BISERI

26

Urednik
Cveta Kotevska
 UKRAJINSKE
NARODNE
BAJKE

NARODNA K NJIGA
BEOGRAD 1963.
Izbor i prevod sa ukrajinskog
Bogdan Terzić

Naslovna strana
Božidar Kocmut
Ilustracije
Mihajlo Pisanjuk
 FANTASTIČNE BAJKE I ISTORIJSKE
LEGENDE

RATAR
Bio jednom jedan tako bogat pan da je mogao kupiti, možda, i desetak sela, i beše
u tog pana mnogo zemlje. Ali, ma koliko da je tražio, ne mogade da nađe čoveka koji bi
dobro poznavao ratarstvo. I evo, dođe mu jednom neki seljak, pa reče:
— Ja znam dobro da orem zemlju i sejem žito, a služiću vam pošteno. Primite me u
službu, nane!
I pan ga primi. Radio je ratar pet godina, i žito mu je tako rađalo da bolje skoro i
nije moglo da bude. Kad je došla peta godina, reče ratar panu:
— Radio sam, pane, dosta za vas, sada mi dajte platu, pa da idem svojim putem.
A panu se ne gubi takav radnik. Razmisli on, pa onda reče:
— A čime da ti platim za službu, čoveče?
— Dajte mi, pane, eno onog belog konja.
Pan pristade. A taj konj ne beše običan: kada bi on u ratu stao da juri među neprija­
teljima, mogao je sve da ih izgazi, i nikakav metak i nikakva sablja nisu ga hteli. Samo, to
niko osim ratara nije znao. Uze ratar konja, zahvali panu i odjaha. Jahao je, tako, jahao,
dok ne stiže u jednu tako mračnu i veliku šumu, da bog sačuva! Vidi on — stoji u šumi
mala kuća. Uđe ratar u kućicu i ugleda tamo jednu staru babu, svu požutelu, pa je zapita
kuda je on to zabasao. Zaklima starica glavom i odgovori mu;
— Nesrećniče jedan, ovde se svake noći skupljaju veštice i hoće da me pošalju na
onaj svet.
— Pa, sad, nek bude kako bog hoće! — reče seljak i ostade u toj kući.
Starica mu dade da se založi, pa ga zamoli:
— Pomozi mi, dobri čoveče, prenoći bar tri noći u kući, a ja ću te bogato nagraditi
i naučiću te kako da se zaštitiš.
— Dobro, naučite me, ostaću ovde koliko hoćete — pristade ratar.
Reče mu onda starica:
— Uzmi ovaj krst, idi u sobu i ocrtaj njime krug oko sebe, zatim uzmi krst u ruke i
sedi; a ako veštice dolete, ti se ne plaši.
Uze ratar krst, ode u drugu sobu, učini kao što mu je starica kazala i sede. Odjednom,
nešto zahuja iznad kuće i unutra ulete jedna veštica, za njom druga, treća — nakupi

5
ih se tako mnogo da sve nisu mogle ni da stanu u kuću; igraju veštice, viču, pljeskaju
rukama, trče oko ratara, ali nijedna ne može da pređe preko kruga. Zaleti se, tako, neka
veštica, dotrči do kruga — i odskoči unatrag; i što god da su pokušavale, ništa mu nisu
mogle. A onda već i petao na staričinoj kući zapeva: „Kuku-riku!” Veštice tako pojuriše
kroz prozor da se cela kuća zatrese. Prekrsti se ratar i ode starici u sobu. A ova se mnogo
obradova kad ga ugleda:
— Ti si srećan čovek, sigurno si malo grešio, veštice te se boje.
— Da, ja sam pošteno radio, pšenicu sam sejao, a onda sam kod pana radio, možda
sam nešto i zgrešio, ali neka mi gospod za to oprosti!
Prenoći ratar u toj kući još dve noći, a onda mu starica kaza:
— Hvala ti, dobri čoveče, što si mi u velikoj nevolji pomogao, jer meni je teže da tu
sedim, ja sam više grešila. Evo ti ovaj mač-samosek, pa ako ti se desi da ratuješ, samo reci:
„Maču-samoseku, prihvati se! ” — i on će uništiti celu vojsku. Daću ti još jedan savet:
kada se oženiš, ne poveravaj svojoj ženi ništa važno dok ne prođe sedam godina i sedam
nedelja.
Pokloni se ratar starici, zahvali joj i odjaha. Stiže on u grad u kome življaše car, a
tamo svi uznemireni: ide na grad velika neprijateljska vojska, već je celu carevu vojsku
uništila, još malo pa će i grad zauzeti. Zamoli ratar:
— Odvedite me caru!
Dovedoše ga caru, a ovaj zapita:
— Šta želiš od mene?
— Pa eto, pričaju da na grad ide neprijatelj!
— Ide.
— Ja ću ga, ako mi bog pomogne, satrti, samo, šta ćete mi dati za to?
— Daću ti pola carstva!
— Ne, carstvo mi nije potrebno, nego mi dajte vašu kćer, ja je volim!
Pozva car svoju kćer i zapita je voli li i ona ratara.
— Tatice, golubiću! Udajte me za njega, ja ga volim, udajte me, pa ću se za vas bogu
moliti!
Car pristade. Onda mu ratar reče:
— Dajte mom konju tri merice ovsa, a meni vedricu vina.
Car dade sve što je ratar tražio, a ovaj zatim sede na konja i odjaha. Stiže ratar van
grada, i ugleda — stoji velika vojska, tako silna i velika da joj se kraj ne vidi. Tad on viknu:
— Maču-samoseku, prihvati se!
Mač polete iznad glava i stade da ih seče jednu za drugom, a konj jurnu usred vojske,
pa poče i on da gazi kopitima. Celu vojsku pobiše.
Vrati se ratar u grad, a car mu beše mnogo zahvalan. Ali neprijatelj ne htede da miruje
— sakupi još veću vojsku. I opet izađe ratar iz grada, pa pobi neprijatelje. Stadoše drugi
carevi da zavide ovom caru, ujediniše se, sakupiše vojsku, pa svi zajedno krenuše na grad.
Car se beše silno uplašio: mišljaše da ratar neće moći da savlada toliku silu. Ali ratar razbi
i tu vojsku. Zatim se vrati u grad i oženi carevom kćeri.
Ratar je mnogo voleo svoju ženu, a i ona njega. Prođoše tri godine. Poče žena da
ispituje ratara čime on to tako ubija neprijatelje. Ne izdrža ratar i reče joj. A neprijatelj
nije mirovao — poče da potkupljuje i nagovara ratarevu ženu da kaže u čemu leži snaga

6
njenog muža. I ona se polakomi na velike pare, ukrade mač-samosek, a mužu podmetnu
drugi; ali konja nije mogla da ukrade, muž ga je čuvao kao zenicu svoga oka, čak je i
spavao zajedno s njim.
I evo, poče neprijatelj opet rat.
Sede ratar na konja, pa izjaha u susret neprijatelju. Čim stiže do neprijateljske vojske,
viknu:
— Maču-samoseku, prihvati se!
Ne prihvata se mač posla.
— Maču-samoseku, prihvati se!
Mač — ništa! Začudi se ratar, pa kad ga malo bolje pogleda, vide da to nije njegov
mač; doseti se kako je onaj njegov mogao da nestane i gorko zaplaka. Ali, šta je mogao
da učini? Mač-samosek je već sekao njegovu vojsku. I evo, dolete mač i do ratara i odseče
mu glavu. Tada se konj strašno razljuti što su mu ubili gospodara, poče da besni i pobi
celu vojsku, a onda priđe ratarevom telu i stade pored njega. Preveze car ratarevo telo u
grad i spremaše se da ga sahrani, kad se tu pojavi jedna starica sa ikonicom i reče:
— Pustite me do ratarevog tela.
Pustiše staricu, a ona spusti ikonicu u vodu, pa onda tom vodom poprska ratara. I
ovaj ožive. Kaza mu tada starica:
— Nisi hteo da me poslušaš: ispričao si ženi svoju veliku tajnu i zamalo što za uvek
nisi izgubio život. Evo, uzmi opet svoj mač, ja sam ti ga pronašla; samo, ne otkrivaj veliku
tajnu ženi dok ne prođe sedam godina i sedam nedelja, inače ćeš poginuti!
Oženi se tada ratar drugom devojkom, i počeše da žive u sreći i miru. Žive, ne tuguju,
ne muče se, hleb ne kupuju. Eto to je cela priča.

GATAR
Bio jednom jedan siromašan seljak pa pošao da se zaposli kao nadničar. Ali gde god
su mu nudili posao, ma koliku platu mu obećavali, on nije pristajao.
— Naučite me — tražio je — da razumem ptičji i životinjski govor.
Razume se, to niko nije znao. Ali jednom ga srete neki deda.
— Hajde — reče — najmi se da radiš kod mene.
— A hoćete li me naučiti ptičjem i životinjskom govoru?
— Hoću — reče deda — naučiću te, samo ćeš morati celu godinu dana da radiš ovaj
posao koji ti ja odredim. Kad odradiš, naučiću te. Ako li ne budeš radio kako valja, neću
te naučiti.
I poče seljak da radi kod tog dede. Morao je da loži jednu peć koja nije smela da se
ugasi. Deda mu dade dva konja i reče:
— Sa ovim konjima ćeš dovoziti drva, a konje ćeš hraniti ugljem. Samo, pazi! Peć
ne sme da se ugasi. Ako se i za časak ugasi, sav tvoj rad je propao.
Reče to deda, pa iščeze.
Poče seljak da dovozi drva za tu peć; dovozio, dovozio, i nikako da doveze koliko
treba; čim baci drva u nju, a ona već sva izgorela. Jednom, kada je hranio konje, ovi mu
rekoše;

8
 — Ne hrani nas samo ugljem, daj nam bar malo sena, pa ćemo i sami izaći na kraj s
drvima.
Položi im on sena, i gle! — ranije je vozio drva, dušom nije mogao da dane, a sada
dovozi po malo, odmara se, a peć gori i ne gasi se. Odsluži seljak, tako, godinu dana, pa
ode po platu.
— E — reče mu deda — sada možeš da ideš; razumećeš sve šta ptice i životinje go­
vore.
Pošao seljak, išao, išao, pa ugleda kraj puta jednu gostionicu. „Tu ću”, pomisli, „da
prenoćim.” Utom začu — sedi gavran i grakće:
— Ta gostionica će noćas da izgori, nevolja će snaći one koji u njoj zanoće!
Seljak to ču, pa ne svrati u gostionicu, nego nastavi put. Ide on dalje, kad eto mu u
susret neki čovek vozi kola.
— Zdravo!
— Zdravo!
Upitaše oni jedan drugog ko je i otkuda ide, pa će onaj čovek reći:
— Najmi se da radiš kod mene.
— Dobro — pristade seljak. — A gde ćemo — upita onda gazdu — da prenoćimo?
— Pa, možda, bismo mogli u onoj tamo gostionici.
Ne, gazda, bolje da se zaustavimo u stepi.
Zaustaviše se oni, i tek što legoše da spavaju, kad nadničar začu kako pas, koji sve
vreme trčaše za kolima, zalaja:
— Hej, dižite se, gostionica gori!
Probudi seljak gazdu, a ovaj poče da mu zahvaljuje što ga je odgovorio da prenoći u
toj gostionici.
Krenuše oni dalje; i evo, već blizu gazdine kuće začu nadničar šta vrapci jedni dru­
gima cvrkuću, pa kaza gazdi:
— Kod vas u kući pokradeno je sve zlato i srebro, i vaša žena je tako očajna zbog toga
da stalno nosi nož sa sobom: čim vas ugleda, ubiće se. Nego da mi — reče — ostavimo
kola neku vrstu pre kuće, pa da se bez njih privučemo kući, i čim se ona pojavi, da joj
otmemo nož.
Tako i učiniše.
— Ne mari — reče gazda ženi — ne žalosti se, važno je da su svi u kući dobro i
zdravo.
I eto, sedoše, posle, nadničari i sluge da večeraju, a s njima zajedno i novi nadničar
gatar. Jede on, a kosti baca pod sto. Tu onaj pas koji je putovao s gazdom poče da se svađa
s kućnim psom čuvarom.
— Ti — reče — gazdino dobro nisi sačuvao, a sada se guraš za kosti.
— A zar možeš — reče pas — da se sačuvaš lopova iz kuće? Sve zlato i srebro i danas
leži zakopano eno tamo u đubretu.
Gatar sve to ču, pa posle večere ode gazdi:
— Eno tamo je — reče — zakopano vaše zlato i srebro.
I gazda ga posle toga tako zavole da mu uskoro dade kćer za ženu i uze ga za zeta.
Živeli, tako, mladi na miru, dok drugi trgovci ne počeše da nagovaraju mladu ženu:

9
 — Kako si mogla da se udaš za nadničara? Nego, ispitaj ti njega kako sve to saznaje,
pa ćemo onda lako da mu dođemo glave.
Stade žena da ispituje muža:
— Reci pa reci, kako ti sve doznaješ?
— Ali, ako ti kažem, ja ću odmah umreti.
A ona ništa ne haje, nego stalno tera svoje.
— E pa, onda me opremi za smrt — reče joj muž spremi mi čistu košulju.
Opremi se on, i pre nego što će leći u postelju reče:
— Hajde da odem da još jednom nahranim kokoši.
Uze gatar vedricu prosa, pa izađe u dvorište. Dotrčaše kokoške, a petla nema. Malo
posle, eto i njega:
— Ah, vi, takve i takve — povika on — kad ja nađem neko zrnce, ne pojedem ga,
nego vas zovem, a vi mene niste mogle da pozovete! Ne treba u vas imati poverenja, kao
što ga naš ludi gazda ima u svoju ženu, nego vas treba kljunom po glavi!
Doseti se čovek — pa u kuću, i za batinu.
— Evo — reče — kako doznajem!
Istuče on ženu, pa su posle mirno i složno živeli.

ZLATNA CIPELICA
Bili jednom deda i baba. Deda je imao kćer, a i baba je imala kćer. Poče jednom baba
da nagovara dedu:
— Kupi pa kupi, dedo, bika da bi moje kćeri imale koga da napasaju.
Ode deda na vašar i kupi mladog bika.
Baba je svoju kćer čuvala i štedela, a dedinu je stalno grdila. Dedina kći beše jako
vredna, babina, pak, lenjivica: samo da joj je da sedi skrštenih ruku.
I reče baba dedinoj kćeri:
— Odlazi, gaduro jedna, i vodi bika na pašu! Evo ti dva povesma pređe, ispredi,
smotaj, izatkaj, izbeli platno na livadi i donesi ga kući.
Uze dedina kći pređu i potera bika na pašnjak. Bik pase, a ona sedi i plače.
Zapita je bik:
— Reci mi, devojče, zašto plačeš?
— Kako da ne plačem — reče ona — kad mi je maćeha naredila da ispredem ovo
predivo, da ga namotam, izatkam platno, izbelim ga na livadi i donesem kući!
— Ne plači, devojko, sve će biti dobro — reče joj bik. — Samo ti lezi pa spavaj.
Legla dedina kći i zaspala, a kad se probudila, ugleda — platno izatkano, izbeljeno,
samo da se uzme pa da se košulja sašije.
Doterala ona uveče bika kući i dala babi platno.
A baba sakri platno u sanduk, da niko ne vidi šta je dedina kći donela.
Drugog dana posla ona svoju kćer.
— Vodi — reče — kćeri, bika na pašnjak! Evo i tebi pređe, ako ispredeš — dobro je,
ako ne — nikom ništa…
Odvela babina kći bika, pa odmah legla da spava. A kad pade veče, dovede bika s
polja i vrati majci pređu.

10
 — Tako me je, mamo, ceo dan bolela glava da se nisam ni uhvatila za vreteno: sunce
me je izgorelo.
— Ništa, ništa, lezi i ispavaj se, pa će glava proći.
Ujutru budi baba dedinu kćer:
— Diži se, gaduro jedna, vodi bika na pašu! Evo ti dva puda pređe. I pazi da mi do
večeri sve ispredeš, izatkaš i platno izbeliš!
Odvela devojka bika na pašu. Bik pase, a devojka stoji ispod vrbe i gorko plače.
Priđe joj bik, pa je zapita:
— Reci mi, devojče, zašto plačeš?
— Kako da ne plačem — odgovori ona — kad mi je maćeha naredila to i to! — I
sve mu ispriča.
— Ne tuguj — reče joj bik — sve će biti dobro. Lezi ti samo pa spavaj!
Devojka prileže, a uveče vidi: dva puda pređe je već ispredeno, izatkano i izbeljeno,
samo da uzmeš pa da šiješ košulju! Dotera ona uveče bika i dade babi platno.
Tu se maćeha doseti. „Ah, nevaljalica jedna! To joj, sigurno, sve ovaj bik pomaže.
Gde bi ona sama mogla da izađe na kraj s tolikim poslom! Pričekaj samo, đavolja kćeri,
doskočiću ja tebi!
I poče da navaljuje na dedu:
— Zakolji pa zakolji, dedo, bika. Nema od tvoje kćeri nikakve koristi; kad ga odvede
na pašu, ona ceo dan samo spava i ništa ne radi.
— Dobro, zaklaću ga.
A dedina kći to ču, potrča u staju, pa kad poče la plače, kad stade da rida!
Upita je bik:
— Zašto plačeš, devojko?
— Kako da ne plačem — odgovori mu ona — kad se spremaju da te zakolju!
— Ne tuguj — reče joj bik. — Sve će biti dobro. Ako me zaista zakolju, ti zamoli
maćehu da ti da da ispiraš moja creva. U njima ćeš naći jednu semenku. Posadi tu se­
menku i iz nje će izrasti vrba, pa kad ti nešto zatreba, trči k njoj i zamoli je. Ona će ti sve
učiniti.
Zakla deda bika. A dedina kći zamoli maćehu: — Dajte mi — kaže — mama, da
ispiram creva! — A ko bi ih drugi ispirao nego ti, nevaljalice jedna!
Devojka uze da ispira creva i nađe u njima semenku. Posadi ona tu semenku malo
dalje od vrata i zali je. Kada se drugog jutra probudila, vidi — iz semenke je, svima za
čudo, izrasla vrba, a kraj vrbe je još i kladenac. Voda iz njega je tako hladna, i čista — kao
suza.
Dođe i nedelja. Nagizdala baba svoju kćer i povela je u crkvu. A dedinoj kćeri naredi:
— Založi peć, lenjivice! Naloži, i kuću pospremi, i ručak skuvaj. A evo ti još i platna
da sašiješ košulju dok se ja ne vratim iz crkve. Ako sve ne bude gotovo, dobro se čuvaj!
I odoše one u crkvu, a dedina kći brže založi peć, skuva ručak i potrča vrbi:
— O, lepa vrbo! Otvori se!
Otvori se vrba i iz nje istrča dvanaest devojaka.
— Mila naša panjenka, šta naređuješ?
Ona im reče: tako i tako, dajte mi brže da se obučem, i neka konji budu upregnuti,
hoću da odem u božji hram.

11
 A ove skočiše, odenuše je u svilenu haljinu, na noge joj obuše zlatne cipelice, dođoše
pozlaćene kočije i odvedoše dedinu kćer u crkvu.
Stiže ona u crkvu, i svi samo zinuše! Zagledaju je i pitaju se: ko je ta devojka? Da nije
knjeginjica, ili careva kći? Tako lepu devojku još niko nije video!
Baš u to vreme je u crkvi bio i mladi carević, pa kad je ugleda, srce mu zastade; stoji
mladi carević i ne skida oka s dedine kćeri, takva lepotica ona beše. A tu behu i generali,
i dvorani — svi joj se dive…
A ona se, čim se služba završila, prekrsti, sede u kočije ‘i odveze se kući. Stiže kući,
skide svilenu haljinu, obuče svoje dronjke i sede da čeka kraj prozorčeta.
Vratiše se baba i njena kći iz crkve.
— Šta je? Jesi li skuvala ručak?
— Jesam.
— A jesi li sašila košulju?
— I košulju sam sašila.
Sedoše za ručak, a baba i njena kći pričaju kakvu su lepu panjenku videle u crkvi.
— A carević se — priča baba — ne moli bogu, nego samo u nju gleda, tako je lepa.
Pa onda reče dedinoj kćeri:
— A ti bi, murdarušo, mogla bar čistu košulju da obučeš i da se umiješ, jer si tako
prljava da se čoveku gadi i da te pogleda.
Druge nedelje opet baba dotera svoju kćer i opet pođoše u crkvu, a dedinoj kćeri
reče:
— Loži peć, lenjivice! — I pronađe joj još neke poslove.
Dedina kći je nešto malo radila, a onda brže otrčala vrbi.
— Otvori se, lepa vrbo!
Vrba se otvori, a iz nje izađe još više devojaka:
— Mila naša, draga panjenka, šta nam naređuješ?
Ona im reče šta treba da urade, obuče se, obu zlatne cipelice i odveze se u crkvu.
Carević opet beše tamo. Stoji kao ukopan, ne skida pogleda s nje. Počeše dvorani kod
svih da se raspituju: ko je ona? Ali niko nije znao ko je ta lepotica. Stadoše se savetovati
kako to da doznaju. A carević reče:
— Onome koji sazna ko je ova lepa panjenka daću vreću zlata.
Svi se savetovahu, savetovahu, raspitivahu, raspitivahu, ali ništa ne doznadoše.
Imao taj carević dvorsku budalu. I reče mu budala:
— Ja znam kako tu lepoticu možete da pronađete.
— Kako?
— Lepo — odgovori budala. — Treba prosuti katrana tamo gde ona stoji, cipelica
će joj se zalepiti, a ona će požuriti kući, pa neće ni primetiti da joj je cipelica ostala.
Požuriše dvorani da i to urade.
Služba se završi, dedina kći ode iz crkve, a cipelica ostade.
Sede dedina kći u kočije, doveze se kući, skide skupocenu odeću, obuče svoje dronjke
i stade da čeka maćehu.
I eto, vratiše se maćeha i njena kći, pričaju kako carević tuguje za lepoticom i nikako
ne može da dozna ko je ona.
A carević se raspituje po celom carstvu: ko je izgubio cipelicu? I niko ništa ne zna.

12
 Razasla car svoje izaslanike po celoj zemlji da traže lepoticu. — A ako je ne nađete
— reče im — vi ćete ubiti moje dete, pa ću i ja vas poslati na onaj svet.
A izaslanici i kneževi obilaze i spahije i trgovce — nigde nema one koju traže. Ili je
cipelica premalena, ili prevelika! I odlučiše da je potraže među seljacima.
Išli su oni tako, išli, probali cipelicu, probali i toliko su se umorili da su jedva noge
vukli.
— Hajde — rekoše — da se odmorimo negde u hladu.
Odjednom ugledaše — pored jedne kuće divna vrba, a ispod vrbe kladenac. Oni
pravo pred tu kuću. Izađe baba iz kuće, oni je zapitaše:
— Imaš li ti kćer, bako?
— Kako da nemam!
— Jednu ili dve? — pitaju.
— Ma, imam i drugu, ali ona nije moja, nego dedina. I takva je murdaruša da je
gadno i pogledati je!
— Pa, dobro, probaćemo cipelicu tvojoj kćeri — kazaše joj.
— Dabogme — reče baba, pa se okrete svojoj kćeri: — Idi, dete moje, umij se, obuci
se i operi nožice.
A dedinu kćer otera na peć neumivenu i neobučenu.
— Sedi tamo, gaduro!
Probaše izaslanici cipelicu babinoj kćeri — ne odgovara joj. Onda zapitaše:
— A gde je vaša druga kći?
— Ta ona je takva murdaruša, aljkavica, gde ćete njoj da probate!
— Ne mari — rekoše — dovedite je takvu kakva je.
I evo, siće dedina kći s peći, a baba viče na nju:
— Bar da si se malo udesila, ti nevaljalice!
Isprobaše i njoj cipelicu, a ona — kao salivena!
Obradovaše se dvorani, ne može se ni opisati!
— E, bako — kažu — to je ona koju tražimo, povešćemo je sa sobom.
— Pa gde ćete takvu murdarušu da vodite, ljudi će vam se smejati.
— Ne, povešćemo je.
Viče baba, ne pušta je.
— I gde to ima da takva aljkavica, takvo strašilo, odjednom postane careva žena?
Krivo je babi što to nije njena kći. A dvorani je i ne slušaju.
— Obuci se — kažu — devojko!
— Pričekajte malo — reče im ona. — Idem da se obučem.
Dođe dedina kći do vrbe: obuče se, obu se, i postade takva lepotica da samo staneš
pa da je gledaš!
Kada je ušla u kuću — kao da je sunce zasijalo. A baba zanemela.
Sedoše oni u kočije pa pravo u carev dvorac. Kada je carević ugleda, strašno se obra­
dova:
— Brže nas, oče, blagoslovite — reče.
Car im dade svoj blagoslov, i oni se venčaše i prirediše takvu gozbu da se i danas
pamti.

14
LETEĆA LAĐA
Bio jednom jedan ded i jedna baba pa imali tri sina: dva bila pametna, a treći glup.
O pametnima se oni brinu, baba im svake nedelje daje bele košulje, a glupog svi grde,
ismejavaju ga, a on sve na peći u prosu, u crnoj košulji, bez pantalona. Kad mu daju, on
jede, a kad mu ne daju, on gladuje. Jednom stiže ovakav glas: došla careva naredba da svi
ljudi imaju da budu kod cara na ručku, i ko sagradi lađu koja može da leti, pa doleti tom
lađom, tome će car dati svoju kćer za ženu.
Pametna braća se posavetovaše:
— Dobro bi bilo da pođemo, možda nas tamo sreća čeka!
Kad se posavetovaše, zamoliše oca i majku:
— Mi ćemo poći caru na ručak: nemamo šta da izgubimo, a možda nas tamo sreća
čeka.
Otac ih odgovara, majka ih odgovara… Ali ništa ne pomaže.
— Idemo, i gotovo! Blagoslovite nas za put.
Stari — šta da rade! — blagosloviše ih za put, baba im dade hleba belog, ispeče prase,
nali im bocu rakije — i oni krenuše.
A budala sedi na peći, pa će tek i on zamoliti:
— Poći ću i ja tamo kuda su braća pošla.
— Kuda ćeš ti, budalino? — reče mati. — Tamo će te vuci pojesti!
— Ne — reče on — neće me pojesti: idem!
Stari mu se najpre smejahu, a onda počeše da ga grde. Videše da tako ne ide. Gledaju
šta će s njim, pa kad videše da ništa ne mogu da urade, rekoše mu:
— E pa, odlazi, ali da se više ne vraćaš i da se ne nazivaš više našim sinom.
Baba mu dade torbu, stavi u nju crnog bajatog hleba i bocu vode, pa ga isprati iz
kuće. Tako on ode.
Išao on tako, išao, dok ne srete na putu nekog starca: bio je to neki sedi drevni starac,
brada mu je bila čak do pojasa.
— Zdravo, stari!
— Zdravo, sinko!
— Kuda ćeš, stari!?
A ovaj će njemu:
— Idem po svetu, ljude spasavam iz nevolje. A kuda ćeš ti?
— Caru na ručak.
— Zar ti umeš — upita starac — da napraviš takvu lađu koja može da leti?
— Ne — reče budala — ne umem.
— Pa zašto onda ideš?
— Bog zna zašto — reče budala. — Ako je izgubiti, nemam šta da izgubim, a možda
me tamo sreća čeka.
— Sedi — reče starac — malo se odmori, da nešto užinamo. Izvadi de tamo što imaš
iz torbe.
— E, dedice, nema tu ništa: samo bajat hleb koji ti ne možeš jesti.
— Ne mari, vadi!

15
 Tako budala poče Da vadi, kad od onog crnog hleba postadoše takve bele vekne
kakve on u životu nije jeo; kaže se „kao u gospode’ .
— E pa, šta čekaš? — reče starac. — Kako misliš bez pića da užinamo? Zar nemaš
tamo u torbi rakije?
— Odakle mi rakije? Imam samo bocu vode.
— Izvadi je! — reče starac.
Ovaj je izvadi i gucnu — kad tamo, ispade divna rakija!
— Eto vidiš — reče starac — kako se bog brine za budale!
Raširiše oni ogrtače po travi, posedaše i počeše da užinaju. Lepo užinaše, i starac
zahvali budali za hleb i rakiju, pa će mu reći:
— E, sad slušaj, sinko: pođi u šumu, dođi do drveta, triput se prekrsti, udari sekirom
o drvo, pa brzo padni ničice na zemlju i lezi dok te neko ne probudi; tada će ti se — reče
— lađa stvoriti, a ti sedi na nju pa leti kud ti je potrebno i uz put uzmi svakog koga
sretneš:
Budala zahvali starcu, pa se onda oprostiše; starac pođe svojim putem, a budala u
šumu.
Ušavši u šumu, budala priđe jednom drvetu, udari sekirom, pade ničice i zaspa. I
tako je spavao, spavao… Posle nekog vremena ču kako ga neko budi:
— Ustaj, tvoja sreća je već stigla, diži se!
Budala se probudi i ima šta da vidi: stoji lađa sva od zlata, katarke joj od srebra, a
svilena jedra tako zategnuta da se moglo odmah poleteti. Budala, ne razmišljajući dugo,
sede na brod, brod se podiže i polete… Kako li je samo leteo — niže od neba, više od
zemlje — okom da ga ne vidiš.
Leteći tako, najednom ugleda na drumu čoveka kako naslanja uho na zemlju i sluša.
On mu viknu:
— Zdravo, striče!
— Zdravo, sinovče!
— Šta ti to radiš?
— Slušam — reče ovaj — da li su se ljudi već sakupili kod cara na ručak.
— Ti sigurno tamo ideš?
— Baš tamo.
— Sedi sa mnom, ja ću te odvesti.
Ovaj sede. Poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše na drumu čoveka kako ide — jedna noga mu je za
uho privezana, a na drugoj poskakuje.
— Zdravo, striče!
— Zdravo, sinovče!
— Zašto na jednoj nozi skačeš?
— Zato — reče čovek — što bih jednim korakom čitav svet preskočio ako bih od­
vezao drugu nogu. A ja — reče — to neću…
— Kud si krenuo?
— Caru na ručak.
— Sedaj s nama.
— Dobro.

