Разлике у циљевима хришћанске и хуманистичке педагогије

Појам обожења

Коначни циљ православног васпитања и социјализације односи се на достизање

смисла живота и испуњење разлога човековог постојања. Човек је створен као нарочито
биће у природи, по слици и прилици Бога. То значи да човек међу свим осталим тварним
бићима има посебан позив и назначење – да постане Бог по благодати. Човеково постајање
Богом у православном богословљу назива се обожење. Људи не могу променити своју
природу и постати богови по суштини, међутим они то могу бити по начину постојања.
Човек није бог нити то може бити, али је по Божјој благодати позван да то у будућности
постане, постојећи на исти начин на који постоји сам Бог.

Израз прилика (подобије) указује да је назначење човека и циљ његовог васпитања

више од постизања само спољашње, моралне заједнице са Богом, богоугађања. Домет
човека је узвишенији: он се тиче постизања пуне сличности и личног јединства са Богом.
Морално усавршавање је само напредовање у врлинама као људским достигнућима. Као
такво, оно се јавља у свим незнабожачким педагогијама, укључујући и западну
хуманистичку. Свака од ових педагогија полази од претпоставке да су природне разлике
између људи од кључне важности и да је изградња врлине у човеку сама по себи
испуњење смисла његовог живота.

Оавакав приступ животу не задовољава човека и не доноси му коначан мир.

Морални престиж не може бити коначни циљ човековог кретања. Према објашњењу које
нуди православно богословље, разлог је у томе што врлине саме по себи не доносе
сличност са Богом. Да ли постоји могућност да човек ту заједницу икако оствари? Услов
те могућности је оваплоћење Христа Сина Божјег. Заједница са Богом није део човековог
капацитета нити његово самостално постигнуће већ Божји дар. Оваплоћење Христа само
по себи открива циљ човековог васпитања. Да је циљ само морално побољшање, не би
било потребе да се Син Божји јави у телу. Сједињење природа и ипостасно јединство у
Христу доноси сличност човека са Богом. Та сличност настала је Божјим благовољењем,
јер је Христос, по речима ороса Четвртог васељенског сабора, својим оваплоћењем у свему
постао подобан човеку осим греха.

Богоподобност човека огледа се се у усвајању Христове љубави. Јеванђеоски

фарисеји били су људи који су инсистирали на моралној исправности и држању законских
одредби, док су се насупрот њима појављивали грешници који су показивали већи осећај
за љубав. Православно васпитање је васпитање за љубав и обожење, а не напор на
моралном усавршавању. Ово друго има свог смисла једино у контексту љубави и
обожења. У случају губљења из вида основног циља човековог постојања, морална
чистота се – као у случају јеванђеоских фарисеја и многих њихових следбеника кроз
историју хришћанства – окончава гордошћу и непрепознавањем Христа.

Оваплоћењем Христа људска природа ступила је у нераздељиву везаност са Богом

и као таква учествује у вечном животу. Улога човека састоји се у адекватном и
веродостојном примању дара живота. Православно васпитање је васпитање за примање
вечног живота слободним опредељењем људског срца, за које се оно мора приправити
путем подвига. Ништа мање од човековог обожења не може се признати за коначни циљ
православног васпитања.

