livenim pokretnim slovima
nalazi u štampi Manucijusovih knjiga, Vergilijevih i Petrarkinih dela.

4.1.1. Frančesko Petrarka

Petrarkino zalaganje za ponovno oživljavanje antike je neobično najviše zbog shvatanja, neobično
modernog za njegovo doba, koje je ležalo u osnovi njegovih nastojanja, a koje ga otkriva i kao
individualistu i kao humanistu.
Individualizam (nova samosvest i samopouzdanje) ga je osposobio da objavi sopstveno ubeđenje da
je „doba verovanja“. U stvari, bilo doba neprosvećenosti i mraka, dok su „mračni pagani“ antike
predstavljali najsvetliju stupanj istorije.
Humanizam je Petrarki značio verovanje u ono što mi sad nazivamo humanističkim naukama (učenje
jezika, književnosti, istorije i filozofije, više u svetovnim nego u religioznim okvirima).
Sagledavajući pismo koje se koristilo na prostorima Italije u doba humanizma, Petrarka je izrazio
nezadovoljstvo što naslednici Rimske imperije koriste gotička nova slova umesto litera antikva, za koju
je smatrao da su slova antičke vrednosti i da narod treba da koriste svoje antičko pismo. Petrarka je
bio vešt kaligraf, a koristio je varijantu karolinske minuskule. Postepeno je izrađivao vlastit tip slova,
što je predhumanistički tip.

4.1.2. Renesansni čovek

Osnovni paradoks je što je želja za vraćanjem klasičarima, zasnovana na odbacivanju srednjeg veka,
donela novoj eri rađanje modernog čoveka, praktičnog, svestrano obrazovanog, koji misli po zakonu
kauzaliteta (od uzroka do posledice).
Sve što je bilo starinski i podsećalo na gotiku, trebalo je prevazići, a sve što je bilo novo, trebalo je da
podseća na antiku.
 4.1.3. Antikva pismo
Antikva pismo, majuskulno i minuskulno, je tip latinskog književnog pisma jasne i okruglaste forme,
koje je nastalo pod uticajem humanista (XV vek), sjedinjavanjem rimske kapitale i karolinške
minuskule.
Renesansno (ili humanističko) pismo se razvilo u skriptorijama kao zvanično pismo za pisanje knjiga, a
preoblikovanje i reforma su u tesnoj vezi sa istraživanjem humanista po arhivama i bibliotekama u
kojima su tražili dela klasičnih pisaca prepisivana karolinškom minuskulom.
Humanistički pokret se sa velikom pažnjom posvetio prilagođavanju pisma Karla Velikog sa
humanističkim verzalom.
Kada pokušavamo da nađemo izvor prema kom su se rukovodili slovorezbari, uglavnom su to bili
rukopisni oblici koji su se prenosila na matrice za odlivanje slova. Veliki renesansni majstori nisu
zaobišli konstrkcione šeme kapitalnih slova i zahvaljujući tome nalazili su adekvatnu proporciju za svaki
slovni znak tražeći pravilnost – prema meri čoveka.
Pored delovanja kaligrafa i kaligrafskih škola, na oblikovanju minuskulnih pisama i za njihovu
transformaciju u tipografsku formu bila je neophodna tzv. Konstrukcija prema kojoj bi se mogli
rukovoditi slovolivci pri izradi patrica i matrica za verzalne slovne znake.
Prvi takav pokušaj se vezuje za kaligrafa Feliče Feličiana. Njegova slova su prvu primenu našla na
Raspeću Andrea Montenje, za logotip – akronim iznad raspetog Hrista (IN – RI).
Luka Pačoli – najzapaženiji renesansni autor koji se bavio problemima projektovanja pisma; umetničko
shvatanje implicirano je sa matematikom.
U Pačolijevoj knjizi Božanske proporcije, 60 ilustracija su delo Leonarda da Vinčija. Knjiga počinje
projektima 23 slova od A do Z.
Za konstrukciju slova je uzeo odnos 1:9, a kao osnovu je koristio kvadrat sa upisanom kružnicom.

4.1.4. Konstrukcije slova

Posle Pačolija, svi autori su, za konstrukciju slova, koristili kvadrat sa upisanom kružnicom. Jedino po
čemu su se razlikovali je broj segmenata na koji je podeljena stranica kvadrata i u kojoj proporciji
(Amfiareo – osam delova; Tori – deset…).

