Biblioteka

BESKRAJNI SVET FANTASTIKE

Urednici
Darko Tuševljaković
Marko Vojnović
 Naslov originala
Robert A. Heinlein
„STRANGER IN A STRANCE LAND”

Copyright © 1961 by Robert A. Heinlein,

Copyright renewed © 1989 by Virginia Heinlein, Copyright assigned
2003 to The Robert A. and Virginia Heinlein Prize Trust

Copyright © 2020 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

Čarobna knjiga Beograd 2020.

„Ljubav je stanje u kome je sreća druge osobe
preduslov za našu sopstvenu.”
 Posvećeno
Robertu Kornogu
Frederiku Braunu
Filipu Hozeu Farmeru
 NAPOMENA:
Sva imena ljudi, bogova i planeta u ovoj priči su izmišljena.
Svaka sličnost je potpuno neželjena.
R. A. H.
 Predgovor

Ako vam se čini da je ova knjiga deblja i sadrži više reči nego u
prvom objavljenom izdanju Stranca u tuđoj zemlji, potpuno ste u pravu.
Ovo izdanje je originalna verzija – onakva kakvu je Robert Hajnlajn
zamislio i stavio na papir.
Ranije izdanje je sadržalo nešto više od 160.000 reči, a ovo ih ima
oko 220.000. Robertov rukopis je obično sadržao od 250 do 300 reči na
strani, zavisno od količine dijaloga na stranicama. Prema tome, ako
uzmemo za prosek 275 reči i rukopis od 800 strana, dobijamo zbir od
220.000 reči, možda i malo više.
Ova knjiga je bila toliko drugačija od onoga što se nudilo običnim
čitaocima ili čitaocima naučne fantastike pre 1961, kada je prvi put
objavljena, da su urednici zahtevali skraćivanje i izbacivanje nekih
scena koje su mogle biti neprijatne čitaocima.

U novembru 1948, časopis Astaunding sajens fikšn (Astounding

Science Fiction) objavio je pismo uredniku sa predlozima naslova za
narednu godinu. Među naslovima bila je i priča Roberta A. Hajnlajna-
„Zaliv”.
U dugom razgovoru koji je Robert vodio sa tim urednikom,
Džonom Kempbelom Mlađim, zaključeno je da ima dovoljno vremena
da se napišu sve priče koje je taj čitalac naveo, i da će časopis sa njima
izaći u novembru 1949. Robert je obećao da će napisati kratku priču sa
tim naslovom. Većina ostalih autora takođe se složila sa predlogom. Taj
broj je ostao zapamćen kao „Broj koji je putovao kroz vreme”.
Robertov problem je bio da nađe priču koja će se slagati sa
naslovom koji mu je dodeljen.
Sedeli smo i mozgali o tome. Između drugih neodgovarajućih ideja,
predložila sam i priču o ljudskom detetu koje je podigla tuđinska vrsta.
Robert je rekao da je to suviše velika ideja za jednu kratku priču, ali ju
je pribeležio. Te noći je otišao u radnu sobu, napisao nekoliko
podugačkih beležaka i ostavio ih po strani.
Za naslov „Zaliv” napisao je potpuno drugačiju priču.
Beleške su nekoliko godina ostale u fascikli, a onda je Robert počeo
da piše ono što će postati Stranac u tuđoj zemlji. Priča nije dobro
napredovala, pa ju je ostavio po strani. Nekoliko puta se vraćao
rukopisu, ali nije ga završio sve do 1960: to je bila verzija koju sada
držite u rukama.
U to vreme, 1960. godine, Stranac u tuđoj zemlji bio je knjiga koje
se njegov izdavač uplašio – bila je suviše daleko od utabanih puteva.
Zato je, da bi smanjio eventualne gubitke, od Roberta traženo da skrati
rukopis na 150.000 reči – što je značilo gubitak oko 70.000 reči.
Tražene su i druge izmene pre nego što je urednik bio spreman da
rizikuje sa objavljivanjem.
Izbaciti četvrtinu teksta iz dugačke, komplikovane knjige prilično
je nemoguć zadatak. Ipak, tokom nekoliko meseci, Robert je to
postigao. Konačna verzija knjige imala je 160.087 reči. Robert je bio
ubeđen da ne može više da je skrati, pa je knjiga prihvaćena sa tom
dužinom.
Tokom narednih 28 godina štampana je u takvom obliku.
Kongres je 1976. doneo Zakon o autorskim pravima, koji je
određivao, između ostalog, da u slučaju da autor umre, a udovac ili
udovica obnove autorska prava, svi stari ugovori prestaju da važe.
Robert je umro 1988, a sledeće godine došlo je vreme za obnovu
autorskih prava na Stranca u tuđoj zemlji.
Za razliku od mnogih drugih pisaca, Robert je sačuvao primerak
prvobitnog rukopisa knjige, kakvu je ponudio izdavaču, u biblioteci
Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu, gde se čuvaju njegove arhive.
Zatražila sam kopiju tog rukopisa, pa sam ga pročitala i uporedila
sa objavljenom verzijom. Došla sam do zaključka da je skraćivanje
knjige bilo greška.
 Zato sam poslala kopiju rukopisa Elenor Vud, Robertovoj
agentkinji. Elenor je takođe pročitala obe verzije i složila se sa mojim
mišljenjem. I tako je obavestila izdavača i pokazala mu primerak
nove.”stare verzije knjige.

Niko se nije sećao činjenice da je od Roberta zahtevano tako drastično

skraćivanje teksta; tokom godina svi urednici i rukovodioci u
izdavačkoj kući su se promenili. Zato je ova verzija za njih predstavljala
potpuno iznenađenje.
Odlučili su da objave originalnu verziju, jer su se saglasili da je
bolja od skraćene.
Sada imate u rukama originalnu verziju Stranca u tuđoj zemlji,
onakvu kako ju je napisao Robert Anson Hajnlajn.

Lična imena glavnih likova veoma su važna za zaplet. Bila su pažljivo

odabrana: Džubal znači „Otac svih”; Majkl znači „Ko je poput Boga?”
Prepuštam čitaocu da sazna šta znače ostala imena.
Virdžinija Hajnlajn
Karmel, Kalifornija
 PRVI DEO
Njegovo grešno poreklo
 Poglavlje 1

Bio jednom davno, dok je svet bio mlad, Marsovac po imenu Smit.
Valentin Majkl Smit je bio stvaran kao porez, ali je bio jedini
pripadnik svoje vrste.
Članovi prve ljudske ekspedicije sa Zemlje na Mars birani su na
osnovu teorije da je za čoveka u svemiru najveća opasnost sam čovek.
U to vreme, samo osam zemaljskih godina po osnivanju prve ljudske
kolonije na Mesecu, svako međuplanetno putovanje na koje pođu ljudi
podrazumevalo je dugačke putanje u slobodnom padu, poluelipse sa
dve tangente – od Zemlje do Marsa dve stotine pedeset osam dana, isto
toliko za povratak, i još četiri stotine pedeset pet dana čekanja na Marsu
da dve planete polako ponovo dođu u onaj međusobni položaj koji će
omogućiti formiranje putanje sa dve tangente – sve ukupno gotovo tri
zemaljske godine.
Osim zamorne dužine, put je bio i vrlo rizičan. Primitivni leteći
kovčeg, iliti Izaslanik, mogao je da ga pređe samo ako dopuni gorivo
na svemirskoj postaji. Kada stigne na Mars, moći će da se vrati – ako
se ne razbije pri sletanju, ako na Marsu nađe vodu kojom će napuniti
rezervoare masenih reaktora, ako na Marsu može da se nađe nekakva
hrana, ako ne pođe naopako nijedna od hiljadu drugih stvari.
Ali smatralo se da je fizička opasnost manje strašna od psihičke.
Osam ljudskih bića sabijenih u malom prostoru poput majmuna, gotovo
tri zemaljske godine, moraju se međusobno slagati mnogo bolje nego
što je obično slučaj među ljudima. Potpuno muška posada je odbačena
kao nezdrava i društveno nestabilna, na osnovu ranije naučenih lekcija.
Zaključeno je da je idealna posada koja se sastoji od četiri bračna para,
ukoliko su u takvoj kombinaciji zastupljene sve neophodne
specijalnosti.
 Univerzitet u Edinburgu, glavni nosilac projekta, prepustio je
selekciju posade Institutu za društvene studije. Pošto su odbacili masu
dobrovoljaca nepogodnih zbog starosti, zdravlja, psihologije, obuke i
temperamenta, Institut je i dalje mogao da bira između više od devet
hiljada kandidata, koji su svi bili psihički i fizički zdravi i imali barem
jednu od neophodnih specijalizovanih veština. Očekivalo se da će
Institut moći da sastavi i predloži nekoliko prihvatljivih posada od po
četiri para.
Međutim, nije nađena nijedna posada. Najvažnije specijalnosti su
bile astrogator, lekar, kuvar, mašinista, zapovednik broda, semantičar,
inženjer hemije, inženjer elektronike, fizičar, geolog, biohemičar,
biolog, nuklearni inženjer, fotograf, hidroponičan, raketni inženjer.
Svaki član posade morao je imati makar jednu od tih veština, ili biti u
stanju da je stekne na vreme. Postojale su stotine mogućih kombinacija
osam osoba koje poseduju te veštine; nađene su tri kombinacije od po
četiri bračna para koji ih poseduju, a uz to se odlikuju i zdravljem i
inteligencijom – ali u sva tri slučaja stručnjaci za dinamiku grupe koji
su procenjivali temperament i kompatibilnost užasnuto su se hvatali za
glavu.
Glavni nosilac projekta predložio je da se snizi merilo
kompatibilnosti; Institut je na to predložio da vrati honorar u iznosu od
jednog dolara. U međuvremenu, kompjuterski programer, čije ime nije
zabeleženo, naložio je svojim mašinama da traže posade od po tri para.
Nađeno je nekoliko desetina kompatibilnih kombinacija, pri čemu su
odlike svake od njih tačno definisale odlike četvrtog, nedostajućeg para.
U međuvremenu mašine su nastavile da prosejavaju podatke, koji su se
menjali zbog smrti, odustajanja, novih dobrovoljaca i tako dalje.
Potpukovnik Majkl Brant, kapetan avijacije, magistar nauka, vojni
pilot u rezervi (dozvola bez ograničenja) i veteran sa trideset letova na
Mesec, izgleda da je imao neku vezu u Institutu, osobu spremnu da
potraži imena neudatih dobrovoljki koje bi (sa njim) upotpunile posadu,
i da spoji njegovo ime sa njihovim i provuče kroz probne probleme u
kompjuteru kako bi se odredilo da li bi takva eventualna kombinacija
bila prihvatljiva. Samo bi se time moglo objasniti što je odleteo u
Australiju i predložio brak dr Vinifred Kobern, usedelici semantičarki
konjastog lica, starijoj devet godina od njega. Novinski arhivi imaju
njenu sliku sa licem koje govori o tihoj duhovitosti, ali bez nekih drugih
privlačnih osobina.
Možda je Brant postupao i bez nekih informacija iznutra, prosto na
osnovu intuitivne smelosti, upravo one osobine neophodne da se bude
zapovednik istraživanja. U svakom slučaju lampice su blesnule, bušene
kartice su iskočile, i posada Izaslanika je nađena:
Kapetan Majkl Brant, zapovednik – pilot, astrogator, rezervni
kuvar, rezervni fotograf, raketni inženjer;
dr Vinifred Kobern Brant, stara četrdeset jednu godinu, semantičar,
medicinska sestra, magacioner, istoričar;
Frensis K. Šini, dvadeset osam godina, prvi oficir, drugi pilot,
astrogator, astrofizičar, fotograf;
dr Olga Kovalič Šini, dvadeset devet godina, kuvar, biohemičar,
hidroponičar;
dr Vord Smit, četrdeset pet godina, fizičar, lekar, biolog;
dr Meri Džejn Lajl Smit, dvadeset šest godina, nuklearni inženjer,
tehničar elektronike i energetike;
Sergej Rimski, trideset pet godina, inženjer elektronike, inženjer
hemije, obučeni mašinista i navigator, kriolog;
Elenora Alvarez Rimski, trideset dve godine, geolog i selenolog,
hidroponičar.
Posada je imala uravnotežene i međusobno dopunjene veštine,
mada su u nekim slučaj evima dodatne veštine bile stečene intenzivnom
obukom tokom poslednjih nedelja pred poletanje. Mnogo je važnije što
su bili međusobno kompatibilni po temperamentu.
Možda i suviše kompatibilni.
Izaslanik je poleteo na vreme, bez nezgoda. Tokom prvog dela
putovanja dnevne izveštaje su sa lakoćom hvatali i radio-amateri. Kako
se udaljavao, signali su postajali sve slabiji, pa su ih hvatali i ponavljali
zemaljski radio-sateliti. Posada je delovala zdravo i zadovoljno.
Doktoru Smitu najveći problem predstavljala je epidemija gljivične
infekcije kože – posada se brzo prilagodila bestežinskom stanju i posle
prve sedmice nisu im više bili potrebni lekovi protiv mučnine. Ako se
kapetan Brant i susretao sa disciplinskim problemima, smatrao je da o
tome ne treba da izveštava Zemlju.
Izaslanik je stigao u parking-orbitu tik unutar orbite Fobosa i proveo
je naredne dve nedelje u fotografskom izviđanju. Potom je kapetan
Brant poslao poruku: „Pokušaćemo sletanje sutra u podne po griničkom
vremenu, južno od Lacus Soli.” To je bila poslednja poruka koja je
stigla od njih.
 Poglavlje 2

Ljudi su ponovo stigli na Mars tek četvrt zemaljskog stoleća kasnije.

Šest godina pošto je Izaslanik zaćutao, bespilotna sonda Zombi, koju su
zajednički finansirali Geografsko društvo i Međunarodno astronautsko
udruženje, premostila je ponor donde i neko vreme provela u
osmatračkoj orbiti, a potom se vratila. Fotografije koje je snimilo
robotsko vozilo prikazivale su predele po ljudskim merilima
neprivlačne; zabeleženi rezultati različitih instrumenata potvrdili su da
je marsovska atmosfera retka i nepogodna za ljudski život.
Međutim, Zombijeve slike su jasno pokazivale da „marsovski
kanali” predstavljaju građevinski poduhvat, a bilo je i drugih detalja
koji su se mogli protumačiti samo kao ruševine gradova. Ljudska
ekspedicija velikih razmera svakako bi bila poslata bez odlaganja da se
nije upleo Treći svetski rat.
Međutim, rat i njime izazvano odlaganje imali su za rezultat mnogo
jaču, bezbedniju ekspediciju nego što je bio izgubljeni Izaslanik. Brod
Federacije Šampion, sa čisto muškom posadom od osamnaest iskusnih
kosmonauta i još više isključivo muških naseljenika, prešao je taj put
lajlovskim pogonom za samo devetnaest dana. Šampion se spustio
južno od Lacus Soli, jer je kapetan Van Tromp nameravao da potraži
Izaslanika. Druga ekspedicija se svakog dana javljala Zemlji
izveštajem, ali tri poruke su imale značaj mnogo veći od naučnog. Prva
je glasila:
„Nađen svemirski brod Izaslanik. Nema preživelih.”
Druga je potresla svet: „Mars je nastanjen.”
Treća je bila: „Ispravka poruke 23-105: nađen je jedan preživeli sa
Izaslanika.”
 Poglavlje 3

Kapetan Vileni van Tromp je bio human i razuman čovek. Poslao je

poruku upozorenja: „Moj putnik ne sme, ponavljam ne sme, biti izložen
naporu javnog prijema. Pripremite šatl sa malom silom teže, nosila i
sanitetsko vozilo, kao i naoružanog čuvara. „
Poslao je svog brodskog lekara, dr Nelsona, kako bi se uverio da će
Valentin Majkl Smit biti smešten u apartman u Medicinskom centru
Betezda, pažljivo premešten u hidraulični krevet i zaštićen od kontakta
sa spoljašnjim svetom pomoću naoružanih stražara. Sam Van Tromp je
morao da ode na vanrednu sednicu Vrhovnog saveta Federacije.
U trenutku kada je Valentin Majkl Smit bio smeštan u krevet,
vrhovni ministar nauke je ljutito govorio kapetanu Van Trompu: „Jasno
mi je da vam vaša ovlašćenja kao vojnog zapovednika jedne u osnovi
naučne ekspedicije daju za pravo da zahtevate neuobičajene medicinske
usluge kako biste zaštitili osobu za koju ste privremeno odgovorni. Ali
ne razumem zašto želite da se uplićete u uobičajeno funkcionisanje mog
ministarstva. Pa taj Smit je bukvalno riznica naučnih informacija!”
„Da, pretpostavljam da jeste, gospodine.”
„Pa zašto onda...” Ministar nauke je prekinuo rečenicu i obratio se
vrhovnom ministru mira i vojne bezbednosti. „Dejvide? Ova stvar je
očigledno sada u mojoj nadležnosti. Hoćeš li da izdaš neophodna
uputstva svojim ljudima? Uostalom, ne možemo ostaviti takve veličine
kao što su profesor Kenedi i doktor Okadžima, da pomenem samo
dvojicu, da beskonačno čekaju. Oni to neće trpeti.”
Ministar mira nije odgovorio, nego je upitno pogledao kapetana
Van Trompa. Kapetan je zavrteo glavom. „Ne, gospodine.”
„Zašto ne?”, zahtevao je da čuje ministar nauke. „Priznali ste da nije
bolestan.”
„Pitere, daj čoveku vremena da objasni”, umirivao ga je ministar
mira. „Pa, kapetane?”
„Smit nije bolestan, gospodine”, rekao je kapetan Van Tromp, „ali
nije ni zdrav. On nikad ranije nije boravio u gravitaciji od jednog g.
Sada je dva i po puta teži nego što je navikao da bude i njegovi mišići
ne mogu to da izdrže. Nije navikao na vazdušni pritisak koji je normalan
za Zemlju. Nije navikao ni na šta, a to za njega predstavlja ogroman
napor. Dođavola, gospodo, ja sam umoran kao pas otkako sam se vratio
na jedan g – a ja sam rođen na ovoj planeti.”
Ministar nauke je delovao snishodljivo. „Ako vas brine gravitaciona
slabost, uveravam vas, dragi moj kapetane, da smo to predvideli.
Njegovo disanje i rad srca biće pažljivo praćeni. Nismo potpuno lišeni
mašte i sposobnosti predviđanja. Uostalom, i ja sam bio u svemiru.
Znam kakvo je to osećanje. Ovaj čovek Smit mora...”
Kapetan Van Tromp je odlučio da je vreme za napad besa. Moći će
da se opravda premorom – vrlo stvarnim premorom, jer osećao se kao
da je upravo sleteo na Jupiter – a pritom je bio svestan da čak ni visoki
članovi vlade neće želeti da ukrste koplja sa zapovednikom prve
uspešne ekspedicije na Mars.
I zato ih je prekinuo prezrivim frktanjem. „Hnh! Ovaj čovek Smit –
ovaj čovek! Kako ne razumete da on to uopšte nije?”
„A?”
„Smit... nije... čovek.”
„Kako? Objasnite to, kapetane.”
„Smit nije čovek. On je inteligentno stvorenje sa ljudskim genima i
poreklom, ali nije ljudsko biće. On je više Marsovac nego čovek. Dok
nismo stigli tamo, on nije video nijedno ljudsko biće. On razmišlja kao
Marsovac, oseća kao Marsovac. Podigla ga je vrsta koja nema ništa
zajedničko sa nama. Oni čak ni seks nemaju. Smit nikada nije video
ženu – i još uvek nije, ako se moja naređenja poštuju. On je poreklom
čovek, a po vaspitanju Marsovac. A sad, ako želite da ga izludite i
uništite tu „riznicu naučnih podataka”, slobodno pozovite svoje
uobražene profesore i pustite ih da ga gnjave. Nemojte mu dati priliku
da ozdravi i ojača i da se navikne na ovu suludu planetu. Prosto navalite
i iscedite ga kao pomorandžu. Perem ruke od toga; ja sam svoj posao
obavio!”
Tišinu koja je usledila prekinuo je tek sam generalni sekretar
Daglas. „A obavili ste ga izvanredno, kapetane. Vaši saveti će biti uzeti
u obzir, i budite uvereni da nećemo nepromišljeno postupati. Ako je
ovom čoveku, ili čoveku-Marsovcu, Smitu, potrebno nekoliko dana da
se prilagodi, siguran sam da će nauka moći da čeka – i zato se smiri,
Pite. Hajde da okončamo ovaj deo rasprave, gospodo, i da pređemo na
druga pitanja. Kapetan Van Tromp je umoran.”
„Jedna stvar ne može da čeka”, rekao je ministar javnog
informisanja.
„Koja, Džok?”
„Ako uskoro ne pokažemo Čoveka sa Marsa u stereo-tankovima,
nastupiće neredi, gospodine sekretare.”
„Hmmm, preteruješ, Džok. Stavićemo Mars u vesti, naravno. Ja
odlikujem kapetana i njegovu hrabru posadu – sutra, što pre. Kapetan
Van Tromp priča svoja iskustva – posle lepo prospavane noći, naravno,
kapetane.”
Ministar je vrteo glavom.
„Nije dobro, Džok?”
„Javnost je očekivala da će ekspedicija dovesti sa sobom barem
jednog pravog, živog Marsovca da zijaju u njega. Pošto se to nije desilo,
potreban nam je Smit, i to neodložno potreban.”
„Živog Marsovca?” Generalni sekretar Daglas se obratio kapetanu
Van Trompu. „Imate snimke Marsovaca, zar ne?”
„Hiljade metara.”
„Eto ti, Džok. Kada se vesti uživo izližu, navali na filmove o
Marsovcima. Ljudi će se oduševiti. A sad, kapetane, što se tiče
mogućnosti eksteritorijalnosti: kažete da Marsovci nemaju ništa
protiv?”
„Pa, nemaju, gospodine – ali nisu ni oduševljeni.”
„Nisam razumeo.”
 Kapetan Van Tromp je grizao usnu. „Gospodine, ne znam kako to
da vam objasnim. Kad razgovarate sa Marsovcem, to je pomalo kao da
razgovarate sa odjekom. Nema svađe, ali nema ni rezultata.”
„Semantičke teškoće? Možda je trebalo da dovedete ovamo i vašeg
semantičara, kakoseonozvaše. Ili možda čeka napolju?”
„Mahmud, gospodine. Ne, doktor Mahmud se ne oseća dobro.
Ovaj... mali nervni slom, gospodine.” Van Tromp je dobro znao da to
zvuči bolje i moralnije nego mrtav pijan.
„Svemirska srećica?”
„Pomalo, možda.” Prokleti prašinari!
„E pa, dovedite ga kad se oporavi. Pretpostavljam da bi mladi Smit
mogao da bude od koristi kao prevodilac.”
„Možda”, odgovorio je Van Tromp sumnjičavo.

Taj mladi Smit je u tom trenutku bio zauzet ostajanjem u životu.

Njegovom telu, nepodnošljivo pritisnutom i oslabljenom čudnim
oblikom prostora na ovom neverovatnom mestu, konačno je malo
laknulo u mekoći gnezda gde su ga stavili. Odustao je od napora da ga
održava i posvetio je svoj treći nivo disanju i otkucajima srca.
Odmah je video da će se potrošiti. Pluća su mu pulsirala gotovo isto
onako brzo kao kod kuće, srce mu je tuklo da rasporedi priliv, a sve to
u pokušaju da izađu na kraj sa stezanjem prostora – a on se gušio u
otrovno bogatoj i opasno vreloj atmosferi. Smesta je preduzeo korake.
Kada mu se puls usporio na dvadeset u minuti, a disanje postalo
gotovo neprimetno, ostavio ih je tako, pa je pratio sebe dovoljno dugo
da se uveri kako se neće nehotice rasteloviti dok obraća pažnju na druge
stvari. Kad je bio siguran da to radi kako treba, ostavio je delić drugog
nivoa na straži, a ostalo je povukao. Morao je da prouči konfiguraciju
ovog mnoštva novih događaja kako bi ih prilagodio sebi, a potom ih
čuvao i negovao – kako ga ne bi progutali.
Odakle da počne? Od kada je otišao od kuće, prihvatajući ove druge
koji su mu sad braća po gnezdu? Ili od dolaska u ovaj stisnuti prostor?
Zapljusnula su ga svetla i zvuci tog dolaska, ponovo ih je osetio uz bol
od kojeg mu se um grčio. Ne, još nije bio spreman da prihvati i ceni tu
konfiguraciju – nazad! Nazad! Nazad, pre prvog pogleda na te druge
koji su sad njegovi. Nazad čak i pre isceljenja koje je usledilo posle
prvog grukovanja činjenice da nije isti kao njegova braća po gnezdu...
Nazad u samo gnezdo.
Nije razmišljao u zemaljskim simbolima. Odskora je naučio da
govori jednostavnim engleskim, ali sa mnogo manje lakoće nego Indus
koji na tom jeziku trguje sa Turčinom. Smit je koristio engleski onako
kako se koristi knjiga šifri, mučno i nesavršeno prevodeći svaki pojedini
simbol. Sada su njegove misli, čisto marsovske apstrakcije nastale kroz
pola miliona godina potpuno tuđinske kulture, putovale toliko daleko
od svakog ljudskog iskustva da su bile potpuno neprevodive.
U susednoj prostoriji je stažista, dr Tadeus zvani Tad, igrao karte sa
Tomom Mičamom, Smitovim ličnim bolničarem. Tadeus je jednim
okom pratio brojčanike i kazaljke, a oba je držao na kartama; i ipak je
primećivao svaki pacijentov otkucaj srca. Kada je treperavo svetlo
prešlo sa devedeset dva otkucaja u minutu na jedva dvadeset, odgurnuo
je karte, skočio na noge i pohitao u Smitovu sobu, a Mičam ga je pratio
u stopu.
Pacijent je lebdeo u savitljivom omotaču hidrauličnog kreveta.
Izgledalo je da je mrtav. Tadeus je kratko opsovao: „Zovi doktora
Nelsona!”
„Razumem”, odgovorio je Mičam. „Da donesem defibrilator,
doktore? Izgleda da je na ivici.”
„Zovi doktora Nelsona!”
Bolničar je otrčao. Stažista je pregledao pacijenta što je detaljnije
mogao, pazeći da ga ne dodirne. Još uvek se bavio time kada je stigao
stariji lekar, nespretno i s naporom koračajući kao osoba koja je dugo
boravila u svemiru i još se nije privikla na visoku gravitaciju. „Pa,
doktore?”
„Pacijentovo disanje, temperatura i puls su naglo pali pre, ovaj, oko
dva minuta, gospodine.”
„Šta ste mu uradili?”
 „Ništa, gospodine. Vaša uputstva...”
„Odlično.” Nelson je kratko pogledao Smita, a onda se zagledao u
instrumente iza njegovog kreveta, istovetne kao one u sobi za nadzor.
„Javite mi ako bude neke promene.” Okrenuo se da ode.
Tadeus je bio zapanjen. „Ali, doktore...”
Nelson se zaustavio. „Da čujem, doktore. Kakva je dijagnoza?”
„Ovaj, ne želim da se uplićem kod vašeg pacijenta, gospodine.”
„U redu je, ja sam vas pitao.”
„Dobro, gospodine. Šok – atipičan, možda”, ogradio se, „ali šok
koji će dovesti do smrtnog ishoda.”
Nelson je klimnuo glavom. „Sasvim logično. Ali ovo nije logičan
slučaj. Opusti se, sinko. Video sam ovog pacijenta u ovakvom stanju
pet ili šest puta tokom putovanja ovamo. To ne znači ništa. Gledaj.”
Podigao je pacijentovu desnu ruku, pa ju je pustio. Ruka je ostala u
podignutom položaju.
„Katalepsija?”, upitao je Tadeus.
„Zovite je kako god hoćete. Ako za rep kažete da je noga, ne znači
da će to i postati. Ne brinite ništa, doktore. Kod ovog slučaja nema
ničega tipičnog. Samo pazite da mu niko ne smeta i pozovite me ako
dođe do bilo kakve promene.” Vratio je Smitovu ruku na mesto.
Kad je Nelson otišao, Tadeus je još jednom pogledao pacijenta,
zavrteo glavom i vratio se kod Mičama u sobu za nadzor. Mičam je
podigao karte sa stola. „Nastavljamo?”
„Ne.”
Mičam je malo sačekao, pa je nastavio. „Doktore, ako mene pitaš,
taj tamo će da odapne pre jutra.”
„Niko te nije pitao.”
„Pardon.”
„Idi i popuši jednu sa čuvarima. Moram da razmislim.”
Mičam je slegnuo ramenima i izašao. Tadeus je otvorio donju fioku,
izvadio flašu i nasuo sebi količinu koja će mu pomoći da razmišlja.
Mičam se pridružio stražarima u hodniku; ovi su se naglo ispravili, a
onda su videli ko dolazi pa su se opustili. „Zdravo, prika”, rekao je viši.
„Kakvo je to uzbuđenje bilo malopre?”
„Ništa naročito. Pacijent je upravo rodio petorke, pa smo
raspravljali kako da ih krstimo. Ima li neko od vas cigare? I upaljač?”
Drugi vojnik je izvukao iz džepa paklu cigareta. „Koliko si
upućen?”, upitao je tupo.
„Osrednje. Hvala.” Mičam je stavio cigaretu u usta, pa je govorio
samo uglom usana. „Pravo da vam kažem, momci, ja ne znam ništa o
ovom pacijentu. A voleo bih da znam.”
„Otkuda ono čudno naređenje ‘Ženama apsolutno zabranjen
pristup’? Ie l’ on nekakav manijak?”
„Ne da ja znam. Znam samo da su ga doveli pravo sa Šampiona i
rekli su da mora boraviti u apsolutnom miru i tišini.”
„Šampioni”, uzviknuo je prvi vojnik. „Pa naravno! To je
objašnjenje.”
„Kako to misliš?”
„Pa logično je. On nije bio sa ženom, nije video nijednu ženu, nije
dotakao nijednu – mesecima. A bolestan je, je li tako? Ako bi sad
pipnuo neku, boje se da bi se ubio.” Zatreptao je i izdahnuo dim. „Ja
svakako bih, da sam na njegovom mestu. Nikakvo čudo što ne puštaju
ženske da mu se primaknu.”

Smit je bio svestan dolaska lekara, ali je smesta gruknuo da su

dobronamerni; nije bilo potrebe da vraća glavni deo sebe sa mesta na
kome je.
Ujutro, u ono doba kad medicinske sestre pljeskaju pacijente po licu
hladnim, mokrim krpama i to nazivaju umivanjem, Smit se vratio sa
putovanja. Ubrzao je otkucaje srca, pojačao disanje i ponovo postao
svestan svoje okoline, spokojno je posmatrajući. Osmotrio je sobu,
primećujući bez razlike i sa zadovoljstvom sve detalje, i nevažne i
važne. Zapravo, sve je to video po prvi put, jer nije bio u stanju da ih
obuhvati kada su ga juče tek doneli ovamo. Ova obična bolnička soba
njemu nije bila nimalo obična; na Marsu nije postojalo ništa slično, a
nije ličila ni na klinaste, metalom obložene kabine na Šampionu. Sada,
pošto je ponovo preživeo događaje između svog gnezda i ovog mesta,
bio je spreman da ga prihvati, komentariše i da do izvesne mere uživa
u njemu.
Postao je svestan da u sobi osim njega postoji još jedno živo biće.
Dugonogi pauk spuštao se polako i uzaludno sa plafona na niti paučine.
Smit ga je oduševljeno gledao i pitao se da li je to možda mladi oblik
ljudi.
Doktor Arčer Frejm, stažista koji je odmenio Tadeusa, baš tad je
ušao. „Dobro jutro”, rekao je. „Kako se osećate?”
Smit je razmišljao o tom pitanju. Prvi deo je shvatio kao formalni
zvuk, koji ne zahteva odgovor ali se može ponoviti – a možda i ne mora.
Druga fraza je u njegovom umu bila povezana sa nekoliko mogućih
prevoda. Ako je koristi doktor Nelson, ima jedno značenje: ako je
koristi kapetan Van Tromp, i to je formalni zvuk i ne zahteva odgovor.
Osetio je onu strepnju koja ga je često obuzimala dok je pokušavao
da komunicira sa ovim stvorenjima – zastrašujuće osećanje koje nije
poznavao dok nije sreo ljude. Ipak, prisilio je telo da ostane mirno i
odlučio se da odgovori. „Dobro sam.”
„Dobro!”, ponovilo je stvorenje. „Doktor Nelson će brzo doći. Jeste
li za doručak?”
Sva četiri simbola iz upita nalazila su se u Smitovom rečniku, ali
nije bio siguran da li ih je dobro čuo. Znao je da on može da bude hrana,
ali nije smatrao da je predviđen nekome „za hranu”. Nije bilo nikakvog
upozorenja da će biti odabran za tu čast. Nije znao da je ovde
snabdevanje hranom toliko slabo da treba smanjiti telesnu grupu.
Obuzelo ga je umereno žaljenje, pošto je još uvek bilo mnogo toga da
se grukne o svim novim događajima, ali nije oklevao.
Srećom nije morao da se muči i prevodi svoj odgovor, jer se pojavio
dr Nelson. Brodski lekar se nije mnogo odmorio, a još manje je spavao;
nije gubio vreme na priču, nego je ćutke osmotrio Smita i brojčanike.
Tek se onda obratio Smitu. „Jeste li imali stolicu?”, upitao je.
Smit je to razumeo; Nelson je već postavljao to pitanje. „Ne, još
ne.”
„Postaraćemo se za to. Ali prvo jelo. Dežurni, donesite
poslužavnik.”
Prva dva-tri zalogaja dao mu je Nelson, a onda je zatražio da Smit
uzme kašiku i nastavi sam. To je bilo zamorno, ali ga je ispunilo
pobedonosnim osećanjem, jer je predstavljalo prvi postupak bez tuđe
pomoći otkako je stigao na ovo čudno izobličeno mesto. Pojeo je sve sa
tanjira i setio se da pita: „Ko je ovo?”, kako bi mogao da oda počast
svom dobročinitelju.
„Mislite, šta je ovo”, odgovorio je Nelson. „To je sintetički
prehrambeni žele, zasnovan na amino-kiselinama – i sad znate isto
koliko i ranije. Završili? Dobro, sad ustanite iz kreveta.”
„Pardon?” Taj simbol pažnje je naučio i video je da je koristan kada
komunikacija omane.
„Kažem, ustanite odatle. Sedite. Stanite. Koračajte naokolo. Možete
vi to. Jeste, slabi ste, ali nećete ni steći mišiće ako stalno budete lebdeli
u krevetu.” Nelson je otvorio ventil kod uzglavlja kreveta; voda je
istekla. Smit je obuzdao osećanje nesigurnosti, svestan da ga Nelson
ceni. Uskoro je ležao na podlozi kreveta, sa vodootpornim pokrivačem
zgužvanim oko sebe. „Doktore Frejine”, rekao je doktor Nelson,
„uzmite ga za drugi lakat. Moraćemo da mu pomognemo i da ga
pridržavamo.”
Dok ga je dr Nelson podsticao i pomagao mu zajedno sa drugim
doktorom, Smit je ustao i spotakao se preko ivice kreveta. „Polako. Sad
stanite sami”, upućivao ga je Nelson. „Ne plašite se. Mi ćemo vas
uhvatiti ako zatreba.”
Uložio je napor i stajao je sam – mršav mladić nerazvijenih mišića
i prevelikog grudnog koša. Kosu su mu skratili na Šampionu, a brkove
i bradu trajno uklonili. Najupadljivije na njemu bilo je prijatno,
bezizražajno, gotovo bebeće lice – sa očima koje bi nekako više
pristajale devedesetogodišnjaku.
Stajao je na trenutak sam, podrhtavajući, a onda je pokušao da hoda.
Uspeo je da načini tri nesigurna koraka i blistavo, detinje se osmehnuo.
„Bravo!”, aplaudirao je Nelson.
Pokušao je još jedan korak, a onda je počeo da se trese i iznenada
je pao. Jedva su uspeli da ga prihvate na vreme. „Prokletstvo!”, besneo
je Nelson. „Ponovo je zapao u to. Hajde, pomozite mi da ga podignem
u krevet. Ne, prvo ga napunite.”
Frejm je poslušao, pa je prekinuo dovod kada se gornja površina
našla na petnaest centimetara od vrha. Kada su ga ubacili unutra,
nespretno se ukočio u embrionalnom položaju. „Stavite mu bubrežasti
jastuk pod vrat”, naređivao je Nelson, „i pozovite me kad dođe svesti.
Ne, pustite me da spavam, neophodno mi je. Osim ako vas nešto
zabrine. Po podne ćemo ga ponovo podići da hoda, a od sutra počinjemo
sa sistematskim vežbanjem. Za tri meseca će skakati sa drveta na drvo
poput majmuna. Zapravo mu ništa ne fali.”
„Da, doktore”, sumnjičavo je odgovorio Frejm.
„I da, kada se povrati, pokažite mu kako se koristi kupatilo. Neka
vam bolničar pomogne; neću da ponovo padne.”
„Da, gospodine. Ovaj, imate li neki konkretan metod... mislim,
kako da...”
„Šta? Pa pokažite mu, naravno! Demonstrirajte. Verovatno neće
razumeti gotovo ništa što mu kažete, ali bistar je to dečko. Do kraja
nedelje će se sam i kupati.”
Smit je ručao bez pomoći. Potom je došao bolničar da iznese
poslužavnik. Osvrnuo se, pa je prišao krevetu i nagnuo se nad njega.
„Slušaj”, rekao je tiho, „imam za tebe sjajan predlog.”
„Pardon?”
„Posao, biznis, način da zaradiš brdo novca, brzo i lako.”
„Novca? Šta je novca?”
„Pusti sad filozofiju; svakome je potreban novac. Slušaj dobro.
Moram da budem brz jer ne smem dugo da ostanem – a i ovako mi je
trebalo mnogo truda da uopšte uđem. Ja predstavljam izdavačku kuću
‘Pirles Fičers’. Platićemo ti šezdeset hiljada za ekskluzivnu priču i
nećeš ništa morati da radiš – imamo najbolje pisce u branši. Ti ćeš samo
pričati i odgovaraćeš na pitanja; oni će to sastaviti.” Mahnuo je listom
hartije. „Samo pročitaj ovo i potpiši. Predujam plaćam na licu mesta.”
Smit je uzeo papir i detaljno ga osmotrio, držeći ga naopako. Čovek
ga je pogledao i prigušio uzvik. „Boga mu! Zar ne umeš da čitaš
engleski?”
Smit je ovo dovoljno razumeo, pa je odgovorio. „Ne.”
„Pa... evo, ja ću ti pročitati, a ti samo stavi otisak palca tu u
kvadratić. Ja ću potpisati kao svedok. „Ja, dolepotpisani Valentin Majkl
Smit, takođe poznat i kao Čovek sa Marsa, predajem i prepuštam ‘Pirles
Fičersu’, d. o. o., sva ekskluzivna prava na moju istinitu priču pod
naslovom Bio sam zarobljen na Marsu u zamenu za...”
„Bolničar!”
Na vratima sobe za nadzor stajao je dr Frejm; papir je sledećeg
trenutka nestao pod čovekovom odećom. „Odmah, gospodine. Samo
sam došao po njegov poslužavnik.”
„Šta ste to čitali?”
„Ništa.”
„Video sam vas. Nije ni važno, odlazite odmah. Ovaj pacijent ne
sme da se uznemirava.” Čovek je poslušao; dr Frejm je zatvorio vrata
za njim. Smit je nepomično ležao sledećih pola sata, ali ma koliko se
trudio, nije uspevao da grukne ništa od svega toga.
 Poglavlje 4

Džilijen Bordman je važila za stručnu i sposobnu medicinsku sestru;

neoženjeni stažisti su je smatrali sposobnom i u drugim oblastima, dok
su je neke žene osuđivale. Nije činila ništa loše, muškarci su joj bili
hobi. Kad se po bolnici pročulo da u posebnom apartmanu K-12 leži
pacijent koji nikad u životu nije video ženu, nije poverovala. Kada ju je
detaljno objašnjenje ubedilo, odlučila je da to promeni. Tog dana javila
se na dužnost kao glavna sestra na spratu u krilu gde je smešten Smit.
Čim je ugrabila priliku, pošla je da poseti tog čudnog pacijenta.
Znala je za pravilo „Bez ženskih posetilaca” i, mada nije sebe
smatrala za posetioca, samouvereno je prošla kraj vojnika i ne
pokušavši da uđe kroz vrata koja su čuvali – vojnici, kako je zaključila,
imaju glupu naviku da bukvalno shvataju naređenja. Zato je ušla u
susednu sobu, sobu za nadzor. Dežurao je dr Tad Tadeus, i bio je sam.
Podigao je pogled. „Gle, gle, Jamice-na-obrazima! Zdravo, dušo,
otkud ti ovde?”
Sela je na ugao pisaćeg stola i uzela njegovu paklicu cigareta. „Za
tebe sam sestra Jamice-na-obrazima, dušo; na dužnosti sam. Ovo je deo
moje vizite. Kakav ti je pacijent?”
„Ništa ti ne brini za njega, dušo; to nije tvoja dužnost. Proveri
knjigu dežurstva.”
„Pročitala sam je. Hoću da ga pogledam.”
„Kratko i jasno – ne.”
„Jao, Tade, nemoj da mi izigravaš strogoću. Znam te ja dobro.”
On se zamišljeno zagledao u svoje nokte. „Da li si nekad radila sa
doktorom Nelsonom?”
„Nisam, zašto?”
 „Ako bih te pustio da samo staneš na prag tim tvojim lepim malim
stopalom, sutra ujutro bih već bio na Antarktiku i lečio bih promrzline
pingvinima. Dakle, nalevo krug i idi da gnjaviš svoje pacijente. Ne
želim da te iko vidi ni u ovoj sobi.”
Ustala je. „Postoji li mogućnost da doktor Nelson svrati ovamo?”
„Ne baš, osim ako ga ja pozovem. Još uvek pokušava da spavanjem
izleči gravitacionu malaksalost.”
„Pa? Što si onda tako krut?”
„To je sve, sestro.”
„Dobro, doktore!” Malo je spustila glas. „Krele.”
„Džil!”
„I uobraženko, pride.”
Uzdahnuo je. „Da li i dalje važi dogovor za subotu uveče?”
Slegnula je ramenima. „Valjda. Vremena su takva da devojke ne
smeju da budu mnogo probirljive.” Vratila se za svoj sto, utvrdila da
trenutno nikom nije potrebna njena pomoć, pa je uzela univerzalni
ključ. Smatrala je da je izgubila bitku a ne rat, jer se setila da apartman
K-12 ima vrata i sa druge strane, ka susednoj sobi, koja se koristi kao
dnevna soba ukoliko apartman zauzima neko veoma važan. Sada je ta
soba bila prazna. Ušla je u nju. Stražari na susednim vratima nisu
obraćali pažnju na nju, nisu shvatili da su upravo nadmudreni.
Malo je oklevala pred unutrašnjim vratima između dve sobe,
obuzeta snažnim uzbuđenjem kakvo je osećala kad bi se išunjala iz
internata za sestre na obuci. Pokušala je da se smiri. Doktor Nelson
spava, a Tad je ne bi odao čak ni kad bi je uhvatio. Nije se ljutila što joj
nije udovoljio – ali neće je odati. Otključala je vrata i ušla.
Pacijent je ležao u krevetu i pogledao je u nju kad je otvorila vrata.
Prvi utisak joj je bio da je pacijent suviše daleko odmakao. Bezizražajno
lice kao da je govorilo o potpunoj apatiji neizlečivog bolesnika. Onda
je primetila da su mu oči žive i pogled pun zanimanja; upitala se da li
mu je možda lice paralisano. Nije, zaključila je; nema one
karakteristične mlitavosti.
Odlučila se za profesionalno držanje. „Pa, kako smo danas? Je li
vam bolje?”
Smit je preveo i razmotrio pitanja. To što je u prvoj rečenici
govorila u množini bilo je zbunjujuće, ali zaključio je da to možda
označava želju za cenjenjem i zbližavanjem. Drugi deo je sasvim
odgovarao Nelsonovim govornim oblicima. „Da”, rekao je.
„Fino!” Osim tog čudnog nedostataka izraza na licu, na njemu nije
bilo ničeg neobičnog – a ako su mu žene nepoznate, očito je to uspešno
prikrivao. „Mogu li da učinim nešto za vas?” Osvrnula se i primetila da
na polici kraj kreveta nema stakla. „Želite li vode?”
Smit je smesta primetio da je ovo biće drugačije od ostalih koji su
dolazili kod njega. Skoro istog trenutka je uporedio ono što vidi sa
slikama koje mu je Nelson pokazao tokom putovanja od kuće dovde –
slike koje je trebalo da objasne neobično komplikovanu i zbunjujuću
konfiguraciju ove grupe ljudi. Dakle, ovo je „žena”.
Osetio je istovremeno neobično uzbuđenje i razočaranje. Suzbio je
oboje kako bi mogao da dobro grukuje, i to toliko uspešno da doktor
Tadeus nije primetio nikakve promene na meračima u susednoj sobi.
Ali kada je preveo to poslednje pitanje, osetio je takav nalet emocija
da je umalo dozvolio da mu puls poraste. Na vreme se pribrao i izgrdio
sebe, nedisciplinovanog mladunca. Onda je proverio prevod.
Ne, nije pogrešio. Ovo žensko biće mu je ponudilo ritual vode.
Želelo je da se zbliže.
S velikim naporom, tražeći odgovarajuće značenje u svojim bedno
siromašnim spiskovima ljudskih reči, pokušao je da odgovori dovoljno
svečano. „Hvala ti za vodu. Neka uvek piješ duboko.”
Sestra Bordman je izgledala iznenađeno. ,Jao, to je baš lepo!” Našla
je čašu, napunila je i pružila mu.
„Ti pij”, odgovorio je.
Možda misli da pokušavam da ga otrujem? upitala se – ali njegov
zahtev je zvučao vrlo ubedljivo. Otpila je gutljaj, a potom je on uzeo
čašu i otpio i sam, i to mu je izgleda bilo dovoljno, pa se opustio u
krevetu kao da je upravo postigao nešto značajno.
Džil je pomislila kako ovo, za avanturu, predstavlja priličan
neuspeh. „Pa, ako vam ne treba ništa više, ja se vraćam na posao.”
Krenula je prema vratima.
„Ne!”, uzviknuo je on.
Stala je. „Šta želite?”
„Nemoj ići.”
„Pa... moraću da odem, i to brzo.” Ali ipak se vratila do kreveta.
„Želite li nešto?”
Odmerio ju je od glave do pete. „Ti si... ‘žena’?”
Ovo je iznenadio Džil Bordman. Već godinama slučajni posmatrači
nisu bili ni u kakvoj nedoumici po tom pitanju. Prva pomisao joj je bila
da mu odgovori drsko.
Predomislila se zbog Smitovog ozbiljnog lica i nekako čudno
uznemirujućih očiju. Postala je emotivno svesna da je neverovatna
činjenica o ovom pacijentu tačna: on ne zna šta je to žena. Oprezno je
odgovorila: „Da, ja sam žena.”
Smit je nastavio da gleda bezizražajno u nju. Džil je postalo
neprijatno. Kad je muškarci gledaju sa divljenjem, to je očekivano i
često prijatno, ali ovo je više ličilo na izučavanje pod mikroskopom.
Premestila se s noge na nogu. „Pa? Izgledam kao žena, zar ne?”
„Ne znam”, polako je rekao Smit. „Kako žena izgleda? Po čemu si
ti žena?”
„Za boga miloga!” Džil je, obuzeta zbunjenošću, shvatila da je ovaj
razgovor zastranio dalje nego ikada još od njenog dvanaestog
rođendana. „Ne očekuješ valjda da se svučem i pokažem ti!”
Smit je pažljivo razmotrio te verbalne simbole i pokušao da ih
prevede. Prvu grupu uopšte nije mogao da grukne. Možda je to jedna
od onih formalnih grupa zvukova koje ljudi tako često koriste... ali
izgovoreno je sa neobičnom žestinom, pa je možda posredi poslednja
komunikacija pre povlačenja. Možda je toliko pogrešno odabrao
ponašanje prema ženskom biću da je ovo stvorenje spremno da se
smesta rastelovi.
Bio je nejasno svestan kako ne želi da ova osoba umre u tom
trenutku, mada bi verovatno imala pravo da to učini, a možda joj je i
dužnost. Iznenadan prelazak sa vodenog rituala u situaciju u kojoj tek
stečeni brat po vodi možda razmišlja o povlačenju ili rastelovljenju
bacio bi ga u paniku da nije svesno potisnuo uznemirenost. Zaključio je
da, ako Džil sada umre, moraće da umre i on – nije uspeo da grukne
nijedan drugi način sad kad su delili vodu.
Druga polovina komunikacije sadržala je samo simbole koje je i
ranije sretao. Nejasno je grukovao nameru, ali kao da se tu nudio i način
da izbegne čitavu krizu – ako pristane na izraženu želju. Možda, ako
žena skine odeću, nijedno od njih ne mora da se rastelovi. Zadovoljno
se nasmešio. „Molim te.”
Džil je otvorila usta da nešto kaže, pa ih je odmah zatvorila. Ponovo
ih je otvorila. „Šta? E pa nek sam prokleta!”
Smit je gruknuo emotivnu žestinu i shvatio je da je to bio pogrešan
odgovor. Počeo je da se priprema za rastelovljenje, uživajući i ceneći
sve što je bio i što je video, sa posebnim naglaskom na ovom ženskom
biću. Onda je postao svestan da se žena naginje nad njim i nekako je
shvatio da ipak neće umreti. Gledala ga je u lice. „Ispravi me ako
grešim”, rekla je. „Ali da li si me upravo zamolio da se skinem?”
Red reči i apstrakcija zahtevali su pažljivo prevođenje, ali Smit je
nekako uspeo. „Da”, rekao je, nadajući se da to neće izazvati novu
krizu.
„Tako sam i mislila. Brate slatki, nisi ti bolestan.”
Prvo je razmotrio reč „brat” – žena ga je podsećala da su upravo
izveli ritual vode. Poželeo je da ima pomoć svoje braće po gnezdu kako
bi mogao da utvrdi šta ovaj novi brat želi. „Nisam bolestan”, složio se.
„Ali nema šanse da znam kako da izađem na kraj sa tim što ti fali.
Ali neću se svlačiti. I moram da idem odavde.” Ispravila se i ponovo
okrenula ka bočnim vratima – a onda se zaustavila i osvrnula uz
podrugljiv osmeh. „Možda bi mogao da me ponovo pitaš, mnogo lepše,
u nekoj drugoj situaciji. Ne znam šta bih tada uradila.”
I onda je otišla. Smit se opustio u vodenom krevetu i pustio da soba
oko njega izbledi. Osećao je smireno zadovoljstvo što je nekako uspeo
da se uteši, pa nije bilo neophodno da umru... ali sad je imao mnogo
novih stvari da grukuje. Ženine poslednje reči su sadržale mnoge nove
simbole, a oni koji nisu novi bili su poređani na način koji se teško može
razumeti. Ali bio je zadovoljan što je njihov emotivni ukus bio pogodan
za komunikaciju između braće po vodi – mada uz primesu nečega
istovremeno uznemirujućeg i užasno prijatnog. Razmišljao je o ovom
novom bratu, o ovoj ženi, i osećao je da ga prožimaju neobični trnci.
Kao kada mu je prvi put dozvoljeno da prisustvuje rastelovljenju, i bio
je srećan ne znajući zbog čega.
Poželeo je da je tu njegov brat, doktor Mahmud. Ovde ima tako
mnogo da se grukuje, a toliko malo već grukovanog.