Смисао васпитања и педагогије

Већ много векова трају спорења између хришћана и хуманиста западне

цивилизације о суштини и смислу истинске човечности. Православни теолози бранили су
истински хуманизам свог гледишта ставом о узвишенијем циљу хришћанског васпитања:
док се у хуманистичкој педагогији васпитање повезивало са телеолошки неодређеним
процесом развоја, хришћани су имали у виду обожење човековог бића. Истинско
сједињење са Богом не потискује човечност: оно, напротив, треба да представља њену
истинску реализацију. Православни критичари видели су у хуманизму основну обману о
самодовољности човека, апсолутизацију његове личности и олако негирање чињенице
огреховљености људске природе. Може се сматрати да се православна философска мисао
ХХ века у довољној мери разрачунала са основним претпоставкама хуманистичког
мишљења.
 Разлике у циљевима могу бити јасније већ ако се узме у обзир дословни смисао
основних израза васпитање и педагогија. Словенска реч ''васпитање'' у свом корену има
појам ''питати'', ''напитати'', ''напитавати'', као у речи ''напитак''. Са префиксом вас,
васпитање заправо значи напајање, свеобухватно храњење и чување деце. Васпитавати
треба да значи излазити у сусрет неким потребама, некој глади која постоји у младом
људском бићу. Дете има неке урођене потребе. Њему је потребно присуство, нежност и
наклоност одраслих. Потребна му је њихова помоћ и подршка. Потребна му је слобода,
опуштеност, ведрина, шала, игра, забава, такође и сигурност, снага одраслих, одговорност
одраслих, границе у понашању којих се одрасли држе и које показују. Испуњавање ових
потреба је нека врста душевне исхране детета.

Ко не узима у обзир потребе детета, он запоставља и запушта дете. Одрасли то

чине тако што не прихватају дете онаквим какво оно јесте, негирају његову личност, врше
притисак и труде се да успоставе апсолутну контролу над понашањем детета. Они то
често чине у име васпитања и педагошког ауторитета, а понекад и у име вере. Мислећи да
васпитавају дете, понекад и из хришћанских разлога, они га душевно изгладњују.
Међутим, чак и када родитељи испуњавају душевне потребе свог детета, то није све.
Треба размишљати и о томе чиме се дете духовно храни, од чега оно живи, од чега расте.
Духовна храна детета је нетварна, животодавна Божја благодат. Родитељи не могу својим
причама и својом пажњом да надоместе деци ову животну енергију. Они не могу бити
богови својој деци. На жалост, оно што родитељи често чине је да управо то у разним
областима живота и покушавају. Тиме они препречавају својој деци пут ка Богу и вечном
животу.

Грчка реч ''педагогија'' дословно значи вођење деце. Сматра се да одрасли руководе
децом на путу њиховог одрастања и сазревања. За нас хришћане кључно је питање да ли
се, што се нас тиче, сазревање наше деце ограничава на перспективу овоземаљског успеха,
живота овога света или оно треба на неки начин да буде отворено ка вечности. Да ли
родитељ познаје пут на који изводи своје дете? На шта он мисли када тврди да га изводи
на пут и шта је то ''пут''? Из пролагања свих нада у педагошки однос произилази да су
критеријуми одрастања у људској власти, власти одраслих. Одрасли наводно знају пут, а
деца иду путем којим их одрасли воде. То је дужност родитеља и право детета. Има нешто
у томе што је духовно проблематично. Наиме, одрасли не знају пут. Они не познају
сутрашњи дан, и не знају шта је за дете добро. Тврдећи да знају и понашајући се тако као
да то знају одрасли се често налазе у положају бога, а дете постаје објекат њиховог
васпитавања. Извођење деце на пут у пракси се догађа под великим оптерећењем, бригом
и нестрпљењем њихових родитеља. У исто време, они потпуно губе из вида онај пут на
којем се они већ сада налазе, а то је пут свакодневног живљења и неговања односа љубави
према својој деци.

Није довољно да се неко сматра хришћанином да би његово васпитање било

хришћанско а педагогија којом се руководи заснована на хришћанским вредностима.
Стварна и коначна одлика хришћанске педагогије је посвећеност циљу обожења. Читав
западнохришћански свет, укључујући и римокатолике и протестанте, негира могућност
реалног сједињења са Богом. До овог разилажења дошло је још пре много векова, током
паламистичког спора, када је коначно раздељена вера источног и западног хришћанства. У
данашње време западни хришћани сматрају обожење једном од источњачких доктрина, а
преданост православних циљу обожења њиховом цивилизацијском особеношћу.
Социјално учење западног хришћанства данас настоји на изградњи неке врсте
''хришћанског хуманизма'', при чему значајна улога припада педагогији. Стога се
римокатоличко и протестантско учење о васпитању могу обележити каоваријанте западне
хуманистичке педагогије, док се за једину наследницу древнохришћанског васпитања
усмереног ка обожењу данас може признати богочовечанска педагогија православног
хришћанства.