4.1.5. Tipografsko pismo

Preoblikovanje humanističkog pisma koje se nametalo s pronalaskom štampe bilo je povezano sa
znatnim problemima, jer se radilo o spajanju dva različita pisma. Karolinške minuskule (nastale u
srednjem veku; knjižno, rukopisno pismo) i rimske kapitale (nastalo u antičko doba; spomeničko,
klesano pismo). Prvi korak u njihovom stilskom usaglašavanju bilo je dodavanje serifa.
Privi kojem je to pošlo za rukom je bio Nikolas Jenson, koji se pridružio radnicima Fust – Šeferove
štamparije. Krajem 1469. godine uspeva da izgravira venecijansku antikvu.

5. Tipografsko pismo
5.1. Gutenbergov pronalazak

5.1.1. Gutenbergova Biblija

Rad na štampanju je započet 1452. godine, a štampana je u dva toma: 324 i 317 stranu u tiraži od oko
300 primeraka.
 5.1.2. Pronalazak tipografije i propaganda
Gutenbergova slova nisu najidealnija zbog nesavršenog procesa livenja, takođe se može verovati da je
on namerno izbegavao savršenu tipografsku formu kako bi slova zadržala rukopisni oblik.

5.1.3. Fust i Šefer

Oni nakon štampanja Biblije počinju štampu Psaltira i drugih religioznih izdanja. Posle Fustove smrti,
Šefer preuzima kompletan posao oko plasmana i realizacije poslova u štampariji. Odštampao je 21
delo, a jedno od njih je bio propagandni letak.

5.2. Tekstura
Gutenberg je za štampanje svoje Biblije koristio uske regulisane teksture.
Sačinjena je gotovo isključivo od vertikalnih i kosih linija sa završecima poput kocke. Zato ovo pismo
ima uzvišen oblik kojem nedostaju obline u malim slovima, a kapitalna izgledaju previše kitnjasto.

5.3. Makarijevo pismo

Ovim pismom je odštampana ćirilična knjiga Oktoih u štampariji Đurađa Crnojevića. Pismo je nastalo
iz poluustava. Opšta pismovna slika je s jedne strane uglasta, a s druge obla. Pismo je dvolinijsko.

5.4. Švabaher
Karakterišu ga verzali oblikovani uz postojeća mala slova.

5.5. Fraktur
Razvilo se u Nemačkoj tokom vladavine Maksimilijana I. Dekorativni ukrasi se razvijaju pod
renesansnim uticajem.
Smenjuju se uglovi i obline. Kurentna slova kao što su b, h, k, l imaju viljuškasto razdvojene završetke
gornjih poteza, a kurentno o je sa leve strane ravno.

5.6. Gotoantikva
Prvi oblici se javljaju u Fust – Šeferovoj štampariji.
Gradacija slova, kojima je Šefer štampao „Cicerova pisma“ je kao osnovan veličina 12 pt što je do skora
nazivana cicero. Danas je to takođe jedna od osnovnih jedinica u tipografiji samo što je po
angloameričkom mernom sistemu nazvana pica.

6. Ćirilica u štampanim knjigama

Knjige počinju da se štampaju ćirilicom krajem XV veka, a prva takva knjiga je Časlavac (1491.),
štampana u štampariji Švajpolta Fijola.
Krakovske ćirilične knjige imale su ruski predložak sa jugoslovenskim tragovima, štampane su u dve
boje.
Posle krakovske štamparije počinju da se osnivaju srpskoslovenske štamparije.
Prva štampana knjiga (Oktoih – 04. 01. 1494.) na našem jeziku se pojavila oko 40 godina posle
Gutenbergovog otkrića.
Štamparija na Cetinju je proradila 1493. godine, osnovao ju je zetski vladar Đurađ Crnojević, a vodio
je jeromonah Makarije.
Dvobojna štampa (crveno – crna) je majstorski izvedena i daje delu izvanrednu likovnost.
Makarije je pokazao da Oktoih nije imitacija manuskripta već originalno grafičko umetničko delo.
Formatni list – dva duža retka sadržana u dijagonalni plohe.
Slog u Oktoihu je izrađen izlivenim pokretnim metalnim slovima. Naslovi u knjizi su rešeni ksilografskim
postupkom (velikim slovima sa upotrebom ligatura rezanim na drvenoj ploči u jednom redu).
Tadašnji štampari su vodili računa da inkunabula i formatom i unutrašnjim izgledom liči na rukopisnu
knjigu. Za razliku od njih, knjige štamparije Crnojević i Oktoih odudaraju od rukopisnih knjiga.
Sa tehničke (grafičko – umetničke) strane, Crnojevićeva izdanja spadaju u red najlepših i najsavršenijih
knjiga.
Srpskoslovensku štampariju u Veneciji je osnovao podgoričanin Božidar Vuković. Najčuvenija knjiga
koja je izašla iz ove štamparije je Sabornik (ili Praznični minej), štampao ju je Mojsije Dečanac.
Božidar Goraždanin je osnovao štampariju koja je počela sa radom u Venecije, a nastavila u crkvi
Svetog Đorđa u Goraždu. Kasnije je preseljena u Rumuniju. Nešto kratko radi u mestu Rujno. U
manastiru Mileševi štampa se u dva navrata. Ima oko 40 štampanih srbulja.