16
 Ovaj sede, pa ponovo poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše ovo: stoji na putu lovac i gađa iz luka, a nigde n‘i
ptice ni ičeg drugog.
Budala viknu:
— Zdravo, striče! Zašto gađaš kad se nigde ne vidi ni ptica niti išta drugo?
— Kako se ne vidi? To je vi ne vidite, a ja je vidim.
— Gde je vidiš?
— Eno tamo — reče lovac — ima sto milja, stoji na suvoj kruški.
— Sedaj s nama!
I on sede, pa poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše čoveka kako ide i nosi na leđima punu vreću hleba.
— Zdravo, striče!
— Zdravo!
— Kud ideš?
— Idem — reče čovek — da tražim hleb za ručak.
— Pa ti imaš punu vreću hleba.
— I to mi je neki hleb! To meni nije dovoljno ni za jedanput.
— Sedaj s nama!
— Dobro!
Ovaj sede, pa ponovo poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše čoveka kako ide obalom jezera i kao da nešto traži.
— Zdravo, striče!
— Zdravo!
— Šta ti to tražiš?
— Žedan sam — reče čovek — a nikako vode da nađem.
— Pa pred tobom je čitavo jezero, zašto ne piješ?
— I to mi je neka voda! To meni nije ni za jedan gutljaj.
— E pa, sedaj s nama!
— Dobro!
On sede, pa poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše čoveka kako ide u selo i nosi snop slame.
— Zdravo, striče! Kud nosiš tu slamu?
— U selo — reče ovaj.
— Tako! Zar u selu nema slame?
— Ima — reče čovek — ali ona nije ovakva.
— A kakva je pa ova?
— Ma kako toplo leto bilo — reče čovek — samo razbacaj ovu slamu i odmah će
početi zima i sneg.
— Sedaj s nama!
Ovaj sede, pa poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše nekog čoveka kako ide u šumu i nosi na leđima
svežanj drva.
— Zdravo, striče!
— Zdravo!

18
 — Kud nosiš ta drva?
— U šumu.
— Gle! Pa zar u šumi nema drva?
— Kako da nema — reče ovaj — ali nisu kao ova.
— A kakva su ti to drva?
— Tamo su — reče čovek — obična, a ova su drukčija: samo što ih razbacaš, odmah
se pred tobom stvori vojska.
— Sedaj s nama!
I ovaj se složi, sede na lađu, pa poleteše.
Da li su oni leteli dugo ili ne, tek — doleteše caru na ručak. Kad tamo, nasred dvori­
šta stolovi postavljeni, burad sa medovinom i rakijom iskotrljana — imaš da jedeš i piješ
što ti srce zaželi! A tek koliko je ljudi — sigurno se sakupilo pola carstva: i staro, i mlado,
i gospoda, i bogati, i prosjaci, i ubogi. Kao na vašaru!
Budala dolete lađom sa svojim prijateljima i spusti se pred careve prozore. Iziđoše
oni iz lađe, pa pođoše da ručaju.
Car pogleda kroz prozor i ugleda zlatnu lađu, pa reče sluzi:
— Idi tamo i upitaj ko je doleteo tim zlatnim brodom.
Sluga ode, pogleda, vrati se pa reče:
— To su nekakvi odrpani gejaci.
Car ne poverova.
— Kako je moguće — reče — da seljaci dolete na zlatnoj lađi! Ti mora da nisi pitao.
Pa pođe sam među ljude:
— Ko je — upita — doleteo na ovoj lađi?
Budala iskorači napred.
— Ja — reče.
Car ga zagleda, i kad vide da mu je ogrtač sav u zakrpama, a na pantalonama vire
kolena, on se uhvati za glavu: „3ar da dam svoje dete za ovakvog gejaka!”
Šta sad da radi? Car reši da mu postavlja zadatke.
— Idi — reče sluzi — i reci mu da mu neću svoju kćer dati, iako je na zlatnoj lađi
doleteo, dok ne donese žive i mrtve vode do kraja ručka. Inače — ode mu glava s ramena!
Sluga ode.
A Slušalo, onaj što je na drumu bio naslonio uho, ču šta car reče, pa to ispriča budali.
Budala sedi na klupi (klupe su bile postavljene oko stolova), pa se snuždio: ne jede i ne
pije. Brzohodalo ga pogleda.
— Zašto ne jedeš? — upita ga.
— Nije mi do jela. U grlo mi ne ide.
Zatim mu ispriča šta je i kako je.
— Naredio mi je car da, dok ljudi ne završe ručak, donesem žive i mrtve vode… Gde
da je nađem?
— Ne tuguj! Ja ću ti je doneti.
Dolazi sluga i daje mu carev nalog, a on već zna o čemu je reč.
— Reci mu — odgovori — da ću doneti vodu!
Sluga ode.

19
 Tada Brzohodalo odveza nogu od uha, pa kad krenu — za tren oka nađe i živu i
mrtvu vodu.
Uzevši vodu, oseti se umoran. „3a ručka ću se”, pomisli, „vratiti, a sada ću pod mli­
nom da se malo odmorim.”
Kako sede, odmah zaspa. Ljudi već završavaju ručak, a njega nema pa nema. Budala
sedi ni živ ni mrtav. „Propao sam!” pomisli.
Tada Slušalo nasloni uho na zemlju pa poče da sluša. Dugo je slušao.
— Ne tuguj — reče — pod mlinom spava đavolji sin!
— Šta sad da radimo? — reče budala. — Kako da ga probudimo?
Tada Strelac reče:
— Ne bo] se! Ja ću ga probuditi.
Uze luk, nategnu ga pa pusti strelu. Strela tresnu u mlin tako da je iverje poletelo.
Brzohodalo se probudi, pa brže-bolje nazad. Ljudi taman završavaju ručak, a on donosi
vodu.
Car ne zna šta da radi. Tada postavi drugi zadatak:
— Kad taj seljak sa svojim prijateljima odjednom pojede šest pari pečenih volova i
četrdeset peći hleba, tada ću — reče — dati svoje dete za njega. Ako ne pojede, ode mu
glava s ramena.
Slušalo to ču, pa ispriča budali.
— Šta sad da radim? Ta ja ne mogu pojesti ni jedan hleb — reče budala.
Opet se snuždi i zaplaka.
Tada će mu Žderonja reći:
— Ja ću pojesti za vas sve. Biće mi još i malo.
Dođe sluga i reče kako ima da bude.
— Dobro — reče budala — neka bude.
Ispekoše dvanaest volova, napekoše četrdeset peći hleba. Žderonja poče da jede i
začas sve slisti.
— Eh — reče — malo je! Kad bi bar još malo dali!…
Car samo gleda kakav je to čovek, pa ponovo postavi zadatak, naloživši mu da popije
četrdeset puta po četrdeset vedrica vode nadušak i četrdeset puta četrdeset vedrica vina.
Ako ne popije, ode glava s ramena.
Slušalo to ču, pa ispriča budali, a ovaj zaplaka.
— Ne plači — reče Popijalo — ja ću sve sam popiti, i još će malo biti.
Donesoše im četrdeset puta četrdeset vedrica vode i isto toliko vina.
Popijalo poče piti, ispi sve do poslednje kapi, pa se još osmehuje.
— Eh — reče — malo je! Kad bi bilo još malo, i to bih popio.
Car gleda i čudi se kako ne može ništa budali da učini, pa pomisli: „Treba ga, đavoljeg
sina, sa sveta ukloniti, inače će moju kćer upropastiti.” Pozva on slugu, pa ga posla budali:
— Idi i reci mu da je car naredio da pre venčanja ode u kupatilo.
Drugom sluzi car naredi da pođe i da kaže da se dobro naloži vatra u kupatilu, pri
tom pomisli: „Tamo će sigurno izgoreti.’ Ložač naloži kupatilo — sve sam plamen: lično
đavo bi se, veli, ispekao.
Rekoše to budali. On pođe u kupatilo, a za njim u stopu Mrazonja sa slamom. Samo
što su ušli u kupatilo, kad tamo nasta takva vrelina da se izdržati ne može. Mrazonja

20
razbaca slamu — i najednom postade tako hladno da se budala s teškom mukom umi,
hitro skoči na peć, pa tamo i zaspa, jer se bio dobro smrzao.
Ujutru otvoriše kupatilo, misleći da je od njega ostao samo pepeo — kad on leži na
peći! Probudiše ga.
— Baš sam dobro spavao — reče on.
Zatim iziđe iz kupatila.
Javiše caru kako su ga našli gde spava na peći i kako je u kupatilu tako hladno kao da
celu zimu nije loženo. Car se jako zbuni: šta s njim da radi?
Dugo je tako car mislio, mislio…
— Ako mi — reče — dovede ujutru puk vojske, daću mu svoju kćer, a ako ne dovede,
ode mu glava s ramena!
A u sebi pomisli:
„Gde će takav prost gejak puk vojske da nađe? Ja sam car, pa ne ide…”
Slušalo ču carevu naredbu i ispriča budali. Budala opet sede, pa zaplaka:
— Šta ću sad činiti na belom svetu? Gde da nađem toliku vojsku?
Pođe na lađu svojim prijateljima:
— Spasavajte me, braćo! Mnogo puta ste me izvukli iz nevolje, pa i sad izvucite!
Inače — odoh na onaj svet!
— Ne plači — reče onaj koji je nosio drva — ja ću te izbaviti nevolje.
Stiže i sluga, pa reče:
— Poručio ti je car da će careva kći biti tvoja samo ako sutra ujutru dovedeš ceo puk
vojske.
— Dobro, neka tako bude! — reče budala. — Samo, reci caru, ako mi je i ovaj put
ne da, ja ću na njega krenuti s vojskom i silom ću mu uzeti kćer.
Noću povede prijatelj budalu u polje i ponese sa sobom svežanj drva. Kad stigoše,
on poče drva razbacivati: kako koje drvo baci — stvori se čovek. Koliko li se, bože mili,
vojske nakupilo! Ujutru se car probudi, ču buku, pa zapita:
— Kakva je to buka zorom?
— To onaj što je doleteo zlatnom lađom vežba svoju vojsku.
Car tada uvide da ne može ništa s budalom da učini, pa naredi da ga pozovu.
…A budala je postao takav da ga je bilo teško prepoznati — sve na njemu blista: na
glavi mu zlatna kapa, a on tako lep da ga je milina gledati. Vodi svoju vojsku, jaše napred
na vrancu, a iza njega vojvoda… Tako priđe dvoru, pa viknu:
— Stoj!
Vojska stade, poravna se, sve vojnik bol>i od boljega. Budala uđe u dvor, a car ga
zagrli i poljubi.
— Sedi, dragi moj zete!
Iziđe i careva kći. Kad ugleda momka, nasmeja se radosno: kakvog li je samo lepog
muža dobila!
Posle toga brzo ih venčaše i prirediše takvu gozbu da se dim čak do neba dizao.

ZIMA, GLAD I SUŠA

Bio jednom jedan car, pa niko nije mogao da se približi njegovoj princezi.

21
 Pojavi se tada jedan princ iz daleke zemlje.
Pošao on tom caru, 'išao, išao, i ugleda jednom leži čovek na putu. Gospode! Sunce
tako pripeklo, a on se umotao u kožuh i viče da se smrznuo.
— Ko si ti, čoveče?
— Ja sam Zima.
— A da l’ bi se ti najmio kod mene?
— Što da ne, mogu.
— E pa, hajdemo.
— Dobro.
I tako pođoše obojica. Vide oni — leži drugi čovek na putu, pored njega hleba koliko
hoćeš, a on zapomaže; umire, kaže, od gladi. Pita ga princ:
— Ko si ti?
— Ja sam Glad.
— A da l’ bi se ti najmio kod mene?
— Što da ne, pristajem.
Tako ih je imao već dvojicu. Pođoše oni utroje. Išli tako, išli, pa ugledaše: leži čovek
kraj reke i zapomaže:
— Dobri ljudi, ne dajte da umrem od žeđi!
— A ko si ti?
— Ja sam Suša.
— Zašto vičeš kad ležiš kraj reke?
Ovaj odgovori:
— Jaoj, jaoj! Meni je to malo, ja bih svu reku odjednom ispio i opet mi ne bi bilo
dosta.
Reče mu princ:
— Najmi se kod mene!
— Dobro.
Imao ih je tako već trojicu. Krenuše dalje. Išli su tako, išli, dok ne dođoše u daleku
zemlju u kojoj je vladao onaj car.
Javiše caru da su stigli ti i ti, neki princ došao njemu po princezu. Reče car:
— Dobro, zovite ga ovamo.
Pozvaše princa caru: poče car da ga gosti — video je da je to princ. Pita ga:
— Šta želiš?
— Došao sam da prosim princezu.
A car mu na to kaže:
— Dobro, daću ti princezu ako izvršiš tri zadatka koja ću da ti odredim. Pristaješ li
na to?
— Pristajem.
— Ako ne uspeš, bićeš kažnjen smrću.
— A ako ih — kaže princ — izvršim, ko će za to da me nagradi?
— Dobićeš tada moju princezu.
Pogostili su se tamo kao što je red, a onda car naredi slugama da zakolju princu sto
volova za ručak. Ovi to odmah učiniše, skuvaše ih, napekoše stotinu velikih hlebova i
doneše sto čabrica vode Kad sve beše spremno, pozvaše princa:

23
 — E pa, hajde, ako pojedeš ovaj ručak, dobićeš moju princezu.
A princ pita:
— Je l’ sve spremno, je l’ sve kako treba?
Odgovara car da je sve gotovo. A princ stoji, tužno gleda sve to, pa reče Gladi:
— Šta da radimo, ko će sve to da pojede?
— Jao, jao! Meni je to malo i za jedan obrok, tu čovek nema nad čim ni da se oblizne.
Pa kad stade Glad da jede, kad poče da jede, sve do poslednje mrvice pojede, i zatraži
da mu daju još. Javiše caru:
— Presvetli monarhu! Tako su smazali, tako pojeli, da su samo koščice ostale i traže:
daj još, kažu.
— Dajte mu sada da pije, a onda neka uzme moju princezu.
Jako se rastuži princ.
— Pusti, ne žalosti se — govori mu Suša — kad ja potegnem, tako ću sve da osušim
da će i obruči da pospadaju, sve ću nadušak da ispijem.
Ispio on sve, pa još viče:
— Dajte vode, inače ću umreti od žeđi!
Javiše caru:
— Care, on je nadušak popio sto čabrica vode i tako ih osušio da su obruči pospadali.
Reče car:
— Ako je popio tu vodu, znači da bi mogao ispiti i celo more! — I naredi slugama: —
Imam jednu gvozdenu peć, zagrejte je da se usija, da iskre lete iz nje, neka tamo prenoće,
pa će izgoreti do temelja.
Princ se jako ražalostio:
— Šta se može — reče svojim slugama — sada nam je došao kraj.
— Namestili smo vam ovde postelju, lezite pa spavajte.
Ražalostili se princ i dvojica njegovih slugu, jer nisu znali šta će da bude s njima. Ali
Zima reče:
Ne žalosti se, prinče, ne tuguj! Kad udarim hladnoćom, moraćeš još i da se pokriješ
i umotaš da se ne bi smrzao.
I takva hladnoća tad udari da je inje pokrilo celu peć. Popeše se sva četvorica na peć
i viču:
— Spasavajte! Ne dajte da se smrznemo, jer ćemo izginuti!
Tu se već i car jako uplašio, razumeo je da ništa ne može s njima da uradi, jer se
dogovorio s princem da će mu dati princezu ako ovaj izvrši sva tri zadatka.
Reče tada car princu:
— Prinče! Ti si već dobio moju princezu, ali ako izvršiš još jedan zadatak, pokloniću
ti celo moje carstvo.
Zapita ga princ:
— Kakav je to zadatak?
— Ja imam — reče car — dvorac u kome niko ne može da prenoći. E pa, ako tamo
prenoćiš, ostaviću ti celo carstvo.
— Što da ne, pristajem — odgovori princ.
Dogovoriše se oni za carstvo, i car ga povede da mu pokaže dvorac u kome će princ
prespavati tri noći. A u tom dvorcu je bilo sto vila, pa bi se one u ponoć tu veselile i

24
igrale. Krenu princ u dvorac, uze sa sobom četiri sveće i četiri nova senila; čim je zapalio
te četiri sveće, odmah ih je zakrilio senilima da se ne gase.
Au samu ponoć čuje on, gospode! takva razbojnička družina ide da se ceo dvorac
ljulja kao na vodi — tako skaču i igraju. Uđoše vile u dvorac, a princ sedi za stolom,
strašno uplašen. Pitaju ga vile:
— Ko si ti i zašto si došao na naš posed?
On im ovako odgovara:
— Ja ću od ovog da sazidam drugi dvorac, vi ovde više nemate šta da tražite.
Pa kad onda udari Zima, svi stadoše da cvokoću zubima. Pozivaju vile princa na
igranje, na večeru i ostalo, a on ništa neće, samo sedi, pred njim gore svećice, a Zima se
šeta i tako seče mrazem da ne može čak ni da se stoji. Rekoše tad vile princu:
— Presvetli prinče! Zatraži od nas što god hoćeš, sve ćemo ti ispuniti, samo nas ne
teraj iz ovog dvorca.
— Ne, sada ništa ne može da vam pomogne. Sve ću vas uništiti.
Navali tad na njega u gomili stotina đavola, a on poče da ih seče, poče da ih ubija,
zajedno sa Glađu i Sušom — pedeset ih samo ostade. A onda već zapevaše i petli, pa i
tih pedeset nestade.
Druge noći javi ih se još više nego prošle, opet s bučnom igrom i pevanjem. Među
njima beše i jedan hromi, koji dade princu jedan štap.
— Uzmi ga, al’ samo nemoj mene da biješ — ja sam im potčinjen i one mi se pod­
smevaju — pa koga god udariš ovim štapom, svako će ti se pokoriti.
A princ i dalje sedi.
Toliko ih je bilo došlo, toliko se nakupilo, da kroz dvorac ne možeš da se proguraš
— skupili se da ubiju princa.
A on, kad uhvati onaj štap, pa kad poče da ih bije, kad poče da ih mlati, toliko ih je
bio da više nije imao koga da tuče — svi moradoše da mu se pokore.
— Presvetli prinče! Što god zaželiš od nas učinićemo, samo nam ne oduzimaj dvo­
rac.
— Ne, sada vam nema pomoći, moram da ga uzmem. Hoću od njega da sazidam
drugi dvorac!
Saleću princa đavoli, a hromi ga moli:
— Presvetli prinče! Ja ću ti pomoći, samo nemoj da me biješ; ispuniću ti sve što
zaželiš. Mene se ne boj, ja ti neću ništa učiniti, a ove ćeš sve oterati.
Dođoše nečastivi u zamak i treće noći, sada ih je bilo još više. Posedali oni na krov i
dogovaraju se. Dade hromi tada princu jedan bič, a bič beše takav da, kad nekog udari,
raseče ga nadvoje.
Nečastivi se, čim uleteše unutra, obratiše princu.
— Prinče, daćemo ti što god hoćeš — srebra, zlata, brilijanata, samo idi iz ovog dvor­
ca; priča se kako preko mora živi tako divna princeza da takvu lepoticu nećeš naći makar
ceo svet obišao; ako hoćeš, i nju ćemo ti doneti.
I princ pristade na to:
— Ostaviću vas sve na miru ako mi se princeza dopadne, moja mi se ne sviđa.

25
 Donesoše princu princezu, kao što su obećali. A ta devojka je imala zlatnu kosu i
zlatna stopala, i prosipa joj se biser iz očiju čim zaplače. Princ se silno obradova kad je
vide, pa reče vilama:
— Kad ste ovo učinile za mene, ja ću vam dobrovoljno ustupiti dvorac.
A hromi mu opet kaže:
— Ima ovde jedan mač koji je u stanju da poseče onoliko vojske koliko možeš po­
gledom obuhvatiti: nemoj da ideš pre nego što ti dadu taj mač.
I čim se vile skupiše, princ im reče:
— Ustupiću vam dvorac dobrovoljno, samo mi dajte onaj mač koji je ovde sakriven.
Vile ne htedoše da pristanu, a princ onda uze bič i stade da ih bije. Opet reče hromi
đavo:
— Ima ovde jedno bure s jakom vodom; kada oslabe, one se napiju te vode ‘i dobiju
takvu snagu da na svetu nema jačih od njih, ceo svet mogu da pobede
I povede đavo princa do bureta; princ se napi jednom — postade jači, drugi put —
još jači, a treći put — još jači. Đavo opet kaže:
— Ima ovde i takva voda da, kad zaželiš da imaš druga, treba samo da prsneš njom
iza sebe. Eto, sve sam to za tebe učinio zato što mi se sve one rugaju.
Stade princ pored bureta, pa kad poče da prska, kad stade da prska — toliko vojnika
je napravio da im se ni broja nije znalo.
Opkoli on sa svojom vojskom dvorac, pa kad je stao da bije proklete, kad je počeo
da ih bije — sve ih je oterao, samo je hromog ostavio. A hromi đavo mu reče:
— Ako jednom pogineš, doći ću ti u pomoć i oživeću te.
Tada napisa princ onom caru da sutra u sedam sati izađe da podele megdan.
— E, baš je budala! — reče car. — Šta mi on može? Ja imam vojsku, ja imama sve, a
on je tamo, u dvorcu, ko zna hoće li ostati živ. A još mi ovako piše! — I otpisa mu car da
je spreman da podeli s njim megdan.
Izašao car u određeni sat u polje sa svojom velikom vojskom. Dođe i princ, pa kad
stade pored onog bureta, kad poče da prska iza sebe vodom — takva se vojska pojavi,
takva vojska nagrnu, da joj se konca i kraja nije videlo. I princ tada opkoli cara i ne htede
da ga poštedi: „Ti si tri puta hteo da mi oduzmeš život, a ja tebi samo jednom.” Ne htede
princ da uzme ni carevu princezu, već osvoji njegovo carstvo i poče da vlada u onom
dvorcu.

SUNCE, ZIMA I VETAR

Išao neki prolaznik i spazio kraj puta tri čoveka, pa im reče:
— Dobar dan! — i ode dalje.
A ova trojica počeše da se svađaju — koga je od njih pozdravio; dostigoše ga i upi­
taše:
— Kome si od nas trojice poželeo dobar dan?
Čovek ih upita:
— Ko ste vi?
Jedan reče:

26
 — Ja sam Sunce.
Drugi reče:
— Ja sam Zima.
A treći:
— Ja sam Vetar!
— E pa, rekao sam to Vetru.
Sunce tada kaza:
— Spaliću te u vreme žetve.
Vetar govori:
— Ne boj se: ja ću da duvam i da te hladim.
A Zima preti:
— Zamrznuću te u zimu.
— A kad ja dunem, ti ćeš brzo da odeš, pa će onda da otopli.

ZLIDNJI†
Na kraju jednog sela, baš u stepu, živela dva brata: bogataš i siromah. Dođe jednom
siromašni brat bogatome i sede pored njega za sto. A bogati ga tera.
— Odlazi — kaže — dalje od stola: bolje idi na gumno i teraj vrane!
Ode siromašni brat i stade da tera vrane. One odleteše, ali jedan jastreb čas odleti,
čas se opet spusti. Siromah se već umorio terajući ga, pa poče da ga grdi.
A jastreb mu kaže:
— Nema tebi života u ovom selu, nema ti sreće, nego bolje idi u drugo selo.
Vrati se siromah kući, skupi decu, ženu, uze nešto odeće i pokućstva, pa poteže u
drugo selo, prebacivši čuturicu preko ramena. Idu oni tako putem, idu, a zlidnji se (oni
su kao mehurići na vodi ili nešto slično) zakačili za seljaka i govore:
— Kuda nas nosiš? Mi se nećemo odvojiti od tebe, jer si ti naš.
Ožedneše deca i seljak se spusti do rečice, zahvati vodu, a zatim gurnu zlidnje u ču­
turu, zatvori je zapušačem i zakopa na obali.
Pođoše oni dalje. Idu tako, idu, kad ugledaju — leži selo, a na kraju sela prazna kuća;
njeni stanovnici su pomrli od gladi. I počeše oni tu da žive. Sede tako jednom u kući i
čuju neko viče s tavana: „Skini! Skini!” Izađe gazda na trem, uze konopac i pope se na
tavan. Vidi on, na tavanu jare s rogovima (a to je bio ćavolčić, daleko mu lepa kuća!). Veza
čovek konopcem jare za rogove i htede da ga polako spusti dole. Tek što ga je doneo do
lestvica, a na trem počeše da padaju pare. Siđe čovek dole i poče da ih skuplja. Nakupi
tako cela dva ćupa.
Pozva tada gazda, preko glasnika, svog brata da dođe da živi kod njega. Kad brat to
ču, pomisli: „Sigurno nema šta da jede kad me zove.” Naredi da mu se napeku lepinje,
i krenu. Putem ču da mu se brat obogatio i bi mu žao da nosi lepinje: uze ih i zakopa

† Zlidnji — beda, glad, siromaštvo. Po ukrajinskom narodnom verovanju, zlidnji su sićušna fantastična
bića; ako se u kući nastane zlidnji, njenim stanovnicima preti velika beda, i ma kako veliko bilo njihovo
bogatstvo, očekuju ih glad i siromaštvo.

28
u zemlju. Došao on bratu, a ovaj mu pokazuje jedan sanduk s parama, pa onda i drugi.
Bogatog poče da jede zavist. A brat mu kaže:
— Imam ja još para u čuturici zakopanoj pored rečice, uzmi ih ako hoćeš.
Bogati brat više ne htede da sedi u gostima, nego požuri do rečice i — drž za čuturu!
Tek što je otvori, a zlidnji iskočiše i ščepaše ga.
— Ti si naš, naš! — viču.
Dođe on svojoj kući i vidi — sve što je imao izgorelo, a tamo gde mu je stajala kuća
ostalo samo zgarište. I poče on tada, zajedno sa zlidnjima, da živi u kolibici u kojoj je
ranije živeo njegov brat.

VEŠTICA NA GOLOM BRDU

Imao jedan seljak ženu vešticu. Kad nastane gluva noć, on se probudi, a žene nema
kraj njega. Osvrće se on unaokolo, kuća zatvorena rezom, trem isto tako, a žene nigde.
Misli on u sebi: „Hajde da ja to izvidim.”
Napravio se on jednom da spava i sačekao ponoć. Žena mu tada ustade, upali žižak,
uze s police bočicu s nekakvom vodicom i jednu okrnjenu glinenu posudicu, nali u nju
tu vodicu iz bočice, nasu gara, zelene galice, sumpora, izmeša sve to, skide košulju sa
sebe, položi je u postelju i pokri platnom, a sama se namaza krpicom iz posudice ispod
miške i izlete kroz otvor peći u dimnjak.
Ustade i čovek, namaza se i on ispod miške, pa takođe izlete za ženom. Leti ona, a
on za njom. Preleteše već sva sela i gradove i počeše da se približavaju Kijevu, baš Golom
brdu. Gleda čovek — a tamo crkva, pored crkve groblje, a na groblju veštice i vešci, broja
im se ne zna; svaki je sa svećom, a sveće samo plamsaju.
Osvrnu se veštica i ugleda muža kako leti za njom, pa mu reče:
— Kuda letiš? Zar ne vidiš koliko ovde ima veštica? Kad te ugledaju, neće ti dati ni
da dahneš — rastrgnuće te u komade.
Onda mu dade jednog belog konja i reče:
— Uzmi ovog konja i brzo beži kući!
Uzjaha on konja i začas se nađe u svojoj kući. Konja ostavi kraj jasala, pa uđe u kuću
i leže da spava. Kad se ujutru probudi, vidi — leži žena pored njega. Pođe on tada da
obiđe konja. Dođe na mesto gde ga je vezao, a tamo, pored sena, zabodena velika vrba s
odranom korom. Uđe čovek u kuću i ispriča ženi da mesto konja pored sena stoji samo
jedna motka.
— Uzmi — reče mu žena — tu motku i sakrij je u šupi pod strehu, jer ako te veštice
vide, teško tebi! A kad padne noć, ustani i izbaci je preko praga, pa se ništa neće desiti.
Legao čovek sledeće noći da spava, a u ponoć se probudio i pošao u šupu. Čim je
izbacio vrbu preko praga, ona se pretvori u konja, koji zatutnja po ulici, tako zatutnja! I
ko zna kud je nestao.

29
O SIROMAŠNOM MOMKU I CAREVOJ KĆERI
Bila u jednoj šumi kućica, a u toj kućici živela jedna žena sa sinom. Nisu imali zemlje,
svud oko njih beše gusta šuma, pa su hleb kupovali. Kad im je nestalo hleba, posla žena
sina da ga kupi.
— Eto ti — reče — sine, novac, idi da kupiš hleb.
Uze sin pare i pođe. Išao on, išao, pa ugleda — ide neki čovek i vodi psa da ga obesi.
— Zdravo, striče!
— Zdravo!
— Kuda to vodiš tog psa?
— Vodim ga — kaže ovaj — u šumu da ga obesim, jer više nije ni za šta, ostario je.
•— Nemoj da ga obesiš, bolje ga meni prodaj!
— Dobro, prodaću ti ga.
— Koliko tražiš za njega?
— A koliko ti daješ?
Dade sin pare koje je dobio od majke za hleb, uze psa i povede ga kući. Stigao on
kući, a majka ga pita:
— Jesi li kupio hleba, sine?
— Ne, mama, nisam kupio.
— A zašto nisi?
— Eto, išao sam i video nekog čoveka kako vodi psa da ga obesi, pa sam onda kupio
tog psa.
Majka mu dade novac i opet ga posla po hleb. Pođe on i ugleda nekog čoveka koji je
nosio mačku.
— Zdravo, striče!
— Zdravo!
— Kuda to ideš, striče?
— Nosim mačka u šumu.
— A zašto ga nosiš u šumu?
— Da ga obesim. Ne može od njega ništa da se ostavi u kući: odmah sve odvuče.
— A ti ga — kaže mladić — prodaj meni.
— Dobro.
— Šta da ti dam za njega?
— Neću da se pogađam: prodaću ti ga za onoliko koliko daš.
Dade mu sin pare koje je dobio od majke za hleb, uze mačka i pođe kući. Stigao on
kući, a majka ga pita:
— A gde ti je hleb?
— Nisam ga ni kupio.
— Zašto ga nisi kupio? Šta si uradio sa parama? Zar si opet kupio nekakvog đavola?
— Kupio sam — reče on.
— A zašto?
— Neki čovek je nosio mačka u šumu, hteo je da ga obesi, a meni je bilo žao, pa sam
ga kupio.
— Evo ti još para, ali pazi, ništa ne kupuj: u kući više nema ni korice hleba.

