Pravoslavne Crkve SPC 1 Deo

Николајевска црква у Земуну
Црква Светог Оца Николаја или познатија као Николајевска црква је земунска православна
богомоља. Подигнута је у периоду од 1745—1752. године на месту старије, сламом покривене дрвене Николајевска црква у Земуну
српске цркве. Налази се у старом историјском језгру Земуна, у улици Његошева 43, испод
средњовековне тврђаве Гардош. Николајевска црква је најстарији православни храм старог језгра
Земуна и најстарија сакрална грађевина сачувана на подручју града Београда.[1] За споменик културе
и непокретно културно добро установљена је 1948. године.[2]
Историја
Николајевска црква — храм Светог оца Николаја је најстарија црква у Земуну, а уједно и у Београду.
Настала је на темељима цркве за коју се сматра да датира из времена пре него што су Турци ушли у
Земун 1521. године. [а] Путописци, који су кроз Земун пролазили током 16. и 17. века бележили су да
је у Земуну била велика џамија и нешто што је личило на православну цркву без крова.
Протеривањем Турака и уласком Аустрије у Земун 1717. године Земун постаје хришћански град, али
ни у том под аустријском влашћу Срби нису добијали лако дозволе за изградњу својих верских
објеката.[3] Тако је још 1731. године саграђена мала богомоља посвећена Светом Оцу Николају. Већ
следеће године основана је Српска православна црквена општина града Земуна, па је напорима
свештенства и становништва ускоро одобрена изградња данашње цркве, као и простора за општу
српску школу за подучавање православне младежи у црквеној порти.[4]
Изградња данашње цркве започета је на темељима претходне 1745. године, а изградња је довршена
1752. У североисточном делу црквене порте отворена је и Општа српска основна школа за подизање Николајевска црква у Земуну
младежи (данас Основна школа „Мајка Југовића“),[5] значајна за развој земунског школства.[6] У овој
школи службовао је као учитељ Јоаким Вујић између 1807. и 1809. године, о чему на црквеном дому Информације
постоји спомен-плоча. Локација Земун-Београд,
Србија
Опис цркве Координате 44° 50′ 52″ N
20° 24′ 43″ E
Николајевска црква сазидана је као једнобродна грађевина с полуобличастом апсидом и певничким
Статус Споменик културе
простором. Засведена је бачвастим сводом. На западној страни има двоспратни звоник с металном
капом. Обликована је и грађена у барокном стилу и конструкцијама. Има све типичне одлике Свечано 1752.
барокних цркава подизаних у Војводини и Војној граници у 18. веку.[1] отварање
Саграђена 1745/1870.
Раскошни барокни иконостас из 1761. године, дело истакнутог резбара Аксентија Марковића,
украшавају 73 иконе Димитрија Бачевића, једног од најпознатијих српских сликара из 18. века, Коришћење активна
сликане уз помоћ Димитрија Поповића. Зидне слике, као и низ других сликарских дела, израдио је Власник СПЦ Архиепископија
1847. земункси сликар Живко Петровић. У цркви се чувају и поједина дела Стефана Грујића, београдско-
Димитрија Аврамовића, Живка Петровића и других српских иконописаца 19. века.[6] Прозоре цркве
карловачка
красе витражи.
Бројни су и вредни предметни примењене уметности, старе црквене књиге и други предмети из 18. и 19. XIX
века, значајни за културну и привредну историју Земуна.[6] Посебно су значајне заставе земунских еснафа,
које сведоче о друштвеној улози занатлија у пограничном Земуну.[1] Најстарија застава такозваног
„Чизмарско-табачког еснафа“ потиче из 1807. године. У овом храму чува честица моштију Андреје
Првозваног, брата апостола Петра и првог Христовог следбеника.[3]
Иконостас Николајевска црква у Земуну

на гравири из 1808. године
Иконостас ове цркве, један је од најраније сачуваних примера барокних иконостаса који ће доминирати
српским црквама у току целог периода барока. Сматра се најзнаменитијим и најлепшим барокним
иконостасом српске уметности 18. века и поседује све карактеристике тог прелазног раздобља од
традиционалног српско-византијског стила ка барокној уметности. Његову израду је поручила Земунска
црквена општина након подизања храма. Раскошни барокни иконостас из 1761. године, дело је истакнутог
резбара Аксентија Марковића.
Иконе
Израда икона за иконостас је била поверена Димитрију Бачевићу уз асистенцију Димитрија Поповића, као и Николајевска црква у Земуну
израда икона за проповедаоницу, тронове и певнице. Новија архивска истраживања откривају још једно име поглед са Гардоша
угледног српског сликара овог периода, Василија Остојића, за кога се сматра да је био Бачевићев помоћник. С
обзиром на то да непостоји писано сведочанство, није познато колики је Остојићев удео у осликавању
Николајевске цркве. Неоспорно је да је Димитрије Бачевић насликао преко 80 икона на којима се уочавају одлике Остојићевог стила:
златна позадина, богат биљни орнамент, пластичност фигура, неусиљен покрет, благи светитељски ликови, мркозелене боје лица са
наглашеним акцентима ружичастог и окера.
Иконе у најнижој зони иконостаса је 1847. потпуно пресликао земунски академски сликар Живко Петровић.
Сматра се да су ту представљене теме које су биле заступљене и на оригиналним Бачевићевим иконама. Ту
налазимо Христове параболе „о трну и брвну“, „о сејачу“, „о убогом Лазару“ и „о митару и фарисеју“ као
символе милосрђа, љубави или моралних врлина.
Витражи
Почетком 30-их година 20. века уместо старих прозора с решеткама од кованог гвожђа уграђени су витражи с
ликовима светаца према предлошцима сликара Миленка Ђурића у познатој сомборској радионици породице
Станишић.[7]
Рестаурације
У великом пожару 1867. године изгорео је првобитни звоник, који је обновљен већ 1870. Звоник
Приликом обнове, ради стабилности грађевине, на јужној и северној фасади изграђени су контрафори.
Почетком 30-тих година 20. века уместо старих прозора са решеткама од кованог гвожђа уграђени су
витражи.[7]
Галерија
Николајевска црква у сумрак

Николајевска црква Николајевска Поглед на торањ Улаз у Икона Св. Николе
са црквеним црква, поглед из са куле Гардош Николајевску цркву изнад улаза
домом, поглед са Његошеве улице у Земуну
дунавске стране
Николајевска црква у Земуну

поглед са Гардоша ноћу
Врх торња са Сат на торњу Димитрије Витраж на прозору
годином обнове Бачевић:
(1870) Иконостас
Николајевске цркве
у Земуну (1762)
Један од Један од Табла на Поглед са кеја на Николајевска црква

споменика у споменика у парохијском дому цркву и Кулу Иконостас, рад Димитрија
црквеној порти црквеној порти са годином Гардош Бачевића, у Николајевској
изградње (1902) цркви
Напомене
a. Турска власт је владала нешто мање од два века, односно све до 1717. године и спроводила је закон по коме ниједан верски објекат сем
џамије није могао да се гради и поправља.
Види још
▪ Списак споменика културе у Београду
▪ Димитрије Бачевић
▪ Јоаким Вујић
▪ Црква Свете Тројице (Земун)
▪ Богородичина црква (Земун)
▪ Харишева капела
Референце Спомен плоча Јоакиму Вујићу

на Николајевској цркви у
1. „Николајевска црква” (http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/zemun/nikolajeva-crkva-u-zemunu.html). Каталог Земуну
непокретних културних добара на територији Београда. Завод за заштиту споменика културе града
Београда. Приступљено 23. 10. 2018.
2. Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС бр. 2159/48 од 04.12.1948. год
3. „Nikolajevska crkva” (https://web.archive.org/web/20181023160654/https://www.zemunskenovine.rs/nikolajevska
-crkva/). Zemunske novine. 9. 9. 2015. Архивирано из оригинала (https://www.zemunskenovine.rs/nikolajevska-
crkva/) 23. 10. 2018. г. Приступљено 23. 10. 2018.
4. „Nikolajevska crkva u Zemunu” (https://www.011info.com/znamenitosti-beograda/zemun/nikolajevska-crkva-u-ze
munu). 011Info. 381Ifo. Приступљено 23. 10. 2018.
5. „Историјат” (https://web.archive.org/web/20181023195718/http://www.majkajugovica.edu.rs/index.php/o-nama/is
torijat). званична презентација. Основна школа "Мајка Југовић". Архивирано из оригинала (http://www.majk
ajugovica.edu.rs/index.php/o-nama/istorijat) 23. 10. 2018. г. Приступљено 23. 10. 2018.
6. „Николајевска црква у Земуну” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=821). Споменици
културе у Србији. САНУ. Приступљено 23. 10. 2018.
7. „Светониколајевска црква” (https://web.archive.org/web/20130330172839/http://www.zemun.rs/cms/o-zemunu/
kultura/religija-i-verske-zajednice/svetonikolajevska-crkva). архива званичног сајта Општине. Градска
општина Земун. Архивирано из оригинала 30. 03. 2013. г. Приступљено 23. 10. 2018. Поглед на Николајевску цркву
и кулу Сибињанин Јанка из
старог језгра Земуна
Литература
▪ Бранко Најхолд, Земунске цркве, ТРАГ, Земун, 1993,
▪ Гојко Десница, Земун и први устанак (1804—1813), Књижевни клуб „Земун“, Земун, 1975,
Спољашње везе
Земунске цркве
▪ Ј. Лазић Црква Светог Оца Николаја у Земуну (https://web.archive.org/web/20120525094953/http://pravoslavlje.spc. Бл. Дјевице Марије
rs/broj/949/tekst/crkva-svetog-oca-nikolaja-u-zemunu/print) Богородичина
▪ СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКА ЦРКВА (https://web.archive.org/web/20130403010605/http://www.zemun.rs/cms/religija-i-ve Евангеличка
rske-zajednice?page=1) Николајевска
▪ Званични сајт Општине Земун: Религија и верске заједнице (https://web.archive.org/web/20130403010605/http://w Св. арх. Гаврила
ww.zemun.rs/cms/religija-i-verske-zajednice?page=1) Св. Рока
▪ Контакт са храмовима (https://web.archive.org/web/20120126090538/http://www.pastirskicentar.com/index.php?optio Светотројичина
n=com_content&view=article&id=169&Itemid=343) Фрањевачка
▪ НИКОЛАЈЕВСКА ЦРКВА У ЗЕМУНУ (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=821) Харишева капела
▪ Београдске приче: Вековни поглед Светог Николаја („Вечерње новости”, 26. октобар 2016) (http://www.novosti.rs/
vesti/beograd.74.html:631795-Beogradske-price-Vekovni-pogled-Svetog-Nikolaja)
▪ Заблистала унутрашњост Николајевске цркве („Политика”, 30. август 2020) (http://www.politika.rs/scc/clanak/461395/Zablistala-unutrasnjost-
Nikolajevske-crkve)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Николајевска_црква_у_Земуну&oldid=25421481”
▪
Николајевска црква у Новом Саду
Николајевска црква, званично Црква преноса моштију Светог Николе,[1] је најмања православна
богомоља у Новом Саду. Налази се на адреси Николе Пашића бб, на месту где се улица Николе Пашића Николајевска црква у
улива у Трг Марије Трандафил.[2] Црква потиче из тридесетих година 18. века и дуго је у народу била Новом Саду
знана као Недељкова црква по Недељку Богдановићу који ју је подигао. Црква се убраја у споменике
културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја.
Данас Николајевска црква плени својом лепотом која се нарочито огледа у њене две позлаћене куполе на
крову. Куполе у руском царском стилу неодољиво подсећају на кијевске и петровградске храмове.
Историја
О историјату цркве се мало зна јер су све црквене књиге изгореле током мађарског бомбардовања Новог
Сада 1849. године када је и сам храм готово уништен. Након рушења, упућен је позив за обнову храма и
међу првима се на позив јављају чувени новосадски добротвори Јован и Марија Трандафил (1860)[3], а
потом и Јован Полит и Ананије Дера (пореклом Грци; иначе ова црква је једно време служила као
молитвени храм Грцима и Цинцарима). Новца међутим није било довољно за уређење њене
унутрашњости, те је црква све до 1854. године кориштена као војно складиште. Оправка Николајевске Николајевска црква у Новом Саду
цркве је кренула 1860. године. Храм је претрпео и велике штете током бомбардовања града 6. априла Опште информације
1941. године. [4] Место Нови Сад
Општина Нови Сад
Изглед цркве Држава Србија
Време 18. век
У самом храму леже покопани са својим породицама ктитори Недељко Богдановић и Јован Трандафил.[5]
Ту је сахрањена и велика српска добротворка удова Марија Трандафил рођ. Поповић. По другом настанка
тестаменту из 1878. године удова Марија је основала нарочити "Завештај Марије Трандафил храму Св. Тип Споменик културе
Николаја у Новом Саду". Ту фондацију је снадбела приходом од своје куће зване "Са иконом" у културног од великог значаја
Ћурчинској улици, и ораће земље у Мртваљошу (8 јутара) и Камендину (73 јутра). Трећину чистог добра
прихода од куће у Осјеку добио је тадашњи Убошки дом, који се налазио у Николајевској порти, а за
Надлежна Завод за заштиту
потребе саме Николајевске цркве поклоњена је „Кућа код иконе”. Из овог фонда Николајевске цркве
издржавани су свештеник, црквењак и један појац, док је за попадију, у случају да остане удовица, установа за споменика
предвиђено доживотно издржавање од 200 форинти годишње.[6] заштиту културе Града
Новог Сада
Црква је сиромашна, слабо опремљена. Без украса на зидовима, белина простора испуњава храм. www.novisadbastina.rs (http://www.
Иконостас је веома скроман и једноставан, а лепотом се истиче престона икона светог Николе којем је
novisadbastina.rs/)
црква и посвећена (Храм је посвећен Преносу моштију Светог оца Николаја, 22. мај). Иза царских двери, у
олтарском простору, чува се вредна икона црне малтешке Богородице, вероватно поклон неког грчког
верника. Иконостас је рад сликара Павла Симића и на њему се запажа утицај назаренског сликарства.
На једној надгробној плочи на спољњем зиду цркве, први пут се у локалној епиграфији помиње име
Новог Сада. [7]
Занимљивости
Интересантан је податак да су се у овом храму крстила деца чувеног светског научника Алберта
Ајнштајна чија је прва жена била Новосађанка Милева Марић. Мали Швајцарци, Едуард и Алберт,
крштени су по православном обреду по жељи њиховог деде Милоша Марића 20. септембра 1913.
године.
Галерија
Надгробна плоча на којој се први пут

помиње име града Новог Сада
Прочеље цркве Задња страна Икона св. Николе изнад

улаза у цркву
Натпис изнад улаза у Надгробни споменици у
цркву црквеној порти
Види још
▪ Списак споменика културе у Јужнобачком округу – Град Нови Сад
▪ Трг Марије Трандафил (Нови Сад)
Референце
1. „Српска православна Црква преноса моштију Св. Николе – Николајевска црква” (https://novisad.travel/cp/%D1%86%D1%80%D0%BA%D
0%B2%D0%B5-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D0%BB%D0%B5/srpska-pravoslavna-crkva-prenosa-mostiju-sv-nikole-nikolajevska-crk
va/). Званични веб-сајт. Туристичка организација Града Новог Сада. Приступљено 5. 12. 2021.
2. „Hram prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja Nikolajevska crkva” (https://www.planplus.rs/hram-prenosa-mostiju-svetog-oca-nikolaja-nikolajevska-
crkva/1393). PlanPlus. Приступљено 5. 12. 2021.
3. "Србски дневник", Нови Сад 1860. године
4. Званична презентација града Новог сада/Николајевска црква (http://www.novisad.rs/lat/nikolajevska-crkva)
6. "Застава", Нови Сад 1883. године
7. „Упознај Србију/Николајевска црква” (https://web.archive.org/web/20141028093149/http://www.upoznajsrbiju.co.rs/prica/nikolajevska-crkva-11).
Архивирано из оригинала (http://www.upoznajsrbiju.co.rs/prica/nikolajevska-crkva-11) 28. 10. 2014. г. Приступљено 14. 06. 2014.
▪ „Николајевска црква — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1131). САНУ (на језику:
српски).
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna_kulturna_dobra.php)
▪ Непокретна културна добра (https://web.archive.org/web/20120319095301/http://www.heritage-db.org/eng/nkd/lista)
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Николајевска_црква_у_Новом_Саду&oldid=25403367”
▪
Нова црква Преображења Господњег у Шапинама
Црква Преображења Господњег у Шапинама, насељеном месту на територији општине Мало
Црниће, припада Епархији браничевској Српске православне цркве. Црква је подигнута 2002. године
Црква Преображења
поред старијег храма истог посвећења, подигнутог 1868. године. Господњег у Шапинама
Храм је грађен у српско-византијском стилу са једном куполом. Фасада је бледо окер боје са
адекватним бордурама боје цигле. Изнад улазних врата је фреска Преображења господњег, а чеони део
краси прозор у облику розете. Нову црвку Светог Пребражења Господњег краси велики иконостас и сви
зидови су у потпуности фрескописани. Једна од посебних композиција је „Сабор у Жичи” на којој Свети
Сава држи велики сабор у Жичи и крунише свог брата Стефана.
Порта има 33 ара и уз стару и нову цркву, ту су звонара, црквена сала и парохијски дом. У знак сећања
на пале ратнике овог краја у ратовима 1912-1918. године, подигнут је споменик од белог мермера са
натписом: „На гробове у туђини наше цвеће неће нићи, поздравите нашу децу нећемо им никад стићи”.
Галерија
Основни подаци
Јурисдикција Епархија
браничевска, СПЦ
Место Шапине, Мало
Црниће
Држава Србија
Види још
▪ Црква Преображења Господњег у Шапинама
▪ Списак цркава Епархије браничевске
Извори
▪
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нова_црква_Преображења_Господњег_у_Шапинама&oldid=25192402”
▪
Нова црква Рођења Богородичиног у Четережу
Нова црква Рођења Богородичиног у Четережу (општина Жабари), саграђена је 1854. године поред
старе цркве брвнаре с почетка 19. века (1805). Обе цркве у Четережу су засебно евидентиране као Нова црква Рођења
споменици културе.[1] Богородичиног у
Четережу
Изглед
Црква је посвећена Рођењу пресвете Богородице, подигнута је у класицистичком духу уз примену
елемената барока. У основи је једнобродна грађевина, са олтарском апсидом на истоку и бочним
певницама, док је на западу припрата са звоником. Просторно је подељена на олтар, наос и припрату са
галеријом. Фасадну декорацију карактеришу архитектонски елементи у виду кордон и кровног венца,
лезена, лучно завршених прозорских отвора – монофора, од којих су поједини слепи, као и скромна
обрада портала. Посебан нагласак је на западној фасади којом доминира масиван звоник.
Иконе на иконостасу настале су у другој половини 19. века. По свом сликарском квалитету нарочито се
издвајају престоне иконе, које указују на сликара блиског делу Живка Павловића. Зидно сликарство је рад
руског емигранта Тодора Фарафанова из 1934. године.
Црква Рођења пресвете Богородице у Четережу поседује и вредне богослужбене књиге и сасуде углавном
из 19. века.
Галерија Нова црква Рођења

Богородичиног
Опште информације
Место Четереже
Општина Жабари
Време 1854.
настанка
Тип Споменик културе
културног
добра
Надлежна Регионални завод
установа за за заштиту
заштиту споменика културе
Смедерево
Види још
▪ Списак споменика културе у Браничевском округу
▪ Црква брвнара Рођења Богородичиног у Четережу
Референце
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Црква Рођења пресвете Богородице у
Четережу” (https://web.archive.org/web/20141228064838/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-ro-enja-presvete-bogorodice-u-et
ere-u). Архивирано из оригинала (http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-ro-enja-presvete-bogorodice-u-etere-u) 28. 12. 2014. г.
Приступљено 24. 12. 2014.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нова_црква_Рођења_Богородичиног_у_Четережу&oldid=25212990”
▪
Нова црква у Гложану
Нова црква у Гложану, насељеном месту на територији општине Свилајнац, припада Епархији
браничевској Српске православне цркве.
Црква Преноса моштију Св.
оца Николаја
Нова црква такође је посвећена Преносу моштију Св. оца Николаја као и старија црква са којом дели
порту. Храм је грађен у периоду од 1935. до 1940. године, када је и освештена. Грађена је у
византијском стилу. У цркви је смештена спомен костурница у којој су смештени кости погинулих
ратника 1915. године на територији среза ресавског.
Галерија
Јурисдикција Епархија
браничевска, СПЦ
Оснивање 1935.
Место Гложане, Општина
Свилајнац
Види још
▪ Стара црква у Гложану
Извори
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нова_црква_у_Гложану&oldid=25647916”
▪
Остаци средњовековне цркве и гробља у Дићима
Остаци средњовековне цркве и гробља у Дићима, насељеном месту удаљеном осам километара од
Љига, представљају непокретно културно добро као споменик културе. Црква је подигнута, Остаци средњовековне
највероватније, почетком 14. века.[1] цркве и гробља у Дићима
Положај локалитета
Локалитет са некрополом, налази се са леве стране пута Љиг - Горњи Милановац, на самом подножју
Главичког брда и његовој најнижој и најблажој падини окренутој ка југу, па у ширем смислу припада
северним деловима Рудничке области. Ту пут пролази кроз долину речице Драгобиљ, која извире на
западним падинама планине Рудник и тече према северозападу, да би се, низводно од гробља у Дићима,
састала са Палежничком реком, стварајући речицу Љиг. Обновљена црква
Остаци цркве Место Дићи
Општина Љиг
На том месту је од 1991. до 1993. године извршено ископавање остатка цркве и некрополе. Ископавања је
вршио Завод за заштиту споменика културе у Ваљеву, под руководством археолога Жељка Јежа. Овим Држава Србија
радовима откривена је једнобродна масивна грађевина цркве са припратом рашког стила, без централне Време почетак 14. века
куполе, која је грађена крајем 13. или почетком 14. века, а најкасније до средине треће деценије 14. настанка
века.[2][3]
Тип културног Споменик
Приликом археолошких радова откривена је гробница у облику тумула из периода 1500 – 1200 година добра културе
пре Христа. Олтарска апсида једним делом лежи на тумулу. У храму је поред ктиторске надгробне плоче Надлежна Завод за
пронађено још 14 надгробних плоча. установа за заштиту
заштиту споменика
Црква је запаљена и срушена након пада Србије под турску власт, 1459. године, када су страдале и многе
културе
друге цркве и манастири у Србији. На основу очуваних делова архитектуре види се да је црква грађена као
храм подужне основе са припратом, бродом и апсидом, два призидана пирга са западне стране окречена у www.vaza.co.rs (http://www.vaza.co.
бело. Унутрашњост цркве је била живописана. На основу очуваних фрагмената живописа утврђено је да је rs/)
живопис дело врхунских мајстора с почетка 14. века.
На овакво одређење хронолошког распона трајања цркве упућују покретни налази керамике, а и
метални налази, који, иако малобројни, одају стилско - типолошке карактеристике 14. и 15. века.
Овакво датовање подупиру и налази неколико новчића датованих између 1371. и 1454. године.
Ктитор храма
Цркву је саградио властелин Влгдраг, челник краља Стефана Уроша II Μилутина, као своју маусолејну
цркву, те је он у њој и сахрањен заједно са члановима своје породице и ближе родбине. Челник
Влгдраг није до сада помињана личност у историјским изворима, али о његовом постојању јасно
Обновљена црква
говори натпис на надгробној плочи постављеној изнад гроба у солеи наоса цркве.[4]
Натпис, урезан у 13 редова, говори о упокојењу монаха Николе, по мирском зову челника Влгдрага
који се преставио на Вазнесење Господње 8. маја 6835.(1327) године и коме надгробну плочу постави његова супруга, монахиња Ана, а
мирски звана госпожда Владислава:
„У лето шест тисућно и

Осам стотина и тридесет пете
у дане краља Уроша
месеца маја у осми дан и Вазнесење
Господње на Спасовдан представи
се раб Божији монах Никола, а
мирски зван челник
Влгдраг, ктитор овога светог
места. И овај камен постави
раба Божија Ана, мирски звана
госпожда Владислава. Богу пак нашем
слава у векове. Амин.“
Овај властелин мора да је имао неку од важнијих управних функција у рудничкој области у време владавине краљева Милутина и Стефана
Дечанског. Ктиторска плоча са добро очуваним натписом је изложена у Народном музеју у Ваљеву.
Некропола
Око те маусолејне цркве формирана је некропола равних плоча на редове, која је досада највећа истражена оваква некропола на простору
српских земаља, која обухвата преко 200 надгробних камених плоча необичних облика. То су хоризонталне надгробне плоче, најчешће без
натписа, поједине имају уклесане веома необичне орнаменталне мотиве, постоје и двоводне плоче.[5] Један део гробова је истражен, а
скелетни остаци око 170 скелета) су пренети у Ваљево ради детаљније анализе.
Сама некропола је свакако трајала и дуже од цркве и судећи према

облицима равних надгробних плоча које су пронађене око порушене
цркве, можемо претпоставити да се сахрањивање на овој некрополи
одвијало можда и кроз цео 17. век. После тога постојао је прекид у
сахрањивању да би обновљено сеоско гробље почело да развија
југозападно од улаза у цркву тек у другој половини 19. века.
Сахрањивање на овој некрополи трајало је од 14. до 17. века, мада је црква

Некропола
активно живела највероватније до средине 15. века када је запуштена и
страдала у пожару, а да потом није обнављана.
Приликом припремних радова, откопавања и подизања надгробних плоча ради насипања тампона, дошло је до открића нових плоча у делу
западно од храма. Откривено је нових 47 плоча, две са необичним орнаментима који се, на до сада пронађеним плочама, нису сретали.
Након истраживања на остацима цркве је извршена примарна конзервација.
Обнова цркве
Црквена општина Љиг је на молбу и инсистирање верника села Дићи донела одлуку да се приступи обнови ове средњовековне цркве,
посвећене Светом Јовану Крститељу. Током 2007. године земљиште на којем се налази храм са некрополом пренето је у власништво
Црквене општине Љиг. Прибављењем дозволе од стране Општине Љиг, 25. јануара 2008. године одобрена је обнова цркве. На основу
идејног пројекта архитекте Божидара Петровића, урађен је главни пројекат који је одобрио Завод за заштиту споменика културе „Ваљево”.
Радови су започети довођењем електричне струје и постављањем помоћне зграде, а у јесен 2012. године почели су радови на самом храму.
У јесен 2013. године по упутствима архитекте из Завода „Ваљево” изграђена је крипта у коју су 29. новембра 2013. године пренете све кости
које су се последње три године налазиле у депоу ваљевског Завода, а пре тога су биле у истраживачком центру „Петница”. Том приликом
администратор Епархије жичке Епископ шумадијски Јован служио је парастос ктитору монаху Николи и монахињи Ани и свима који су
сахрањени у цркви и поред цркве.
У крипту са костима, поред иконе Васкрсења Христовог, положен је и запис са следећим текстом:
„29/16. новембра Лета Господњег 2013.-ог

на дан када Света Црква од Истока
слави Светог апостола и јеванђелиста Матеја
Би пренос и сахрана часних костију ктитора монаха Николе, по мирском зову челника
Влгдрага, који се представио на Вазнесење Господње 8.маја 1327. год., жене његове
монахиње Ане, мирски звана госпођа Владислава и више од 170 незнаних хришћана
србскога рода који су током 14. и 15. века били сахрањени покрај цркве Св. Јована
Крститеља, коју подиже као своју задужбину овај челник Влгдраг. Кости њихове откопане
током 1991. и 1992. године бејаху однете у град Ваљево ради испитивања и проучавања.
Сада пак би воља Божија да се врате на место часног погреба и да ту чекају други долазак :Христов и васкрсење из мртвих.
Молитве за упокојење душа њихових Васкрсломе Господу Исусу Христу принесе Епископ
Шумадијски и администратор Епархије Жичке Г.Г. Јован, са часним свештенством и
верним народом парохије љишке.
Богу нашем у Тројици прослављеном Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је слава кроз
векове и сву вечност. Амин.”
Крајем јула месеца 2014. године грађевински радови на храму су завршени: црква је озидана, покривена, омалтерисана, уграђени прозори,
бетониран под у наосу и президани су зидови припрате.
Галерија
Црква Вазнесења Христовог у Памбуковици
Црква Вазнесења Христовог у Памбуковици саграђена је 1871. год. Црква је категорисана као
споменик културе од великог значаја. Од 2014. године, парохијска црква је преименована у манастир.[1] Црква Вазнесења
Христовог у Памбуковици
Историја
Да је на том месту постојао храм у 18. веку сведочи натпис на плочи која је узидана у ограду порте: " СИ
ХРАМ ВАЗНЕСЕНИЕ ГНГА Б ОЖИТЕЛ 1792.". Народно предање говори, а у научним круговима се
претпостављада се на овом месту налазила чувена Мркшина црква и њена штампарија. Ако се
археолошким истраживањима то и докаже, онда су овде штампане две последње књиге старих српских
штампарија, а то су: : ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ из 1562. и ЦВЕТНИ ТРИОД из 1566. год. Поток који тече
јужно од црквене порте назива се Мркшинац, као и само место где је храм. Натпис из 1839. год. на једној Опште информације
старој богослужбеној књизи сведочи да ту књигу неки Јеврем Негић из Радуше :" приложи у обитељ
Меркшинца". Ово можда значи, да овај манастир није по наредби Кнеза Милоша претворен у мирску Место Памбуковица
цркву, већ је то учињено доцније. На белегу који се налази у селу Дружетићу, близу Памбуковице, стоји Општина Уб
натпис који сведочи да је то белег јереја Николе Бошковића из села Гола Глава и да " положен бист у Држава Србија
гробниц код манастира Меркшинца". Овај белег је из 1832. год. Натпис на Хертологији говори да је
"Света и Божаствена књига хертологија приложи раба божиа Аница из села Корена супруга почившег Време 1871.
Станислава Зимонића приложи у свети манастир Вазнесениа Христово", мало даље је и датум "мца настанка
јулија 15 дне 1840. г. лета ". Значи ово је тада био манастир. Тип културног Споменик културе
добра од великог
Црква је 2014. године поново постала манастир Меркшинац.[2][3]
значаја
Изглед цркве установа за споменика
заштиту културе
Данашња црква је једноставна једнобродна грађевина на дуж, без припрате, певница (њих замењују мало
наглашене нише) и куполе. Главни брод подељен је на пет травеја са наглашеним пиластрима. На истоку www.vaza.co.rs (http://www.vaza.co.
је простран олтарски простор, са изнутра полукружним, а споља петостраним апсидалним зидом. У rs/)
апсидалном зиду су нише у служби ђаконикона и проскомидије. На апсиди су три, а са северне и јужне
стране главног дела грађевине налази се по пет великих прозора. Западну фасаду једино наглашава главни портал, чија је конструкција на
две воде са полукружним отвором и тимпаноном изнад. Остале фасаде немају украса. Испод крова који је на две воде са бибер црепом као
прекривачем, тече хоризонтални венац. На јужној фасади је помоћни портал исте конструкције као и главни, само скромнијег изгледа и
величине. Изнад њега је мања розета. Унутрашњи простор је засведен плитким полуобличастим сводом, ојачаним се пет потпорних лукова
који терет свода преносе на пиластре. Зидне површине и споља и изнутра малтерисане су у равно, с тим што су спољашњи зидови окречени
непримерено "прсканом" фасадом. Под је бетонски. Западно од цркве је самостални звоник масивне зидане конструкције на четири супца
повезана луцима који носе кровну конструкцију на четири воде. Звоник је подигнут 1894. год. На јужној црквеној фасади су две мермерне
плоче постављене у част палих ратника у ратовима од 1912. до 1918. год. Поред звоника је пет камених споменика. Један од њих је белег
јереја Николе Бошковића из Голе Главе. Храм у Памбуковици има иконостасну преграду са иконама које је сликао свештеник Димитрије
Јона. Иконе су рад без уметничке вредности.
Галерија
Пећинска црква Светих Петра и Павла у Рсовцима
Координате: 43.17604° С; 22.77465° И
Пећинска црква Светих Петра и Павла налази се поред села Рсовци на Старој планини у пећини
брда Калик, 22 километара од Пирота. Подигнута је у 13. веку. Ова црква јединствена је у свету по томе Пећинска црква Светих
што је у њој Исус Христ осликан ћелав. Под заштитом државе је као државно и културно добро од 1981. Петра и Павла
године.[1]
Опис
Ова црква је пећинска и испосничка и налази се на Старој планини у атару села Рсовци. Ова црква је по
много чему јединствена, пре свега што је смештена у самој пећини, а друго је то што се на северном зиду
овог светилишта налази фреска Исуса Христа, јединствена у хришћанству, познатија и под именом Исус
Младенац.[2] Занимљиво је то што је ту Исус осликан као млад и ћелав а на основу стила и боја може се
рећи да фреска потиче из средине или друге половине 13. века. Верује се да је ова црква осликана када је у
Лазареву Србију доспео велики број испосника из предела Синаја.[1]
До ове испоснице се некада стизало веома тешко једва проходном стазом и са улагањем огромног напора.
Реновирање ове приступне стазице финансирала је Светска туристичка агенција, јер је црква сврстана у
историјске реткости.[3] Пошто је цела црква у стени, у кани масив укљештена су врата а иконостас је од
најобичнијих дрвених греда. Иако је проста изгледом, до дана данашњег ова испосница је остала духовни
храм Старопланинаца али и многих ходочасника из света, који у лето долазе у Рсовце.[4]
Ћелави Исус Место Рсовци
Драган Боснић, хроничар српских чудеса и мајстор фотографије, који је представио светињу ћелавог Општина Пирот
Исуса у светској јавности путем књиге „Чудесна Србија”, сведочи следеће: Држава Србија
„У малом храму, од свега педесетак квадрата, посвећеном Светом Петру и Павлу, свештенство Време 13. век
и верници се моле испод фресака са ликом Исуса Христа Младенца[5], кога је локални зограф настанка
приказао без косе. "Ћелави исус" је насликан у другој половини 13. века на северном зиду цркве. Тип културног Споменик
Приказан је, да чудо буде веће, у будистичкој одежди и у осмоугаоној мандорли или звезди.”[6] добра културе у
Пиротском округу
У свом даљем излагању, везано за фреску ћелавог Исуса, Драган Боснић додаје:
„Фреска Исус Христ Младенац је јединствена у српском фреско-сликарству а и у хришћанском установа за споменика
свету. Нема прецизних података како је ова чудесна фреска настала, али се претпоставља да су заштиту културе Ниш
је у време владавине кнеза Лазара осликали испосници са Синаја који су долазили у Србију. У то
www.ni.rs (http://www.ni.rs)
доба испоснице као храмови нису биле подложне епископским канонима, па се верује да лик Исуса
нацртали на стени сами испосници из Пећинске цркве. Фреска данас лепотом привлачи
велики број верника и туриста.”[6]
Међу фреско-сликарима, једна група сматра да је лик младог "Ћелавог Исуса" дело сликара или
групе сликара, који су били под утицајем разних праваца хришћанске религије. Тек након
фотографисања фреске од стране Боснића, забележено је да је Христ ту веома млад човек, са
буцмастим образима, плавим очима и божанским ореолом. Јасно се види на фресци да су му
руке и груди голе јер носи огртач на себи. Исто тако не држи крст али има три подигнута прста
што је знак крштења.[1][6]
Приказ ћелавог Исуса у цркви Св. Петра и
Галерија Павла у Рсовцима
Православна црква Покрова Пресвете Богородице у
Бачкој Паланци
Православна црква Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци припада Епархији
бачкој Српске православне цркве.
Православна црква
Покрова Пресвете
Богородице
Галерија Црква Покрова Пресвете Богородице
у Бачкој Паланци
Тип Храм
Јурисдикција Српска православна
црква
Епархија Бачка
Посвећен Покрову Пресвете
Локација
Место Бачка Паланка
Извори
▪
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Православна_црква_Покрова_Пресвете_Богородице_у_Бачкој_Паланци&oldid=25403551”
▪
Православна црква Светог архиђакона Стефана у
Сремској Митровици
Православна црква Светог архиђакона Стефана, познатија и као Стара православна црква,
Мала православна црква или Црквица, је најстарији очувани богослужбени храм у граду Сремска Црква Светог архиђакона
Митровица, а због старости и значаја највреднијих на подручју Срема. Црква припада Епархији сремској Стефана
Српске православне цркве. Црква је данас посвећена светом првомученику архиђакону Стефану.
Црква је једини споменик културе од изузетног значаја у Сремској Митровици, због свог значаја али и
старости, јер је то једина сачувана градска грађевина из времена отоманске владавине Сремом.
Историјат
Данас постоје подаци који говоре да је место данашње цркве било важно за хришћане још у време старог
Сирмијума. Заправо, археолошка ископавања рађена 1980. године под олтаром овог здања пронашла су
мозаички крст од црвеног мермера који датира из времена Сирмијума. Тако је је ова црква на темељима
храма, који су највероватније остаци хришћанске базилике из првих векова хришћанства. Даља
археолошка ископавања утврдила су да су на овом простору у време античког града Сирмијума, била
купатила (терме), а по победи хришћанства оваква места или су рушена или претварана у богомоље.
Први писани записи су тек из 1729. године, настали поводом канонске посете визитације Бискупије
печујске, Опатији сремскомитровачкој, где су визитатори забележили: „Петог јула освећена је опатија Св.
Деметри на Сави, која је сад настањена шизматичким Србима. Они имају величанствену и солидну
цркву...". Три године касније аналитичар Карловачке митрополије записује: „Црква је стародревна од Опште информације
камена, свод од дасака, олтар од камена“. Звоник барокног облика је највероватније касније придодат
Место Сремска
цркви.
Митровица
Унутрашњост цркве Општина Сремска

Митровица
Ентеријер цркве посебно важним чини прекрасни иконостас. Има више спратова и украшен је Тип културног Споменик
најфинијом резбаријом, која преплиће мотиве животињског и биљног света. Ту су лавови и ждралови, добра културе од
змије и лозе, руже и лишће: све повезано и уплетено једно у друго. У иконостас су смештене иконе изузетног значаја
најчувенијег барокног сликара ових простора, Теодора Крачуна. Физиономија светитељских ликова даје Надлежна Завод за заштиту
карактеристику њихових личности, у чему предњачи икона св. Јована Крститеља. Неки мотиви на
установа за споменика
иконостасу су непоновљиви у светском сликарству. Призор Васкрсења Христова на другом спрату
иконостаса, где је Христос приказан како дрзи ашов у рукама, а испред њега клечи Марија Магдалина -
није забележен у аналима.
Последњих неколико година простор око Мале цркве се култивише, па је око цркве обликован Савски трг. Ископан је нови артески бунар
дубине преко 300 метара, крунисан чесмом.
Галерија
Види још
▪ Православна црква Светог Димитрија у Сремској Митровици
▪ Римокатоличка црква Светог Димитрија у Сремској Митровици
▪ Гркокатоличка црква Вазнесења Господњег у Сремској Митровици
Извори
▪ [1] (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=676)
Православна црква Светог Димитрија у Сремској
Митровици
Православна црква Светог Димитрија међу месним становништвом позната и као Нова
православна црква или Велика Црква је највећи богослужбени православни храм у Сремској Православна црква
Митровици и један од најважнијих на подручју Срема. Црква припада Епархији сремској Српске Светог Димитрија у
православне цркве. Црква је данас посвећена градском заштитнику, Светом Димитрију, по коме је град Сремској Митровици
добио назив. Црква је проглашена за непокретно културно добро као споменик културе од великог
значаја.
Историјат
Градња нове православне цркве (данашња Велика или Саборна црква, која је првобитно била посвећена
св. Стефану) започела је 1791. године, а завршена и освештана 1794. године. Црква је подигнута
средствима самих православних верника. Унутрашње декорисање цркве и набавка потребног инвентара
урађени су у првим деценијама 19. века. Дрворезбарске радове је извео Марко Вујатовић, дрворезбар из
Сремских Карловаца (1810. г.). Само неколико година касније иконостас је радио Арса Теодоровић,
најреномиранији мајстор тога времена. На иконостасу се посебно истицала икона светог Иринеја и сцена
његовог погубљења. Крајем 19. века унутрашња декорација цркве је у једном пожару знатно оштећена, а
обнављања која су извршена нису могла да врате некадашњи сјај иконама.
Тек недавно (од 1997. године) црква је посвећена новом светитељу, заштитнику града светом
великомученику Димитрију. Последњих година извршена је и потпуна обнова цркве. Тако је приликом
обележавања два века постојања храма торањ обложен новим бакарним лимом, обновљена је фасада,
извршена рестаурација икона и мобилијара. Опште информације
Галерија Митровица
Општина Сремска
Митровица
Време 1794.
настанка
добра културе од
великог значаја
Надлежна Завод за
установа за заштиту
културе
Види још
▪ Списак споменика културе у Сремском округу
▪ Споменици културе од великог значаја
▪ Православна црква Светог архиђакона Стефана у Сремској Митровици
▪ Римокатоличка црква Светог Димитрија у Сремској Митровици
▪ Гркокатоличка црква Вазнесења Господњег у Сремској Митровици
Извори
▪ Званична страница храма (https://web.archive.org/web/20130405084021/http://www.hramsvetogdimitrijasm.org/)
▪ САНУ - Споменици културе (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs)
▪ РЗЗСК - Непокретна културна добра (https://web.archive.org/web/20120828141732/http://www.heritage.gov.rs/nepokretna_kulturna_dobra.ph
p)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Православна_црква_Светог_Димитрија_у_Сремској_Митровици&oldid=25941022”
▪
Православне цркве у Великој Хочи
Православне цркве у Великој Хочи, насељеном месту на територији општине Ораховац, на Косову и
Метохији, припадају Епархији рашко-призренској Српске православне цркве. Неке од њих су због свог
значаја и историјата проглашене и заштићене као непокретна културна добра као споменици културе, као
основа да Велика Хоча и околина постану културно-историјска целина од изузетног значаја за српску и
светску културну баштину.[1]
Поред православних храмова Велика Хоча је позната и по културном наслеђу међу којима су куле и
традиционалне куће, метоси манастира...
Црква Светог Николе
У селу постоји четрнаест православних црквених грађевина и то:[2]
▪ Црква Светог Николе, из 13. века, споменик културе од изузетног значаја,[3]

▪ Црква, данас манастир Светог Јована Крститеља, из 14. века, споменик културе од изузетног
значаја,
▪ Црква Светог Стефана, из 14. века, споменик културе,
▪ Црква Светог Луке, из 16. века, споменик културе,
▪ Црква Светог Пророка Илије,
▪ Црква Свете Недеље,
▪ Црква Свете Петке,
▪ Црква Свете Ане, Црква Светог Јована Крстиитеља
▪ Црква Светог Архангела Гаврила,

▪ Црква Светог апостола Петра,
▪ Црква Пречисте Богородице,
▪ Безимена црква на Риду,
▪ Црква Светог Василија и
▪ Црква Светог Спаса – Христа Спаситеља.
Види још
▪ Велика Хоча
Извори
1. „Васељенска/Велика Хоча постаје држава” (https://web.archive.org/web/20120830050426/http://www.vaselj
enska.com/drustvo/velika-hoca-postaje-drzava/). Архивирано из оригинала (http://www.vaseljenska.com/dru
stvo/velika-hoca-postaje-drzava/) 30. 08. 2012. г. Приступљено 13. 03. 2016.
2. RTS/Čuvari baštine-1. epizoda (http://www.rts.rs/page/rts/sr/rtspredstavlja/story/213/Emisije/2002726/%C4%8
Cuvari+ba%C5%A1tine.html) Црква Светог Стефана
3. Историјски институт САНУ/Историјски часопис 44 (1997) (https://books.google.rs/books?id=p3A1CgAAQB

AJ&pg=PA365&lpg=PA365&dq=%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5+%D1%83+%D0%B2%D0%
B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D1%98+%D1%85%D0%BE%D1%87%D0%B8&source=bl&ots=R
89UonKjEb&sig=QQMapvfTlfjS0SdwxKHO_dAf1gc&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwj6yICugL7LAhVHCiwKHXCk
CSM4FBDoAQgZMAA#v=onepage&q=%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5%20%D1%83%20%D
0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D1%98%20%D1%85%D0%BE%D1%87%D0%B8&f
=false)
▪ Епархија рашко-призренска/Архијерејско намесништво призренско (http://www.eparhija-prizren.com/sr/par
ohije/arhijerejsko-namesnistvo-prizrensko) Архивирано (https://web.archive.org/web/20170111064909/http://
www.eparhija-prizren.com/sr/parohije/arhijerejsko-namesnistvo-prizrensko) на сајту Wayback Machine (11.
јануар 2017)
▪ Српске средњовековне цркве у Великој Хочи (https://www.blagofund.org/Archives/VelikaHoca/sr/) збирке
фотографија Фонда Благо
▪ Радио Благословеник/Петер Хандке у Великој Хочи (http://blagovesnik.rs/peter-handke-u-velikoj-hoci/)
▪ Novosti/U Velikoj Hoči proslavljen Miholjdan (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:
458702-U-Velikoj-Hoci-proslavljen-Miholjdan) Црква Светог Луке
▪ VelikaHoča-Biser Metohije (http://dokmans.com/pana/crna_gora?mesto=kosovo_velika%20hoca)
▪ Lepa Srbija/Velika Hoča (https://web.archive.org/web/20140724004751/http://www.glassrbije.org/srbija/%C4%8Dlanak/velika-ho%C4%8Da)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Православне_цркве_у_Великој_Хочи&oldid=25962627”
Румунска православна црква Вазнесења Господњег у
Гребенцу
Румунска православна црква Вазнесења Господњег у Гребенцу, месту у општини Бела Црква, на
југу Баната, подигнута је пре 1769. године и као заштићено непокретно културно добро представља Румунска православна
споменика културе од великог значаја.[1] црква Вазнесења
Господњег у Гребенцу
Архитектура цркве
Вазнесењска црква у Гребенцу је правоугаони храм са плитким певницама, дрвеним, полуобличастим и
омалтерисаним сводом и плитким отвореним тремом на западној страни, над којим је сазидан барокни
забат са звоником. Црква је временом преграђивана, али је задржала неке занимљиве особине
карактеристичне за старију сакралну архитектуру војвођанске равнице, попут ниског дрвеног
малтерисаног свода сачуваног у само неколико банатских богомоља.
Резбарија иконостаса и тронова изведена је у барокно-класицистичком стилу. Аутор икона на иконостасу Звоник Румунске православне
није познат, све су пресликане 1936. године, укључујући и оне на архијерејском и Богородичином трону, цркве у Гребенцу
где је остала забележена година 1811. када се датује и иконостас. Сачуване су и три значајне иконе из 18.
века конзервиране и рестаурисане 1976. године. Једна је зографска Света Тројице, а остале две барокне, Опште информације
Богородичина и Светог арханђела Гаврила. Место Гребенац
Општина Бела Црква
У зидовима или поред цркве, уграђени су или постављени надгробни споменици, остаци старог гробља.
Малтерисање и бојење фасада цркве изведено је 1997. године. Држава Србија
Време пре 1769.
Види још настанка
▪ Списак споменика културе у Јужнобанатском округу добра културе од
▪ Споменик културе од великог значаја великог значаја
Референце установа за заштиту
1. „Румунска православна црква Вазнесења Господњег у Гребенцу” (https://web.archive.org/web/20200708 културе
151230/https://www.zzskpancevo.org/spomenici-kulture/rumunska-pravoslavna-crkva-vaznesenja-gospodnje
g/). Завод за заштиту споменика културе у Панчеву. Архивирано из оригинала (https://www.zzskpance www.zzskpancevo.org (https://www.
vo.org/spomenici-kulture/rumunska-pravoslavna-crkva-vaznesenja-gospodnjeg/) 08. 07. 2020. г. zzskpancevo.org/)
▪ „Румунска православна црква Вазнесења Господњг — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id
=1040). САНУ (на језику: српски).
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra-od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html)
▪ Румунска православна црква Вазнесења Господњег (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43835)
Напомена: Садржај овог чланка је једним делом или у целости преузет са http://www.sanu.ac.rs. Носилац ауторских права над материјалом је дао дозволу да
се исти објави под слободном лиценцом. Доказ о томе се налази на OTRS систему, а број тикета са конкретном дозволом је 2009072410055859.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Румунска_православна_црква_Вазнесења_Господњег_у_Гребенцу&oldid=25403566”
▪
Румунска православна црква Св. пророка Илије у Ковину
Румунска православна црква Св. пророка Илије у Ковину, подигнута је 1906. године и представља
непокретно културно добро као споменик културе.[1] Румунска православна
црква Св. пророка Илије
Црква је зидана 1906. године, пројектовали су га Petru Schlarb и његов син из Румуније. Подигнута је као
једнобродна грађевина основе уписаног крста са полукружном апсидом, оријентисана у правцу исток-
запад. Из масе главног прочеља издиже се висок звоник, наглашене лимене капе. Двоводна, дрвена
кровна конструкција покривена је бибер црепом. Фасаде су оживљене прислоњеним пиластрима и
вишеструко профилисане венцима. Улазни портал је наткривен троугаоним тимпаноном који се као
елемент декорације понавља и над бочним прозорским отворима. Зидно сликарство из 1937-1938. године
рад је Александра Штефа, док је за иконостасну преграду, у деловима допремљену из Румуније,
ангажован Иван Босиок.
Споменик културе, значајан пример стваралаштва румунског народа, смештен је у центру града, тако да
поред складности архитектонске концепције поседује и просторно-урбанистичку вредност.
Галерија
Румунска православна црква Св.