6.1. Prvi srpski bukvar

Slova kojima su štampane knjige (od vremena kada ćirilica počinje da stilski imitira latinična pisma)
bila su u najvećem broju knjiga ustavnog tipa.
Prvo i drugo izdanje srpskog Bukvara sastavio je i štampao 1597. godine Sava Dečanski, poznat i kao
Inok Sava. Prvo izdanje štampano je na dva, a drugo (u septembru iste godine) na četiri lista.

7. Razvoj tipografskih antikva pisama

7.1. Serifi
Smatra se da vodi poreklo iz rimskog alfabeta. Protezi rimskog kapitalnog pisma ispisivani su pod
uglom sa flah četkom, a na krajevima i spojevima temeljnih i kosih poteza oblikovani su ukrasni
završeci, koje su klesari preoblikovali u serife dajući im novu estetsku vrednost. Ovo objašnjenje je
predložio Edvard Ketič.
Serif označava karakteristične završetke na krajevima slova. Oblici serifa definišu stilsku pripadnost.
Profesor Fileki navodi četiri osnovne vrste serifa:
1. Klasični – nastao u klesanoj rimskoj kapitali
2. Klasicistički – proizvod bakrorezačkog alata; nastao je u doba baroka
3. Skriveni – uveli su ih tipo – dizajneri početkom XX veka
4. Ukrasni – javljaju se početkom XIX veka kada se pojavljuju prvi plakati i oglasi
Serifi mogu biti obostrani i jednostrani, jednakih ili različitih dužina.
Knjižna pisma se prepoznaju po obostranim serifima i običaj je da su spoljni serifi duži od unutrašnjih,
horizontalni i vertikalni postavljeni pod nekim uglom.
Koso postavljeni serifi su karakteristični za mala slova književnih pisama, perpendikularni se javljaju u
interpretaciji antičkih pisama.

7.2. Kapitalna slova

7.2.1. Verzal
U antici, zbog estetskih i praktičnih razloga, slova su se delila po širinama lika geometrijskim podelama
kvadrata. Četrnaest slova (A, C, D, G, H, K, N, O, Q, T, V, X, Y, Z) su bili u širini kvadrata a sedam slova
(B, E, F, L, P, R, S) u širini polovine kvadrata. Slova I (uže od ostalih) i M (najšire) su izuzeci. Slova U, J,
W se kasnije dodaju u latinični alfabet pa nisu projektovana u kvadratnoj osnovi.
Mnoga tipografska pisma koja su opisana kao da imaju klasične proporcije, nisu u skladu sa ovim
načelom. Ona imaju šire i uže forme slova (širine nisu definisane tačnim podelama kvadrata). Rimska
kapitalna slova, bez obzira što su lepa i graciozna, donekle su nepraktična, jer šira slova zahtevaju veće
razmake. Takođe, pisma sa striktno klasičnim proporcijama deluju neusaglašeno po svetlini (uža deluju
tamnije), klasične proporcije ne dozvoljavaju različite rezove po širini istog pisma jer se takvi likovi ne
mogu izvući u proporcijama kvadrata.
Ovi nedostaci doveli su oblikovanja novog, modernog sistem. Moderne proporcije su zasnovane na
objektivnom postizanju ravnomerne bije, svako slovo je oblikovano tako da sadrži isti iznos negativnog
prostora. Ove proporcije su fleksibilne i mogu se koristiti za normalne, proširene, kondenzovane
rezove i za rezove različite svetline.
Podela kapitalnih slova antikve po grupama:
1. Kružna
2. Trougaona
3. Kvadratna
4. Kombinacije složenih grupa – npr. okruglo – kvadratne, dijagonalno – kvadratne…
Tokom razvoja antikva pisma, osa slova O je promenjena sa kose na vertikalnu.