30
 Pošao sin. Išao on, išao, kad odjednom ugleda: neki čovek bije zmiju.
— Zašto — reče — biješ zmiju? Bolje je meni prodaj
— Kupi je — kaže čovek — prodaću ti.
— Šta da ti dam?
— Daj šta daš.
Dade mu sin pare koje je dobio od majke za hleb. Čovek uze novac i ode svojim
putem, a zmija progovori:
— Hvala ti, dobri čoveče, što si me spasao smrti. Uzmi ovaj prsten: ako ti nešto
zatreba, ti ga samo prebaci s jedne ruke na drugu i odmah će ti dotrčati sluge. Učiniće
za tebe sve što im narediš.
Uze on taj prsten i pođe kući. Kad je stigao blizu kuće, prebaci prsten s jedne ruke
na drugu i pojavi se toliko slugu da se prosto uplašio.
— Želim — reče im on — hleba.
Tek što to reče, a već su mu doneli toliko hleba da nije znao šta će s njim. Uđe on
tada u kuću i reče majci:
— E, mama, sada više nećemo ići da kupujemo hleb: zmija mi je dala takav prsten
da treba samo da ga prebacim s ruke na ruku i odmah dotrče sluge, i što god im kažem,
što god im naredim — sve će učiniti.
— A zašto ti je dala prsten?
— Zato što sam je spasao smrti. Jedan čovek htede da je ubije, a ja je kupih za onaj
novac koji ste mi vi dali za hleb.
Tako su oni živeli neko vreme, a pas i mačak s njima. I što god je sin zaželeo — samo
prebaci prsten s ruke na ruku, a sluge smesta dotrče i učine, sve što treba.
Zaželeo sin da se oženi, pa reče majci:
— Idite, majko, i isprosite za mene carevu kćer.
Ode majka do careve kćeri i ispriča joj zašto je došla, a ova joj reče:
— Ako mi tvoj sin napravi cipelice koje će mi odgovarati po veličini, udaću se za
njega.
Došla majka kući, pa kaže sinu:
— Rekla je careva kći da će se udati za tebe ako joj napraviš cipelice koje će biti taman
za njenu nogu.
— Dobro — reče sin — napraviću ih.
Uveče on izađe u dvorište, prebaci prsten s ruke na ruku, i sluge odmah dotrčaše. A
on im reče:
— Hoću da imam ujutru cipelice zlatom šivene, srebrom potkovane, i da te cipelice
budu taman za nogu careve kćeri.
Kada je drugog dana ustao, cipelice stoje već gotove. Uzela majka cipelice i ponela
ih carevoj kćeri.
Isprobala ih careva kćer — stoje joj kao salivene. Kaže ona majci:
— Reci svom sinu da mi za jednu noć sašije venčanu haljinu, ali da haljina ne bude
ni dugačka, ni kratka, ni uska, ni široka, da mi tačno odgovara.
Došla žena kući, pa kaže:
— Rekla je careva kći da joj sašiješ za jednu noć venčanu haljinu, i da joj ta haljina
ne bude ni dugačka, ni kratka, ni uska, ni široka, da joj bude taman po meri.

31
 — Dobro, mama, vi lezite da spavate, a ja ću da učinim sve što ona od mene zatraži.
Majka leže da spava, a sin izađe u dvorište, prebaci prsten s ruke na ruku, i pojavi se
toliko slugu da se on skoro uplašio.
— Hoću — reče — da imam ujutru haljinu koja će da sija kao sunce i da bude taman
za carevu kćer.
— Dobro, sve će biti učinjeno.
Leže sin da spava. Drugog dana ustade i reče majci:
— E, mama, idite carevoj kćeri i nosite joj haljinu. Šta li će još da traži?
— A šta, sine, da joj odnesem? Gde je ta haljina?
On priđe stolu, podiže maramu i kuća tako zasija kao da je sunce izašlo.
— Evo, mama, haljina leži na stolu, ispod marame, odnesite je.
Uze majka haljinu i ponese je. Kad je došla carevoj kćeri, ova je upita:
— E pa, šta je, golubice?
— Donela sam vam haljinu za venčanje.
Kad je razmotala haljinu, u dvoru sve zablista. Careva kći je obuče, stade pred ogle­
dalo, pogleda se i — podskoči: toliko se obradovala što je postala prava lepotica. Prošeta
ona po sobi, prošeta drugi put, baš kao sunašce: sva blista.
— E — reče ona — golubice, neka mi tvoj sin još sagradi most od mog dvorca do
crkve u kojoj ćemo se venčati, i neka taj most bude od srebra i zlata. Kada most bude
gotov, venčaćemo se.
Vratila se žena kući pa kaže sinu:
— Rekla je careva kći da sagradiš most od njenog dvora do crkve. I poručila je da taj
most bude od zlata i srebra.
— Dobro — reče on. — A sada vi, mama, lezite da se odmorite.
Leže majka uveče da spava, a on izađe u dvorište, prebaci prsten s ruke na ruku, i
tako se mnogo slugu skupi da im dvorište postade tesno. A on im reče:
— Hoću da mi se do jutra napravi most od dvora careve kćeri do crkve u kojoj ću da
se venčam s njom, i da taj most bude od srebra i zlata; pa kad budem njime prolazio sa
carevom ćerkom, da s obe strane cvetaju jabuke, višnje i trešnje, a kad se njime vraćamo,
da sve već bude zrelo.
— Dobro — rekoše sluge — ujutru će sve biti kao što želite.
Ustao on drugog jutra, izašao iz kuće i vidi — leži most, a s obe njegove strane rastu
vrtovi. Vrati se sin kući i reče majci:
— Idite, mama, i recite carevoj kćeri da je most gotov, nek se sprema za venčanje.
Ode majka carevoj kćeri, a ova joj reče:
— Već sam videla most, vrlo je lep. Reci svom sinu neka dođe da se venčamo.
Došla žena kući i kaže sinu:
— Poručila ti je careva kći da dođeš sutra da se venčate.
A on noću sagradi sebi dvorac, pa sutradan ode u crkvu; venčao se sa carevom ćer­
kom i pošao iz crkve, a na mostu već sve zri: jabuke i kruške, višnje i trešnje, i svi mogući
plodovi kakvi samo postoje na svetu.
Dođoše oni u dvorac, proslaviše svadbu i mirno nastaviše da žive. A pas i mačak sa
njima. Proživeše oni tako neko vreme, a onda careva kći zapita jednom muža:

33
 — Kaži mi, srce moje, kako si mi napravio cipelice i haljinu, a ni meru mi nisi uzeo?
Kako si za jednu noć sagradio onakav most i gde si nakupio toliko zlata i srebra?
— Imam ja — reče on — jedan prsten; kad ga prebacim s jedne ruke na drugu,
odmah mi se skupi puno dvorište slugu. I što god zatražim od njih — učine mi.
Sačekala careva kći da on čvrsto zaspi, uzela mu polako prsten, prebacila ga s ruke
na ruku, i pojavila se takva masa slugu da je bilo prosto strašno i pogledati. Ona im reče:
— Hoću da se ovde smesta stvore konji i velike kočije — vraćam se u svoj dvorac.
A ovaj dvorac pretvorite u takav stub da moj muž može u njemu samo da stoji i leži, pa
prenesite taj stub odmah čak preko mora. Ali pazite da ga ne probudite, neka se probudi
već u stubu.
— Dobro — odgovoriše joj — sve će biti kako je naređeno.
Ona izađe — kočije je već čekaju. Sede u njih i ode. A dvorac se odmah pretvori u
stub, pa ga sluge odvukoše preko mora.
Drugog dana ujutru, probudio se muž careve kćeri i vidi — nema ni žene, ni dvorca,
ni prstena — nema ničega, ostao samo stub. Htede da izađe — nema vrata. Opipa jedan
zid, opipa drugi — ne može se izaći, na celom stubu je napravljeno samo jedno prozorče.
Tako je on, jadan, živeo tamo i niko mu ništa nije davao da jede. Tu bi i propao da ne beše
psa i mačka. Oni su ostali u stubu i mogli su da se izvuku kroz ono prozorče. Psetance
otrča u polje, ukrade hleb iz torbe nekog težaka i donese ga, a mačak uzme hleb u zube,
provuče se kroz prozorče i dade mu. Skupiše tako malo hleba, pa pas reče mačku:
— E pa, naš gazda ima sada hleba, hajdemo nas dvojica preko mora, možda ćemo
nekako doći do prstena.
— Hajdemo! — reče mačak.
I tako krenuše. Trčali oni, trčali, i dotrčaše do mora. Mačak se pope psu na leđa i pas
zapliva. Dugo su plivali i, gle, već stigoše do obale. Izađoše iz vode, osušiše se malo na
suncu, pa mačak reče psu:
— Ti ostani kraj mora, a ja ću otrčati do dvorca. Ako dođem do prstena, pojuriću iz
sve snage da bismo se što pre vratili natrag, da nas slučajno ne uhvate!
— Dobro — reče pas. — Idi u dvorac!
I mačak potrča. Trči li trči, ne odmara se, nego stalno trči. Odjednom ugleda dvorac
i pored njega stražu. Šmugnu mačak u dvorište i nastavi da trči. Prišla careva kći prozoru,
gleda, a mačak šeta po dvorištu. Pusti ga ona u sobu. Šeta mačak po svim sobama i stalno
osmatra gde je careva kći sakrila prsten. A kada je to otkrio, sačekao je da svi legnu da
spavaju, ugrabio prsten i potrčao. Dotrčao je do mora i skočio psu na leđa. Pas se baci u
vodu i zapliva,
Kad su skoro preplivali more, tu je već i obala, upita pas mačka:
— Dakle, šta je, imaš li prsten?
Mačak ćuti, jer mu je prsten u ustima, a pas mu stalno dosađuje:
— Reci, kad te pitam, imaš li prsten? Ako ne kažeš, zbaciću te u more.
Mačak ćuti, a pas se razljuti:
— Ako ne kažeš, bacam te!
Uplaši se mačak i reče:
— Imaaam!
A prsten — buć u more! Ućuta tada mačak, više ništa ne govori.

34
 Preplivaše preko mora i izađoše na obalu, pa se mačak obori na psa:
— Ah, ti, takav i takav! Zbog tebe sam ispustio prsten! Zašto si me pitao? Sada idi
u more, traži ga! Idi kako znaš!
Pošao pas, lutao, lutao, bućkao se, bućkao — nema prstena. Stadoše on i mačak stra­
šno da se svađaju. A zatim odlučiše:
— Hajde da idemo pored mora i da pitamo, možda će se naći neko ko će nam ga
izvući iz vode.
Ogrejaše se oni malo na suncu i krenuše. Koga god su sreli, koga god su videli, svakog
su molili i pitali može li da im izvuče prsten iz mora, ili zna li nekoga ko bi to mogao da
učini? Ne nađoše nikoga takvog. Reče mačak:
— Znaš šta, hajdemo obalom, pa da zamolimo žabe i rakove.
— Dobro — reče pas — hajdemo!
I krenuše oni. Gde god naiđu na žabu, pitaju je:
— Hoćeš li da nam izvučeš prsten iz mora? Izvuci nam ga, inače ćemo te ubiti.
A svaka žaba koju uhvate kaže im:
— Ja znam gde je vaš prsten. Pustite me, pa ću vam ga doneti.
Oni je puste, ona otpliva i ne misli na prsten. Iz početka su ih se žabe bojale, a onda
su prestale i da se boje. Svaka koju uhvate odmah kaže: „Doneću vam prsten”, a oni je
puste. Idu oni tako jedne večeri duž morske obale i ugledaju kako skače jedno žapče.
Uhvate ga i zapitaju:
— Ne znaš li gde u moru leži naš prsten?
— Ne znam… kva-kva!
— E, kad ne znaš, onda ćemo te ubiti.
I počeše pas i mačak da guše žapče. Videla to stara žaba, pa izađe iz vode — a bila je
ogromna kao čabar — i reče im:
— Ne ubijajte moje čedo, ja ću vam izvaditi prsten iz mora.
— Dobro — rekoše oni — mi ćemo da držimo žapče dok ti ne doneseš prsten iz
mora, a kad doneseš, pustićemo ga.
Zaroni žaba u more, nađe prsten i dade im ga. Oni uzeše prsten, pustiše žapče i po­
trčaše stubu. Dođoše svom gospodaru, a on beše pojeo sav hleb, već dva dana ni mrvu
nije stavio u usta, osušio se kao iverka. Uvuče se mačak brzo kroz prozorče i dade mu
prsten. On ga prebaci s ruke na ruku i sluge se odmah pojaviše.
— Prenesite ovaj stub natrag, tamo gde je bio, i neka se opet pretvori u dvorac, a u
dvorcu da budu moja žena i majka.
Tek što je to izgovorio, a već je sve bilo kao što je rekao. Ženu je onda oterao i nastavio
da živi u tom dvorcu sa majkom, mačkom i psetancetom.

ZLATOKOSA JALENA
Lutao jednom neki seljak po svetu tražeći sebi ženu. Dođe on jednoj vračari, a ona
mu reče:
— Idi i potraži zlatokosu Jalenu!
I krenu seljak da je traži.

35
 Tražio je, tražio, ali da nađe nije mogao. Ode on tada suncu da ga pita nije li ono
negde videlo zlatokosu Jalenu. A sunce mu reče:
— Ja obasjavam brda i doline, ali takvu Jalenu nisam videlo:
Onda mu sunce dade zlatno klupče i reče:
— Ako ti nešto zatreba, baci ovo klupče iza sebe.
Ode posle toga čovek mesecu. A mesec mu kaže:
— Ja sijam malo, samo noću, i ne stižem svuda. Na takvu Jalenu nigde nisam naišao.
Pa mu dade jednu četkicu i reče:
— Ako ti se desi neka nevolja, baci je iza sebe. Zatim čovek ode vetru.
Kaže mu vetar:
— Tvoju zlatokosu Jalenu čuva trideset žena s gvozdenim jezicima. Ali one ti je neće
dati. Nego ti počni da radiš ovde, kod jedne vračare, pa ćeš od nje dobiti konja koji može
da leti, i na tom konju ćete ti i Jalena pobeći!
Dade mu uz to vetar jednu metlu pa reče:
— Ako te snađe neka nevolja, ti mahni ovom metlom iza sebe.
Ode tada čovek do vračare, a ona mu kaza:
— Daću ti konja koga tražiš ako napaseš moju kobilu.
Poterao čovek kobilu u šumu na pašu. Noću se odjednom začu velika buka, a kobila
u isti mah iščeze, Pojavi se tada mnogo lisica, koje pođoše s njim do vračare. A tamo je,
u jednoj korpi, sedela kvočka na jajima. Lisice je izvukoše iz korpe, razbiše jaja, a iz tri
jajeta izlete kobila s tri ždrebeta. Tada vračara dade čoveku jedno ždrebe, pa reče:
— One žene čuvaju zlatokosu Jalenu u jednom staklenom krčagu. Ti je uzmi zajed­
no sa krčagom, ali ga ne otvaraj dok ne stigneš kući!
Dojaha čovek do onih trideset žena. Došao, a one spavaju. Vide on tada u velikom
krčagu zlatokosu Jalenu, zgrabi je, sede na konja i odjuri. A žene sa gvozdenim jezicima
spavale su još puna dvadeset četiri sata; zatim ustadoše, a Jalene — nigde! Pojuriše tada
sve u poteru za junakom. Čuje on buku — lete žene za njim. Baci brzo četkicu preko
ramena i u istom času izraste gusta šuma na sto milja unaokolo. Počeše žene da grizu
šumu i progrizoše je, pa pođoše dalje za njim.
Čuje on buku, pa baci zlatno klupče preko ramena — izraste kameno brdo. Ali žene
progrizoše i to brdo, i opet pojuriše za njim. A on je već stigao do mora. Udari metlom
po moru — more se rastavi i on prođe, zatim se okrete i opet udari metlom po moru, a
more se sastavi kao što je bilo u početku. I sve se žene podaviše u njemu.
Ali tim krajem je jahao i neki car na konju. Stiže on seljaka i poče da se bori s njim
da bi mu oteo zlatokosu Jalenu.
A carev konj je bio od one iste vračare, pa se konji posavetovaše nešto između sebe,
i cara njegov konj zbaci na zemlju, te ovaj pogibe. A seljak se srećno vrati svojoj kući
zajedno sa zlatokosom Jalenom.

36
BAJKA O LEPOTICI I ZLOJ ŽENI
Usred jedne šumice bila kućica. Živeli u njoj muž i žena, pa nisu imali dece. Pođoše
oni na hodočašće da mole boga da im da dete. I bog im dade ćerku. Baš u to vreme došao
u taj kraj carević u lov, i poslao svog slugu:
— Idi, molim te, u kuću i zamoli malo vode.
Došao sluga da moli vode, i vidi — plače dete, a iz očiju mu se kotrljaju zrna bisera.
Majka zabavi dete, ono poče da se smeje — odjednom se rascveta razno cveće. Vratio se
sluga, pa priča:
— Video sam, careviću, u kući dete; kad zaplače, iz očiju mu se kotrlja biser, a kad
se nasmeje, rascvetava se razno cveće.
Ušao carević u kuću, pa namerno zadirkuje dete ne bi li zaplakalo. Ono plače, a bi­
seri se samo kotrljaju. On zamoli majku da razonodi dete. A kad ono stade da se smeje,
carević ugleda kako se svuda rascvetava razno cveće.
Raste devojčica, a carević stalno tamo svraća kad ide u lov. Devojčica poraste, i ca­
rević reče njenom ocu:
— Daj mi, stari, ćerku za ženu.
A ona već veze „orlove” na ubrusima.
Reče car sinu:
— Kako možeš, sine, da se ženiš seljankom?
Tada carević uze ubrus koji je ona vezla i pokaza ga ocu. Car samo pljesnu rukama
od iznenađenja.
— E pa, ženi se — kaže — ženi se, sine.
I carević se oženi. Povede on nevestu kući, a s njim je bila jedna žena koja je imala
ćerku. Na putu carević zažele da nešto ulovi, a žena za to vreme poskida sve s neveste,
iskopa joj oči i gurnu je u jednu jamu, a svoju ćerku obuče u njene haljine; i carević
povede ženinu ćerku svome dvoru mesto svoje neveste — ne prepoznade je!
Pored one jame raslo je mnogo pelena; tu dođe neki deda da bere pelen, i ugleda —
sedi u jami devojka bez očiju, a pred njom ogromna gomila bisera koje je isplakala.
— Uzmi me — reče ona — dedice, i uzmi ovu ogrlicu.
Uze je deda, uze i ogrlicu, i dovede je svojoj kući. Deda je imao ženu, a nije imao
dece. Reče mu devojka:
— Stavi, dedice, ovu ogrlicu u torbu, odnesi je u grad i prodaj; a kad te sretne neka
žena i zatraži ogrlicu, ti nemoj da joj prodaš, nego joj reci: „Da se menjamo za ono što ti
imaš.”
Ponese deda ogrlicu i srete neku ženu. Reče mu ona:
— Prodaj mi ogrlicu.
— Hoću.
— A šta tražiš za nju?
— Daj ono što ti imaš.
I žena mu dade jedno svoje oko. Onda devojka poče s jednim okom da veze ubrus.
Opet ponese deda u grad ogrlicu.
A ona žena ga srete i reče mu:
— Prodaj mi, dedo, ogrlicu.

38
 — Hoću.
— A šta tražiš za nju?
— Daj ono što ti imaš.
Dade mu žena i drugo oko.
Tada devojka poče još bolje da veze.
Reče jednom deda devojci:
— Car priređuje gozbu.
A devojka mu kaza:
— Pođi, dedo, na gozbu, ponesi krčažić i donesi mi čorbice.
I veza onaj svoj ubrus dedi oko vrata.
Vide carević ubrus oko dedinog vrata:
— Odakle si ti, dedo?
— Ja sam iz sela, careviću. Živi tamo kod mene jedna devojka, pa budi dobar, sipaj
i njoj malo čorbice u ovaj krčažić.
— A odakle ti, dedo, taj ubrus?
— Izvezla ga je ta devojka, koju sam našao u jami.
Carević je već po tom vezu prepoznao svoju nevestu. Odmah naredi da se upregnu
kola, dođe k dedi i ugleda devojku:
— To je ona, ona prava!
A ženinu ćerku posla da pase svinje.

ČAROBNE GUSLE
Živeo jedan mlinar-čarobnjak i imao pomagača. Radio je taj pomagač kod njega tri
godine, pa jednom reče mlinaru:
— Dajte mi, majstore, nešto para za put, hoću da idem kući.
A majstor mu reče:
— Para nemam, al’ ću ti dati gusle, pa kad zasviraš na njima, svakakva ćeš čuda videti.
Uze momak gusle i pođe. Išao tako, išao, i put ga navede kroz šumu, u kojoj ga na­
padoše neki razbojnici. Pitaju ga razbojnici:
— Kuda to žuriš, mlinaru?
— Žurim kući — odgovori ovaj.
— Daj nam pare, a ako ne daš, nećeš izvući živu glavu.
— Nemam para, ali imam ove gusle; kad na njima zasviram, razna čuda se pojave.
— E pa, zasviraj onda.
Poče mlinar da svira, stadoše razbojnici da igraju, nikako da se zaustave.
— Prestani, prestani da sviraš, mlinaru, daćemo ti torbu zlata!
Prestade mlinar da svira, a lopovi mu dadoše punu torbu zlata. Uze mlinar zlato i
nastavi put. A razbojnici stadoše da se jadaju:
— E, baš smo budale, igrali smo, igrali, i samo što nismo bogu dušu dali, pa smo mu
još poklonili i torbu zlata.
Spremi se tada jedan razbojnik, ode u sud pa reče sudiji:
— Takav i takav mlinar mi je ukrao torbu punu zlata.

39
 Sudija ne razmišljaše dugo, nego pozva svoje ljude i naredi im da uhvate mlinara.
Rastrčaše se ovi na sve strane, uhvatiše mlinara i dovedoše ga u sud.
— Jesi li ti — upita sudija mlinara — ukrao torbu zlata?
— Nisam — odgovori mlinar — razbojnici su mi sami dali zlato.
— Lažeš — reče sudija — razbojnici nikome ne daju zlato, oni ga uzimaju. Tebe
treba obesiti.
Namestiše vešala na sred sela. Skupiše se ljudi da vide kako će da vešaju mlinara. A
mlinar moli:
— Dobri ljudi, dozvolite mi da poslednji put zasviram na svojim guslama, jer više
neću za to imati prilike.
Razbojnik tad povika:
— Ne, ne, nemojte mu dozvoliti da svira!
— Ne — reče sudija — njegova poslednja želja mora da se ispuni.
Čim mlinar zasvira, svi počeše da igraju, zaigraše čak i psi, i mačke, a mlinar svira li,
svira; i svirao je sve dok razbojnik ne priznade da mu je dao zlato.
Tada mlinara pustiše, a razbojnika obesiše.

O MRAZU
Živeo jednom jedan siromašan seljak; imao je puno dece, pa poseja mnogo prosa,
ali ne uspe da ga požanje — udari u jesen mraz i uništi proso, seljaku ne ostade ništa.
Kad vide on da je proso uništeno, dođe ženi, a ova ga zapita:
— Kuda si se to opremio?
— Idem — reče on — da tražim Mraza
— A šta će ti taj Mraz?
— Uništio mi je — reče muž — sve proso
— Pa šta bi sada učinio s Mrazom?
— Zadavio bih ga — reče muž.
Izađe on pred Mraza, a ovaj mu kaže:
— Seljače, ti ionako ne možeš da me zadaviš. Nego, bolje uzmi ovu torbu, imaćeš do
kraja života hleba i soli iz nje.
— A šta treba da radim s njom? — upita seljak Mraza.
— Kad dođeš kući, stavi je na sto, i uvek ćeš moći da uzimaš iz nje sve što ti treba.
Seljak se mnogo obradova torbi. Beše u njega brat bogataš, a dece nije imao. I eto,
pozva seljak svog bogatog brata k sebi na gozbu da se pohvali torbom.
Reče mu tada bogati brat:
— Daću ti šest košnica i plug, imaćeš čime da oreš, a ti meni daj tu torbu… (A Mraz
je rekao seljaku da torbu ne daje nikome.)
Dade siromašni seljak torbu.
Dođe on sledećeg jutra svom bogatom bratu da uzme šest košnica, a ovaj mu reče:
— Gde si ti, brate, video da u torbi ima hrane ako u nju ništa ne staviš?
Zadrža on torbu i ne dade košnice.

40
 Ode siromah opet Mrazu. Plače i žali se kako mu je brat uzeo torbu, i kako mu nije
dao košnice.
Reče Mraz:
— Ja sam ti govorio da torbu nikome ne daješ! Evo ti hleb i komad slanine. Nahrani
dobro decu i pusti ih nek veselo trče po ulici, a tebi evo ove srebrne torbe. Kad dođeš kući
obesi je na zid a pozovi tog svog brata, pa se menjajte torbama. Ti njemu daj srebrnu, a
on tebi nek da onu prvu.
Pozva seljak brata u goste, a ovaj se obradova kad nigde ovu drugu, lepu i srebrnu
torbu, pa odmah pristade da se menjaju.
I promeniše se: dade siromah srebrnu torbu, a uze onu što hrani.
Uzeo bogataš srebrnu torbu, došao kući i priča ženi: uzeo sam, kaže, od brata još
bolju torbu — srebrnu. Trči, zovi kapetana, popa i advokata na gozbu.
Hoće da proslavi!
Dođoše mu gosti. Posadi ih on za sto, stavi na sto torbu, ljudi gledaju, a on kaže:
— Torbo, otvori se!…
A torba se otvori, pa kad iskoči iz nje sedam đavola, pa kad stadoše da muče goste!…
Trebalo je da bogataš vikne: „Torbo, zatvori se!”, a on stalno ponavlja: „Torbo, sakrij
se!” Porazbijaše gosti prozore i razbežaše se svojim kućama.

O VOJNIKU I APTEJU
Odslužio vojnik dvadeset pet godina i krenu kući. Išao on tako, išao, i odjednom mu
pade na pamet: „Nemam ni oca ni majku, čime ću se pohvaliti kada cara nisam video, a
dvadeset pet godina sam ga služio. Hajde da se vratim i vidim cara svojim očima. Dođe
on do carevog dvorca, a tamo stoje stražari i ne puštaju ga.
— Kuda si krenuo? — pitaju ga.
— Pa eto, služio sam vojsku dvadeset pet godina, a nisam video cara oči u oči. Šta
ću reći kad se vratim kući? I evo, došao sam…
Javiše to caru. Ovaj naredi da ga propuste.
Izlazi car i pita:
— Zašto sam ti potreban, vojniče?
— Vaše veličanstvo, služio sam dvadeset pet godina, a nijednom nisam video gospo­
dara. Čime da se pohvalim kad stignem kući? I evo, došao sam da vas vidim…
Poče car da ga ispituje:
— Imaš li oca i majku?
— Nemam — kaže ovaj — nikoga.
— Onda ostani u mojoj službi; bićeš lovac. Evo ti dvadesetpet rubalja, stan i posluga;
a ako budeš dobar lovac, svakog meseca ću ti još dodavati.
Pođe vojnik u lov i nalovi toliko divljači da je jedva doneo. Car mu dodade na platu
još pet rubalja. Drugog dana ode vojnik opet u lov, i ne samo što celog dana nije ulovio
nikakvu divljač nego ni na jednog vrapca nije naišao. Krenu on nazad iz lova i ugleda
neku pticu kako stoji na jednom brežuljku. Nanišani vojnik na nju, a ptica ga zamoli:
— Ah, lovče-vojniče, ne ubijaj me, bolje me uzmi živu.