пророка Илије у Ковину
Место Ковин
Општина Ковин
Види још Време 1906.
настанка
▪ Списак споменика културе у Јужнобанатском округу Тип културног Споменик
добра културе
Извори Надлежна Завод за
1. „Румунска православна црква Св. пророка Илије у Ковину” (https://web.archive.org/web/20201031165501
/https://www.zzskpancevo.org/spomenici-kulture/rumunska-pravoslavna-crkva-svetog-proroka-ilije/). Завод за
заштиту споменика културе у Панчеву. Архивирано из оригинала (https://www.zzskpancevo.org/spome културе
nici-kulture/rumunska-pravoslavna-crkva-svetog-proroka-ilije/) 31. 10. 2020. г. Приступљено 16. 7. 2020. www.zzskpancevo.org (https://www.
zzskpancevo.org/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Румунска_православна_црква_Св._пророка_Илије_у_Ковину&oldid=25403568”
▪
Румунска православна црква Светог Георгија у Уздину
Румунска православна црква Светог Георгија у Уздину, насељеном месту у општини Ковачица,
подигнута 1801. године, под заштитом је државе као споменик културе од изузетног значаја. Црква има Румунска православна
одлике барока и класицизма.[1] црква Светог Георгија у
Уздину
Архитектура
Црква је посвећена Светом Георгију, спада у највеће и најраскошније храмове Румунске православне
цркве у Војводини, у духу барока почетком 19. века. [2]Изграђена је као једнобродна грађевина издужене
правоугаоне основе са полукружном олтарском апсидом на истоку и звоником на западној страни,
декорисана је класицистичком архитектонском пластиком на фасадама. Храм је страдао у пожару 1850.
године, када је изгорео торањ и дрвена кровна конструкција, па је 1883. године обновљен торањ, а годину
касније и целокупан кров храма.
Иконостас са 72 иконе углавном мањег формата, осликао је од 1833 до 1836. године Константин Данил.[1]
Неуобичајени распоред икона као и избор тема указују на утицаје иконописачке традиције 18. века.
Смирене колористичке вредности пастелних боја подређене су цртежу и несвојствене сликарском маниру
и раскошној палети Константина Данила. Укључујући иконе на Богородичином и архијерејском трону,
уздински храм постаје највећа галерија Данилових црквених слика. Зидне слике на сводовима цркве је
извео Јован Зејку и Филип Матеј 1907. и 1908. године. [3]
Румунска православна црква
Светог Георгија у Уздину
Види још
▪ Списак споменика културе од изузетног значаја Место Уздин
▪ Списак споменика културе у Јужнобанатском округу Општина Ковачица
Референце Време 1801.
настанка
1. Grlica, Mirko, ур. (2010). Koliko se poznajemo: iz istorije nacionalnih zajednica u Vojvodini. Novi Sad: Izvršno
veće APV. стр. 3. Тип културног Споменик
2. „Војводина онлајн/Храм Светог Георгија-Румунска православна црква Уздин” (https://web.archive.org/we добра културе од
b/20140726003414/http://vojvodinaonline.com/sta-videti-i-raditi/hram-svetog-georgija-rumunska-pravoslavna- изузетног значаја
crkva-uzdin/?lang=SH). Архивирано из оригинала (http://vojvodinaonline.com/sta-videti-i-raditi/hram-svetog- Надлежна Завод за
georgija-rumunska-pravoslavna-crkva-uzdin/?lang=SH) 26. 07. 2014. г. Приступљено 18. 07. 2014. установа за заштиту
3. Блиц/Црквене барјаке осликали сликари наивци (http://www.blic.rs/Vesti/Vojvodina/204787/Crkvene-barjak заштиту споменика
e-oslikali-slikari-naivci)
културе
www.zzskpancevo.org (https://www.
Спољашње везе zzskpancevo.org/)
▪ „Румунска православна црква — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=663). САНУ (на

језику: српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Румунска_православна_црква_Светог_Георгија_у_Уздину&oldid=25416726”
▪
Румунска православна црква Светог Николе у Ритишеву
Румунска православна црква Светог Николе у Ритишеву, месту у општини Вршац, под заштитом
је државе као споменик културе од великог значаја.[1] Румунска православна
црква Светог Николе у
Румунска Православна црква у Ритишеву се помиње први пут 1763. године, а у Аустро-турском рату, 1788. Ритишеву
године, страдали и село и црква, да би била обновљена 1796. и 1797. године.
Иконостас је зидан и делимично осликан. Претпоставка је да су композиције рад Симеона Јакшића из

Беле Цркве, за време обнове после рата. Изнад царских двери стоји натпис на румунском језику. Изгледа
да су престоне иконе, израђене уљем на дрвету, настале у другој половини 18. века. Потписане царске
двери се потпуно разликују од осталих икона и зидних слика, а дело су зографа Георгија Ђаконовића из
1763. године. Првобитно су биле намењене за иконостас цркве у селу Кеверишу. На Богородичином трону
стоји икона Богородице са Христом, са дужим записом који помиње тада столујућег епископа вршачког
Јосифа Јовановића Шакабенту, аутора и годину сликања. Дело је вршачког сликара Рајка Стојановића из
1804. године, коме су приписане и слабо видљиве зидне слике датоване у почетак 19. века. У цркви је
сачувано и неколико икона из друге половине 18. века.
Престоне иконе чишћене су и конзервиране 1961. године.
Види још
▪ Списак споменика културе у Јужнобанатском округу
▪ Споменик културе од великог значаја
Место Ритишево
Референце Општина Вршац
1. „Румунска православна црква Светог Николе у Ритишеву” (https://web.archive.org/web/20200708154319/ Држава Србија
https://www.zzskpancevo.org/spomenici-kulture/rumunska-pravoslavna-crkva-svetog-nikole/). Завод за Време 1736.
заштиту споменика културе у Панчеву. Архивирано из оригинала (https://www.zzskpancevo.org/spome
настанка
nici-kulture/rumunska-pravoslavna-crkva-svetog-nikole/) 08. 07. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2020.
Спољашње везе великог значаја
▪ „Румунска православна црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sa Надлежна Завод за
nu.ac.rs/spomenik.php?id=1062). САНУ (на језику: српски). установа за заштиту
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra- заштиту споменика
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html) културе
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna www.zzskpancevo.org (https://www.
_kulturna_dobra.php) zzskpancevo.org/)
▪ Румунска православна црква Св. Николе (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=44810)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Румунска_православна_црква_Светог_Николе_у_Ритишеву&oldid=25940845”
▪
Румунска православна црква Светог Теодора Тирона у
Куштиљу
Румунска православна црква Светог Теодора Тирона у Куштиљу, месту уз саму границу са
Румунијом, у општини Вршац, представља споменик културе од великог значаја.[1] Румунска православна
црква Светог Теодора
Румунска православна црква у Куштиљу је монументална једнобродна грађевина са полукружним Тирона у Куштиљу
олтарским простором, бочним трансептима и са два звоника на западној страни. Иако се ради о
верницима румунске националности као идејно архитектонско решење је одабрано тзв. српски
национални стил у архитектури. Полихромија у зидању треба да подсети на византијски слог од камена и
опеке. Горња конструкција завршена је масивном куполом.
Иконостас за ову цркву пренет је из старијег храма који је срушен. Олтарска преграда, настала
највероватније на прелазу из 18. у 19. век, показује изузетне квалитете барокно-рокајног стила. Иконе на
иконостасу дело су мајстора ранобарокног, традиционалистичког усмерења. На све четири престоне
иконе позадина је премазана тамноплавом бојом, а словенски натписи замењени су латиничним
румунским. Приликом премештања олтарске преграде помешане су иконе Великих празника са
представама апостола. На Богородичином трону стоји премазана икона Богородице, испод које се налази
композиција Сусрета Марије и Јелисавете. На архијерејском трону представљен Свети Василије Велики.
Такође традиционалистичко, сликарство тронова највероватније није извео мајстор икона са иконостаса.
У цркви су сачуване и две иконе Христа и арханђела Михаила, обе зографски радови.
Иконостас је конзервиран и рестауриран 1978–1979. године.
Види још
▪ Списак споменика културе у Јужнобанатском округу Место Куштиљ
▪ Споменик културе од великог значаја Општина Вршац
Референце Време 1936/1939.
настанка
1. „Румунска православна црква Светог Теодора Тирона у Куштиљу” (https://web.archive.org/web/20200710
190908/https://www.zzskpancevo.org/spomenici-kulture/rumunska-pravoslavna-crkva-svetog-teodora-tirona/) Тип културног Споменик
. Завод за заштиту споменика културе у Панчеву. Архивирано из оригинала (https://www.zzskpancev добра културе од
o.org/spomenici-kulture/rumunska-pravoslavna-crkva-svetog-teodora-tirona/) 10. 07. 2020. г. Приступљено великог значаја
7. 7. 2020.
Спољашње везе заштиту споменика
културе
▪ „Румунска православна црква Св. Теодора Тирона — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikult
ure.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1060). САНУ (на језику: српски).
zzskpancevo.org/)
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra-
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Румунска_православна_црква_Светог_Теодора_Тирона_у_Куштиљу&oldid=25940847”
▪
Румунска православна црква у Белој Цркви
Румунска православна црква у Белој Цркви подигнута је и освештана 9. јула 1872. године.[1]
Румунска православна
На основу предлога Румунске црквене општине, Магистрат је крајем 1868. године одобрио црква у Белој Цркви
грађевински плац за градњу цркве. Следеће године Румунска црквена општина откупила је гостиону
„Турска глава” коју је преуредила за привремену богомољу.
Градња румунске црква отпочела је 1871. године и завршена је наредне године.
Извори
1. „Crkve” (http://www.belacrkvato.org/crkve.html). TO Bela Crkva. Приступљено 18. 11. 2020.
▪
Тип црква
Локација
Место Бела Црква, Општина
Бела Црква
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Румунска_православна_црква_у_Белој_Цркви&oldid=25403580”
▪
Румунска православна црква у Вршцу
Румунска православна црква у Вршцу подигнута је 1913. године, припада Епархији Дакија Феликс
Румунска православна
Румунске православе цркве.[1]
црква у Вршцу
Црква је посвећена је Вазнесењу Господњем. Црква је подигнута залагањем проте Трајана Опрее, а
радови су финансирани од стране 80 ктитора. Храм је осликао Вирђије Симионеску док су
дрворезбарију су извела браћа Нистор и Јосиф Босиок. Освештао ју је епископ Мирон Kристеа 23. маја
2013. године.[2]
Данас је то катедрални храм банатских Румуна који су најбројнија национална мањина у Банату.
Галерија
Румунска православна црква Успења
Господњег
Тип црква
Јурисдикција Румунска
православна црква
Епархија Епархија Дакија
Феликс
Посвећен Вазнесењу
Господњем
Локација
Место Вршац
Види још
▪ Епархијa Дакија Феликс
Извори
1. „Rumunska pravoslavna crkva / Catedrala Înălţarea Domnului” (http://www.to.vrsac.com/Page.aspx?Page=VerskeZajednice-RumunskaCrkva&La
ng=sr). ТО Вршац. Приступљено 23. 7. 2020.
2. „Rumunska Pravoslavna Crkva u Vršcu” (https://web.archive.org/web/20200923023241/https://www.travel.rs/sr/kultura/manastiri/rumunska-pravo
slavna-crkva-u-vrscu). Travel. Архивирано из оригинала (https://www.travel.rs/sr/kultura/manastiri/rumunska-pravoslavna-crkva-u-vrscu) 23. 09.
Румунска црква Свете Тројице у Делиблату
Црква Свете Тројице у Делиблату је румунска православна црква која је изграђена 1927. године.
Представља једну од најлепших цркви Румунске православне цркве у јужном Банату.
Румунска црква Свете
Тројице
Црква припада епархији Дакија Феликс, њена градња започета је 1925. године, а црква је завршена
1927. године. Посвећена је Светом Тројству.[1]
Специфичне је архитектуре, а јединствена по томе што су у њој осликани румунски патријарх Јустин и
српски Герман, који су предводили ове две цркве у време када је храм грађен, што говори о културној и
историјској блискости српског и румунског народа у Јужном Банату.[2]
Поред њих осликане су и велике румунске војводе Михаил, Стефан, Мирчеа (предводио хришћане у Основне информације
бици на Ровинама у којој је погинуо Марко Краљевић) и Влад Цепеш (познатији као гроф Дракула).[2]
Локација Делиблато,
Ковин
Види још Религија Хришћанство
▪ Епархијa Дакија Феликс Држава Србија

Архитектонски опис
Референце Почетак изградње 1925.

Завршетак изградње 1927.
1. „Verski objekti opštine Kovin” (https://travel.rs/manastiri/verski-objekti-opstine-kovin/). travel.rs.
2. „РУМУНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ - Делиблато” (https://vojvodina.travel/crkva-svet
e-trojice-deliblato/). vojvodina.travel. Приступљено 11. 11. 2022.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Румунска_црква_Свете_Тројице_у_Делиблату&oldid=25403585”
▪
Руска православна црква у Белој Цркви
Руска православна црква у Белој Цркви, посвећена је Св. Јовану Богослову.[1]
Руска православна црква у
Захваљујући донацији кнеза Димитрија Шаховског 1930. године организовано је прикупљање Белој Цркви
добровољних прилога за изградњу руске цркве. Зидање цркве је завршено 1931. године. У октобру 1932.
године, храм св. Јована Богослова освештао је епископ Теофан Kурски.
Види још
▪ Храм Свете Тројице (Београд)
Извори
1. „Crkve” (http://www.belacrkvato.org/crkve.html). TO Bela Crkva. Приступљено 18. 11. 2020. Тип црква
Спољашње везе Посвећен Светом Јовану
▪ Богослову
Локација
Место Бела Црква, Општина
Бела Црква
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руска_православна_црква_у_Белој_Цркви&oldid=25403588”
▪
Рушевине цркве Богородице Браинске
Рушевине цркве Богородице Браинске се налазе у насељеном месту Браина, у општини Подујево, на
Косову и Метохији. Представљају непокретно културно добро као споменик културе. Рушевине цркве
Богородице Браинске
Село Браина, данас албанском село у жупи Лаб, око 25 км југоисточно од Подујева, историјски извори
помињу још у 14. веку, када га је цар Урош, између 1355. и 1371. године, повељама даровао светогорском
манастиру Св. Пантелејмона. Историјски извори помињу три цркве из 14. века: Богородица Пречиста
Браинаса (Браинска), Свети Никола и Свети Петар, обе као метоси истог манастира. У селу постоје и
остаци старог српског гробља, оскрнављеног у Другом светском рату.
Археолошки неистражени, остаци цркве високо на брду изнад села, зарасли су у коров.
Основ за упис у регистар

Решење Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Приштини, бр. 524 од 20. јула 1966. Закон о
заштити споменика културе (Сл. гласник СРС бр. 51/59). Рушевине цркве Богородице
Браинске
Види још Опште информације
Место Браина
▪ Браина
Општина Подујево
Извори
настанка
Спољашње везе Тип Споменик културе
културног
▪ „Остаци цркве Богородице Браинске — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.a
c.rs/spomenik.php?id=297). САНУ (на језику: српски). добра
▪ Косовски манастири-Сведоци историје (https://web.archive.org/web/20130518073021/http://kosovo-metohi Надлежна Покрајински завод

ja.150m.com/manastiri/PRVI%20DEO.htm) установа за за заштиту
Напомена: Садржај овог чланка је једним делом или у целости преузет са http://www.sanu.ac.rs. Носилац ауторских културе
права над материјалом је дао дозволу да се исти објави под слободном лиценцом. Доказ о томе се налази на OTRS
систему, а број тикета са конкретном дозволом је 2009072410055859.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рушевине_цркве_Богородице_Браинске&oldid=25962975”
▪
Рушевине цркве Светих цара Константина и царице
Јелене
Рушевине цркве Светих цара Константина и царице Јелене се налазе у Орлану, насељеном месту,
на територији општине Подујево, на Косову и Метохији. Представљају непокретно културно добро као Рушевине цркве Светих
споменик културе. цара Константина и
царице Јелене
Рушевине се налазе на узвишењу изнад источне обале акумулационог језера Батлава, остаци цркве
посвећене Светим Цару Константину и царици Јелени. Датује се у средњи век, на основу аналогије са
црквом Богородице Браинске из 1378. године, која се налази десетак километара источно, у селу Браина.
Од храма Светих Константина и Јелене сачувао се грађевински материјал са масивним тесаницима.
Основ за упис у регистар

Решење Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Приштини, бр. 978 од 29. 12. 1966. г. Закон Рушевине цркве
о заштити споменика културе (Сл. гласник СРС бр. 3/66).
Види још Место Орлане

Општина Подујево
▪ Орлане Држава Србија
Извори културног
добра
Спољашње везе Надлежна Покрајински завод

▪ „Остаци цркве Св. цара Константина и царице Јелене — Споменици културе у Србији” (http://spomen заштиту споменика
icikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=299). САНУ (на језику: српски). културе
▪ Косовски манастири-Сведоци историје (https://web.archive.org/web/20130518073021/http://kosovo-metohi
ja.150m.com/manastiri/PRVI%20DEO.htm)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рушевине_цркве_Светих_цара_Константина_и_царице_Јелене&oldid=25962947”
▪
Саборна црква Светог Ђорђа у Призрену
Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену је саборни храм српске православне Епархије рашко-
призренске. Заједно са Владичанским двором и оближњом Старом црквом Светог Ђорђа чини комплекс Саборни храм Светог
око средишта епархијске управе у Призрену. Темељи храма положени су 1856. године, а изградња је Ђорђа у Призрену
довршена 1887. године, када је храм и освештан.[2]
Историја
Првобитни катедрални храм призренских епископа и митрополита била је древна црква Богородице
Љевишке, задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина (1282-1321). За време турске власти,
Богородица Љевишка је одузета од православних Срба и претворена у џамију,[3] а функцију катедралног
храма Призренске епархије привремено је преузела Стара црква Светог Ђорђа у Призрену.[4] Ова црква је Саборни храм Светог Ђорђа у
била невелика, а самим тим и неподобна за катедрални храм, тако да се током прве половине 19. века Призрену
започело са припремама за изградњу новог и већег саборног храма. Ову замисао није било лако спровести Опште информације
у дело, првенствено због великих издатака, као и због отпота од стране локалних турских званичника.
Дозвола за изградњу добијена је тек 1855. године, а темељ храма је положен на Илиндан 1856. године.[5] Место Призрен
Општина Општина Призрен
Изградња храма била је оптерећена бројним потешкоћама, првеснтвено грађевинско-техничке и новчане
природе, као и додатним потешкоћама које су проустицале из нестабилних политичких прилика. Храм је
довршен тек 1887. године, када је обављено и свечано освештење.[6] Тиме је заокружена архитектонска Врста Црква
целина коју су у средишту епархијске управе чинили: Владичански двор, нови Саборни храм Светог споменика
Ђорђа и оближња Стара црква Светог Ђорђа.[7] Време 1856.-1887.
настанка
Тешкоће у изградњи храма биле су одраз бројних проблема са којима су се суочавали православни Срби
на подручју Рашко-призренске епархије, у коју је Цариградска патријаршија по правилу слала архијереје Тип Споменик
несрпске народности. Такво стање трајало је све до 1896. године, када је за новог рашко-призренског културног културе[1]
митрополита постављен Дионисије Петровић (1896-1900).[8] Његовим доласком у Призрен испуњен је добра
један од глвних захтева православних Срба у областима Рашке, Косова и Метохије, који су деценијама Надлежна Покрајински завод
уназад тражили да им се уместо Грка-фанариота постављају владике српске народности. За време установа за за заштиту
владике Дионисија и његовог наследника Нићифора Перића (1901-1911),[9] настављени су радови на заштиту споменика културе
унутрашњем опремању новоподигнутог храма и уређењу читавог комплекса у средишту епархијске
Косова и Метохије
управе.
Велика прекретница у историји храма и епархије означена је ослобођењем Призрена на самом почетку Првог
балканског рата (1912—1913). Након уласка војске Краљевине Србије у град, у храму су држана свечана
богослужења, а почетком 1913. године за администратора епархије постављен је прота Стеван Димитријевић.
Пошто је стари саборни храм Богородице Љевишке непосредно након ослобођења поново претворен у цркву,
већ тада се почело постављати питање о измештању архијерејске катедре из новог храма Светог Ђорђа, ради
њеног враћања у древну задужбину краља Милутина. Решавање ових и осталих питања морало је бити
обустављено због избијања Првог светског рата. Након уједињења свих српских црквених покрајина 1920.
године, Саборни храм Светог Ђорђа је ипак задржао функцију катедралног храма Рашко-призренске Поглед на Саборни храм
епархије. Светог Ђорђа у Призрену
У овај храм је након Првог светског рата (1922. године) пренет иконостас Ћипровачке-Светониколајевске
цркве апостола Петра и Павла из Сентандреје. Ово значајно дело српске барокне уметности рађено је око
1720. године. Значајна збирка српских рукописних и штампаних књига, међу којима и Пергаментно
јеванђеље из 13. века, пронађена је у Саборној цркви 1985. године. Црква је имала звоно које је граду
поклонио краљ Петар I Карађорђевић приликом ослобађања од Турака, 17. октобра 1912. године.[10]
За време Другог светског рата, српско православно становништво у Призрену и на целокупном подручју
Косова и Метохије тешко је пострадало. Читаву област Метохије, укључујући и Призрен, запосела је
италијанска војска, уз помоћ албанских одреда. Већ на самом почетку окупације, албански одреди су
Прилаз Саборном храму
започели са спровођењем систематских прогона српског становништва у Призрену и унуштавања српске
Светог Ђорђа у Призрену
историјске баштине.[11] Ови злочини су убрзо попримили размере геноцида.[12] На подручју Косова и
Метохије похаран је и разорен велики број српских православних храмова,[13] а преостали су били затворени.
Током ратних година, знатна оштећења претрпео је и Саборнм храму у Призрену.
Мартовски погром 2004. године и обнова

Током Мартовског погрома 2004. године, Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену је тешко пострадао. Албанци су ову цркву прво запалили,
а потом минирали. Након многих потешкоћа, храм је током наредних година постепено обнављан. У њему је 26. децембра 2010. године
извршен свечани чин увођења у трон новоизабраног епископа рашко-призренског Теодосија. Новог владику је устоличио патријарх српски
Иринеј уз саслужење четрнаест српских архијереја и преко седамдесет свештенослужитеља. Овим свечани чином наглашен је историјски
значај Саборног храма Светог Ђорђа у Призрену и потврђена је његовоа функција катедралног епархијског храма.[14]
У јулу 2012. године, храм је посетио Бан Ки-Мун, генерални секретар ОУН.[15] У марту 2016. године, у пратњи рашко-призренског епископа
Теодосија, храм је посетила висока британска делегација коју је предводио престолонаследник Чарлс, принц од Велса.[16]
Види још
▪ Списак девастираних православних цркава и манастира на Косову и Метохији 1999.
▪ Списак девастираних православних светиња на Косову и Метохији у 21. веку
▪ Мартовски погром 2004.
▪ Епархија рашко-призренска
▪ Владичански двор у Призрену
▪ Призренска богословија Реконструкција Саборног
▪ Црква Богородица Љевишка храма Светог Ђорђа у
▪ Стара црква Светог Ђорђа у Призрену Призрену након разарања за
време Мартовског погрома
▪ Саборни храм
2004. године
Референце
1. Споменици културе у Србији: Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs
/spomenik.php?id=1377)
2. Ђокић 2016, стр. 26-31.
3. Ненадовић 1963, стр. 33.
4. Костић 1928.
5. Ђокић 2016, стр. 28.
6. Костић 1928, стр. 87. Саборна црква Светог Ђорђа,
7. Ђокић 2016, стр. 30. 2021.
8. Вуковић 1996, стр. 171.
9. Вуковић 1996, стр. 378-379.
10. Призрен Српска престоница (http://prizren.in.rs/site/nova-crkva-svetog-djordja.aspx) Архивирано (https://web.
archive.org/web/20120217093722/http://prizren.in.rs/site/nova-crkva-svetog-djordja.aspx) на сајту Wayback
Machine (17. фебруар 2012), Приступљено 24. 4. 2013.
11. Јевтић 1990, стр. 15-18.
12. Антонијевић 2005, стр. 157-166.
13. Антонијевић 2014, стр. 138-144.
14. У Призрену свечано устоличен новоизабрани епископ рашко-призренски Теодосије (http://www.eparhija-priz
ren.com/sr/vesti/u-prizrenu-svecano-ustolicen-novoizabrani-episkop-rasko-prizrenski-g-teodosije)
15. Генерални секретар ОУН Бан Ки-Мун у посети Саборном храму Светог Ђорђа у Призрену (http://www.epar
hija-prizren.com/sr/vesti/generalni-sekretar-un-ban-ki-mun-u-poseti-sabornom-hramu-sv-djordja-u-prizrenu)
16. Принц Чарлс посетио Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену (http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/princ
-carls-posetio-saborni-hram-sv-djordja-u-prizrenu)
▪ Јастребов, Иван С. (1879). Податци за историју Српске цркве (h ▪ Антонијевић, Ненад (2005). „Албански злочини над Србима у
ttps://books.google.com/books?id=sH5KAAAAYAAJ). Београд: италијанској зони на Косову и Метохији у Другом светском рату”.
Државна штампарија. Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља (http
▪ Новаковић, Стојан (1895). Цариградска Патријаршија и s://books.google.rs/books?id=pl0MAQAAMAAJ). Крагујевац-
православље у Европској Турској: Разматрања у прилог Београд: Музеј жртава геноцида, Институт за новију историју
расправи црквено-просветног питања у Европској Турској (http Србије. стр. 157—166.
s://web.archive.org/web/20170731025517/https://books.google.rs/bo ▪ Јовић, Саво Б. (2007). Етничко чишћење и културни геноцид на
oks?id=G4dXc3sZMQEC). Београд. Архивирано из оригинала (http Косову и Метохији: Сведочанства о страдању Српске
s://books.google.rs/books?id=G4dXc3sZMQEC) 31. 07. 2017. г. православне цркве и српског народа од 1945. до 2005. године (htt
Приступљено 21. 08. 2017. ps://books.google.rs/books?id=q6YRAQAAIAAJ). Београд: Свети
▪ Дучић, Нићифор (1896). Рашко-призренска митрополија и архијерејски синод Српске православне цркве.
национално-културна мисија Краљевине Србије у Старој Србији ▪ Хенри, Изолда (2007). Прикривање геноцида на Косову: Злочин
и Маћедонији (https://books.google.rs/books?id=YTBOAQAAMAAJ). против Бога и човечности (https://books.google.rs/books?id=mH4
Београд. VRAAACAAJ). Београд: Епархија рашко-призренска и косовско-
▪ Иванић, Иван (1902). Из црквене историје Срба у Турској у XVIII метохијска.
и XIX веку (https://books.google.rs/books?id=Nz0AAAAAMAAJ). ▪ Радомировић, Славица, ур. (2008). Шиптарски геноцид над
Београд-Нови Сад: Друштво Рад. Србима у 20. веку: Документа Архиве Епархије рашко-
▪ Костић, Петар (1928). Црквени живот православних Срба у призренске и косовско-метохијске (https://books.google.rs/books?i
Призрену и његовој околини у XIX веку (https://books.google.rs/bo d=SW_HIAAACAAJ). Грачаница: Епархија рашко-призренска.
oks?id=iv7NAAAAMAAJ). Београд: Народна мисао. ▪ Марковић-Новаков, Александра (2011). Православна српска
▪ Богдановић, Димитрије (1985). Књига о Косову (https://books.goog богословија у Призрену (1871-1890) (https://books.google.rs/book
le.com/books?id=N-wJAQAAIAAJ). Београд: Српска академија s?id=XfplngEACAAJ). Ниш: Епархија рашко-призренска: Епархија
наука и уметности. нишка.
▪ Јевтић, Атанасије (1990). Страдања Срба на Косову и Метохији ▪ Јагодић, Милош (2012). „Православна црква у новим крајевима
од 1941. до 1990. (https://books.google.com/books?id=wJlIAQAAIAA Србије (1912-1915)” (https://web.archive.org/web/20151123195456/
J) Приштина: Јединство. http://serbianstudies.weebly.com/uploads/2/6/6/1/26612077/3.2._srps
ke_studije_3_2012.pdf#) (PDF). Српске студије (3): 101—135.
▪ Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог
Архивирано из оригинала (http://serbianstudies.weebly.com/uploads
века (https://books.google.rs/books?id=VBzkAAAAMAAJ). Београд:
/2/6/6/1/26612077/3.2._srpske_studije_3_2012.pdf) (PDF) 23. 11.
Евро.
2015. г. Приступљено 21. 08. 2017.
Саборна црква у Београду
Саборна црква Светог арханђела Михаила у Београду налази се на раскршћу улица кнеза Симе
Марковића и краља Петра. На месту данашње цркве налазила се старија, посвећена Светом арханђелу Саборна црква у
Михаилу. Саборна црква као непокретно културно добро има статус споменика културе од изузетног Београду
значаја, одлуком из 1979. године.
Својом архитектуром, уметничким делима и богатом ризницом представља изузетан споменик културе.
Она је непроцењива историјска баштина везана за судбину српског Београда прве половине 19. века, који
се управо формирао на простору око Саборне цркве, поставши његов црквени, управни и културни
центар. У време када постепено наступају нове друштвене и политичке прилике у Србији, Саборна црква
је постала стожер у борби за осамостаљивање од турског централизма све до коначног ослобођења од
вековног ропства.
Локација и изградња Саборне цркве
Стара црква
Данашња Саборна црква је подигнута на темељима старе цркве, храма Светих Архистратига, која се
помиње у време аустријске владавине Београдом од 1717. до 1739. године. О изгледу ове цркве сведочи Саборна црква у Београду
протестантски свештеник и путописац Стефан Герлах у свом опису путовања царских посланстава у Опште информације
Цариград 1573-1578. године.[1] Стара црква је била изграђена од камена, с великим кубетом, без крста.
Место Београд
Иако пространа, није могла да прими бројно хришћанско живље београдске вароши.
Општина Стари град
Касније податке о постојању ове цркве сачували су углавном путописци из 17. и 18. века, који о њој
извештавају. Црква је била разрушена током турско- аустријских сукоба. Београдским миром,
закљученим 1739. године, Турци су поново добили Београд. Након предаје града, црква је била толико Време 1845. год.
уништена, да је 1728.. године морала бити срушена. Аустријска власт је била изричита у наредби да се не настанка
смеју обнављати порушени српски храмови, па је, тадашњи митрополит Мојсије Петровић, очекивао Тип културног Споменик
подршку руског цара Петра Великог. Како цар у међувремену умире, митрополит је самостално добра културе од
приступио обнови цркве из темеља, украсивши је и новим иконостасом. Тешке историјске околности изузетног значаја
поново су се одразиле и на живот цркве, тако да ово није била њена последња обнова.
Београдским миром закљученим 1739. године, Турци су, између осталог, поново добили Београд и „чим установа за заштиту
уђоше у варош и овом приликом показаше свој бес и према Србима и према српским светињама“.[2] заштиту споменика
Срушена је велелепна резиденција српске митрополије, а цркву „опленише и сводове јој оборише“.[2] културе
Неколико деценија касније, почетком 1798. године, црква је поново страдала, овог пута у пожару. До
beogradskonasledje.rs (http://beogr
почетка 1813. године била је оспособљена за богослужење, када су је, после слома Првог српског устанка,
adskonasledje.rs/)
Турци скрнавили и опљачкали. Након Другог српског устанка изведене су неопходне преправке.
Објављивањем Хатишерифа 1830. године, на дан Св. Андрије Прозваног, којим је добијена и слобода
богослужења, по наредби кнеза Милоша, „поред старе цркве, подигнута је дрвена звонара“,[3] у коју су
била постављена звона.
Ради ливења звона била је заложена велика ватра која је горели три дана. Поред ње су пролазили људи и у
калоп са бронзом која се топила, убацивали различите предмете од сребра, како би звона имала
"сребрнији звук". Ондашњи Београђани су овај догађај „прижељкивали као нешто велико и недокучиво. За
њих звук звона није значио само један обичан верски обред, звона су била симбол вековима очекиване
победе“.[4] Турци су на ову одлуку кнеза Милоша гледали са неверицом и претњом. До данас је сачувана
Панорама Београда
анегдота када се београдски везир Хусеин – паша Гаваноз Оглу (1827. год. -1833. год.) обратио војводи
Петру Цукићу задуженом за подизање звона, претећи да ће бити кажњен због тога. Храбри војвода је
одговорио како зна да ће "погинути од турске руке" ако подигне звоно, али и да ће "погинути од руке свог господара" ако звоно не подигне.
Бирао је ово прво.[5]
Данас се у звонику Вазнесењске цркве (1863. год.) међу пет звона различите величине и порекла налази и звоно старе Саборне цркве, које
се 15. фебруара 1830. године огласило први пут, када је Кнежевина Србија добила аутономију. Рушена и оправљана, стара црква се борила
са злим временима све до 22. јуна 1836. године, када је након бројних дискусија[6] кнез Милош Обреновић издао наредбу о њеном
коначном рушењу и изградњи новог храма. Стари темељи су се показали веома јаки, па су укључени у темеље нове цркве.[7]
Нова црква
Градња нове Саборне цркве започета је 28. априла 1837. године. Освећење темеља ове „катедралне београдске цркве“,[8] 15. (27). јула 1837.
године, савременик је описао као изузетан догађај којем су присуствовали митрополит Петар Јовановић, највиши црквени
великодостојници, књегиња Љубица и наследници Милан и Михаило, кметови, деца и „народ обоје пола“.[8] Грували су топови а народ је „у
цркву благосиљао сретно и пресрећно време ово“.[8][9] На дан храмовне славе, Св. арханђела Михаила, 8. новембра 1845. године,
митрополит Петар Јовановић је извршио освећење готове цркве и одслужио у њој прву литургију.
Питање ауторства архитектонских планова изградње дуго је било спорно, међутим, извесно је да су цркву градили мајстори из Панчева, по
пројекту Фридриха Адама Кверфелда. Црква је подигнута на узвишеном месту, близу бедема, где је видљива са свих страна.
Саборна црква је грађена од 1837. до 1840. године, а опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. године. Иконе
на иконостасу, певницама, троновима и предикаоници, као и композиције на зидовима и сводовима је извео Димитрије Аврамовић, један
од најзначајнијих српских сликара 19. века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном
сликарству, док је иконостас израдио вајар Димитрије Петровић.
Храм је реконструисан 1934-37, да би био "достојан пандан" новој згради патријаршије.[10] Прво бденије након оправке одржано је 20.
новембра 1937.[11]
У чин игумана произведен је 1949. године у Саборној цркви Тадеј Штрбуловић. Производство је обавио викар Његове Светости Патријарха
епископ Висарион, будући епископ банатски.
О Храму
Саборна црква у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији и, после цркве Св. Петра и Павла у
Топчидеру (1832/34. год.), најстарија црква у Београду.
Основа има облик издужене правоугаоне основе са припратом и високим звоником на западном делу и пространим наосом и полукружном
олтарском апсидом на источној страни. Габаритне размере цркве су дужине 45 метара и ширине 19,6 метара. У погледу конструкције у њој
се разликују три целине:
▪ Зидана припрата, (дужине 10 метара и ширине 19,6 метара) испод које је крипта, са склопом масовних зидова, стубаца и сводова, на
које се ослања конструкција звоника. Ту се налазе крстионица и степениште за звоник.
▪ Наос, (дужина 27 метара и ширина 19,6 метара) који чине четири компартмента са системом носећих лукова између којих су разапети
бачвасти сводови са обимним зидовима. Површина наоса Саборне цркве износи око 252 квадратна метра, а прима између 650 до 850
верника.
▪ Олтарски простор са полукружном апсидом, чији је спољни радијус 9 метара.
За разлику од северне и јужне фасаде, истоветних и једноставно обликованих, западна – главна фасада истакнута је репрезентативним
порталом и широким степенишним прилазом. По свом склопу и финим пропорцијама, архитектура Саборне цркве је непосредно
прихватила узоре неокласицистичких цркава с препознатљивим барокним торњем, које су се у истој епохи градиле по Аустрији, а у које се
убраја и нешто старија Саборна црква у Сремским Карловцима (1758), која је била могући узор. Овај тип цркава биће веома распрострањен
у Србији током Милошеве владавине.
Архитектонско-декоративни систем фасада и архитектонских елемената на унутрашњим површинама зидова, као и архитектонска опрема
целокупног ентеријера, укључујући иконостас, певнице, тронове и сликарске декорације у стилу класицизма. Зидови цркве су зидани
опеком са кречним малтером.
Иконостас
Београдска црквена општина је ангажовала вајара, дрворезбара и ливца Димитрија Петровића

(1799–1852), школованог на Академији у Бечу, на изради нацрта за иконостас и певнице. Нажалост, због
извесних несугласица са општином, Димитрије Петровић након израде архитектонског дела иконостаса и
његовог монтирања у цркви 1842. године, заувек напушта Београд. Раскошно обликован, са извесним
еклектичким декоративним елементима, иконостас Саборне цркве у Београду свакако је
најрепрезентативнији класицистички иконостас у Србији.
Саборна црква, иконостас
Висина иконостаса до крста износи 46, а ширина око 14 метара. Рађен је у раскошној дрворезбарској
декорацији са позлатом, по нацрту вајара Димитрија Петровића. Позлаћена дуборезна декорација је
распоређена на одређеним архитектонским елементима: на дверима изнад оквира икона, на бочним архиволтима и уз овале горње зоне. То
су стилизовани биљни мотиви, испреплетане лозице, витице, гирланди, местимично постављеног листа акантуса и розета.
Певнице, проповедаоницу и тронове израдио је, према раније усвојеним нацртима Димитрија Петровића, искусни мајстор Георгије Давић.
Живопис
Површина свих осликаних зидова и сводова укупно износи преко 628 m2. Димитрије Аврамовић је у периоду од 1841. до 1845. године,
насликао укупно осамнаест великих зидних композиција и приближно педесет икона за иконостас. Уметник је био под утицајем бечке
историјске школе и немачких назарена, али се његов изразит осећај за драматични колорит и пластични – смели ритам спојио у
оригинални сликарски рукопис. На зидним површинама Саборне цркве остварио је јединствене монументалне композиције религијског
садржаја, високо вредноване у новијем српском сликарству.
Поред сликарских и дуборезачких радова на иконостасу, певницама и предикаоници, зидних слика, посебну вредност у цркви представља
ризница у којој се чувају предмети примењене уметности – златарска дела из 18. и 19. века, одежде, крстови, појединачне иконе из друге
половине 19. века и други предмети од културно историјског значаја.
У лето 1899. године извршено је осликавање доње зоне зидова у олтарском простору. Овај посао поверен је живописцу Анастасу
Стефановићу. Он је у олтарском простору урадио чишћење, односно једну врсту рестаурације двеју Аврамовићевих зидних композиција, а и
насликао 21 стојећу фигуру светитеља готово у природној величини.
Сликарска дела која украшавају Саборну цркву споља треба истаћи три иконе великих димензија које се налазе на западној фасади.
Настале су вероватно око 1885.-1886. године, иконе Свете Тројице, Свети Арханђел Михаило и Свети Арханђел Гаврило. Ова дела би се
могла приписати познатом сликару, Николи Марковићу. У новије време, тачније 1961. године, сликар Живко Стојисављевић израдио је
нацрте за витраже којима су украшени прозори Саборне цркве. На средишњем апсидном прозору у олтару првобитно је била представљена
стојећа фигура Господа Исуса Христа на облацима, окруженог херувимима и анђелима, али због великих оштећења, на захтев Управе
Саборне цркве, сликар-конзерватор Душан Мартиновић је 1995. године насликао Вазнесење Христово. На северном апсидном прозору
представљена је стојећа фигура Богородице, а на јужном апсидном прозору Св. Арханђел Михаило.
Старешина храма од 1982. године је Петар Лукић.[12]
Мошти
У близини цркве, тачније на месту где се данас протежу Задарска улица, део улице Краља Петра и Косанчићев венац, налазило се старо
српско гробље. Његово постепено ширење наставило се и у порти Саборне цркве, која је првих деценија 19. века била неограђена и служила
као гробље за виђеније личности Србије. Лобања вожда Карађорђа је до 1837. године била сахрањена у јужном делу порте, када је по жељи
и наређењу кнегиње Љубице извађена и пренесена у Тополу. Ту су сахрањени: Хаџи Рувим (1754—1804), кнез Сима Марковић (1768 - 1817),
војвода Петар Николајевић Молер (1755—1816). У Саборној Цркви данас се чувају мошти: Светог и праведног кнеза Стефана Штиљановића,
део моштију Светог кнеза Лазара и честице моштију Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског.
Гробови
У Саборној цркви су сахрањени кнез Милош Обреновић (1780—1860), кнез Михаило Обреновић (1823—
1868), Митрополит Михаило (1826—1898), Митрополит Инокентије (1898—1905), Патријарх Гаврило
(1938—1950), Патријарх Викентије (1950—1958). Гробови Вука Стефановића Караџића (1787—1864) и
Доситеја Обрадовића (1744—1811) налазе се споља, у црквеној порти, испред главног портала.
Ризница
Ризница Саборне цркве, онаква каква је данас сачувана, на својствен начин одражава вишевековну
прошлост овог храма. И поред многих ратних разарања, пљачки и пожара, успели су се сачувати вредни
обредни предмети, иконе и други уметнички предмети који су добијени од владара, епископа и других
дародаваца. Заједно са ретким старим црквеним књигама наслеђеним из ранијих епоха, све то чини данас
јединствену целину, значајну за проучавање духовних, културних и уметничких прилика у којима је
Саборна црква играла значајну улогу.
Конзерваторско-рестаураторски радови на зидном сликарству и иконостасу изведени су 1993–1996.

Рестаурација фасада урађена је 1996—1997, санација крова, рестаурација ограде и улазне капије 2006. Гробница кнеза Милоша
године. Обреновића и кнеза Михаила
Обреновића
Хор
При Саборној цркви 1853. године основано је Прво београдско певачко друштво, које је и данас активно.
Овим хором дириговали су значајни композитори српске музике, попут Јосифа Маринковића, Стевана
Мокрањца, Корнелија Станковића и других.
Галерија
Хор 1904.
Саборна црква Саборна црква Иконостас

Саборна црква Звоник Саборна црква Спомен плоча
Гроб Доситеја Обрадовића у Спомен плоча Гроб Вука Караџића у порти Иконостас и свод
порти цркве цркве
Детар - оцила
Види још
▪ Споменик природе Две тисе Саборне цркве
▪ Саборна црква
▪ Списак споменика културе од изузетног значаја
▪ Списак споменика културе у Београду
Извори
1. Саборна црква у Београду: прилог историји изградње и 7. Како је постао нови Београд ("Политика", 21. мај 1922) (https://digi
украшавања главног београдског храма. Београд, Народна књига talna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_2F6F6602455A67B1B521D786232
- Алфа, 1996. CBF4A-1922-05-21#page/0/mode/1up), стр. 6
2. Јоаким Вујић, Путeшествије по Србији, I књига, 1828. година, 8. Милан Ђ. Милићевић, Успомене - 1831–1855, Београд, 1952, 61.
Београд, 1901, 23. 9. "Новине србске", 17 (29). јул 1837 (https://digitalna.nb.rs/view/URN:
3. Никола Несторовић, Грађевине и архитекти у Београду NB:RS:SD_34A8BB99366B973490F07A22BA4B577B-1837-07-17?vi
прошлог столећа, pp. 22, Београд, 1937. rtuelne=NBS/Periodika/drustvo), стр. 2 (218)
4. Споменица Саборне Цркве у Београду, pp. 41 10. "Политика", 20. септ. 1934 (https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/pol
5. Драган Ј. Ранковић, Из београдске прошлости, БОН, 1939, бр.3, itika/1934/09/20?pageIndex=00003)
pp. 210. 11. "Политика", 20. нов. 1937 (https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/polit
6. Грађење Саборне цркве у Београду ("Политика", 31. јул 1937) (htt ika/1937/11/20?pageIndex=00006)
ps://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1937/07/31?pageIndex=00
008)
Саборна црква у Врању
Саборна црква Свете Тројице у Врању је главни и највећи православни храм у Врању и средишња
црква Врањске епархије Српске православне цркве.[1] Представља непокретно културно добро као Саборна црква Свете
споменик културе. Тројице у Врању
Историјат
Данашњи Саборни храм Свете Тројице налази се на месту старије цркве.
Крајем 18. и почетком 19. века наступио је привредни успон Врања који је пратио буђење и грађанске и
српске националне свести, али и обнове верског живота, после укидања Пећке патријаршије.
Велика Саборна црква је грађена уз помоћ врањског паше Хусеина - „великог пријатеља Срба", што је Саборна црква у Врању
веома сметало домаћим Турцима. Турци и Арнаути из околине су чак на Спасовдан 1843. године
опљачкали хришћане и оскрнавили цркве по вароши. Опште информације
Место Врање
Под утицајем међународне јавности и дипломатских представника, али и по захтеву Врањанаца, Порта је
Општина Врање
похватала и казнила побуњенике. Царска комисија проценила је штету за порушену Саборну цркву. Како
штета није исплаћена то су Врањанци прегли и сопственим средствима и работом подигли нову цркву, по Држава Србија
свему судећи, на темељима претходне. Црква је грађена 1858—1860. Градитељ цркве био је Андреја Врста Споменик
Дамјанов, а потицао је из познате мијачке породице, пореклом из Тресонча у дебарском крају, док је споменика културе
његов брат израдио олтарску преграду.
Време крај 17. века
настанка
Иконостас и иконе Тип културног Споменик
Сликарски део посла на иконостасу Црквена општина је поверила Димитру Крстевичу - Дичу, зографу,
тада најпознатијем и најдаровитијем иконописцу у вардарској Македонији. У периоду од 1844. године до Надлежна Завод за
1866. он је насликао већи број иконостасних целина и појединачних икона. Тако је постао најплоднији установа за заштиту
мајстор позновизантијског иконописа прожетог, тек упливима италокритског манира са декоративно заштиту споменика
прихваћеним "барокним“ украсима, али и са изразитим смислом за, условно речено, реалистичко културе
моделовање инкарната светитељских ликова.
На иконостасу Саборне цркве у Врању насликао је престоне и празничне иконе, ликове апостола и целивајуће иконе, док су слике у соклу,
царске двери и Крст Христовог распећа сликали други иконописци, знатно слабијих сликарских могућности.
Галерија
Саборна црква са звоником Звоник
Извори
1. „Чланака САНУ о Саборној цркви” (https://web.archive.org/web/20160125232703/http://www.sanu.ac.rs/GalerijaPics/VranjeDavidov.pdf) (PDF).
Архивирано из оригинала (http://www.sanu.ac.rs/GalerijaPics/VranjeDavidov.pdf) (PDF) 25. 01. 2016. г. Приступљено 01. 02. 2012.
Културна баштина, културно
▪ наслеђе или културно добро,
Епархија врањска (https://web.archive.org/web/20120103005845/http://www.eparhijavranjska.org/Start.asp)
подразумева добра која су наслеђена
▪ Туристичка организација Пожаревца (https://web.archive.org/web/20120209233529/http://www.topozarevac.rs/index.php)
од претходних генерација или која
▪ Епархија Браничевска - „Саборност" (http://www.sabornost.org/global/index.php)
настају у садашњости, а имају
▪ Републички завод за заштиту споменика културе -специфичну
Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna_kulturna_dobra.php)
вредност за људе и треба
▪ да буду сачувана за будуће генерације.
Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php)
Саборна црква у Зајечару
Саборна црква Рођења Пресвете Богородице у Зајечару је главни и највећи православни храм у
Зајечару, смештен уз седиште владичански двор Тимочке епархије Српске православне цркве. Саборна Саборна црква у Зајечару
црква у Зајечару је средишња црква епархије и представља непокретно културно добро као споменик
културе.
Историјат
До 1830. године у Зајечару није постојао никакав православни храм, да би исте године, уз дозволу турског
старешине Ферад-аге, била подигнута црквица, најнужније опремљена за службу Божију. Обилазећи
Зајечар у лето 1833. године, кнез Милош је запазио да је у овом крају верски живот „запуштен“, те је, Опште информације
ценећи значај и улогу Цркве у овим крајевима, одлучио да се оснује нова, тимочка епархија и да се у
Место Зајечар
Зајечару подигне нова престона црква.
Градња цркве Рождества Пресвете Богородице почела је у пролеће 1834. године, уз свесрдну подршку
Врста споменик
кнеза Милоша, који је телима власти наредио да обезбеде све услове за хитну градњу цркве (људе,
споменика културе
материјал и остало). Октобра 1834. године градња је била завршена, а њено освећење обављено 23.
децембра 1834. године. У потоњим временима црква је више пута оправљана и дограђивана. Време 1834.
настанка
Одвојено од цркве, одмах поред ње, изграђен је висок звоник. На њему је пет звона, изливених у
Крагујевцу 1899. године Четири звона су поклон града Зајечара, а једно зајечарског трговца Јоте Пашића.
Старешина храма је протонамесник Зоран Голубовић.
културе Ниш
Галерија
Извор
▪ Град Зајечар - о саборној цркви (http://www.zajecar.info/srb/lokalna-zajednica/turizam/crkve-i-manastiri)
▪ Званична страница Епархије тимочке (http://www.eparhija-timocka.org/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Саборна_црква_у_Зајечару&oldid=25890228”
Саборна црква у Крагујевцу
Саборна црква успења Пресвете Богородице у Крагујевцу је прва црква израђена у византијско-
романском стилу у ослобођеној Србији. Припада Епархији шумадијској Српске православне цркве. Црква Саборна црква у
представља непокретно културно добро као споменик културе, одлуком Владе РС бр. 633-7570/2005 од 01. Крагујевцу
12. 2005. године Сл.Гл. РС бр. 108/2005. од 06.12.2005. године.[1] 12. јула 1869. године малолетни кнез
Милан Обреновић, положио је темељ цркве. У периоду од 1872. - 1879. године, нису извођени никакви
радови. На крају 1879. године, су се нашла средства за наставак градње. Изградња храма је завршена 1884.
Зидана је од камена и опеке по пројекту Андреје Андрејевића који је био први архитекта који је радио у
Србији, а школовао се у иностранству. Пројекат, као и сам објекат, рађен је у духу руске националне
школе, која је, заједно са тадашњом обновом српског стила, била увод у српско-византијски концепт по
рецептури Ханзеове школе. Црква је облика уписаног крста са пет купола, од којих су мање осмоугаоне, а
централна, највећа је и постављена на тамбур.
Карактеристична је по архитектонским елементима лантерни на куполи, правоугаоној олтарској апсиди,

галерији на западном прочељу, јединственим за црквено градитељствотог тога времена у Србији.
Галерија
Саборна црква успења Пресвете

Место Крагујевац
Улаз Живопис Живопис Живопис Живопис Општина Град Крагујевац
Време 1869—1884.
настанка
културног
добра
Крагујевац
www.kulturnonasledje.com (http://w
ww.kulturnonasledje.com/)
Види још
▪ Стара црква (Крагујевац)
Референце
Саборна црква у Краљеву
Саборна црква Свете Тројице у Краљеву је главни и највећи православни храм у Краљеву. Саборна
црква у Краљеву је средишња црква Жичке епархије Српске православне цркве.
Историјат
У горњем делу Карановца (стари назив Краљева), вароши званој „Стара Чаршија“, у коме су живели Срби,
била је у турско доба мала дрвена православна црква од дебелих дасака и греда. Ту је боравио кнез Милош.
На месту где је кнез Милош ноћио, сањао је да има црква и да се у њој молио богу да му помогне да би
победио Турке и ослободио народ српски турског ропства. Када се пробудио, сетио се сна и рекао „ако бог да,
те успем да победим Турке, на овоме месту подићи ћу цркву у знак захвалности Богу“. Заиста, он је и испунио
обећање и 1824. године започео изградњу цркве, коју је посветио Светој Тројици. Када је кнез Милош почео
да зида цркву, наредио је да са стара црква-брвнара премести у порту нове цркве и да се у њој служи док се не
сазида нова црква, што је и учињено. Саборна црква Свете Тројице
у Краљеву
Кнез Милош, када је зидао цркву, није је сазидао у садашњој величини. Он је подигао олтар и средњи део
цркве. Задњи део цркве, припрата и торањ подигнути су 1839. године. При подизању цркве кнез Милош је
приложио два звона, а треће је приложио кнез Александар Карађорђевић. Сва три звона за време Првог светског рата од 1914-1918. године
скинули су Немци и однели, као и цинк плех са крова.
Црква у Карановцу — Краљеву била је епископијска од 1859. године. До те године седиште епископа и конзисторије било је у Чачку. Но,
када је епископ Јанићије Нешковић — Јања био премештен из Шапца у Чачак, он се мало боравио у Чачку већ је више седео у Карановцу,
јер је оправљао манастир Жичу, што доцније утицало да епископ ту трајно борави.
Маја 1984. почела је рестаурација иконостаса ове цркве. Обнова је трајала више месеци, а радови су са успехом изведени. Црква добија
велику икону Свете Тројице, као и још неколико других икона. 24. маја 1991. завршена је електрификација звона, што је умногоме
олакшало његову употребу.
У току лета 1998. године урађена је велика поправка Цркве Свете Тројице од темеља до крова.
Галерија
Референце
▪ Crkva svete trojice na sajtu Kraljeva (https://web.archive.org/web/20130613053431/http://www.kraljevo.com/kraljevo/duhovnost/crkva-svete-trojic
e.htm)
▪ Званична страница Епархије жичке (http://www.spcportal.org/index.php?pg=609&lang=sr)
Саборна црква у Лесковцу
Саборна црква Свете Тројице је саборни храм који припада Епархији нишкој и налази се у центру
Лесковца. Представља један од најзначајнијих сегмената градитељског наслеђа Лесковца, а данас је под Саборна црква у
заштитом државе као споменик културе.[1] Лесковцу
Цркву је пројектовао Василиј Михаилович Андосов, архитекта. Иницијатива за подизање храма

покренута је на Видовдан 1919. Радови на изградњи, по нацртима Андосова, започети су у септембру 1922,
освећење темеља извршено је 15. октобра 1922. Храм је завршен 1931. и његовом свечаном освећењу
присуствовао је краљ Југославије Александар I Карађорђевић. Храм је живописао Андреј Биценко.[2]
Архитектонске карактеристике
Основа храма је приближно квадратног облика, решен по систему развијеног равнокраког уписаног крста Саборна црква у Лесковцу
са пет купола. Централно решење, са доминантним витким кубетом над средишњим делом наоса и
четири мања на угловима, посебно долазе до изражаја у спољњем изгледу храма. Храм карактерише
богата декорација портала и бифоре под лучним забатима. Принцип поштовања строге симетрије Место Лесковац
спроведен у спољашњој композицији, примењен је и на њену унутрашњост. Општина Лесковац
Иако је често описиван као копија цркве манастира Грачанице, заједничко са овом велелепном Држава Србија
Милутиновом задужбином је само у примени петокуполног система и и доминантној улози главног Врста Споменик
кубета. споменика културе
Време од 1922. до
Црква Св. Тројице може се окарактерисати као спој моравске декоративности и китњастости, косовско-
метохијске елевације са пет кубета и најмање присутних рашких елемената, у пластици и облику настанка 1931.
портала.[2] Власник Република
Србија
Галерија Надлежна Завод за
културе
www.ni.rs (http://www.ni.rs)
Фотографија Црква Оџаклија (лево), Црква Фреске изнад улаза у цркву