7.3. Aldus Manucius (Manucije)

Pre nego što je postao profesionalni štampar, bio je urednik, korektor i izdavač koji je za cilj imao da
izda što više dela klasičnih autora.
Do 1515. godine izdao je 31 editio princeps grkih klasika, pismom koje je rezano prema tada
popularnom grčkom rukopisnom kurzivu. On je bio prvi čovek čiji su tiraži dostizali 1 000 primeraka.

7.4. Renesansni štampani kurziv

Tokom izdavanja usavršavana su i tipografska pisma koja je za Manuciusa rezao Frančesko Grifo da
Bolonja.
Prva antikva se pojavila u knjizi Erotemata 1495. godine (Konstantin Laskaris). Iste godine se pojavljuje
i mala knjiga De Aetna (60 strana), koju je napisao njegov dobar prijatelj, budući kardinal Pjetro
Bembo.
Forma je bila lakša i harmoničnija u težinama nego ranije antikva (složen tekst je bio privlačniji i lakši
za čitanje). Verzali nisu bili iste visine kao gornji nastavci u kurentu i izvrsno su se uklapali sa njim.
Treća najsavršenija verzija pisma se pojavljuje 1499. godine u knjizi Polufilusof san (Frančeska Kolone).
Ona je izvor i uzor za sve kasnije klasične antikve.
Prva knjiga sa kurzivnim – italik livenim slovima je zbirka pesama Manucija.

7.5. Humanizam i renesansa

7.5.1. Francuska renesansna antikva

Klod Garamon je među prvima projektovanje, livenje i prodavanje slova ustanovio kao poseban posao.
Njegova slova su tražili najbolji štampari tog doba. Prepisuj mu se da je napravio kurzivne verzale i
upario ih sa kurentom, takođe da je u francuski pravopis uveo apostrof i akcent.
Žan Žanon (njegov kasniji kolega; štampar i rezač pečata u Parizu) je izrezao pismo po obliku sličnom
Garamonovom 1621. godine.
Početkom 17. veka morao je da napusti Pariz, a vlast mu je zaplenila slog i pečate. Smatra su da su
dospeli do Francuske nacionalne štamparije.
Slova su u arhivi štamparije bila skoro dva veka, dok ih nisu otkrili (1825.) i pogrešno prepisali
Garamonu. Beatris Vord je otkrila njihovo pravo poreklo (1926.) i rezultate istraživanja objavila u
engleskom tipografskom časopisu.
Garamondovo renesansno književno pismo je urađeno prema uzoru na lik slova Jansonove antikve i
pisma Aldus – Grifo (Bembo).
Pismo je imalo elegantnu formu, temeljne poteze verzalnih i kurentnih slova konstruisana debljim i
tanjim vertikalnih/horizontalnim potezima zaobljenih polukružnih serifa. Sveukupna konstrukcija je u
idealnom odnosu.

7.6. Osa slova

Naginjanje ose unutrašnje beline slova O je ključ sa oblikovanje kosog stresa. Spoljni oblik treba da
ostane u uspravnom položaju sa suptilnim aksijalnim proširivanjem.

