Klimatske promene. Narativ koji vređa inteligenciju?

Primetili smo da su vremenske prilike poslednjih godina veoma nestabilne. Udarni mediji širom
sveta plasiraju priču o globalnom zagrevanju planete i predstojećim velikim klimatskim
promenama.

Razlog je, navodno, efekat „staklene bašte” usled prevelike i nekontrolisane emisije štetnih
gasova, posebno ugljen dioksida, metana i hlorofluorougljenika. Krivci za to su, kažu neki
naučnici, najveće industrijske zemlje sveta i preveliko sagorevanje, opet navodno, fosilnih
goriva u koje spada nafta.
Kako stvarno nastaje nafta? Ako vas ne mrzi, čitajte
http://www.ivonazivkovic.net/istina o nafti.htm
👇
U priču o globalnom zagrevanju, međutim, mnogi ne veruju. Glavni uzrok promena aktivnost na
Suncu. Tome je život posvetio naš Milutin Milanković.
Promene su ciklične i redovne, prirodan fenomen za koji naučnici znaju da je više puta u
prošlosti menjao klimu na Zemlji.
Ludilo je započeto sa Al Gorom, ekološkim lobistom, zapravo lobistom krupnog
transnacionalnog kapitala. Elita je “zabrinuta” zbog industrijskog zagađivanja pa optužuje ove
prirodne procese i želi da ih iskoristi kako bi iz njih profitirali najveći kapitalisti sveta.

Preko svojih plaćenih političkih marioneta i međunarodnih institucija za zaštitu životne sredine
vrše globalni nadzor i kontrolu industrijskog razvoja u čitavom svetu, posebno na Istoku (u Kini I
Indiji) i u nerazvijenim zemljama u Africi, ali i u Evropi.
Klimatske promene na Zemlji, koje su nesporne i već se odigravaju, samo su jedan segment
ukupnih promena u energetskom polju u čitavoj heliosferi i na samom Suncu.
One mogu doneti i promene u magnetnom polju Zemlje, a što bi neminovno prouzrokovalo
promene i u biosferi.

No, prosečan čovek nije zainteresovan da bilo šta sazna o ovome. On radije sluša medije. Šta
ga briga za magnetno polje Zemlje. Ponekad podelim Šumanove frekvencije ali retki kapiraju o
čemu se radi. Više ih zanimaju dupeta i sise na lajni.

Od stanja u magnetnom polju zavisi organizacija i način funkcionisanja čitavog živog sveta na
Zemlji. Ukoliko nekada osetite bezrazložne bolove u kostima, bezvoljnost, psihičku depresiju i
sl. to je najbolji pokazatelj naše povezanosti sa kretanjima u magnetnom polju naše planete.

Svi smo deo tog jedinstvenog sistema, bilo vam jasno ili ne. Život kakav danas poznajemo na
Zemlji zahteva jedan ekvilibrijum (ravnotežu) hemijskih i elektromagnetnih parametara kojima
je sadašnji čitav živi svet na planeti prilagođen.
Ako se on menja, menjamo se i mi.

Sve životne forme se moraju ponovo prilagođavati novim uslovima života. I to je princip
evolucije – to je adaptacija. Prilagođavanje. Kao papagaj ponavljam tu reč. Onim životnim
formama koje ne budu bile u stanju da to izvedu preti ekstinkcija (nestanak).
Po procenama oko 30 % životnih formi na Zemlji će u narednih sto godina trajno isčeznuti. A
mnoge nove vrste će nastati. To je jednostavno tako. Ovo ne treba shvatati katastrofično, sve je
deo jednog univerzalnog procesa u svemiru koji je u stalnom nastajanju i stvaranju.
Ne postoji smrt, već samo promena paradigme. Većina ovo ne razume a ne podnose ni kada
neko govori o tome. Boje se. Boje se pomeranja iz njihove komforne zone.