41
 Uze je on i odnese u svoju sobu. A car šalje slugu po njega — da li je mnogo divljači
danas ulovio?
— Nigde, vaše veličanstvo, nisam ni vrapca video, a kada sam išao kući, stoji ptica.
Ja nanišanim, a ptica poče da me moli: „Ne ubij me, lovče-vojniče, bolje me uzmi živu.”
I doneo sam je u svoju sobu.
Pođe car da vidi. Otvori vrata i pogleda, a tamo sedi takva lepotica da se i sam car
zadivio.
Došli caru razni kraljevi, a on se hvali:
— Eto — kaže — imam jednog lovca koji će učiniti sve što od njega zatražite.
Na to reče jedan kralj.
— Ja ću da postavim jedan zadatak vašem lovcu, i ako ga izvrši, onda je delija, ako
ne uspe — evo mog mača, ode mu glava s pleća.
Pozvaše lovca-vojnika, a onaj kralj mu reče:
— Dakle, čuj, delijo, idi tamo, đavo bi znao kud, i donesi ono, đavo bi znao šta…
Vratio se vojnik u svoju sobu, rastužio se, ne »na kud da ide i šta da donese. A ona
devojka ga pita:
— Zašto si tako tužan, lovče-vojniče?
— Kako da ne budem tužan kad mi je kralj iz tuđinske zemlje dao zadatak koji ne
mogu da razumem!
— Kakav zadatak?
— Rekao je: „Idi tamo, đavo bi znao kud, i donesi ono, đavo bi znao šta.”
— To nije posao, nego poslić, a kasnije ćeš imati i posao. Evo, uzmi ovu maramu,
pa kad izađeš u dvorište, mahni njom ispred sebe, dići ćeš se uvis i poletećeš. Odneće te
ona na kraj sveta, u deseto carstvo. Kad doletiš donde, videćeš gustu šumu, a unaokolo
nema ništa, samo usred šume stoji visoka zelena kuća bez vrata i prozora, a na krovu jedan
jedini dimnjak. Kad doletiš nad kuću, baci maramu u dimnjak, marama će poleteti dole,
a ti za njom.
Izađe vojnik, mahnu maramom i polete čak u deseto carstvo. A tamo, šuma gusta i
zelena, neprohodna. Nasred šume — kuća s dimnjakom. Baci vojnik maramu u dimnjak
i sam se spusti za njom. Gleda on, a u kući svi zidovi zlatni — svetlosti nema, i niko se
ne vidi, i sobe osvetljava samo zlato. A stolovi tek kakvi su! Drago kamenje, samo blista!
Pronađe vojnik jednu postelju, zavuče se pod nju i pokri šinjelom. Odjednom začu­
je: lišće šumi i zemlja se trese — leti Zmaj… Zmaj se spušta, a na vojniku šinjel sam od
sebe skače!
— Hej — viknu Zmaj — Apteju!
— Šta želiš? — odazva se neko.
— Hoću i jelo i piće, i da muzika zasvira, da se lula napuni i da devojke pesme peva­
ju…
Aptej pljesnu rukama — upališe se svetiljke! Tu je jelo i piće… devojke pevaju pe­
sme!…
Napio se Zmaj i najeo, pa viknu:
— Apteju, skloni!
Zmaj odlete, Aptej pljesnu rukama — svetiljke se ugasiše, sve nestade, i opet je bilo
kao ranije.

43
 Vojnik je ležao i ležao, ogladneo je tako da više nije mogao da izdrži, pa pomisli: „To
se moja žena-čarobnica ljuti na mene zato što sam hteo da je ubijem. Ona me je poslala
ovamo da poginem.” I on uzviknu od straha:
— Apteju!
— Šta želiš, hrabri vojniče?
— Želim jelo i piće, i da lula bude napunjena, i devojke da pevaju pesme.
Aptej pljesnu rukama: tu su i jelo i piće — sve što ti duša zaželi!
Sede vojnik pa reče:
— Hajde, sedi i ti, Apteju.
A Apteja on i ne vidi.
Reče Aptej:
— Eto koliko već služim Zmaja, i nijednom me nije pozvao da sednem s njim, a ti
si me pozvao. Vidim da si dobar čovek — hajde da pobegnemo!
Pita ga vojnik:
— Kako ćemo da se izvučemo iz ove kuće?
— Baci ti maramu što je imaš naviše — izletećemo za njom.
Viknu tada vojnik:
— Apteju, skloni!
Aptej pljesnu rukama i sve iščeze.
Baci vojnik maramu i polete. A Apteja on još ne vidi. Izleteo vojnik u polje, išao,
išao, pa zaželeo nešto da pojede. Misli on da Apteja nema pored njega. Seo, jadnik, i
uzdiše:
— A-oh — oh! E, da je tu sada Aptej!
A ovaj se odmah odazva, tu, pored njega:
— Šta želiš, hrabri vojniče?
— Želim jela i pića, da muzika svira i devojke pevaju pesme!
I tu se, nasred stepe, podigoše šatori — Jelo i piće, pevaju devojke .. raznorazno cveće,
ptice cvrkuću…
Prolazio tuda neki gospodin, putovao iz jednog grada u drugi, pa naredi kočijašu da
svrati konje do gostionice podignute u polju.
A za to vreme vojnik se najeo i napio, pa viknu
— Aptej, skloni! — i sve nestade; vidi gospodin da nema nikakve gostionice, već tu
sedi samo jedan vojnik, pa priđe i zapita:
— Je li — kaže — vojniče, je l’ bila ovde gostionica?
— Bila je — reče vojnik. Pa onda viknu: — Hej, Apteju, nek bude sve kao maločas!
— I sve se opet stvori.
A gospodin kaže:
— Gledaj, vojniče, ja imam jednu tabakeru — gradova, mornara… svega ima u njoj…
A Aptej gurka vojnika:
— Menjaj se — kaže — pobeći ću od njega!
Vojnik uze tabakeru, otvori je — i stvoriše se mora, gradovi, vojska, konjica… kraja
im nema!
Promeni se vojnik s gospodinom, pa se rastadoše. Posle nekog vremena stiže Aptej
vojnika.

44
 Vratio se vojnik kući. Car razasla sluge po kraljeve koji su onda bili kod njega u go­
stima. Svi se opet skupiše, pozvaše vojnika i upitaše ga:
— Dakle, šta je, jesi li uspeo?
— Jesam.
— E, pa da vidimo.
— Ne, ovde neću ništa da pokazujem, nego hajdemo na otvoreno polje pa ću vam
tamo pokazati.
Izađoše svi u polje, a vojnik viknu:
— Hej, Apteju, hoću da se ovde stvore kuće lepše i triput više nego u gospodara… I
jelo i piće!
Aptej pljesnu triput rukama i sve se stvori.
Otvori vojnik tabakeru — stvoriše se odjednom mora…
Gledaju carevi i kraljevi — stoje oni u vodi… pa kad počeše da beže!
Onda car pohvali vojnika, oženi ga onom devojkom na koju je vojnik hteo da puca,
i odredi ga za svoga naslednika.
Tako oni i dan-danas žive, i danas je još vojnik tamo naslednik.
Ovu priču mi je ispričao Petro Poltavec kada smo se spuštali splavovima niz Dnjepar.

KIRILO KOŽEMJAKA†
Bio jednom, u stara vremena, u Kijevu neki knez-vitez, a kraj Kijeva življaše Zmaj i
svake godine mu slahu danak: mladog momka ili devojku.
Dođe red i na kneževu kćer. Šta da se radi — kad su građani davali, mora i on da da!
Posla knez svoju kćer Zmaju. A ona beše tako lepa da se ni opisati ne može. I Zmaj je
jako zavole. Poče ona da mu laska i ugađa, pa ga jednom zapita:
— Postoji li na svetu takav čovek koji bi tebe mogao da pobedi?
— Postoji — reče Zmaj — jedan takav u Kijevu, živi iznad Dnjepra. Kad on založi
peć u svojoj kućici, dim se diže do samog neba; a kad siđe na Dnjepar da kvasi kože (jer
on je kožar), ne nosi jednu kožu, nego odmah po dvanaest. Pa kad se kože u Dnjepru
nakvase, ja se zakačim za njih da vidim hoće li ih izvući ili neće. A njemu svejedno:
izvuče i mene zajedno s kožama. Samo se, eto, njega bojim.
Zapamtila to kneginjica, pa misli: kako bi mogla da pošalje poruku kući, dokopa se
slobode i vrati ocu? Kraj sebe ne imađaše nikog do jednog goluba. Othranila ga je još
u ono srećno vreme kad je živela u Kijevu. Mislila je, mislila, a onda uze i napisa ocu:
„Tako i tako”, piše. „Živi kod vas, oče, u Kijevu, jedan čovek po imenu Kirilo, a zovu ga
Kožemjaka. Zamolite ga preko starih ljudi da podeli megdan sa Zmajem i mene, jadnicu,
oslobodi iz ropstva! Molite ga, oče, i rečima i poklonima, i pazite da se ne uvredi zbog
neke reči slučajno rečene. A ja ću se doveka moliti bogu za njega i za vas.”
Napisa ona to, pa priveza golubu pod krilo i pusti ga onda kroz prozor. Podiže se
golub nebu pod oblake i dolete do kneževog konaka. Baš u to vreme dvorištem trčahu
kneževa deca i ugledaše goluba.

† Kožemjaka — kožar

45
 — Tatice, tatice — povikaše — doleteo je sestrin golub!
Obradovao se knez u početku, a onda pomisli, pomisli i ražalosti se: „Sigurno mi je,
prokletnik, ubio dete.”
Dozva k sebi goluba, i gle! — u goluba pod krilom pisamce. Uze knez pismo, pročita
šta mu kćer piše, pa odmah pozva k sebi sve načelnike.
— Ima li ovde neki čovek po imenu Kirilo Kožemjaka?
— Ima, kneže. Živi iznad Dnjepra.
— Kako da mu se priđe, a da se ne uvredi i da pristane na ono što hoću da ga molim?
Posavetovaše se oni i poslaše Kirilu najstarije ljude u gradu. Dođoše ovi do njegove
kuće, otvoriše polako i sa strahom vrata, pa uplašeno zastadoše. Vide — sedi Kožemjaka
na zemlji, okrenut njima leđima, i gnječi rukama dvanaest koža, samo mu se klati seda
brada. U tom času jedan od izaslanika kinu: „Aapćiha!”
Trže se Kožemjaka, a kože samo: pras! pras! — sve popucaše. Okrete se on, a izasla­
nici mu se klanjaju do pojasa:
— Tako i tako je, poslao nas knez tebi s molbicom.
A on, niti ih gleda, niti sluša: razljutio se što je zbog njih pocepao dvanaest koža.
Oni ga opet mole, preklinju (na kolena su pali). Zlo je — ne sluša ih! Moliše ga,
moliše, pa odoše bez ičega, oborenih glava.
Šta da se radi? Očajan je knez, žalosni i svi načelnici. A da probamo sa mlađima?
Poslaše Kožemjaki mlađe ljude — ni oni ništa ne učiniše, toliko se Kirilo naljutio zbog
onih koža. A knez onda porazmisli, pa posla Kožemjaki malu decu. Kad deca dođoše, pa
kad počeše da ga mole, kad padoše na kolena i zaplakaše, ne izdrža Kožemjaka, rasplaka
se i on s njima pa reče:
— E, za vas ću to učiniti!
I ode knezu.
— Dajte mi — reče — dvanaest buradi katrana i dvanaest tovara konoplje!
Obmota se on konopljom, namaza dobro katranom, uze jednu topuzinu u kojoj
beše dobrih deset pudi, pa pođe Zmaju.
Pita ga Zmaj:
— Šta je, Kirilo, jesi li došao da se bijemo ili da se mirimo?
— Ta gde da se mirimo?! Dođoh da se bijem s tobom judo pogani!
I počeše oni da se biju, zadrhta zemlja. Kad god se Zmaj zaleti, uhvati Kirila zubima
i otkine komad katrana; kad god se zaleti i uhvati ga — iščupa pramen konoplje. A kad
ga Kožemjaka udari svojom topuzinom, u zemlju ga sateruje. Gori Zmaj kao vatra, tako
mu je vrućina; i dok strči do Dnjepra da se napije, i skoči u vodu da se malo ohladi,
Kožemjaka se već novom konopljom obmotao i katranom opet namazao. Iskače iz vode
prokleti judo, zaleće se u susret Kožemjaki, a ovaj ga dočeka topuzinom i tras! Kad god
se zaleti Zmaj, Kirilo ga udara topuzom: tras! tras! tako da samo odjekuje. Tuku se, tuku,
podigla se prašina, varnice samo iskaču. Takva lupa i treska se podigla kao u kovačnici
u proleće kada je svakome potreban raonik za oranje; tada tu i kovač kuje, i njegovi
pomoćnici kuju, a kovački meh šišti bez prestanka, varnice lete i puckaju i iz peći i iz
gvožđa, a kovačnica se sva trese, čuje se lupa do na kraj sela — eto takvu lupu i buku
podiže Kirilo udarajući Zmaja gvozdenom topuzinom po glavi. Kao iz kovačke peći,
bukti plavi plamen iz Zmajeve čeljusti, iz očiju, iz ušiju. Zagrejao Kirilo Zmaja bolje

46
 nego kovač raonik u svojoj peći — tako frkće, tako dašće, prokletnik, da pod njim i
sama zemlja ječi.
A ljudi u zvona zvone, sveštenici službu služe, na brdima narod stoji kao ukopan,
stisnutih pesnica: čekaju da vide šta će biti! Kad odjednom, Zmaj — baaah! — i zemlja
se zatrese!
Narod samo pljesnu rukama: „Hvala ti, gospode!
A Kirilo, ubivši Zmaja, oslobodi kneginjicu i vrati je knezu. Knez prosto nije znao
kako da mu zahvali, kako da ga nagradi.
Od to doba se kraj u kome je Kirilo živeo zove Kožemjaka.

O USTIMU KARMALJUKU†
Pan kod koga je Karmaljuk bio kmet strašno ga omrznu i uvek mu davaše najteži
posao; on je dobro znao kako veliku snagu ima taj čovek.
Naredi jednom pan Ustimu da podiže i slaže njegove snopove na najviši stog. Kar­
maljuk odbi. Tada ga pan išiba. Od tog vremena Karmaljuk postade njegov najveći ne­
prijatelj i otisnu se u svet. Ču za njega i car, pa zažele da vidi kakav je to čovek. Ali Karma­
ljuk pobeže, jer imađaše takvu moć da je trebalo samo da nacrta na zidu tamnice čamac,
pa je tim čamcem, zajedno sa svojim momcima, mogao da izađe na slobodu.
Bogate panove je Karmaljuk jako mrzeo, pljačkao ih je, pa je sve delio siromašnima,
jer je i on sam nekad bio siromah i u životu iskusio dosta nesreće i nepravde.
— Još se sećam onih vremena — pričaše mi jedan seljak — kada su o Karmaljuku
govorili; eno tamo je on to učinio, a ovde — ovo… Tako se jednom desio ovakav slučaj.
Išao Karmaljuk poljem, pa ugleda kako je neki seljak upregao dva mlada vola i tera ih da
rade.
— Zašto mučiš tako mlade životinje? — upita on seljaka.
— A šta da radim — reče ovaj — kad nemam čim da kupim odrasle?
— Evo ti — reče Karmaljuk — sto rubalja, pa kupi sebi dva odrasla vola.
Seljak zahvali, pa učini kao što mu je Karmaljuk kazao. A kad pan vide u seljaka tako
dobre volove, poče da ga ispituje gde ih je ukrao. Seljak reče da mu je neki čovek dao sto
rubalja i da je on za te pare kupio volove. Pan mu ne poverova i oduze mu ih.
Srete opet Karmaljuk tog seljaka (a Karmaljuk beše nevidljiv) i zapita ga šta je uradio
s parama i zašto nije kupio volove, kao što mu je bilo rečeno. Ispriča seljak sve kako je
bilo.
— E pa, evo ti još sto rubalja, a panu odnesi ovo pismo i reci da ću mu doći u goste.
Ja sam Karmaljuk.
Kad je pan to čuo, odmah skupi sluge i seljake, i beše siguran da Karmaljuk neće
moći da mu se približi. Ali se ljuto prevario! Karmaljuk dođe, pope se na trem i reče
seljacima — glas mu svi čuju, a njega samog ne vide — reče im, dakle, da mogu da se
raziđu jer panu više nisu potrebni.

† Ustim Karmaljuk — vođa seljačkog ustanka u Ukrajini (1787–1835). Izdajnički ubijen 1835. godine.

47
 Karmaljuk beše pravedan čovek. Kažnjavao je panove koji su vređali i ismevali selja­
ke. Siromašni su ga veoma poštovali zato što im je davao sve što je uzeo od bogataša.
…Pitali tako jednog seljaka: „A da li se Karmaljuk krio u ovim Medoborskim šuma­
ma?” — „Nije se krio, a zašto bi se i krio kad je on Karmaljuk?”

KARMALJUK I ZLA PANI

Na jednom poljskom majuru radila je sirota devojka, koja ne imađaše ni oca ni maj­
ke, niti ikoga svoga. A na tom majuru beše gazdarica jedna strašno opaka pani. Devojka
je čuvala panske guske, ali nikako da ugodi svojoj gospodarici — ova ju je stalno mučila
i tukla.
Jednom, baš kad devojka beše potrčala za drugim guskama, ubi gavran u polju jedno
gušče. Dotera ona guske na majur, a u rukama drži ubijeno gušče, pa ispriča pani kako
je bilo: „Potrčah za drugima, a gavran baš za to vreme ubi ovo gušče.” I plače, jadna, svu
je suze oblile.
A pani stade da viče, uze joj gušče iz ruku i poče da udara njim devojku po glavi.
Sirota devojka se skoro obeznanila, toliko plače, a pani udara li, udara… Odjednom,
ulazi u dvorište lep, prelep pan na konju i pita pani:
— Zašto bijete to dete?
— Zato je — kaže pani — bijem što ne čuva moje dobro.
— Aa, pa kad je tako — kaže gospodin — onda ću je ja istući.
I skoči s konja, uze od pani mrtvo gušče, pa tres njime pani po licu, tres po licu!
Udari pani u viku, istrčaše sluge iz odaja, a pan izvadi pištolj i nanišani na njih; moli
pani za milost, a taj čovek joj reče:
— Zakuni se da više nikoga nećeš da biješ.
— Jaoj, neću! — reče pani. — Kunem se svetim Isusom.
— Pazi — kaza joj pan. — Ti si se Karmaljuku zaklela, a pogaziš li zakletvu, neće ti
pomoći ni Isus ni mati božja.
Skoči tada na konja i izgubi se.

KARMALJUK I SUROVI SPAHIJA

Bio jednom jedan spahija — krotak-prekrotak, miran-premiran, ljubazan-preljuba­
zan. Sav je tako umiljat, samo uzdiše, klanja se, ali seljaci su ga se bojali više od ognja
neumoljivog, gore nego kuge i ljutog pomora. Ako samo neki jadnik ne izađe na vreme
na rad, šalje spahija njemu svog ekonoma, i ovaj odmah pokupi od sirotog seljaka četvr­
tinu sveg imetka. Zadocni li siromah i drugi put, pokupi mu spahija polovinu; ne pokori
li se seljak, spahija mu sve živo oduzme… I koliko su se samo jada ljudi s njim natrpeli,
koliko je krvavih suza proliveno, koliko je siročadi nesrećne ostalo kada su majke zbog
gladi i bolesti na onaj svet odlazile!
I eto, ode jednom taj spahija u crkvu. Ispovedio se i vraćao zapregom kući, kad začu
— viče neko iza njega kroz šumu. Okrete se pan i vide kako za njim trči crkvenjak i viče
mu da pričeka. Zaustavi spahija konje, a crkvenjak mu objašnjava: takva i takva je stvar,

49
vaša milosti, zaboravio je otac sveštenik grehe koje ste mu ispovedali, i poslao mene,
crkvenjaka, kaže, da vas stignem, da mi kažete svoje grehe, jer otac mora da se moli ne bi
li vam ih bog oprostio.
I spahija opet ispriča:
— Ispovedao sam se da bi mi gospod oprostio moje teške grehe što sam se jednom
omrsio na sveti petak, još sam jednom, slučajno, mojoj mačkici stao na rep, i još sam
kočijašu, jednom, rekao ružnu reč…
— Aha — kaza crkvenjak — je li to sve, vaša milosti?
— Sve — odgovori spahija.
— Aa — reče crkvenjak — pa vi ste, vaša milosti, zaboravili još jedan mali greh…
vaše bogatstvo koje ste na suzama sirotinjskim zgrtali. — Pa zbaci crkvenjačku odeću, i
spahija ugleda pred sobom Karmaljuka.
Spahija poče da zapomaže, a Karmaljuk uhvati jednu topolu i poče da je savija. Kako
je jak bio, savi topolu, zatim prebaci konopac spahiji oko vrata, pa mu reče:
— E, dignite se sad, vaša milosti, do neba, a tamo ćete da iskupite ostatak svojih
greha — pa pusti topolu.
A vetar samo zviznu.
Došao jednom Karmaljuk u mlin. A u mlinu navala, doneli ljudi žito, gura se puno
sveta — Uskrs beše na pragu, pa su svi hteli da namelju brašna za uskršnji kolač. Ko god
dođe gura se i provlači do žrvnja, samelje žito i žuri kući. Samo jedna siromašna udovica
— ne beše u nje ni snage ni bogatstva — sedi na svojoj vrećici i gorke suze lije, jer ne može
da priđe žrvnjevima, ne može da se progura od bogataša. Melju oni svoje žito i njoj se,
jadnici, podsmevaju… A kod kuće joj dečica, gladni siročići, mamu uzalud čekaju.
Priđe tada Karmaljuk siromašnoj ženi, uze njenu vreću i sasu žito da se melje, a njoj
reče:
— Ne plačite, tetka, bogataši kao bogataši, srca nemaju…
Tek što to reče, a među ljudima: „šušu, šušu”.
— Kako to — rekoše — mlad i zelen, a starije i bogate vređa! Bogatstvo je — kažu
— od rada i od boga došlo, zbog bogatstva treba ljude ceniti.
Karmaljuk na to ništa ne odgovori, a kada je samleo žito siromašnoj udovici, pomo­
gao joj da stavi vreću na rame i poslao je kući, obrati se ostalima:
— Hajdemote u dvorište, dobri ljudi.
Izađoše svi u dvorište, a Karmaljuk ih dovede do mlade jabuke koja baš beše napu­
pila, i reče im:
— Znači, vi kažete da je bogatstvo od rada i od boga došlo?
— Tačno, tačno, baš to kažemo! — zagrajaše svi.
Tada im Karmaljuk pokaza pupoljke iz kojih će izrasti lišće i one iz kojih će izrasti
lestari što ih narod zove „vucima”. Pokaza im te pupoljke i reče:
— Dobri ljudi, dođite ovamo kroz devet nedelja.
Zatim se pokloni celom skupu i ode.
Prođe devet nedelja. Dođoše ljudi do one jabuke i gledaju, a na njoj grane jedva žive,
tako su žalosne i pocrnele, čak ni pupoljaka nema da se rascvetaju, a od stabala se uzdižu
lestari „vuci”, tako jaki, bujni i zeleni, sok iz njih samo što ne poteče…

50
 — Pa evo — kaže Karmaljuk — dobri ljudi, časni skupe, recite, zašto se osušiše ove
grane?
— Zato — graknuše svi uglas — što su im grane „vuci” sav sok ispile…
— Takvi su, eto — reče tada Karmaljuk — bogataši i siromasi, baš kao oni pupoljci
koje ste pre devet nedelja videli: rodili su se na istoj jabuci-zemlji, i u početku kao da su
jednaki, a onda grane bogataši sav sok ispiju, a siromasi se suše i venu na stablu… Pa na
čijoj je, sad, strani istina, dobri ljudi?…
I ćutahu ljudi, časni skup, jer istina beše na Karmaljukovoj strani.
 O OLEKSI DOVBUŠU†

KAKO JE OLEKSA OTIŠAO U ODMETNIKE

Živela dva brata, Oleksa i Ivan. Stariji, Ivan, beše oženjen, i Oleksa življaše zajedno
s njim. Ali, eto, okomio se na njih nekakav pan-spahija i stalno ih je pljačkao. Prigrabi
spahija jednom od Ivana par mladih bikova.
A Oleksa tada reče:
— Pričekaj, pane, prosipaš ti našu krv, ali će doći dan kada će i po tvojoj psi da gaze.
I odvede ga ta misao daleko, daleko u planine. Išao on, išao, pa srete u jednom klancu
starog, prestarog dedu, a taj deda se vraćao od odmetnika. Otvori deda dlan i stavi mu
pod jezik neku travu, pa reče:
— Ratovaćeš ti, sinko, trideset i četiri godine, nikakav metak te neće hteti, a pogi­
nućeš uludo. Tebi se neće ništa desiti, ali ćeš proliti rusku krv.
Tako je i bilo.

OLEKSINA MLADOST
Oleksa je već u devetoj godini služio kod jednog gazde kao nadničar, i taj gazda ga
je mnogo tukao.
Otišao on jednom iz pastirske kolibe u planinu, zapalio vatru na ognjištu, seo pored
vatre i plače. Tako je neutešno i gorko plakao da prosto nije moglo da se sluša.
Priđe mu tada neki sedi starčić, pa ga zapita:
— Zašto plačeš, momče?
Odgovori mu Oleksa:
— Gazda me bije.
A starac mu reče:
— Stani mi na vrhove opanaka.
Onda sedi starčić dunu triput na Oleksu, pa kaza:
— Pođi, sinko, pa iščupaj sada eno onu jelu iz zemlje.
A Oleksa ode i iščupa je. Dunu starac još triput na njega, pa mu reče:

† Dovbuš Oleksa — vođ seljačkog ustanka protiv poljskih i ukrajinskih spahija u Zgornjoj Ukrajini. Izdajnički
ubijen 1745. godine.

52
 — Stavi tu jelu na rame n nosi je.
I ponese je Oleksa…
Reče mu sedi starčić:
— Kad tvoj gazda dođe k tebi, uhvati se u koštac s njim.
I evo, dođe gazda Oleksi, pa mu reče:
— Zašto ti, glupane, sediš i ništa ne radiš?
Odgovara mu Oleksa:
— A šta se to tebe tiče? Misliš da te se ja bojim? Hajde, dođi da oprobamo snage.
Razljuti se gazda i reče mu:
— Budalo jedna, gde ćeš ti sa mnom da se meriš?
Smeje se Oleksa:
— Ti me hvataj ispod miške, a ja ću te jednim malim prstom uhvatiti ispod ramena.
Razbesne se gazda, pa stadoše da se biju — tresnu ga tada Oleksa triput o zemlju, i
gazda morade da moli za milost.
U petnaestoj godini skupi Oleksa momke, pa pođe da bije panove-spahije, koji su
mučili seljake. A kad još beše momak, odvedoše ga u vojnike. I tada cela vojska pucaše
na njega, ali su se meci odbijali od Olekse kao od gvozdene ploče. Pucali su mu i u usta,
a on ispljuje metak kao da je koštica od trešnje, i ništa.
Zatim ne htede više da služi ni vojnim starešinama ni caru, već se odmetnu i sakri u
planine.

DOVBUŠ — BORAC PROTIV NEPRAVDE

Davno, kada još bejah dečko, bilo je, pričaju, obavezno kulučenje spahijama. Seljaci
su morali besplatno da rade za panove od rane zore do noći, a ko bi malo zadocnio i
ne bi došao na rad u samu zoru, taj bi dobio deset batina i još bi morao da se popne na
brežuljak visok oko osam metara i da odande kukuriče.
Viče tako seljak do podneva, onda siđe, dobije još deset udaraca, pa opet ode gore i
kukuriče do večeri. A kad padne noć, odbroje mu još deset batina.
Trpeli seljaci, trpeli takve poruge od panova, a onda se skupiše i krenuše da traže
Dovbuša, ne bi li im on dao neki savet i pomogao im u nesreći. Tražili su ga po šumama
i guštarama skoro čitav mesec dana, a kad ga nađoše, padoše pred njim na kolena, skinuše
kape i počeše da ga preklinju:
— Oleksa, prijatelju, imamo zlog, prezlog pana, uzmi nas u zaštitu.
Porazgovara Dovbuš s njima iskreno i od srca, pa im onda reče:
— Vratite se kućama i ne bojte se, doći ću k vama.
Skupi on svoje momke, pa pođe tom panu. A u pana kuća od kamena, stubovi, gvo­
zdena vrata, ne boji se on odmetnika. Stoji pan gore, kraj prozora, i nišani puškom na
njih. Tad istupi Dovbuš, stade prema panu, pruži ruku, pa reče:
— Pucaj, možda ćeš me i pogoditi.
Pan nanišani, opali, kad ono — slaga puška!
A treba reći da su se kod tog pana spremali da zidaju konjušnicu, i u dvorištu ležahu
tesani hrastovi balvani, lanci, klanfe, šarke i svakakva građa.

53
 Uzeše odmetnici najveći balvan, staviše ga na taljige, privezaše lancima i ostaviše mu
jedan kraj slobodan. Privukoše se bliže kući, zaleteše se, pa kad grunuše balvanom u vra­
ta, ona se razvališe, i odmetnici upadoše u kuću. Dođoše u panovu sobu, pa Dovbuš
onda reče:
— E, pane, hoćeš li još da biješ ljude i da ih teraš da kukuriču?
A pan na kolena:
— Smiluj mi se, pane Oleksa, daću ti sve što hoćeš, samo nemoj da me ubiješ.
Zaplašio Dovbuš pana, pa mu onda kazao:
— Iznesi odmah burence zlatnika.
Doneo pan zlatnike iz podruma. Sasuše odmetnici zlatnike u mešine i krenuše dalje.
A Dovbuš još reče panu:
— Pazi, ako i dalje budeš mučio ljude, naći ću te ma kuda da pobegneš, a onda ćemo
drukčije da porazgovaramo.

KAKO JE DOVBUŠ PROVERAVAO SVOJE MOMKE

Priča se da je Dovbuš, kada bi primao nekog u svoju družinu, prvo proveravao tog
čoveka. Naređivao mu je da stavi ruku na hrastov panj, a sam je zamahivao sekirom kao
da hoće da mu je odseče. Ko bi trzao ruku, toga bi oterao, a ko se nije bojao za svoju
ruku, taj bi bio primljen u družinu.

KAKO JE DOVBUŠ JEDNOM IZNEO HRAST NA BRDO

Priča se da je jednom neki seljak vozio tek oboreni hrast uz brdo, a volovi mu stali,
pa nikako da izvuku drvo. Bije seljak iz sve snage volove, a oni ni makac! Nekako baš u to
vreme prolazio tuda Oleksa Dovbuš sa svojim momcima, video to, i obratio se seljaku:
— Hej, stani, čoveče! Greh je mučiti tako božijeg stvora. Ja ću ti pomoći da izvučeš
hrast uz brdo.
I Oleksa Dovbuš uze drvo iz saonica, prebaci ga preko ramena, pa ga iznese na sam
vrh brda i tu ga zbaci, tako da se pola hrasta zari u zemlju.
Takva to beše ljudina.

DOVBUŠEVA NAGRADA
Spustio se jednom Dovbuš iz planine u Ljahovec, a baš u to vreme beše on negde
opljačkao neke spahije. Vide Dovbuš kako na reci Bistrici lovi ribu ljahovački seljak Va­
silj Vasiljuk.
Priđe Dovbuš Vasilju i zapita ga:
— Je l’ to ribu loviš?
— Ribu.
— Hoćeš li da nas počastiš?
— Hoću, zašto da neću. Imam ja još kod kuće.