7.7. Romain do roi

7.7.1. Kraljeva antikva

Žan Batist Kolber je po kraljevom naređenju osnovao komisiju koju su činili opat Binjon, Sebastijan
Triše, Nikolas Žak Žožon, Žil Fijo de Bije, dva sveštenika, inženjer i računovođa. Zadatak im je bio da na
jednom mestu sakupe sva znanja o postojećim umetnostima, veštinama i zanatima. Prva veština kojoj
su se posvetili bila je tipografija.
Iako niko od njih nije bio tipograf, i dalje su pažljivo proučavali pisma koja su do tada služila za štampu.
Tri člana komisije (Triše, Žožon i De Bije) su oblikovala nova francuska slova trudeći se da ih učine što
prikladnijim oku. Ova slova prekidaju Garamonovu tradiciju.
Njihova originalnost leži u pretpostavci da veština štampe nije grana rukopisa već graviranja.
Njih trojica su napravila crteže sa prikazima slova za pismo Romain du roi, koje će rezati Filip Granžan.
Komisija je projektovala i komplementarnu nagnut antikvu, ali je Granžan rezao italik po svom
projektu.
Komisijino pismo je imalo i ne baš prikladnu osobinu – nov serif, horizontalan sa diskretnim konzolama
koji se na vrhovima slova b, d, h, i, j, k, l pružao na obe strane.
Novost je oblique (nagnuto) slovo – slovo je samo nagnuto pod određenim uglom.
Furnije Mlađi je zaključio da je ovo pismo bilo oblikovano po matematičkim pravilima (geometrija
preuzima vodeće mesto).
Duh mu je dao Granžan (otvorena, jasna, široka slova sa puno belina) zbog čeka je i danas ovo pismo
jedno od najefikasnijih.
Definisanje likova lukovima kružnice neki današnji autori nazivaju prapočetkom konturnog
(vektorskog) fonta. Novost je upotreba fine mreže. Projekti slova su bili konstruisani na mreži od 48x48
kvadrata (2 304).
Kraljevsku antikvu izrezao je Granžan. Posle njega rezanje pečata nastavili su njegov prijatelj i učenik
Aleksandar i Aleksandrov zet Luj Lus. Ova slova su označena na čudan način – kratkim horizontalnim
potezom na levoj strani malog l, na visini kurenta. Ov se nastavlja na svim kuretnim l slovima antikve
rezanim od tada za Imprimerie Royale.
 7.8. Oblici prelazne barokne antikve

7.8.1. Kezlon
Vilijem Kezlon je osnovao radnju u kojoj je umetnički obrađivao srebro i rezao alate za knjigovesce,
kao i slova za povez. Ubrzo je, sa novcem koji su mu pozajmili prijatelji, osnovao svoju slovolivnicu koja
će postati najuglednija u Engleskoj i radi će pod njegovim imenom sve do njegove smrti.
Prvi list sa uzorcima je izdao 1734. godine. Ovaj katalog je bio štampan u četiri stupca i sadržao je
ukupno 38 pisama (samo tri nisu bila Kezlonova).
Pismom Kezlon je složen američku Ustav i Deklaracija o nezavisnosti. Džordž Bernard Šo (irski dramski
pisac) je tražio da njegova dela budu složena ovim pismom.
Ova tipografska pisma predstavljaju prelaz iz renesansnih (Jenson, Garamond) u moderna tipografska
pisma (Dido, Bodoni).
Osa slova je vertikalna ili jedva primetno nagnuta.
Serifi su ravni, a kod kurentnih slova uobičajeno su skoro nagnuti u gornjem delu slova i horizontalno
postavljeni u bazi slova.
Kezlon je antikva književno pismo, slova su široka i oblikovana po vertikalnoj osi sa naglašenim debljim
serifima, kratke forme, oblim konzolama spojeni s potezima.

7.8.2. Baskervil
Džon Baskervil je prvo profesionalno priznanje dobio sa 17 godina, kada mu je poverena dužnost
učitelja pisanja u parohijskoj školi.
Sa više od 40 godina počinje da se bavi tipografijom. Eksperimentisao je sa pravljenjem papira, boje
za štampu, livenjem slova i štampanjem.
Kada je postao štampar Univerziteta u Kembridžu (1758.), izdaje svoje remek delo, folio Bibliju, što je
ironično jer je bio ateista.
Njegova pisma priznanje dobijaju tek u 20. veku.
Prvo pismo koje je prema njegovim nacrtima rezao Džon Hendi, pojavilo se 1754. godine.
Do 1758. napravio je osam kompleta tipografskih pisama.
Prema savremenim klasifikacijama, Berskervilova pisma, se svrstavaju u prelazne antikve (između
klasičnih i klasicističkih). Pismo je bilo svetlo i delikatno sa naglašenijim kontrastima u težinama poteza.
Osa slova nije pod uglom.
Krupni serifi sa krupnim oblim konzolama na velikim slovima sa izraženijom debljinom temeljnih
poteza doprinose kontrastnijem i rasvetlijem liku i slogu.
Kod malog g, donji obli završetak nije zatvoren, a završni potez je ukrašen. Gornji ovalni oblik ima
kvačicu.
Međuslovne beline kod verzalnih i kurentnih slova su uvećane. Međuredni prostor složene stranice je
predefinisan povećanom plohom slova.