Teorija o nastanku svemira u trenutku Velikog praska danas se sve više odbacuje i predstavlja
izmišljotinu jednog belgijskog jezuitskog sveštenika, matematičara i astrofizičara Žorža
Lemetra (1894 -1966), koga je podržao Albert Ajnštajn i napravljena je za potrebe katoličke
crkve.
Lemetr je inače bio glavni Ajnštajnov zaštitnik, neki tvrde I “mozak”. Ali za ovu teoriju ne samo
da ne postoje dokazi, već upravo snimci sa Hablovog teleskopa pokazuju da se svemir ne širi.
Vreme u kosmosu ne postoji, već se samo menjaju materijalne forme koje stvara energija koja
je u stalnom kretanju i u stalnom stvaranju nove materije.
Od više vrsta ljudi koji su živeli na Zemlji, svim dosadašnjim promenama uspeo je da se
prilagodi samo homo sapiens. Ovoj vrsti pripadaju svi današnji ljudi na planeti, I oni, čitaj mi, se
ne prilagođavaju prirodi kao ostali živi organizmi, već prirodu nastoje da prilagode sebi.
Prirodno stanište homo sapiensa, s obzirom da nemamo dlaku, očito je predeo sa veoma
toplom i vlažnom klimom. Ali, danas ljudima pripada čitava planeta. Mi, zahvaljujući inteligenciji
koristimo energente iz Zemlje i možemo da živimo u klimatskim uslovima za koje po prirodi
nismo stvoreni.

Promene koje će uticati na promenu klime na Zemlji događaju se u čitavom Sunčevom

sistemu.
Na ovo je u jednom naučnom radu skrenuo pažnju još 1997. Ruski naučnik dr Aleksej N.
Dmitriev, profesor geologije i minerologije i član Ruske akedemije nauka, ogranka u Sibiru. On je
sumirao naučna saznanja o promenama koje su se dogodile na svim planetama Sunčevog
sistama u jednom kratkom vremenskom periodu od oko 40 godina, uključujući i samo Sunce i
došao do zaključka da su sva povezana sa jednom energetskom “donacijom” koja je 1960.
ubačena u heliosferu.
Heliosfera je zamišljeni balon oko Sunca koji je ispunjen svemirskom plazmom (slobodnim
česticama) i u njemu se nalaze sve planete koje kruže oko Sunca.
Kroz ovaj prostor konstantno prolazi energija, kako ona koja se oslobađa sa Sunca, tako i ona iz
međuzvezdanog prostora koja tu stiže. Energija pokreće gasove, stvara materiju (planete) i
uopšte čitav prostor je u izuzetnoj energetskoj hemijskoj i fizičkoj aktivnosti.
Pojednostavljeno, heliosfera ima svoj “život”, a Zemlja kao planeta je samo jedan deo tog
složenog organizma. Molekularni biolozi bi uz malo mašte u procesu razmene materije i
energije u živoj ćeliji videli da se sličan “metabolički” proces odvija i u heliosferi.

To znači da se na svakom nivou u Univerzumu odigravaju procesi koje pokreće isti princip
samoodržanja. Što je unutra to je i spolja. Što je gore to je i dole. Milion puta ste čuli za ove
floskule. Dosadašnje shvatanje šta je zaista Sunce pokazalo problematičnim.

Stara teorija, koja se i danas uči u školi, kaže da je Sunce termonuklearna furuna koja stalno
troši energiju tako što konvertuje hidrogen u helijum.
Ovo “termonuklearno” Sunce je navodno ogromna lopta gasa tako velika da njen unutrašnji
pritisak stvara temperaturu u središtu od oko 15 miliona stepeni Celzijusovih i proizvodi
kontinuiranu termonuklearnu reakciju. Po ovome ispada da Suncu nije potrebno nikakvo
energetsko punjenje iz okolnog svemirskog prostora. Po ovoj teoriji X-zraci nastaju u
Sunčevom termonuklearnom jezgru I progresivno gube energiju I “hlade se” sudarima kako se
postepeno “cede” iz središta ka spoljašnosti. Pri tome su im potrebni milioni godina da
dostignu “konvekcionu zonu” tj. Zonu strujanja gde počinje prenošenje toplote.
U konvekcionoj zoni (zoni prenšenja toplote) zagrejani gasovi se ubrzavaju I kao vruć vazduh
šire se i podižu do Zemljine atmosfere kao konvekcione struje, a onda padaju natrag prema
radiativnoj zoni kako se hlade.
Za sada se ne zna nijedno drugo fizičko telo u svemiru da transferiše unutrašnju vrelinu
radijacijom. Za vidljivu “granulaciju” u fotosferi Sunca kaže se da je to ključajući gas koji se
podiže I onda hladi.
Na ivicama tamnog regiona na površini Sunca nalaze se “sunčeve pege” I one imaju nižu
temperaturu.
Tako nas uče.