Džil Bordman je ostatak smene provela u blagoj izmaglici. Uspela je da

ne pogreši kod podele lekova i refleksno je reagovala na uobičajene
verbalne signale. Međutim, lice Čoveka sa Marsa ostalo joj je u glavi
dok je premišljala o suludim stvarima koje je rekao. Ne, ne suludim,
ispravila se – dovoljno je radila na psihijatrijskim odeljenjima i bila je
sigurna da njegove izjave nisu bile psihotične.
Zaključila je da je pravi izraz „nevine” – a onda je pomislila da to
ipak nije odgovarajuća reč. Njegov izraz lica bio je nevin, ali oči nikako
nisu. Kakvo stvorenje može imati takvo lice?
Jednom je radila u katoličkoj bolnici; odjednom je ugledala lice
Čoveka sa Marsa okruženo uštirkanom maramom sestre milosrdnice,
kaluđerice. To ju je uznemirilo, jer na Smitovom licu nije bilo ničega
ženskog.
Upravo se presvlačila u svakodnevnu odeću kada je u svlačionicu
zavirila druga sestra. „Telefon, Džil. Tebe traže.” Džil je prihvatila
poziv, zvuk bez slike, nastavljajući da se oblači.
„Je li to Florens Najtingejl?”, upitao je nečiji bariton.
„Ja sam. Jesi li to ti, Bene?”
„Nepokolebljivi pobornik slobode štampe glavom i bradom. Jesi li
zauzeta, malena? „
„Šta imaš na umu?”
 „Imam na umu da te izvedem, da te častim krvavim biftekom, da te
omekšam pićem i da ti postavim pitanje.”
„Odgovor je i dalje ne”
„Ne to pitanje. Drugo.”
„O, imaš drugo pitanje? Da čujem.”
„Kasnije. Hoću da te prvo omekšam hranom i pićem.”
„Pravi biftek? Ne sintetički?”
„Garantujem. Kad zabodeš viljušku u njega, molećivo će te
pogledati.”
„Mora da imaš plaćene troškove, Bene.”
„To je sad nebitno i nepotrebno. Pa, šta kažeš?”
„Ubedio si me.”
„Krov medicinskog centra. Za deset minuta.”
Vratila je odeću u ormarić i obukla večernju haljinu koju je tu držala
baš za ovakve hitne slučajeve. Bila je to skromna mala haljina, jedva
providna, sa umecima na grudima i kukovima toliko diskretnim da se
dobijao utisak kakav bi ostavljala da ne nosi ništa. Koštala ju je cele
mesečne plate, a nije tako izgledala, njena suptilna moć bila je skrivena
kao kap droge u piću. Džil se zadovoljno ogledala i ušla u skokocev ka
krovu.
Tamo je čvršće stegla pelerinu oko sebe zbog vetra i potražila
pogledom Bena Kakstona, ali krovni čuvar ju je dotakao po ramenu.
„Auto vas čeka, gospođice Bordman – onaj talbot salun.”
„Hvala, Džek.” Videla je taksi spreman za uzletanje, otvorenih
vrata. Prišla mu je, sela unutra i taman zaustila da pohvali Bena zbog
ove otmenosti kad je videla da on nije tu. Taksi je’bio automatizovan;
vrata su se zatvorila i poleteo je, napravio krug i usmerio se ka
Potomaku. Džil se naslonila i čekala.
Taksi je stao na javnom sletištu kod Aleksandrije. Ušao je Ben
Kakston, pa su opet poleteli. Džil ga je namršteno osmotrila. ,Jao, ala
smo važni! Otkad je tvoje vreme postalo tako dragoceno da šalješ
robota po devojku?”
 On je pružio ruku i pogladio je po kolenu. „Razlozi, mala, razlozi –
ne želim da me vide da dolazim po tebe...”
„Zamisli!”
„... a ni ti ne želiš da vide da ja dolazim po tebe. Dakle, smiri se.
Izvinjavam se. Klanjam se. Ljubim ti ta lepa mala stopala. Ali ovo je
bilo neophodno.”
„Hmmm... koje od nas ima lepru?”
„Oboje, svako na svoj način. Džil, ja sam novinar.”
„Već sam počela da mislim kako si nešto drugo.”
„A ti si medicinska sestra u bolnici u kojoj leži Čovek sa Marsa.”
Raširio je ruke i slegnuo ramenima.
„Pričaj dalje. Da li to znači da nisam prikladna da me predstaviš
mami?”
„Treba da ti nacrtam, Džil? U okolini ima bar hiljadu novinara, ne
računajući dopisnike, slobodnjake, vinčele, lipmane 1 i stampedo koji se
uputio ovamo čim je Šampion sleteo. Svako od njih pokušava da dobije
intervju sa Čovekom sa Marsa, isto kao i ja. Koliko znam, niko nije
uspeo. Šta misliš, da li bi bilo pametno da nas vide kako zajedno
odlazimo iz bolnice?”
„Hmmm, možda i ne bi. Ali ne vidim zašto je to bitno. Ja nisam
Čovek sa Marsa.”
Odmerio ju je. „Sasvim sigurno nisi. Ali možda ćeš mi pomoći da
ga vidim – i zato nisam želeo da me vide sa tobom.”
„Šta? Bene, tebe je uhvatila neka sunčanica. Njega čuvaju
specijalci.” Pomislila je na činjenicu kako ni njoj nije bilo teško da
zaobiđe tu stražu, ali je rešila da to ne pominje.
„Tako je. Dakle, treba da razgovaramo.”
„Ne vidim o čemu bismo razgovarali.”
„To ćemo kasnije. Nisam hteo ništa da pominjem pre nego što te

1Vinčel i lipman ovde su opšte imenice za tip novinara, izvedene iz imena popularnih
novinara u vreme pisanja romana. (Prim. prev.)
omekšam životinjskim proteinima i etanolom. Hajde prvo da jedemo.”
„E sad zvučiš razumno. Gde? Da li ti tvoji plaćeni troškovi
dozvoljavaju posetu Novom Mejflaueru? Jer jesi na plaćenim
troškovima, zar ne?”
Kakston se namrštio. „Džil, ako ćemo jesti u restoranu, to ne sme
da bude ništa bliže od Luisvila. Ovoj spravi treba više od dva sata da
nas odveze donde. Kako bi bilo da jedemo kod mene?”
„Reče pauk muvi. Bene, seti se kako je bilo prošli put. Suviše sam
umorna za rvanje.”
„Neće ti biti potrebno. Ovo je strogo poslovno. Puj-pike, časna reč,
keve mi.”
„Ne znam da li je to išta bolje. Ako sam bezbedna nasamo sa tobom,
mora da sam počela da starim. No dobro, časna reč.”
Kakston se nagnuo prema tastaturi i pritisnuo nekoliko dugmića.
Taksi, koji je dotle kružio na čekanju, probudio se, okrenuo se i uputio
ka zgradi u kojoj je živeo Ben. Ben je za to vreme uzeo telefon i uputno
pogledao Džil. „Koliko ti je vremena potrebno da se napiješ, slatkišu?
Javiću kuhinji kad da nam dostave biftek.”
Džil je razmislila. „Bene, tvoja mišolovka ima kuhinju.”
„U neku ruku. Umem da ispečem šniclu, ako si to mislila.”
„Ja ću je ispeći. Daj mi telefon.” Izdala je naređenja, prekinuvši
sama toliko da proveri voli li Ben endiviju.
Taksi ih je ostavio na krovu, pa su sišli u njegov stan. Bio je
jednostavan i staromodan: jedini luksuz predstavljao je travnjak od
prave trave u dnevnoj sobi. Džil se zaustavila u predsoblju, izula cipele
i potom bosonoga stupila u dnevnu sobu, mrdajući nožnim prstima
među svežim zelenim travkama. Uzdahnula je. „Ala ovo prija. Stopala
me bole otkako sam počela sa obukom.”
„Sedi.”
„Ne, hoću da moja stopala zapamte ovo do sutra, kad budem na
poslu.”
„Kako hoćeš.” Otišao je do ostave da spremi piće.
 Ona je pošla za njim i pretvorila se u domaćicu. Šnicle su čekale u
liftu za dostavu; uz njih su bili i polugotovi krompiri spremni da se
ubace u kratkotalasnu pećnicu. Promešala je salatu, ubacila je u frižider,
a onda je podesila program na pećnici kako bi se šnicle ispekle i
krompiri ugrejali u isto vreme, ali nije je još uključila. „Bene, da li ova
rerna ima daljinsku kontrolu?”
„Naravno.”
„Ne mogu da je nađem.”
On se zagledao u kontrolnu ploču, a onda je pritisnuo neki
neoznačeni prekidač. „Džil, šta bi radila kad bi morala da kuvaš na vatri
na otvorenom?”
„Odlično bih se snašla. Bila sam izviđačica, i to veoma dobra. A ti,
pametnjakoviću?”
Pravio se da je ne čuje, uzeo je poslužavnik i vratio se u dnevnu
sobu; ona je pošla za njim i sela na pod kraj njegovih nogu, zadigavši
suknju da joj ne ostanu tragovi od trave. Potom su se bacili na martini.
Naspram njegove fotelje nalazio se stereovizijski tank prerušen u
akvarijum: kad ga je uključio iz fotelje, gupike i tetre su izbledele i
pojavilo se lice spikera, dobro poznatog vinčela Ogastasa Grivza.
„... se može sa sigurnošću reći”, govorila je stereo-slika, „da je
Čovek sa Marsa neprekidno pod hipnotičkim drogama kako nikome ne
bi otkrio te činjenice. Vlasti će se naći u vrlo nezgodnoj situaciji ako...”
Kakston ga je isključio. „Gase, stari moj”, rekao je ljubazno,
„nemaš ti ništa više pojma nego ja.” Namrštio se. „Mada si možda u
pravu što se tiče držanja pod drogama.”
„To nije tačno”, rekla je Džil iznenada.
„Šta? Otkud to, malena?”
„Čovek sa Marsa nije drogiran.” Pošto je već rekla više nego što je
želela, nastavila je opreznije. „Ima bolničara i lekara koji neprekidno
paze na njega, ali nema naloga za davanje sedativa.”
„Jesi li sigurna? Ti nisi u ekipi koja se stara o njemu – ili jesi?”
„Nisam. Oko njega su sami muškarci. Zapravo... postoji strogo
naređenje da mu ženske osobe ne smeju uopšte prilaziti, i dva vojnika
na vratima koji paze da tako i bude.”
Kakston je klimnuo glavom. „Čuo sam za to. Ali činjenica je da ne
znaš da li ga drogiraju ili ne. Je li tako?”
Džil se zagledala u praznu čašu. Bila je ljuta što joj ne veruje, ali
shvatila je da će morati sve da prizna ako želi da dokaže to što je upravo
rekla. „Bene... nećeš me odati? Časna reč?”
„Da te odam? Kako?”
„Bilo kako.”
„Hmmm... to je možda malo preširok pojam, ali pristajem.”
„E, dobro. Sipaj mi prvo još jednu čašu.” Poslušao je, a Džil je
nastavila. „Znam da Čoveka sa Marsa ne drže udrogiranog – jer sam
razgovarala sa njim.”
Kakston je prigušeno zazviždao. „Znao sam. Kad sam se jutros
probudio, rekao sam sebi: ‘ldi zovi Džil. Ona je moj kec u rukavu.’ Mila
moja, uzmi još jedno piće. Uzmi šest. Evo, uzmi ceo bokal.”
„Ne tako brzo, hvala.”
„Kako god ti odgovara. Želiš li da ti izmasiram stopala? Sigurno su
umorna, sirota. Gospo, vi ćete sad biti intervjuisani. Vaša publika vas
čeka zadržavajući dah. Da počnemo od početka. Kako...”
„Ne, Bene! Obećao si mi – sećaš se? Ako me citiraš, makar jedno
slovce, ostaću bez posla.”
„Hmmm... verovatno. A ako kažem ‘iz obično dobro obaveštenih
izvora ?
„Strah me je.”
„Pa? Hoćeš li reći čika Benu? Ili ćeš ga pustiti da svisne od muke,
pa ćeš onda sama pojesti one šnicle?”
„O, reći ću ti – sad kad sam se već izlanula. Ali ne smeš to nigde da
upotrebiš.” Ben je ćutao i nije navaljivao; Džil mu je opisala kako je
nadmudrila stražare.
Tu ju je prekinuo. „Slušaj, možeš li to ponovo da uradiš?”
„Šta? Pa valjda, ali neću. Opasno je.”
 „A da li bi mogla mene da prokrijumčariš unutra? Naravno da bi
mogla! Slušaj, obući ću se kao majstor – prljave tregeruše, sindikalna
značka, kutija za alat. Ti mi samo dodaj univerzalni ključ, a ja ću...”
„Ne!”
„Što? Slušaj, luče, budi razumna. Kladim se u četiri prema jedan da
je pola bolničkog osoblja oko njega već nečiji doušnik, postavile su ih
tamo novinske agencije ili neko drugi. Ovo je najveća priča otkako je
Kolumbo ubedio Izabelu da založi svoj nakit. Jedino me brine da bih
mogao tamo zateći drugog lažnog majstora...”
„A mene jedino brinem ja”, prekinula ga je Džil. „Za tebe je to samo
priča; za mene je karijera. Uzeće mi kapicu, i bedž, i strpaće me u prvi
voz koji odlazi iz grada. Više nikad neću moći da radim kao medicinska
sestra.”
„Hmmm, pa da, i to.”
„Naravno, i to.”
„Draga moja, sada ću da ti ponudim mito.”
„Koliki mito? Mora biti prilično veliki da bih mogla da provedem
ostatak života u Riju.”
„Pa... ova priča vredi novca, naravno, ali ne verujem da bih mogao
da nadmašim Asošijeted pres, ili Rojters. Na primer, sto?”
„Za koga ti mene smatraš?”
„To smo već zaključili, sada se dogovaramo o ceni. Sto pedeset?”
„Naspi mi još jedno piće i nađi mi broj tog Asošijeted presa.”
„Broj je Capitol 10-900. Džil, hoćeš li da se udaš za mene? To je
najviše što mogu da ponudim.”
Iznenađeno je podigla pogled. „Šta si to rekao?”
„Hoćeš li da se udaš za mene? Tako ću, ako te strpaju u voz koji ide
van grada, moći da te sačekam na sledećoj stanici i da te spasem mračne
budućnosti. Vratićeš se ovamo i hodaćeš bosa po travi – našoj travi – i
zaboravićeš svoju bruku. Ali pre toga stvarno moraš da me
prokrijumčariš u tu bolničku sobu.”
„Bene, zvučiš maltene ozbiljno. Ako bih telefonirala za časnog
svedoka, jesi li spreman da ponoviš ponudu?”
Kakston je uzdahnuo. „Džil, ti si baš teška žena. Hajde, pozovi
svedoka.”
Ona je ustala. „Bene”, rekla je tiho, „neću te držati za reč.”
Pogladila ga je po kosi i poljubila ga. „Ali nikad ne zbijaj sa usedelicom
šale o braku.”
„Nisam se šalio.”
„Ne znam baš. Obriši ruž sa lica, a ja ću ti reći sve što znam; onda
ćemo razmisliti kako ćeš to da iskoristiš a da mene ipak ne strpaju u taj
voz. Pošteno?”
„Vrlo pošteno.”
Iznela je detaljan opis. „Sigurna sam da nije bio drogiran. Takođe
sam sigurna da je potpuno racionalan – ali ne znam zašto sam tako
sigurna, jer je govorio veoma čudno i postavljao je uvrnuta pitanja. Ali
sigurna sam. Nije psihotičan.”
„Bilo bi još čudnije da nije govorio starinski.”
„Molim?”
„Mućni glavom, Džil. Ne znamo mnogo o Marsu, ali znamo da nije
ni nalik Zemlji i da Marsovci, šta god da su, svakako nisu ljudska bića.
Pretpostavimo da naiđeš na neko pleme toliko duboko u džungli da
nikada ranije nisu videli belu ženu. Da li bi znala da prefinjeno ćaskaš
sa njima, kao da si čitav život provela okružena njihovom kulturom? Ili
bi im tvoje reči zvučale čudno? To je vrlo površna analogija; ovaj naš
slučaj je barem šezdeset pet miliona kilometara čudniji.”
Džil je klimnula glavom. „Kapiram ja to... Zato sam i oćutala one
čudne izjave. Nisam glupa.”
„Ne, vrlo si pametna, za žensko.”
„Da li bi hteo da ti prospem ovaj martini u tu proređenu kosu?”
„Izvinjavam se. Žene su mnogo pametnije od muškaraca; to se vidi
po čitavoj našoj kulturi. Daj, dosuću ti.”
Prihvatila je tu mirovnu ponudu i nastavila. „Bene, ta naredba da on
ne sme da vidi žene je glupa. On nije neki seksualni manijak.”
 „Svakako ne žele da mu prirede previše šokova odjednom.”
„Nije bio šokiran. Bio je... zainteresovan. Uopšte se nisam osećala
kao da me posmatra muškarac.”
„Da si udovoljila njegovoj želji i omogućila mu privatno
razgledanje, možda bi drugačije mislila. On verovatno poseduje sve
instinkte, a nema inhibicije.”
„Šta? Mislim da nisi u pravu. Mislim da su mu pričali o muškarcima
i ženama; samo je hteo da vidi po čemu su žene drugačije.”
„ Vive la difference!”, uzviknuo je na to Kakston.
„Ne budi vulgarniji nego što baš moraš.”
„Ja? To nije vulgarnost, to je izraz poštovanja. Zahvalio sam svim
bogovima što sam rođen kao čovek, a ne kao Marsovac.”
„Uozbilji se.”
„Nikad u životu nisam bio ozbiljniji.”
„Onda ćuti. On ne bi pravio nikakve probleme. Verovatno bi mi
ozbiljno zahvalio. Nisi mu video lice – ja jesam.”
„Kakve veze ima lice?”
Džil je delovala zbunjeno. „Ne znam kako da objasnim. Ne, znam!
Bene, jesi li ikada video anđela?”
„Jesam tebe, heruvime moj. Inače ne.”
„Dobro, nisam ni ja – ali on je tako izgledao. Stare, mudre oči na
potpuno spokojnom licu; lice nezemaljske nevinosti.” Stresla se.
„Nezemaljske, to svakako”, polako je rekao Ben. „Voleo bih da ga
vidim.”
„I ja bih volela. Bene, zašto se toliko trude da ga sklone od sveta?
On ne bi ni muvu ubio. Potpuno sam sigurna u to.”
Kakston je sastavio vrhove prstiju. „Pa, oni prvenstveno žele da ga
zaštite. Odrastao je na marsovskoj gravitaciji; verovatno je sada slab
kao mače.”
„Da, naravno. Videlo se to već na prvi pogled. Ali mišićna slabost
nije opasna; mijastenija gravis je mnogo gora, a mi se sasvim lepo
snalazimo i sa takvim pacijentima.”
„Verovatno žele i da ga zaštite od infekcije. On je kao one
eksperimentalne životinje na univerzitetu Notr Dam: nikad ničemu nije
bio izložen.”
„Da, da, nema antitela. Ali koliko sam uspela da čujem u kantini,
doktor Nelson – brodski lekar na Šampionu – postarao se za to tokom
putovanja ovamo. Davao mu je višestruke manuelne transfuzije sve dok
mu nije zamenio oko polovinu krvi u organizmu.”
„Stvarno? Mogu li to da iskoristim, Džil? To je za vesti.”
„Dobro, ali nemoj mene da pominješ. Dali su mu injekcije svega što
su mogli da smisle. Ali, Bene, čak i ako mnogo žele da ga štite od
infekcije, za to im nisu potrebni naoružani stražari na vratima.”
„Hmmm... Džil, saznao sam neke sitnice koje ti možda ne znaš.
Nisam mogao da ih iskoristim jer moram da štitim svoje izvore, baš kao
i sa tobom. Ali tebi ću reći: zaslužila si... Samo nemoj prenositi dalje.”
„O, neću.”
„To je dugačka priča. Hoćeš još?”
„Ne, hajde da uključimo biftek. Gde je dugme?”
„Evo ovde.”
„Pa pritisni ga.”
„Ja? Ti si se ponudila da spremiš večeru! Gde ti je duh mladih
izviđača kojim si se malopre razmetala?”
„Bene Kakstone, radije ću leći ovde u travu i umreti od gladi nego
da ustajem kako bih pritisnula dugme koje je na pedalj od tvog desnog
kažiprsta.”
„Kako god želiš.” Pritisnuo je dugme kako bi rerna počela sa
izvršavanjem ranije unetih naređenja. „Ali ne zaboravi ko je spremio
večeru. A sad, što se tiče Valentina Majkla Smita. Kao prvo, postoji
ozbiljna sumnja u to ima li on pravo na to prezime.”
„Kako, molim?”
„Dušo, tvoj drugar je izgleda prvo međuplanetno kopile. Hoću reći,
dete ljubavi.”
 „Ne seri!”
„Molim te, pazi na izražavanje. Da li se sećaš ičega o posadi na
Izaslaniku? Nije važno, sad ću ti ja reći. Osmoro ljudi, četiri bračna
para. Među njima su bili kapetan Brant i gospođa Brant, kao i doktor
Smit i gospođa Smit. Izgleda da je tvoj prijatelj sa licem anđela sin
gospođe Smit i kapetana Branta.”
„Kako znaju? I uostalom, koga briga?” Džil se dostojanstveno
ispravila sedeći u travi. „Stvarno je nisko iskopavati skandale posle
toliko vremena. Oni su svi mrtvi – neka počivaju u miru!”
„Što se tiče odgovora kako znaju, ti ćeš to shvatiti. Krvne grupe, Rh
faktor, boja kose i očiju, genetika – verovatno znaš o tome više nego ja.
U svakom slučaju, to je matematički utvrđeno: Meri Džejn Lajl Smit
mu je majka, a kapetan Majkl Brant mu je otac. Svi podaci o celokupnoj
posadi Izaslanika su sačuvani; verovatno nikada nije postojalo osmoro
ljudi koji su detaljnije proučavani i mereni. Osim toga, Valentin Majkl
Smit je imao sjajno nasleđe: otac mu je imao koeficijent inteligencije
163, a majka 170; osim toga, oboje su bili vrhunski stručnjaci u svojim
oblastima.
Što se tiče pitanja koga briga”, nastavio je Ben, „mnoge ljude je
veoma briga – a biće ih i više, kada se kockice polako slože. Da li si
čula za lajlovski pogon?”
„Naravno. Koristio ga je Šampion.”
„Kao i svi drugi svemirski brodovi u naše vreme. Ko ga je izumeo?”
„Ne zn... čekaj malo! Zar nije...”
„I evo našeg pobednika! Doktor Meri Džejn Lajl Smit. Ona je znala
da ima nešto značajno, iako je ostalo još mnogo posla na razvoju. Zato
je pre polaska na ekspediciju prijavila dvadesetak patenata i sve ih
prepustila korporativnom trastu – to nije neprofitna organizacija, obrati
pažnju – i potom kontrolu nad time i prihodima koji stignu poverila
Naučnoj fondaciji. Na kraju se svega dokopala država – ali tvoj prijatelj
sa licem anđela je i dalje vlasnik. Tu nema nikakve sumnje. Reč je o
milionima, možda i stotinama miliona; ne mogu da budem precizniji.”
Otišli su po večeru. Kakston je imao viseće stočiće kako bi zaštitio
travnjak; sad je spustio jedan pred svoju fotelju, a drugi sasvim nisko
pred Džil, kako ne bi morala da ustaje sa trave. „Je li mekano?”, upitao
je.
„Mihno!”, odgovorila je punih usta.
„Hvala. Zapamti, ja sam ga spremio.”
„Bene”, rekla je kad je progutala zalogaj, „a to što je Smit... ovaj,
nezakonit? Da li to ometa pravo na nasleđe?”
„Nije vanbračan. Doktor Meri Džejn je radila na Berkliju, a zakoni
Kalifornije garantuju jednaka prava bračnoj i vanbračnoj deci. Isto važi
i za kapetana Branta, jer i Novi Zeland ima slične zakone o tome. Što
se tiče zakona u zemlji gde je rođen doktor Vord Smit, muž Meri Džejn,
dete rođeno u braku je zakonito, bez obzira na sve ostalo. Dakle, Džil,
imamo čoveka koji je potpuno zakonito dete troje različitih roditelja.”
„Šta? Čekaj malo, Bene. To je ipak nemoguće. Ili jedno ili drugo.
Ja nisam pravnik, ali...”
„Očito nisi. Takve začkoljice nekom pravniku nimalo ne bodu oči.
Smit je zakonit na različite načine u različitim državama, ali svuda je
zakonit i sve mu ide u prilog – iako je verovatno kopile kad je reč o
genima. Dakle, on je naslednik. Štaviše, osim bogate majke imao je i
dva imućna oca, u najmanju ruku. Brant je bio neženja do pred samu
ekspediciju: većinu bezobrazno visoke plate koju je dobijao kao pilot
za Mesec ulagao je u Lunar enterprajz. Svakako znaš da su njihove
akcije otišle nebu pod oblake – upravo su objavili da su ovogodišnje
dividende utrostručene. Brant je imao jedan porok, kocku – ali je
redovno dobijao, pa je i to investirao. Vord Smit je imao porodični
novac: bio je lekar i naučnik po svojoj volji. A Smit nasleđuje obojicu.”
„Auh!”
„To nije ni pola, dušo. Smit je naslednik celokupne posade.”
„Molim?”
„Svih osmoro je potpisalo takozvani džentlmenski sporazum, po
kojem su oni jedni drugima naslednici – i njihovo potomstvo. Veoma
su pazili šta rade, koristili su kao model slične ugovore iz 16. i 17. veka
koji su izdržali svaki pokušaj obaranja. Svi oni su bili dobrostojeći ljudi;
kad se sve sabere, bilo je toga baš mnogo. Tu su se našle i deonice Lunar
enterprajza, mimo onoga što je Brant već imao. Smit će možda imati i
kontrolni paket, ili barem dovoljan procenat da se njegovo mišljenje
mora uvažiti.”
Džil je pomislila na stvorenje nalikna dete koje je napravilo dirljivu
ceremoniju od pijenja vode i bilo joj ga je žao. Kakston je nastavljao:
„Voleo bih da bacim pogled na brodski dnevnik Izaslanika. Znam da su
ga doneli nazad – ali čisto sumnjam da će ga ikad objaviti.”
„Zašto, Bene?”
„Zato što je to prilično gadna priča. Saznao sam taman dovoljno da
budem siguran, pre nego što se moj izvor otreznio i zaćutao. Doktor
Vord Smit je porodio svoju ženu carskim rezom – a ona je umrla na
stolu. Izgleda da je on dotle pokorno nosio svoje rogove. Međutim, ono
što je potom učinio pokazuje da je znao o čemu je reč: istim skalpelom
je preklao kapetana Branta – a zatim i sebe samog. Žao mi je, dušo.”
Džil se stresla. „Ja sam medicinska sestra. Navikla sam na takve
stvari.”
„Lažeš i volim te zbog toga. Tri godine sam izlazio na uviđaje sa
policijom, Džil; nikada nisam uspeo da se naviknem.”
„Šta je bilo sa ostalima?”
„Voleo bih da znam. Ako ne ubedimo birokratiju da objavi sadržaj
tog dnevnika, nećemo nikad saznati – a ja sam i dalje u duši optimista i
verujem da treba da znamo. Tajnovitost rađa tiraniju.”
„Bene, možda bi mu bilo bolje da su ga preveslali za to nasledstvo.
On je tako... uf, nezemaljski.”
„Verovatno si u pravu. A i ne treba mu sav taj novac; Čovek sa
Marsa nikada neće gladovati. Svaka država i svaki od bezbroj
univerziteta i naučih institucija radovaće se da im bude stalni,
privilegovani gost.”
„Najbolje bi bilo da se odrekne toga i sve zaboravi.”
„Nije to tako lako. Džil, da li znaš za čuveni slučaj Dženeral
atomika protiv Larkina i sar.?
„Uf, pa ne baš. Misliš na Odluku Larkin. Morala sam da učim to u
školi, kao i svi ostali. Ali kakve to veze ima sa Smitom?”
„Razmisli malo. Rusi su poslali prvu raketu na Mesec, slupala se.
Sjedinjene Države i Kanada su se udružili da pošalju drugu; vratila se
kući, ali nije ostavila nikoga na Mesecu. A onda su se Sjedinjene države
i Komonvelt spremili da pošalju ljude i kolonizuju Mesec, zajednički,
pod nominalnim zaštitništvom Federacije, a Rusija je krenula sa sličnim
poduhvatom za sebe. Dženeral atomik ih je sve pretekao i poslao je
svoju raketu sa ostrva iznajmljenog od Ekvadora – i njihovi ljudi su još
tamo, čvrsto ušančeni i vrlo puni sebe kad god se pojavi brod
Federacije... ili iz Rusije.
Znaš šta se dešavalo. Dženeral atomik, švajcarska korporacija pod
američkom kontrolom, prisvojio je Mesec. Federacija nije mogla da ih
prosto zanemari; to bi bilo suviše providno, a uostalom Rusi nikako ne
bi pristali. Zato je Vrhovni sud presudio da pravno lice, koje predstavlja
samo pravnu fikciju, ne može da poseduje planetu; prema tome, stvarni
vlasnici su ljudi od krvi i mesa koji tamo ostvaruju državinu – Larkin i
saradnici. Onda su se oni organizovali kao suverena država i primljeni
su u Federaciju – a bilo je dovoljno kolača da se iseče na veće i manje
kriške sa debelim koncesijama za Dženeral atomik i njihovu kćerku-
firmu Lunar enterprajz. To zapravo nikome nije odgovaralo, a Vrhovni
sud Federacije u to vreme nije bio naročito moćan – ali ipak je
kompromis bio takav da su svi mogli da ga proguraju. Rezultat su vrlo
stroga pravila o kolonizaciji planeta, zasnovana upravo na Odluci
Larkin, sa namerom da se izbegne krvoproliće. I uspeva – jer evo, Treći
svetski rat nije izbio zbog sukoba oko svemirskih putovanja. Prema
tome, sada je Odluka Larkin čvrst deo našeg planetarnog zakona i važi
i za Smita.”
Džil je zavrtela glavom. „Ne vidim kako je to povezano. Sigurno
zbog martinija...”
„Razmisli, Džil. Prema našim zakonima, Smit je suverena nacija
sam po sebi – i jedini vlasnik planete Mars.”
 Poglavlje 5

Džil je raširila oči. „Mora da sam preterala sa martinijima, Bene.

Upravo mi se učinilo da kažeš kako taj pacijent poseduje planetu Mars.”
„Da, poseduje je. Živeo je na njoj, bez pomoći spolja, tokom
zakonski zahtevanog perioda. Smit jeste planeta Mars – kralj,
predsednik, narodne mase, šta god želiš. Da kapetan Šampiona nije
ostavio tamo nove koloniste, Smitovo pravo državine bi možda propalo.
Ali kolonisti su tamo i nastavljaju državinu planete iako se Smit vratio
na Zemlju. Ali Smit ne mora ništa da deli sa njima: oni su samo
useljenici, dok im on ne dodeli marsovsko državljanstvo.”
„Fenomenalno!”
„Stvarno jeste. I potpuno je pravno zasnovano. Dušo, razumeš li
sada zašto je toliko ljudi zainteresovano da sazna ko je Smit i odakle
potiče? I zašto vlasti toliko paze da ga drže sklonjenog? To što mu rade
čak i nije legalno. Smit je državljanin Sjedinjenih Država i Federacije,
po poreklu – dvojno državljanstvo bez sukoba interesa. U Federaciji je
nezakonito držati državljanina, čak i ako je osuđeni kriminalac,
nedostupnog za komunikaciju; to je jedna od stvari koje smo rešili u
Trećem svetskom ratu. Ali ne verujem da Smit zna svoja prava. Osim
toga, tokom čitave istorije smatra se neprijateljskim činom ako zatvoriš
vladara koji dođe u prijateljsku posetu – a on je upravo to – i ne dozvoliš
mu da viđa ljude, a naročito novinare, što znači mene. Još uvek odbijaš
da me uvedeš unutra kao majstora?”
„Šta? Sad si me još više prepao. Bene, da su me jutros uhvatili, šta
misliš šta bi mi uradili?”
„Hmmm... ništa strašno. Samo bi te zaključali u tapaciranu ćeliju,
sa potvrdom koju su potpisala tri lekara, i imala bi pravo na jedno pismo
svake treće prestupne godine. Nisu oni besni na tebe. Pitam se šta bi
uradili njemu.”
 „A šta mogu da mu urade?”
„Pa, moglo bi se desiti da umre – na primer, od gravitacione
slabosti. To bi bilo odlično rešenje za vlasti.”
„Misliš, da ga ubiju?”
„De, de! Ne koristi te ružne reči. Mislim da ne bi to uradili. Kao
prvo, on je rudnik informacija: čak i javnost ima nekakvu predstavu o
tome. Možda vredi više nego Njutn, Edison i Ajnštajn i još šestorica
takvih odjednom. A možda i ne. Mislim da se neće usuditi da ga pipnu
dok se ne uvere kako stoji stvar. Kao drugo, on je u najmanju ruku most,
ambasador, jedinstveni tumač, između ljudske vrste i jedine druge
civilizovane vrste koju smo do sada sreli. To je svakako važno, ali nema
načina da se odredi koliko je važno. Koliko si čitala klasike? Da li znaš
za Rat svetova Herberta Džordža Velsa?”
„Čitala sam nekad davno, u školi.”
„Razmisli o ideji da Marsovci mogu odlučiti da zarate sa nama – i
da pobede. To je sasvim moguće, znaš, a mi nemamo načina da znamo
koliko su moćni i šta imaju na raspolaganju. Naš mali Smit mogao bi
da bude posrednik, mirotvorac, koji bi pomogao da izbegnemo Prvi
međuplanetni rat. Verovatnoća jeste mala, ali vlast ne sme da je ignoriše
dok ne budu sigurni. Otkriće inteligentnog života na Marsu je nešto što,
u političkom smislu, još nismo svarili.”
„Znači, misliš da je bezbedan?”
„Verovatno, za sada. Generalni sekretar mora da odluči i to vrlo
oprezno. Kao što znaš, vlast je nesigurna.”
„Ne pratim mnogo politiku.”
„Trebalo bi. To je tek nešto manje važno nego otkucaji tvog srca.”
„Ne pratim mnogo ni to.”
„Ne prekidaj me dok držim govor. Većina, koju predvode
Sjedinjene Države, mogla bi da se raspadne svakog časa – dovoljno je
da se Pakistan trgne od nečijeg nervoznog nakašljavanja. A u tom
slučaju bilo bi izglasano nepoverenje, održani opšti izbori, a generalni
sekretar Daglas ponovo bi postao jeftini advokat. Čovek sa Marsa za
njega je pitanje političkog opstanka. Hoćeš li me prošvercovati unutra?”
 „Neću. Mislim da ću da stupim u manastir. Ima li još kafe?”
„Sad ću da vidim.”
Oboje su ustali. Džil se protegnula. „O, moje stare kosti! I bogo
moj, koliko je sati! Pusti kafu, Bene; sutra me čeka težak dan, moram
da budem učtiva sa groznim pacijentima i da se čuvam stažista. Odvezi
me kući, hoćeš? Ili me pošalji kući, to je valjda bezbednije. Budi zlatan
i pozovi mi taksi.”
„Dobro, ali noć je tek počela.” Otišao je u spavaću sobu i izneo
predmet nalik na mali upaljač. „Sigurno nećeš da me prošvercuješ?”
„Bene, volela bih, ali...”
„Nije važno. Ne bih te ni pustio. Stvarno je opasno – i to ne samo
po tvoj posao. Zapravo sam te pripremao za ovo.” Pokazao joj je
stvarčicu. „Da li bi ga ozvučila?”
„Šta? Šta je to?”
„Najveće blago svih špijuna i advokata za razvode još od hloral
hidrata. Mikrominijaturni snimač. Ima mehanički pogon, pa kontrolna
kola ne mogu da je otkriju. Unutra su tranzistori i otpornici i kondenzori
i tako to, sve upakovano u plastiku – može da ispadne iz taksija i da se
ne ošteti. Baterija je nuklearna, sa isto toliko radioaktivnosti kao u
ručnom satu, ali je zaštićena. Biće aktivna dvadeset četiri sata. Onda
izvučeš kalem i staviš novi – opruga je deo kalema, već je navijena.”
„Hoće li eksplodirati?”, upitala je nervozno.
„Možeš da ga ispečeš u kolaču.”
„Ali, Bene, upravo si me naplašio da mu više ne ulazim u sobu.”
„Nema potrebe. Možeš da uđeš u susednu sobu, je li tako?”
„Pa valjda.”
„Ovo ima uši kao šišmiš. Zakrivljenu stranu fiksiraš za zid –
hirurški flaster je odličan za to – i uhvatiće svaku reč koja se izgovori u
sobi sa druge strane. Postoji li nekakav plakar ili tako nešto?”
Razmislila je. „Svakako će primetiti ako budem suviše često ulazila
i izlazila iz te susedne sobe; ipak je to deo njegovog apartmana. Ili će
početi da je koriste. Slušaj, Bene, njegova soba ima i treći zid, koji je
deli od sobe u sasvim drugom hodniku. Da li može tako?”
„Savršeno. Znači, pristaješ?”
„Pa... daj mi to. Razmisliću pa ću videti.”
Kakston je na to istrljao stvarčicu maramicom. „Stavi rukavice.”
„Zašto?”
„Ove stvarčice su zapravo nedozvoljene, posedovanje dovodi do
kraćeg odmora iza rešetaka. Uvek stavi rukavice kad je dodiruješ i kad
menjaš kalem – i pazi da te ne uhvate sa njom.”
„Ti si stvarno pun divnih ideja!”
„Hoćeš da odustaneš?”
Džil je uzdahnula. „Ne. Oduvek sam želela da se odam kriminalu.
Hoćeš li me naučiti gangsterski žargon? Želim da budeš ponosan na
mene.”
„Bravo!” Iznad vrata je zatreperilo svetlo i on je podigao pogled.
„To je sigurno tvoj taksi. Pozvao sam ga kad sam otišao po ovo.”
„Oh. Nađi mi cipele, molim te. Ne, nemoj me pratiti na krov. Što
me manje viđaju sa tobom, to bolje.”
„Kako god želiš.”
Kad se ispravila posle obuvanja, obujmila mu je lice dlanovima i
poljubila ga. „Dragi Bene! Ovo ne može izaći na dobro i nisam znala
da si ti neka vrsta zločinca – ali sjajno kuvaš, pod uslovom da ja
programiram rernu... i možda bih se udala za tebe ako uspem da te
ponovo navedem da me zaprosiš.”
„Ponuda ostaje otvorena.”
„Da li se gangsteri žene svojim curama? Ili se kaže trebama?
Videćemo.” Užurbano je otišla.