7.9. Klasicistička antikva

7.9.1. Dido
Kroz svoja dostignuća u štampi, izdavaštvu i tipografiji, porodica Dido je dala ime tipografskoj meri koji
je utvrdio Fransoa – Ambroaz Dido i klasicističkom pismu koje je razvio Firmen Dido (prvi se istakao iz
porodice).
Fransoa je 1713. otvorio knjižaru pod nazivom Kod zlatne Biblije.
Fransoa je uveo značajna poboljšanja u postupak livenja slova, a njegova pisma bila su bolja od svih
tada napravljenih u Francuskoj.
Okončao je neusklađenost veličina tipografskog materijala raznih štampara u Francuskoj, pošto je (oko
1780.) vezao tipografsku jedinicu mere (izumeo ju je Furnije) za zvaničnu meru – francuski kraljevski
palac (1 dido tačka = 1/72 francuskog kraljevskog palca). Veća mera je cicero (1 cicero = 12 dido
tačaka).
Antikve Firmin Dida su predstavnici klasicističkih tipografskih pisama. Firmin je poznat po izumu
postupka stereotipije (složen tekst se putem kalupa izlije u matricu sa koje se može odštampati).
Godine 1806. je dobio patent za poboljšanje postupka pravljenja skript pisama, a 1823. za novi način
tipografskog izvođenja mapa.
Lik slova je sačinjen u kontrastu širokih temeljnih poteza i finih tankih linija sa kratkim prelazima.
Serifi su postavljeni horizontalno bez konzola. Debljina linije serifa je jednaka tanjoj liniji slova.
Dido antikva Fransoa i Firmina je konstruisana vertikalno po osi.
Anri Dido je izrezao pismo mikroskopik veličine dve i po tipo tačke. Izumeo je i polyamatype – naprava
sa kojom je lio 100 slova odjedanput.

7.9.2. Bodoni
Bodonijev rad se može podeliti u dva perioda:
1. Prvi – koristi klasična i prelazna pisma i služi se tipografskim ukrasima pomalo raskošeno
2. Drugi – sve efekte postiže svojim pismima i tipografijom bez ukrasa
Postoje brojni primeri njegovog stila iz drugog perioda. Tu je površina bez štampe vrlo velika,
rasvetljavao je gustinu složenih redova velikom gornjim i donjim produžecima i livenjem malih veličina
slova na velikim telima, što im je omogućavalo da budu složena red na red.
Bodonijevo vrhunsko knjižno pismo je nastalo u Parmi 1790. savršene simetrije i harmonije.
Oblikovano je strogim, karakterističnim horizontalnim i vertikalnim, ravnim i oblim linijama. Serifi su
ravni bez dodatka ovalnih ukrasa.
M – uzano g – gornji deo je cilindričnog oblika
Q – kvačica je spuštena vertikalno po sredini w – središnji deo je trouglast bez serifa
R – završni potez je razvijen W – kod ukrštenih stabala ima serife

7.10. Novinska antikva

7.10.1. Tajms
Dominantno pismo savremene knjižne i novinske štampe se javlja kao potvrda engleskog prisustva u
antikve.
Stenli Morison je na molbu lista Tajms započinje dvogodišnji rad na oblikovanju novinskog pisma za
glavnu i opštu upotrebu u novinama.
Razlog za angažovanje Morisona treba tražiti u njegovom dotadašnjim radu na uobličavanju
tipografskih pisama, radu na oblikovanju tipografskog almanaha, ali i u činjenici da je 1923. postao
savetnik u Monotip Korporaciji. Delovanje u ovoj korporaciji dovešće ga u priliku da redizajnira pisma
velikana (npr. Garamon, Furnije, Baskervil). Kada je pristupio radu na tipografskom uobličavanju
londonskog Tajmsa, Morison se prvo suočio sa relativno konzervativnim prelomom lista kao i gotičkom
zaglavljem.
Klasično gotičko rešenje Morison je zamenio sa novooblikovanim, donekle inspirativnim radom
Garamonovog saradnika.
Značajni momenat pri oblikovanju ovog pisma uočljiv je u novom pristupu kurentnim slovima.
Nepotrebno dugi uzlazni i silazni potezi ovde su proporcijalno umanjeni u korist osnovne visine
kurenta.
Ulazni potez se odnosi 3:5 pečata, što je u proporciji zlatnog preseka, što je tipografski optimum.
Promenom zaglavlja, Tajms dobija savremeni oblik, što nije omelo Morisona da sa pozicije specijalnog
savetnika Oksfordske i Kembridžske univerzitetske štamparije utiče na novinske urednike da pismo
koriste za naslove, kao i osnovni tekst. Verzalna slova Tajmsa daju optički deblja od uobičajenih formi
ovih pisama. Kurentna slova postaju kompaktnija, dok je verzal donekle sužen, što stvara harmonijski
odnos među često suprotstavljanim segmentima jednog alfabeta.