Osobina sunčevih pega je da se njihov broj povećava I opada u ritmičkim periodima, koji traju
otprilike oko 11 godina.
Ovo je prvi primetio nemački astronom Semjuel Henhrih Švab 1843. To se danas naziva
sunčevom magnetnom aktivnošću, ciklusima Sunčevih pega.
Ponekad Sunčevih pega ima mnogo, a ima perioda kada potpuno nestanu. Sada smo upravo u
fazi velike ekpanzije. Zagrejani gasovi u fotosferi Sunca se vide kao granule i izgledaju kao
vrhovi konopastih struktura koje se podižu odozdo i formiraju krug oko zasenčene tačke –
sunčeve pege.

Ah, jebote ko će sve da čita ovo? Znanje smara, oduzima vreme. A naše vreme je važno jer ga
koristimo za zabavu. Kako drugačije?

Takvo ponašanje fotosfere izatkane od “granula” ne održava teoriju o ključalom vrelom gasu,
smatraju Volas Tornhil I Dejvid Talbot, zagovornici teorije električnog svemira. Naš Nikola Tesla
bi se složio sa njima jer Svemir i jeste elekričan.

Standardni koncept jednostavnog prenosa toplote sa Sunca izgleda da ne radi kada se primeni
na aktivnost sunčevih pega. A Sunčeve pege su, glavni faktor koji određuje klimatske promene
na Zemlji. Talbot i Tornhil smatraju da je Sunce nešto savim drugo, baš kao i sve zvezde. Glavna
sila u Svemiru je električna energija, smatraju da veliki strujni tokovi električne energije prolaze
čitavim međuzvezdanim prostorom.

Taj prostor nije prazan već je pun slobodnih čestica i naziva se plazma. Čak 99.9 % Svemira
sačinjeno je od plazme. Linije ovih strujanja mogu se otkriti pomoću radio “šumova” koje
emituju. Kada se ukrste dve međugalaktičke struje, one povuku deo materije u spiralni vorteks
formiraju spiralu galaksije. Galaksija tako sija električnim svetlom zvezda koje su nanizane duž
strujnih tokova u plazmi. Električna struja teče unutar i duž rukavaca galaksija, stvarajući tako
kružno magnetno polje koje zahvata galaktičku plazmu i stvara se spiralni rukavac osvetljen
zvezdama. Kada struja dosegne galaktički centar, ona se uskladišti u kompaktni plazmoid –
krofnastu elektromagnetnu plazminu strukturu.

Plazmoid povremeno oslobađa uskladištenu energiju u mlaznicama duž spiralne ose i tada je
nazvana “aktivni galaktički nukleus”. Plazmoid se ne vidi jer je obično sakriven prašinom iz
okoline. Tako je i površina Sunca pokrivena kompleksnim magnetnim poljima, a zna se da
samo elektricitet može proizvesti magnetna polja. Po Talbotu i Tornhilu i Sunce se mora
tumačiti terminima iz strujnog kola. Ovo su već potvrdila istraživanja Hansa Alfvena. Po ovoj
teoriji napajanje Sunca dolazi iz samog centra galaksije, odnosno preko rukavaca iz samog
njenog kretanja. Dokle god postoji kretanje galaksije Sunce će se napajati električnom
energijom.

I ta energija se dalje prenosi na Zemlju i sva živa bića na njoj.

Kad ćemo shvatiti da je sve u Svemiru i na samoj Zemlji povezano? Sutra posle ručka čim
istrebimo neistomišljenike?

Da se vratimo dr Aleksej Dmitrievu, koji ne pominje električni Svemir već energetsku “donaciju”
koja je ušla u Sunčev sistem na sasvim drugi način I koja će po njemu imati i već ima posledice
na promenu mnogo čega na Zemlji. On veruje da je na svom putu kroz međuzvezdani prostor,
heliosfera (Sunčev sistem) koja putuje u smeru solarnog apeksa u sazvežđu Herkules (po
teoriji da se čitav Svemir širi), naišao (1960.) na homogenu materiju i energiju koja sadrži jone
vodonioka, helijuma i hidroksila pored drugih elemenata i kombinacija koje postoje u plazmi.