54
 — E, onda, hajdemo k tebi na ručak.
I ribar Vasilj ih sve dobro počasti ribom. A Dovbuš mu, kad pođe, zahvali pa ga
zapita:
— Koliko da ti platim za sve ovo?
Ovaj odgovori:
— Ništa.
Tada mu Dovbuš reče da podmetne kapu i napuni mu je zlatnicima. A treba reći da
su kape u ono doba bile tako velike, da je pola burenceta moglo da stane u njih.
Kada je Dovbuš imao para uvek je davao seljacima.

O ZAPOROŠCIMA
Dođu, tako, Zaporošci iz Seče u Kijev, njih deset-dvadeset, pa počnu da banče i da
se vesele. Nakupuju oni buriće s katranom i prospu ih po celoj pijaci. Pokupuju sve ze­
mljane lonce, koliko ih god ima na pijaci, i porazbijaju u komade. Kupe svu ribu koju
nađu i razbacaju je po celom gradu: „Jedite”, vele, „dobri ljudi!”
A zatim uzjašu konje, na njima kape od crvene kadife, kabanice im i plave i crvene,
tek pantalone kakve su im! Čovek bi dao grivnu samo da može da im se divi neko vreme.
Svirači sviraju, a oni, podbočivši se, prolaze pored seminarije, pravi hetmani, samo da
staneš pa da ih gledaš!… A bogoslovi bi onda izašli na vrata, gledali Zaporošce i suze lili.
Pa, druge godine, gle! — pola seminarije se nađe na Seči!
A kad bi neki Zaporožac doživeo duboku starost, zamolio bi da mu se dodele pare
iz kase, pa kad bi mu dali njegov deo, našlo bi mu se u rukama i po pet hiljada.
Napuni on tad pojas zlatnicima, pokupi svoje prijatelje — po trideset, pa i četrdeset
duša — i ode u Kijev da se oprosti od sveta. Tu se oni vesele dve nedelje i takav pir
prirede da se ceo Kijev sjati da ih vidi: „Zaporožac, Zaporožac se oprašta sa svetom!” A
kad prolaze ulicom, ceo svet stoji na kapijama i gleda ih. Pa tek kako su obučeni, kao
bulke u vrtu!
Konji im kao orlovi, samo igraju pod njima, a zlato i srebro blistaju na suncu, zaslepe
čoveku oči kad ih pogleda. Tu su i bandure i gusle, tu su i pesme i igre! Eto tako se
Zaporožac oprašta od sveta!
Proveselivši se tako dve nedelje, zadivivši ceo Kijev, odlaze oni u Mežigorski mana­
stir. Neki idu, a neki do samog manastira igraju s onim što se oprašta.
Sed kao sedi golub, sav u skupocenoj kadifi, ispred svih ide i vatreno igra Zaporožac.
A za njim naroda dokle ti pogled dopire! Svi na njegov račun piju, svi se vesele, svi igraju
da se zemlja trese!
A kad stignu do manastira, zalupa Zaporožac na kapiju.
Odande pitaju:
— Ko si ti?
— Zaporožac.
— Šta hoćeš?
— Da spasavam dušu.

55
 Kapija se otvara, on ulazi unutra sam, a napolju ostaju njegovi prijatelji sa sviračima.
A Zaporožac, čim uđe u manastir, skida sa sebe pojas i daje ga crkvi, zatim skida sa sebe
kadifenu kabanicu, oblači pokajničku monašku haljinu od kostreti i počinje da spasava
dušu.

DIV-KAMENJE
Pričaju stari ljudi da se nekada, još u drevna vremena, sretoše dva div-junaka; jedan
beše na levoj obali Dnjepra, a drugi na ovoj, pa stadoše da se dovikuju preko reke.
Prvi viknu:
— Ustupi mi mesto, ja ću se tu nastaniti sa svojim narodom!
— Ne — viknu drugi — ja ću se naseliti u ovaj kraj, a ti odlazi dalje!
Viknu tada div-junak s desne obale:
— Kad je tako, hajde bolje da odmerimo snage, pa ko pobedi, tome će pripasti ze­
mlja.
— Hajde — reče junak s leve obale.
Odlomiše oni od stene dva kamena iste težine, stadoše na brda iznad Dnjepra, jedan
s jedne, a drugi s druge strane, i počeše da se nadmeću. Baci kamen div-junak s leve strane
i kamen pade u vodu blizu obale. A ovaj drugi hitnu svoj kamen i ovaj dolete, preko reke,
na suvu obalu.
Tada viknu junak s leve obale:
— Kad je tako, ja idem dalje, a ti se naseljavaj na ovu zemlju. — I pođe div-junak
dalje, onaj drugi naseli svoj narod na obe strane reke. A na onom kamenu što pade na
obalu i dan-danas stoji trag na mestu gde ga je junak držao rukama — ostali su tragovi
ruku, vide se i prsti i dlanovi

KIJEVSKA ZLATNA KAPIJA

Kad beše zla godina, dođe Tatarin iz tuđinske zemlje, i evo, već udara na Višgorod,
pa se i Kijevu približava. A u Kijevu življaše vitez Mihajlik; pope se on na kulu, pa pusti
strelu iz luka, pade strela Tatarinu pravo u čanak. A ovaj beše seo za sto da ruča, i tek što
se pomolio i spremio da jede, kad mu se strela zabi u meso u čanak.
— E — kaza on — ima ovde neki moćan vitez! Predajte mi ga — reče Kijevljanima
— predajte mi tog viteza, pa ću se onda povući!
A Kijevljani, oni bogatiji, šušu, šušu, dogovaraju se potajno:
— Pa šta, predaćemo ga…
Mihajlik će im na to:
— Kad hoćete da me izdate, onda vam je ovo poslednji put što vidite Zlatnu kapiju!
— Pa skoči na konja, okrete im se i reče:
— Kijevljani, Kijevljani, pogani panski skupe! Da niste Mihajlika izdali, sve dok je
sunca ne bi neprijatelji Kijev zauzeli.

57
 I podiže Mihajlik kopljem kapiju, kao vilama snop zrele pšenice, pa odjaha u Ca­
rigrad kroz tatarsku vojsku, a Tatari ga ne vide. Kada je Mihajlik skinuo Zlatnu kapiju,
Tatari upadoše u Kijev i krenuše napred, rušeći i paleći sve pred sobom.
A vitez Mihajlik i danas živi u Carigradu: pred njim čaša vode i prosfora, to je sve
što on jede. I Zlatna kapija stoji u Carigradu. Ali doći će vreme, kažu, vratiće se Mihajlik
u Kijev i postaviće kapiju na njeno mesto.
A kada neko od ljudi prođe pored nje i kaže:
— O Zlatna, Zlatna kapijo! Stajaćeš opet gde si stajala i ranije! — zlato na njoj za­
blista. A ako ne kaže tako, ili pomisli: „Ne, nećeš više videti Kijev!” — zlato istog časa
potamni.
 SLIKE IZ ŽIVOTA

PAN I NJEGOV UPRAVNIK

Bio još za vreme kmetstva jedan pan koji je živeo sam, neoženjen, znači, a takva tvr­
dica, da bog sačuva!…
Imao on upravnika imanja, a upravnik pravo pseto, naravno, niko ga nije voleo —
to jest, ljudi ga nisu voleli, a taj pan ga je obožavao. Zato što je, kažem, bio strašan cicija,
kakva se još nije rodila, i upravnik je to dobro znao, a kako i da ne zna? Svi su to znali!
Radio je taj upravnik, na primer, ovako: pošalje ga pan da mu nešto kupi, on plati zlot,
ili koliko to već košta, i svakome je jasno da to košta zlot, i sam pan to vidi, a upravnik
mu vraća još dve-tri kopejke kusura — i takav je bio u svemu. O sebi ne vodi računa,
samo panu ugađa — jasno je da mu je već tada nešto bilo na umu. E, pa lepo, prošlo je
tako možda petnaest godina, možda i više, a upravnik stalno ugađa, stalno ugađa, pan ga
sve više voli, sve više mu veruje; došlo ]’e, najzad, do toga da mu je pan celo svoje imanje
predao u ruke, sve mu je poverio.
I, eto, došao jednom upravnik k panu: tako i tako — kaže mu on — to sam ura­
dio tako, s ovim sam, kaže, postupio ovako. A pan se topi od zadovoljstva, toliko mu je
prijatno da sve to sluša. Saslušao on upravnika, pa mu kaže:
— Znaš šta, Ivane ili Petre? — kako ga je već zvao. — Ti si mi najverniji i najbliži
čovek, jer ja rodbine nemam, a od poznanika ne treba očekivati nikakvog dobra. Ljudi
misle samo na sebe, a ti si mi od svih najbliži, i ja više do kraja života neću da se rastajem
od tebe, pa želim sada da ti sa mnom i čaj piješ i ručaš.
A upravnik mu se duboko klanja.
— Zahvaljujem — kaže — za vašu veliku milost. Samo, hvala, ne mogu ni čaj da
pijem ni da ručam.
— Zašto? — pita pan.
— Ja ne jedem — kaže upravnik — i ne pijem od rođenja.
Začudi se pan, ne može da poveruje. A upravnik ostaje pri svome: „Ne jedem i ne
pijem od rođenja!”
Prođe neko vreme, htede pan da se raspita kod ljudi o upravniku kako bi bio siguran
da ovaj ne laže, ali je znao da mu ipak niko neće reći istinu. Pokušao je da ne ispušta
upravnika iz vida dan-dva, ali ovom to ništa nije smetalo: ne jede, ne pije, a stalno radi i
trudi se. Poverovao mu pan.

59
 — Kako možeš tako da živiš? — zapita on jednom upravnika. — Pa tako čovek
može i da umre.
— Zašto da umre? — kaže mu upravnik. — Ja znam jednu takvu majstoriju pomoću
koje svako može da se odvikne od jela i pića.
— Istina? — obradova se pan. — Pa nauči onda i mene, ako možeš. Jer, kad samo
pomislim koliko odlazi na tu hranu! Skoro rublja na dan, a neki put, kad naiđu gosti,
bez tri ne možeš da prođeš.
— Što da ne — reče upravnik — sa najvećim zadovoljstvom, samo ako želite.
— Ta, molim te, kako da ne želim! — reče pan. — Kad ćeš da me odučiš? — pita.
— U svako doba — reče upravnik — možemo već sutra da počnemo.
Sačekaše oni sutrašnji dan, upreže upravnik čeze, uze jedan konopac i pozva pana.
— A kako ćeš da me odvikneš? — pita pan.
— Dakle, evo ovako — poče upravnik i poveze se s panom u čezama.
A tamo, tri-četiri vrste dalje, bila je, znate, jedna jama, i to tako duboka da joj se
nije videlo dno, i čovek nikako ne bi mogao da se izvuče iz nje bez nečije pomoći. Eto,
dovezoše se oni do ta jame.
— Posedite — reče upravnik — jedno tri-četiri dana u ovoj jami, pa više nikada
nećete zaželeti da jedete.
Raduje se pan što će manje da troši, pa naredi upravniku da ga što pre spusti dole.
— A ako neko upita: „Gde je pan?” reci — kaže — da je otputovao u Kijev ili kud bilo.
Spustio upravnik pana konopcem u jamu i pošao kući. Drugog dana uveče, eto ti
njega do jame.
— Kako je, pane, jeste li gladni? — pita on
— Jesam, brate — odgovara pan.
— Ako, pane, tako je uvek u početku — objasni ovaj mirno i ode kući.
Drugog dana opet dođe upravnik.
— Kako je, pane, jeste li gladni?
— Jesam, brate, mnogo — odgovori mu već razljućeni pan.
— Ako, ako, pane — reče upravnik i opet ode.
Dođe on trećeg dana.
— Kako je, pane, jeste li gladni?
— Jesam — viče pan — izvlači me brzo odavde?
— Samo mirno, pane, samo mirno, još ovaj dan će biti teško, a posle će vam već biti
svejedno, videćete! — I ode kući bez pana.
Prošla su još dva dana, i tek trećeg dođe upravnik:
— Kako je, pane, jeste li gladni?
— Jesam — jedva izgovori pan.
— Još malo pa uopšte više nećete biti — reče upravnik pa ode.
Prođoše posle toga još tri dana. Upravnik opet dođe.
— Dakle, pane, jeste li gladni?
A pan već ne može ni reči da kaže, samo odmahuje rukom — pusti, kaže, ili tako
nešto.

60
 Upregao, onda, lepo upravnik konja i došao noću po pana. Dovezao ga kući, stavio
u postelju, poslao pisma panovim poznanicima, takva i takva stvar, kaže: „Doputovao
pan iz Kijeva jako bolestan, dođite da se oprostite s njim.”
Skupili se panovi, gledaju pana, postavljaju mu pitanja, a njemu je već sve svejedno,
jedva diše.
— Šta je to s vama? — pitaju ga.
A pan samo pokazuje rukom na upravnika. Zapitaše upravnika:
— Pričaj nam o njemu, ti sve znaš.
A upravnik samo jeca i briše oči.
— Ne znam, uopšte — kaže — šta je to s njim, jadnikom.
Pan, međutim, stalno pokazuje prstom na njega. Panovi baš ništa ne razumeju. Od­
jednom jedan od njih primeti neke hartije na stolu i poče da ih čita ostalima, a u njima
piše da se sve pokretno i nepokretno ostavlja upravniku. Svi panovi su znali da je uprav­
nik bio takav kakav ne bi bio ni najrođeniji, pa stadoše da umiruju pana:
— Sve će biti kako vi želite, ne brinite ništa!
A pan leži, pa opet pokazuje prstom na upravnika. Panovi opet ponavljaju:
— Ne brinite, ne brinite: sve će biti kako vi želite, sve!
Odleža pan jedan dan, pa dade bogu dušu. Plače upravnik, sahranjuje pana i čašćava
sve panove koji su se skupili. A panovi više nisu izbegavali upravnika zato što je seljak,
jer je sada postao pan kao što su i oni, a možda još i bogatiji.
Eto, tako je to bilo.

RAZBOJNIK
Bio jednom jedan razbojnik koji je dvanaest godina lutao po svetu, tražeći popa
koji bi mu odredio pokajanje za učinjene grehe. I svakog popa koji to nije hteo da učini
razbojnik bi ubio. Tako je za dvanaest godina ubio dvanaest popova.
Dođe on trinaestome, pa mu se pohvali koliko je popova ubio, a ovaj se uplaši i reče
mu:
— Odrediću ti pokajanje. Idi — reče — u moju baštu, tamo raste jabuka sa sedam
izdanaka. Odseci je, iscepaj drvo na sitne komade, zapali ih i stavi nad vatru ruke do
lakata i noge do kolena.
Razbojnik učini kao što je rečeno, i izgoreše mu ruke i noge. Onda mu pop donese
bakarnu vedricu i kaza:
— Evo ti i donosi dvanaest godina vodu u ovoj vedrici, pa zalivaj jabuku dok ne
izraste i rodi.
Puzio je razbojnik dvanaest godina četvoronoške, nosio vodu i zalivao jabuku. Posle
dvanaest godina izrastoše mu ruke i noge.
Dođe razbojnik popu i ispriča mu kako je jabuka tako rodila da je čak morao da joj
podupre grane. Reče mu tada pop:
— Sada idi i stresi je dvanaest puta da sve jabuke popadaju. Onda će ti biti oprošteni
svi gresi.
Protresao razbojnik jabuku dvanaest puta, sve jabuke opadoše, samo su dve ostale.

61
 Zapita tad razbojnik popa:
— Šta to znači — sve su jabuke opale, a dve ostadoše?
Pop mu objasni:
— To su gresi tvog oca i tvoje majke. Da bi ih okajao, najmi se kod mene da paseš
ovce.
Razbojnik pristade.
Prolazio on tako jednom pored groblja, pa ugleda — ide neki čovek sa štapom i
udara njim po grobovima.
— Dižite se — govori on — pasji sinovi, i odlazite na kuluk!
Razbojnik mu priđe, pa ga zapita:
— Šta ti to ovde radiš?
A ovaj mu ne odgovara. Udari ga tada razbojnik pastirskim štapom po glavi i ubi.
Potera onda popu ovce i ispriča mu da je ubio čoveka.
— Koga? — pita pop.
— Išao je taj čovek grobljem i udarao štapom po grobovima govoreći: „Dižite se,
pasji sinovi, i odlazite na kuluk!”
— E — reče pop — sada si okajao sve svoje grehe i postao bezgrešan, je si ubio čoveka
koga ni zemlja neće da primi: on je bio upravnik spahijinog imanja i toliko je vređao i
mučio ljude da na svetu, sigurno, nije bilo grešnijeg od njega.
I pusti pop razbojnika.

PAN KANJOVSKI I BABA ZOZULJA†

Beše to jedne jeseni — otišla starica Zozulja u šumu da bere pečurke. Nabrala ih
ona, ili je tek počela da ih bere, pogledala levo i desno — kad tamo, ide pan Kanjovski s
puškom na ramenu, a pored njega trče psi. A starica — kako je stajala, tako se i ukočila u
mestu, ni da mrdne. Jer, kad god bi pan Kanjovski nekog samog sreo, uvek bi mu nešto
gadno učinio; zato su se svi bojali da se sretnu s njim.
Stoji tako ona i sva se trese kao u groznici.
— A šta ti to, bakice, ovde radiš? — pita je pan.
— P… pp… eč… urke skupljam, p… pane — jedva izgovori ona.
— A kako se zoveš?
— Zozulja, pa… pane.
— Aa, znači ti si kukavica, a ja baš nju i tražim. Pa, dobro, popni se na drvo i zapevaj
kao kukavica.
— Ali ja sam stara, ne mogu ja, pane, da se popnem — reče starica kroz suze.
— Penji se, kukavice, ja ću ti pomoći.
Poče starica da se vere uz drvo, a on joj bičem pomaže. Popela se ona na drvo, stala
na granu i sva se trese.
— Počinji da kukaš! — viče pan.

† Zozulja — kukavica. U ukrajinskoj narodnoj poeziji Zozulja je ime od milošte, koje se daje ženi, a naročito
majci.

62
 — Kuku! Kuku! — zakukala stara.
A pan brzo nanišani i — tras!… Skotrlja se Zozulja s drveta… Ubi je prokleti đavolov
sin! Priđe pan bliže starici, pogleda je, nasmeja se i odjaha dalje…

KAKO JE PAN KANJOVSKI UČIO LJUDE DA PROLAZE KROZ

KAPIJU
Naredi jednom pan Kanjovski da se namesti kapija nasred pustog polja, a pored nje
postavi nekoliko slugu s bičevima. Motre sluge: ide tako neko pravo preko polja i misli:
„Šta se mene tiče što stoji neka kapija tamo gde puta nema?” A sluge tad podviknu:
— Stooj!
Zaustavlja se jadnik, vidi da su to spahijske sluge, a njih već eto kraj njega:
— Ah, ti, takav i takav, kuda ideš? Zar ne vidiš da je naš jasno-velmožni pan postavio
kapiju? Šta misliš, zašto je on to učinio? Zašto se istrošio na to? Zato da takve budale kao
što si ti ne prolaze onuda gde im padne na um, nego onuda gde je red!
I svlače jadnika s konja, polažu ga nasred polja, odbrojavaju mu dvadeset pet i još
mu ponavljaju:
— To je da drugi put znaš da se prolazi kroz kapiju.

ĐAVOLJA VIOLINA
U drevna vremena, još u doba kmetstva, živeo jedan seljak po imenu Ivan. Naredio
mu pan da dođe na kuluk, ali Ivan ne htede da radi za pana, ostavi posao i pođe kuda ga
oči vode. Stiže on tako do jedne nenastanjene kuće koja je ležala u polju blizu sela. Leže
tu Ivan da prespava, i zaspa čvrstim, čvrstim snom. Oko ponoći dođoše u tu kuću đavoli.
Dovukli su sa sobom nekakvog svirača i naredili mu da svira, a oni sami počeli da igraju.
Svirač je svirao i svirao, pa se najzad umorio. Ne htede više da svira i reče:
— Neka vam svira onaj što se izležava na peći!
A to beše Ivan. On se već odavno probudio i gledao je, ni živ ni mrtav, kako đavoli
igraju. Kada ču šta je svirač rekao, on se odazva:
— Ali ja uopšte ne znam da sviram, okanite me se!
A đavoli ga tako skoliše, bože me sačuvaj! Rekoše mu:
— Ne boj se! Iako ne znaš da sviraš, uzmi gudalo i povlači njime — violina đe sama
da zasvira.
Hteo ne hteo, uze Ivan gudalo i violinu, poče da prevlači gudalom, a violina zasvira
i đavoli nastaviše da igraju.
Igrali oni tako, igrali, i tek kad petlovi zalupaše krilima, rekoše đavoli Ivanu:
— Dosta si svirao, Ivane! A zato što si nas danas tako razveselio, poklanjamo ti ovu
udicu. Treba samo da zamahneš njom, i svaka ptica iz vazduha će ti odmah sleteti u ruke.
Pored toga, uzmi i ovu violinu.
Tek što su to kazali, zapevaše petli — i đavoli u trenu nestadoše. A Ivan prespava noć
u toj kući i pođe dalje svojim putem.

63
 Idući tako, srete on nekog pana koji ne htede da mu se skloni s puta. Viče pan iz kola
na njega, a Ivan mu odgovara:
— Ne diraj me, pane, ti i ne znaš kakvom ja silom vladam.
— Kakvom to silom ti vladaš?
— Samo pogledaj — leti orao visoko-visoko, a ja ću ovog časa da ga oborim.
Izvadi Ivan svoju udicu, zamahnu jednom njome, a orao mu se istog trenutka spusti
u ruke. Kad pan to vide, samo se prekrsti i skloni mu se s puta.
Pođe tada Ivan svojoj kući. Pan ga opet tera na kuluk, da plevi i zagrće kukuruz.
— U redu — reče Ivan doći ću.
Izašao Ivan zajedno s drugima u polje, malo su radili, pa im Ivan onda reče:
— Stanite, hajde da se malo odmorimo.
Uze on svoju violinu pa zasvira, a svi se dadoše u igru. Igraju po polju, skaču, sav
kukuruz izgaziše.
Naiđe pan, pa zapita:
— Šta je to? Zašto igrate?
A Ivan mu odgovori:
— Eto, ja malo posvirao na violini, a ljudi malo poigrali.
Razbesne se pan pa polete na Ivana, a ovaj zgrabi violinu, pa kad zasvira, pan samo
poče da igra. Igra, igra, već i „u pomoć!’ viče, toliko se izmorio. A Ivan svira li, svira, briga
njega za pana! Igrao je pan sve dotle dok nije obećao Ivanu da će ga sasvim osloboditi
kulučenja, dati mu zemlju, stoku, pčele i sve što je potrebno za domaćinstvo. Tako je
đavolja violina pomogla Ivanu.

KAKO SU VUCI POJELI PANA

Putovao jednom bogati pan u četvoropregu. Kada je stigao u šumu, zaustaviše ga
četiri vuka i povikaše mu:
— Hoćemo da pojedemo tebe i par tvojih konja.
A pan odgovori:
— Daću vam da pojedete sva četiri konja, samo me ostavite u životu.
— A, ne! Tebe ćemo pojesti makar sve konje ostavili u životu!
— Jaoj, velmožni panovi, mnogo vas molim, poklonite mi ovog puta život, a ja vam
obećavam da ću vas hraniti, donosiću vam jednog dana konja, drugog dana vola, trećeg
dana kravu, a četvrtog magarca, i stalno tako…
— Dobro, ovog puta ti poklanjamo život, ali pazi, to je poslednji put. Ako nas pre­
variš, doći ćemo ti u kuću i poješćemo te!
— Dobro — reče pan — ako vas prevarim, onda me pojedite.
Vrati se on kući i naredi da se u šumi priredi velika hajka na vukove.
Izjahao pan u veliki lov, počeo da podvriskuje, viče i puca, a ona četiri vuka za to
vreme upadoše u panovo zadnje dvorište, prikradoše se kravama, pa, recimo, i volovima,
ali ne uđoše svi odjednom u staju, već odlučiše da idu jedan po jedan. Uskoči prvo jedan
vuk u staju i reče volu:
— Sada ću te pojesti!

65
 A vo mu odgovori:
— Imaš li ti ugovor da možeš da me pojedeš?
Kaže mu vuk:
— Razume se da imam. Mi smo se sporazumeli s tvojim panom da možemo da te
pojedemo.
Odgovara mu vo:
— E, pa, idi, dovedi pana ovamo. Ako on dozvoli, onda me pojedi.
Okrete se vuk da pođe po pana, a vo ga raspori rogovima i ubi. Stadoše ona tri vuka
da zavijaju, kad eto i pana.
— E, pane, sada ćemo te pojesti: prevario si nas, i to ti je bilo poslednji put, više nećeš
varati.
A pan izvadi karabin i reče im:
— Vi mislite da ste me i sada sreli kao onda u šumi? A, ne, sada ću ja vas da ubijem!
Reče to pan pa opali i ubi jednog vuka, a ona druga dva, jedan s jedne a drugi s druge
strane, zgrabiše pana i rastrgoše ga. Kada su ga pojeli, kaza jedan vuk drugome:
— Sada on više nikoga neće moći da vara!

PAN I SIROMAHOVA ĆERKA

Bio jednom jedan pan koga je bio glas da je vrlo pametan. „Hajde”, pomisli jednom
on, „da ispitam da li su i moji seljaci tako pametni i promućurni kao ja?” Pozva on k sebi
dvojicu — jednog siromašnog, drugog bogatog — pa im reče:
— Hajde, odgovorite mi: šta je najbrže, najslađe i najmekše na svetu? Idite svojim
kućama i razmislite, pa sutra dođite s odgovorom. A koji ne učini kao što sam kazao, taj
će tri dana visiti obešen za noge.
Sagnuše glave seljaci i raziđoše se kućama. Bogati dođe svojoj kući i odmah smisli:
„Brži od svega je moj konj Vaska, najslađi je med iz mojih košnica, a najmekše — perine.”
A siromah je mislio, mislio, pa se zaplakao. Kako i ne bi! — tri dana će da visi na­
glavce. Videla ćerka kako joj otac plače, pa ga zapita:
— Zašto ste se, oče, tako rastužili?
— Eto, ćerko, zadade mi zli pan zagonetku, pa razbijam glavu, razbijam, i ništa ne
mogu da smislim. — I ispriča ćerci šta je pan tražio od njega.
Saslušala ga ćerka pa mu kaže:
— Zar vredi plakati zbog toga, oče? Idite panu i recite mu da je od svega brža misao,
da je najslađi san, a najmekša pesnica, jer na čemu god čovek spavao uvek stavlja pesnicu
pod glavu.
Drugog dana dođoše seljaci panu.
— Dakle — reče ovaj — jeste li odgonetnuli?
Tu bogataš skoči prvi.
— Kako da nismo, pane! — I ispriča ono što je juče smislio.
— Budalo! — reče mu pan. — Samo da nisi bogat, tri dana bi visio. A da čujem
tebe!
Ispriča i siromah.

66
 Začudio se pan.
— Kada si tako promućuran, evo ti ovaj lonac, pa mi ga zakrpi.
Obori siromah glavu i ode.
Opet ćerka primeti očevu tugu, pa ga zapita:
— Zašto ste, oče, tužni, neveseli?
Takva i takva stvar, kaže ovaj, dade mi pan ovaj lonac da ga zakrpim.
A ćerka se samo nasmeja:
— Ne tugujte, oče. Idite i recite panu da preokrene lonac na drugu stranu, pa nek
ga onda da na krpljenje.
Obradova se siromah i požuri panu. Eto, misli, oslobodih se bede. Dočeka ga pan, a
siromah mu ispriča i ovo. Poskoči pan od iznenađenja, pa pita siromaha:
— Ko si ti, u stvari, kada si tako promućuran?
— To je moja ćerka, pane, a ne ja.
— Ćerka? A! E, kad je već tako mudra, neka mi dođe ovako u posetu: neka dojaše
i ne dojaše, neka dođe i gola i obučena, i s poklonom i bez poklona.
„Jao, jao!” pomisli uplašeni siromah. „Sada smo nastradali!” I ispriča sve ćerci.
A ova nije dugo razmišljala; umota se u ribarsku mrežu, ponese sa sobom zeca i go­
luba, a ona sama uzjaha ovna.
Ugleda je pan kroz prozor i samo pljesnu rukama — i obučena je i nije, i jaše i ne
jaše. Izađe on na balkon i napujda pse na nju.
Ali se siromahova ćerka nije zbunila. Pusti odmah zeca, a psi za njim. Zatim poturi
panu pod nos goluba. Tek što pan pruži ruku da uzme goluba — golub odlete!
I bi panu krivo: tako prosta seljanka, a da bude mudrija od njega! Odluči on da je
obesi. Priveza omču za suvu granu, pa reče:
— Reci svoju poslednju želju, jer ćeš sada umreti.
— Želim, pane, da bolje privežete konopac, jer bi, ne daj bože, mogao da se prekine
i da se ne ugušim odmah. Okačite se vi, pane, ako vas izdrži, znači da je dobro privezan.
„Tačno”, misli pan, „to me ništa ne košta, ispuniću ženi poslednju želju pred smrt
i neće biti greha na mojoj duši!’ Pa gurnu glavu u omču. Tad devojka ščepa konopac i
povuče ga. A pan samo isplazi jezik.
Eto kako beše mudra siromahova ćerka.

PANSKI PERČIN
— Seljače, poboj se boga, spasi me! — vikaše, daveći se, zli pan.
Ugleda ga seljak s obale, razmisli malo, pa reče:
— Kako da vas spasavam, pane, kada treba da vas vučem za kosu, a vi ste naš pan?
— Vuci kako hoćeš, samo me spasi smrti.
Misli seljak, misli, a tu se strčalo još mnogo ljudi, pa govore:
— Ta zar se može pan vući za perčin? Kakav će on da bude pan ako seljak stane da
ga vuče za kosu!
— Ehej — javi se neko — to se ne pristoji, panski perčin nije za to; samo je seljački
perčin za to da ga panovi vuku kako hoće i gde hoće!