8. Reforme ćiriličnog pisma

Među značajnim zaslugama, Petra I Velikog, ističe se reforma pisma za štampane knjige. Između 1707.
i 1710. godine, pripremljeno je i proizvedeno jedno suštinski izmenjeno rusko štamparsko pismo.
Prvo znatno izmenjeno pismo projektovano je i proizvedeno u holandskoj štampariji Jan Tesing i
Kopijević.
Petar Veliki je radeći sa holandskim majstorima pravio nacrte za pojedine oblike slova.
Završnu obradu izveli su boljar Musin – Puškin i slovolivac Mihail Jefremov.
Petar Veliki je svojeručno nacrtao oblike ćiriličnog ukrasnog ustava na osnovu kojih je rađeno novo
pismo. Ono je objavljeno 29. 01. 1710. a nazvano je Građanska azbuka. Ovde nisu bili razvijeni oblici
malih slova.
Petrovo pismo je bilo u upotrebi bez suštinskih izmena sve do 1740. kada u štampariji petrogradske
Akademije nauka dobija novi izgled. U novom pismu nema više ukrasnih elemenata kakvi su bili
svojstveni ruskoj azbuci.
Promene u ruskom građanskom pismu posle petrovske epohe, nalaze se u oblicima slova Petrogradske
tipografije Akademije nauka.
Petrovski građanski šrift je bio zasnovan na holandskoj antikvi.
Akademijin štift je zasnovan na oblicima graviranih slova Jelisavetinog vremena, kasnog baroka
tridesetih i četrdesetih godina XVIII veka. Tada je pri Akademiji osnovana graverska škola. Stilske veze
sa zapadom su i dalje neprekinute.
Krajem XVII i početkom XVIII u brzopisu počinju da se javljaju minuskulni elementi. U to vreme naš
jezik i pismo su pod snažnim uticajem ruskog jezika i pisma.
Brzopis postepeno počinje da ustupa pred građanskim kurzivom koji postaje obavezno pismo kojem
su u školi podučavali ruski učitelji. Kao i građanska ćirilica, i ovo novo pismo, bilo je interpretacija
latiničnog pisma.
Dva značajna srpska barokna bakrorezca:
1. Hristofor Žefarović – u svom prvom bakrorezu pri titulisanju imena koristi formu građanske
ćirilice (1741.). U kasnijim radovima ova forma se ne ponavlja. Što se tiče urezivanja slova,
zaokružio je oblike slovnih znakova u specifično Ustavno – barokno pismo. Ivan Boldižar je
sistematično analizirao ovo pismo, izdiferencirao već naslućene forme verzala i kurenta, i na
molbu Crnogorske Akademije nauka i umetnosti priredio ovaj oblik pisma za izdanje Gorskog
Vijenca.
 2. Zaharije Orfelin – divio se ličnosti i delu Petra Velikog, pa je njemu u čast napisao, ukrasio i
posvetio najlepšu knjigu u izdavačkoj delatnosti Srba u 18. veku.

8.1. Zaharije Orfelin

On je osluškivao potrebe Srba i spremnost dvora da dozvoli izdavanje i štampanje novih knjiga na
srpskom jeziku. Tak 1776. pored Novješija Slavenskaja propise (krasnopis za srpske i vlaške trivijalne
škole), on radi na rukopisu udžbenika Slavenskaja i Valahijaskaja kaligrafija.
Dobio je specijalnu carsku nagradu od 100 dukata, ali je delo pod pritiskom nemačkog plemstva, koje
je smatralo na Srbi ne potrebuju knjige za više stupnjeve obrazovanja, posle štampanja zabranjeno za
upotrebu.