Prolaskom kroz tu strukturu došlo je do debljanja udarnog talasa formiranog u plazmi ispred
Sunčevog sistema. Tako je nastala velika količina konvulzivne plazme koja se prevukla preko
heliosfere I delom probila u Sunčev sistem i međuplanetarni prostor. Taj prodor je tako uneo
jednu vrstu materije napravljene u međuplanetarnom sistemu I energetske “donacije” našem
Sunčevom sistemu. Time je promenjen kvalitet međuplanetarnog prostora (plazme u heliosferi)
tako što je povećana njena provodljivost. Zbog toga je već došlo do određenih promena koje su
uočljive na mnogim planetama, uključujući i našu Zemlju.

Koliko je ovo zanimljivo. Ko nam je donirao energiju? Uočen je rast mrlja na Plutonu, aurore na
Saturnu, pomeranje magnetnih polova na Uranu i Neptunu (to su planete u magnetnoj sprezi), a
primećen je i iznenadan i opsežan rast jačine Uranove magnetosfere. Udvostručana je aktivnost
magnetnog polja na Jupiteru I serija novih stanja I procesa na ovoj planeti nakon nekoliko
eksplozija (koje je prouzrokovala jedna kometa). Serija transformacija u atmosferi Marsa I
porast u kvalitetu njegove biosfere, posebno porast oblačnosti na ekvatoru i porast
koncentracije ozona. Uočeno je generisanje atmosfere na Mesecu porastom količine natrijuma
koji doseže 9000 kilometara u visinu. I na Veneri su uočene hemijske I optičke promene.
Inverzija tamnih i svetlih tačaka, koja je prvi put uočena, I jako opadanje količine sumpornih
gasova u atmosferi. Na Zemlji se ove promene uočavaju na više nivoa. Ubrzano pomeranje
magnetnih polova Zemlje? Pomeranje polova neizbežno vodi velikim klimatskim promenama, a
njihova eventualna inverzija imala bi kataklizmičke posledice.
Samo pomeranje polova je prirodan proces I događa se stalno, samo mi u našim malim
kratkotrajnim životima to ne vidimo. Današnji Sibir i Aljaska nekada su bile deo tropskog
područija i duboko ispod leda nađene su zamrznute tropske biljke i ribe, kao i mamuti. Na
Himalajima i platou Tibeta puno je školjki, tropskih školjki.

Da li se dogodilo naglo smrzavanje? Brzina kretanja polova se stalno prati. U poslednjih 100
godina južni magnetni pol se pomerio skoro 900 kilometara u Indijski okean. Podaci koje je
naveo u svom radu dr Dmitriev govore i da se arktički magneni pol pomera istočno ka sibirskoj
magnetnoj anomaliji preko Arktičkog okeana i on je putovao više od 300 kilometara, i još
“putuje”. Nakon toga ubrzanje je nastavljeno pa sada ide i do 200 kilometara godišnje.
Severni pol se u 20. Veku pomerio za 1100 kilometara. Poslednjih godina aktivno je istraživanje
Antarktika (skirvenog kontinenta) koji ima ogromnu kopnenu masu i koji bi u slučaju drastičnih
klimatskih promena izgubio veliki deo leda. To znači da bi se ljudima otvorio novi, čist svet za
naseljavanje, kao nekada Amerika, pa su se najveće države sveta već sjatile tamo kako bi ovo
parče čiste zemlje isparcelisali I proglasili svojim vlasništvom. O kopanju nafte I minerala ne
treba ni govoriti.

Dakle, NEPOVRATNE promene već se odigravaju, a posledica su upravo “jako naelektrisanog

materijala energetski neujednačenog u anisotropnom međuzvezdanom prostoru koji je
isprekidan međuplanetarnim prostorom našeg Sunčevog sistema”.
Postoji rastuća verovatnoća da se pomeramo u jedan brz temperaturno nestabilan period
jednak onom koji se desio pre oko 10 000 godina”, veruje Dmitriev.

Narativ da su ljudi krivi za promene, ne pali.

