BISERI

53

Urednik
Cveta Kotevska
 VENECUELSKE
NARODNE
BAJKE

NARODNA K NJIGA
BEOGRAD 1977.
Izbor, prevod i pogovor:
Zagorka Lilić

Naslovna strana
Ljubiša Odžaklijevski
Ilustracije
Ljubiša Odžaklijevski
 HABURI, PRAOTAC GVARAUNA
Mnogo se zvezda pojavilo i nestalo tamo gore na visinama, tokom vremena, pre no
što su stanovnici gornjeg sveta saznali da postoji zemlja.
Ali jednom prilikom jedan gvisidatu — vrač-lekar — baci u zrak strelu svojih misli,
koja se probi, na nekoliko koračaji od njega, kroz jednu rupu u oblacima.
Vrač priđe da vidi kuda je otišla njegova želja i opazi da oblake preseca jedna puko­
tina s kraja na kraj. Naže se nad ponor i daleko u dubini doline razaznade reke i šume
koje se, obasjane svetlošću Ja, sunca, prostirahu nadaleko.
Veoma se iznenadio kad je video da ispod njegovog sveta postoji zemlja istovetna sa
onom na kojoj je on živeo. Odmah ispriča o svom otkriću ostalima, koji se okupiše, puni
radoznalosti, da se uvere u to neverovatno čudo.
Pred zadivljenim očima ljudi gornjeg sveta pojaviše se tada raznovrsne palme: mo­
riče, manake, temiče; zatim gvačimaka, drvo od koga se trenjem dobija vatra, i razno
drugo drveće; ukazaše se ogromne krošnje samana i seiba; čuli su se krici majmuna ara­
gvata, koji su skakali sa grane na granu, i neprekidni žubor voda po kojima su se praćkale
krupne ribe morokoti i kurbitane.
Gledali su kako prolaze stada tapira danta i čopori kratkorepih divljih veprova baki­
ra, koji su pasli gustu, sočnu travu; divili su se blistavom perju papagaja gvakamaja i ara
i gracioznosti belih čaplji koje su kružile nebom iznad dolina.
— Kako bismo stigli do svega toga? — pitahu se.
Najzad odlučiše da načine debelo uže od vlakana palme moriče. Njime se spustiše na
zemlju. Tu su lovili divljač, pecali ribu i jeli raznovrsno voće koji im je drveće pružalo.
Pošto su se siti najeli svega, uspuzaše se opet uz uže Svakoga dana spuštali bi se na
zemlju, a večerom vraćali u svoj svet nad zvezdama.
Jednom jedna noseća žena zažele da siđe na zemlju. Stavila je nogu u prosek oblaka
da se spusti niz uže, ali je u tom položaju ostala zauvek, jer se nije mogla provući kroz
otvor. Njena noga se vidi sa zemlje kao luk od sedam zvezda na nebu.
Kako je telo te žene zapremilo prolaz, niko se više nije mogao spustiti na zemlju, a
oni koji su u tom trenutku bili na njoj, ostadoše rastureni po planinama i rekama. Nakon
nekoliko meseci iščezoše i oni, te skoro potpuno nestade ljudi koji su bili poreklom iz
gornjeg sveta.
Prođe neko vreme, pa na zemlju stiže Haburi. Njegovo ime znači: onaj koji ima ve­
liko potomstvo, jer je on bio praotac svih Gvarauna.

5
 Haburi je došao sa druge obale gornjeg mora. Idući po zemlji, prelazio je preko veli­
kih debala ukrštenih nad potocima, jeo drumski med po planinama i video, i ne obraća­
jući na to mnogo pažnje, šareno šumsko cveće, odmarao se pod velikim drvećem koje je
raslo na obalama reka, uživao u svežini vode pod svojim nogama, dok ga je prskala pena
od bučnog praćakanja riba.
Ali ni slivanje vode niz stene, ni planine kraj Orinoka, ni zelenilo palmi, nisu izazi­
vali njegovo divljenje niti su mu bili nepoznati, jer je on sve to stvorio. Stvorio je takođe
i samoga sebe i svoga sina, sa kojim je došao iz gornjeg sveta.
Išao je tako zemljom, sa detetom u naručju, mnogo dana i noći, ne susrevši nijedno
ljudsko biće. Haburi beše već umoran, pa reče mališanu:
— Želeo bih da nađem sebi ženu koja bi se starala o tebi kao mati, ali sam izgubio
svaku nadu da ću je ikad sresti.
Tada dete odgovori:
— Možda ćemo je naći dublje u prašumi, oče. Zašto ne pođemo tamo?
Ponovo krete Haburi, rešen da nađe ženu kakvu je želeo. Zađe u šumu, prolazeći kroz
neprohodne klance i duboke provalije sa sinom u naručju, izbegavajući mnoge opasno­
sti: staro drveće koje se rušilo, ujede otrovnih zmija.
Posle nekoliko dana naiđe na jednom proplanku usred šume na kolibu sa krovom
od palminog lišća.
Kroz zidove od isprepletanog šiblja mogao je videti kako u činčoru leži neka žena u
dubokom snu.
Na podu od palminih oblica, u pletenoj korpici, nalazilo se nekoliko lepinja od ju­
rume, biljnog brašna od srži palme moriče, a malo dalje na tanjiru pletenom od lišća iste
palme, ostaci juke i banana. Nekoliko jelenjih čereka peklo se okačeno iznad ognjišta, i
sa njih je kapala mast u zapaljenu vatru. Na zemljanoj činiji ležala je dugačka, dlakava
glava pečenog čiguira.
Kad je ugledao sva ta primamljiva jela, Haburi, koga stade još većma da muči glad,
zalupa o direke na ulazu kolibe ne bi li probudio ženu.
Ali ona ne odgovori na taj prvi Haburijev poziv niti na drugi, još jači. Tek kad je
lupanje postalo još snažnije, zaspala žena reče, kao da govori sama za sebe:
— Ko li je to došao da me uznemirava i budi?
Rekavši to, okrete se na drugu stranu i produži da spava.
Kad je video da lupanje ne pomaže, Haburi zavika iz sveg glasa; ali žena, kao da se
podsmeva njegovom nestrpljenju, poče bučno da hrče. Na to Haburi, pun besa, povika
što je jače mogao:
— Ako uđem, odrubiću ti glavu!
Čuvši reči čoveka, žena se malko pridiže i odgovori:
— Ako samo takneš zidove moje kolibe, iščupaću ti ruke.
Nekada davno, stanovnica ovoga imanja bila je bela ptica koja je letela kao i sve ča­
plje, ali je onda postala žena, uzela ime Gvauta i živela sama usred šume.
Gvauta zaćuta a Haburi, zbunjen, nije znao šta da čini, dok se, naposletku, ne seti da
uštine dete za uho. Ono jauknu od bola. Kad žena to ču, oseti u srcu sažaljenje i izađe
napolje govoreći:
— Ko li su ovi ljudi?

6
 Zatim, obraćajući se Haburiju, zapita:
— Kako se zoveš?
A on odgovori:
— Zovem se Haburi. A ti, kako se ti zoveš?
— Zovem se Gvauta — odgovori ona. — Imam ovde unutra svakojake hrane.
— Gladan sam i umoran od hodanja po svetu, a nosim još i sina koji je bez majke,
jer sam ga ja stvorio — objasni Haburi ženi.
Tada ih Gvauta pusti unutra i ponudi ih svim što je imala za jelo.
Haburi proba prvo jelena, uzevši dobar komad koji mu je žena stavila na guinu, to
jest palmine kore; zatim pojede ribu morokoto, juku i banane, pijući iz jedne okrugle
tikve kasiri koji mu je žena stalno dolivala.
Kada je utolio glad, reče Gvauti:
— Ako želiš, ostaću zauvek s tobom.
A ona odgovori:
— Možeš ostati, pošto i ja to želim.
Tako počeše Haburi i Gvauta da žive zajedno. Haburi bi svake noći legao u činčoro
ispleten od vlakana palme moriče, grejući se uz vatru što je gorela nasred kolibe i na čijem
se žaru uvek peklo neko ukusno pečenje od divljači koju bi on preko dana ulovio u šumi.
Haburi požele da plovi po rekama i zalivima, ali nije imao čime, pa to reče ženi:
— Kako bismo došli do čamca?
Ona onda uđe u kolibu i stade preturati po svojim korpama. Ubrzo se vrati noseći
u ruci komadić crne smole, koji dade Haburiju.
On stade da je gnječi prstima. Dugo i dugo ju je uobličavao — a za to vreme su
nadolazile i opadale vode velike reke — dok najzad ne uspe da napravi lep čamac, velik
i jak.
Istog časa Haburi i Gvauta odlučiše da se ukrcaju u njega. Haburi reče detetu:
— Mi ćemo sada otići, a ti ostani tu u šumi. Nađi sebi društvo i stvaraj decu, kao što
sam ja tebe stvorio.
Onda njih dvoje uđoše u čun i lagano zaveslaše, udaljavajući se sve više i više, dok sa­
svim ne iščezoše iz vida. Otišli su da žive u zemlji koja se nalazila na drugoj obali gornjeg
mora, tamo gde voda postaje čvrsta.
Prašumske noći bile su tamne i pune zastrašujućih šumova. Ponekad bi se čuli krici
sova iz njihovih gnezda skrivenih u šupljinama drveća; ponekad teško dahtanje divljih
veprova bakira. A kad bi vetar povijao palme i lomio grane golemih samana, zaglušujući
snažnim fijukanjem celu šumu, Haburijev sin je, pun straha, plašljivo gledao tamne zali­
ve, skoro izgubljene u magli noći, u čijim su vodama plivali kajmani, a na obale dolazili
na pojilo tigrovi kunagvari.
Njegova koliba bila je prazna, nije bilo nikoga sa kim bi mogao da progovori.
Dugo je razmišljao kako da nađe nekoga da mu pravi društvo. Odseče mačetom
veliki komad kore drveta i poče pažljivo da delje figuru sličnu sebi. Odsecajući delove
sa jedne i druge strane, uspe najzad da načini dete koje mu je naličilo. Kad ga je završio,
stavi ga kraj sebe i reče mu:
— Ti si moj sin.

7
 Ali drevni lutak osta nepomičan i ništa mu ne odgovori, jer kako je bio od drveta,
nije imao u sebi života, te nije ni mogao da postane živo biće. Obeshrabren, dečak obori
pogled prema zemlji i poče da se domišlja kako bi mogao da stekne pravog sina.
A kad je podigao pogled sa zemlje, umesto beživotnog mališana koga je izdeljao
svojom mačetom, iznenada ugleda prelepu devojku, koja ga je posmatrala smešeći se.
Haburijev sin živeo je srećno sa devojkom koja je bila ostvarenje njegovih želja. Imali
su mnogo dece, slične njima, koja su rasla i naselila se svuda po svetu; od njih su potekle
sve porodice i plemena Gvarauna koji žive na zemlji.
Vreme je prolazilo. Kad je i po drugi put suva planina bila poplavljena nadošlim
vodama a Gvanaku, mesec, bezbroj noći se ogledao po rečicama, Haburi reši da se iz
daleke zemlje gde je živeo vrati na obale velike reke i vidi da li dete koje je ostavio u šumi
ima potomstvo.
Haburi stiže u svom čamcu, brazdajući ravnomernim zamasima vesala vodu Orino­
ka i razgledajući sve unaokolo. Sa zadovoljstvom je otkrio kućice iznad zaliva i snažna
debla koja su služila kao prelaz od jedne do druge obale. Razabrao je takođe i polja zase­
jana svim vrstama plodova; visoke sebukane koje su ličile na uspravljene zmije; video je
kako plove čamci po celoj delti Orinoka, video ljude, porodice, mnogobrojna plemena.
Gledao ih je praotac Gvarauna i mislio sa ponosom:
— Sve su to moja deca.
I tako je prošao ovim svetom Haburi a da ga niko nije ni opazio. Otišao je opet u
more gornjeg sveta, odakle se više nikad nije vratio.
 GOSPODAR SUNCA
Nekada davno, u početku svih stvari, sunce nije obasjavalo reke niti zagrevalo polja.
Jedan čovek koji je živeo u zemlji iznad ove naše, na istoku, držao je sunce Ja zatvoreno
u jednoj velikoj vreći i nije ga puštao da izađe iznad oblaka.
Neki Gvaran, koji je živeo u delti Orinoka, nekako je saznao gde je i kako sunce
skriveno. Reši da pošalje na istok svoju najstariju kćer, nadajući se da će ona uspeti da
oslobodi sunce od toga čoveka.
Devojka je dugo išla kroz šumu, uz velike napore prelazila je visoke planine i du­
bodoline, dok najzad ne dođe do dalekog mesta gde je živeo gospodar sunca. Kad stiže
pred njega, reče mu:
— Moj otac želi da pustiš sunce koje si negde sakrio, i da ga staviš na gornje more da
bi moglo da obasjava sve ljude.
Gospodar nije ni slušao šta mu devojka govori, već se požudno zagleda u nju i grubo
je napade. Devojka je bila primorana da ode ne doznavši gde se nalazi sunce. Vrativši se
kući, ispriča ocu šta se sve desilo i kako gospodar sunca nije hteo ni da čuje za njegovu
molbu.
Ali otac se ne pokoleba, već odluči da pošalje mlađu kćer, ne bi li ona bila bolje sreće
od svoje sestre I ova je, takođe, morala da prođe kroz prašumu i savlada mnoge teškoće
na putu, dok ne stiže do kuće gospodara sunca.
Zamoli ga da oslobodi sunce Ja i da ga pusti među oblake. Ali čovek ni ovoga puta
ne sasluša šta mu devojka govori, već je odbi rečima:
— Vrati se na donju zemlju i ne dolazi više da me uznemiravaš!
Umesto da ga posluša, kao što je starija sestra učinila, ona mu odgovori vrlo ljutito:
— Kako se usuđuješ da mi tako govoriš? Zar ne misliš da oslobodiš sunce?
Dok je ovo govorila, pažljivo je gledala na sve strane, ne bi li otkrila gde je skriveno
sunce Ja. Onda ugleda neobičnu, ogromnu vreću okačenu o gredu i ne skidaše sa nje
pogleda, sumnjajući da je sunce možda unutra.
Kad je čovek opazio da devojka posmatra vreću, brzo joj reče:
— Pazi, nemoj slučajno da diraš tu vreću!
Po zvučanju ovih reči devojka je shvatila da je unutra zaista skriveno sunce. Ne obazi­
rući se na njegove pretnje, baci se jednim skokom na vreću i snažno udari po njoj rukama,
tako da se ova raspuče.
Istog časa pojavi se sjajno lice sunca Ja, ružičasto i bleštavo, i odmah poče da širi
toplotu i svetlost svojih zraka po oblacima gornjeg mora i po planinskim vrhovima i

9
krošnjama drveća na zemlji. Svojim sjajem sunce je dopiralo čak do dubokih zaliva i
obasjalo i oblast duhova koji žive pod vodom.
Videći da je njegova tajna otkrivena i da više ne može da zadrži snagu sunca Ja, čovek
ga odgurnu prema istoku, a poderanu vreću okači na zapad. Obasjana svetlošću sunca,
vreća se pretvori u mesec. Devojka odjuri svojoj kući da ispriča ocu kako je uspela da
spase sunce iz njegove tamnice.
Gvaran je bio vrlo zadovoljan. Nije radio ništa drugo do posmatrao lepotu sunca
Ja kako blista sa gornjeg mora. Ali nije prošlo vremena ni koliko da plima nadođe do
polovine, a sunce zađe za brda i iščeze, ostavljajući zalive obasjane samo odbleskom koji
je slao mesec Gvanaku.
Gvaran reče svojoj kćeri:
— Idi ponovo na istok i čekaj dok sunce ne krene opet na svoj put iznad oblaka.
Čim krene, pažljivo mu zaveže odostrag jednu kornjaču, da bi tako išlo sporije.
Devojka učini kako joj je otac rekao i pođe joj za rukom da suncu okači za rep kor­
njaču gvaku, koja je svojom sporošću usporavala i hod sunca, tako da je sada obasjavalo
zemlju u vremenu između jedne plime i oseke. I od tada tako čini svakoga dana, a samo
se noću skriva, nestajući polako, da bi odspavalo i osvežilo se, jer ako tako ne bi čini­
lo, umrlo bi ugušeno sopstvenom toplotom. Za to vreme mesec Gvanaku sledi putanju
sunca Ja, odbijajući svetlost koju mu sunce šalje sa zapada.
 IMANAIDA, TAMA
U početku svih vremena na zemlji je uvek bila svetlost, jer je noć držao jedan Gvaran
skrivenu u torotoru — korpi pletenoj od vlakana biljke tirite.
Niko nije znao da je tu skrivena Imanaida, tama, jer bi čovek, svaki put kada bi pola­
zio u lov ili ribolov, preporučivao da se niko ne približava njegovoj kolibi, niti da gleda
šta ima u njoj.
Jednom, po običaju, reče svom nećaku:
— Nemoj da preturaš po mojim sanducima i korpama i pazi da ni drugi to ne čine.
Naoružan kopljem i harpunom ode potom put reke, da postavi mreže za krupne ribe
morokote.
Nećak je bio još dečak. Čudio se što mu čovek uvek ponavlja iste reči. Obuzet rado­
znalošću, pomisli:
— Šta li čuva unutra kad se toliko boji da se to ne otkrije?
Potraži ostale Gvarane i reče im:
— Hoćete li da vidimo šta to skriva moj rođak?
— Hajde! — odgovoriše oni, jer su i sami bili radoznali i želeli da otkriju tajnu
Pođoše, tako, u kolibu sa mladićem i stadoše da preturaju svuda po sudovima i san­
ducima dok ne naiđoše na korpu od tirite, veoma dobro zatvorenu.
Kada je otvoriše, opaziše na dnu neki zamotuljak, nešto pažljivo uvijeno u tkaninu
od vlakana palme moriče. Počeše je odmotavati da vide šta ima unutra, kad se odjednom
raširi neka velika senka svuda unaokolo. Ljudi i stvari potonuše u gusti mrak.
Gvarani se strahovito uplašiše, jer nisu mogli da vide ni činčore — svoje postelje
— ni tikve, strele, ni korpe, nisu mogli da vide čak ni jedan drugoga. A jedan dečak se
toliko prepao da je izjurio plačući i kukajući iz kolibe i obreo se u šumi ne razabirajući
gde je. Toliko je jurio bez odmora i puštao takve krike, da se najzad pretvorio u pticu
zvanu tobesija.
Gospodar Imanaide bio je u šumi i mirno pecao. Bio je tu samo dok je trajala plima
koja je zadržavala tok Orinoka. Već je hteo da se vrati u selo, kad odjednom pade noć na
palme, skrivajući svetlost sunca Ja. Gvaran nije više video drveće koje se dotle ogledalo
u zalivu. U tami koja je sve obavila, jače se čuo šum talasa i praćakanje riba u vodi.
Doseti se čovek da ga nećak nije poslušao, već da je oslobodio tamu iz njenog skro­
višta. Koliko je mogao, prikupi svoje stvari i krete u selo, ali mu je bilo nemoguće da
razazna put, jer su šumske staze i bogaze, kao i žbunje i brda, bili pokriveni Imanaidom.

12
Morao je, stoga, da osvetljava sebi put suhim granama palme temiče, koje je s vremena
na vreme trenjem palio.
Kad je bio na pola puta, ču nekakvu svirku. Neko je svirao u esemoj, a čuli su se i
drugi muzički instrumenti njegovog plemena: dankoho i harahere. Gvaran pomisli:
— Šta li se to ovde proslavlja?
Zađe dublje u šumu, sve dok ne dođe do jedne kolibe iz koje se čula svirka. Uđe da
vidi šta je razlog ovome bučnom veselju.
Unutra je svirao jedan mladić, koji Gvarana ljubazno primi i ponudi ga da pije kasiri.
Pijući tako i zabavljajući se muzikom, provedoše vreme pune plime i oseke, vreme kada
nadolaze i povlače se vode reke.
Iako je bio veoma umoran usled događaja te duge noći, on ipak opazi da je za viseću
postelju ovog mladića — činčoro — bilo zavezano debelo uže koje je izlazilo kroz badžu
na krovu i dosezalo do samoga sunca Ja. Tada mu bi jasno da je ovo kuća gospodara sunca,
te pomisli:
— Ako dovedem ovom mladiću ženu, možda će pristati da potegne uže, pa će nas
ogrejati sunce. Idem da je potražim.
Tako pođe da traži ženu. Nađe je i vrati se sa njom u šumu, gde je dade gospodaru
sunca. Ovome se ona dopade i, vrlo zadovoljan, poteže uže vezano za činčoro. Namah
se pojavi blistavo lice sunca Ja, koje prosu svoje zrake kroz oblake i obasja brda, zalive
i palmike. Biljke povratiše svoju crvenu i zelenu boju, a zemlja u poljima opet postade
mrka.
Ali ne prođe vremena ni koliko do druge plime, a mladić opet povuče uže. Sve stvari
na ovom svetu izgubiše svoju boju i oblik, preobražene tamom Gvaran se jako rastuži
što je svetlost sunca trajala tako kratko.
„Ako ponudim još jednu ženu gospodaru sunca, možda će svetlost trajati dvostruko
duže”, pomisli.
I odluči da poštopoto nađe još jednu ženu No ovoga puta ne mogaše je nigde naći.
Reši zato da izdelje žensku figuru od drveta usiarao, i nadenu joj ime Usidumani.
Kad je završio, predade je gospodaru sunca koji, videći je tako lepu, zažele da je uzme
za ženu. Ali je telo Usidumane bilo beživotno, jer je bilo od drveta.
Gospodar sunca bio je vrlo razočaran i pomisli:
„Šta da učinim da ova žena oživi?”
Pozva majmuna, nadajući se da će mu on pomoći. Ali drvena lepotica nije pokazivala
znake života.
Mladić onda pozva pticu kovača. Ona svojim oštrim kljunom poče doterivati figuru,
stvarajući joj oči, usta, uši i sve ostale delove tela. Odjednom figura ožive i iz nje izbi mlaz
krvi, koji poškropi ptici svu glavu, tako da je ona od tada crvena.
Priće potom ptica simeku koja se sva okupa u krvi, i od tada je njeno perje crveno
kao krv. Zatim dođe veliki papagaj gvakamajo, ali njemu osta obojen samo deo grudi.
Krv je malo-pomalo menjala boju, tako da su ostale ptice, koje su potom dolazile,
mogle da biraju po volji boju koja im se dopadala.
Kad je krv postala bela, došle su čaplje i ostale ptice koje su bele. Najzad, kad je krv
postala crna, dođoše zamuri, i zato su tako crni i ružni.

13
 Od toga doba Imanaida i Ja su se redovito smenjivali, te su noć i dan sledili jedno za
drugim. Takođe od tada ima ptica raznih boja.
 KUMA
U davna vremena, kad još nisu postojali ni zemlja ni voda ni vazduh ni svetlost ni
vetar, već onda je živela Kuma u prostranoj savani oivičenoj džinovskim rastinjem, kroz
koju su jurile ogromne životinje.
Iz tih dalekih krajeva, koji su se nalazili još mnogo dalje od mesta gde sunce zala­
zi i gde se zemlja sjedinjuje sa nebom, došla je Kuma raširenih ruku u raskošnoj odeći
izatkanoj od zlata.
Sa njom su došli i Puana, velika zmija, jaguar Ičijaci i Kiberč, gospodar vatre što živi
u pećini u koju nikad ne dopire sunce.
Kuma je došla da stvori svet, jer je ona početak ljudi, biljaka i svih živih bića, koje je
boginja u mislima oblikovala pre no što su stvoreni.
Ali je Puana, velika zmija, bila ta koja je ostvarivala ono što je Kuma smišljala.
Najpre izbiše na svetlo dana prostrane ravnice crvenkaste zemlje, prošarane tu i ta­
mo visokim i gustim rastinjem; pojaviše se šume najraznovrsnijih palmi, lijane, nisko
grmlje i biljke sa krtolama, zatim stenje i kamenjari. Topli vetar, ponekad lagan a nekad
u vrtlozima uragana, njihao je široko lišće palmi i dizao čitava brda peska nad savanom.
Zatim dođoše na red životinje: one koje žive na zemlji, kao što su divlji veprovi bakiri
i pume, i one koje kruže nebom, kao što su sokoli i kraguji. Jata slepih miševa doletala
su svakodnevno s one strane dalekih brda i zaglušivala prostor kreštavim kricima.
Naposletku stvori Puana rečna korita. I potekoše po savani reke Apure, Kapanaparo,
Kunaviče, potočići, vodopadi; nastadoše zalivi, izvori i barice. Puana, dakle, stvori vodu
koja je napajala zemlju i stvarala sočnu i zelenu pašu, a takođe i strašne močvare.
U rečna korita tada dođoše vodene zmije, kajmani, proždrljive ribe karibe i mnoge
druge.
Iznad zemlje i reka, više od najvišeg drveća, više i od oblaka, pojavi se sunce, ploveći
u svom čunu svakoga dana nebom, da bi se svake noći odmaralo u zemlji Kume.
Kad sunce prestane da obasjava bregove, pojavljuju se njegove kćeri zvezde, koje ne
idu određenim putem već se po nebu premeštaju sa jednog mesta na drugo.
Mesec je sunčev brat. I on se vozi čamcem i prelazi stalno isti put, ali ne svake noći.
Kad je i svetlost bila stvorena, zažele Kuma da ima potomke. Tako se rodi Hačava,
koji je potomak Kume, Puane i Ičijacija. Bio je najpre vrlo malen, ali odjednom poče
naglo da raste i postade ogroman.
Sa velikom nežnošću negovale su Hačavu njegove tri babe, ali se za njegov odgoj
posebno brinula Kuma sa Puanom.

15
 Puana je izmislila za njega luk i strelu i naučila ga kako da njima rukuje i lovi divljač
i ribe. Zatim ga je naučila i mnogim drugim stvarima.
Hačava je živeo zadovoljan. Svakoga dana jurio je savanom, hitao strele na divljač, u
čemu je bio vrlo vešt. Ponekad je odlazio na obalu reke i hvatao kornjače i male kajmane
zvane babe.
Jednom, tako, lutajući savanom Hačava nabasa na duboku jamu u zemlji. Radoznalo
se naže da vidi šta ima unutra i tamo ugleda mnoštvo ljudi. Vide takođe i svoje babe
Kumu i Puanu i zamoli ih da pomognu tim ljudima da izađu napolje. Ali Kuma to ne
htede da učini i reče mu:
— Nikoga neću izvaditi odavde!
Ovo jako rastuži Hačavu. Stalno je mislio na te ljude i žene u dubokoj jami i želeo
je da ih oslobodi, ali nije znao kako.
Najzad Puana, koju je nekako uspeo da umilostivi, načini dug konopac sa zamkom
na jednom kraju. Hačava je spuštao konopac u jamu dok ne dotače dno. Tada, okačeni
o konopac, ljudi i žene počeše izlaziti iz dubokog grotla na površinu zemlje.
Ali nisu uspeli svi da izađu, jer se uže od težine ljudi prekide. Mnogi su ostali zauvek
dole i zato ima tako malo ljudi na zemlji.
No ne samo da ti ljudi nisu izašli, već su se pretvorili u niža bića, kao što su kajmani,
delfini i neke druge životinje. Svima njima gospodari zli duh Kiberč, koji živi samo tamo
gde vlada tama.
Od ljudi, prvo su nastali Jaruri, vitki i hitrog hoda. Oni su izabranici boginje Kume
i zato im je odredila da žive u plodnim ravnicama, sa lepim i čistim nebom nad sobom,
na kome se danju i noću pojavljuju znamenja boginje — sunce, mesec i zvezde.
Zatim su bili stvoreni ostali ljudi i na kraju, posle svih, plemena Gvaiba, bedna rasa
osuđena da živi u prašumi.
Kad sunce nije grejalo ni mesec obasjavao zemlju, svet je bio mračan i hladan. Tada
Kuma naredi duhu Kiberču, gospodaru vatre, da je da njenom unuku Hačavi. Pokora­
vajući se boginji, duh to i učini.
Hačava se uvek brinuo za stanovnike zemlje i čim je došao do vatre — namisli da
je da ljudima. Ali Kuma nije bila sa tim saglasna, isto kao što ni ranije nije htela da im
pomogne da izađu iz zemlje. Sada Hačava opet poče smišljati šta da učini da ljudi dobiju
svetlost i toplotu vatre a da ne bude on taj koji će im je dati, da ne bi prekršio Kuminu
naredbu.
Najzad mu pođe za rukom da uhvati živu ribu i da je baci na vatru koju su čuvali u
zemlji Kume usred pašnjaka na visokom okruglom brdu.
Kako riba pade u oganj, poče se praćakati, a sa svakim njenim pokretom izletale su
varnice i plamenovi, i padali daleko po celom svetu, tako da su ljudi mogli da ih dohvate,
među njima i Jaruri, koji su od tada imali čime da sebi pripaljuju vatru i osvetljavaju tamu
u noćima kada njihov prijatelj mesec ne bi plovio u svom čunu iznad oblaka.
Taj svet, koji je stvorila Kuma, bio je dobar i ljudi su imali sve što ih je činilo srećnim.
Reka Kapanaparo donosila je svežinu ravnici, a na njenim obalama spavali su Jaruri,
praveći u pesku udubljenja da bi se zaklonili od kiša i napada zverinja.

17
 Kasnije su naučili da od palminog drveta dobijaju vlakna i od njih tkaju sebi viseće
postelje, činčore, da pletu korpe i torbe; od debala velikog drveta salao pravili su čamce
— kurijare — da plove rekom.
Jeli su med i srž palmi, jaja kornjača, kajmana i galapagosa, i meso od iguane i razne
divljači.
Lukom i strelom, dobijenim od Hačave, lovili su divlje veprove bakire i jelene; oba­
rali u letu ptice koje su letele nebom; iz svojih čamaca ustreljivali su ribe i male kajmane
zvane babe, koji žive duboko pod vodom. Ali nisu ubijali kajmane i delfine, jer su znali
da su im to daleki srodnici, upravo oni koji nisu uspeli da izađu iz jame kada je Hačava
oslobodio ostale.
Jaruri su se slobodno kretali savanom i kupali u rekama. Sunčeva svetlost, žuborenje
vode i fijukanje vetra svakodnevno su im donosili poruke boginje Kume. A u noći, sjaj
malenih zvezda koje su se pojavljivale i nestajale u tami, i onih velikih koje obasjavaju lja­
nose, osvetljavale su i daleku zemlju u kojoj žive njihovi preci i gde su sve stvari savršene
i veličanstvene.
 AMALIVAKA
U blizini planine Enkaramade, na obalama pritoke Orinoka, reke Kučivero, živelo je
pleme Tamanako. Hranili su se šumskim plodovima i ribom, koju su hvatali po potocima
savana ili u vodama reke Orinoko.
U Orinoko se ulivaju mnoge reke, predajući mu svoje tokove i povećavajući njegove
obilne vode, koje bi se ponekad kovitlale, u besnim zapenjenim vrtlozima, da bi, potom,
meko klizile zemljom poput neke ogromne zmije.
Jednom, iznenada, velika reka stade da buči kao da su u njenim dubinama pucali
gromovi i besnela oluja. Nadođoše njene vode i izliše se iz korita. Nezadrživo i hučeći
jurila je voda preko žbunova i drveća, preko stena i brežuljaka, plaveći kolibe i ljude,
prekrivajući svu površinu zemlje.
U toj strahovitoj poplavi podavi se skoro celo pleme Tamanako. Spasoše se samo
jedan čovek i jedna žena, koji su se bili sklonili na Tepu-Mereme, najviši vrh Kordiljera,
jedini koji je ostao izvan domašaja poplave.
Odatle je ovo dvoje moglo da gleda kako su vode izmenile izgled sveta: umesto do­
lina, palmika i ogromnog drveća seiba, plutahu ostaci iščupanih stabala, izvaljeno ka­
menje, mulj i pokidane lijane, usred pobesnelih voda velike reke koje su sve pred sobom
uništavale i menjale.
Prestrašeni, čovek i žena su svuda oko sebe videli samo vodu koja je udarala o planinu
sa strahovitom bukom, kakvu do tada ljudi nikad nisu čuli.
Ali kada su već pomislili da im nema spasa, ugledaše odjednom na talasima neobičan
čamac, kojim je upravljao visok i snažan čovek, prodornih očiju, sjajnih kao svetlost.
To je bio Amalivaka, praotac ljudi koji će se kasnije roditi. Vodio je sa sobom u čam­
cu i svoga brata Vočija i dve kćeri.
Kad je Amalivaka stigao na planinu Enkaramadu, naslikao je na njenom vrhu Tepu-
Meremu obličja sunca i meseca. Smestio se, potom, u jednu veliku pećinu u planini. Tu
je počeo iznova da stvara svet, uz pomoć svoga brata Vočija. Uz to je nastojao da se vode
reke opet vrate u svoje korito.
Amalivaka je ovako razmišljao:
„Ako bi voda tekla i naviše i naniže, ljudima bi bilo lakše da plove uzvodno i nizvod­
no.”
I Vočiju se ta ideja dopala. Obojica se dadoše na posao i svom snagom, većom negoli
i u jednog ljudskog bića, ne bi li ostvarili svoju zamisao. Ali, ma koliko da su se trudili,

19
nisu mogli ništa da postignu. Onda urediše da reka teče sa planine ka moru, a da vetar
sa mora duva prema planini, kako bi ljudima bilo lakše da plove po Orinoku i uzvodno.
Zatim Amalivaka ulari u svoj bubanj — a to je bila jedna velika stena koja je strčala
iz ravnice, i reče čoveku i ženi:
—Došao sam iz daleka, čak sa druge obale reke. Želim da vas dvoje stvorite po­
tomstvo koje će ponovo naseliti zemlju. A da bi opet bilo ljudi kao pre poplave, uzmite
plodove palme moriče i bacite ih preko svojih glava.
Čovek i žena potražiše palmu života koja je ponovo uzdizala svoje bujne grane iz­
nad suhe zemlje, otkidoše njene plodove i baciše ih preko ramena, kako im je bio rekao
Amalivaka.
Kako bi koja semenka pala na zemlju, stvorio bi se par ljudi — po jedan čovek i jedna
žena — koji su bili roditelji novih generacija.
Amalivakine kćeri, naviknute da sa ocem putuju rekama i putevima, često su šetale
po planini i šumi i brale orhideje kojima su ukrašavale svoje kose. Ali je Amalivaka hteo
da od njih stvori posebnu rasu ljudi. Vezavši im noge, da ne bi i dalje mogle da trčkaraju
tamo amo, s jedini ih sa mladićima rođenim iz semenja palme moriče, kako bi zasnovale
novi ljudski rod.
Posle toga, otac i spasitelj Tamanaka, veliki Amalivaka, očiju sjajnih kao svetlost, čija
je snaga bila jača od snage reke, ukrca se opet u svoj čamac i poće uzvodno Orinokom
ka nepoznatim krajevima, odakle se više nikada nije vratio.
Njegovi potomci namnožiše se i naseliše svuda po zemlji. Naučiše da prave kolibe,
koje su ih štitile od kiša; krčili su šume, obrađivali polja i u njima gajili juku i kukuruz;
pleli su korpe i činčore od vlakana palminog drveta, pravili motike i ašove, vrčeve i ću­
pove za vodu i piće, sudove da u njima gotove jela; strele i lukove da love jelene i drugu
divljač.
Raskošno perje papagaja i arendaha služilo im je za ukrašavanje glave; od životinj­
skih kostiju i kože pravili su svirale i bubnjeve da njima prate skladne pokrete svojih
obrednih igara.
Najhrabriji među njima postajali su kasike — plemenske poglavice. Oni su vodili
svoje saplemenike u pobedonosne bojeve protiv susednih plemena.
Tako su živeli ljudi iz plemena Tamanaka. Mnogo je vode proteklo rekom Kasikija­
rom, ulivajući se u veliku reku Orinoko. Ali jednoga dana, iznenada, sa pučine stigoše
neobični džinovski čamci njima nepoznatog oblika, i iz njih iskočiše na zemlju ljudi ble­
doliki i surovi, čija su tela bila pokrivena kožom tvrđom i sjajnijom nego u krokodila.
Bili su moćni kao sinovi bogova. Vatrom svoga oružja savladaše Tamanake, koji ma­
lo-pomalo sasvim nestadoše sa lica zemlje, prepuštajući svoja polja i kolibe „belim ljudi­
ma sa kosom na licu”.
Po šumama nije više odjekivalo udaranje njihovih bubnjeva, niti su se razlegali blagi
zvuci svirala. Umukoše njihovi ratni pokliči i njihove strele prestadoše da proleću nad
savanom.
Ali ni uragani ni kiše koje su padale po planinama nisu mogli da izbrišu tragove
na obojenoj steni, koje je praotac ljudi, Amalivaka, urezao u spomen svoga dolaska na
zemlju u doba velikih poplava.