Духовне опасности педагошког притиска

Замисао доброг, васпитаног детета, коју је кључно имати на уму када се ради о
васпитању, не постоји ни у Светом писму ни у Божјим заповестима. Овај идеал у
потпуности почива на људским категоријама одраслих особа. Мотиви родитеља за
држање тог идеала увек су друштвено и временски условљени. Они потичу из бриге и
страха од неизвесности по питању будућег уклапања детета у наметнуте стандарде
друштвеног живота. Овде се ради о људским преокупацијама. Тачније, бриге и страхови
спадају у подручје људских помисли и страсти. Руковођени својим немиром, родитељи
врше притисак и намећу захтеве својој деци. Они предвиђају како ће се ствари одвијати
уколико се дете буде или не буде понашало на овај или онај начин. У великом броју
случајева ова предвиђања су наивна и нереална. Али притисак на дете и последице тог
притиска нису нереални.

Прво што треба да знају они који верују у Бога: они нису богови својој деци.
Упркос наметнутој и измишљеној слици о добром детету, постоји њихово стварно дете.
Вршећи притисак на њега и стално га упоређујући и вукући ка својим идеалима, они
запостављају и одбацују то своје стварно, живо дете. Оно под утицајем родитељског
васпитавања стиче лошу слику о себи, која има тешке последице по његово одрастање.
Деца осећају родитељско незадовољство, разочарење и огорченост, који им се испољавају
са великом дозом патетике, недостојне одраслих људи. Исто се догађа и када родитељи
тврде да брину о детету, да му помажу и жртвују се за њега.

Многи одрасли понашају се као непогрешиви познаваоци животних истина и као

неко ко је дужан да на груб и индискретан начин наметне те своје истине, надирући у
унутрашњи свет младих и њихових душа. Осећајући се неприхваћеном, нека деца бунтују
против ауторитета и у каснијем току живота западају у стварне опасности. Друга деца се
прилагођавају и губе своју особеност. У оба случаја младе и крхке личности у развоју
ускраћене су за здрав однос са својим родитељима, жртвоване нестварном, неживом
идеалу доброг детета, које је постло један од идола наше цивилизације. Може се без
претеривања тврдити да се овде ради о насиљу над децом. То је насиље које чини људски
грех. Појам насиља не односи се само на груба и физичка злостављања. Оно се може
пројављивати и у много суптилнијим облицима непажње у свакодневном опхођењу са
децом. На жалост, ово насиље догађа се и код хришћана. У том случају оно је још
страшније, јер долази до злоупотребе Божјег имена и скривене поруке да Исус не воли
непослушну децу, као и конкретно дете коме се његов родитељ у љутњи обраћа.

Не постоје добра и лоша, већ само различита деца. А различитом децом одрасли се
морају бавити на много разних и деликатних начина. То захтева већу меру одговорности
од оне на које су људи обично спремни. Њихово масовно и упрошћено васпитавање често
своди васпитни поступак на довођење деце у ред. Циљ је сасвим практичан: да им деца
што мање сметају. И породично хришћанско васпитавање, често и на жалост, не иде даље
у племенитости побуда. Деца су деца, а уз детињство и децу иду неминовни, природни
атрибути мишљења и понашања. Дева нису глупа већ су само деца, нису неваспитава већ
су само деца, нису неодговорна – јер су деца. Због тога, паушалне негативне оцене
детињства треба да наиђу на отпор. Родитељско пресуђивање и негативно квалификовање
духовно деградира децу и угрожава њихов људски статус.

Оно што одрасли тиме постижу јесте рушење односа са дететом, који су за дете
животно значајни а за које су они одговорни пред Богом. Више од тога, они узимају на
себе улогу познавалаца пута, неких који имају привилегован приступ истини. Један од
разлога за успостављање таквог става може бити духовна болест, искушење гордости у
којем хришћани виде корен сваког греха. У том случају педагогија у целини постаје
мудрост и сила великих, служење земаљској слави и похвала тела пред Богом.