изградње Свете Тројице (у средини) и
Саборне цркве звоник (десно)
из 1931. године
Фреске изнад улаза у цркву Главни улаз у Црква Свете Тројице ноћу Црква Свете Тројице (лево) и
цркву звоник (десно)
Саборна црква у Неготину
Саборна црква Свете Тројице у Неготину се налази на углу Трга Стевана Мокрањца и улице Хајдук
Вељка, грађена је у периоду од 1872. до 1876. године и представља непокретно културно добро као Саборна црква Свете
споменик културе. [1] Тројице у Неготину
Историјат
Неготин је 1842. године постао духовни центар Крајине што је иницирало изградњу нове цркве. Епископ
Евгеније је 1868. године позвао грађевинског предузимача Штајнехлера да започне изградњу нове цркве,
али је грађење одложено јер је окружни начелник Ранко Алимпић желео да се са градњом цркве отпочне
у новој вароши - Новом Неготину на Дунаву.
Архитекта Драгутин Милутиновић, професор Велике школе у Београду сачинио је урбанистички план
новог насеља, први те врсте у Србији. Међу првим грађевинама које је требало да 1870. буду изграђене био
је и саборни храм, за који је већ постојао пројекат. Међутим, до премештања насеља није дошло јер је у
самом Неготину било јаког противљења пресељењу[2] и изградња цркве је почела 8. маја 1872. године а
завршена 1874. године. Црква Свете Тројице у Неготину освећена је 1876. године на Ђурђевдан.
Нова црква подигнута је из средстава старе неготинске цркве, капитала еснафа и општинске помоћи и
коштала је у то време 978.172,14 гроша. Зидана је под надзором грађевинског предузимача Штајнехлера и Опште информације
искусних италијанских мајстора.[3]
Место Неготин
Општина Неготин
Саборна црква је грађена по плановима рађеним у Министарству грађевина из 1867. године и представља Време 1876.
једнобродну грађевину са наглашеним улазним порталима, полигоналном апсидом и истуреним настанка
четвороугаоним певницама над којима се уздижу кубета са надвишеним октогоналним тамбурима. Тип културног Споменик
Са западне прилазне стране издиже се масиван октогални звоник као
вертикала која доминира над градским центром. Монументална је по Надлежна Завод за
свом спољњем изгледу и пропорцијама, црква је рађена са стислким установа за заштиту
карактеристикама у духу закаснелог класицизма са елементима заштиту споменика
неоренесансе, па се као таква убраја и међу јединственима у Србији. културе
Одликује се фасадном пластиком са наглашеним кровним венцима,
тимпанонима, канелираним јонским пиластрима и др. Иконостас цркве и живопис су из 1901. године.
Иконе су радили академски сликар Стеван Тодоровић и његова супруга Полексија.
Фотографија Саборне цркве
У цркви Свете Тројице у Неготину живописани су и северни, јужни зид и свод. На северном зиду храма
представљени су владари средњовековне Србије, владарска лоза Немањића (Стефан Немања, Стефан
Првовенчани, краљ Милутин, Стефан Дечански, цар Душан и цар Урош). Изнад српских владара из лозе Немањића приказани су важни
догађаји из њихових живота (Kрунисање Стефана Првовенчаног, Свети Сава мири своју браћу, Свети Сава одбија царску круну). На јужном
зиду цркве Свете Тројице представљени су црквени великодостојници, односно српски архиепископи, имајући у виду да је у то време српска
црква имала достојанство архиепископије (Свети Сава, Арсеније Сремац, Јоаникије први, Јевстатије први, Сава други), а завршава се
женским ликовима (мати Ангелина Kрушедолска, Света Петка). И свод цркве који је симбол неба и чине га четири композиције је
живописан. Осликани су на своду Улазак Христов у Свети град Јерусалим, Преображење Господње, Беседа на Гори и Силазак Духа Светога
на апостоле. Свод је живописао Милисав Марковић по нацрту свог учитеља Стевана Тодоровића.[4]
Порта је ограђена гвозденом оградом 1893. године. Ступци и постоље су од камена пешчара из околине Неготина. На врховима оградних
стубова су капе а као украсни елементи употребљена су ђулад из Фетисламске тврђаве код Кладова .
У североисточном делу порте налази се барутана, а у југоисточном делу је зграда црквене општине на регулационој линији улице Хајдук
Вељка. Зграда је изграђена крајем 19. века са карактеристичним венцем и плитком фасадном пластиком.
Црквени простор својом богатом акустиком и амбијентом пружа изванредне услове за одржавање концерата духовне музике.
Галерија
Фотографија из
календара Вардар
за 1911. годину.
Види још
▪ Списак споменика културе у Борском округу
Референце
1. Општина Неготин/Званична презентација (http://www.negotin.rs/crkva.htm)
2. Баштиник број 6, Надица Васић „Црква Свете Тројице у Неготину”. Неготин: Историјски архив Неготин. 2003. стр. 109.
3. idem
4. Баштиник број 6, Надица Васић „Црква Свете Тројице у Неготину”. Неготин: Историјски архив Неготин. 2003. стр. 109,110.
▪ „Нова црква у Неготину — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=936). САНУ (на језику:
српски).
▪ САНУ/Споменици културе (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php?tip=6)
▪ Саборна црква Св. Тројице (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43633)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Саборна_црква_у_Неготину&oldid=25403612”
▪
Саборна црква у Нишу
Саборна црква у Нишу је храм Српске православне цркве у Нишу, у Србији. Посвећена је силаску
Светог духа — Светој Тројици. После Храма Светог Саве и цркве светог Марка у Београду, Саборна
Саборна црква
црква у Нишу је највећа у Србији.[1]
Нишка Саборна црква, како својом архитектуром, тако и иконама које су рађене за њен иконостас,
заузима значајно место у српској историји уметности. На цркви су присутни различити стилски
мотиви: српско-византијска, романско-византијска и исламска архитектура, али и ренесанса и западни
барок. Таква концепција обележила је прекретницу у историји српске архитектуре, која се огледала у
напуштању класичних концепција и стварању националних обележја.
Саборна црква у Нишу тешко је страдала у савезничком бомбардовању 1944. и у пожару 2001. године.
Изградња цркве Основни подаци

Епархија Епархија нишка
Црква је започета да се гради 1856. године, у Оснивање 1878.
тренутку када је у Нишу живело 12.000[2]
Реоснован 2006.
православних Срба. Самој изградњи храма
претходио је Париски мир 1856. године којим је Место Градска општина
Турска, на инсистирање осталих потписница, Медијана, Ниш, Србија
признала равноправност муслимана и хришћана,
што је практично значило и да се дозвољава зидање нових и обнова старих цркава, као и
отварање школа. Храм је завршен тек 1872. године без необарокног звоника који је био
осмишљен по првобитном плану. Велику заслугу у подизању храма одиграо је епископ
Јанићије. 18. октобра 1856. године Епископ нишки Јанићије дао је већу суму новца и
позвао имућније Нишлије да се придруже у давању средстава за почетак градње. Следеће
Панорама Ниша из 1876. године на којој Саборна године, тачније 12. маја 1857. општина је склопила уговор са протомајстором,
црква доминира у односу на друге објекте пројектантом и неимаром Андријом Дамјановићем из Велеса о градњи тробродне
базилике са пет кубета. Представници општине од Дамјановића су изричито захтевали да
њихова црква буде налик Грачаници или Високим Дечанима.[3]
Положај цркве је близу данашњег центра града Ниша али је половином деветнаестог века то био део Ниша где су живели углавном Срби.
Свечано освећење обављено тек након ослобођења Ниша 13. фебруара 1878. године на дан Св. Симеона Мироточивог, а ту су присуствовали
митрополит београдски Михаило и кнез Милан Обреновић.
1880. године црква је добила пет звона, једно је било поклон кнеза Милана, друго је изливено од
заплењених турских топова, а остала три звона су даривале Нишлије.
На горњој галерији са северне стране налази се капела посвећена Светом Јовану Крститељу, док се са
јужне стране галерије налази капела посвећена Светом Симеону Мироточивом. Живописање храма
предузето је тридесетих година 20. века, а радове је изводио Владимир Предојевић, академски сликар из
Београда. Рад је оцењен као веома успешан са великом техничком и колористичком савременошћу и
јасноћом садржаја.
1913. године руски цар Николај II скупоцене сасуде, а Иван Васиљевић је 1902. године поклони велики
крст са рускм и српским свецима и икону Богородице која је отпчена чистим златом. Посебну драгоценост
ове цркве представљају делови мошти Светог Великомученика Артемија. Велику вредност има и
плаштаница са почетка овог века рађена белом срмом и златним жицама, опточена чипком. На звонику је
велики часовник и 5 огромних звона ливених у Вршцу од 1877. до 1881. године. Најзначајнију вредност
Саборног храма у Нишу имао је иконостас који се састојао од 54 иконе.
Начин на који је црква грађена проузроковао је пуно проблема, па је храм, само двадесетак година након
изградње, морао бити поправљан више пута. С обзиром да је грађена у време турске окупације, по Првобитни изглед Саборног
тадашњим правилима, звоник није смео да буде виши од крова цркве. Звоник са сатом дозидан је тек 1937. храма
године са другачијим изгледом него што је замишљено по првобитном плану из 1856. Нови звоник је
достигао висину средњег кубета. Дорада је урађена по пројекту нишког аритекте Александра Мевдедева.
У цркви су 4. септембра 1921. сахрањени остаци свештеника које су бугарски војници убили најесен 1915. код Јелашнице, Кременице и
Јанкине Падине.[4]
Иконостас
Од свог настанка храм је дариван значајним културним и религијским стварима велике вредности. Ту се издвајају 20 икона великог српског
сликара Ђорђа Крстића, затим иконе Павла Чортановића, Милутина Марковића и Стеве Тодоровића. Димензије иконостаса су 19 пута 12
метара и израђена је у пет зона, док је арматура урађена у дуборезу са позлатом. Највише икона урадио је, после 1897. године, сликар
Милутин Марковић, наставник гимназије у Нишу.
Израда иконостаса за ову цркву била је прекретница у српском црквеном сликарству. Иконостас је урађен у до тада новом стилу,
академском реализму, развијеном у минхенској сликарској школи. Прва завршена икона Ђорђа Крстића под називом „Смрт Кнеза Лазара“
изазвала је прави потрес у српској јавности и расправу која је позната под именом „полемика о
православности“. Икона је израђена у реалистичком стилу и представља светог кнеза Лазара на умору, са
анђелом који слеће по његову душу.
Бомбардовање 1944. године

Током савезничког бомбардовања 4. априла 1944. године, тешко је оштећен храм. Савезници су били
обавештени да су Немци у порти држали бензин, а у дворишту паркирали аутомобиле. Да ли је то утицало
на то да се бомбардује овај део града, није познато али је тада срушен североисточни зид цркве, а потпуно
је уништена галерија храма капела посвећена св. Јовану Крститељу и капела св. Апостола Никанора. Није
остао поштеђен ни главни брод храма који је био тешко погођен на северној страни. Захваљујући
донацијама црква је брзо санирана и оспособљена за богослужења већ у јуну 1945. године. Саборни храм из ваздуха сликан
1936. године у току дозидивања
предњег звоника
Пожар 2001. године
Године 2001. храм је изгорео у пожару. Ватра је захватила храм у рано јутро 12. октобра 2001.[5] године а
први знаци пламена били су пријављени око 4:00 часова. Услед неадекватних услова за прилазак
ватрогасних кола, радова у самој околини цркве, паркираних возила испред цркве, великој количини
лакозапаљивих материјала ватрогасци нису били у могућности да приђу и угасе пожар тако да је храм
добрим делом уништен. Пожар је обуздан тек нешто после 9:00. Од Саборне цркве остале су само зидине.
Узрок пожара још увек није разјашњен али се нагађа да је у питању непажња, јер су се дуже од годину дана
изводили радови на постављању подног грејања,[6] које је финансирано донацијама из Грчке. Одређене
ствари, сумње једног дела Нишлија и поједини графити у околини и у дворишту цркве изазивали су сумњу
да се радило о подметању пожара, међутим нема никаквих доказа за тако нешто. У пожару је изгорео У пожару који је избио 12. октобра
комплетан иконостас, који је готово у целини, насликао познати српски сликар Ђорђе Крстић. У пламену 2001. године Саборна црква је
су нестале и Царске двери, најдекоративнији део нишког иконостаса. Пламен је прогутао и комплетан изгорела али иконостас није
иконостас који је урадио београдски дуборезац Луј Капелник, док су уништене фреске, мањег значаја, рад изгорео
београдског сликара Владимира Предојевића. Сачувана је једино фреска Св. Тројице, коју је 1999. године
обновио нишки фреско сликар Милорад Цветковић.[7]
Убрзо након пожара 2001. године Епископ нишки Иринеј покренуо је обнову храма. Многи добротвори,
Влада Републике Србије, приватне фирме, Нишлије притекли су у помоћ. Храм је у потпуности обновљен
и освештан 8. октобра 2006. године.[8] Цркву је освештао Митрополит загребачко-љубљански Јован, са
архијерејима Српске православне цркве.
У храму је 7. августа 2011. од стране патријарха српског Иринеја устоличен епископ нишки Јован.[9]
Саборни храм данас
Унутрашњост Саборног храма
Музеј црквених старина

У априлу 2021. Патријарх српски Порфирије отворио је Музеј црквених старина. Музеј садржи 264
експоната као што су су уметничке слике, старе и ретке књиге, фотографије, збирка богослужбених
предмета од тканине и метала и друге предемте који потичу са простора Нишке митрополије.[10][11]
Галерија
Епископ нишки Иринеј на челу
литије, током обнове Храма 2006.
године
Саборна црква Саборни храм Детаљ Саборне Поглед са северне Владичански конак
данас „Лазарева субота цркве стране
2012“
Саборна црква у Новом Саду
Саборна црква је најзначајнији православни храм у Новом Саду и представља главну епископску
Саборна црква
цркву у Бачкој. Налази се у близини Владичанског двора.[1]
Саборна црква представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.[2]
Историјат
Саборна црква светог Ђорђа, први пут се помиње 1720. године када је била мањи храм који је убрзо
(1734. године) замењен новим.[3] Временом је и ова црква оронула због чега је крајем 19. века донета
одлука о њеној другој, свеобухватној обнови (прва обнова је била 1851. године). Данашњи изглед црква
добија у великој обнови почетком 20. века за време владике Митрофана Шевића.
На иконама у цркви је највише радио сликар Паја Јовановић. Израдио је све иконе на иконостасу
(укупно 33), затим и историјске слике изнад обе певнице, «Крунисање Стефана Првовенчаног» и
«Свети Сава мири завађену браћу Вукана и Стефана». Јовановић је урадио и две велике иконе на
троновима (богородичин – лево, и архијерејски – десно), као и зидну орнаментику.[4]
У порти цркве налази се најстарији сачувани споменик Новог Сада - Богојављенски крст од ружичастог
мермера.
Галерија Поглед на Саборну цркву у Новом

Саду
Оснивање 1720
Реоснован 1851
Архитекта Milan Michal Harminc
(1905)
Саборна црква у Поглед из Змај Поглед из Змај Крст у дворишту
Место Нови Сад
Новом Саду Јовине улице. Јовине улице ноћу. Саборне цркве
Десно је Србија
Владичански двор.
Иконостас Иконостас у Саборна црква Витраж на прозору

Саборне цркве, Саборној цркви изнутра. Саборне цркве
који је осликао
Паја Јовановић.
Референце
1. „Саборна црква Светог Великомученика Георгија у Новом Саду обележила славу града Новог Сада” (https://web.archive.org/web/2019012
3223053/http://eparhija-backa.rs/sr/novosti/saborna-crkva-svetog-velikomucenika-georgija-u-novom-sadu-obelezila-slavu-grada-novog-sada).
Епархија бачка. Архивирано из оригинала (http://eparhija-backa.rs/sr/novosti/saborna-crkva-svetog-velikomucenika-georgija-u-novom-sadu-ob
elezila-slavu-grada-novog-sada) 23. 01. 2019. г. Приступљено 23. 1. 2019.
2. „Saborna crkva u Novom Sadu” (http://www.zzskgns.rs/kulturna-dobra-online/). Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada.
3. „SABORNA CRKVA SV. ĐORĐA” (http://www.novisad.rs/lat/saborna-crkva-sv-dorda). Grad Novi Sad. Приступљено 23. 1. 2019.
4. „Српска православна Црква Св. Георгија (Саборна црква)” (http://novisad.travel/cp/lokacije/srpska-pravoslavna-crkva-sv-georgija/). ТО Града
Новог Сада. Приступљено 23. 1. 2019.
Саборна црква у Пожаревцу
Саборна црква Светих архангела Михаила и Гаврила у Пожаревцу је смештен уз седиште
владичански двор Браничевске епархије Српске православне цркве.
Саборна црква Светих
архангела Михаила и
Саборна црква у Пожаревцу је средишња црква епархије. Црква је првобитно била посвећена Силаску Гаврила
Светог Духа, односно Светој Тројици, али је средином тридесетих година 19. века дошло до промене
посвете храма. Црква као грађевина је проглашена као непокретно културно добро за споменик
културе. [1]
Историјат
Саборну цркву Светих архангела Михаила и Гаврила подигао је књаз Милош Обреновић 1819. године и
за време његовог боравка у Пожаревцу. Цркву је освештао је 1823. митрополит београдски Агатангел.
Првобитно је изграђена без звоника, исто као неке значајне цркве тог времена, у Крагујевцу или
Јагодини. Звоник је касније дозидан.[2]
Црква је била саборни храм Српске православне цркве у кнежевини. Поред тога што је подигао цркву
књаз је, заједно са својом породицом и угледним гостима, често посећивао и присуствовао литургијама
које су се у њој одржавале. Касније се седиште Српске православне цркве пресељено у Београд, а црква
задржава само значај за Пожаревац и околину.
У олтару цркве налази се мермерни свети престо који је израђен у Пешти, исклесан од црвенкастог
мермера и углачан до високог сјаја.
Нови процват црква доживљава обновом Браничевске епархије 1921. године са седиштем у Пожаревцу,
када поново постаје саборна. У складу са тим, у склопу Саборне цркве, на самом улазу у њу, између два Основни подаци
рата изграђен се велелепни Епархијски двор. Оснивање 1819.
Место Пожаревац
Архитектура цркве Србија
Саборна црква у Пожаревцу један је од најзначајнијих примера прелазног стила у архитектури

обновљене Србије. Триконхалне је основе са једном олтарском и двема певничким апсидама, споља
полигоналним, а изнутра полукружним. У просторном смислу подељена је на олтарски простор, наос и
припрату. Зидана је каменом и опеком, а споља омалтерисана. Звоник је добила 1856. године
накнадном доградњом уз западну фасаду храма. Архитектонска пластика у виду подеоног венца и
плитких пиластера присутна је само на звонику. Масиван западни портал изведен је 1936. године
тесаним каменом и богато украшен преплетом у српско византијском стилу. Изнад врата у лунети
приказана је композиција Гостољубље Аврамово.
Саборна црква Светих архангела у
Живописање Пожаревцу
Живописање храма започели су 1852. године Милија и Иван Марковић, али је уз рад на иконостасу
1870. године наставио Никола Марковић. Иконостас са двадесет и пет икона богато је резбарен и позлаћен. Уз
јужни зид наоса смештени су архијерејски и владарски престо са сликаним представама Св. Саве и Св. Стефана
Дечанског. Уз северни зид наоса налази се Богородичин престо са сликаном представом Богородице са
Христом. Црква поседује збирку од четрнаест целивајућих икона Јање Молера рађених темпером на дасци, које
представљају драгоцену зографску целину из прве половине 19. века. У цркви се чува и велики број предмета
примењене уметности, међу којима има вредних примера црквеног веза, златарских радова уметничко занатске
израде, богослужбених књига и намештаја.
Галерија
Гроб Милутина Петровића

у порти цркве
Види још
▪ Списак споменика културе у Браничевском округу
Извори
1. „Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево/Саборна црква Светих арханђела у Пожаревцу” (https://web.archive.org/web
/20160310044811/http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/saborna-crkva-svetih-arhan-ela-u-po-arevcu). Архивирано из оригинала (htt
p://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/saborna-crkva-svetih-arhan-ela-u-po-arevcu) 10. 03. 2016. г. Приступљено 31. 01. 2015.
2. „Саборна црква на порталу туристичке организације Пожаревца” (https://web.archive.org/web/20120210141753/http://www.topozarevac.rs/sa
borna_crkva.php). Архивирано из оригинала (http://www.topozarevac.rs/saborna_crkva.php) 10. 02. 2012. г. Приступљено 29. 01. 2012.
▪ Туристичка организација Пожаревца (https://web.archive.org/web/20120209233529/http://www.topozarevac.rs/index.php)
▪ Епархија Браничевска - „Саборност” (http://www.sabornost.org/global/index.php)
▪ Саборна црква Св. Арханђела Михаила и Гаврила (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43594)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Саборна_црква_у_Пожаревцу&oldid=25416505”
▪
Саборна црква у Урошевцу
Саборна црква Светог Цара Уроша налази се у центру Урошевца и припада Епархији рашко-
призренској Српске православне цркве. Саборна црква Светог
Цара Уроша у Урошевцу
Саборна црква у Урошевцу, посвећена Светом Цару Урошу, подигнута је 1933. године, према пројекту
архитекте Јосифа Михаиловића из Скопља. Саграђена је као петокуполна грађевина триконхалне основе,
изведена је у комбинацији бетона, камена и опеке, а потом омалтерисана. Као узор за компоновање
разуђеног горњег дела храма са куполама послужила је црква манастира Грачанице. Декорацију чине
шаховска поља са крстовима, флорални мотиви и опека у кровном венцу. Главна купола почива на четири
слободна стуба. Сводови травеја су полуобличасти, а над припратом је подигнута галерија. Саборни храм Светог Уроша
Живопис је осликао Јанко Кузмановић из Галичника, од 1932. до 1936. године, који је заједно са Опште информације
Викторијом Пузановом из Косовске Митровице, аутором престоних икона и аутор сликане декорације Место Урошевац
богато резбарене иконостасне преграде. Општина Урошевац
Збирка икона, припада периоду српског средњовековног иконописа, укључујући и икону Свете Тројице, Држава Србија
коју је осликао зограф Јосиф Радевић из Лазаропоља 1896. године. Црква је имала заветне дарове из 1909. Време 1933.
године кадионицу и неколико звона која су донирале жене Крагујевца 1912. Иконостас је из 19. века, настанка
израђен у дуборезу, и дар је српског краља Александра I Карађорђевића. [1]
Степен Споменик културе
заштите
Разарање цркве 1999. године Надлежна Центар за очување
установа за културне баштине
Црква је опљачкана потом запаљена од стране албанских екстремиста након доласка америчких снага
заштиту на Косову и
КФОР-а у Урошевац, крајем јуна 1999. године, да би се 2004. године се поновио напад. Црква је поново
Метохији
нападнута 2013. године и оскрнављена графитима.[2][3][4]
Лепосавић
Референце
1. Храм Св Цар Урош (http://urosevac.webs.com/crkvacaruros.htm)
2. Oskrnavljena crkva u Uroševcu (http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Oskrnavljena-crkva-u-Urosevcu-176830.html)
3. „Информативна служба Српске православне цркве, 16.12. 2003. године НА АЛБАНСКЕ ГРАНАТЕ БАЧЕНЕ НА ЦРКВУ СВЕТОГ ЦАРА
УРОША У УРОШЕВЦУ ОДГОВОРЕНО СВЕТОМ ЛИТУРГИЈОМ” (https://web.archive.org/web/20140304101640/http://www.spc.rs/old/Vesti-200
3/12/16-12-03_c1.html). Архивирано из оригинала (http://www.spc.rs/old/Vesti-2003/12/16-12-03_c1.html) 04. 03. 2014. г. Приступљено
27. 02. 2014.
4. Растко/Распето Косово-Катедрална црква Св. Уроша у Урошевцу (http://www.rastko.rs/kosovo/raspeto/crkve/cr15.html)
▪ „Црква Светог Краља Уроша — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=445). САНУ (на
▪ Дан ветерана /Списак уништених и оскрнављених цркава на Косову и Метохији (Јун-Октобар 1999) (http://dan-veterana.blogspot.rs/2011/05
/blog-post_19.html#.Vro6WhjhA_4)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Саборна_црква_у_Урошевцу&oldid=25962941”
▪
Списак српских православних храмова у Београду
Српски православни храмови у Београду:
▪ Црква Светог Александра Невског, Цара Душана 63

▪ Црква Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, Мишка Крањца 4
▪ Црква Светих апостола Петра и Павла, Булевар војводе Путника 11
▪ Црква Светог апостола Томе, Ново Бежанијско гробље
▪ Црква Светог архангела Гаврила, Хумска 26
▪ Црква Светог Вазнесења Господњег у Београду, Мије Орешког 4
▪ Вазнесењска црква, Адмирала Гепрата 19
▪ Црква Светог Василија Острошког, Партизанске авијације 21a, Нови Београд
▪ Црква Светог Василија Острошког, Бањица
▪ Црква Светог Владике Николаја Жичког, Подавалска бб
▪ Црква Светог великомученика Георгија (Бежанијска црква), Војвођанска 70
▪ Црква Светог великомученика Димитрија, Сибињанин Јанка 1a, Земун
▪ Црква Светог великомученика Димитрија на Новом Београду
▪ Црква Светог Ђорђа (Баново брдо), Зрмањска 1
▪ Црква Светог пророка Илије у Миријеву, Витезова Карађорђеве звезде 61
▪ Црква Светог Јована Владимира, Игњата Јоба бб
▪ Капела Светих врачева Козме и Дамјана, Делиградска 38
▪ Црква Светог цара Константина и царице Јелене, Јове Илића 123
▪ Црква Светог Стефана Дечанског, Железник, Браће Лукић 8
▪ Црква Светог Марка, Булевар краља Александра 17, на Ташмајдану
▪ Црква Свете Великомученице Недеље на Звездари, Велики Мокри Луг, Звездара
▪ Црква Нерукотвореног Лика Господњег
▪ Црква Светог Николе, Рузвелтова 50
▪ Николајевска црква у Земуну, Његошева 43, Земун
▪ Црква Светог Великомученика Пантелејмона у Миријеву
▪ Капела Свете Петке, Калемегдан
▪ Црква Свете Петке на Чукаричкој падини
▪ Црква Покрова Пресвете Богородице, Кајмакчаланска 55
▪ Црква Рођења Пресвете Богородице у Батајници
▪ Црква Рођења Пресвете Богородице, Светосавска 15, Земун
▪ Црква Светог Јована Крститеља, Заплањска 47a
▪ Богородична црква Ружица, Калемегдан 6
▪ Црква Сабора српских светитеља, Пера Ћетковића 6a
▪ Саборна црква, Кнеза Симе Марковића 3
▪ Црква Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, Нови Београд
▪ Црква Светог Трифуна, Пионирска 6
▪ Црква Свете Тројице, Цара Душана 83, Земун
▪ Црква Свете Тројице, Косовских божура 1
▪ Црква Свете Тројице, Господара Вучића 89
▪ Црква Свете Тројице (Руска црква), Таковска 4
▪ Храм Светог Саве у Београду на Врачарском платоу (Крушедолска 2а)
▪ Црква Светог Саве на Врачару
▪ Црква Светог цара Лазара, 21. дивизије 33
▪ Храм Светог апостола Луке на Чукарици
▪ Храм Светог великомученика кнеза Лазара у Земун Пољу
▪ Храм Преображења Господњег, Патријарха Јоаникија 23a, Београд
▪ Црква Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Војни пут II 626, Алтина, Земун
Галерија
Храм Светог Црква Светог Црква Ружица Црква Светог Црква Светог Томе
Саве Василија Александра
Острошког на Невског
Бањици
Црква Светог Вазнесењска црква Црква Светог Великомученика Црква Светог Ђорђа на
Георгија у Димитрија Бановом Брду
Бежанији
Црква Светог пророка Црква Светог Црква Светог Цркве Светог Николајевска Црква Свете Црква Свете Петке на
Илије у Миријеву Константина Марка Николе црква у Земуну Петке Чукаричкој падини
и Јелене на
Вождовцу
Црква Покрова Црква Рођења Пресвете Саборна црква

Пресвете Богородице у Батајници
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Списак_српских_православних_храмова_у_Београду&oldid=25727345”
▪
Спомен-црква Вазнесења Господњег у Крупњу
Спомен-црква Вазнесења Господњег у Крупњу је српска православна црква у Крупњу подигнута
у спомен жртвама Првог светског рата у Бици на Мачковом камену и око Крупња 1914. године. У
Спомен-црква Вазнесења
крипти цркве се налази костурница у коју су донети посмртни остаци погинулих војника. Господњег
Оснивање и изградња
Током помена на Мачковом камену 29. јуна 1924. године, идеју за изградњу спомен обележја су изнели
начелник рађевског среза Душан Миладиновић, свештеник добропоточки Петар Грујичић и школски
надзорник Коста Николић. Тада је формиран одбор за подизање Спомен цркве са костурницом у
Крупњу и Спомен костурнице на Мачковом камену. Коста Николић је био председник тог одбора.[1]
Када се идеја проширила на предлог министра „на расположењу“ Милорада Вујичића 4. децембра
1924. осим крупањског основан је и београдски одбор, чији је председник био Љубомир Јовановић, Спомен-црква Вазнесења Господњег
председник народне скупштине, а после његове смрти 1928. године био је Ђорђе Вајферт, гувернер
Народне банке. Генерални секретар београдског одбора био је Арчибалд Рајс, који је 1926. проглашен
за почасног грађанина Крупња и главна улица је названа по њему. Статус хришћанска
православна
Копање темеља за цркву је почело 16. августа 1926, а свечано полагање камена темељца је било 23. богомоља
септембра 1926. уз присуство епископа шабачко-ваљевског Михаила. Камен за изградњу је вађен у
Тип црква
Кржави, Ликодри и Планини. Градња цркве је завршена крајем 1929. године, а покривање крова
лимом 1930. године. Унутрашње уређење је завршено 1932. године. Јурисдикција Српска православна
црква
Архитекта цркве је био Момир Коруновић. Са њим је постигнут договор да црква личи на манастирску
Епархија Епархија шабачка
цркву светог Ђорђа у Старом Нагоричану, задужбину краља Милутина из 14. века.[2]
Иконостас је осликао Живорад Настасијевић. Висина иконостаса је 7,80 м, а ширина 8,80 м.[3] Оснивач Српска православна
црква
Удружење Српкиња „Кнегиња Зорка“ из Београда даривало је новој цркви звоно тешко 400 килограма,
уметнички израђен полијелеј од чаура и два велика свећњака (чирака). Председница овог удружења Посвећен Вазнесењу
била је Милица Јовановић, рођена у Крупњу.[4] У цркви се налази 12 мермерних спомен плоча са Господњем
именима погинулих.[5] Локација
Свечано освећење цркве и спомен костурнице било је 18. септембра 1932. године, били су ту патријарх Место Крупањ
српски Варнава, епископ Михаило, дивизијски ђенерал Милан Јечменић као изасланик краља Држава Србија
Александра, као и командант српских снага на Мачковом камену 1914. године генерал у пензији
Љубомир Милић. Вест о овом догађају испратила је већина новина у Југославији, али и чешка и немачка
штампа.[6]
Крипта
У склопу крипте цркве налази се костуриница са моштима војника настрадалих у борбама на Мачковом
камену у Првом светском рату и натписом Виле ће се грабит у вјекове да вам венце достојне саплету. У
костурници су изложене фотографије са бојног поља, венци, као и споменици мајору Светиславу
Марковићу, команданту 4. батаљона, првог пука другог позива и Душану В. Поповићу, резервном
поручнику. Догађаји из ове битке и херојство јунака сахрањених у крипти цркве, инспирисали су писца
Вељка Петровића који их је описао у свом делу Изданци из опаљена грма 1932ге године, а по том делу
Радио Телевизија Србије снимила је и истоимену серију 1972ге године у којој насловну улогу мајора
Светислава тумачи Драгомир Бојанић Гидра.
Црква данас Разгледница из прве половине 20.

века
Током Другог светског рата 1941. године Крупањ је бомбардовала и запалила немачка казнена
експедиција. Црква је остала сачувана јер се авионска бомба зарила у зид олтара и није експлодира, па је
после рата демонтирана.[3]
Значајне обнове и радови у овом храму биле су више пута, и то 1960, 1968, 1971, 1973, 1983 и 1992. године. Посебно, крајем 2012. године
црква је добила нови фрескопис.[7]
У истој порти налази се и стара црква Вазнесења Господњег из 1842. године, као и новоизграђена звонара висине 22 метра освећена 1994.
године.[3]
Нова црква
Нова црква - Крипта
Стара црква
Види још
▪ Споменици српским жртвама и борцима у Првом светском рату
▪ Списак спомен-костурница на територији Мачванског округа
Референце
1. Ненад Лајбеншпергер: „Подизање спомен-костурнице на Мачковом камену и спомен-цркве са костурницом у Крупњу“, стр. 311.
2. Ненад Лајбеншпергер, мастер рад, стр. 12.
3. Александар Ђурђев: Цркве Крупња (http://www.rastko.rs/svecovek/ustrojstvo/namesnistva/radjevina/krupanj/spomen_crkva.html)
Спомен-црква на Грађенику
Спомен-црква на Грађенику је православни храм који се подиже на брду Грађеник, у атару села
Спомен-црква на Грађенику
Кадина Лука, посвећен ратницима и учесницима Колубарске битке[а], невино настрадалим житељима
околних места током Првог светског рата и Светим мученицама Вери, Нади, Љубави и мајци им
Софији.
Пројектом је планирано да се у крипти похране кости ратника које се још налазе у обележеним и
необележеним гробљима. [1]
Колубарска битка
Након Церске битке аустроугарска војска је, 6. новембра 1914. године, на челу са генералом Оскаром Идејно решење
Поћореком поново кренула на Србију. Српска војска се тада нашла у безнадежном стању, недостајало
јој је хране, одеће, обуће и поврх свега артиљеријске и пушчане муниције. После почетних неуспеха
српске војске, генерал Живојин Мишић преузео је Прву српску армију од војводе Петра Бојовића, Статус хришћанска
повукао своје трупе на положај Колубара–Сувобор-Љиг. После одмора, прегруписавања и попуне православна
муницијом, покренут је 3. децембра 1914. године одлучан контранапад. Тада су десетковане 5. и 6. богомоља
аустроугарска армија, ослобођен Београд и непријатељске трупе враћене преко Дрине и Саве.
Тип црква
Пуковник Крста Смиљанић, командант Дринске дивизије, са положаја:Генерале,
црква
непријатељ наступа на целом фронту моје дивизије. Од села Ба преко
Грађеника, од Кадине Луке ка Рајцу. Епархија Епархија ваљевска
Оснивање 2009—
Генерал Мишић: Захтевам највећу упорност у одбрани. Да се ради бајонетом
и бомбама као јуче. Да се Шваби загледа у очи. Оснивач Српска православна
црква
Генерал Мишић: Грађеник се мора одбранити. Његов пад имаће несагледиве,
Посвећен Светим мученицима
неповољне последице по средишне положаје армије. Дунавска I позива доспела
Вери, Нади, Љубави
би у веома тежак положај.
и мајци им Софији
Генерал Мишић: Знам. И ви знате да се Грађеник и кота 801 морају сачувати, Локација
другу наредбу немам.
Место Грађеник-Кадина
Генерал Мишић, команданту Дунавске дивизије II позива, Милошу Васићу: Лука, Љиг
Грађеник и Добро Поље морамо повратити до ноћи. И вашим залагањем. Држава Србија
Други пешадијски пук враћам преко Рајца. Крените одмах Осми пук.
Војвода Радомир Путник: Имали сте тежак дан? Генерал Мишић: Најтежи је
његов крај, Војводо. Падом Грађеника и коте 801, средишни положаји армије
много су се улегли. Сламају се на окомцима Сувобора и јако се повили ка
Сувоборској греди.
Генерал Мишић, команданту Дунавске дивизије I позива, Миливоју Анђелковићу

- Кајафи: Војничка заклетва није дата да се испуни у касарни и у миру,
пуковниче. Ми војници смо се заклели за један једини дан. За један час. Само је
жени увек потребна верност. Отаџбина то једанпут, али до краја затражи.
Дошао је такав час. Чујете ли ме Кајафа?
Брдо Грађеник
Мапа Колубарске битке (рад U.S. Military
У географском смислу Грађеник представља брдо које припада планини Сувобор, као њен Academy)
истурени обронак на централном, северном делу. Врх Грађеника је Чардак, који се налази на
645м.н.в. У историјском смислу, Грађеник представља један од најважнијих положаја српске
војске у Колубарској бици и као такав је неизоставан појам у стручној војноисторијској литератури, као и књигама о овој знаменитој бици.
Оперативна зона фронта Прве српске армије у дефанзивном делу битке је била „Гукош–Бобија–Грађеник-Шиљкова коса–Баћенац-Црни
врх–Сувобор”.
Подизање споменика и крста
У спомен на српске ратнике изгинуле у Колубарској бици, на брду Грађеник је 1985. године, подигнута је спомен-плоча, да би 2006. године
био уређен парк и трасирана планинарска стаза (маркирана стаза бр. 8 „Љиг–Грађеник–Рајац“, до планинарског дома), оним правцем куда
је једним делом одступала Прва српска армија у Колубарској бици.[б] Исте 2006. године, подигнут је на врху Грађеника и крст који је
освештан од свештеника Станише Ђокића.[в]
Идеја о подизању спомен-цркве

После остварених акција, иницијативом Младена Драшкића из Кадине Луке, кренуло се са реализацијом идеје да се испод врха Чардак, на
месту српских ровова подигне спомен-црква са костурницом и видиковцем. На плацу који је поклонио Божидар Васиљевић, освештан је
2009. године камен темељац и током 2010. године пробијен је пут у дужини од 1.400 метара, кроз делове њива које су поклонили мештани
села.
Црква се гради по идејном решењу архитекте професора др Предрага Ристића, који је он поклонио, заједно са својим сином Савом, уз
материјалну помоћ правних и физичких лица. Планирано је да се гради каменом из локалних мајдана. После подизања темеља, насипања
терена тампоном од камена, тренутно се ради сечење и обрада камена којим ће се подизати зидови цркве.[2]
Галерија
Види још
▪ Колубарска битка
Напомене
a. Колубарска битка је до 1925. називана Сувоборском битком
b. У организовању наведене планинарске акције помогли су чланови П.Д. „Победа” из Београда, као и огранак овог друштва из Љига
c. парка на Грађенику помогао је учитељ Драган Гајић, који и данас, када се одржавају планинарски походи свесрдно помаже својим
знањем у очувању и баштињењу нашег духовног, историјског и културног наслеђа.
▪ др Саво Скоко – „Колубарска битка”, 66. и 67. страна
▪ Живко Г. Павловић – „Битка на Колубари, дефанзивни део”, стране 526, 527, 528, 529, 538, 555. и 599.
Извори
1. Берић, Славица (11. 9. 2010). „Крст на Чардаку, црква на Грађенику” (http://www.politika.rs/scc/clanak/148686/Krst-na-Cardaku-crkva-na-Gra
deniku) (Политика). Приступљено 5. 7. 2017.
2. Пузић, Б. (14. септембар 2013). „Црква спомен-костурница на Рајцу” (http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%
D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0.489.html:454022-Crkva-spomen-kosturnica-na-Rajcu) (Новости). Приступљено
7. 7. 2017.
▪ „Званична презентација” (https://web.archive.org/web/20161105050552/http://nasa-nada.rs/pocetna). Наша Нада. Архивирано из оригинала
(http://www.nasa-nada.rs/pocetna) 05. 11. 2016. г. Приступљено 5. 7. 2017.
▪ „Идеја о градњи цркве спомен-костурнице „Свете мученице Вера, Нада, Љубав и мајка им Софија” (https://web.archive.org/web/20160214
195240/http://nasa-nada.rs/pdf/elaborat.pdf) (PDF). Епархија ваљевска-Елаборат. Архивирано из оригинала (http://www.nasa-nada.rs/pdf/el
aborat.pdf) (PDF) 14. 02. 2016. г. Приступљено 5. 7. 2017.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Спомен-црква_на_Грађенику&oldid=25403635”
▪
Спомен-црква Св. Стефана Високог на Мачковом камену
Спомен-црква Св. Стефана Високог на Мачковом камену, планина Јагодња, припада Епархији
шабачкој Српске православне цркве. Подигнута је 2018. године у спомен и част обележавања
Спомен-црква Св. Стефана
стогодишњице Великог рата, битке на Дрини и Мачковом камену.[1] Високог
Храм је посвећен Светом деспоту Стефану Лазаревићу, подигнут према пројекту архитекте Тихомира
Дражића из Ваљева.[2]
У спомен цркви је формирана стална поставка сведочанстава о Првом светском рату, као и Битке на
Мачковом камену. Поред бројних фотокопија докумената и предмета место у својеврсном музеју
добили су:
▪ Принц Ђорђе Карађорђевић, који је рањен на Мачковом камену,

▪ Браћа Рибникар који су своје животе оставили на овом подручју и Основни подаци
▪ Надежда Петровић која је учествовала у борби као болничарка. Статус хришћанска
Галерија богомоља
Тип црква
црква
Оснивач Српска православна
црква
Посвећен Светом Стефану
Високом
Локација
Види још Место Мачков камен,

Јагодња, Општина
▪ Списак цркви Епархије шабачке Љубовија
Извори
1. „Час историје на месту крваве битке” (https://www.politika.rs/scc/clanak/408236/Cas-istorije-na-mestu-krvave-bitke). Политика. Приступљено
1. 6. 2022.
2. „У спомен-храму на Мачковом камену прослављена слава СВ.СТЕФАНА ВИСОКОГ – ДЕСПОТА СРПСКОГ” (https://savezpotomaka.rs/202
0/08/03/u-spomen-hramu-na-mackovom-kamenu-proslavljena-slava-sv-stefana-visokog-despota-srpskog/). Савез удружења потомака
ратника Србије 1912. – 1920. Приступљено 1. 6. 2022.
▪ Званична презентација (https://www.crkvamackovkamen.rs/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Спомен-црква_Св._Стефана_Високог_на_Мачковом_камену&oldid=24593663”
▪
Спомен-црква Свете Петке у Шапцу
Спомен црква Свете Петке у Шапцу је подигнута 2006. године на иницијативу Удружења грађана
„Мост”, у близини места где су по ослобођењу 1944. године пострадали виђенији грађани Шапца и у
Спомен црква Свете Петке
којој се сваке године служи парастос недужно страдалим жртвама.
Страдање шапчана
Од 27. октобра 1944. године, у Шапцу је почело убијање грађана које су ослободиоци, без утврђене
кривице и судског процеса, прогласили „народним непријатељима”. Они су брутално ликвидирани на
старом Железничком мосту, без прецизних података о томе колико је људи изгубило живот од Свете
Петке до пролећа 1945. године нема, а број се креће од 100 до чак две хиљаде. [1] Само првог дана
погубљено је 36 Шапчана, чија су се имена сутрадан нашла на списку истакнутом на зиду Окружног Основни подаци
затвора. Међу њима су били апотекари Влада Самуровић и Илија Ранковић, трговац Михаило Антић,
Статус хришћанска
мајор Добра Николић, парох Паун Прокић, инжењер Александар Бучин и многи виђени и угледни
грађани тог времена.
богомоља
Тип црква
Галерија
црква
Оснивач Српска православна
црква
Посвећен Светој Петки
Локација
Место Шабац,
Види још
▪ Списак цркви Епархије шабачке
Извори
1. „Парастос у цркви Свете Петке” (https://web.archive.org/web/20201111083256/http://www.tvsabac.co.rs/vest?id=13492&title=parastos_u_crkvi_
svete_petke). ТВ Шабац. 27. OKTOBAR 2015. Архивирано из оригинала (http://www.tvsabac.co.rs/vest?id=13492&title=parastos_u_crkvi_svet
e_petke) 11. 11. 2020. г. Приступљено 15. 10. 2016. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
▪ Епархија шабачка/Архијеријско намесништво шабачко (https://web.archive.org/web/20161012190222/http://www.eparhija-sabacka.com/rs/arhi
jerejsko-namesnistvo-sabacko)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Спомен-црква_Свете_Петке_у_Шапцу&oldid=25930463”
▪
Спомен-црква у Лазаревцу
Храм Светог Димитрија је црква са спомен-костурницом у Лазаревцу, изграђена у славу погинулим
војницима српске и аустроугарске војске у Колубарској бици.[1][2] У архитектонско-урбанистичком Спомен-црква у
амбијенту Лазаревца, града са недугом прошлошћу, издваја се овај храм који је, осим својим високим Лазаревцу
силуетним вредностима, значајан и по својој верској и друштвеној функцији. Знаменито је остварење
српске међуратне црквене архитектуре, али и руских градитеља који су емигрирали у Србију због
грађанског рата у домовини.
Изградња и архитектура
Идеја о подизању спомен-цркве са костурницом у Лазаревцу проистекла Спомен-црква у Лазаревцу
је из потребе за похрањивањем моштију ратника погинулих у
Колубарској бици из 1914. године, на фронтовима око Лазаревца. У циљу
реализације ових идеја 1921. године основан је „Одбор за подизање Место Лазаревац,
спомен-цркве и костурнице у Лазаревцу“. На његовом челу налазио се Београд
печански парох, свештеник Чедомир М. Поповић. Године 1937. Одбор се Општина Лазаревац
угасио и формирало се „Друштво за подизање спомен-цркве са
костурницом у Лазаревцу“ на чијем је челу био свештеник Боривоје
Ђорђевић. Тип Споменик културе
културног
У градитељској традицији 20. века, која се развијала на простору добра
данашњег Лазаревачког округа, доминира тип подужне грађевине са
истакнутим звоником на западном прочељу. Спомен-црква у Лазаревцу Надлежна Завод за заштиту
представља смео искорак који је отворио ново поглавље у црквеном установа за споменика
неимарству овог подручја. заштиту културе града
Београда
Дух историзма јасно је изражен у овом објекту. Дубоко разумевање
beogradskonasledje.rs (http://beogr
старих и нових идејно-естетских принципа важан су сегмент у
adskonasledje.rs/)
сагледавању историјско-уметничког значаја лазаревачке спомен-цркве
са костурницом. Лазаревачка спомен-црква[3] са костурницом је инспирисана црквом манастира
Ваведења на београдском Сењаку.
Лазаревачки храм је саграђен по пројекту руског емигранта архитекте Ивана Афанасјевича Рика, између 1938. и 1941. године. Има основу у
облику уписаног крста развијеног типа. На пресеку кракова крста уздиже се главна купола, док се над краковима крста уздижу и четири
мање куполе. Једна купола уздиже се и над западним прочељем и у њу је смештен звоник. Пошто планом нису биле предвиђене певничке
апсиде црква има наглашену подужност волумена. Кроз две уске монофоре отворене на западном зиду не допире довољно светлости у
унутрашњост припрате, тако да главни извор светлости долази са супротне стране из наоса, али је и поред тога припрата у одређеним
деловима дана недовољно осветљена. За разлику од ње, наос је добро осветљен захваљујући низовима куполних прозора и прозорским
отворима у виду трифоре и две монофоре на бочним зидовима.
Галерија
Црква
Портал
Крипта
Значај
Оно што овај објекат чини особеним поред његових архитектонских вредности јесте и
јединствена меморијална функција. У црквеној крипти је похрањено око 37 m³ посмртних
остатака српских и непријатељских војника који су погинули у Колубарској бици 1914. године.
Крипта је адаптирана тек између 1961 и 1964. године под руководством арх. Д. Ст. Павловића.
Простор крипте је тада подељен у три целине. Прва целина лоцирана је у западни, друга у
средишњи, а трећа у источни део крипте. Главни улаз у крипту отворен је на северном зиду
западне целине. Њихове површине су попуњене посебним плочама на којима су уклесани
основни подаци о Колубарској бици и значајне појединости и дати ефикасни визуелни прикази
бојишта на којима је вођена Колубарска битка, распоред српских и непријатељских снага у
одређеним фазама битке, прикази пробоја и правци гоњења непријатеља. У посебне рамове су
уграђене и рељефне плоче. Оне на креативан начин илуструју појединости везане за Колубарску
битку и рад су вајара Михаила Томића. У зидну масу источне стране уклесан је текст. У плитком
рељефу изведене су силуетне фигуре српских војника, сељака и сељанки у народној ношњи. С Храм Светог Димитрија
обзиром на гробну функцију овог простора зидни преграци костурнице изнад саркофага
оплемењени су декоративном оплатом од црвеног мермера, а на свакој страни је уграђена по 21
црна мермерна плоча са уписаним армијским пуковима; на северном I Армије команданта генерала Живојина Мишића, на источном II
Армије команданта војводе Степана Степановића, а на јужном зиду III Армије команданта генерала Павла Јуришића-Штурма и Ужичке
војске команданта генерала Вукомана Арачића. У ниши источне целине је смештена скулптура војника. На листу споменика културе од
„изузетног значаја“ овај објекат је уврштен 1966. године.
Црквени иконостас је 1940. године осликао истакнути руски емигрант сликар Пимен Софронов. Тада је било предвиђено да исти
живовопише цркву, али се ово није могло остварити услед избијања Другог светског рата. Црква је живописана тек у последњој деценији
20. и првој половини 21. века.
Подигнута на самом истеку међуратног доба, спомен-црква са костурницом у Лазаревцу је стилски јединствено и препознатљиво дело. Она
је уз Цркву Светог Ђорђа на Опленцу најмонументалнији меморијал који је подигнут на просторима некадашње Краљевине Југославије,
што јој даје посебан значај.
Самтра се да је овде сахрањено око 40 хиљада српских и аустроугарских војника.[4]
Види још
▪ Споменици српским жртвама и борцима у Првом светском рату
Референце
1. „Споменик културе од изузетног значаја: Спомен-црква у Лазаревцу“ (http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/lazarevac/spomen-crkva-lazarev
ac.html), Завод за заштиту споменика културе Града Београда
2. „Спомен-костурница (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=554)“, Споменици културе у Србији
3. „Досије споменика културе: Спомен-црква у Лазаревцу“, Завод за заштиту споменика културе града Београда
4. „Војни меморијали – заборављени сведоци страдања у Великом рату („Политика”, 22. децембар 2018)” (https://web.archive.org/web/20181
224215209/http://www.politika.rs/scc/clanak/418741/Vojni-memorijali-zaboravljeni-svedoci-stradanja-u-Velikom-ratu). Архивирано из оригинала
(http://www.politika.rs/scc/clanak/418741/Vojni-memorijali-zaboravljeni-svedoci-stradanja-u-Velikom-ratu) 24. 12. 2018. г. Приступљено
24. 12. 2018.
▪ Пузовић, Б. „Лазаревац: Преполовили број војника у спомен-костурници“ (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:4
51132-Lazarevac-Prepolovili-broj-vojnika-u-spomen-kosturnici), Вечерње новости, Београд, 27. август 2013.
▪ Црква у Лазаревцу (Каленић, број 1/1985, стр. 12-13) (http://kalenic.rs/wp-content/uploads/2019/01/1985_01.pdf)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Спомен-црква_у_Лазаревцу&oldid=25403644”
▪
Сретењска црква у Крушедолу
Сретењска црква у Крушедолу, месту у општини Ириг, подигнута је у периоду од 1512. до 1516. године.
Цркву је подигла је деспотица Ангелина Бранковић као храм некадашњег женског манастира посвећеног Сретењска црква у
Светом Јовану Златоустом. Није познато када је црква променила патрона, мада се као храм Сретења Крушедолу
помиње и пре 1633. године.[1] Представља заштићено непокретно културно добро као споменик културе
од изузетног значаја.
Изглед
Црква посвећена Сретењу Христовом је једнобродане основе, засведена полуобличастим сводом, са
олтарском апсидом споља петостраном, а изнутра елипсоидном, коју покрива издужена полукалота. У
периоду између 1753. и 1839. године дозидани су егзонартекс и звоник квадратне основе са два кордонска
венца, а простор старе припрате и наоса је обједињен.
Делови живописа очувани су само у нижим зонама зидних површина. Старији, настао 1633/1634. године
налази се у некадашњој припрати, а новији, с почетка 18. века, у наосу и олтарском простору. Значај овог
сликарства, које у целини припада поствизантијској традицији, представљају његове иконографске
особености, мада га изразита линеарност са наглашеном декоративношћу сврстава у просечна ликовна
остварења. Иконостас скромнијег типа олтарских преграда сведеног програма, осликао је 1763. године
Димитрије Бачевић, вероватно уз сарадњу Теодора Крачуна. Иако се уочавају архаична решења при
обликовању ликова и неспретност у композицији, иконографски образац има одлике развијеног
Бачевићевог стила. Сретењска црква у Крушедолу
Конзерваторски радови на живопису обављени су 1961. године, а иконостас је рестаурисан 1963. године.
Место Крушедол
Један од највећих приложника овог храма у новије време (у последњих 100 година, од 2023.) био је
Љубомир Марковић, председник црквеног грађевинског одбора за обнову и санацију Сретењске цркве.[2] Општина Ириг
Време 1512—1516
Галерија настанка
изузетног значаја
Види још
▪ Списак споменика културе од изузетног значаја
Извори
1. Град анђела/Сретењска црква у Крушедолу (http://gradandjela.blogspot.com/2011/08/sretenjska-crkva-u-krusedolu.html)
2. Јовачевић, Сава (2023). Православље, бр. 1341. од 1. фебруара, Љубомир Марковић (1941.-2022.). Београд: СПЦ. стр. 47.
▪ „Сретењска црква) — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1027). САНУ (на језику:
српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сретењска_црква_у_Крушедолу&oldid=25586350”
Српска православна црква Арханђела Гаврила у Бочару
Православна црква у Бочару подигнута је 1814. године у центру насеља, на вероватно природном
малом узвишењу, чија је порта у прошлим временима била ограђена оградом од опеке од које се данас Црква архангела Гаврила
препознају само фрагменти.[1] у Бочару
Црква је једнобродна грађевина са петостраном олтарском апсидом, издуженим простором наоса и