Džil Bordman je bez problema postavila bubicu. Pacijentkinja u

susednoj sobi u drugom hodniku bila je vezana za krevet; Džil je često
svraćala da popriča sa njom. Stavila je spravicu na zid u dnu police u
plakaru, dok je ćaskala o tome kako spremačice nikad ne brišu prašinu
u plakaru.
 Vađenje kalema i stavljanje novog, narednog dana, bilo je jednako
lako; pacijentkinja je spavala. Probudila se dok je Džil još stajala na
stolici i delovala je iznenađeno; Džil joj je skrenula pažnju žestokom i
potpuno izmišljenom glasinom sa odeljenja.
Snimljeni kalem poslala je poštom, koristeći malu poštu u bolnici
jer je bezlično slepilo poštanske službe bilo bezbednije nego ugovaranje
neke tajanstvene primopredaje sa maskama i šiframa. Međutim,
pokušaj ubacivanja trećeg kalema je propao. Čekala je neko vreme da
pacijentkinja zaspi, ali žena se probudila baš kad se Džil popela na
stolicu. „O! Dobar dan, gospođice Bordman.”
Džil se ukočila sa jednom rukom na snimaču. „Dobar dan, gospođo
Fričli”, uspela je da odgovori. „Jeste li lepo spavali?”
„Ne baš”, požalila se žena. „Bole me leđa.”
„Izmasiraću vas.”
„To baš ne pomaže mnogo. Zašto stalno čačkate po tom plakaru?
Nešto nije u redu?”
Džil je pokušavala da diše iako joj se želudac popeo u grlo. Ova
žena nije zapravo sumnjičava, podsetila je sebe. „Miševi”, rekla je
vedro.
„Miševi? Jao, ne podnosim miševe! Premestite me u drugu sobu,
smesta!”
Džil je otkinula spravicu sa zida i strpala je u džep, pa je sišla sa
stolice i obratila se pacijentkinji. „De, de, gospođo Fričli, samo sam
proveravala da li ima mišjih rupa u plakaru. Nema ih.”
„Sigurni ste?”
„Sasvim sam sigurna. Hajde da vam izmasiram leđa, dobro?
Okrenite se, polako.”
Džil je uvidela da ne može više da drži spravicu u toj sobi, pa je
zaključila da će ipak rizikovati sa praznom sobom u okviru apartmana
K-12, dodeljenog Čoveku sa Marsa. Kad je ugrabila priliku, već se
bližio kraj smene. Uzela je univerzalni ključ.
Odmah je uvidela da joj nije potreban: vrata su bila otključana i
unutra su stajala još dva vojnika: straža je bila udvostručena. Jedan ju
je pogledao dok je otvarala vrata. „Tražite nekog?”
„Ne. Nemojte sedeti na krevetu, momci”, rekla je strogo. „Ako vam
trebaju stolice, mogu poslati nekog da ih donese.” Gledala je stražara
dok ovaj nije nevoljno ustao; onda je otišla, pokušavajući da sakrije
drhtanje.
Spravica joj je još uvek bila u džepu kada je završila smenu;
odlučila je da je odmah vrati Kakstonu. Presvukla se, prebacila je u
tašnu i izašla na krov. Čim je uzletela ka Benovom stanu počela je lakše
da diše. Telefonirala mu je u letu.
„Kakston ovde.”
„Bene, Džil je. Moram da te vidim. Jesi li sam?”
Odgovorio joj je vrlo polako. „Mislim da to nije pametno, dete. Ne
sada.”
„Bene, moram da te vidim. Već sam krenula.”
„Pa dobro, ako baš moraš.”
„Kakvo oduševljenje.”
„Slušaj, dušo, nije da ja...”
„Ćao!” Prekinula je vezu, udahnula da se smiri i odlučila da ne
zameri sirotom Benu – činjenica je da su oboje pokušavali nešto što još
ikad nisu radili. Ili barem ona – trebalo je da se drži medicine i da se ne
petlja u politiku.
Laknulo joj je kad je ugledala Bena, a još više kad ga je poljubila i
kad ju je zagrlio. Ben je bio divan – možda bi stvarno trebalo da se uda
za njega. Ali kad je pokušala da progovori poklopio joj je usta dlanom,
pa se sagnuo da joj šapne na uvo. „Ne govori. Ne pominji imena i samo
površno ćaskanje. Možda me prisluškuju.”
Klimnula je glavom i pošla sa njim u dnevnu sobu. Bez reči je
izvadila snimač i pružila mu ga. On je podigao obrve kad je shvatio da
mu ne daje samo kalem nego celu spravu, ali nije ništa rekao. Samo joj
je pružio primerak popodnevnog izdanja Posta.
„Jesi li videla novine?”, upitao je sasvim prirodnim glasom.
„Možda želiš da ih prelistaš dok se ja spremim.”
 „Hvala.” Dok ih je uzimala, pokazao joj je jedan stubac; potom je
izašao, odnoseći snimač. Džil je videla da je taj stubac Benova redovna
kolumna:

IZ OSMATRAČNICE
piše Ben Kakston

Svi znaju da zatvori i bolnice imaju nešto zajedničko: iz obe institucije

je teško izaći. U nekim slučajevima zatvorenik je manje izolovan nego
pacijent; zatvorenik može da traži svog advokata, može da zahteva
časnog svedoka, može da se pozove na habeas corpus i da insistira da
tamničar opravda svoj postupak pred sudom.
Međutim, u bolnici je dovoljan natpis POSETE ZABRANJENE,
postavljen na zahtev nekog vrača iz našeg plemena, pa da pacijent bude
predat zaboravu efikasnije nego davni Čovek sa Gvozdenom Maskom.
Naravno, pacijentova rodbina se neće obazirati na taj natpis – ali
Čovek sa Marsa izgleda da nema rodbinu. Posada nesrećnog Izaslanika
imala je vrlo malo veza sa Zemljom; ako Čovek sa Gvozdenom
Maskom – izvinjavam se, Čovek sa Marsa – i ima nekog rođaka koji bi
štitio njegove interese, nekoliko hiljada radoznalih novinara
(uključujući i moju malenkost) nije uspelo da ga otkrije.
Ko govori u ime Čoveka sa Marsa? Ko je naredio da ga čuvaju
naoružani vojnici? Kakva je to strašna bolest zbog koje niko ne sme ni
da ga vidi, ni da mu postavi neko pitanje? Obraćam se vama, gospodine
generalni sekretaru; objašnjenja o „fizičkoj slabosti” i „gravitacionoj
malaksalosti” ne stoje; da je to posredi, umesto naoružanog stražara bila
bi dovoljna i mršava bolničarka.
Da li je bolest možda finansijske prirode? Ili (ovo ćemo reći sasvim
tiho) možda političke?

Članak se nastavljao u istom tonu; Džil je videla da Ben namerno

izaziva vladu, pokušavajući da ih navede da predstave Smita javnosti.
Nije znala šta bi se time postiglo, pošto se nije razumela ni u visoku
politiku ni u ekonomiju. Nekako je osećala da Kakston ozbiljno rizikuje
time što izaziva vlasti, ali nije imala predstavu o veličini opasnosti, niti
kakav oblik bi mogla da poprimi.
Prelistala je ostatak novina. Bile su pune naknadnih priča o
povratku Šampiona, sa slikama generalnog sekretara Daglasa kako
predaje posadi odlikovanja, intervjua sa kapetanom Van Trompom i
drugim članovima hrabre družine, slikama Marsa i marsovskih gradova.
Smita su jedva pominjali, osim kratkog medicinskog izveštaja da se
oporavlja, polako ali sigurno, od posledica putovanja.
Ben se vratio i spustio joj u krilo nekoliko listova tankog papira.
„Evo još jednih novina, verovatno će te zanimati”, rekao je i ponovo
izašao.
Džil je odmah utvrdila da su te druge „novine” prepis onoga što je
spravica snimila. Dijalog je bio označen sa „Prvi glas”, „Drugi glas” i
tako dalje, ali Ben je uz to dopisao imena, kad god je uspeo da odredi
ko je ko. Na samom početku je pisalo: „Svi glasovi, identifikovani ili
ne, muški su.”
Većina teksta nije bila zanimljiva. Videlo se samo da je Smitu
doneta hrana, da su ga okupali, ili masirali, i da svako jutro i svako
popodne mora da ustane i vežba pod nadzorom glasa koji je označen
kao „doktor Nelson” i drugog glasa sa oznakom „drugi lekar”. Džil je
zaključila da je taj drugi svakako dr Tadeus.
Samo jedan podugačak odlomak nije imah veze sa fizičkim
staranjem o pacijentu. Džil ga je pročitala nekoliko puta:

Dr Nelson: Kako si, dečko? Jesi li dovoljno dobro da malo pričamo?

Smit: Da.
Dr Nelson: Jedan čovek hoće da priča sa tobom.
Smit: (pauza) Ko? (Kakston je tu dopisao: Sve Smitove rečenice
počinju posle duge pauze, neke su duže od ostalih.)
Nelson: Ovaj čovek je naš veliki (nerazumljiva grlena reč – možda
marsovska?). On je naš najstariji Stariji. Hoćeš li da razgovaraš sa njim?
Smit: (veoma duga pauza) Veliko sam srećan. Stariji će govoriti, a
ja ću slušam i rastem.
Nelson: Ne, ne! On hoće da ti postavlja pitanja.
Smit: Ja ne mogu da učim Starijeg.
Nelson: Stariji tako želi. Hoćeš li pustiti da ti postavlja pitanja?
Smit: Da.
(Šumovi u pozadini, kratko čekanje.)
Nelson: Ovuda, gospodine. Ovaj, doktor Mahmud je u blizini,
spreman je da vam prevodi.
Potom je pisalo „Novi glas”. Kakston je to precrtao i dopisao:
„Generalni sekretar Daglas!!!”
Generalni sekretar: Neće biti potrebno. Kažete da Smit razume
engleski.
Nelson: Pa, i da i ne, vaša ekselencijo. Zna prilično mnogo reči, ali,
kako Mahmud kaže, ne poseduje kulturni kontekst u kome bi ih
poređao. Može da deluje prilično zbrkano.
Generalni sekretar: O, snaći ćemo se, sasvim sam siguran. Kad sam
bio mlad, stopirao sam kroz ceo Brazil, a nisam znao ni reč
portugalskog kad sam pošao. A sad, molim vas da nas upoznate – i onda
nas ostavite same.
Nelson: Gospodine, mislim da bi trebalo da ostanem uz pacijenta.
Generalni sekretar: Stvarno, doktore? Bojim se da ću insistirati.
Izvinite.
Nelson: A ja se bojim da ću ja insistirati. Izvinite, gospodine.
Medicinska etika...
Generalni sekretar: (prekida ga) Kao pravnik, znam ponešto o
medicinskom pravu – i zato mi nemojte zamazivati oči tom ko bajagi
etikom. Da li vas je ovaj pacijent odabrao za svog lekara?
Nelson: Ne baš, ali...
Generalni sekretar: Kao što sam i mislio. Da li je imao prilike da
bira između više lekara? Sumnjam. On je u ovom trenutku štićenik
države. Ja sam u tom slučaju njegov najbliži srodnik, defakto – a
zapravo i dejure. Hoću nasamo da razgovaram sa njim.
 Nelson: (duga pauza, potom veoma kruto) Ako tako postavite stvar,
vaša ekselencijo, ja se povlačim sa ovog slučaja.
Generalni sekretar: Nemojte tako, doktore; nije mi namera da vas
omalovažavam. Ne dovodim u pitanje postupak lečenja. Ali ne biste
pokušali da sprečite majku da nasamo razgovara sa sinom, zar ne? Da
li se bojite da ću mu nauditi?
Nelson: Ne, ali...
Generalni sekretar: Pa čemu onda protivljenje? Hajde, upoznajte
nas, pa da počnemo. Ova gužva može uznemiriti vašeg pacijenta.
Nelson: Vaša ekselencijo, upoznaću vas. Onda morate odabrati
drugog lekara za svog... štićenika.
Generalni sekretar: Žao mi je, doktore, najiskrenije. Ne prihvatam
to rešenje – razgovaraćemo kasnije. A sad, moliću?
Nelson: Stanite ovde, gospodine. Sinko, ovo je čovek koji želi da te
vidi. Naš veliki Stariji.
Smit: (nerazumljivo)
Generalni sekretar: Šta je rekao?
Nelson: To je neka vrsta pozdrava punog poštovanja. Mahmud kaže
da bukvalno znači „ja sam samo jaje”. Otprilike. Tako je i mene
pozdravljao. To je prijateljski. Sinko, govori kao čovek.
Smit: Da.
Nelson: I koristite što jednostavnije reči, ako dozvolite taj poslednji
savet.
Generalni sekretar: Dobro.
Nelson: Doviđenja, vaša ekselencijo. Doviđenja, sinko.
Generalni sekretar: Hvala, doktore. Vidimo se kasnije.
Generalni sekretar (nastavlja): Kako se osećate?
Smit: Osećam dobro.
Generalni sekretar: Fino. Sve što vam treba, samo tražite. Želimo
da budete zadovoljni. E sad, želim da učinite nešto za mene. Umete li
da pišete?
 Smit: „Pišete”? Šta je „pišete”?
Generalni sekretar: Dobro, može i otisak prsta. Želim da vam
pročitam ovaj papir. Tu ima mnogo pravnih reči, ali prosto rečeno kaže
da ste, odlaskom sa Marsa, vi napustili – to jest, odustali – od svih prava
koje tamo imate. Da li razumete? Predajete ih državi u celosti.
Smit: (ne odgovara)
Generalni sekretar: Dobro, onda ćemo ovako. Vi niste vlasnik
Marsa, zar ne?
Smit: (dugačka pauza) Ne razumem.
Generalni sekretar: Hmmm... da probamo ovako. Želite da ostanete
ovde, zar ne?
Smit: Ne znam. Poslali su me Stariji. (Dugačak nerazumljiv govor,
zvuči kao krastača koja se bori protiv mačke.)
Generalni sekretar: Dođavola, trebalo je da ga do sada bolje nauče
engleski. Slušaj, sinko, ne moraš da brineš oko toga. Samo stavi otisak
prsta ovde na ovom papiru. Daj mi desnu ruku. Ne, nemoj da se otimaš.
Miran budi! Neću. da ti naudim... Doktore! Doktore Nelsone!
Drugi doktor: Da?
Generalni sekretar: Dovedite doktora Nelsona.
Drugi doktor: Doktora Nelsona? Ali on je otišao, gospodine. Rekao
je da ste ga skinuli sa slučaja.
Generalni sekretar: Nelson je to rekao? Proklet bio! Hajde, učinite
nešto. Dajte mu veštačko disanje. Dajte mu injekciju. Nemojte samo
tako da stojite – zar ne vidite da umire?
Drugi doktor: Mislim da ništa ne treba da radimo, gospodine. Samo
ga ostavite na miru dok se ne povrati. Tako je doktor Nelson uvek radio.
Generalni sekretar: Dođavola sa doktorom Nelsonom!

Glas generalnog sekretara se više nije javljao, kao ni glas doktora

Nelsona. Džil je pretpostavila, na osnovu glasina koje je čula u bolnici,
da je Smit zapao u jedno od svojih kataleptičkih stanja. Ostalo je još
samo nekoliko redova, gde nije pisalo ko šta govori. Jedan je glasio: Ne
moramo šaputati. On nas ne čuje. Drugi je glasio: Skloni tu tacnu.
Nahranićemo ga kad se povrati.
Kada se Ben vratio, Džil je treći put čitala transkript. Doneo je još
papira, ali joj ih nije pružio. „Jesi li gladna?”, upitao je.
Ona je upitno pogledala papire u njegovoj ruci. „Neopisivo”,
odgovorila je.
„Hajdemo onda napolje da ulovimo kravu.”
Ćutao je dok su se peli na krov i sedali u taksi, i ćutao je tokom leta
do platforme Aleksandrija, gde su prešli u drugi taksi. Ben je odabrao
letelicu sa serijskim brojem iz Baltimora. Kad su uzleteli, odabrao je
pravac ka Hagerstaunu, u Merilendu, a onda se konačno opustio. „Sad
možemo da pričamo.”
„Bene, čemu tolika tajnovitost?”
„Izvini, lepotice. Verovatno je to samo nervoza u kombinaciji sa
nečistom savešću. Ne znam da li u mom stanu postoje bubice – ali ako
ja mogu da ih postavim njima, mogu i oni meni... A već neko vreme
pokazujem nezdravo zanimanje za stvari koje bi vlada želela da ostanu
neprimećene. Isto tako, mada nije baš mnogo verovatno da će taksi koji
sam pozvao iz stana imati snimač skriven na zadnjem sedištu, to je ipak
moguće; Specijalna služba je vrlo sistematična. Ali ovaj taksi..Potapšao
je sedište. „Ne mogu da ozvuče hiljade letelica. Neka nasumično
odabrana trebalo bi da je bezbedna?
Džil se stresla. „Bene, zar zaista misliš da bi oni...” Nije završila
rečenicu.
„Kakvo pitanje! Videla si moju kolumnu. Predao sam je pre devet
sati. Zar misliš da će me vlada pustiti da je šutiram u stomak a da ništa
ne preduzme?”
„Ali ti si oduvek protivnik ove vlade.”
„To je u redu. Dužnost lojalne opozicije njegovog veličanstva i jeste
da se protive. To se od njih očekuje. Ali ovo je drugačije: ja sam ih
praktično optužio da drže političkog zatvorenika... i to nekog za koga
se javnost veoma zanima. Džil, vlast je živ organizam. Kao i svakom
živom biću, prva i najvažnija odlika joj je slepa, nerazumna želja da
preživi. Ako je udariš, uzvratiće. Ovog puta sam je baš jako udario.”
Pogledao ju je ispod oka. „Nije trebalo da te umešam u ovo.”
„Mene? Nije me strah. Pogotovo ne otkako sam ti vratila tvoju
spravicu.”
„Povezana si sa mnom. Ako stvari postanu gadne, to će biti sasvim
dovoljno.”
Džil je zaćutala. Nikada u životu nije imala prilike da oseti
bezobzirnost neke moćne sile. Ako se ne računa bolničko iskustvo i
veselo gerilsko ratovanje između polova, Džil je bila gotovo isto toliko
nevina kao i Čovek sa Marsa. Pomisao da može biti u fizičkoj opasnosti
– ona, Džil Bordman, koja nikada nije iskusila ništa gore od udarca po
guzi kao dete i povremenih grubih reči kao odrasla, bila joj je
nezamisliva. Kao medicinska sestra, imala je prilike da vidi posledice
bezobzirnosti, nasilja, brutalnosti – ali to se ne može desiti njoj.
Taksi je kružio, spuštajući se ka sletištu u Hagerstaunu kada je
konačno prekinula sumorno ćutanje. „Bene? Recimo da ovaj pacijent
umre. Šta bi onda bilo?”
„Šta?” Ben se namrštio. „To je dobro pitanje, veoma dobro pitanje.
Drago mi je što si ga postavila; to pokazuje da te zanima posao. A sad,
ako nema drugih pitanja, čas je završen.”
„Ne pokušavaj da se izvučeš.”
„Hmmm... Džil, probdeo sam noći u kojima je trebalo da sanjam
tebe, baš zato što sam pokušavao da nađem odgovor na to. Pitanje ima
dva aspekta, politički i finansijski – i evo najboljih odgovora koje sam
smislio. Ako Smit umre, njegovo neobično pravo na planetu Mars
nestaće. Verovatno će grupa naseljenika sa Šampiona, koji su ostali na
Marsu, podneti novi zahtev – a vlada je gotovo sigurno napravila neki
dogovor sa njima pre nego što su poleteli sa Zemlje. Šampion je brod
Federacije, ali je više nego moguće da je dogovor, ako postoji, ostavio
sve konce u rukama tog strašnog pobornika ljudskih prava, generalnog
sekretara Daglasa. Takav dogovor bi ga ostavio na vlasti veoma dugo.
S druge strane, to možda ništa ne znači.”
„Molim? Kako?”
 „Odluka Larkin možda nije primenjiva. Mesec je bio nenastanjen,
ali na Marsu ima stanovnika – Marsovaca. U ovom trenutku, Marsovci
su pravno nepostojeći. Ali Vrhovni sud bi mogao da osmotri političku
situaciju, da se duboko zamisli i da odluči kako ljudsko prisustvo ne
znači ništa na planeti koju već nastanjuju starosedeoci, neljudska bića.
Tada bi prava na Mars, ako ih ima, morali da dodeljuju sami Marsovci.”
„Ali, Bene, to je svakako logično. Čitava ta ideja da jedan čovek
poseduje planetu... to je fantastika!”
„Ne pominji tu reč pravniku; neće te razumeti. Cediti komarca a
gutati kamilu, to je deo programa na svim pravnim fakultetima. Osim
toga, postoje raniji slučajevi. U 15. veku papa je podario čitavu zapadnu
hemisferu Španiji i Portugaliji; niko nije obratio ni najmanje pažnje na
činjenicu da tu parcelu već zauzima nekoliko miliona Indijanaca koji
imaju svoje zakone, običaje i shvatanja vlasničkih prava. To veliko
papsko delo imalo je i velike posledice. Pogledaj jednom mapu zapadne
hemisfere i pogledaj gde se govori španski a gde portugalski – i koliko
je zemlje ostalo Indijancima.”
„Da, ali... Bene, ovo nije 15. vek.”
„Za pravnika jeste. Oni i dalje citiraju Blekvela, Napoleonov
kodeks, pa čak i Justinijanov. Obrati pažnju, Džil: ako Vrhovni sud
presudi da Odluka Larkin važi, Smit će biti u položaju da daje i oduzima
koncesije na Mars koje vrede milione, ili čak milijarde. Ako prepusti
svoja prava trenutnoj vladi, sekretar Daglas će biti taj koji deli slatkiše.
A Daglas upravo to pokušava da postigne. Videla si transkript. „
„Bene, zašto bi iko želeo toliku moć?”
„Zašto noćni leptiri lete ka svetlu? Žudnja za moći je još manje
logična nego žudnja za seksom... i jača. Ali rekao sam ti da ovo pitanje
ima dva dela. Smitov finansijski status je gotovo isto toliko važan kao i
njegov politički položaj cara i kralja Marsa. Možda i važniji, jer odluka
Vrhovnog suda može da obori njegova naseljenička prava na Marsu, ali
ne verujem da iko može da uzdrma njegovo vlasništvo nad lajlovskim
pogonom i ogroman udeo u Lunar enterprajzu, osam testamenata su
deo javnih arhiva – a u tri najvažnija slučaja on nasleđuje i sa
testamentom i bez njega. Šta će biti ako umre? Ne znam. Pojaviće se
hiljadu navodnih rođaka, naravno, ali Fondacija za nauku je u proteklih
dvadeset godina uspela da rastera mnoštvo takvih pohlepnih štetočina.
Sasvim je moguće da će, ako Smit umre bez testamenta, njegovo
ogromno bogatstvo pripasti državi.”
„Državi? Da li misliš na Federaciju ili na Sjedinjene Američke
Države?”
„I to je odlično pitanje na koje nemam odgovor. Njegovi biološki
roditelji potiču iz različitih država članica Federacije, a on je rođen
izvan obe... a nekim ljudima će biti od ključnog značaja ko glasa o
paketima akcija i ko odobrava patente. Jer to neće biti Smit; on ne
razlikuje akciju od autobuske karte. Verovatno će biti onaj ko uspe da
ga se dočepa i zadrži ga. U međuvremenu, ne verujem da bi Lojd pristao
da mu izda polisu osiguranja života; čini mi se da je rizik zaista
ogroman.”
„Jadan mali! Jadan, jadan mali!”
 Poglavlje 6

Restoran u Hagerstaunu imao je dobru hranu i „atmosferu”, što je

značilo da stolovi nisu raspoređeni samo po travnjaku koji se spušta do
obale malog jezera nego su namešteni čak i u krošnjama ogromnog
starog drveća. Sve to je bilo obuhvaćeno krovom od polja sile, koji je
održavao neprekidno leto u čitavoj „bašti”, čak i kad je napolju padala
kiša ili sneg.
Džil je želela da jedu u krošnji, ali Ben se pravio da je ne čuje nego
je podmitio šefa sale da im postavi sto kraj vode, na mestu koje je on
odabrao, a onda je naredio da kraj stola postave prenosni stereo-tank.
Džil se nadurila. „Bene, zašto si me uopšte doveo ovamo i potrošio
silne pare ako ne možemo da jedemo u krošnji i još treba da trpimo tu
glupu spravu?”
„Polako, malena. Stolovi na drveću imaju mikrofone; kako bi inače
pozvali konobara? Ovaj sto nije ozvučen – nadam se – jer sam video da
ga je konobar uzeo sa hrpe rezervnih. Što se tiče tanka, ne samo što je
vrlo neamerički i verovatno subverzivno jesti bez gledanja ekrana nego
će i buka koju emituje ometati čak i najosetljiviji mikrofon uperen u nas
sa daljine... ukoliko su istražitelji gospodina Daglasa počeli da se
zanimaju za nas, a čisto sumnjam da nisu.”
„Zar zaista misliš da nas prate, Bene?” Džil se stresla. „Mislim da
nisam stvorena za život sa druge strane zakona.”
„Nemaš ti pojma! Kad sam radio na skandalu sa podmićivanjem u
Dženeral sintetiksu, nikada nisam spavao dva puta na istom mestu i jeo
sam samo fabrički spakovanu hranu koju sam lično kupio. Posle nekog
vremena postane ti čak i prijatno – podstiče metabolizam.”
„Mom metabolizmu to nije potrebno, hvala lepo. Sve što želim jeste
jedan postariji, bogat privatni pacijent.”
„A nećeš se udati za mene, Džil?”
 „Hoću, pošto moj budući muž odapne. Ili ću možda biti toliko
bogata da ću te držati kao ljubimca.”
„Bolju ponudu mesecima nisam čuo. Kako bi bilo da počnemo
večeras?”
„Pošto odapne.”
Dok su pili koktele, muzička emisija koja im je tutnjala po bubnim
opnama iz stereo-tanka, isprekidana mnoštvom reklama, iznenada se
prekinula. Na ekranu su se pojavili glava i ramena spikera; toplo im se
nasmešio. „Nova mreža Novog sveta i naš sponzor sata, Maltusove
pastile za mudre devojke, imaju čast i zadovoljstvo da prepuste nekoliko
sledećih minuta specijalnoj, istorijskoj emisiji koja se emituje iz zgrade
Federacije. Upamtite, prijatelji, svaka mudra devojka koristi pastile za
mudre devojke. Lako se nose, lako se nameštaju, garantovano vas neće
izneveriti, prodaju se bez recepta prema Javnom zakonu 1312. Zašto da
rizikujete sa starinskim, neestetskim, štetnim, nesigurnim metodama?
Zapamtite...” Simpatičan, spiker blago vučjeg lica pogledao je nekuda
u stranu i žurno zbrzao ostatak reklame: „Mudra devojka vam
predstavlja generalnog sekretara – i Čoveka sa Marsa!”
Trodimenzionalna slika se pretopila u lik mlade žene, toliko
senzualne, toliko zavodljive, toliko nesumnjivo šišarke da će svaki
muškarac koji je vidi ostati doveka nezadovoljan onim što ima na
raspolaganju. Protegnula se, promeškoljila i rekla promuklim glasom,
kao stvorenim za spavaću sobu: „Ja uvek koristim mudru devojku”.
Slika se ponovo pretopila i kompletan orkestar zasvirao je prve
taktove Pozdrava suverenom miru. „Da li ti koristiš mudru devojku?’,
upitao je Ben.
„Ne tiče te se!”, narogušila se Džil. „To je prazna priča”, dodala je.
„Uostalom, zašto misliš da mi je to potrebno?”
Kakston nije odgovorio: u tanku se pojavilo očinsko lice generalnog
sekretara Daglasa. „Prijatelji”, počeo je, „dragi sugrađani Federacije,
večeras imam jedinstvenu čast i zadovoljstvo. Otkako se naš
veličanstveni Šampion trijumfalno vratio...” Usledilo je nekoliko
hiljada pažljivo odabranih reči kojima je čestitao građanima Zemlje na
uspešnom kontaktu sa drugom planetom i drugom civilizovanom
vrstom. Pritom je nekako udesio da zvuči kao da je podvig Šampiona
lična zasluga svakog građanina Federacije, da je svako od njih mogao
da učestvuje u ekspediciji da nije bio zauzet drugim ozbiljnim
poslovima – i da su njega, sekretara Daglasa, ti isti građani izabrali da
kao skromni službenik ostvaruje njihovu volju. Laskavi nagoveštaji
nisu nijednog trenutka bili otvoreno izgovoreni, već samo izokola;
ukupan utisak je bio da je običan čovek jednak svakome i bolji od
većine – i da stari dobri Džo Daglas predstavlja otelotvorenje običnog
čoveka. Čak su i njegova pomalo nakrivljena kravata i zalizana kosa
delovali kao da su deo „običnog čoveka”.
Ben Kakston se pitao ko mu je napisao govor. Verovatno Džim
Sanfort – od sveg Daglasovog osoblja Džim ima najsuptilnije osećanje
da odabere onaj pravi pridev kojim će zagolicati publiku i istovremeno
joj udovoljiti; pisao je reklame pre nego što je prešao u politiku i nije
imao apsolutno nikakve moralne ograde. Da, ta fraza, „ruka koja ljulja
kolevku” svakako je Džimova – Džim je tip koji je u stanju da namami
devojčicu bombonama i da to smatra uspešnom operacijom.
„Isključi to!”, iznenada je rekla Džil.
„Šta? Tišina, leponoga. Ovo moram da čujem.”
„... I zato, dragi prijatelji, imam čast da vam predstavim našeg
sugrađanina Valentina Majkla Smita, Čoveka sa Marsa! Majk, svi
znamo da si umoran i da ti nije dobro – ali hoćeš li reći nekoliko reči
našim prijateljima? Svi mnogo žele da te vide.”
Prizor u tanku se pretopio u polukrupni plan čoveka u invalidskim
kolicima. Nad njim su, kao najdraži ujak i ujna, lebdeli s jedne strane
Daglas, a s druge bolničarka, kruta, uštirkana i fotogenična.
Džil je naglo udahnula. „Tišina!”, ponovio je Ben ljutito. „Neću da
propustim ni reč.”
Razgovor nije dugo trajao. Na glatkom, detinjastom licu čoveka u
kolicima pojavio se stidljiv osmeh; pogledao je u kameru i progovorio.
„Zdravo svima. Izvinite što sedim. Još uvek sam slab.” Izgledalo je da
se muči dok govori, a u jednom trenutku bolničarka ga je prekinula da
bi mu izmerila puls.
 U odgovor na Daglasova pitanja uputio je komplimente kapetanu
Van Trompu i posadi Šampiona, zahvalio svima na spasavanju i rekao
da su na Marsu svi veoma uzbuđeni zbog kontakta sa Zemljom i da se
nada da će moći da pomogne u stvaranju čvrstih i prijateljskih odnosa
između dve planete. Bolničarka ga je tu ponovo prekinula, ali Daglas je
mirno nastavio. „Majk, da li imaš snage za samo još jedno pitanje?”
„Naravno, gospodine Daglase – ako umem da odgovorim.”
„Majk, šta misliš o devojkama sa Zemlje?”
„Auuuuu!”
Detinjasto lice je porumenelo, odjednom zadivljeno i oduševljeno.
Prizor se ponovo pretopio i sad je prikazivao glavu i ramena generalnog
sekretara. „Majk me je zamolio da vam kažem”, nastavio je očinskim
glasom, „da će se vratiti da vas ponovo vidi čim bude mogao. Još nije
stekao dovoljno snage u mišićima, znate. Sila teže na Zemlji je za njega
onakva kakva bi za nas bila na Jupiteru. Možda sledeće nedelje, ako
doktori kažu da je dovoljno snažan.” Sledećeg trenutka ponovo su se
pojavili zagovornici pastila mudra devojka i kratak skeč koji je jasno
pokazivao da devojka koja ih ne koristi ne samo što nije pri zdravoj
pameti nego je svakako bezvezna među čaršavima; muškarci prelaze na
drugu stranu ulice da je izbegnu. Ben je promenio kanal, a onda je
konačno obratio pažnju na Džil. „Pa, sad mogu mirno da pocepam
kolumnu za sutra i da tražim novu temu. Ne samo što moja današnja
kolumna deluje glupo nego izgleda da ga Daglas čvrsto drži u šaci.”
„Bene!”
„Da?”
„To nije bio Čovek sa Marsa!”
„Šta? Dušo, jesi li sigurna?”
„Naravno da sam sigurna! Jeste, ličio je na njega, veoma je ličio.
Čak je i glas sličan. Ali to nije pacijent kojeg sam ja videla u onoj sobi
pod stražom.”
Ben je pokušao da je razuveri. Naglasio je da je nekoliko desetina
ljudi dokazano videlo Smita – čuvari, stažisti, bolničari, kapetan i
posada Šampiona, verovatno i drugi. Svakako su bar neki od njih videli
ovu vest – ili barem vlast mora pretpostaviti da će je videti i da će uočiti
zamenu... ako je zamena izvršena. To stvarno nema smisla – rizik je
suviše veliki.
Džil nije pokušavala da pobije njegove tvrdnje; samo je isturila
donju usnu i ponavljala da osoba sa stereo-tanka nije pacijent kojeg je
ona videla. Na kraju se naljutila. „Dobro, dobro, neka bude po tvome!
Ne mogu da dokažem da sam u pravu – prema tome sigurno grešim.
Muškarci.”
„Slušaj, Džil...”
„Molim te, vodi me kući.”
Ben je ćutke pozvao taksi. Nije uzeo neki od onih što su čekali pred
restoranom, iako je sada verovao da njegovo kretanje više nikoga ne
zanima; odabrao je taksi sa sletišta na hotelu preko puta. Džil je tokom
leta ledeno ćutala. Ben je izvukao prepise zvukova iz Smitove bolničke
sobe i ponovo ih je čitao. Onda ih je pročitao još jednom i zamislio se.
„Džil?”
„Da, gospodine Kakstone?”
„Daću ja tebi gospodine! Slušaj, Džil, žao mi je. Izvini. Pogrešio
sam.”
„A šta te je dovelo do tog veličanstvenog zaključka?“
Udario se po dlanu savijenim papirima prepisa. „Ovo. Smit juče i
prekjuče nije pokazivao ponašanje kakvo smo videli danas u vestima.
Izgubio bi kontrolu... zapao bi u onaj njegov trans.”
„Drago mi je što si konačno uvideo očigledno.”
„Džil, da li bi bila ljubazna da me šutneš u lice par puta, pa da se
smiriš? Ovo je ozbiljna stvar. Da li znaš šta to znači?”
„Znači da su uzeli glumca i napravili lažni intervju. To sam ti rekla
pre sat vremena.”
„Tako je. Glumca, i to dobrog, pažljivo odabranog i uvežbanog. Ali
implikacije su mnogo šire. Koliko ja vidim, postoje dve mogućnosti.
Prva je da je Smit umro i da...”
„Umro!” Džil se ponovo setila one čudne svečanosti pijenja vode i
osetila je čudnu, toplu, nezemaljsku prisutnost Smitove ličnosti;
obuzela ju je nepodnošljiva tuga.
„Možda. U tom slučaju ovaj lažnjak će ostati ‘živ’ još sedam ili
deset dana, da bi oni imali vremena da smisle i sastave sve što žele da
on potpiše. Onda će glumac ‘umreti’ i oni će ga transportovati negde
van grada, verovatno pod hipnotičkim naredbama koje će ga sprečavati
da govori, na primer, dobijaće napad astme ako pokuša da se izlane –
ili će mu čak izvršiti transorbitalnu lobotomiju ako su stvarno ozbiljni
igrači. Ali ako je Smit stvarno mrtav, možemo sve da zaboravimo;
nikada nećemo uspeti da dokažemo istinu. Zato ćemo pretpostaviti da
je još živ.”
„Jao, nadam se da jeste!”
„Šta si ti Hekabi, ili Hekaba tebi?”, upitao je Kakston, prafrazirajući
Šekspira. „Ako je još živ, moguće je da ovo nije bilo ništa strašno.
Uostalom, mnoge javne ličnosti koriste dvojnike za neke javne nastupe;
to ne smeta čak ni publici jer kad god neki papak misli da je uočio
dvojnika, oseća se pametno i upućeno. Zato je moguće da je vlada
prosto popustila pod pritiskom javnosti i omogućila im pogled na
Čoveka sa Marsa koji smo odavno zahtevali. Moguće je da će za dve ili
tri nedelje naš prijatelj Smit biti u stanju da podnese napor pojavljivanja
pred javnošću, pa će ga svečano prikazati. Ali čisto sumnjam!”
„Zašto?”
„Mućni tom lepom kovrdžavom glavicom. Časni Džo Daglas je već
jednom pokušao da izvuče od Smita ono što želi... i proplivao je.
Ali Daglas ne sme da propliva. Zato mislim da će zakopati Smita
još dublje... i da je ovo poslednji put da smo videli Čoveka sa Marsa.”
„Ubiće ga?”, upitala je Džil u neverici.
„Zašto bi bio nepotrebno grub? Zatvoriće ga u neki privatni
sanatorijum i neće ga pustiti da ikad išta sazna. Možda ga je već i
premestio iz Betezde.”
„Jao, jao! Bene, šta ćemo sad?”
Kakston se namrštio i razmislio. „Nemam neki dobar plan. Oni
imaju i loptu i sudiju na svojoj strani terena i pritom sami određuju
pravila. Ali evo šta ću da uradim: otići ću u bolnicu, povešću časnog
svedoka i žestokog advokata, i zahtevaću da vidim Smita. Možda ću
moći da ih nateram da izađu na otvoreno.”
„I ja ću sa tobom!”
„Nema šanse. Ne mešaj se u ovo. Kao što si već rekla, to bi te
profesionalno uništilo.”
„Ali potrebna sam ti da ga prepoznam.”
„Ne baš. Usuđujem se da kažem kako umem da razlikujem čoveka
kojeg su podigla vanzemaljska bića od glumca koji se pretvara da je
takav čovek tokom vrlo kratkog intervjua. Ali ako išta pođe naopako,
bićeš moj kec u rukavu – osoba koja zna da oni nešto muljaju oko
Čoveka sa Marsa i koja ima pristup iznutra u Medicinskom centru
Betezda. Dušo, ako ti se uskoro ne javim, moraćeš da se snađeš sama.”
„Bene, pa neće valjda da ti naude?”
„Borim se daleko iznad svoje kategorije, mala. Ne može se znati.”
„Uf... jao, Bene, meni se ovo ne dopada. Slušaj, ako uđeš i vidiš ga,
šta ćeš da radiš?”
„Pitaću ga da li želi da izađe iz bolnice. Ako kaže da želi, pozvaću
ga da pođe sa mnom. U prisustvu časnog svedoka neće se usuditi da ga
spreče. Bolnica nije zatvor; nemaju zakonske osnove da ga silom
zadrže.”
„Ovaj... a šta potom? Njemu je stvarno potrebna medicinska nega,
Bene; nije u stanju da se stara o sebi. Znam to.”
Kakston se opet namrštio. „Razmišljao sam o tome. Ja ne mogu da
ga negujem. Ti bi mogla, naravno, kad bi imala opremu. Možemo da ga
smestimo u moj stan...”
„...a ja ću ga negovati. Uspećemo, Bene!”
„Polako, razmišljao sam o tome. Daglas bi izvukao nekog pravnog
zeca iz šešira, pojavilo bi se opravdanje za primenu sile, i Smit bi se čas
posla vratio pod ključ. A verovatno i nas dvoje.” Mrštio se sve jače.
„Ali znam čoveka koji može da mu pruži utočište, i verovatno i da
istraje u tome.”
 „Koga?”
„Jesi li čula za Džubala Haršoa?”
„Uh, ko nije?”
„To je jedna od njegovih prednosti: svi znaju ko je on. Zato ga je
teško preveslati. Pošto je i lekar i advokat, triput ga je teže preveslati.
Ali najvažnije je što je toliko žestok individualista da će se boriti protiv
čitavog Ministarstva bezbednosti pa makar i perorezom, ako tako poželi
– a to ga čini osam puta težim za preveslavanje. A povrh svega, dobro
sam se upoznao sa njim tokom suđenja za nelojalnost; on je prijatelj na
kojeg mogu da računam. Ako uspem da izvučem Smita iz Betezde,
odvešću ga na Haršoovo imanje gore u Pokonosu – a onda čik neka
pokušaju da ga ponovo sakriju pod tepih! Sa mojom kolumnom i
Haršoovom ratobornošću, ima da ih pošteno namučimo.”
 Poglavlje 7

Iako je bila budna dobar deo noći, Džil je ujutro bila spremna da odmeni
noćnu sestru deset minuta pre vremena. Nameravala je da posluša
Benovo naređenje i ne meša se u njegov pokušaj da vidi Čoveka sa
Marsa, ali je takođe bila rešena i da bude u blizini kad se to desi... za
svaki slučaj. Benu može ustrebati pojačanje.
U hodniku više nisu stajali vojnici na straži. Sledeća dva sata bavila
se poslužavnicima, podelom lekova i pripremom dva pacijenta za
operaciju; stigla je jedino da proveri kvaku na vratima apartmana K-12.
Bilo je zaključano, kao i vrata susedne dnevne sobe. Vrata sobe za
nadzor s druge strane stajala su zatvorena. Pomislila je da se ušunja do
Smita kroz susednu dnevnu sobu, sad kad više nije bilo čuvara, ali je
odlučila da to ostavi za kasnije; bila je suviše zauzeta. Ipak, uspela je
da pažljivo pogleda svakoga ko je dolazio na njen sprat.
Ben se nije pojavio, a diskretno raspitivanje kod mlađe medicinske
sestre na ulazu pokazalo joj je da ni Ben niti bilo ko drugi nije dolazio
da vidi Čoveka sa Marsa dok je Džil bila zauzeta na drugom mestu. To
ju je čudilo: Ben doduše nije rekao u koje će vreme doći, ali nekako je
imala utisak da namerava da napadne uporište što je ranije moguće.
Sada je smatrala da prosto mora da pronjuška. Tokom zatišja kucala
je na vrata sobe za dežurnog, zavirila unutra i odglumila iznenađenje.
„O, dobro jutro, doktore! Mislila sam da je tu doktor Frejm.”
Dežurni lekar joj je bio nepoznat. Okrenuo je leđa brojčanicima sa
podacima, pogledao je i nasmešio se dok ju je odmeravao od glave do
pete. „Nisam video doktora Frejma, sestro. Ja sam doktor Braš. Treba
li vam nešto?”
Džil se malo opustila kad je videla tu tipičnu mušku reakciju. „Ništa
posebno. Pravo da vam kažem, radoznala sam. Kako je Čovek sa
Marsa?”
„Šta?”
Nasmešila se i namignula. „Za osoblje to nije tajna, doktore. Vaš
pacijent...” Pokazala je ka unutrašnjim vratima.
„Kako?” Delovao je iznenađeno. „Zar je u tom apartmanu bio on?”
„Molim? Znači da više nije?”
„Ni pod razno. Ovde je gospođa Rouz Bankerson – pacijentkinja
doktora Garnera. Primljena je rano jutros.”
„Stvarno? A šta je bilo sa Čovekom sa Marsa? Gde su njega
premestili?”
„Nemam predstavu. Slušajte, zar sam stvarno propustio priliku da
vidim Valentina Smita?”
„Juče je bio tu. To je sve što znam.”
„A doktor Frejm je bio njegov lekar? Neki ljudi stvarno imaju sreće.
Gledajte šta sam ja dobio.” Prebacio je na veliki ekran podatke sa
nadzorne kamere; Džil je videla vodeni krevet; na njemu je lebdela
sićušna starica. Izgledalo je da spava.
„Šta je s njom?”
„Hmmm... Sestro, da nema više novca nego iko živi, možda bih bio
u iskušenju da kažem da ima senilnu demenciju. A ovako, primljena je
na preglede i odmor.”
Džil je još malo ćaskala, a onda se napravila da vidi lampicu za
poziv. Vratila se za svoj sto, izvukla knjigu dežurstva – da, evo ga: V.
M. Smit, K-12 – premeštaj. Ispod toga je stajalo: Rouz S. Bankerson
(gđa) – crveni K-12 (dijetalna ishrana, nalog dr Garner – bez
naručivanja – nije lucidna).
Pošto je utvrdila da bogata starica nije njeno zaduženje, Džil se
ponovo vratila Valentinu Smitu. Slučaj gospođe Bankerson zbog nečeg
joj je delovao čudno, ali nije uspevala da odredi zbog čega, pa ju je
potisnula iz misli i počela da razmišlja o onom što joj je zanimljivije.
Zašto su premestili Smita usred noći? Da bi izbegli eventualne kontakte
sa osobama spolja, najverovatnije. Ali kuda su ga odveli? Inače bi samo
pozvala prijemno i pitala, ali Benovo mišljenje plus onaj lažni intervju
od sinoć uverili su je da ne treba da pokazuje radoznalost; odlučila je
da sačeka do pauze za ručak, pa da onda vidi hoće li nešto saznati u
kantini.
Ipak, pre toga je otišla do telefonske govornice na spratu i pozvala
Bena. U njegovoj kancelariji su je obavestili da je g. Kakston upravo
otputovao i da će biti nekoliko dana van grada. Ostala je bez reči kad je
to čula – a onda se pribrala i ostavila poruku Benu da je pozove.
Onda ga je pozvala na kućni broj. Nije bio ni tamo; ostavila je istu
poruku.