20
 POTOP
Nije prošlo mnogo vremena otkako su Makunaima i njegova braća okusili plodove
čudesnog drveta sveta, kada jednom od braće, Manapeu, pade na um misao da poseče
drvo, i on to saopšti ostalima.
Tada Akuli, koji je bio vrlo mudar, reče:
— Kako možeš tako nešto i da pomisliš? Vazaka, to divno drvo, daje nam plodove
koje sada svi možemo da jedemo. Ako ga oboriš, ne samo da ćemo ih se lišiti već će to
izazvati i ogromne poplave.
Sve je to slušao Manape, ali nije ni pomišljao da ga posluša, jer je bio vrlo tvrdoglav.
Zato ode u kut gde je stajala njegova ogromna sekira i, prebacivši je na rame, uputi se
preko polja i šuma u pravcu drveta sveta.
Tada Akuli pođe za njim ne bi li nekako sprečio poplavu. Idući tako jedan za dru­
gim, stigoše do dalekog mesta, punog divne hladovine i mirisa, gde se Vazakina ogromna
lisnata krošnja uzdizala visoko iznad krova prašume.
Manape odlučno priđe drvetu i pokuša da sekirom zaseče njegovu neprobojnu koru.
Sekira se odbi od drveta, ne ostavljajući ni najmanjeg traga Onda Manape ponovo navali
na drvo i snažnim glasom, koji odjeknu kroz celu prašumu, uzviknu:
— Mazapajeg, elupajeg, makupajeg!
Prizivajući ovim rečima u pomoć drveće čija je kora vrlo meka, Manape se nadao da
će i Vazakina kora omekšati.
Nije još sasvim ni izgovorio ove čarobne reči, kad Vazakina kora zaista postade mek­
ša i sekira se zari u deblo, ulazeći sve dublje i dublje.
Akuli se tada užasno uplaši i stade preklinjati svoga brata da ne obara drvo. No,
videći da ga ovaj i ne sluša, poče brzo da skuplja pčelinji vosak i ljuske plodova da njima
zapuši posekotinu na drvetu, ne bi li, na taj način, sprečio poplavu.
Ali je Manape brzo napredovao u obaranju drveta sveta, stalno prizivajući u pomoć
drveće meke kore. Svako drvo je ponaosob imenovao. Kad najzad reče „palulujeg!” —
drvo postade tako meko i sekira se useče toliko duboko da se sada držalo samo tankim
krajem, jer je Manape bio dozvao drvo čija je kora najmekša.
U međuvremenu su i ostala braća došla do mesta gde su se Akuli i Manape borili da
ostvare svoje oprečne želje. U trenutku kad je izgledalo da će sreća prevagnuti na stranu
Manapea, začu se strahoviti urlik, koji nadjača sve druge zvuke prašume:
— Vainajeg!
To je Anzikilan dolazio u trku da spase drvo sveta.

22
 Na ove reči Vazaka ponovo otvrdnu jer je Anzikilan prizvao drvo vainu, koje raste
na najvišim planinama i čije je deblo tvrdo kao stene koje obrazuju vodopad Euteurimu.
Sekira se zakoči u drvetu, ali se Manape, uporan u svojoj sumanutoj želji, ne poko­
leba već povika iz sve snage:
— Elupajeg; palulujeg!
I drvo sveta, čije je stablo već bilo otvoreno kao ulaz u ogromnu duboku pećinu,
sruči se uz strahovit tresak na zemlju i ispruži prema svim vetrovima svoje široke grane,
svoju visoku treperavu krošnju prepunu plodova i svoje iščupano moćno korenje.
Pri padu, Vazaka povuče za sobom kamenje i mulj, travu i lijane, obarajući i drveće
Elujeg i Jaluvazaluimajeg, od kojih su obrazovane planine koje se i danas tako zovu. A od
njegovog veličanstvenog stabla, korenja i grana podiže se velika planina Roraima, poput
kakvog džina u ravnici koji ćutke posmatra kako protiče vreme, prolaze sunca, meseci i
ljudi.
Vazakina krošnja sa svim plodovima pala je i otkotrljala se niz severnu padinu plani­
ne. Zato tamo raste toliko banana, mada ih niko nije zasadio. Njima se koriste zli duhovi
Mauari koji prebivaju u Roraimi i drugim obližnjim brdima. Da je krošnja drveta pala
na jug, te plodove imalo bi pleme Arekuna.
Još nije bio prestao tutanj od pada Vazake, koji je kao snažni jecaj stigao do najuda­
ljenijih kutova šuma i dolina, kad iz njegovog debla izbi ogroman mlaz vode koja poče
plaviti sve, projurivši strahovitom brzinom pored Manapea i njegove braće, prskajući ih
sjajnim kapljicama, britkijim od strela.
U svojim zapenušanim talasima voda je valjala i mnoštvo riba. Braća su pokušavala
da ih uhvate, ali je snaga bujice bila tolika, da su najveće ribe istog časa nestajale iz vida,
a ostajale su samo najsitnije.
Tako se obistinilo Akulijevo predskazanje da će zemlja i ljudi, u ta davna vremena,
doživeti strašnu poplavu.
 DVOGLAVI KONDOR
Davno je to bilo. U dolini koja se prostire u podnožju planine Uarikaima odjeknuše
jednoga dana bubnjevi i ratni poklici.
Pleme Palavijanga napalo je Kujalake. Fijukale su strele između drveća, letele iznad
reke i padale na indijanske kolibe, zabadajući se u meso mrkoputih ljudi.
Iako iznenađeni prepadom, Kujalaki se brzo pribraše. Zatrubiše u bojne rogove, ba­
cajući se besno na svoje neprijatelje zategnutih lukova i praćki spremnih da seju smrt,
dok su ranjeni vidali rane, previjajući na njih lekovitu travu kumi.
Izgiboše ljudi, žene i deca plemena Palavijanga; diže se plamen iznad palmovih kro­
vova koliba; drveća i lijane kršili su se dogorevajući u pepelu; sve je bilo razoreno pro­
tivnapadom hrabrih Kujalaka, koji se pobedonosno povukoše u svoje naselje. Zemlja
Palavijanga utonu u muklu tišinu, te se činilo da nije ostalo ni žive duše.
Ali među gomilama mrtvih nalazio se skriven čovek po imenu Maitksaul, jedini
koji se spasao, namazavši telo krvlju i pritajivši se među poginulima, nepomičan i nem,
prevarivši tako neprijatelja.
Kad je čuo da su se ovi udaljili, izađe iz svoga skrovišta i stade tužno da posmatra
pepeo sagorelog sela i ostatke onih koji su bili njegovi saplemenici. Svi su mu rođaci bili
mrtvi i on se oseti toliko usamljen da odluči da opet legne među njih. Ponovo se, dakle,
ugura među leševe, ali pri tom ispruži ruke uvis, ne bi li uhvatio nekoga od zamura, crnih
grabljivih ptičurina koje su već kružile nad bojnim poljem.
U gustom dimu požara, noć je bila mračna, neprozirna. Sa fijukanjem vetra mešali
su se krici ptica grabljivica i zavijanje noćnih zveri, dok su se izgorele kolibe i drveće
rušili. Ali, iznad sve te buke izdvajala se zlokobna pesma ptice pika koja najavljuje smrt.
Poslednji preživeli Palavijang se prestravio, jer je znao da taj glas umrlih njega poziva.
Tada na sav glas povika:
— Neću da idem!
I zamaha snažno rukama pored ušiju da odagna duhove.
U tom trenutku ču se snažno udaranje krilima. To se kći kondora približavala Ma­
itksaulu. Kružila je nad njim, pa se onda ustremila na svoj plen. Ali pre no što je mogla da
ga dohvati, čovek hitro ispruži ruke i zgrabi je za noge. Ostali zamuri, uplašeni, odleteše
uz veliku graju.
Ne ispuštajući pticu, Maitksaul joj reče blago:
— Što ne ostaneš sa mnom? Sam sam, bez ikoga ko bi mi mogao pomoći.

24
 Kondorova kći ne odgovaraše ništa, ali se i ne opiraše. Maitksaul je odnese u jedinu
kuću koja nije bila uništena u požaru.
Pošto ju je spustio na tle, reče joj:
— Idem sada u lov, ali kad se vratim, želeo bih da te zateknem pretvorenu u ženu.
Ni tada kondorova kći ne odgovori ništa. Ćutala je ne mičući se sve dok se čovek
ne udalji. Tada se zaista pretvori u ženu, poće da donese drva, pripremi kačiri, omiljeno
indijansko piće od juke, opra i pospremi tikve i vrčeve. Napuni, zatim, dva velika krčaga
vodom i, računajući da će se Maitksaul uskoro vratiti, opet se pretvori u zamura, jer ju je
bilo sramota da je on zatekne ovakvu.
Kad se Maitksaul vrati iz lova, odmah opazi da su vrata na kolibi otvorena i da ima
ljudskih stopa koje su vodile do šume, gde su se, takođe, opažali skorašnji tragovi sečenog
drveta.
A kada se vrati u kolibu, nađe vrč pun kačirija te sa zadovoljstvom otpi dobar gutljaj.
Pošto je zatvorio vrata, on leže, neprestano premišljajući ko li je to dolazio. Bojeći
se neprijatelja, nije mogao da zaspi skoro cele noći.
Pre no što je svanulo, kondorova kći, koja je dotle tiho stajala u kutu, opet se preo­
brazi u ženu. Napuni sudove vodom, zapali vatru i skuva na njoj dobar komad mesa od
jelena kojeg je sinoć Maitksaul doneo iz lova.
Kad se Maitksaul probudio, jelo je već bilo gotovo, posude od slame postavljene a
strele složene u tobolac od pletenih biljnih vlakana.
Maitksaul se svemu tome jako začudi i pomisli sa strahom:
— Mora da ovde ima nekoga.
Ali nikoga nije video, jer je kondorova kći V međuvremenu opet uzela na sebe oblik
ptice.
Pošto je jeo, Maitksaul stavi svoj štap za pecanje nasred kolibe, trudeći se da dobro
upamti kako su stajale korpe, alat, činčori i ostalo, ne bi li primetio kakvu promenu kad
se vrati.
Onda izađe, zatvori vrata za sobom i pođe kao da će u šumu, ali se brzo vrati i sakri
u blizini kolibe da vidi šta se u njoj događa.
Tek što se sunce pomolilo iznad bregova, a vrata se polako otvoriše i pojavi se prelepa
devojka. Vrat i ruke bili su joj ukrašeni mnoštvom ogrlica u više redova ko je su se ukrštale
na grudima i padale pozadi niz vrat. 0 pojasu je nosila žensku pregaču zvanu gvajako,
takođe od perli.
Pošto je plahovito pogledala na sve strane, uputi se gracioznim hodom ka reci.
Maitksaul tada uđe u kuću i sakri se iza velikog ćupa, uzbuđeno čekajući da se devoj­
ka vrati. Ona se uskoro pojavi sa posudom punom vode, koju stavi na vatru. Tada mirno
leže u činčoro, jer nije ni slutila da je neko posmatra, misleći da je Maitksaul daleko
odavde.
Ali uto čovek izađe iz svog skrovišta i veselo uzviknu:
— Od sada ću i ja imati ženu!
Kad to ču, devojka se uplaši i veoma se postide, pokušavajući da se uvije u činčoro.
Ali je Maitksaul umirivaše, govoreći joj nežno:
— Što se bojiš? Nemoj se stideti od mene!

26
 Ona ćutaše kao i dosada, ali mu se bojažljivo osmehnu. Od tada kondorova kći nije
više uzimala na sebe oblik zamura.
Tako proteče mnogo vremena i kondorova kći se naviče na život ljudi, baš kao da je
bila prava Indijanka. Ali jednom reče mužu:
— Otići ću sa zemlje, jer želim da obiđem svoju porodicu,
Maitksaul je preklinjaše da ne ide od njega, jer se bojao da će ga zauvek ostaviti. Ali
mu ona objasni:
— Moram ići da donesem čudotvornu biljku kumi. Htela bih i da kažem svom ocu
da sam se udala za tebe. Kad se vratim, doneću nešto što će te potpuno pokriti, tako da
ćeš moći da izmeniš svoj oblik i letiš kao i ja, jer ako bi te moj otac video ovakvog kakav
si sad, poznao bi da si ljudsko biće.
Ni to ne razuveri njenog muža koji je i dalje preklinjaše:
— Ne idi; zaboravi na svog oca!
Ali ona na kraju reče:
— Da bi se uverio da te neću napustiti, odseci mi pramen kose i stavi je u bambusovu
trsku. Duni, zatim, malo duvana u nju i začepi je pčelinjim voskom. Ako vidiš da se sutra
ne vraćam, stavi smolu povrh voska, i kad to budeš učinio, ja ću biti mrtva.
Maitksaul joj odseče pramen kose i ona se odmah pretvori u zamura. Zatim polete,
postajući sve manja i manja, dok sasvim ne iščeze iznad oblaka.
Čim je svanulo, Maitksaul sede pred vrata kolibe, pogledajući uvis: da li mu se vraća
žena? Ubrzo razazna kako se tri zamura spuštaju kružeći. Dva su bila bela, a treći crn.
Čim stigoše do njega, crni zamuro mu reče:
— Ovo su moja braća. Nemoj se stideti mene, kao što se ni ja nisam stidela tebe.
Deveri zavoleše Maitksaula i ostadoše kod njega neko vreme. Na dar su mu doneli
skupocenu odeću od perja kondora kasanamatale. Žena mu reče:
— Stavi je na sebe i preobrazićeš se u zamura.
On to učini i u istom trenu oseti da napušta ljudsko obličje.
Žena onda sažvaka čarobnu biljku kumi i dunu na svog muža, govoreći mu:
— Sada ćemo poleteti iznad bregova i oblaka. Ali se ti ne boj, ja ću biti uz tebe. Kad
zamahneš krilima, ugledaćeš pred sobom stepenište.
Deveri počeše da kruže nad njima i zatim sačekaše dok on ne zamaha krilima. Na­
mah se oseti veoma lakim i ugleda stepenište, baš kako mu je kazala žena. Sa ostalim
zamurima pope se uz stepenice.
Njegova žena išla je pozadi, da mu pomogne ako ga izda snaga.
Uzleteše iznad reka i jaruga; leteli su nad planinama koje su postajale sve manje, dok
se ne pretvoriše u tamne mrlje na ravnoj zemlji.
Proleteše, zatim, kroz oblake, kroz ružičaste i beličaste odsjaje, i kada i njih ostaviše,
malene i daleke, odjednom se nađoše na ulazu u nebo. A to su bila ogromna vrata kroz
koja su neprestano ulazili i izlazili zamuri. Odatle se već videla kuća velikog kondora.
Čim je ugledaše, deveri i njegova žena poleteše ispred njega, govoreći mu:
— Idemo da zovnemo našeg oca da te upozna.
Onda se Maitksaul zaustavi, a troje zamura odoše da obaveste oca svih kondora,
Kasana-Podolea, koji je bio čudno biće sa dve glave: desna se zvala Mezime, a leva Eteto.

27
 Kad su ga deca obavestila o dolasku zeta, Kasana-Podole izađe vrlo zadovoljan da
upozna muža svoje kćeri. Pozva ga da uće u kuću i primi ga uz velike počasti.
Ušavši na nebo, Maitksaul se začudi što tu ima isto toliko ljudi kao i na zemlji. Nije
znao da se zamuri pretvaraju u ljudska bića kad dođu ovamo.
Da bi ugostio zeta, Kasana-Podole naredi da mu ponude piće kačiri. No ovome se
to piće ne dopade, jer je bilo skoro crno te nije mogao da ga pije. Na to mu žena reče da
u kući ćubastih papagaja perikita i arara može naći kačiri načinjen od kukuruza. Otada
je često odlazio tamo da ga pije sa ovim pticama, sa kojima se ubrzo veoma sprijateljio.
Ne prođe mnogo vremena, a Maitksaul se priviče da bude među zamurima i skoro
da je zaboravio da je živeo u tako dalekom svetu kao što je zemlja.
Ali, tokom vremena, Kasana-Podole požele da ga pojede. Ne znajući kakav izgovor
da nađe za to, odluči da ga stavi na tešku probu.
Tako, jedne noći, kći kondora mu reče:
— Moj otac želi da za dva dana isušiš jezero Kapepijakupe.
Od tog velikog jezera, u pradavna vremena, počelo je stvaranje sveta. Najpre je ve­
tar zatalasao njegove mirne vode. Potom se uzburkala voda, stvarajući zapenušane talase
koji su postajali sve veći i veći i širili se sve više, dižući se jedni iznad drugih da bi obrazo­
vali planine iz kojih su potekle velike reke, dok su se drugi talasi spuštali i stvarali doline
i kamenita dna klisura.
Onda se vode povukoše i vratiše u jezero. Ali iza njih ostade svet kakav je sada: potoci
odvojeni od drveća, bregovi i stene od ravnica.
Kad Maitksaul ču šta njegov tast od njega traži, vrlo se sneveseli, znajući da je to
nemoguće izvršiti. Pođe ka jezeru, sede na obalu posmatrajući ogromnu površinu vo­
de koju čak nije mogao ni pogledom obuhvatiti, i stade da razmišlja kako bi obavio taj
posao.
Najzad reši da prvo zapuši sve otvore kojima su u jezero priticali potoci i rečice,
puneći ga nepresušnim vodama. Zato ispred njih nagomila ogromno kamenje i posle
mnogo truda uspe da zaustavi priliv vode. Tada poče prazniti jezero svojim vrčem.
Kad je bio usred najvećeg posla, prođe tuda vilinski konjic Pilumag i upita ga:
— Šta to radiš?
— Kasana-Podole zahteva od mene da ispraznim veliko jezero; ali, kako to da ura­
dim sam? On to dobro zna, zato je to i smislio, jer hoće da me pojede — odgovori Ma­
itksaul.
Onda vilinski konjic reče:
— Ne brini, neće te pojesti. Idem da javim svojoj braći pa ćemo ti svi zajedno pomoći
da iscrpiš vodu.
Okupi Pilumag sve vilinske konjice, koji hitro stadoše prazniti jezero, a zadužiše crnu
pticu Voimega da, dok oni rade, osmatra puteve i javi ako vidi da neko dolazi, kako ih
niko ne bi uznemiravao u poslu.
Maitksaul se divio brzini kojom se kretahu vilinski konjici. Već se počeo spuštati
nivo jezera, kad se začu pesma ptice osmatrača:
— Voimeg, voimeg!
Bio je to znak da se neko približava.
Pilumag reče čoveku:

28
 — Uzmi svoj vrč i pravi se kao da izbacuješ vodu — pa se u istom trenu on i ostali
vilinski konjici sakriše.
Putem je dolazila kondorova kći. Pogleda ogromno jezero pa reče mužu:
— Sutra, kad sunce ponovo izađe, doći će moj otac da vidi jesi li izvršio njegovu
zapovest.
— Ne znam mogu li dotle da završim — odvrati joj on.
Kondorova kći bila je veoma radoznala da vidi kako njen muž obavlja tako težak
posao, pa mu reče:
— Ostaću s tobom da vidim kako crpiš vodu.
Kad to ču, Maitksaul poče drhtati i dovijajući se svakojako nagovori ženu da se vrati.
— Možda ću biti gotov i pre no što računam, ali bi bolje bilo da me ostaviš samog
— reče joj.
Najzad žena ode, a vilinski konjici izađoše iz svog skrovišta i ubrzo završiše posao.
Osta jezero potpuno suvo i otkri životinje ko je su živele u njegovim dubinama: vodene
zmije, kajmane, kornjače i mnoštvo raznovrsnih riba.
Pre no što su otišli, vilinski konjici rekoše Maitksaulu:
— Možeš saopštiti Kasana-Podoleu da mu je želja ispunjena.
On im zahvali na pomoći i potom, u pratnji crne ptice osmatrača, ode kondorovoj
kući i reče:
— Dovršio sam isušivanje jezera. Po dnu je ostalo mnogo vodenih životinja koje su
pre bile pokrivene vodom. Možeš ići da vidiš.
Kasana-Podole se pravio da mu je to vrlo milo, ali pre no što je pošao posla jednog
od svojih sinova da proveri ne laže li Maitksaul.
Kad se uverio da je istina ono što mu je zet kazao, načini se vrlo iznenađenim i reče:
— Vidim da si sve uradio vrlo dobro. Sutra ćemo pozvati mnogo sveta da dođe i
pokupi svu ribu, koliko god je tamo ima.
Sutradan pokupiše svu ribu. Maitksaul je bio spokojan, misleći kako je doskočio
pakosti Kasana-Podolea. A ovaj, ne odričući se želje da ga pojede, reče opet svojoj kćeri:
— Želim da imam lepu kuću navrh one velike stene kraj planine. Daj ovu sekiru
svom mužu i reci mu neka mi je sagradi.
Kad je čuo za ovu novu želju, Maitksaul se bez reči uputi ka steni i stade da je razgleda
sa očajanjem. Bila je to ogromna glatka litica bez ikakvih ispupčenja, a uzdizala se na
goloj tvrdoj zemlji. Oko nje nije bilo drveća, žbunja, lijana, niti ikakve druge građe za
kuću.
Maitksaul priđe steni, udari sekirom, ali sekira odskoči daleko ne ostavivši ni zareza
u kamenu.
— Nikad ja ovde neću moći da sagradim ni kolibu — pomisli Maitksaul oborivši
glavu. I tada ugleda na zemlji malog Mota, crva koji živi u obalnom pesku, a koji ga je
posmatrao vrlo radoznalo.
— Šta to ne možeš da uradiš? — upita ga Moto.
— Veliki kondor hoće da me pojede — odgovori mu ovaj. — I da bi me ulovio kao
ribu, naredio mi je da mu načinim kuću na ovoj steni.
— Ja ću te spasti — reče mu Moto — Obavestiću svoju braću i svi zajedno izbuši­
ćemo stenu. Kad budemo načinili rupe u njoj, ti ćeš moći da pobodeš direke za kuću.

29
 Odmah dođe mnoštvo crvića, načičkaše se po steni i stadoše je bušiti hiljadama zu­
bića. Za nekoliko trenutaka načiniše u njoj bezbroj rupica tako da je Maitksaul mogao
da pobode jake motke, gurajući ih duboko u stenu. Spoji ih, zatim, lijanama, onda pre­
plete drugim lijanama a odozgo naslaga palmino lišće te načini krov. Već je bio pomislio
da je gotov, kad se seti da nedostaju još zidovi.
Gore na nebu sunce je nastavljalo svoj put i njegovi zraci počeše da osvetljavaju br­
da na zapadu. Maitksaul vide da neće moći da završi kuću na vreme, kako je zahtevao
kondor.
Ali, kružeći ovuda, približi mu se ptica Kasau. Zaustavi se i upita ga:
— Šta to radiš, rođače?
Kada joj Palavijang objasni u kakvoj se nevolji nalazi, Kasau mu reče:
— Ne gubi hrabrost. Ti samo sedi i gledaj šta ja radim, pa ću ti pomoći.
Kasau je bila ptica tkač. Umela je da napravi viseća gnezda za tren oka. Stade da leti
iznad kuće i ubrzo pokri krov, preplićući lišće palme. Zatim isto tako načini zidove i
otvori dvoja vrata, jedna s prednje a druga sa zadnje strane kuće. I sve to obavi za tako
kratko vreme, da su brda još blistala zelenim i crvenkastim sjajem pod zracima Veja,
sunca, kad ptica doviknu Maitksaulu:
— Sad možeš da pogledaš!
Palavijang vide da je kuća sasvim gotova.
Kasau ga opomenu:
— Reci Kasana-Podoleu da si završio posao, ali mu nemoj objašnjavati da sam ti ja
pomogla da to obaviš.
Kasau uzlete u visine dok se ne izgubi u daljinama ljanosa. Moto pođe polako ka
obali, onako nespretan među grudvama zemlje, dok je Maitksaul, sav srećan, pošao da
kaže ocu kondora da je završio kuću.
Kasana-Podole je hteo da smesta zadovolji svoju radoznalost, te odmah pođe da je
vidi. Nađe da je vrlo lepa pa to i reče svom zetu. Ali kako je još uvek želeo da ga pojede,
zatraži od njega da obavi posao još teži od prethodnih.
— Sad mi je potrebna klupa za novu kuću — reče mu. — Želim da bude od kamena
i da može sama da hoda. Uz to, treba da ima dve glave kao što su ove moje, i na njima
naušnice kakve ja imam.
Maitksaula opet obuze veliki strah. Mislio je da ga ovoga puta ništa ne može spasti
od zle sudbine. No, želeo je da i ovaj zadatak pokuša da savlada.
Između velikih stenovitih gromada koje su se nalazile u blizini odabra jednu koja
mu je izgledala pogodna za ovu svrhu. Stade je udarati dok ne uspe da od nje odvoji
poveći komad koji se skotrlja kraj njegovih nogu. Ali kad ga vide onako uglastog i tvrdog,
prestade da radi jer nije znao kako da od njega načini klupu.
Zagledajući sa svih strana komad odlomljene stene, Maitksaul opazi dugi red mrava
Maidsape, koji su gradili svoj mravinjak. Tada mravi prekinuše svoj rad i upitaše ga šta
mu je. Kad su čuli, rekoše mu ovako:
— Uđi ti u kuću, zavuci se u činčoro i ne gledaj šta mi radimo. Mi ćemo ti načiniti
klupu koja hoda kao čovek.
Čovek posluša. Mravi počeše i završiše klupu za tren oka. Onda ga pozvaše i obave­
stiše ga:

30
 — Evo, gotovo je, rođače. Nemoj sada da se uplašiš, jer ćemo narediti klupi da se
sama Približi kući.
Kad joj to mravi zapovediše, klupa poče da hoda, što izazva kod Maitksaula i strah
i divljenje: to čudno kameno biće sa dve glave iste kao glave Kasana-Podolea hodalo je
kao čovek.
Mravi mu tada rekoše:
— Svaki put kad kažeš: „Promeni mesto, klupo moja!” ona će to učiniti; a kada joj
narediš da se zaustavi, i u tome će te poslušati.
Maitksaul htede odmah da isproba svoju moć nad klupom i zatraži da se zaustavi
pred kućom. Klupa, doista, tu i stade.
— Možeš reći kondoru da si načinio ono što je želeo — rekoše mravi — ali mu nemoj
pričati da smo ti mi pomogli.
Rekavši to, svi odoše u svoje podzemne kućice.
Maitksaul tada okupi roj osa, postavi ih na klupu i naredi im da izujedaju Kasana-
Podolea kad na nju sedne. Zatim ode po svoga tasta, praveći se da nije obavio ono što je
ovaj od njega zahtevao.
Tast ga dočeka i ponudi mu svoj kačiri, a to je bio onaj grozni crni kačiri spravljen od
riba sa dna jezera, već polutrulih i crvljivih. Ali ga Maitksaul i ne okusi; dade ga svojoj
ženi, a on ode da se u kući papagaja i arara pogosti njihovim pićem. Toga dana poseti i
patke i vešto im ukrade jedno zrno kukuruza, sakrivši ga pod jezik.
Kad je sve to posvršavao, Maitksaul tek onda reče ocu kondora da može ići da po­
gleda načinjenu klupu.
Veliki kondor sakupi svu svoju decu pa zajedno pođoše da vide čudesnu klupu sa
dve glave, iste kao što su njegove. Odmah htede da oproba da li je udobna i sede na
nju. Ali nije čestito ni seo, kad ga napadoše i izujedaše ose a klupa pojuri, na zapovest
njegovog zeta. Od svega toga se kondor grdno uplaši, skoči sa klupe, a za njim zolje koje
nisu prestajale da ga napadaju. U tom trku udari se veliki kondor o jedno drvo i pade
na zemlju, a glave mu se tako zapletoše da nije mogao da ustane dok mu ne pomogoše
sinovi koji su išli za njim. Sa strahom se osvrnu i još više prepade kad ugleda tik iza sebe
klupu kojoj je Maitksaul naredio da ga goni dok ga ne sustigne, nadajući se da će se samo
tako osloboditi kondora.
Izbezumljen, prikupi stari sve svoje snage i očajnički potrča prema svojoj novoj kući,
da u njoj nađe spasa. U poslednjem trenutku, kad ga je čarobna klupa već skoro bila
sustigla, uspeo je da utrči u kuću i zalupi za sobom vrata. Uto i klupa stiže i zaglavi se
između drvenih dovratnika potpuno zakrčivši ulaz.
Najzad je veliki kondor bio zarobljen. Sad više nije mogao da smišlja nove pakosti
protiv Maitksaula, i ovaj odluči da se vrati na zemlju, mada ni sam nije znao kako da to
učini.
Dugo je tako razmišljao, dok se ne seti Murumutume, slavuja. Potraži ga i zamoli za
pomoć.
Kad je Murumutuma čuo šta ovaj želi, odlete i ubrzo se vrati sa biljkom kumi. Reče
Maitksaulu koji ga je čekao:
— Sagni se, hoću da te zadahnem ovom čudotvornom biljkom.