двоспратним звоником изнад западног улаза. Складном фасадном декорацијом анонимни градитељ је
постигао утисак репрезентативности. У дубоким касетираним нишама, налик на шкољке, смештени су
прозорски отвори који, у комбинацији са плитким пиластрима завршеним испупченим капителима,
наглашавају вертикалну поделу. Равнотежа је постигнута богато профилисаним кровним венцем и
широком траком испод њега, украшеном орнаментима у виду меандра.
Западним прочељем доминира главни портал са тимпаноном на врху изнад кога се уздиже звоник, Црква архангела Гаврила у
знатно нижи него код барокно конципираних црквених грађевина, украшен угаоним пиластрима са Бочару
јонским капителима и покривен пирамидалном капом. Међутим, првобитна барокна капа звоника је у
давној прошлости уништена при удару грома, па је замењена капом данашњег изгледа. Црква је
засведена бачвастим сводовима који се ослањају на лукове. Иконостас, сликарски и дрворезбарски рад Место Бочар
настао је у другој половини XVIII века, на шта указују стилске карактеристике барокно-рокајних Општина Нови Бечеј
обрађених и позлаћених оквира икона и сликарских радова на којима се уочавају особине “прелазног
стила”. Аутори су непознати, као и година израде. Познато је да је иконостас припадао српској
православној цркви у Врањеву, одакле је као стари купљен 1826. године и пренесен у Бочар. Постоје Време 1814.
разлози за претпоставку да је овај иконостас дело старијих бечкеречких сликара Поповића, Димитрија и настанка
Теодора. Црква није изнутра осликана, али је могуће да је била у некој ранијој фази. Тип културног Споменик
Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви обављени су у периоду 2006-2007. године по пројекту
Завода. великог значаја
Галерија установа за заштиту

културе
www.zrenjaninheritage.com (http://w
ww.zrenjaninheritage.com)
Иконостас Крунисање Сунчани сат у Западна фасада

Богородице ниши јужном зида
Референце
1. Srpska pravoslavna crkva Arhangela Gavrila u Bočaru - Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna
-dobra/spomenici-kulture/crkva-arhangela-gavrila)
Види још
▪ Списак споменика културе у Средњобанатском округу
▪ Црква архангела Гаврила у Бочару (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/spomenici-kulture/crkva-arhangela-gavrila)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Арханђела_Гаврила_у_Бочару&oldid=25403709”
▪
Српска православна црква Благовести у Крњешевцима
Српска православна црква Благовести у Крњешевцима је подигнута 1822. године и представља
споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква Благовести у
Крњешевцима
Изглед
Црква у Крњешевцима је посвећена је Благовестима Богородице, саграђена по склопљеном уговору
Црквене општине о градњи цркве са Карлом Каскијем, војним зидарским мајстором из Петроварадина. У
Сремској архидијецези тог времена велики углед уживали су војни инжењери, архитекти и мајстори
зидари. Срби су их често ангажовали за изградњу и својих храмова и профаних грађевина.
Благовештењска црква класицистичких стилских одлика је једнобродна грађевина са полукружном
олтарском апсидом на истоку и звоником издигнутим изнад западног дела храма.[1]
Над олтаром је сегментни, шкољкасти свод а полуобличасти сводови надвишавају простор наоса.
Хоризонтално рашчлањавање фасада изведено је помоћу сокла и поткровног профилисаног венца.
Наглашен је вертикализам грађевине низом пиластара и дубоких полукружно завршених ниша. Звоник,
фланкиран једноставним забатом, рашчлањен је по хоризонталама кордонским профилисаним венцима,
а углови плитким пиластрима украшеним капителима. На врху звоника је шестострана пирамида с
крстом. Класицистичку резбарију иконостаса радио је Максим Лазаревић између 1837–1839. године.
Сликање икона, позлаћивање и марморирање иконостаса и осликавање зидова храма поверено је 1846.
године Петру Чортановићу. Он је осликао и тронове у храму.
Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви извођени су 1983. године. Српска православна црква

Благовести
Место Крњешевци
Општина Стара Пазова
Време прва половина
настанка 19. века
Референце
1. Епархија сремска/намесништво старопазовачко (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/ добра културе од
staropazovacko/) великог значаја
Спољашње везе установа за споменика
▪ „Српска православна црква Благовести — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.san
u.ac.rs/spomenik.php?id=1262). САНУ (на језику: српски).
▪ СПЦ Благовести св. Богородице (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=44907)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Благовести_у_Крњешевцима&oldid=25418913”
▪
Српска православна црква Ваведења Богородице у
Граднулици
Српска православна црква Ваведења Богородице у Граднулици, (позната и као Ваведењска и
Граднуличка црква) у делу Зрењанина, саграђена је 1777. године и има статус споменика културе од Ваведењска црква у
великог значаја. Граднулици
Српска православна црква посвећена Ваведењу Богородице је подигнута на старијем култном месту, где је
према предању, крајем 16. или почетком 17. века био манастир у коме је служио монах Рафаило, из
манастира Хиландар. Пошто је чинио чуда током времена његов гроб је постао место ходочашћа,
обележен у 18. веку капелом, изграђеном уз јужну фасаду цркве. [1]
Црква представља полигоналну једнобродну са пространом полукружном олтарском апсидом и плитким

певницама. Изведена је у барокно-касицистичком стилу од опеке, малих димензија, покривена високим
пирамидалним кровом. Дрвена врата са жљебовима који формирају паралелне ромбове и профилисани
кровни венац представљају једине декоративне елементе. На источној и северној страни подупрта је са
пет масивних стубаца. Високи звоник се уздиже над западном фасадом, којом доминирају четири слепе
нише и један прозорски отвор истог облика, са благо заобљеним профилисаним луковима изнад, забат са
два окулуса и портал уоквирен профилисаним каменим довратницима. Вертикална подела фасада је
извршена плитким пиластрима са вишеструко изрезаним капителима, док хоризонталну наглашавају
профилисани венци у горњој зони.
Иконостасну преграду, украшену богатим дрворезбарским радом, осликао је на почетку 19. века Арса
Теодоровић. Царске двери и зидне слике у наосу и олтару дело су Стеве Алексића из 1914. године
Црква Светог Ваведења у
Конзерваторски радови су извођени 1964, 1965, 1971, 1979. и 1995. године, а 2000. године је постављено Граднулици
подно грејање.
Унутрашњост цркве је 2004. године осликана у стилу византијског сликарства без сагласности Завода за Место Зрењанин
заштиту споменика културе Зрењанин. Општина Зрењанин
Галерија Време 1777.
настанка
културе
Јужна фасада Северна фасада Хор Иконостас Тронови www.zrenjaninheritage.com (http://w
ww.zrenjaninheritage.com/)
Види још
Референце
1. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Црква ваведења Богородице (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/spomenici-ku
lture/crkva-vavedenja-bogorodice)
▪ „Српска православна црква Ваведење у Грандулици — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?i
d=1070). САНУ (на језику: српски).
▪ ПЗЗЗСК/Непокретна културна добра од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra-od-velikog-znacaja-u-vojv
odini.html)
Инђији
Српска православна црква Ваведења Богородице у Инђији је подигнута 1754-1755. године и
налази се на списку заштићених споменика културе од великог значаја. Српска православна
црква Ваведења
Богородице у Инђији
Изглед
Црква у Инђији је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице[1] и
представља репрезентативну барокну грађевину са богато рашчлањеним
фасадама. Западна фасада је у доњем делу решена са волутама. На
северној, источној и јужној фасади налазе се пиластри односно лезене у
два нивоа, од доње ивице прозора до кровног венца. Доњи део са
пиластрима формира полукружно затворене нише, а горњи понавља
исти облик, плитко назначен лезенама, док по две нише из доње зоне
чине оквир за један прозор.
Иконостас непознатог аутора показује барокне и понегде рококо форме:

престоне иконе одвојене су канелираним стубовима који се завршавају
композитним капителима са изувијаним гранчицама храстовог лишћа,
винове лозе са грожђем и ружа. Иконостас и икону на митрополијском
трону сликао је непознати сликар 18. века, али је 1858. године иконостас
чишћен и обнављан, а иконе на митрополијском столу су пресликане Српска православна црква
1923. године. Зидне слике радио је Немања Бркић 1954. године. Ваведења Богородице
Конзерваторско-рестаураторски радови обављани су на цркви 1979.
Фотографија цркве
године, када су уз звоник подигнуте две просторије за паљење свећа, a Место Инђија
конзервација иконостаса изведена је 1980–1986. године. Општина Инђија
Време 1754—1755
Види још настанка
Референце установа за споменика
1. „Епархија сремска/Сремскокарловачко намесништво” (https://web.archive.org/web/20191001191340/htt
p://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/sremskokarlovacko/). Архивирано из оригинала (htt
p://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/sremskokarlovacko/) 01. 10. 2019. г. Приступљено 13. 09. 2014.
▪ „Српска православна црква Ваведења Богородице — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Ваведења_Богородице_у_Инђији&oldid=25403724”
▪
Орловату
Српска православна црква Ваведења Богородице у Орловату, је храм Српске православне
цркве који се налази у центру Орловата и представља споменик културе од великог значаја. По свему Српска православна црква
је то задужбина орловатских Предића.[1] Ваведења Богородице у
Орловату
Опис цркве
Црква је подигнута у периоду од 1924. до 1927. године у центру Орловата,[2] на месту претходне из
1770. године. Старији храмови, од којих се један помиње 1744. године је били су лоцирани северније,
на крају села тзв. Црквишту, где је било и најстарије гробље. На Црквишту се налазе две надгробне
плоче и један споменик, а свето место - олтара старе цркве, обележава озидан спомен-крст подигнут
1869. године, од стране мештанина Арсенија Милићевог.[3] Градитељ новог храма је био предузимач
из Вршца, инг Милан Јованчић са радницима Швабама. Цркву је пројектовао Драгиша Брашован
један од највећих српских архитеката модерног правца. Иако је Брашован био модерниста, цркву је
Српска православна црква Ваведења Богородице
пројектовао у нетипичном за Банат - традиционалном византијско моравском стилу. Византијски
у Орловату
елементи изражени су у конструкцији и декорацији фасаде и прозорских отвора, трима куполама у
оси исток-запад. Централна, уједно и највећа купола се налази изнад наоса а две мање куполе изнад
Информације
олтарског травеја и припрате. Издвојени звоник је грађен по узору на наше средњовековне цркве и
манастире. Локација Орловат-
Зрењанин,
Иконостас Димитрија Поповића из претходне цркве је демонтиран и пренет делом у цркву у Војводина-Србија
Стајићево, а делом у Народни музеј у Београду.[4] Иконе на троновима који су преузети из старе
Координате 45° 14′ 24″ N
цркве не могу се са сигурношћу приписати Поповићу. Највећу драгоценост представља покретна-
целивајућа икона у "женској цркви" (припрати) "Богородица Бездинска” рад Димитрија Поповића, 20° 35′ 03″ E
коју је наручио 1756. орловатски парох Стефан Станковић.[5] Садашњи иконостас је рад Уроша Статус Споменик културе
Предића из 1926-1928. године, који га је поклонио цркви у свом родном месту, у спомен својих Саграђена 1924.
почивших родитеља и брата Светозара. Иконостасну преграду од мермера изградио је каменорезац
Очекивани 1927.
Леополд Хофер из Београда. На иконостасу је постављено 20 великих Предићевих икона. Зидове у завршетак
цркви је осликао декоративни молер из Руме, Коста Ванђеловић 1927. године, по декоративном Отварање 1927.
плану панчевачких архитеката Радивоја Предића и Боривоја Томића.[6] У храму су остале старе
целивајуће иконе у групама, који су израдили живописци: Лазар Николић (Данилов ученик; а Коришћење активна
учитељ у Јарковцу), Живко Петровић (академски сликар из Земуна) и Константин Пантелић Компаније
(Данилов ученик; у време док је био становник суседног Томашевца)[7]. Архитекта Драгиша Брашован
Орловатски храм је освећен током свечаности, од стране надлежног дијецезана митрополита Аутор Драгиша Брашован
Илариона Радонића, на празник Малу Госпојину, 21. септембра 1927. године.[8] После годину дана, Власник СПЦ Епархија
септембра 1928. Урош Предић је поставио последње три иконе (Васкрс, Духови и Ваведење) на банатска
упражњена места на иконостасу.[9]
Галерија
Црква Ваведења Црква у Орловату Црква у Орловату Јужна фасада Црква у Орловату
Богородице у звоник лева страна надгробне плоче
Орловату
Српска православна црква Ваведења у Бешкој
Српска православна црква Ваведења у Бешкој, у општини Инђија, подигнута је у другој половини
18. века и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква Ваведења у Бешкој
Изглед
Сремско село Бешка налази се на оброноцима Фрушке горе, десетак километара северно од Инђије.
Барокна црква, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице [1], типичног је изгледа за православне храмове
свог времена, изграђене у Карловачкој митрополији са високим звоником на западној страни.
Иконостас и архијерејски трон, преовлађујућих класицистичких мотива, резао је познати мајстор Павле
Бошњаковић 1836–1837. године. Целокупно сликарство у цркви – иконостас, иконе на архијерејском
трону и на певницама, као и зидни живопис – извео је један сликар, Јефтимије Поповић 1840. године.
Иако дубоко у 19. веку, он се стилски надовезује на српску рустично-грађанску варијанту рококоа. Ипак, у
свом окружењу сматран је успешним сликарем, пореклом из угледне уметничке породице (праунук Хаџи
Рувима и брат Георгија Поповића). Његов опус црквеног сликарства је невелик, будући да је извео само
два иконостаса, а много више успеха је имао у изради портрета.
Галерија
Српска православна црква
Ваведења
Место Бешка
Општина Инђија
Време друга половина
културе
Види још
Референце
1. „Епархија сремска/Сремскокарловачко намесништво” (https://web.archive.org/web/20191001191340/http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejs
ka-namesnistva/sremskokarlovacko/). Архивирано из оригинала (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/sremskokarlovacko/)
01. 10. 2019. г. Приступљено 13. 09. 2014.
▪ „Црква Ваведења — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=503). САНУ (на језику: српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Ваведења_у_Бешкој&oldid=25403728”
Српска православна црква Ваведења у Голубинцима
Српска православна црква Ваведења у Голубинцима, месту у општини Стара Пазова, подигнута је
у периоду од 1784 и 1788. године и представља споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква Ваведења у
Голубинцима
Изглед
Црква у Голубинцима је посвећена Ваведењу Богородице. Грађевином доминира троспратна кула-звоник
са отвореним портиком у приземљу, призидана уз западну страну једнобродног храма. Главни
архитектонски украс фасада представљају лезене на ниском соклу и при врху завршене профилисаним
кровним венцем, које на подужним зидовима одражавају унутрашњу поделу наоса на три травеја.
Комуникација је остварена порталима на западној, јужној и северној страни цркве, док је ентеријер
осветљен са по два прозора у сваком травеју, односно три у олтарском простору.[1]
Постојећи иконостас није у хронолошком смислу јединствено остварење. Његови најстарији делови – Српска православна црква
престоне иконе, стојеће фигуре апостола и пророка, медаљони са сценама Христових Страдања, Распеће и Ваведења
првобитне царске двери чија су крила данас постављена бочно од крста са Распећем – потичу из старије
голубиначке цркве и приписују се познатом сликару Димитрију Бачевићу, који је у српску уметност друге Опште информације
половине 18. века унео најбоље традиције украјинског барока. Представе у соклу, садашње царске и бочне Место Голубинци
двери са надверјима и празничне иконе настале су 1817–1820. године. Њихов аутор је Стефан Суботић Општина Стара Пазова
који је учествовао и у осликавању зидних површина.
Време 1784/1788.
настанка
Галерија светлописа
културе
Види још
Референце
1. Епархија сремска/намесништво старопазовачко (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/staropazovacko/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Ваведења_у_Голубинцима&oldid=25653826”
▪
Српска православна црква Ваведење Богородице у
Стапару
Српска православна црква Ваведење Богородице у Стапару, у општини Сомбор, подигнута је 1776.
године. Црква представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква Ваведење
Православна црква у Стапару је посвећена Ваведењу пресвете Богородице, подигнута је на месту старијег Богородице
храма од набоја. [1]Изграђена је као грађевина једнобројне основе, са полигоналном олтарском апсидом,
наглашеним певничким просторима и засведен полуобличастим сводом. Из западне фасаде извире висок
барокни звоник фланкиран зидовима забата.
Раскошна иконостасна резбарија рад је анонимног аутора, солидног знања и знатног искуства. Сликану
декорацију је извео Јаков Орфелин. Године 1856. црквени оци и први људи стапарски су издали за јавност
писмено саопштење о украшавању цркве. Академски живописац из Новог Сада, Павле Чортановић је
унутрашњост храма успешно фреско осликао и мермером украсио. Посведочили су то: Стефан Рацков
кнез, Јован Ђуричић бележник и сва три пароха стапарска - Јован Поповић, Петар Поповић и Орестија
Силашки.[2] Приликом обнове цркве 1898. године ангажован је Људевит Штајнер, декоратер из Сомбора.
Али тек после обимног чишћења 1953. године могао се утврдити квалитет стапарских слика и њихово
место у развоју барока код Срба.
Црква Ваведења Богородице

Место Стапар
Општина Сомбор
Време 1776.
настанка
Види још Тип Споменик културе
▪ Списак споменика културе у Западнобачком округу културног од великог значаја
добра
Референце Надлежна Покрајински завод

1. „Епархија бачка/Прослава Ваведења пресвете Богородице у Стапару” (https://web.archive.org/web/2014 заштиту споменика
0714165419/http://www.eparhija-backa.rs/novosti/proslava-vavedenja-presvete-bogorodice-u-staparu). културе
Архивирано из оригинала (http://www.eparhija-backa.rs/novosti/proslava-vavedenja-presvete-bogorodice-u- www.pzzzsk.rs (http://www.pzzzsk.r
staparu) 14. 07. 2014. г. Приступљено 09. 07. 2014.
s/)
▪ „Српска православна црква Ваведења Богородице — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Ваведење_Богородице_у_Стапару&oldid=25936960”
▪
Српска православна црква Вазнесења Господњег у Дечу
Српска православна црква Вазнесења Господњег у Дечу, месту у општини Пећинци, подигнута је
1831. године, као заштићено непокретно културно добро има статус споменика културе од великог Српска православна
значаја. црква Вазнесења
Господњег у Дечу
Изглед
Црква посвећена празнику Вазнесења Христовог у Дечу је једнобродна грађевина са звоником. Познати
српски дрворезбари Павле Бошњаковић и Георгије Девић израдили су црквени мобилијар 1834. године.
Средином 19. века недовољно истражени сликар Константин Пантелић, који од четврте до осме деценије
столећа ради по црквама Баната и Срема, извео је целивајуће и иконе за олтарску преграду.[1]
Храм у Дечу одликују складне пропорције и хармонично решене фасаде. Класицистички дух се осећа како
у смењивању лезена и степенасто увучених поља са сегментно завршеним прозорима, тако и у
профилисаним венцима и фронтону над централним делом прочеља, где се налази и главни улаз у цркву.
Архитектонска концепција иконостаса такође је у сагласју са стилским тенденцијама прве половине 19.
века. Вишеспратна конструкција богато украшена биљним орнаментима носи преко тридесет представа
појединачних фигура светитеља и празника, двери са надверјима као и Распеће са медаљонима
Богородице и св. Јована. Пантелићев опус у Дечу заокружен је сликама рађеним за певнице и двадесет
једном целивајућом иконом.
Види још Црква Светог Вазнесења
▪ Списак споменика културе у Сремском округу Опште информације

▪ Споменици културе од великог значаја Место Деч
Општина Пећинци
Референце Време 1831.
настанка
1. Општина Пећинци/Локална заједница/Цркве (http://www.pecinci.org/%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B
0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%8
6%D0%B0/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5.284.html) добра културе од
Извори Надлежна Завод за

Спољашње везе културе
▪ „Српска православна црква Вазнесења) — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.s

anu.ac.rs/spomenik.php?id=1165). САНУ (на језику: српски).
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-do
bra-od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html)
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokre
tna_kulturna_dobra.php)
Наос и иконостас
Напомена: Садржај овог чланка је једним делом или у целости преузет са http://www.sanu.ac.rs. Носилац ауторских
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Вазнесења_Господњег_у_Дечу&oldid=25403733”
▪
Српска православна црква Вазнесења Господњег у
Зрењанину
Српска православна црква Вазнесења Господњег у Зрењанину, подигнута је 2017. године у
највећем зрењанинском насељу Багљаш. Црква припада Епархији банатској Српске православне
Црква Вазнесења
цркве. Господњег
Изградња храма започета је 2011. године, која је трајала, уз прекиде до 2017. године. Крст за цркву,
донација Драгана Радића, освештао је 2015. године, Епископ банатски Никанор.[1]
Галерија
Извори Статус хришћанска

1. „Vladika Nikanor osveštao krst za budući hram na Bagljašu” (https://ilovezrenjanin.com/vesti-zrenjanin/vla богомоља
dika-nikanor-osvestao-krst-za-buduci-hram-na-bagljasu/). I love ZR. Приступљено 16. 6. 2020. Тип црква
Спољашње везе црква
Епархија Епархија банатска
▪ „Hram Vaznesenja Gospodnjeg u Zrenjaninu u naselju Bagljaš” (https://web.archive.org/web/20200616214
422/http://kulturanadar.dar.org.rs/knd6/knd6-foto/hram-vaznesenja-gospodnjeg-zrenjanin/). Kultura na dar. Оснивање 2017.
Архивирано из оригинала (http://kulturanadar.dar.org.rs/knd6/knd6-foto/hram-vaznesenja-gospodnjeg-zr Посвећен Вазнесењу
enjanin/) 16. 06. 2020. г. Приступљено 16. 6. 2020. Господњем
Локација
Место Зрењанин, насеље
Багљаш
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Вазнесења_Господњег_у_Зрењанину&oldid=25938864”
▪
Српска православна црква Вазнесења Господњег у Руми
Српска православна црква Вазнесења Господњег у Руми, према Димитрију Руварцу, подигнута је
1761. године и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква Вазнесења
Господњег у Руми
Црква посвећена Вазнесењу Господњем у Руми, саграђена је као једнобродна грађевина са полукружном
олтарском апсидом на истоку и звоником који се високо уздиже над западним прочељем. Плитки
пиластри и вишеструко профилисан кровни венац рашчлањују фасаде, без посебног наглашавања
главног улаза.
Високу олтарску преграду, раскошно украшену резбаријом барокних и рокајних форми, осликао је 1772.
године Стефан Тенецки, оставивши свој потпис на престоним иконама, у доњим десним угловима.
Сигуран цртеж укомпонован у вешто постављене ентеријере, богат колорит и смело третирање драперије
присутни су на свим радовима арадског сликара, једног од најзначајнијих представника украјинског
барока код Срба. Представу св. Тројице извео је 1843. године Павле Чортановић. За израду икона на
Богородичином трону ангажован је 1860. године Константин Пантелић. Овом времену припадају и иконе
са Архијерејског трона, као и јужне и северне двери, дела анонимних аутора.[1]
Конзерваторски радови изведени су 1969. и 1970, а током 2002. године у порти је изграђен Светосавски
дом.
Црква Светог Вазнесења

Господњег у Руми
Место Рума
Општина Рума
Време 1761.
настанка
културе
Види још
Извори
1. Епархија сремска/намесништво румско (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/rumsko/)
▪ „Српска православна црква Св. Вазнесења Господњег — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.ph
p?id=1191). САНУ (на језику: српски).
Српска православна црква Вазнесења Господњег у Чуругу
Српска православна црква Вазнесења Господњег у Чуругу је подигнута 1862. године и
представља споменик културе у категорији непокретних културних добара од изузетног значаја. Српска православна
Господњег у Чуругу
Историјат
Црква је изграђена као једнобродна неокласицистичка грађевина монументалних размера на којој
доминирају неоренесансни елементи. Уобичајене је просторне концепције са наглашеним певничким
трансептом, припратом из које се пење у хор и западним прочељем које надвисују три торња, од којих је
средишњи највиши.
Главни улаз је истакнут тремом који граде два пара коринтских стубова. Декоративни портици са
тимпаноном у врху обележавају бочне улазе, што се у пречишћеном облику понавља и на певницама. Српска православна црква
Поља до висине прозора, оперважених флоралним мотивима, су касетирана, тако да је склад
Вазнесења Господњег
хоризонталне и вертикалне поделе потпун.
Иконостас од белог мермера пројектовао је Михаило Валтровић, а осликао Ђорђе Крстић у последњој Место Чуруг
деценији 19. века. Овим подухватом је реализована њихова заједничка идеја о националној уметности,
која и поред чврстих веза са традицијом није изгубила интересовање за модерна европска струјања. Црква Општина Жабаљ
је позната и по чувеном звону "Велико контра ГЕ" тешком 4.775 кг. на ком пише "Српска православна Држава Србија
црквена општина у Чуругу за време славне владе Њ. В. Александра И Краља Срба, Хрвата и Словенаца Време 1862.
и архијерјества Њ. В. Пр. Г. Др Иринеја Епископа Новосадског-Бачког подиже на СВ. Вазнесењском
настанка
Храму своме ово звоно да дању и ноћу буди верне к славенослављу светога имена божијега".[1]
Конзерваторски радови изведени су 1960. и 1972. године. културног од изузетног
добра значаја
Галерија Надлежна Покрајински завод
културе
www.pzzzsk.rs (http://www.pzzzsk.r
s/)
Иконостас, рад
Михаила
Валтровића и
Ђорђа Крстића
Види још
▪ Списак споменика културе у Јужнобачком округу
Референце
1. „Чуруг/Историјат” (https://web.archive.org/web/20130926191557/http://www.curug.info/curug_stari/istorijat.html). Архивирано из оригинала (htt
p://www.curug.info/curug_stari/istorijat.html) 26. 09. 2013. г. Приступљено 22. 06. 2014.
▪ „Српска православна црква — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.san
▪ СПЦ Вазнесења Господњег у Чуругу (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=101420)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Вазнесења_Господњег_у_Чуругу&oldid=25403736”
▪
Српска православна црква Вазнесења у Шурјану
Српска православна црква Вазнесења у Шурјану, месту у општини Сечањ, подигнута је 1940.
године по пројекту вршачког инжењера Јосифа Јоановића[1], на месту старијих храмова, једног из 1765. и Српска православна
другог из 1835. године, убраја се у ред заштићених објеката као споменик културе од великог значаја. црква Вазнесења у
Шурјану
Историјат
Присилно католичење и помађаривање које су спроводиле локалне власти пограничног села Чавош на
румунској страни, навело је српско становништво да 1783. пређе у села Војне границе Самош, Шурјан и
Боку. Тада су становници Чавоша пренели иконе са свог иконостаса у Шурјан.
Иконе
Пренете иконе из румунског Чавоша, њих тридесетак и два пара царских двери, настале у 18. веку,
подељене су у три серије према стилским особеностима. Прва група припада кругу зографа око Недељка
Поповића Шербана и све имају као оквир узану златну и црвену траку, а пресликане су делимично или
потпуно. На њима је графицизам мање изражен, поједностављена је линија одеће, али чист колорит и
солидна техника упућују на Шербана или његове сараднике. Другу серију чине иконе слабог сеоског
мајстора, више етнографских него уметничких вредности. Целивајуће иконе чине трећу групу заједно са
иконом Светог Симеона и Светог Саве Српског.[2] Српска православна црква
Вазнесења у Шурјану
Постоји још једна већа живописана дрвена плоча, вероватно део иконостаса, са фигурама пророка. Иако
варирајући у квалитету, све иконе са иконостаса у Чавошу пренете у шурјановачку богомољу, остају у Опште информације
домену традиционалног зографског сликарства путујућих самоука. Место Шурјан
Општина Сечањ
Галерија Држава Србија
Време 1940.
настанка
Јужна фасада Апсида Бочни портал културе
Види још
Референце
1. Документација Завода за заштиту споменика културе Зрењанин
2. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Црква Вазнесења господњег у Шурјану (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/sp
omenici-kulture/crkva-vaznesenja-gospodnjeg-u-surjanu)
▪ „Српска православна црква Вазнесења — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1210).
САНУ (на језику: српски).
odini.html)
▪ Српска православна црква Вазнесења у Шурјану (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=44978)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Вазнесења_у_Шурјану&oldid=25403737”
Српска православна црква Вазнесења Христовог у Ади
Српска православна црква Вазнесења Христовог у Ади је саграђена 1926. године и представља
непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Српска православна
Христовог у Ади
Историјат и архитектура цркве
Православна црква у Ади је саграђена на месту старијег храма посвећеног Благовештењу из 1760. године,
која је страдала у пожару за време револуције 1848. године. Изведена је према пројекту Даке Поповића,[1]
под утицајем српске средњовековне архитектуре, као петокуполна грађевина монументалних пропорција.
Наглашена тежња ка висини постигнута је степенастим уздизањем двоструких сводова, завршених на
врху највишом, централном куполом.
Репрезентативност унутрашњег простора истакнута је живописом Жарка Милинова, израђеним по узору

на опленачки мозаик. Из старије црквене грађевине преузете су иконе са барокног иконостаса, који је
изрезбарио Јован Ситкеи, а позлатио Никола Димшић, и укомпоноване у нову, знатно нижу олтарску
преграду. Осликао их је Новак Радоњић, између 1867. и 1869. године у техници уља на платну. Он је аутор Место Ада
и сликане декорације на Богородичином и Владичином трону. Као један од најзначајнијих представника Општина Ада
романтизма, Радоњић је у Ади остварио своју најобимнију религиозну целину изузетног сликарског
квалитета, од велике важности за изучавање епохе историцизма и националног заноса у српском
сликарству.[2] Време 1926.
настанка
Конзерваторски радови изведени су 1966. и 2002. године.
културног од великог значаја
Галерија добра
Надлежна Међуопштински
установа за завод за заштиту
Суботица
www.heritage-su.org.rs (http://www.
heritage-su.org.rs/)
Иконостас цркве Купола цркве Унутрашњост

изнутра цркве
Види још
▪ Списак споменика културе у Севернобанатском округу
Извори
1. Градитељи Новог Сада/Црква у Ади 1925-26. (https://graditeljins.wordpress.com/graditelji-info/david-popovic-2/popovic-005/)
2. „Српска православна црква Вазнесења Господњег” (http://www.heritage-su.org.rs/?p=764). 18. 11. 2018. Приступљено 28. 7. 2019.
▪ „Црква вазнесења Господњег — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=479). САНУ (на
▪ Епархија бачка/Празник Вазнесења Господњег свечано прослављен у Епархији бачкој (https://web.archive.org/web/20160304104236/http://
www.eparhija-backa.rs/novosti/praznik-vaznesenja-gospodnjeg-svecano-proslavljen-u-eparhiji-backoj)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Вазнесења_Христовог_у_Ади&oldid=25433492”
▪
Српска православна црква Преноса моштију Св. Николе у
Каћу
Српска православна црква Преноса моштију Св. Николе у Каћу, насељеном месту на територији
града Новог Сада представља непокретно културно добро као споменик културе.[1] Српска православна
црква Преноса моштију
Српска православна црква у Каћу припада Епархији бачкој СПЦ, грађена у периоду од 1841. до 1844. Св. Николе
године, на месту или у непосредној близини старијег храма из 18. века. Главни зидар био је Франц Шмаус
из Великог Бечкерека, данашњег Зрењанина.
Црква је једнобродна грађевина, масивних зидова, грађена опеком већег формата. На западном делу
храма доминира торањ - звоник. На средишњем делу класицистички конципиране фасаде истакнуте
ризалитом, постављен је портал са по једним паром пиластара који носе тимпанон са полукружном
нишом изнад. На источној страни, у ширини брода цркве, налази се олтарска апсида елипсоидне основе, Српска православна црква
док су на северном и јужном зиду при олтару плитки певачки простори. Врата портала су двокрилна, Преноса моштију Св. Николе у
касетирана, архитравно конструисана. Тринаест полукружних, високо подигнутих прозора, смештени су у
Каћу
лунете и фланкирани псеудодорским пиластрима. Kровна конструкција је дрвена. На свакој стани
звоника је по један полукружни прозор са кружним сатом изнад. Опште информације
Место Каћ
У ентеријеру, на западној страни је хор са зиданом парапетном оградом, ослоњен на два масивна ступца.
Kонструкција подзвонарског простора и хора је засведена (четири травеја наоса засведена су сферним Општина Нови Сад
сводовима). Држава Србија
Врста Непокретно
Сложену резбарију на иконостасу урадио је 1863/64. године Милош Девић из Бачке Паланке, а иконе на
споменика културно добро
иконостасу, певницама, Богородичином и Владичанском трону насликао је Ђорђе Ракић из Нештина, у
чијем раду се препознаје утицај Николе Алексића. Зидне композиције извео је 1886. године Димитрије Време 1841—1844.
Петровић, новосадски сликар. настанка
Види још културног
добра
Извори заштиту културе Града
Новог Сада
1. „Српска Српска православна црква Преноса моштију Св. Николе у Каћу” (http://www.zzskgns.rs/zimus/ob
jekat.php?p=kd&z=1000&k=1&c=1&o=73). Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада. Приступљено 4. 6. 2020.
▪ Републички завод за заштиту споменика културе-Београд/База непокретних културних добара (https://web.archive.org/web/201203051357
31/http://www.heritage-db.org/cir/nkd/lista)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Преноса_моштију_Св._Николе_у_Каћу&oldid=25403740”
▪
Српска православна црква Преноса моштију Св. Николе у
Риђици
Српска православна црква Преноса моштију Св. Николе у Риђици, подигнута 1844. године,
налази се на територији општине Сомбор, у Риђици, у Улици Николе Тесле број 35. Српска православна Српска православна
црква Преноса моштију Св. Николе у Риђици, са покретним стварима у њој које су од посебног културног црква Преноса моштију
и историјског значаја, утврђујен је за споменик културе.[1][2] Св. Николе у Риђици
Историјат
Српска православна црква Преноса моштију Св. Николе је подигнута 1844. године, како сведочи запис
изнад западног портала, према пројекту архитекте Франца Гфелера.[1]
Црква је према предању сазидана на месту две старије грађевине. Припада групи класицистичких
сакралних објеката подизаних почетком и средином 19. века у Војводини.[2]
У подизању цркве учествовало је све становништво, па и спахија, а осветио ју је сомборски прота Ковачић
Василије. Црква није била ограђена, па је услед тога била изложена оштећењу и пропадању. Услед Место Риђица
небриге, неслоге и ината црквених отаца, старање о цркви је било лоше. Православни прота из Општина Сомбор
Сентандреје, Чампар Стеван, родом из Риђице, видевши овакво стање од својих средстава и прикупљеног
добровољног прилога, купио је гвоздену ограду и послао је у Риђицу, 1912. године. Та ограда је бачена у
порту иза цркве, где је лежала пуних двадесет година. За време Првог светског рата мађарске власти су Врста Непокретно
скинуле три звона са цркве, тако да је остало само једно, најмање црквено звоно.[3] споменика културно добро
Време 1844
У периоду између два рата, од добровољних прилога и црквеног пореза, црква је поправљена, ограђена и
настанка
покривена етернитом. Заслуге за уређење и одржавање православне цркве у Риђици, припала је
ондашњем службенику, руском емигранту, Мизикијевић Василију, који је стрељан од мађарских Надлежна Покрајински
окупатора 1941. године.[3] установа за завод за заштиту
Изглед цркве културе
Црква је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни и звоником на западном s/)
прочељу. Конструктивни склоп чине масивни ободни зидови и полукружни луци који носе полуобличасте
сводове. Декор западне фасаде чини ризалит са портиком од једноструких пиластара надвишених тимпаноном. На бочним фасадама су
плитке, равно завршене нише у које су смештени прозори и јужни улаз у цркву. Луковима је унутрашњост подељена на три травеја и
олтарски простор. Лукови се ослањају на архитраве и конзоле. Декорација је умерена. Црква је зидана је од опеке, омалтерисана и
окречена.[2]
Двосливни кров је покривен бибер црепом, а пирамидална капа звоника лимом. Иконостас је осликао Јован Исајловић-Млађи
(1803–1885), унук познатог сликара Јована Исајловића-Старијег. Он је аутор и икона "Богородице" и "Св. Саве Српског", које се налазе на
троновима. Распеће и пратеће иконе треће зоне иконостаса припадају непознатом мајстору из половине 18. века.[1][2]
Галерија
Српска православна црква Преноса моштију Св. Николе у Риђици
Српска православна црква Преноса моштију Св. Николе у Риђици
Види још
Српска православна црква Преноса моштију Св. оца
Николаја у Мартоношу
Српска православна црква Преноса моштију Св. оца Николаја у Мартоношу, насељеном месту
на територији општине Кањижа, својом старином, архитектонским и стилским вредностима које се Српска православна
очитавају из основе цркве, као и вредностима у самој цркви представља непокретно културно добро као црква Преноса моштију
споменик културе.[1] Св. оца Николаја
Историјат
Насеље Мартонош се први пут помиње у писаним документима половином 14. века. За време турске
доминације овим крајевима, насеље је забележено у дефтерима 1554. године. У периоду после одласка
Турака, Мартонош је постао војно-граничарско насеље у саставу Потиске војне границе. Од 1774. године
насељавају га Мађари. За време Ракоцијеве буне од 1703—1711. године и у време буне 1848. године, насеље
је веома страдало. Ови подаци о страдању насеља у бунама, важни су за историјат српске православне
цркве и промене на самој грађевини. Опште информације
Према предању, црква у Мартоношу постоји од 1600. године и посвећена је празнику Преноса моштију св. Место Мартонош
Николе. На крсту од кованог гвожђа подигнутом над апсидом је јасно читљива година 1762, што Општина Кањижа
вероватно означава годину завршетка обнове цркве после буне из 1711. године. Црква је поново страдала у
буни 1848. године, када је спаљен инвентар, архивска грађа, а највероватније и иконостас. Обнова корпуса
црквене грађевине почета је 1852. године уз значајну материјалну потпору цара Фрање Јосифа и Време 1600.
Патријарха руског. Следећих година врше се мање поправке и црква се опрема звонима, намештајем, настанка
утварима и књигама. Тип Споменик културе
културног
Архитектура добра
Црква је једнобродна грађевина, мањих димензија са издуженим бродом. Централни травеј је нешто установа за завод за заштиту
шири, што упућује на архитектонску концепцију српског барока у организовању простора. Апсида је
израженог триконхалног изгледа, са мањим једноспратним барокним звоником, у унутрашњости
појачане снажнијим пиластрима, између којих се уздужно и попречно пружају луци који носе сферне www.heritage-su.org.rs (http://www.
сводове. Светлост, као битна компонента православних барокних храмова, допире кроз отворе на heritage-su.org.rs/)
фасадама наоса. Бочне фасаде су равне, без периферне пластике која се не јавља ни на западном делу.
Фасада прочеља је наглашена плитким профилисаним пиластрима са равним капителима који се протежу
и висином звоника на спрат. На старост храма упућује и унутрашња пластика наоса са наглашеним
пиластрима између којих су подужни попречни луци, који носе сферне сводове.
Оливера Милановић-Јовић указује на посебну акустичност апсидалног дела која укључује могућност
постојања крипте или зидова-темеља неке старије цркве. Ову тезу подржава и др Ђере Корнел, који наводи
податак да је приликом поправки у апсидалном делу око 1970. године установљено два слоја зида.
Унутрашњи зид дебљине више од 1m, а грађен је од цигала са плевом, што упућује на градњу 14. и 15. века,
док је спољни део зида цркве дебео око 60cm и новијег је порекла.
Документациона грађа сачувана у цркви даје податке да је зидно сликарство рад најмање два аутора.
Уговор између Пецића и Одбора, поред иконостаса укључивао је „Источење крви” у проскомидији, две
певничке иконе, на своду „Победитеља смрти” са четири Евангелиста, израду целог олтара и
марморизацију свода до Владичиног трона.
Сцена над солејом са Св. Тројицом и Јеванђелистима је ликовним решењем веома блиска Пецићевим
радовима на иконостасу, те би се могла сматрати његовим радом.
Записник једне седнице црквеног Одбора 11. априла 1871. године помиње да се ступило у преговоре са
Жигом Полаком, сегединским живописцем који је Одбору поднео нацрте живописања. Полакова понуда и
нацрт су прихваћени, међутим није јасно да ли је понуда укључивала и пресликавање дела над солејом Спомен-плоча на цркви
који је неколико година раније осликао Ђура Пецић. Све зидне слике су урађене уљаном техником.
У књизи записника црквено-школског одбора и скупштине 1852—1874. године сачуваној у цркви, налази се уговор о изради иконостаса-
дубореза и вероватно позлате, са панчевачким мајстором Хенриком Никеном и Францем Зимањијем, склопљен 18. јануара 1855. године.
Испитивање на икони Св. Тројства, која је сликана уљем на платну, показали су да је икона пресликана. У току скидања преслика пронађен
је потпис сликара Павла Чортановачког. При чишћењу сликаног дела крста са Распећем, откривен је потпис сликара Живка Петровића.
Резање иконостаса, завршено је 1875. године, када су почели радови на позлати. Централну икону иконостаса наручио је и платио
председник Одбора. Како се из записника види, одборници су чули за Павла Чортановачког и ценили га. Остале иконе на иконостасу
сликао је Ђура Пецић, који је насликао и иконе св. Симона и св. Цара Давида. Икона Васкрсења из празничне зоне показују неколико
слојева руку. Ауторство престоних икона, приписивано Аксентију Мародићу, доведено је у питање већ истраживањем архивске грађе.
На Богородичином трону је икона Богородице са Христом, рада непознатог мајстора из 19. века. На дрвеној прегради која одваја припрату
од наоса налазе се овалне иконе св. Симеона (јужна страна) и св. Цара Давида, (северна страна).
Резба иконостаса изведена је у комбинацији закаснелих барокно-рокајних биљних форми и класицистичких елемената. Дуборез је
премазан бронзом, али сондирањем у зони престоних икона и сокла утврђено је да се испод слоја бронзе налази добро очувани слој позлате
изведене правим златом. Оплата иконостаса је касетирана и осликана имитацијом мермера. Током 1992. и 1993. године, дуборез и оплата
иконостаса очишћени су од каснијих премаза, делови који су недостајали су изрезани у липовом дрвету и кредирани. Оштећења позлате и
подлоге су китовани и извршен је ретуш позлате.
Галерија
Види још
▪ Међуопштински завод за заштиту споменика културе Суботица
Извори
1. „Српска православна црква Преноса моштију Св. оца Николаја у Мартоношу” (https://www.heritage-su.org.rs/srpska-pravoslavna-crkva-pren
osa-mostiju-sv-oca-nikolaja/). Међуопштински завод за заштиту споменика културе Суботица. Приступљено 14. 2. 2020.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Преноса_моштију_Св._оца_Николаја_у_Мартоношу&oldid=25403743”
▪
Српска православна црква Преображења Господњег у
Елемиру
Српска православна црква Преображења Господњег у Елемиру, месту у општини Зрењанин,
подигнута је 1806. године, као културно добро је под заштитом и представља споменик културе. Српска православна
црква Преображења
Према забелешкама у црквеним књигама из 1763. године, на том месту постојала је старија црква, а Господњег у Елемиру
потврду о датуму настајања сведочи запис изнад прозора на олтарској апсиди. Садашња црква припада
типу класицистичких грађевина које су у Војводини подизане почетком 19. века, као једнобродна, са
петостраном апсидом и звоником на западном прочељу. Конструктивни склоп чине масивни ободни
зидови и полукружни луци који носе полуобличасте сводове.
Западна фасада има плитки ризалит са портиком од удвојених пиластара надвишених тимпаноном.
Испод архитрава је фриз метопа и триглифа. На бочним фасадама су дубоке нише надвишене
касетираним луком и раздвојене пиластрима. Унутрашњост цркве је луковима подељена на четири
травеја, солеју и олтарски простор. Лукови не прелазе у пиластре него се ослањају на архитраве и конзоле.
Декорација је умерена. Својом монументалношћу, конструктивним решењима, пропорцијским односима
и чистотом стила црква представља значајно и веома успело архитектонско остварење. [1]
Галерија

Преображења Господњег у
Елемиру
Место Елемир
Општина Зрењанин
Југоисточна страна Звоник Иконостас Галерија цркве Поглед са галерије Држава Србија
цркве на иконостас Време 1806.
настанка
културе
Живопис свода ww.zrenjaninheritage.com/)
наоса
Види још
Референце
1. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Елемир (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/naseljena-mesta-u-okviru-grada-zr
enjanina/elemir)
odini.html)
Српска православна црква Рођења Светог Јована
Крститеља у Врднику
Српска православна црква Рођења Св. Јована Крститеља у Врднику, насељеном месту на
територији општине Ириг, подигнута је 1777. године, док 1832. године новосадски мајстор Матијас Српска православна
Фрелих подиже нови звоник.[1] Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог црква Рођењa Светог
значаја. Јована Крститеља у
Врднику
Изглед
Црква посвећена Рођењу Светог Јована Крститеља у Врднику је у основи у облику тролиста. Фасаде су
украшене соклом, профилисаним кровним венцем и лезенама, са главним улазом на западној страни.
Порту окружује стара ограда од кованог гвожђа са великом двокрилном капијом, данас доста оштећена.
Унутрашњост цркве подељена је луцима ослоњеним о снажне пиластре. Сводови су били осликани што се
може видети само у траговима, јер је сва унутрашњост прекречена.
Барокни иконостас резао је познати карловачки мајстор Марко Вујатовић 1814. године. Преовлађују
флорални мотиви: вазе са цветовима или храстовим гранчицама, свијеним у волуте, концентрисани око
главних идејних стожера: престоних икона и царских двери. Иконостас, архијерејски трон, празничне
иконе и свод сликао је 1825. године Георгије Бакаловић, такође Карловчанин, ученик Стефана
Гавриловића и Јакова Орфелина. У цркви се налази неколико покретних икона и слика непознатих
аутора, датованих од 18. до краја 19. века. Богат књижни фонд садржи штампане руске књиге из 18. века,
понегде са занимљивим записима врдничких пароха на маргинама.
Обнова Српска православна црква

Рођењa Светог Јована Крститеља
Обнова цркве је започела 11. марта 2019. године, када су из цркве прво извађене стасидије, тронови и
у Врднику
ствари које су биле наслоњене уза зид, односно припрема за потсецање темеља. Средином марта почело је
и подсецање цркве. Нажалост, приликом подсецања пресечена је једна икона са иконостаса која се Опште информације
налазила у доњем левом углу. 14. августа 2019. године је започета обнова пода, под шта се подразумева Место Врдник
изношење постојећих плоча и припрема подне површине. Овај посао је завршен 23. августа 2019. године.
Општина Ириг
У октобру 2020. године Аутономна покрајина Војводина је из свог буџета урадила пројекат читавог храма.
Време 1777.
културе
Фотографија цркве са Фотографија цркве са Капија на улазу у порту

запада истока цркве
Унутрашњост цркве Свод изнад амвона Иконостас цркве који је

осликао Георгије
Бакаловић
Српска православна црква Рождества Светог Јована у
Суботишту
Српска православна црква Рождества Светог Јована у Суботишту, месту у општини Пећинци,
подигнута је у другој половини 19. века и представља споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква Рождества Светог
Јована у Суботишту
Изглед
Црква у Суботишту је једнобродна грађевина посвећена Рођењу светог Јована, са звоником на западној
страни који је у рушевинама, пошто је за време Другог светског рата црква претрпела већа оштећења.
Фасаде су рашчлањене соклом, удвојеним низом пиластера и истуреним кровним венцем, док апсида има
три лучно завршена прозора. На северној фасади је улаз са двокрилним вратима, чија су крила
орнаментисана биљним мотивима барокне и рококо стилизације.[1]
Чех из Сремске Митровице, Едуард Владарша, радио је резбарију иконостаса издељеног у три
хоризонталне зоне. Престоне иконе непознатог сликара налазе се између канелираних и венцима ружа Црква Рождества Светог Јована
обавијених стубова. У целини, а особито прве две зоне иконостасне преграде богато украшавају мотиви
акантусовог и храстовог листа, цвет руже и розете. Опште информације
Место Суботиште
Конзерваторско-рестаураторски радови изведени су 1993. године у унутрашњости цркве, када је чишћен и
иконостас.
Види још
▪ Списак споменика културе у Сремском округу добра културе од
▪ Споменици културе од великог значаја великог значаја
1. Општина Пећинци/Локална заједница/Цркве (http://www.pecinci.org/%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B културе
6%D0%B0/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5.284.html)
▪ „Српска православна црква Рожденства Св. Јована — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?i
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Рождества_Светог_Јована_у_Суботишту&oldid=25865696”
▪
Српска православна црква Св. арханђела Михаила у
Сенти
Српска православна црква Св. арханђела Михаила у Сенти, првобитно је саграђена 1751. године.
Током Српске буне из 1848. године, порушена је. Обновљена је у 20. веку. Српска православна
црква Св. арханђела
Михаила у Сенти
Изглед цркве
Црква је једнобродна грађевина са правоугаоном основом. Споља и изнутра налазе се петостраном
олтарске апсиде и правоугаоним певничким просторима. На западном прочељу налази се висок барокни
звоник, који доминира црквом. Оригинално је био са три стране слободан, да би накнадно био уклопљен
у архитектонски склоп додавањем бочних простора. Фасадна декорација изведена је у духу класицизма.
Лукови, са оригиналном пластиком на завршецима, формирају сферне сводове којима је наткриљен
простор наоса. Већа пажња посвећена је украшавању западне фасаде, где главни портал и осликана
лунета са представом патрона храма изнад, уоквирују два пара пиластера. Олтарску преграду изрезбарио
је Михајло Јанић 1851, а осликао Павле Симић 1859–62, који је ангажован и на изради икона на јужним и
северним певницама, Богородичиног и Владичанског трона, балустраде хора и велике уљане слике на
своду. Претпоставља да је Јован Исаиловић аутор првобитног иконостаса. Конзерваторски радови на
архитектури изведени су 1980. и 1990.[1]
Види још
▪ Списак споменика културе у Севернобанатском округу Српска православна црква Св.
арханђела Михаила у Сенти
Референце Опште информације

Место Сента
1. Споменици културе у Србији (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1199)
Општина Сента
Време 1751.
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra- настанка
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html) Тип Споменик културе
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php) културног од великог значаја
добра
Напомена: Садржај овог чланка је једним делом или у целости преузет са http://www.sanu.ac.rs. Носилац ауторских Надлежна Међуопштински
права над материјалом је дао дозволу да се исти објави под слободном лиценцом. Доказ о томе се налази на OTRS установа за завод за заштиту
систему, а број тикета са конкретном дозволом је 2009072410055859. заштиту споменика културе
Суботица
/www.heritage-su.org.rs/ (http:///ww
w.heritage-su.org.rs/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Св._арханђела_Михаила_у_Сенти&oldid=25403750”
▪
Српска православна црква Св. Григорија Богослова у
Товаришеву
Српска православна црква Св. Григорија Богослова у Товаришеву, насељеном месту на
триторији општине Бачка Паланка припада Епархији бачкој Српске православне цркве. Црква Српска православна
представља непокретно културно добро као споменик културе.[1] црква Св. Григорија
Богослова у Товаришеву
Црква посвећена Светом Григорију Богослову подигнута је 1785. године[2] и припада типу војвођанских
храмова с краја 18. и прве половине 19. века чија се стилска решења крећу од развијеног барока до
класицизма. Конципирана је као једнобродна грађевина са правоугаоним певничким просторима,
дубоком олтарском апсидом и високим звоником наглашене лимене капе који доминира западним
прочељем.
Фасаде су оживљене плитким лезенама и уским плитким оквирима отвора. Појава триглифа, дентикула и
гута на украсу сведоче о доминацији класицизма. Садашњи иконостас, по типу висока олтарска преграда
са развијеним програмом, настао је комбинацијом резбе из 1848. године и икона из различитих времена и
различитог порекла. Датовање икона и атрибуција онемогућени су вишеструким преправкама и
преслицима. Престоне иконе указују на утицај барока и највероватније припадају крају 18. или почетку
19. века. Зидне представе су такође пресликаване по неколико пута. Издваја се сцена Косовског боја из
1853. године, која упућује на обнову култа Косовског боја.
Галерија Српска православна црква Св.