Ben Kakston nije gubio vreme na pripreme pokušaja da se izbori za

pristup Valentinu Majklu Smitu. Imao je sreće što je kao časnog
svedoka dobio Džejmsa Olivera Kavendiša. Bio bi dobar svaki časni
svedok, ali Kavendiš je imao takav ugled da advokat jedva da je i bio
potreban – stari gospodin je mnogo puta svedočio pred Vrhovnim
sudom Federacije i govorilo se da u glavi drži testamente vredne ne u
milijardama, već u bilionima dolara. Kavendiš je obuku u apsolutnom
pamćenju prošao kod velikog Samjuela Renšoa lično, a stručnu
hipnotičku obuku prošao je u okviru Rajnske fondacije. Njegov honorar
po danu i po satu bio je veći nego što Ben zaradi za nedelju dana, ali
Ben je očekivao da će to biti plaćeno preko Posta – u svakom slučaju,
za ovaj posao je trebalo imati najboljeg čoveka.
Kakston je poveo mlađeg Frizbija iz firme „Bidl, Frizbi, Frizbi, Bidl
i Rid”, jer je ta advokatska kancelarija zastupala Post, pa su obojica
pošli po svedoka Kavendiša. Dugačka, mršava prilika g. Kavendiša,
zaogrnuta od vrata do stopala belim plaštom njegove profesije,
podsetila je Bena na Kip slobode... a i bio je gotovo isto toliko upadljiv.
Ben je već objasnio Marku Frizbiju šta namerava da učini (a Frizbi mu
je već ukazao na to da nema ni status ni pravo da to učini) pre nego što
su otišli po Kavendiša; kada sa njima bude časni svedok, moraju se
držati protokola i ne smeju razgovarati o onome što on može očekivati
da vidi i čuje.
Taksi ih je ostavio na krovu Centra Betezda; sišli su do direktorove
kancelarije. Ben je predao svoju posetnicu i rekao da želi da razgovara
sa direktorom.
Veličanstvena ženska osoba otmenog naglaska upitala je imaju li
zakazano. Ben je priznao da nema.
„Onda se plašim da nema mnogo šanse da ćete razgovarati da dr
Bremerom. Možete li mi reći o čemu je reč?”
„Recite mu”, kazao je na to Kakston glasno, kako bi svi u čekaonici
mogli da čuju, „da je ovde Kakston iz Osmatračnice, sa advokatom i
časnim svedokom, i da želim da razgovaram sa Valentinom Majklom
Smitom, Čovekom sa Marsa.”
Toliko se iznenadila da je umalo zaboravila na otmeno držanje.
Ipak, brzo se pribrala i ledeno odvratila. „Obavestiću ga. Izvolite,
sedite.”
„Hvala, čekaću ovde.”
Čekali su. Frizbi je otvorio cigaru, Kavendiš je čekao smireno i
strpljivo, kao osoba koja je videla svako dobro i svako zlo i sad joj je
svejedno šta će sledeće videti, a Kakston je cepteo od nestrpljenja i
pokušavao da ne grize nokte. Konačno se snežna kraljica vratila za svoj
sto i objavila: „Izvolite kod gospodina Berkvista.”
„Berkvista? Gila Berkvista?”
„Verujem da mu je puno ime Gilbert Berkvist.”
Kakston je razmislio o tome – Gil Berkvist je bio jedan od velikog
broja pomoćnika sekretara Daglasa, takozvani izvršni asistent.
Specijalizovao se za pratnju zvaničnih posetilaca. „Ne želim da vidim
Berkvista; želim kod direktora.”
Ali Berkvist je već stigao i pružio mu ruku uz širok neprirodan
osmeh. „Beni Kakstone! Kako si, drugar? Odavno se nismo videli. I
dalje se baviš istim poslom?” Pogledao je časnog svedoka, ali na licu
mu se nije videla nikakva promena.
Ben se kratko rukovao sa njim. „Istim, istim, naravno. A šta ti radiš
ovde, Gile?”
„Ako ikada uspem da se izvučem iz javnih službi, hoču i ja da imam
kolumnu – nemam nikakvog posla osim da svakog dana izdiktiram
telefonom hiljadu reči o glasinama koje sam čuo, a ostatak dana
provodim u razvratu. Zavidim ti, Bene.”
„Pitao sam ‘Otkuda ti ovde, Gile?’ Želim da vidim direktora, a
potom da pet minuta razgovaram sa Čovekom sa Marsa. Nisam došao
da se nadmudrujem sa tobom.”
„Hajde, Bene, nemoj tako. Ovde sam zato što su doktora Bremera
novinari potpuno izludeli – pa me je generalni sekretar poslao da mu
skinem taj teret s pleča.”
„Dobro. Hoću da vidim Smita.”
„Bene, stari moj, da li shvataš da svaki novinar, specijalni dopisnik,
reporter, komentator, frilenser i Draga Saveta žele isto to? Vi vinčeli ste
samo jedan odred iz te vojske; kad bi bilo po vašem, iznurili biste i ubili
nesrećnika u roku od dvadeset četiri sata. Poli Pipers je bila tu pre jedva
dvadeset minuta. Želela je da razgovara sa njim o ljubavnom životu
Marsovaca.” Berkvist je raširio ruke u bespomoćnom gestu.
„Hoću da vidim Smita. Hoću li ga videti ili neću?”
„Bene, hajde da nađemo tiho mesto gde možemo da porazgovaramo
uz neko hladno piće. Pitaj me sve što želiš.”
„Neću ništa da te pitam; hoću da vidim Smita. Inače, ovo je moj
advokat, Mark Frizbi – iz Bidla i Frizbija.” Prema običaju, Ben nije
predstavio časnog svedoka; svi su se pretvarali da ovaj nije tu.
„Poznajem Frizbija”, izjavio je Berkvist. „Kako ti je otac, Mark?
Još ga muče sinusi?”
„Otprilike isto.”
„To je zbog ove grozne klime u Vašingtonu. Hajdemo, Bene. Pođi
i ti, Mark.”
„Čekaj malo”, rekao je Kakston. „Neću da razgovaram sa tobom,
Gile. Hoću da vidim Valentina Majkla Smita. Ovde sam kao
predstavnik štampe, direktno predstavljam Post, a indirektno
predstavljam preko dvesta miliona čitalaca. Hoću li ga videti? Ako
neću, kaži to glasno i iznesi pravni razlog tog odbijanja.”
Berkvist je uzdahnuo. „Mark, hoćeš li reći ovom istoričaru u
pokušaju da ne može upadati u sobu kod bolesnika samo zato što piše
kolumnu? Valentin Smit se pojavio pred javnošću sinoć – protivno
savetima lekara, ako smem da dodam. Čovek ima prava na mir i tišinu
i na priliku da stekne snagu i malo se snađe. Onaj razgovor sinoć je bio
dovoljan, više nego dovoljan.”
„Priča se”, pažljivo je izgovorio Kakston, „da je taj sinoćni nastup
bio lažan.”
Berkvistov osmeh je nestao. „Frizbi”, rekao je glasno, „da li želite
da obavestite svog klijenta o zakonima koji regulišu klevetu?”
„Polako, Bene.”
„Poznati su mi propisi o kleveti, Gile. Moram da ih poznajem, zbog
svog posla. Ali koga sad klevećem? Čoveka sa Marsa? Ili nekoga
drugog? Daj mi ime. Ponavljam”, nastavio je, podigavši glas, „da sam
čuo kako čovek koji se juče pojavio na televiziji nije Čovek sa Marsa.
Hoću lično da ga vidim i da ga pitam.”
Prijemni hol, pun ljudi, potpuno se utišao jer su svi prisutni želeli
da čuju nastavak. Berkvist je kratko pogledao časnog svedoka, a onda
je uspostavio kontrolu nad izrazom lica i nasmešio se Kakstonu. „Bene,
moguće je da si upravo dobio razgovor koji želiš – a potom i tužbu.
Sačekaj malo.”
Vratio se u unutrašnju kancelariju i ubrzo ponovo izašao.
„Dogovoreno je”, rekao je umorno, „mada sam bog zna zašto. Nisi to
zaslužio, Bene. Hodi. Samo ti – Mark, izvini ali ne možemo da
uvedemo mnogo ljudi; uostalom, Smit je ipak bolestan.”
„Ne”, rekao je Kakston.
„Šta?”
„Sva trojica, ili niko. Biraj.”
„Ne budi smešan, Bene. Već si dobio izvanrednu privilegiju. Evo
ovako ćemo – Mark neka pođe sa nama, pa će čekati kod vrata. Ali on
ti svakako nije potreban.” Bacio je pogled ka Kavendišu; svedok kao
da ga nije čuo.
„Možda i nije. Ali platio sam njegovo angažovanje da bi pošao sa
mnom. U mojoj kolumni će uveče pisati da je uprava odbila da omogući
časnom svedoku da vidi Čoveka sa Marsa.”
 Berkvist je na to slegnuo ramenima. „Dobro, hajde onda. Bene,
nadam se da će te tužba za klevetu stvarno urnisati.”
Krenuli su liftom za pacijente umesto u skokocev, iz poštovanja
prema Kavendišovim godinama, a onda su stali na pokretnu traku koja
ih je vodila kraj laboratorija, sala za terapiju, solarijuma i mnoštva
bolničkih odeljenja. Jednom ih je zaustavio čuvar, koji je nekome
telefonirao, a onda ih propustio; na kraju su uvedeni u sobu sa ekranima
punim podataka, iz koje su se nadgledali pacijenti u kritičnom stanju.
„Ovo je doktor Taner”, objavio je Berkvist. „Doktore, ovo su gospodin
Kakston i gospodin Frizbi.” Kavendiša, naravno, nije predstavio.
Taner je delovao zabrinuto. „Gospodo, radim ovo mimo svoje želje,
na direktorovo insistiranje. Moram vas upozoriti na nešto. Ne
pokušavajte da kažete ili uradite nešto što će uzbuditi pacijenta. On je
u veoma neurotičnom stanju i vrlo lako zapada u neku vrstu patološkog
povlačenja – trans, ako ćete tako bolje razumeti.”
„Epilepsija?”, upitao je Ben.
„Laik bi lako mogao to da pomisli. Više liči na katalepsiju. Ali
nemojte me citirati; ne postoje klinički opisi ničega sličnog ovom
slučaju.”
„Da li ste vi specijalista, doktore? Možda psihijatar?”
Taner je pogledao Berkvista. „Da”, priznao je.
„Gde ste do sada radili?”
„Slušaj, Bene”, umešao se Berkvist, „hajde da vidimo pacijenta pa
da završimo sa tim. Doktora Tanera možeš da propituješ i kasnije.”
„Dobro.”
Taner je pogledao brojčanike i grafikone, a onda je okrenuo jedan
prekidač i osmotrio sliku sa nadzorne kamere. Ustao je od stola,
otključao vrata i poveo ih u susednu sobu, prethodno stavivši prst na
usta. Ostala četvorica pošli su za njim. Kakston se osećao kao da ga
vode u obilazak relikvija i savladao je nervoznu potrebu da se nasmeje.
U sobi je bilo polumračno. „Svetlo je slabo jer se njegove oči još
nisu privikle na naš nivo osvetljenja”, objasnio je Taner prigušenim
glasom. Pošao je ka hidrauličnom krevetu koji je zauzimao središte
sobe. „Majk, doveo sam neke prijatelje da te vide.”
Kakston je prišao bliže. Lebdeći na vodenom jastuku, napola
sakriven jer mu je telo utonulo u plastični omotač tečnosti i dodatno
sakriven pokrivačem navučenim do pazuha, ležao je mladić. Pogledao
ih je, ali nije rekao ništa; njegovo glatko, oblo lice bilo je potpuno
bezizražajno.
Koliko je Ben mogao da vidi, to je bio onaj čovek koji se sinoć
pojavio na ekranu. Odjednom ga je obuzelo užasno osećanje da mu je
mala Džil, doduše u najboljoj nameri, dobacila aktiviranu granatu –
tužba za klevetu verovatno će ga odvesti u bankrot. „Da li ste vi
Valentin Majkl Smit?”
„Da.”
„Čovek sa Marsa?”
„Da.”
„Da li se sinoć bili na televiziji?”
Čovek u vodenom krevetu nije odgovorio. Umešao se Taner.
„Mislim da ne zna tu reč. Dozvolite meni. Majk, da li se sećaš šta si
sinoć radio sa gospodinom Daglasom?”
Lice je delovalo nadureno. „Jako svetlo. Boli.”
„Da, od svetla te bole oči. Gospodin Daglas te je odveo da pozdraviš
ljude.”
Pacijent se bledo osmehnuo. „Duga vožnja u stolici.”
„Dobro”, složio se Kakston. „A sad ja. Majk, da li se ovde lepo
ponašaju prema tebi?”
„Da.”
„Znaš, ne moraš da ostaneš ovde. Možeš li da hodaš?”
„Čekajte malo, gospodine Kakstone”, oglasio se ponovo Taner.
Berkvist mu je spustio ruku na mišicu, pa je zaćutao.
„Mogu da hodam... malo. Umorim se.”
„Postaraću se da dobiješ kolica. Majk, ako ne želiš da ostaneš ovde,
pomoći ću ti da ustaneš iz kreveta i odvešću te kuda god želiš.”
 Taner je odgurnuo Berkvistovu ruku. „Ne mogu dozvoliti da
uznemiravate mog pacijenta!”
„On je slobodan čovek, zar ne?”, Kakston se nije predavao. „Ili je
možda ovde kao zatvorenik?”
Na to je odgovorio Berkvist. „Naravno da je slobodan! Tišina,
doktore. Pustite ga da se sam ukopa.”
„Hvala, Gile. Hvala vam svima. Dakle, on može da ode ako želi.
Čuo si šta je rekao, Majk. Ne moraš da ostaneš ovde. Možeš da odeš
kuda god želiš. Pomoći ću ti.”
Pacijent je uplašeno pogledao Tanera. „Ne! Ne, ne, ne!”
„Dobro, dobro.”
Taner nije izdržao. „Gospodine Berkviste, ovo je otišlo predaleko!
Pacijent će biti uznemiren celog dana.”
„Dobro, doktore. Bene, završili smo. Svakako si dovoljno video.”
„Uh... samo još jedno pitanje.” Kakston je žurno razmišljao,
pokušavajući da smisli šta još može da dobije. Džil je očito pogrešila –
ali nije pogrešila! – ili je barem tako izgledalo sinoć. Ovde se nešto nije
uklapalo, ali on nije mogao da prepozna šta.
„Još jedno”, nevoljno se složio Berkvist.
„Hvala. Uh... Majk, sinoć ti je gospodin Daglas postavljao pitanja.”
Pacijent ga je gledao, ali nije progovarao. „Čekaj da vidim, pitao te je
šta misliš o devojkama na Zemlji, je li tako?”
Pacijent se na to široko nasmešio. „Auuu!”
„Da. Majk... gde i kada si video te devojke?”
Osmeh je nestao. Pacijent je pogledao Tanera, a onda se ukrutio,
prevrnuo očima i sklupčao se u embrionalni položaj, povijenih kolena,
pognute glave, obgrlivši rukama grudi.
„Vodite ga odavde!”, uzviknuo je Taner, pa je brzo prišao vodenom
krevetu i opipao pacijentu puls.
„Sad je dosta!”, grubo je rekao Berkvist. „Kakstone, hoćete li izaći
sami? Ili da zovem stražare da vas izbace?”
 „Dobro, dobro, izaći ću”, složio se Kakston. Svi osim Tanera izašli
su iz sobe, a Berkvist je zatvorio vrata.
„Samo nešto, Gile”, nastavio je Kakston. „Držite ga ovde
zatvorenog... pa gde je onda video te devojke?”
„Šta? Ne budi smešan. Video je on dosta devojaka. Medicinske
sestre... laborantkinje. Znaš već.”
„Ne, ne znam. Rečeno mi je da je sve medicinsko osoblje muškog
roda i da postoji stroga zabrana pristupa ženama.”
„Šta? Ne lupaj gluposti.” Berkvist je delovao uvređeno, a onda se
odjednom nasmešio. „Pa sinoć si na televiziji kraj njega video
medicinsku sestru.”
„Oh. Stvarno.” Kakston je odustao i pustio da ga izvedu.
Nisu više razgovarali sve dok se nisu našli napolju, na putu prema
Kavendišovoj kući. Tada se javio Frizbi. „Bene, pretpostavljam da se
generalni sekretar neće ponižavati da te tuži, pošto nisi ništa objavio.
Ipak, ako zaista imaš izvor za te glasine koje si pomenuo, najbolje bi
bilo da ih pripremiš kao dokazni materijal. Nemaš baš mnogo pravnog
oslonca, znaš.”
„Pusti to, Mark. Neće me tužiti.” Ben je ljutito gledao pod taksija.
„Kako znamo da je to zaista bio Čovek sa Marsa?”
„Šta? Ostavi se toga, Bene.”
„Kako znamo? Videli smo čoveka otprilike tih godina, u bolničkom
krevetu. Imamo Berkvistovu reč da je to on – a Berkvist je ušao u
politiku upravo sastavljajući demantije: njegova reč ne znači ništa.
Videli smo potpuno nepoznatu osobu koja je navodno psihijatar... a
kada sam pokušao da saznam gde je studirao, ućutkali su me. Kako
znamo? Gospodine Kavendišu, da li ste videli ili čuli nešto što vas je
ubedilo da je taj tip zaista Čovek sa Marsa?”
Kavendiš je oprezno odgovorio: „Moj posao nije da stičem stavove.
Ja vidim, čujem... i to je sve.”
„Izvinite.”
„Inače, da li sam vam još uvek potreban u službenom pogledu?”
 „Šta? Oh, shvatam. Hvala, gospodine Kavendišu.”
„Hvala vama, gospodine. Ovo je bilo zanimljivo zaduženje.” Stari
gospodin je skinuo plašt po kome se razlikovao od običnih smrtnika,
pažljivo ga je smotao i položio na sedište. Uzdahnuo je i vidno se
opustio; lice mu je izgubilo onu profesionalnu uzdržanost i postalo je
toplo i prijatno. Izvadio je cigarete i ponudio ostale. Frizbi je uzeo
jednu, pa su obojica zapalili. „Ne pušim na dužnosti”, rekao je Kavendiš
kroz dim. „To ometa optimalno funkcionisanje čula.”
„Da sam mogao da dovedem člana posade sa Šampiona”, nije
odustajao Kakston, „mogao bih da dokažem. Ali mislio sam da ću moći
i sam.”
„Moram priznati da me je iznenadilo nešto što niste učinili”, rekao
je Kavendiš.
„Oh, šta sam propustio?”
„Žuljeve.”
„Žuljeve?”
„Da. Na osnovu žuljeva može se ispričati nečija istorija. Jednom
sam napisao članak o tome, objavljen je u Godišnjaku svedoka – kao
što je Šerlok Holms napisao članak o duvanskom pepelu. Taj mladić sa
Marsa... pošto nikada nije nosio našu obuću a živeo je na gravitaciji tri
puta slabijoj od naše, trebalo bi da ima žuljeve na stopalima u skladu sa
ranijim okruženjem. Čak ni vreme koje je proveo u svemiru ne bi moglo
da izbriše te tragove. Veoma zanimljivo.”
„Prokletstvo! Blagi bože, gospodine Kavendišu, zašto mi to niste
rekli?”
„Gospodine.” Starac se uspravio u sedištu i raširio nozdrve. „To ne
bi bilo etički. Ja sam svedok, a ne učesnik. Izgubio bih dozvolu i zbog
mnogo manjih stvari. To svakako znate.”
„Izvinite. Zaneo sam se.” Kakston se namrštio. „Hajde da okrenemo
automobil i da se vratimo. Pogledaćemo mu stopala – ili ću srušiti pola
bolnice Berkvistovom glavom!”
„Bojim se da ćete morati da nađete drugog svedoka... s obzirom na
to da sam bio indiskretan i govorio o događaju, kad se završio.”
 „Uf, da, to sam zaboravio”, namrštio se Kakston.
„Najbolje da se smiriš, Bene”, posavetovao ga je Frizbi. „Već si se
dovoljno uvalio. Ja sam lično ubeđen da je ono Čovek sa Marsa.
Okamova oštrica, najjednostavnije objašnjenje, zdrav razum.”
Kakston ih je odvezao, a onda je naredio taksiju da kruži dok je on
razmišljao. Potom je ukucao šifru koja će ga vratiti u Medicinski centar
Betezda.
Na pola puta do Centra shvatio je da je to besmisleno. Šta se može
desiti? Stići će do Berkvista, ali ne i dalje. Jednom su ga pustili unutra
– sa advokatom i časnim svedokom. Da zahteva da vidi Čoveka sa
Marsa po drugi put, istog dana, bilo je nerazumno i svakako bi ga odbili.
A pošto je nerazumno, neće moći ni da napiše upečatljivu kolumnu.
Ali nije postao uticajan kolumnista tako što je pristajao na poraze.
Nameravao je da svakako uđe.
A kako? Pa, sad je bar znao gde je soba navodnog Čoveka sa Marsa.
Da uđe kao električar? Ili kao domar? Suviše je očigledno: nema šanse
da prođe pored stražara, ne bi stigao ni do navodnog doktora Tanera.
Da li je Taner zaista lekar? Malo verovatno. Medicinari, čak i
najgori, obično se klone petljancije koja je u suprotnosti sa
profesionalnom etikom. Na primer, brodski lekar, Nelson – on je dao
otkaz, oprao je ruke od celog slučaja zato što...
Čekaj malo! Doktor Nelson je čovek koji može već na prvi pogled
da kaže je li taj momak pravi Čovek sa Marsa – on ne mora da gleda
žuljeve, ni da koristi trik-pitanja, ni bilo šta drugo. Kakston je pružio
ruku ka tastaturi, naredio je taksiju da se spusti do parkinga i da tamo
ostane, dok je on pokušavao da telefonira doktoru Nelsonu. Prvo je
pozvao svoju kancelariju jer nije znao gde je sad doktor Nelson, niti
kako da ga nađe. Nije znao ni njegov pomoćnik Ozbert Kilgalen, ali je
on imao načina da sazna; čak nije morao ni da iskoristi Kakstonovu
poveliku zbirku neuzvraćenih usluga Enklavi, jer je datoteka koju Post
vodi o bitnim osobama odmah našla Nelsona u Nju Mejflaueru.
Nekoliko minuta kasnije Kakston je već razgovarao sa njim.
Uzalud – doktor Nelson nije gledao emisiju. Da, čuo je za nju; ne,
nije imao razloga da misli da je emisija lažirana. Da li dr Nelson zna za
pokušaj da ubede Valentina Smita da preda svoja prava na Mars prema
Odluci Larkin? Ne, nije znao, i nije imao razloga da veruje u to... i ne
bi ga zanimalo ni da jeste istina; besmisleno je smatrati da neko
„poseduje” Mars; Mars pripada Marsovcima. Pa? Postaviću vam
hipotetičko pitanje, doktore; ako bi neko pokušao da...
Doktor Nelson je prekinuo vezu. Kad je Kakston pokušao da ga
ponovo pozove, začuo je ljubazan snimljeni glas: „Pretplatnik je
svojom voljom privremeno prekinuo uslugu. Ako želite da snimite...”
Kakston je odustao.
Izneo je neozbiljnu pretpostavku o porodičnom poreklu doktora
Nelsona. Ono što je potom učinio bilo je još neozbiljnije: telefonirao je
u Izvršnu palatu i zahtevao da razgovara sa generalnim sekretarom.
Postupao je pre refleksno nego planski. Tokom mnogo godina
bavljenja ovim poslom, najpre kao reporter, potom kao spiker, naučio
je da se dobro čuvane tajne često mogu provaliti ako se ode do samog
vrha i tamo postane nepodnošljivo neprijatan. Znao je da je opasno tako
vući tigra za rep, jer je shvatao psihopatologiju velike moći isto onoliko
koliko je Džil Bordman nije razumela – ali se po navici oslanjao na
svoju relativnu bezbednost u svojstvu osobe koja poseduje neku drugu
vrstu moći, koje se moćnici po pravilu plaše i popuštaju joj.
Samo što je zaboravio da, pozivajući generalnog sekretara iz taksija,
ne čini to javno.
Nije dobio generalnog sekretara, a nije to ni očekivao. Umesto toga
razgovarao je sa nekoliko podređenih i sa svakim je postajao sve
agresivniji. Toliko se udubio u to da nije primetio kad se njegov taksi
pokrenuo i napustio parking.
Kad je primetio, bilo je prekasno; taksi je odbijao da se povinuje
njegovim komandama. Kakston je ubrzo shvatio da je dozvolio da ga
uhvate, što nijedan profesionalni muljator ne bi dopustio: pratili su
njegov poziv, identifikovali njegov taksi, preuzeli glupog robotskog
pilota preko policijske frekvence – i sada je taksi poslužio da ga uhapse
i privedu, sve veoma diskretno i bez ikakve gužve.
Strašno je požalio što nije zadržao časnog svedoka Kavendiša uz
sebe. Ipak, nije gubio vreme na kajanje, nego je prekinuo sada
beskorisni razgovor preko radija i ponovo pokušao da pozove advokata
Marka Frizbija.
Još uvek je to pokušavao kada se taksi spustio u dvorište, gde su
zidovi prekinuli signal. Pokušao je da izađe iz taksija, ustanovio da su
vrata zaključana – i nije se mnogo iznenadio kad je utvrdio da ga hvata
vrtoglavica i da gubi svest...
 Poglavlje 8

Džil je pokušala da ubedi sebe kako je Ben pošao za nekim drugim

tragom i prosto je zaboravio (ili nije imao vremena) da je obavesti o
tome. Nije uspela. Ben, ma koliko neverovatno zauzet bio, dugovao je
veliki deo svog uspeha, kako profesionalnog tako i društvenog, velikoj
pažnji koju je posvećivao ljudima. Pamtio je rođendane i radije bi
dozvolio da ga izbegavaju zbog kartaškog duga nego što bi zaboravio
da napiše pisamce nekome. Ma kuda da je otišao, ma koliko da je žurio,
mogao je naći – i našao bi! – barem dva minuta, u letu, da joj pošalje
umirujuću poruku, na kuću ili na posao. Ben je uvek takav, govorila je
sebi, to ga čini tako dragim uprkos mnogim manama.
Mora da joj je ostavio poruku! U pauzi za ručak ponovo je pozvala
njegovu kancelariju i razgovarala sa Benovim istraživačem i šefom
kancelarije Ozbertom Kilgalenom. On ju je vrlo staloženo uveravao da
Ben nije ostavio nikakvu poruku za nju, kao i da se nije pojavila nikakva
poruka otkako ga je prošli put zvala.
Na ekranu je, iza njegove glave, videla da u kancelariji ima i drugih
ljudi; zaključila je da to nije dobar trenutak za pominjanje Čoveka sa
Marsa. „Da li je rekao kuda ide? Ili kada će se vratiti?”
„Nije. Ali to nije ništa neobično. Uvek imamo nekoliko rezervnih
kolumni u fioci, baš za ovakve situacije.”
„Pa... a odakle vas je zvao? Ili sad već suviše pitam?”
„Ni najmanje, gospođice Bordman. Nije zvao; dobio sam statprint
poruku, poslatu iz Paoli Flata u Filadelfiji, ako se dobro sećam.”
Džil je morala da se zadovolji time. Ručala je u trpezariji za
medicinske sestre i pokušala je da se zainteresuje za hranu. Uveravala
je sebe kako ne znači da je nešto pošlo loše... niti da je zaljubljena u tog
blesana niti bilo šta drugo u tom smislu.
 „Hej! Bordmanova! Vrati se! Pitala sam te nešto.”
Džil je podigla pogled i ugledala Moli Vilrajt, dijetetičarku. „Izvini.
Mislila sam na nešto drugo.”
„Pitala sam te otkad tvoj sprat prima socijalne slučajeve u luksuzne
apartmane.”
„Nisam znala da to radimo.”
„Zar nije K-12 na tvom spratu? Ili su te premestili?”
„K-12? Jeste. Ali to nije socijalni slučaj; neka bogata starica, toliko
bogata da može da plati posebnog lekara koji će pratiti svaki njen
udisaj.”
„Koješta! Ako je bogata, mora da se to desilo ovih dana. Već
sedamnaest meseci leži na gerijatrijskom odeljenju.”
„Mora da je neka greška.”
„Moja nije – u mojoj kuhinji se ne dešavaju greške. Njena ishrana
je komplikovana i zato je lično proveravam – bez masnoća (izvađena
joj je žučna kesa) i dugačak spisak alergija, plus skriveni lekovi. Veruj
mi, dušo, sastojci za ručak mogu da budu jednako karakteristični kao
otisak prsta.” Gospođica Vilrajt je ustala. „Moram da idem, dušo.
Volela bih da mi daju da neko vreme upravljam ovom kuhinjom. Kakva
zapuštena kantina!”
„Šta je to Moli upravo napričala?”, upitala je jedna od sestara za
stolom.
„Ništa. Pobrkala je nešto.” Ali Džil je nastavila da razmišlja o tome.
Zaključila je da bi mogla da pronađe Čoveka sa Marsa ako se raspita po
kuhinjama. Odbacila je tu ideju; bio bi joj potreban ceo dan da obiđe
sve kuhinje za pacijente na ogromnoj površini koju zauzimaju pojedine
zgrade bonice. Centar Betezda je osnovan kao mornarička bolnica, u
vreme kada su ratovi vođeni na okeanima; čak i tada je bio ogroman.
Kasnije ga je preuzelo ministarstvo zdravlja, obrazovanja i socijalnog
staranja, koje ga je proširilo; sada je pripadao Federaciji i bio je još veći,
pravi mali grad.
Ipak, bilo je nečeg čudnog kod slučaj a gospođe Bankerson. Bolnica
je prihvatala pacijente iz svih klasa, privatne, socijalne i državne; ali
luksuzne apartmane dobijali su senatori Federacije ili drugi zvanični
gosti koji su mogli da plate raskošne usluge. Bilo je neobično što
privatni pacijent, koji sam plaća, ima apartman na njenom spratu, pa
čak i što je uopšte na tom spratu bez obzira na položaj.
Naravno, gospođa Bankerson je možda privremeno prebačena, ako
u delu Centra predviđenom za privatne pacijente nema odgovarajućeg
apartmana. Da, verovatno je tako.
Posle ručka je neko vreme bila u gužvi i nije stizala da razmišlja o
tome, jer su stigli novi pacijenti. Posle nekog vremena pojavio se slučaj
za koji joj je bio potreban pomični krevet. Rutinski postupak bi bio da
telefonira da joj pošalju jedan – ali magacin je bio u podrumu pola
kilometra dalje, a Džil je želela krevet što pre. Setila se da je videla
pomični krevet, inače deo apartmana K-12, slobodan u dnevnoj sobi
apartmana; čak je upozorila one vojnike na straži da ne sede na njemu.
Očito je iznet tamo da bi se napravilo mesta za vodeni krevet za Smita.
Verovatno je još uvek tamo, sakuplja prašinu, a ionako je već na
njenom spratu. Pomičnih kreveta nikad nije bilo dovoljno, a koštaju šest
puta više od običnog. To je, strogo govoreći, bio posao šefa održavanja,
ali Džil je smatrala kako nema potrebe da se njenom odeljenju naplaćuje
postojanje pomičnog kreveta koji niko ne koristi – a uostalom, ako je
još tamo, moći će odmah da ga uzme. Odlučila je da proveri.
Vrata dnevne sobe i dalje su bila zaključana. Iznenadila se kad je
utvrdila da njen univerzalni ključ ne može da ih otvori. Moraće da kaže
održavanju da poprave bravu, pomislila je i pošla hodnikom do sobe za
nadzor, rešena da se raspita za krevet kod lekara koji nadgleda gospođu
Bankerson.
Dežurni lekar je bio onaj isti od prošlog puta, doktor Braš. Nije bio
ni stažista ni specijalizant, nego je doveden samo zbog ovog pacijenta.
Rekao je Džil da ga je doveo doktor Garner. Braš je podigao pogled kad
je zavirila kod njega. „Gospođice Bordman! Baš sam vas i želeo da
vidim!”
„Zašto niste zazvonili? Kako je pacijent?”
„Ona je dobro”, rekao je i bacio pogled na ekran nadzorne kamere,
„ali ja nisam.”
 „Problem?”
„Omanji. Petominutni, rekao bih. A moja zamena nije u zgradi. Da
li biste mogli da odvojite tih pet minuta svog dragocenog vremena? I
da to nikad nikom ne pomenete?”
„Mislim da bih. Rekla sam koleginici da ću odsustvovati nekoliko
minuta. Dozvolite samo da se javim preko vašeg telefona i da joj kažem
gde sam.”
„Ne!”, uzviknuo je on. „Samo zaključajte vrata kad izađem i ne
puštajte nikoga unutra dok se ne vratim. Stavićemo natpis ‘Brijanje i
šišanje’, dobro?”
„Dobro, doktore”, rekla je Džil sumnjičavo. „Treba li nešto da
uradim za pacijenta?”
„Ne, ne, samo sedite tu za stolom i gledajte je na ekranu. Ne morate
ništa da radite. Ne uznemiravajte je.”
„A ako se nešto desi, gde ćete vi biti? U lekarskoj sobi?”
„Neću tako daleko – samo do toaleta, tu u hodniku. Sad, molim vas,
dosta priče, pustite me da pođem – stvarno je hitno.”
Izašao je, a Džil je poslušno zaključala vrata za njim. Pogledala je
pacijentkinju na ekranu i proverila brojčanike. Starica je spavala, a
brojke su pokazivale da joj je puls snažan, a disanje ravnomerno i
normalno; Džil se pitala zašto je doktor Garner smatrao da joj je
potreban neprekidan nadzor.
Onda se setila zašto je uopšte svratila ovamo, pa je odlučila da sama
utvrdi je li krevet na istom mestu i bez doktora Braša. To baš nije bilo
u skladu sa njegovim uputstvima, ali ona neće uznemiriti pacijentkinju
– naravno da je umela da prođe kroz sobu a da ne probudi usnulog
pacijenta! Još pre mnogo godina zaključila je da ono što lekar ne zna ne
može da mu smeta. Tiho je otvorila vrata i pošla.
Kratak pogled joj je pokazao da gospođa Bankerson spava – tipičan
senilni san. Bešumno je prošla pored nje i stigla do vrata dnevne sobe.
Bila su zaključana, ali njen univerzalni ključ ih je otvorio.
Zadovoljno je utvrdila da je pomični krevet još tamo. A onda je
shvatila da je soba zauzeta – u fotelji je, sa slikovnicom u krilu, sedeo
Čovek sa Marsa.
Smit je podigao pogled i široko joj se nasmešio, kao radosna beba.
Džil je osetila vrtoglavicu, kao da ju je neko naglo trgao iz sna. Po
glavi su joj se kovitlale isprekidane misli. Valentin Smit ovde? Ali to je
nemoguće; prebačen je negde drugde; pisalo je u knjizi dežurstva. Ali
evo, ovde je.
Onda je postala svesna svih mogućih groznih posledica i značenja...
lažni Čovek sa Marsa na stereu... Starica u drugoj sobi, na samrti, kako
bi prikrila činjenicu da je tu još jedan pacijent... vrata koja ne reaguju
na univerzalni ključ – i konačno, užasan prizor „mrtvačkih kolica” koja
će izaći odavde jedne noći, sa čaršavom koji će prikrivati činjenicu da
ne nose jedan leš, već dva.
Kada joj je ovaj poslednji košmar blesnuo u glavi, doneo je sa
sobom ledeni vetar straha, shvatanja da je i ona u opasnosti zato što je
slučajno naišla na ovu strogo čuvanu tajnu.
Smit je nespretno ustao, pružio obe ruke, još uvek se smešeći.
„Brate po vodi!”
„Zdravo. Ovaj... kako ste?”
„Ja sam dobro. Ja sam srećan.” Dodao je još nešto na čudnom,
grlenom jeziku, a onda se pribrao i pažljivo nastavio. „Ti si tu, brate.
Bio si daleko. Sada si tu. Pijem duboko za tebe.”
Džil je osetila da je rastržu suprotne emocije, jedna od koje joj je
bilo toplo oko srca – i ledeni strah da će je uhvatiti ovde. Smit to kao da
nije primetio. „Vidiš? Koračam! Sad safir jači.” Pokazao joj je,
načinivši nekoliko koraka tamo i ovamo, a onda je stao pred nju,
pobedonosno, zadihan, smešeći se.
Uspela je i ona da se nasmeši. „Odlično napredujete! Sve ste jači,
to je sjajno! Ali sad moram da idem – svratila sam samo da se
pozdravim.”
Izraz lica mu se smesta promenio, postao je uznemiren. „Nemoj ići!
„O, ali moram!”
Žalosno ju je gledao. „Povredio sam te. Nisam znao.”
 „Povredio? Ne, ne, ni slučajno! Ali sad moram da idem – i to brzo.”
Lice mu je postalo prazno. „Povedi me sa sobom, brate.” To je bila
više izjava nego molba.
„Šta? O, ne mogu. I moram da idem, odmah. Slušaj, nemoj nikom
reći da sam bila, molim te.”
„Da ne kažem da je moj brat po vodi bio tu?”
„Da. Nemoj nikom reći. Ovaj... pokušaću da dođem ponovo,
stvarno. Ti budi dobar i nemoj nikom reći.”
Smit je razmišljao o tome. „Čekaću. Neću reći.”
„Fino!” Džil se pitala kako će uspeti da ponovo dođe kod njega –
svakako neće moći da vreba doktora Braša kad mu ustreba toalet.
Shvatila je da brava ka hodniku nije pokvarena – na vrata je bila
zašrafljena dodatna reza zbog koje univerzalni ključ nije bio od koristi.
Kao i uvek u bolnicama, sva vrata su bila podešena tako da se mogu
otvarati univerzalnim ključem, kako neodgovorni ili samovoljni
pacijenti ne bi mogli da se zaključaju i spreče pristup osoblju. Ali ovde
su vrata bila zaključana da bi Smit ostao unutra... a dodatna reza je
sprečavala osoblje da uđe, čak i ako imaju univerzalni ključ.
Džil je prišla vratima i otvorila rezu. „Čekaj. Vratiću se.”
„Čekaću.”
Kad se vratila u sobu za nadzor, čula je kucanje na vratima. Pohitala
je da pusti Braša unutra.
„Gde ste kog đavola bili, sestro?” upitao je ljutito. „Kucao sam tri
puta.” Sumnjičavo je pogledao unutrašnja vrata.
„Pacijentkinja se okrenula u snu”, brzo je slagala. „Ušla sam da joj
namestim bubrežasti jastuk.”
„Dođavola, rekao sam vam da samo sedite za stolom.”
Džil je shvatila da se ovaj čovek plaši čak i više nego ona – i da ima
razloga za to. Prešla je u protivnapad. „Doktore, učinila sam vam
uslugu”, rekla je hladno. „Vaša pacijentkinja, strogo gledano, nije
pacijent ovog sprata. Ali pošto ste mi je poverili, morala sam da uradim
ono što je, u vašem odsustvu, bilo neophodno. Pošto niste zadovoljni
mojim ponašanjem, hajde da zovemo upravnika krila pa neka on
presudi.”
„Šta? Ne, ne – pustite to.”
„Ne, doktore. Ne volim da moje profesionalne postupke kritikuju
bez razloga. Kao što dobro znate, tako star pacijent može da se uguši u
vodenom krevetu; uradila sam ono što je bilo neophodno. Neke
medicinske sestre su spremne da trpe svaku kritiku lekara, ali ja nisam
takva. Dakle, da pozovemo upravnika.”
„Šta? Slušajte, gospođice Bordman, izvinite što sam to rekao.
Zabrinuo sam se i nisam razmislio šta govorim. Izvinjavam se.”
„Dobro, doktore”, kruto je odgovorila Džil. „Da li vam je potrebno
još nešto?”
„Uh, ne, hvala. Hvala što ste me odmenili. Samo... pa, molim vas
da ovo nikom ne pominjete, dobro?”
„Neću nikom pomenuti.” Možete se kladiti da neću, dodala je u
sebi. Ali šta ću sad? Jao, volela bih da je Ben u gradu! Vratila se za svoj
sto, klimnula glavom zamenici i pravila se da se zagledala u neke
papire. Onda se setila da naruči pomični krevet od kojeg je sve i počelo.
Poslala je pomoćnicu da pogleda pacijenta kome je potreban taj krevet
(privremeno smeštenog u običan) i pokušala je da razmisli.
Gde je Ben? Da je dostupan, uzela bi deset minuta pauze, pozvala
ga i prebacila sve na njegova široka ramena. Ali Ben je, proklet bio,
otišao da se ludira negde drugde, a ovo je ostavio njoj.
A možda i nije? Zastrašujuća sumnja koja joj se celog dana vrtela
po podsvesti konačno je izbila na površinu i pogledala je u oči, a ovog
puta ona joj je uzvratila pogled: Ben Kakston ne bi otišao iz grada a da
joj ne javi kakav je uspeh imao u pokušaju da vidi Čoveka sa Marsa.
Kao učesnik u zaveri, ona ima pravo da dobije izveštaj, a Ben je uvek
bio pošten prema njoj... Uvek.
Setila se nečega što joj je rekao tokom povratka iz Hagerstauna:
„Ako išta pođe naopako, ti si moj kec u rukavu... dušo, ako ti se ne
javim, moraćeš da se snađeš sama.”
Tada to nije shvatila ozbiljno, jer nije verovala da se Benu može
nešto desiti. Sada je dugo razmišljala o tome, pokušavajući da obavlja
svoje poslove. U životu svakog ljudskog bića pojavi se trenutak kada
mora odlučiti da li će rizikovati „svoj život, svoju sreću i svoju svetu
čast” ne znajući kakav će biti ishod. Oni koji ne uspeju samo su deca i
nikada neće biti ništa drugo. Džil Bordman je naišla na svoj lični izazov
– i prihvatila ga – tog popodneva u 15.47, dok je ubeđivala posetioca
da ne može uvesti psa na odeljenje iako je uspeo da ga prokrijumčari
pored recepcije, čak i ako će pacijentu pogled na tog psa mnogo značiti.