32
 — Sada — nastavi Murumutuma kada je to obavio — stavi na sebe onu odeću od
kondorovog perja pomoću koje si se popeo na nebo. Pomoću nje ćeš se opet pretvoriti
u zamura i moći ćeš da letiš čim zamahneš krilima.
Maitksaul uradi sve kako mu je Murumutuma kazao. Polete uporedo sa Murumutu­
mom; ovaj ga dovede do izlaza iz neba koji mu se sada učini vrlo tesan. Ali njegov vođa
mu reče:
— Sagni malo glavu pa ćeš proći.
Izađoše na drugu stranu i pogledaše dole. Tamo u daljini razaznaše planinske vrhove,
reke, drveće i doline na zemlji.
Murumutuma je znao gde su živeli neki srodnici plemena Palavijanga. Dovede ga
do potoka u blizini sela. Tu se sa njim oprosti, objasnivši mu kako će stići do svojih.
Čovek, sav srećan, ode svojim rođacima. Svi ga odmah prepoznadoše. Raspitivahu se
odakle dolazi, i on im tada ispriča kako ga je kondorova kći odvela u nebo, kako je veliki
kondor hteo da ga pojede i kakve je sve teške zadatke morao da obavi da bi se spasao, i
naposletku kako je uspeo da pobegne i dođe dovde uz pomoć Murumutuminu.
Pošto im je ispričao šta je sve doživeo, Maitksaul zasadi u polju svojih rođaka zrno
kukuruza koje je bio ukrao patkama. Kad su naišle kiše, izniče kukuruz sa dva divna,
sočna klipa. Svi htedoše da ih odmah pojedu. Ali im Maitksaul reče:
— Ako ih ostavite za seme, dobićete mnogo više kukuruza.
Onda ljudi iskrčiše šumu, zaravniše zemljište i posejaše kukuruz, od koga kasnije
dobiše bogat prinos.
Kad su druga plemena saznala da na poljima plemena Palavijanga raste tako ukusan
plod, dođoše iz daleka i zatražiše od Maitksaula da im ga da. Ovaj im odgovori:
— Ne mislim da vam dam mnogo, čak ni ceo klip. Daću vam samo po jedno zrno, jer
sam samo jedno zrno i ja doneo sa neba ovamo na zemlju. I treba da budete zadovoljni,
jer na zemlji inače nikada ne bi bilo kukuruza.
Oni se zadovoljiše tim razlozima. Maitksaul zameni svako zrno za po jedan činčoro.
Ljudi počeše sejati kukuruz po dolinama i još dalje, po brdovitom zemljištu. Tako
se kukuruz raširi po celom svetu te ga sada svi ljudi imaju.
A Maitksaul dozva zolje i ptice tkače da im zahvali za pomoć. Otada su one uvek
zajedno, prave saće i gnezda u blizini i žive u velikom prijateljstvu.
 AKALAPIZEIMA I SUNCE
U prostranim savanama doline Karoni koju napajaju reke Apanhuao, Surukun i Ua­
iparu, nedaleko od planine Roraime, živeo je u pradavna vremena Akalapizeima, prvi
čovek na zemlji i praotac svih potonjih ljudi.
On je u dolini imao jedno polje gde je gajio kukuruz. Od jabuke je pravio lepinje
koje je stavljao na krov svoje kuće od palminog lišća, da ih sunce osuši. A Vej, sunce, dok
ih je sušio, uvek bi pojeo pomalo od kore svojim vrelim zracima.
Svako veče sedao bi praotac ljudi ispod jednog visokog drveta i posmatrao kako se
uz stablo vešto penje žaba Valoma, sve do najviših grana. Posmatrao je strpljivo, nadajući
se da će iskoristiti trenutak njene neopreznosti da je uhvati.
Ali žaba, vrlo promućurna, pogodila je njegovu nameru i jednog dana reče svojim
prodornim kreštavim glasom:
— Ako ovaj čovek pokuša da me uhvati, baciću ga u vodu.
Akalapizeima nije pridavao važnosti ovoj opomeni. U jednom trenutku, kada mu je
Valoma došla nadohvat ruke, ščepa njeno ljigavo telo. Žaba se besno otimala i uspela da
mu se izmigolji iz ruku. Potiskujući ga nogama, dogura ga do velike reke i baci ga u nju.
Istovremeno i sama skoči u vodu, podiđe pod čoveka, natovari ga na svoja leđa i tako sa
njim otpliva do jednog dalekog ostrva, gde ga i ostavi.
Na tom ostrvu bilo je strahovito hladno. Drhteći od zime, čovek se šćućuri pod jed­
no drvo da provede noć. Ali u krošnji drveta jato zamura imalo je svoje gnezdo. Dok je
spavao, oni ga sveg prekriše svojim izmetom.
Kada je počelo svitati, čovek se probudi sav promrzao, uz to pokriven nečistoćom i
smradom. Bio je očajan zbog svoje zle sudbine. Hladni vlažni vetar šibao mu je promr­
zlo telo. Tama se tek počela osipati pod sjajem jutarnje zvezde Kajuaong, koja je tuda
prolazila završavajući, kao i obično, svoj noćni put.
Kad je ugleda, čovek joj reče:
— Pogledaj kakav sam. Hoćeš li me podići k sebi u nebo?
Jutarnja zvezda zastade za trenutak, pa odgovori:
— Kako se usuđuješ da tražiš od mene pomoć? Zar smo mi prijatelji? Ti uvek daješ
lepinje od juke suncu, a meni nikad ništa nisi dao, zato te neću povesti sa sobom.
Kako ta zvezda sija samo do zore, nikada nije imala prilike da okusi njegove lepinje
i zato je bila veoma uvređena.
— Hoćeš li mi bar pozajmiti malo toplote da se ne smrznem? — upita je on.
I to zvezda odbi:

34
 — Neka ti je da sunce, ono uzima tvoje lepinje.
Malo kasnije prođe tuda Kapei, mesec, pa Akalapizeima zatraži i od njega pomoć.
Ali i mesec ga odbi, navodeći iste razloge kao i zvezda, jer ni on nije jeo njegove lepinje.
Čovek je bio primoran da ostane pod drvetom, izložen hladnoći i nečistoći, jer je
ostrvo bilo tako malo da nije imao kuda da se makne.
Najzad se planinski vrhovi počeše obasjavati svetlošću Veja, koji je dolazio ploveći
nad oblacima u svom divnom čamcu. Kad se dovoljno približio, čovek mu doviknu:
— Hoćeš li mi ti pomoći?
Vej zastade za trenutak, opazi čoveka koji ga je zvao, i prepoznavši Akalapizeimu,
pope ga u svoj čun i naredi svojim kćerima da ga operu i odseku prljavu kosu koja mu
je padala do ramena. Vej mu uz to načini mnogo lepšu kosu no što je imao ranije, jer je
hteo da ga ulepša, nameravajući da ga oženi jednom od svojih kćeri.
Akalapizeima, međutim, nije znao ko je bio njegov spasilac. Drhtao je od hladnoće i
kupanja u studenoj vodi, a i zato što je sedeo na prednjem delu čamca, izloženom vetru;
a kako je bilo još rano, sunčeva toplota nije se osećala.
— Kada bih mogao dozvati sunce — obrati se čovek samome Veju — ne bi mi bilo
ovoliko hladno.
Tada Vej nabaci na ramena svoj ogrtač od perja papagaja a na uši naušnice od ljuštura
onih buba kotrljana koji sjaje u mraku zelenkastom svetlošću i odzvanjaju kao metal.
Tako ukrašen poče toliko da greje da čovek oseti zagušujuću toplotu, te je Vej morao da
mu da odeću kako mu koža ne bi izgorela.
Sunčev čun je i dalje plovio nad oblacima. Tada Vej skrenu pažnju čoveku koji je bio
sa njim u čunu:
— Sada ću se ja spustiti na zemlju, a ti znaj: namera mi je da te oženim jednom od
svojih kćeri i nemoj se zaručivati ni sa kojom drugom devojkom.
Rekavši to, sunce se zaustavi nad svojim boravištem, siđe sa kćerima na zemlju i uđe
u svoju kuću.
Ali i Akalapizeima zažele da siđe na zemlju. Čim je ostao sam, izađe iz čuna i krete
dolinom, dok ne stiže do mesta gde su živele kćeri zamurove. Kad ih ugleda, osta zadi­
vljen, jer su mu se učinile jedna lepša od druge. Toliko su mu se dopale, da ih povede sa
sobom. Tako ih je i zatekao Vej kada se sa kćerima vratio.
— Šta to znači? — rekoše strahovito uvređene sunčeve kćeri. — Nije li ti naš otac
rekao da se ne spuštaš na zemlju? Ko ti je, ako ne on, pomogao da odeš sa ostrva? Da nije
bilo njega, ti sada ne bi bio ovde, niti bi bio tako lep i udešen da je svakoj ženi milo da te
pogleda.
I Vej je bio veoma ljut. Reče mu:
—Da si poslušao moj savet, oženio bi se jednom od mojih kćeri i ostao večito mlad i
lep kao ja. A sada ćeš takav biti samo za kratko Vreme. Posle ćeš ostareti i postati ružan.
Onda svi pođoše da spavaju. Čim je sutradan zora osvanula, sunce i zvezde otploviše
u svome čunu, a Akalapizeima osta spavajući.
Probudi se star i ružan, među zamurovim kćerima, onako kako mu je sunce predska­
zalo. Ali mu nije ostalo drugo do da se pomiri sa svojom sudbinom. Oženio se jednom
od zamurovih kćeri i zauvek se navikao na svoj novi život.

35
 I tako, zato što nije poslušao sunčev savet, dogodilo se da je ne samo Akalapizeima
izgubio svoju mladost i lepotu, već i njegovi potomci, jer je on bio praotac svih ljudi.
Zbog toga je njihova mladost kratka i prolazna, i posle nje ostare i poružne.
 KAKO SE MESEC POPEO NA NEBO
U davna vremena, svaki put kad bi se Vej, sunce, sklonio iza velike planine Aujan-Te­
pui, ljudi su ostajali obavijeni potpunom tamom, jer mesec tada nije osvetljavao zemlju,
već je živeo u dolini i bio čovek kao i svaki drugi Indijanac iz plemena Arekuna. Ime mu
je bilo Kapei.
Dogodilo se da Kapei zavole jednog lepog dečaka, ukrade ga i odnese na svoje imanje
te sakri u veliki ćup, koji prevrte otvorom prema zemlji.
Ali se dečak tamo zatvoren razbole. Kapei vide da nema drugog leka, već da pozove
pijačea — vrača. Zato pozva svoje dve kćeri, već odrasle devojke, i reče im:
— Vi i same znate da sam u neprijateljstvu sa ljudima i da ne želim da me iko vidi.
Ja ću se, zato, sakriti u ovaj ćup, a vi ćete ga prevrnuti otvorom nadole, kao što sam ja
učinio sa onim u kome je dečak. Kad dođe pijače, nemojte mu reći gde smo dečak i ja.
Kapei se naime, bojao da mu vrač ne odnese dete.
Kćeri uradiše sve kako im je otac naredio i pozvaše vrača. Ovaj, kako stiže, upita gde
je dete koje treba da leči. Ali devojke mu odgovoriše da ne znaju.
Pijače uđe u kuću, jer je osećao dečakovu dušu u blizini. Zagleda u sve kutove, dok ne
ugleda dva ćupa. Udari ih velikom tojagom koju je nosio sa sobom i razbi ih, otkrivajući
tako čoveka i dečaka.
Sa vračem je prodrlo u kuću mnogo duhova Ajuga koji su ga uvek pratili da mu
pomognu u lečenju. On se obrati jednome od njih — a to je bila duša jednog drveta —
i naredi mu da iznese dušu dečaka.
Kad je duša drveta izašla sa imanja noseći dečakovu sen, vrač i ostali duhovi navališe
na Kapeija i dobro ga izmlatiše. Zatim ga opomenuše:
— Smesta da napustiš selo i da se više nikada ovamo ne vratiš.
Rekavši ovo, vrač i duhovi odoše, ostavljajući isprebijanog Kapeija.
Bolan i ponižen svim tim, Kapei odluči da promeni svoj život i izgled i stade da
razmišlja u šta da se pretvori.
— Ne mogu se pretvoriti ni u kakvu divljač — mišljaše — kao što su tapir ili divlji
vepar, jer bi me ljudi mogli uloviti i pojesti. Ako bih se pretvorio u neku pticu, bio bih
u istoj opasnosti, jer ljudi hvataju i ptice i jedu ih. Bolje će biti da odem na nebo, tamo
nije tako opasno kao na zemlji. Hajdemo na nebo! — reče svojim kćerima. — Odande
ću obasjavati svoju braću, ljude.
Zajedno sa kćerima, Kapei načini veoma duge lestve od isprepleteni lijana. Te mer­
devine su, u stvari, jedna vrsta puzavice koja se obavija oko krupnog drveća. Kad su lestve

38
bile gotove, Kapei zamoli neku pticu da povuče uvis jedan njihov kraj i zakači ga za ulaz
u nebo, što ptica i učini tako da su se Kapei i njegove kćeri bez teškoća popeli i ušli u
predele više od najviših planina i oblaka.
Tamo, kao i na zemlji, bilo je dolina i visokih i strmih predela koji su podsećali na
planine. Kapei osta u nižim predelima, a kćerima reče:
— Ja ću ostati ovde da svetlim ljudima na zemlji, a vi pođite još naviše i osvetljavajte
put umrlih, kako duše ne bi zalutale u tami.
Pošto je Kapei, mesec, ostao niže na nebu, izgleda veći od svojih kćeri zvezda; nje­
gova svetlost se prosipa svake noći po planinama i dolinama kad sunce Vaj prestane da
šalje na zemlju toplotu svojih zraka.
Kapeijeve kćeri nisu ostale zajedno već se jedna digla više od druge, tako da tamo go­
re obrazuju put koji svetli poput baklje usred guste prašume i služi kao putokaz dušama
koje su napustile svoja tela da se ne izgube.
Gore na nebu, Kapei ima dve žene. Obe se zovu Kajuaong, ali su neprijateljice i nikad
ne žele da budu zajedno. Zato je jedna otišla na istok, druga na zapad. Kapei provodi
izvesno vreme kod svake od njih.
Ona na zapadu uvek mu daje dobro da jede; kad je tamo, Kapei se jako ugoji. Ona
na istoku je, naprotiv, vrlo ljubomorna i umesto da se trudi da ga dobro nahrani, samo se
svađa sa njim, tako da Kapei, dok je kod nje, mnogo oslabi. Uz to mu ona uvek govori:
— Idi svojoj drugoj ženi da se popraviš. Kod mene to nećeš nikad uspeti.
Zvezda koja živi na zapadu ima vrlo pitomu narav. Jednom reče mužu:
— Smatram da je dobro što imaš dve žene. Taj običaj treba da slede i ljudi na zemlji.
Zato od tada svaki čovek iz plemena Arekuna, Taurepana, Kamarakota i mnogih
drugih plemena ima po dve, tri, i četiri žene.
I tako u dolinama i planinama gornjeg sveta živi mesec sa svoje dve žene i kćerima
zvezdama, i sunce Vej, od čije toplote klijaju i rastu biljke i plodovi.
Ali i Kapei i Vej imaju strašnog neprijatelja koji se zove Olozan. To je čovek preobra­
žen u demona u ljudskom obličju. Svojom snagom zlog duha uspeva s vremena na vreme
da zagospodari nebom. Napada na sunce i mesec, udarajući ih ogromnim buzdovanom
tako da im se celo lice oblije krvlju.
Tada Kapei i Vej potamne jer im krvave mrlje pokrivaju lice. Onda ljudi odozdo sa
zemlje ne mogu dobro da ih vide.
Kada se to dogodi, to je znak da predstoji neka velika nesreća ili da će uskoro buknuti
rat izmeću neprijateljskih plemena
 ORAO MEZIME
U pradavna vremena, u dolinama koje se pružaju između Karuaija i Tirike, u pod­
nožju planine Vopeime, imao je svoje leglo orao Mezime, zvan još i Močima. To je bi­
la džinovska ptica, mnogo veća i od najvećeg kasanaka-kondora. Krila su mu bila tako
ogromna, da su ličila na lišće banane platanala.
Kada bi polazio u lov, Mezime je imao običaj da najpre uzleti na planinski vrh Oko­
ban-Tepui, odakle bi vrebao plen. Zatim bi se spuštao na nešto niži vrh Telamen-Tepui,
a odatle se ustremljivao na ljude koji su živeli u nanosima u slivu reke Karoni.
Neki put je orao napadao naselja na istoku, neki put na zapadu. Ljude i žene tamo­
šnjih plemena odnosio bi uvek na vrh planine Uekpuime i tamo ih proždirao.
Od te grdne orlušine postradala je sva rodbina čoveka po imenu Emezimeipu.
Bio je to veoma hrabar čovek, te odluči da se ne prepusti orlu bez borbe, ako ga
ovaj napadne. Zato najpre dobro naoštri svoju sekiru, neprestano smišljajući kakvim bi
lukavstvom savladao neprijatelja.
Zatim stade da tumara, tobož neoprezno, oko svoje kolibe nadajući se da će tako
namamiti orla na sebe.
Domalo začu strahovitu buku, kao da se približava uragan. To je Mezime dolazio,
sekući vazduh snažnim krilima i bacajući džinovsku senku na polja juke.
Čuvši ga da dolazi, čovek počo da drhti od straha, ali i ne pokuša da se skrije, već
ostade mirno na svom mestu. Mezime se ustremi na njega, zgrabi ga preko sredine i
polete s njim u visine.
Leteo je tako neko vreme velikom brzinom, dok ne stiže do planine Vopeime. Tu se
spusti, očigledno sa namerom da pojede svoj plen. Dok je orao tražio što ugodniji po­
ložaj za svoju gozbu, čovek se malo izmače iz njegovih kandži, tako da se nalazio upravo
ispod njegovog tela. Oduprevši sekiru o stenu, čvrsto se za nju uhvatio, da ga orlušina ne
bi prignječila. Takav položaj smetao je orlu, te polete dalje, tražeći drugi, pogodniji vrh
gde bi se mogao bolje smestiti.
Dospeše tako do Tolono-Tepuija. Mezime slete na njegov vrh, ali se čovek namesti
isto kao i maločas, jer mu je i ta planina izgledala suviše visoka da ostvari ono što je
smislio.
Najzad orao, ne ispuštajući čoveka iz svojih kandži, slete na planinu Eluosa-Tepui.
Čovek ga nije više ometao da se smesti, jer je vrh bio mnogo niži od prethodnih. Tu se
on opruži po zemlji i načini mrtav, ali sekiru nije ispuštao iz ruku.

40
 Pre no što će početi svoj pir, Mezime se proteže, šireći i stresajući ogromna krila, da
ih malo odmori od dugog leta. Zatim zavuče glavu pod desno krilo da pogladi i očešlja
perje. Tada čovek skoči i sekirom mu zadade strahovit udarac u krilo, skoro da ga slomi.
Kad je osetio da je napadnut, Mezime se okrete čoveku, ali se ovaj ne ustraši njegovog
divljeg izgleda, već udari isto onako snažno i po levom krilu.
Krvareći jako iz obe rane, orao polete s teškom mukom. Ostavi čoveka i spusti se na
obližnji vrh gde klonu iscrpljen od napornog letenja slomljenim krilima.
Veliki Mezime bio je najzad pobeđen. Utamanjivač ljudi više se ne podiže sa toga
mesta. Tu mu istruliše krila a ubrzo i sam uginu.
Iz orlovih polomljenih krila izbi biljka juruak, od čije se stabljike prave duvaljke ser­
batane i po kojoj se i planina gde je Mezime uginuo zov Juruak-Tepui.
A čovek Emezimeipu, oslobodivši se orla, siđe sa planine Eluosa-Tepui i ode svojoj
kući, ali mu se ona učini tako tužna i usamljena da je napusti. Otišao je da živi u šumi, gde
se kasnije pretvorio u Kukujika ili Mauarija, praoca zlih duhova koji nastanjuju planine.
 ULIDŽANKE, ŽENE BEZ LJUDI
U toploj i močvarnoj prašumi koju natapa reka Parima a presecaju potoci i jaruge,
čak tamo blizu planinskog venca Murupua, diže se kamenita planina Ulidžan, ponekad
utonula u muklu tišinu, a ponekad njome veselo odjekuje žagor majmuna, krici sova ili
kreštavi glasovi papagaja gvakamaja i ptica rugalica arendaha.
U davna vremena među gustim lijanama ove prašume načinile su svoje prebivalište
žene bez ljudi, koje se nazivahu Ulidžanke, po planini u kojoj su živele.
Ove snažne žene bakarne puti znale su da zatežu lukove i ustreljuju kratkorepe di­
vlje veprove bakire i tapire dante; rukovale su vešto ogromnim serbatanama kojima su
izbacivale strele sa otrovom kurare na jata ptica pauhi koja su kružila nebom.
Takođe su bile vične u pravljenju ribarskih mreža, sekira sa krivim držaljima, krčile
su šume i u terasama zasecanim u brda gajile juku i slatki krompir njame. Obavljale su,
ukratko, sve poslove svojstvene ljudima, jer su živele same u svojoj planini, kao usamljena
grupa palmi moriče usred ravnice, ne primajući u svoje društvo nijednog čoveka.
Dešavalo se da nekog Arekuana, Taurepana ile nekoga iz bilo koga drugog plemena,
zatekne noć u šumi, ako bi Vej, sunce, otišao da se odmara u svom čunu pre no što bi
se čovek vratio iz lova ili iz planine gde je skupljao šumski med. Zalutali lovac, tražeći
svoj put, dospeo bi u planinu gde su živele žene bez ljudi, upravljajući se prema vatrama
upaljenim da zaplaše tigrove.
Kad bi otkrio ovo neobično naselje plemena koje se sastojalo samo od žena, čovek
bi sa strahom pitao:
— Hoćete li me pustiti da ovde prenoćim?
— Da — odgovarale su žene — ali moraš biti muž jednoj od nas.
Ulidžanke bi ga onda odvele u svoje okrugle kuće, načinjene od drvenih oblica, u
kojima su se klatili okačeni činčori ispleteni od biljnih vlakana, osvetljeni vatrom sa og­
njišta. Sa tih činčora visili su papci divljih svinja, a takođe i mnoge ljuske plodova koje
su ženama služile kao ukras.
Čovek nije mogao ostati da živi u naselju i sutradan bi se morao vratiti svojim saple­
menicima.
Ako bi se iz veze čoveka sa Ulidžankom rodilo muško dete, odmah bi ga ubile. Ali
ako bi se rodila devojčica, negovale bi je vrlo brižljivo jer je i ona imala kasnije, kad od­
raste, da postane novi član njihove zajednice, jedna od žena bez ljudi.

43
 Kada bi se tokom vremena na licu neke ostarele Ulidžanke pojavile bore a njene ruke
ne bi mogle više da zapinju luk ni da kopaju zemlju u polju, ona sama bi tražila od ostalih
da 1'e ubiju i pokopaju.
Ubijale bi je u njenoj sopstvenoj kolibi i zakopavale telo. Onda bi porazbijale sudove
i vrčeve kojima se ona služila, slomile bi njen luk i strele, kako duh umrle ne bi pomi­
slio da može da se služi stvarima koje su joj za života pripadale. Naposletku bi zatvarale
kolibu i napuštale je zauvek.
Duša stare Ulidžanke, odvojena od svog tela, uputila bi se obasjanim nebeskim pu­
tem, onim koji osvetljavaju mesečeve kćeri, dok ne stigne do mesta gde prebivaju sve
duše umrlih.
Kasnije, žene Ulidžana podelile su se u dva plemena. Polovina ih je podigla svoja
naselja u planini koja se nalazi još dalje od Takutua, na onoj strani kuda Vej, sunce, odlazi
svako veče, a druga polovina je ostala u planini Ulidžan.
Ali, pošto je Kapei, mesec, iz noći u noć prelazio svoj put dugo i dugo vremena a
kiše se smenjivale sa sušom, žene Ulidžana pretvoriše se u Mauarije, zle duhove koji žive
u planinama i skrivaju se u šipražju, iza drveća, po stenama i pod vodama
Tako je nestalo tih hrabrih žena koje su u davna vremena živele na planini Ulidžan.
 PEĆINA GVAČARO
U vrlo davna vremena, brojeći mnogo meseci unazad, niko još nije bio otvorio staze
kroz prašumu. Rastinje je bilo tako gusto da se nije mogla videti zemlja između zelenih
lijana.
U dubinama reka, kajan i kornjača, delfin i som, svi su oni poštovali moć malih žaba
koje su bile duhovi vode.
Tigar je obilazio oko jazbina divljači; tromi medved mravojed šiljate njuške rio je
po mravinjacima krupnih mrava; bezglavo su trčala stada tapira danta; groktala su krda
divljih veprova bakira; čiguire i manati podizali su vrtloge pene na obalama zaliva.
Drveće, koje tada ljudi još nisu obarali, skrivalo je iza svojih debala hrapave kore
strahovitu opasnost od velikih zmija boa koje su vrebale plen.
Još nije bilo koliba ni čunova. Iskre sunčevih zraka probijale su se kroz zeleni svod
izukrštanog granja i bile jedina vatra kojom bi se palila brda, osvetljavajući tamnu šumu.
U taj svet, moćan i zastrašujući, gde je svako živo biće moglo opstati samo zahva­
ljujući svojoj snazi, krvoločnosti ili lukavstvu, stiže Amanaroka, prvi čovek, osnivač ple­
mena koja su tek imala da nastanu tokom vremena, onaj koji nije imao predaka, ni oca
ni majke, jer je sam sebe stvorio.
Daleki praotac ljudi iz plemena Čaima doveo je sa sobom, na obale Gvarapičea i
Mane, svoga brata Urvipina.
Jednom se braća naljutiše jedan na drugoga, kako to uvek biva kad se ljudi nađu
zajedno na zemlji.
Borili su se junački. Amanaroka, koji je bio jači i snažniji, zgrabi svoga brata i hitnu
ga o veliku planinu Gvačaro, tako da ovaj osta prilepljen uz planinsku stranu, kao neka
velika izbočina ko ja se izdaleka vidi iznad pećine čiji se ulaz nalazi pri dnu planine.
Amanarokini potomci se veoma razmnožiše u podnožju planina Karipe i Gvačaro i
naseliše se sve do dolina koje natapaju Gvarapiče i Mana, gde su podizali svoje kolibe i
obarali stara stabla drveta onoto da od njih prave svoje čamce kurijare.
Palili su vatru crvenog plamena da ih brani od napada tigrova i insekata, da njome
osvetljavaju svoja naselja i da im zagreva kamenje na kojem su pekli divljač — jelene i
majmune drekavce ulovljene u šumi i ribe ustreljene u dubinama zaliva.
Gajili su juku i kukuruz, a kada bi se svetlo sunce Zis pojavilo iza brda, klanjali su se
njegovoj svetlosti i toploti, od koje su iz zemlje rasle palme i grahorice, agvakate i mango,
orhideje i drugo cveće.

45
 A kada bi se sunce skrivalo iza planina, kada bi beli oblaci postajali ružičasti pod
njegovim poslednjim zracima, izlazila je Nuna, dobri duh noći, razbijala tamu šume i
obasjavala dno bara odakle bi je pozdravljalo zaglušno kreketanje žaba. Pod uticajem
Nune, meseca, kretahu se tokovi reka, plima i oseka u velikom zalivu Parija i laki talasi
u zatonima.
Ali, šćućuren i skriven, u prašumi je živeo i Ivorokijamo, zli duh, koji je navlačio
na ljude nedaće i smrt u hiljadama različitih oblika. Neki put je to bila munja, koja je
kao vatrena zmija palila kolibe i obrađena polja; ponekad bi zli duh dizao nivo voda
stvarajući vrtloge čije bi zapenušane vode kao bujica gutale čamce i ljude, šireći se i po
šumi kao neobuzdana poplava koja je uništavala sve pred sobom.
U doba velikih kiša zli duh bi zatrovao vode potoka i ljudi bi, iznureni groznicom,
polagano umirali. On je bio taj koji je palio mržnju u srcima susednih plemena, izaziva­
jući ratove, i on je doveo preko planina sa daleke velike reke rušilačke bele ljude.
Da bi upoznali namere ovoga zlog duha, ljudi plemena Čaima koristili su čudotvor­
nu biljku duvan, visoke stabljike i širokih listova, koje bi sekli i zavijali, zatim sušili i
dobro smotane palili. Iz crvenih iskri dizali bi se visoki pramenovi dima, kolutovi i pro­
zirni oblačići koji bi se gubili u vazduhu. U njihovim neobičnim oblicima sagledavali
su ljudi, prestrašenih očiju, nedaće koje im sprema zli duh: velike ratove, napredovanje
neprijatelja, dolazak velikih nepogoda i uraganskih vetrova koji su se obrazovali tamo
daleko iza planine Turimikire.
Tada bi vračevi pojurili na ulaz velike pećine u planini Gvačaro, nad kojom se nala­
zilo okamenjeno telo Urvipina. Tu su vračali i obraćali se molitvama zlom duhu da ga
umilostive.
Ljudi su se bojali te velike mračne pećine u koju nije prodirala svetlost Zisa i Nune. U
njoj su rasle neobične džinovske biljke, a u pukotinama njenih stenovitih zidova čudne
orhideje, po obliku i boji različite od šumskih. Po njenom tlu tekao je potok a po njenim
kamenitim svodovima bila su skrivena gnezda mnoštva ptica gvačara, koje su od pećine
načinile svoje sklonište jer njihove oči ne podnose svetlo dana.
U toj večnoj tami, zajedno sa crnim i plavim gvačarima borave i duše bezbrojnih
pokoljenja preminulih, nepomične u tajanstvenim odajama od kristala, stena i glatkog
kamenja od kojih je pećina načinjena.
Zato nikad nijedan Čaima nije ušao u tu pećinu, u kojoj će prebivati njegova duša
kada se odvoji od tela da bi se sjedinila sa dušama predaka.
Ovo o čemu govori priča događalo se davno, brojeći mnogo meseci unatrag. Sada su
skoro svi ljudi plemena Čaima već otišli na počinak u pećinu visoke planine. Pred njom
su zanemela pojanja vračeva; više ne odjekuju po dolini ratni pokliči Indijanaca ni fijuk
njihovih strela; ne odjekuje svirka uz njihove ritmične obredne igre. Prolaze meseci i
sunca, mnoge zvezde se gase, a nastaju nove na nebeskom svodu.
A povrh ogromne granitne mase, stabla mameja i karute dižu svoje visoke krošnje;
algarobo i aritrina zamračuju svojim gustim vrežama ulaz u pećinu. Usred muklog ćuta­
nja duša preminulih, veselo skače potočić i odjekuju krici gvačara.

46
 DOBRI DUH I TEMBLADOR
Napa, dobri duh, onaj koji sve zna i ima moć nad svim što postoji na svetu, stvorio
je zemlju i sve što je na njoj.
Stvorio je ogromne planinske lance Pakarima i Imataka, visoki vrh Maragvaku, reke
koje natapaju doline, kao što su Okamo, Rio Negro, Kasikjare i Gvainija.
Zatim stvori moćnu prašumu sa džinovskim drvećem i niskim grmljem, uvalama,
močvarama i bezbrojnim lagunama meću gustim šibljacima i spletovima lijana.
Vazduh, zemlju i vodu naseli životinjama. Ali meću životinjama nije bilo ženki, već
samo mužjaka. Njih je stvorio sam Napa.
U dalekim planinama živeo je Mauari, zli duh, koji je zavideo dobrom duhu jer sam
ništa nije bio stvorio. Zato je želeo da sve uništi. Smišljao je kako da uništi insekte u
vazduhu, velike medvede i zmije koji su živeli u šumi.
Da bi izazvao sukob među živim bićima, Mauari uđe u mirne vode Gvainije, uze na
sebe oblik ženke strašne, munjevite ribe tembladora koja se neprestano uvija i grči. Kad
temblador ugleda ženku, tembladoru, brzo zapliva prema njoj, ali se zli duh, varalica,
sakri u talasima i nestade.
Tražeći tembladoru bezuspešno na sve strane, dugo je plivao rekama, zalivima i ru­
kavcima. Pitao je za nju sve ribe, ali je niko nije bio video. Temblador je sve više gubio
snagu tražeći je, dok sasvim ne posustade, kao da se borio sa nekom džinovskom životi­
njom.
Videći u kakvom se stanju nalazi temblador, zli duh uze oblik žabe i priđe mu:
Temblador i nju upita:
— Jesi li videla tembladoru, tražim je svuda.
— Nisam je videla — odgovori žaba svojim kreštavim glasom — ali znam da je Napa
drži skrivenu. Ako hoćeš, mogu ti pomoći da dođeš do nje.
Govoreći to, Mauari učini da pogled tembladora otkrije u daljini telo ženke kako se
kupa u talasima reke Makakuni.
Tada riba upita žabu:
— Kako ću je oteti od Nape?
— Moraš se boriti sa dobrim duhom — odgovori mu ona — ali kako je on vrlo
snažan, dobro bi bilo da zatražiš pomoć svih životinja koje su voljne da te slede.
Temblador onda ode na obalu reke i odatle pozva sve životinje, one koje žive u va­
zduhu, u vodi i na zemlji. Sokolovi i kondori, tigrovi i oklopnjaci kačikami, svi dođoše,
a stigoše svojim vijugavim hodom i manapare, veoma otrovna zmija, i ogromna boaboa.