One bi se desile i bez nas jer se dešavaju oduvek.

Zemlja je zapravo veoma složen “organizam” sačinjen od strukturalnih jedinica ili teritorija kao
što su planinski venci, reke, tektonske pukotine, naslage ruda, naftna polja. I svi igraju značajnu
ulogu u životu planete I njenoj povezanosti sa Sunčevim sistemom.
Na primer, ruda gvožđa održava klimatsku stabilnost jer pravi konekciju između električne
aktivnosti u atmosferi i električne aktivnosti ispod zemljine površine. Povećanje energetskog
kapaciteta Zemlje vodi ka povećanom naelektrisanju svih zemljinih sistema, posebno stena.
Radijacioni materijal stalno se uliva i ispušta kroz polarne regione na Zemlji i na lokacijama
magnetnih anomalija.

ZEMLJA SE ŠIRI!

Teoriju o širenju Zemlje predstavio je javnosti sredinom dvadesetog veka profesor geologije S.
Voren Kejri (1911-2002) sa Tasmanije.
Na svakoj geografskoj karti jasno se vidi da su kontinenti razdvojeni nakon cepanja koje je
ostavilo vidljive obrise pa se oni lako mogu ponovo sataviti u jednu celinu kao slagalica. Ova
teorija je dobila na ubedljivosti nakon što je urađena precizna geografska karta morskog korita i
obavljena merenja starosti podvodnog stenja.
Pojedine podmorske brazde se tako kao slagalica savršeno poklapaju, na primer azijska i
australijska. Ranija povezanost Azije i Australije sa Amerikama se potvrđuje geološki dubokim
okeanskim brazdama koje ocrtavaju i Andesit liniju, predeo koji sadrži andesit, primarni mineral
andskih Kordiljera planina, koje se protežu duž Južne Amerike.
Merenja pokazuju da su stene na kopnu starije od onih u morskom ležištu, pa tako povećavanje
mase čitave planete potiče od stvaranja i podizanja zemljine kore koja se širi iznutra iz samog
jezgra. Na Zemlji pre nekih 200 miliona godina uopšte nije bilo mora, a danas je čak 70 posto
pokriveno morskom vodom. Za to vreme Zemlja je povećala svoju masu za 40%.

Na povećanje mase veruje se da utiče energija iz svemira. Zemlja je, inače, kako je i naš Tesla
to demonstrirao, veliki kondenzator električne energije. Ovakvo posmatranje se poklapa sa
teorijom o električnom svemiru.

Šteta što mnogi od nas ne kapiraju Nikolu.

Na poprečnom preseku stena iz Velikog kanjona u Koloradu vidi se da su svi slojevi formirani
kao čvrste stene od početka stvaranja I nije bilo njihovog topljenja. One su se jednostavno
radijalno taložile jedan sloj na drugi. (Slika 8)
Zbog sfernog oblika Zemlje gornji slojevi su se vremenom, kako masa raste, “gužvali” pa su
tako nastajali planinski venci.
Po ovoj teoriji nema nikakvih tektonskih ploča koje se sudaraju I poniru jedna ispod druge, što
je do sada smatrano subdukcijskim tektonskim spojem.
Stene tako ne ulaze u magmu gde se tope, već je magmna ta koja se stalno podiže i uvećava
Zemljinu masu.
Sa ovakvim uvećavanjem logično je da se pomeraju polovi i klimatske promene su stalan i
neprekidan proces. Ostaje samo pitanje šta je u središtu zemlje?
Ostaje nepoznanica i kojom brzinom se zemlja uvećavala? Da li je to bio postepen i spor proces
ili su se u pojedinim periodima događale kataklizmička razdvajanja kontinenata sa velikim
naviranjem morske vode?

Da li su “drevni Egipćani” kopnom putovali u Severnu Ameriku (o čemu postoje tragovi) i tamo
zidali identične piramidei hramove ili su to bili Atlantiđani koji su stradali u velikom potopu?