Kada je Džil izašla, Čovek sa Marsa je ponovo seo. Nije uzeo

slikovnicu koju su mu dali, nego je prosto čekao, na način koji bi se
mogao opisati kao „strpljenje”, ali samo zato što ljudski jezik ne
prepoznaje marsovske emocije i stavove. Prosto je mirovao u tihoj sreći
jer je njegov brat rekao da će se vratiti. Bio je spreman da čeka, ne
radeći ništa, ne mičući se, i nekoliko godina ako treba.
Nije imao jasnu predstavu koliko je vremena prošlo otkako je prvi
put podelio vodu sa tim bratom; ovo mesto ne samo da se čudno menja
po vremenu i obliku, sa nizovima slika i zvukova i iskustava koji su mu
potpuno novi i još ih nije grukovao nego je kultura njegovog gnezda
drugačije poimala vreme nego što to čine ljudi. Razlika ne leži u
njihovom mnogo dužem životu, mereno u zemaljskim godinama, nego
u potpuno različitom stavu. Rečenica „Kasnije je nego što misliš” ne
može se izgovoriti na marsovskom – kao ni „Što je brzo to je i kuso”,
mada iz drugačijeg razloga; prvi pojam je nerazumljiv, a drugi se na
marsovskom podrazumeva, ne izgovara se isto kao što ribi ne treba reći
da se okupa. Ali citat „Kao što je bilo u početku, tako je i sada i zauvek
će biti tako” toliko je marsovski da se može prevesti još lakše nego „dva
i dva su četiri”, što na Marsu nije obavezno tačno.
Smit je čekao.
Braš je došao i pogledao ga; Smit se nije pomerao i Braš je otišao.
Kad je Smit začuo ključ u bravi spoljašnjih vrata, setio se da je taj
zvuk začuo nešto pre poslednje posete svog brata, pa je promenio
metabolizam da se pripremi, za slučaj da isti redosled bude i sada.
Iznenadio se kada su se vrata otvorila i propustila Džil, jer nije bio
svestan da su spoljašnja vrata zapravo vrata. Ali smesta je grukovao i
prepustio se radosnoj ispunjenosti koja dolazi samo u prisustvu braće
po gnezdu, ili braće po vodi, ili (u određenim okolnostima) u prisustvu
Starijih.
Radost mu je donekle pokvarilo saznanje da je njegov brat ne deli...
zapravo, brat je izgledao zabrinutiji nego što je uopšte moguće, osim
ukoliko mu predstoji rastelovljenje usled nekog sramnog nedostatka ili
neuspeha.
Ali Smit je već naučio da ova stvorenja, po mnogo čemu nalik na
njega, mogu da istrpe osećanja suviše užasna da se o njima razmišlja –
a da ipak ne umru. Njegov brat Mahmud prolazio je kroz duhovne
agonije po pet puta dnevno i ne samo što nije umro nego mu je
preporučivao agoniju kao korisnu i potrebnu. Njegov brat kapetan Van
Tromp patio je od nepredvidivih i užasnih grčeva, koji bi, po Smitovom
mišljenju, svakako doveli do brzog rastelovljenja kako bi se okončao
konflikt – a taj brat je još uvek bio telesan, koliko on zna.
Zato je zanemario Džilinu uznemirenost.
Džil mu je pružila zavežljaj. „Obuci ovo. Brzo!”
Smit je uzeo zavežljaj i ostao da stoji. Džil ga je pogledala. ,Jao
meni! Dobro, hajde skini odeću. Pomoći ću ti.”
Nije bilo dovoljno da mu samo pomaže; morala je da ga svuče i
obuče. Imao je na sebi bolničku spavaćicu, sobni ogrtač i papuče – ne
zato što ih je želeo nego zato što mu je bilo rečeno da ih obuče. Sada je
već umeo da se snađe sa time, ali ne dovoljno brzo za Džil; zato ga je
brzo svukla. Pošto je ona medicinska sestra, a on nikada nije čuo za tabu
golotinje – niti bi shvatio objašnjenje – nisu ih usporavali nebitni detalji;
teškoće su bile isključivo mehaničke prirode. Iznenadio se i oduševio
dugačkom lažnom kožom koju mu je Džil navukla preko nogu, ali nije
mu dala vremena da je procenjuje, nego mu je žurno zalepila gornju
ivicu najlonki za butine. Uniforma medicinske sestre koju mu je obukla
nije bila njena, nego ju je pozajmila od krupnije koleginice, pod
izgovorom da je potrebna njenoj rođaki za maskenbal. Zakačila mu je
pelerinu oko vrata i postarala se da njeni nabori pokriju sve primarne i
sekundarne odlike muškog pola – ili se barem nadala da će biti tako. Sa
cipelama je bilo problema, jer mu nisu odgovarale, a Smitu je bilo teško
da stoji i korača u ovom gravitacionom polju čak i kad je bos.
Na kraju ga je upristojila i zakačila mu sestrinsku kapicu na čelo.
„Kosa ti nije mnogo dugačka”, rekla je zabrinuto, „ali dovoljno
odgovara dužini koju mnoge devojke danas nose, pa će morati da
prođe.” Smit nije odgovorio jer nije razumeo gotovo ništa od te
rečenice. Pokušao je da zamisli svoju kosu dužu, ali shvatio je da bi za
to trebalo vremena.
„A sad”, rekla je Džil, „pažljivo slušaj. Ma šta da se desi, nemoj reći
ni reč. Samo ću ja da govorim. Da li razumeš?”
„Ne govori. Ja ne govorim.”
„Sad hajde sa mnom , držaću te za ruku. I ne govori ni reč. Ako znaš
neku molitvu, moli se!”
„Moli se?”
„Nije važno. Samo hajde sa mnom i ne govori.” Otvorila je
spoljašnja vrata, kratko provirila napolje, a onda ga je uhvatila za ruku
i povela u hodnik.
Niko nije obraćao pažnju na njih. Smitu su mnoge čudne
konfiguracije delovale izuzetno uznemirujuće; napadale su ga slike koje
nije uspevao da izoštri. Nasumice se spoticao kraj Džil, očiju i čula
gotovo isključenih kako bi se zaštitio od haosa.
Povela ga je do kraja hodnika i tu je stupila na pokretnu traku. On
se spotakao i pao bi da ga Džil nije pridržala. Spremačica ih je radoznalo
osmotrila i Džil je poluglasno opsovala – a potom mu je veoma pažljivo
pomogla da siđe. Ušli su u lift ka krovu, jer je Džil bila sigurna da ne bi
uspela da ga ubaci u skokocev.
Na krovu je nastupila kriza, iako Smit toga nije bio svestan. Silno
se oduševio kad je ugledao nebo; nije video nebo još od Marsa. Ovo
nebo je bilo jarko i šareno i veselo – tipično za sivi dan u Vašingtonu.
U međuvremenu Džil se bespomoćno osvrtala tražeći taksi. Krov je bio
gotovo pust, na to je i računala, pošto je većina sestara iz prethodne
smene već otišla kućama pre petnaestak minuta, a popodnevni posetioci
su se razišli. Ali sa njima su otišli i taksiji. Nije se usudila da rizikuje i
uđe u vazdušni autobus, mada je jedan na odgovarajućoj liniji trebalo
da stigne za nekoliko minuta.
Već se spremila da pozove taksi kada je ugledala jedan kako sleće.
Pozvala je krovnog čuvara. „Džek! Je li onaj taksi zauzet? Treba mi
jedan.”
„Verovatno je to onaj koji sam pozvao za doktora Fipsa.”
„Jao meni! Džek, vidi koliko brzo možeš da mi pozoveš drugi,
hoćeš li? Ovo je moja rođaka Medž, radi u južnom krilu – i ima strašnu
upalu grla, pa hoću da je što pre sklonim sa ovog vetra.”
Čuvar je kratko pogledao ka telefonu u svojoj kabini i počešao se
po glavi. „Pa... pošto ste to vi, gospođice Bordman, pustiću vas da
uzmete ovaj, a ja ću pozvati drugi za doktora Fipsa. Može tako?”
„O Džek, divan si! Ne, Medž, ne pokušavaj da govoriš; ja ću mu
zahvaliti. Potpuno je izgubila glas. Idem da je odvedem kući i da joj
spremim kuvani rum.”
„To će sigurno da pomogne. Stari lekovi su uvek najbolji, tako kaže
moja mama.”
Posegnuo je u kabinu taksija i ukucao kombinaciju za Džilin stan,
znao ju je napamet, a onda im je pomogao da se ukrcaju. Džil je uspela
da se postavi tako da on ne primeti koliko Smit ne poznaje pokrete ovog
svakodnevnog rituala. „Hvala ti, Džek. Puno ti hvala.”
Taksi je uzleteo i Džil je prvi put duboko udahnula. „Sad smeš da
pričaš.”
„Šta treba da kažem?”
„Šta? Ništa. Bilo šta. Šta god želiš.”
Smit je razmislio o tome. Raspon ponude očito je zahtevao dostojan
odgovor, kako i treba među braćom. Razmislio je o nekoliko mogućih,
neke odbacio jer nije umeo da ih prevede, a onda se odlučio za onaj za
koji je mislio da će uspeti dobro da prevede, a da će ipak sačuvati čak i
na ovom čudnom, ravnom jeziku deo onog toplog zbližavanja kakvo
treba da osećaju braća. „Neka naša jaja dele isto gnezdo.”
Džil se zaprepastila. „Kako? Šta si to rekao?”
 Smit je osetio uznemirenost što nije uspeo da odgovori kako valja,
pa je pripisao neuspeh isključivo sebi. Ojađeno je utvrdio da i dalje
često uspeva da donese uznemirenost tim drugim bićima iako mu je
namera uvek da donese jedinstvo. Pokušao je ponovo, ispremeštao je
svoj oskudni rečnik da bi zazvučao donekle drugačije. „Moje gnezdo je
tvoje i tvoje gnezdo je moje.”
Ovog puta Džil je uspela da se nasmeši. „O, pa to je baš slatko!
Dragi moj, nisam sigurna da sam te dobro razumela, ali ako jesam, to
je najlepši predlog koji sam čula već duže vreme.” Promenila je temu.
„Samo što smo sada do ušiju u nevolji – i zato bolje da malo sačekamo,
dobro?”
Smit je razumeo Džil otprilike isto onoliko koliko je i Džil razumela
njega, ali je shvatio da je brat po vodi zadovoljan i razumeo je predlog
da sačekaju. Čekanje je mogao da radi bez problema, pa se naslonio u
sedištu, zadovoljan što je sve u redu između njega i brata, i uživao je u
predelima. To je bilo prvi put da vidi ovo mesto iz vazduha i sa svih
strana je zapažao obilje novih stvari koje treba gruknuti. Shvatio je da
način kretanja koji koristi kod kuće ne omogućava ovo divno
posmatranje onoga što leži između. Ta pomisao ga je gotovo dovela do
poređenja marsovskih i ljudskih metoda i nije bila u korist Starijih, ali
su mu misli automatski uzmakle od ove jeresi.
Džil je takođe ćutala, pokušavajući da se snađe. Odjednom je
shvatila da se taksi uputio ka poslednjoj fazi putovanja prema
stambenoj zgradi u kojoj je živela – a shvatila je i da je njen stan
poslednje mesto na kom treba da bude, jer je to prvo mesto gde će je
tražiti kada shvate kako je Smit pobegao i ko mu je pomogao. Nije se
zavaravala da je uspela da prikrije tragove. Iako nije znala ništa o
policijskim metodama, pretpostavila je da je svakako ostavila otiske
prstiju u Smitovoj sobi, a da i ne pominje ljude koji su ga videli kako
izlazi. Čak postoji mogućnost (tako je čula) da tehničar očita trake iz
ovog taksija i da tačno vidi kuda je sve išao tog dana, i kada.
Pružila je ruku, dohvatila tastaturu i izbrisala uputstvo da se ide na
njenu adresu. Nije znala da li je time obrisala i traku – ali neće poći na
mesto gde je možda policija već čeka.
 Taksi se zaustavio, izdigao se iz saobraćajne trake i ostao da lebdi.
Kuda da ide? Gde u ovom prepunom gradu može da sakrije odraslog
čoveka koji je napola idiot i ne ume sam ni da se obuče? Čoveka koji je
najtraženija osoba na planeti? O, da je Ben ovde! Bene, gde si?
Ponovo je pružila ruku, uzela telefon i bez mnogo nađe ukucala
Benov broj, očekujući da će čuti hladni glas automata koji je poziva da
ostavi poruku. Srce joj je poskočilo kad se javio muški glas... a onda se
ponovo steglo kad je shvatila da to nije Ben već njegov pomoćnik
Ozbert Kilgalen. „O, izvinite, gospodine Kilgalene. Ovde Džil
Bordman. Mislila sam da sam pozvala stan gospodina Kakstona.”
„I jeste. Ali ja uvek podesim da se pozivi na stan prebacuju na
kancelariju ako će on biti odsutan duže od dvadeset četiri časa.”
„Znači, još je na putu?”
„Bojim se da jeste. Da li vam mogu nekako pomoći?”
„Hm, ne. Slušajte, gospodine Kilgalene, nije li čudno što je Ben
tako nestao? Zar se ne brinete za njega?”
„Zašto bih? Ostavio je poruku da ne zna kad se vraća.”
„Zato to nije samo po sebi čudno?”
„Ni najmanje, s obzirom na zanimanje gospodina Kakstona,
gospođice Bordman.”
„Pa... ja mislim da je veoma čudno što je sad odsutan! I mislim da
bi trebalo da prijavite nestanak. Razglasite to svim novinskim
agencijama u zemlji – u svetu!”
Čak i preko telefona u taksiju, bez slike, Džil je osetila da se Ozbert
Kilgalen ispravio. „Gospođice Bordman, bojim se da ću morati lično da
tumačim instrukcije mog poslodavca. Ovaj... ako nećete zameriti što to
kažem, kad god gospodin Kakston ode iz grada, uvek se javi neki...
dobar prijatelj koji uporno telefonira.”
To jest neka ženska koja pokušava da ga prisvoji, protumačila je
Džil ljutito – a ovaj Ozbert očito misli da sam sada to ja. Zato je odustala
od pomisli da zamoli Kilgalena za pomoć; prekinula je vezu što je brže
mogla.
Ali kuda da pođe? Odjednom se setila logičnog rešenja. Ako je Ben
nestao – i ako su u to umešane vlasti – poslednje mesto na kome će
tražiti Valentina Smita biće Benov stan. Osim, ispravila se, ako je
povežu sa Benom, što je smatrala da se nije desilo.
Moći će da pojedu nešto iz Benove ostave – nije htela da rizikuje i
poručuje bilo šta iz podruma; možda oni znaju da je otputovao. A može
i da pozajmi neku Benovu odeću za ovo siroto dete. To poslednje je
presudilo; ukucala je šifru za Benovu stambenu zgradu. Taksi je
odabrao novi pravac i spustio se na njega.
Kad se našla pred vratima Benovog stana, Džil je prinela lice kutiji
mikrofona kraj vrata i glasno izgovorila: „Kartago delenda est!”
Ništa se nije desilo. O, proklet bio, promrmljala je besno; promenio
je šifru. Stajala je tamo još trenutak, klecavih kolena, pazeći da ne gleda
u Smita. Onda je ponovo progovorila u mikrofon. To je bila Rejteonova
brava, koja je imala dvojaku funkciju nadziranja vrata i najave
posetilaca. Sad se najavila kao gost, za malo verovatni slučaj da se Ben
vratio. „Bene, ja sam, Džil.”
Vrata su se otvorila.
Ušli su i vrata su se zatvorila. Džil je za trenutak pomislila da ih je
Ben pustio, a onda je shvatila da je slučajno pogodila njegovu novu šifru
za vrata... verovatno ju je odabrao kao kompliment za nju i kao
osvajačku taktiku za sebe. Smatrala je da bi mogla i bez takvog
komplimenta, ako bi time izbegla užasnu paniku koju je osetila kad su
vrata odbila da se otvore.
Smit je tiho stajao na ivici gustog zelenog travnjaka i gledao po
sobi. Ovo mesto mu je bilo toliko novo da nije mogao da ga odjednom
grukne, ali nekako mu je odmah prijalo. Delovalo je manje uzbudljivo
od onog pokretnog mesta na kome su bili maločas, ali po mnogo čemu
mu je više odgovaralo za poimanje celine. Sa zanimanjem je pogledao
kroz prozor na jednom kraju, ali nije prepoznao da je to prozor, nego je
pomislio da je posredi živa slika na kakve je bio navikao kod kuće...
apartman u Betezdi nije imao prozore, jer se nalazio u jednom od novih
krila, pa do sada još nije stekao predstavu o „prozoru”.
Sa zadovoljstvom je primetio da je simulacija dubine i kretanja u
„slici” savršena – mora da ju je stvorio veliki umetnik ovih ljudi. Sve
do sada nije video ništa zbog čega bi pomislio da ovi ljudi uopšte imaju
umetnost: njegovo grukovanje o njima poraslo je posle ovog novog
iskustva i osetio se toplije.
Krajičkom oka je primetio pokret; okrenuo se i ugledao svog brata
kako skida lažnu kožu i papuče sa nogu.
Džil je uzdahnula i promrdala prstima u travi. „Bože, što me bole
stopala!” Podigla je pogled i ugledala Smita kako je posmatra onim
njegovim čudnim i uznemirujućim detinjastim pogledom. „Uradi i ti
tako, ako želiš. Dopašće ti se.”
Zatreptao je. „Kako uradi?”
„Stalno zaboravljam. Hodi ovamo, pomoći ću ti.” Izula mu je
cipele, odlepila čarape i svukla mu ih. „Eto, zar nije fino?”
Smit je promrdao nožnim prstima u svežoj travi, a onda je plašljivo
upitao: „Ali ovo je živo?”
„Da, živo je. To je prava živa trava. Ben je skupo platio da je ima.
Već samo posebno osvetljenje košta više nego što ja zaradim za mesec
dana. Dakle slobodno hodaj po njoj i pusti stopala da uživaju.”
Smitu je veći deo tog govora ostao nerazumljiv, ali shvatio je da se
trava sastoji od živih bića i da je pozvan da gazi po njima. „Da hodam
po živim bićima?”, upitao je sa užasnutom nevericom.
„Šta? A zašto ne? Travu to ne boli; razvijena je posebno za kućne
tepihe.”
Smit je morao da podseti sebe kako ga brat po vodi ne bi naveo na
loš postupak. Plašljivo je dozvolio da ga nagovori da korača naokolo –
i utvrdio je da stvarno uživa a da se živa bića ne bune. Podesio je svoju
osetljivost na ovakve stvari na što veći nivo; njegov brat je bio u pravu,
ovo je njihova prava svrha – da se po njima korača. Odlučio je da to
prihvati i ceni; to je zahtevalo napor sličan kao kad ljudsko biće
pokušava da ceni korist od kanibalizma – običaja koji je Smitu bio
potpuno normalan.
Džil je uzdahnula. „Dobro, sad moram da se uozbiljim. Ne znam
koliko dugo ćemo biti bezbedni ovde.”
„Bezbedni?”
 „Ne možemo da ostanemo ovde, ne dugo. Možda već u ovom
trenutku proveravaju svako vozilo koje je krenulo iz Centra.” Namrštila
se i razmislila. Njen stan ne može, ovaj stan ne može – a Ben je
nameravao da ga odvede kod Džubala Haršoa. Samo što ona ne poznaje
Haršoa; čak nije sigurna ni gde on živi – negde u Pokonosu, kako reče
Ben. E pa, moraće da sazna gde on živi i da ga pozove. Zapravo nije ni
bilo drugog izbora; nije imala kome drugom da se obrati.
„Zašto nisi srećan, brate moj?”
Džil se trgla i pogledala Smita. Siroto dete čak nije svesno ni da
nešto ne valja! Potrudila se da osmotri situaciju iz njegovog ugla. Nije
uspela, ali shvatila je da on ne shvata da su u bekstvu od... od čega?
Policije? Uprave bolnice? Nije bila sasvim sigurna šta je to učinila, niti
koje je zakone prekršila: prosto je znala da se suprotstavila, sama i
goloruka, zajedničkoj volji Velikih Ljudi, Šefova, onih koji donose
odluke.
Ali kako da kaže Čoveku sa Marsa šta se dešava kada ni sama ne
razume? Da li na Marsu postoji policija? Kad god mu se obrati, imala
je utisak da pola njenih reči pada u oluk bez kraja.
Pobogu, da li na Marsu postoje oluci? A kiša?
„Nije važno”, rekla je mirno. „Samo radi ono što ti kažem.”
„Da.”
Bezuslovan, neograničen pristanak, beskonačno da. Džil je
odjednom obuzelo osećanje da bi Smit bez oklevanja iskočio kroz
prozor ako bi mu ona to rekla – i tu je imala pravo: iskočio bi, uživao
bi u svakom trenutku pada niz dvadeset spratova, i prihvatio bi bez
iznenađenja ili ljutnje rastelovljenje pri udaru o tlo. Ne bi ni bio svestan
da će ga taj pad ubiti; strah od smrti mu je bio potpuno nepoznat kao
pojam. Ako ga je brat po vodi odabrao za tako neobično rastelovljenje,
on će to ceniti i pokušaće da ga grukne.
„Pa, ne možemo da stojimo ovde i mrdamo prstima. Moramo da
jedemo, moramo da ti nađemo drugu odeću, i moramo da odemo
odavde. Skini to.” Pošla je da pregleda Đenovu garderobu.
Odabrala mu je neupadljivo putno odelo, beretku, košulju, donje
rublje i cipele; onda se vratila. Smit je bio smotan kao mače u vunicu:
pokušao je da je posluša, ali sad mu je jedna ruka bila zaglavljena u
bolničarskoj uniformi, a lice umotano u suknju. Čak nije ni pelerinu
skinuo pre nego što će svući haljinu.
„O dušo!”, uzviknula je Džil i pritrčala da pomogne.
Ispetljala ga je iz odeće, osmotrila je i odlučila da je baci niz odvod
za smeće... Posle će platiti Eti Šer izgubljenu uniformu, a nije želela da
je policija nađe ovde – za svaki slučaj. „Ali moraćeš da se okupaš, dragi
moj, pre nego što te obučem u Đenovu čistu odeću. Baš su te zapustili.
Hodi.” Kao medicinska sestra bila je naviknuta na svakojake mirise, ali
(kao medicinska sestra) veoma je cenila sapun i vodu... a činilo joj se
da ovog pacijenta već duže vreme niko nije okupao. Nije baš da je
zaudarao, nego ju je podsećao na konja po vrelom danu. Mehurići
sapunice su se pokazali.
Oduševljeno ju je gledao kako puni kadu. Imao je kadu i u kupatilu
u apartmanu, ali Smit nije znao da se koristi za držanje vode; prali su
ga samo u krevetu, a i to retko; stalno je zapadao u ono stanje nalik na
trans.
Džil je isprobala temperaturu vode. „Dobro, uđi unutra.”
Smit se nije pomerio. Izgledao je zbunjeno.
„Brže!”, rekla je oštro Džil. „Uđi u vodu.”
Reči koje je koristila bile su deo njegovog ljudskog rečnika, pa je
uradio kako je naredila, a tresao se od emocija. Ovaj brat je želeo da on
položi čitavo telo u vodu života. Još nikad mu nije pripala takva čast;
koliko je on znao i verovao, nikada niko nije imao takvu svetu
mogućnost. A ipak, počeo je da shvata kako ovi ovde, drugi, mnogo
bolje poznaju materiju života... činjenicu koju on još nije gruknuo, ali
će morati da je prihvati.
Spustio je jedno uzdrhtalo stopalo u vodu, pa drugo... i polako je
skliznuo u kadu sve dok ga voda nije potpuno pokrila.
„Hej!”, dreknula je Džil, pružila ruke i izvukla mu glavu i ramena
iznad vode – a onda se zaprepastila jer joj se učinilo kao da drži leš.
Blagi bože! Nije se mogao udaviti, ne za tako kratko vreme. Ali
prestrašio ju je, pa ga je prodrmala. „Smite! Probudi se! Trgni se.”
Smit je čuo brata kako ga zove iz daljine, pa se vratio. Oči mu više
nisu bile staklaste, a srce je ubrzalo i ponovo je počeo da diše. „Jesi li
dobro?”, upitala je Džil.
„Dobro sam. Mnogo sam srećan... brate moj.”
„Prestrašio si me. Slušaj, nemoj više pod vodu. Samo sedi, ovako
kao sada.”
„Da, brate moj.” Smit je dodao još nekoliko reči, neobično
kreštavih, koje Džil nije razumela, a onda je zagrabio pregršt vode kao
da je dragocenost i podigao je ka usnama. Dotakao ju je, a onda je
ponudio vodu i Džil.
„Hej, ne pij vodu za kupanje! Ne, neću ni ja.”
„Ne piće?”
Izgledao je tako bespomoćno povređeno da Džil ponovo nije znala
šta da radi. Malo je oklevala, a onda je pognula glavu i jedva dotakla
ponudu usnama. „Hvala ti.”
„Neka nikad ne budeš žedan!”
„Nadam se da ni ti nikad nećeš biti žedan. Ali sad je dosta. Ako
želiš da piješ vode, doneću ti. Ali ovu vodu više ne pij.”
Smit je delovao zadovoljno i mirno je sedeo. Džil je sad već bila
sigurna da se nikada nije kupao u kadi i da ne zna šta se od njega
očekuje. Razmotrila je taj problem. Očito će morati da ga nauči... ali
već gube dragoceno vreme. Možda je trebalo da ga pusti da pođe onako
prljav.
No, dobro! Nije to tako strašno kao staranje o uznemirenom
pacijentu u krilu za nemoćne i uboge. Bluzu je već pokvasila skoro do
ramena dok je izvlačila Smita ispod vode; sad ju je skinula i okačila da
se suši. Bila je obučena za ulicu kad je izvukla Smita iz Centra i imala
je na sebi kratku suknju na falte koja joj se njihala oko kolena. Jaknu je
ostavila u dnevnoj sobi. Sad je pogledala suknju. Falte su bile
garantovano trajne, ali bilo bi glupo da je pokvasi. Slegnula je
ramenima i otkopčala je; ostala je samo u grudnjaku i gaćicama.
Pogledala je Smita. On je piljio u nju nedužnim, zainteresovanim
pogledom bebe. Uhvatila je sebe da crveni, što ju je iznenadilo jer nije
znala da je sposobna za to. Verovala je da je oslobođena besmislene
stidljivosti i da nema ništa protiv golotinje u pravom trenutku i na
pravom mestu – sad se odjednom setila kako je otišla na prvu zabavu
sa golišavim plivanjem, kad joj je bilo petnaest. Ali ovaj detinji pogled
odraslog čoveka zasmetao joj je; odlučila je da će radije trpeti vlažan
veš na sebi nego da učini sledeći logičan korak.
Uznemirenost je prikrila pričom. „Hajde da se potrudimo oko tog
kupanja.” Kleknula je kraj kade, poprskala ga sapunom i počela da ga
trlja.
Smit je pružio ruku i dotakao joj desnu dojku. Džil je naglo uzmakla
i umalo da ispusti sprej. „Hej! To ne može!”
Pogledao ju je kao da ga je udarila. „Ne?!”, upitao je tragično.
„Ne”, potvrdila je odlučno. Onda mu je pogledala lice i nastavila
blažim glasom. „U redu je. Ali nemoj me ometati takvim stvarima kad
radim nešto.”
Više je nije prepadao i Džil je uspela da ga na brzinu okupa, pa je
ispustila vodu iz kade i pomogla mu da ustane kako bi tušem sprala
sapunicu. Onda se obukla, obuzeta olakšanjem, dok se on sušio.
Topli vazduh ga je u prvi mah prepao pa je počeo da drhti, ali ona
mu je rekla da se ne plaši i da se drži za ivicu kade dok se suši i dok se
ona oblači.
Onda mu je pomogla da izađe iz kade. „Eto, sad mnogo bolje
mirišeš, a sigurno se i bolje osećaš.”
„Osećam se dobro.”
„Fino. Sad da te obučemo.” Odvela ga je u Benovu spavaću sobu,
gde je ostavila odabranu odeću. Ali pre nego što je stigla da objasni,
pokaže ili mu pomogne oko oblačenja bokserica, samo što nije iskočila
iz cipela koje još nije obula.
„OTVARAJ!”
Džil je ispustila bokserice. Gotovo se obeznanila od straha, iste one
panike koju bi osetila kad pacijentu prestane disanje i padne pritisak
usred operacije. Ali disciplina kojoj se naučila u operacionoj sali sada
joj je pomogla. Zar zaista znaju da ima nekog unutra? Da, sigurno znaju
– inače ne bi ni dolazili ovamo. Mora da im je onaj prokleti taksi odao.
I šta sad, da otvori? Ili da se pravi mrtva?
Uzvik preko ulaznog interfona se ponovio. „Ostani ovde!”, šapnula
je Smitu, pa je prešla u dnevnu sobu. „Ko je?”, upitala je, trudeći se da
joj glas zvuči normalno.
„Otvori, u ime zakona!”
„U ime kojeg zakona? Ne budite smešni. Recite mi ko ste i šta
hoćete, inače ću pozvati policiju.”
„Mi smo policija. Da li ste vi Džilijan Bordman?”
„Ja? Naravno da nisam. Ja sam Filis O’Tul i čekam da gospodin
Kakston stigne kući. A sad odlazite, jer ću pozvati policiju i prijaviću
ugrožavanje privatnosti.”
„Gospođice Bordman, imamo nalog za vaše hapšenje. Odmah
otvorite inače će vam se to uzeti kao otežavajuća okolnost.”
„Nisam ja nikakva gospođica Bordman i ovog časa zovem
policiju!”
Glas nije odgovorio. Džil je čekala, gutajući knedle. Ubrzo je osetila
na licu vrelinu. Jedna tačka kraj brave na vratima počela je da sija
crveno, pa belo; nešto se zdrobilo i vrata su se otvorila. Napolju su
stajala dvojica ljudi: jedan je ušao i nasmešio se Džil. „Jeste, to je ona.
Džonsone, pogledaj okolo gde je on.”
„Dobro, gospodine Berkviste.”
Džil je pokušala da mu prepreči put. Čovek po imenu Džonson,
dvostruko teži od nje, spustio joj je ruku na rame, odgurnuo je u stranu
i pošao pravo prema spavaćoj sobi. „Gde vam je nalog?”, upitala je Džil
piskavo. „Da vidim vaše isprave – ovo je nečuveno!”
„Ne budi dosadna, dušo”, umirivao ju je Berkvist. „Ti nam nisi
potrebna; hoćemo samo njega. Lepo se ponašaj, pa ćeš možda proći bez
mnogo problema.”
Na to ga je šutnula u potkolenicu. On je spretno uzmakao, baš
dobro, jer je Džil bila bosonoga. „Ne budi nevaljala”, ljutnuo se.
„Džonsone! Jesi li ga našao?”
„Evo ga ovde, gospodine Berkviste. Go kao od majke rođen.
Možete tri puta da pogađate šta su smerali.”
„Pusti sad to. Daj ga ovamo.”
Džonson se vratio, gurajući Smita ispred sebe, držeći ga za ruku
zavrnutu na leđa. „Nije hteo da dođe.”
„Doći će, doći će!”
Džil se progurala kraj Berkvista i bacila se na Džonsona. On ju je
slobodnom rukom gurnuo u stranu. „Nemoj, kučko mala!” Nije trebalo
da je udari. Nije bilo jako, čak ni onoliko koliko je udarao svoju ženu
pre nego što se vratila u roditeljsku kuću, a pogotovo ne onoliko koliko
je često udarao privedene osobe koje ne žele da govore. Do tog trenutka
Smit je ostao potpuno bezizražajnog lica i nije ništa rekao; prosto je
pustio da ga odguraju u sobu uz pasivni, uzaludni otpor kučeta koje ne
želi da korača na povocu. Ali nije razumeo šta se dešava i pokušavao je
da ništa ne čini.
Kada je video ovog ovde kako udara njegovog brata po vodi,
iskrenuo se i sagnuo, oslobodio se – i posegnuo ka Džonsonu na neki
čudan način.
Džonsona više nije bilo.
Nije ga bilo nigde. Nije se nalazio u sobi. Samo su vlati trave, koje
su se polako ispravljale na mestu gde su do maločas bila njegova velika
stopala, pokazivale da je uopšte bio tu. Džil je gledala u prostor koji je
do maločas zauzimao i pomislila je da će se onesvestiti.
Berkvist je zatvorio usta, pa ih ponovo otvorio. „Šta ste mu
uradili?”, upitao je promuklo. Gledao je Džil, a ne Smita.
,Ja? Ja nisam uradila ništa.”
„Ne laži. U čemu je štos? Imate neka skrivena vrata u podu?”
„Kuda je otišao?”
Berkvist je olizao usne. „Ne znam.” Izvukao je ispod jakne pištolj.
„Ali ne pokušavaj nikakve trikove sa mnom. Ti ostaješ ovde – a njega
ću da povedem.”
 Smit se vratio pasivnom čekanju. Nije razumeo šta se dešava, pa je
radio samo ono što mora. Ali pištolje je već video, u rukama ljudi na
Marsu, a izraz na Džilinom licu kad je pištolj uperen u nju nije mu se
dopao. Gruknuo je da je ovo jedan od kritičnih trenutaka u rastu bića,
kada razmišljanje mora dovesti do pravilnog postupka kako bi se
omogućio dalji rast. Postupio je.
Stariji su ga dobro naučili. Zakoračio je ka Berkvistu; pištolj se
okrenuo ka njemu. Ipak je posegnuo – i Berkvista više nije bilo tu. Smit
se okrenuo da pogleda svog brata.
Džil je prinela ruku ustima i počela da vrišti.
Smitovo lice bilo je potpuno prazno. Sada je postalo tragično očajno
jer je shvatio da je u prelomnom trenutku postupio pogrešno. Molećivo
je pogledao Džil i počeo da drhti. Oči su mu se prevrnule; polako je
skliznuo na travu, sklupčao se u embrionalni položaj i ostao tako,
nepomičan.
Džilina histerija je prestala kao na pritisak dugmeta. To je bio
usađeni refleks: pred njom je pacijent kome je potrebna; nije imala
vremena za svoje emocije, čak ni da se brine ili čudi kuda su nestali
dvojica ljudi. Spustila se na kolena i pregledala Smita.
Nije bilo primetnog disanja, nije mogla da nađe puls: spustila mu je
uvo na rebra. U prvi mah je pomislila da je srčani rad potpuno
zaustavljen, ali posle nekog vremena čula je sporo lab-dap, pa posle
četiri ili pet sekundi još jedno.
Ovo stanje ju je podsetilo na šizoidno povlačenje, ali nikada nije
videla toliko dubok trans, čak ni na demonstracijama hipno-anestezije.
Čula je da indijski fakiri mogu da uđu u takvo stanje slično smrti, ali
nikada nije verovala tim pričama.
Obično ne bi pokušala da probudi pacijenta u takvom stanju, već bi
odmah pozvala doktora. Ali ovo nisu bile obične okolnosti. Događaji iz
proteklih nekoliko minuta ne samo da nisu uzdrmali njenu rešenost već
su je učvrstili u odluci da ne pusti Smita da padne u ruke vlastima. Ali
posle deset minuta, pošto je pokušala sve što je znala, utvrdila je da ne
može probuditi ovog pacijenta sredstvima koja ima na raspolaganju a
da ga ne povredi – a možda čak ni tada. Čak ni izloženi, osetljivi nerv
na laktu nije izazvao reakciju.
U Benovoj spavaćoj sobi našla je pohabani putnički kovčeg, gotovo
suviše veliki da bi se mogao smatrati ručnim prtljagom, ali suviše mali
da bi bio sanduk. Otvorila ga je i ugledala spakovan diktafon, toaletni
neseser, kompletnu mušku presvlaku i sve drugo što može ustrebati
uvek zauzetom novinaru ako iznenada mora da otputuje iz grada – pa
čak i ovlašćeni audio-link kojim može da se priključi na telefonsku
liniju gde god da se nađe. Džil je shvatila da upravo prisustvo ove
spakovane torbe dokazuje da Benovo odsustvo nije onakvo kao što
Kilgalen misli, ali nije gubila vreme na dalje razmišljanje o tome; prosto
je ispraznila torbu i odvukla je u dnevnu sobu.
Smit je bio teži od nje, ali mišići koje je stekla kako bi mogla da
savlada pacijente dvostruko veće od sebe pomogli su joj da ga spakuje
u veliku torbu. Onda je morala da ga malo drugačije namesti kako bi je
zatvorila. Mišići su mu se opirali sili, ali pod blagim i neprekidnim
pritiskom uspevala je da ga premešta po torbi. Pre nego što će je
zatvoriti, tapacirala je uglove Benovom odećom. Pokušala je da probuši
nekoliko rupa za disanje, ali torba je bila od staklenog laminata, tvrdog
poput srca stanodavca. Zaključila je da se on neće baš tako brzo ugušiti
s obzirom na to koliko mu je usporeno disanje, pa je i metabolizam
sigurno tako spor.
Jedva je uspela da podigne spakovanu torbu, tegleći je obema
rukama, i nije bilo šanse da je nosi bilo kuda. Ali srećom, torba je imala
ugrađene točkove. Ostavili su dva ružna ožiljka na Benovoj tepih-travi
pre nego što je stigla do glatkog parketa u malom predsoblju.
Nije izašla na krov, jer nije želela da rizikuje sa letećim taksijem,
nego je krenula ka pomoćnim vratima u podrumu. Tamo nije bilo
nikoga osim mladića koji je čekao kuhinjsku isporuku. Polako se
sklonio u stranu da bi ona izvukla torbu na pločnik. „Zdravo, sestro. Šta
to nosiš u koferu? „
„Leš”, rekla je kratko.
Slegnuo je ramenima. „Postavi glupo pitanje, dobićeš glup
odgovor. Trebalo je da znam.”
 DRUGI DEO
Njegovo apsurdno nasleđe
 Poglavlje 9