48
 Pošto su se okupili, temblador im reče:
— Duh Napa drži skrivenu tembladoru. Boriću se protiv njega da je oslobodim.
Hoćete li mi pomoći?
Na to nijedna životinja ne odgovori. Svi su se bojali da istupe protiv dobrog duha.
Većina ptica odlete, medved mravojed, krda divljih svinja i veprova odgalopiraše u pra­
šumu, a zmije se smotaše i odmileše u svoja legla.
Samo nekolicina odluči da pomogne tembladoru. Pođoše sa njim do brega Kukui i
tu objaviše svoju pobunu protivu dobroga duha.
U međuvremenu dobri duh, saznavši šta se događa, okupi životinje koje su mu ostale
verne. Posla jastreba, sokola, zamura, gvačaraku i druge ptice da napadnu tembladora iz
vazduha; tvora magurita, žabu, zmiju, kameleona i još mnoge druge da se bore na zemlji,
a kajman, delfin i vodeni pas spremiše se da brane zalive i reke.
Poče borba izmeću pristalica tembladora i pristalica dobrog duha.
Uzburkaše se vode, crvene od krvi riba; ječala su brda od rike razbesnelog zverinja,
a nebo se prolamalo od piske majmuna i graktanja ptica.
Padali su sa drveća, po brdima, po vodi mrtvi borci slomljenih krila, razbijenih klju­
nova i raširenih kandži.
Sa najvišeg drveta zli duh Mauari posmatrao je sve to. Bio je vrlo zadovoljan što je
pustio smrt s lanca i poslao je na zemlju. Siđe sa drveta i ode u svoje boravište u dalekoj
planini.
Kad je temblador video da njegove sledbenike pobeđuju pristalice Nape, odluči da
potraži zaklon u gornjem toku reke Gvainije i krete uzvodno, na čelu životinja koje su
ga sledile.
Da bi osujetili njihovo bekstvo, branioci dobroga duha pohitaše da im preseku put.
Popeše se do ušća Uranamikena i načiniše veliku pregradu od kamenja i mulja, od čega
je nastao vodopad Judubare sa opasnim strujama.
Dotada mirne vode Gvainije stadoše se stropoštavati preko stena, obrazujući opa­
sne vodopade. U njihovu zapenušanu vodu naleteše temblador i ostale životinje, ali ih
vodena struja odbaci natrag.
Temblador reče svojim sledbenicima:
— Ako sada ne uspemo da pređemo vodopade, branioci dobroga duha će nas uni­
štiti.
Stadoše se boriti protivu struje i najzad prođoše Judubare, ali mnogi ostadoše razbi­
jeni o stene.
No branioci dobroga duha sada se popeše iznad Viktorina i tu naslagaše kamenje
kao kakav ogromni zid. Tako nastadoše Jabariben i Jelenji vodopad.
Kad stigoše do njih, temblador i njegovi sledbenici, već malaksali od napora pri pre­
lasku vodopada Judubare, morali su se dugo boriti protivu vodene bujice. Mada su naj­
zad uspeli da prođu, mnogi i tu ostadoše razmrskani o stene.
Branioci Nape, videvši da temblador i njegovi jednomišljenici nastavljaju da idu uz
reku uprkos teškoćama koje su im stvarali, odlučiše da podignu novu, još jaču prepreku.
Radi toga se okupiše svi koliko ih je bilo na obalama Gvainije, a pridružiše im se i oni koji
su bili na obalama Arsamare i dođoše skoro do izvora reke Gvainije. Sve životinje nosile

49
su u kandžama ili na leđima veliko i oštro kamenje i ogromne okrugle stene i spuštale ih
u vodu, dok nisu načinile neprobojni zid. Tako je nastao Žablji vodopad.
Već su temblador i njegove pristalice bili na izmaku snaga, ali pred opasnošću da
ih sustignu sledbenici dobroga duha snažno zaplivaše i savladaše vodopad, mada je i tu
mnogo njih nestalo u vodi.
Hitajući potom obalama Gvainije, stigoše do mesta izmeću Savane i Puikane i tu
navaljaše kamenja i zemlje. Nastadoše snažni vodopadi Tapirski i Gvakamajski, u čijim se
bučnim zapenjenim vodama podavi veći deo tembladorovih sledbenika. Ali on, sa ono
malo preostalih, uspe da pređe vodopade i nastavi uzvodno, nadajući se da će zavarati
svoje gonioce.
Ovi, već sigurni u svoju pobedu, udvostručiše napore i načiniše veliki vodopad Pu­
ikanu, no temblador, posle očajničke borbe, pređe i njega.
Manje slapove koje obrazuje Puikana nije bilo teško prebroditi. To je hrabrilo tem­
bladora da nastavi uz reku sa novom odvažnošću, znajući da za njim idu gonioci, save­
znici Nape, da ga uhvate.
Između Puikane i ušća Apijare stvoriše od ogromnih stena brze slapove Gvama i
Katumare. Među ovim vodopadima koji su bučali kao grmljavina nestadoše i poslednje
životinje ko je su bile uz tembladora.
Sam i iscrpljen, pobunjenik nastavi da pliva. Kad je dospeo u mirne vode reke i već
poverovao da je spasen, nađe da su njegovi neprijatelji i tu podigli čitavo brdo kamenja
preko koga su se stropoštavali bučni slapovi Loro.
Tada, okružen sa svih strana i bez snage da nastavi ovu beskrajnu borbu, temblador
priznade da je pobeđen i predade se Napinim saveznicima.
Pošto je tako okončan rat životinja, dobri duh pođe u planinu Kukui da vidi zašto
su se pobunili protiv njega. Tada saznade za pakost zlog duha Mauarija i lukavstvo kojim
se ovaj poslužio da bi pridobio tembladora.
Dobri duh tada pomisli da đe životinje najviše kazniti ako stvori ženke u svim vrsta­
ma, kako bi uvek bilo povoda za sukobe među živim bićima.
Ali se nije zadovoljio samo time već izmisli još nešto: stvori biće u kome je sjedinio
lukavstvo lisice, zverstvo tigra, otrov zmije, svirepost kopca, izdajstvo tembladora, lice­
merje kajmana, snagu dante, pakost slepog miša i sujetu pauna. Tome biću udahnu svoj
duh i dade mu ime Enami što znači: čovek.
Kad je to obavio, reče životinjama:
— To je moja kazna za vas. U čoveku su sjedinjene sve vaše mane, ali će inače biti be­
smrtan i gospodar zemlje, a vas će uništavati da bi se hranio. Ali, kako su neki među vama
bili moji saveznici u borbi protivu zlih, čovek neće moći da jede meso onih koji su mu
bili verni. Biće mu odbojno meso zamura, jastreba, mapurita, žabe, zmije, kameleona,
kajmana, delfina i vodenog psa. Sve ostale životinje služiće mu za hranu.
I to rekavši, dobri duh ode sa zemlje i postade gospodar neba.
Od toga prvog čoveka izrodiše se mnogi drugi, jaki i zdravi, koji su bili besmrtni, jer
su bili stvoreni za kaznu životinjama i sve na zemlji bilo je pod njihovom vlašću.
Oni su obarali palme da od njih grade sebi kuće. Uz pomoć otrova kurare i barbaska
po rekama su lovili njene stanovnike, a svojim serbatanama one koji su živeli u šumi.

50
 Tada Mauari, zli duh, videći da na svetu ima srećnih ljudi koji se nisu ničega bojali,
ponovo oseti zavist i vrati se na zemlju da napada ljude i ubija ih.
Uvlačio se u velike stene, u vode laguna i drveće. Svuda ga je bilo, u prašumi i po
vazduhu; ponekad se javljao kao stablo koje se svaljuje na lovca da bi ga smrvilo; drugi
put kao tigar koji napada na čoveka i proždire ga, ili kao neprijateljska strela koja mu se
zabada u srce.
I mada su ljudi, kad su spoznali prisustvo zlog duha, priređivali velike obredne sve­
čanosti da bi ga umilostivili, nisu mogli izbeći smrt koja im je razdvajala telo od duše.
Čovekova duša bi onda prelazila u dantu ili neku drugu životinju, dok bi telo zakopa­
vali zajedno sa lukom, strelama, činčorom, veslom i svim ostalim stvarima koje su mu za
života pripadale. Tu čovek, zatim, ostaje sam i napušten od najbližih.
Ali sve se to ne bi dešavalo da zli duh ne kruži svuda unaokolo i potajno uništava
ljude. Da nije Mauarijeve zlobe svi bi se ljudi s vremenom pretvarali u jedno sveto biće
u kome bi se ovaplotili i telo i duša, ne razdvajajući se kao što to biva sada.
 KANAIMA
Priča o Kanaimi nije priča izgubljena u vremenu. Prisutna je i sada, i živa među lju­
dima sa one strane planine na koju se još niko nije popeo.
Obavijena tajanstvenošću, ta legenda sadrži u sebi obeležja najneobičnije mašte i
najsvirepije i najgrublje stvarnosti
To je legenda Kariba o griži savesti, o strahu od osvete moćnoga boga, od utvara
pobeđenih plemena, čak i od lakog dodira grane. Legenda senovita kao prašuma, duga
kao reka, velika kao planina, priča o onome od čijeg su samog pomena Indijanci drhtali.
To je priča puna strahota, ali ipak samo priča…
Dobri duhovi stvorili su ljude, dali im plodove, drveće, hlad svetih šuma, divljač i
ribe koje su lovili, a kukuruz i juka u doba kiša klijali su pod zemljom njihovih polja.
Ali svaki put kada bi opadale vode velikog Orinoka, na njemu i njegovim pritokama
pojavljivale su se piragve — čunovi Kariba. Karibi su napadali plemena nastanjena V
dolinama koje je natapao stari „otac reka”.
Ljudi su smatrali Karibe za duhove zla, sa njihovim kosama obojenim crveno i nama­
zanim kornjačinom mašću, nad kojima su na suncu blistale raskošne perjanice. Tela su
im bila vitka i hitra; ukrašavali su se ogrlicama i narukvicama od kostiju. Oholi osvajači
napadali su sela i tukli njihove stanovnike teškim makanama — tojagama sa uglavljenim
kamenim sečivom.
— Samo smo mi ljudi — vikali su Karibi. — Svi ostali su naši robovi.
Kad bi se oni pojavili, svi bi se u najvećem strahu pripremali za odbranu i brzo zate­
zali svoje lukove.
Fijukale su strele i u nebo se dizale molitve kojima su prizivali duhove zaštitnike
pojedinih plemena. Ali u tim strahovitim borbama skoro uvek su pobeđivali Karibi.
Živote bi poštedeli samo ženama i mladićima pobeđenih plemena. Čunovima pu­
nim robova otplovili bi uzvodno. Žene bi razdelili najhrabrijim poglavicama. Ukoliko
je neki kasike imao više junačkih podviga, dobijao je utoliko više žena. Mladići su slu­
žili kao robovi pobednika, ili su ih darovali moćnijim susedima kao zalog prijateljstva i
savezništva.
Kakvog su porekla bili ti svirepi Karibi koji su uništavali sve na svom putu, ubijali i
porobljavali čitave narode, ustreljivali žive zarobljenike i od kostiju svojih žrtava pravili
svirale?

53
 Neverovatna i strahovita bila je njihova snaga i moć; krvna osveta bila je jedna od
prvih dužnosti članova tih plemena, a morao je da je izvrši najbliži srodnik žrtve. Zbog
svega toga su im ostala plemena pripisivala neobično poreklo.
U plemenu Salivi verovali su da je duh Puru, sažalivši se na ljude koji su živeli na
obalama Orinoka, jer ih je stalno napadala jedna ogromna zmija, poslao svoga sina na
zemlju da ubije zmiju.
Puruov sin izađe pred zmiju, uspe da izbegne sve njene napade i posle duge i straho­
vite borbe ubi je.
Tada je dobri duh prokleo zmiju, rekavši:
— Boravićeš tamo gde uvek vlada tama i nikada nećeš ući u moje carstvo.
Ubijena zmija osta zaboravljena daleko od ljudskih naselja. Ali, kad je počela da se
raspada, od njene utrobe stvoriše se crvi koji se potom pretvoriše u ljude i žene i izađoše
iz zmijskog tela — tako su postali Karibi. Oni se razmnožiše i raširiše svuda po svetu. To
su bili preci ove ubilačke rase.
Tako su ljudi iz plemena Saliva zamišljali postanak Kariba, dok su Akagve verovali
da Karibi potiču neposredno od jaguara, a Gvarauni i dan-danas misle da Karibi imaju
moć da se pretvore u tigrove. Kada ih u prašumi napadne ta zver, misle da je pod njenom
kožom skriven jedan Karibe.
U svojim pohodima po zemljama koje su osvojili Karibi su takođe širili svoja preda­
nja i verovanja. Tako je, tokom vremena, među potomcima hrabrih ratnika kao što su
bili Arekuni, Kamarakoti, Taurepani, Makiritari i drugi, ostao mit o Kanaimi, osvetni­
ku.
Jednom je neka mlada žena iz Kavanajena zatekla svoga muža opruženog u činčoru
razbijene glave, dok mu je na usta išla krv. Na pitanje šta se desilo, odgovorio je:
— Napao me Kanaima i ne želim da njegova osveta padne na tebe ili na našu kćer.
Samo ocu ili majci mogu da kažem šta je bilo.
Preplašena žena istrča iz kolibe da obavesti meštane:
— Kanaima kruži obližnjom šumom. Moj muž krvari jer je zli duh ušao u njega.
Poslaše nekog mladića da obavesti roditelje oboleloga koji su živeli u drugom selu
udaljenom na dan hoda. Čim su primili glasnika, krenuše dolinom, zatim uđoše u šumu,
krčeći sebi mačetama put kroz korov i gusto isprepletane lijane ili kroz visoku travu koja
ih je odasvud okruživala, tako da ih je i noć zatekla u šumi, te su morali tu i prespavati.
Dotle su se žena i sestra bolesnika smenjivale na kućnom pragu, čekajući da se rodite­
lji pojave iz šume, strahujući od svake senke, svakog neobičnog zvuka, graktanja noćnih
ptica i šljapkanja kajmana po vodi u obližnjem rečnom rukavcu. Druge žene iz naselja
pravile su im društvo.
Indijanac se stalno nemirno preturao u činčoru. Goreo je u vatri, a razum mu je
plamteo groznim prikazama. S vremena na vreme bi glasno uzviknuo:
— Nikada ti nikakvo zlo nisam učinio, Kanaima. Zašto mi se svetiš?
Žene su pokušavale da odagnaju zlog duha iz njegovog tela svim sredstvima koja su
poznavale, ali bezuspešno. Naposletku, uplašene prisustvom smrti i umorne od borbe
protiv nje, sedoše na pod kolibe, ne skidajući pogleda sa vatre upaljene pod činčorom
umirućeg Indijanca.

54
 Odjednom se upališe neki plamenovi pred ulazom u kolibu i pored činčora počeše
padati nekakvi štapići, svijeno lišće, lijane, kamenčići, blato.
Malo potom Indijanac izdahnu, ne rekavši više ništa. U istom trenu se ugasiše i oni
plamenovi. Uto preplašene žene čuše i korake kako se u trku udaljuju prema šumi…
Kanaima je, po nekim verovanjima, strašna osveta Tupana, duha nad svim duhovi­
ma, koji kažnjava ljude uz pomoć zlog duha Juruparija.
On jaše na neobičnom krilatom stvorenju koje zriče kao popac i ima ogromnu glavu
u obliku tikve, duge ruke mu skoro dotiču zemlju, rep mu je kao u medveda mravojeda,
usta su mu od uha do uha a očnjaci golemi.
Pred njim ide popac, koji mu je drug i doušnik. To čudovište napada Indijance koji se
zateknu sami u prašumi, gasi život bolesnicima koje je prestao da štiti razljućeni Tupan…
Kanaima je ponekad čovek koji, prema običaju, treba da osveti smrt nekog od svojih
saplemenika.
Kad nekome zapadne ta dužnost, na njemu se vrše čudne promene. Napušta ga sop­
stvena duša i na njeno mesto se ovaploti duh umrlog. Obuzet njime, Indijanac oseća
nepoznatu snagu od koje mu se pogled pali, mišice postaju snažnije, i koja ga pretvara
i mimo njegove volje u samoga Kanaimu, osvetnika; goni ga da beži od svojih saple­
menika, i on ih napušta i odlazi u prašumu kojom tumara kao razjarena zver. Njegovog
prisustva svako se kloni, jer ko ga vidi i sam se može pretvoriti u Kanaimu ili ga može
dostići osveta umrloga tako što bi se umrli domogao njegovog razuma i njegovih čula,
upravljajući njegovim koracima kroz prašumu i navodeći ga da i sam traži svoju žrtvu.
Nikakva prepreka na može da spreči čoveka Kanaimu u njegovom pomahnitalom
traženju.
Najzad, kad otkrije dužnika krvi, napada ga otrovnim oružjem ili se golih ruku baca
na njega da ga rastrgne.
Kad proću tri sunca pošto obavi svoju groznu obavezu, osvetnika napušta duša umr­
loga, koja će se od toga časa spokojno odmarati tamo gde borave duše njegovih predaka.
Indijanac se vraća u svoje selo, stiče opet svoju dušu, oseća da mu je srce oslobođeno
mržnje i traži opet društvo ostalih.
Da bi odagnao daleko od sebe svaku pomisao na osvetu, baca jednu strelu, zatim
oblizuje vrh svoga koplja kako ne bi više nanosilo smrt koja sada ne bi imala opravdanja.
Od toga trenutka opet postaje čovek kao i ostali i može se vratiti među svoje.
Postoji i drugi Kanaima. Za njegovu osvetu se moli i plaća. Takvog Kanaimu ima
skoro svako selo. To je Indijanac koji zna ime, boju i strahovita dejstva raznih biljki iz
prašume. Poznaje one koje izazivaju trenutnu smrt, one koje truju polagano, one koje
izazivaju slabljenje dok od žrtve na ostane samo koža i kost, one koje narušavaju lepotu
žena izazivajući tamne mrlje po vratu, rukama i nogama, kao da su rastvorile i prolile
boje po celom telu.
Poznaje, takođe, upotrebu otrova koji izazivaju rane, izrasline, bradavice, i one od
kojih opadaju kosa, obrve i trepavice.
Čuva kao najveće blago svoje ubistveno znanje, ostavljajući ga ponekad, u nasleđe
svojoj deci.
Kad je neko uvređen od svog saplemenika ili člana nekog susednog plemena, da bi
se što ljuće osvetio za uvredu i uništio neprijatelja obraća se ovakvom Kanaimi.

55
 U tu svrhu najpre pripremi brižljivo darove koje će mu ponuditi i tajno, da ni sop­
stvena porodica ne posumnja kakve su mu namere, uputi se kroz prašumu zabačenim
stazama da nađe Kanaimu iz nekog drugog naselja, ne svog, i sa njim utanačava osvetu.
Kanaima onda odabere jednog svog pratioca i ukrca se u čun, noseći vreću punu
otrovnih trava i nekoliko malih duvaljki načinjenih od ptičijih cevanica. Putuje samo
noću, kada se reka gubi u zasvođenom pocrnelu od gustog granja, a tihi udari vesala po
tamnoj vodi samo su jedan šum više među raznim zvucima prašume.
Preko dana skriva svoj čamac u šipražju. I tako svakoga dana dok na kraju svoga puta,
poslednje noći, ne ugleda odblesak vatri u selu gde živi njegova žrtva.
Dok svi spavaju, Kanaima izlazi iz čuna. Po zemlji hoda dotičući je samo petama ili
vrhovima prstiju, da se ne bi razabralo u kom pravcu ide.
Zajedno sa pratiocem približava se oprezno kolibama. Tada odjekne njegov užasni
pisak, sa kojim se nikakav drugi ne može uporediti, a za njim još jedan njegovog pratioca.
Smesta utihnu svi drugi šumovi noći. Ljudi drhte u svojim činčorima, užasnuti, če­
kajući u tami, sa strahom koji biva sve jači što vreme dalje odmiče, da svane zora.
Kad osvane dan, namirnice celog plemena već su skrivene ispod sudova, ćupova,
tikava, da bi se sačuvale od zatrovanog vazduha koji se širi od škodljivih sastojaka biljki.
Uz vradžbine, Kanaima ih razbacuje na sve strane.
A kada zađe sunce, zavlada iznova strah od nepoznatog: od vatrenih očiju koje iz­
nenada zasijaju u mraku; od senke koja odjednom nadraste sve ostale; od graktanja ta­
janstvenih ptica kakve do tada nikada nisu letele nad njihovim kolibama.
Ponovo odjekne onaj strašni pisak. Oči u ljudi se šire, sluh napreže, a celo telo se
ukruti. Prođe tako po dve tri noći, a ponekad i mnogo više, dok neko od Indijanaca ne
oboli i, opružen u svom činčoru, prepusti se osveti koja napada ne samo njegovo izlo­
mljeno telo već mu omamljuje i duh, jer mu Kanaima obuzima i čula i razum, zamraču­
jući mu vid i volju, šireći njegovim telom vrelinu groznice.
Te noći, iako se više ne čuje kobno zavijanje, niko ne spava. Gase se sve vatre u selu i
usred tmine lekar-vrač ulazi u kolibu oboleloga. Ušmrkuje u nozdrve zeleni duvan, sve
dok ne zapadne u stanje polusna i pijanstva. Tada sve oko njega počinje da se gubi, dok
se u njemu javlja neka snaga koja ga gura naviše. U snažnom skoku nestaje ga kroz gusto
palmino lišće od koga je načinjen krov kolibe.
Posle nekoliko trenutaka mukle tišine pojavljuje se opet i seda na svoj stolac, izde­
ljan u obliku životinje. Odatle udara o zemlju prutovima i lisnatim svežnjem granja, a
istovremeno peva ritmično i polagano.
Odjednom vrač oseti da ga sveg obuzima blistava svetlost. U sjaju te svetlosti ra­
zaznaje Kanaimu kako sedi na grudima svoje žrtve. Neobičnim rečima, koje samo on
razume, moli Kanaimu da napusti svoj plen.
Posle nekoliko trenutaka napetog iščekivanja, dok se čuje samo zavijanje vetra kroz
drveće u šumi, Kanaima izgovara svoju osudu. Nju čuje i razume samo vrač, i prenosi je
ljudima. Ako je vrač svojim činima uspeo da ublaži duha osvete, Indijanac će ozdraviti
kroz par dana. U suprotnom, umreće.
Kanaima ne mora uvek biti čovek ili životinja. Ponekad se nalazi skriven pod ka­
menjem, u močvarama, među oštrim izbočinama stena, odronima koji se kotrljaju sa
planina, u smrtonosnom mirisu otrovne biljke, u dodiru pauka, u grani koja se ispreči

57
na putu, u svetlosti koja sine u tami, u iznenadnom pomračenju sunca, u močvarnom
tlu koje tone pod nogama, u brvnu sa koga se čovek može okliznuti prelazeći planinski
potok. On je prisutan u svim stvarima koje okružuju čoveka, kao nešto protiv čega se
niko ne može unapred zaštititi.
Eto, to je ta legenda senovita kao prašuma, velika kao planina i duga kao reka, priča
o onome od čijeg su i samog pomena Indijanci drhtali To je priča puna strahota, ali ipak
samo priča.
 MAKONAURA I ANUANAITU
U prastaro doba, kada babe naših baba još nisu bile rođene, svet je bio sasvim drukči­
ji nego danas. Drveće je rađalo plodove preko cele godine. Životinje su živele u potpunoj
slozi, i mali aguti igrao se bez straha jaguarovom bradom. Zmije nisu imale otrova. Reke
su tekle ravnomerno, bez plima i oseka. Čak je i voda u slapovima klizala polako i blago
niz visoke stene.
Još nije živeo nijedan čovek, i Sunce je zbog toga bilo ožalošćeno. Sišlo 1e s neba
i učinilo da se čovek rodi od kajmana. Ljudski rod je imao dva pola. Sve žene bile su
čarobno lepe; ali među muškarcima bilo ih je s ružnim i užasnim licima. To je bio razlog
za deobu. Ljudi lepih crta nisu mogli dugo ostati u njihovom društvu. Odvojili su se od
njih i odselili se na zapad. A grdobe sa svojim ženama koje su bili odabrali nastane se na
istoku.
Mnogo je vekova prošlo; mnoga pokolenja dolazila su jedna za drugim. To vreme
je palo u zaborav; jedva da je nekoliko starih žena i lekara-čarobnjaka sačuvalo slabu
uspomenu na to.
U to davno vreme živeli su u grupi lepih ljudi jedan mlad čovek, zvani Makonaura,
i njegova već ostarela majka. Mladi čovek bio je u svakom pogledu mio. Visokog stasa,
nadvisivao je svoje drugove. Nosio je lepu pregaču, a u ušima su mu visile divne minđuše.
U lovu mu nije bilo premca, a njegove mreže su se stalno punile ribama. Ako je pleo
korpe, one su se odlikovale svojom lepotom i tananošću izrade i daleko su nadmašivale
sve pletarske radove ostalih mladića.
Majka mu nije bila manje valjana. Bilo da je plela viseće ležaljke bilo da je pripremala
kasabe ili neko drugo piće, sve je to ona radila s naročitom pažnjom i neobično vešto.
Svi su joj se divili. Njih dvoje živeli su u potpunoj slozi ne samo među sobom nego i sa
svima članovima svoga plemena. Nisu trpeli ni od vrućine, ni od zime. Zle životinje ih
nisu uznemiravale, jer ih u celom kraju nije ni bilo.
Jednoga dana kada je Makonaura hteo da uzme svoj bubanj za hvatanje ribe, na svo­
je veliko iznenađenje nađe ga razvaljenog, a sve ribe koje su bile unutra upola pojedene.
Nikada se od pamtiveka ovako što nije dogodilo u njegovom plemenu. Besan, odmah
smisli da se osveti. Ali, kako da otkrije lopova? Životinje su mu nudile svoju pomoć.
Pojavi se detlić. Makonaura ga postavi na stražu blizu svoga bubnja i naredi mu da ga
kucanjem o stablo drveta izvesti čim bi se neki tuđin, čovek ili životinja, približio nje­
govom bubnju.

59
 Po povratku kući, ispriča majci svoj doživljaj. Ona ga sasluša ćuteći. Dok je govorio,
vraćalo joj se u sećanje sve ono što je bila zapamtila od prastarih predanja i silom je strah
obuze.
Rano sutradan detlić nadiže veliku buku. „Toktok, toktok”, razlegalo se šumom. Ma­
konaura brzo dotrča, ali ma koliko da je žurio, kada je stigao našao je po drugi pit bubanj
razvaljen i prazan. Van sebe od ljutine, grdio je detlića zbog njegove sporosti i aljkavosti,
pa mesto njega postavi na stražu tukana.
Sutradan se Makonaura probudi od zvuka koji se ponavljao: „Pong-pong, pong-
pong!” Dohvati luk i otrovne strele i odmah otrča tamo. Kada stiže, primeti kod svoga
bubnja glavu kajmana. Hitro zateže luk i strela se uz šištanje zabi meću oči životinje,
koja grcajući zaroni u vodu i iščeze.
Makonaura popravi svoj bubanj, naredi tukanu da dobro pripazi na nj, pa se povuče.
Jedva da je prošao jedan sat, opet se začu zov tukana. Makonaura potrča nazad. Stiže
sav zadihan.
Ali — kakvo iznenađenje! Tamo je bila devojka zasenjujuće lepote, sva u suzama.
Dirnut njenim suzama, upita je za uzrok njene nevolje.
— Ne mogu ti reći — odgovori mu ona, i zamoli ga da se udalji.
On je navaljivao i objašnjavao joj da će otići samo ako ona pristane da ga prati.
— Ali ja to ne mogu — odgovori mlada neznanka, koja je bila skoro još dete — jer…
— i glas joj se uguši jecanjem.
Makonaura je tada uzme na svoja pleća i odnese u kolibu svoje voljene majke. Ova
lepo primi malu neznanku.
— Kako se zoveš, dete moje? — upita je.
Mala odgovori:
— Anuanaitu.
— Odakle dolaziš?
— Iz velike daljine.
— Ko ti je rodbina?
— Oh, ne pitajte me to! — odgovori mlada devojka uzbuđeno, pokrivajući lice ru­
kama.
Makonaura i njegova majka nisu hteli da iznuđuju tajnu koja je skrivana od njih. Ću­
tali su. Starica posluži tuđinku sušenom ribom, mesom i tikvama punim kasabea, tapane
i drugih pića. Anuanaitu je jela i pila; zatim se ispruži na zemlju da se odmori. Uzalud
se Makonaura pozivao na prava gostoprimstva; ona je odbijala viseću postelju koju joj je
on ponudio za ovu noć. Tako je uradila i sledećih noći. Viseća ležaljka mladoga čoveka
ostajala je prazna, jer mu je osećanje obzira branilo da upotrebi ležište koje je bio ponu­
dio nepoznatoj. Na uporne molbe i navaljivanja domaćice devojka najzad primi majčinu
viseću mrežu dok nova, koja se plela za nju, ne bude gotova; ali je razapela svoju mrežu
u najskrovitijem kutku kolibe. Samo pod tim uslovom je pristala da je upotrebljava.
Sve je išlo lepo i sve je ukazivalo na to da stanovnicima kolibe predstoje srećni dani,
iako je tuđinka uporno ćutala o svojoj porodici i godinama detinjstva; jedva da je katkad
o tome razgovarala s njegovom majkom. Razvila se vremenom u zrelu ženu. Makonaura
je plamteo od ljubavi prema njoj. Nije se usuđivao da joj to kaže, ali se poverio svojoj
staroj majci. Ova, puna radosti, uze svoga sina za ruku i povede ga ka Anuanaiti, da ih

60
veri. Tada mlada devojka brizne u plač i zamoli svoje domaćine da je radije vrate u njen
zavičaj.
Međutim, nekoliko dana kasnije, kada je Makonaura došao kući, video je viseću mre­
žu razapetu pored svoje. Nije mogao da sakrije svoju radost, jer je to bio najsigurniji znak
da je Anuanaitu poslušala njegovu molbu i pristala da mu postane žena. Ništa više nije
nedostajalo njegovoj sreći! Osim samog pristanka neznankine porodice.
Nekoliko meseci proteklo je u tihoj sreći. Ali jednoga dana Anuanaitu oseti žarku
želju da opet vidi svoju majku. Reče da bi joj jedan jedini mesec bio dovoljan da ode
i da se vrati. Makonaura joj dade svoj pristanak za put, ali je hteo da prati svoju ženu.
Uplašena, ona se trudila da ga odvrati od toga. Pošto u tome nije uspela, izjavi da radije
odustaje od puta i da hoće da ostane kod kuće.
— Onda ću ići sam — odvrati Makonaura — da zamolim tvoje da pristanu na naš
brak.
— Ne, nikada! — uplašeno uzviknu Anuanaitu. — Ako ideš sam, upropastićeš nas
sve, nas dvoje i tvoju dragu majku!
Odluka mladoga čoveka bila je čvrsta. Načini veliki čamac, pokupi poklone za že­
ninu rodbinu i snabde se namirnicama za tri nedelje putovanja. Anuanaitu je htela da
pođe sa njim.
Pri odlasku praštao se od svoje majke.
— Majko — reče joj — put na koji odlazim pun je opasnosti, to znam, ali su mi
duhovi kroz usta lekara-vrača rekli da me neće zadesiti nesreća i da ću ti se živ i zdrav
vratiti. Dakle, ne plaši se ništa, dobra moja majko!
I on pođe. Čamac je lako klizio po površini vode i tri nedelje kasnije srećno pristao
u logor nekih ljudi.
— Stigli smo — reče Anuanaitu — hvala ti, Makonaura. Idem da potražim svoju
majku. Ona će doći i doneće ti dve tikve, jednu punu presnoga mesa i drugu punu bel­
tirija i kasabe hleba. Budi mudar i dobro odaberi, od toga će zavisiti sudbina nas oboje!
Ona se ubrzo vrati, praćena jednom ženom, koja je nosila dve tikve.
— Supruže moje ćerke — reče žena — uzmi ova osveženja.
Rekavši, to stavi preda nj obe tikve. Bez oklevanja, Makonaura uze beltiri i kasabe-
hleb. Majka Anuanaite se osmehnu
— S pravom je — reče — moja kći tako pohvalno pričala o tebi i o tvojoj majci.
Dobro si odabrao. Rado dajem svoj pristanak na vaš brak, ali se bojim da će se moj muž
usprotiviti.
Seli su da se posavetuju. Razgovarali su o tome što treba uraditi da bi savladali otpor
Anuanaitinog oca. Kada su se složili, ustanu obe žene da ga potraže, ali su se ubrzo vratile
u suzama. Kaikusi — što znači kajman, a tako se zvao devojčin otac — bio je neumoljiv.
Kleo se da će se za otmicu svoje kćeri krvavo osvetiti. Makonaura, rekoše žene, treba da
se skriva u šumi dok potraje njegov krvoločni bes. Kada se razjareni otac jednoga dana
bude umirio, one će doći i obavestiće ga o tome.
Posle tri dana Anuanaitina majka mu reče da je Kaikusi najzad pristao da ga vidi i
primi njegove poklone. Na to Makonaura pođe u selo, a njegova žena, koja mu je izašla
u susret, odmah ga odvede njenom ocu.
Kad ih ovaj spazi, obuze ga bes.