8.2. Sava Mrkalj

Sava Mrkalj je poznat po tome što je 1810. napisao knjižicu o srpskoj azbuci Salo debelog jera.
Kao sledbenik racionalističke filozofske škole, Sava Mrkalj je za svoju filološku doktrinu našao uporište
u načelu nemačkog filologa Johana Adelunga: Piši kao što govoriš. U srpskoj književnosti je u to vreme
vladala zbrka između četiri tipa književnog jezika sa 46 slova u ćiriličnoj azbuci. Mrkalj je smatrao da je
za jedan jezik potrebno imati onoliko slova koliko glasova imaju sve njegove reči.
On je 1817. izdao delo Palinodija u kome se odrekao svoje grafičko – ortografske reforme.
U Salu debelog jera, Mrkalj je od 48 postojećih slova azbuke, kao suvišna odbacio 20.

8.3. Vuk Stefanović Karadžić

Vuk je 1813. otišao u Beč gde je upoznao Kopitara, koji mu je postao pomagač.
Vukove reforme se sastoje u:
1. Da se čist narodni jezik uvede kao književni
2. Da se za svaki glas uvede jedno slovo – pojednostavljenje pravopisa na fonetskom principu
3. Da štokavština postane jedinstven književni jezik
U višoj konzervativnoj klasi i klerikalnim redovima naišao je na žestoku opoziciju kako se ne bi prostački
jezik govedara i svinjara ozakonio.
Iste godine kada Mrkalj objavljuje Salo debelog jera… on postaje i blizak saradnik sa Vukom, koji
nastavljajući svoj i njegov rad shvata da među svojim ispisnicima teško može naći istomišljenika. Ovo
otkriće okrenulo ga je mladim piscima. Takođe upoznaje i mlade filologe koje pridobija za svoje
stavove, pa je tako generacija Njegoša, Radičevića, Daničića… kroz štampanje svojih dela prikazala
lakoću komuniciranja Vukovim reformisanim pismom.
Vuk je radi ostvarenja svojih reformatorskih zamisli imao tesne kontakte, među kojima je prvi bio pisac
Pavle Solarić za kojim se poveo u svojoj Pismenici serpsoga jezika (1814.). Zatim se obraća profesoru
Geršiću, a potom svom glavnom savetodavcu Jerneju Kopitaru oko definitivnog rešenja oblika slova đ
koje do taka nije postojalo.
Nije se slagao sa Geršićevim rešenjem, pa je Lukijan Mušicki priskočio ne bi li se rešio problem.
Mušicki i Vuk se nisu slagali oko oblika velikog Đ. Vuk je smatrao da velika slova treba da budu jednake
visine, dok je to Mušickom delovalo sprčeno.

8.4. Ilirski pokret

Kada je Vuk napravio radikalnu reformu ćirilice, prvaci Ilirskog preporoda su počeli sa reformisanjem
latinice u skladu sa ovom inicijalnom idejo. Ljudevit Gaj je sredinom 19. veka predložio rešenja za svaki
dvoslovni znak u latinici, a prihvaćena su tri njegova rešenja (Č, Ž, Š).
 8.5. Srpska latinica
Karadžić je 1827. objavio Prvi srpski bukvar u kojem se nalazi tebela Alphabeti serbici sa prikazom
njegove ćirilice (serbici) i latinice (illur). Ova latinica ima 30 slova od čega je 29 identično savremenoj
latinici.
Prvobitna Vukova srpska latinica bila je slična slovenačkoj latinici (ista slova za lj i nj), a sa druge strane
slovenačka latinica nije imala znakove ć i đ i imala je neka slova karakteristična za italijansku latinicu.
U Vukovoj latinici slovo đ je pisano kao digraf dj. Bečki književni govor je napisan Vukovom latinicom.
Vuk je satrao da i srpsku latinicu treba pojednostaviti tako da svaki glas ima jedno slovo, odnosno da
nema digrafa, ali svoju reformu latinice nije uspeo da sprovede do kraja. Đura Daničić je Rječnik
Jugoslovenske akademije znatnosti i umjetnosti započeo pisati reformisanom latinicom čiji su znakovi
u potpunosti odgovarali ćiriličkim. Prva sveska Rječnika koju je on uredio se pojavila u godini njegove
smrti (1882.). Daničić je pokušao reformu latinici oslanjajući se na Vukovo ideju (svaki glas je jedno
slovo) pa je izostavio digrame lj, nj, dj, dž i uzeo ļ, ń, đ, ģ. Od njegove reforme ostalo je samo đ.