Treća planeta od Sunca bila je u normalnom stanju. Na njoj je živelo

230.000 ljudskih duša više nego juče, ali među pet milijardi Zemljana
takvo malo povećanje nije bilo primetno. Kraljevstvo Južna Afrika,
pridruženi član Federacije, ponovo je pozvana pred Vrhovni sud zbog
progona bele manjine. Gospodari ženske mode, okupljeni na svečanom
savetovanju u Riju, odlučili su da će se porubi suknji spustiti i da će
pupak ponovo biti pokriven. Tri odbrambene stanice Federacije tiho su
letele nebom, obećavajući trenutnu smrt svakome ko poremeti mir na
planeti. Komercijalne svemirske stanice su letele manje tiho, remeteći
mir na planeti beskrajnim brbljanjem o vrlinama bezbrojnih robnih
marki. Na obale zaliva Hadson stiglo je pola miliona kamperskih
kamiona više nego prošle godine, na skupštini Federacije kineski
pirinčani pojas proglašen je oblašću pothranjenosti, a Sintija Dačis,
poznatija kao najbogatija devojka na svetu, otpustila je i isplatila svog
šestog muža. Sve je bilo normalno.
Prečasni doktor Danijel Digbi, vrhovni biskup Crkve novog
otkrovenja (fosteriti), objavio je da je odredio anđela Azraela da vodi
senatora Federacije Tomasa Buna i da očekuje nebesku potvrdu svoje
odluke kasnije tokom dana; sve agencije vesti prenele su tu objavu kao
ozbiljnu vest, jer su fosteriti do sada uništili suviše mnogo novinskih
kuća. Gospodin i gospođa Harison Kempbel VI dobili su sina pomoću
surogat majke u Dečjoj bolnici u Sinsinatiju, dok su srećni roditelji
letovali u Peruu. Dr Horas Kvakenbuš, profesor umetničkih veština na
Bogosloviji Jejl, izdao je dirljiv poziv za povratak veri i gajenje
duhovnih vrednosti; isplivao je kockarski skandal u kome je
učestvovala polovina stalnih profesionalaca i glavni trener fudbalskog
tima Vest pointa; trojica hemičara zaposlenih na proizvodnji
bakterijskog oružja u Torontu suspendovani su zbog sumnje na
emotivnu nestabilnost – sva trojica su izjavili da će se suditi, ako je
potrebno, sve do Vrhovnog suda Federacije. Vrhovni sud je oborio
presudu Visokog suda Sjedinjenih Država u vezi sa pravom glasanja na
unutarstranački izborima, u slučaju poslanika skupštine Federacije a po
tužbi Rajnsberg protiv Savezne Države Misuri.
Njegova ekselencija, najprečasniji Džozef E. Daglas, generalni
sekretar Svetske federacije slobodnih država, bockao je omlet donet za
doručak i nadureno se pitao zašto čovek danas više ne može da dobije
pristojnu kafu. Pred njim su jutarnje novine, koje mu je pripremila
noćna smena osoblja zaduženog za informacije, promicale optimalnom
brzinom za čitanje kroz interaktivni skener, načinjen po narudžbini kod
„Sperija”. Reči će teći dok god gleda u tom pravcu; kad bi okrenuo
glavu, mašina bi to primetila i odmah bi se zaustavila.
Sad je gledao u tom pravcu i projektovana slova su se kretala duž
ekrana, ali on ih nije čitao, nego je prosto izbegavao pogled svog šefa
sa druge strane stola. Gospođa Daglas nije čitala novine; ona je imala
druge načine da sazna ono što treba da zna.
„Džozefe...”
Podigao je pogled i mašina se zaustavila. „Da, dušo?”
„Nešto te muči.”
,Je li? Otkud ti ta ideja, dušo?”
„Džozefe! Nisam te uzalud gledala i pazila i krpila ti čarape i čuvala
te od nevolja trideset pet godina. Znam kad te nešto muči.”
Najgore od svega, morao je da prizna u sebi, jeste što ona stvarno
zna. Pogledao ju je i upitao se zašto ju je pustio da ga nagovori da
pristane na neograničen ugovor. Nekada mu je bila samo sekretarica, u
ona vremena (on ih je nazivao „dobra stara vremena”) kada je on bio
član zakonodavne skupštine i tabanao je zemljom u potrazi za svakim
pojedinim glasom. Prvi ugovor im je bio jednostavan, saglasnost o
zajedničkom stanovanju tokom devedeset dana, navodno da bi uštedeli
na oskudnim sredstvima za kampanju time što će umanjiti hotelske
račune; oboje su se složili da je to prosto praktično, da „zajedničko
stanovanje” prosto znači da će živeti pod istim krovom... A tada mu ni
čarape nije krpila!
Pokušao je da se seti kada se ta situacija promenila i kako. Zvanična
biografija gospođe Daglas, pod naslovom Senka veličine: priča jedne
žene tvrdila je da ju je zaprosio tokom brojanja glasova na njegovim
prvim izborima na ovu funkciju – a da je njegova romantična potreba
bila toliko duboka da je nije moglo zadovoljiti ništa sem starinskog,
dok-nas-smrt-ne-rastavi braka.
E pa, on nije tako pamtio – ali nije bilo smisla protivrečiti zvaničnoj
verziji.
„Džozefe! Odgovori mi!”
„Šta? Ma ništa, dušo. Loše sam spavao.”
„Znam. Kada te probude usred noći, zar misliš da ja to ne znam?”
Setio se da je njen apartman dobrih pedeset metara udaljen od
njegovog. „Kako znaš, dušo?”
„Šta misliš? Ženska intuicija, naravno. Kakvu ti je poruku doneo
Bredli?”
„Molim te, dušo – moram da pročitam jutarnje vesti pre sastanka
Veća.”
„Džozefe Edžertone Daglase, ne pokušavaj da mi zamažeš oči.”
Uzdahnuo je. „Pokazalo se da smo izgubili onog nesrećnog Smita.”
„Smita? Misliš, Čoveka sa Marsa? I kako to misliš izgubili? To je
besmisleno.”
„Možda jeste, dušo, ali nestao je. Iščezao je iz svoje bolničke sobe
juče po podne.”
„Nečuveno! Kako je to uspeo?”
„Prerušen u medicinsku sestru, kako se čini. Nismo sigurni.”
„Ali... nije važno. Nestao je, to je bitno. Kakvu tupavu šemu si
smislio da ga nađeš?”
„Pa, poslali smo naše ljude da ga traže. Poverljive, naravno.
Berkvist...”
„Berkvist! To đubre! Kad treba da pošalješ u potragu svakog
postojećeg policajaca od Akademije pa do najlenjih pozornika, ti šalješ
Berkvista!”
„Ali, dušo, ne razumeš situaciju. Ne možemo. On zvanično nije
nestao. Vidiš, postoji taj... taj drugi momak. On je, ovaj, ‘zvanični’
Čovek sa Marsa. „
„Oh...” Počela je da lupka prstima po stolu. „Rekla sam ti da ćeš se
zbog tog podmetanja naći u nevolji.”
„Ali, draga, ti si mi to predložila.”
„Nisam. I nemoj da mi protivrečiš. Hmmm... Pošalji po Berkvista.
Moram odmah sa njim da razgovaram.”
„Berkvist mu je na tragu. Još se nije javio.”
„Misliš? Berkvist je verovatno već na pola puta do Zanzibara.
Prodao nas je. Nikad mu nisam verovala. Još kad si ga unajmio, rekla
sam ti da...”
„Ja sam ga unajmio?”
„Ne prekidaj me... da čovek koji pristaje da uzima novac sa dve
strane Iako može pristati da ga uzima i sa treće.” Namrštila se.
„Džozefe, iza ovog stoji Istočna koalicija. To je jedino logično. Možeš
očekivati zahtev za izglasavanje poverenja u Skupštini pre kraja dana.”
„Šta? Ne vidim zašto. Niko ne zna za ovo.”
„O, za boga miloga! Svi će znati. Istočna koalicija će se postarati za
to. Sad ćuti i pusti me da razmislim.”
Daglas je ćutao i vratio se novinama. Pročitao je da je Veće grada-
okruga Los Anđeles izglasalo da traži od Federacije pomoć u rešavanju
problema sa smogom, na osnovu toga što Ministarstvo zdravlja nije
uspelo da im obezbedi ovo ili ono, nije ni važno šta – ali moraće da im
bace neku mrvicu jer će se Čarli namučiti oko reizbora pošto fosteriti
imaju svog kandidata – a Čarli mu je potreban. Lunar enterprajz je. pred
zatvaranje berze imao dva poena manje, verovatno, zaključio je, zbog...
„Džozefe.”
„Da, dušo?”
„Naš ‘Čovek sa Marsa’ je jedan i jedini; onaj kojeg će prikazati
Istočna koalicija je lažnjak. Tako treba da bude.”
 „Ali, dušo, ne možemo da se držimo te priče.”
„Kako to misliš ne možemo? Samo to imamo, prema tome moramo
se držati toga.”
„Ali ne možemo. Naučnici će odmah videti da je zamenjen. I ovako
jedva uspevam da ih držim na odstojanju.”
„Naučnici!”
„Stvarno mogu, znaš.”
„Ne znam ja ništa slično. Naučnici, bah! Pola njihovih priča su
nagađanja, a pola obično sujeverje. Njih treba držati negde zatvorene;
treba da budu zabranjeni zakonom. Džozefe, mnogo puta sam ti rekla
da je astrologija jedina prava nauka.”
„Pa, ne znam baš, dušo. Znaš, ja baš ne verujem u astrolog...”
„Sram te bilo! Posle svega što je učinila za tebe!”
„Ali hoću da kažem da su neki od tih naučnika i profesora vrlo
pametni. Jedan mi je pre neki dan rekao da postoji zvezda koja je šest
hiljada puta teža od olova. Ili šezdeset hiljada? Čekaj da vidim...”
„Ih! Kako uopšte mogu znati tako nešto? Ćuti, Džozefe, i sačekaj
da završim. Nećemo ništa priznati. Njihov čovek je lažnjak. A u
međuvremenu iskoristićemo Specijalnu službu do maksimuma i dovući
ćemo ga nazad, ako je moguće, pre nego što Istočna koalicija izda svoje
saopštenje. Ako bude neophodno da se primene stroge mere a taj Smit
bude ubijen tokom hapšenja, ili nešto slično, pa, šteta, ali ja ga neću baš
mnogo oplakivati. On je ionako bio samo smetnja.”
„Agnes! Da li razumeš šta predlažeš?”
„Ne predlažem ja ništa. Ljudi ginu svakog dana. Ovo se mora
srediti, Džozefe, svih nas radi. Najveća korist je od najvećih brojki, kao
što ti tako voliš da kažeš.”
„Ali ne želim da mu naudimo.”
„Ko je rekao da ćemo mu nauditi? Ali moraš preduzeti odlučne
korake, Džozefe; to ti je dužnost. Istorija će te opravdati. Šta je važnije?
Da sve teče glatko za pet milijardi ljudi, ili da se raspekmezimo zbog
jednog čoveka koji čak nije ni naš državljanin?”
 Daglas joj nije odgovorio. Gospođa Daglas je ustala. „Dobro, ne
mogu da izgubim celo jutro u raspravi oko neopipljivih pojmova,
Džozefe; moram da se javim madam Vešan, da mi izradi novi horoskop
za ovu situaciju. Ali mogu ti odmah reći: nisam uložila najbolje godine
svog života u dovođenje tebe tu gde si sada, samo da bi ti to odbacio jer
nemaš kičmu. Obriši jaje sa brade.” Okrenula se i otišla.
Glavni rukovodilac planete ostao je za stolom i popio još dve šolje
kafe pre nego što je odlučio da pođe u salu Saveta. Sirota stara Agnes!
Tako je ambiciozna. Pretpostavljao je da se prilično razočarala u
njega... a s obzirom na to da je stigla u one ženske godine, sigurno joj
je još teže. E pa barem mu je verna, do srži... a svako ima neke
nedostatke; njoj je verovatno to dojadilo isto koliko i njemu!
Ispravio se. Jedno je sigurno – neće dozvoliti da se situacija sa
Smitom iskomplikuje. On jeste nezgodan, ali je sasvim fin dečko i
nekako simpatičan na taj bespomoćan, priglup način.
Agnes je trebalo da vidi koliko se on lako uplaši, pa onda ne bi tako
govorila. Smit bi delovao na njenu majčinsku stranu.
Ali budimo iskreni, kad je Agnes uopšte pokazala tu majčinsku
stranu? Kad onako stegne usne, svakako se ne primećuje. Dođavola, sve
žene imaju majčinske instinkte; to je naučno dokazano. Zar ne?
Uostalom, prokleta bila, on joj neće dozvoliti da mu zapoveda.
Stalno ga podseća kako ga je ona dovela na ovaj položaj, ali on zna
bolje... i odgovornost snosi on, samo on. Ustao je, ispravio ramena,
uvukao stomak i pošao u salu Saveta.
Tokom čitave duge sednice očekivao je da padne i druga cipela. Ali
to se nije desilo i nije ušao nikakav pomoćnik sa porukom za njega. Bio
je prisiljen da zaključi kako saznanje da je Smit nestao zapravo ostaje
strogo ograničeno na njegovo lično osoblje, ma koliko to neverovatno
izgledalo.
Generalni sekretar je strašno želeo da zažmuri i ponada se da će
čitava ta užasna zbrka prosto nestati, ali događaji mu to nisu
dozvoljavali. A neće mu dozvoliti ni žena.
Lični svetac Agnes Daglas bila je, po njenom izboru, Evita Peron;
zamišljala je da liči na nju. Njeno javno lice, maska koju je pokazivala
pred svetom, bila je pomoćnica i pratilja velikog čoveka kojeg je imala
čast da zove svojim mužem. Tu je masku držala čak i pred samom
sobom, jer je imala zgodnu osobinu Crvene Kraljice da veruje u sve što
poželi da veruje. Ipak, njena politička filozofija mogla bi se ukratko
izneti (što se nikad nije desilo) u vidu uverenja da muškarci treba da
vladaju svetom, a žene da vladaju muškarcima.
Nikad joj nije ni na pamet palo da su sva njena uverenja i postupci
posledica slepog gneva na sudbinu koja joj je odredila da se rodi kao
žensko... A pogotovo ne bi poverovala da postoji ikakva veza između
njenog ponašanja i želje njenog oca da ima sina... ili njene ljubomore
na majku. Takve zle misli nikad joj se nisu javile. Ona je volela roditelje
i polagala im je sveže cveće na grob u svakoj prikladnoj prilici; volela
je svog muža i često je to javno govorila; ponosila se što je žena i to je
javno govorila gotovo isto tako često – a često je i spajala te dve izjave.
Agnes Daglas nije čekala da njen muž preduzme nešto u slučaju
nestanka Čoveka sa Marsa. Sve lično osoblje njenog muža bilo je
spremno da prima naređenja i od nje, a ne samo od njega... u nekim
slučajevima čak i više od nje. Poslala je po glavnog izvršnog pomoćnika
za javne informacije, što je bila titula Daglasovog predstavnika za
štampu, a onda je posvetila pažnju najvažnijoj hitnoj meri, naručivanju
novog horoskopa. Imala je privatnu, zaštićenu vezu između svojih
odaja i studija madam Vešan; punačko, ljubazno lice astrološkinje sa
lukavim očima skoro odmah se pojavilo na ekranu. „Agnes? Šta je bilo,
dušo? Imam klijenta.”
„Je li linija obezbeđena?”
„Naravno.”
„Oslobodi se klijenta, odmah. Imam hitnu situaciju.”
Madam Aleksandra Vešan ugrizla se za usnu, ali izraz ostatka lica
ostao je nepromenjen, a u glasu joj se nije osećalo da je uvređena.
„Svakako. Samo trenutak.” Lice je nestalo sa ekrana, pojavio se signal
„Sačekajte”. U sobu je ušao muškarac i ostao da čeka kraj stola gospođe
Daglas; ona se okrenula i ugledala Džejmsa Sanforta, predstavnika za
štampu po kojeg je poslala.
„Ima li vesti od Berkvista?”, upitala je bez uvoda.
„Šta? Nisam se bavio time; to je Mekrerijevo zaduženje.”
Odbacila je to jednim pokretom ruke. „Morate ga diskreditovati pre
nego što progovori.”
„Molim? Mislite da nas je Berkvist izdao?”
„Ne budite naivni. Trebalo je da me pitate pre nego što ste ga
angažovali.”
„Ali nisam ja. To je Mekrerijev posao.”
„Trebalo je da znate šta se dešava. Ja...” Na ekranu se ponovo
pojavilo lice madam Vešan. „Sedite tamo”, rekla je gospođa Daglas
Sanfortu. „Čekajte.” Okrenula se ka ekranu. „Aleks, hoću nove
horoskope za Džozefa i mene, što je god brže moguće.”
„U redu.” Astrološkinja je oklevala. „Bila bih ti od mnogo veće
pomoći, mila, kad bi mi rekla nešto o prirodi tog hitnog slučaja.”
Gospođa Daglas je bubnjala prstima po stolu. „Zapravo ne moraš
da znaš, zar ne?”
„Naravno da ne moram. Svako ko poseduje neophodnu strogu
obuku, matematičke veštine i poznavanje zvezda može da izračuna
horoskop, a dovoljan mu je tačan sat i mesto rođenja klijenta. Ti to znaš,
mila. Mogla bi naučiti i sama da ga praviš... da nisi tako strašno zauzeta.
Ali zapamti da zvezde ukazuju ali ne primoravaju. Ljudi imaju
slobodnu volju. Ako treba da napravim veoma detaljnu i komplikovanu
analizu kakva je neophodna da bih ti pomogla u krizi, moram znati u
koju kuću da gledam. Da li nas najviše brine uticaj Venere? Ili možda
Marsa? Ili...”
Gospođa Daglas se odlučila. „Mars”, rekla je. „Aleks, hoću da mi
napraviš i treći horoskop.”
„Dobro. Čiji?”
„Ovaj... Aleks, mogu li da imam poverenja u tebe?”
Madam Vešan je delovala pogođeno. „Agnes, ako nemaš poverenja
u mene, možda bi bilo mnogo bolje da me više ne konsultuješ. Ima i
drugih koji ti mogu napraviti naučna očitavanja. Ja nisam jedini
posvećenik drevne veštine. Čujem da je profesor Fon Krausmajer
veoma cenjen, iako je ponekad sklon da...”, glas joj je utihnuo.
„Molim te, molim te! Naravno da ti verujem! Ne bih ni pomislila
da poverim nekom drugom da mi radi proračune. Sad pažljivo slušaj.
Niko drugi ne može da nas čuje?”
„Naravno da ne može, mila.”
„Hoću da napraviš horoskop za Valentina Majkla Smita.”
„Valentin Maj... Čovek sa Marsa?”
„Da, da. Ali on je otet. Moramo ga naći.”
Oko dva sata kasnije madam Aleksandra Vešan ustala je od radnog
stola i uzdahnula. Rekla je sekretarici da otkaže sve što je zakazano i
zaista se namučila: nekoliko listova papira, prekrivenih dijagramima i
brojkama, i raskupusani nautički almanah pred njom svedočili su o
trudu. Aleksandra Vešan se razlikovala od mnogih drugih astrologa po
tome što je zaista pokušavala da izračuna „uticaj” nebeskih tela,
koristeći knjigu u mekom povezu pod naslovom Misterije i nauka
zakonitosti astrologije i Objašnjenje kamena mudrosti, koju je dobila
od pokojnog muža, profesora Sajmona Magusa, poznatog mentaliste,
hipnotizera i iluzioniste, posvećenog u tajne veštine.
Verovala je knjizi isto koliko je verovala i njemu; niko nije umeo
da pravi horoskope tako kao Sajmon, kad je bio trezan – često nije ni
morao da gleda u knjigu, toliko dobro je sve znao. Ona je bila svesna
da nikada neće dostići toliki stepen veštine, pa se uvek obraćala
almanahu i priručniku. Njeni proračuni su ponekad ispadali malo
nejasni, iz istog razloga iz kojeg joj se stanje u čekovnoj knjižici nije
slagalo sa bankom: Beki Vizi (kako se zvala kao dete) nikada nije
sasvim savladala tablicu množenja i mučila ju je sklonost da brka
sedmice i devetke.
Ipak, njeni horoskopi su bili uglavnom zadovoljavajući; gospođa
Daglas joj nije bila jedini ugledni klijent.
Ali ovog puta je bila na ivici panike jer je supruga generalnog
sekretara zahtevala horoskop za Čoveka sa Marsa. Osećala se isto kao
nekada, kada bi neki nametljivi idiot iz publike zahtevao da joj lično
veže povez na očima pre nego što joj profesor postavi pitanje. Ali
otkrila je još davno, kao dete, da ima prirodan dar za nastupe pred
javnošću i urođeni talenat za prave odgovore; suzbila je paniku i
nastavila sa predstavom.
Sada je tražila od Agnes tačan datum, sat i mesto rođenja Čoveka
sa Marsa, pošto je bila sigurna da se ti podaci ne mogu naći.
Međutim, informacija je stigla, i to veoma precizna, posle kraće
pauze, iz brodskog dnevnika Izaslanika. Ali dotle ju je panika prošla,
prosto je primila podatke i obećala da će se javiti čim horoskopi budu
spremni.
Ali sada, posle dva sata bolne aritmetike, pošto je završila novo
čitanje za gospodina i gospođu Daglas, sa Smitom nije odmakla dalje
od početka. Problem je bio veoma jednostavan – i nesavladiv. Smit nije
rođen na Zemlji.
Njena astrološka biblija nije uključivala ideju o ljudskim bićima
koja se rađaju negde drugde: anonimni autor je živeo i umro čak i pre
prve rakete za Mesec. Trudila se, veoma, da nađe neki logičan izlaz iz
te dileme, na osnovu pretpostavke da njen priručnik sadrži sve principe
i da samo treba da nađe načine da kompenzuje bočno pomeranje. Ali
ubrzo se pogubila u masi nepoznatih međusobnih odnosa; kad je dotle
stigla, nije bila sigurna čak ni da li su znaci zodijaka isti kad se gledaju
sa Marsa... a šta da radi bez znakova zodijaka?
Mogla je mirno i da pokušava da izvadi kubni koren, što je bila
prepreka zbog koje je napustila školu.
Izvukla je iz donje fioke tonik koji je držala pri ruci baš za ovakve
problematične situacije. Žurno je iskapila jednu dozu, odmerila još
jednu i razmislila šta bi Sajmon učinio. Posle nekog vremena prosto je
mogla da čuje njegov miran, odmeren glas: „Samopouzdanje, mala,
samopouzdanje: Imaj vere u sebe i papak će imati vere u tebe. Možeš ti
to.”
Sad se osetila mnogo bolje i počela je da ispisuje rezultate dva
horoskopa za Daglasove. Kad je to obavila, pokazalo se da je sasvim
lako napisati jedan i za Smita, i utvrdila je, kao i obično, da reči na
papiru dobijaju na značaju – sve su bile tako prekrasno istinite! Upravo
je završavala kad ju je Agnes Daglas ponovo pozvala. „Aleks? Zar još
nisi završila?”
„Upravo je gotovo”, odgovorila je madam Vešan puna
samopouzdanja. „Svakako razumeš da je horoskop mladog Smita
predstavljao neobičan i vrlo težak problem u Nauci. Rođen je na drugoj
planeti, pa su svi aspekti i odnosi morali da se računaju drugačije. Uticaj
Sunca je umanjen; uticaj Dijane potpuno nedostaje. Jupiter je dobio
novi, možda bi trebalo da kažem jedinstven aspekt, što sigurno uviđaš.
Ovo je zahtevalo računanje...”
„Aleks! Pusti sad to. Da li imaš odgovore?”
„Naravno.”
„O, hvala nebesima! Mislila sam da pokušavaš da kažeš kako ti je
bilo suviše teško.”
Madam Vešan je pokazala koliko joj je to povredilo dostojanstvo.
„Draga moja, Nauka se nikad ne menja; menjaju se samo konfiguracije.
Sredstvo koje je predskazalo tačan trenutak i mesto rođenja Isusa
Hrista, koje je reklo Juliju Cezaru trenutak i način smrti... kako da nas
sada izneveri? Istina je Istina, nepromenljiva.”
„Da, naravno.”
„Jesi li spremna da čuješ?”
„Čekaj samo da uključim snimanje... hajde.”
„U redu. Agnes, ovo je najkritičniji period u tvom životu; samo dva
puta pre ovoga nebesa su poprimila tako snažnu konfiguraciju.
Najvažnije od svega je da budeš smirena, da ne brzaš i da dobro
razmisliš o svemu. Ukupno gledano, znamenja su povoljna... pod
uslovom da se ne boriš protiv njih i da izbegavaš nepromišljene
postupke. Nemoj dozvoliti da na tebe utiču površne pojave...”Nastavila
je tako još neko vreme, dajući valjane savete. Beki Vizi uvek je davala
dobre savete i davala ih je toliko samouvereno zato što je uvek verovala
u njih. Naučila je od Sajmona da čak i kada zvezde izgledaju
najmračnije, uvek postoji neki način da se ublaži udarac, neki aspekt
koji će klijent moći da iskoristi u postizanju sreće... ako ona uspe da ga
pronađe i da ukaže na njega.
Napeto lice na ekranu išpred nje smirilo se i počelo da klima glavom
dok je ona govorila. „Dakle, razumeš”, nastavila je, „da privremeno
odsustvo mladog Smita u ovom trenutku nije samo po sebi loše, nego
je neophodno, rezultat je zajedničkog uticaja vaša tri horoskopa. Ne
brini i nemoj se plašiti; on će se vratiti – ili će vam se javiti – veoma
brzo. Važno je da dotle ne preduzimaš drastične niti neopozive korake.
Budi smirena.”
„Da, razumem.”
„Samo još nešto. Aspekt Venere je vrlo povoljan i potencijalno
dominira nad aspektom Marsa. U ovom slučaju, Venera predstavlja
tebe, naravno, ali Mars je i tvoj muž i mladi Smit – što je rezultat
jedinstvenih okolnosti njegovog rođenja. To predstavlja dvostruko
opterećenje za tebe i moraš biti dorasla tom izazovu; moraš iskazati one
osobine smirene mudrosti i uzdržanosti koje su karakteristične za ženu.
Moraš podržavati svog muža, voditi ga kroz ovu krizu i olakšavati mu.
Moraš biti izvor mudrosti majke Zemlje. To je tvoj naročiti dar... i sada
je vreme da ga iskoristiš.”
Gospođa Daglas je uzdahnula. „Aleks, ti si prosto divna! Ne znam
kako da ti zahvalim.”
„Nemoj zahvaljivati meni. Zahvali drevnim učiteljima čiji sam ja
skromni učenik.”
„Njima ne mogu da zahvalim, pa zahvaljujem tebi. Ovo nije
pokriveno tvojim ugovorom, Aleks. Uslediće poklon.”
„Nema nikakve potrebe, Agnes. Čast mi je da pomognem.”
„A meni je čast da to prihvatim. Ne, Aleks, neću ni reč da čujem!”
Madam Vešan je dozvolila da je ubedi, a onda je prekinula vezu,
prijatno zadovoljna što je obavila čitanje za koje je prosto znala da je
tačno. Sirota Agnes! Tako je dobra iznutra... i tako rastrzana
sukobljenim željama. Velika je čast izravnati joj malo put, malo joj
olakšati teret koji nosi. Prijalo joj je što pomaže Agnes.
Prijalo joj je i što se žena generalnog sekretara ponaša prema njoj
kao prema maltene jednakoj, mada ona nije razmišljala na taj način, nije
bila snob. Ali mlada Beki Vizi bila je toliko beznačajna da lokalni
pozornik nikada nije mogao da zapamti njeno ime mada je primetio njen
obim grudi. Beki Vizi se nije ljutila zbog toga; Beki je volela ljude.
Sada je volela i Agnes Daglas.
Beki Vizi je svakoga volela.
Sedela je još neko vreme, uživajući u toplom sjaju i odmoru od
pritiska, i popila je još malo tonika, dok je njen sposobni i lukavi mozak
premetao deliće slagalice koje je prikupila. Onda je, bez neke svesne
odluke, pozvala svog berzanskog agenta i naložila mu da proda sve
akcije Lunar enterprajza,
„Aleks, ne budi luda”, frknuo je on. „Od te tvoje dijete oslabila ti je
pamet.”
„Samo me poslušaj, Ede. Kada padnu za deset poena stani, čak i
ako padaju i dalje. Onda čekaj da se vrate. Kada porastu za tri poena,
ponovo kupuj... i onda prodaj kad se vrate na današnju vrednost na
zatvaranju.”
On je dugo ćutao i gledao je. „Aleks, ti nešto znaš. Hajde, reci čika
Edu.”
„Zvezde su mi rekle, Ede.”
Ed je izneo astronomski nemoguću pretpostavku i onda je dodao:
„Dobro, ako nećeš – nećeš. Hmmm... nikada nisam imao dovoljno
pameti da se držim dalje od nameštene igre. Mogu li da ti se pridružim
u ovome, Aleks?”
„Samo izvoli, Ede, jedino nemoj preterati da se ne primeti. Ovo je
delikatna i naročita situacija, sa Saturnom, koji balansira između Device
i Lava.”
„Kako ti kažeš, Aleks.”
Gospođa Daglas se odmah bacila na posao, zadovoljna što je Aleks
potvrdila sve njene procene. Izdala je naređenja da se počne kampanja
za ocrnjivanje nestalog Berkvista, pošto je poslala po njegov dosije i
dobro ga pregledala; ostala je nasamo sa zapovednikom Tvičelom iz
Specijalne službe punih dvadeset minuta – izašao je od nje vrlo
nesrećnog lica i istog časa zagorčao život svom sekretaru. Naložila je
Sanfortu da emituje još jedan stereo-snimak „Čoveka sa Marsa”, i da
mu priključi glasine „iz izvora bliskih vladi” da će Smit biti prebačen,
ili je možda već prebačen, u sanatorijum visoko u Andima, kako bi se
dalje oporavljao na klimi koja više liči na Marsovu. Onda je napravila
pauzu i razmislila kako da osigura Džozefu glasove iz Pakistana.
Posle nekog vremena ga je našla i tražila od njega da podrži
pretenzije Pakistana na lavovski udeo u torijumu iz Kašmira. Pošto je
on to i ranije želeo ali do sada nije uspeo da je ubedi u potrebu za tim,
nije ga bilo teško nagovoriti, mada se malo narogušio na njenu izjavu
da se dosad protivio. Kad je to sredila, pošla je da se obrati Kćerima
druge revolucije na temu „Materinstvo u Novom svetu”.
 Poglavlje 10

Dok je gospođa Daglas govorila suviše slobodno o temi o kojoj je

suviše malo znala, Džubal E. Haršo, dipl. pravnik, dr med., dr sci.,
bonvivan, gurman, hedonista, popularni autor i filozof neopesimista,
sedeo je kraj bazena kod svoje kuće u Pokonosu, češkajući guste sive
malje na grudima, i gledao svoje tri sekretarice kako se brčkaju u
bazenu. Sve tri su bile čudesno lepe: takođe su bile i čudesno dobre
sekretarice. Po Haršoovom mišljenju, princip najmanjeg napora
zahteva da se kombinuju lepota i korisnost.
En je bila plavuša, Mirijam riđokosa, a Dorkas crnka; kod sve tri
boje su bile prirodne. Po građi su varirale između prijatno punačke i
nežno vitke. Razlika između najstarije i najmlađe iznosila je petnaest
godina, ali bilo je teško pogoditi koja je najstarija. Svakako su imale i
prezimena, ali u Haršoovom domaćinstvu prezimena nisu bila bitna. Za
jednu se govorkalo da je Haršoova unuka, ali su se mišljenja razilazila
oko toga koja je.
Haršo je radio vredno kao i uvek. Veći deo uma bio mu je obuzet
posmatranjem lepih devojaka kako čine nešto lepo sa suncem i vodom;
ali jedan mali, odvojen, zvučno izolovan deo upravo je stvarao. Tvrdio
je da njegov metod književnog stvaranja zahteva da poveže gonade sa
talamusom i potpuno otkači veliki mozak; navike kojih se pridržavao
kao da su potvrđivale tu teoriju.
Mikrofon na stolu, kraj njegove desne ruke, bio je prikopčan na
diktafon u radnoj sobi, ali to je koristio samo za beleške. Kad je spreman
da piše, koristio je stenografkinju i pratio je njene reakcije. Sad je bio
spreman. „Front!”, viknuo je.
„En je front”, odgovorila je Dorkas. „Ali preuzeću ja. Onaj pljusak
je bila En.”
 „Zaroni i pozovi je. Ne mogu da čekam.” Sitna crnka je zaronila;
nekoliko trenutaka kasnije En je izašla iz bazena, uzela frotirski ogrtač,
obrisala ruke i sela prekoputa njega za sto. Nije rekla ništa, nije izvršila
nikakve pripreme; En je imala savršeno pamćenje, nikad se nije
koristila aparatima za snimanje.
Haršo je uzeo kofu leda preko kojeg je usut brendi i otpio veliki
gutljaj. „En, imam jednu stvarno mučnu. Reč je o mačetu koje na
Badnje veče doluta u crkvu da se ugreje. Osim što je izgladnelo i
promrzlo i izgubljeno, mače ima – bog zna zašto – i povređenu šapu.
Dobro, počinjemo: ‘Sneg je padao od’...”
„Koji pseudonim?”
„Hranim... najbolje ponovo ‘Moli Vodsvort’. Ova je prilično
grozna. A naslov je Druge jasle. Počni ponovo.” Nastavio je da govori,
pažljivo je gledajući. Kad su joj ispod spuštenih kapaka navrle suze,
nasmešio se, pa je i sam sklopio oči. Kad je završio, i njemu su tekle
suze, oboje su bili obuzeti katarzom sentimentalnosti.
„Trideset”, izjavio je. „Možeš da obrišeš nos. Pošalji je i molim te
ne daj mi da je vidim, inače ću je pocepati.”
„Džubale, zar vas nikad nije sramota?”
„Ne.”
„Jednog dana ću vas posle ovakve priče šutnuti pravo u taj debeli
stomak.”
„Znam. Ali ne mogu da živim od podvođenja sestara; bile bi suviše
stare, a ionako ih nemam. Nosi tu guzu unutra i sredi sve pre nego što
se predomislim.”
„Da, šefe.”
Poljubila ga je u ćelavo mesto na temenu dok je prolazila iza
njegove stolice. Haršo je ponovo dreknuo: „Front!”, i ka njemu je pošla
Mirijam. Baš tada se oglasio zvučnik montiran na kuću.
„Šefe!”
Haršo je promrmljao jednu reč, a Mirijam ga je pogledala prekorno.
„Da, Lari?”, rekao je.
 Zvučnik je progovorio. „Jedna dama je ovde na kapiji i želi da vas
vidi – i ima kod sebe leš.”
Haršo se za trenutak zamislio. „Da li je lepa?”, upitao je u mikrofon.
„Ovaj... da.”
„Pa šta onda čekaš? Pusti je da uđe.” Haršo se zavalio u stolici.
„Početak”, rekao je. „Gradski predeo se pretapa u kadar sa dve osobe,
enterijer. Policajac sedi na drvenoj stolici s naslonom, nema šapku,
kragna otkopčana, lice znojavo. Vidimo samo leđa druge prilike, koja
je postavljena između nas i policajaca. Prilika podiže ruku, zabacuje je
tako da je maltene izvan tanka. Udari policajca uz glasan, mesnat zvuk,
nasnimljen.” Podigao je pogled. „Nastavićemo kasnije.” Drumski auto
je išao uz brdo prema kući.
Vozila je Džil; kraj nje je sedeo mladić. Kad se auto zaustavio
nedaleko od Haršoa, mladić je smesta iskočio, kao da je jedva čekao da
se odmakne od auta i svega u njemu. „Evo je, Džubale.”
„Vidim. Dobro jutro, devojko. Lari, gde je taj leš?”
„Na zadnjem sedištu, šefe. Pod ćebetom.”
„Ali to nije leš”, pobunila se Džil. „To je... Ben je rekao da vi...
hoću da kažem...” Naslonila je čelo na kontrole auta i počela da plače.
„De, de, dušo”, nežno je rekao Haršo. „Malo koji leš je vredan toga.
Dorkas, Mirijam – postarajte se za nju. Dajte joj piće... i umijte je.”
Potom je posvetio pažnju zadnjem sedištu i počeo da podiže ćebe.
Džil se izmigoljila ispod Mirijamine pružene ruke. „Saslušajte me!”,
zakreštala je. „On nije mrtav. Bar se nadam da nije. On je... jao meni!”
Ponovo je počela da plače. „Tako sam prljava... i strašno se bojim!”
„Izgleda kao leš”, zamišljeno je rekao Haršo. „Temperatura je ravna
spoljašnjoj, rekao bih. Ali ukočenost nije tipična. Koliko dugo je
mrtav?”
„Ali nije mrtav! Možemo li ga izvaditi odatle? Strašno sam se
namučila da ga smestim unutra.”
„Svakako. Lari, pomozi mi. I nemoj da si tako zelen u licu, Lari.
Ako se ispovraćaš, sam ćeš čistiti.” Zajedničkim snagama uspeli su da
izvuku Valentina Majkla Smita sa zadnjeg sedišta i da ga polože u travu
kraj bazena; telo mu je ostalo kruto i zgrčeno. Dorkas je
samoinicijativno otišla u kuću i donela doktoru Haršou stetoskop;
spustila ga je na zemlju kraj Smita, uključila ga i odmakla se.
Haršo je stavio slušalice u uši i počeo da traži srčane otkucaje.
„Bojim se da si pogrešila”, rekao je blago Džil. „Ovome ne mogu da
pomognem. Ko je to bio?”
Džil je uzdahnula. Lice joj je bilo potpuno bezizražajno i odgovorila
je ravnim glasom. „Bio je Čovek sa Marsa. Stvarno sam dala sve od
sebe.”
„Siguram sam da jesi... Čovek sa Marsa?”
„Da. Ben... Ben Kakston je rekao da se obratimo vama.”
„Ben Kakston, je li? Dopada mi se njegovo pover...pst!” Haršo je
ovaj zahtev naglasio podizanjem ruke, a zatim je nastavio da se mršti i
osluškuje. Delovao je zbunjeno, a onda ga je obuzelo uzbuđenje.
„Srčani rad! E neka sam brbljivi pavijan. Dorkas – gore, klinika – treća
fioka odozgo u zaključanom delu frižidera; šifra je ‘slatki snovi’.
Donesi mi celu fioku i uzmi špric od 1 ml iz sterilizatora.”
„Odmah! „
„Doktore, bez stimulanata!”
Haršo je pogledao Džil. „Molim?”
„Izvinite, gospodine. Ja sam samo medicinska sestra... ali ovaj
slučaj je drugačiji. Znam to.”
„Hmmm... on je sad moj pacijent, sestro. Ali pre četrdesetak godina
saznao sam da nisam bog, a desetak godina kasnije otkrio sam da nisam
ni Asklepije. Šta želiš da uradim?”
„Samo da pokušate da ga probudite. Ako mu nešto uradite, on samo
tone sve dublje.”
„Hmmm... nastavi. Samo ne koristi sekiru. Potom ćemo probati na
moj način.”
„Dobro, gospodine.” Džil je kleknula kraj njega i počela nežno da
mu ispravlja udove. Haršo je podigao obrve kad je video da joj uspeva.
Džil je uzela Smitovu glavu u krilo i počela nežno da je njiše.
 „Molim te, probudi se”, rekla je tiho. „Ja sam, Džil... tvoj brat po
vodi.”
Telo se pomerilo. Grudi su se jedva primetno podigle. Onda je Smit
ispustio dugačak, klokotav uzdah i otvorio oči. Pogledao je u Džil i
detinje se nasmešio. Džil mu je uzvratila. Onda se osvrnuo i osmeh je
nestao.
„U redu je”, brzo je rekla Džil. „Ovo su sve prijatelji.”
„Sve prijatelji?”
„Tako je. Svi su oni tvoji prijatelji. Ne brini – i nemoj ponovo da
odeš. Sve je u redu.”
Nije joj odgovorio, već je nepomično ležao, otvorenih očiju,
gledajući sve i svakoga oko sebe. Delovao je zadovoljno, kao mačka u
krilu.
Dvadeset pet minuta kasnije Haršo je odveo oba pacijenta u krevet.
Pre nego što je pilula koju joj je dao počela da deluje, Džil je uspela da
mu dovoljno ispriča o situaciji, pa je znao da je uhvatio bika za rogove.
Ben Kakston je nestao – moraće da smisli šta da preduzme u vezi s tim
– a mladi Smit je bio vruća roba... mada je to i sam pogodio kad je čuo
o kome je reč. Pa dobro, život će možda neko vreme biti zanimljiv:
odagnaće onu sivu dosadu koja uvek vreba negde iza ugla.
Pogledao je mali gradski auto kojim je Džil došla. Sa strane je bilo
ispisano: RIDING RENTALS – permaenergetska zemaljska oprema
svih vrsta – samo pozovite!
„Lari, da li je ograda uključena?”
„Ne.”
„Uključi je. Hoću da pre mraka obrišeš svaki mogući otisak prstiju
sa ove skalamerije. A kad se smrkne, odvezi je na drugu stranu Ridinga
– najbolje sve do Lankastera – i ostavi je u jarku. Onda idi u Filadelfiju,
uzmi šatl do Skrantona, i dođi iz Skrantona kući.”
„Dobro, Džubale. Nego , je li on stvarno Čovek sa Marsa?”
„Nadaj se da nije, jer ako jeste i ako te uhvate pre nego što se
oslobodiš auta i povežu te sa njim, verovatno će te isleđivati let-
lampom. Ali mislim da jeste.”
 „Kapiram. Da li da opljačkam nekoliko banaka u povratku?”
„To je verovatno najbezbednije.”
„Dobro, šefe.” Lari je oklevao. „Smem li da ostanem u Filadelfiji
preko noći?”
„Šta, za ime božje, čovek poput tebe može da radi preko noći u
Filadelfiji?”
„Mnogo šta, ako zna gde da traži.”
„Kako god želiš.” Haršo mu je okrenuo leđa. „Front!”
Džil je spavala do večere, koja je u tom domaćinstvu služena u
prijatnih osam sati. Probudila se osvežena i pribrana, do te mere da je
onjušila vazduh koji je dopirao kroz rešetku iznad njene glave i tačno
pretpostavila da je doktor stimulantom poništio dejstvo hipnotika koji
joj je dao. Dok je spavala, neko je odneo prljavu i pocepanu odeću u
kojoj je došla i ostavio joj je jednostavnu, belu večernju haljinu i
sandale. Odeća joj je sasvim dobro pristajala; zaključila je da mora
pripadati onoj koju je doktor oslovio kao Mirijam. Okupala se,
našminkala i očešljala kosu, i sišla u veliku dnevnu sobu osećajući se
pritom kao nova.
Dorkas se sklupčala u velikoj fotelji i nešto vezla; podigla je pogled,
prijateljski klimnula glavom kao da je Džil oduvek član domaćinstva, a
onda se ponovo posvetila ručnom radu. Haršo je stajao i blago mešao
nešto u visokom i zamagljenom bokalu. „Piće?”, upitao je.
„Oh, da, hvala.”
Napunio je dve velike čaše za koktel do same ivice i pružio joj
jednu. „Šta je to?”, upitala je.
„Moj recept, koktel ‘kometa’. Trećina votke, trećina mravlje
kiseline, trećina tečnosti iz akumulatora – zrno soli i komad bube iz
turšije.”
„Bolje uzmi običan viski”, posavetovala je Dorkas. Džil je primetila
da joj kraj lakta stoji visoka čaša.
„Gledaj svoja posla”, odgovorio je na to Haršo, ali bez zlobe.
„Hlorovodonična kiselina je dobra za varenje; buba dodaje vitamine i
proteine.” Podigao je čašu ka Džil i ozbiljno nazdravio: „Za nas
plemenite duše! Premalo nas je ostalo.” Onda je maltene sve popio
odjednom i dopunio čašu pre nego što ju je spustio.
Džil je oprezno popila malo, a potom mnogo više. Od čega god da
se sastojalo, piće je bilo upravo onakvo kakvo joj je trebalo: toplo
osećanje blagostanja nežno se širilo iz središta ka udovima. Popila je
polovinu i pustila Haršoa da joj uspe još. „Jesi li pogledala našeg
pacijenta?”, upitao je.
„Nisam. Ne znam gde je.”
,Ja sam ga obišao pre nekoliko minuta. Spava kao beba – mislim da
ću ga prekrstiti u Lazara. Šta misliš, da li bi voleo da dođe dole na
večeru?”
Džil se zamislila. „Zaista ne znam, doktore.”
„Pa ako se probudi, znaću. Onda može da nam se pridruži, ili da
jede u sobi, kako želi. Ovo je kuća slobode, dušo. Svako radi ono što
želi... a ako neko uradi nešto što mi se ne dopada, prosto ga izbacim
napolje. To me je podsetilo: ne volim da me zovu ‘doktore’.”
„Gospodine?”
„O, nisam se uvredio. Ali kad su počeli da dele doktorate za
komparativne narodne plesove i napredno pecanje na mušicu, postao
sam suviše uobražen da bih koristio titulu. Ne volim razvodnjen viski i
ne ponosim se razvodnjenim titulama. Zovi me Džubal.”
„Oh. Ali titule u medicini nisu razvodnjene, ako je to prava reč.”
„Nisu. Ali vreme je da se to zove nekako drugačije, kako ne bi
dolazilo do brkanja sa dežurnim nastavnicima na igralištu. Nije važno.
Devojčice, zašto se ti zanimaš za ovog pacijenta?”
„Pa rekla sam vam, dok... Džubale.”
„Rekla si mi šta se desilo; nisi mi rekla zbog čega. Džil, video sam
kako ga gledaš i kako mu se obraćaš. Da li misliš da si zaljubljena u
njega?”
Džil se zaprepastila. Pogledala je Dorkas; druga devojka kao da nije
ni slušala razgovor. „Pa to je nečuveno!”
„Ne vidim šta bi bilo nečuveno. Ti si devojka; on je momak – to je
obično sasvim dovoljno.”
„Ali... Ne, Džubale, uopšte nije tako. Ja... ovaj, mislila sam da ga
drže zarobljenog i pomislila sam – ili je Ben pomislio – da je možda u
opasnosti. Htela sam da se postaram da dobije svoja prava?
„Hmmm... dušo, uvek sam sumnjičav kad neko postupa iz
nezainteresovanog interesa. Ti izgledaš kao da imaš normalnu
hormonalnu ravnotežu, i zato pretpostavljam da je u reč ili o Benu ili
ovom sirotanu sa Marsa, ili obojici. Najbolje ti je da nasamo izvadiš
svoje motive i dobro ih osmotriš. Onda ćeš biti u stanju da bolje
proceniš u kom pravcu ideš. U međuvremenu, šta želiš od mene?”
Ovako neodređeno pitanje bilo je suviše teško za Džil. Šta zaista
želi? Šta je očekivala? Od trenutka kad je prešla svoj Rubikon, nije
mislila ni na šta drugo sem da pobegne – i da stigne do Haršoa. Nije
ništa planirala. „Ne znam?
„Tako sam i mislio. Po onome što si nam rekla, vidim da si
praktično pobegla iz bolnice, pa sam, u uverenju da bi želela da sačuvaš
dozvolu za rad, uzeo sebi slobodu, dok si spavala, da uredim da se tvojoj
glavnoj sestri pošalje poruka iz Montreala. Zamolila si dve nedelje
neplaćenog odsustva zbog iznenadne bolesti u porodici. Dobro? Posle
ćeš smisliti detalje da to podupreš?
Džil je osetila iznenadno, drhtavo olakšanje. Do sada je zbog donete
odluke potisnula sve brige o sopstvenom dobrostanju; a ipak negde
duboko osećala je kamen kako je pritiska zbog onog što je učinila svom
inače besprekornom profesionalnom ugledu. „O Džubale, hvala vam?,
uzviknula je. „Zapravo još nisam proglašena za prestupnika; danas mi
je slobodan dan?
„Dobro je. Onda smo sve pokrili. Šta želiš da uradiš?”
„Nisam imala vremena da razmislim. Pa, mislim da treba da se
javim svojoj banci i da uzmem novac...” Zastala je, pokušavajući da se
seti koliko novca ima na računu. Nikada ga nije bilo mnogo, a ona je
ponekad zaboravljala da...
Džubal ju je trgao iz misli. „Ako se javiš banci, policija će iskočiti
iz slušalice. Zar ne bi bilo bolje da ostaneš ovde dok se situacija malo
smiri?”
„Ne bih želela da vam se namećem, Džubale.”
„Već si mi se nametnula. Ne brini ništa, dete. Ovde uvek imam neke
grebatore, dolaze i odlaze... jedna porodica je ostala sedamnaest meseci.
Ali niko mi se ne nameće protiv moje volje, prema tome samo opušteno.
Ako se pokaže da si korisna osim što si dekorativna, možeš da ostaneš
zauvek. A sad, što se tiče pacijenta: rekla si da hoćeš da dobije svoja
prava. Pretpostavljam da očekuješ moju pomoć oko toga?”
„Pa, ja... Ben je rekao – Ben je izgleda mislio da biste hteli.”
„Ben mi je drag, ali on ne govori u moje ime. Ni najmanje me ne
zanima da li će ovaj momak dobiti ta svoja takozvana prava. Ne
interesuju me te gluposti o vladaru planete’. Njegova prava na Mars su
advokatske priče; pošto sam i ja advokat, ne moram da ih podržavam.
Što se tiče bogatstva koje mu navodno pripada, situacija proističe iz
tuđih usijanih strasti i naših čudnih plemenskih običaja; on nije zaradio
ništa od toga. Po mom mišljenju, imaće sreće ako ga oslobode svega
toga – ali neću se mučiti da listam novine kako bih saznao šta se na
kraju desilo. Ako je Ben očekivao da ću se boriti za Smitova ‘prava’,
dovela si ga u pogrešnu kuću.”
„Oh.” Džil je obuzelo očajanje. „Pa, onda najbolje da vidim gde ću
da ga preselim.”
„O, nemoj! Osim ako baš želiš, naravno.”
„Ali sad ste rekli...”
„Rekao sam da me ne zanima zbrka pravnih izmišljotina. Ali
pacijent i gost pod mojim krovom – to je nešto sasvim drugo. Može da
ostane, ako želi. Samo sam hteo da bude jasno da neću da se petljam u
politiku kako bih izašao u susret kojekakvim romantičnim idejama koje
ste ti ili Ben uvrteli u sebi glavu. Draga moja, ja sam mislio da služim
čovečanstvu... i uživao sam u tome. Onda sam otkrio da čovečanstvo ne
želi da mu se služi; upravo suprotno, čovečanstvo se gnuša svakog
pokušaja da mu se služi. I zato sad radim ono što prija Džubalu Haršou.”
Iznenada se obratio Dorkas, kao da je tema iscrpljena. „Vreme je za
večeru, Dorkas, zar ne? Da li je neko preduzeo nešto oko toga?”
 „Mirijam.” Dorkas je spustila vez i ustala.
„Nikada nisam uspeo da shvatim kako ove devojke dele poslove.”
„A kako biste i znali, šefe, kad vi ne radite ništa?” Dorkas ga je
pogladila po stomaku. „Ali zato obroke ne propuštate.”
Začuo se gong i svi su pošli da jedu. Ako je crvenokosa Mirijam
spremala večeru, očito se poslužila svim savremenim prečicama; već je
sedela na donjem kraju stola i izgledala je staloženo i prekrasno. Osim
tri sekretarice, tu je bio i mladić nešto stariji od Larija kojem su se
obraćali sa „Djuk” i koji je uključio Džil u razgovor kao da je oduvek
živela tamo. Takođe i sredovečni par sa kojim je nisu upoznali, a jeli su
kao da su u restoranu i otišli su od stola čim su završili a da se nisu
nikome ni obratili.
Razgovor između ostalih za stolom bio je živ i opušten. Sužili su ih
neandroidni mehanički poslužitelji, kojima se upravljalo preko kontrola
na Mirijaminom kraju stola. Hrana je bila izvanredna i, koliko je
Džilijan mogla da odredi, ništa nije bilo sintetičko.
Samo što Haršo nije bio zadovoljan. Žalio se da mu je nož tup, ili
da je meso žilavo, ili oboje; optužio je Mirijam da im je poslužila
ostatke od juče. Izgledalo je da ga niko ne čuje, ali Džil je postalo
neprijatno sve dok En nije spustila nož i viljušku. „Pominjao je kuhinju
svoje majke”, rekla je mirno.
„Počinje ponovo da zamišlja da je šef”, složila se Dorkas.
„Koliko dugo to traje?”
„Oko deset dana.”
„Predugo.” En je pogledom pozvala Dorkas i Mirijam; sve tri su
ustale. Djuk je nastavio da jede.
„Čekajte malo, devojke, nemojte za stolom”, žurno je rekao Haršo.
„Čekajte dok...” Nisu obraćale pažnju na njegove proteste, nego su
pošle ka njemu; mehanički poslužitelj im se žurno sklonio s puta. En ga
je uhvatila za noge, a ostale dve za po jednu ruku; klizna vrata su im se
sama otvorila i iznele su ga napolje, a on se kreštavo bunio.
Nekoliko sekundi kasnije kreštanje je prekinuto pljuskom u vodu.
Tri žene su se odmah vratile, naizgled sasvim smirene. Mirijam je
sela i obratila se Džil. „Još salate, Džil?”
Haršo se vratio nekoliko minuta kasnije, obučen u pidžamu i sobni
ogrtač umesto u smoking koji je ranije imao na sebi. Jedna mašina mu
je poklopila tanjir čim su ga odvukli od stola; sada ga je otklopila, a on
je seo i nastavio da jede. „Kao što rekoh”, primetio je, „žena koja ne
ume da kuva je traćenje organa. Ako ne budem uskoro počeo da
dobijam valjane usluge, sve ću vas trampiti za psa i ubiću psa. Šta je za
desert, Mirijam?”
„Kolač sa jagodama.”
„To je već bolje. Sve ste pomilovane do srede.”
Džilijan je smatrala da ne mora da otkriva kako funkcioniše
domaćinstvo Džubala Haršoa; može prosto da radi šta želi i niko neće
obraćati pažnju. Posle večere otišla je u dnevnu sobu sa namerom da na
stereo-tanku pogleda večernje vesti, jer se brinula da li će pomenuti i
nju. Međutim, nije našla stereo-prijemnik niti bilo šta u čemu bi tank
mogao da se sakrije. Zamislila se i shvatila da nigde u kući nije videla
nijedan takav aparat. Niti novine, mada je knjiga i časopisa bilo na sve
strane.
Niko joj se nije pridružio. Posle nekog vremena počela je da se pita
koliko je sati. Časovnik je ostavila na spratu, u tašni, pa se sad osvrtala
tražeći neki sat. Nije ni to našla, a onda je pretresla svoje odlično
pamćenje i nije mogla da se seti da je u bilo kojoj prostoriji videla
časovnik, pa ni kalendar.
Odlučila je da može da ode u krevet bez obzira na to koje je doba.
Ceo jedan zid bio je prekriven knjigama, kako na policama tako i na
držačima kalemova. Našla je kalem Kiplingovih Istinitih priča i
zadovoljno ga ponela na sprat.
Tamo ju je čekalo još jedno malo iznenađenje. Krevet u sobi u koju
je smeštena bio je najsavremeniji moguć, opremljen automasažerom,
aparatom za kafu, kontrolom klime, mašinom za čitanje i tako dalje...
ali budilnik je nedostajao – na mestu gde bi se nalazio ostala je samo
pokrovna pločica koja je pokazivala mesto za njega. Slegnula je
ramenima i zaključila kako verovatno neće spavati predugo ujutro, a
onda se popela u krevet, ubacila kalem u mašinu za čitanje, legla na leđa
i zagledala se u slova projektovana preko tavanice. Posle nekog
vremena kontrolor brzine joj je iskliznuo iz prstiju, svetlo se ugasilo i
zaspala je.
Džubal Haršo nije tako lako tonuo u san; bio je ljut na sebe.
Prvobitno zanimanje za situaciju isparilo je i nastupila je reakcija. Pre
više od pola veka dao je sebi čvrsto obećanje, sa vatrometom i svim
ostalim, da nikada više neće primiti mačku lutalicu – a sada, evo njega,
uz očitu pomoć Venere Roditeljke, uspeo je da primi dve... ne, tri, ako
uračuna i Bena Kakstona.
Činjenica da je prekršio sopstvenu reč više puta nego što je proteklo
godina nije mu smetala: on nije bio sitna duša kojoj idu na nerve logika
i doslednost. Ni činjenica da još dvoje penzionera spava pod njegovim
krovom i jede za njegovim stolom takođe mu nije smetala. On nije bio
od onih koji paze na svaku paru. Tokom gotovo čitavog stoleća burnog
života mnogo puta je ostajao bez novaca, nekoliko puta je bio bogatiji
nego sada; obe situacije je posmatrao isto kao promene vremenskih
prilika i nikada nije brojao sitniš.
Međutim, znao je da će se dići grdna galama kada se dokoni
dokopaju ove dece i uz put potkače i njega. Verovao je da će ih se
dokopati; naivno dete poput Džilijan svakako je ostavilo za sobom
tragove kao krava sa ravnim tabanima! Drugačije i ne može biti.
Prema tome, ljudi će nagrnuti u njegovo utočište, postavljaće glupa
pitanja i imaće glupe zahteve... a on, Džubal Haršo, moraće da donosi
odluke i preduzima korake. Pošto je gajio filozofsko ubeđenje da je
svaki postupak uzaludan, to ga je unapred nerviralo.
Nije očekivao razumno ponašanje od ljudskih bića; smatrao je da
su ljudi većinom kandidati za ludačku košulju i ledeni tuš. Samo je
mnogo želeo da ga ostave na miru! – svi osim onih koje sam odabere
za društvo. Bio je duboko ubeđen da bi, da su ga ostavili na miru,
odavno dostigao nirvanu... Uskočio bi samom sebi u pupak i nestao sa
pozornice, kao oni induski pajaci. Zašto ne mogu da ostave čoveka na
miru?
Oko ponoći je umorno ugasio dvadeset sedmu cigaretu i seo u
krevetu; svetlo se upalilo. „Front!”, povikao je u mikrofon kraj kreveta.
 Ubrzo je stigla Dorkas, u sobnom ogrtaču i papučama. Zevnula je.
„Da, šefe?”
„Dorkas, poslednjih dvadeset ili trideset godina ja sam bio
bezvredan, beskoristan, bedan parazit.”
Klimnula je glavom i ponovo zevnula. „Svi to znaju.”
„Pusti sad laskanje. U životu svakog čoveka naiđe trenutak kada
više ne sme da bude osetljiv – trenutak kada treba da ustane i da
progovori – da zada udarac u ime slobode – da smoždi pokvarenjake.”
„Hmmmm...”
„Prestani da zevaš, kucnuo je čas!”
Pogledala je niz sebe. „Možda bi trebalo da se obučem.”
„Da. Probudi ostale devojke, imamo posla. Baci kofu ledene vode
na Djuka i reci mu da sam kazao da očisti brbljivu kutiju i namesti je u
moju radnu sobu. Hoću vesti, sve redom.”
Dorkas se odjednom razbudila. „Hoćete da Djuk montira
stereoviziju?”
„Čula si me. Reci mu da sam kazao: ako ne radi, može sam da
odabere pravac i da počne sa koračanjem.”
„U redu”, sumnjičavo se složila Dorkas, „ali mislim da bi prvo
trebalo da vam izmerim temperaturu.”
„Tišina, ženo!”
Djuk je montirao Haršoov stereo-prijemnik tačno na vreme da
uhvati kasnonoćnu reprizu drugog lažnog intervjua sa „Čovekom sa
Marsa”. Među komentarima pomenuta je glasina da će Smit biti
prebačen u Ande. Džubal je sabrao dva i dva i dobio dvadeset dva, a
potom je krenuo da telefonira sve do jutra. U svitanje Dorkas mu je
donela doručak, šest sirovih jaja umešanih u brendi. Popio je to,
razmišljajući kako je jedna od prednosti dugog i aktivnog života u tome
što čovek na kraju poznaje skoro svakog ko je zaista važan – i može da
ih pozove u svako doba.
Haršo je pripremio tempiranu bombu, ali nije nameravao da je
aktivira sve dok ga više sile ne prisile. Smesta je shvatio da bi vlasti
mogle da vrate Smita u zarobljeništvo pod izgovorom da je nesposoban
da se stara o sebi... a sa tim mišljenjem Haršo se slagao. Njegovo
stručno mišljenje glasilo je da je Smit pravno nesposoban i medicinski
psihotičan prema svim normalnim merilima, da je žrtva dvostruke
situacione psihoze jedinstvenog i monumentalnog stepena, najpre zato
što su ga podigla bića koja nisu ljudi, a drugo zato što je iznenada
prebačen u društvo koje mu je potpuno strano.
Ipak, smatrao je da su i pravno pitanje sposobnosti i medicinsko
pitanje psihoze za ovaj slučaj potpuno nebitni. Evo ljudske životinje
koja je postigla duboko i naizgled uspešno prilagođavanje tuđinskom
društvu... ali još kao beba. Da li bi odrasloj osobi, sa formiranim
navikama i ustaljenim načinom razmišljanja, bilo teže da izvede novo
prilagođavanje, isto toliko radikalno, nego bebi? Doktor Haršo je
nameravao da to sazna: ovo je bilo prvi put posle više decenija da se
istinski zainteresovao za primenu medicine.
Osim toga, zagolicala je mogućnost da gnjavi i ometa više sile. I
sam je posedovao onu sklonost anarhiji koja predstavlja urođeno pravo
svakog Amerikanca: sukob sa planetarnom vlašću ispunjavao ga je
većom voljom za život nego što je osetio tokom čitave jedne generacije.
 Poglavlje 11