Григорија Богослова у Товаришеву
Место Товаришево
Општина Бачка Паланка
Време 1785.
настанка
иконостас Тип Споменик културе

културног
добра
Надлежна Покрајински завод
културе
s/)
Види још
Извори
Српска православна црква Св. Димитрија у Лалићу
Српска православна цркве Св. Димитрија у Лалићу налази се на територији општине Оџаци, у
Лалићу, Улица Лењинова на броју 50. Српска православна црква Св. Димитрија у Лалићу, са покретним Српска православна
стварима у њој које су од посебног културног и историјског значаја, утврђујена је за споменик културе црква Св. Димитрија у
2002. године.[1] Лалићу
Историјат
Српска православна цркве Св. Димитрија у Лалићу је подигнута у периоду 1834-1838. године.[1]
О здању
Као једнобродна грађевина монументалних размера, са торњем и хором на западу и полукружном

апсидом на истоку црква је изграђена у стилу класицизма.
Место Лалић
Западна фасада је наглашена класицистичком конструкцијом главног портала, коју чине четири Општина Оџаци
полустуба са једноставним дорским капителима, венац једноставне обраде изнад иједноспратна кула што
не одговара спратности унутрашњег дела. Изнад венца је висока метална капа завршена круном на Држава Србија
четири "ноге" и крстом. Фасаде су оживљене плитким пиластрима који прате унутрашњу поделу простора Време 1834-1838.
на травеје.[1] настанка
Око 1838. године настала је висока иконостасна преграда. Осликали су је Петар и Павле Чортановић у
периоду од 1862. до 1871. године. Зидне слике, рад непознатих аутора, изведене су крајем 19. и почетком установа за за заштиту
20. века. Утицај романтизма је очигледан, али подсећа и на класицистички приступ, што је у црквеном заштиту споменика
сликарству тог времена било правило.[1] културе
s/)
Списак Покретних ствари од посебног значаја
Списак Покретних ствари од посебног културног и историјског значаја које се налазе у Српскoj православнoj цркви Св. Димитрија у
Лалићу:[1]
▪ Сокл
1. Св. Сава благосиља Српчад, уље на платну, пречник 66 cm,
2. Жртва Аврамова, уље на платну, 82 x 60 cm,
3. Бег у Египат, уље на платну, 80 x 62 cm,
4. Христос и Самарјанка, уље на платну, 80 x 62 cm,
5. Усековање Јована Претече, уље на платну, 82 x 60 cm,
6. Чудо Св. Николе, уље на платну, пречник 66 cm.
▪ Престоне иконе
1. Св. Сава, уље на платну, 89 x 196 cm,
2. Богородица са Христом, уље на платну, 92 x 197 cm,
3. Св. Димитрије, уље на платну, 92 x 196 cm,
4. Исус Христос, уље на платну, 92 x 196 cm,
5. Св. Јован Претеча, уље на платну, 92 x 197 cm,
6. Св. Никола, уље на платну, 89 x 196 cm.
▪ Двери
1. Св. Георгије (северне), уље на платну, 65 x 120 cm,
2. Арханђел Михајло (јужне), уље на платну, 65 x 120 cm,
3-4. Богородица и Арханђел Гаврило (царске двери), уље на платну, 53 x 96 cm,
5. Св. Ана (испод Богородице), уље на платну, 46 x 38 cm,

6. Св. Јоаким (испод арханђела Гаврила), уље на платну, 46 x 38 cm,
7. Тајна вечера (изнад царских двери), уље на платну, 123 x 104 cm,
8. Ваведење Богородице(изнад северних двери), уље на платну, 65 x 104 cm,
9. Рођење Богородице (изнад јужних двери), уље на платну, 65 x 104 cm.
▪ II зона
1. Рођење Христово, уље на платну, 89 xх 171 cm,
2. Сретење, уље на платну, 92 x 171 cm,
3. Крштење Христово, уље на платну, 65 x 171 cm,
4. Васкрсење Христово, уље на платну, 92 x 171 cm,
5. Вазнесење Христово, уље на платну, 92 x 171 cm,
6. Силазак Св. Духа, уље на платну, 65 x 171 cm,
7. Преображење, уље на платну, 92 x 171 cm,
8. Успење Богородице, уље на платну, 89 x 171 cm,
9. Скидање са крста, уље на дрвету, 92 x 171 cm.
▪ III зона
1. Молитва о чаши, уље на дрвету, 65 x 120 cm,
2-15. Апостоли, уље на дрвету, 44 x 83 cm,
16-17. Богородица и Јован Богослов, уље на дрвету, 44 x 108 cm,
18. Крст са Распећем, уље на дрвету, 58 x 60 cm,
19. Христ пред Пилатом, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
20. Полазак на Голготу, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
21. Први пад са крстом, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
22. Ношење крста, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
23. Други пад - Симон Кирењанин, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
24. Бичевање на путу за Голготу, уље на дрвету, 71 xх 71 cm,
25. Месец (синагога) поред Распећа, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
26. Сунце (црква) поред Распећа, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
27. Трећи пад, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
28. Ношење крста, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
30. Христа дижу стражари, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
31. Скидање хаљина, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
32. Прикивање за крст, уље на дрвету, 71 x 71 cm,
33. Полагање у гроб, уље на дрвету, 71 xх 71 cm.
▪ Богородичин трон
1. Богородица са Христом, уље на платну, 63 x 98 cm,
2. Сусрет Марије и Јелисавете, уље на платну, пречник 70 cm.
▪ Архијерејски трон
1. Св. Јаков, уље на платну, 63 x 108 cm.
Црква данас
Новембра месеца када се обележава Свети великомученик Димитрије, храм у Лалићу, који је посвећен управо овом светитељу, прославља
престони празник.[2]
Као споменик културе које је карактеристично остварење уметности с почетка четврте до краја седме деценије 19. века у Војводини подлеже
мерама заштите и очувања свог изворног изгледа спољашње архитектуре и ентеријера.[1]
Види још
▪ Списак споменика културе у Западнобачком округу
Референце
1. „Одлука о утврђивању Српске православне цркве Св. Димитрија 2. „Митровдан прослављен у Лалићу” (https://eparhijabacka.info/mitro
у Лалићу за споменик културе” (https://www.pravno-informacioni-sis vdan-proslavljen-u-lalicu/21/43/08/11/2019/). Епархија Бачка.
tem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/vlada/odluka/2002/73/15/reg). Приступљено 27. 11. 2020.
Правно информативни систем Републике Србије. Приступљено
27. 11. 2020.
▪ Списак значајних непокретних културних добара у Војводини (http://www.pzzzsk.rs/znacajna-nepokretna-kulturna-dobra-u-vojvodini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Св._Димитрија_у_Лалићу&oldid=25403774”
▪
Српска православна црква Св. Николе у Жабљу
Српска православна црква Св. Николе у Жабљу са покретним стварима у њој које су од посебног
културног и историјског значаја налази се на територији општине Жабаљ, у Жабљу, у улици Жарка Српска православна
Зрењанина на броју 34, у приватној својини. Саграђена је 1835. године.[1][2] црква Св. Николе у
Жабљу
Историјат
Српска православна црква Св. Николе у Жабљу је саграђена 1835. године. Саграђена је на месту старијег
храма из 1732. године. Тај храм по архивским подацима је страдао у пожару. Када је црква завршена
освештао ју је бачки владика Георгије Хранислав у мају исте године.[2]
О цркви
Црква је грађена као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на источној страни и
звоником над западним прочељем. Засведена је полуобличастим сводом. Једанаест лучно постављених
прозора осветљава унутрашњи простор.[1]
Постоје три улаза од којих је западни најбогатије декорисан. Бочне фасаде су наглашене пиластрима који
се завршавају јонским полукапителима. Хоризонтална подела изведена је кордонским венцима изнад
сокла и прозорских лукова. Зидне површине су омалтерисане и окречене а кров је покривен фалцованим
црепом.[1]
Српска православна црква Св.
Ниски зидани иконостас од тамнољубичастог мермера, рад Јосифа Гајгера, завршен је 1885. године. Николе у Жабљу
Иконостас је јединствен у нашим крајевима. Грађен је по нацрту Светозара Ивачковића 1884. године у
стилу бидермајера.[2] Јосиф Гајгер је осликао и представу Св. Тројства у калоти апсиде. На северном зиду Опште информације
су представе Св. Георгија и Св. Алимпија столпника, које се сматрају да су рад Душана Алексића. У олтару, Место Жабаљ
на јужном зиду наоса, северном и јужном зиду припрате и хору налазе се уљане слике новијег датума, без Општина Жабаљ
естетске и уметничке вредности.[1] Храм је страдао у Мађарској буни 1848/49. године и обновљен је 1851.
године.[2] Црква је грађевина јасних стилских карактеристика и представља веома успео пример
класицистичке архитектуре сакралног карактера. Врста споменик културе
споменика
Цркав данас Време 1835

настанка
Српска православна црква Св. Николе у Жабљу је утврђена за споменик културе 2000. године и као таква Тип непокретно
подлеже мерама очувања изворног изгледа спољашње архитектуре и ентеријера, као и покретних добара културног културно добро
која се налазе у цркви.[1] добра
Црква је посвећена преносу моштију Св. Николе и у њој житељи Жабља и околине прослављају храмовну Надлежна Покрајински
славу.[3] установа за завод за заштиту
културе
Види још
▪ Списак споменика културе у Јужнобачком округу s/)
▪ Жабаљ
Референце
1. „Одлука о утврђивању српске православне цркве Св. Николе у 2. „Црква Св. Николе Жабаљ” (http://www.manastiri-crkve.com/crkve/c
Жабљу за споменик културе” (https://www.pravno-informacioni-siste rkva_svetog_nikole_zabalj.htm). Православље. Приступљено
m.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/vlada/odluka/2000/5/53/reg). 29. 11. 2020.
Правно информациони систем Републике Србије. Приступљено 3. „Пренос моштију Светог Николаја у Епархији бачкој” (https://eparhi
29. 11. 2020. jabacka.info/arhiva/eparhija-backa.rs/sr/novosti/prenos-mostiju-sveto
g-nikolaja-u-eparhiji-backoj.html). Српска православна црква.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Св._Николе_у_Жабљу&oldid=25403776”
▪
Српска православна црква Св. Николе у Јаши Томићу
Црква св. Николе подигнута је 1746. године у барокном маниру.[1] Једнобродна грађевина засведена је
полуобличастим сводом, док певнице образују трансепт стварајући утисак крстообразне основе. Олтарска Црква Светог Николе у
апсида захвата ширину брода, а масивни торањ на западном прочељу излази из равни фасаде и ослања се Јаши Томићу
на два масивна стуба. Грађевина је споља оживљена кордонским венцима и слепим аркадама и нишама у
две зоне. Степениште за торањ смештено је споља, уз западну фасаду[2].
Најстарије сликарство из 1755. године у цркви – два фреско фрагмента фигура ратника у олтару и царске
двери са старог иконостаса – вероватно су рад групе зографа из круга Недељка и Шербана Поповића.
Засновани на традиционалном схватању сликарства, ови радови снажног колорита показују просечне
уметничке квалитете. Четири сачуване престоне иконе Павела Петровића из 1839. године, крупних, меко
моделованих форми и мирног колорита, откривају портретске склоности аутора. Дрворезбарски радови
на данашњем иконостасу класицистичке конструкције изведени су у првој половини XIX века.
Осликавање иконостаса сажетог програма и свода наоса са представом Саваота у слави извео је 1905.
године Стеван Алексић у импресионистичком маниру минхенског круга.[3] Поштујући моделацију и
форму, он лаком и разиграном палетом наглашава декоративност.
Галерија
Црква Светог Николе у Јаши

Томићу
Место Јаша Томић
Време 1746.
Црква Светог Западна фасада Јужна фасада Ентеријер Зидно сликарство
Николе у Јаши свода настанка
Томићу Тип културног Споменик
културе
Царске двери
Референце
1. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
2. Crkva Svetog Nikole u Jaši Tomiću - Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/spomenici-k
ulture/crkva-svetog-nikole-u-jasi-tomicu)
3. Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
Види још
▪ Црква Светог Николе у Јаши Томићу (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/spomenici-kulture/crkva-svetog-nikole-u-jasi-tomicu)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Св._Николе_у_Јаши_Томићу&oldid=25403779”
▪
Српска православна црква Св. Николе у Остојићеву
Српска православна црква Светог Николе у месту Остојићеву, општина Чока, саграђена је у првој
половини 19. века. Градња је започета 1818. године, а коначно је завршена 1833. године. Занимљиво је да Српска православна
се ова црква сада налази у средини раскрснице са кружним током саобраћаја. црква Св. Николе у
Остојићеву
Историјат цркве
У селу је и пре него што је ова црква изграђена постојала црква, такође посвећена светом Николи.
Мађарски историчар др Шаму Боровски сматра да је по храму светом Николи село и добило првобитни
назив - Сент Миклош. 1818. године, црквена општина је донела одлуку да се сазида нова црква. Градња је
поверена зидару из Сегедина, Фридриху Шверцу, који је цркву озидао за нешто више од четири године.
Преостали радови завршени су 1833. Сав столарски посао обавио је Димитрије Томић. За извођење
дрворезбарских радова било је потребни читавих 9 година (1847—1856). 1905. године црква је први пут
реновирана. Тада је постављена и гвоздена ограда око порте. Током Првог светског рата са цркве су
скинута звона, да би поново набављена 1926. године. Унутрашњост цркве реновирана је 1938. године.
Тада су позлаћени крст и јабука на торњу. Јак ураган срушио је 1958. године капу звоника. Изграђена је
нова, једноставнија. Тек 1986. црква добија нову барокну капу, налик првобитној.
Црква је изграђена у два стила: барокном и неоренесансном. Торањ цркве изграђен је у барокном стилу,
док је забат неоренесасни. Првобитно је у цркву постављен иконостас пренет из храма који се налазио на
истом месту. Нови иконостас израдила су браћа Михајло и Лазар Јанић, познати вајари тог доба.
Осликавање унутрашњости поверено је сликару Николи Алексићу, који је радио на осликавању до 1872. Српска православна црква Св.
године. Његов син, Душан Алексић, довршио је осликавање наредне године, након очеве смрти. На торњу Николе у Остојићеву
зграде, са све четири стране, исцртан је часовник који показује 11.55 (пет до дванаест).[1] Опште информације
Место Остојићево
Тематски садржај иконостаса Општина Чока
Иконе које се налазе у соклу: Свети Никола спасава бродоломнике, Сусрет мајки, Христос и Самарјанка и
Рођење Јована Крститеља. Престоне иконе: Свети Никола, Богородица, Исус Христос и Свети Јован. Време 1818-1833. година
Икона Арханђела Михајла је на северним, Арханђела Рафајла на јужним, док су царске двери осликане настанка
Благовестима, Богородицом и иконом Арханђела Михајла. У цркви, на северном зиду од олтара ка Тип Споменик културе
припрати се налази слика на којој је приказано крунисање цара Душана. У четвртом травеју насликане су културног
епизоде косовског боја Милош Обилић убија Мурата, док су лево и десно сцене борбе Топлице Милана и добра
Косанчић Ивана.
Види још заштиту споменика културе
Суботица
▪ Остојићево /www.heritage-su.org.rs/ (http:///ww
Референце
1. О цркви на сајту Епархије банатске (http://www.eparhijabanatska.rs/parohije/novoknezevacko-namesnistvo/
ostojicevo/)
▪ Сеоске и салашарске цркве у Војводини, стр. 151-155, издавач КИД Пчеса, 1998.
Црква у кружном току
▪ Републички завод за заштиту споменика културе (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna_kulturna_dobra.php)
▪ Покрајински завод за заштиту споменика културе (http://www.pzzzsk.rs/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Св._Николе_у_Остојићеву&oldid=25403780”
▪
Српска православна црква Св. Оца Николаја у Башаиду
Српска православна црква Светог Оца Николаја у Башаиду, месту у општини Кикинда,
представља заштићено непокретно културно добро и сврстана је у категорију споменика културе. Српска православна
црква Светог Оца
Николаја у Башаиду
Историја цркве
Црква је саграђена 1833. године. На истом месту и пре тога постојала је црква за коју се зна да датира из
1788. године. Фотографије те прве цркве не постоје, али сачуван је запис који каже: ...храм св. Николаја од
прошћа, 3 прозора, 2 врата проста, свода нема, покривен трском, порта незаграђена, торањ прост од
дрвета, на њему звоно, гробље неограђено....
Црква је изграђена од тврдог материјала (печене цигле) и на њој се може видети неколико грађевинских Храм Светог Оца Николаја у
стилова: китњасти Војвођански барок, лађа са торњем у романском стилу, фасада у античком стилу Башаиду
(четири царска стуба на улазу), прозори који су у винзантијском (округластом) стилу. Дужина цркве је 40
метара, ширина 12 метара, а висина цркве са торњем износи 49 метара. Велика порта ограђена циглом и Опште информације
гвозденом оградом налази се око цркве. Црквени Иконостас урадио је чувени иконописац тог времена Место Башаид
Павле Симић, родом из Новог Сада. Интересантан је податак да је иконостас и зидне иконе радио од 1860. Општина Кикинда
до 1866. године, дакле пуних шест година. Дуборез иконостаса дело је Михајла Којића из Велике Кикинде,
док је Јозеф Тетфен из Беча позлатио иконостас и певнице. [1]
Епископ Сава Трлајић споменика културно добро

Време 1833.
Епископ Сава Трлајић службовао је у Башаиду од 1911. до 1927. године. Након службовања у Башаиду настанка
краљевским указом постављен је за секретара Светог архијерејског синода. Замонашио се 1929. године у Тип Споменик културе
манастиру Крушедол (Фрушка гора). Године 1930. изабран је за викарног епископа сремског, а 1934. културног
године хиротонисан у чин епископа у Сремским Карловцима и постављен за епископа горњокарловачог добра
са садиштем у Плашком. Мученички је пострадао 1941. године, за његов гроб се до данашњег дана не зна.
За свеца је проглашен маја 2000. године у Београду у Храму Светог Саве на Врачару. У част Саве Трлајића Надлежна Међуопштински
постављена је спомен плоча у самој Цркви.[2] установа за завод за заштиту
Суботица
Галерија
Поглед са дворишне Улаз у цркву Звоник

стране
Фасада цркве
Види још
Српска православна црква Св. оца Николаја у Кикинди
Православна црква у Кикинди, посвећена светом Николи, подигнута је 1769. године. Припада
Епархији банатској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик Православна црква у
културе од изузетног значаја.[1] Кикинди
Историјат
Садашња црква је подигнута на месту мале цркве-плетаре, док је торањ са звоником подигнут нешто
касније. Адаптацијом 1981. године, црква добија високи барокни торањ, карактеристичан за војвођанске
храмове.
Црква се одликује архитектуром класицизма, док на западној богато декоративној фасади доминира
ризалит украшен тимпаноном и пиластрима дорског стила.
Посебну вредност храма даје иконостас, рађен око 1790. године који се приписује Теодору Илићу
Чешљару, док новије стилске анализе показују да је кикиндски иконостас рад младог Јакова Орфелина из
1773. године. Барокно-рокајна олтарска преграда, развијеног иконографског програма, подељена је у три
зоне. Благовести у првој, представљају најквалитетнији барокни рад богатог колорита, док су на већини
Црква Светог Николе у Кикинди
осталих композиција видљива пресликавања, оштећења и ретуши. У другој су сцене Празника,
оригиналних композиционих решења и прозрачне палете, као и низ монументалних фигура апостола у Опште информације
тешким драперијама. Трећа зона, изведена у изразито барокном маниру, приказује Распеће и фигуре Место Кикинда
пророка.
Општина Кикинда
Две зидне слике у уљу, Тајну вечеру на северном зиду наоса и Васкрсење Христово на јужном, сликао је Држава Србија
1790. Теодор Илић Чешљар у маниру каснобарокног стила, рокајне палете, сигурног цртежа и
Време 1769.
композиције. У припрати су зидне слике Љубомира Александровића, настале крајем 19. века.
настанка
Опсежни конзерваторско-рестаураторски радови спроведени су на иконостасу 1974. а на зидним сликама Тип Споменик културе
током 2003–2004. културног од изузетног значаја
добра
Власник Српска
Суботица
Звоник цркве Црква са северне Црквени торањ

стране
Сат на источној страни

цркве
Извори
1. „Бисерка/Православна црква у Кикинди” (https://web.archive.org/web/20140505112612/http://www.biserka.in.rs/crkva.html). Архивирано из
оригинала (http://www.biserka.in.rs/crkva.html) 05. 05. 2014. г. Приступљено 05. 05. 2014.
Види још
Српска православна црква Св. Петра и Павла у Бачком
Брестовцу
Српска православна црква Св. Петра и Павла у Бачком Брестовцу са покретним стварима у њој
које су од културног и историјског значаја, налази се на територији општине Оџаци, у Бачком Брестовцу, Српска православна
улица Маршала Тита број 72, у Западнобачком округу, у приватној својини.[1] црква Св. Петра и Павла у
Бачком Брестовцу
Историјат
Српска православна црква Св. Петра и Павла је зидана 1786. године на старијем култном месту. Као
градитељ се помиње мајстор Антоније, највероватније Хакер. Током 19. века више пута је обнављан.[1]
О цркви
Црква је конципирана као барокна грађевина, издужене једнобродне основе, са полукружном олтарском Српска православна црква Св.
апсидом и звоником који се издиже изнад западног прочеља.
Петра и Павла у Бачком
Масивни ободни зидови и полукружни луци који носе сферне сводове чине конструктивни склоп цркве. Брестовцу
Положај западне фасаде у односу на улични правац, њен неуобичајени изглед са масивним стубовима Опште информације
који фланкирају улазни портал и угластим волутама које повезују брод и звоник, указују на архитектуру
Место Бачки Брестовац
са преласка из 18. у 19. век.
Општина Оџаци
На бочним фасадама налазе се дубоке нише са полукружним прозорима. Унутрашњост је луковима Држава Србија
подељена на олтарски простор, два травеја наоса и припрату са хором. Простор хора је подигнут на два
Време 1786.
стуба и ограђен масивном зиданом оградом.[1]
настанка
Ђока Ракић из Нештина 1877. године је осликао иконостас. Резбарија је необарокна. Део царских двери и Надлежна Покрајински завод
Распећа са барокно-рокајном резбаријом, као и сигниране зографске иконе које се данас налазе у установа за за заштиту
Галерији Матице српске припадају најстаријем периоду брестовачке цркве, око 1730. године. заштиту споменика
културе
Црква представља значајно остварење барокне уметности.[1]
s/)
Покретне ствари од посебног и историјског значаја у Цркви
Листу покретних ствари од посебног културног и историјског значаја у Српској православној цркви св. Петра и Павла чине:[1]
Иконе са иконостаса
▪ Сокл
1. Каменовање Св. Стефана, 43 x 27 cm,

2. Ваведење, 43 x 27 cm,
3. Васкрсење Лазарево, 43 x 27 cm,
4. Усековање Лазарево, 43 x 27 cm.
▪ Престоне иконе
1. Св. Никола, 52 x 115 cm,

2. Богородица са Христом, 52 x 115 cm,
3. Исус Христ, 52 x 115 cm,
4. Св. Јован Крститељ, 52 x 115 cm.
▪ Двери
1. Арханђел Михајло (северне), 52 x 125 cm,

2. Благовести (царске), 32 x 98 cm,
3. Арханђел Гаврило, 32 x 98 cm,
4. Св. ратник – доле (јужне), 52 x 125 cm,
5. Свевидеће око, 11 x 18 cm.
▪ Велики празници
1. Рођење Христово, 52 x 112 cm,

2. Крштење, 52 x 112 cm,
3. Васкрсење Христово, 52 x 112 cm,
4. Крунисање Богородице, 78 x 118 cm,
5. Вазнесење Христово, 52 x 112 cm,
6. Силазак Св. Духа, 52 x 112 cm,
7. Успење Богородице, 52 x 112 cm.
▪ Трећа зона
1. Христ на Маслиновој Гори, 58 x 68 cm,

2. Апостоли (14 ком.),
3. Богородица, 30 x 40 cm,
4. Јован Богослов, 30 x 40 cm,
5. Крст са Распећем, 58 x 60 cm.
▪ Богородичин трон
1. Богородица са малим Христом у наручју, рад Рафаила Момчиловића, 1937. година, 53 x 116 cm,
2. Христ и Самарјанка, рад Рафаила Момчиловића, 1937. година, у доњем делу сокла, 43 x 27 cm.
▪ Архијерејски трон
1. Св. Сава, рад Рафаила Момчиловића, 1937. година, 52 x 116 cm.
Иконе ван иконостаса

1. Део царских двери са дуборезом, осма деценија 18. века, 150 x 45 cm,
2. Крст Христовог Распећа, 130 x 90 cm.
Богослужбени предмети
1. Путир, позлаћено сребро, 18. век, висина – 23,5 cm, пречник постоља – 15, cm, пречник отвора – 9 cm,
2. Светогорски крст, окован филиграном са постољем од сребра, висина – 19,5 cm, пречник основе – 5,5 cm,
3. Ибрик за воду, оријенталне провенијенције, бакар, посребрен, висина – 22 cm,
4. Дарохранилница у облику куће са барокним кровом, месинг, 13,5 x 8 х 23 cm,
5. Дарохранилница сличних облика као претходна, плех, 14 x 14 x 23 cm,
6. Кандило, 18. век, легура метала, 12,5 x 10 cm,
7. Посуда за прилог ситног новца (тас), бакар,
8. Кадионица, месинг, 24 x 9 cm,
9. Крст са представом Христа, 1875. година, месинг и емајл.
Црква данас
Од новембра 2002. године Српска православна црква Св. Петра и Павла у Бачком Брестовцу је проглашена за споменик културе и као
таква подлеже мерама очувањa изворног изгледа спољашње архитектуре и ентеријера, хоризонталног и вертикалног габарита, облика и
нагиба крова, свих конструктивних и декоративних елемената, оригиналних материјала, функционалних карактеристика и оригиналних
натписа као и покретних добара које се налазе у њој.[1]
Празник Светих апостола Петра и Павла који се молитвено и свечано прославља у Епархији бачкој, слави се и обележава и у Српској
православна црква Св. Петра и Павла у Бачком Брестовцу 12. јула.[2]
Види још
▪ Бачки Брестовац
Референце
1. „Одлука о утврђивању Српске православне цркве Св. Петра и 2. „Празник Светих апостола Петра и Павла у Епархији бачкој” (http
Павла у Бачком Брестовцу за споменик културе” (https://www.prav s://web.archive.org/web/20201209022508/http://www.spc.rs/sr/prazni
no-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/vlada/odluka/20 k_svetih_apostola_petra_pavla_u_eparhiji_bachkoj). Српска
02/73/12/reg). Правно информациони систем Републике Србије. православна црква. Архивирано из оригинала (http://www.spc.rs/sr
Приступљено 28. 11. 2020. /praznik_svetih_apostola_petra_pavla_u_eparhiji_bachkoj) 09. 12.
2020. г. Приступљено 28. 11. 2020.
▪ Петровдан - слава Бачког Брестовца (https://www.ico.rs/petrovdan-slava-backog-brestovca/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Св._Петра_и_Павла_у_Бачком_Брестовцу&oldid=25433753”
Српска православна црква Свете Богородице у Моровићу
Српска православна црква Свете Богородице у Моровићу је подигнута у првој половини 19. века,
на месту старе православне цркве са почетка 18. века, која је по архивским подацима била од плетара, Српска православна
покривена шиндром. Данашња црква представља непокретно културно добро као споменик културе од црква Свете Богородице у
великог значаја. Моровићу
Црква у Моровићу је посвећена Рођењу пресвете Богородице, саграђена као једнобродна грађевина са
полукружном апсидом на истоку и звоником над западним делом храма. На готово скулпторски
обрађеним фасадама смењују се лезене наглашених профилисаних капитела и веома истакнуте нише са
прозорским отворима. У приземљу западног прочеља, чији је централни ризалит незнатно избачен
упоље, налазе се три лучна пролаза, а изнад њих две слепе нише и у средини прозор. Над кровним венцем
је двосливни кров, који се на западној фасади завршава барокно формираним фронтоном који прераста у
звоник.
Иконостас не представља јединствену стилску и хронолошку целину. Састоји се од мање преграде пренете
из старије цркве и делова додатих ради прилагођавања новом простору. Првобитне иконе су настале
током седме деценије 18. века и приписане су Василију Романовичу, сликару који је искуства украјинског
барока из свог завичаја пренео на територију Карловачке митрополије. При раду у Моровићу руском
мајстору помагао је и његов ученик Мојсеј Суботић.
Црква Рођења Пресвете

Види још Богородице
▪ Споменици културе од великог значаја Место Моровић
Општина Шид
Извори Време прва половина
Спољашње везе Тип културног Споменик

▪ „Српска православна црква Св. Богородице — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi. великог значаја
sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1300). САНУ (на језику: српски). Надлежна Завод за
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra- установа за заштиту
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna културе
_kulturna_dobra.php)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Свете_Богородице_у_Моровићу&oldid=25403789”
▪
Српска православна црква Свете Тројице у Засавици
Координате: 44.951565° С; 19.502516° И
Православна црква Свете Тројице је богослужбени православни храм у Засавици I код Мачванске
Митровице. Црква припада Епархији шабачкој Српске православне цркве. Црква је данас посвећена Српска православна
Светој Тројици. црква Свете Тројице у
Засавици
Црква је споменик културе од великог значаја.
Историјат
Црква Свете Тројице у Засавици I грађена је 1894-99. у неовизантијском стилу. Творац цркве био је
Светозар Ивачковић, једна од најбољих архитеката у тадашњој Србији.
Значај
Црква Свете Тројице је грађевина централне основе облика триконхоса са споља петостраним, а изнутра
полукружним апсидама, покривеним петостраним шкољкама.
На црквеном иконостасу се чувају иконе старије од цркве. То су престоне иконе Лазара Стајића, сликане
око 1806. и 1808.
Српска православна црква Свете
Види још Тројице
▪ Споменици културе од великог значаја Место Засавица I
Митровица
Референце
Време 1894-1899.
настанка
▪ „Српска православна црква Св. Троице — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu. добра културе од
ac.rs/spomenik.php?id=1237). САНУ (на језику: српски). великог значаја
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra- Надлежна Завод за
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html) установа за заштиту
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna заштиту споменика
_kulturna_dobra.php) културе
▪ СПЦ Св. Тројице у Засавици (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=44944)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Свете_Тројице_у_Засавици&oldid=25941133”
▪
Српска православна црква Светих Арханђела Михаила и
Гаврила у Брестачу
Српска православна црква Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Брестачу је подигнута 1792.
године и представља споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква Светих Арханђела
Михаила и Гаврила у
Изглед Брестачу
Село Брестач је у Срему, негде на средокраћи између Сремске Митровице и Београда, а црква је
једнобродна грађевина са певничким нишама, споља петостране а изнутра полукружне апсиде на
источној и високим звоником на западној страни. Фасаде су хоризонтално рашчлањене соклом у најнижој
зони и профилисаним кровним венцем, док је вертикална подела изведена двоструким пиластрима без
украса. Прозори – по три на јужној, источној и северној фасади – имају допрозорнике решене по узору на
пиластре. Улазни портал, над којим је ниша са иконом патрона, је на јужној страни.[1]
Звоник је првобитно имао лучне пролазе у приземном делу, касније зазидане на северу и југу, са Црква Светих Арханђела Михаила
прозорима који су на првом спрату округли, а на другом полукружно завршени и са по једним округлим
и Гаврила
прозором у нивоу профилисаног кровног венца. Звоник је завршен торњем са јабуком, а на његовој јужној
страни уклесана је година зидања 1792. Главни сликани украс налази се на иконостасу, чију је Опште информације
дрворезбарену конструкцију извео Павле Бошњаковић 1822. године, ученик познатог мајстора Марка Место Брестач
Вујатовића. Коришћени класицистички мотиви су најчешће биљни, са употребом полихромних решења.
Иконостас, архијерејски престо и зидне слике извео је земунски сликар Константин Лекић 1834. године, а
позлатарске радове Димитрије Лазаревић. Време 1792.
настанка
Види још Тип културног Споменик

▪ Списак споменика културе у Сремском округу великог значаја
▪ Споменици културе од великог значаја Надлежна Завод за
Референце заштиту споменика
културе
0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0/%D1%86%D1%80%D
0%BA%D0%B2%D0%B5.284.html)
▪ „Црква Светих Арханђела Михаила и Гаврила) — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=50
8). САНУ (на језику: српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светих_Арханђела_Михаила_и_Гаврила_у_Брестачу&oldid=25865635”
▪
Српска православна црква Светих арханђела Михаила и
Гаврила у Новом Кнежевцу
Српска православна црква у Новом Кнежевцу посвећена је Светим арханђелима Михаилу и
Гаврилу. Припада Епархији банатској Српске православне цркве и има статус споменика културе у Српска православна
категорији културног добра од великог значаја. црква Светих арханђела
Михаила и Гаврила у
Новом Кнежевцу
Историјат цркве
Година градње ове цркве није позната. На основу неокласицистичке фасаде, претпоставља се да је
изграђена почетком 19. века. Према неким изворима, градња цркве је почела још у 18. веку, на месту на
којем је и пре тога постојала црква. Иконостас је направљен 1807. године, а осликао га је Георгије
Поповић. Никола Алексић осликао је зидне слике 1848. године. Првобитно су као споменици културе под
заштитом били само иконостас и зидне слике, а касније је под заштиту стављен цео храм. Обновљена је
1853. године.[1]
Изглед цркве Српска Православна црква

Светих арханђела Михаила и
Фасада цркве израђена је у неокласицистичком стилу. Основа цркве је једнобродна, са полукружном Гаврила
олтарском апсидом и правоугаоним певничким просторима. Звоник се уздиже на западном прочељу и Опште информације
степенасто је увучен у односу на забат. Главни улаз наглашен је са два пара масивних стубова,
Место Нови Кнежевац
постављених на постаменте. Бочне фасаде су скромније, са удубљеним нишама.[2]
Општина Нови Кнежевац
Види још Држава Србија

Време почетак 19. века
▪ Споменик културе од великог значаја настанка
▪ Списак споменика културе у Севернобанатском округу Тип Споменик културе
Референце добра
1. Сајт Епархије банатске (http://www.eparhijabanatska.rs/parohije/novoknezevacko-namesnistvo/novi-knezev установа за завод за заштиту
ac/)
2. Сајт САНУ (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1124) Суботица
Спољашње везе w.heritage-su.org.rs/)
▪ „Српска Православна црква Арханђела Михаила и Гаврила — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomeni
k.php?id=1124). САНУ (на језику: српски).
▪ Српска православна Епархија банатска (http://www.eparhijabanatska.rs/parohije/novoknezevacko-namesnistvo/novi-knezevac/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светих_арханђела_Михаила_и_Гаврила_у_Новом_Кнежевцу&oldid=25403793”
▪
Српска Православна црква Светих Арханђела у Ковину
Српска Православна црква Светих Арханђела у Ковину је саграђена у периоду од 1777. до 1780.
године. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.[1] Српска Православна
црква Светих Арханђела
Ковинска православна црква је посвећена Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Обновљена је 1887.
године, коју је извео Аугустин Козанек из Панчева, што говори запис на полеђини иконе на
Богородичином трону, али без података шта је том приликом урађено. Основну архитектонску
конструкцију држе стубићи у два реда, а орнаментика је најчешће састављена од уобичајених биљних
барокно-класицистичких мотива.
Иконостас је највероватније настао убрзо по изградњи храма са резбаријом врхунског квалитета, чији се
рад може приписати познатој новосадској породици Марковић. Сматра се да су иконе непознатог
мајстора настале у периоду између 1780. и 1805. године. Иконе на архијерејском и Богородичином трону
стилски су сасвим блиске престоним. Оне су готово идентичне иконама из суседног села Гаја из 1802.
године, па је чак вероватно да их је радио исти мајстор. Унутрашњост цркве је готово сва исликана, али је
због чађи која се наталожила тешко утврдити шта је све представљено. Арсеније Јакшић, који је
осликавао вршачку Саборну цркву, извео је неколико слика на лиму за ковинску богомољу, па је могуће
да је он и аутор живописа. Целивајуће иконе из око 1770. године приписују се Теодору или Димитрију
Поповићу. У цркви се чува већи број покретних икона и слика различитих аутора, насталих током
прошлог столећа.
Галерија Српска Православна црква

Светих Арханђела у Ковину
Место Ковин
Општина Ковин
Време 1777/1780.
настанка
Види још добра културе од

▪ Списак споменика културе у Јужнобанатском округу Надлежна Завод за
▪ Споменик културе од великог значаја установа за заштиту
Извори културе
1. „Српска Православна црква Светих Арханђела у Ковину” (https://web.archive.org/web/20200708005834/h zzskpancevo.org/)
ttps://www.zzskpancevo.org/spomenici-kulture/crkva-svetih-arhandjela-u-kovinu/). Завод за заштиту
споменика културе у Панчеву. Архивирано из оригинала (https://www.zzskpancevo.org/spomenici-kulture/crkva-svetih-arhandjela-u-kovinu/)
08. 07. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2020.
▪ „Српска православна црва Св. Арханђела — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1109).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_Православна_црква_Светих_Арханђела_у_Ковину&oldid=25433708”
▪
Српска Православна црква Светих Петра и Павла у Белој
Цркви
Српска Православна црква Светих Петра и Павла у Белој Цркви, месту у јужном Банату,
недалеко од данашње границе са Румунијом, подигнута је у периоду од 1774. до 1780. године. Представља Српска Православна
заштићено непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. црква Светих Петра и
Павла у Белој Цркви
Градња цркве се поклопила са добијањем статуса слободне војне вароши, који је Бела Црква добила од
Аустријско царство, 1777. године. Сама црква је барокна грађевина подигнута на темељима старијег храма,
као једнобродни објекат са тролисном апсидом, плитким певничким испадима и звоником изграђеним
над западним травејом. На фасади уочавамо уобичајене украсе где сокл и кровни венац деле фасаду
хоризонтално, а пиластри и профилисани оквири за прозоре – вертикално. На западном прочељу
изграђен је забат са волутама. У апсиди су три полукружно засведене нише, а у наосу и над хором
изведени су сферни сводови.[1]
О изради иконостаса и зидних слика говори запис на северном зиду, изнад средњег прозора: познати
дрворезбар Аксентије Марковић урадио је конструкцију 1793. године, Павел Ђурковић, сликар из Будима
насликао је иконе за време столовања Јосифа Јовановића Шакабенте, епископа вршачког, а Симеон
Јакшић, житељ Беле Цркве, осликао је зидове и сводове 1810. године. Темељну обнову сликарства
иконостаса и зидова, са позлатом, извео је 1898. године, Ђока Путник са сином Иваном. У цркви се налази
плаштаница која је везена у Бечу 1769, а припадала је старом храму који је постојао на месту данашњег.
Галерија
Црква Светих Петра и Павла у
Белој Цркви
Место Бела Црква
Општина Бела Црква
Време 1774/1780.
настанка
културе
zzskpancevo.org/)
Види још
Референце
1. Епархија банатска/Белоцркванско намесништво Бела црква (http://www.eparhijabanatska.rs/parohije/belocrkvansko-namesnistvo/bela-crkva/)
▪ „Црква Св. Петра и Павла — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=496). САНУ (на језику:
српски).
Српска православна црква Светих Петра и Павла у
Беркасову
Српска православна црква Светих Петра и Павла у Беркасову, месту у општини Шид, подигнута
је у периоду од 1766. до 1778. године, припада Епархији сремској Српске православне цркве. Српска православна
црква Светих Петра и
Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Павла у Беркасову
Црква у Беркасову посвећена је Светим апостолима Петру и Павлу и припада Епархији сремској Српске
православне цркве.[1] Подигнута је као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на
истоку, под утицајем барока. Високи звоник, наглашене лимене капе рокајних форми, накнадно је
призидан уз западну фасаду, док складну фасадну декорацију чине прислоњени пиластри и профилисан
кровни венац.
Репрезентативан вишеспратан иконостас, богато украшен барокно-рокајним мотивима, рад је непознатог

уметника. Дуго се сматрало да је аутор зидне сликане декорације из 1787. године Кузман Коларић. Новија
истраживања указују на Андреју Шалтиста из Новог Сада, чији је потпис пронађен и на иконостасу
манастира Привина Глава, такође приписиваном Коларићу. Током времена сликарство олтарске преграде
беркасовске цркве је претрпело знатне промене различитим преправкама. За израду живописа ангажован
је 1862. године Павле Чортановић. Богородичин и митрополитски престо украсио је иконама Светозар
Поповић 1910. године.
Конзерваторски радови су изведени 1982. године.

Место Беркасово
Време 1766—1788.
настанка
Види још
Референце
1. Епархија сремска/намесништво шидско (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/sidsko/)
▪ „Црква Св. Петра и Павла — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=500). САНУ (на језику:
српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светих_Петра_и_Павла_у_Беркасову&oldid=25403798”
▪
Српска православна црква Светог апостола Томе у
Ковиљу
Српска православна црква Светог апостола Томе у Ковиљу, насељеном месту на територији града
Новог Сада, припада Епархији бачкој СПЦ, грађена у периоду од 184. до 184. године и представља Српска православна
непокретно културно добро као споменик културе.[1] црква Светог апостола
Томе
Црква је монументална, једнобродна грађевина, засведена полуобличастим сводом, полукружном
апсидом у ширини наоса и високим звоником који се уздиже из монументалног прочеља, изведена је у
духу класицизма. Истакнуто прочеље са дорским стубовима и тимпаноном доминира западном фасадом
која је најрепрезентативније обрађена. Фасаде храма су оживљене витким пиластрима и хоризонталним
венцима, између којих се налазе вертикална поља са полукружним архиволтама и са по једним отвором у
средишту.
На спољним зидовима цркве је укупно 14 прозора. Зидно платно је равно малтерисано. Kровна
конструкција је двосливна, покривена бибер црепом. Високи звоник је подигнут на 4 ступца, од којих су
западни ступци уграђени у зидну масу, а источни су слободностојећи и носе хор. На свакој страни звоника
је по један полуобличасто завршени отвор, а изнад њега, испод капе звоника, по један сат кружног
облика. Kапа звоника је неправилног облика, са крстом на врху.
У унутрашњости храма доминира иконостас резбарен у комбинацији барокних и класицистичких Српска православна црква Светог
елемената, са стилизованим орнаментима и натуралистички изведеним мотивима. Израдио га је мајстор апостола Томе у Ковиљу
Јохан Kистнер 1870. године. Иконе је насликао украјински сликар Антун Kлер 1934/36. године. Рађене су
уљем на платну, каширане на дасци, сигниране. Иконе су рађене по угледу на реалистичко сликарство
Уроша Предића. На северном зиду храма је слика каменовање Светог Стефана (дим. 120x50 цм), уље на Место Ковиљ
платну, вероватно рад монаха сликара Рафаила Момчиловића. Општина Нови Сад
Веће поправке и реконструкције на цркви су урађени током 1983. и 1996. године. Држава Србија
Види још споменика културно добро
Време 1841—1844.
▪ Списак споменика културе у Јужнобачком округу – Град Нови Сад настанка
▪ Манастир Ковиљ Тип Споменик културе
▪ Црква Вознесења Господњег Горњоковиљска културног
добра
Извори Надлежна
установа за
Завод за заштиту
споменика
1. „Српска православна црква Светог апостола Томе у Ковиљу” (http://www.zzskgns.rs/zimus/objekat.php?p заштиту културе Града
=kd&z=1000&k=1&c=1&o=77). Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада. Приступљено Новог Сада
5. 6. 2020.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_апостола_Томе_у_Ковиљу&oldid=25403801”
▪
Српска православна црква Светог Арханђела Гаврила у
Буђановцима
Српска православна црква Светог Арханђела Гаврила у Буђановцима, насељеном месту на
територији општине Рума, по натпису изнад јужног портала, подигнута је у периоду од 1763. до 1766. Црква Светог Арханђела
године. Припада Епархији сремској Српске православне цркве. Гаврила
Као заштићено непокретно културно добро има статус споменика културе од великог значаја.
Црква у Буђановцима је посвећена Светом арханђелу Гаврилу, саграђена је као једноставна, једнобродна
грађевина барокних стилских одлика, са полукружном олтарском апсидом на истоку и призиданим
звоником на западу. Фасаде храма и звоника украшене су профилисаним кордонским венцима и плитким
пиластрима са једноставним капителима. Раскошну барокну резбарију на иконостасу извео је непознати
дрворезбар око 1766. године, док је иконе насликао Јанко Халкозовић пре 1769. године. Изнад зоне сокла
је низ престоних икона са царским и бочним дверима, у другој зони су апостоли, у трећој композиције
Великих празника, у четвртој су пророци и слике Христовог страдања, док је у петој Распеће.[1]
На соклу иконостаса представљене су старозаветне слике прародитељских грехова, да би као морална

опомена упућивале вернике на одолевање искушењима. Зидне слике је урадио 1838. године Петар
Чортановић. У олтару су насликани архијереји, а у наосу Господ Саваот, јеванђелисти, стојеће фигуре
светитеља, Силазак Св. Духа на апостоле, неколико старозаветних тема, Усековање главе св. Јована
Крститеља, Христово полагање у гроб, Васкрсење Лазарево, и на западном зиду Каменовање св. Стефана Црква Светог Арханђела Гаврила
Првомученика. У храму се налазе митрополитски престо и певнице, које је сликама украсио такође Петар Опште информације
Чортановић.
Место Буђановци
Конзерваторско-рестаураторски радови изведени су 1971. године. Општина Рума
Време 1763—1766.
Види још
▪ Списак цркава Епархије сремске
Извори
1. Епархија сремска/намесништво румско-списак храмова (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/rumsko/)
▪ „Црква Св. Арханђела Гаврила — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=509). САНУ (на
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Арханђела_Гаврила_у_Буђановцима&oldid=25403802”
▪
Српска православна црква Светог арханђела Гаврила у
Платичеву
Српска православна црква Светог арханђела Гаврила у Платичеву, месту у општини Рума,
подигнута је крајем 18. века и има статус споменика културе од великог значаја. Црква Светог арханђела
Гаврила
Изглед
Црква у Платичеву је посвећена арханђелу Гаврилу, саграђена је као
једнобродна грађевина, уобичајене основе, са барокним звоником
високим око 25 метара. Фасада је хоризонтално подељена високим
соклом и кровним венцем, а вертикално плитким пиластрима, док су од
декоративних елемената наглашене две акротерије на странама звоника
као и корнише испод прозора. Западни и јужни портал такође су
декоративно обрађени. Апсида има три прозора, а на звонику су по два
отвора са сваке стране. Горњи делови прозора су застакљени
разнобојним стаклом у облику шах поља.
Резбарија иконостаса дело је непознатог мајстора са краја 18. или с
почетка 19. века, док се за иконе из 1802. године зна да су дело Стефана
Гавриловића и брата Илије, златара. Иконостас чине две зоне. Ентеријер, почев од пластичних украса на
зидовима разнобојног пода, закључно са намештајем, чини јединствену стилску целину.[1]
Црква Светог арханђела Гаврила

Галерија у Платичеву
Место Платичево
Време крај 18. века
настанка
културе
Види још
Извори
▪ „Српска православна црква Св. арханђела Гаврила — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id
Српска православна црква Светог арханђела Гаврила у
Сусеку
Српска православна црква Светог арханђела Гаврила у Сусеку, месту у општини Беочин,
подигнута је 1770. године и представља споменик културе у категорији непокретних културних добара од Српска православна
великог значаја. црква Светог арханђела
Гаврила у Сусеку
Црква припада типу једнобродних грађевина, као чест пример подигнутих цркава педесетак година након
протеравања Турака из Војводине. Иконостас из 1779. године рад је Теодора Крачуна, док је резбарија
барокно рокајних форми рад непознатог мајстора из друге половине 18. века. Развијени иконостас
исликан је у шест зона, са 64 поља. У соклу су параболе, а у зони престоних икона царске двери са
Благовестима и медаљонима Светог Саве и Симеона, док су на бочним дверима ликови цара Уроша и
кнеза Лазара. У низу престоних икона су арханђео Михаило, Свети Никола, Богородица са Христом,
Христос, Свети Јован и арханђео Гаврило. У пољима изнад двери су Жртва Аврамова, Недремано око и
Неопалима купина. По вертикали, изнад Недреманог ока, приказано је Крунисање Богородице. Следи
апостолски низ, пророчки фриз и у последњој зони, Христова страдања. Испод Распећа исписан је текст
приложника са годином 1798. године. Иконостас је пресликан 1901. године. [1]
Види још
Извори
Црква Светог арханђела Гаврила
1. Фрушкогорски бисери/Српска православна црква Светог арханђела Гаврила у Сусеку (http://www.frusko
gorska-riznica.co.rs/?nav=data2&data=beocin&sub=2&id=40) Опште информације
Место Сусек
Спољашње везе Општина Беочин
▪ „Српска православна црква Св. арханђела Гаврила — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikult
ure.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1044). САНУ (на језику: српски). Време 1770.
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna настанка
_kulturna_dobra.php) Тип Споменик културе
▪ Непокретна културна добра (https://web.archive.org/web/20120319095301/http://www.heritage-db.org/eng/ културног од великог значаја
nkd/lista) добра
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php) Надлежна Покрајински завод
културе
s/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_арханђела_Гаврила_у_Сусеку&oldid=25403804”
▪
Српска православна црква Светог Вазнесења Господњег у
Суботици
Српска православна црква Светог Вазнесења Господњег у Суботици подигнута у периоду од
1723. до 1726. године. Припада Епархији бачкој Српске православне цркве и представља непокретно Српска православна
културно добро као споменик културе[1] црква Светог Вазнесења
Господњег у Суботици
Историјат
Прво помињање цркве према писаним изворима је из 1744. године где се у једном протоколу наводи
постојање два објекта, стара и нова црква: „malija i veliukija cerkve v šanci mjestje Suboticje”. Стара црква је
била у непосредној близини и била је исто посвећена вазнесењу Господњем, само доста мања, офарбана у
плаво са дашчаним кровом.
Садашња црква је подигнута у периоду од 1723. до 1726. године за време епископа бачког Софронија
Томашевића. Док за ктитора се претпоставља да је био Никола Челебџија, трговац који се бавио гајењем и Српска православна црква Светог
продајом стоке. Вазнесења Господњег
Током времена на цркви су вршене обимне интервенције и адаптације, средствима донатора. Прва је била Опште информације
1766. године, када је и осликан иконостас. Године 1804. су изведени обимни радови, када је црква Место Суботица
продужена (око 11,40 м) и проширена (око 1,50 м), када је над припратом начињена хор-галерија. У
Општина Суботица
великој обнови 1909/1910. године, по пројекту Михајла Милана Харминца, архитекте из Будимпеште,
црква је поново проширена, старији звоник порушен и сазидан нови звоник са два угаона простора, Држава Србија
крстионицом и хранилиштем. На осам прозора, техником витража, осликани су ликови светитеља. Време 1726.
Витраже је радила фирма „Tiroler Glassmalerei” из Инзбрука, који су за време бомбардовања Суботице настанка
током Другог светског рата уништени добрим делом.
Тип културног Споменик културе
добра
Власник Српска
Због обнављања и проширења цркве почетком 19. века није се задржало изворно стилско обележје, осим
самог изгледа звоника. Данас храм представља карактеристичан пример необарокних цркава, по својој црква
архитектонској концепцији и декоративној пластици изведеној током велике обнове.
То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом, и трансептом на истоку, припратом и звоником на

западу. Прочеони, западни део храма је најрепрезентативније решен са централно постављеним плитким
ризалитом и уздигнутим барокним торњем. Улаз је маркиран са два камена стуба која почивају на
узвишеном постољу и носе благо заобљен фронтон. Централно је постављен двокрилни дрвени портал са
лучним надсветлом. Бочне фасаде су обрађене хоризонталном поделом плитким фугама, а пиластри носе
капителе са богатом барокном декорацијом у виду волута и акантусовог лишћа сежући до висине
поткровног венца. Између су прозори са сегментним луком. У кровној зони, над трансептом и припратом,
са северне и јужне стране су атике са благо наглашеним лучним завршетком, са централно постављеним
кругом и геометријском декорацијом.
Стари иконостас, осликан 1766. године, који је за време велике обнове 1909. године поклоњен мањој цркви
посвећеној Светом Димитрију, у Александрову, замењен је садашњим који је израђен 1910. године.
Иконостас представља рад Јоханеса Лукеша, а под надзорома -Паје Јовановића. Радови су финансирани
из прилога Маријете, уд. Александра Манојловића, богате суботичке грађанке која је за израду истога дала
10.000 круна, о чему постоји запис у соклу испод иконе Исуса Христа. Носач иконостаса и позлаћену
резбарске радове су радили мајстори из радионице „Ратаи и Бенедек” из Пеште.
Богородичин трон је у рокајној резбарији и изведен је 1785. године. Претпоставља се да је рад Аксентија
Марковића, а према запису сазнајемо да је ктиторка била Јелисавета, удова Георгија Констатиновића.
На Архијерејском трону је икона Свети Сава српски, уље на платну, изведена у реалистичном стилу, рад Александра Секулића из 1910.
године, сликара из Зрењанина. Икону је храму поклонио Стеван Секулић о чему постоји запис у доњем десном углу иконе.
Галерија
Српска православна црква Светог Георгија у Дивошу
Православна црква Светог Георгија у Дивошу је богослужбени православни храм у Дивошу код
Сремске Митровице. Црква припада Епархији сремској Српске православне цркве. Црква је данас Српска православна
посвећена Светом Ђорђу. црква Светог Георгија
Црква је споменик културе од великог значаја.
Историјат
Црква Светог Георгија у Дивошу изграђена је 1769. године. На датом месту постојала је старија црква.
Црква је 1786. године добила иконостас.
Пред Други светски рат (око 1930. године) црква је у целости обновљена
у „необарокном духу“, али је у рату тешко страдала. Црквени торањ је
срушен у рату, да би после рата био дозидан нови, без стилских обележја.
Радови на обнови цркве спроведени су 1997. године. Највеће урађене

биле на звонику, коме су враћена необарокна обележја. Радови на
иконостасу (који је велике вредности) још нису завршени.
Значај
Црква Светог Георгија је једнобродна грађевина с олтарском апсидом на Место Дивош
источној страни и барокним звоником призиданим на западу.
Црква поседује изузетно вредан иконостас са одликама барокног и стила. Митровица
Иконе су дело уметника Василија Остојића и Григорија Давидовића Време 1769.
Опшића. Ова двојица сликара, потпуно различитих уметничких настанка
схватања, први пут су се срели као сарадници на изради икона за
дивошку цркву.
Фотографија фреске на добра културе од
екстеријеру цркве Зидно сликарство у дивошкој цркви, које се више готово не види, извео великог значаја
је 1795. године Григорије Давидовић Опшић. Надлежна Завод за
Извори заштиту споменика
културе
▪ САНУ - Споменици културе (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs)
▪ РЗЗСК - Непокретна културна добра (https://web.archive.org/web/20120828141732/http://www.heritage.gov.rs/nepokretna_kulturna_dobra.ph
p)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Георгија_у_Дивошу&oldid=25940969”
▪
Српска православна црква Светог Георгија у Попинцима
Српска православна црква Светог Георгија у Попинцима је подигнута у другој половини 18. века,
представља споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква Светог Георгија у
Попинцима
Изглед
Црква је изграђена као барокна грађевина издуженог брода са полукружном олтарском апсидом на
истоку и звоником призиданим са западне стране. Фасаде су рашчлањене плитким пиластрима са
једноставно профилисаним капителима изнад којих тече профилисани поткровни венац. Звоник, рушен у
току Другог светског рата, скраћен је у послератној обнови и украшен, као и фасаде брода, кордонским
венцима у удвојеним пиластрима. Портали су изведени на западном и јужном зиду храма. Осам лучно
завршених правоугаоних прозора уоквирени су једноставном пластичном профилацијом.[1]
У другој половини 18. века израђена је барокно-рокајна резбарија за попиначки храм. Није познат аутор
резбарије. Мање познати сликар Николај Петровић сликао је 1783. године иконе за иконостас.
Истраживачи његовог дела открили су сличности са сликарством Димитрија Бачевића, представника
украјинског барока у српској уметности. На соклу је представљено пет апостола. У првој зони су престоне
иконе св. Николе и Богородице са Христом; на царским дверима су у медаљонима насликане Благовести
и пророци Давид и Соломон; на надверјима насликани су: св. Георгије, Недремано око и св. Димитрије.
Изнад низа престоних икона су зоне апостола и пророка, а на врху иконе из композиције Распећа и
циклус Страдања Христовог.
Храм је обнављан после рата. Српска православна црква Светог

Георгија
Место Попинци
настанка
Референце
1. Општина Пећинци/Локална заједница/Цркве (http://www.pecinci.org/%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B добра културе од
0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%8 великог значаја
6%D0%B0/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5.284.html) Надлежна Завод за
културе
▪ „Српска православна црква Св. Георгија — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.san
▪ СПЦ Св. Николе у Попинцима (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43777)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Георгија_у_Попинцима&oldid=25865665”
▪
Српска православна црква Светог Георгија у Сомбору
Српска Православна црква Светог Георгија у Сомбору (Велика православна или Светођурђевска
црква) је подигнута 1761. године, налази се под заштитом Републике Србије као споменик културе од Српска Православна
великог значаја. црква Светог Георгија у
Сомбору
Историјат
Православна црква у Сомбору посвећена Светом великомученику
Георгију је подигнута на месту старије цркве која је обновљена за време
Турака 1717. године и била је позната као мала Светођурђевска црква.
Пошто су за своју варош изборили статус слободног и краљевског града,
зажелели су Сомборци да имају и цркву достојну скупо стечене
привилегије, па су свесрдним прилозима православних сомборских
Срба, започели 1759. године изградњу нове цркве Светог Српска Православна црква Светог
великомученика Георгија. Прва литургија у новој цркви служена је о Георгија у Сомбору
Зграда Норме, данашње седиште ваведењу 1761. године, када је у олтару постављена мермерна часна
Црквене општине Сомбор Опште информације
трпеза. [1]
Место Сомбор
Општина Сомбор
Архитектура Време 1761.
настанка
Црква је саграђена као једнобродна грађевина са петостраном олтарском апсидом и плитким
правоугаоним певничким просторима, под утицајем барока, комбиновањем неокласицистичких и рококо Тип Споменик културе
елемената, што је посебно изражено на декорацији западне фасаде. У архитектонску композицију маса културног од великог значаја
нове цркве успешно је уклопљен звоник из 1744. године. Исти је надвишен 1790. године торњем за чију добра
изградњу је ангажован Франц Фридрих из Сомбора. Израда сликане декорације иконостасне преграде је
поверена 1771. године Теодору Крачуну, Јовану Исајловићу и Лазару Сердановићу, док су резбарски
радови наручени код Арсенија Марковића. Унутрашњост храма је 1866. године темељно реновирана после
којих је израђен нов иконостас. Аутори резбарских радова су Јосип Кестнер из Новог Сада и Карло
Илдињи из Будимпеште, а иконе су рад Павла Симића. културе
У цркви је сахрањен велики капетан сомборске граничарске милиције гроф Јован Јанко Бранковић (око s/)
1675-1734). Када је приликом канонске визите сомборском
протопрезвитерату у априлу 1805. изненада преминуо владика бачки
Јован Јовановић, сахрањен је такође унутар Светођурђевске цркве.
Конзерваторски радови на сликарству изведени су 1959–1960. године, а

на архитектури 1966, 1980. и 1987. године
Галерија
Првопостављени крст са Трга Св.