61
 — Kako se — povika — usuđujete da mi se približite!
Mladić mu mirno odgovori:
— Istina je da moj brak s tvojom ćerkom nije bio po običajima, ali upravo radi toga
sam i došao, da bih popravio svoju pogrešku. Spreman sam da ti učinim i ponudim što
god ti je volja.
Ovaj se prezrivo smejao.
— Onda mi — reče — napravi za jednu noć čarobnu klupicu! Na jednoj strani mora
imati jaguarovu glavu, a na drugoj moje crte.
Makonaura se da na posao i klupica je do ponoći bila gotova, samo još nije imala
crte Kaikusijevog lica. Ovaj je imao običaj da preko lica nosi masku od tikve na kojoj su
bile izbušene dve rupe za oči. Makonaura mu još nije video lice, pa zamoli svoju ženu da
mu opiše svog oca. Ona na to preblede i reče:
— Moj otac je lekar-čarobnjak; on zna sve. To je nemoguće. Ubiće nas oboje.
Mladi čovek nije znao šta će drugo nego da ode u šumu do Kaikusijeve kolibe i da
pokuša da mu otkrije crte. Bilo je uzaludno, jer je u visećoj mreži našao samo sklupčanog
čoveka. Potpuno zbunjen, već je nameravao da ode. Tada mu neka mušica zazuja kraj
ušiju:
— Ne očajavaj.
I mušica odmah ubode Kaikusija. Čovek se ne mače. Tada Makonaura oseti da mu
nešto puzi uz nogu. Bio je to ptičji pauk. Ovaj mu reče:
— Ne boj se ništa. Imaj strpljenja.
Zakači se sa donje strane viseće mreže i snažno ujede spavača. Ali ovaj ga ubi ne
pokazujući svoje lice. Makonaura je bio očajan. Ali pristiže vojska mrava, a vođi mu do­
viknuše:
— Ne boj se, tu smo mi!
I vojska se baci na spavača napadajući ga sa svih strana. Zaprepašćen, Kaikusi se podi­
že i Makonaura vide njegovo strašno lice. Žurno ode da bi dovršio svoju čarobnu klupicu.
Kada je Kaikusi ujutru video gotovu šamlicu bio je nezadovoljan.
— To nije dovoljno — reče — još moraš za jednu noć da mi napraviš kolibu čiji će
ceo krov biti od najlepšeg perja.
Ovoga puta mladi čovek se smatrao izgubljenim. Ali odjednom doleteše hiljade i
hiljade kolibrija i drugih ptica, sve sa divnim perjem.
Koliba je bila gotova pre izlaska sunca. To je bio kraj teških proba koje su Makonauru
učinile članom porodice Kaikusija i časnim mužem Anuanaite.
Prošlo je više meseci. Makonaura, nemiran zbog sudbine svoje stare majke, reši da
sa svojom ženom ode do nje i da je vidi. Kaikusi odlučno ustade protiv toga da ga Anu­
anaita prati.
Tako Makonaura ode sam. Kako mu je mati bila srećna što ga opet vidi! Kako ga
je sažaljevala za sve muke koje je morao da izdrži! Za vreme od dve nedelje, koliko su
proživeli zajedno, mnogo su razgovarali. Mati mu je pričala bajke iz davnih vremena.
Dan rastanka se bližio za Makonauru. Morao je da misli na odlazak. Otišao je kod
lekara-čarobnjaka i pitao ga za savet.
—Duhovi — reče mu ovaj — protive se tvojoj nameri. Ne putuj!

62
 Potresen, mladi čovek je oklevao za trenutak; zatim se umiri i reče u sebi: „Nedavno
sam savladao sve teškoće koje su izgledale nesavladive; zašto ne bih i ovoga puta uspeo?”
Sporazume se sa svojom majkom da će joj svaki put kad bude u opasnosti brzo poslati
neku pticu. Ako bude umro, sova će joj doneti vest. Zatim otputova.
Vožnja je srećno prošla, stigao je živ i zdrav. Ali njegova žena i tašta izašle su mu u
susret sve u suzama, dovikujući mu:
— Vrati se, što brže možeš! Kaikusi je besan zbog jedne vesti koju je doznao.
Ne obazirući se na to što su mu žene rekle, Makonaura pođe upravo prema kolibi
svoga tasta. Kaikusi ga dočeka na pragu i ustreli ga.
Po izlasku svoga sina, Makonaurina majka živela je u velikoj brizi za njega. Potajna
slutnja neke bliske nesreće obuzimala ju je dok je bila budna, a san joj je često bio uzne­
miren strašnim snovima. Stoga nije uopšte bila iznenađena kada je jedne večeri začula
monotono i plačno kričanje sove. Ona onda hitro gurnu u vodu svoj laki čun od kore
i pođe da potraži telo svoga sina. Ispred nje letela je sova. Zaustavi se na mestu gde se
nesreća dogodila i jadna majka nađe tamo ostatke svoga Makonaure, skrivene pod žbu­
njem. Pažljivo ih pokupi, položi u čun i odnese u svoje selo.
Po njenom povratku muškarci plemena požuriše da vrlo vešto ispletu kovčeg i ukrase
ga lepim perjem treperavih boja, dok su za dan sahrane žene žurno spremale ukusno piće
tapanu. Odneli su kovčeg u kolibu mrtvoga i pored njega stavili njegovo oružje, odeću,
njegove alatke. Najzad, kada je sve bilo spremljeno, sakupilo se pleme da čuje žalopojku,
poslednji pozdrav majke svome sinu. Jedna žena je hvalila vrline pokojnika, njegova ju­
načka dela, njegovu veštinu u ribolovu i lovu. Iscrpno je pričala povest njegovog braka,
koji se, ovaj, tako nesrećno završio. Zatim podiže svoj vrč pun tapane i uzviknu:
— Ko je ugasio svetlost života moga sina? Ko ga je poslao u dolinu senki? Proklet,
proklet bio! Ah, vi, braćo moja i prijatelje moji, vi vidite, ja sam samo sirota i slaba žena!
Ja ne mogu ništa! Ko će da me osveti?
Na taj poziv nastade duboko ćutanje. Ali ubrzo istupiše dvojica, uzeše vrč iz ruke
žene i isprazniše ga obojica do poslednje kapi. Zatim priđoše samom kovčegu i zapevaše
strašnu pesmu Kanaime, divlju pesmu osvete. Pevajući, igrali su ples osvete.
— Makonaura će biti osvećen! — izvikivali su.
U jednoga od ove dvojice ušla je duša zmijskog cara, a u drugog duša jaguara.
Neko vreme posle toga priređena je u selu Kaikusija velika svečanost, svečanost ta­
pane. Pripremili su se za nju. Pozvani su gosti iz svih okolnih sela. Po čvorovima uzica
brojani su dani koji još treba da prođu do svečanosti: svako je odrešivao po jedan čvor
za svaki protekli dan. Da bi bio što svežiji za doček svojih gostiju, Kaikusi se odmarao u
svojoj visećoj mreži. Anuanaitu i njena majka, obe u dubokoj žalosti, nisu učestvovale u
tim veselim pripremama.
Došao je i taj dan. Na stotine gostiju okruživalo je kolibu u kojoj je čuvana tapana.
Vrata su se otvorila, svečanost je počela. Svi, ljudi, žene i deca, počeli su da piju. Pili su i
pili, sve dok od pijanstva ne počeše da se valjaju po zemlji.
Odjednom uđoše dva čoveka. Jedan, ogrnut krznom jaguara, razmahivao je stra­
šnim buzdovanom; drugi je bio pokriven kožom išaranom kao koža zmijskog cara. Za
tren su Kaikusi i mnogi njegovi ljudi bili pobijeni.

63
 Ali strah je brzo rasterao pijanstvo. Oni koji su preživeli krvoproliće trgli su se, na­
peli svoje lukove, i stotinu strela zapretilo je dvojici napadača. Oni više nisu udarali. Is­
pružili su ruke, a jedan od njih uzviknu:
— Stanite, prijatelji! Naš život je u vašim rukama, ali dopustite nam najpre da go­
vorimo!
Slušali su ga. Pričao je žalosnu priču o lepom Makonauri. Opisivao je bol njegove
sirote majke. Pozivao se na tešku nepravdu koja je pričinjena njegovom plemenu. Dok
je govorio, videlo se kako se vrhovi strela, jedna po jedna, spuštaju ka zemlji. Kad je
završio, istupi lekar-čarobnjak i reče im svečanim glasom:
— Mladići, dobro ste uradili! Primamo vas kao prijatelje!
Zatim ukloniše tela poginulih i svečanost dobi običan tok. Ubrzo su opet svi bili
pijani
Kroz žbunje se kretala neka žena između mrtvih tela. Sve ih je okretala, zagledala,
pažljivo pregledala, suvih očiju. Ta je žena bila Anuanaitu. Držala se po strani od tere­
venke i tako izbegla opasnost.
Iznenada, kad ugleda jednu od žrtava, oči joj se nališe suzama a njen blagi glas zape­
va. Naričući pevala je pohvalu žrtvi, dugo, dugo vremena. Odjednom se uspravi, zamr­
šene kose, užarenog lica, i treperavim glasom započe da peva strašnu pesmu Kanaime.
Zatim poče da igra. U nju je ušla duša zmije zvečarke!
U međuvremenu, Makonaurina majka i ostale žene sela spremale su tapanu da bi
proslavile povratak dvojice pobedonosnih Kanaima. Što je groznija bila osveta, utoliko
veća je bila čast plemena. Bilo je to veliko veselje! Svi su igrali, igrali do potpune iscrplje­
nosti. Makonaurina majka, i sama savladana pijanstvom, bila se opružila u visećoj mreži i
tamo je u snovima opet videla svoga sina i u snu ga dozivala. Odjednom uđe Anuanaitu,
obuzeta zmijskom dušom, ali kad ču spominjanje svog imena uplašeno se trže.
— Anuanaitu, dete moje — reče stara probudivši se — ti si vrlo dobra, kao što je
bila i tvoja majka. Ali šta ćeš sad ovde? Moj sin, koga si izgubila, više nije ovde… Oh,
Makonaura, sine moj, raduj se! Ti si sada srećan, jer si osvećen u krvi tvojih ubica. Oh,
da, ti si osvećen!
Čuvši te krike pune uspomena na nju, Anuanaitu oseti kako u njenoj duši nastaje
strahovita borba, borba ljubavi sa onim što je ona nazivala dužnošću. Ali kad su u nje­
no uho doprle reči „ti si srećan, sine moj, ti si osvećen u krvi!” ništa je više nije moglo
zadržati. Razjareno se baci na staricu i ujede je otrovnom žaokom zmije zvečarke.
Potom se naže nad svoju žrtvu, koja se borila sa smrću, pa joj reče:
— Kajman kojeg je ubio tvoj sin kod ribarskog bubnja bio je moj brat! Kao i moj
otac, i on je imao glavu kajmana. To sam mu oprostila. Moj otac je osvetio svoga sina
time što je tvome sinu naneo istu smrt: pogodio ga je strelom u čelo između očiju. Tvoja
rodbina je onda ubila moga oca i svu moju rodbinu. I to bih bila oprostila, da su mi samo
majku poštedeli. Makonaura je uzrok što je nestala ona koja mi je bila najdraža na svetu.
Stoga mu otimam i prinosim na žrtvu najdragocenije što je on ikada imao.
Pošto je to rekla, pusti strahovit krik pa pobeže u šumu.
U tom času nastala je strahovita promena u prirodi. Vetrovi su na njen krik odgo­
varali urlanjem koje je obaralo i čupalo drveće svuda kuda je Anuanaitu prolazila. Gusti
oblaci prekrili su lice Sunca i bacali zlokobne munje u tamu, uz strahovitu grmljavinu

64
gromova. Potop od kiše mešao se sa izlivanjem izvora. Životinje, dotada mirne, nasrnu­
še jedne na druge. Zmija poče da ujeda, kajman da škljoca svojim strašnim čeljustima,
jaguar da rastrže i proždire nevine agutije.
Anuanaitu nastavi svoju besnu trku, vukući za sobom sve divlje šumske životinje.
Dođe na vrh neke ogromne stene, sa koje se slivao vodopad. I tu, na ivici ponora, ispruži
ruke, naže se napred i skoči u provaliju. Vode u dubini prihvatiše je i sklopiše se nad
njom. Tamo se vidi još samo strašan ponor.
Još i danas, kada stranac prolazi pored vodopada, Indijanac ga opominje da ne izgo­
vori njegovo ime. Kaže da bi to za njega bila neizbežna propast, jer bi uznemirilo duha
tih voda na čijem dnu, u divnoj kući, zajedno žive Makonaura i Anuanaitu.
(Preveo Stavra Đorđević)
 JEZERO MARAKAIBO
Priča se da je u davna vremena jezero Marakaibo bilo prostrana šuma koja je služila
poglavici Zapari za odmor i razonodu. Drveće je tu bilo veoma visoko i lučilo je drago­
cenu smolu prodornog mirisa; mir koji je šuma pružala Zapari bio je savršen, jer u nju
nije smeo ući niko sem poglavice i njegove lepe kćeri Mal rume. Oni su bili jedini pose­
tioci ove šume, oni i bezbrojne životinje koje su mirne i srećne tumarale unaokolo, sve
dok im snažne i sigurne Zaparine i Marumine strele ne bi prekratile život.
Kasike je imao jednu jedinu slabost: to je bila Maruma, njegova kći, lepa princeza,
kojoj Zapara nije moga oda uskrati nijednu želju. Još kao mala naučila je da trčkara za
ocem, a on se toliko navikao na njeno društvo da nikad nije sam odlazio u šetnju po
šumi.
Ali Maruma je porasla i postala lepa devojka. Mnogi mladići dobroga roda dolazili
su Zapari da je traže za ženu. No on ]e uvek odgovarao:
— Još je mlada, čekajte da prođe još neko vreme.
Jer Zapara, zbog neizmerne ljubavi koju je osećao prema kćeri, uvek ju je video mla­
đom no što je zaista bila. Srećan u njenom društvu, nije hteo da misli na to da će doći dan
kada će se morati rastati. Prva prosidba bila je udar koji mu je otvorio oči za stvarnost.
Stoga namisli da iskuša dušu svoje kćeri i vidi da li ona doista želi da se udaje.
— Vidim, Maruma — reče joj jednoga dana dok su šetali šumom — da više nisi
devojčica i da treba da misliš na nešto ozbiljnije, kao što čine devojke tvojih godina.
Treba da misliš na udaju.
— O čemu to govoriš, oče? — odgovori Maruma bezbrižno. — Sigurno se šališ, zar
ne? Ili ti se žuri da me odvojiš od sebe.
I devojka, ne želeći više da ga sluša, na njegovo veliko zadovoljstvo nastavi da veselo
trčkara, dok su je ptice pratile.
Jednoga dana javiše Zapari da se neka plemena na severu spremaju na pobunu. Hteo
je da se sam uveri šta se tamo događa, te izdade zapovest da se njegovi ratnici pripreme
za polazak na sever.
— Hoćeš li se brzo vratiti, oče moj? — pitala ga je Maruma rastuženo.
— Da, da, nemaš se za što brinuti, kćeri. Vratićemo se vrlo brzo.
— Ne znam šta da radim bez tebe — odvrati ona.
— Odlazi i dalje u šumu svakoga dana, ponesi luk i strele. U lovu će ti vreme brzo
prolaziti, a kad se vratim, bićeš već odličan lovac.
I Zapara krete na čelu svojih ratnika, siguran u svoju moć i pobedu.

66
 Maruma je i dalje odlazila u šumu i uzbuđenja lova ubrzo odagnaše tugu izazvanu
očevim odlaskom.
Jednoga dana, samo što je ušla u šumu, jelen divnih rogova projuri kraj nje, i pre nego
što je stigla da izvadi luk i strele, nestade ga među drvećem. Maruma pođe njegovim
tragom. Išla je i išla dugo, kad joj najzad oči zasijaše od zadovoljstva. Nedaleko od nje
jelen je pokušavao da oslobodi svoje lepe rogove koji su se bili zapleli u neko grmlje.
Pazeći da ne načini ni najmanji šum, Maruma izvadi strelu, ali još je ne beše ni stavila na
snažni luk, kad se kroz drveće začu fijuk neke druge strele. Pogođen, jelen pade, iščupavši
pri padu niske grane u koje su mu se bili zapleli rogovi.
Maruma spusti luk i iznenađeno pogleda prema mestu odakle je doletela drska stre­
la. Među visokim šibljem ugleda nasmejano lice jednog mladića. Ali mu Maruma ne
uzvrati osmehom.
— Lišio si me plena — reče najzad. — Nemaš nikakvo pravo na to.
Mladić se i dalje smeškao, kao da Marumine reči nisu bile pune ljutine.
— Pa eto ti jelena. Tvoj je!
— Razume se da je moj, iako si ga ti ustrelio. Zar ne znaš da u ovu šumu ne sme niko
da uđe bez dozvole moga oca. Samo on i ja dolazimo ovamo da lovimo.
— Znam to, Maruma — odgovori mladić prilazeći — znam to. Ali tvoj otac je da­
leko i neće se skoro vratiti, a ti si sama. Zašto ti ja ne bih pravio društvo?
Mladićeve reči zvučale su vrlo prijatno. Htela je da nastavi ljutito, ali joj je mladićevo
prisustvo u duši godilo.
— Ova šuma je i suviše velika i suviše lepa da bi u njoj uživale samo dve osobe. Zar
nije tako, Maruma?
— Može biti — odgovori Maruma — ali ko si ti što se usuđuješ ne samo da uđeš
ovamo, već i da ne poštuješ ono što je moj otac naredio?
— Verujem da nikada nisi čula za mene. Ja sam Tamare. Mene ne privlači bojno
oružje i ratnički ukrasi, a ti znaš da se to kod mladog čoveka najviše ceni i da ljudi po
tome postaju slavni. Mada sam se i ja borio kao i svi ostali kad je to bilo potrebno, više
volim da pevam i divnim rečima iskazujem lepotu stvari koje nas okružuju. Ove šume,
na primer.
Tamare zaćuta za trenutak. Zatim uze trščanu sviralu koju je sam bio načinio, i za­
svira nežnu melodiju koja očara Maruminu dušu. Od toga trenutka dvoje mladih osetiše
kako se među njima razvija duboko prijateljstvo. I svakoga dana, kad bi Maruma stizala
u šumu, već je Tamare bio tamo i čekao je. Časovi i dani prolazili su devojci u ushićenom
slušanju svirke mladog čoveka.
Za to vreme Zapara je već bio stigao do uskomešanih plemena koja su nameravala da
se oslobode njegove vlasti. Prisustvo Zapare i njegovih ratnika uverilo ih je da je beskori­
sno da bilo šta preduzimaju. Tako je Zapara, pobedivši i bez boja ova plemena, pohitao
da se vrati kući.
Najpre je potražio svoju kćer. No niko se nije usuđivao da mu kaže istinu, jer Tamare
nije bio rado viđen u plemenu upravo zato što je više pesnički nego ratnički nastrojen.
Zapara je shvatio iz neodređenih i nesigurnih reči svojih saplemenika da se nešto neo­
bično dešava. Pojuri u šumu, tražeći svuda svoju kćer. Najzad začu nežne zvuke svirale,
i oni ga dovedoše do dvoje mladih. Zapara ih ugleda izdaleka, sa vrha jednog brežuljka.

68
Obuze ga strahovit bes. Njegova kći koja je odbijala prosce, prave ratnike i ljude, sede­
la je tu zaneto slušajući mladićevu svirku. Kraj nje nije bilo čak ni luka koji joj je otac
poklonio. Ali otkud ovde Tamare? Kako se usudio da kroči u šumu u koju su smeli da
ulaze samo njegova kći i on sam? Gnev mu ispuni srce i uguši glas razuma. Svojim sna­
žnim stopalom udari o tle i u istom trenu šuma kao da je bila pogođena zemljotresom.
Zemlja na tom mestu poče da tone, a mali brežuljak stropošta se u dubinu uz strahovit
tresak.
Tamare i Maruma skočiše prestrašeni tim treskom i neočekivanom nesrećom. Uhva­
tiše se za ruke i pojuriše, spasavajući se kao čudom od provalija koje su se otvarale pred
njihovim nogama, izbegavajući stenje i kamenje koje se obrušavalo oko njih, dok je dži­
novsko drveće, iščupano iz korena, u svom padu sve uništavalo. Tamare i Maruma usred
te strahote, kao dva nemoćna i sićušna bića, pokušavali su da se spasu trčanjem, kao da
ih je u tome vodila nežna ljubav koja im je ispunjavala duše.
Najzad se tutnjava smiri i dvoje mladih prekidoše svoju bezumnu trku. Ispunjeni na­
dom, nasmešiše se jedno drugome, iako malaksali od umora. No u tom trenutku snažna
rika, još daleka, ispuni ih novim strahovanjem. Reke koje su tekle prema moru izmeniše
svoj tok i sjuriše se u utonulu šumu.
— Hodi — reče Tamare — potrčimo do one kolibe tamo na uzvišici.
Pojuriše opet, neprestano se držeći za ruke, dok su vode reka preteći ispunjavale sva­
ku udolinu. Stigoše do kolibe. Ipak će ona moći da ih spase i da im pruži odmor, jer je
bila suviše visoko da bi voda mogla dopreti do nje.
Maruma, umorna, sede na pod kolibe, dok je Tamare ostao na vratima gledajući
kako nadolaze vode. Umirio se, pošto je video da voda neće dopreti do kolibe; mogu da
se odmore a zatim da potraže način da izađu odavde.
— Ne boj se — reče lepoj Marumi — neće voda doći dovde.
Zatim Tamare uze sviralu i poče svirati najlepše pesme da bi razveselio lepu princezu.
No Zapari kao da nije bilo dosta zla koje je počinio. Stade prokopavati zemlju prema
severu, prema zelenim vodama mora. Njegov bes i snaga bili su toliki da je veoma brzo
sam obavio posao za koji bi inače trebalo mnogo vremena i ljudi. Zapenušane morske
vode sjuriše se prokopom i poplaviše ono što je da maločas bila divna šuma. Voda dođe
do kolibe. Maruma to odmah opazi i reče mladiću koji je tužno posmatraše:
— Ne boj se za mene. Srećna sam jer sam naučila tvoje lepe pesme. Pevaj mi ih po­
slednji put, a ja ću te pratiti.
Glasovi Marume i Tamara zvonko odjeknuše nad vodom, koja ih je sve više obuzi­
mala.
Kad su zvonki glasovi utihnuli, stvori se jezero a na njemu se ukaza jedno ostrvce.
To je bio Zapara, koga su bogovi na taj način kaznili.
A jezerske vode ostale su začarane svirkom i pesmom mladoga Tamara. Još i danas
se može čuti njegov glas nad talasima koji zapljuskuju obalu.

69
 BREGOVI GVAHIRE
Kada je dobri duh Maleiva stvorio zemlju, vratio se u svoje boravište, u plavo nebo,
koje se prostiralo iznad oblaka. Tu je živeo spokojno, okružen svojim kćerima, dok se
one jednoga dana ne okupiše oko njega i rekoše mu:
— Oče, mi bismo želele da imamo zemlju koja bi nam pripadala, da možemo da
šetamo sopstvenim dolinama, da se ogledamo u svojim rekama i da vladamo ljudima.
Maleiva se dobrodušno nasmešio svojim lepim kćerima, a one, videvši da im je molba
naišla na dobar prijem, nastaviše sve uglas, navaljujući na dobroga duha dok on ne reče:
— Dosta, dosta! Evo, sada ću vam podeliti zemlju ko ju sam stvorio.
I odmah dade svakoj po deo. Ubrzo se Maleiva nađe sam na nebu, jer su njegove
kćeri trčeći sišle na zemlju da se dive njenim lepotama.
Kada je na nebu nastala tišina bez lepih devojaka, pojavi se najmlađa Maleivina kći
i tužna lica reče ocu:
— Hoćeš li i meni dati moj deo, oče?
Dobri duh se iznenadi:
— Kako, zar nisi bila ovde sa svojim sestrama? — reče joj. — Razdelio sam svu
zemlju, nemam šta da ti dam.
Devojka je izgledala tako nesrećna da se otac sažali, i želeći da je nekako zadovolji,
stade gledati kroz oblake da li je ostao neki ma i najmanji deo koji nije nikome dodeljen.
Ali ma kako da je njegov prodorni pogled išao sa jednog kraja zemlje na drugi, nije video
ništa što bi mogao dati kćeri.
— Ne znam, ne znam, kćeri moja. Sve sam već razdelio tvojim sestrama, sada ih ne
mogu prisiliti da tebi nešto ustupe.
— Ti sve možeš, oče. Mora da ima nešto i za mene.
Tada Maleiva zaustavi pogled na moru, tamo gde je ono ulazilo duboko u kopno i
obrazovalo ogromno jezero mirnih voda. Tu je vladao takav mir da je Para, duh mora,
izabrao ovo mesto za svoje boravište. Ali Maleiva je imao moć nad njim i mogao je da
povuče vodu i ostavi malo zemlje za svoju kćer. To je i rekao devojci:
— Jedina je nezgoda što je zemlja peskovita i dugo neće na njoj biti nikakvog rasti­
nja. Uz to je i nenaseljena. Ali to ti jedino mogu dati, kćeri moja.
Maleivina kći, videći očevu dobru volju, pristade. Tada se moćni glas bogova razle­
že kroz prostor i Para stade povlačiti vodu. Iz jezera se pojavi Gvahira, izvijena poput
velikog peščanog luka crvenkaste zemlje.
— To je sada tvoje — reče bog neveselo svojoj kćeri.

70
 Ali ona zapljeska rukama zadovoljna kao da ]e dobila najplodniju zemlju, i zahvalivši
ocu,
Zemlja još ne beše sasvim suva, iako je vetar žestoko duvao. Ali Maleivinoj kćeri nije
smetalo što joj ružičaste noge upadaju u vlažno tle. Trčala je s jedne strane na drugu dok
ne stiže do obale jezera. Ogledala se u zelenoj vodi, ponovo mirnoj posle oseke, i slušala
umilni glas Pare, duha dubina, koji je pozivaše. Ali devojka ne htede da se zaustavi, već
nastavi da trči. Sve je bilo pusto, nijedno živo biće nije nastanjivalo tu negostoljubivu ze­
mlju. Samo je Menš — vreme, ono koje uvek postoji — sa vrha jedne oniže stene svojim
pogledom pokrivao sve. I mada je izgledalo da je sve mirno i nepokretno, pogled vre­
mena je sve menjao. Malo-pomalo nestajalo je i najmanjih barica; živi pesak počinjao je
da se učvršćuje i iz njega izbi nešto rastinja, razbijajući svojom prisutnošću jednoličnost
zemljišta.
Kada je Maleivina kći videla kakve blagodati pruža Menš njenoj zemlji, pristade da
mu bude žena. Njihovi potomci naseliše svu tu zemlju, na njeno veliko zadovoljstvo.
Prošlo je mnogo vremena. Potomci Maleivine kćeri bili su mnogobrojni. Neki od
njih bili su nezadovoljni ovako siromašnom zemljom. Među njima je najnezadovoljniji
bio Gvarapu, poglavica jednog naselja. Otkako je odrastao, pokušavao je da nađe rešenje
za sebe i sve ostale stanovnike. Stvar mu je izgledala jednostavna: imati još zemlje i sa
njom još više plodova. Ali sa one strane Uči Huroteka, sela u kome su živeli, bile su
zemlje ostalih sestara, kćeri duha Maleive. Svi stanovnici Gvahire bili su srodnici jer su
bili sinovi Maleivinih kćeri i ne bi trebalo da se izmeću sebe bore, da ne bi izazvali gnev
dobrog duha.
Jednoga dana mladi poglavica okupi oko sebe najuglednije ljude plemena. Tu je bio
stari Itohoro koji je bio u stanju da bez zamora ide na duga putovanja, Vohoro koji je sa
godinama postajao sve mudriji, Vososapo, preduzimljiv mladić koji je izazivao divljenje
mladih devojaka, i mnogi drugi, svi odvažni i puni snage. Kad ih ugleda tako okupljene
kako očekuju šta će im on predložiti i kad baci još jedan pogled na neplodnu zemlju,
nova snaga zagreja mu srce. Iz njegovih usta potekoše vatrene reči i on ubedi one koji su
ga slušali da treba napustiti ovu crvenkastu golu zemlju i potražiti plodniju.
— Protiv svoje braće nećemo se boriti — — reče — naprotiv, ostavićemo im i ovo
što posedujemo, a mi ćemo poći prema velikom jezeru, preći ćemo ga i ići dalje sve dok
ne nađemo bolju zemlju od ove naše.
Svima se predlog dopade i oduševiše se njime.
— Ako je potrebno da se borimo — nastavi poglavica — mi ćemo se boriti, ali sa
onima koje na putu sretnemo. A sa našom braćom nećemo prekinuti duh sloge koji treba
uvek da vlada među nama.
Prihvativši njegov predlog, svi se povukoše u svoje kolibe da se pripreme za putova­
nje. Možda će neki jelen uz put natrčati na njihove strele, možda će upecati ribe u malim
lagunama, ali se moralo poneti i nešto zaliha hrane za put.
Uskoro je sve bilo spremno i ljudi krenuše veselo. Poneki su bili nestrpljivi što se ne
ide onako brzo kako su oni želeli. Među njima su bila i braća Monkis, mladići spretni,
veseli i živahni. Ali mudri Vohoro nije prestajao da smiruje njihovu naglost:
— Ne rasipajte svoju snagu — reče im — jer ne znamo koliko nam vremena valja
ići, niti kakva nam sve iznenađenja put sprema.

71
 Ali uskoro više nije ni bilo potrebno da se o tome govori. Jednoličnost predela za­
marala je vid, a pokretni pesak telo. No svi su i dalje išli odvažnog srca, željni da se što
pre osveže u mirnim vodama velikog jezera u koje su polagali sve nade.
Prolazili su dani i zamor se povećavao. Vreli pesak pržio je noge a nemilosrdno sunce
uskraćivalo je odmor. Prolazili su kroz gole predele, nije bilo nikakvog zaklona. Kad bi
se večerom sunce skrilo, tmurna i zgrčena lica su se opuštala, a iz svih grudi se otimao
uzdah olakšanja. Bio je to trenutak kada se moglo sesti, skinuti vrele sandale, ubaciti u
suvo grlo vode, koje je bilo sve manje. Na početku puta časovi odmora dočekivani su
sa mladalačkim oduševljenjem. Svi su govorili, praveći planove za budućnost. Kasnije,
gotovo niko više nije ni govorio, sem reči kajanja:
— Nije uopšte trebalo da izlazimo iz Uči Huroteka. Nije trebalo da napuštamo ze­
mlju koju je dobri Maleiva za nas stvorio.
Najmlađi i najotporniji bili su i najsrčaniji, i kada bi poglavica dao naredbu da se
nastavi put, svojim oduševljenjem hrabrili su ostale.
— Hajdemo, hajdemo — govorili su. — Moramo putovati noću, kada nas sunce ne
može peći. Samo da stignemo do jezera i okrepimo se u njegovim vodama, pa će biti i
kraj našim mukama. A posle ćemo naići na lepu i plodnu zemlju.
I ponovo bi nastavljali putovanje kroz vrelu pustinju.
Jednoga dana kada je vetar dizao kovitlace užarenog peska, mudri Vohoro oseti da
ga izdaje snaga. Bio je najstariji od braće i nije mogao da ide dalje.
— Pričekajte me za trenutak — reče — ne mogu da držim korak sa vama.
Svi usporiše hod, jer je Vohoro bio voljen i poštovan u plemenu. Neki od ljudi pri­
đoše da mu pomognu. Ali sada Vohoro i oni koji su bili sa njim počeše da zaostaju.
— Nastavite, nastavite vi — reče mladićima koji su idući sa njim zabrinuto gledali
grupu što se sve više udaljavala. — Ja ću se malo odmoriti, a kad se sunce počne kloniti
zapadu, stići ću vas.
I Vohoro se odvoji i opruži po vrelom pesku. Sunce je nemilosrdno peklo sa visina i
Vohoro je znao da se odatle neće više dići.
Onda i Epits, prolazeći pored jedne ovelike stene, reče:
— Sešću samo za trenutak da se odmorim. Samo za trenutak, jer su mi se sandale
prikovale za vrele noge.
U daljini, grupa putnika se sve više smanjivala, dok se ne pretvori u malu tamnu
mrlju.
Epits je bio uveren da će ih ubrzo stići. No kad je najzad odlučio da krene, oseti kako
ga neka ogromna sila, neodoljiva, priljepljuje uz kamen. U strahu povika:
— Dođite, vratite se da mi pomognete!
Niko i ne ču njegov vapaj. Uveče, njegovi saplemenici uzalud su čekali njegov dola­
zak.
No i dalje se išlo sa nadom da će se uskoro stići do velikog jezera gde boravi Para,
duh mora. Sada ih je morila i glad i žeđ. Jedan po jedan je zaostajao. Malo ih je bilo koji
su nastavili put, veoma malo, a još manje koji su došli dotle da osete povetarac jezera i
čuju šum njegovih voda. Među njima su bila braća Monkis, kojima su mladost i zanos

73
održavali duh u trenucima obeshrabrenosti. Zajedno sa njima ugledao je sveže zelenka­
ste vode jezera i poglavica Gvarapu, namršten, obrvan teretom kobne sudbine u koju je
doveo svoje pleme.
— Stigosmo najzad — reče on tužno braći Monkis. — Sada hoću da se odmorim
kraj vode.
Onda zaspa i ne sluteći da više nikada neće videti nezasitno jezero. Monkisi su još
neko vreme hodali obalom, pa i oni sedoše da se odmore. Savlada ih duboki san iz koga
se nikada više nisu probudili.
Saznavši šta njeni potomci nameravaju, Maleivinu kćer obuze duboka tuga, jer u
svojoj ljubavi prema tom pojasu peskovite zemlje koji joj je otac dao nije razumevala
njihovu želju da je napuste. Zato pođe ocu i stade da se žali na svoje potomke:
— Želeli su da napuste moju zemlju — reče — jer je suva i gola. Pošli su da traže
drugu sa one strane jezera.
— Jesu li prešli preko njega? — upita otac.
Kćer pokaza kroz oblake na one što su zaspali kraj jezera i na sve one koji su skončali
putem.
— Ah, ah! — reče Maleiva. — Svi su još tu. Ali ja te uveravam, kćeri moja, da oni
nikada neće napustiti zemlju koju si im ti dala. Ovog časa svi će se pretvoriti u brda.
I zaista, peščana zemlja, otrgnuta od mora, načička se brežuljcima. Svaki od njih
zadržao je ime Gvahirca koji je hteo da napusti svoju zemlju.
 MAHAJURA
Nedaleko od obale jezera gde topli povetarac natapa vazduh mirisom mora nalazi
se jedno skrovito mesto i u njemu sveta pećina zvana Puro.
U toj pećini, u koju nikad niko spolja ne zalazi, živi lepa devojka Mahajura, najlepša
od svih devojaka sa kojima tu boravi od pamtiveka. Na nju vreme ne utiče, uvek je mlada
i lepa i nikada neće ostareti. Tu su one zatvorene, belasajući se između seni umrlih kojima
je nastanjena pećina.
Ponekad, kad sunce ugreje stene ili se zvezde ogledaju u jezeru, tajanstvena Mahajura
izađe iz pećine. Pazeći da je niko ne vidi, skakuće sa stene na stenu, jede kajsije i šumske
maslinke i uživa kad joj noge upadaju u topli pesak.
Kada prilikom takvih šetnji svojim hitrim pogledom, oštrim kao u orla, opazi priliku
nekoga čoveka, pretvori se u belu stenu nasred njegovog puta. Kad čovek, umoran od
vrućine i suvog peska koji mu peče grlo, ugleda stenu na putu i njenu glatku belinu koja
se ističe pod sunčevim zracima ili u tami noći, učini mu se kao da je ugledao sveži izvor
usred vrelog peska. Zaželi da sedne i da se odmori. Pohita da što pre stigne do nje. Ali
kad mu se učini da mu je već nadohvat, beli kamen lagano uzmiče pred njim, a on ide,
ne primećujući da ga kamen nekuda vodi, sve dok ne padne u jezero i ne utopi se.
Ponekad Mahajura, to jest kamen u koji se pretvorila, ostane nepomičan i pusti da
onaj koji ga ugleda stigne do njega. Ali u trenutku kada ga dodirne, i sam se pretvori u
kamen. Mnogo je ljudi tako ostalo pretvoreno u kamenje zvano „papač”.
Mahajura zna ponekad i da namami čoveka koji bi joj se dopao. Vodeći ga nepozna­
tim putevima, dovede ga do samog ulaza u pećinu. Tu mu se prikaže u svom obličju žene,
lepe i primamljive; uzima ga za ruku i vodi kroz pećinu, pokazujući mu tajne nedostupne
ljudima.
Čovek, opčinjen zanosnom devojkom i čudima koja vidi oko sebe, ostaje da zauvek
živi u pećini.
Ako bi neko od njih, namamljen u pećinu na tako neobičan način, zaželeo da se vrati
među ljude svoga plemena, devojka ga pusti da ode. Izvede ga iz pećine i dovede do puta
za njegovo selo. Tu ga ostavlja, a sama tajanstveno iščezne.
Kad se opet nađe u svojoj kolibi, čovek zaboravi na proteklo vreme, ali ne i na ono
što je video i doživeo. Toga se on doveka seća, ali sve to mora da čuva za sebe. Jer ako bi o
tome ispričao ostalima, ostao bi na mestu mrtav za kaznu što je pokušao da otkrije ovu
tajnu.