Kada je “veliki potop” zaista bio, kako je nastalo Sredozemno more (u sred kopna) i šta se
stvarno dogodilo, pitanja ostaju i dalje.
Još jedan detalj koji pokazuje da se Zemlja širi je stvaranje novog “sredozmnog mora” u sred
Afrike u današnjoj Etiopiji. Na mestu nazvanom Afar depresija koja je poznata i po vuklanskim
aktivnostima, otvara se velika pukotina u kopnenoj masi koja se polako ispunjava vodom. Po
teoriji o tektonskim pločama postoje mesta na Zemljinoj kori u morskom ležištu za koja se
mislilo da su tektonski spojevi, a to su pukotine kao posledica širenja.
Zanimljiva je i teorija o promeni jačine Zemljine gravitacije, usled povećanja Zemljine mase.
Moguće je da je u vreme dok su Zemljom šetali dinosurusi Zemljina gravitacija bila dosta
manja, pa je njihova velika masa upravo posledica toga. Danas je preciznim merenjima već
pokazano da jačina Zemljine teže raste.

Najintenzivnije promene na Zemlji će se, ipak, odigrati u gasnoj plazmi. Tako se u jonosferi
može očekivati generisanja plazme, u magnetosferi – magnetne oluje, a u atmosferi - cikloni.
I mi, današnje čovečanstvo, ništa nismo krivi za te promene.

Ne dozvolimo da nam “Elita” nemeće osećaj krivice. Zna za promene u ozonskoj distribuciji
(vertikalnoj i horizontalnoj) u ozonskom omotaču Zemlje, a ozon je glavni agent i indikator
globalnih klimatskih transformacija na Zemlji. Takođe, ozonska koncentracija ima jak uticaj na
procese u biosferi. Molekul ozona ima tri atoma kiseonika (O3) I veoma je nestabilan. Mnogi
električni aparati i transmisija električne energije i radio i TV signala mogu da generišu ozon.
Tako se u ozonskom omotaču na visini od 8 do 13 kilometara uočava porast koncentracije
ozona, dok u određenim regionima njegova koncentracija značajno opada. Ozon služi i kao
zaštita od štetnog UV zračenja iz svemira, ali Dmitriev napominje da dokaza za porast UV
zračenja ipak nema.

Korumpirani naučni krugovi mogu da predstave kao rezultat naučnog istraživanja bilo šta.
Mediji to da objave globalno i čovečanstvo da se usere od straha jer je krivo za promene.

Setite se samo opasnih “ozonskih rupa". Probijali su nam mozak sa tim narativom ionda šta?
Ništa. Ućutali se. Glavni krivac za nastanak ovih “rupa” proglešeno je jedinjenje
hluorovodougljenika koje se komercijalno prodavao pod imenom Freon koji je masovno
korišćen u rashladnim uređajima. Proizvođač Freona je moćni petrohemijski koncern u
vlasništvu porodice Dipon (jedne od najbogatijih porodica na svetu).
Zbog ove ,,opasnosti” u američkom kongresu je izglasan zakon o zabrani korišćenja Freona, pa
su svi rashladni uređaji morali da se preorijentišu na “manje opasan” hidrofluorougljenik, koji
prozivodi ista korporacija. Tako je porodica Dipon napravila sebi odličan biznis, a narod ostao
zastrašen ozonskim rupama.

Pored ovoga plasirana je i priča o opasnom UV zračenju kome su izloženi ljudi, pa je moćni
hemijski biznis ponovo dobro profitirao prodajom zaštitnih krema za sunčanje. Čim su pokupili
pare “ozonske rupe” su nestale. Tako su “istraživanja” pokazala da ih više nema.

A vi se i dan-danas mackate šatro zaštitnim faktorima punim kancerogena. Vešto su vam

isprali mozgove a to I dalje čine. Kakav se biznis pravi iza priče o “globalnom zagrevanju”
možemo da naslutimo, ali mnogo “miriše” na uvođenje nekih potpuno novih šatro čistih
tehnologija, a te “čiste” tehnologije poseduju upravo oni koji su “najzabrinutiji” za klimatske
promene. I opet će nas vrteti u krug. “Najopasniji” gas je ugljendioksid (CO2), koji se dobija
sagorevanjam, navodno, fosilnih goriva tj. Uglja i nafte. CO2 je u stvari teži od vazduha i on zato
ne može biti zagađivač gornjih slojeva atmosfere i izazivač efekta “staklene bašte”.
Sadašnja povećana koncentracija CO2 u atmosferi je 387 ppm, a njegova toksičnost nastaje
tek u koncentraciji iznad 10 000 ppm. Dakle, nema govora o velikoj koncentraciji CO2 u
atmosferi.