Ђорђа, данас се налази у порти
цркве.
Види још
Извори
1. Град Сомбор/Стара здања сомборска (http://www.sombor.rs/arhitektura)
Српска православна црква Светог Георгија у Тарашу
Српска православна црква Светог Георгија у Тарашу, у општини Зрењанин, подигнута је 1853.
године и заштићено је непокретно културно добро као споменик културе. Српска православна
црква Светог Георгија у
Црква је монументална једнобродна класицистичка грађевина, са полукружном апсидом и звоником који Тарашу
излази из западног прочеља. Конструктивни склоп чине масивни ободни зидови, дебљине скоро један
метар, и полукружни луци, који се ослањају директно на подужне зидове и носе полуобличасте сводове
који формирају три травеја и солеју. Над апсидом је свод у виду четвртине лопте. Хор почива на масивним
квадратним стубовима са зиданом оградом. Кровна конструкција је дрвена, сложеног решења.
На западној фасади је изражен портик са масивним слободностојећим стубовима кружног пресека на

високом постаменту надвишени архитравом и тимпаноном. Особеност ове грађевине је да се
монументални портици јављају и на јужној и на северној фасади где са плитко избаченим певницама и
зидовима испод звоника формирају две дубоке нише. Над овим портицима нема тимпанона, а стубови су
полукружног пресека. Велики распони и веома прецизна изведба конструктивних елемената – лукова и
сводова такође указују на веома способног и инвентивног инжењера градитеља. [1]
Иконостас је дуборезачки рад новосадске радионице Луке Алексијевића из 1890. године.
Године 2005. изведени су радови на кровној конструкцији и громобранској инсталацији.
Галерија
Тараш, православна црква
Место Тараш
Време 1853.
настанка
Западна фасада Североисточна Звоник Иконостас Хор
страна
Види још заштиту споменика
културе
Референце
1. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Тараш (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/naseljena-mesta-u-okviru-grada-zre
njanina/taras)
odini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Георгија_у_Тарашу&oldid=25938890”
▪
Српска православна црква Светог Георгија у Ченти
Српска православна црква Светог Георгија у Ченти, у општини Зрењанин, је подигнута 1802.
године, под заштитом је као споменик културе у категорији непокретних културних добара од великог Српска православна
значаја. црква Светог Георгија у
Ченти
Православни храм посвећен Светом Георгију у Ченти је једнобродна грађевина са полукружном апсидом
на источној и високим звоником на западној страни, типизираног барокног стила. Украс на њеним
фасадама чине удвојени пиластри између којих су постављени прозори. Западну фасаду оживљавају две
полукружно завршене нише, а над венцем се диже барокни забат са декоративним класицистичким
вазама на угловима.
Резбарија иконостаса непознатог мајстора поседује особености рококоа и класицизма. Иконе, приписане
неком од следбеника Павела Ђурковића, биле су касније пресликане. Георгије Поповић потписао је 1811.
године икону тзв. Богородице Арапске за Богородичин трон. Седам празничних целивајућих икона
такође се приписују Г. Поповићу, а само две (Благовести и Силазак Светог Духа) непознатом мајстору из Српска православна црква Светог
18. века. На архијерејском трону налази се икона Светог Јована Златоустог.[1] Георгија у Ченти
Галерија Место Чента
Време 1802.
настанка
Северозападна Североисточна Звоник цркве Источна фасада ]Детаљ северне
страна страна фасаде
културе
Иконостас Хор
Види још
Референце
1. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Чента (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/naseljena-mesta-u-okviru-grada-zren
janina/centa)
▪ „Српска православна црква Св. Георгија — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1079).
odini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Георгија_у_Ченти&oldid=25938891”
▪
Српска православна црква Светог Димитрија у
Александрову
Српска православна црква Светог Димитрија се налази у Александрову, градској четврти Града
Суботице, подигнута је 1818. године и има статус споменика културе од великог значаја.[1] Српска православна
црква Светог Димитрија
Црква је посвећена Светом Димитрију, у духу класицизма. Саграђена је
према плану М. Косовца као једнобродна грађевина, са полукружном
олтарском апсидом и певничким просторима, споља правоугаоним а
изнутра полукружним. Засведена је полуобличастим сводом, док
масивни звоник са галеријом надвисује западно прочеље фланкиран
забатом искошених линија. Главни портал је наглашен пиластрима који
га уоквирују. Поље изнад улаза је украшено сликаном представом
патрона храма. Вертикална подела подужних зидова фасаде постигнута
је плитким пиластрима, између којих су смештени полукружно Српска православна црква Светог
завршени прозорски отвори. Димитрија
Из суботичке цркве Вазнесења пренета је 1910. године иконостасна
преграда, изрезана и осликана 1766. године. Да би се уклопила у нови Место Александрово
ентеријер извршена су скраћења. Преостале иконе апостола Петра и (Суботица)
Павла данас се чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду. Општина Суботица
Осликавање иконостаса приписује се барокном сликару Јовану
Поповићу.
Време 1818.
Фотографија приказа Светог Конзервација је изведена 1963, 1966, 1969–1970. и 1992–1997. године. настанка
Димитрија на згради цркве
Види још културног од великог значаја
добра
▪ Списак споменика културе у Севернобачком округу
Референце www.heritage-su.org.rs (http://www.
1. „Међуопштински завод за заштиту споменика културе Суботица/Српска православна црква Св.
Димитрија.” (https://web.archive.org/web/20140507070111/http://rs.heritage-su.org.rs/index.php/subotica/24-
kulturna-dobra/suboticaext/30-srpska-pravoslavna-crkva-sv-dimitrija). Архивирано из оригинала (http://rs.heritage-su.org.rs/index.php/subotica/
24-kulturna-dobra/suboticaext/30-srpska-pravoslavna-crkva-sv-dimitrija) 07. 05. 2014. г. Приступљено 07. 08. 2014.
▪ „Српска Православна црква Св. Димитрија — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1271).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Димитрија_у_Александрову&oldid=25403815”
▪
Српска православна црква Светог Димитрија у Бајши
Српска православна црква Светог Димитрија у Бајши је подигнута 1818. године. Када су племићи
из породице Зако саградили дворац на свом поседу у Бајши, недалеко од Бачке Тополе, повезали су га Српска православна
кроз дворски врт са новосаграђеном православном црквом посвећеној Светом Димитрију. Година црква Светог Димитрија у
завршетка храма, 1818, записана је изнад главног улаза. Црква је под заштитом државе као споменик Бајши
културе од великог значаја.
Опис
Црква је једнобродна грађевина са споља тространом а изнутра полукружном апсидом и плитким
правоугаоним певницама. Из прочеља се издиже класицистички двоспратни звоник фланкиран забатом,
на чијим су крајевима вазе у виду акротерија. На звонику су правоугаони, лучно завршени прозори и
окулуси, док су на угловима пиластри са капителима у облику профилисаних архитрава. На западној
фасади је плитак ризалит фланкиран пиластрима који су надвишени архитравом украшеним фризом
пластично обликованих листова палмете и четворолисних розета. На бочним фасадама су изведене по две
нише уоквирене лезенама и надвишене полукружним луковима.
Једноставан, издужени унутрашњи простор храма пресведен је полуобличастим сводовима и ојачаним

луцима. Луци се на бочним странама ослањају на удвојене класицистичке конзоле које су подухваћене
кратким архитравним гредама. Иконостас је 1854. године израдио Јован Клајић, ђак бечке уметничке
Академије. Иако је по образовању припадао кругу српских романтичара, он је у својим делима показао Српска православна црква Светог
склоност према назаренском и класицистичком сликарству. Димитрија
Види још Место Бајша
▪ Споменик културе од великог значаја Општина Бачка Топола
▪ Списак споменика културе у Севернобачком округу Држава Србија

Време 1818/
Референце настанка
Спољашње везе добра
▪ „Црква Св. Димитрија — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.p Надлежна Међуопштински

hp?id=483). САНУ (на језику: српски). установа за завод за заштиту
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra- заштиту споменика културе
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html) www.heritage-su.org.rs (http://www.
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna heritage-su.org.rs/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Димитрија_у_Бајши&oldid=25495714”
▪
Српска православна црква Светог Димитрија у Љуби
Српска правослвна црква Светог Димитрија у Љуби, месту у општини Шид, подигнута је 1810.
године на месту старије дрвене капеле са почетка 19. века. Црква је недавно озидана опеком. Православна Српска православна
црква у Љуби је споменик културе великог значаја због икона које су у њој сачуване из првобитне цркве. црква Светог Димитрија у
Љуби
Црква у Љуби је подигнута као једнобродна грађевина скромних димензија, омалтерисаних и окречених
зидова од черпића. Олтарска апсида је на источној страни, док се на западној, директно из двосливног
крова покривеног бибер црепом, уздиже дрвена конструкција звоника-куле. Осим два улаза на западном
и јужном зиду и полукружно завршених прозора, фасаде не носе никакву архитектонску декорацију.
У унутрашњости храма, ниском преградом издвојена је припрата од наоса, а иконостасом олтарски

простор. Одређен број икона (престоне, царске двери, Деизис, апостоли, крст са Распећем) представља
хронолошки и стилски јединствену целину.
Види још
Извори Опште информације

Место Љуба
Спољашње везе Општина Шид

Време 1810.
▪ „Српска православна црква Св. Димитрија — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.s настанка
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna
_kulturna_dobra.php) Надлежна Завод за
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php) установа за заштиту
културе
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Димитрија_у_Љуби&oldid=25440025”
▪
Српска православна црква Светог Духа у Купинову
Српска православна црква Светог Духа у Купинову, подигнута 1814. а паљена у Другом светском
рату, црква је сачувана као рушевина без звоника и западног дела наоса. године. Представља споменик Српска православна
културе од великог значаја. црква Светог Духа у
Купинову
Историја
О Купинову, као и о његовој цркви сачувано је доста историјских извора. Смештено на левој обали реке
Саве код Обедска баре, југозападно од Београда, Купиново је у средњем веку било у поседу угарских
краљева који су га доделили деспоту Стефану Лазаревићу, а потом је било у рукама деспота Бранковића.
Турци су га освојили и запалили 1521. године. Обновљено Купиново развијало се и у новијој историји.
Почетком 19. века мештани су отпочели са припремама око изградње новог храма. Уговор о изградњи
цркве, склопљен 1802. године, није реализован. Сачињен је 1810. године нови уговор са земунским
градитељима Михаилом Сајдлером, Андреасом Хинтермајером и цимермајстором Јоханом Мајером, који Рушевине цркве Светог Духа
су 1814. године завршили храм посвећен Светом Духу. За обнову цркве 1835. године ангажован је
новосадски цимермајстор Стефан Ланг.
Место Купиново
Изглед Општина Пећинци

Време 1814.
Црква је обликована као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на истоку и настанка
звоником на западној страни. Фасаде су украшене профилисаним кордонским венцима и рашчлањене Тип културног Споменик
удвојеним пиластрима једноставно профилисаних капитела. Полукалота олтарске апсиде рашчлањена је
на сферне троуглове са ојачавајућим луцима. Брод цркве пресведен је сводом који носе луци ослоњени на
скраћене удвојене пиластре постављене у вишим зонама подужних зидова наоса. У храм се улазило са
северне, јужне и западне стране. Резбарију за иконостас завршио је до 1844. године дрворезбар Георгије Надлежна Завод за
Девић.[1] установа за заштиту
Црква је обновљена 2022. године.[2] културе
Види још
Референце
2. „Литургијом у Храму Свете Тројице почео Сабор мајке Ангелине” (https://www.politika.rs/scc/clanak/51378
4/Liturgijom-u-Hramu-Svete-Trojice-poceo-Sabor-majke-Angeline). Политика. 7. 8. 2022. Приступљено
8. 8. 2022.
▪ „Српска православна црква Св. Духа — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.
rs/spomenik.php?id=1168). САНУ (на језику: српски).
▪ СПЦ Св. Духа у Купинову (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=44935)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Духа_у_Купинову&oldid=25865642”
▪
Српска православна црква Светог Ђорђа у Бечеју
Српска православна црква Светог Ђорђа у Бечеју је подигнута у периоду од 1851. до 1858. године[1]
и убраја се у споменике културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја. Српска православна
црква Светог Ђорђа у
Црква посвећена Светом Георгију (Ђорђе)у Бечеју је једнобродна грађевина са полигоналном апсидом и Бечеју
певничким просторима који су обележени благим правоугаоним испустима, видљивим на фасади тако да
разбијају раван подужних зидова, по пројекту прорачуну радова Јована Сомборског и Андрије Шмауса.[2]
Акценат градње и архитектуре је стављен на западно прочеље, чијем репрезентативном изгледу
доприносе отворени портик у ширини наоса и три звоника, који представљају Свето Тројство од којих је
средњи двоспратни, висине 52 метра, и нижи бочни, висине 34 метра, прислоњени уз западни део храма.
Барокна обележја грађевине огледају се у декоративној обради фасада са каменом пластиком биљног
карактера, концентрисаном пре свега око отвора, као и на упечатљивом главном улазу у цркву, испред
кога су четири висока коринтска стуба.
Ентеријером доминира иконостас подигнут десет година након изградње храма, дело мајстора Јохана
Кистнера из Беча.[1] У периоду између 1889. и 1893. године Урош Предић је насликао престоне иконе са
стојећим фигурама светитеља, над њима празничне иконе и представу Свете Тројице над царским
дверима, а у највишој зони Распеће и овалне иконе са ликовима апостола, пророка и јеванђелиста.
Обимнија реконструкција храма је изведена 1931. године, када је повећан хор, проширени северни и
јужни улази и изграђене нове степенице. Услед ратних дејстава у октобру 1944. године, оштећен је средњи
торањ, а обнова торњева и крова цркве је изведена 1965—1966. године.
Српска православна црква Светог

Галерија Ђорђа
Место Бечеј
Општина Бечеј
Време 1858.
настанка
добра
културе
s/)
Улаз у цркву Унутрашњост цркве Олтар цркве Иконостас цркве Олтарски део Унутрашњост
са иконостасом цркве
Српска православна црква Светог Јована Богослова у
Сремским Михаљевцима
Српска православна црква Светог Јована Богослова у Сремским Михаљевцима, месту у
општини Пећинци, подигнута је у првој половини 19. века и као заштићено непокретно културно добро Српска православна
има статус споменика културе од великог значаја. црква Светог Јована
Богослова у Сремским
Михаљевцима
Изглед
Црква посвећена Светом Јовану Богослову у Сремским Михаљевцима је једнобродна грађевина са
полукружном олтарском апсидом на источној страни и звоником призиданим уз прочеље на западној
страни. Архитектонски украс на фасадама али и у унутрашњости храма је једноставан и сведен. Фасаде су
рашчлањене плитким пиластрима са профилисаним капителима изнад којих тече поткровни
профилисани венац. На северном зиду су два, а на јужном три прозорска отвора са једноставно
профилисаним оквирима. Углови звоника обухваћени су удвојеним плитким пиластрима, а спратови
наглашени профилисаним кордонским венцима. Звоник је фланкиран забатом благо извијених линија.
Првобитни отвори у приземљу звоника такође су украшени једноставном профилацијом.[1]
У храму се налази иконостас чију је класицистичку резбарију извео дрворезбар Георгије Девић 1846.
године. Сликање иконостаса михаљевачка Црквена општина поверила је Константину Пантелићу.
Завршивши радове, он се потписао 1855. године на полеђини Тајне вечере. Иконе у Михаљевцима спадају
у боља остварења Константина Пантелића, у чијем се опусу осећа утицај сликарства Константина Данила.
Мека моделација ликова, лепо сликани пејзажи и звучан Пантелићев колорит откривени су захваљујући
конзерваторским радовима изведеним шездесетих година.
Црква Светог Јована Богослова

Види још
▪ Списак споменика културе у Сремском округу Место Сремски
▪ Споменици културе од великог значаја Михаљевци
Референце Време прва половина
0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%8 Тип културног Споменик
6%D0%B0/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5.284.html) добра културе од
Спољашње везе Надлежна Завод за заштиту

▪ „Српска православна црква Св. Јована Богослова — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikultu заштиту културе
re.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1177). САНУ (на језику: српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Јована_Богослова_у_Сремским_Михаљевцима&oldid=25865675”
▪
Српска православна црква Светог Јована Златоустог у
Силбашу
Српска православна црква Светог Јована Златоустог у Силбашу, месту у општини Бачка
Паланка, подигнута је у другој половини 18. века, у периоду од 1755. до 1790. године, представља Српска православна
непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. црква Светог Јована
Златоустог у Силбашу
Црква у Силбашу, посвећена Светом Јовану Златоустом је једнобродна
грађевина издужене основе са петостраном олтарском апсидом и плитким
правоугаоним певницама. Наос је подељен на три травеја, док је барокни
звоник дозиђивањем двеју бочних просторија звоник је 1839. године спојен
са простором наоса.
Архитектонским решењем црква у Силбашу стилски се везује за облике

цркве Светог Георгија у Сомбору, која је читаве три деценије била
градитељски узор за већину сеоских храмова у околини. Фасаде храма
скромно су украшене. Око прозора је једноставна профилација, а на
певницама су пиластри с капителима. У другој половини 18. века постављен
је иконостас са барокном резбаријом и иконама непознатих мајстора.
Распоређене су на соклу, зонама престоних, апостолских и пророчких
икона, са Распећем на врху. Делимична конзервација иконостаса обављена
је 1967. године.
Црква Светог Јована Златоустог у

Заштитник цркве на мозаику Референце Силбашу
изнад улазних врата
Извори Место Силбаш
Спољашње везе Држава Србија
Време 1755—1790.
▪ „Српска православна црква Св. Јована Златоустог — Споменици културе у Србији” (http://spomeniciku
lture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1034). САНУ (на језику: српски). настанка
▪ САНУ/Списак споменика културе (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php?tip=6) Тип Споменик културе

▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna културног од великог значаја
_kulturna_dobra.php) добра
Власник Република Србија
Нови Сад
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Јована_Златоустог_у_Силбашу&oldid=25403829”
▪
Српска православна црква Светог Марка у Кули
Српска православна црква Светог Марка у Кули је подигнута у периоду од 1846. до 1852. године,
представља непокретно културно добро као великог значаја. Српска православна
црква Светог Марка у
Данашња црква Светог Марка[1] у Кули је једнобродна грађевина, са Кули
полукружном олтарском апсидом на истоку и двоспратним звоником
изнад западног улаза. Издужени наос је рашчлањен по вертикали
пиластрима спојеним луковима између којих су сферни сводови.
Фасадна декорација је изведена комбиновањем барокнорокајних и
класицистичких форми. У дубоким полукружним нишама смештени су
прозорски отвори. Вертикалну поделу фасада истичу прислоњени
пиластри са профилисаним капителима, док је хоризонтална подела
Фотографија ентеријера цркве постигнута са два кордонска венца и кровним венцем који тече дуж целе
грађевине. Западним прочељем доминирају тимпанони на бочним
ивицама, испод којих су постављени триглифи.
Иконостасну преграду осликао је 1773. године Теодор Крачун. Од целе композиције сачувана је само
икона Исуса Христа. Српска православна црква Светог
Марка у Кули
Конзерваторски радови су изведени 1989. и 1991. године.
Место Кула
Види још
Општина Кула
▪ Списак споменика културе у Западнобачком округу Држава Србија
Време 1852.
1. „Епархија бачка/Прослава храмовне славе у Кули” (https://web.archive.org/web/20140715013739/http://w
ww.spc.rs/sr/proslava_hramovne_slave_u_kuli). Архивирано из оригинала (http://www.spc.rs/sr/proslava_hr културног од великог значаја
amovne_slave_u_kuli) 15. 07. 2014. г. Приступљено 10. 07. 2014. добра
Спољашње везе установа за за заштиту

▪ „Српска православна црква Св. Марка — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu. културе
ac.rs/spomenik.php?id=1110). САНУ (на језику: српски). www.pzzzsk.rs (http://www.pzzzsk.r
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra- s/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Марка_у_Кули&oldid=25433754”
▪
Српска православна црква Светог Михаила у Међи
Српска православна црква Светог Михаила у Међи, у општини Житиште, потиче из друге
половине 18. века. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква Светог Михаила у
Међи
Црква у Међи је складно пропорционисана грађевина, са полукружном апсидом у ширини брода и фасаде
украшене паровима лезена. Дрворезбарске радове на иконостасу извела су браћа Марковић 1773. године у
бујном преплету стилизованих барокних елемената са мотивима класицистичке орнаментике.
Осликавање олтарске преграде извео је 1779. године Димитрије Поповић, склон барокном схватању
религиозне композиције, мада схематизована решења ликова, драперија и позадине откривају
традиционални укус. Различит сликарски рукопис (на фигурама апостола) открива присуство још једног
аутора, слободније и мекше обраде и богатијег колорита, о чијем пореклу не постоје поуздани подаци.
Галерија

Михаила у Међи
Место Међа
Општина Житиште
Јужна фасада Западна фасада Иконостас Свети Никола и Вазнесење
Богородица са Држава Србија
Христом Време друга половина
Референце културе
Спољашње везе ww.zrenjaninheritage.com/)
▪ „Српска православна црква Св. Михаила — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1065).

odini.html)
▪ Песма и плач на одласку у рат („Политика”, 1. август 2016) (http://www.politika.rs/scc/clanak/360376/Pesma-i-plac-na-odlasku-u-rat)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Михаила_у_Међи&oldid=25403832”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Бачинцима
Српска православна црква Светог Николе у Бачинцима, месту у општини Шид подигнута је 1805.
године. Налази се под заштитом Републике Србије као непокретно културно добро у категорији Црква Светог Николе у
споменика културе од великог значаја. Бачинцима
Историјат и архитектура
Црква посвећена Светом Николи у Бачинцима је подигнута на месту старије цркве од плетера срушене
1760. године.[1]
Саграђена је као једнобродна грађевина, у маниру барока, са полукружним олтарским простором и

наглашеним високим звоником, уз западни зид. Његову пластичну декорацију чине угаони пиластри и
кордонски венци којима је истакнута спратност и вишеструко профилисан кровни венац. Подужне фасаде
су украшене прислоњеним пиластрима, комбинацијом вертикалне и хоризонталне поделе. Сви прозорски
отвори су завршени лучно. Њихова величина и бројност доприносе репрезентативном изгледу
унутрашњег простора.
Богату резбарију, налик на чипку, вишеспратне иконостасне преграде извео је 1826. године Марко
Константиновић. Сликана декорација из 1831. године је рад Константина Пантелића.
Конзерваторско рестаураторски радови су изведени су 2004. године.

Галерија Николе у Бачинцима
Место Бачинци
Време 1805.
настанка
културе
Види још
Референце
1. Епархија сремскаНамесништво шидско (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/sidsko/)
▪ „Црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=490). САНУ (на језику: српски).
▪ СПЦ Св. Николе у Бачинцима (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=44920)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Бачинцима&oldid=25440014”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Вогњу
Српска православна црква Светог Николе у Вогњу крај Руме подигнута је средином 18. века. По
времену настанка и стилским одликама архитектуре припада барокним споменицима Срема и убраја се у Српска православна
споменике културе од великог значаја. црква Светог Николе у
Вогњу
Изглед
Храм Светог Николе је једнобродна грађевина, где је наос на источној
страни завршен споља полукружном апсидом, а на западу је призидан
вишеспратни звоник, квадратне основе уже од ширине брода и са
карактеристичним „јастуком” и лантерном на врху. Плитке лезене на
фасадама као и алтернација полукружно завршених прозора и слепих
ниша одражавају унутрашњу поделу простора на три травеја. Источни
травеј има певничка проширења изведена у ширини зида, тако да споља
нису видљива. Осим главног улаза у храм, који се налази у приземљу
звоника, постоји и портал на јужном зиду цркве.
Барокно-рокајна обележја овог споменика огледају се и на резбареној
олтарској прегради, изведеној крајем шесте деценије 18. века и са
уобичајеним распоредом и тематиком сликаних представа. На престоној Христовој икони исписана је
година 1761. и потпис мало познатог сликара Аксентија Остојића. Претпоставља се да је он аутор и зидне
декорације коју је, готово век касније, пресликао Павле Чортановић чији се живопис и данас може видети
у цркви у Вогњу.[1] Црква Светог Николе у Вогњу
Види још Место Вогањ
Време 1740/1760.
настанка
Референце добра културе од
1. Епархија сремска/намесништво румско (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/rumsko/) великог значаја
Спољашње везе установа за заштиту

▪ „Црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?i културе
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Вогњу&oldid=25403835”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Добринцима
Српска православна црква Светог Николе у Добринцима је подигнута у првој половини 19. века
по склапању уговора митровачког зидара Франца Сигла и Црквене општине 1808. године. Храм у Српска православна
Добринцима представља споменик културе од великог значаја. црква Светог Николе у
Добринцима
Изглед
Црква, по типу, припада војвођанским богомољама насталим у првој половини 19. века, као једнобродна
грађевина, са полукружном апсидом на истоку и звоником изнад западног дела грађевине. Прекривена је
двосливним кровом, док декорацију зидних површина чине ниски сокл, пиластри и истурени кровни
венац.
Унутрашњост цркве украшена је зидним сликама Петра Чортановића из 1831. године. Сликарство
троспратног иконостаса, богате барокне дрворезбе, рад је непознатог мајстора из друге половине 18. века.
Коришћени су делови старог иконостаса у комбинацији са резбаријом и иконама из 19. века.[1]
Конзерваторски радови су извођени 1971, 1978. и 2004. године.
Види још
▪ Списак споменика културе у Сремском округу Црква Светог Николе у
Добринцима
Референце Место Добринци

1. Епархија сремска/намесништво румско (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/rumsko/) Време прва половина
▪ „Српска православна црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.
ac.rs/spomenik.php?id=1186). САНУ (на језику: српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Добринцима&oldid=25403837”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Доњим
Петровцима
Српска православна црква Светог Николе у Доњим Петровцима, месту у општини Рума,
подигнута је почетком 19. века. Подигнута је на ивици насеља, крај остатака римског утврђења Басијане. Српска православна
Црква у Доњим Петровцима представља споменик културе од великог значаја. црква Светог Николе у
Доњим Петровцима
Изглед
Храм Светог Николе је једнобродна грађевина са звоником испред западног прочеља, о чијем времену
изградње сведоче како стилске одлике архитектуре тако и архивски подаци и године забележене на
олтарској прегради. Фасаде су лезенама издељене на једнака поља чији су једини украс сегментно
завршени прозори, односно слепе нише истог облика. И нише и прозори надвишени су полукружним
испустима у виду слободностојећег натпрозорника. Високи звоник има на врху лантерну, а међуспратне
конструкције обележене су широко профилисаним венцима који се изнад приземног дела грађевине
наставља у кровни венац читаве цркве.
У ентеријеру највише пажње привлачи раскошна резбарија иконостаса, дело карловачког мајстора Марка
Вујатовића. Изведена је у традицији барокних схватања, са обиљем флоралних мотива који украшавају
пиластре, стубове са коринтским капителима и остале конструктивне елементе преграде. Преко педесет
икона – од којих се једна налази на митрополитском столу – насликао је 1803. године Јован Пантелић,
али су током 19. века више пута пресликаване.[1]
Види још Црква Светог Николе у Доњим

Петровцима
▪ Споменици културе од великог значаја Опште информације
Место Доњи Петровци
Референце Општина Рума

Време почетак 19. века
1. Епархија сремска/намесништво румско (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/rumsko/) настанка
Спољашње везе добра културе од
ac.rs/spomenik.php?id=1187). САНУ (на језику: српски). Надлежна Завод за
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html) заштиту споменика
културе
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Доњим_Петровцима&oldid=25403838”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Ердевику
Српска православна црква Светог Николе у Ердевику, насељеном месту у општини Шид,
подигнута је 1804. године. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе од великог Црква Светог Николе
значаја.
Црква у Ердевику је посвећена Светом Николи, подигнута је као једнобродна грађевина складних
пропорција, у духу класицизма, са полукружном олтарском апсидом на истоку и репрезентативним
западним прочељем, којим доминира високи звоник, са уском лименом капом, чија је спратна подела
наглашена богато профилисаним венцима. Складно укомпоновану фасадну декорацију чине прислоњени
пиластри и вишеструко профилисани поткровни венци.
Иконостасна резбарија из 1806. године рад је Јоанеса Лашока и Сигисмунда Егермана. За сликану
декорацију олтарске преграде ангажован је 1817. године Георгије Бакаловић, који је аутор и зидних слика
у олтару. Остале партије на зидовима осликао је Јован Недељковић 1829. године.
Галерија
Црква Светог Николе
Место Ердевик
Време 1804.
настанка
културе
Види још
Извори
▪ „Српска православна црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1293).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Ердевику&oldid=25403841”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Иланџи
Српска православна црква Светог Николе у Иланџи, насељеном месту у општини Алибунар,
подигнута је у 18. веку. Иконостас цркве представља споменика културе од великог значаја.[1] Српска православна
Црква у Иланџи је посвећена Светом Николи и представља једнобродну грађевину са полукружном Иланџи
апсидом и звоником на западној страни, испред кога је трем са четири стуба који држе архитравну греду
за забатом. Фасаде су декорисане упареним пиластрима са капителом између прозора, сокл је низак и
назначен у висини стопе полустубова.
Иланџанска црквена општина је јануара 1868. године расписала конкурс путем „оферта”, за подизање
„дрвеног иконостаса” у цркви. Рок је био април месец те године, код Компаније граничарске у месту.[2]
Иконостас су радили Новак Радонић и Аксентије Мародић 1875. године. У олтару и наосу зидне слике је
радио Новак Радоњић. Обојица су значајно српски сликари романтизма и познатији су по историјским
композицијама, али је њихово црквено сликарство значајно како по карактеристично традиционалној
иконографији тако и по коришћењу чисто сликарских поступака карактеристичних за уметност
романтизма. Црква је обнављана од 1852. до 1854. године и после страдања у Буни 1848. године.
Када је 1896. године Иланџу задесио земљотрес страдао је црквени торањ са јабуком и крстом. Због тога је
црквена општина лицитирала радове "на мањак" на оправци и подизању позлаћених јабуке и крста.
Предрачун радова је износио 553 ф.[3]

Види још Николе у Иланџи
▪ Списак споменика културе у Јужнобанатском округу Опште информације

▪ Споменик културе од великог значаја Место Иланџа
Општина Алибунар
Референце Држава Србија
1. „Иконостас српске православне цркве Светог Николе у Иланџи” (https://web.archive.org/web/2020070718
настанка
1615/https://www.zzskpancevo.org/spomenici-kulture/ikonostas-srpske-pravoslavne-crkve/). Завод за
заштиту споменика културе у Панчеву. Архивирано из оригинала (https://www.zzskpancevo.org/spome Тип културног Споменик
nici-kulture/ikonostas-srpske-pravoslavne-crkve/) 07. 07. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2020. добра културе од
2. "Застава", Пешта 1867. године великог значаја
3. "Застава", Нови Сад 1896. године Надлежна Завод за
културе
▪ „Српска православна црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu. www.zzskpancevo.org (https://www.
ac.rs/spomenik.php?id=1028). САНУ (на језику: српски). zzskpancevo.org/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Иланџи&oldid=25433755”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Иригу
Српска православна црква Светог Николе у Иригу је подигнута 1732. године у традицији српске
средњовековне архитектуре комбиноване са барокним елементима. Представља споменик културе од Српска православна
великог значаја. црква Светог Николе у
Иригу
Изглед
Црква је посвећена Светом Николи, изграђена је као једнобродни храм, засведен полуобличастим сводом,
има куполу над централним делом коју носе четири слободна ступца и споља и изнутра петострану апсиду
у ширини брода. Барокни торањ дозидан је уз западно прочеље. Хоризонтална подела фасада истакнута
је кордонским венцем и низом слепих аркада, а стране дванаестостраног тамбура украшене су
колонетама. Старије сликарство развијеног програма, на високој олтарској прегради извео је, како се
претпоставља, 70-тих година 18. века Василије Остојић, мајстор формиран под утицајем руског црквеног
барока.[1]
Иконостас је 1827. године обновио и допунио новим иконама Георгије Бакаловић. Иконе на архијерејском
и Богородичином трону рад су непознатог мајстора из друге половине 18. века. Зидно сликарство из 1749.
године очувано је у калоти куполе, на пандантифима и на чеоној страни лукова на своду цркве. Стилски и
иконографски неуједначено и конзерваторски необрађено, представља рад непознатог аутора.
Делимично је прекривено накнадним зидним сликама Димитрија Посниковића из 1886/1887. године.
Галерија Николе у Иригу

Место Ириг
Време 1732.
настанка
културе
Види још
Извори
1. „ТО Србије/ Ириг” (https://web.archive.org/web/20140812015824/http://www.srbija.travel/destinacije/52-vikenda-u-srbiji/irig-indjija/). Архивирано
из оригинала (http://www.srbija.travel/destinacije/52-vikenda-u-srbiji/irig-indjija/) 12. 08. 2014. г. Приступљено 02. 09. 2014.
▪ „Српска православна црква Св. Николе) — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1093).
▪ Српска православна црква Св. Николе (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43734)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Иригу&oldid=25403845”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Јаску
Српска православна црква Светог Николе у Јаску, месту на падинама Фрушке горе, подигнута је у
другој половини 18. века и има статус споменика културе од великог значаја. Српска православна
Јаску
Изглед
Црква посвећена Светом Николи у Јаску је једнобродна грађевина са
барокним волутама на западној фасади и високим и витким звоником.
Иконостас је резао 1790. године познати Новосађанин Аксентије
Марковић, који се у документима појављује пред крај девете деценије 18.
века изводећи резбарију класицистичких мотива. Већ 1803. године
резбарске радове је обнављао Марко Вујатовић из Сремских Карловаца,
најпознатији билдхауер мајстор свог времена. Иконе је 1805. године
израдио Стефан Гавриловић, предводник генерације која се појављује
крајем 18. века. Током четврте деценије 19. века, Јован Иванић, ученик и
следбеник Арсе Теодоровића, осликао је унутрашњост цркве и насликао
30 малих, целивајућих икона као и празничне иконе насликане уљем на
лиму. Зидне слике 1883. године започиње да ради Павле Чортановић
који убрзо напушта започети посао, а завршава га Ђока Путник.[1]
Међу покретним иконама сачувана је Богородице са Христом на Црква Светог Николе у Јаску
северозападном ступцу припрате, датирана у 1785. годину и приписана Опште информације
познатом сликару раног барока Јанку Халкозовићу.
Место Јазак
Види још
▪ Списак споменика културе у Сремском округу настанка 18. века
▪ Споменици културе од великог значаја Тип културног Споменик
Извори великог значаја
1. „Епархија сремска/намесништво сремскокарловачко” (https://web.archive.org/web/20191001191340/http:// установа за заштиту
www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/sremskokarlovacko/). Архивирано из оригинала (http://w заштиту споменика
ww.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/sremskokarlovacko/) 01. 10. 2019. г. Приступљено
културе
15. 09. 2014.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Јаску&oldid=25403846”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Карловчићу
Српска православна црква Светог Николе у Карловчићу, месту у општини Пећинци, подигнута је
1809. године и представља споменик културе од великог значаја. Српска православна
Карловчићу
Изглед
Црква посвећена Светом Николи у Карловчићу је саграђена као једнобродна грађевина са полукружном
олтарском апсидом на истоку и звоником призиданим уз западну страну храма. Крстообразност
грађевине постигнута је певничким трансептом, односно проширивањем предолтарског травеја. Фасаде
су једноставне и украшене сведеном архитектонском пластиком. Вертикално рашчлањавање изведено је
плитким пиластрима, а изнад њих, у поткровном појасу тече профилисани венац. По три лучно завршена
прозора са једноставним пластичним украсом, налазе се на бочним странама и апсиди. Правоугаони Српска православна црква Светог
отвори на спрату звоника надвишени су троугаоним тимпанонима. Звоник је завршен кулицом са четири Николе
полукружно заобљена прозора.[1]
Наос, подељен на травеје, пресведен је полуобличастим сводом, док је олтарски простор покривен Место Карловчић
сегментном шкољком. Храм је украшен зидним сликама. У олтару је представа Исуса Христа, а на Општина Пећинци
сегментима шкољке су приказани свети литургичари. У сводовима над травејима наоса су представе
Време 1809.
Господа Саваота са анђелима и јеванђелистима, Силазак Св. Духа на апостоле, Христос у кући Марте и
Марије, док су на зидовима насликани свети мученици и мученице. Класицистички иконостас резао је настанка
1841. године познати дрворезбар Саво Љубинковић, док је Петар Чортановић сликао иконе 1844–1845. Тип културног Споменик
године. добра културе од
Конзерваторско-рестаураторски радови извођени су између 1978. и 1984. године.
културе
Референце
1. Општина Пећинци/Локална заједница/Цркве (http://www.pecinci.org/%D0%BB%D0%BE%D0%
BA%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%
BD%D0%B8%D1%86%D0%B0/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5.284.html)
Спољашње везе Наос и иконостас
▪ „Српска православна црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikultur

e.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1166). САНУ (на језику: српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Карловчићу&oldid=25865640”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Краљевцима
Српска православна црква Светог Николе у Краљевцима, надомак Руме, подигнута је у другој
половини 18. века и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Српска православна
Краљевцима
Изглед
Црква посвећена Светом Николи у Краљевцима је једнобродна грађевина, са апсидом у ширини наоса и
нешто ужим звоником уз прочеље цркве, носи сва обележја барокне сакралне архитектуре. Главни
елемент у декорацији фасада представљају удвојени плитки пиластри са профилисаним стопама и
орнаментисаним капителима, између којих су постављени лучно завршени прозорски отвори.
Хоризонтална рашчлањеност спољних зидних платана постигнута је доста наглашеним соклом као и
широким венцима који истичу вишеспратност звоника, док један тече испод двосливног крова цркве. На
фасадама се огледа и унутрашња подела храма.[1]
Црква Светог Николе у
Припрата са галеријом је тролучним пролазом издвојена од наоса који се уз олтарски простор завршава Краљевцима
благо испуштеним певницама. Барокни изглед грађевине употпуњује иконостасна преграда Арсенија
Марковића, са близу шездесет икона које је између 1792. и 1794. године насликао Јаков Орфелин, уметник Опште информације
барокно-рокајног опредељења и ђак бечке Академије, који у Краљевцима није успео да на најбољи начин Место Краљевци
искаже своје умеће. Црква је у Другом светском рату знатно оштећена, па су иконе привремено биле Општина Рума
смештене у Галерију Матице српске у Новом Саду. Након обнове, Орфелинове слике враћене су на
првобитни иконостас у Краљевцима. Време друга половина

▪ Списак споменика културе у Сремском округу великог значаја
▪ Споменици културе од великог значаја Надлежна Завод за
културе
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Краљевцима&oldid=25495688”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Крчедину
Српска православна црква Светог Николе у Крчедину, у општини Инђија, подигнута је крајем 18.
века. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Српска православна
Крчедину
Црква у Крчедину припада Епархији сремској[1]]. Посвећена је Светом Николи, подигнута је као
једнобродна грађевина са олтарском апсидом на источној и звоником на западној страни, са кровом на
две воде. Фасаде су рашчлањене ниским соклом, пиластрима и профилисаним кровним венцем.
Певнице су рад дрворезбара Марка Вујатовића из 1806. године, на којима стоје слике Теодора Витковића
и Димитрија Лазаревића из 1810. године. Висока, вишеспратна олтарска преграда, украшена богатим
дрворезбарским украсом, класицистички је рад Едуарда Владарша из 1843. године. Престоне иконе су
фланкиране канелираним стубовима обавијеним венцима ружа са композитним капителима. Мотиви су
биљни: храстово лишће, руже, гроздови и гранчице. Иконе на иконостасу сликао је Петар Камбер 1853.
године.
Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури обављени су 1973. године, а радови у

унутрашњости храма и на чишћењу резбарених делова иконостаса 1981. године.
Види још Српска православна црква Светог

Николе
▪ Споменици културе од великог значаја Место Крчедин
Референце Време крај 18. века
настанка
1. [https://web.archive.org/web/20191001191340/http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva
/sremskokarlovacko/ Архивирано (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/sremskokarlovac Тип културног Споменик
ko/) на сајту Wayback Machine (1. октобар 2019) Епархија сремска/намесништво сремскокарловачко добра културе од
Спољашње везе Надлежна Завод за

▪ „Српска православна црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu. заштиту споменика
ac.rs/spomenik.php?id=1082). САНУ (на језику: српски). културе
▪ СПЦ Св.Николе у Крчедину (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43781)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Крчедину&oldid=25403851”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Меленцима
Српска православна црква Светог Николе у Меленцима, месту у општини Зрењанин,
највероватније је подигнута у другој половини 18. века, убрзо по досељењу Срба граничара 1752. године и Српска православна
има статус споменика културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја. црква Светог Николе у
Меленцима
Црква је саграђена као једнобродна грађевина са петоугаоном апсидом и звоником на западној страни,
док су западна, јужна и северна фасада декорисане су плитким пиластрима са капителима.
Иконостас, тронове и певнице је сликао 1806. године Арсеније Теодоровић, док је зидне слике радио 1864.
године Никола Алексић. Тематика је уобичајена за период када слике настају – теме из Старог и Новог
завета, али и теме из националне историје, које у време појаве романтизма у српској уметности почињу да
добијају све већи значај. Аутор „Христовог гроба”, ретког и изузетног сликарског дела, није међутим
идентификован. Осим иконостаса, црква има и богату ризницу сакралних предмета, вредних творевина
примењене уметности, коју су попунили приложници и дародавци. [1]
Галерија

Апсида Јужна фасада Западна фасада Ентеријер Хор
Николе
Место Меленци
Иконостас Зидно сликарство добра културе од
Види још установа за заштиту

▪ Списак споменика културе у Средњобанатском округу културе
Референце ww.zrenjaninheritage.com/)
1. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Меленци (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/naseljena-mesta-u-okviru-grada-z

renjanina/melenci)
odini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Меленцима&oldid=25938892”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Нерадину
Српска православна црква Светог Николе у Нерадину, подигнута је у првој половини 18. века
(1732) и представља споменик културе од великог значаја. Српска православна
Нерадину
Изглед
Николајевска црква у Нерадину саграђена је као једнобродна грађевина са споља петостраном апсидом,
правоугаоним певницама, куполом десетостраног тамбура и складним звоником. Олтарску преграду
ранобарокног стила резбарио је непознати мајстор друге половине 18. века. Иконе се приписују
новосадском сликару Василију Остојићу и његовом помоћнику Јовану Поповићу, а натписом су датоване у
1760. године. Уколико су аутори икона заиста Остојић и Поповић, то би значило да је нерадински
иконостас настао у раном периоду њихове каријере. Остојић је прихватио стил свог украјинског учитеља
Јова Василијевича, и до краја живота се држао својих уметничких веза са традицијом ранобарокне епохе,
што је наручиоцима његових радова потпуно одговарало, судећи по популарности коју је имао и иметку Црква Светог Николе у Нерадину
које је стекао.[1]
На архијерејском трону налази се икона Христа. Неколико целивајућих празничних икона малог формата Место Нерадин
радио је мајстор Јефрем Исаиловић 1778. године. Зидне слике непознатог аутора представљају библијске Општина Ириг
свете личности и догађаје као и српске светитеље.
Време 1732.
Конзерваторско-рестаураторски радови обављани су у два маха, 1964. и 1982. године. настанка
Галерија добра културе од
културе
Види још
Референце
1. „Епархија сремска/намесништво сремскокарловачко” (https://web.archive.org/web/20191001191340/http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejs
01. 10. 2019. г. Приступљено 15. 09. 2014.
▪ СПЦ Св. Николе (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43786)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Нерадину&oldid=25403855”
▪
Српска Православна црква Светог Николе у Опову
Српска Православна црква Светог Николе у Опову је подигнута је 1830. године [1] и има статус
споменика културе од великог значаја. Српска Православна
Православни храм у Опову је посвећен Светом Николи и представља једнобродну грађевину са Опову
полукружном апсидом на источној и звоником на западној страни. Целину са иконостасом чини дрвена
оплата која покрива зидове певница, архијерејски и Богородичин трон. Иконостас је сликао Стева
Тодоровић који се 1885. године потписао на свим престоним иконама. Као и на неким претходним
иконостасима, и у оповској цркви су обрађене поједине теме из српске историје (Замонашење Стефана
Немање). На Богородичином трону исти сликар остварио је успели тондо на коме је приказан Анђео који
се јавља Јосифу у сну. У цркви су сачуване и иконе из 17. и 18. века (Свети архиепископи Арсеније и Сава
Српски, Нерукотворени образ из 1773. године) и целивајуће иконе од краја 18. до друге половине 19. века.
Икона Богородице са Христом са исписаним стихом једне Богородичине песме при дну и годином 1785.
има своју реплику у цркви у Црепаји.
Види још
Референце
Српска Православна црква у
1. „ТО Војводине/Срква Светог Николе у Опову” (https://web.archive.org/web/20140808045634/http://vojvodin
Опову
aonline.com/tag/opovo/?lang=SR). Архивирано из оригинала (http://vojvodinaonline.com/tag/opovo/?lang=
SR) 08. 08. 2014. г. Приступљено 30. 07. 2014. Опште информације
Место Опово
Спољашње везе Општина Опово
ac.rs/spomenik.php?id=1148). САНУ (на језику: српски). Време 1830.
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra- настанка
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html) Тип културног Споменик
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna добра културе од
_kulturna_dobra.php) великог значаја
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php) Надлежна Завод за
Напомена: Садржај овог чланка је једним делом или у целости преузет са http://www.sanu.ac.rs. Носилац ауторских заштиту споменика
права над материјалом је дао дозволу да се исти објави под слободном лиценцом. Доказ о томе се налази на OTRS културе
zzskpancevo.org/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_Православна_црква_Светог_Николе_у_Опову&oldid=25926327”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Прхову
Српска православна црква Светог Николе у Прхову, месту у општини Пећинци, подигнута је у
првој половини 19. века, на месту старијег храма. Представља споменик културе од великог значаја. Српска православна
Прхову
Изглед
Основни део грађевине чине споља полукружна олтарска апсида, једва
наглашени певнички простори и два травеја наоса уз коју је, са западне
стране, дозидан портик са четири ступца и лучно завршеним пролазима.
Репрезентативно прочеље храма је у горњем делу затворено и на њему су
нише које понављају полукружни облик прозора са бочних фасада, док
се над западним фронтоном, који прати нагиб двосливног крова, уздиже
звоник. Главни архитектонски мотив спољне декорације представљају
плитки пиластри профилисаних стопа и капитела као и мотив
геометријски орнаментисаног поља између кровног венца и прозорских
односно слепих ниша.[1]
Иконостас првобитног прховског храма са сликама Димитрија Бачевића служио је почетком 19. века у
новој цркви, да би 1832. године био замењен вишеспратном конструкцијом дрворезбара Павла
Бошњаковића, ученика карловачког мајстора Марка Вујатовића. Обиље украса биљног карактера
уоквирује данас иконе румунског сликара Георгија Бојера из 1840. године, док се неколико сачуваних
Бачевићевих икона из Прхова сада налазе у Галерији Матице српске у Новом Саду.
Николе
Види још
▪ Списак споменика културе у Сремском округу Место Прхово
▪ Споменици културе од великог значаја Општина Пећинци
Референце настанка 19. века
1. Општина Пећинци/Локална заједница/Цркве (http://www.pecinci.org/%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B Тип културног Споменик

0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%8 добра културе од
6%D0%B0/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5.284.html) великог значаја
Спољашње везе установа за заштиту
▪ „Српска православна црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu. културе
ac.rs/spomenik.php?id=1175). САНУ (на језику: српски).
▪ СПЦ Св.Николе у Прхову (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=44942)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Прхову&oldid=25865674”
▪
Српска Православна црква Светог Николе у Сакулама
Српска Православна црква Светог Николе у Сакулама, месту у општини Опово, подигнута је 1844.
године и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.[1] Српска Православна
Црква је посвећена Светом Николи, саграђена је као репрезентативна једнобродна грађевина разуђених Сакулама
фасада, изведена у класицистичком стилу. Северна и јужна фасада решене су са дубоким полукружно
завршеним нишама у којима су смештени прозори, а на западном прочељу полукружно завршен прозор
над порталом фланкирају две слепе нише истог облика и димензија. Унутрашња декорација поседује
стилско јединство, будући да је настала као дело једне групе мајстора у кратком временском периоду.
Иконопис Константина Пантелића из 1856/1857. године на олтарској прегради, архијерејском и
Богородичином трону, чини целину са њиховим архитектонским конструкцијама и скулпторским радом
(дверима, оплатом и резбаријом). Исти резбар је вероватно начинио и два налоња за целивајуће иконе, а
по свој прилици истовремени су и орнаментални и фигурални украс на зидовима храма. У цркви се
налазе још иконе из 18. и 19. века и једно оковано јеванђеље, штампано у Русији 1760. године.
Види још
Торањ православне цркве у

Референце Сакулама
1. „Српска Православна црква Светог Николе у Сакулама” (https://web.archive.org/web/20200707183934/htt Опште информације

ps://www.zzskpancevo.org/spomenici-kulture/crkva-svetog-nikole-u-sakulama/). Завод за заштиту Место Сакуле
споменика културе у Панчеву. Архивирано из оригинала (https://www.zzskpancevo.org/spomenici-kulture
Општина Опово
/crkva-svetog-nikole-u-sakulama/) 07. 07. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2020.
Спољашње везе Време око 1844.