Oko male zvezde tipa G, prilično blizu ivice jedne osrednje galaksije,
planete su se vrtele kao i obično, baš kao i tokom prethodnih milijardi
godina, pod uticajem blago modifikovanog zakona obrnutih kvadrata
koji je oblikovao prostor oko njih. Tri od tih planeta bile su dovoljno
velike, za planete, da budu upadljive; ostale su predstavljale samo
kamičke, skrivene u ognjenim skutima zvezde ili izgubljene u tami
spoljašnjeg svemira. Sve one, kao što obično biva, našle su se inficirane
onom čudnom vrstom izobličene entropije koju nazivamo život; u
slučaju treče i četvrte planete, površinska temperatura se kretala negde
oko tačke zamrzavanja hidrogen-monoksida – a to je za posledicu imalo
razvoj životnih oblika dovoljno međusobno sličnih da omogući izvestan
stepen društvenog kontakta.
Na četvrtom kamičku, drevni Marsovci nisu bili ni u kakvom
ozbiljnom smislu uznemireni kontaktom sa Zemljom. Larve ove vrste
još uvek su veselo skakutale po površini Marsa, učeći da žive, pri čemu
je osam od devet umiralo. Odrasli Marsovci, potpuno različiti od larvi i
fizički i umno, i dalje su se držali u vilinskim, elegantnim gradovima ili
ispod njih, ponašajući se smireno koliko su larve bile nestašne – a ipak
su bili još zaposleniji od larvi, zauzeti složenim i bogatim umnim
životom.
Životi odraslih nisu bili potpuno oslobođeni rada onako kako ga
shvataju ljudi; i dalje su morali da se staraju o planeti i da je nadgledaju,
moralo se reći biljkama kada da rastu i gde, larve koje su se dokazale
preživevši morale su se okupiti, ceniti, oploditi, tako dobijena jaja
morala su se ceniti i posmatrati kako bi ih podstakli da valjano sazru,
uspešne larve morali su ubediti da odustanu od detinjastih stvari i da
metamorfoziraju u zrelost. Sve to se moralo učiniti – ali to u „životu”
Marsa nije značilo mnogo više nego što vođenje psa u šetnju dva puta
dnevno znači u „životu” čoveka koji kontroliše globalnu korporaciju u
satima između tih prijatnih šetnji... iako bi biću sa Arktura III te dnevne
šetnje mogle izgledati kao najznačajnija aktivnost tajkuna – koji je
svakako rob tog psa.
I Marsovci i ljudi predstavljaju svesne oblike života, ali su se
razvijali u potpuno različitim pravcima. Ljudsko ponašanje, i ljudska
motivacija, pod velikim su uticajem – a uglavnom i kontrolom –
ljudskog tragičnog i neobično lepog sistema reprodukcije. Isto važi i za
Mars, ali u obrnutom smislu. Mars je imao efikasan sistem dvopolnosti
vrlo uobičajen u toj galaksiji, ali Marsovci su ga imali u obliku toliko
različitom od zemaljskog da bi ga „seksom” mogao nazvati samo
biolog, s tim što ga ljudski psihijatar uopšte ne bi smatrao „seksom”.
Marsovske larve su ženskog pola, a sve odrasle jedinke su muške.
Međutim u oba slučaja, reč je bila samo o funkciji, a ne i o
psihologiji. Muško-ženska dvopolnost, koja vlada čitavim ljudskim
životom, na Marsu uopšte ne postoji. Nema mogućnosti „braka”.
Odrasle jedinke su ogromne, a prve ljude koji su ih videli podsetile su
na ledolomce pod jedrima; fizički su pasivne, a mentalno aktivne. Larve
su u osnovi debele krznene kugle, skakutave i pune bezumne energije.
Nema nikakve paralele između ljudske i marsovske psihologije.
Ljudska dvopolnost je u isto vreme i sila koja povezuje i energija koja
pokreće svaki oblik ljudskog ponašanja, od soneta do nuklearnih
jednačina. Ako neko biće sumnja da ljudski psiholozi preteruju u takvoj
proceni, neka prouči zemaljske patentne biroe, biblioteke i galerije slika
u potrazi za delima evnuha.
Mars, pošto je drugačije organizovan od Zemlje, nije obratio mnogo
pažnje na Izaslanika i Šampiona. Ta dva događaja su se desila tek
nedavno da bi bili od značaja – da Marsovci imaju novine, bilo bi im
dovoljno jedno izdanje u svakih sto zemaljskih godina. Kontakt sa
drugim vrstama nije za Marsovce ništa novo; dešavalo se ranije,
dešavaće se opet. Kada bi novu živu vrstu detaljno gruknuli, onda bi (za
zemaljskih hiljadu godina ili i više) bilo vreme da se nešto preduzme,
ako ima potrebe.
Na Marsu je trenutno značajan događaj bio sasvim druge vrste.
Rastelovljeni Stariji odlučili su gotovo odsutno da pošalju mladog ljuda
da grukne šta može na trećoj planeti, a onda su se ponovo posvetili
važnim stvarima. Neposredno pre toga, otprilike u vreme Oktavijana
Avgusta, jedan marsovski umetnik se pozabavio stvaranjem
umetničkog dela. Delo se s jednakim pravom moglo nazvati pesmom,
muzičkom kompozicijom ili filozofskom raspravom; sastojalo se od
niza emocija udešenih u tragičnoj, logičnoj neophodnosti. Pošto bi ga
ljudsko biće moglo osetiti samo u smislu u kome se osobi slepoj od
rođenja moglo objasniti kako izgleda zalazak sunca, nije naročito važno
u koju kategoriju ljudske kreativnosti bi se moglo svrstati. Važno je bilo
što se umetnik slučajno rastelovio pre nego što je dovršio to remek-delo.
Neočekivana rastelovljenja su na Marsu uvek retka: marsovski ukus
u takvim stvarima zahteva da život bude zaokružena celina, pri čemu se
fizička smrt odigrava u prikladnom i odabranom trenutku. Međutim,
ovaj umetnik je postao toliko obuzet svojim delom da je zaboravio da
se skloni sa hladnoće; do trenutka kad je njegovo odsustvo primećeno,
njegovo telo jedva da je više moglo da se jede. On sam nije primetio
sopstveno rastelovljenje i odmah je nastavio da stvara svoje delo.
Marsovska umetnost se jasno deli u dve kategorije, onu koju
stvaraju živi odrasli, koja je živahna, često vrlo radikalna i primitivna,
i umetnost Starijih, koja je obično konzervativna, izuzetno složena i
očekuje se da ispuni mnogo viša merila tehnike; te dve kategorije se
ocenjuju potpuno odvojeno.
Po kojim standardima treba ocenjivati ovaj opus? Očito je
premošćavao telesno i bestelesno; konačni oblik mu je očito dao Stariji
– a s druge strane, umetnik, rasejan kao svi umetnici na svim svetovima,
nije čak ni primetio promenu svog stanja i nastavio je da radi kao da je
i dalje telesan. Da li je to možda novi oblik umetnosti? Da li bi se mogla
dobiti još neka srodna dela ako bi se iznenada rastelovili umetnici
obuzeti stvaranjem? Stariji su raspravljali o uzbudljivim
mogućnostima, u misaonoj slozi, tokom više vekova, a svi telesni
Marsovci su žudno čekali njihovu presudu.
Pitanje je bilo od utoliko većeg značaja što se nije radilo o
apstraktnoj umetnosti, već o religijskoj (u zemaljskom smislu) i veoma
emotivnoj; opisivan je kontakt između marsovske vrste i žitelja pete
planete, događaj koji se desio veoma davno, ali je ostao živ i važan
Marsovcima, u smislu u kome jedna smrt na raspeću ostaje živa i
značajna ljudima i posle dva zemaljska milenijuma. Marsovska vrsta se
srela sa žiteljima pete planete, potpuno ih je gruknula i s vremenom su
preduzeli korake; ostale su samo asteroidne ruševine, a Marsovci su
nastavili da se dive i cene one koje su uništili. Ovo novo umetničko delo
bilo je jedan od mnogih pokušaja da se gruknu svi delovi čitavog
prekrasnog iskustva u svoj njegovoj složenosti u jednom opusu. Ali pre
nego što se oceni bilo je neophodno grukuti kako da ga ocenjuju.
Bio je to veoma lep problem.

Na trećoj planeti, Valentin Majkl Smit se nije brinuo oko gorućeg

pitanja na Marsu; on nije ni čuo za to. Njegov marsovski čuvar i braća
po vodi njegovog čuvara nisu mu se podsmevali zbog stvari koje nije
mogao da razume. Smit je znao za uništenje pete planete i za emotivni
značaj toga, baš kao što se u svakoj zemaljskoj školi uči o Troji i o
Mejflaueru, ali nije se susretao sa umetnošću koju neće moći da grukne.
Njegovo obrazovanje je bilo jedinstveno, neopisivo veće nego
obrazovanje njegove braće po gnezdu, neopisivo manje nego
obrazovanje odraslih; njegov čuvar i savetnici njegovog čuvara iz
redova Starijih veoma su se, mada prolazno, zainteresovali da vide
koliko toga i od koje vrste ovaj mladi tuđinac može da nauči. Rezultati
su ih naučili više o potencijalima ljudske vrste nego što je ta vrsta stigla
da nauči o sebi, jer Smit je vrlo spremno grukovao stvari koje nijedno
ljudsko biće nije nikada naučilo.
Ali u ovom trenutku Smit je prosto uživao, bezbrižno, kako se nije
osećao već mnogo godina. Stekao je novog brata po vodi u Džubalu,
stekao je mnogo novih prijatelja, uživao je u novim iskustvima u takvoj
kaleidoskopskoj količini da nije imao vremena da ih grukuje; mogao je
samo da ih pohranjuje kako bi ih kasnije ponovo proživljavao.
Njegov brat Džubal uveravao ga je da će mnogo brže gruknuti ovo
čudno i prekrasno mesto ako nauči da čita, pa je posvetio ceo dan učenju
da čita zaista dobro i brzo, pri čemu mu je Džil pokazivala reči i
izgovarala ih. To je značilo da je celog tog dana ostao van bazena, što
je predstavljalo veliku žrtvu, jer njemu plivanje (kad je jednom utuvio
u glavu da je to zaista dozvoljeno) nije bilo samo bogato čulno uživanje
nego gotovo nepodnošljiv verski zanos. Da Džil i Džubal nisu zahtevali,
on nikada ne bi ni izlazio iz bazena.
Pošto mu noću nije bilo dozvoljeno da pliva, noći je provodio
čitajući. Projurio je kroz Enciklopediju Britaniku, a Džubalovu
medicinsku i pravnu biblioteku je grickao za desert. Njegov brat Džubal
video ga je kako brzo prelistava jednu od tih knjiga, pa ga je zaustavio
i propitao o onom što je pročitao. Smit je odgovarao pažljivo, jer ga je
podsetilo na testove koje su mu Stariji povremeno zadavali. Njegov brat
je delovao kao da je uznemiren odgovorima, pa je Smit smatrao da mora
tom pitanju posvetiti višesatno razmatranje, jer bio je potpuno siguran
da je odgovorio rečima napisanim u knjizi iako ih uopšte nije grukovao.
Ipak je više voleo bazen nego knjige, naročito kad bi Džil i Mirijam
i Lari i En i svi ostali bili tamo i prskali jedni druge. Nije odmah naučio
da pliva kao oni, ali po prvi put jćutvrdio da može da radi nešto što oni
ne mogu. Prosto bi se spustio do dna i ostao tamo da leži, obuzet
potpunim blaženstvom, a oni su ga izvlačili napolje toliko zabrinuto da
je gotovo bio prisiljen da se povuče, međutim ipak mu je bilo jasno da
se brinu za njegovu dobrobit.
Kasnije tokom dana pokazao je to Džubalu, ostao je na dnu divno
dugo i pokušao je da tome nauči svog brata Džil... ali ona se uznemirila,
pa je odustao. Tada je prvi put jasno shvatio da ima stvari koje on može,
a njegovi novi prijatelji ne mogu. Dugo je razmišljao o tome,
pokušavajući da grukuje u potpunosti.

Smit je bio srećan; Haršo nije. On je nastavio sa svojim uobičajenim

navikama besciljnog dokoličenja, povremeno prekidanim samo
usputnim i neplaniranim posmatranjem nove laboratorijske životinje,
Čoveka sa Marsa. Smitu nije organizovao nikakav raspored rada,
nikakav program učenja, nikakve redovne fizičke preglede, već mu je
prosto prepustio da radi kako god želi, da slobodno jurca, kao kučence
koje odrasta na ranču. Ipak, Smit je imao nadzor u vidu Džilijan – više
nego dovoljno, po Džubalovom zlovoljnom mišljenju, jer nije voleo da
gleda kako žene vaspitavaju muškarce.
Ipak, Džilijan Bordman nije činila mnogo, samo je poučavala
Valentina Smita osnovama ljudskog društvenog ponašanja – a njemu
poučavanje i nije bilo naročito potrebno. Sada je jeo za stolom sa
ostalima, sam se oblačio (ili je barem Džubal tako mislio; rekao je sebi
da proveri kod Džil pomaže li mu ona i dalje); pridržavao se u
prihvatljivoj meri vrlo neobaveznih običaja u domaćinstvu i izgleda da
je bio u stanju da izađe na kraj sa većinom novih iskustava u najboljem
maniru posmatanja-i-imitiranja. Smit je prvi obrok za stolom započeo
koristeći samo kašiku, pa je Džil morala da mu iseče meso. Do kraja
tog obroka već je pokušavao da jede na isti način kao odrasli. Za
sledećim obrokom tačno je imitirao Džiline postupke, čak i suvišne
detalje.
Čak i istovremeno otkriće da je Smit sam naučio da čita brzinom
elektronskog skenera i da se detaljno seća svega što je pročitao nije
dovelo Džubala Haršoa u iskušenje da napravi od Smita „projekat”, sa
sve kontrolama, merenjima i krivuljama napretka. Haršo je posedovao
uobraženu skromnost čoveka koji je naučio toliko toga da je svestan
svog neznanja, pa nije video nikakvog razloga za merenja, pošto ne zna
šta se tačno meri. Umesto toga ograničio se na beleške koje je pisao za
svoju dušu, bez ikakve namere da ih ikada objavi.
Međutim, iako je Haršo uživao u posmatranju kako se njegova
jedinstvena životinjica razvija u mimikrijsku kopiju ljudskog bića, to
zadovoljstvo mu nije donosilo i sreću.
Kao i generalni sekretar Daglas, Haršo je čekao da padne druga
cipela.
Čekanje u sve većoj napetosti – pošto je bio prisiljen na delovanje
upravo zbog iščekivanja šta će vlasti preduzeti protiv njega – smetalo
mu je i nerviralo ga je što se u tom pogledu ništa ne dešava. Dođavola,
zar su policajci Federacije toliko glupi da nisu u stanju da prate tragove
nespretne devojke koja je vukla čoveka bez svesti po seoskim
predelima? Ili su joj (što se činilo verovatnije) sve vreme bili za
petama? I čak i u ovom trenutku osmatraju njegovo imanje? Ovo
poslednje ga je dovodilo do besa; za Haršoa je mogućnost da vlasti
špijuniraju njegov dom, njegov zamak, bilo čime od dvogleda do
radara, bila gnusna kao i pomisao da mu otvaraju poštu.
A možda su radili i to!, govorio je sebi zlovoljno. Vlast! Tri
četvrtine paraziti, a preostala četvrtina glupa i nespretna – o, prezirao je
što čovek, kao društvena životinja, ne može da izbegne imanje vlasti,
kao što pojedinac ne može izbeći doživotnu zavisnost od crevnog
sistema. Barem nije morao da ih voli. To što je zlo neizbežno, ne znači
da ga treba nazvati dobrim. Želeo je da vlasti odlutaju nekuda i izgube
se!
Ali svakako je bilo moguće, ili barem verovatno, da vlasti tačno
znaju gde se krije Čovek sa Marsa... i da iz nekog svog razloga više vole
da tako i ostane, dok se oni spremaju... za šta?
A ako je tako, koliko će trajati? I koliko dugo će on držati svoju
odbrambenu „tempiranu bombu” spremnu i aktivnu?
I gde je, kog đavola, taj nepromišljeni mladi idiot Ben Kakston?

***

Džil Bordman ga je naterala da se mane dokonog vrtenja palčevima.

„Džubale?”
„Da? O, to si ti, bistrooka. Izvini, zamislio sam se. Sedi. Hoćeš
piće?”
„Ovaj, ne, hvala. Džubale, zabrinuta sam.”
„Naravno. Ko nije? Malopre si skočila prekrasnu lastu. Hajde da
nam izvedeš još jednu takvu.”
Džil se ugrizla za usnu, pa je izgledala kao da joj je dvanaest godina.
„Džubale! Molim vas, slušajte me. Strašno sam zabrinuta.”
Uzdahnuo je. „U tom slučaju, obriši se. Vetar je nešto hladan.”
„Dovoljno je toplo. Džubale, hoće li biti u redu da ostavim Majka
ovde? Hoćete li paziti na njega?”
Haršo je zatreptao. „Naravno da može da ostane ovde. Znaš to.
Devojke će se starati o njemu... a i ja ću pogledati, s vremena na vreme.
On nije nikakav problem. Dakle, znači li to da odlaziš?”
Izbegavala je njegov pogled. „Da.”
„Hm... Možeš da ostaneš. Ali možeš i da ideš, ako tako želiš.”
„Oh, ali, Džubale – ja ne želim da odem!”
„Onda nemoj.”
„Ali moram!”
„Hajde ponovi. Nisam razumeo.”
„Zar ne shvatate? Dopada mi se ovde – vi ste divni prema nama!
Ali ne mogu duže da ostanem. Ne dok se ne zna gde je Ben. Moram da
ga potražim.”
Haršo je rekao jednu reč, emotivnu, prizemnu i vulgarnu. „A kako
misliš da ga tražiš?”
Namrštila se. „Ne znam. Ali ne mogu samo da sedim ovde,
dokoličim i da plivam – dok Bena nema.”
„Džilijan, kao što sam ti već rekao, Ben je veliki dečko. Ti mu nisi
majka – a nisi mu ni žena. A ja mu nisam čuvar. Ni ti ni ja nismo
odgovorni za njega... a ti nemaš nikakvog razloga da ga tražiš. Zar ne?”
Džil je oborila pogled, kopajući nožnim prstom po travi. „Ne”,
priznala je. „Ne polažem nikakvo pravo na Bena. Samo što... kad bih ja
tako nestala... Ben bi me tražio – dok me ne nađe. I zato ja moram sad
da tražim njega!”
Džubal je u sebi izgovorio kletvu na račun svih drevnih bogova koji
su na bilo koji način učestvovali u stvaranju glupe ljudske vrste. „U
redu”, rekao je glasno, „u redu, ako moraš, onda hajde da to učinimo na
logičan način. Da li nameravaš da unajmiš stručnjake? Na primer,
privatnu detektivsku firmu specijalizovanu za nestale osobe?”
Žalosno ga je pogledala. „Verovatno je to najbolji način. Ali nisam
nikad angažovala detektiva. Da li je to skupo?”
„Prilično.”
Progutala je knedlu. „Šta mislite, da li bi pristali da im plaćam, ovaj,
u mesečnim ratama? Ili tako nekako?”
„Kod njih obično važi plaćanje unapred, gotovinom. Nemoj da si
tako tužna, dete; pomenuo sam to samo da bismo ih odbacili. Ja sam
već unajmio najbolje stručnjake da traže Bena – dakle nema razloga da
ti rizikuješ svoju budućnost angažujući nekog lošijeg.”
„Niste mi rekli!”
„Nije bilo razloga da ti kažem.”
„Ali... Džubale, šta su saznali?”
„Ništa”, rekao je kratko. „Ili bar ništa vredno izveštavanja, i zato
nema potrebe da te dodatno ugrožavam prepričavanjem.” Džubal se
namrštio. „Kada ste stigli ovamo, pomislio sam da si suviše zabrinuta
za Bena – mislio sam, kao i njegov pomoćnik, onaj momak Kilgalen,
da je Ben otišao za nekim novim tragom... i da će se javiti kad bude
imao spremnu priču. Ben to često čini – to mu je zanimanje.” Uzdahnuo
je. „Ali sada ne mislim tako. Onaj bandoglavac Kilgalen – on stvarno
ima statprint poruku, navodno od Bena, u kojoj se kaže da će Ben biti
odsutan nekoliko dana; moj čovek ne samo što ju je video nego ju je i
snimio i proverio. Nije lažnjak – ta poruka je stvarno poslata.”
Džil je delovala zbunjeno. „Pitam se zašto Ben nije i meni poslao
takvu poruku. To ne liči na njega – Ben je vrlo uviđavan.”.
Džubal je nehotice jeknuo. „Mućni glavom, Džilijan. To što na
paketu piše ‘cigarete’ ne znači da su unutra zaista cigarete. Stigla si
ovamo u petak; šifre na toj statprint poruci pokazuju da je poslata iz
Filadelfije – sa stanice Paoli, tačnije – nešto posle pola jedanaest
prethodnog dana, u četvrtak u 10.34. Poslata je nekoliko munuta pošto
je predata i primljena je istog trenutka, jer Đenova kancelarija ima svoj
statprinter. E sad, reci ti meni, zašto bi Ben slao štampanu poruku u
sopstvenu kancelariju – tokom radnog vremena – umesto da prosto
telefonira?”
„Pa, stvarno nije logično. Bar meni. Telefon je potpuno normal...”
„Ali ti nisi Ben. Mogu da smislim pet ili šest razloga, za nekoga ko
se bavi takvim poslom kao Ben. Da se izbegnu nesporazumi. Da ostane
štampani trag u poštanskim arhivama, iz pravnih razloga. Da se pošalje
odložena poruka. Razni razlozi. Kilgalen nije video u tome ništa čudno
– a činjenica da se Ben, ili izdavačka kuća kod koje objavljuje, odlučuje
na kupovinu privatnog statprintera za kancelariju pokazuje da ga Ben
često koristi.
U svakom slučaju”, nastavio je Džubal, „detektivi koje sam unajmio
po prirodi su podozrivi; prema toj poruci, Ben je bio u Paoliju u četvrtak
u pola jedanaest – i zato je jedan od njih otišao tamo. Džil, poruka nije
poslata odande.”
„Ali...”
„Samo trenutak. Poruka je bila odaslata odande, ali ne potiče odatle.
Poruke se ili predaju na šalteru ili se diktiraju telefonom. Ako je predata
na šalteru, stranka može da bira hoće li se poslati otkucana ili će tražiti
da se šalje faksimil njegovog rukopisa i potpisa... Ali ako je predata
telefonom, službenik je svakako mora otkucati pre nego što je
fotografišu.”
„Da, naravno.”
„Zar ti to ništa ne govori, Džil?”
„Ovaj... Džubale, toliko se brinem da nisam u stanju da razmišljam.
Šta to govori?”
„Pusti sad to posipanje pepelom; ni meni nije govorilo ništa. Ali
detektiv koji radi za mene je profesionalac i vrlo lukav: otišao je u Paoli
sa ubedljivom statprint porukom načinjenom na osnovu fotografije koju
je snimio Kilgalenu ispred nosa – i sa posetnicama i ispravama koje su
potvrđivale da je on „Ozbert Kilgalen”, to jest primalac. Potom je,
očinskim ponašanjem i iskrenim licem, uspeo da ubedi mladu damu na
šalteru pošte da mu kaže stvari koje, prema ustavnim amandmanima o
privatnosti, ne bi smela da kaže nikome osim na osnovu sudskog naloga
– vrlo žalosno. U svakom slučaju, setila se da je primila tu poruku na
obradu. Obično se ne bi setila jedne poruke od više stotina – uđu joj na
jedno uvo, izađu joj ispod prstiju i nestanu, osim što se čuvaju na
mikrofilmu. Ali srećom, ova mlada dama je jedna od Benovih
obožavateljki; ona čita njegovu kolumnu svako veče – jeziv porok.”
Džubal se zagledao u daljinu i zatreptao. „Front.”
Pojavila se En, sva mokra. „Podseti me”, rekao joj je Džubal, „da
napišem popularan članak o kompulsivnom čitanju vesti. Tema će biti
da se većina neuroza i jedan deo psihoza mogu povezati sa suvišnom i
nezdravom navikom svakodnevnog brčkanja u nevoljama i gresima pet
milijardi nepoznatih ljudi. Naslov će biti ‘Beskonačno brbljanje’... ne,
bolje ‘Brbljanje bez kraja i konca’.”
„Šefe, postajete morbidni.”
„Ne ja, nego svi ostali. Postaraj se da ga napišem tokom sledeće
nedelje. Sad beži; zauzet sam.” Ponovo je pogledao Džilijan. „Primetila
je Benovo ime i zato je zapamtila poruku – bila je vrlo uzbuđena što je
vidi, jer ju je to povezalo sa njenim idolom... i bilo joj je krivo, rekao
bih, što Ben nije platio i za sliku a ne samo za glas. Oh, zapamtila je
to... a zapamtila je i da je usluga plaćena kešom iz javne govornice – u
Vašingtonu.”
„U Vašingtonu?”, ponovila je Džil. „Ali zašto bi Ben zvao iz...”
„Naravno, naravno!”, složio se nervozno Džubal. „Ako je bio u
javnoj govornici negde u Vašingtonu, mogao je da pošalje i glas i sliku
direktno u svoju kancelariju, oči u oči sa pomoćnikom, jeftinije, lakše i
brže nego da telefonom šalje stat poruku koja će biti poslata nazad u
Vašington sa mesta udaljenog tri stotine kilometara. To nema smisla.
Ili, tačnije, može imati samo jedan smisao. Mutne radnje. Ben ja
navikao na mutne radnje kao nevesta na poljupce. Nije postao jedan od
najboljih vinčela u zemlji igrajući otvorenim kartama. „
„Ben nije vinčel! On je lipman!”
„Izvini, tu sam prilično daltonista. Tiho sad. Možda je verovao da
se telefon prisluškuje, a statprinter ne. Ili je mislio da se oba prisluškuju
– a ja nimalo ne sumnjam da je upravo tako, barem sada ako ne i tada –
i da bi mogao da pomoću zaobilazne veze uveri onog ko ga prisluškuje
da je zaista otišao iz Vašingtona i da se neće vratiti nekoliko dana.”
Namrštio se. „U tom slučaju ne bismo mu učinili uslugu ako ga nađemo.
Možda mu je život u opasnosti.”
„Džubale! Ne!”
„Džubale, da”, rekao je umorno. „Taj dečko se kliže preblizu ivice,
oduvek je tako. On jeste potpuno neustrašiv i tako je i stekao ugled. Ali
zec nikada nije više od dva skoka ispred kojota... a u ovom slučaju,
verovatno samo jedan skok. Ili nijedan. Džil, Ben nikada nije odabrao
sebi opasniji zadatak od ovoga. Ako je nestao svojom voljom – što jeste
moguće – da li želiš da mu zakomplikuješ život petljajući naokolo kao
pravi amater, skrećući pažnju na činjenicu da se on sklonio daleko od
očiju? Kilgalen ga i dalje pokriva, a Benova kolumna se pojavljuje
svakog dana. Obično je ne čitam – ali ovog puta sam se potrudio da
proverim.”
„Rezervne kolumne! Gospodin Kilgalen mi je rekao za njih.”
„Naravno. Nešto iz Benove višegodišnje serije o korupciji fondova
za kampanju. To je tema bezbedna kao i pohvala Božića. Možda ih
čuvaju za ovakve slučajeve – ili ih možda piše Kilgalen. U svakom
slučaju, Ben Kakston, uvek spreman Glas Naroda, i dalje je zvanično
na svom položaju. Možda je tako i planirao, dušo – jer se našao u
opasnosti zbog koje se nije usudio da se javi čak ni tebi. Pa?”
Džilijan se plašljivo osvrnula – prizor je bio gotovo nepodnošljivo
miran, idiličan i prekrasan – a onda je pokrila lice dlanovima.
„Džubale... ne znam šta da radim!”
„Priberi se”, gunđao je on. „Ne cmizdri za Benom – bar ne kad te
ja vidim. Najgore što mu se moglo desiti jeste smrt... a to nas sve čeka
– ako ne danas, onda za nekoliko dana, ili sedmica ili u najboljem
slučaju godina. Popričaj sa svojim štičenikom Majkom o tome. On
smatra da je ‘rastelovljenje’ manje strašno od grdnje – i možda je u
pravu. Kad bih sad rekao Majku da ćemo ga ispeći i poslužiti za večeru,
on bi mi zahvalio na toj časti, glasom drhtavim od ganutosti.”
„Znam”, složila se Džil tiho, „ali ja nemam tako filozofski stav.”
„Nemam ni ja”, veselo je dodao Haršo, „ali počinjem da ga
shvatam, a moram reći da deluje utešno za nekoga u mojim godinama.
Sposobnost da se uživa u neizbežnom – celog života sam radio na
tome... ali ovaj klinac sa Marsa, jedva dovoljno star da ima pravo glasa
i suviše trapav da se skloni sa puta fijakeru, ubedio me je da sam tek
stigao do nivoa zabavišta kad je reč o toj veoma važnoj temi. Džil, pitala
si me da li Majk može da ostane ovde. Dete moje, on je najdraži gost
kojeg sam ikada imao. Hoču da zadržim dečka ovde sve dok ne saznam
šta je to što on zna a ja ne znam! To ‘rastelovljenje’ mi je naročito
zanimljivo... nije reč se o frojdovskom klišeu ‘želje za smrću’, u to sam
siguran. I nema veze sa tim kako je život nepodnošljiv. Nema prizvuka
onog ‘Čak i najsporija reka...’ – više liči na Stivensonovo ‘S radošću
sam živeo i radosno umirem i položite me radosno na počinak!’ Samo
što sam oduvek podozrevao da je Stivenson ili samog sebe sokolio, ili
je, verovatnije, uživao u grozničavoj euforiji sušice. Ali Majk me je već
napola ubedio da zaista zna o čemu govori.”
„Ne znam baš”, priznala je Džil. „Ja samo brinem zbog Bena.”
„I ja”, složio se Džubal. „O Majku ćemo pričati neki drugi put. Džil,
ni ja ne verujem da se Ben prosto krije.”
„Ali sad ste rekli...”
„Izvini. Nisam završio. Najmljeni detektivi nisu se ograničili na
Benovu kancelariju i na stanicu Paoli. U četvrtak ujutro Ben se pojavio
u Medicinskom centru Betezda u društvu svog advokata i časnog
svedoka – čuvenog Džejmsa Olivera Kavendiša, u slučaju da pratiš
takve stvari.”
„Ne pratim, bojim se.”
„Nije važno. Činjenica da je Ben angažovao Kavendiša pokazuje
koliko je ozbiljno shvatio tu stvar; nećeš uzeti pušku za slonove ako
ideš u lov na zeca. Dakle, njih trojicu su odveli kod Čoveka sa Marsa...”
Džilijan je zinula od čuda. „To je nemoguće! Nisu mogli stići na taj
sprat bez mog znanja!”
„Polako, Džil. Osporavaš izveštaj časnog svedoka... i to ne bilo kog
časnog svedoka, već samog Kavendiša. Ako on kaže, to ti je sveto
pismo.”
„Briga me i da je svih dvanaest apostola! Nije bio na mom spratu u
četvrtak ujutro!”
„Nisi me pažljivo slušala. Nisam rekao da su ih odveli kod našeg
prijatelja Majka – nego da su odvedeni da vide Čoveka sa Marsa.
Lažnog, očito – glumca koji se pojavio i na stereoviziji.”
„Oh. Pa naravno. A Ben ih je uhvatio u laži!”
Džubalu kao da je bilo neprijatno. „Dete moje, hajde broj do deset
hiljada dok ja sve ispričam. Ben ih nije uhvatio u laži. Zapravo, nije ih
uhvatio čak ni časni gospodin Kavendiš – ili bar on tako kaže. Znaš
kakvi su časni svedoci.”
„Ovaj... pa, ne znam. Nikad nisam imala posla sa časnim
svedocima.”
„Misliš? Možda samo nisi svesna. En!”
En je sedela na dasci za skokove; okrenula je glavu. „Ona nova kuća
tamo na vrhu brda”, doviknuo joj je Džubal. „Da li vidiš u koju boju je
okrečena?”
En je pogledala u pravcu u kome je pokazivao Džubal i odgovorila:
„Sa ove strane je bela.” Nije pitala zašto to Džubalu treba, nije ničim
komentarisala.
Džubal se obratio Džil normalnim glasom. „Vidiš? En je toliko
detaljno indoktrinirana da joj čak i ne pada na pamet da pretpostavi
kako je i druga strana verovatno takođe bela. Ničim je ne bi naterali da
išta pretpostavi o drugoj strani... osim ako sama obiđe oko kuće i vidi
svojim očima – a čak ni tada ne bi pretpostavila da će ostati te boje pošto
ona ode... jer bi mogli da je prefarbaju u nešto drugo čim ona okrene
leđa?
„En je časni svedok?”
„Diplomirala, dobila licencu, odobreno joj je da svedoči pred
Vrhovnim sudom. Pitaj je jednom zašto je odustala od javne službe. Ali
tog dana ne planiraj ništa drugo – cura će ti izdeklamovati istinu, celu
istinu i ništa osim istine, a to ima da potraje. Da se vratimo gospodinu
Kavendišu – Ben ga je angažovao kao otvorenog svedoka, sa punim
razotkrivanjem, bez pozivanja na privatnost. I zato, kad su ga pitali,
Kavendiš je odgovorio, sa mnoštvom dosadnih detalja. Imam snimak
na spratu. Ali u tom izveštaju je najzanimljivije ono što nije rekao.
Nijednom nije rekao da čovek kojeg su ih odveli da vide nije Čovek sa
Marsa... ali ni iz jedne reči koju je izgovorio ne može se protumačiti da
je Kavendiš prihvatio osobu koja mu je pokazana kao istinskog Čoveka
sa Marsa. Ako poznaješ Kavendiša – a ja ga poznajem – to je vrlo
indikativno. Da je video Majka, makar i na nekoliko minuta, rekao bi
ono što je video sa tolikom preciznošću da bismo ti i ja, koji poznajemo
Majka, znali da je video upravo njega. Na primer, Kavendiš opisuje,
preciznim i stručnim žargonom, oblik ušiju te osobe... a taj oblik se
uopšte ne slaže sa oblikom Majkovih ušiju. Iz čega proizilazi: on nije
video Majka. A ni Ben ga nije video. Pokazali su im lažnjaka. Štaviše,
Kavendiš to zna, iako je iz profesionalnih razloga sprečen da daje svoje
mišljenje ili zaključke.”
„Pa rekla sam vam. Nisu uopšte bili na mom spratu.”
„Da. Ali to nam govori još nešto. Sve se desilo pre nego što si ti
organizovala Majku bekstvo iz zatvora – oko osam sati ranije, pošto
Kavendiš kaže da su stigli kod lažnog Čoveka sa Marsa u 9.14, u
četvrtak ujutro. Što će reći, vlada je u tom trenutku još imala Majka u
rukama. U toj istoj zgradi. Mogli su mu ga pokazati. A ipak su strašno
rizikovali pokazujući lažnjaka najuglednijem časnom svedoku u
Vašingtonu – pa i u zemlji. Zašto?”
Čekao je. Džil je odgovorila, oklevajući. „Mene pitate? Ne znam.
Ben mi je rekao kako namerava da pita Majka želi li da ode iz bolnice
– i da mu pomogne ako kaže da želi.”
„Što je Ben i pokušao, sa lažnjakom.”
„Da, pa? Džubale, oni nisu mogli znati da Ben to namerava... a
uostalom, Majk ne bi pošao sa Benom.”
„Zašto ne? Kasnije istog dana otišao je sa tobom.”
„Da, ali ja sam mu već bila brat po vodi, kao što si sad i ti. Ima tu
šašavu marsovsku ideju da može imati potpuno poverenje u osobu sa
kojom je podelio malo vode. Prema bratu po vodi je potpuno pitom... a
sa svakim drugim je tvrdoglav kao mazga. Ben ga ne bi pomerio ni za
pedalj. Ilije barem tako bilo do prošle nedelje”, dodala je. „On se veoma
brzo menja.”
„To je tačno. Možda suviše brzo. Nikada nisam video da se mišićno
tkivo razvija tolikom brzinom – mnogo mi je žao što ga nisam izmerio
onog dana kad ste došli. Nije važno, da se vratimo Benu – Kavendiš
kaže da je Ben odvezao njega i advokata, tipa o imenu Frizbi, u 9.39, a
on sam ostao je u taksiju. Ne znamo kuda je potom išao. Ali sat kasnije
on je – ili neko ko je rekao da je on – poslao telefonsku poruku u Paoli.”
„Mislite da to nije bio Ben?”
 „Mislim da nije. Kavendiš je zapamtio broj taksija, a moji ljudi su
pokušali da pogledaju dnevnu traku iz tog vozila. Ako je Ben koristio
kreditnu karticu, umesto da ubaci gotovinu u automat, na traci će biti
odštampan broj njegove kartice – ali čak i ako je platio kešom, traka će
pokazati gde je taksi bio i kada.”
„I?”
Haršo je slegnuo ramenima. „Zapisi pokazuju da je taj taksi bio na
popravci i da u četvrtak pre podne uopšte nije vozio. To nam ostavlja
dve mogućnosti: ili je časni svedok pogrešno video ili pogrešno
zapamtio serijski broj taksija... ili je neko petljao oko dokaza.” Mračno
je nastavio. „Možda bi porota zaključila da čak i časni svedok može na
osnovu jednog pogleda pogrešno da pročita broj taksija, pogotovo ako
nije izričito zamoljen da ga pamti – ali ja u to ne verujem... pogotovo
kad je reč o Džejmsu Oliveru Kavendišu. Kavendiš bi ili bio siguran u
serijski broj – ili ga ne bi pomenuo u izveštaju.”
Haršo se namrštio i nastavio. „Džil, teraš me da guram nos – a meni
se to ne sviđa, uopšte mi se ne sviđa! Svakako je Ben mogao da pošalje
tu poruku, ali vrlo je malo verovatno da bi petljao sa trakom iz taksija...
a još je manje verovatno da je imao nekog razloga da to čini. Bolje da
se suočimo sa činjenicama. Ben je tim taksijem otišao nekuda – a neko
ko može da se domogne arhive taksi prevoznika silno se pomučio da
sakrije kuda je to otišao... i poslao je lažnu poruku kako niko ne bi
shvatio da je Ben nestao.”
„Nestao! Hoćeš da kažeš, otet je!”
„Tiše, Džil. Otmica je vrlo ružna reč.”
„To je jedina reč za to! Džubale, kako možete da sedite ovde i ništa
ne preduzimate kad bi trebalo da vičete sa...”
„Dosta, Džil! Postoji još jedna reč. Možda nije otet, možda je
mrtav.”
Džilijan se stresla. „Da”, složila se mračno. „Toga se zapravo i
plašim.”
„Ja takođe. Ali pretpostavićemo da nije, sve dok ne budemo videli
njegove kosti. Ali jedno od ta dva jeste – i zato ćemo pretpostaviti da je
otet. Džil, koja je najveća opasnost kod otmice? Ne, nemoj mučiti tu
lepu glavicu; ja ću ti reći. Najveću opasnost po žrtvu predstavlja upravo
velika galama – jer ako se otmičar uplaši, skoro uvek će ubiti žrtvu. Da
li si pomislila na to?”
Džilijan je izgledala očajno i nije odgovorila. Haršo je blago
nastavio. „Moram ti reći, mislim da je veoma verovatno da je Ben
mrtav. Suviše dugo ga nema. Ali složili smo se da pretpostavimo da je
živ – dok ne budemo znali da nije. Sada ti želiš da ga tražiš. Džilijan,
možeš li mi reći kako to nameravaš da radiš? A da ne povećaš rizik da
se Bena otarasi ta nepoznata grupa ili grupe koje su ga otele?”
„Ovaj... ali znamo ko su oni!”
„Znamo?”
„Naravno da znamo! Isti ljudi koji su držali Majka zatvorenog –
vlast!”
Haršo je zavrteo glavom. „Ne znamo to. To je pretpostavka
zasnovana na onome što je Ben radio kad je poslednji put viđen. Ali to
nije utvrđena činjenica. Ben je pišući svoju kolumnu stekao mnogo
neprijatelja, i nisu svi iz redova vlasti. Mogu da se setim nekoliko ljudi
koji bi bili spremni da ga ubiju kad bi mogli da se izvuku. Međutim...”
Namrštio se. „Moraćemo da se držimo tvoje pretpostavke. Ali ne
‘vlasti’ – to je suviše širok pojam. ‘Vlast’ čini nekoliko miliona ljudi,
od čega skoro milion u Vašingtonu. Moramo da postavimo pitanje:
Koga je očepio? Koju osobu ili osobe? Ne ‘vlasti’, nego koje
pojedince?”
„Pa to je sasvim jasno, Džubale. Već sam vam rekla, kao što je Ben
rekao meni. Lično generalnog sekretara.”
„Ne”, usprotivio se Haršo. „To možda jeste tačno, ali nam nije
korisno. Ko god da je nešto uradio, ako je to nešto neprilično ili
nezakonito, onda svakako to nije uradio generalni sekretar, čak i ako on
sam ima koristi. Niko nikada neće moći da dokaže da je on makar znao
za to. Moguće je i da zaista nije znao – za te gadnije stvari. Ne, Džil,
nama treba da saznamo koji je grubijan, pripadnik mnogobrojnog
osoblja generalnog sekretara, određen da rukovodi ovom operacijom. I
to nije tako beznadežno težak zadatak – čini mi se. Kad je Ben odveden
da vidi lažnog Čoveka sa Marsa, sa njim je bio jedan Daglasov
pomoćnik – prvo je pokušao da ga odgovori od posete, a onda je pošao
sa njim. Sada izgleda da je isti taj tip takođe nestao istog tog četvrtka...
I mislim da to nije slučajnost, pogotovo kada izgleda da je bio zadužen
za lažnog Čoveka sa Marsa. Ako ga nađemo, možda ćemo naći i Bena.
Zove se Gilbert Berkvist i imam razloga...”
„Berkvist?”
„Da, tako se zove. I imam razloga da verujem... Džil, šta ti je?
Prekini! Nemoj da se onesvestiš jer, na časnu reč, baciću te u bazen!”
„Džubale. Taj Berkvist. Da li postoji nekoliko Berkvista?”
„Šta? Pa, moguće... Mada, koliko sam mogao da utvrdim, ovaj je
prilično đubre; možda je i jedini takav. Ali svakako mislim na jedinog
Berkvista među Daglasovim osobljem. Zašto? Da li ga poznaješ?”
„Ne znam. Ali ako je to taj isti... mislim da nema mnogo smisla
tragati za njim.”
„Hm... hajde, pričaj.”
„Džubale... žao mi je – strašno mi je žao – ali nisam ti baš sve
ispričala.”
„Najčešće je upravo tako. Dobro, da čujemo sad.”
Mucajući, zapinjući i zastajkujući, Džilijan je uspela da mu ispriča
za dvojicu ljudi koji odjednom više nisu bili tamo. Džubal je samo
slušao. „I to je sve”, završila je žalosno. „Vrisnula sam i prestrašila sam
Majka... i on je zapao u taj trans u kome si ga video – a onda sam se
užasno namučila da stignemo ovamo. Ali to sam već rekla.”
„Hmmm... da, jesi. Voleo bih da si mi rekla i za ovo.”
Pocrvenela je. „Mislila sam da mi niko ne bi verovao. I plašila sam
se. Džubale, mogu li oni da nam naude?”
Džubal je delovao iznenađeno. „U kom smislu?”
„Da nas pošalju u zatvor, ili tako nešto?”
„Oh. Dušo, još nije proglašeno za zločin ako neko prisustvuje čudu.
Niti ako ga izvede. Ali ovo pitanje ima više aspekata nego što mačka
ima dlaka. Budi tiha i pusti me da razmislim.”
 Džil je bila tiha. Džubal je nepomično sedeo desetak minuta. Onda
je otvorio oči. „Ne vidim nigde naše problematično dete. Verovatno
ponovo leži na dnu bazena...”
„Jeste.”
„Onda idi i izvadi ga. Obriši ga i dovedi ga u moju radnu sobu. Hoću
da vidim može li svojom voljom da izvede taj trik... i mislim da nam ne
treba publika. Ne, zapravo nam treba publika. Reci En da uzme ogrtač
svedoka i da dođe i ona – reci joj da mi je potrebna u službenom
svojstvu. I Djuk, takođe.”
„Da, šefe.”
„Ti nemaš prava da me zoveš šefe; ti nisi odbitak od poreza.”
„Da, Džubale.”
„To je bolje. Hmmmm... voleo bih da imamo ovde nekoga ko
nikome neće nedostajati. Nažalost, svi smo prijatelji. Šta misliš, da li bi
Majk mogao to da izvede i sa neživim predmetima?”
„Ne znam.”
„Saznaćemo. Hajde, šta čekaš? Izvuci dečka iz vode i probudi ga.”
Džubal je zamišljeno zatreptao. „Kakav divan način da se oslobodim...
ne, neću da dolazim u iskušenje. Vidimo se gore, dete.”
 Poglavlje 12