75
 GVANARE
Pre svih drugih stvari bogovi su stvorili duha prašume.
Prašuma je bila kao ogromna pećina u kojoj je sve treperilo: mahovina i lišaji, stene i
voda, kora koja je prskala, močvare pune truleži. Divovsko drveće obrazovalo je nepro­
zirno tamnozeleno nebo, kroz koje je jutrom mestimice prodirala magličasta svetlost.
Sunce je ovde imalo bledo zelenkastu boju, od čega je dno baruština bilo još tamnije,
ili je davalo ružičastu boju laticama bez mirisnog cveća, ili dizalo čitava brda zgusnute
pare nad vodom potoka.
U savani Maruši-Madamare, gde vode velike reke Kunukunume počinje da zagreva
vrela zemlja, tri boga — Jarengvana, Garejumana i Jareju — načiniše Gvanarea, duha.
Načiniše ga od dima svoje cigare kavaje. Svojim dimom udahnuše mu potom i dušu.
Gvanare, tela načinjenog od dima i duše stvorene dahom bogova, i sam popupši
svoju kavaju. Zatim zađe u prašumu da svojim očima, očima dobrog duha, sve vidi i
upozna. Divio se slivanju vode preko kamenja, fijukanju vetra među drvećem, mekoći
zemlje po kojoj je prvi put stupao i hučanju oluje dok je munjama osvetljavala šumu.
Idući tako prašumom, Gvanare dođe čak do reke Kunukunume, i kraj nje se zaustavi
da se osveži i odmori na obali. Tu, opružen kraj vode, zaspa i u snu mu se prikaza ljudski
rod. Kad se probudio, stade da uzima komad po komad zemlje i da je mesi sve dok jednog
po jednog ne stvori Makiritare — lepe Indijance bakrene puti. Za njih, potom, načini i
kolibe od zemlje.
Pošto je tako ljudima obezbedio i krov nad glavom. Gvanare htede da im pruži i
dokaz svoga postojanja. Nađe u savani veliku stenu koja je nadvisivala sve ostale, i u nju
utisnu svoje stopalo.
Makiritari su rasli, množili se i naselili širom savana. Da bi opstali u prašumi, naučiše
da pobeđuju užasan strah od noći, od fijukanja vetrova, izlivanja reka i napada tigrova,
zmija i kajmana.
Prođe, tako, mnogo puta mesec preko neba, kad dobroga duha zanese lepota devoja­
ka Makiritarki, te zažele da jednu od njih uzme za ženu. Pođe stoga Mahanumi, starini
iz plemena kraj reke Kunukunume, čije je lice bilo izborano kao kora drveta onoto, a
misli su mu bile hitre i vijugave kao gmizanje zmije otrovnice, mapanare.
Stade dobri duh pred Mahanumu, koji je sedeo i pušio svoju lulu, i reče mu:
— Stari Mahanumo, čija loza zadire tako duboko kao korenje drveta seibe, posavetuj
me šta da činim da zadobijem jednu od tvojih kćeri.
Mahanuma prestade da puši i reči zašušketaše iz njegovih usta:

77
 — To ću ti reći — odgovori — pošto me budeš oslobodio ove nigve, peščane buve,
koja mi se zavukla u nogu.
Gvanare ga oslobodi nigve, a ovaj, pušeći i dalje, pokaza duhu na reku Kunukunumu
i samo mu reče:
— Hajde, pođi da loviš ribu.
Duh krete prema reci i iđaše njenom obalom dok ne stiže skoro do izvora. Tu je
voda bila bistrija. U njoj su se ogledale stene, a i lepe Makiritarke koje su ovde najradije
dolazile da se kupaju.
Tu se Gvanare zaustavi i baci u vodu svoju dugu udicu, nadajući se da će se neka od
devojaka uloviti. Toliko je dugo čekao da mu se ispuni želja, da je svojim telom načinio
udubljenje u zemlji na mestu gde je vrebao svoj plen.
Najzad, jedna Makiritarka, smelija od ostalih, približi se da osmotri udicu i uhvati
je rukama.
Kad Gvanare vide da se uhvatila, veselo povuče udicu. Devojka dopusti da je vu­
če, klizeći po površini vode, dok mu ne dođe skoro na domašaj ruku. Ali pre no što je
mogao da je dotakne, devojka se otkači i otpliva smejući se i prskajući ga po licu sitnim
kapljicama vode.
Sve je to gledao Mot-Todona, insekt koji živi u krošnjama drveća, visoko iznad gu­
stog grmlja koje je prekrivalo prašumu. Mot-Todona je leteo iznad ljanosa, spavao u na­
borima lišća drveta karutide iz čije se kore izvlači lekoviti šećer, pio vodu iz barica u
ko]ima se ogledala cela šuma. Zato je Mot-Todona poznavao sve tajne prašume — te
ogromne pećine — razaznavao sve zvuke koji su njome odjekivali. A znao je svojim ne­
snosnim ujedima da dosađuje svakom živom.
Sažalivši se na Gvanarea, Mot-Todona mu reče:
— Čuj, Gvanare, vidim da ne znaš kako treba tražiti ženu. Kako si samo mogao i da
pomisliš da ćeš uloviti neku lepu devojku tom udicom?
Duh pogleda prema stablu palme moriče sa kojega je Mot-Todona govorio i odvrati:
— Pa šta onda da radim?
— Potraži u prašumi stabljike biljke tanna; zaveži ih u kolut i ukrasi ih belim i plavim
kamenčićima koje ćeš naći na dnu potočića. Time ćeš uloviti devojku, a ne tom udicom.
Gvanare potraži i nađe tu biljku i načini ogrlicu tako jaku, kao da je od vlakana pla­
tanala. Zatim naniza ukrase i ode da peca, kako mu je Mot-Todona kazao.
Dabašava je bila najlepša od svih Makiritarki. Po oblim ramenima padala joj je kosa
poput zamurovih krila, a zubi su joj mogli zagristi u zmiju a da ne izgube od svoje beline.
Plivala je u reci, kad ugleda sjajne ukrase Gvanareove ogrlice koji su se ogledali u vodi.
Vrlo radoznala, približi se. Proturi glavu kroz nju da bi se bolje divila prelivima duginih
boja na bronzanoj puti svojih grudi.
— Imam te! — uzviknu veselo duh i snažno povuče ogrlicu.
Posle kratke borbe sa Dabašavom koja je očajnički pokušavala da se oslobodi, Gva­
nare, sav mokar od vodene pene, uspe da izvuče Makiritarku iz reke. Devojci su oči sevale
od ljutine što je dopustila da bude ulovljena.
Bila je tako lepa da duh, gledajući je, popusti ogrlicu, a ona iskoristi ovu neopreznost
pa skoči u vodu i nestade u njoj.

78
 Gvanare se veoma ražalosti. Nije ni pomišljao da uhvati neku drugu, jer otkako je
ugledao Dabašavu, samo je nju želeo. Pojuri da je traži, skačući preko kamenja i kidajući
lijane koje su mu se obavijale oko nogu. Skriven iza jedne velike stene, uspe da dohvati
devojku i po drugi put je izvuče iz vode.
Da se odmori od tolikih napora koje je podneo da bi se domogao Makiritarke, sede
kraj nje i uze žvakati duvan. Uto Dabašavu obuze nesvestica i ona pade na tle. Ležaše
tako bez snage, nepokretna.
Pun tuge, Gvanare se obrati Mot-Todoni ne bi li on izlečio njegovu lepu Makiritar­
ku, što ovaj i učini. Gvanare i Dabašava su potom dugo živeli srećno.
Ali jedne noći, dok je Gvanare spavao, ukrade je Kurunkomo.
Kad se duh probudio i video da je Makiritarka ukradena, bio je vrlo nesrećan jer je
znao da nijedna druga žena ne može da zameni lepu Dabašavu. Nije mogao bez nje da
živi.
Da bi se nekako utešio, pokuša da načini jednu figuru od smole i ukrasi je živim
pticama, nadajući se da će njihovo pevanje i perje moći da dočaraju glas i lepotu Maki­
ritarke. Ali kada je završio, vide da sve to nimalo ne liči na Dabašavu. Pokušavao je sa
mnogo truda da načini razne druge figure, ali ih je, razočaran, istog časa odbacivao jer
ne bejahu kao njegova žena, a uz to bi ih sunce odmah istopilo.
Jednoga dana, kad je Gvanare lutao po šumi razmišljajući kako bi mogao da pronađe
Dabašavu, ugleda čoveka koji je lovio paukove mladunce. Upita ga duh zašto ih lovi, a
ovaj odgovori:
— Lovim ih za svoju ženu. Ona me čeka na drugoj strani prašume. Rodiće mi uskoro
sina. Kad sunce bude ponovo iznad planine, poći ću da joj ih odnesem.
Na toj strani prašume živeo je i Kurunkomo. Gvanare je još ranije naumio da ide
tamo, te odluči da krene sa ovim čovekom jer mu je izgledao dobar saputnik za dugo
putovanje. To mu i reče.
Kad je sunce granulo, Gvanare i čovek pođoše kroz prašumu. Dok je ovaj mislio na
svoju ženu i dete koje će mu se roditi, Gvanare je smišljao kako da iz ruku Kurunkoma
iščupa svoju Dabašavu.
Nisu dugo putovali, kad naiđoše na lenjivca koji je dremao u hladu stabla seibe, sav
prljav i neuredan, jer je bio lenj da se opere i očešlja. Gvanare iskoristi trenutak kad je
njegov saputnik zastao da pije vode iz potoka, te priđe lenjivcu i predloži mu da zamene
zube, da ga ne bi prepoznali kad pokuša da spase ženu.
Da ne bi morao mnogo da govori, lenjivac samo reče: „da”, i pusti da Gvanare izvrši
zamenu. Duh zamoli lenjivca da pazi da mu ne isprlja zube, i od tada ovaj nije više jeo
da ih ne bi morao čistiti.
Putujući tako nekoliko nedelja, Gvanare i njegov pratilac stigoše svom cilju. Gvanare
se uz put trudio da čovek ne sazna ko je on, ali lovac paukova je to nekako otkrio. Kad su
naišli na prve kolibe koje su se pomaljale iznad visokog šiblja samana, on objasni ljudima
da dolazi iz Kunukunume u pratnji velikog duha.
Kad su to čuli, svi radosno izađoše da ga dočekaju. Ali Gvanare je tvrdio da on nije
veliki duh i, otvorivši usta, pokazivao im je zube lenjivca koje je sebi namestio. Kad su
ugledali prljave i pokvarene zube, ljudi zaista poverovaše da nije istina ono što im je čovek
rekao.

79
 Kurunkomo je živeo srećno sa lepom Dabašavom, sa kojom je imao i sina. Kad je
Gvanare došao u njegovu kuću, stalno je pokazivao stare zube, te ga Kurunkomo nije
prepoznao. Štaviše, želeo je da priredi veliku gozbu da proslave srećno okončanje Gva­
nareovog dugog puta kroz prašumu. Zato mu reče:
— Želim da dođeš na svečanost koju ću prirediti za tebe. Ali, pošto si umoran, prvo
se odmori i okrepi.
Zatim, osmotrivši ga, dodade:
— Mnogo ti je porasla kosa. Moja žena će ti je odrezati.
Tako se Gvanareu pružila prilika da opet vidi svoju ženu, koja je bila lepša no ikad.
Kad ona priće da mu odseče kosu, vide na njegovoj glavi znak po kome joj je bilo jasno
da je pred njom veliki duh.
Tada joj Gvanare reče:
— Dugo i dugo sam putovao, velike kiše i žege podnosio dok sam išao kroz prašumu
da te nađem. Hajde sa mnom. Odvešću te na obale reke gde sam te prvi put ugledao.
Sva srećna, Dabašava pristade da se sa njim vrati, ali mu reče:
— Najpre ćemo prisustvovati svečanosti, kako Kurunkomo ne bi ništa posumnjao.
Uto se pojavi domaćin i odvede duha na gozbu, koja odmah poče. Tu se jelo i pilo
tako izobilno, da su svi gosti, pre no što je mesec potpuno obasjao seibu koja je rasla iz
Kurunkomove kolibe, već bili pijani.
Samo Gvanare, koji jedva da je i okusio čiču, nije bio pijan. Koristeći gužvu, priđe
Dabašavi, uze je za ruku i stavi na rame, pretvorenu u insekta, da bi sa njom lakše pobegao
a da to niko ne primeti.
U šumi se Dabašava i Gvanare pretvoriše u ptice da bi što pre stigli u Kunukunumu.
Brzo prelažahu reke i bujice, doline i planine. Ali, leteći iznad jedne šume koja je gorela
zapaljena munjom, Dabašava nije mogla izbeći da joj plamen ne dohvati krila. Tako se
strahovito opržila da zamalo nije umrla.
Tada je Gvanare odnese vraču i reče mu:
— Spasi Dabašavu i povrati joj lepotu!
Vrač je Dabašavu izlečio te su ona i Gvanare živeli i još uvek žive srećni u prašumi.
Zato, kada se posle oluje zemlja natopi vlažnim isparenjima i sunce kroz treperavu
izmaglicu obasja crveno kaučukovo drveće, zelenilo ricinusovog drveta i mrko grmlje
kakaa, ljudi znaju da se dobri duh nalazi u mlakom vazduhu i opažaju njegovo prisustvo
u sočnim plodovima, svežini gajeva palmi moriče i hladu samana i agvakata.
 ŽABA, TIGAR, DEČACI I VATRA
Bilo je to u vreme kada su životinje govorile, a brda im služila kao kuće. Živela je tada
jedna stara žaba, po imenu Kaovao, u kući sa krovom od palminog lišća, sasvim duboko
u tamnoj prašumi, gde je drveće toliko visoko da mu krošnje dotiču nebo. Njen muž bio
je tigar i zvao se Manutva. On bi svakog jutra izlazio da lovi i vraćao se predveče kada je
sunce nestajalo u tami koja se probijala kroz granje, osvajajući šumu.
Jednog dana Kaovao, skupljajući grane palme da popravi krov, nađe dva jajeta pot­
puno jednaka, pa sa mnogo nežnosti reče:
— Ovo su moji blizanci.
Pokupila ih je i donela kući da ih položi da se izlegu. Za kratko vreme iz jaja se izle­
goše dva dečaka. Dečaci su rasli tako brzo da su za nekoliko časova već govorili, hodali
i igrali se po celoj kući. Kaovao im dade imena Jureke i Amanašaka. Kad se uveče Ma­
nugva vratio nije bio mnogo zadovoljan tom decom što su se izlegla iz jaja. Uz to mu je
bilo vrlo čudno što su rasla tako brzo. Ipak, nije imao ništa protiv da ih Kaovao odgaji.
Jureke i Amanašaka išli su svakoga dana V lov i vraćali se predveče. Kaovao ih je do­
čekivala i slala na reku da se okupaju, a kad bi se vratili, stara žaba već je imala zgotovljeno
jelo. Ali čudno je bilo to što niko nije znao odakle staroj vatra da kuva jelo. Mladići su
sumnjali da je Kaovao skriva negde u kući. Zato se dadoše u traženje po svim kutovima,
ali nikako nisu uspevali da nađu vatru. Pa ipak, svakoga dana, kad bi se vratili sa reke,
Jureke i Amanašaka dobijali su toplu večeru, kao da je tek skinuta sa vatre.
Jednoga dana, kada su izašli da love, Amanašaki pade na um jedna misao, koju od­
mah saopšti Jurekeu.
— Hajde da probamo da nadmudrimo žabu — reče Amanašaka, uzimajući brata za
ruku. Odoše da sednu na jedan proplanak.
— Ali kako? — pitao je Jureke iznenađeno. — To će biti vrlo teško.
— Ne brini. Radi šta ti kažem i pažljivo gledaj šta ću sada uraditi: najpre ću ti uzeti
jedno oko.
I govoreći to, oslepi Jurekea na jedno oko. Zatim mu namesti izvađeno oko na zati­
ljak, dajući mu, uz put, savete kako da plan uspe.
Sutradan u svitanje, stara povika dečacima: — Hajde! Dižite se, treba da se ide u lov.
— Ništa ne vidim — reče Jureke briznuvši u plač — ne mogu da idem.
Kaovao mu pogleda u oči, i videći da je lep posla ga da legne u viseću postelju činčoro.
Amanašaka ode sam šumu. Pred noć, kad se vratio, predade staroj žabi sve što je ulovio
i ode na reku.

82
 Tada Jureke, koji je ležao u činčoru okrenut slepim okom prema zidu a okom na
zatiljku motreći staru, vide kako se ova saže u jednom kutu, načini nekoliko pokreta
gušom pa zatim otvori usta i izvuče vatru upravo iz guše. Skuva večeru i ponovo skloni
vatru na isto mesto gde je i pre bila.
Kad se Amanašaka vratio sa reke, jelo je već bilo gotovo. Amanašaka još nije znao
odakle žaba uzima vatru. Zato se te noći, dok su Kaovao i Manugva spavali, Amanašaka
privuče Jurekeovom činčoru i upita:
— Jesi li video odakle Kaovao uzima vatru?
— Video sam. Uzima je iz guše — odgovori Jureke.
Amanašaka ponovi iznenađeno:
—Šta kažeš, iz guše je uzima!
Tada Amanašaka povrati vid Jurekeu i namesti mu oko sa zatiljka na njegovo pravo
mesto.
Od tada su Jureke i Amanašaka znali tajnu žabe Kaovao. No o tome nisu više govo­
rili. I svakoga dana, kao i ranije, išli su u lov.
Ali jednom prilikom Manugva, tigar, koji je večito bio gladan, reče žabi:
— Dečaci su već jako porasli. Debeli su. Što ne bismo od njih napravili dobar pa­
prikaš?
— Vrlo dobro — reče žaba Kaovao — ja ću se za to postarati.
Jureke i Amanašaka čuli su taj razgovor. Kad je Manutva izašao iz kuće, dohvatiše
žabu i počeše da je tresu: tup, tup, tup — dok vatra koja joj je bila u guši ne ispade iz
usta. Posle staviše žabu u jedan lonac i skuvaše je.
Zatim reše da se pretvore i cvrčke i popnu na krov kuće, da sačekaju Manugvu. Tako
i učiniše i gore na krovu zapevaše: „Šidišidi, šidišidi, šta će reći tigar Manugva kad dođe,
šidišidi, šidišidi.”
Kad se smrklo, dođe Manugva jako gladan. Lonac se pušio na istom mestu kao i
svakoga dana. Manugva pomisli da je to paprikaš pripravljen od mesa i kostiju blizanaca.
Navali da jede, a kad je došao do dna, izvadi glavu, pogleda je i bi mu jasno da je ono što
je pojeo bila Kaovao, njegova žena, stara žaba.
Sav zapanjen diže se sa poda. Istog časa padoše sa krova dva cvrčka: „šidišidi, šidišidi”,
pevali su.
Cvrčci su pevali i igrali i Manugva ubrzo shvati da ti cvrčci nisu niko drugi do Jureke
i Amanašaka. Pokuša da ih zgazi nogama, ali su oni bili tako hitri da su jednim skokom
bili iza Manigve, a drugim opet ispred njega.
I onda blizanci hitro pobegoše i odoše daleko, vrlo daleko.
Manugva je hteo da osveti žabu. Odluči da pođe i potraži dečake. Ovi su bezbrižno
išli od jednog mesta do drugog. Tako se jednom zaustaviše da jedu meda iz saća. Uzveraše
se do prve grane i počeše da se slade medom. Upravo su jeli, kad se pojavi Manugva. Čim
ga ugleda, Jureke se mnogo uplaši.
— Šta radite tamo gore? — upita ih Manugva ne mnogo ljubazno.
— Eto, jedemo med — odgovori brzo Amanašaka.
— Je li ukusan? — upita opet Manugva.
— Vrlo ukusan — potvrdi Jureke.
— Je li sladak? — opet će tigar.

83
 — Vrlo sladak — reče Amanašaka.
— I ima ga dosta?
— Da, ima ga dosta — reče Amanašaka — hoćeš li i ti?
— Da, hoću. Mnogo mi se jede med iz saća — reče tigar.
— Gledaj ovamo i raširi ruke — doviknu mu Amanašaka.
Manugva raširi ruke i upravi pogled nagore prema grani gde su se nalazili blizanci,
i dok je tako čekao, tras! sručiše mu na lice i ruke toliko meda da ništa nije mogao ni da
vidi ni da uhvati.
Jureke i Amanašaka brzo siđoše sa drveta i dok si rekao jedan, dva i tri — izgubiše
se iz vida.
Jureke i Amanašaka bili su otišli vrlo daleko, ali je Manugva još uvek želeo da osveti
svoju staru, te pođe da ih traži.
Išao je, išao, a nikako da ih nađe. Za to vreme, ugodno sedeći na jednom kamenu,
blizanci su se igrali bacanja očiju. Svaki od njih izvadio bi po jedno oko i bacio ga uvis. I
— fijuuu! — oči su se vraćale natrag na svoje mesto kao magnetom privučene.
Tako su se igrali, kad se odjednom ukaza Manugva. Ugledavši ga, Jureke se mnogo
uplaši.
— Šta to radite? — upita Manugva, ne približavajući se mnogo blizancima.
—Igramo se bacanja očiju — odgovori Amanašaka.
— Je li to zabavno?
— Da, vrlo je zabavno — reče Jureke.
— Bacate li ih vrlo daleko? — ispitivaše Manugva, zainteresovan igrom.
— Da, najdalje što možemo — potvrdi Jureke.
— I uvek se vrate?
— Da, kako ne! Uvek se vrate. Hoćeš li i ti da se igraš bacanja očiju? — upita ga
Amanašaka, pozivajući ga da priđe bliže.
—Rado bih, jer izgleda da je zabavno — reče Manugva raspoložen za igru.
Manugva poče vaditi oči. Hop, jedno, hop, drugo. Zatim ih baci uvis i sede da ih
čeka. Čekao je i čekao, ali se oči ne vratiše. Ostadoše gore. Ne ču se nikakvo „fijuuu”.
Ništa od povratka očiju. Manutva ostade slep, potpuno slep. Tamo gde su nekad bile oči
zjapile su dve ogromne rupe. I opet se Jureke i Amanašaka digoše i odoše daleko, dalje
nego pre.
Manugva ostade sam, na kamenu, razmišljajući kako da opet dođe do svojih očiju.
Upravo je mislio na to, kad mu se približi jedan veliki glodar pikure i upita ga:
— Šta ti je, tigre? Što sediš tu?
— Blizanci su me pozvali da se igramo i ostavili me bez očiju — izjada mu se Manu­
gva.
— Ja ću ih potražiti — ponudi se pikure i ode.
Posle nekog vremena pikure se vrati sa tigrovim očima i namesti mu ih.
Manutva nije odustajao od želje da osveti Kaovao. Ali kako su Jureke i Amanašaka
otišli dalje no ikad, morao je da ide vrlo dugo da bi ih stigao. Prolazio je kroz šume,
peo se na visoke planine, pregazio nebrojene reke, dok ih najzad ne pronađe. Jureke i
Amanašaka su se udobno odmarali u jednom činčoru čiji su konopci bili privezani za

84
nebo. Zum, zuuuum… zum, zuum… zum, zuuuuum. Činčoro je leteo uvis i vraćao se.
Blizanci su se ljuljali. Manugva se pojavi i opet se Jureke prepade.
— Dečaci, šta radite? — upita ih.
— Ljuljamo se — odgovori Amanašaka, ne pridajući mnogo važnosti dolasku tigra.
— Je li zabavno?
— Vrlo je zabavno — odgovori Jureke.
— Je li uzbudljivo?
— Jeste, vrlo je uzbudljivo — reče Amanašaka. — Hoćeš li i ti da se malo odmoriš?
— Još kako! — odvrati tigar. — Mnogo sam išao i strašno sam se umorio.
— Lezi u činčoro, mi ćemo te ljuljati — reče Amanašaka.
Onda oni ustadoše iz činčora a Manugva leže, nadajući se da će se dobro odmoriti
tako opružen, ne misleći ni na šta i ne govoreći ništa. Jureke i Amanašaka stadoše da ga
ljuljaju. Najpre polako a zatim, na Amanašakin znak, sve jače i jače. Najzad ga zaljuljaše
tako snažno da u jednom trenutku Manugva odlete, izbačen uvis. Zuuuuumm!
Tigar je odleteo tako daleko da se više nikada nije za njega čulo.
Blizanci se zadovoljni udaljiše. Nije više bilo Manugve i Jureke je mogao da se igra
bez straha.
Jeli su med, igrali se bacanja očiju i ljuljali u činčoru čiji su konopci bili privezani za
nebo.
 KARIBEJ
Među liticama visokog planinskog lanca Anda, stepenasto poređanim vrhovima i
glavicama, živeli su Miripuji teškim životom planinaca, često ratujući sa susedima. U
međuvremenu su obrađivali svoja polja na kojima su gajili kukuruz, juku, malangu i dru­
ge plodove, lovili zečeve i jelene kojima su obilovale šume, ili ptice koje su letele čistim
nebom iznad planinskog masiva.
Jednom se nekom slavnom poglavici rodila kći, lepa devojka Karibej. Njegovi saple­
menici verovali su da je ona kći Zue, sunca, i Čije, meseca, jer su joj oči i koža bili tako
blistavi, kao da su načinjeni od svetlosti.
Karibej je uživala da nosi oko vrata ogrlice od kostiju i raznobojne gline i da ukrašava
kosu šarenim perjem.
Jednom dok je na obali potoka tražila oble i sjajne kamenčiće koji bi se lepo isticali
na njenom ogrtaču od pamuka, ugleda kako doleću pet džinovskih orlova čije je belo
perje pod sunčevim zracima izgledalo kao da je od srebra.
Nikada do tada Karibej nije videla takve ptice. Požele da se ukrasi njihovim perjem
i poče da trči za senkom koju su bacali na zemlju. Nadala se da će se orlovi umoriti od
letenja pre negoli ona prateći ih.
Tako trčeći prelazila je sa brda na brdo, preskačući preko urvina i bujica nastalih
otapanjem snega koje bi joj se isprečile na putu, dok ne stiže, satrvena od umora, do
najvišeg vrha planine gde više nije bilo nikakvog rastinja i u čijoj se tišini već osećala
prisutnost boginje Čes.
Stigavši dotle, ptice se zaustaviše za trenutak, zatim poleteše uvis i najzad joj se izgu­
biše iz vida.
Tada se zaustavi i Karibej i sama se začudi da je dotle došla. Sa vrha na kome se nalazi­
la ugleda sa jedne strane ravnicu koja se prostirala u podnožju planine, a sa druge veliko
jezero Kokivakou u kome su se ogledali vrhovi Kordiljera kao da izbijaju iz samog jezera.
Nad njom se poče spuštati magla koja brani carstvo boginje Čes, najavljujući dolazak
noći.
Karibej oseti hladnoću i strah pa poče da plače, dozivajući sunce Zue da joj dođe u
pomoć. Ali se njeni vapaji odbijahu od litica, pretvarajući se u strahovito zavijanje koje
odjekivaše po planini. Sunce, ne obazirući se na njene pozive, poče tonuti iza Anda.
— Pomozi mi ti, Čija — reče tada devojka, obraćajući se mesecu.