настанка
▪ „Српска православна црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu. Тип културног Споменик
ac.rs/spomenik.php?id=1149). САНУ (на језику: српски). добра културе од
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra- великог значаја
културе
zzskpancevo.org/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_Православна_црква_Светог_Николе_у_Сакулама&oldid=25433709”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Самошу
Српска православна црква Светог Николе у Самошу, у општини Ковачица, подигнута је у 18. веку,
под заштитом је Републике Србије као споменик културе у категорији непокретних културних добара од Српска православна
Самошу
Црква у Самошу је посвећена Светом Николи, подигнута је 1840. године, а освећена 1847. године.
[1]Представља прецизну копију цркве исте посвете у недалеком селу Сакуле. Село Самош основано је
приликом исељавања српског становништва из Чавоша (Румунија) и Сечња, које је са собом понело и
своје олтарске преграде, данас уклопљене у нејединствену целину постојећег иконостаса у цркви. Старији
део иконостаса сликао је у другој половини 18. века веома активни банатски зограф Недељко Поповић.
Иконостас се састоји из две дрвене плоче на којима су у два неједнака појаса насликани апостоли са
Деизисом у средини (у ширем) и пророци (у ужем појасу) и две велике иконе: Светог Димитрија и
удвојена икона Светог Ђорђа за два наручиоца са сликаревим потписом из 1777. године. Млађи део
иконостаса, рокајне резбарије, заузима централно место, са премазаним престоним иконама, царским
дверима, Крунисањем Богородице, низом апостола и пророка, Страдањима и Распећем. Целивајуће иконе
Рођења и Обретења главе Јована Крститеља радио је непознати сликар с краја 18. и почетка 19. века.
Види још
▪ Списак споменика културе у Јужнобанатском округу Српска православна црква Светог
Николе у Самошу
Место Самош
1. „ТО Војводине/Српска православна црква Самош” (https://web.archive.org/web/20140726012025/http://voj
vodinaonline.com/sta-videti-i-raditi/srpska-pravoslavna-crkva-samos/?lang=SR). Архивирано из оригинала Општина Ковачица
(http://vojvodinaonline.com/sta-videti-i-raditi/srpska-pravoslavna-crkva-samos/?lang=SR) 26. 07. 2014. г. Држава Србија
Време 1840.
настанка
▪ „Српска православна црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu. добра културе од
ac.rs/spomenik.php?id=1105). САНУ (на језику: српски). великог значаја
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php) www.zzskpancevo.org (https://www.
zzskpancevo.org/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Самошу&oldid=25403872”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Старим
Бановцима
Српска православна црква Светог Николе у Старим Бановцима, месту у општини Стара Пазова
подигнута је крајем 18. века, тачније 1797. године. Представља непокретно културно добро као споменик Српска православна
културе од великог значаја. црква Светог Николе у
Старим Бановцима
Црква у Старим Бановцима посвећена преносу моштију Светог Николе, подигнута је на темељима који
потичу из 1777. године. Као препознатљив стил градње истиче се мешавина готике и романике.[1][2]
Високи иконостас, богато украшен биљним орнаментима, дрворезбарио је Марко Вујатовић 1815 године.
Осликавање иконостаса развијеног програма започео је 1836. године Константин Лекић, а радове је
завршио 1840. године Живко Петровић. Фрагменти зидног сликарства сачувани су у олтару (Св. Дух) и
ниши проскомидије (Распеће).
Црква поседује и две иконе Богородице типа Одигитрије, рад сликара Михајла Јевтића из 1791. године,
односно Николе Апостоловића из 1803. године.
Галерија
Николе у Старим Бановцима
Место Стари Бановци
Општина Стара Пазова
Време 1797.
настанка
Унутрашњост Унутрашњост Спомен плоча са Тип културног Споменик

православне цркве православне цркве именима добра културе од
у Старим у Старим добротвора великог значаја
Баноцима Баноцима православне цркве Надлежна Завод за
у Старим установа за заштиту
Бановцима заштиту споменика
културе
Види још
Референце
1. Општина Стара Пазова/Цркве и храмови-Храм Преноса моштију Св. Оца Николаја Стари Бановци (http://www.starapazova.rs/rs/opstina-st
ara-pazova/religija-crkve-i-hramovi.html)
2. [https://web.archive.org/web/20191001191340/http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/sremskokarlovacko/ Архивирано (http://
www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/sremskokarlovacko/) на сајту Wayback Machine (1. октобар 2019) Епархија
сремска/намесништво старопазовачко
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Старим_Бановцима&oldid=25699219”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Стејановцима
Српска православна црква Преноса моштију Светог Николе у Стејановцима, месту у општини
Рума, подигнута је 1774. године и представља споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква Преноса моштију
Светог Николе у
Изглед Стејановцима
Црква у Стејановцима посвећена је Преносу моштију Светог Николе, саграђена је као издужена
једнобродна грађевина са петостраном апсидом, певничким нишама и призиданим звоником.
Декоративне елементе зидних површина чине ниски сокл, пиластри и профилисани кровни венац.
Резбарена вишеспратна иконостасна конструкција потиче из 1801. године и дело је карловачког

дрворезбара Марка Вујатовића. Канелирани стубови одвајају престоне иконе. На иконостасу преовлађују
биљни мотиви винове лозе са грожђем, класје, храстово лишће са жиром и руже. Иконе су првобитно
биле наручене од Јакова Орфелина 1803. године. Он је, међутим, умро веома брзо по закључењу уговора
Црква Преноса моштију Светог
са Црквеном општином, па се – судећи према ликовном рукопису – иконе приписују Арси Теодоровићу.
Николе
Петар Чортановић је 1846. године обновио иконостас и живописао унутрашњост цркве.[1]
Конзерваторски радови су изведени 1998. године. Место Стејановци
Види још Време 1774.
▪ Списак споменика културе у Сремском округу настанка

Извори
1. Епархија сремска/намесништво румско (http://www.eparhija-sremska.rs/arhijerejska-namesnistva/rumsko/) установа за заштиту

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Стејановцима&oldid=25403875”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Томашевцу
Српска православна црква Светог Николе у Томашевцу, месту у општини Зрењанин,
подигнута је 1814. године и има статус споменика културе од великог значаја. Посвећена је летњем
празнику светог Николе - преносу моштију светог Николе - који се слави 9./22. маја.[1] светог Николе у Томашевцу
Парохија је основана 1776. године, док је садашња црква у Томашевцу изграђена у стилу класицизма
1815-1818. године, а обновљена је 1938. године те потом и 2013. године. Први иконостас је 1843-1847.
радио тада мештанин, академски образован иконописац Константин Пантелић из Руме. Позлатарски
део посла у храму је извео златар Јанко Јакшић 1845-1847. године. Село са црквом, а у њој нарочито
иконостас, страдали су у пожару 15. децембра 1848. године у знак одмазде, по наредби мађарског
генерала Ерне Киша, племића из Елемира. Милошћу аустријског цара томашевачка црква је
оспособљена за службу 1850. године.[2] Од августа 1852. креће оправка пострадалог храма, скупљањем
прилога. Лицитација за оправку црквеног торња, који је страдао од грома одржана је августа 1858.
године, а извођач је био маор Мијајло Томић из Панчева. Висока олтарска преграда вешто је
конструисана и резбарена у необарокном стилу, 1859. године од стране Ђорђа Девића из Паланке. Јула
месеца исте године покренута велика акција скупљања прилога за оправку цркве. Крајем децембра
1861. године лицитиран посао осликавања и позлаћивања иконостаса обновљене цркве. Иконе је након
"Мађарске буне" изнова започео Јован Поповић, који је током рада преминуо 27. септембра 1864.
године. Новине су забележиле: Када је два горња тракта завршио и у Томашевац понео (из
Панчева), срчана кап га је погодила на путу између Падине и Томашевца.[3]
После дужих преговора, приликом којих је одбијена понуда Константина Данила, посао је завршио Чех
Звоник цркве
Карло Амврозије Гуч током 1871-1872. године, бечки сликар који је израдио и икону на Богородичином
трону. Поповић је сматра се, насликао све иконе треће зоне (апостоле и пророке) и Распеће на врху Основни подаци
иконостаса. Из друге зоне његове су, највероватније, Рођење и Света Тројица. У храму се налази шест Тип црква
рипида на којима су у минијатури приказане композиције из оба завета на једној, и анђеоским
главицама на другој страни, које нису атрибуиране.[4]
црква
Конзерваторски радови на обнови фасаде храма завршени су крајем 2013. године. Епархија Епархија банатска
Оснивање 1776
Тренутно храм се налази у фази велике обнове и настављени су радови пресецања влаге, обнове пода,
увођења грејања, промене столарије и осталих радова обнове ове светиње. Посвећен Свети Николај
Мирликијски
Галерија Локација
Место Томашевац, Банат
Јужна фасада Иконостас Наос цркве са Зидно сликарство

иконостасом свода наоса
Зидно сликарство Јеванђеље из

из олтарског дела 1760. године -
Москва.
Види још
Референце
1. Живан Вијатов: "Томашевац" (грађа за монографију), Панчево 2009.
Српска православна црква Светог Николе у
Чортановцима
Српска православна црква Светог Николе у Чортановцима, на ободу Фрушке горе, подигнута је у
првој половини 19. века и под заштитом је државе Србије као споменик културе од великог значаја. О Српска православна
настанку храма сведочи уговор склопљен 1827. године између општине и Карла Хаскија, зидарског црква Светог Николе у
мајстора из Митровице. Чортановцима
Изглед
Црква у Чортановцима је посвећена Светом Николи у Чортановцима, саграђена је као једнобродна
грађевина са полукружном олтарском апсидом и нижим звоником на западној страни. Уобичајену
хоризонталну и вертикалну поделу соклом, кровним венцем и пиластрима допуњују по три степенасто
усечене и полукружно завршене нише за прозоре на северној и јужној фасади. Звоник у приземном делу
решен је као отворено предворје. Црква Светог Николе
Резбарија олтарске преграде са преовлађујућим барокним биљним мотивима комбинованим са таласасто Опште информације
изувијаним формама, дело је непознатог мајстора из друге половине 18. века. Иконе се приписују Место Чортановци
Григорију Јездимировићу, следбенику стила Теодора Крачуна, са којим је сарађивао на сликању главног
иконостаса Саборне цркве у Сремским Карловцима. То је био сликар недовољног образовања и без веће
креативне моћи. Иконостас је првобитно био намењен цркви у Лединцима, а у већој, чортановачкој Време прва половина
цркви, додати су поједини делови ради попуњавања простора и учвршћења резбарија. настанка 19. века
▪ Списак споменика културе у Сремском округу Надлежна Завод за заштиту
▪ Споменици културе од великог значаја установа за споменика
Референце
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Чортановцима&oldid=25440115”
▪
Српска православна црква Светог Николе у Шиду
Црква Светог Николе у Шиду је главна православна црква у граду. Црква припада Епархији сремској
Српске православне цркве. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог Српска православна
значаја. црква Светог Николе у
Шиду
Историјат
Монументална црква Светог Николе подигнута је у другој половини 18. века (вероватно 1758—1765).
Високи иконостас из друге половине 18. века резбарен је у барокном духу са извесним рокајним
елементима. Иконостас је 1787. осликао Григорије Николић, земунски сликар. Сомборски сликар Јован
Недељковић био је позван да обнови иконостас 1825.
При овој цркви постојало је ивше задужбина и друштава током 19. и 20. века.[1]
Значај
Црква висином брода и звоника као и габаритом превазилази сремске цркве тога времена. Концепцијом
простора и обликовањем архитектонског украса припада савременим барокним решењима сакралног
градитељства. Једнобродна је грађевина с полукружном апсидом и високим призиданим звоником.
Статичка санација грађевине је урађена 2006. године.[2] Српска православна црква Светог
Николе у Шиду
Овде се налази Црквена ризница у Шиду.
Место Шид
Галерија
културе
Литија 2018.
Црква, као и Шид слави Пренос моштију Светог оца Николаја, када се организује и литија улицама града.
Види још
Извори
1. Сремац, Радован (16. 1. 2022). „Задужбине и друштва при Српској православној црквеној општини у Шиду” (https://www.poreklo.rs/2022/0
1/16/zaduzbine-i-drustva-pri-srpskoj-pravoslavnoj-crkvenoj-opstini-u-sidu/). Порекло. Приступљено 22. 1. 2022.
2. „ШИД ПРОСЛАВИО ГРАДСКУ И ЦРКВЕНУ СЛАВУ” (http://www.sid.rs/). Град Шид. Приступљено 25. 5. 2018.
Српска православна црква Светог Николе у
Шимановцима
Српска православна црква Светог Николе у Шимановцима, у општини Пећинци, подигнута је у
првој половини 19. века и као заштићено непокретно културно добро има статус споменика културе од Српска православна
Шимановцима
Изглед
Храм посвећен Светом Николи саграђен је у виду једнобродне грађевине
са три травеја и полукружном олтарском апсидом у ширини брода.
Певнице, обележене у унутрашњости плитким нишама правоугаоне
основе, нису видљиве на спољним зидним платнима. Рашчлањеност
фасада (које одражавају унутрашњу поделу простора на травеје)
постигнута је плитким лезенама профилисаних капитела, које се смењују
са прозорским отворима нешто богатије украшених оквира. Веома
наглашен централни ризалит западног прочеља храма пресеца широки,
профилисани кровни венац и прераста у кулу-звоник, оштећен током
Другог светског рата.[1]
Класицистички конципиран иконостас шимановачке цркве из 1814. године остварење је карловачког

дрворезбара Марка Вујатовића. Доминантна биљна декорација, карактеристична за његову радионицу,
прекрива иконостасну конструкцију најчешће у виду лозе или олисталих гранчица, док се геометријски
орнамент јавља пре свега на оквирима сликаних представа. Иконе је 1822. године извео Константин
Лекић, сликар класицистичког стилског опредељења, у сарадњи са златарем Димитријем Лазаревићем. Црква Светог Николе
Конзерваторско-рестаураторски радови су изведени 2005. године. Опште информације

Место Шимановци
Види још Општина Пећинци

▪ Списак споменика културе у Сремском округу настанка 19. века
Референце великог значаја
6%D0%B0/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5.284.html) заштиту културе
▪ „Српска православна црква Св. Николе — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.s
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-do
bra-od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html)
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokre Унутрашњост
tna_kulturna_dobra.php)
▪ Портал Шимановаца - Црква (http://www.simanovci.rs/crkva/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Николе_у_Шимановцима&oldid=25865697”
▪
Српска православна црква Светог Преображења у
Панчеву
Српска православна црква Светог Преображења у Панчеву је подигнута у периоду од 1873. до
1878. године,[1] под заштитом је Републике Србије као споменик културе у категорији непокретних Српска православна
културних добара од изузетног значаја. црква Светог
Преображења у Панчеву
Црква у Панчеву је посвећена Светом Преображењу Господњем,
саграђена је на месту старијег храма с почетка 18. века. Пројекат је
израдио архитекта Светозар Ивачковић у неовизантијском стилу, тако да
је црква једнобродна грађевина крстообразне основе са куполом
монументалне величине и високим звоником издвојеним попут
средњовековног пирга. Прецизно осмишљена фасадна декорација је са
богато профилисаним кровним венцима, вишеделним прозорским Српска православна црква Светог
отворима, полукружно завршеним и чипкастим розетама. За главне Преображења
Слика из 1939. године неимарске послове ангажовани су Фрања Ерлмајер из Београда и
Михајло Томић из Панчева. [2]
Место Панчево
Иконостас је изведен према пројекту Милорада Рувидића и Бранка Општина Панчево
Таназевића, осликао је 1911. године Урош Предић у духу академског
реализма. Зидним сликарством којем доминирају историјске Држава Србија
композиције осликао је Стеван Алексић.[1] Време 1878.
настанка
Током 2003. године изведени су конзерваторско-рестаураторски радови
на звонику цркве.
изузетног значаја
Историјске фотографије заштиту споменика
културе
zzskpancevo.org/)
Иконостас Уроша Предића
Црква Светог Преображења
Унутрашњост цркве
Српска православна црква Светог Саве и Светог Симеона
у Српском Итебеју
Српска православна црква Светог Саве и Светог Симеона у Српском Итебеју, у општини
Житиште, подигнута је у периоду од 1765. до 1769. године. Црква је проглашена спомеником културе као Српска православна
непокретно културно добро од великог значаја. црква Светог Саве и
Светог Симеона у
Православни храм у Српском Итебеју је посвећен Светом Сави и Светом Симеону, правоугаоне је основе са Српском Итебеју
полукружном апсидом и надзиданим торњем. Двосливни кров прекривен је глеђосаним разнобојним
црепом. Високи сокл и, над њим, наизменични прозорски отвори и слепе нише са лучним завршетком,
споља дају цркви изглед двоспратне зграде, што она са хором на западној страни заправо и јесте. [1]
Фасаде су обрађене декоративном малтерском пластиком и у њих су узидани стари надгробни споменици,
чији натписи имају и историјску вредност јер садрже податке о сахрањенима. Унутрашњост храма такође
је вредна пажње: полукружну апсиду држе два пиластра на која се надовезују ребра која рашчлањују свод,
док се олтар раздваја пиластрима који се спајају у тријумфални лук. Два стуба са коринтским капителима
држе хор, који је изграђен 1938. године приликом обнове цркве. Иконостас је сликао Димитрије Поповић
1777. године, док је барокна резбарија урађена у радионици Аксентија Марковића. Иконографски
репертоар делом је допуњен сценама из националне историје и култовима Срба светитеља.
Радови на обнови цркве изведени су током 2012. и 2013. године.
Галерија Српска православна црква у

Српском Итебеју
Место Српски Итебеј
Општина Житиште
Време 1769.
настанка
Јужна фасада Западна фасада Звоник Надгробне плоче Детаљ иконостаса Тип културног Споменик
културе
Иконостас
Види још
Референце
1. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Српска православна црква светог Саве и светог Симеона у Српском Итебеју (http://www.
zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/spomenici-kulture/srpska-pravoslavna-crkva-svetog-%20save-i-simeona-u-srpskom-itebeju)
▪ „Српска православна црква Св. Саве — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1066). САНУ
(на језику: српски).
odini.html)
Српска православна црква Светог Саве у Марадику
Српска православна црква Светог Саве у Марадику, на падинама Фрушке горе, подигнута је у
другој половини 18. века и као заштићено непокретно културно добро има статус споменика културе од Српска православна
великог значаја. црква Светог Саве у
Марадику
Изглед
Црква посвећена Светом Сави, подигнута је као једнобродна грађевина петостране апсиде, а звоник јој је
призидан средином 19. века. Сачуван је уговор који је црквена општина склопила са зидарским мајстором
Урошем Суботићем за изградњу новог црквеног звоника. Фасаде су рашчлањене на уобичајен начин:
соклом, лезенама и поткровним венцем.[1]
Иконостас барокних и рококо форми резбарен је у другој половини 18. века. Иконе је израдио Јаков
Орфелин, познати карловачки сликар, који је посао окончао 1776. године, судећи према запису на икони
Васкрсења. Западноевропска барокна схватања до тада су била присутна једино у српској графици, а
Јаков Орфелин је први сликар који је у домаћу средину пренео сазнања стечена на бечкој Академији. На
архијерејском престолу налази се икона Христа, а неколико покретних икона и слика приписују се
Теодору Крачуну, другом значајном представнику српског барока бечке провенијенције.
Конзерваторско-рестаураторски радови обављени су на цркви 1980, а на сликарству 1982. године.

Види још Саве
Место Марадик
Референце настанка 18. века
1. „ТО Војводине/Црква Св. Саве Марадик” (https://web.archive.org/web/20140913215554/http://vojvodinaonli Тип културног Споменик

ne.com/sta-videti-i-raditi/kultura-i-istorija/crkva-sv-save-maradik/?lang=SR). Архивирано из оригинала (htt добра културе од
p://vojvodinaonline.com/sta-videti-i-raditi/kultura-i-istorija/crkva-sv-save-maradik/?lang=SR) 13. 09. 2014. г. великог значаја
културе
▪ „Српска православна црква Св. Саве — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.a
c.rs/spomenik.php?id=1084). САНУ (на језику: српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Саве_у_Марадику&oldid=25495661”
▪
Српска православна црква Светог Теодора Тирона у
Иригу
Српска православна црква Светог Теодора Тирона у Иригу, на Фрушкој гори, подигнута је 1780.
године и представља споменик културе од великог значаја. Као једна од три православне цркве у Иригу, Српска православна
црква је посвећена светом ратнику Теодору Тирону. црква Светог Теодора
Тирона у Иригу
Изглед
Саграђена је као једнобродна је грађевина са петостраном апсидом на источној и звоником на западној
страни. Фасаде су рашчлањене соклом, пиластрима и кровним венцем. Улаз је на јужној фасади, где се у
ниши над вратима налази икона патрона, Светог Теодора Тирона.
Иконостас је извео непознат бољи дуборезац из друге половине 18. века. Највише барокних и рококо
декоративно-симболичних мотива украшавају најзначајније иконе на иконостасу, оне из прве зоне. Српска православна црква Светог
Иконостас и слике на певницама завршени су крајем осамдесетих година 18. века, а на јужним дверима
Теодора Тирона у Иригу
забележена је година 1788. То је сликарство блиско раду Јакова Орфелина, а његов део пресликали су и
позлатили 1824. године Теодор Дрезмановић и Димитрије Лазаревић. Иконе је потом чистио Јован Клаић Опште информације
1864. године, када је изводио и зидне слике у унутрашњости цркве, да би најзад, почетком 20. века био Место Ириг
премазан комплетан живопис и већина икона на иконостасу. У цркви се налазе и архијерејски трон са
доцније пресликаном иконом Христа из 18. века, као и Богородичин престо са иконама Григорија
Николића из 1801. године. На хору је издвојена капела Св. Харалампија са иконостасом Јована Пантелића Време 1780.
из 1811. године.[1] настанка
Галерија добра културе од
културе
Види још
Извори
01. 10. 2019. г. Приступљено 15. 09. 2014.
▪ „Српска православна црква Св. Теодора Тирона — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=10
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Светог_Теодора_Тирона_у_Иригу&oldid=25403891”
▪
Српска православна црква Сошествија Светог Духа у Руми
Српска православна црква Сошествија Светог Духа у Руми, подигнута је почетком 19. века и има
статус споменика културе од великог значаја. Српска православна
црква Сошествија Светог
Духа у Руми
Историја
На месту старе дрвене цркве која се помиње још 1750. године започела је изградња нове 1836. године
трудом богатих трговаца Цинцара, па је позната и као „Грчка црква“. Конципирана је у класицистичком
духу, према пројекту Матијаса Фрелиха из Новог Сада. Услед недостатка средстава, радови на изградњи су
стали, тако да је иконостасна преграда, за коју је дрворезбу израдио Георгије Девић, постављена 1851.
године у недовршену цркву. Радови су настављени тек 1903. године према пројекту загребачког архитекте
Хермана Болеа, који се својим еклектичним приступом надовезао на претходни пројекат.[1]
Црква је пре Првог светског рата имала највеће звоно у Срему, од 30 метричких центи, али оно је
уништено ради производње топова. Ново звоно је постављено 26. септембра 1937, имало је преко 17
центи, што је опет било највише у Срему.[2]
Изглед
Храм је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на источној и високим, доминантним
звоником на западној страни. Богату фасадну декорацију чине плитки пиластри који потенцирају
вертикалну поделу, степенасто увучене полукружне нише и наглашена зона поткровног венца дуж целе Црква Сошествија Светог Духа у
цркве. Репрезентативност западног прочеља је постигнута масивним удвојеним стубовима са тимпаноном Руми
изнад, високим зидом забата и сецесионистичком капом звоника.
Источно од цркве налази се мања грађевина правоугаоне основе са куполом, кроз коју се улази у гробницу Место Рума
породице Максимовић. Гробница је кружне основе. Представу Васкрсења на таваници извео је Урош
Предић, који је био ангажован и на изради сликане декорације иконостаса, тронова и певница. Искусном
Предићу помаже млади Пашко Вучетић. Време прва половина
Конзерваторски радови су изведени 1980. године, а радови на замени кровног покривача цркве 2006. Тип културног Споменик
године.
културе
Фотографија цркве Иконостас цркве који је Гробница породице

осликао Урош Предић Максимовић
Види још
Извори
2. "Политика", 27. сеп. 1937 (https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1937/09/27?pageIndex=00009)
▪ „Српска православна црква Сошествија Светог Духа — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.ph
Српска православна црква у Баноштору
Српска православна црква у Баноштору, у општини Беочин, подигнута је у првој половини 19. века
и представља споменик културе од великог значаја. Црква Светог Георгија
Црква је посвећена Светом Георгију као једнобродна грађевина са правоугаоним певницама и

несразмерно ниским звоником на западној страни. Иконостас који има одлике класицизма је резбарио
1833. године Максим Лазаревић, а Константин Пантелић га је осликао 1836. године, као и део зидног
живописа. На Богородичином трону са иконом Богородице са Христом налази се запис у барокној
картуши из 1781. године који помиње сликара Григорија (Давидовић Опшић) из Чалме и наручиоца
Арсенија IV. Најстарији предмети су два певничка стола, као и мали шестоугаони сто из прве половине 18.
века. Запис у два реда о настанку столова почиње на северној, а завршава се на јужној певници годином
1749. године и именом аутора Хаџи-Силвестра Поповића, јеромонаха манастира Раковца, књижевника и
путописца, значајне личности наше културне историје. [1]
Галерија
Српска православна црква у

Баноштору
Место Баноштор
Општина Беочин
Време прва половина 19.
настанка века
добра
културе
s/)
Види још
Извори
1. Епархија сремска/Баноштор-галерија (http://www.eparhija-sremska.rs/galerija/banostor/)
▪ „Црква Св. Георгија — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=485). САНУ (на језику: српски).
odini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Баноштору&oldid=25403895”
▪
Српска православна црква у Бачкој Паланци
Српска православна црква у Бачкој Паланци је подигнута 1783. године и представља споменик
културе од великог значаја. Српска православна
црква у Бачкој Паланци
Црква у Бачкој Паланци је посвећена Рођењу Светог Јована Крститеља. Зидали су мајстори Јосиф Циглер
и Ернест Харле као једнобродну барокну цркву са звоником. Посебну вредност има иконостас украшен
мноштвом мотива пуних стилизованих облика, рад је дрворезбара Георгија Девића из Бачке Паланке.
Исти аутор извео је дрворезбарске радове на свећњацима испред иконостаса и на Христовом гробу.
Осликавање иконостаса обавио је 1811. године Григорије Јездимировић, мајстор познобарокног
опредељења, склон класицистичкој обради монументалних религиозних композиција. Овом сликару
приписује се и зидна слика Саваота у слави, у своду над солејом. Христов гроб осликао је Константин
Пантелић 1836. године. [1]
Галерија

Бачкој Паланци
Место Бачка Паланка
Време 1783.
настанка
добра
културе
s/)
Види још
Српска православна црква у Бачкој Тополи
Српска православна црква у Бачкој Тополи припада Епархији бачкој Српске православне цркве.
Црква посвећена Светом пророку Илије саграђена је и освештана 1940. године, од стране епископа
бачког Иринеја.[1] у Бачкој Тополи
Црква Светог пророка Илије
Историја
Парохија бачкотополска је основана после Првог светског рата, када су солунски добровољци са
Добруџе и Кајмакчалана, одлуком тадашњих државних власти почели насељавати пределе у плодној и
мирној Бачкој, нарочито у срезу бачкотополском. Средивши своје основне материјалне проблеме, још
не привикнути на нове услове поднебља и живота, изразили су жељу за оснивањем цркве. Тадашњи
епископ бачки др Иринеј Ћирић, схвативши ову жељу као оправдану, поставља 1921. године за
свештеника новоосноване парохије Георгија Угришића, који почиње стварати ову парохију и црквену
општину у коју су улазила сва колонистичка места около Бачке Тополе.[а]
У почетку су се света богослужења служила у сали Грађанске школе све до 1932. године када је
завршена изградња зграде Богомоље што је садашњи Светосавски дом. Доласком за пароха
бачкотополског Петра Димитријевића настаје сређенији рад на подизању Цркве и парохијског стана.
Захваљујући његовом залагању у овом раду, а уз обилату помоћ његових сарадника Милоја Стајића и
Димитрија Дебељевића као и многих других, отпочела је и са успехом завршена акција сакупљања
добровољних материјалних прилога.
Велико разумевање у овој акцији показали су и помогли

министри Захарије Станковић и господин Бешлић, као и
Бан Дунавске бановине Светислав Рајић, који су обилним
новчаним прилозима углавном допринели да се изгради Основни подаци
храм у Српско-византијском стилу, налик на тробродну Тип црква
базилику. Јурисдикција Српска
Иконостас је дрвени, делимично резбарен. Иконе за
иконостас радио је Александар Џигурски из Бечеја по узору Епархија Епархија бачка
на великог српског сликара Уроша Предића. Оснивање 1940.
Зидно сликарство је новијег датума, радове је изводило Посвећен Светом пророку

Светосавски дом и првобитан храм
више уметника на челу са Радославом Прокићем из Илији
Крагујевца и Димитријем Риђичким у периоду од 1993 до Распуштен 1941.
1998. године.
Реоснован 1945.
Саграђена и освећена црква није дуго служила својој сврси. За мање од годину дана у њој је утихнуло Архитектура
молитвено појање и свака друга активност. Након почетка Другог светског рата и уласка Мађара у
Стил неовизантијски стил
Југославију долази до тоталне депортације свих оних који нису били рођени у Бачкој. Тако је ова тек
основана парохија остала без својих верника. Верници су били исељени из својих кућа и депортовани у Реконструисан 1993—1998.
логоре Шарвар, Б.Топола и Баја или прогнани у Србију. Локација
Место Бачка Топола, Бачка
Новоизграђени српски православни храм преузимају месни римокатолици и преуређују у своју
богомољу. У поседу римокатолика била је све до ослобођења 1. априла 1945. године када је одлуком Топола
Епископа бачког др Иринеја Ћирића постављен за свештеника Мирослав Саџаков дотадашњи парох у Држава Србија
Гардиновцима. Повратком из логора српскога живља, парохија наставља свој живот. Храм је генерална
обновљен од 1993. до 1998. године.
Доласком за пароха бачкотополског Србислава А.Стојанова, 1. децембра 2004. године почело се учесталије радити на рестаурацији, обнови
постојећих просторија и подизању новог парохијског стана. Од тада до данас је урађено: подигнут је нови парохијски стан, обновљена
кровна конструкција, санитарни чвор, део унутрашњих просторија и фасада старог Светосавског дома , Црква је обложена гранитом, у њој
уведена нова расвета и постављена климатизација.
Бачкотополски пароси:
▪ од 1945 – 1979. Мирослав Саџаков

▪ од 1979 - 2004. Милан Остојић
▪ од 2004 – данас Србислав А. Стојанов
Напомене
a. Историјат настанка црквене општине и изградње цркве преузет из летописа цркве.
Види још
▪ Епархија бачка
Српска православна црква у Бачу
Српска православна црква у Бачу посвећена је Светом Јовану Богослову. Подигнута је у периоду
од 1992. до 2007. године. Црква припада Епархији бачкој Српске православне цркве.[1]
у Бачу
Црква Светог Јована Богослова
Галерија
Тип Храм
црква
Посвећен Светом Јовану
Богослову
Локација
Место Бач
Извори
1. „ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА – БАЧ” (https://vojvodina.travel/pravoslavna-crkva-svetog-jovana-bogoslova-bac/).
ТО Војводине. Приступљено 25. 6. 2020.
▪
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Бачу&oldid=25403898”
▪
Српска православна црква у Беочину
Српска православна црква у Беочину је подигнута у другој половини 18. века, убраја се у споменике
културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја. Црква Преображења
Господњег
Црква је посвећена Преображењу Господњем са одликама такозваног типичног граничарског барока.
Иконостас је резбарио Аксентије Марковић према уговору из 1791. године, склопљеним са црквеном
општином села Беочина, иконе је сликао, по сачуваном уговору из 1802. године Стефан Гавриловић, док
позлатарске радове је извео Илија Гавриловић. У наосу се истичу слике Силазак Светог Духа и горња
половина Каменовања Светог Стефана, дела непознатог аутора. Млађе сликарство припрате из 1911.
године вероватно је дело Косте Ванђеловића. Унутрашњост цркве је сва украшена. Звоник на западној
страни обновљен је 1906. године.
Галерија

Беочину
Место Беочин
Види још настанка 18. века
▪ Списак споменика културе у Јужнобачком округу Тип Споменик културе

добра
Извори установа за за заштиту
▪ „Црква Преображења — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.ph
s/)
odini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Беочину&oldid=25403899”
▪
Српска православна црква у Буковцу
Српска православна црква у Буковцу на Фрушкој гори, започета је да се гради 1794. године, а са
градњом је настављено 1807. године, представља непокретно културно добро као споменик културе од Српска православна
великог значаја. црква у Буковцу
Православна црква у Буковцу, месту у непосредној близини Новог Сада, посвећена је Вазнесењу
Господњем, грађена у периоду 1794—1807. године али се већ 1833. године обнавља. Иконостас је резбарио
Марко Вујатовић, карловачки мајстор, а према уговору из 1810. године иконостас, певнице и архијерејски
трон извео је Стефан Гавриловић 1812-1813. године. Један триптих из 18. века потиче вероватно из старије
грађевине. Приписан је Димитрију Бачевићу, познатом сликару ранобарокног српског сликарства. Две
целивајуће двостране иконе су рад непознатог мајстора из 18. века, а остале су сликане или обнављане
почетком 20. века и немају уметничких вредности, осим ако нису пресликане. Иста запажања односе се и
на зидне слике на сводовима у читавој унутрашњости цркве, од олтарског простора до припрате и хора. Српска православна црква у
Буковцу
Конзерваторски радови обављени су 1994. и 2002. године.
Место Буковац
Види још
▪ Списак споменика културе у Јужнобачком округу – Град Нови Сад Држава Србија
Време 1794/1807.
Извори настанка
Спољашње везе културног од великог значаја

добра
▪ „Црква Вазнесења — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?i Надлежна Завод за заштиту
d=510). САНУ (на језику: српски). установа за споменика
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra- заштиту културе града
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html) Новог Сада
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna www.novisadbastina.rs (http://www.
novisadbastina.rs/)
▪ СПЦ у Буковцу (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43742)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Буковцу&oldid=25431139”
▪
Српска православна црква у Вилову
Српска православна црква у Вилову, месту у општини Тител, је изграђена 1806. године и представља
споменик културе од изузетног значаја. Српска православна
црква у Вилову
Црква је подигнута на месту црквене грађевине из 1745. године, посвећена је Великомученику Стефану
Дечанском. Представља грађевину изграђену у духу класицизма и обрадом фасада сведеним украсом. [1]
Посебну уметничку вредност поседује иконостас који је пренет из неке веће цркве, што се запажа по
скраћењима којима је уклопљена у садашњи храм. Иконостас је 1752. године осликао Стефан Тенецки,
чији је ово најранији датирани рад, са стилским одликама наступајућег барока. Тако да постаје један од
наших првих уметника који су се окренули западњачким узорима. Манир новог сликарства најуочљивији
је на представама Богородице и Светог Николе.
Конзерваторски радови изведени су 1979. године. Опште информације

Место Вилово
Види још Општина Тител
▪ Списак споменика културе у Јужнобачком округу Држава Србија
Време 1806.
1. „Тителски брег/Верски објекти у општини Тител” (https://web.archive.org/web/20170501045534/http://www. културног од изузетног
titelskibreg.com/clanak.php?r=br-14%2F%D0%92%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B
добра значаја
E%D0%B1%D1%98%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D1%8
0%D0%B8%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BE%D0%BF%D1%88%D1%8 Надлежна Покрајински завод
2%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%A2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%BB.html). Архивирано из установа за за заштиту
оригинала (http://www.titelskibreg.com/clanak.php?r=br-14%2F%D0%92%D0%B5%D1%80%D1%81%D0% заштиту споменика
BA%D0%B8-%D0%BE%D0%B1%D1%98%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1% културе
82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BE%D0%B
F%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%A2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%BB.html) 01. www.pzzzsk.rs (http://www.pzzzsk.r
05. 2017. г. Приступљено 18. 04. 2019. s/)
▪ „Црква Великомученика Стефана Дечанског — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=513).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Вилову&oldid=25403902”
▪
Српска православна црква у Врбасу
Српска православна црква у Врбасу је саграђена 1738. године, под заштитом је државе и има статус
споменика културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја. Српска православна
црква у Врбасу
Црква је посвећена празнику Ваведењу Пресвете Богородице, а грађена је у барокном стилу као
једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом, исте висине као и наос, и правоугаоним
певничким просторима. Унутрашњи простор је подељен на четири травеја прислоњеним пиластрима,
који се понављају и на фасадама. Западно прочеље надвисује двоспратни звоник, изнад улазног портала
кога истичу масивни пиластри са удвојеним капителима какви се срећу и на подужним фасадама.
Прозорски отвори су правоугаони, са изузетком окулуса изнад главног портала.
Градња је завршена 1744. године, када је и тронисана.
На место старијег иконостаса, изгорелог у Буни 1848. године, за који је сликану декорацију извео
иконописац Јован Исаиловић, постављен је нови 1862. године.Иконостас је израдио мајстор Јован
Кистнер, позлатио Никола Димшић, а осликао Јован Клајић у духу назаренског сликарства. [1]
Иконе су сликане на платну а потом каширане на дрвене даске.
Црквена Звона су изливена 1737. године. Велико и мало звоно су реквирирани 1916. године у ратне сврхе.
Мало звоно које је остало, служило је све до 1924. године, када су купљена нова.
Унутрашњост цркве је била и раније осликавана, а последње фрескописање је урадио Димитрије Риђички Српска православна црква у
1982. године. Врбасу
На спољним зидовима цркве узидано је неколико надгробних споменика. Међу њима се истиче спомен Опште информације
обележје свештеника Симеона Којића и супруге Макрене. На предњој фасади такође се налази мермерна Место Врбас
плоча са натписом погинулих староврбаских војника у Првом светском рату.
Општина Врбас
У порти цркве налази се биста Арсенија Чарнојевића који се у време велике сеобе, по предању, зауставио Држава Србија
на том месту.[2] Време 1738.
настанка
Галерија Тип Споменик културе
добра
културе
s/)
Види још
Референце
1. „ТО општине Врбас/Српска православна црква” (https://web.archive.org/web/20140628041719/http://www.turizamvrbas.com/sr/znamenitosti/8-
srpska-pravoslavna-crkva.html). Архивирано из оригинала (http://www.turizamvrbas.com/sr/znamenitosti/8-srpska-pravoslavna-crkva.html) 28.
06. 2014. г. Приступљено 24. 06. 2014.
2. Гргуровић Орбовић, Вукотић (2016). Културно наслеђе Врбаса. Нови Сад: Градски музеј Културног центра Врбаса. стр. 7.
ISBN 978-86-88271-17-2.
odini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Врбасу&oldid=25403904”
▪
Српска православна црква у Дероњама
Српска православна црква у Дероњама, у општини Оџаци, је подигнута 1869. године, под заштитом
је као споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква у Дероњама
Црква је посвећена Сабору светог архангела Михаила (Аранђеловдан). [1] Садашња црква у Дероњама је
подигнута на месту старијег храма скромнијих димензија, као једнобродна грађевина, триконхалне
основе са полукружном олтарском апсидом у ширини брода и знатно мањим бочним певницама.
Унутрашњост храма је подељен на четири травеја прислоњеним пиластрима, који се понављају и на

фасадама наглашавајући вертикалну поделу. Фасадни пиластри су спојени профилисаним луковима
испод којих се налазе издужени прозори у виду монофора. Дуж олтарског и певничких простора тече
фриз слепих аркада на конзолама. Изнад је богато профилисани кровни венац. Репрезентативним
западним прочељем доминира кула-звоник. Главни портал, уоквирен стубовима и надвишен луком,
завршава се полукружним пољем у коме је сликана представа патрона храма. Иконостасну преграду,
преузету из старије цркве, осликао је Јован Исаиловић Старији 1792. године. Живопис је извео почетком
20. века Рафаило Момчиловић.
Види још
▪ Списак споменика културе у Западнобачком округу Српска православна црква у
Дероњама
Место Дероње
1. „Беседа/Прослава Аранђеловдана у Дероњама” (https://web.archive.org/web/20140714182529/http://bese
da.rs/?p=8689). Архивирано из оригинала (http://beseda.rs/?p=8689) 14. 07. 2014. г. Приступљено Општина Оџаци
08. 07. 2014. Држава Србија
Време 1869.
Спољашње везе настанка
▪ „Српска православна црква — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spome
nik.php?id=1150). САНУ (на језику: српски).
добра
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html) Надлежна Покрајински завод
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna установа за за заштиту
_kulturna_dobra.php) заштиту споменика
▪ Непокретна културна добра (https://web.archive.org/web/20120319095301/http://www.heritage-db.org/eng/ културе
nkd/lista) www.pzzzsk.rs (http://www.pzzzsk.r
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php) s/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Дероњама&oldid=25403905”
▪
Српска православна црква у Деспотову
Српска православна црква у Деспотову, месту у општини Бачка Паланка, подигнута је 1786. године
и има статус споменика културе од великог значаја. Српска православна
црква у Деспотову
Црква у Деспотову је посвећена Светом Јовану Претечи, подигнута је као једнобродна грађевина са
полукружном олтарском апсидом и правоугаоним бочним певницама. Над западном фасадом подигнут је
масиван двоспратни звоник са наглашеним декоративним зидовима у барокно-рокајним формама.
Фасадном декорацијом цркве је успостављена равнотежа хоризонталне и вертикалне поделе и где је
главни портал уоквирен прислоњеним пиластрима и полустубовима.
Иконостас је подељен у три зоне, богато украшен изрезбареним биљним мотивима. Неуобичајена појава
је завршавање бочних страна иконостаса северним и јужним дверима. Сликану декорацију извео је, 1794.
године, Јован Исаиловић Старији, оставивши потпис на икони Богородице. Овај иконостас представља
значајно остварење прелазног периода од барока ка класицизму, на коме је Исаиловић показао знање
стечено на Академији у Бечу и код Теодора Крачуна. Нарочиту вештину је испољио у компоновању маса и
третирању драперије. Живопис је рад анонимног аутора и највероватније припада истом времену као и
иконостас.
Конзерваторски радови су обављени 1967, 1970. и 1983. године.

Види још Деспотову
▪ Списак споменика културе у Јужнобачком округу Опште информације

Место Деспотово
Референце Општина Бачка Паланка
Спољашње везе Време 1786.

настанка
▪ „Српска православна црква — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spome Тип Споменик културе
nik.php?id=1030). САНУ (на језику: српски).
▪ ПЗЗЗСК/Непокретна културна добра од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kultu добра
rna-dobra-od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html)
_kulturna_dobra.php) установа за за заштиту
▪ Непокретна културна добра (https://web.archive.org/web/20120319095301/http://www.heritage-db.org/eng/
nkd/lista) културе
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php) www.pzzzsk.rs (http://www.pzzzsk.r

s/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Деспотову&oldid=25403907”
▪
Српска православна црква у Ечки
Српска православна црква св. Николе према неким подацима подигнута је 1711. године,[1] а о цркви
Српска православна
и свештенству постоје писани подаци из 1744. године, када је настао стари иконостас.[2] Зидана је по узору
на брвнаре, са двоводним кровом од шиндре, док су зидови од черпића и споља и изнутра облепљени црква у Ечки
блатом. Црква је једнобродна са петостраном апсидом и певничким просторима који излазе из равни
бочних зидова. Хоризонтална дрвена конструкција носи под хора и дрвени скелет барокног звоника, који
се диже из крова. На дебеле зидове ослоњен је полуобличасти дрвени свод. Могуће је да је дашчани свод
са хором и звоником дело доцније архитектонске интервенције. Забат од опеке над западним зидом
такође је накнадно је изгађен. Посматрајући западну страну ечанске цркве, добијамо утисак барокне
грађевине, скромних размера, док су лик старе грађевине и техника градње тог времена остали јасно
видљиви на осталим странама цркве.
Иконостас је рад бечкеречког иконописца Теодора Поповића из 1786. године.[3] Својим изузетним
иконографским решењима типично барокних тема, представља значајну етапу у реконструисању промена
насталих у српском црквеном сликарству XVIII века, те је незаобилазна тема у иконолошким
разматрањима српског сликарства барокног периода. По типу припада високим олтарским преградама
друге половине XVIII века, а стилски припада прелазу из традиционалног у ново барокно сликарство.
У цркви се налазе и иконе са старог иконостаса, рад зографа Шербана Поповића из 1744. године, датован
натписом на царским дверима. Ове иконе су најстарији датирани рад зографа Шербана Поповића, чијим
Српска православна црква светог
делом је обележена епоха културног стваралаштва предбарокног периода на територији румунског и
Николе у Ечки
српског Баната. Црква и иконостас су стављени под заштиту Закона 1948. године. Део старог иконостаса
са демонтираним темплом налази се у Народном музеју у Зрењанину. Опште информације
Место Ечка
Галерија Општина Зрењанин
Време 1711.
настанка
Источна фасада Северозапад Торањ Брод ка хору Брод ка иконостасу заштиту споменика
културе
Део првобитног Ентеријер

иконостаса
Референце
1. ПЧЕСА: "Сеоске цркве и гробља у Војводини", Нови Сад 2000.
2. [1] (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/naseljena-mesta-u-okviru-grada-zrenjanina/ecka/srpska-pravoslavna-crkva-svetog-nikole-u-
ecki)
3. Милош А. Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001.
Види још
▪ Српска православна црква у Ечки (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/naseljena-mesta-u-okviru-grada-zrenjanina/ecka)
Српска православна црква у Идвору
Храм Благовести Пресвете Богородице, односно Српска православна црква у Идвору
насељеном месту на територији општине Ковачица, подигнута је 1803. године и представља непокретно Српска православна
културно добро као споменик културе.[1] црква у Идвору
Историја
Све до 1736. године село Идвор налазило се на локацији данас познатој као
Старо село, пола километра северније од данашњег села. На данашњу
локацију село је пресељено 1736, после последње епидемије куге у Европи.
Данас се у Старом селу налази зидани крст, спомен-обележје у знак сећања на
место где се налазила прва идворска црква. Та прва црква била је дрвена, а по
мапама из 1721. године може се наслутити њен изглед. Слична црква
саграђена је на месту садашњег храма, који је свој коначни изглед добио 1803.
Роде су симбол Идвора. године.
Њихова гнезда налазе се
на многим димњацима и Садашњи Храм Благовести Пресвете Богородице у Идвору сазидан је 1803.
електричним стубовима у Године 1869. на торњу цркве подигнута је нова грађа, 1838. постављена су три
селу нова звона, а 1852. на торањ је постављен и сат од жутог месинга. Иконостас је
подигнут 1871, а од 1876. до 1879. на њему су осликане иконе. Иконописац је Српска православна црква у
био професор Стеван Тодоровић, сликар из Београда. Антиминис је освећен од Идвору
стране Епископа Мојсија Путника 1799. Године.[2] Опште информације
Место Идвор
Архитектура цркве Општина Ковачица
Храм Благовести Пресвете Богородице у Идвору, посвећен је Благовестима, саграђен је као једнобродна
грађевина са полукружном апсидом, једноспратним звоником и правоугаоним певничким испустима, са Време 1803.
плитким ризалитом на западној фасади и пластичном декорацијом на свим фасадама, у облику гирланде, настанка
дентикула, астрагала и капитела са угластим волутама фронтона на звонику и орнаментом у облику Тип културног Споменик
драперије испод прозора бочних фасада. Целокупно решење сведочи о остварењу насталом у време
прелазне фазе од постбарокних елемената ка наступајућем класицизму у рустифицираној варијанти.
Иконостас у цркви рад је сликара Стеве Тодоровића, истакнутог портретисте, сликара пејзажа и установа за заштиту
историјских догађаја који се налазе и на овом иконостасу из 1879. године. За свод иконостаса везан је заштиту споменика
забатни венац ружа изведен у дуборезу. У певницама се налазе иконе Кападокијских светих отаца, док се у културе
храму на зидовима налазе и четири иконе на плеху на којима су представе српских средњовековних
владара. На Богородичином трону је икона Богородице са записом који помиње епископа Стефана www.zzskpancevo.org (https://www.
Авакумовића, из 1817. године. На архијерејском трону је икона са ликом светог апостола Јакова брата zzskpancevo.org/)
Господњег, несигнирана. Икона Распеће Христово, рад непознатог аутора, сликана уљем на дрвету, а
око Распећа су стојеће фигуре ограничене елементом барокне линије. Икона Богородице са Христом,
копија лике иконе Богородица Бездинска, рад иконописца орловатског пароха Петра Арсенијевића,
сликана уљем на дрвету. На доњем делу иконе је запис са краја 18. века, о ктитору Недељковићу. На
постољу путира од сребра су украси од винове лозе и лишћа, на чаши у облику шкољке, који су ливени.
На десној страни постоља је запис из 1848. године о ктиторки Екатерини Павковић из Земуна. Путир
од позлаћеног сребра на постољу има исковане и урезане украсе - симболе страдања Христових,
оивичене стилизованим биљним орнаментом. На чаши су у кружним површинама Арханђел Михаило,
Распеће са справама мучења и Благовести. У запису из 1772. године помиње се Петар Михаиловић.
Види још
У порти цркве налази се Народни дом
▪ Меморијални комплекс у Идвору који је Идвору поклонио Михајло
Пупин
Извори
1. „Српска православна црква у Идвору” (https://web.archive.org/web/20200717151306/https://www.zzskpancevo.org/spomenici-kulture/spc-blag
ovesti-svete-bogorodice/). Завод за заштиту споменика културе у Панчеву. Архивирано из оригинала (https://www.zzskpancevo.org/spom
enici-kulture/spc-blagovesti-svete-bogorodice/) 17. 07. 2020. г. Приступљено 17. 7. 2020.
2. „Идвор” (https://www.eparhijabanatska.rs/parohije/crepajsko-namesnistvo/idvor/). Званични веб-сајт. Епархија банатска. Приступљено
21. 8. 2020.
Српска православна црква у Јарковцу
Српска православна црква у Јарковцу, месту у општини Сечањ, иако нема поузданих података,
претпоставља се да је подигнута у другој половини 18. века, по поклонима из 1761. године, као и по запису Српска православна
на мермерном престолу из 1797. године, када је храм највероватније завршен. Црква је због својих црква у Јарковцу
вредности под заштитом и има статус споменика културе од великог значаја.
Храм је посвећена Светом Вазнесењу Господњем, грађена у духу барока као једнобродна црквена
грађевина малих и складних пропорција, засведена полуобличастим сводом. Грађена од тврдог
материјала, а после није дозиђивана нити дограђивана, једино су кров и кровна конструкција замењени
1911. године, када је зидне слике у своду над солејом осликао Стеван Алексић. Источном страном
доминира полигонална олтарска апсида, док је западна фасада наглашена високим звоником и
конструкцијом главног портала. Удвојени прислоњени пиластри на подужним зидовима прате
унутрашњу поделу храма на три травеја. Олтарски простор од наоса дели ниски зидани иконостас. Иконе
је радио Константин Данил у периоду од 1858. до 1861. године. [1]
Конзерваторски радови изведени су 1974–1975. и 1978. године.
Галерија
Јарковцу
Место Јарковац
Јужна фасада Северна фасада Западна фасада Иконостас настанка 18. века
Види још великог значаја
1. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Црква Вазнесења Господњег (http://www.zrenjaninherita
ge.com/kulturna-dobra/spomenici-kulture/crkva-vaznesenja-gospodnjeg-u-jarkovcu) ww.zrenjaninheritage.com/)
odini.html)
▪ Српска православна црква Вазнесења Господњег (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43753)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Јарковцу&oldid=25403911”
▪
Српска православна црква у Куману
Црква у Куману саграђена је у периоду од 1822. до 1832. године. То је једнобродна грађевина са
звоником на западној фасади, који се подиже из прочеља фасаде. На западној страни је плитки ризалит Српска православна
изнад кога је сегментни фронтон. На бочним фасадама су дубоке касетиране нише раздвојене пиластрима црква у Куману
и надвишене покровним фризом на коме су триглифи и метопе. У решењу основе и обради декорације
објекат носи одлике класицизма.[1]
Иконостас и зидне слике су рад Николе Алексића из 1854. године. Олтарска преграда представља лепу
целину својим конструктивним решењем, а нарочито колористичким. У архитектури иконостаса је
наглашен класицизам, резбарени декоративни мотиви су биљне стилизације. На белу основу и беле
канелиране стубове аплицирани су златни орнаменти и капители. Из истог времена су Богородичин и
Архијерејски трон, певничке оплате и певнички столови. Сликарски рад је у свим елементима врло
сличан Меленцима, Елемиру и осталим местима у којима је Алексић сликао цркве и иконостасе.
Радови на обнови цркви изведени су током 2016. (замену дотрајалог кровног покривача новим бибер
црепом) и 2017. године (конзерваторско – рестаураторске радове на западној фасади и торњу – звоника).
Галерија
Црква у Куману
Место Кумане
Општина Нови Бечеј
Време 1822-1832.
настанка
Зидно сликарство Хор Ентеријер цркве Сцена Благовести Тип културног Споменик
на своду наоса на иконостасу добра културе од
1. Crkva Svetog Arhangela u Kumanu - Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin (http://www.zrenjaninherit културе
age.com/kulturna-dobra/spomenici-kulture/crkva-svetog-arhangela-u-kumanu)
Види још
▪ Црква светог архангела у Куману (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/spomenici-kulture/crkva-svetog-arhangela-u-kumanu)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Куману&oldid=25440006”
▪
Српска православна црква у Локу
Српска православна црква у Локу, месту у општини Тител, је подигнута 1824. године, под заштитом
је и има статус споменика културе од великог значаја. Српска православна
црква у Локу
Црква посвећена Светом Пророку Илији је једнобродна грађевина, мањих димензија са плитком апсидом
у ширини брода, ниским соклом и звоником који нема развијено кубе. Фасада је рашчлањена пиластрима
са декоративним капителима који држе кровни прстен. Лучни прозори и нише смештени су између
пиластара, док је на апсиди само један прозор и две слепе нише.
У почетку није имала иконостас, а пошто је у Тителу постојао један иконостас из Српске православне
цркве, посвећеној Успењу Пресвете Богородице, исти је пренесен 1864. године у Лок, где је реновиран и
проширен за четири иконе. Иконостас је рад непознатог резбара, као што и иконописац прелазног
барокног периода друге половине 18. века такође није познат. Аугуст Тирк, академски сликар, је
пресликао иконостас 1867. године додавши и неколико својих икона, а њему се приписују и зидне слике.
[1]
Аустријски академски сликар Аугуст Милер 1867. године је реновирао иконостас. Црква је задњи пут
реновирана 1986. године од академског сликара Димитрија Риђичког.
Види још Црква Св. Пророка Илије у Локу
▪ Списак споменика културе у Јужнобачком округу Опште информације