67
 Tako su ljudi razmišljali, pogađali se i na obali vodili razgovore o tome šta da učine.
A pan je zapomagao:
— Spasavajte, ko u boga veruje! — Vikao je, pa se udavio.

DVA LOPOVA, PAN I POP

Pođoše dva lopova da kradu konje od pana. A pan je imao tako zle pse da lopovi
nikako nisu mogli da priđu konjušnici. Dosetiše se oni da se obmotaju slamom i zavežu
— pa da se tako kotrljaju po dvorištu. Dokotrljaše se lopovi do korita, nališe u njega
votke, i zamešaše mekinje; psi se najeli, napili, pa zaspali. Lopovi tada pokupiše konje,
pa tek jedan od njih:
— Idem da ukradem još i pare od pana.
A taj pan je voleo da sluša bajke: probudi se on, tako, noću, a sluga onda mora nešto
da mu priča. Baš te noći sluga se nekud izgubi čim je pan zaspao. Izvadi lopov tada pro­
zor, uvuče se u odaju, ali nikako da pronađe pare. Pan se baš tada probudi, pa misleći od
lopova da je sluga, reče:
— Hajde, ispričaj mi bajku.
A ovaj poče:
— Bio jednom jedan pan pa imao slugu, eto kao što sam, na primer, ja. A taj sluga
nije znao gde stoji panov novac, eto, tako, kao kod vas…
— A zar ti ne znaš?
— Ne znam, pane.
— Pa, eno tamo, kod one zlatne sablje. — Reče to i opet zaspa.
A lopov zgrabi i novac i zlatnu sablju, pa pobeže.
Podeliše lopovi pare, a oko sablje nastade svađa.
— Stani — kaže onaj koji je ukrao sablju. — Otići ću do pana i pitaću ga kome on
treba da pripadne.
Uvuče se lopov opet u odaju, a pan se baš u tom času probudi:
— Hajde, pričaj mi bajku!
— Evo, ovako — stade lopov da veze — ukradoše jednom lopovi od pana pare i
zlatnu sablju. Novac podeliše, a zbog sablje se posvađaše; pa, eto, šta vi mislite, kome
treba da pripadne?
— Pa onome — kaže pan — koji ju je ukrao. — To reče, pa zaspa.
Vrati se lopov svom drugu.
— Kazao je pan — reče — da je sablja onoga koji ju je ukrao.
Podeliše se oni i odoše.
A kad ujutru pan vide šta je učinio zbog tih bajki, ode i požali se popu.
Pop ismeja pana, a ovaj se razljuti i razglasi:
— Ko uspe da prevari popa tako da mu se svi smeju, dobiće od mene velike pare.
Javiše se ona dva lopova. Pan im dade pare. A njih dvojica se preobukoše u kaluđe­
re, napuniše dve velike vreće rakovima i voštanim svećama, pa dođoše noću u crkvenu
portu.
Prilepiše tada za svakog raka po jednu sveću i pustiše ih napolje iz vreća. Pustiše sve
rakove, a onda stadoše da viču pod popovim prozorom:

68
 — Dižite se, oče, bog vas k sebi zove!
Vidi pop šta se dešava u porti — svuda gore sveće! Brzo se obuče i izađe. A lopovi
će mu reći:
— Vi — kažu — ne možete da se dignete u nebo, nego se uvucite u ovu vreću, a mi
ćemo da je obesimo o motku, motku ćemo staviti na ramena, pa ćemo da uzletimo i vas
da ponesemo.
Pop bez razmišljanja — pravo u vreću! Lopovi vreću vezaše, poneše je, obesiše na
crkvena vrata, pa još staviše natpis: „Neka svaki pravi hrišćanin koji ovuda prođe udari
po ovoj vreći.
I eto, ko god prođe pročita, pa odmah popa — trras! I pan je prošao, pročitao, pa i
on za štap… Tako je pop dobio batine, a zatim, kad razvezaše vreću!…
Otada se pop više nije smejao panu.

ZEČJA SLANINA
Putovao jednom pan sa svojim kočijašem Ivanom. Vozili su se ćutke, počeo pan da se
dosađuje. Naumi on da porazgovara. Utom iskoči odnekud zec. I pan povede razgovor
o zečevima.
— Eto, u mojoj šumi žive zečevi, samo ne ovako mali kao ovaj što je protrčao, nego
veliki. Ja sam ih doneo iz stranih zemalja za priplod. Krenuh jednom ja u lov, povedoh
sa sobom desetak hajkača. Sateraše oni zečeve k meni, a ja samo — tras, tras! Pobio sam
ih tako jedno tridesetak. A ubio sam jednog velikog kao ovan! Pa kad sam ga odrao, a
na njemu preko pola puda slanine. Takve ja zečeve imam.
Slušao kočijaš, slušao, pa će tek reći:
— Đii! dorati, još malo pa će onaj most koji se ruši pod lažovima.
Čuo to pan, pa reče:
— Vidiš, Ivane, kakvih ima zečeva. Istina, na njemu nije bilo baš pola puda slanine,
ali je desetak funti sigurno bilo.
— Razume se, zec ko zec — reče Ivan.
Voze se tako oni dalje, a pan će opet Ivanu:
— Šta je, Ivane, hoće li skoro onaj mostić o kome si govorio?
— Pa već je blizu, pane — odgovara Ivan.
— I eto, znaš li, Ivane — nastavlja pan — na tom zecu, u stvari, nije bilo ni deset
funti slanine, tako, tri-četiri možda, ne više.
— Ta meni je svejedno — kaže Ivan — nek bude i tako.
Vozili se još malo, pan se vrpoljio, vrpoljio na svom sedištu, pa će opet:
— A je l’ blizu, Ivane, taj most?
— Blizu je, pane, tek što nije; samo da se spustimo u udolicu.
— Hm — reče on — a znaš, Ivane, na tom zecu uopšte i nije bilo slanine, pa znaš i
sam, otkud na zecu slanina!
— Pa razume se — reče Ivan — zec ko zec.
Spustiše se u udolicu, a pan pita:
— Pa gde je, Ivane, most o kome si pričao?

69
 — On se, pane — odgovori Ivan — istopio kao i ta zečja slanina o kojoj ste pričali.

POBOŽNA HROSKA
Znači, vi ste iz Kijeva? E, onda ću da vam ispričam o kijevskim čudima koja je, još u
drevna vremena, videla tetka Hroska.
Živela je ta Hroska u našem selu i bila je užasno pobožna. Beše joj pedeset godina,
a možda i više. I eto, obično bi se ona uoči žetve spremala u Kijev da obiđe sveta me­
sta. Zaređa tada Hroska po celom selu, ne propusti nijedno domaćinstvo. Čim uđe u
nečiju kuću, odmah stane da moljaka: „Priložite nešto, priložite, idem u sveta mesta na
poklonjenje, i za vas ću se pomoliti. ” I gle! — ovaj da pet rubalja, drugi deset, pa čak
i dvadeset. Obiđe tako Hroska celo selo, i u džepu joj se nađe i po šest stotina rubalja.
Dakle, može da se kreće u Kijev.
A da li je stizala do Kijeva ili nije, vrag će znati! Možda je odlazila samo do Crvenog
svetionika (onog tamo, s druge strane Dnjepra); istina, onda se još nije zvao Crveni, i
bio je onda samo manastir Manastir s moštima, ili bez njih, to neću znati da vam kažem,
jer nikada nisam bio pobožan i na takva mesta nisam odlazio. Trajao bi taj Hroskin put
oko mesec i po dana. A onda se vraćala u selo natovarena torbama i kesama. Torba puna
ikonica raznih svetaca, a u kesi sami krstići — i srebrni, i bakarni, svakakvi.
Kad čuju u selu da se Hroska vratila, svi se sjate oko nje (oni što su priložili), a ona
im svima deli:
— Koliko ste vi dali? Pet? Onda, evo vam sveta Varvara i bakarni krstić. Obesite ga
oko vrata i nosite na zdravlje, a gospodu bogu za slavu.
— Vi dadoste deset? Evo za vas sveti Pantelejmon i srebrni krstić.
— A ko je dao dvadeset? Dođite ovamo, evo vam veliki srebrni krst i Nikolaj čudo­
tvorac. Pomolila sam se za pokoj duše svih vaših, a i za zdravlje sam dala.
Eto, takvim ikonicama i krstićima zaludi ona ljudima glave, a oni zadovoljni, kao
da ih je bog blagoslovio. A sama Hroska zaradi po šesto rubljica. Pa priredi, onda, pred
zadušnice veselje, pozove one Koji su joj dali pare i stane da priča, uz čašicu, svakakve
izmišljotine o Kijevu.
— E, braćo, da ispijemo još po jednu, pa da vam pričam o Kijevu.
Oni svi samo zinu, a ona, onako podnapita, počinje:
— A koliko je tih svetaca u Kijevu, bože pomiluj! Pa igraju i svašta izvode… A na
najvišoj zvonari stoji plećati svetac, i da znate kolika su mu samo usta! Čoveka uhvati
strah kad pogleda. I tako jako diše da kad dahne vazduh: „Hu-hu” — zaduva vetar na
sve strane. Tako nam, pravoslavni, dolazi vetar.
Jedan od njenih gostiju slušao, slušao, pa zapita:
— Pa, da pretpostavimo, ja se slažem da to on pravi vetar, ali kad je tiho i nema vetra,
je l’ on sasvim prestane da diše, ili kako?
A Horska se ne da:
— Zašto bi prestajao da diše? Prema njemu, eto, kao što si ti prema meni, stoji dru­
gi svetac, tako rukat da kad stegne pesnice čoveka strah uhvati… Pa kad treba da bude

70
 mirno, bez vetra, a onaj plećati hoće da dahne vazduh, drugi svetac mu brže strpa obe
pesnice u usta. Pa tako onda nema vetra.

KSENDS† U VOLOVSKOJ KOŽI

Umrlo jednom siromašku dete — a beše to u Ukrajini — pa seljak ne imađaše čime
da plati ksendsa. Dođe on k njemu:
— Sahranite mi, velečasni, dete.
Kaže mu ksends:
— Plati.
— Nemam čim.
— Onda idi pa ga sam sahranjuj!
Ode siromah na groblje da iskopa grob, pa nađe u zemlji kovčežić s novcem, donese
ga kući, plati ksendsu i priredi bogatu daću. Prođe neko vreme, dođe seljak na ispovest i
ksends ga upita:
— Odakle ti pare?
Ispriča seljak ksendsu kako ih je našao na groblju, a ovaj mu reče:
— Donesi mi te pare, one su moje.
A seljaku se ne daje novac. Doznala za to ksendsova žena, obukla muža u volovsku
kožu, na čelo mu namestila velike rogove i poslala ga u samu ponoć seljaku.
Došao ksends pod seljakov prozor, pa viče:
— Iznosi, Ivane, pare, ako ne izneseš, sam ću doći po njih.
Uplaši se seljak pa baci novac preko praga, pravo u dvorište. A ksends ih pokupi i
donese kući. Hoće da ostavi pare, a one nikako da se odlepe od ruku. Stade žena da svlači
s njega volovsku kožu, a ona nikako da se skine. Uzela ona nož pa je seče, a ksends viče:
„U pomoć!” — jer boli. Ma koliko da se žena trudila, koža nikako da se skine. Skupiše
se tada dvadeset četiri ksendsa, udariše mu dvadeset četiri batina, i koža tek tada spade s
njega.

RAZBOJNIK
Išao jednom neki seljak iz sela u selo i nosio na ramenima malo dete, a ispod svake
ruke po jednu kokošku. Te kokoške behu sve što je imao. Stiže on do šume. Morao je da
prođe kroz nju, a tu iskoči iznenada pred njega jedan razbojnik, pa će mu reći:
— Daj kokoške!
Reče seljak razbojniku:
— Zar imaš duše da mi uzmeš moje jedino dobro? Pa to je i moja zemlja, i moja
krava. Ja mogu da nahranim dete samo ako kokoška snese jaje.
Sasluša to razbojnik pa pusti seljaka. Ne uze mu kokoške.
Stiže seljak u selo, pa ode do popa da mu ovaj krsti dete. Pop krsti dete, a onda reče
seljaku:

† Ksends — katolički sveštenik u Poljskoj.

71
 — Za to ćeš da mi daš dve kokoške.
A seljak mu reče:
— Takva i takva je stvar, ja sam siromah, te kokoške mi čak ni razbojnik nije uzeo.
— A šta se to mene tiče? Daj kokoške!
Morade seljak da ih da. I tako pop uze seljaku ono što čak ni razbojnik nije hteo da
mu oduzme.

ČIŠĆENJE DUŠE
Uvukao se jedan lopov nekom seljaku u kuću. Sakrio se u ćošak ispod ikone, tamo
je bila zavesa, pa se on zavukao pod tu zavesu. Ušao u kuću seljak da se pomoli bogu,
kleknuo na kolena, pa moli:
— Gospode, očisti moju dušu!
A onaj iza zavese odgovara:
— Očistiću!
Obradovao se seljak, pa opet moli:
— I moju ženu očisti!
— Očistiću!
— Očisti i mog zeta!
— Ta neću stići!
Pomolio se tako seljak bogu, pa otišao u drugu sobu i ispriča ženi:
— Eto, ženo, vidi se da nas gospod voli, razgovarao je sa mnom, kazao je da će očistiti
naše duše, i tvoju, i moju, i naše dece.
A žena pita:
— A zetovu?
— Pa, kazao je da neće stići.
Legoše oni da spavaju. Kad su svi zaspali, izvuče se lopov ispod zavese i pokupi im
sve li. A kad se probudiše, videše da je počišćeno.
Tada reče seljak:
— Rekao je: očistiću, i očistio je. A zeta nije stigao.

IVAN I GRIC
Bila jednom jedna žena pa imala dva sina, Ivana i Grica. I jedan i drugi joj umreše.
Žali ih ona, stalno samo plače. Dođe tada jedan prosjak do njene kuće. Pita ga žena:
— Odakle ste vi, dobri čoveče?
— Iz celog sveta.
— Odakle, odakle? Sa onog sveta?
— Aha, sa onog.
— A znate li, možda, kako je tamo mojim momcima, Gricu i Ivanu?
— Znam.
— Pa kako im je, kako žive?

72
 — E, Gric, Gric je dobro, a eto, Ivan je jednom igrao karte s bogom i beše tako loše
sreće da je sve izgubio, ni gaća više nema. Ostade go-golcat.
— Jaoj, rođeni moji, pa to je vas sam gospod poslao! Evo vam komad platna, i uzmite
još ovih pola puda usoljenog mesa, i evo, dobila sam sto rubalja za bika, uzmite i to, a ja
ću nekako da se pretrpim. I poručite im da sašiju nešto sebi, nek izdrže bar neko vreme. A
gospod će, možda, još koji put poslati nekog čoveka, pa ću po njemu još da im pošaljem,
budite dobri i tako im poručite.
— Dobro, dobro.
Isprati ga žena, a on ode smejući se — sada je imao i šta da pojede i u šta da se obuče,
a ni u parama nije oskudevao.

IVAN I POP
Bio u jednog popa nadničar po imenu Ivan. Popovi su, kao što je poznato, slabo
hranili svoje nadničare. Uvek su im davali tvrd hleb, pa čak i sasvim suv.
Jedne večeri donese neki bogataš popu sina na krštenje. A Ivan uvreba gde je služavka
sklonila hleb koji je bogataš doneo. Kad pade noć, Ivan ugrabi tu hlebinu i odnese je u
svoj ćumez. Pa pomisli onda: „Što li sam ja lud pa jedem samo hleb! Čekaj! Trknuću u
podrum po pavlaku.”
Posluga se nešto zadržala u kući, a Ivan se spusti u podrum i najede se pavlake. Najede
se i ode. Ujutru popadija otvori podrum i ugleda — pojeo neko pavlaku. Žali se popadija
popu:
— Ivan počinje da nas potkrada.
Pozva pop Ivana, pa mu reče:
— Ivane, ti kao da počinješ da nas potkradaš? — Nikada, oče — kaže ovaj — ja
nisam krao.
Kaže mu pop:
— Da nisu, možda, sveci bili u podrumu?
A Ivan na to odgovara:
— Otkud znam, možda su i sveci.
Drugog dana uze Ivan ključ od crkve i lonac s pavlakom, pa ode u crkvu. Otvori
crkvu, uđe i stade da maže svece pavlakom. Svakog je po jednom namazao, a Nikolaju-
ugodniku — on je od svih stariji — namaza i bradu. Zaključa onda crkvu i ode.
Ujutru uđe popadija u podrum, kad tamo — nema lonca s pavlakom. Javi ona popu:
— Ivan opet krade, ukrao je ceo lonac.
Pozva pop Ivana:
— Jesi li ti, Ivane, to uradio?
— Nisam — kaže Ivan.
A pop će na to:
— Kako nisi? Da nisu sveci bili u podrumu?
— Pa, izgleda da su oni — odgovori Ivan.
A baš je bilo vreme da pop ide na jutrenje. Već je i crkvenjak zvonio. Ulazi pop u
crkvu, kad gle! — svi sveci u pavlaci. Zaključa on crkvu, pa reče crkvenjaku:

73
 — Ne zvoni, ostavi to sada!
Dotrčao pop kući i žali se popadiji:
— Nije dobro, sveci su pojeli pavlaku.
Pođoše pop, popadija i Ivan u crkvu. Reče tada popadija:
— Stani, Ivane, uzimaj bič!
Uze Ivan bič, dođoše do crkve, pop je otvori i svi uđoše. Kaže popadija:
— Udari, Ivane, svakog sveca po jednom, a Nikolaja-ugodnika udari dvaput. To ih
je on sve nagovorio.
Udario Ivan svakog sveca po jednom, a Nikolaju-ugodniku dade dvaput! Onda se
vratiše kući.
Sledeće noći dođe Ivan, uze ključeve od crkve, ode tamo, otključa je, poskida sve
svece i sakri ih na tavanu. Budi se pop ujutru — a baš beše praznik — ulazi u crkvu:
nigde nijednog sveca, svi nestali iz crkve. Dotrča on kući, pa viče:
— Ivane, jesi li video?
— Šta? — pita Ivan.
— Pa sveci su pobegli!
— Video sam — kaže Ivan. — Došli su ovamo u dvorište, galamili, galamili, hteli
su da vas vide,ali vi ste spavali, pa ne htedoše da vas bude; naljutili se i otišli.
A pop u istom trenu istrča na ulicu; vidi — ide ulicom neka žena po vodu.
— Slušaj, jesi li videla?
— Jesam, eno, odoše na brežuljak — odgovara žena.
A na brežuljak su otišli seljaci da dele zemlju, žena nije znala za koga pop pita.
Ulete pop u dvorište i viče;
— Ivane, skoči brže na konja, stigni svece, daću im sve što zažele, samo nek se vrate!
Sede Ivan na konja pa ode iza brežuljka. Odjaha tamo i vidi — skupili se seljaci da
dele zemlju. Posede Ivan s njima, popuši duvana, pa se vrati natrag.
— Šta je bilo? — pita pop.
— Naljutili su se oni, oče. Ovako mi rekoše: „Nećemo se vratiti dok pop ne plati
svakom po tri rublje, a Nikolaju-ugodniku šest, i još četvrt rakije i čanak kolača s pavla­
kom.” Rekoše, još, da će da se vrate tek kad padne noć, da ih niko ne vidi, jer bi inače
bilo nezgodno.
A pop mu reče:
— Dobro! Reci im da požure, i još reci da ću sve da učinim, samo nek se vrate.
Opet ode Ivan, popriča sa seljacima, a onda se vrati, pa kaza popu:
Rekoše: vratićemo se tek kad padne noć. Nek pop spremi rakiju i zakusku u dvorištu.
Pop sve spremi. Spremio i pare, pa čeka. A popadija je, osim toga, stavila i čanak
kolača s pavlakom. Čekaju oni, već je i ponoć blizu, a svetaca nema pa nema. Kaže pop:
— Ivane, idem ja da spavam, a kad dođu, ti me probudi.
I zahrka pop. A Ivan i crkvenjak se najedoše pavlake, poskidaše svece s tavana, opraše
ih i nanovo obesiše u crkvu, pa legoše da spavaju.
Probudi se pop, pa se seti:
— Šta je to, zašto me Ivan ne budi?
Vidi pop da Ivan spava, a pavlaka sva pojedena, pa ga budi:
— Ivane, Ivane, diži se!

74
 Probudio se Ivan, a pop ga pita:
— Gde su sveci?
— E, oni su bili ovde, napili se, najeli i mene počastili, pa otišli u crkvu.
Pop će:
— Zašto me nisi probudio?
— Ma, ja htedoh da vas probudim, ali Nikolaj-ugodnik mi kaže: „Ne budi oca, tako
je čvrsto zaspao, još bi mogao da se naljuti!”

LAKOMA MLINARICA
Živeli u jednom selu mlinar i mlinarica. A odmah do njihove kuće živela je jedna
stara bakica. Sve njeno bogatstvo behu kokoške, koje je čuvala u malom kokošinjcu.
A u mlinarice beše svega onoliko! Ali, izgleda da joj nije bilo dosta njenog bogatstva,
pa poče da krade bakičine kokice. Ma koliko rano da ustane bakica, nikad da ih nađe sve
na broju: čas nema jedne, čas druge, čas belke, čas pirgave.
Ali ona, iako je znala ko joj krade kokoške, nikada nije grdila, nije vikala. Samo kaže:
— Neka, nek ih nosi onaj kome su potrebne!
A mlinarica krade li, krade kokoške. Sve ih pokrade, samo je jedan petlić ostao. Ukra­
de ona i tog petlića.
Ustala bakica rano u zoru da pogleda i nahrani svog petla, a njega nigde nema.
Opet reče baka:
— Neka, neka ga onom kome je toliko potreban!
A baš u to vreme mlinar beše na vašaru. Vratio se on kući s vašara, i ima šta da vidi
— mlinaricu ne možeš da prepoznaš, sva je zarasla u perje, pa kao prava kvočka, trči po
kući iz jednog ćoška u drugi.
Poče mlinar da je ispituje:
— Šta je to, ženo, kakvo te je to čudo snašlo?
A ona mu priznade.
— Tako i tako — kaže ona. — Poklala sam bakičine kokoške pa mi je ovo, sigurno,
kazna za to.
Otišao mlinar nekoj vračari.
— Spasavaj — moli je. — Zgrešila je moja žena, pokrala je kokoške od susetke bakice,
pa je sva zarasla u perje, baš kao prava kvočka!
A vračara ga pita:
— A ta bakica, da li grdi, da li se ljuti?
— Ma, ne — reče mlinar — ona ne viče, ali je ipak sramota, doznaće celo selo i
smejaće se. Perje ne možeš sakriti. A bakica ne grdi, ona je dobra.
— E to ne valja — reče vračara — to što je dobra. Dok se baka ne razljuti, s tvoje
žene neće spasti perje.
Vrati se mlinar u selo, pa pravo do susetke.
— Dobar dan vam želim, bakice — reče.
— Živ bio, dobri čoveče!
— Čuh — reče mlinar — da su vas pokrali.

76
 — Ma kakva krađa! — kaže baka. — Ništa mi ne fali.
— Kako ništa? A zar vam nisu nestale kokoške?
— To je istina — reče baka — neko je odneo moje kokoške. Ali ne mari! Možda su
tome ko ih je uzeo potrebnije nego meni.
— Pa kako to, bako — tera mlinar svoje — uvredio vas rđav čovek, a vi ćutite.
— Ta ne mari, kažem. Eto, sačekaću leto pa ću kupiti kokošku i petla, nasadiću ko­
košku i opet ću imati piliće.
— Nemojte tako, bako! Vi bar povičite malo na tog lopova, izgrdite ga, ipak će vam
biti lakše na duši.
— Šta imam da grdim — kaže baka — meni je i bez toga na duši lako.
Mlinar sve pokušava, ali ma koliko se trudio, ma šta da je govorio — nikakve pomoći.
Neće bakica da grdi, pa neće, prosto da čovek zaplače od muke!
Već je i sunce počelo da se kloni zapadu, a mlinar nikako ne ostavlja baku. Toliko joj
je dosađivao da je izgubila strpljenje.
— E, dabogda đavo odneo tog lopova! — uzviknu ona. — I tebe isto tako. Zalepio
se kao krpelj.
A mlinar prezadovoljan.
— Tako i treba — reče. — Ta vam valja! Hvala bakice! — I požuri kući.
Došao on kući, a s mlinarice odista sve perje popadalo.
Tu mlinar, od radosti, ništa nije požalio: skupio je svega i svačega — i kolača, i suše­
nog mesa, i slanine — pa sve to odneo bakici.
A mlinarica se od to doba boji i da pogleda u tuđe — ni kokošje perce ne uzima, a
kamoli kokošku.

ISTINA
Živeo nekad u jednom selu siromašan seljak, a bio je vrlo pametan, i dobar radnik,
ali ga niko nije slušao: što god pametno da kaže ljudima, a oni odmah: „Ma, šta on zna?
Zar on to razume? Laže on, ko njemu da poveruje?…”
Ali dade bog i seljak se obogati, čak postade vrlo bogat, pa ga onda postaviše za pred­
sednika opštine. Sazva on jednom zbor; dugo tamo razgovarahu o ovom, o onom, a onda
im predsednik reče:
— A znate, dobri ljudi, desilo mi se nešto čudno…
— Šta to? — zapitaše ga.
— Pa, bio sam u gradu i kupio sebi nov raonik. Jeste da kod kuće imam stari, koji je
još dobar, ali ovaj beše jevtin, pa pomislih, rezerva nikada ne škodi. Kupih ga, dovezoh
kući i ostavih u ambaru. Neka ga, mislim, nek tu leži dok ne zatreba. Ležao on tako
nedelju, a možda i dve. Nisam ga ni gledao. I uđem vam ja nešto juče u ambar, gledam,
kad moj raonik progrizen! Ja priđem bliže… A tamo miševi. Raonik sav izgrižen, pa sad
leži u ambaru, ni za šta više nije, prosto da ga čovek baci na đubre! Kakva šteta!…
— Daa — rekoše jedni — dešava se i to, dešava se, ima takvih miševa: oni jeste da
su mali, ali su im zubići takvi da progrizu sve što nađu.
A drugi kazaše:

77
 — Tačno, tačno!
Slušao to predsednik, slušao, pa će onda reći:
— Eto šta vam je istina na ovom svetu: kada bejah siromah seljak, govorili ste da
lažem mada sam istinu govorio, a sada, kad sam postao bogataš, vi kažete da je istina
i onda kad lažem. Ta, gde ste videli da su miševi pojeli raonik? Zar je to moguće? Pa
raonik je gvozden…

LAŽ
Razbole se neki car i objavi svim dvoranima, svim seljacima, svim građanima, da se
skupe kod njega da ga zabave i lažima razonode, al’ takvim lažima u kojima neće biti ni
slovca istine. A dvorani, što god da slažu, iz zavisti i pakosti govore jedni drugima: „Ta,
kakva mi je pa to laž, to je sušta istina.” Javi se, tada, i jedan seljak.
— Ja — kaže — mogu da razonodim cara.
— Hajde, laži!
— Dok mi još beše živ otac — reče on — obrađivali smo zemlju, i beše u nas njiva
na trideset vrsta od sela. Rodi jedne godine na njoj pšenica, i to tako dobra da je odmah
sazrela i stala da se osipa. A beše nas sedmoro braće; kada smo pošli da žanjemo pšenicu,
zaboravismo da ponesemo hleb; radili smo na njivi, bez predaha, sedam dana i noći, a
ništa nismo ni jeli ni pili; kad dođe nedelja, vratismo se kući da nešto pojedemo. Mi
dođosmo, a mati nam dade vruće valjuške. Posedasmo mi kraj praga, a tu je ležao jedan
kamen; kad sedoh ja na taj kamen, kad uzeh valjušku, pa kad ona prolete kroz mene,
prođe i kroz kamen i još je sedam hvati duboko u zemlju otišla!
A panovi na to rekoše:
— Pa šta, to može da se desi: seljak koji sedam dana ne jede može da ostane živ, a što
je valjuška prošla kroz kamen — pa, možda je to bio vodenični kamen; to — rekoše oni
— još nije laž!
Sutradan opet pozvaše seljaka da priča izmišljotine.
— Kada sam postao domaćin — poče seljak — stalno sam išao u lov, i imao sam
jednog lovačkog psa koga nikada nisam hranio. Pođoh jednom s njim u lov, ugledah
zeca i napujdah kera, a on — za zecom; stiže ga i proguta, zecu samo zadnje noge vire iz
psećih usta. Siđoh ja tada s konja, dođoh do mog psa, zavukoh mu ruku u usta i izvrnuh
ga kao rukavicu. A posle toga sam još sedam godina lovio s tim psom.
A panovi opet rekoše:
— Nije to nikakva laž, sve to može da se dogodi.
Naravno, panovi pucaju od zavisti što ih je prost seljak tako nadmašio. Počeše oni
da ubeđuju cara da je sve to istina, i ubediše ga.
I evo, dođe seljak pred cara i treći dan. Sedi car a oko njega svi velikodostojnici;
generali, senatori, svi! Poče seljak da priča:
— Kada je još moj otac vodio domaćinstvo, pozajmi evo ovaj pan od nas sto hiljada,
a ovaj — pedeset, onaj tamo — deset… — I sve ih seljak po imenu nabraja.
Car zapita:
— Pa, je l’ to istina?

78
 A panove bi sramota da priznaju kako je seljak bolje slagao od njih i povikaše:
— Istina je, istina!
— E kad je istina, onda mu vratite sada pare!
Panovi, hteli ne hteli, moradoše da vrate. Seljak pokupi pare, a još i od cara nešto
dobi, pa ode svojoj kući.