87
 Vetar stade i Karibejine reči mogle su se jasno čuti. Pojavi se Čija, mesec, zasenjujući
svojim sjajem sjaj zvezda i obasjavajući nebo, na kome se iznenada ukazaše obrisi belih
orlova što su leteli prema zemlji.
Sva srećna, Karibej poče pevati pesmu, ritmičnu i laganu, koja je ličila na sviranje
frule čirimije, dok su se orlovi spuštali sve niže i niže i dok se najzad ne spustiše na Ande,
blizu devojke, zabadajući svoje kandže svaki u po jedan planinski vrh. Tu ostaše nepo­
mični, glava okrenutih prema severu, raširenih krila, ocrtavajući vrhove Kordiljera koji
su se isticali u noćnoj tami.
„Sada ću moći da dođem do njihovog perja”, pomisli Karibej.
I potrča novom snagom ka belim pticama, pružajući ruke da ih dosegne; ali kad je
dodirnula njihovo ukrućeno perje, trže se preplašena i pobeže uz prodoran krik.
Orlovi su se bili pretvorili u led i ostali okamenjeni u tom položaju.
Na krik devojke, koji odjeknu među stenjem kao urlik vetra, Čija se sakri za oblak,
a pet orlova se prenuše i snažno stresoše svoja krila, iz kojih počeše da ispadaju bela pera
svuda po planini, dok je sasvim ne prekriše snežnim pahuljama.
Karibej je te noći zalutala u planini i pretvorila se u duha Anda, a orlovi od toga doba
obrazuju, nepomični i nemi, pet ogromnih visova koji čine Kordiljere Meride, pokrivene
večitim snegom.
Samo kada Karibej, duh planine, pusti svoj prodorni vapaj — a to je urlik uragana
— probude se orlovi i stresaju sa sebe perje u obliku snežnih pahuljica. Tada se i svi ostali
vrhovi Anda prekriju belim snegovima.
 MARA
Za prvog guvernera tek otkrivenih zemalja u oblasti Koro bio je naimenovan Nemac
Ambrozio Alfinger da u ime cara Karla V njima upravlja.
Njemu je palo u deo i da bude prvi istraživač sadašnje oblasti Zulije, kojom dominira
veličanstveno jezero Marakaibo.
Guverner Alfinger, prešavši na drugu stranu jezera, osnovao je 1526. ili 1527. godi­
ne naselje Marakaibo, koje je u svojoj prošlosti pretrpelo mnoga razaranja dok se nije
pretvorilo u sadašnji moderni grad, sedište Zulije, jedne od država u sastavu Venecuele.
Ambrozio Alfinger, čovek neustrašiv i delatan, prokrstario je celu oblast između za­
padne obale jezera i reke Magdalene, uz koju je išao sve do teritorije Indijanaca Činakota
u Kolumbiji, prešavši preko planinskog venca Periha, a takođe i celu Gvahiru, dok nije,
nekoliko godina kasnije, poginuo u sukobu sa Indijancima u blizini kolumbijskog grada
Pamplone.
Nije poznato poreklo imena Marakaibo, niti razlog zbog koga je to ime dato prvo­
bitnom naselju koje su na obali jezera osnovale španske ekspedicione snage. Najverovat­
nije je da dolazi od imena čuvenog poglavice Mare.
Postoje mnoga kazivanja da je prostranom oblašću između jezera i reke Magdalene
upravljao moćni kasike Mara kome legenda pripisuje neverovatne podvige, tako da su
ga smatrali polubožanstvom. O njegovoj moći i bogatstvu širila se slava nadaleko.
Nema verodostojnih svedočanstava u pogledu mesta gde je veliki kasike imao svoje
sedište i dvorac koji je bez sumnje, prema tadašnjim običajima i s obzirom na njegovo
basnoslovno bogatstvo, morao biti veličanstven.
Mara je uspeo da potčini mnogobrojna susedna plemena i živeo je okružen robovi­
ma iz pokorenih plemena.
Uz njegov odlučan i dostojanstven stav, pripisivane su mu, kako je rečeno, i nat­
prirodne moći, te je bio od svih uvažavan i njegova reč slušala se bez pogovora. Ostala
su sećanja da se Mara nije drukčije kretao do nošen u raskošnom palankinu — nosilj­
ci sa bogatim zasenom načinjenim od zlatnih niti i sa gustim zavesama od najtananije
pamučne tkanine.
Mara je odlučno bio protiv svakog sporazumevanja i popuštanja španskim osvajači­
ma, kako je, inače, činila većina poglavica iz tih krajeva, što je ubrzo dovelo do njihovog
potpunog pokoravanja. Od svojih oblasti načinio je zatvoren krug iz koga je davao otpor
osvajaču. On i njegovi ljudi poznavali su kao niko tajne neprohodnih šuma oko jezera;
razabirali su u vrelom tlu Gvahire jedva vidljive i upola skrivene staze i bogaze koje su se

90
gubile u ogromnim prostranstvima. Tako je Mara i mogao da produži otpor još neko­
liko godina, stalno ugrožavajući najsposobnije i najratobornije španske kapetane, dok
jednog dana, teško ranjen, ne pade u ruke svojim neprijateljima.
Meću njegovim ljudima nastade velika pometnja. Potišteni, poslaše izaslanike u ta­
bor kastiljanske vojske nudeći veliki otkup za njegovo oslobođenje. Sigurno bi u tome i
uspeli, s obzirom na lakomost osvajača i njihovu požudu za zlatom, da Mara nije u me­
đuvremenu umro, posle nekoliko dana teških muka od zadobijenih rana koje su mu se
dale na zlo.
Posle smrti kasikea Mare nije bilo nijednog poglavice njegovog položaja i ugleda
koji bi, ma i privremeno, nastavio borbu, te je ubrzo došlo do konačnog osvajanja ovih
oblasti od strane Španaca.
 GVAIKAIPURO
Ličnost kasikea Gvaikaipura je najverniji i najdostojniji izraz celokupnog otpora ve­
necuelskih domorodaca protiv ratnog pohoda i osvajanja ovih krajeva od strane Špana­
ca.
Tokom svog legendarnog života i delanja, Gvaikaipuro je u sebi srećno sjedinjavao
moralne vrednosti i osobine najvećih vođa američkih plemena, o čemu je i istorija osta­
vila verodostojna svedočanstva.
Rodio se oko 1530. godine u plemenu Karakas, u to vreme veoma brojnom, u čijem
je sastavu bilo i pleme Indijanaca Tekes. Bio je sin proslavljenog ratnika ovoga plemena
i lepe Indijanke iz plemena Arikagvas.
Ovako sjedinjenim plemenima Karakas i Tekes upravljao je tada stari Veliki Katuče,
vrlo sposoban poglavica plemenitog porekla. Živeo je skoro stotinu godina. Njegova
vladavina bila je primer mudrosti i veštine. On je, u stvari, postavio osnove za kasnije
nastajanje venecuelskog naroda.
Ali kako ga je smrt iznenadila zajedno sa jedinim sinom i naslednikom u jednom
okršaju, kada je pokušao da podvlasti i prisajedini svom carstvu i druga plemena, pre­
sto je ostao bez poglavara, sve dok se veliki plemenski savet nije složio da za naslednika
proglasi jednoga mladog ratnika kome je tada bilo dvadeset godina. Tako je prvi put
jedan Indijanac iz plemena Tekes preuzeo na sebe odgovornost da upravlja sjedinjenim
plemenima.
Zbog izuzetne hrabrosti, odlučnosti i nepokolebljivosti prozvali su ga Gvaikaipuro,
što znači „oštro sečivo”.
Još pre nego što je bio izabran za poglavicu, Gvaikaipuro se bio oženio lepom Urki­
jom, vernom i požrtvovanom pratiljom koja se nikad nije odvajala od njega. Uvek mu je
pružala pomoć i utehu i bila mu savetnik u teškim okolnostima promenljive ratne sreće
velikog vojskovođe. Zato, kada mu je vrač prvosveštenik ponudio da kao novo izabrani
vladar izabere sebi žene izmeću dvesta najlepših devojaka, Gvaikaipuro je to odlučno
odbio, navodeći da već ima ženu i da ona, po njegovim rečima, „vredi koliko sve ostale”.
Tako je mila Urkija „očiju crnih i dubokih” bila proglašena za vladarku.
Gvaikaipuro je bio prvi venecuelski kasike koji je uspeo da stvori veliki savez pleme­
na, ne sa osvajačkim pobudama niti da bi proširio moć svoga plemena, što su pre njega
činile mnoge poglavice, već da bi organizovao odbranu protiv španskih trupa ko je su u
to vreme otpočele iskrcavanja na venecuelskim obalama.

92
 Ostvario je savez sa mnogim susednim plemenima, kao što su Kumanagoti, Karibi,
Maturini, i sa poglavicama Gvaikamakutom, Naigvatom, Barutom, Čakaom, Indijan­
kom Jaruom i drugima.
Sa promenljivom srećom dobijao je i gubio mnoge bitke. Najčuvenija mu je bila
pobeda kod Makaraoa, kada su Španci pretrpeli teške gubitke, a Gvaikaipuro lično oteo
sablju vođi Španaca, kapetanu Rodrigesu Suaresu, koga je od sigurne smrti spasla grupa
konjanika pritekavši mu u odsudnom trenutku u pomoć.
Ali, iako je bio uspeo da sakupi vojsku od oko četrdeset hiljada ratnika, pretrpeo je
težak poraz kod Makarapane, koji mu je utoliko teže pao što je u ovu bitku polagao svu
svoju nadu da će odbaciti neprijatelja sa rodnoga tla. Vojska mu je tu bila desetkovana,
a njega su napustili saveznici.
No neukrotivi duh ovoga ratnika, uz vernu podršku i brigu lepe Urkije, povratio se
ubrzo posle ovoga poraza. Novim podvizima pokušavao je da se suprotstavi neumitnom
toku istorije. Ali su Španci svojim moćnim oružjem i opremom zadavali takve udarce
neustrašivim borcima da su ovi morali, posle krvavih borbi, da se povlače i ustupaju teren
osvajačima, što je nekoliko godina kasnije, kad je poginuo i poglavica Tamanako, dovelo
do konačnog nestanka samostalnosti Indijanaca.
Gvaikaipuro se posle poraza povukao u nepristupačne predele svoga zavičaja u Los
Tekesu. Ali čak i tamo ga je neumoljivo progonio Dijego de Losada koji je, pošto je 1568.
godine osnovao grad Santjago de Leon, sadašnji Karakas, nastojao da po svaku cenu
učvrsti svoj položaj.
Vojnici Dijega de Losade uspeli su da iznenade Gvaikaipura u njegovom skrovištu.
Zapalili su njegovo imanje i prinudili ga da izađe, zajedno sa ostalima koji su bili unutra.
Smrtno pogođen, junački kasike je uzviknuo:
— Dođite, dođite, stranci! Priđite bez straha da vidite kako umire poslednji slobod­
ni čovek ove zemlje!
 POGLAVICA TAMANAKO I NJEGOV
OSVETNIK
Krajem XVI veka — tačnije, posle smrti slavnog poglavice Gvaikaipura — kasike
Tamanako, poglavica plemena Mariča i Kirikira, već je imao za sobom dugi niz borbi i
okršaja sa tim belim ljudima koji su ga bili toliko zadivili kad ih je prvi put video, jedne
zore u zalivu Karijaku, kako nadmeno i pod punom ratnom opremom silaze sa svojih
brodova.
Među mnogobrojnim bitkama, najznačajnija je bila njegova opsada španskog utvr­
đenja Santjago de Leon, današnjeg Karakasa, koji je bio glavni cilj i ostalih poglavica iz
vremena herojskih borbi domorodaca protivu španskih trupa.
Utvrđenje Santjago de Leon bilo je sedište administrativnog i političkog sistema
osvajača. U njemu se nalazio i njihov najveći garnizon.
Dakle, negde oko 1600. godine, nalazimo Tamanaka i njegovo pleme Mariča u po­
menutoj opsadi karakaskog utvrđenja, zajedno sa plemenima Arauka, Tekesa, Kumana­
gota i drugih.
Pored sposobnosti velikog vojskovođe i nepokornog ratnika, Tamanako je posedo­
vao i urođeno lukavstvo i veliki strateški smisao. Mada su Španci bili daleko nadmoćniji
s obzirom na njihovo neobično vatreno oružje, Indijanci su se mogli nadati uspešnom
ishodu pod vođstvom ovako nadarenog vojskovođe koji je unapred i do tančina isplani­
rao napad. Sa svojim Maričima, Tamanako je krenuo u napad u središnom pojasu, dok
su njegovi saveznici pokrivali bokove i zaštitnicu. Stigao je već do obala reke Gvajre, koja
okružuje današnji trg Karakasa.
Ali, sreća je bila na strani opsednutih. U odeljenju zaštitnice neočekivano se pojavio
konjički eskadron Španaca koji se, ne znajući šta se dešava, vraćao u Karakas dolazeći sa
istočne strane. Kad su vojnici razabrali šta se zbiva, baciše se na iznenađene indijanske
snage uspevši da ih ubrzo nagnaju u bekstvo, ostavljajući Tamanaka i njegove ljude iz­
među dve vatre. Uprkos krvavom boju koji se notom razvio i u kome je Tamanako uspeo
da pogubi kapetana Ernanda de la Serdu, domoroci su ubrzo bili savladani, a Špancima
pođe za rukom čak i da zarobe proslavljenog vojskovođu, poglavicu Tamanaka.
Hitno se sastade savet Španaca i Tamanako bi osuđen na smrt. Trebalo je da bude
obešen i da njegova glava bude, potom, izložena na najprometnijem mestu kao svedo­
čanstvo moći stranog kralja i kao opomena svima onima koji se usude da se suprotstave
carskoj vlasti. U to vreme guverner Santjago de Leona bio je kapetan Garsija Gonsales.

95
Ovakva presuda teško mu je pala, jer je kao pravi vitez bio velikodušan prema pobeđe­
nim neprijateljima, ma koliko da je borba bila surova. Štaviše, odvažnost i samopožrtvo­
vani duh ovih jednostavnih ljudi, domorodaca koji su zaista znali da se bore i umiru sa
tolikom predanošću, izazivali su njegovo istinsko divljenje. Stoga je probdeo celu noć,
razmišljajući kako da preinači ovu presudu. Međutim, pogibija viteza od Serde zahtevala
je primernu kaznu.
Tada jedan od kapetana, po imenu Mendosa, koji je imao ogromnog psa čuvenog po
snazi i hitrini, predloži guverneru da se održi dvoboj između čoveka i psa, kao jedina,
mada malo verovatna mogućnost da se spase Tamanako.
Guverneru je i sama pomisao na tako grozan prizor bila odvratna i u dubini duše
ranjavala je njegova viteška shvatanja, te najpre odbi. Ali kako nije bilo drugog izlaza do
neumitnih vešala, on pristade uz uslov da se ostavi Tamanaku da sam odluči hoće li na
to pristati.
Priča se da je Tamanako, primivši ovu vest, pristao uz reči:
— Pas će umreti u mojim rukama. Ovi svirepi ljudi uveriće se šta je u stanju da učini
Tamanako.
Kako se i moglo očekivati, vest o neobičnom dvoboju izazvala je veliko interesovanje
u gradu čiji se stanovnici okupiše da prisustvuju tom prizoru.
Došao je i taj čas. Usred zlokobnog, prigušenog bubnjanja doboša doveden je Tama­
nako na malu arenu načinjenu na glavnom trgu. Sam kapetan Mendosa dobio je naredbu
da razdraži psa.
Na nesreću, pas je bio posebno obučen za lov na ljude, te napade Tamanaka na druk­
čiji način no što je ovaj očekivao. Tamanako je bio uveren da će pas napasti onako kako
napadaju zveri iz prašume. Ali Amigo — što znači prijatelj — kako je psu bilo ime, baci
se Tamanaku pred noge i tako ga najpre obori, a zatim, kad je ovaj već bio na zemlji,
ishod je bio izvestan. Tamanako ubrzo izdahnu.
Njegova smrt zauvek je sahranila nade domorodaca u pobedonosni ishod otpora
osvajačima, mada nije ostala neosvećena.
Najbolji prijatelj Tamanaka, kasike Jara, zakleo se da će osvetiti njegovu tako nedo­
stojnu smrt.
Uspeo je da sazna da kapetan Mendosa i njegov pas borave u blizini malog sela San
Huan de la Paz na obali reke Tui. Jedne noći bez mesečine, Jara na čelu male grupe svojih
sledbenika iznenadi kapetana i zarobi i njega i njegovog psa. Naredi da im se smesta od­
seku glave i pohita da trofeje pošalje rodbini Tamanaka, kao dokaz zadovoljene pravde.
Da bi umirile vojnike među kojima je ovaj događaj izazvao ne malu uznemirenost,
španske vlasti odmah izdadoše naredbu da se neustrašivi i opasni kasike Jara uhvati po
svaku cenu kako bi za ovo svoje delo iskusio kaznu.
Ali će sudbina štititi ovog smelog i lukavog ratnika, koji je uz to bio i prvosveštenik i
vrač, što mu je pribavljalo još veći ugled među domorocima. Odvažnim prepadima uspe­
vao je da osvajačima zadaje velike gubitke, dok jednog dana, u svojoj poslednjoj ljutoj
borbi, nije pao zauvek, izrešetan olovom španskih pušaka arkebuza, a da iznenađeni po­
bednici nisu ni znali da je to on. Njegovo telo su kasnije tajno izneli njegovi saplemenici
i sahranili, uz sve počasti koje dolikuju njegovom visokom položaju i velikom ugledu,

96
na jednom od najnepristupačnijih i najskrivenijih mesta u planinama iznad grada La
Gvajre.
 URIMARE I JARUA, ŽENE POGLAVICE
INDIJANSKIH PLEMENA
U pretkolumbovska vremena nije bio čest slučaj da indijanskim plemenima upra­
vljaju žene. U većini starosedelačkih zajednica, koje nisu imale pisanih zakona, održa­
vao se putem predanja običajni zakon da žena ne može da zauzima ovakav položaj. Ali u
izuzetnim slučajevima, naročito kod plemena gde se vladarsko poreklo jako poštovalo,
moglo se i to desiti u slučaju kad umre vladajući kasike a ne ostavi muško potomstvo
koje bi moglo da zauzme njegov položaj.
U slavnoj povesti otpora španskim osvajačima na tlu sadašnje Venecuele, dve žene
zauzimaju istaknuto mesto.
Poglavica plemena Maturin, osećajući da mu se približava smrtni čas, odredio je da
ga nasledi kći Jarua. Bilo je to oko 1560. godine kada se lepa i mlada Jarua požrtvovano
prihvatila da vodi borbu za slobodu svoga naroda.
Jarua je bila stasita i lepa, ljupkih pokreta, ponositog i odlučnog držanja. Volela je
da nosi bogatu odeću, izatkanu od raskošnog perja, a na čelu, oko vrata i na mišicama
raznobojne ukrase i ogrlice od dragog kamenja.
Kada se osvajač Alvarado iskrcao na istočnoj obali Venecuele, plemena toga kraja
pohitaše da se brane. Jarua, koja je čula za hrabrog vojskovođu Gvaikaipura, uputi mu
svoje izaslanike s molbom da joj pošalje pomoć.
Na njen poziv i na poziv drugih susednih poglavica, Gvaikaipuro je pripremio do
tada najveći organizovani otpor. U čuvenoj bici kod Makaparane, ko ju su domoroci
izgubili, učestvovala je i Jarua i hrabro se borila sa svojim saplemenicima.
Ali, kažu da se tada dogodilo da se Jarua smrtno zaljubila u neustrašivog i smelog po­
glavicu Gvaikaipura. No on je ostao privržen lepoj i nežnoj Urkiji, kojom je bio oženjen
i voleo je strasno i verno.
Jarua je kasnije, u teškim okolnostima posle poraza, sklopila savez sa osvajačima,
sledeći primer mnogih drugih poglavica, i tako ostala na čelu svoga plemena.
Ali kada je strašna vest o pogibiji Gvaikaipura kao crna senka zakrilila nebo poko­
rene zemlje, Jarua se, u očajanju i kajanju što mu nije ostala privržena, zauvek odrekla
svoje dužnosti plemenskog poglavice i povukla u planine, tako da ni istorija ni predanje
o njoj od tada nisu ostavili spomena.
Urimare je pripadala plemenu Kariba, na čijem je čelu bio njen otac Araimaipuro.
Po očevoj smrti ona je postala poglavica Kariba, čuvenih po svojoj hrabrosti.

98
 Urimare ne samo da je bila lepa već su je krasile i vrline slavnih voća: bila je hra­
bra, spretna, mudar vojskovođa, srećno spajajući ljupkost i nežnost svoga mladog bića
sa čvrstinom ratnika u najžešćim borbama, veštog u bacanju strela i rukovanju maka­
nom, teškim indijanskim buzdovanom.
Uz takve osobine, nije ni čudo što je posle očeve smrti preuzela upravljanje pleme­
nom, na zadovoljstvo svojih podanika. U borbi protiv okrutnih ratnika koji su došli sa
druge strane mora da im prigrabe zemlju odmah je počela da primenjuje ono čemu ju je
otac učio.
Kako nam kazuje istorija, engleski pirat Volter Rali i sam je bio jedan od obožavalaca
njene lepote. Prilikom jednog od svojih pljačkaških iskrcavanja na obale Parije ovaj gusar
uspeo je da savlada grupu Indijanaca pod komandom Araimaipura, koji je u tom sukobu
i poginuo, dok je naselje bilo opljačkano i popaljeno. Gusari se potom povukoše na svoje
brodove sa znatnim plenom i grupom devojaka-zarobljenica, među kojima se nalazila i
lepa poglavičina kći.
Kobna sudbina očekivala je te nesrećnice, koje su imale da budu razdeljene gusarima,
dok je vođa i gospodar pirata, Volter Rali, želeo da za sebe zadrži najdragoceniji plen,
lepu Urimare.
Ali ova, vešta i preduzimljiva, uspe da se izvuče neopaženo iz brigantina — jedre­
njaka sa dve katarke — iskoristivši bučnu zabavu kojom su gusari proslavljali uspešan
pohod uz obilno jelo i piće. Pod zaštitom noćne tame baci se u more, i pošto je bila
dobra plivačica, srećno dopliva do obale.
Iako je bila iscrpljena i potresena patnjama kroz koje je prošla zajedno sa ostalim
zarobljenicama, stigavši na žalo stala je na noge, okrenula se prema gusarskim brodovima
i svečano se zaklela da će osvetiti smrt svoga oca i osloboditi svoju zemlju i ljude od vlasti
i ugnjetavanja ovih stranaca.
Ali je njena zla sreća htela da tek što se malo oporavila od preživelih patnji ponovo
dopadne ropstva, ovoga puta kod kastiljanskih vojnika koji su bili poslati protiv gusara.
Tako je neko vreme ponosita Urimare bila prinuđena na pokornost Špancima, na poni­
žavajuću službu u jednoj zemljoradničkoj naseobini koju je upravo bio osnovao fratar
Las Kasas. Tu je naučila španski i upoznala mnoge strane života ovih tuđinaca.
Jednoga dana, kada je na nju nasrnuo neki od vojnika, Urimare se junački branila i
nožem kojim je obavljala domaće poslove u kuhinji ubila svog napadača.
Posle toga nije joj ostajalo drugo do li da beži. Koristeći svoje poznavanje zemljišta
i noć, došla je do poseda poglavice Gvaikamakuta, koji je prihvati i usvoji kao kćer.
Kasnije je Urimare uzimala učešća u nekim ratnim sukobima, ali se najzad vratila
uobičajenom životu domorodačkih žena, zasnovavši dom i izrodivši potomke čiji je rod
očuvan do naših dana.

100
 STARAC, STARICA I PETAO ZLATNE
KRESTE
Bilo jednom dvoje starih koji su bili vrlo, vrlo siromašni. Sve što su imali bila je jedna
bedna kolibica.
Jednom starica zasadi ispred kuće neku biljčicu. Sutradan, kad je pogledala kroz pro­
zor, spazi da je biljka izrasla čak do krova. Narednog dana opet pogleda kroz prozor, a
biljka dostigla već do oblaka.
Tada reče starčiću:
— Što se ne bi popeo da vidiš ima li kakvog ploda?
I stari se peo, peo toliko da već više nije video svoju kolibicu. Kad je stigao do kraja,
razabra da je stigao na nebo. Gledajući oko sebe, spazi neke kamenčiće i jednog petlića
zlatne kreste. Pokupi ih i stade silaziti dok ne stiže u svoju kolibu.
Staroj su se svideli kamenčići i poslužili su joj da njima melje brašno kad mesi ku­
kuruzne pogače — arepe. Kako poče mleti, tako stadoše izlaziti gotova najraznovrsnija
jela, pa i njene omiljene božićne sarme od bananinog lišća, zvane aljake. Oboje su bili
vrlo zadovoljni jer im sada do kraja života nije više pretila glad.
Jednoga dana dođe neki čovek gospodski odeven i zamoli ih za prenoćište. Oni ga
gostoljubivo primiše. Kad je bilo vreme večeri, stara izvadi kamenčiće i poče mleti. Opet
počeše izlaziti razna jela. Čovek se tome nije mogao načuditi i upita stare kako su došli
do tih kamenčića. Oni mu odgovoriše da su ih našli u planini. Čovek ponudi za kamen­
čiće velike pare, no oni odbiše da ih prodaju.
Iskoristivši nebudnost starih, čovek ukrade čudotvorne kamenčiće i namesto njih
stavi druge, po izgledu iste takve, pa se brzo oprosti od domaćina i ode.
Kad je došlo vreme obedu, stara stade mleti kamenčićima, ali od jela ni traga. Ta­
da im postade jasno da im je onaj čovek pokrao čarobne kamenčiće. Vrlo se rastužiše,
prepuštajući se svojoj zloj sudbini.
Sve je to gledao petlić zlatne kreste, pa pođe za onim čovekom. Kad je ovaj stigao ku­
ći, pokaza ženi čarobne kamenčiće i reče joj da sprema veliku večeru, jer će imati mnoge
zvanice.
Žena to i učini, i gle: izlažahu gotova jela, pečene kokoši, aljake, razni kolači i torte.
Taman su gosti bili usred večere, uživajući u ukusnim jelima, kad stiže petlić i pope se
na prozor pa zapeva:
— Kukuriku! Lopove, daj kamenčiće koje si nam ukrao!

101
 Sve zvanice se začudiše, ne razumevajući šta je petlić time hteo da kaže. Ali domaćin,
sav besan, naredi slugama:
— Uhvatite toga petla i bacite ga u bunar!
Uhvatiše petla, baciše ga u bunar. A petao reče:
— Kljuniću, popij vodu!
I kljunić popi svu vodu, tako da je petao mogao da izađe. Ovoga puta pope se na
balkon pa zapeva:
— Kukuriku!
Lopove, vrati nam kamenčiće koje si ukrao!
Gosti se počeše čuditi ovim rečima, a domaćin opet pozva sluge i reče:
— Uhvatite toga petla i bacite ga u peć!
Uhvatiše petlića i baciše ga u peć. A petao reče:
— Kljuniću, izlij vodu što si popio iz bunara i ugasi vatru!
Kljun poče da izliva vodu te ugasi vatru, a petao izađe pa će kao i pre:
— Kukuriku! Lopove, vrati nam naše kamenčiće!
Tada se gosti prepadoše pa trkom pobegoše iz kuće, a sa njima i domaćin i njegova
žena. Onda petlić zlatne kreste pokupi sve kamenčiće i odlete starima. Dade im kamen­
čiće i preporuči im da ih od sada više nikome ne pokazuju.
Starac i starica sa petlićem zlatne kreste živeli su od tada srećno i zadovoljno.
 TRI SAVETA
Bejaše jednom jedan vrlo siromašan čovek. Već iznuren od tolike nemaštine, odluči
da pođe po svetu i potraži sreću.
Njegova žena pokušavaše da ga odvrati od te namere, čak mu reče da očekuje dete,
ali ni taj razlog nije ga mogao zadržati.
Čovek pođe. Pešačio je od sela do sela i nigde nije mogao da nađe posao.
Najzad, posle dugog hodanja, dođe u jedno selo koje mu se dopade i zatraži posao
u jednoj pekari.
Pekar ga primi, ali mu nije davao nikakvu platu za rad. Samo ga je hranio i odevao.
Tako prolažahu godine, dok jednoga dana čovek ne zažele da se vrati svojoj ženi i
reče to svom gazdi. I pekar je smatrao da bi dobro bilo da se već vrati svojoj kući. Upita
ga da li bi za svoj dugogodišnji rad više voleo da mu plati u novcu, ili da mu da tri saveta.
Pošto je dugo razmišljao, naš čovek se odluči za tri saveta.
Onda mu pekar reče:
— Evo moja tri saveta: ne ostavljaj nikad glavni put radi prečice; ne gostuj nikada u
kući gde je domaćin star čovek i nikada noću ne čini ono zbog čega bi se mogao sutradan
kajati.
Na rastanku pekar mu pokloni jedan hleb, preporučujući mu da ga ne raseca dok ne
stigne kući.
I tako čovek pođe natrag svojoj kući. Na putu susretne neke ljude i pođe sa njima u
društvu. Došav do jedne raskrsnice, njegovi saputnici odlučiše da skrate put prečicom.
Tada se čovek seti prvoga saveta: „Ne ostavljaj nikada glavni put radi prečice”, i ne ode sa
ostalima. Kad je stigao u obližnje mesto, saznade da su razbojnici napali i ubili njegove
saputnike.
Onda čovek nastavi put sam. Jednom, tako, dok se spuštala noć a on bio još daleko
od naselja, ugleda neku usamljenu kuću pa joj priđe da zatraži prenoćište. Kad je zakucao
na vrata, izađe jedan starac i sa njim njegova vrlo mlada žena. Tada se on seti drugog
saveta: „Nikada ne traži prenoćište tamo gde je domaćin star čovek.” Zato ih samo učtivo
pozdravi, oprosti se od njih i pođe dalje. Tu u blizini naiđe na jednu praznu brvnaru.
Uđe, okači svoj činčoro i leže da spava.
Duboko u noć probudi ga neka galama iz susedne kuće. Diže se da vidi šta se doga­
đa. Skriven iza drveta, ugleda kako iz kuće izlazi neki čovek, vukući sa sobom zavežljaj.
Prođe tik uz njega, zastade za trenutak, što siromašak iskoristi da odseče komad tkanine
sa neznančevog ponča.

103
 Kad se razdanilo, nastavi put. U obližnjem selu naiđe na mnogo ljudi, okupljenih
oko tela starog domaćina kuće u kojoj nije hteo da prenoći. Niko nije znao ko ga je ubio.
Među radoznalim ljudima koji su se tu okupili naš čovek ugleda jednoga kome je nedo­
stajao komad tkanine na ponču i doseti se da je to ubica. Ode u sud i ispriča sve što je
znao, dajući kao dokaz ono parče odsečene tkanine koje je bio sačuvao.
Pred tim dokazom ubica priznade svoj zločin, rekavši da se bio dogovorio sa starče­
vom ženom da to učini. Sudac zahvali putniku i ovaj krete dalje.
Proveo je još mnogo dana putujući i pred svoju kuću stiže kasno jedne noći. Sjala
je mesečina i bilo je veoma vidno. On uđe u kuću i vide da u činčoru spava neki čovek.
Hteo je da odmah skoči na njega sa batinom, verujući da je njegova žena u međuvremenu
pošla za drugoga, kad se seti trećeg saveta: „Nikad ne čini noću ono zbog čega se možeš
sutradan kajati.” Zato izađe napolje i sede kraj vrata da sačeka dan pa da onda razgovara
sa ženom.
Kad se počelo razdanjavati, ču glas svoje žene:
— Sine, sine, ustani.
Tada se seti da mu je žena saopštila da očekuje dete pre no što je otišao od kuće. Uđe
odmah u kuću, gde ga žena prepoznade. On zagrli sina, i svi osetiše veliku radost posle
dugog rastanka. Da bi proslavili susret, sedoše da jedu. Čovek izvadi hleb, dar gazde
pekara. Kad ga rasekoše, iz njega ispade mnogo zlatnika koje je vlasnik pekare tu stavio
kao nagradu za njegovu vernu službu.
Od tada su živeli srećno i zadovoljno.
 KAKO SU POP, BELAC I INDIJANAC
PODELILI KOKOŠ
Pošli pop, belac i Indijanac da obave neki posao i na put poneli samo jednu pečenu
kokoš i ništa više.
Putujući, jako su ogladneli. Videvši da bi kokoš mogla utoliti glad samo jednome od
njih trojice, pop i belac predložiše Indijancu da načine ovakav sporazum:
— Onaj ko usni najlepši san, poješće kokoš.
Legoše, dakle, da spavaju. Zaspa pop, zaspa belac. A Indijanac se diže i bez mnogo
premišljanja pojede kokoš.
Posle kratkog spavanja, koliko im je dozvolila glad, digoše se pop i belac. Tada ih
upita Indijanac:
— Šta ste vi sanjali, oče?
— Sanjao sam da sam bio u raju.
— A vi — upita belca.
— Ja sam sanjao da sam se popeo na nebo i došao među anđele.
Pop i belac, svaki za sebe smatrajući da je dobio opkladu, upitaše istovremeno:
— Dobro, Indijanče, a šta si ti sanjao?
— A ja, kad sam video da ste vi otišli na nebo, digoh se i pojedoh kokoš.

106
 KORNJAČA I SLEPI KRALJ
Bio jednom neki kralj koji je u kući držao kao sluge nekoliko guštera i jednu kornja­
ču.
Jednoga dana kralj je oslepeo a da niko nije znao uzrok tom slepilu niti lek koji bi
mu mogao pomoći. Zvao je najčuvenije lekare i nijedan ga nije mogao izlečiti.
Jedne noći jedna sluškinja, Crnkinja, čula je kako neke vile, sedeći na kućnom krovu,
govore:
— Eto, kralj je oslepeo, a jedini lek bi mu bio da iscedi džigericu živoga majmuna u
oba oka.
Ujutru Crnkinja odjuri kralju i reče mu:
— Vaše veličanstvo, juče prođoše ovuda neke vile i rekoše da biste se izlečili od toga
slepila jedino ako biste iscedili džigericu živoga majmuna u oba oka.
Kralj se mnogo obradova, ali se istovremeno i zamisli:
— Odlično! Ali ko bi mogao da mi uhvati živoga majmuna?
U toj zemlji, naime, nije bilo majmuna.
U blizini se nalazila kornjača koja je čula taj razgovor, pa reče:
— Vaše veličanstvo, s one strane mora nalazi se zemlja u kojoj žive samo majmuni.
Zašto ne poručite jednog majmuna iz te zemlje?
Kralj odvrati:
— Ne, neću poručivati nikakvog majmuna. Nego ćeš ti otići da mi doneseš majmuna
s one strane mora. A ako mi ga ne doneseš, platićeš svojom glavom.
Kornjača poče tužno da plače i da se žali na svoju zlu sreću, ali joj nije bilo druge do
da ide.
Došao je i dan koji je kralj odredio za polazak i kornjača se baci u more da traži
zemlju majmuna.
Prošlo je mnogo, mnogo dana dok ne dopliva na suprotnu obalu. Tu ugleda veliku
šumu mango-drveća, punu majmuna.
Majmuni su bili veoma gladni, jer je vladala velika suša te nisu imali ništa za jelo.
Nije bilo plodova gvajabe, ni mangoa ni trešanja, nije bilo ničega što bi mogli da jedu.
Zato su se majmuni i bili okupili na obali mora, nadajući se da će im neko doneti
vesti kako bi mogli da dođu do hrane.
Baš u tom trenutku stiže kornjača. Odmah joj pristupi jedan od okretnijih majmuna
i upita je:
— Kornjačice, odakle dolaziš?