Место Лок
Референце Општина Тител

1. „Тителски брег/Верски објекти у општини Тител” (https://web.archive.org/web/20170501045534/http://www.
Време 1824.
titelskibreg.com/clanak.php?r=br-14%2F%D0%92%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B
E%D0%B1%D1%98%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D1%8 настанка
0%D0%B8%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BE%D0%BF%D1%88%D1%8 Тип Споменик културе
2%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%A2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%BB.html). Архивирано из културног од великог значаја
оригинала (http://www.titelskibreg.com/clanak.php?r=br-14%2F%D0%92%D0%B5%D1%80%D1%81%D0% добра
BA%D0%B8-%D0%BE%D0%B1%D1%98%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%
82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BE%D0%B Надлежна Покрајински завод
F%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%A2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%BB.html) 01. установа за за заштиту
05. 2017. г. Приступљено 18. 04. 2019. заштиту споменика
културе
Спољашње везе www.pzzzsk.rs (http://www.pzzzsk.r

s/)
▪ „Српска православна црква Св. Пророка Илије — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.
mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1284). САНУ (на језику: српски).
▪ СПЦ Св.Илије у Локу (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43758)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Локу&oldid=25403915”
▪
Српска православна црква у Мокрину
Српска православна црква у Мокрину, месту у општини Кикинди, чија изградња започета 1762.
године, дограђена је 1835. и 1836. године, убраја се као споменик културе у непокретна културна добра од Српска православна
изузетног значаја.[1] црква у Мокрину
Црква у Мокрину је посвећена Сабору Светог Архангела Михаила. Саграђена је као једнобродна грађевина
изведена у класицистичком духу. Западно прочеље са забатом и китњастим звоником који га надвишава
доминира мирним, рашчлањеним линијама. Храм је 1835./1836. године дограђен према западу,
изградњом припрате продужен је за 15,5 метара.
Висока барокна олтарска преграда, са дрворезбарским радом рокајних мотива, први је сликарски
подухват Теодора Илића Чешљара по доласку са школовања на бечкој Академији. То је уједно и једини у
потпуности сачуван Чешљаров иконостас, који као такав представља значајно сведочанство о
наступајућим иконографским и ликовним новинама.
Конзерваторски радови су изведени 1969, 1971, 1974, 1980. и 2001. године.
Види још
▪ Списак споменика културе од изузетног значаја Српска православна црква у
▪ Списак споменика културе у Севернобанатском округу Мокрину
Референце Место Мокрин
1. Епархија банатска/Кикиндско намесништво-Мокрин (http://www.eparhijabanatska.rs/parohije/kikindsko-na Општина Кикинда

mesnistvo/mokrin/) Држава Србија
Време 1762/1836.
▪ „Православна црква — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.ph
културног од изузетног значаја
добра
_kulturna_dobra.php) Надлежна Међуопштински
▪ Листа споменика (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php) установа за завод за заштиту
Суботица
права над материјалом је дао дозволу да се исти објави под слободном лиценцом. Доказ о томе се налази на OTRS www.heritage-su.org.rs (http://www.
систему, а број тикета са конкретном дозволом је 2009072410055859. heritage-su.org.rs/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Мокрину&oldid=25940527”
▪
Српска православна црква у Молу
Српска православна црква у Молу, месту у општини Ада, подигнута је у периоду од 1808. до 1824.
године. Црква је под заштитом Републике Србије као споменик културе у категорији непокретних Српска православна
културних добара од великог значаја. црква у Молу
Црква је посвећена Светом Сави, саграђена је у духу барока са јасним утицајима класицизма, са
издуженом основом, где доминира простор наоса, полукружном олтарском апсидом и плитким
правоугаоним певницама. Западним прочељем доминира двоспратни звоник фланкиран масивним
забатом са волутним завршецима и украшен вишеструко профилисаним венцима. Четири пиластра, са
израђено профилисаним капителима и тимпаноном изнад, наглашавају главни улаз. Висока, уска капа
звоника, са куглом и крстом, доприноси утиску стремљења у висину. Засведена је полуобличастим
сводом.
Иконостас под утицајем неоготике истиче његов репрезентативан изглед, што га сврстава у једно од
најбогатије изрезбарених војвођанских иконостаса, на коме су сликарски потпис оставили Арса
Теодоровић, Никола Алексић и Новак Радоњић. Алексић је ангажован од 1831. до 1832. године да дослика
и обнови иконостас, који је неколико година пре израдио Теодоровић. Његов допринос је у коначном
обликовању класицистичке концепције, коју је Теодоровић, будући пре свега барокни сликар, тек
наговестио. Поред престоних икона и икона из првог реда иконостаса, Никола Алексић је аутор и
сликарства свода. Новак Радоњић је 1854. године добио наруџбину за израду царских двери и икона на
троновима.
Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури спроводе се од 2002. године. Црква Светог Саве у Молу
Види још Место Мол
Општина Ада
Време 1824.
настанка
Референце
Спољашње везе добра
▪ „Српска православна црква Св. Саве — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.a
c.rs/spomenik.php?id=1024). САНУ (на језику: српски). установа за завод за заштиту
od-velikog-znacaja-u-vojvodini.html) Суботица
▪ ТО Војводине/Цркве (https://web.archive.org/web/20140928182836/http://vojvodinaonline.com/tov/sta-videti- /www.heritage-su.org.rs/ (http:///ww

i-raditi/verski-turizam/crkve/?lang=SR) w.heritage-su.org.rs/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Молу&oldid=25433491”
▪
Српска православна црква у Неузини
Српска православна црква у Неузини, насељу у општини Сечањ, подигнута је у периоду од 1812. до
1815. године, на месту старије цркве. Својим јасним констуктивним решењима, прецизним извођењем и Српска православна
уздржаном декорацијом, црква је вредан пример складне сеоске грађевине, а због своје старости и црква у Неузини
разнородности инвентара који чува, представља значајан документ духовног наслеђа српског народа, под
заштитом је и има статус споменика културе.
Православна црква у Неузини је посвећена Светом Николи, изграђена је као једнобродна грађевина са
полукружном апсидом на истоку, наглашеним певницама и хором са звоником на западу. Фасаде су
сведене класицистичке декорације и чине је удвојени дорски пиластри између којих се налазе прозори
надвишени наизменично постављеним лучним и троугаоним тимпанонима. Западна фасада је
најдекоративније обрађена, изнад средишњег дела је троугаони тимпанон са прозором изнад кога је
написана година изградње храма. На бочним пољима западне фасаде су уске полукружне нише са
шкољкастим конхама.
Садашњи иконостас у храму је склопљен од икона различитих аутора из периода од краја 18. до краја 19.
века. Најстарија икона „Богородице са Христом“ са Богородичиног трона потиче из 1770. године, а
сликана је у византијској традицији са елементима барока у третману позлаћене позадине, круна и
картуше. Ове иконе вероватно су остаци иконостаса из старије цркве која се помиње 1762. године.
Престоне иконе са овог иконостаса потичу најраније из времена око половине 19. века и рад су мање
вештог сликара, а вероватно су измењене каснијим интервенцијама. Српска православна црква у
Неузини
У цркви се поред појединачних икона чувају и вредне боголужбене и црквено административне књиге. Опште информације
Посебно је вредан СЛУЖБЕНИК, издат у Лавову 1691. године, заштићен законом. У порти, јужно и
Место Неузина
југоисточно од цркве сачувана су три камена надгробна споменика из 1754, 1776, 1784. године.[1]
Конзерваторско-рестаураторски радови на санацији торња изведени су 2007. године, а на фасади 2009.
године.
Време 1815.
настанка
Галерија
културе
Јужна фасада Северна фасада Иконостас Тронови
Види још
Референце
1. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Црква Светог Николе у Неузини (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/spomenici
-kulture/crkva-svetog-nikole-u-neuzini)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Неузини&oldid=25403920”
▪
Српска православна црква у Нештину
Српска православна црква у Нештину је подигнута до 1793. године и има статус споменика културе
од великог значаја. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква у Нештину
Црква је посвећена Светим Козми и Дамјану, представља једнобродну грађевину са високим звоником на
западној страни, стилски припада православној верзији барокне архитектуре. Северна и јужна фасада
украшене су пиластрима повезаним луцима под којима су полукружно завршени прозори.
Иконостас је резбарио Марко Гавриловић са сином Арсенијем Марковићем 1772. године, а осликао га је
Теодор Крачун 1773. године. Он је насликао и иконе Крунисање Богородице и Богородица са Христом, као
и икону Светог Јована Златоустог са архијерејског трона. Икону са Богородичиног трона насликао је и
потписао јереј Рафаило Милорадовић 1724. године. Три иконе Станоја Поповића сачуване су са старог
нештинског иконостаса из 1741. године, царске двери су насликане средином 18. века, а певничке иконе и
северне двери, као и празничне иконе, сликао је Стефан Гавриловић 1800. године.
Галерија
Место Нештин
Време до 1793.
настанка
добра
културе
s/)
Види још
Извори
▪ „Српска православна црква СВ. Кузмана и Дамњана — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?i
odini.html)
▪ Иконостас српске православне цркве (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43720)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Нештину&oldid=25403921”
▪
Српска православна црква у Новом Милошеву
Српска православна црква у Новом Милошеву, тачније у делу села који је некада био посебно село
под именом Драгутиново, подигнута је 1842. године и представља споменик културе у категорији Српска православна
непокретних културних добара од великог значаја. црква у Новом Милошеву
Садашња црква је посвећена Арханђелима Михаилу и Гаврилу, подигнута је као грађевина под утицајем
неокласицизма, са плитким пиластрима над којима је кровни венац и тимпанонско троугаоно поље. За
разлику од готово плошно изведене западне фасаде, оне бочне су решене са дубоким полукружним
нишама у којима су смештени прозори.[1]
Резбарија иконостаса је уздржан класицистички, бидермајерски рад непознатог мајстора. Никола

Алексић сликао је 1855. године иконе, тронове и певнице, Христов гроб, као и зидне слике на своду над
солеом. Остале зидне слике на своду и северном зиду извео је Јозеф Гојгнер. Сачувана је и једна икона
такозване Арапске Богородице с почетка 19. века.
Галерија

Новом Милошеву
Место Ново Милошево
Општина Нови Бечеј
Иконостас Зидно сликарство Ограђен спомен- Споменик Теодору Држава Србија

крст Павловићу Време 1842.
настанка
културе
1. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Црква Светог Архангела (http://www.zrenjaninheritage.co
m/kulturna-dobra/spomenici-kulture/crkva-svetog-arhangela) www.zrenjaninheritage.com (http://w
▪ „Српска православна црква Архангела Михаила и Гаврила — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomeni
k.php?id=1122). САНУ (на језику: српски).
odini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Новом_Милошеву&oldid=25720638”
▪
Српска православна црква у Обрежу
Српска православна црква у Обрежу, на северозападном ободу Обедске баре, подигнута је у другој
половини 18. века црква посвећена празнику Преображења. Црква у Обрежу представља споменик Српска православна
културе од великог значаја. црква у Обрежу
Изглед
Основу храма карактерише уска, једнобродна и доста издужена основа са споља полукружном апсидом на
истоку. У унутрашњости су издвојени олтарски простор, наос и припрата са галеријом, добро осветљени
полукружно завршеним прозорима. Уз западну страну цркве дозидан је звоник, у основи шири од
основног дела грађевине и састављен од три одељења приближно истих димензија и квадратног пресека.
Изнад кровног венца, над централним пољем, израста звоник са барокном лантерном на врху.
Декорација бочних фасада сведена је на широки профилисани венац са фризом конзолица непосредно
под кровом. Овај фриз се делимично понавља на централном ризалиту западног прочеља. Ту се налази и
главни улаз у храм, фланкиран плитким пиластрима који – као и прозори на бочним одељењима – Српска православна црква у
прекидају континуитет кордонског венца.[1] Обрежу
Ентеријер цркве у Обрежу краси раскошна иконостасна преграда, остварење вештог, анонимног мајстора.
Барокна и рококо резбарија уоквирује слике Јакова Орфелина о чему сведочи натпис сачуван изнад иконе Место Обреж
са представом храмовне славе. Настала 1778. године, обрешка целина припада његовим најранијим Општина Пећинци
остварењима. Време друга половина
настанка 18. века.
културе
▪ „Српска православна црква — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1172). САНУ (на језику:
српски).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Обрежу&oldid=25865662”
▪
Српска православна црква у Обровцу
Српска православна црква у Обровцу, насељеном месту на територији општине Бачка Паланка,
посвећена је Светом Пантелејмону.
у Обровцу
Подигнута је у периоду 1757. године и припада Епархији бачкој Српске православне цркве. Црква Светог Пантелејмона
Галерија
Тип Храм
црква
Извори Епархија Бачка

Спољашње везе Посвећен Светом Пантелејмону

Локација
▪ „Tag: Crkva Svetog Pantelejmona Obrovac” (http://backapalankavesti.com/tag/crkva-svetog-pantelejmona- Место Обровац, Бачка
obrovac/). BAP Vesti. Приступљено 27. 6. 2020.
Паланка
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Обровцу&oldid=25403927”
▪
Српска православна црква у Палићу
Српска православна црква у Палићу, насељеном месту на територији града Суботице, припада
Епархији бачкој Српске православне цркве. Црква посвећена Светом пророку Илије.[1]
у Палићу
Изградња цркве је започето 2000. године, да би 2007. године били освештани крстови и звона и почела Црква Светог пророка Илије
да се служи служба.
Галерија
Види још
▪ Епархија бачка
Тип црква
Извори
1. „Hram Svetog proroka Ilije” (https://palic.rs/sta-videti/sakralni-objekat/hram-sv-proroka-ilije/). TO Palić. црква
Епархија Епархија бачка
Спољашње везе Посвећен Светом пророку
▪ „Obeležena slava Hrama Svetog proroka Ilije na Paliću” (https://yueco.rs/obelezena-slava-hrama-svetog-p Илији
roroka-ilije-na-palicu/). YuEco. Приступљено 12. 11. 2020. Локација
Место Палић, Град
Суботица
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Палићу&oldid=25946663”
▪
Српска православна црква у Радојеву
Српска православна црква у Радојеву, у општини Нова Црња, подигнута је 1841. године. Својом
монументалношћу, конструктивним решењима и изузетним иконостасом и троновима, црква представља Српска православна
веома значајно културно добро, под заштитом је државе као споменик културе. црква у Радојеву
Црква у Радојеву је посвећена Светом Николи, изграђена је као једнобродна класицистичка грађевина са
звоником на западној страни и апсидом на источној. Унутрашњост цркве је луковима подељена на
олтарски простор, два средишња травеја наоса и припрату. Простор хора на западном делу брода је
подигнут на два стуба и ограђен је масивном зиданом оградом.
Зидна слика над солејом "Бог Отац са јеванђелистима" рад је Николе Алексића из времена сликања
иконостаса, око половине 19. века. Остала зидна декорација је умерена, и рад је вештог декоратера –
молера такође из истог периода. Расписан је 1856. године стечај за осликавање и позлаћивање иконостаса.
Живописац који је заинтересован то мора доказати са једном донетом иконом.[1] Иконостас, тронови и
певнице су рад истог мајстора дрворезбара прве половине 19. века, док је иконе сликао Никола Алексић
1858. године. На иконостасу има 34 иконе.
Године 2001. изведени су радови на санацији торња и западне фасаде, а 2008. године санација кровне
конструкције и постављање новог бибер црепа.[2]
Галерија
Радојеву
Место Радојево
Општина Нова Црња
Време 1841.
настанка
Западна фасада Јужна фасада Иконостас Богородичин трон
и певница
Види још установа за

заштиту
заштиту
споменика
▪ Списак споменика културе у Средњобанатском округу културе
Референце ww.zrenjaninheritage.com/)

2. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Црква Светог Николе (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/spomenici-kulture/crk
va-svetog-nikole)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Радојеву&oldid=25403930”
▪
Српска православна црква у Раткову
Српска православна црква у Раткову, насељеном месту на територији општине Оџаци, подигнута је
1775. године, представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква у Раткову
Православна црква у Раткову је посвећена Светом ратнику Георгију (Ђурђиц). Унутрашњост храма је
издељена на три неједнака травеја, надвишена бачвастим сводом ојачаним луцима на конзолама. Над
западним травејем уздиже се галерија. Дубока олтарска апсида, споља петострана, ужа је од брода цркве.
Бочне фасаде украшене су дубоким слепим нишама које прате унутрашњи просторни распоред. Висока
олтарска преграда представља једно од последњих сликарских остварења Јакова Орфелина. Иконостас са
тидесетосам икона завршен је 1792. године у маниру уздржаног барока.

Георгија
Место Ратково
Општина Оџаци
Време 1775.
настанка
Види још добра
Спољашње везе s/)
▪ „Српска православна црква Св. Србица — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1152).

▪ Српска православна црква у Раткову (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43735)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Раткову&oldid=25403931”
▪
Српска православна црква у Руменки
Српска православна црква у Руменки, приградском насељу као делу Града Новог Сада, подигнута је
у периоду од 1702. до 1704. године, представља споменик културе у категорији непокретних културних Српска православна
добара од великог значаја. црква у Руменки
Историјат и архитектура цркве

Црква у Руменки је посвећена Светим апостолима Петру и Павлу за коју нема прецизних података о
времену подизања, па се на основу архитектуре претпоставља да је то почетак 18. века. Складних
пропорција, предтсавља једнобродну грађевину са полукружном олтарском апсидом и полуобличастим
сводом, док звоник доминира западним прочељем. Иконостас су изрезбарили су Јосиф Кистнер и Јосиф
Лукић, а осликао Павле Симић 1859. године, који је аутор и зидних слика на своду. Симић се у Пирошу Црква Светих Петра и Павла у
бавио 1843. године, када је био и претплатник једне књиге, у друштву са месним парохом поп Петром Руменки
Веселиновићем.[1] Припадник класицизма, Симић се код религиозних представа определило за принципе
назаренског сликарства. Остатак живописа опширног иконографског програма извео је непознат аутор.
[2][3] Место Руменка
Санација влаге у цркви изведена је 1995. године, конзерваторско-рестаураторски радови на зидном
сликарству 1996. године, а уређење порте 2002. године. Држава Србија
Време 1702/1704.
добра
заштиту културе Града
Новог Сада
Петровдан је празник када
се славе и Петар и Павле, www.novisadbastina.rs (http://www.
јер су пострадали на исти novisadbastina.rs/)
дан црквени и народни
Види јошпразник посвећен светим
апостолима Петру и Павлу,
који се слави 29. јуна по
јулијанском календару.
Извори Петровдан је један од 15
највећих хришћанских
1. Јоаким Вујић: "Сербскиј вожд Георгије Петровић иначе наречени Црни...", Нови Сад 1843.
2. „Војводина онлајн/Црква Петра и Павла” (https://web.archive.org/web/20140717085642/http://vojvodinaonline.com/sta-videti-i-raditi/kultura-i-ist
orija/crkva-sv-petra-i-pavla-rumenka/?lang=SR). Архивирано из оригинала (http://vojvodinaonline.com/sta-videti-i-raditi/kultura-i-istorija/crkva-sv
-petra-i-pavla-rumenka/?lang=SR) 17. 07. 2014. г. Приступљено 17. 06. 2014.
3. „Културна баштина/Цркве у Војводини 18. и 19. век” (https://web.archive.org/web/20140719203214/http://www.vojvodinacafe.rs/forum/kulturna
-bastina/crkve-u-vojvodini-xviii-i-xix-veka-8734/strana8.html). Архивирано из оригинала (http://www.vojvodinacafe.rs/forum/kulturna-bastina/crkv
e-u-vojvodini-xviii-i-xix-veka-8734/strana8.html) 19. 07. 2014. г. Приступљено 18. 06. 2014.
▪ „Српска православна црква Св. Петра и Павла — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=11
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Руменки&oldid=25439763”
▪
Српска православна црква у Санаду
Српска православна црква у Санаду, месту у општини Чока, подигнута је у периоду од 1794. до 1795.
године и као заштићено непокретно културно добро има статус споменика културе од великог значаја. Српска православна
црква у Санаду
Историјат
Православна црква у Санаду је посвећена Вазнесењу Господњем, саграђена је крајем 18. века као
једнобродна грађевина класицистичких архитектонских обележја. Наос образују четири бачвасто
засведена травеја, над припратом је галерија, а у пространој олтарској апсиди, на истоку формиране су
дубоке нише проскомидије и ђаконикона.
Иконостас и тронови такође су дрворезбарени у класицистичком духу, где сликарство троспратног

иконостаса обимног је иконографског програма и неуједначеног квалитета. Према црквеној Српска православна црква у
документацији, ову целину осликао је 1820. године молер Алексије Теодоровић, међутим стилске Санаду
аналогије, колористички и цртачки приступ, упућују на сликара Милутина Бедричића, мајстора
класицистичког опредељења. [1] Опште информације
Место Санад
Галерија Општина Чока

Време 1795.
настанка
добра
Референце Суботица
1. Епархија банатска/Васкршња свечаност у Санаду (http://www.eparhijabanatska.rs/vaskrsnja-svecanost-u-
sanadu/)
Види још
▪ ТО Војводине/Цркве (https://web.archive.org/web/20140928182836/http://vojvodinaonline.com/tov/sta-videti-i-raditi/verski-turizam/crkve/?lang=S
R)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Санаду&oldid=25403934”
Наос, је архитектонски појам за

унутрашњу централну и главну
Српска православна црква у Србобрану
Српска православна црква у Србобрану је грађена у периоду од 1787. до 1807. године, представља
споменик културе од великог значаја. Српска православна
црква у Србобрану
Историјат
Српска православна црква у Србобрану је посвећена Светом Богојављењу Господњем, грађена је, са
прекидима 20 година, на прелазу 18. у 19. век. Храм је изгорео у грађанском рату 1849. године, те је
касније, 1851. године троносан од стране српског патријарха Јосифа Рајачића.
Значајан је за оправку и украшавање православне цркве, грађанин Васа Николић "Џавер". Он је

ангажовао иконописца Радонића и дао прилоге.[1]
Са цркве су однета звона у Првом светском рату, касније није могла бити добро одржавана. На крају је
оправљена и поново освећена на Врбицу 1. априла 1939.[2]
Током 2023. рађена је реконструкција цркве.[3]
Архитектура и сликарство Православна црква у центру

Србобрана
Црква представља једнобродну класицистичку грађевину, са остацима барокних облика и прва међу
бачким црквама са два висока звоника. На источној страни има полукружну олтарску апсиду, а на Опште информације
западној страни два висока звоника, где је апсида споља петострана а изнутра полукружна.[4] Место Србобран
Иконостас, као и фреску Свете Тројице са четири јеванђелиста, радио је академски сликар Новак Радоњић Општина Србобран
из Мола до лета 1862. године,[5] док је резбарију иконостаса радио је од 1859. до 1863. године Георгије Држава Србија
Девић, а позлату Адолф Нађ из Новог Сада. Иконе и зидне слике је осликао Новак Радоњић 1861. године, Време 1807.
певнице и тронове Константин Пантелић, док стакло-сликарске радове (витраже) са ликовима светих настанка
израдила је стакло-сликарска радионица Станишић из Сомбора.
Види још добра
▪ Списак споменика културе у Јужнобачком округу Надлежна Покрајински завод

1. "Србски дневник", Нови Сад 1863. године www.pzzzsk.rs (http://www.pzzzsk.r
2. "Политика", 3. апр. 1939 (https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1939/04/03?pageIndex=00005) s/)
3. „БАКАР ЦРКВИ ВРАЋА СЈАЈ: У Србобрану обнављају један од најлепших православних храмова у
Србији” (https://www.novosti.rs/c/srbija/vesti/1249485/bakar-crkvi-vraca-sjaj-srbobranu-obnavljaju-jedan-najlepsih-pravoslavnih-hramova-srbiji).
NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2023-06-25.
4. „Србобран/СПЦ Србобран” (https://web.archive.org/web/20150813060407/http://esrbobran.com/drustvo/verske-zajednice/spc-srbobran).
Архивирано из оригинала (http://www.esrbobran.com/drustvo/verske-zajednice/spc-srbobran) 13. 08. 2015. г. Приступљено 24. 06. 2014.
▪ „Српска православна црква Богојављења — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1234).
odini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Србобрану&oldid=25940709”
▪
Српска православна црква у Сремској Каменици
Српска православна црква у Сремској Каменици подигнута је у периоду од 1737. до 1758. године,
под заштитом је државе као споменик културе у категорији непокретних културних добара од великог Српска православна
значаја.[1] црква у Сремској
Каменици
Црква је посвећена Рођењу Пресвете Богородице, представља једнобродну грађевину, изграђену у духу
српске традиционалне архитектуре са елементима барока. Споља петострана олтарска апсида, засведена
је полукалотом, док припрату од наоса одвајају стубови међусобно спојени луковима. Куполу носе четири
слободна ступца, споља је украшена лименом капом у барокно-класицистичком духу. Фасаде цркве су
зидане опеком и каменом, украшене су кордонским венцем и двоструким фризом неједнаких слепих
аркада. Уз западно прочеље дозидан је средином 18. века камени троспратни звоник са тремом и
барокном капом.
Првобитни иконостас из 1753. године као и живопис у полукалоти апсиде и своду наоса (1754) осликали су
Јов Василијевич и Василије Остојић. Олтарска преграда, резбарски рад Марка Вујатовића 1797. године,
декорисана је у барокном маниру. Иконостас с краја 18. века, остварио је 1802. године Стефан
Гавриловић. Каменичка црква поседује и икону арханђела Михаила, рад Стеве Тодоровића из 1856.
године, која поред ликовних има и историјске вредности.
Конзерваторско-рестаураторски радови вршени су на троновима и певницама у два маха, 1968–1969. и

1994. године а санациони радови на архитектури изведени су 1996. године.
Галерија Црква Рођења Пресвете

Каменица
Време 1737/1758.
настанка
добра
заштиту културе града
Новог Сада
www.novisadbastina.rs (http://www.
novisadbastina.rs/)
Види још
▪ Верски објекти у Новом Саду
Извори
Српска православна црква у Српској Црњи
Српска православна црква у Српској Црњи је подигнута 1775. године и има статус споменика
културе од великог значаја. Српска православна
црква у Српској Црњи
Српска православна црква посвећена је Светом Великомученику Прокопију, за коју постоји и податак да
је подигнута 1788. године, о чему говори пронађен запис у картуши испод царских двери, приликом
обнове цркве 1892. године. Грађевина храма је уобичајено једнобродна, веома издужене основе, са
полукружном апсидом, док је звоник низак, са истуреним тремом, односно два стуба који држе у зони
кровног венца троугаони тимпанон.
Зидне површине једноставно су обрађене, са плитким пиластрима између прозора. Кровни венац је
једноставно профилисан. Хор носе два стуба, а ограда је урађена од низа дрвених балустрада.
Иконостас са барокним дуборезом је настао у различитом временском раздобљу – старији део је дело
мајстора прелазног периода из 1788. године, а млађи је рад Ђуре Јакшића из 1853. године. Богородичин
трон, Архијерејски трон, Певнице и група од неколико рипида, такође је радио Ђура Јакшић –
најзначајнији сликар српског романтизма.
Завод за заштиту споменика културе Зрењанин урадио је конзерваторско рестаураторски пројекат за

реконструкцију фасаде цркве 2011. године. Радови на обнови западне фасаде и торња звоника завршени
су током исте године. Форма капе звоника је измењена и враћена у облик какав је био у 19. веку.[1] Црква Св. Прокопија
Јерусалимског
Галерија Опште информације
Место Српска Црња
Општина Нова Црња
Време 1802.
настанка
Западна фасада Северна фасада Источна фасада Свод за зидним Унутрашњост
сликарством цркве
културе
Иконостас
Види још
Референце
1. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Црква светог Прокопија у Српској Црњи (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/s
pomenici-kulture/crkva-svetog-prokopija-u-srpskoj-crnji)
▪ „Српска православна црква Св. Георгија — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1114).
odini.html)
Српска православна црква у Стајићеву
Српска православна црква у Стајићеву, месту у општини Зрењанин, подигнута је 1934. године, под
заштитом је државе и има статус споменика културе од великог значаја. Српска православна
црква у Стајићеву
Црква у Стајићеву је посвећена Успењу Пресвете Богородице, подигнута по пројекту архитекта Ђорђа
Табаковића, по узору на српску средњовековну архитектуру. Аутор је пројектовао монументални храм са
три куполе, имитирајући византијски начин градње према захтевима тзв. "националног стила". Основа
цркве ипак одговара традицији православних подунавских богомоља као једнобродна грађевина са
плитким испустима за певнице и куполом над солеом. Западно прочеље ојачано је проширењима над
којима су, уместо звоника, саграђене две куполе. [1]
Иконостас
Олтарска преграда је ниска и стилски нејединствена, јер је настала независно од икона и резбарија
њихових оквира. Царске двери, престоне иконе, пророци и Распеће пренете су са иконостаса сликаног за
цркву у Орловату, дело Димитрија Поповића из 1772. године, а остатак који чине празничне иконе и
апостоли, данас се налази у Народном музеју у Београду. Један број целивајућих икона такође се Српска православна црква
приписује Поповићу, или неком од његових следбеника. Успења Богородице
Галерија Место Стајићево
Време 1934.
настанка
Јужна фасада Улат у порту Источна фасада Иконостас Ентеријер
културе
Види још www.zrenjaninheritage.com (http://w
Референце
1. Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Стајићево (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/naseljena-mesta-u-okviru-grada-
zrenjanina/stajicevo)
▪ „Српска православна црква — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1076). САНУ (на језику:
српски).
odini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Стајићеву&oldid=25938896”
▪
Српска православна црква у Станишићу
Српска православна црква у Станишићу, или Храм Светог Николаја, у месту у општини Сомбор,
почела је са изградњом 1772. године. Вероватно је и пре тога постојала нека црквица јер се 1769. године у Српска православна
једном попису напомиње да село има један храм и пет свештеника. Садашња велика српска црква, која се црква у Станишићу
налази на најлепшем месту у Станишићу, освећена је и пропојала тек 20. децембра 1806. године, на дан
Св. Игњатија Богоношца. Да градња цркве траје дужи низ година била је веома честа појава јер су се оне
градиле искључиво прилозима верника.
Православна црква у Станишићу је посвећена преносу моштију Светог Николе, дан цркве је 22. (9) мај.
О цркви
Храм Светог Николаја, иако релативно малих Станишић, Српска православна
димензија, представља најлепши украс центра црква
Станишића. Скромна једнобродна грађевина са
полукружном апсидом је класични пример сеоске Опште информације
цркве у Војводини. Спољашњи изглед цркве је веома Место Станишић
једноставан, без посебног украшавања, са неколико Општина Сомбор
простих правоугаоних прозора на бочним странама
грађевине. „Торањ са својом висином и елегантним Држава Србија
барокним завршецима, остварен уочевидној Време 1772.
несразмери са скромном архитектуром самог настанка
црквеног брода”[1] је савршено уклопљен у
Храм Светога Николаја Тип Споменик културе
архитектонску целину.
добра
Унутрашњост цркве Надлежна Покрајински завод
Иконостас „Храма Светог Николаја” у Станишићу је рад непознатог аутора настао у другој половини
XVIII века.
културе
Иконостас је украшен иконама различите уметничке вредности, различитих стилова израде и времена www.pzzzsk.rs (http://www.pzzzsk.r
настанка. Иконе у соклу, које представљају "хришћанске врлине", су нови рад и без икаквих квалитета. На s/)
четири престоне иконе су представљени: "Свети Никола", "Богородица са Христом", "Исус Христос" и "Св.
Јован Крститељ ". На северним и јужним дверима су "Архиђакон Стефан" и "Арханђел Михаило", док су на царским дверима приказане
"Благовести" и "Јеванђелисти" . У другој зони иконостаса налази се Средишња Велика икона на платну која представља "Тајну вечеру", а са
страна је по шест икона са стојећим фигурама апостола. Трећу зону краси средишња икона на којој је представљено "Крунисање
Богородице", а са страна су празничне иконе. У средини горњег дела иконостаса налази се "Распеће", лево икона Богородице, а десно Јован
Богослов. Сасвим бочно лево је "Жртва Аврамова", а десно "Мојсије и горућа Купина". Изнад тога у полукружном луку су сцене "Страдања" .
Иконостас уопште нема резбарене декорације, изузев царских двери, Распећа и иконе Богородице, и Јована Богослова. Њихов сликарски
рад је зографског порекла и вероватно су настале око половине или у првој половини XVIII века. Готово све иконе су сликане на лесониту,
изузев престоних икона које су на дрвету сам бочних двери које су новијег датума. Сликарски рад одаје мајстора или мајсторе скромнијих
сликарских могућности. Најуспешније сликарско решење је постигнуто на сцени Крунисања Богородице са појединим празничним
иконама.
Поред иконостаса у цркви се налази већи број покретних икона и слика. Целивајуће иконе су рађене уљем на дрвету и све су слабији рад
XIX века (можда прве половине). Занимљиве су две мање иконе (Обе 14*28 cm) рађене у техници уља на дрвету, које представљају
"Благовести" и "Ваведење". Ове две иконе, које су одличан рад мајстора "прелазног стила", су делови диптиха. Кутија у којој су биле је
уништена, а оне су изрезане и имају оквир у облику симетричне барокне вињете.[2]
Станишићки свештеници
▪ 1784. – 1812. Григорије Борђошки [3] ▪ 1953. – 1955. Миладин Калић (из Стапара рођ.1913.г.)
▪ 1813. – 1838. Марко Борђошки ▪ 1955. – 1957. Владимир Дејановић (из Ђурђева)
▪ 1838. – 1863. Петар Чупић (из Бајше) [4] ▪ 1957. – 1979. Предраг Бајић (рођ. 1920. г. у Мостару)
▪ 1864. – 1899. Димитрије Теофановић (1819-1900. из С. ▪ 1979. - 1981. Долазио јероманах Митрофан Рајић из сомборског
Карловаца) Светостефанског манастира
▪ 1900. – 1940. Милан Зурковић-Миливојевић (рођ. 1874. г. у ▪ 1981. - 1983. Јован Јоцковић
Сомбору) ▪ 1983. - 1991. Остоја Нијемчевић
▪ 1940. – 1949. Владимир Родзјанко ▪ 1991. - 1993. Жељко Тешић
▪ 1949. – 1950. Душан Парабак (из Јагодњака) ▪ 1993. – 2002. Бранко Вујиновић
▪ 1950. – 1951. Рамон Николић (из Кулпина) ▪ Од 2002. године станишићки свештеник је Славољуб Лугоњић из
▪ 1951. – ??? Војин Вуканић и Урош Јованкин (сомборски Бугојна
свештеници)
Види још
Српска православна црква у Турији
Српска православна црква у Турији, насељеном месту на територији општине Србобран, подигнута
је 1754. године и представља непокретно културно добро као споменик културе. Српска православна
црква у Турији
Црква је посвећена Преносу моштију светог оца Николаја, док је иконостас радио 1841. године академски
сликар Јован Кљајић. Не постоје подаци о значајним ктиторима и градитељима, под заштитом државе је
од 14. јуна 1991. године.[1]
У Турији постоји водица саграђена 1905. године где се налази и бунар. Посвећена је Светом
великомученику Георгију.
Види још
Турији
Референце
Место Турија
1. Општина Србобран/Храм Светог оца Николаја (http://www.srbobran.rs/opstina/verske-zajednice/spc-turija) Општина Србобран
Време 1754.
културног
добра
▪ Републички завод за заштиту споменика културе-Београд/База непокретних културних добара (https://
web.archive.org/web/20120305135731/http://www.heritage-db.org/cir/nkd/lista) установа за за заштиту
културе
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Турији&oldid=25403944”
▪
Српска православна црква у Черевићу
Српска православна црква у Черевићу, месту у општини Беочин, је подигнута 1744. године и има
статус споменика културе од великог значаја. Црква Светог Саве
Црква посвећена Светом Сави у Черевићу подигнута је као једнобродна грађевина са петоугаоном
апсидом и призиданим звоником на западу. Иако подигнута почетком 18. века, данашњи изглед је добила
интервенцијама седамдесетих година истог века. Иконостас је рађен током 18. и 19. века, али сликари
нису познати, мада се по сликарском рукопису могу разграничити тројица аутора. Дуборез би могао бити
дело Марка Вујатовића, са којим је црквена општина потписала уговор 1825. године.
Атанасије Грчки (Герески) мештанин који се одселио у Одесу, послао је 1863. године цркви родног места
нову плаштаницу.[1]
За време Првог светског рата скинута су звона и аустроугарска војска их је употребила за ливење топова.
Нова звона су постављена 1923. године. [2]
На месту садашње цркве била је 1700. године подигнута црква од камена покривена шиндром. Прва
црква у Черевићу, посвећена Светој Тројици – Духовима, помиње се још у 14. веку. Поред храмовне славе,
место Черевић слави дан Светог Прокопија (21. јул) јер је на тај дан, по предању, престала да хара куга у
месту.
Црква Светог Саве у Черевићу

Галерија Опште информације
Место Черевић
Време 1744.
настанка
добра
културе
s/)
Види још
Извори
2. Фрушкогорска ризница/Православна црква Светог Саве у Черевићу (http://www.fruskogorska-riznica.co.rs/?nav=data2&data=beocin&sub=2
&id=41)
▪ „Српска православна црква Св. Саве — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1045). САНУ
(на језику: српски).
odini.html)
Српска православна црква у Чоки
Српска православна црква у Чоки је подигнута у другој половини 18. века, а прво помињање се везује
за 1773. годину. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Црква Српска православна
је посвећена арханђелима Гаврилу и Михајлу.[1] црква у Чоки
Изграђена је као типизирана једнобродна грађевина са звоником.Олтарска преграда је ужа и нижа од

простора у коме се налази, што указује на то да првобитно није била намењена овој цркви. На полеђини
иконостаса постоје подаци о настанку и обновама, где је забележено да је иконостас насликан 1752.
године, што се доводи у сумњу, јер је судећи по стилу, настао неколико деценија касније. Обнављан 1891.
године, а потпуно пресликан 1931. године. Појава године 1752. објашњава се преузимањем овог детаља са
предлошка за икону Богородице Арапске која се налази на иконостасу, јер се иста година понавља на
већем броју тих специфичних Богородичиних представа.
Архитектура и украс преграде су рокајни: нема стубова који би наглашавали вертикалну поделу, оквири
икона су асиметрични, као и резбарени мотиви. Иако су иконе пресликане, наслућује се квалитетан рад
познобарокног мајстора. Сачувани су и Богородичин и архијерејски трон украшени сликарством 18. и 19.
века, целивајуће иконе сликане на лиму и нешто зидног сликарства непознатог аутора 19. века у олтару.
Види још
▪ Списак споменика културе у Севернобанатском округу Српска православна црква у Чоки
Референце Место Чока
Општина Чока
1. Епархија банатска/Чока (http://www.eparhijabanatska.rs/parohije/novoknezevacko-namesnistvo/coka/)
Спољашње везе Време друга половина 18.

настанка века
▪ „Српска православна црква Св. Арханђела Гаврила и Михајла — Споменици културе у Србији” (http://sp Тип Споменик културе
omenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1289). САНУ (на језику: српски). културног од великог значаја
▪ Списак споменика културе од великог значаја у Војводини (http://lat.pzzzsk.rs/nepokretna-kulturna-dobra- добра
▪ ТО Војводине/Цркве (https://web.archive.org/web/20140928182836/http://vojvodinaonline.com/tov/sta-videti- установа за завод за заштиту
i-raditi/verski-turizam/crkve/?lang=SR)
▪ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (http://www.heritage.gov.rs/latinica/nepokretna Суботица
www.heritage-su.org.rs (http://www.
▪ СПЦ Св. Арханђела Гаврила и Михајла (https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?s
pomenik_id=44973)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_у_Чоки&oldid=25403947”
▪
Српска православна црква Успења Богородице у
Зрењанину
Црква Успења Богородице у Зрењанину је подигнута 1746. године и има статус споменика културе
од великог значаја. Црква Успења
Богородице у Зрењанину
Црква посвећена Успењу Богородице у Зрењанину је једна од ретких сачуваних барокних храмова из прве
половине 18. века у Војводини. Представља издужену једнобродну грађевину са полукружном апсидом,
правоугаоним певничким просторима и припратом изнад које се уздиже високи барокни звоник, са
китњастом капом. Складност и уравнотеженост западне фасаде постигнут је комбиновањем мирних
линија пиластера, завршених вишеструко профилисаним капителима, слепих полукружних ниша,
угаоних стубића и кордонског венца са заобљеним формама забата и богато профилисаног кровног венца.
[1]
Сликана декорација иконостаса из 1815. године је рад је Георгија Поповића из Бечкерека, док је аутор
виртуозно изведене чипкасте резбе остао непознат. Осликавање дела свода је поверено Александру
Секулићу 1924. године. Мали иконостас са хора цркве, посвећен Преносу моштију Светог Николе, дело је
анонимног мајстора из 18. века.
Обимни радови на статичкој и конструктивној санацији цркве изведени су око 2000. године. Радови на
рестаурацији зидних слика и зидне декорације изведени су 2015-2016. године.
Црква Успења Богородице у

Галерија Зрењанину
Место Зрењанин
Време 1746.
настанка
Црква 1906. године Јужни портал Иконостас Хор Зидно сликарство добра културе од
свода наоса великог значаја
културе
▪ Списак споменика културе у Средњобанатском округу www.zrenjaninheritage.com (http://w
▪ Споменик културе од великог значаја ww.zrenjaninheritage.com/)
Референце
1. Завод за заштиту споменика куктуре Зрењанин/Црква Успења Богородице (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/spomenici-kultu
re/crkva-uspenja-bogorodice)
▪ „Српска православна црква Успења Богородице — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=10
odini.html)
▪ Спомен-обележја у Порти Успенског храма у Зрењанину, Рад Музеја Војводине, 53, Нови Сад, 2011, стр. 193-205. (https://www.academia.e
du/27582472/_%D0%A1%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD-%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%B6%D1%98%
D0%B0_%D1%83_%D0%9F%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B8_%D0%A3%D1%81%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B
E%D0%B3_%D1%85%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0_%D1%83_%D0%97%D1%80%D0%B5%D1%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D
0%BD%D1%83_%D0%A0%D0%B0%D0%B4_%D0%9C%D1%83%D0%B7%D0%B5%D1%98%D0%B0_%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B
2%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5_53_%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B8_%D0%A1%D0%B0%D0%B4_2011_193_205)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Успења_Богородице_у_Зрењанину&oldid=25938868”
Српска православна црква Успења Богородице у Иригу
Српска православна црква Успења Богородице у Иригу, месту на обронцима Фрушке горе,
подигнута је у периоду између 1757. и 1760. године. Представља непокретно културно добро као споменик Српска православна
културе од великог значаја. црква Успења Богородице
у Иригу
Изглед
Успенска црква у Иригу саграђена је као једноставна грађевина изведена
у типичном маниру српског барока: једнобродна, полуобличасто
засведена, са споља петостраном, а изнутра полукружно завршеном
апсидом на источној страни и звоником на западној. Фасаде су
једноставно рашчлањене: хоризонтално ниским соклом и
профилисаним кровним венцем, а вертикално низом пиластара. На
северној и јужној фасади су по четири лучно завршена прозора. Улаз је
на западној страни, са нишом за икону патрона.[1]
Конструкција олтарске преграде украшена је дрворезбарским радом са

карактеристикама барокних и рококо форми. Иконе су пресликаване, али се препознаје да нису настале
истовремено. Старији делови се датују у средину седме деценије 18. века. Четири престоне иконе не
припадају истој стилској целини и настале су 1781. године кад и икона Богородице на Богородичином
престолу. На основу сличности коју показују са престоним иконама са иконостаса из Хопова, приписују се
мајстору који се угледао на Теодора Крачуна. Георгије Бакаловић је закључио уговор са Црквеном
општином 1827. године за сликање, бојење и мраморирање унутрашњости, а из 1863. године је сачуван Црква Успења Богородице у Иригу
сличан уговор са Јованом Клајићем. Коначна верзија зидног сликарства добијена је 1930–1932. године, Опште информације
када је потпуно пресликан живопис, према старом распореду слика, осим неких измена и додатих
Место Ириг
композиција из живота Светог Саве.
Галерија Време 1757-1760.

настанка
културе
Види још
Извори
01. 10. 2019. г. Приступљено 15. 09. 2014.
▪ „Српска православна црква Успења Богородице — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=10
Српска православна црква Успења Богородице у Перлезу
Српска православна црква Успења Богородице у Перлезу, у општини Зрењанин, подигнута је у
периоду од 1808. до 1811. године и представља споменик културе Србије у категорији непокретних Српска православна
културних добара од великог значаја. црква Успења Богородице
у Перлезу
Православна црква у Перлезу посвећена је Успењу Пресвете Богородице, саграђена је као монументална
једнобродна грађевина са петостраном апсидом и звоником који се уздиже из западног прочеља.
Конструктивни склоп чине масивни ободни зидови и полукружни луци који носе бачвасте сводове. На
западној фасади су четири пиластра надвишена архиволтом и тимпаноном. На бочним фасадама су нише
полукружно завршене и касетиране малтерском пластиком, са барокном декорацијом. [1]
Посебну вредност представља иконостас који је сликао Урош Предић 1885. године, пошто је старији
изгорео у пожару. Слике на сводовима насликао је Едуард Клајн из Беча 1892. године, али се
претпоставља да их је првобитно сликао Живко Петровић још 1847. године.
Током 2012. године постављена је зидана ограда од цигле око порте цркве. Успења Богородице у Перлезу
Галерија Место Перлез
Време 1811.
настанка
Велика Госпојина или
Западна фасада Успење
Јужна фасада Пресвете
Апсида Иконостас Брод цркве Надлежна Завод за
Богородице, или установа за заштиту
Међудневница, је један од заштиту споменика
највећих хришћанских културе
празника. Један је од пет www.zrenjaninheritage.com (http://w
Богородичиних празника, ww.zrenjaninheritage.com/)
који су црвено слово у
црквеном календару.
Последњи је велики
Хор
Види још
Референце
1. Завод за заштиту споменика културе Зрељанин/Перлез (http://www.zrenjaninheritage.com/kulturna-dobra/naseljena-mesta-u-okviru-grada-zre
njanina/perlez)
odini.html)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква_Успења_Богородице_у_Перлезу&oldid=25938897”

Pravoslavne Crkve SPC 1 Deo

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Pravoslavne Crkve SPC 1 Deo

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Николајевска црква у Земуну

Иконостас Николајевска црква у Земуну

Николајевска црква у сумрак

Николајевска црква у Земуну

Један од Један од Табла на Поглед са кеја на Николајевска црква

Референце Спомен плоча Јоакиму Вујићу

Надгробна плоча на којој се први пут

Прочеље цркве Задња страна Икона св. Николе изнад

Галерија Нова црква Рођења

„У лето шест тисућно и

Сама некропола је свакако трајала и дуже од цркве и судећи према

Сахрањивање на овој некрополи трајало је од 14. до 17. века, мада је црква

Након истраживања на остацима цркве је извршена примарна конзервација.

„29/16. новембра Лета Господњег 2013.-ог

Унутрашњост цркве Општина Сремска

▪ Црква Светог Николе, из 13. века, споменик културе од изузетног значаја,[3]

▪ Црква Светог Архангела Гаврила,

3. Историјски институт САНУ/Историјски часопис 44 (1997) (https://books.google.rs/books?id=p3A1CgAAQB

Румунска православна црква Св.

▪ „Румунска православна црква — Споменици културе у Србији” (http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=663). САНУ (на

Иконостас је зидан и делимично осликан. Претпоставка је да су композиције рад Симеона Јакшића из

Престоне иконе чишћене су и конзервиране 1961. године.

Иконостас је конзервиран и рестауриран 1978–1979. године.

Градња румунске црква отпочела је 1871. године и завршена је наредне године.

▪ Епархијa Дакија Феликс Држава Србија

Референце Почетак изградње 1925.

Основ за упис у регистар

▪ Косовски манастири-Сведоци историје (https://web.archive.org/web/20130518073021/http://kosovo-metohi Надлежна Покрајински завод

Основ за упис у регистар

Види још Место Орлане

Спољашње везе Надлежна Покрајински завод

Мартовски погром 2004. године и обнова

Локација и изградња Саборне цркве

Београдска црквена општина је ангажовала вајара, дрворезбара и ливца Димитрија Петровића

Старешина храма од 1982. године је Петар Лукић.[12]

Конзерваторско-рестаураторски радови на зидном сликарству и иконостасу изведени су 1993–1996.

Саборна црква Саборна црква Иконостас

Саборна црква са звоником Звоник

Карактеристична је по архитектонским елементима лантерни на куполи, правоугаоној олтарској апсиди,

Саборна црква успења Пресвете

Цркву је пројектовао Василиј Михаилович Андосов, архитекта. Иницијатива за подизање храма

Фотографија Црква Оџаклија (лево), Црква Фреске изнад улаза у цркву

Изградња цркве Основни подаци

Бомбардовање 1944. године

Саборни храм данас

Унутрашњост Саборног храма

Музеј црквених старина

Галерија Поглед на Саборну цркву у Новом

Иконостас Иконостас у Саборна црква Витраж на прозору

Саборна црква у Пожаревцу један је од најзначајнијих примера прелазног стила у архитектури

Гроб Милутина Петровића

▪ Црква Светог Александра Невског, Цара Душана 63

Црква Покрова Црква Рођења Пресвете Саборна црква

Црква данас Разгледница из прве половине 20.

Генерал Мишић, команданту Дунавске дивизије I позива, Миливоју Анђелковићу

Подизање споменика и крста

Идеја о подизању спомен-цркве

▪ Принц Ђорђе Карађорђевић, који је рањен на Мачковом камену,

Види још Место Мачков камен,

Самтра се да је овде сахрањено око 40 хиљада српских и аустроугарских војника.[4]

Црква је једнобродна грађевина са петостраном олтарском апсидом, издуженим простором наоса и

Галерија установа за заштиту

Иконостас Крунисање Сунчани сат у Западна фасада

Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви извођени су 1983. године. Српска православна црква