JEZIČAVA HVESKA
Nema ništa gore od čoveka koji ne ume da drži jezik za zubima. A najveća nevolja
je sa ženama. Tek što nešto čuju, već su razglasile po celom selu.
— Jaoj, kumo rođena, šta sam čula! Al’ samo pazite, nemojte nikom da kažete, to je
nešto što niko ne sme da čuje, ja to, znate, samo vama…
Pa kad razveze! A kuma sasluša, pa brže-bolje drugoj kumi, ova trećoj, treća petoj,
desetoj, i evo, već svi znaju ono što niko ne sme da čuje!
Živeli tako muž i žena, Petro i Hveska. Dobra beše Hveska, u svemu dobra, samo
je imala mnogo brz jezik. Ma šta da joj muž kaže, ona odmah rastrubi svojim dugačkim
jezikom. Prosto da se čovek čuva da joj nešto kaže! A muž je molio, nagovarao, ljutio se
— ništa ne pomaže.
I tako, pođe jednom Petro da ore zemlju, pa iskopa pare, nečije zakopano blago. A
to beše još za vreme kmetstva. I pomisli on: „Ako ekonom dozna, oduzeće mi pare. A
doznaće sigurno, od Hveske se ne može sakriti, ona će da razglasi po celom selu. Šta da
se radi?’’ Mislio, mislio, jadnik, i smisli: „Treba je odučiti od te pogane navike, inače,
propadoše pare. ’
Uze Petro pare, donese ih kući i sakri, a ženi ništa ne reče. Drugog dana ode Petro na
pijacu, kupi tamo celu vreću đevreka i jednog zaklanog zeca; vraćajući se s pijace, svrati
do rečice, izvadi ribu iz vrše i mreže, i gurnu zeca u vršu. Odnese, zatim, ribu u šumu
i razbaca je pod žbunje, a sve đevreke obesi o jednu krušku koja je rasla na ivici šume.
Onda se vrati kući, ruča zajedno sa ženom, pa joj reče:
— Hajdemo, ženo, u šumu da pogledamo, možda će se naći tamo neka riba, pa da
je pokupimo.
A Hveska mu kaže:
— Ti, mužu, izgleda da nisi pri sebi! Otkud riba u šumi?
— Pa eto, ima je — reče joj Petro. — Nešto mi se čini da sam danas u šumi osetio
riblji miris, pa, mislim, hajde da je pokupimo.
Ne veruje Hveska, ali ipak pođe s mužem. Dođoše oni u šumu, kad tamo, i pod ovim,
i pod onim žbunom — svuda leže ribe. Reče tada Petro Hveski:
— Vidiš li, Hveska, rekoh ti ja!
— Pravo čudo! — odgovori ona. — Toliko živim na svetu, a takvo čudo još nisam
videla!
— E, pa lepo — reče Petro — hajdemo sada na rečicu da vidimo da se nije neki zec
uhvatio u vršu ili mrežu.
— Šta je tebi, mužu? Ti mora da si poludeo! Gde si video da se zec uhvati u vršu?

79
 — Hm, nije se dešavalo! Ali eto, ti ni ribu u šumi do sada nisi videla, a našli smo je.
Hajdemo — reče.
Pođoše oni. Izađoše iz šume, a tu, na samoj njenoj ivici, raste kruška, i na njoj tako
mnogo đevreka da su se sve grane savile. Povika Hveska:
— Mužu, mužu! Pogledaj — đevreci na krušci! Zar đevreci rastu na krušci?
— Razume se da ne rastu — reče Petro. — To je, mora biti, večeni oblak tuda pro­
lazio, pa je zakačio šumu, i tako đevreci ostadoše.
— Hajde, mužu, da ih stresemo.
Otresoše đevreke i nastaviše put prema rečici. Izvlači muž mrežu iz reke — ništa;
izvlači drugu — opet ništa; izvuče on, zatim, vršu, kad u njoj zec!
— Jaoj, majčice moja! — uzviknu Hveska. — Zec u vrši! I rodila sam se, i krštena
sam, a tako nešto ne videh!
— Pa šta ako nisi videla? Nisi videla… videćeš! — reče joj Petro. — Nego, hajdemo
kući, već je dockan.
Uzeše sve što su našli i pođoše kući. Stigli oni kući, a žena poče:
— Kakav je ovo dan! I rođena sam, i krštena, a ovakvog dana još ne beše: riba u šumi,
zec u vrši, đevreci na krušci!
— To još nije ništa — reče Petro — čudo je što sam ja danas pronašao pare.
— Ajaoj!
— Bogami sam pronašao!
— A gde su one?
— Evo ih — i izvuče pare.
— Sada smo, znači, bogati?
— A ko ga zna! Ako ekonom nanjuši, sve će nam oduzeti.
— Kako bi mogao da nanjuši? — reče žena. — Ja nikome neću reći ni slovca!
— Pazi, ženo, ne govori, inače nam se zlo piše. I pazi još, nikome ne pričaj šta smo
danas našli u šumi i u rečici, jer ako ljudi to doznaju, odmah će se dosetiti da sam našao
pare… u takve dane se obično nalaze zakopana blaga.
Petro to reče u šali, a Hveska će:
— Ne brini, ni živoj duši neću reći.
Te iste večeri se po selu čula neka buka i galama.
— Šta li je to, mužu? — pita Hveska.
— Ta, ne znam…
— Ali, šta je to? Trknuću da pogledam.
— Ma nemoj te gadosti ni da gledaš ni da slušaš — reče Petro.
— Petro, golubiću, rođeni, reci!
— Pa to je — kaže joj Petro — naš pan ekonom ukrao kobasicu od stražara, pa ga
sad vode po selu i biju kobasicama da više ne bi krao.
Smeška se muž, a Hveska već poverovala pa ne može više da istrpi.
— Bože, kakva nesreća! Idem do kume Melanke da joj ispričam! — uzviknu i već da
krene.
— Ti bolje ne idi, nego sedi kod kuće — reče joj muž. — Zar ne znaš našeg ekono­
ma? Ako sazna da si pričala o njemu, poješće nas oboje.

80
 Posluša Hveska i ostade u kući. Izdržala ona i nikom nije pričala o parama jedno dan-
dva, a onda više nije mogla — kako da ne ispriča o svojoj sreći! — i otrča kumi Melanki.
Dotrča k njoj, reče „dobar dan i sede. Sedi ona. I tako želi da ispriča, a boji se.
— Eeh, teško je sirotinji na ovom svetu, eto, da kažem, nama. Htedoh da napravim
za praznik nove čizmice, ali nemam para.
A kuma Melanka:
— Što je istina, istina je, kumo, kažem ja…
Hveska joj ne daje da završi, nego nastavlja:
— Ali, daće bog, pa nećemo više biti siromašni…
— Kako to? — pita kuma, a već je naćulila uši.
— Jaoj, kumo, prosto ne znam kako da kažem…
— Ta, pričajte, pričajte — hrabri je kuma Melanka.
— Prosto ne znam kako da kažem, muž mi je naredio da nikome, nikome ne smem
da ispričam.
— Jaoj, kumo, pa zar mislite da sam ja takva? Ta ja sam kao grob! — reče kuma
Melanka.
— Pa, kumo — nastavi Hveska — kazaću samo vama, ali pazite, nikome, nikome
ne govorite…
Pa joj ispriča na uvo o onim parama.
Samo što Hveska izađe iz kuće, a kuma Melanka za kaput, pa do kuma Priske:
— Jaoj, kumo, jeste li čuli?…
A baš beše praznik, i kuma Priska pođe do kuma Marine, a kod ove je već i kuma
Javdoha — pa popričaše sve tri o Petrovim parama.
Nekako istog dana se, zbog nečeg, zavadi Petro sa Hveskom i dobro je izgrdi… A
Hveska mu pripreti:
— E, kad je tako, videćeš već ti!
I pođe da priča po selu da ju je muž grdio i umalo što je nije istukao, da je pare našao,
pa se sad krije s njima, i svašta još…
Prođe dan-dva, zovu Petra u kancelariju kod ekonoma. A ovaj odmah graknu:
— Govori, ti, takav i takav, jesi li našao pare?
— Ne — odgovori Petro — nisam našao.
— Kako nisi? Tvoja žena je pričala!
— Šta je moja žena pričala? Ona je malo luckasta, pa svašta može da nabrblja.
— Aa, znači tako! — reče ekonom. — Pozovite ovamo ženu!
Odmah dovedoše i Hvesku. Pita je ekonom:
— Je li tvoj muža našao pare?
— Našao je, pane, našao je — reče ona.
— Pa, šta sad kažeš? — upita ekonom Petra.
— Ma, ostavite, ona svašta može da nabrblja! — reče Petro. — Bolje je pitajte, pane,
kada je to bilo?
— A kada je to bilo? — pita ekonom.
— Hm, kada! Baš onda kada je iz šume zamirisala riba i kada smo išli tamo da je
skupljamo.
— Šta ćeš sada još da kažeš? — upita je Petro.

81
 — Kako šta! Sada se nećeš izvući. To je bilo baš onda kada smo skupljali ribu u šumi,
kada je naišao đevrečni oblak pa smo natresli đevreka, i našli zeca u vrši.
— Čujete li, pane? — reče Petro. — Na šta to liči? Neka vam još ispriča kako i kada
je to bilo.
— Ha, kako i kada! Baš onda kada su vas, milostivi pane, vodili kroz selo…
— A zašto su to mene kroz selo vodili? — upita ekonom.
— Pa eto, pane oproste… ali, kad me već pitate, kazaću… baš onda kada su vas tukli
onim kobasicama koje ste ukrali od stražara…
Kad viknu ekonom:
— Ah, ti, takva i takva! Kako smeš meni tako da govoriš?! Uhvatite je i dobro je
isprašite da ne priča više đavo bi ga znao šta!
Onda Petro poče da moli da oproste Hveski, jer je malo luckasta. A pan razmisli,
razmisli — uistinu je luda — pa je pusti.
I evo, vraćaju se Hveska i Petro zajedno kući, on se smeška sebi u brk, a ona obesila
nos, vidi da je napravila glupost. Dođoše kući, a Hesvka u plač.
— Znači, tako si mi podvalio! — plače ona.
— Hveska, draga moja ženo! — reče joj Petro — Nisam ti ja podvalio, podvalila si
sama sebi. Ne puštaj nikada jeziku na volju, pa se ništa ružno neće desiti. Sada prestani
da se ljutiš, hajde da se pomirimo.
Pomirili se Petro i Hveska, žive mirno, pare pomalo troše. Videla Hveska da nije
dobro da mnogo priča, pa se primirila. I malo-pomalo, pa se obogatiše, otkupiše se od
pana, postadoše slobodni i stadoše da žive u izobilju. A Petro bi često znao da kaže ženi:
— Šta je, Hveska, zar bismo bili sada slobodni i živeli kao što živimo da ti nisam
onda podvalio?

NEUSPELO ČUDO
Bili nekad pop i crkvenjak, pa rešiše da učine neko čudo, jer su ljudi nešto prestali
da zalaze u crkvu. Reče, tako, pop crkvenjaku:
— Ako se na praznik Silaska svetog duha u crkvi skupi mnogo sveta, ti uzmi sa so­
bom jednog goluba i popni se na hor. Ja ću ljudima da ispričam da će danas videti čudo
ako se budu usrdno molili. Pa kad počnem da pevam iz jevanđelja: „Sveti duše, uzneesi
seeee”, ti istog časa baci goluba u crkvu da leti nad ljudima.
Rečeno — učinjeno.
Popeo se crkvenjak na hor, pa čeka. I otegnu pop:
— „Sveti duše, uzneesi sse!” — a crkvenjak pravo u džep, brzo izvadi goluba, kad
ono — golub mrtav — ugušio se u džepu. Šta sad da uradi?
Oteže on u odgovor popu:
— Nema duha, uguuušio see!
A pop ne čuje i opet:
— „Sveti duše, uznesii see!”
Opet mu crkvenjak odgovara:
— Nema duha, uguuušio see!

82
 Pop ne čuje i ponovo svoje:
— „Sveti duše, uznesii see!”
Razljuti se crkvenjak, pa kad dreknu na sav glas:
— Ako ne veruješ, pogledaj saaam! — I tras! goluba nasred crkve.

SVIRAČ OHRIM
Ranije, kada bi pokojni Ohrim — pokoj mu duši — počeo nešto da priča, ljudima
se prosto dizala kosa na glavi.
— A koji je to Ohrim?
— Kako koji? Zar vi ne znate Ohrima? Tako, znači!… Pa svirač Ohrim, koji življaše
nekada u Suhoj Vrbi… ko ne zna za Ohrima! Beše on majstor za sve! Odmah ti taj načini
lopatu ili bilo šta drugo. Često je bilo dosta samo da vidi nešto, pa da odmah i napravi.
A već na svadbi ili u nekom društvu — samo njega da slušaš! Kada bi počeo da priča,
gospode bože!… Kao da sipa iz rukava. I, mora da se kaže, nije bio kao mi, seljaci, sva­
kome je taj mogao da natrlja nos. A veštice su za njega bile najobičnija stvar! Priča se da
je on na njima, i to ne jednom, kući jahao, pa je, daleko bilo od nas, i s đavolima toliko
puta bio u društvu.
U mladosti je, kažu, voleo malo da cugne, ali pod stare dane rakiju nije u usta uzimao.
A kad bi bio, tako, malo pod gasom, takve je stvari mogao da priča da su se seljaci, kad
padne mrak, bojali da promole nos preko praga; a on ništa — u samu ponoć ide kud
god hoćeš; pa i poznata je stvar da su muzikanti i mlinari samom nečastivom, bože me
oprosti, skoro kao rod.
Jednom se on, pričaju, vraćao sa svadbe, a beše već skoro ponoć, kad odjednom čuje:
klopara nešto sa zvončićima i praporcima iza njega; taman on da se skloni s puta, kad se
konji već zaustaviše pored njega… Vidi Ohrim da su to panovi na kolima.
— Zdravo, Ohrime — kažu.
— Zdravo, panovi!
— Penji se — kažu — brže, hajde s nama.
— Kuda?
— K nama na svadbu, da nam sviraš. Mi smo već bili kod tebe, ali nam rekoše da si
na svadbi; mi tamo — kažu, tek što je otišao, jedva te stigosmo!… Penji se, molimo te!…
Evo ti i kapare.
Uze Ohrim kesu, opipa je — poprilična izgleda! Sede on na kola — a da zapita ko
su, ne seti se, onako podnapit i radostan zbog kese u džepu.
Stigoše oni, a kuća takva da ti pamet stane! Pa u njoj panova, panova, panova, na
stolovima jela i pića za stotinu duša. „Gde li sam ja ovo?” misli Ohrim. „Takvi panovi
ne žive u našem kraju!” A oni, neprestano, čašicu za čašicom. Ohrim nije mnogo razmi­
šljao, nego uhvati violinu, pa kad udari gopak, a panovi u igru, jedni — kaže — čučećki,
pa ko na stolovima, ko na zidovima, a neki, opet, jedan na drugom… Gleda Ohrim, pa se
čudi što gospoština izvodi takve lakrdije. Posle sedoše — kaže — da večeraju, pa i njemu
dadoše parče nečega; proba Ohrim — ukusno je… „Neka”, misli, „to ostane za decu, me­
sto poklona.” I ono u nedra. Kad, odjednom, zapeva petao! Kuku-riku! — i istog časa

83
sve zalupa, zatutnja. A Ohrim kad da se probudio iz nekog sna. Gleda — mrak, osvrnu
se — stoji u močvari. Poče da se izvlači — izvuče se, al’ nikako da izbije na put; svud
unaokolo neke građevine, a noć — prst pred okom se ne vidi!… Dade bog te poče da
se razdanjuje. Osmotri Ohrim, kad ono — on u napuštenoj pecari što je nekada stajala
preko puta opštine. Prekrsti se Ohrim, pa bež’ otuda!… A uz put misli: „Nije velika ne­
sreća što su me prokleti đavoli odvukli u praznu pecaru, bar su mi dobro platili… E! Ma
neće biti da sam naleteo na takve, nećeš se ni s njima obogatiti!’ On za kesu, kad tamo
nekakav obojak, a u njemu ugalj; on u nedra, a tamo, da izvinete, vrag će ga znati šta!…
A još je i ovo pričao: svirao on jednom na nečijoj svadbi, i oko ponoći, kad su svi bili
podnapiti, ne beše tamo nešto Ohrimu po volji, uze on kapu i izgubi se… Ide on, ide, kad
ugleda nekakvu kuću, a u njoj ljudi — tušta i tma! Sveće sijaju, gospoda se uskomešala,
i svirač struže po violini, a zaista se — kaže — trudi.
„Ma gde ćeš, do đavola, ti da sviraš ”, misli Ohrim, „ja bih to već drukčije odsvirao!…
Daj da svratim, tu je sigurno svadba, a svirač na svadbi nikada nije suvišan.” Tek što on
to pomisli, kad istrčaše odjednom panovi, klanjaju se Ohrimu do pojasa:
— Budi dobar — kažu — pa svrati do nas.
Ohrim uđe, odmah udesi violinu, pa kad razveze da svira — panovi samo što ga na
rukama ne nose…
Prođe malo vremena kad se začu: „Cin-cin-cin.
— O — kažu panovi — ide nam još gostiju, sviraj, Ohrime, još lepše: pan koji dolazi
daće ti za piće.
I odista, dolazi pan na kolima s praporcima. Ohrim svira iz sve snage…
— Ko to tamo svira? — pita pan.
A Ohrim misli: „Kad uđeš — videćeš — i poče drugu još veseliju pesmu.
— Ko si ti? — pita pan.
— Svirač Ohrim!
— A zašto sviraš ovde noću?
— Pa, kod panova je svadba — odgovori Ohrim.
— Ti si pijan, a?
— Sada još nisam — kaže mu Ohrim — a ako mi vaša milost da za rakiju, možda ću
se i napiti.
— Sedaj u kola — naredi pan — već ću ti ja posvirati!
Dovezoše ga i zatvoriše. Ohrim zaspa. A to se beše pan noću vozio sa policijskim či­
novnikom, pa naiđoše na Ohrima kako svira u praznoj kući kraj puta. I tako ga dovedoše
u zatvor. A ujutru su mu — kaže — tako odsvirali da je ležeći skakao i igrao gopak…
Beše još jedan slučaj… ali ne vredi da se priča! Ni za ceo dan nećeš prepričati sve
što je Ohrim znao da pripoveda ljudima… Takva su mu se čuda događala — tvoja volja,
gospode — kakva se drugome ni u snu ne bi javila!… A istinu je on govorio kada je rekao
da ne bi umro prirodnom smrću da ne beše jednog ovakvog slučaja.
Otprilike desetak godina pred njegovu smrt, dođe — priča on — neka žena iz Hla­
penika da se dogovore oko svadbe… mislim da je ćerku udavala.
— Na manje od dve i po rublje ne pristajem — kaže Ohrim — ne pristajem, i tu više
nema šta da se razgovara!…

84
 — Ja nemam para — odgovara mu žena — ali daću ti nešto drugo što je bolje od
dve i po rublje! — I stade da mu šapuće nešto na uvo. Ohrim tada i počasti ženu zbog
sklopljenog posla, i na svadbi besplatno sviraše. A ta žena beše vračara; i eto, posle svadbe,
taj Ohrim postade sasvim drugi čovek — i u kući, i na polju, i on sam, i stoka, sve postade
tako da ti je milina da pogledaš. Ranije, na svadbi jasna stvar, Ohrimu muzikantu ne beše
ravna ni u šali ni u poskočici; a na svadbi, razume se, čovek naiđe na svakakve ljude, i sa
raznim mislima, i sa raznim savestima. Nijedna svadba mu nije prošla bez neke neprilike.
On bi uvek nešto tamo izveo a zatim bi dve nedelje, jadnik, samo kukao i kukao! A kako
i ne bi! Ohrimu se od svakakvih priviđenja uvek vrtelo u glavi.
— A je li i dalje pio rakiju?
— Pa u tome i jeste stvar, rakiju više uopšte nije pio; đavolska žena ga je i od rakije
sasvim odbila.
— A nije li Ohrim nekada ispričao šta mu je to vračara kazala?
— Nije; pa ipak mu hvala, dobar postade pod stare dane, i ne htede sve sa sobom
u grob da odnese. Ja sam mu, vidiš, pomalo nekakav rod: moja tašta je usvojila decu
njegovog sina, i kad se ide u Rihloje ili Korop, može, uz put, da se svrati do njega. Tako
i ja jednom svratih, a on beše bolestan; pričali smo o ovom, onom, a onda mu ja rekoh:
— Možda ćeš skoro na onaj svet, reci da bismo te i ja i moja deca po dobru pominjali:
ispričaj mi kako te je gospod spasao bede i na pametan put naveo, izbavio od zlih ljudi i
napasti.
On, istina, dugo ne htede da kaže, a onda — neka mu je laka zemlja — i meni po­
nešto ispriča. Iz početka sam mislio da je reč o bogzna čemu, a ono — ništa!…

O GLUPOSTI
Imao jedan seljak glupu ženu, pa je poslao jednom u grad na pijacu. Uze ona guske
i ponese da ih proda. Stiže žena na pijacu, ali, kako nije znala pošto se guske prodaju,
zaustavi nekog seljaka, pa mu reče:
— Pripazite, molim vas, malo na moje guske, a ja idem da se raspitam kolika im je
cena. Ali — reče — da bih vas poznala kada se vratim, uzmite, evo, moj kožuh i držite
ga!
Dade žena seljaku kožuh, ostavi guske i ode. Kada je opet došla, onog seljaka nigde
ne beše, a s njim ni gusaka ni kožuha. Vrati se ona kući i ispriča sve to mužu. A muž se
razljuti i reče joj:
— Kad si toliko glupa, idem od tebe kuda me oči vode. Ako naiđem negde na još
neku tako glupu ženu, vratiću ti se, ako ne, onda zbogom!
Pokupio se muž i otišao od kuće. Došao on u jedno selo i vidi — juri neka žena
kokošku i bije je. Zapita je on:
— Šta to radiš, gazdarice?
A ona mu odgovori:
— Ma eto, ova kokoška ima piliće, a ne da im da sisaju!
— Šta ćeš mi dati — kaže čovek — ako te naučim kako da hraniš piliće?
— Daću ti pedeset rubalja.

85
 Reče joj on tada:
— Donesi mi ovamo brašno.
Donela mu ona brašna; on zamesi testo i namrvi ga po zemlji, a kokoška, kako koji
komadić uhvati, odmah zove piliće — hrani ih. Umiri se žena, dade mu novac, a čovek
krenu dalje.
Ide on, ide po selu, i ugleda jednu ženu kako je naslonila lestvice na krov pa vuče uz
njih kravu i bije je. On je zapita:
— A šta to radite, gazdarice?
— Ma eto — kaže žena — na krovu je porasla tako lepa trava, pa teram kravu da je
pase, a ona gadura, neće da se popne!
Upita je čovek:
— Šta ćete mi dati ako vas naučim?
— Daću šta hoćete, samo me naučite!
Uze on tada srp, pope se na krov, pokosi travu i dade je kravi, a krava je pojede. Dade
mu žena pedeset rubalja i čovek krenu dalje.
Ide on selom i vidi, tamo negde, sasvim na kraju sela, trči po dvorištu žena s rešetom
i zamahe za njim prema vratima.
— A šta to vi, gazdarice, radite?
— Ta evo — kaže žena — hoću da sateram sunce u kuću pa nikako ne mogu, a u
kući je tako mračno!
— Šta ćete da mi date za to, gazdarice? Ja ću začas da ga uteram.
— Daću vam — kaže ova — sto rubalja.
Uze, tada, čovek sekiru i testeru, probi rupu u zidu, namesti okvir, i u kući zasija
sunce. Uze zatim sto rubalja, i krenu kući — svojoj ženi.
Vratio se on pa joj kaže:
— Ima na svetu još žena glupih kao što si ti, a možda i glupljih od tebe!

KOLIKO JE ZEMLJE CAR DODELIO MOME DEDI

Bilo je to odavno, još onda kada su seljake oslobodili kuluka i nekima dali zemlju.
Tada je i mome dedi pripalo nešto zemlje za njegovu usrdnu službu panu.
Jednom, u proleće, pozajmi deda konje od suseda i pođe da uzore svoju njivu. Celi
dan je deda tražio svoju njivu, a ona kao da je u zemlju propala. Obiđe on uzduž i po­
preko sva polja, premeri koracima sve seljačke njive od međe do međe, ali svoju nikako
ne nađe.
Razljuti se deda što je izdangubio celi dan s tuđim konjima, a njivu nije uzorao, sede
na taljige, pozva psa Šarova, koji je ležao izvaljen u hladu pored kola, i htede da pođe.
Šarov skoči i proteže se, a kad deda pogleda mesto na kome je pas ležao, pljesnu
rukama i stade da jadikuje:
— Dabogda te đavo odneo!… Trebalo je da ranije pozovem Šarova pa mi ne bi pro­
pao dan! Nego se prokleti pas izvalio i prekrio celu njivu, a ti idi, i lupaj glavu, i traži
njivu.

86
 Posle tog slučaja moj deda više nikada nije vodio sa sobom Šarova kada je išao na
svoju njivu.

STAKLENE OČI
Došao jednom neki seljak u opštinu da preda porez. Pisar primi pare, pogleda u
knjigu i reče:
— Ovde stoji da duguješ deset rubalja.
— Ali ja sam već odavno sve isplatio — odgovori seljak.
— Ne, nisi platio. Duguješ još.
— Ne, ne dugujem.
— Ne, duguješ!
— Ne, ne dugujem!
Vidi pisar da ovog puta neće moći da prevari seljaka, i da bi se nekako izvukao, obrati
se svom pomoćniku:
— Dodaj mi de, te naočare!
Stavi naočare i pogleda:
— E, tačno je, ne duguješ.
A seljak tada reče:
— Nek da bog zdravlje staklenim očima, a vaše dabogda ispale.

POZNAJE SEBE
Doneo jednom seljak porez u opštinu. Dade pare pisaru, a ovaj poče da broji. Broji
pisar, pa neprimetno strpa rubljicu sebi u džep. A onda vrati seljaku pare.
— Na, nedostaje još rublja.
— Kako da nedostaje? — reče seljak. — Tu je tačno koliko treba. Prebrojte još jed­
nom.
— Ti, budalo, bolje učini kako ti se kaže i daj još rublju, jer ako počnem ponovo da
brojim, i druga će nedostajati. Ja, bar, sebe dobro poznajem.

JEDINA POMOĆ
Prelazio jednom sreski policajac preko zaleđene reke i propao kroz led. Skupio se
svet. Pojuriše ljudi po čaklje. Prolazio tuda jedan seljak pa zapita:
— Šta se to desilo?
— Eto, sreski policajac se davi.
— A vi mu samo pokažite rublju, odmah će da iskoči.

87
SAVET
Došli jednom seljaci Nemcu advokatu da ga mole da im napiše žalbu na spahiju.
Ispričaše mu kako ih spahija vređa. A Nemac sluša i stalno ponavlja:
— Bite! Bite!
Seljaci pomisliše da im on to govori: „Bijte, bijte!” Pa kad to čuše, vratiše se u selo i
svima objaviše da je pan advokat poručio da panove treba biti. I nije trebalo dugo čekati
na pogodnu priliku — uhvatiše spahiju i tako ga isprebijaše da jedva ostade živ. Požalio
se spahija sudu, a seljaci objašnjavaju:
— Mi smo samo radili ono što nam je pan advokat kazao.
Pozvaše advokata i tek onda se sve razjasnilo.

RAZGOVOR
Išao jednom Ivan iz sela u grad. Tek što je izašao iz sela, srete pana.
Ovaj ga upita:
— Ko je tamo kod vas, Ivane, najviši?
— Kod nas? — pita Ivan. — Eno, na onom kraju sela raste jablan, on je kod nas
najviši.
— Ma, ne pitam te to — reče pan — nego čije je ovo selo?
— Božje i državno.
— A koga kod vas najviše slušaju?
— Živi u našem selu jedan slepac. Kad on počne da peva, srce nam zaplače; ime mu
je Semjon. Njega kod nas najviše slušaju.
— A ko je kod vas najstariji?
— Ima kod nas jedna baba, zove se Marta; njoj je već sto jedanaest godina; ona je
najstarija.
— Ma, ne pitam to! — reče pan. — A imate li tamo, u selu, nekog pametnijeg od
tebe?
— Imamo i pametnije, kako da nemamo! Samo oni su pošli da nađu još pametnije,
a mene, najglupljeg, poslali su u susret još većoj budali.
Na tome se razgovor završio.

PROSJACI
Išli jednom iz sela u selo četvorica prosjaka-skitnica. Hromi i goli primetiše u jed­
nom polju grašak i pođoše da ga naberu. Tada slepac reče:
— Bežimo, jer vidim kako neko ide.
Gluvi reče:
— Čujem kako korača.
A goli reče:
— Ja se najviše bojim da me ne opljačkaju.
Hromi kaza:

89
 — Ja se ničega ne bojim, ja ću pobeći.
Nabraše dovoljno graška i odoše dalje.

CENA BUDALA
Nekad, u stara vremena, vozio jedan seljak kola u koja behu upregnuti panovi konji
— zarađivao je pare za pana. I nagledao se taj čovek svakakvih čuda.
Vratio se on jednom kući, a pan mu oduze zarađene pare i još htede da mu se naruga.
— Gde si sve bio, Ivane? — upita on.
— Ma gde samo, pane, nisam bio!… Svuda sam bio. I u Kijevu, i u Odesi, i u Poltavi…
— A šta si tamo video, Ivane?
— Ta, svašta sam video, pane. Puno svakakvih čuda.
Pan ga onda zapita:
— Pošto se, Ivane, tamo prodaju budale? — A sam se smeje, misli da će ismejati
seljaka.
Ivan mu mirno odgovori:
— To, pane, zavisi od toga kakve su budale. Seljaka-budalu, razume se, daju u bes­
cenje, a za budalu-pana, kao što ste vi, traže hiljade.
Na to se pan skameni od besa.