107
 Kornjača mu odgovori:
— Dolazim s one strane mora.
— Dobro, pa šta tražiš ovde?
— Eto, došla sam da vam donesem vrlo prijatne vesti.
— Kakve?
— Pa, na onoj drugo strani propada voće: gvajabe, merej, mango, dinje, lubenice,
trešnje. Ima toliko vođa, a samo se komarci njime koriste, pa sam htela da jedan od vas
pođe sa mnom i uveri da je ovo što vam kažem istina.
Istoga trenutka majmun skoči kornjači na leđa:
— Evo, kornjačice, ja ću poći sa tobom. Vodi me da izvidim stvar.
Kornjača smesta zapliva sa majmunom na svom oklopu, vrlo zadovoljna što će na taj
način obaviti kraljev nalog.
No kad su već bili nasred mora, stade majmun da razmišlja da li je tačno ono što je
rekla kornjača ili su posto jali neki drugi razlozi zašto ga je kornjača povela:
„Da li je to istina, bože moj? S kakvom namerom me vodi ova kornjača? Da ne smera
nešto drugo sa mnom?”
Razmišljajući tako, majmun stade da se trese od straha.
Zapita ga kornjača:
— Zašto drhtiš, majmunčiću?
Odgovori joj majmun:
— Vidiš, lepa moja, toliko je hladno da ću izludeti. Kornjačice, zaustavi se za trenu­
tak!
— Ali zašto da se zaustavim?
— Stani, stani, hoću da te nešto pitam — reče majmun.
Kornjača se zaustavi i upita ga:
— Dobro, šta hoćeš?
— Kornjačice, učini mi nešto. Hteo bih da mi kažeš istinu: zašto me vodiš na onu
drugu obalu?
— Ali, majmunčiću, ja sam ti to već kazala: da se prošetaš i najedeš voća.
Ali majmun je navaljivao:
— Ne, nije to, reci mi istinu, nemoj me varati.
Već se nedaleko odatle videla obala i kornjača se osećala bezbednom:
— Dobro, hoću da budem s tobom otvorena. Moj gospodar, Njegovo veličanstvo
kralj sa one druge obale je bolestan: oslepeo je. Nijedan lekar na svetu nije u stanju da
ga izleči. Jedne noći spustiše se neke vile na krov kuće i rekoše da je jedini lek za kraljeve
oči da iscedi džigericu živoga majmuna u oba svoja oka. Zato sam i došla do vas.
Poče majmun da drhti sve jače što se više približavahu obali. Kornjača ga ponovo
upita:
— Zašto drhtiš toliko, majmunčiću?
— Zato što mi je veoma hladno — odgovori opet majmun.
Već su bili tik uz obalu i već se mogao razaznati silan narod koji je čekao dolazak
kornjače sa majmunom — spasonosnim lekom za njihovog kralja.
Tada majmun, koji je lupao glavu kako da se spase, reče kornjači:

108
 — Do vraga, kornjačo, trebalo je da mi još tamo u šumi mangoa kažeš da vam treba
majmunska džigerica.
Tada ga kornjača upita:
— A zašto mi to kažeš?
—Jer će tvoj put biti uzaludan. Tamo u šumi mangoa ostala je moja džigerica oka­
čena o jedno drvo. Bolje da se što pre vratimo po nju.
Zaustavi se kornjača, mada je već gotovo dotakla obalu i stade razmišljati šta da radi,
jer se ne može pojaviti sa majmunom koji nema džigerice. Onda se odluči:
— Dobro, hajde da se vratimo. Ali samo da dohvatiš džigericu, pa ćeš onda natrag
sa mnom.
Čim su stigli u šumu, majmun skoči i pope se na vrh drveta. Vičući, obavesti i osta­
le majmune da ne dozvole da ih kornjača prevari. Onda svi odoše, ostavljajući kornjaču
samu. Ona poče da plače. Nije smela da se vrati, jer ako ne donese kralju majmuna, na­
rediće da je pogube.
I tako kornjača ostade zauvek na obali kraj šume mangoa, pošto je uzalud pokušala
da povede sa sobom jednog majmuna. Tako je ona, želeći da prevari drugog, bila sama
prevarena.
 MAGAREĆA MUDROST
Bio jednom jedan ribar koji je iz mora vadio so i sunđere i prodavao ih na pijaci, te
je od toga živeo.
Robu je nosio do trga na jednom magarcu. Uz put su uvek morali da prođu preko
jedne bare.
Jednoga jutra ribar natovari na magarca so. Ovaj uđe u baru na najdubljem mestu
i zaglibi se. Malo-pomalo, so se topila, dok se magarac ne oseti sasvim olakšan, jer je
izgubio sav teret, te se lako diže i izađe na suvo.
Sutradan ribar na magare natovari sunđere. Magarac, koji je sebe smatrao veoma
mudrim, namisli da ponovi ono što se desilo juče. Tako i učini. Ali sunđeri se natopiše
vodom i tovar postade još teži, tako da ga je magare jedva donelo do trga.

111
 ZAŠTO SU ZEČEVI KUSI
Ovo se dogodilo jednom kad je čika Zeka bio mnogo gladan. Bila je zima i on nije
mogao da nađe ništa za jelo. Izađe da vidi može li ipak do nečega doći, i dok je išao
putem, naiđe na jedan vuneni pončo. Odmah ga stavi na sebe. Uto srete čika-Tigra i
ovaj ga upita:
— Prijatelju, odakle ti taj lepi pončo?
A zec mu odgovori:
— Ama zar ne znaš, čika-Tigre, da ja tkam vunene ogrtače? To sam ja sam sebi na­
činio.
Odgovori mu tigar:
— Pa, izvini, čika-Zeko, nisam to znao. Mnogo mi se dopada taj tvoj pončo, zato
sam te pitao.
Nastaviše put zajedno i malo posle opet će tigar:
— Čika-Zeko, da li bi i meni mogao načiniti takav pončo kao što je tvoj?
Zec poćuta neko vreme kao da razmišlja, pa reče:
— Dobro, čika-Tigre, ali ti znaš da tu ima mnogo posla. Načiniću ti ga sa velikim
zadovoljstvom, ali pod jednim uslovom.
— Kojim, kojim, čika-Zeko?
— Evo kako, čika-Tigre. Treba da mi doneseš svu potrebnu vunu, i uz to i jelo, jer
neću imati vremena i da idem da nabavljam sebi hranu i da tkam.
— Kako da ne — reče tigar. — Reci, kada bi počeo da ga tkaš?
— Pa, razume se, prijatelju, već sutra ću početi, morao bi mi doneti vunu što pre.
Sutradan rano ujutru donese tigar zecu vunu, nekoliko jaja, komad mesa, malo hleba
i džakčić uglja.
Zec sve to primi veoma zadovoljan, i reče:
— Mislim da će mi trebati još vune.
— Dobro — reče tigar.
I tako prolažahu dani. Svakoga dana tigar je donosio vunu i hranu i uvek bi pitao:
— Kad ćeš završiti pončo?
A zec bi odgovarao:
— Još malo.
I tako prolažahu dani, prođe i zima i tigar vide da ga zec vara.

112
 — Pa kako to? Prošla je zima, a ti nisi ništa uradio! Sad ću da te pojedem — reče
tigar besno i poče da goni zeca, dok ga ne dohvati za rep. U očajanju, da bi se oslobodio,
zec se trže tako jako da rep osta u tigrovim šapama. Zec pobeže, ali mu tigar doviknu:
— Ne mari, čika-Zeko, jer ću te od sad lako prepoznati među drugim zečevima. I
ode.
Zec provede nekoliko dana u razmišljanju kako da se spase tigra. Onda obiđe druge
zečeve u njihovim kućama i reče im:
— Momci, hoćete li da se igramo?
— Kako da ne — odgovoriše svi i odmah pođoše sa zecom u šumu.
— Sad ću vam pokazati jednu novu igru.
Zatim uhvati sve zečeve i poveza jednog po jednog repom za drvo, govoreći im:
— Kad izbrojim do četrdeset, vi iz sve snage povucite, jer ko ostane zavezan, gubi
igru.
Onda svi zečevi pojuriše iz sve snage i svakome se otkide rep privezan za drvo, tako
da ne ostade nijednog zeca sa repom.
Ne prođe mnogo vremena, dođe tigar i videvši zeca reče:
— E, sad mi nećeš umaći, čika-Zeko!
A zec odvrati:
— Ali šta sam ti ja učinio?
— Pa zar se ne dosećaš da sam te prepoznao, jer nemaš repa.
A zec mu na to reče, praveći se nevešt:
— Dođi, prijatelju, da ti pokažem da su svi zečevi kusi.
— Oprosti mi, prijatelju — reče tigar, zagrli ga, poljubi i ode.
Tako se zec i ovoga puta spasao tigra.
 TIGAR, ZEC I MANGO
Sprijatelje se jednom tigar i zec i reše da putuju po svetu. Već su dugo tako putovali
i jako ogladneli, kad ugledaše jedno mango-drvo prepuno plodova. Najedoše se dosita
i potom legoše da spavaju u hladu mangovog gustog granja.
Pošto su se naspavali, probudiše se. Tigar stade da posmatra mango-drvo pa reče
zecu:
— Čika-Zeko, vidi kako je na ovom svetu sve naopačke. Tako veliko drvo a ima tako
male plodove; dok, naprotiv, bundeva i lubenica rastu na vrežama koje puze po zemlji.
Isto kao i ti, čika-Zeko: tako si malen, a uši su ti tako velike. Ja, opet, ovako veliki, imam
male uši. A tako je i sve ostalo na ovom svetu.
Taman on to izreče, a odozgo pade na njega jedan mango. Onda mu reče zec:
— Šta sad misliš, čika-Tigre, kako bi to izgledalo da je namesto manga bila bundeva
ili lubenica?

114
 TIGAR I TRI ZEČIĆA
Tigar i zec uvek su nešto snovali jedan protiv drugoga, i uvek je zec bio taj koji je
dobijao, jer je, iako manji, bio domišljatiji od tigra.
Dogodi se jednom da je tigar išao u selo da kupi namirnice i vraćao se sa punom
vrećom stvari.
Zec za to saznade i smisli kako da dođe do tigrove pune vreće. Pođe, dakle, i leže
nasred puta, pretvarajući se da je mrtav.
Tigar ga ugleda i reče:
— Gle mrtvog zečića! Neću ga uzeti jer je vrlo mali — i nastavi putem.
Zec se brzo diže, potrča prečicom i daleko izmače tigru, pa opet leže na put. Tigar
ga ugleda i reče:
— Do vraga! još jedan zečić. Da sam uzeo onog prvog, imao bih sada već dva, a samo
jedan ne vredi ništa — i nastavi putem.
Zec opet učini isto, i kad tigar vide i trećeg zeca na putu, reče:
— Opet zec! Da sam uzeo ona dva, sad bih imao već tri. Ali, dobro, vratiću se po
ona dva.
Zatim spusti vreću kraj zeca i ode da uzme ona druga dva.
Zec hitro dohvati vreću i uteče.

115
 ČIKA ZEKA I ČIKA TIGAR
Ovo se dogodilo jednom kad se tigar bio mnogo naljutio na zeca te počeo smišljati
na koji bi način mogao konačno da ga uhvati, jer je ovaj uvek uspevao da mu pobegne.
Reši, dakle, da se načini mrtvim i reče nekim prijateljima da o tome obaveste zeca.
Učiniše kako je tražio, i one noći koju su bili odredili da čuvaju mrtvaca svi tigrovi
prijatelji dođoše obučeni u crninu i stadoše plakati.
Zecu su javili da je tigar umro, pa i on pođe tamo.
Stigavši u kuću, stade da posmatra: neki su tihim glasom razgovarali, neki plakali, a
neki pevali i svirali u razne instrumente. Čika Majmun zapeva uz pratnju svoje violine:
— Pusti ga da uđe, pusti ga da uđe…
A čika Ćuran, uz svoju mandolinu:
— Sad nam neće pobeći, sad nam neće pobeći…
Kad je to čuo, zec poče udarati u tamburu zvanu kvatro:
— Nećete se omrsiti mojim čvarcima, nećete se omrsiti mojim čvarcima…
A onda, podozrevajući da tu nešto nije u redu, povuče se ka vratima i zapita:
— A čika Tigar, je li mrdnuo jednom šapom kad je umirao? Jer tigrovi, kad umiru,
pokreću jednu šapu.
Na to tigar, koji je sve slušao, poče da mrda šapom.
A zec, kome je sad bila jasna tigrova namera, zapeva:
— Ko je mrtav, taj se ne pokreće; ko je mrtav, taj se ne pokreće! — i izjuri iz kuće.

116
 ŠUMSKI ŽBUNIĆ
Bili jednom zec i tigar u planini.
Zec, koji nije propuštao nijednu priliku da se našali na račun tigra, opazi jedan osi­
njak pa reče:
— Gle, čika-Tigre, kako je lep plod na onom drvetu mamaj! Što ga ne bi dohvatio
da ga zajedno pojedemo?
Ali tigar je hteo da sve sam pojede, pa brzo strpa „plod” u usta. Na to se ose uznemi­
riše i izujedaše tigra, koji stade da skače od bola.
Zec pobeže da se sakrije.
Tigar tada pomisli da je najbolji način da se dočepa zeca ako ga sačeka na obali reke,
jer će ovaj morati da dođe tamo da pije vode.
Prolazili su dani i zec je već umirao od žeđi.
Onda smisli da uradi ovako:
Ode pčelama i zamoli ih da mu daju malo meda. Medom namaza celo telo, zatim se
provalja po opalom lišću i tako, sav prekriven lišćem, nalik na neki žbun, pođe na reku
da se napije vode.
Tigar, koji je očekivao da se pojavi zec, jako se začudi kad ugleda nepoznatu životinju
što pije toliku silnu vodu, pa reče:
— Šumski žbuniću, otkad nisi pio vode?
Ponovi to pitanje nekoliko puta, ali mu zec nije odgovarao već je i dalje pio.
A kad je sasvim utolio žeđ, reče tigru:
— Još od onoga dana kad sam te nagovorio da progutaš onaj osinjak.
Pa brzo pobeže da ga tigar ne bi uhvatio.

117
 POGOVOR
U bogatu riznicu predanja naroda celog sveta još uvek, tako reći posvednevno, slivaju se legende,
mitovi i bajke i onih naroda čije je kulturno blago dosada ostajalo nepoznato. To se naročito odnosi na
narode Afrike i, umnogome, Latinske Amerike.
V Venecueli — inače jednoj od vodećih latinsko američkih država na putu razvoja i industrijalizacije
— u prostranim prašumama i savanama na jugu zemlje, počev od delte Orinoka, duž brazilske grani­
ce, zatim severozapadno, uz granicu sa Kolumbijom pa sve do Karipskog mora na severu, žive raštrkana,
uglavnom nomadska indijanska plemena, nezahvaćena istorijskim procesom razvoja kroz koji je Venecu­
ela prolazila od momenta španskog osvajanja.
Kada se Kolumbo iskrcao na obale Venecuele, prilikom svoga trećeg putovanja u novootkriveni svet
1498. godine, zatekao je mali broj domorodaca. Računa se da ih nije bilo više od 350.000 na prostoru od
oko milion kvadratnih kilometara. Za razliku od civilizacija koje su Španci zatekli na pojasu od Meksika
sve do Čilea i Argentine — civilizacija Maja, Asteka, Inka i brojnim ranijih — kultura stanovništva sa­
dašnje Venecuele bila je na sasvim niskom stupnju razvoja: nomadsko stanovništvo bilo ,je izdeljeno na
veliko mnoštvo grupa, živelo je primitivno i u stanju stalne među plemenske zaraćenosti. Uz to, bilo je i vr­
lo raznorodno zbog stalnog ukrštanja na ovom tlu u pretkolumbovskoj Americi. Moderna antropologija
svrstava jezike na toj teritoriji u najmanje petnaest jezičkih porodica, ne računajući brojne dijalekte.
Osvajanje teritorije sadašnje Venecuele od strane Španaca nije bilo ni brzo ni lako. U strahovitom
indijansko španskom sukobu Indijanci, iako desetkovani, nisu sasvim iščezli, tako da su ostali osnova za
kasnije stvaranje venecuelskog naroda. Španci, koji su i sami nosili u sebi nasleđe naroda Male Azije, Afri­
ke i Evrope, u podvig Otkrića Novoga sveta pošli su bez žena. Tako je došlo do njihovog ukrštanja sa
indijanskim domorocima, a takođe i sa Afrikancima koji su kasnije kao roblje dovođeni u ove krajeve.
Verovatno zahvaljujući tome u ovoj zemlji, kao i u većini latinsko američkih, nema onako izražene razne
diskriminacije kao, na primer, u SAD.
Mnoga indijska plemena, međutim, ostala su nepokorna ili potisnuta u nepristupačne krajeve, van do­
mašaja Španaca, ali takođe i van procesa etničkog, kulturnog i ekonomskog integrisanja i daljeg istorijskog
razvoja koji je početkom XIX veka doveo do odbacivanja španske kolonijalne vlasti i osnivanja nacional­
ne države Venecuele. U njen sastav ušla su i ova plemena. Mada je u toku proces njihovog prilagođavanja
savremenoj civilizaciji — stvaraju se zdravstveni centri za suzbijanje žarišta bolesti, žute groznice, malarije
i drugih; dodeljuje se zemljište da bi se od nomadskog načina života prešlo na zemljoradnički, što nove
generacije rado prihvataju; pomaže se razvoj umetničkog zanatstva i narodne radinosti; nastoji se na opi­
smenjavanju, dosta otežanom zbog jezičkih prepreka, tako da radio postaje sve moćnije sredstvo dodira
Indijanaca sa savremenim svetom — ipak još uvek preovlađuje tradicionalni način plemenskog života.
U njemu nemalu ulogu imaju predanja i verovanja izražena u legendama, mitovima i bajkama. Za njih
to nisu samo zabavne priče iz daleke prošlosti već izvorna i živa istina koja se kao svetinja čuva i predaje
novim pokolenjima. Još uvek je običaj kod nekih plemena da se jutrom, pre polaska u lov i na svakodnev­
ne poslove, ostaje ležeći u činčorima — visećim pletenim posteljama — da bi se tumačili snovi a večerom
prepričavala predanja. Ova kazivanja, iako o poznatim temama, uvek su kreativna i umetnički oblikovana.
U neku ruku to je i „obavezna lektira” mladima: predanja njihovog plemena na taj način postaju nepisani
moralni zakonik njihovog življenja i kulturno nasleđe koje će oni predati svojim potomcima.
Moderna naučna disciplina mitografija — za razliku od mitologije koja se ograničava na iznošenje
priča o bogovima i verovanjima — uzima mitove, legende i bajke kao osnov za sociološka, psihološka,

118
antropološka, etnička i istorijska proučavanja. Predanja venecuelinih Indijanaca su bogata izvorna građa
za ovakve studi je.
Dok su predanja iz vremena Inka i ranijih civilizacija učeni španski jezuiti zabeležili već prvih godina
po Osvajanju, predanja venecuelskih Indijanaca tek u poslednje vreme sistematski se beleže. Ipak je priku­
pljeno mnogo dragocenog materi.jala zahvaljujući ljudima kao što su bili Lisando Alvarado, Tulio Febres
Kordero, Aristides Rohas, Koh-Grinberg, a takođe učesnicima naučnih ekspedicija koje su proučavale
ove krajeve, kao i onima koji su se godinama bavili misionarskim radom među Indijancima i pisali o nji­
hovom životu. Obimna i studiozna sakupljanja i proučavanja vršili su Francuz Mark de Sivrije i Manuela
Marija de Kora, dok je Garsija de la Tore uglavnom pisao o podvizima indijanskih poglavica iz vremena
njihovih borbi protiv španskih osvajača.
Posebno mesto zauzimaju crteži u kamenu — petroglifi — nađeni u udaljenim krajevima Rio Negra
i nedaleko od grada Bolivara. U plemenima koja ne poznaju pismenost i koja su ograničena na usmena
kazivanja, ovim crtežima uklesanim u manje stene nepravilnog oblika beležene su misli i fantastične slike
koje verovatno predstavljaju ilustracije znanih legendi. Tumačenjem petroglifa bave se savremeni struč­
njaci Tavera-Akosta, Saul Padilja, Irving Raus i drugi.
U osnovnim crtama, verovanja indijanskih plemena Venecuele — Gvarauna, Tamanaka, Taurepan-
Arekuna-Kamarakota, Makiritara, Čaima, Timotea, Jarura, Gvahira, Kariba i plemena Rio Negra, čije
se legende, mitovi i bajke ovde donose — bliska su verovanjima Indijanaca susednih zemalja, uključivši
i verovanja Inka. Teme su im najčešće postanak ljudi, koji ili silaze sa neba ili izlaze iz dubokih jama u
zemlji, stvaraju se iz semenki palmi ili ih oblikuju bogovi i njihovi izaslanici od zemlje, blata ili drveta,
udahnjujući im dušu. Ne postoji oštra granica između ljudskog i životinjskog — ljudi se mogu preobra­
titi u životinje i ptice i obrnuto. Hrišćansko učenje o milosrđu ni.je im blisko jer je suprotno njihovom
načelu o osveti. Uopšte, upoređen sa hrišćanskim, moral indijanskih plemena može nam izgledati surov
i nasilnički, ali je on tesno povezan sa svo je vrsnim shvatanjem o borbi _dobra i zla, kao i o moralnim
vrednostima između kojih se naročito ceni hrabrost. Česte su legende vezane za postanak sunca, meseca
i zvezda, planina, jezera i reka. Stalno prisustvo u bajkama svedoči o značaju lekovitih biljaka magičnih
moći, u koje spada i duvan. Na već postojeća predanja nadovezale su se i prve predstave o španskim osva­
jačima. Njih ili poistovećuju sa dobrim bogovima zbog njihovog neobičnog izgleda i posedovanja tako
dragocenih stvari kao što su oružje i metali, a naročito gvožđe kome su se divili više nego zlatu, ili ih,
s druge strane, smatraju demonima i oličenjem zla zbog poniženja, pljačkanja i ubijanja koje su od njih
trpeli.
O postanku ljudi na zemlji razna plemena imaju svoje različite predstave. Tako u legendama plemena
Gvarauna koje nastanjuje deltu „Oca reka” Orinoka, sa obala „gornjeg mora” sišao je praotac Haburi da
stvori ljude, pošto je ranije već stvorio sve što postoji na zemlji. Doveo je sa sobom sina i ostavio ga da
svojim potomstvom naseli zemlju. Drvena figura koju sin načini po svom obličju oživi u mladu devojku.
Od njih potiču ljudi plemena Gvarauna i drugih plemena.
U poetski iskazanoj legendi plemena Jarura iz savana u dolini reke Apure na jugu Venecuele, sa dalekih
visina dolazi boginja Kuma, raširenih ruku i blistavo odevena, da stvori svet. Slično vrhovnom božanstvu
Inka Virakoči, i ona ima pratioce koji joj u tome pomažu. Umesto svete ptice Inti koja prati Virakoču,
sa Kumom dolazi Puana, velika zmija, koja ostvaruje sve zamisli svo je gospodarice. Tako je stvoren prvi
čovek, Hačava; on pomaže ljudima koje nalazi u dubokoj jami da izađu na površinu zemlje, brine se o
njima, uči ih upotrebi luka i strele, gradnji koliba, obrađivanju polja. Kao Prometej, on dolazi do vatre i
uprkos zabrani boginje Kume daje je ljudima.
Predanje plemena Tamanaka opisuje kako je Amalivaka, praotac ljudi koji je došao da posle potopa
obnovi svet, jedinom preživelom paru ljudi naložio da bacaju za sobom semenke palmi, iz kojih su nastajali
ljudi.
Potop je nastao, prema verovanju nekih plemena, kada su ljudi posekli Vazaku, čudesno drvo sveta
koje im je davalo izobilje plodova. Od njegovog oborenog stabla postala je velika planina Roraima.
Predanja o postanku sveta uključuju često i priče o nastanku sunca, meseca i zvezda. Neobičan je
motiv (u priči plemena Gvarauna Gospodar sunca) o suncu koje je zarobio čovek i drži ga skrivenog. Tek
kad ga ljudi oslobode, sunce se penje na nebo, a od vreće u kojoj je bilo skriveno postaje mesec. U priči
istog plemena Imanaida, tama slučaj je obrnut: na zemlji uvek vlada svetlost sve dok tamu ne oslobodi
rođak čoveka koji je drži skrivenu. Još je neobičnije tumačenje da je mesec, u stvari, čovek koji, uvređen

119
od ljudi, reši da ode na nebo sa svojim kćerima. Tako on postaje mesec a njegove kćeri zvezde (u priči Kako
se mesec popeo na nebo).
Za Gvačaro, pećinu izvanredne prirodne lepote, vezana su mnoga predanja nekadašnjeg plemena Ča­
ima, koje je živelo na severoistočnoj obali Venecuele u sadašnjoj državi Managas. U svet, u kome su živa
bića mogla opstati samo zahvaljujući snazi, krvoločnosti ili lukavstvu, dolazi praotac ljudi Amanaroka.
Za njegove potomke pećina ,je bila svetilište u koje nikad ne ulaze za života jer su im tamo odlazile duše
posle smrti. Da bi saznali namere zlog duha koji se skriva u prašumi, truje vode posle velikih poplava izazi­
vajući groznice i boleštine, munjama pali njihove kolibe, seje mržnju u srcima ljudi i tako ih goni na borbu
sa susednim plemenima, vrači su pred pećinom uz ritualne obrede palili lišće čudesne biljke duvana i po
dimu sagledavali svoju sudbinu.
Svete pećine postojale su i u drugim krajevima koje nastanjuju Indijanci. Večito lepa i mlada Mahajura,
prema legendi plemena Gvahira, živi u pećini Puro u koju takođe odlaze duše umrlih. Ljudi koje ona
mami u pećinu ostaju zauvek začarani i po povratku iz pećine sećaju se njenih neviđenih čuda, ali o tome
ne smeju nikad da govore jer bi odmah umrli.
U mnogim legendama govori se o pretvaranju ljudi u ptice ili životinje, i obratno. U priči Dvoglavi
kondor čovek oženjen kćerkom kondora odlazi njenom ocu u „gornji svet” u kome kondori-zamuri imaju
obličje ljudi. Tu mora da izvršava teške zadatke koje mu dvoglavi kondor postavlja, što uspeva uz pomoć
sićušnih bića kao što su mravi, vilinski konjici i druga. Na kraju se spasava i vraća na zemlju, domogavši se
zrna kukuruza koji, zatim, postaje dobro svih ljudi na zemlji.
O pobuni nekih životinja protiv dobroga duha, podstaknutoj od strane zavidljivog zlog duha, govori
se u priči plemena Rio Negro Dobri duh i temblador. Pobeda ostaje na strani dobroga duha koji za kaznu
pobunjenim životinjama stvara čoveka da im bude gospodar. U čoveku on sjedinjuje sve mane i vrline
životinja. Zli duh je uzrok što su ljudi izgubili besmrtnost koju su u početku imali. Gubitak večite mladosti
i besmrtnosti ljudi predmet je i priče Akalapizeima i sunce.
Zapisi prvih španskih osvajača o susretu sa ženama Amazonkama iz predanja Inka nalaze potvrdu i
u priči plemena Kamarakota Ulicanke, žene bez ljudi. Ove hrabre ratnice živele su na planini Ulidžan,
po kojoj su i dobile ime, uspešno vodeći borbu sa ljudima okolnih plemena. Uz to su obavljale sve muške
poslove svoje zajednice. Nisu dočekivale starost: čim bi se na licu neke od njih pojavile bore a ruke više ne
bi mogle da snažno zatežu luk ni da obrađuju polja, ona bi sama tražila da bude ubijena.
U gotovo svakoj priči uzgredno se pominje i nastanak pojedinih planina, reka i jezera. Legenda ple­
mena Gvahira vezuje nastanak jezera Marakaiba, sada bogatog nalazišta nafte, za gnev poglavice Zapare
što je njegova ljubimica kći zavolela mladog Tamara, opčinjena njegovom divnom svirkom i nežnošću, a
odbila prosce čuvene ratnike.
Za kaznu što su želeli da napuste svoju neplodnu peskovitu postojbinu, koju je vrhovni dobri duh
darovao svojoj najmlađoj kćeri, stanovnici Gvahire pretvoreni su u bregove rasejane na putu ka jezeru
Marakaibu, prema kome su krenuli u potrazi za boljom domovinom. To je predmet priče Bregovi Gvahire.
Pet najviših vrhova Anda u Kordiljerima kod Meride nastalo je od pet divovskih orlova. Njihovim
perjem zadivljena je lepa Karibej i želi da se njime ukrasi. Na njen dodir orlovi se pretvaraju u pet ogromnih
vrhunaca pokrivenih večitim snegom nastalim od njihovog belog perja.
Čudovišnog orla Mezimea savladava hrabri čovek, a od njegovih istrulelih krila izrasta trava juruak
po kojoj je dobila svoje ime i planina na kojoj ona raste.
Jedna od najzanimljivijih legendi je ona o Kanaimi, nastala u plemenu Kariba. Kanaima je duh osvet­
nik za sva nedela nad ubijenim ljudima, ženama, decom i starcima mnogih plemena koji su u prošlosti
padali kao žrtve svirepih Kariba. Strah je i sada prisutan među Indijancima jer Kanaima, zli duh osvetnik,
nalazi se svuda oko njih. Jedan od najvećih venecuelskih pisaca, Romulo Galjegos, u svom romanu koji
nosi ime toga zlog duha, spoznao je Kanaimu na svojim putovanjima po rekama i bogazama prašume kroz
bezumni strah Indijanaca koji osećaju njegovo prisustvo u iznenadnom muku prašume, u njenim nepo­
znatim zvucima. Nasleđe prošlosti Galjegos otkriva i u savremenom čoveku ovih krajeva u kome još uvek
živi duh prašume.
Dobri duh Gvanare, dobročinitelj ljudi, živ je i danas, pošto ,je savladao mnoge prepreke da bi opet
došao do svoje lepe Makiritarke Dabašave koju je bio oteo zli duh. Njegovo prisustvo oseća se u mlakom
vazduhu, sočnim plodovima, svežini palmika i hladu stoletnih stabala samana.

120
 Razni su načini kako su ljudi dolazili do vatre. Ona je ili skrivena u nekom drveću, odakle je Indijanci
mogu dobiti trenjem, ili ju je ljudima doneo dobri Hačava krišom od boginje Kume, a u priči plemena
Makiritara Žaba, tigar, dečaci i vatra nju je u svojoj guši skrivala žaba Kaovao. Blizanci Jureke i Amanašaka
došli su do nje uz razne vesele dogodovštine.
O legendarnim indijanskim poglavicama koji su na čelu svojih plemena davali otpor španskim osva­
jačima i u toj nejednakoj borbi ginuli slavnom smrću, ostala su živa sećanja. Spomen na njih nalazi se na
svakom koraku u današnjoj Venecueli: mnogi gradovi, predeli, razne ustanove ili velelepne palate nose
njihova imena. Njihovi podvizi predmet su mnogih umetničkih ostvarenja. Venecuelanci poštuju svoje
daleke pretke kao što su bili čuvene poglavice Gvaikaipuro, Mara, Tamanako ili žene poglavice Urimare,
Jarua i mnogi drugi, o čijoj su se borbi i pogibiji govori u drugom delu ove knjige.
Iako se u legendama, mitovima i bajkama uglavnom ogledaju nastojanja ljudi da shvate suštinu života,
nastanak stvari, da događajima iz prošlosti daju svoja tumačenja i uz to iznesu svoje skrivene želje ili po­
tajna strahovanja, usmena narodna književnost zna i za vedre priče o raznim događajima iz svakodnevnog
života, kao što i kroz priče o životinjama oslikava, zapravo, ljudske odnose. Venecuelke priče ove vrste date
su u trećem delu knjige. One su po pravilu pune duha, iskričave i sažeto kazane, a zajedničke su po pred­
metu i načinu kazivanja sa pričama drugih latinsko američkih zemalja. U njima je prisutno shvatanje da
se i mali i slabi — kao zec pred silnikom kakav je tigar — sa uspehom mogu suprotstaviti jakima i održati
u životu svojom mudrošću i dovitljivošću.
3. L.
 SADRŽAJ
HABURI, PRAOTAC GVARAUNA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
GOSPODAR SUNCA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
IMANAIDA, TAMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
KUMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
AMALIVAKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
POTOP . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22
DVOGLAVI KONDOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24
AKALAPIZEIMA I SUNCE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
KAKO SE MESEC POPEO NA NEBO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38
ORAO MEZIME . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
ULIDŽANKE, ŽENE BEZ LJUDI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
PEĆINA GVAČARO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45
DOBRI DUH I TEMBLADOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48
KANAIMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
MAKONAURA I ANUANAITU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
JEZERO MARAKAIBO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66
BREGOVI GVAHIRE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70
MAHAJURA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
GVANARE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77
ŽABA, TIGAR, DEČACI I VATRA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82
KARIBEJ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
MARA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90
GVAIKAIPURO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92
POGLAVICA TAMANAKO I NJEGOV OSVETNIK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
URIMARE I JARUA, ŽENE POGLAVICE INDIJANSKIH PLEMENA . . . . . . . . . . . . . . . . 98

122
STARAC, STARICA I PETAO ZLATNE KRESTE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101
TRI SAVETA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103
KAKO SU POP, BELAC I INDIJANAC PODELILI KOKOŠ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106
KORNJAČA I SLEPI KRALJ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107
MAGAREĆA MUDROST . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
ZAŠTO SU ZEČEVI KUSI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112
TIGAR, ZEC I MANGO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114
TIGAR I TRI ZEČIĆA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115
ČIKA ZEKA I ČIKA TIGAR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116
ŠUMSKI ŽBUNIĆ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117
POGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118
Štampa: Grafičko preduzeće „Prosveta”, Beograd,
Đure Đakovića 21