Dozvolićete da vam kapitalistička oligarhija i dalje ispira mozak, tako što će za globalno
otopljavanje i porast nivoa mora optužiti sva “fosilna” goriva? I vi ćete im slepo verovati, izlaziti
na proteste da bi spasili Planetu?

Planetu treba spašavali od alavih korporacija i nečovečnih ljudi koji sebe predstavljaju kao elitu
ove naše Planete. I od političara, marioneta krupnog transnacionalnog kapitala. To je jedini
smislen protest! Sve ostalo je zamajavanje.

U Srbiji se priprema zakonodavni teren koji će nametnuti nuklearne elektrane kao “čistu”
tehnologiju. Globalna kontrola emitovanja štetnih gasova, znači i globalnu kontrolu industrije u
čitavom svetu. Iskreno mi je žao što većina ne kapira manipulaciju.

Širenjem Zemlje nivo morske vode značajno će porasti i još veći deo kopna će biti pod vodom.
Radikali hidroperoksila (HO2) koji se stvara na visini od 18 kilometara su u porastu, a razlozi
njegovog nastanka su još nepoznati. Porast ovog radikala, može stvoriti zavisnost od ove
supstance u transferu ozona i procesa njegove distribucije u niže delove stratosfere. Ovo je
veoma važno jer nejednakost Zemljinih ozonskih koncentracija može biti uzrok iznenadnog
rasta temperature koja može voditi povećanju brzine kretanje vazdušne mase i nepravilnostima
u poznatom šablonu njene cirkulacije. Na sadašnjem ekvilibrijumu (ravnoteži) zasnovan je čitav
živi svet koji mi poznajemo. Planeta na kojoj živimo je u stalnim promenama, baš kao živi
organizam. SVE je JEDNO, ista energija koja stalno stvara.
Sve je u stalnom nastajanju. Sve je ŽIVO.

Vegetacija je u opšte u porastu na čitavoj Planeti pa je neki već nazivaju Zelenom Planetom.
Promene se događaju i u hidrosferi. Porast saliniteta u Egejskom moru je za sada zaustavljen, a
izlivanje slane vode iz Sredozemnog basena u Atlantski je isčezlo. Niti za jedan od ovih procesa
za sada nema zadovoljavajućeg objašnjenja.
Isparavanje mora se povećava u ekvatorijalnom regionu što povećava gustinu vode, koja onda
tone na veću dubinu. U Severnom Atlantiku je došlo do primetnog opadanja sadržine kiseonika
u nekoliko poslednjih decenija. Posebno na srednjoj dubini. Adaptivni odgovori biosfere i
ljudske populacije, na sve ove promene, i nastankom novog stanja na planeti, može voditi
globalnoj reviziji svih biljnih i životinskih vrsta na Zemlji i stvaranju novih životnih formi (što
uključuje i izumiranje mnogih vrsta), stvaranju novih načina reprodukcije, održavanja, ishrane i
drugačiju redistribuciju na geografskom prostoru. Pčele se više ne ponašaju organizovano kao
što smo navikli, ne skupljaju se u košnicu i jednostavno nestaju.

Ako izumru kao vrsta, ko će umesto njih oprašivati biljke? Mašine? Pored kapitalista, iz svih
ovih promena, trenutno profitiaju i mnogi pisci koji dosta toga izvlače iz naučnog konteksta i
obrađuju kao scenario predstojeće katastrofe, prodajući milione knjiga o “sudnjem danu”.

Zastrašujući ljude širom sveta što upravo odgovara kapitalističkoj vlasteli – roblje treba da je u
stalnom strahu. Konstantnom strahu 24 sata. Prezirem kataklizmičare i sve one koji šire strah,
od bolesti, od gladi, od ratova, od smrzavanja, od bilo čega.

Takođe mi je žao što će ovaj dugački niz pročitati tek poneko. Ljudi više vole trivijalne stvari,
ogovaranja, podsmeh, glupost, bilo šta samo da im je um zabavljen beskorisnim. Hvala onima
koji čitaju. Lep dan vam želim.