KAKO JE SLUGA HOMA DELIO PLOVKU

Ispekao jednom pan plovku, pa nikako nije mogao da je podeli Svojim ćerkama i
sinovima. A beše u pana sluga po imenu Homa. Pozva ga pan pa mu reče:
— Podeli nam!
Homa uze plovku, odseče joj glavu i dade panu: — Glava, pane, vama, jer ste vi
svemu glava. Zatim odseče šiju i dade je pani, jer je ona blizu glave. Odseče krilca i dade
ih dvema panjenkama da bi, kad igraju, letele kao na krilima. A dve plovčije noge dade
dvojici mladih panova da bi dobro jahali na konjima.
— A trupinu za Hometinu! — reče sam sebi. Uze plovku i ode; a pan samo zinu.

GLUPA ŽENA
Došla jedna žena na pijacu i donela bokal mleka. Spustila ona bokal na zemlju i
sela pored njega pa misli: „Eto, da mi je da prodam ovo mleko i kupim pile… Pile će
da poraste, sneće jaja i izleći piliće, pilići će onda da porastu, postaće velike kokoške i
sneće još više jaja, a ja ću sve da ih nasadim da izlegu još pilića. Onda ću da ih uhranim
i prodam; kupiću svinju; svinja će da se oprasi, prasići će da porastu, pa će i oni da se
oprase. Onda ću da ih prodam pa ću da kupim kravu. Krava će da se oteli, tele će da
poraste, pa će i ono da se oteli, a i krava će ponovo da se oteli. Odgajiću mnogo stoke,
počeću da prodajem svoja goveda, kupovaću konje, steći ću čeze; onda ću da najmim
sluge, postaću gospođa. Sluge će da dođu kod mene u sobu i pitaće me: „Šta gospođa

90
naređuje?” A ja ću da im kažem „Šta je, vi, takvi i takvi, zar ne znate šta da radite? Gubite
se odavde!”
Pa zamahnu nogom — i pravo po bokalu. Bokal s mlekom se preturi. A ona pomisli:
„Propade mi sve što sam sračunala i smislila.”

POJILIŠTE
— Jesi li napojio konja?
— Jesam.
— A zašto mu je njuška suva?
— Nije stigla do vode.

POKLON ZA OCA
Krenu jednom neki rabadžija kolima na Krim pa zapita oca:
— Kakav poklon da vam donesem, oče?
— Skupljaj, sine — reče mu otac — ogriske i mrvice, neka to bude poklon za mene.
Kada su krenuli, beše u svakog dovoljno hleba — jedu i ne žale, a sin sve što ostane
skuplja i stavlja u torbicu. Smejali mu se drugovi i pitali ga zašto to radi.
— Eto, otac mi je tražio da mu to donesem na poklon.
A slučaj je hteo da prolaze kroz takve krajeve gde se od sela do sela putuje po tri dana.
Hleb su već sav pojeli, a nisu imali gde da ga kupe. Setiše se tada torbice i prehraniše se
tri dana.
Vratio se rabadžija kući, a otac ga pita:
— Šta je, sine, jesi li mi doneo poklon koji si obećao?
— Nisam, oče — reče ovaj. — Celim putem sam skupljao, ali kada smo se vraćali,
nestade nam hrane, pa smo sve pojeli.
— Ne mari, ja sam ti to i tražio samo da biste imali hrane u rezervi ako vas neka
nevolja zadesi na putu.

MUDRE RABADŽIJE
Stadoše rabadžije da biju zbog nečeg nekog čoveka. Dođoše i drugi, pa, ne zapitavši
zašto, počeše takođe da ga tuku. Naiđoše i treći pa pitaju.
— Zašto ga bijete?
A ovi odgovaraju:
— To znaju oni što su pre nas došli.

STOTINA VUKOVA
Pričao jednom neki momak:

91
 — Natrpeo sam se straha juče kad sam išao kroz šumu!… Jedva sam umakao!
Pitaju ga:
— A šta ti se to tamo desilo?
— Ma gonila me je cela stotina vukova!
— Auh!
— Šta: auh! Pa i neka nije stotina, ali ih je pedeset bilo!
— Pa njih nema toliko ni u celoj šumi!
— Još i ne veruju! Kažem vam da me je sigurno jedno desetak vukova jurilo!
— Ma hajde, ne laži!
— Zašto bih lagao! Lepo vam kažem — kad jurnu vuk za mnom!…
— Ta gde si ga video?
— Pa, bogami, čujem ja u žbunju nešto šuš-šuš…

DVA KUMA
— Zdravo, kume!
— Kako mi živiš?
— Ma, eto, pao sam s mlina.
— To nije dobro.
— Pa i nije baš tako loše.
— A zašto?
— Našao sam kopejku.
— E, to je dobro.
— I nije baš tako dobro,
— A zašto?
— Izlizana je.
— E, to nije dobro.
— Pa nije baš ni tako loše.
— A zašto?
— Kupio sam džak oraha.
— E, to je dobro.
— Pa, i nije mnogo. Crvljivi su.
— E, to nije dobro.
— Pa nije baš ni tako loše.
— A zašto?
— Vepar ih je pojeo.
— E, to je dobro.
— Pa nije baš ni tako dobro.
— A zašto?
— Eto, vuk mi je pojeo vepra.

92
ŽENA NA ISPOVESTI
Pošla jednom neka žena da se ispoveda. Vraćajući se s ispovesti, srete kumu. Pita je
kuma:
— A gde ste bili, kumo?
— Bila sam na ispovesti, daj bože da primi.
— Pričajte, kako je bilo tamo?
— Pa, bilo je vrlo lepo. Bilo je mnogo sveta i molili smo se, daj bože da primi. Ja sam
još dala popu za službu, daj bože da primi; dala sam i za pomen duše, daj bože da primi.
Čak sam kupila za crkvu tro-svećnjak i sveće, daj bože da primi. Pa još i tamjan, daj bože
da primi. I tako je sve moje pare đavo odneo.

IKONA I DUVAN
— Zdravo, kume!
— Zdravo!
— Gde si bio?
— Na vašaru!
— A šta si kupio?
— Ikonu.
— Hajde, pokaži je!
— A, nek je đavo nosi, neću da je razvijam — smrzle su mi se ruke.
— Onda, hajde, izvadi malo duvana da zapalimo!
— Evo, kume, da zapalimo!

*
* *

Prodao Gricko brašno u gubernijskom gradu i kupio lepe čizme, namazao ih dobrim
katranom, a onda se tako napio gubernijske votke da je jedva izašao iz grada. Kako nije
mogao da ide, pao je nasred puta i zaspao. Tuda naiđoše neki vojnici pa mu skidoše čizme
s nogu.
Eto ti drugog jutra tim putem nekog seljaka iz istog sela iz koga je bio i Gricko.
Ugleda on Gricka, priđe mu i budi ga:
— Hej, Gricko, ustaj! — kaže on.
— Ma još je rano — odgovara Gricko.
— Kakvo crno rano?
— Ostavi me na miru, kad ti kažem! — razljuti se Gricko.
— Pazi, još se ljuti! Skloni, bar, noge s puta pusti me da prođem.
Pogleda Gricko svoje noge, vide da na njima nema čizama, i reče:
— Pa to i nisu moje noge, moje su u čizmama.

93
KAKO JE SELJAK DAO ŽABAMA PARE
Poveo jedan seljak mladog bika na vašar da ga proda. Prodade ga za deset rubalja, pa
onda svrati u krčmu da nešto popije i počasti se. Ispio on tako jedno čokanjče, pa seo za
sto da nešto prezalogaji Kad u krčmu uđe njegov prijatelj — popi seljak i s njim po čo­
kanjče. Ne prođe mnogo, kad eto ti i kuma Jakima, i on svrati u krčmu — ne htede seljak
ni njega da zaobiđe, poruči još po čokanjče. I poteče rakija, vedrima, a ne čokanjima.
Propio seljak tako cele tri rublje, a onda se osvestio, ustao od stola i zataljigao nekako
kući. A trebalo je da prođe pored ribnjaka. Ide on duž ribnjaka, a u njemu žabe na sav
glas viču: „Kva, kva kva!…” Seljak se zaustavi pa reče:
— Nije istina da su dve, tri rublje sam propio a sedam je ostalo u kesi! — I nastavi
put.
A žabe nikako da prestanu, ostaju pri svome Kva, kva, kva!”
— Crkli, dabogda, prokleti đavoli, zapele: dva dva dva! Evo, prebrojte same kad ne
verujete! — I baci kesu s novcem u ribnjak.

SELJAK I DUĆANDŽIJA
Dođe jednom neki seljak u dućan pa reče dućandžiji:
— Daj mi ovu kutiju s bombonama.
Ovaj mu dade, a seljak pomirisa, pomirisa i reče:
— Ne, neću te, daj mi one druge.
Dućandžija mu dade. Seljak ih opet pomirisa, ali mu se ni one ne dopadoše.
— Nego, daj mi eno one! — uzviknu on.
Razljutio se dućandžija, ali mu daje i treću kutiju. Ni u njoj seljak nije ništa nami­
risao. Ostavi je i pođe iz radnje. A dućandžiju spopade bes što se uzalud trudio toliko
vremena, pa viknu na seljaka:
— Kud si krenuo? A da platiš?
— Šta da platim? — začudi se seljak.
— To što si mirisao! — odgovara dućandžija.
Vrati se seljak, izvadi pare iz džepa, pa poče da lupka njima po stolu. Lupnu nekoliko
put pa ih skloni natrag u džep.
A dućandžija će tada:
— Zašto si sklonio pare?
— Nego šta si mislio? — odgovori mu seljak. — Kakva kupovina, takvo i plaćanje:
ja sam pomirisao, ti si poslušao — i sada smo kvit.

RABADŽIJA I TRGOVAC
Doputovao jednom rabadžija u veliki grad pa pošao da kupi katrana. Krenuo uli­
com, a tu odmah i radnja, pa još tako velika, i lepa, a u njoj sve po zidovima blista. Vidi

94
se da je najlepša i najskuplja u celom gradu. A sveta u njoj malo — samo jedan jedini
čovek, pa još tako važan i otmen. Uđe rabadžija u tu radnju i učtivo zapita trgovca:
— Ne prodaje li se, gospodine, ovde katran?
Planu trgovac kao da su ga opekli koprivom, po misli, valjda, da mu se rabadžija
podsmeva, pa reče
— Ovde se prodaju takve budale kao što si ti
Nasmeja se rabadžija pa mu odgovori:
— Ha, ha! A uz to i velike, to se vidi po tebi i mora da je velika potražnja kad si samo
ti ostao
To reče i ode dalje ulicom.
 UKRAJINSKE BAJKE
Ako je tačno da bogatu narodnu literaturu ima narod koji ima bogatu prošlost, onda nije nikakvo
čudo što je ukrajinska narodna književnost toliko bujna. Dva činioca — geografski položaj i privredna
bogatstva — učinili su Ukrajinu metom mnogih ratnih pohoda i poprištem bitaka i osvajanja, čime su
ispisane mnoge svetle i tamne stranice istorije ukrajinskog naroda a istovremeno dati podsticaj i teme
narodnom stvaralaštvu.
Svojim geografskim položajem na jugozapadu Sovjetskog Saveza Ukrajina predstavlja široku sponu
između Srednje i Istočne Evrope. Istovremeno ona je put između Evrope i Azije, pogodan po ravničarskoj
prirodi teritorije, dok Dnjepar, Bug, Donec i Dnjestar predstavljaju velike rečne saobraćajne arterije.
Ukrajina je prostrana zemlja, više od dva puta veća od Jugoslavije, dok nas po stanovništvu takođe
nadmaša više od dva puta, jer broji preko četrdeset miliona stanovnika.
Severni deo Ukrajine, Poljesje, obrastao je borovim i hrastovim šumama, a između njih leže polja lana,
konoplje i krompira.
U centralnom delu Ukrajine, južno od Kijeva, šume se proređuju i počinje šumskostepski pojas. To
je najplodniji deo Ukrajine, jer masna zemlja (černozem) i topla i vlažna klima omogućuju visoke prinose
pšenice, kukuruza i šećerne repe.
Još južnije, bliže Crnom moru, šume prestaju i prostire se otvorena stepa. I tu je plodni černozem,
samo što je klima suvlja. Ovde uspevaju pšenica, ječam i pamuk.
Mada pretežno ravničarska, Ukrajina je lepa zemlja, plodna polja smenjuju se sa šumama, bele seoske
kuće utonule su u zelenilo drveća a visoki jablanovi natkriljuju glavice suncokreta. S pravom oduševljeno
peva A. K. Tolstoj:
Ti živiš za kraj gde sve obiljem diše,
Gde voda teče kao srebro čista,
Gde stepski vetrić kovilje njive,
Gde u višnjevom gaju bela kuća blista.
Pored poljoprivrede Ukrajina je veoma bogata rudnim blagom, jer ima velike naslage uglja u Donbasu
i gvozdene rude u Krivom Rogu, što je omogućilo izgradnju snažne metalurgije i mašinogradnje.
Kolika su prirodna bogatstva Ukrajine vidi se i po tome što ona daje Sovjetskom Savezu polovinu od
ukupne proizvodnje uglja i gvožđa, trećinu pšenice i tri četvrtine šećera.
Uzevši u obzir geografski položaj i bogatstvo Ukrajine, razumljivo je što je kroz njenu dugu, razno­
vrsnu i vrlo često burnu istoriju topot konja mnogih ratnika odzvanjao njenim stepama a pohlepne ruke
mnogih osvajača posezale za ovim plodnim krajevima, počev od Pečenjega, Polovaca i Tatara u davnoj
prošlosti pa do najezde nemačkih fašista u drugom svetskom ratu.
Kada su se u IX veku Istočni Sloveni prvi put ujedinili u veliku državu koja se prostirala od Baltič­
kog mora do Dnjepra, Kijev, „majka ruskih gradova”, postao je prestonica. Kijevski kneževi trgovali su sa
Vizantijom, ratovali sa Vizantijom i bili pod njenim kulturnim i verskim uticajem.
Tokom vremena kijevska država uzdigla se do jedne od najnaprednijih država Evrope. Zidani su ra­
skošni dvorci i velelepne crkve. Kultura kijevske države bila je na visokom stupnju jer je dolazilo do žive
razmene dobara. Persijske tkanine, arapsko srebro, kineska svila, egipatsko posuđe, vizantijski brokat, fra­
nački mačevi nisu bili samo rasprostranjeni kao predmeti upotrebe već poslužili kao osnovica za obrazo­
vanje jedinstvenog ruskog umetničkog stila.

97
 U doba procvata kijevske države izvršen je u Rusiji prelaz na feudalizam. Kneževi i njihovi družinici
otimali su zemlju i primoravali slobodne seljake da za njih besplatno rade. Tako je nastala klasa feudalaca
— bojara, koja je sve više porobljavala slobodne seljake — smerde.
Sa jačanjem lokalnih zemljoposednika jačala je i njihova težnja da se odvoje od centralne vlasti. Kad je
kijevska država razdeljena na naslednike Vladimira Monomaha, došlo je do međusobnih razmirica kne­
ževa, a na oslabljenu državu napadali su sa zapada Nemci, Šveđani i Mađari, a sa juga — iz stepa oko
Kaspijskog i Crnog mora — Polovci. Nešto docnije, naišla je najezda još strašnijeg neprijatelja. Tatari
Mongoli, najpre pod komandom Džingis-kana, a zatim pod zapovedništvom njegovog unuka Batija, sa­
vladali su otpor ruskih kneževa i upali u njihove zemlje. Ratnike su ubijali, žene i decu odvodili u roblje a
za sobom ostavljali spaljene gradove i opustošena sela.
Godine 1240. ogromne tatarske horde približile su se Kijevu, osvojile ga posle opsade i pretvorile u
ruševine. Posle toga centar političkog života prelazi na severoistok, najpre u Vladimir, pa u Moskvu.
Dok je tokom idućih vekova ruska država, mada izložena čestim napadima neprijatelja, jačala i učvr­
šćivala carsko samodržavlje, dotle je Ukrajina proživljavala tešku sudbinu. Veliki deo zemlje pao je pod
poljsku vlast, a poljske spahije ugnjetavale su narod ne samo ekonomski već i nacionalno i verski. Najbor­
beniji seljaci su odlazili ispod neprijateljskog jarma i postajali slobodni ljudi, kozaci. Guste šume skrivale
su ustanike i omogućavale da vode dugotrajni narodni rat protiv poljskih osvajača.
Godine 1648. buknuo je veliki ustanak ukrajinskog naroda protiv poljskih panova. Na čelu ustanka
bio je Bogdan Hmeljnicki, poreklom imućan kozak ali veoma obrazovan čovek. Posle dugih borbi sa pro­
menljivim ishodom, oslobođena je Istočna Ukrajina sa Kijevom i prisajedinila se Rusiji, dok je Zapadna
Ukrajina ostala pod vlašću Poljaka.
Uprkos uspehu postignutom na državnom planu, položaj seljaka postajao je sve teži. Moć spahija
je jačala, nameti su se gomilali, a carskim zakonom seljaci su doživotno vezani za zemlju spahija, to jest
postali njegovi kmetovi. Mada na imućnoj, rodnoj zemlji, potčinjeni samovolji spahija, kmetovi su živeli
u siromaštvu i neznanju.
Mnogi su bežali, najčešće na Don, i postajali slobodni ljudi, ali se i tamo stanje promenilo. U stepi
više nije bilo slobodne zemlje, jer su je zauzeli kozaci koji su se tamo ranije nastanili. Zbog eksploatisanja,
samovolje i ugnjetavanja dolazilo je do seljačkih ustanaka, od kojih je najveći razmah uzeo ustanak pod
vođstvom Stepana Razina. Carska vojska, braneći interese plemića-spahija, ugušila je i ovaj ustanak.
Još jedan veliki istorijski događaj koji je potresao Ukrajinu bio je rat između Švedske i Rusije. Pošto je
potukao Poljake, švedski kralj Karlo XII napao je na Rusiju računajući na saradnju ukrajinskog hetmana
izdajnika Mazepe. U presudnoj bici kod Poltave ruske snage pod zapovedništvom Petra Velikog pobedile
su i proterale Šveđane.
Tek 1793. gotovo sve ukrajinske zemlje ušle su u sastav ruske imperije. I tada su pojedini ruski carevi,
naročito Katarina II, pokušavali da vrše nasilnu rusifikaciju Ukrajine, gušeći ukrajinski jezik i književ­
nost, dok je feudalni sistem teško pritiskivao seljake, tako da je tek posle oktobarske revolucije, u okviru
Sovjetskog Saveza, ukrajinski narod doživeo nacionalnu ravnopravnost i socijalno oslobođenje.
Ukrajinska književnost bila je prva koja se javila među Istočnim Slovenima, a literatura nastala u do­
ba kijevske države bila je začetnik ruske književnosti. Od X do XIII stoleća Kijev je bio jedini značajan
kulturni centar Istočnih Slovena. Tamo se javlja crkvena literatura, žitija, apokrifi i istorijske hronike, a
docnije i najdragoceniji književni spomenik te epohe: Slovo o polku Igoreve.
U doba kad je propašću države pisana književnost zapala u dugotrajnu dekadenciju napredovala je
narodna književnost, tako da je izgrađeno ukrajinsko narodno pesničko stvaralaštvo veoma bogato kako
po svome sadržaju tako i oblicima umetničkog izražavanja. Ukrajinski narod stvorio je mnogo pesama,
priča, bajki, legendi, predanja, zagonetki, poslovica, anegdota i šala.
Do širokog razmaha narodnog stvaralaštva došlo je naročito u XIV i XV veku, u doba obrazovanja
ukrajinske nacionalnosti. Teme herojske narodne poezije su borba protiv litavskih, poljskih i mađarskih
feudalaca, protiv Turaka i krimskih hanova. Poezija je prožeta antifeudalnim duhom, motivima osude
gospodarećih klasa kao i tuđinskih osvajača i porobljivača.
Lirska poezija puna je poleta i elegičnosti, što odgovara bujnom, toplom, južnjačkom temperamentu
Ukrajinaca. Poezija se tesno vezuje za život i rad naroda. Tako nastaju pesme novogodišnje, prolećne,
žetvene, svadbene, uspavanke i druge.

98
 Ne treba zaboraviti da se pomene da je ukrajinska narodna književnost snažno uticala i na umetničku
književnost, pa su njeni pisci, kao i njen najveći pesnik Taras Ševčenko, ponikli iz naroda, tamo tražili
inspiraciju i neposredno se nadahnjivali na vrelu narodne poezije, dok su, s druge strane, tvorevine pesnika
silazile u narod i postajale opštenarodno dobro.
Ukrajinske bajke često imaju realističku osnovu. U njima se izražavaju stremljenja i ideali čoveka,
one su u tesnoj vezi sa interesima trudbenika u epohi feudalizma i kapitalizma. Oštrica je uperena protiv
feudalaca, carskog samodržavlja, sveštenika, kapitalista i kulaka.
Ukrajinske bajke su tvorevina narodnog duha u kojima se elementi natprirodnog mešaju i teku napo­
redo sa živim, realističkim odslikavanjem svakodnevnog života naroda. One su svojevrstan spoj fantastike
i odraza narodnog bunta protiv stranih osvajača i domaćih ugnjetača.
Potrebno je napomenuti da su i elementi natprirodnog, kojima su ukrajinske bajke gusto natopljene,
u stvari otelotvoreni materijalni simboli neostvarenih i prigušivanih težnji ljudi iz naroda, tvoraca bajki.
Drugim rečima, ono što narodni pripovedač, ugnjeten i eksploatisan, u memljivoj kolibici i gladan nego
sit nije uspevao da ostvari u životu, on je gradio u mašti, ispredajući svoje snove veoma često po naivnom
obrascu; bio neki seljak, tlačen i siromašan, pa se uz pomoć čarolija uzvisio, oženio se princezom i postao
carski zet.
Ti natprirodni poduhvati, ti simboli kroz koje su potlačeni gledali razrešenje svojih jada, mogu se
razvrstati na nekoliko osnovnih kategorija.
Najpre, to su razni predmeti iz svakodnevnog života obdareni u priči natprirodnim svojstvima: mač
samosek, kapa nevidimka, čizme brzohodne ili brod letilica. Za ljude koji su usled pljačkanja tuđinskih
vojnika ili domaćih spahija često gladovali tipično je ponavljanje motiva čarobne torbe u kojoj, bez ob­
zira koliko se vadilo, uvek ima hleba. Nekad glavni junak savlađuje neprijatelja muzičkim instrumentom,
guslama ili violinom, jer je moć muzike toliko jaka da protivnik mora igrati dok ne posustane i ne preda
se.
Tu su zatim razni saveznici ili protivnici glavnog junaka, bilo sasvim natprirodna bića: čarobnici, zma­
jevi, veštice ili obična bića obdarena posebnim izvanrednim svojstvima, kao što su: Slušalo, Strelac, Ždera,
Popijalo i Mrazonja iz bajke Leteća lađa. Često je glavni junak najobičniji čovek iz naroda, kao kožar Ki­
rilo Kožemjaka, koji ispolinskom snagom savlađuje zmaja.
Najčešći saveznici glavnog junaka su životinje, zveri i ptice, koje, po legendi, pomažu dobrome u borbi
protiv zla. Jasno je da su ovoliku ulogu životinja u bajkama izazvala dva uzroka: životinja je fizički čoveku
srodnija od svih drugih živih bića, a sem toga, u uslovima naturalne privrede, čovekov opstanak je zavisio
u dobroj meri od životinje, bilo da je ona služila kao hrana sticana lovom ili radila za čoveka kao tegleća
marva. Vekovna težnja čoveka da pronikne u unutrašnji život životinje, da razume njen govor, našla je
izraza u bajci Gatar.
Razna čuda, pretvaranja čoveka iz jednog u drugo obličje, takođe su česta tema bajki, kao kod bajke
Zlatokosa Jalena i Zlatna cipelica, u stvari jedne varijante poznate klasične bajke o Pepeljugi.
Veoma su brojne bajke, priče i anegdote čija je tema pretežno socijalna i odražava bunt naroda protiv
spahija ili stranih porobljivača.
U ovoj zbirci naročito su karakteristične četiri priče o Ustimu Karmaljuku, legendarnom narodnom
junaku, koji je u razdoblju od 1812. do 1835. rukovodio seljačkim ustancima, dižući seljačke mase protiv
poljskih, ukrajinskih i ruskih spahija. Bio je sedam puta hvatan, hapšen i slat u progonstvo, ali je iznova
uspevao da pobegne i nastavi borbu dok u njoj najzad nije poginuo.
Takođe su značajne legende o drugom ukrajinskom narodnom junaku Oleksi Dovbušu. Bliske legen­
di su i priče o tome kako su se divovi borili za prevlast na Dnjepru te je ostalo div-kamenje i povest o
Kijevskoj zlatnoj kapiji.
U nizu priča verno je prikazan stav naroda prema izrabljivačima, prema kojima je gajio mržnju bez
obzira bili ti spahije Ukrajinci ili Rusi, dok je naročitu mržnju gajio prema poljskim panovima, jer su oni
pored socijalnog izrabljivanja sprovodili i nacionalno i versko ugnjetavanje. To su, između ostalog, priče:
Pan i upravnik, gde se satirički prikazuje škrtost pana koji glavom plaća svoju želju da se nauči da živi bez
hrane, Razbojnik, koji je stekao pokajanje tek kad je ubio upravnika spahijinog imanja, jer su upravnici bili
neposredni naredbodavci seljacima i često, u želji da isteraju što veći prihod, okrutniji od samih spahija,
zatim priče: Pan Kanjovski i Kako su vuci pojeli pana. U priči Pan i siromahova ćerka javlja se stara tema

99
kako je sirota a pametna devojka nadmudrila bogatog ali glupoga pana. Satirične teme na račun panova
su i Panski perčin, Lažljivi pan i Zečja slanina.
I sveštenici, naročito katolički, su česta meta podsmeha u narodnim ukrajinskim pričama. Tako u
pričama Ksends u volovskoj koži, Ivan i pop, Neuspelo čudo, Cena budala.
Na račun carskog samodržavlja i bezdušne birokratije ima takođe gorkošaljivih priča u narodu, kao:
Koliko je zemlje car dodelio mome dedi (toliko da seljak zemlju nije mogao da pronađe jer se preko nje
prućio šarov), Staklene oči, Poznaje sebe i Jedina pomoć.
Na osnovu gornjeg, mada letimične, analize ukrajinskih bajki može se izvući zaključak da je kroz
oblik bajke, sa bajkama svojstvenim elementima natprirodnog i fantastičnog, narod u stvari izražavao
svoja realna stremljenja i težnje: mržnju prema osvajaču i izrabljivaču, želju za lepšim, boljim životom i
nadu da će pravda pobediti. Stoga nam ove bajke pružaju dragocenu pomoć da sagledamo prošlost i težnje
ukrajinskog naroda.

S. PETKOVIĆ
 SADRŽAJ
FANTASTIČNE BAJKE I ISTORIJSKE LEGENDE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
RATAR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
GATAR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8
ZLATNA CIPELICA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10
LETEĆA LAĐA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
ZIMA, GLAD I SUŠA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
SUNCE, ZIMA I VETAR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26
ZLIDNJI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28
VEŠTICA NA GOLOM BRDU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
O SIROMAŠNOM MOMKU I CAREVOJ KĆERI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30
ZLATOKOSA JALENA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
BAJKA O LEPOTICI I ZLOJ ŽENI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38
ČAROBNE GUSLE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39
O MRAZU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
O VOJNIKU I APTEJU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
KIRILO KOŽEMJAKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45
O USTIMU KARMALJUKU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47
KARMALJUK I ZLA PANI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
KARMALJUK I SUROVI SPAHIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49

O OLEKSI DOVBUŠU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52
KAKO JE OLEKSA OTIŠAO U ODMETNIKE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52
OLEKSINA MLADOST . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52
DOVBUŠ — BORAC PROTIV NEPRAVDE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
KAKO JE DOVBUŠ PROVERAVAO SVOJE MOMKE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
KAKO JE DOVBUŠ JEDNOM IZNEO HRAST NA BRDO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
DOVBUŠEVA NAGRADA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
O ZAPOROŠCIMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55
DIV-KAMENJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
KIJEVSKA ZLATNA KAPIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57

SLIKE IZ ŽIVOTA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
PAN I NJEGOV UPRAVNIK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
RAZBOJNIK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61
PAN KANJOVSKI I BABA ZOZULJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62
KAKO JE PAN KANJOVSKI UČIO LJUDE DA PROLAZE KROZ KAPIJU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63
ĐAVOLJA VIOLINA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63
KAKO SU VUCI POJELI PANA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
PAN I SIROMAHOVA ĆERKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66
PANSKI PERČIN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
DVA LOPOVA, PAN I POP . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68
ZEČJA SLANINA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

101
 POBOŽNA HROSKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70
KSENDS U VOLOVSKOJ KOŽI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71
RAZBOJNIK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71
ČIŠĆENJE DUŠE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
IVAN I GRIC . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
IVAN I POP . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
LAKOMA MLINARICA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76
ISTINA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77
LAŽ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78
JEZIČAVA HVESKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
NEUSPELO ČUDO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82
SVIRAČ OHRIM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83
O GLUPOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85
KOLIKO JE ZEMLJE CAR DODELIO MOME DEDI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86
STAKLENE OČI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
POZNAJE SEBE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
JEDINA POMOĆ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
SAVET . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89
RAZGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89
PROSJACI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89
CENA BUDALA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90
KAKO JE SLUGA HOMA DELIO PLOVKU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90
GLUPA ŽENA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90
POJILIŠTE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
POKLON ZA OCA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
MUDRE RABADŽIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
STOTINA VUKOVA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
DVA KUMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92
ŽENA NA ISPOVESTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
IKONA I DUVAN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
KAKO JE SELJAK DAO ŽABAMA PARE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94
SELJAK I DUĆANDŽIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94
RABADŽIJA I TRGOVAC . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94

UKRAJINSKE BAJKE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Štampa: Grafičko preduzeće „Prosveta”, Beograd,
Đure Đakovića 21