Posle nekoliko minuta Džil je ušla u Džubalovu radnu sobu. En je već

bila tamo i sedela je u dugačkom belom plaštu svoje profesije; kratko
je pogledala Džil, ali nije rekla ništa. Džil je potražila stolicu i sela, bez
reči, a Džubal je za radnim stolom diktirao Dorkas; kao da nije primetio
Džil, nego je nastavio da govori:
„... ispod pruženog tela, natopivši ugao tepiha i polako se slivajući
u svetlucavu, tamnocrvenu baricu na pločicama kraj kamina, gde je
privukla pažnju dveju dokonih muva. Gospođa Simson je prinela ruke
ustima. ‘Jao meni!’, rekla je uznemirenim, prigušenim glasom. ‘Tatin
najdraži tepih! I tata, takođe, kako mi se čini.’ Kraj poglavlja, Dorkas,
i kraj prvog nastavka. Pošalji ga. Gotovo.”
Dorkas je ustala i otišla, odnoseći stenografski aparat; u prolazu je
klimnula Džil i nasmešila se. „Gde je Majk?”, upitao je Džubal.
„U svojoj sobi”, odgovorila je Džilijan, „oblači se. Brzo će doći.”
„Oblači se?”, zlovoljno je ponovio Džubal. „Nisam rekao da je ovo
neka zvanična zabava.”
„Ali mora da se obuče.”
„Zašto? Meni je potpuno svejedno da li imate na sebi samo svoju
kožu ili gunjeve od ovčjeg runa – a dan je topao. Poteraj ga ovamo.”
„Molim vas, Džubale. On mora naučiti da se ponaša. Mnogo se
trudim da ga obučim.”
„Hmf! Pokušavaš da mu nametneš svoj uskogrudi, biblijski moral
srednje klase. Nemoj misliti da nisam video.”
„Nije tačno! Mene ne brine njegov moral; samo ga učim
neophodnim običajima.”
„Običaji, moral – ima li neke razlike? Ženo, da li shvataš šta radiš?
Ovde, milošću božjom i unutrašnjom snagom, imamo ličnost koja je
potpuno slobodna od psihotičnih tabua našeg plemena – a ti hoćeš da
ga pretvoriš u kopiju svakog četvrtorazrednog konformiste u ovoj
poplašenoj zemlji! Zašto ne odeš do kraja? Nabavi mu akten-tašnu i
neka je nosi kuda god ide – i neka mu bude neprijatno kad je nema.”
„Ne pada mi na pamet! Samo hoću da ga poštedim nevolja. To je
za njegovo dobro.”
Džubal je frknuo. „To su rekli i mačku pre operacije.”
„Oh!” Džil je ućutala i kao da je brojala do deset. Onda je nastavila
zvanično i učtivo. „Ovo je vaša kuća, doktore Haršo, a mi smo vaši
dužnici. Molim izvinite me, odmah ću dovesti Majkla.” Ustala je da
pođe.
„Čekaj, Džil.”
„Gospodine?”
„Sedi nazad – i za boga miloga, ne pokušavaj da budeš zlobna kao
ja; nemaš moje decenije iskustva. Hajde da raspravimo nešto: ti mi nisi
dužnik. Niti možeš biti. To je nemoguće – jer ja nikada ne radim ništa
što ne želim. Niti bilo ko drugi, ali u mom slučaju ja sam svestan toga.
Zato, molim te, ne izmišljaj dugove koji ne postoje, inače ćeš uskoro
početi da pokušavaš da osećaš zahvalnost – a to je opasan prvi korak ka
sunovratu potpune moralne degradacije. Da li grukuješ? Ili ne?”
Džil se ugrizla za usnu, a onda se nasmešila. „Nisam sigurna da
znam šta znači grukovati.”
„Ni ja. Ali nameravam da uzimam časove od Majka dok ne naučim.
Ali ovo sam ozbiljno rekao. Zahvalnost je eufemizam za gnušanje.
Gnušanje mi kod većine ljudi ne smeta – ali kod lepih devojaka mi je
veoma neprijatno.”
„Ali, Džubale, ja vas se ne gnušam... To je smešno.”
„Nadam se da je zaista tako, ali svakako ćeš početi ako ne iskoreniš
iz uma tu zabludu da mi nešto duguješ. Japanci imaju pet načina da kažu
‘hvala’ – a svaki od njih se može shvatiti kao gnušanje, u različitom
stepenu. Kad bi bar engleski jezik imao istu ugrađenu iskrenost po tom
pitanju! Umesto toga, engleski jezik je u stanju da definiše osećanja
koja ljudski nervni sistem uopšte nije u stanju da iskusi. Zahvalnost je
jedno od njih.”
„Džubale, vi ste ciničan starac. Zahvalna sam vam i nastaviću da
budem zahvalna.”
„A ti si sentimentalna mlada devojka. Prema tome, mi smo savršen
par koji se dopunjuje. Hm... hajde da skoknemo do Atlantik Sitija ovog
vikenda da se prepustimo razvratu, samo ti i ja.”
„Iju, Džubale!”
„Vidiš li koliko je duboka tvoja zahvalnost kad pokušam da se
pozovem na nju?”
„Oh. Spremna sam. Kada krećemo?”
„Hmmmmf! Trebalo je da krenemo pre četrdeset godina. Umukni.
Drugo što hoću da ti kažem jeste da si u pravu; dečko stvarno mora
naučiti ljudske običaje. Mora naučiti da izuva cipele u džamiji i da nosi
šešir u sinagogi i da sakriva svoju golotinju kada tabui to zahtevaju,
inače će ga naši plemenski šamani spaliti zbog devijacionizma. Ali,
dete, tako ti bezbroj varljivih aspekata Ahrimanovih, nemoj mu pri
tome isprati mozak. Postaraj se da ostane ciničan prema svemu tome.”
„Ovaj, nisam sigurna kako bih to postigla, Džubale – Majk kao da
uopšte nije sposoban za ciničnosti.”
„Je li? Dobro. Pa, postaraću se ja za to. Gde je dosad? Zar nije
trebalo da se već obukao?”
„Idem da vidim.”
„Samo trenutak. Džil, objasnio sam ti zašto ne želim da optužim
bilo koga za Benovu otmicu... a izveštaji koje sam od tada dobio
potvrđuju mogućnost da je to bila taktički ispravna odluka. Ako je Ben
nezakonito zadržan (da kažemo najblaže moguće), barem nismo prisilili
protivnika da uništi dokaze tako što će uništiti Bena. Ako je živ, ima
šanse i da ostane živ. Ali preduzeo sam još neke korake još prve noći
kad ste došli. Da li poznaješ Bibliju?”
„Ovaj, ne baš dobro.”
„Vredi je proučavati, sadrži vrlo praktične savete za mnoge hitne
slučajeve – svako ko čini zlo mrzi na svetlost – to ti je Jovan ovaj ili
onaj, Isus razgovara sa Nikodimom. Očekivao sam da će svakog
trenutka neko pokušati da nam oduzme Majka, jer mi se činilo malo
verovatno da si uspela savršeno da sakriješ sve tragove. A ako
pokušaju? Pa, ovo je usamljeno mesto, a mi ne posedujemo tešku
artiljeriju. Ali postoji jedno oružje koje bi ih moglo odbiti. Svetlo.
Blistavi reflektori publiciteta. Zato sam malo telefonirao naokolo i
udesio sam da svaka gužva koja ovde nastupi ima veliki publicitet. Ne
mali publicitet kakav bi vlasti umele da zataškaju – nego veliki,
kolosalni publicitet, širom sveta i to momentalno. Detalji i nisu bitni –
gde su nameštene kamere i kako i kakve su satelitske veze uspostavljene
– ali ako ovde dođe do sukoba, to će preuzeti tri mreže i biće dostavljeno
velikom broju važnih osoba, od kojih bi svaka veoma volela da uhvati
našeg časnog generalnog sekretara sa spuštenim pantalonama.”
Haršo se namrštio. „Slaba strana takve odbrane je to što je ne mogu
održavati beskonačno dugo. Iskreno, kada sam je postavio, bilo mi je
važno da je postavim dovoljno brzo – očekivao sam da će, ako se nešto
desi, to biti u roku od dvadeset četiri sata. Sada su moje brige obrnute:
mislim da ćemo ubrzo morati da izazovemo nekakvu akciju, dok sam
još u stanju da držim reflektore uperene ovamo.”
„Kakvu akciju, Džubale?”
„Ne znam. Mozgam o tome već tri dana, čak više ne mogu ni u hrani
da uživam. Ali ti si mi pomogla da nazrem drugi pristup kad si mi
ispričala tu čudesnu priču šta se desilo kad su pokušali da vas uhvate u
Benovom stanu.”
„Izvinite što vam nisam rekla ranije, Džubale. Bila sam sigurna da
mi niko neće verovati – i moram priznati da mi je baš laknulo što ste
poverovali.”
„Nisam rekao da ti verujem.”
„Molim? Ali...”
„Mislim da si rekla istinu, Džil. Ali san je takođe istinsko iskustvo,
baš kao i hipnotička obmana. Međutim, ono što se desi u ovoj sobu u
sledećih pola sata videće časni svedok i kamere koje su...”, nagnuo se
napred i pritisnuo dugme, „... od ovog trenutka uključene. Mislim da En
ne može biti hipnotisana dok je na dužnosti, i čvrsto sam siguran da ne
mogu ni kamere. Nadam se da ćemo moći da utvrdimo sa kakvom
vrstom istine imamo posla – a potom ćemo biti u stanju da utvrdimo
kako da nateramo više sile da bace i drugu cipelu... a možda u isto
vreme i da nađemo načina da pomognemo Benu. Idi po Majka.”

Majkovo kašnjenje nije bilo misteriozno, ali njega je brinulo. Uspeo je

da veže levu pertlu za desnu – pa kad je ustao, spotakao se i pao, a time
je zategao čvor gotovo beznadežno čvrsto. Ostatak vremena je proveo
analizirajući svoju situaciju, tačno je utvrdio gde je pogrešio i onda je
polako, polako, polako odvezao čvor i pravilno vezao pertle, po jednu
mašnu na svakoj cipeli, bez međusobne povezanosti. Nije bio svestan
da je to oblačenje dugo trajalo; prosto mu je smetalo što nije uspeo da
pravilno ponovi ono što ga je Džil već naučila. Žalosno joj je priznao
taj neuspeh iako je uspeo sve da popravi do trenutka kad je došla po
njega.
Ona ga je utešila i umirila, očešljala ga je i povela ga kod Džubala.
Haršo je podigao pogled. „Zdravo, sinko. Sedi.”
„Zdravo, Džubale”, odgovorio je ozbiljno Valentin Majkl Smit, pa
je seo i čekao. Džil se jedva oslobodila utiska da se Smit duboko
naklonio, mada zapravo nije čak ni klimnuo glavom.
Haršo je sklonio u stranu obezbeđeni mikrofon. „Pa, dečko, šta si
danas naučio?”
Smit se srećno nasmešio, a onda je odgovorio – kao i uvek, posle
kratke pauze. „Danas sam naučio da napravim jedan i po salto unazad.
To znači skok, pad i ulazak u našu vodu sa...”
„Znam, video sam te kako to radiš. Ali pljusnuo si. Drži nožne prste
ispravljene, kolena ravno, a stopala sastavljena.”
Smit je delovao ožalošćeno. „Zaista nije valjalo?”
„Uradio si veoma dobro, za prvi put. Gledaj kad Dorkas to bude
radila. Ne napravi ni talasić.”
Smit je razmislio o tome. „Voda grukuje Dorkas. Voda ga ceni.”
„Nju. Dorkas je ona, a ne on.”
„Nju”, ispravio se Smit. „Onda sam govorio loše? Čitao sam
Vebsterov novi međunarodni rečnik engleskog jezika, treće izdanje
objavljen u Springfildu, Masačusets, i piše da muški rod u govornom
jeziku uključuje i ženski. Po Hogvortovom Ugovornom pravu, peto
izdanje, Čikago, Ilinois, 1979, na strani 1012, piše...”
„Stani”, žurno je rekao Haršo. „Problem je u engleskom jeziku, ne
u tebi. Muški rod u govoru zaista uključuje i ženski, kada se govori
uopšteno – ali ne i kada govoriš o nekoj određenoj osobi. Dorkas je
uvek ona ili nju – a nikada on ili njega. Zapamti to.”
„Zapamtiću.”
„I bolje ti je da zapamtiš, inače će Dorkas osetiti potrebu da ti
pokaže koliko je žensko.” Haršo je zamišljeno zatreptao. „Džil, da li
ovaj momak spava sa tobom? Ili sa nekom od vas?”
Oklevala je samo za trenutak, a onda je mirno odgovorila. „Koliko
ja znam, Majk ne spava.”
„Izbegla si odgovor.”
„Onda bi možda bilo bolje da pretpostaviš kako sam želela da ga
izbegnem. U svakom slučaju, sa mnom ne spava.”
„Hm... dođavola, moje zanimanje je čisto naučno. No dobro,
promenićemo temu. Majk, šta si još danas naučio?”
„Naučio sam dva načina da vežem pertle. Jedan način je dobar samo
za ležanje na podu. Drugi način je dobar za koračanje. I naučio sam
konjugaciju. Ja sam, ti si, on je, mi smo, vi ste, oni su; ja sam bio, ti si
bio...”
„Dobro, dosta je. Šta još?”
Majk se široko nasmešio. „Od juče učim da vozim traktor, blistavo,
blistavo, sa lepotom.”
„Šta?” Džubal je pogledao Džil. „Kad se to desilo?”
„Juče po podne, dok si dremao, Džubale. U redu je – Djuk je vrlo
pazio da se ne povredi.”
„Hmmm... pa, očito se nije povredio. Majk, da li si čitao?”
„Da, Džubale.”
„Šta?”
 „Pročitao sam”, pažljivo je nabrajao Majk, „još tri toma
enciklopedije, od Mar do Mik, od Mil do Mob, od Mog do Neb. Rekao
si mi da ne čitam suviše enciklopedije odjednom, pa sam tu prekinuo.
Onda sam pročitao Tragediju Romea i Julije gospodina Vilijama
Šekspira iz Londona. Onda sam pročitao Memoare Đakoma Đirolama
Kazanove, na engleski preveo Artur Mejčen. Onda sam pročitao
Umetnost unakrsnog ispitivanja Frensisa Velmana. Onda sam
pokušavao da gruknem to što sam pročitao dok mi Džil nije rekla da
treba da dođem na doručak.”
„I jesi li gruknuo?”
Smit je delovao uznemireno. „Džubale, ne znam.”
„Da li ti nešto smeta, Majk?”
„Ne mogu potpuno da grukujem ono što pročitam. U pripovesti koju
je napisao gospodin Šekspir našao sam mnogo radosti kad Romeo umre.
Onda sam čitao dalje i saznao sam da se on prerano rastelovio – ili bar
mislim da sam tako grukovao. Zašto?”
„On je brbljivi mladi idiot.”
„Molim?”
„Ne znam, Majk.”
Smit se zamislio nad time. Onda je promrmljao nešto na
marsovskom i dodao: „Ja sam samo jaje.”
„Šta? To obično kažeš kada želiš da zamoliš neku uslugu, Majk. Šta
ti treba ovog puta? Reci.”
Smit je oklevao, a onda je odlučio. „Džubale, brate moj, možeš li
da pitaš Romea zašto se rastelovio? Ja ne mogu da pitam; ja sam samo
jaje. Ali ti možeš – a onda me možeš naučiti da to grukujem.”
Sledećih nekoliko minuta razgovor je postao vrlo zapetljan. Džubal
je odmah shvatio kako Majk veruje da je Romeo Montegi bio prava,
živa osoba, a zatim je, bez nekog naročitog šoka po svoja uverenja,
shvatio kako Majkl očekuje da on, Džubal, nekako može da prizove
Romeov duh i da zatraži od njega objašnjenja za ponašanje koje je
ispoljio za života.
Sasvim je druga stvar bila ubediti Majka da niko od Montegijevih i
Kapuletijevih nikada nije imao nikakvo telesno postojanje. Pojam
fikcije jednostavno nije postojao u Majkovom iskustvu; nije imao na
čemu da počiva, a Džubalovi pokušaji da mu objasni taj pojam toliko
su uznemirili Majka da se Džil zabrinula da će se ovaj sklupčati u loptu
i povući se u sebe.
Majk je i sam video koliko se opasno primakao toj potrebi, a već je
naučio da ne sme pribegavati tom rešenju u prisustvu prijatelja, zato što
(uz izuzetak njegovog brata, doktora Nelsona) time njima nanosi
emotivnu uznemirenost. Zato je uložio veliki napor, usporio srce,
umirio emocije i nasmešio se. „Čekaću da gruk dođe sam od sebe.”
„Tako je najbolje”, složio se Džubal. „Ali ubuduće, pre nego što
uzmeš nešto da čitaš, pitaj mene ili Džil, ili bilo koga, da li je posredi
fikcija. Ne želim da se ponovo zabuniš.”
„Pitaću, Džubale.” Majk je zaključio da će, kada grukne ovu čudnu
zamisao, morati o tome detaljno da izvesti Starije... a onda je počeo da
se pita znaju li možda Stariji za tu „fikciju”. Potpuno neverovatna
zamisao da možda postoji nešto što je za Starije nepoznato bila je za
njega toliko revolucionarnija (čak do granice jeresi) nego ionako čudan
pojam fikcije da ju je žurno ostavio po strani da se prohladi, pa da je
kasnije detaljno razmatra.
„... ali nisam te pozvao”, govorio je njegov brat Džubal, „da
razgovaramo o književnim oblicima. Majk, da li se sećaš onog dana kad
te je Džil izvela iz bolnice?”
„Bolnice?”, ponovio je Majk.
„Džubale”, prekinula ih je Džil, „nisam sigurna da Majk zna da je
to bila bolnica – barem mu ja to nikad nisam rekla. Pusti mene da
probam.”
„Samo izvoli.”
„Majk, sećaš se onog mesta gde si bio, gde si živeo sam u sobi, pre
nego što sam te ja obukla i odvela te odatle.”
„Da, Džil.”
„Onda smo otišli na drugo mesto i tamo sam te svukla i okupala
sam te.”
 Smit se nasmešio tom prijatnom sećanju. „Da. To je bila velika
sreća.”
„Onda sam te osušila – i onda su došla dva čoveka.”
Smitov osmeh je nestao. Ponovo je proživeo onaj kritični trenutak
odluke i užas pri otkriću da je, nekako, odabrao pogrešan postupak i
time povredio svog brata po vodi. Počeo je da drhti i obgrlio se.
„Majkl”, glasno je rekla Džil. „Prekini! Odmah prekini! Da se nisi
usudio da odeš!”
Majk je preuzeo kontrolu nad svojim bićem i uradio je ono što je
tražio njegov brat po vodi. „Da, Džil.”
„Slušaj me, Majk. Hoću da razmisliš o tome – ali ne smeš da se
uznemiriš i ne smeš da odeš. Samo se priseti. Došla su dva čoveka.
Jedan te je izvukao u dnevnu sobu.”
„Sobu sa veselim travama na podu”, složio se.
„Tako je. Dovukao te je u sobu sa travom na podu, a ja sam pokušala
da ga zaustavim. On me je udario. A onda je nestao. Da li se sećaš?”
„Nisi besna?”
„Šta? Ne, ne, uopšte nisam. Ali bila sam uplašena. Jedan čovek je
nestao, onda je drugi uperio pištolj u mene – pa je i on nestao. Mnogo
sam se uplašila – ali nisam bila besna.”
„Nisi besna na mene sada?”
„Majk, dušo – nikad nisam bila besna na tebe. Ali ponekad se
uplašim. Tada sam bila uplašena – ali sad se ne plašim. Džubal i ja
želimo da znamo šta se desilo. Ta dva čoveka su bila tamo, u toj sobi sa
nama. A onda si ti nešto uradio... i oni su nestali. Dva puta si to uradio.
Šta si to uradio? Možeš li da nam kažeš?”
„Da, kazaću. Taj čovek – veliki čovek – udario te je... a ja sam se
isto uplašio. Zato sam...”, zakreštao je nešto na marsovskom, a onda je
delovao zbunjeno. „Ne znam reči.”
„Majk”, reko je Džubal, „možeš li da koristiš mnogo reči i da
objasniš malo-pomalo?”
„Pokušaću, Džubale. Nešto je tamo, ispred mene. To je nešto
pogrešno i ne treba da bude tamo. Mora da ode. Zato ja pružim i...”
Opet je zastao i delovao je zbunjeno. „To je tako prosto, tako lako.
Svako to može. Vezivanje pertli je mnogo teže. Ali reči nisu. Mnogo
mi je žao. Naučiću više reči.” Razmislio je. „Možda treba da čitam Ned
do Noj, ili od Nom do Pad, ili od Pav do Pet. Čitaću večeras, pa ću ti
reći za doručkom.”
„Možda”, složio se Džubal. „Sačekaj malo, Majk.” Ustao je od
stola, otišao u ugao i vratio se sa velikom kartonskom kutijom u kojoj
je donedavno stajalo dvanaest flaša brendija. „Možeš li da uradiš da ovo
nestane?”
„To je pogrešna stvar i ne sme da bude ovde?”
„Pa, recimo da jeste.”
„Ali, Džubale, ja moram znam da je pogrešna stvar. To je kutija. Ne
grukujem da pogrešno postoji.”
„Hmmmm, razumem. Mislim da razumem. A šta ako uzmem kutiju
i bacim je Džil na glavu? Jako je bacim, tako da bije povredila?”
„Džubale”, blago je rekao Smit, „ti to ne bi uradio Džil.”
„Uf... dođavola, valjda i ne bih. Džil, da li bi bacila kutiju na mene?
Onako jako – da mi barem rasečeš kožu, ako Majk ne uspe da me
zaštiti.”
„Džubale, meni se to ne dopada ništa više nego vama.”
„Oh, hajde! U interesu nauke... i Bena Kakstona.”
„Ali...” Džil je iznenada ustala, zgrabila kutiju i bacila je pravo
Džubalu na glavu. Džubal je hteo da ostane miran i primi udarac – ali
instinkt i navika bili su jači; sagnuo se.
„Promašila si me”, rekao je. „Ali gde je?” Osvrnuo se. „Prokletstvo,
nisam gledao. Hteo sam da netremice gledam u nju.” Pogledao je Smita.
„Majk, je li tako tre... šta ti je, sinko?”
Čovek sa Marsa je drhtao i delovao je nesrećno. Džil mu je žurno
prišla i zagrlila ga oko ramena. „De, de, mili, u redu je! Odlično si
uradio – šta god da je to. Nije ni taknula Džubala. Prosto je nestala.”
„Izgleda da jeste”, priznao je Džubal, osvrćući se po sobi i grizući
nokat. „En, da li si gledala?”
„Da.”
„Šta si videla?”
„Kutija nje prosto nestala. Proces nije bio baš trenutan, trajao je neki
merljivi delić sekunde. Odavde gde sedim izgledalo je da se kutija
skuplja vrlo, vrlo brzo, kao da nestaje u velikoj daljini. Ali nije izašla
izvan sobe, jer sam mogla da je vidim sve do trenutka kad je nestala.”
„Ali gde je otišla?”
„To je sve što imam da izvestim.”
„Hmmm... snimke ćemo pogledati kasnije – ali ja sam ubeđen.
Majk?”
„Da, Džubale?”
„Gde je ta kutija sada?”
„Kutija je...” Smit je oklevao. „Ponovo nemam reči. Žao mi je.”
„Meni nije, ali sam svakako zbunjen. Slušaj, sinko, možeš li ponovo
da... pružiš i da je doneseš? Da vratiš kutiju ovamo?”
„Kako molim?”
„Ti si udesio da kutija ode; sada je nateraj da se vrati.”
„Kako to može? Kutija sad nije”
Džubal je delovao veoma zamišljeno. „Ako ovaj metod ikada
postane popularan, moraćemo da izmenimo pravila u vezi sa corpus
delicti. ‘lmam ovde spisak mali... neće nikom da zafali’. Džil, hajde da
nađemo nešto drugo, što će biti manje smrtonosno oružje; ovog puta ću
da držim oči otvorene. Majk, koliko blizu moraš biti da bi izveo taj
trik?”
„Kako molim?”
„Koji ti je domet? Da si stajao napolju u hodniku, a da sam ja bio
kraj prozora – to je, recimo, deset metara – da li bi uspeo da sprečiš
kutiju da me udari?”
Smit je delovao pomalo iznenađeno. „Da.”
„Hmmm... hodi ovamo, do prozora. Pogledaj napolje, kod bazena.
Zamisli da smo Džil i ja bili na drugom kraju bazena, a da si ti stao tu
gde si sad. Da li bi odatle uspeo da zaustaviš kutiju?”
„Da, Džubale.”
„Hm... zamisli da smo Džil i ja bili skroz dole na prilaznom putu,
kod kapije, petsto metara odavde. Zamisli da smo stajali kod onog
ružinog grma što raste kraj kapije, tako da nas jasno vidiš. Da li je to
suviše daleko?”
Smit je dugo oklevao, a onda je polako odgovorio. „Džubale, nije
važna daljina. Nije važno videti. Važno je znati.”
„Hmmm... da vidim jesam li gruknuo. Ili makar delom gruknuo.
Nije važno koliko je daleko ili blizu neka stvar. Ne moraš čak ni da
vidiš kad se dešava. Ali ako znaš da se dešava loša stvar, ti možeš da
pružiš i da to prekineš. Je li tako?”
Smitu kao da je bilo neprijatno. „Skoro tako. Ali ja nisam dugo van
gnezda. Da bih znao, moram da vidim. Ali Stariji ne mora da vidi da bi
znao. On zna. On grukuje. On uradi. Žao mi je.”
„Nema zašto da ti bude žao, sinko”, osorno je rekao Džubal.
„Vrhovni ministar mira bi te proglasio za državnu tajnu još pre deset
minuta.”
„Kako molim?”
„Nije važno. To što ti radiš je sasvim dovoljno u ovom kraju.”
Džubal se vratio za sto, zamišljeno pogledao oko sebe i uzeo glomaznu
metalnu pepeljaru. „Džil, ovog puta mi ne gađaj lice; ovo čudo ima
oštre uglove. Dobro, Majk, ti izađi u hodnik.”
„Džubale... brate moj... molim te, nemoj!”
„Šta te muči, sinko? Malopre si odlično izveo stvar. Hoću još jednu
demonstraciju – a ovog puta neću skrenuti pogled.”
„Džubale...?”
„Da, Džil?”
„Mislim da grukujem šta muči Majka.”
„Onda mi reci, jer ja ne grukujem.”
„Izveli smo eksperiment u kojem je trebalo da vas povredim onom
kutijom. Ali i vi i ja smo njemu braća po vodi – i zato se Majk uznemirio
što ja uopšte pokušavam da te povredim. Mislim da u celoj toj situaciji
ima nečega vrlo ne-marsovskog. Majk se našao u dilemi. Morao bi da
bira između nas dvoje.”
Haršo se namrštio. „Možda bi trebalo da prijavimo to Komitetu za
antimarsovske aktivnosti. „
„Ne šalim se, Džubale.”
„Ni ja – jer moguće je da će nam vrlo uskoro trebati takav jedan
komitet. Pitam se kako se osećala krava gospođe O’Liri kad je srušila
onaj fenjer? Dobro, Džil, ti sedi, a ja ću smisliti drugačiji eksperiment.”
Haršo je pružio pepeljaru Majku. „Vidi kako je teška, sinko, i pogledaj
te oštre uglove.”
Smit je pažljivo razgledao pepeljaru. Haršo je nastavio. „Baciću je
pravo uvis, sve do plafona – i pustiću da me udari po glavi kad bude
pala.”
Majk ga je netremice gledao. „Brate... da li ćeš se sada rasteloviti?”
„Šta? Ne, ne! Neće me ubiti i ne želim da umrem. Ali udariće me i
povrediće me – ako je ti ne zaustaviš. Počinjem!” Haršo je bacio
pepeljaru pravo uvis, gotovo pod samu visoku tavanicu, prateći je
pogledom kao fudbaler koji namerava da doda loptu glavom. Sav se
usmerio u posmatranje, dok je jedan deo njegovog uma razmišljao da li
da trgne glavu u stranu u poslednjem trenutku, umesto da zadobije
gadnu posekotinu kakvu će ta teška, ružna stvar svakako da mu nanese
– a još jedan delić uma cinično je primetio da mu ta skalamerija svakako
neće nedostajati; nikad mu se nije dopadala – ali dobio ju je na poklon.
Pepeljara je dostigla najvišu tačku putanje, i tamo je ostala.
Haršo ju je gledao, obuzet osećanjem da se našao zaglavljen u
jednom kadru filma. Posle nekog vremena setio se da diše i utvrdio da
mu je to baš nedostajalo. Progovorio je kreštavim glasom, ne skidajući
pogled sa pepeljare. „En, šta vidiš?”
Odgovorila u je ravnom glasom. „Pepeljara je na dvanaest
centimetara ispod tavanice. Ne vidim šta je drži tamo.” Onda je dodala,
manje sigurnim glasom, „Džubale, mislim da to vidim... ali ako kamere
ne pokažu istu stvar, vratiću plašt i pocepaću licencu.”
„Oh. Džil?”
„Lebdi. Prosto lebdi?
Džubal je uzdahnuo, otišao do stolice i teško seo, ne skrećući pogled
sa svojeglave pepeljare. „Majk”, rekao je, „šta ne valja? Zašto nije
nestala, kao kutija?”
„Ali, Džubale”, rekao je Majk kao da se izvinjava, „rekao si da je
zaustavim; nisi rekao da nestane. Kad sam poslao kutiju da nestane, ti
si hteo da je vratim. Da li sam pogrešio?”
„Oh. Ne, uradio si tačno kako treba. Stalno zaboravljam da ti sve
shvataš bukvalno.” Haršo se setio nekih uobičajenih uvreda iz svoje
mladosti – i čvrsto odlučio da nikad, nikad ne izgovori tako nešto pred
Majkom Valentinom Smitom – jer, ako bi rekao dečku da crkne
dabogda ili da se gubi, bio je siguran da bi odmah usledilo bukvalno
ostvarenje tih reči.
„Drago mi je”, odvratio je Smit trezveno. „Žao mi je što nisam
mogao da vratim kutiju. I dvaput mi je žao što sam uništio onako mnogo
hrane. Ali nisam znao kako da pomognem. To je bilo neophodno. Ili
sam ja tako gruknuo.”
„Šta? Kakva sad hrana?”
Džil se žurno ubacila. „Govori o ona dva čoveka, Džubale. O
Berkvistu i policajcu... ako je to bio policajac. Džonsonu.”
„O, da.” Haršo se setio da on još uvek gaji ne-marsovsko poimanje
hrane, makar na podsvesnom nivou. „Majk, ne treba da brineš zbog
nestanka te ‘hrane’. Verovatno bi bili žilavi i lošeg ukusa. Mislim da
prehrambeni inspektor ne bi dozvolio njihovu upotrebu. Zapravo...”
Setio se zakona Federacije o „dugoj svinji”, „Siguran sam da bi bili
proglašeni neupotrebljivim za ishranu. I zato nemoj brinuti. Osim toga,
i sam si rekao, bilo je neophodno. Gruknuo si situaciju i postupio si
ispravno.”
„Veoma sam utešen”, odvratio je Majk sa olakšanjem u glasu.
„Samo Stariji može uvek da bude siguran da je odabrao pravi postupak
u trenutku odluke... a ja moram još mnogo učenja da učim i mnogo
rastenja da rastem pre nego što mi se dozvoli da se pridružim Starijima.
Džubale? Mogu li da je pomerim? Umorio sam se.”
„Hoćeš da je ukloniš? Samo napred.”
„Ali sad ne mogu.”
„Zašto?”
„Tvoja glava nije više ispod nje. Ne grukujem pogrešnost njenog
postojanja, tu gde je.”
„Oh. Dobro. Pomeri je.” Haršo je nastavio da gleda pepeljaru,
očekujući da će odlebdeti do mesta iznad njegove glave i tako povratiti
pogrešnost. Umesto toga, pepeljara se spustila glatkim i sporim
kretanjem, pomerila se u stranu dok nije stigla iznad pisaćeg stola, tu je
za trenutak lebdela, a onda je skliznula do praznog mesta i spustila se
gotovo bešumno.
„Hvala ti, Džubale”, rekao je Smit.
„Šta? Hvala tebi, sinko!” Džubal je uzeo pepeljaru i pažljivo je
proučio. Nije bila ni vrela ni hladna, niti su mu prsti brideli od dodira –
bila je isto tako ružna, suviše okićena, obična i prljava kao pre pet
minuta. „Da, hvala tebi. Za najčudnije iskustvo koje sam doživeo od
onog dana kad me je najmljena devojka odvela na tavan.” Podigao je
pogled. „En, ti si prošla obuku u Rajnskoj fondaciji.”
„Da.”
„Jesi li ikada videla levitaciju?”
Malo je oklevala. „Videla sam ono što se naziva telekineza, sa
kockicama za igru – ali ja nisam matematičar i ne mogu da posvedočim
da je ovo što sam videla bila telekineza.”
„Dođavola, ti ne bi svedočila ni da je sunce izašlo, ako je jutro
oblačno.”
„Kako bih? Moguće je da neko uključi dodatno osvetljenje iznad
sloja oblaka. Jedan moj kolega je mogao prividno da levitira objekte
težine spajalice – ali morao je da bude pijan tačno od tri pića, a i tako
ponekad ne bi uspeo. Ja nikada nisam bila u prilici da proučim tu pojavu
iz dovoljne blizine da bih mogla pouzdano da svedočim o tome... delom
i zato što sam obično i ja dotle već popila tri pića.”
 „Dakle, nikada nisi videla ništa slično ovome?”
„Nisam.”
„Hmmm... Dobro, nisi mi više potrebna u stručnom pogledu; uverio
sam se. Ali ako želiš da ostaneš i vidiš šta će biti dalje, skini ogrtač i
donesi stolicu.”
„Hvala, hoću – i jedno i drugo. Inače, u skladu sa predavanjem koje
si održao Džil o džamijama i sinagogama, idem najpre u svoju sobu. Ne
želim da izazovem sukob interesa.”
„Kako god želiš. Dok si napolju, probudi Djuka i reci mu da hoću
da se kamere ponovo pripreme.”
„Da, šefe. Nemojte da se desi ništa uzbudljivo dok se ne vratim.”
En je krenula ka vratima.
„Ništa ne obećavam. Majk, sedi ovde za moj sto. I ti, Džil – okupite
se. A sad, Majk, možeš li da podigneš pepeljaru? Pokaži mi.”
„Da, Džubale.” Smit jer pružio ruku i uzeo pepeljaru.
„Ne, ne!”
„Loše radim?”
„Ne, moja je greška. Majk. Spusti je. Hoću da znam da li možeš da
podigneš pepeljaru bez dodirivanja.”
„Da, Džubale.”
„Pa? Jesi li se umorio?”
„Ne, Džubale. Nisam umoran.”
„Pa u čemu je onda problem? Da li mora biti pogrešna?”
„Ne, Džubale.”
„Džubale”, javila se Džil, „niste mu rekli da to uradi – samo ste ga
pitali da li može.”
„Oh.” Džubal je delovao onoliko postiđeno koliko je bio u stanju,
što i nije mnogo. „Treba da naučim. Majk, da li bi hteo, bez dodirivanja
rukama, da podigneš ovu pepeljaru pola metra iznad stola, molim te?”
„Da, Džubale.” Pepeljara se podigla i ostala da lebdi iznad stola.
„Hoćeš li da izmeriš, Džubale?”, zabrinuto je upitao Majk. „Ako sam
loše uradio, pomeriću je gore ili dole.”
„Ovo je sasvim dobro! Možeš li da je držiš tako? Ako se umoriš,
reci mi.”
„Mogu. Reći ću.”
„Možeš li da u isto vreme podigneš još nešto? Recimo, ovu olovku?
Ako možeš, uradi to.”
„Da, Džubale.” Olovka se uredno postavila kraj pepeljare.
Na dalje zahteve, Majk je dodavao u oblak lebdećih predmeta i
druge sitnice sa stola. En se vratila, privukla stolicu i posmatrala
predstavu ne govoreći ništa. Došao je Djuk, noseći male merdevine;
pogledao je grupu, onda je ponovo pogledao, ali nije rekao ništa i
postavio je merdevine u uglu. Posle nekog vremena Majk se nesigurno
oglasio. „Nisam siguran, Džubale. Ja...” Zastao je, kao da traži pravu
reč. „Ja sam idiot za ove stvari.”
„Nemoj da se premoriš.”
„Mogu da mislim još jednu. Nadam se.” Pritiskač za papir naspram
Majka pomerio se, pridigao – a svih desetak lebdećih predmeta smesta
su pali. Majk je izgledao kao da će zaplakati, ali nije bilo suza.
„Džubale, žao mi je. Najviše mi je žao.”
Haršo ga je potapšao po ramenu. „Treba da se ponosiš, a ne da žališ.
Sinko, ti izgleda ne shvataš, ali ovo što si upravo uradio je...” Džubal je
tražio pravu reč, odbacujući mnoge koje su mu padale na pamet jer je
shvatao da Majku ne bi značile ništa. „To što si ti uradio je mnogo teže
od vezivanja pertli, mnogo divnije nego kad se savršeno izvede jedan i
po salto unazad. Uradio si ovo, ovaj, ‘lako, lako, sa lepotom’. Da li
grukuješ?”
Majk je delovao iznenađeno. „Nisam siguran, Džubale. Ne treba da
osećam stid?”
„Ne smeš da osećaš stid. Treba da osećaš ponos.”
„Da, Džubale”, odgovorio je zadovoljno. „Osećam ponos.”
„Dobro je. Majk, ja ne mogu da podignem nijednu pepeljaru bez
dodirivanja.”
 Smit je delovao zaprepašćeno. „Ne možeš?”
„Ne. Možeš li da me naučiš?”
„Da, Džubale. Ti...” Smit je prekinuo rečenicu kao da mu je
neprijatno. „Opet nemam reči, žao mi je. Ali čitaću i čitaću i čitaću, dok
ne nađem reči. Onda ću naučiti mog brata.”
„Nemoj se suviše nadati.”
„Kako molim?”
„Majk, nemoj da se razočaraš ako ne nađeš prave reči. Možda u
našem jeziku uopšte ne postoje.”
Smit je dugo razmišljao o tome. „Onda ću naučiti mog brata jeziku
mog gnezda.”
„Možda. Voleo bih da probam – ali možda si stigao pedeset godina
prekasno.”
„Postupio sam pogrešno?”
„Uopšte ne. Ponosan sam na tebe. Možeš početi da učiš Džil tvom
jeziku.”
„Od toga me boli grlo”, dobacila je Džil.
„Pokušaj grgljanje sa aspirinom.” Džubal ju je pogledao. „To je
glup izgovor, ali čini mi se da time dobijam razlog da te stavim na platni
spisak... jer nekako ne verujem da će te u Betezdi ponovo primiti. U
redu, ti si moj upravo zaposleni naučni asistent za marsovsku
lingvistiku... što uključuje i druga zaduženja, ukoliko se pokaže
potreba. Dogovori se sa ostalim devojkama. En, stavi je na platni spisak
– i pazi da je prijaviš i poreskom.”
„Ona radi u kuhinji od prvog dana kad je došla. Da li da stavim
raniji datum?”
Džubal je slegnuo ramenima. „Nemoj me gnjaviti detaljima.”
„Ali, Džubale”, oštro se pobunila Džil, „mislim da ja ne mogu da
naučim marsovski!”
„Ali možeš da probaš, je li tako? To je uradio i Kolumbo.”
„Ali...”
 „Šta si mi ono pričala o zahvalnosti? Da li prihvataš posao ili ne?”
Džil se ugrizla za usnu. „Prihvatam. Da... šefe.”
Smit je plašljivo pružio ruku da je dotakne. „Džil... učiću te.”
Džil ga je pogladila po ruci. „Hvala, Majk.” Pogledala je Haršoa. „I
naučiću ga, tebi u inat!”
On se na to nasmešio. „Taj motiv potpuno grukujem – i znam da
ćeš naučiti. Da se vratimo poslu – Majk, šta još možeš da uradiš što mi
ne možemo? Osim što pošalješ stvari da odu – kada imaju pogrešnost –
i da ih podižeš bez dodirivanja.”
Smit je delovao zbunjeno. „Ne znam.”
„Kako bi mogao da zna”, pobunila se Džil, „kada ne zna šta mi
možemo, a šta ne možemo?”
„Hmmm, tako je. En, promeni naziv njenog radnog mesta u
‘asistent za marsovsku lingvistiku, kulturu i tehniku’. Džil, tokom
učenja njihovog jezika naići ćeš na marsovske pojmove koji su
drugačiji, stvarno drugačiji – a kada se to desi, obavesti me. Sve što je
u vezi sa kulturom može se naučiti iz sistema njenog jezika – a ti si
verovatno dovoljno mlada da možeš naučiti da razmišljaš kao
Marsovci... što ja svakako ne mogu. A ti, Majk, ako primetiš nešto što
ti možeš a mi ne možemo, reci mi.”
„Reći ću, Džubale. Kakve bi to bile stvari?”
„Ne znam. Stvari kao ovo što si sad radio... i što možeš da ostaneš
na dnu bazena mnogo duže nego mi. Hmmm... Djuk!”
„Da, šefe? Obe ruke su mi pune filmova. Nemojte da smetate.”
„Ali možeš da pričaš, je li tako? Primetio sam da je bazen prilično
mutan.”
„Da. Staviću večeras sredstvo za taloženje i izvući ću talog ujutro.”
„Kakve su brojke?”
„Brojke su u redu, voda je dovoljno čista da može da se pije. Samo
izgleda prljavo.”
„Za sada ćemo govoriti da je mutan. Testiraj ga kao i obično. Javiću
ti kad budem hteo da se očisti.”
 „Dođavola, šefe, niko ne voli da pliva u bazenu koji izgleda kao
voda iz sudopere. Trebalo je da ga sredim još davno, ali ove nedelje je
bila baš velika gužva.”
„Kome se ne sviđa da pliva, neka ostane suv. Ne gunđaj više, Djuk;
objasniću ti kasnije. Jesu li filmovi spremni?”
„Za pet minuta.”
„Dobro. Majk, da li znaš šta je pištolj?”
„Pištolj”, ponovio je Smit oprezno. „Vatreno oružje, namenjeno za
izbacivanje projektila snagom nekog eksploziva, kao što je barut;
sastoji se od cevi zatvorene na jednom kraju, gde se...”
„Dobro, dobro. Da li ga grukuješ?”
„Nisam siguran.”
„Da li si ikada video pištolj?”
„Ne znam.”
„Svakako jesi”, prekinula ih je Džil. „Majk, seti se onog o čemu
smo pričali, u sobi sa travom na podu – ali nemoj da se uznemiriš!
Veliki čovek me je udario, sećaš se.”
„Da.”
„Drugi čovek je uperio nešto u mene. Držao ga je u ruci.”
„Da. Uperio je u tebe lošu stvar.”
„To je bio pištolj.”
„I mislio sam da bi reč za tu lošu stvar mogla da bude pištolj’. U
Vebsterovom novom međunarodnom rečniku engleskog jezika, treće
izdanje, objavljeno u...”
„U redu je, sinko”, brzo je rekao Haršo. „To je svakako bio pištolj.
Sad me pažljivo slušaj. Ako neko ponovo uperi pištolj u Džil, šta bi ti
uradio?”
Smit je oklevao sa odgovorom još duže nego obično. „Ti nećeš biti
ljut ako uništim hranu?”
„Ne, neću bit ljut. U takvoj situaciji niko neće biti ljut na tebe. Ali
pokušavam da saznam nešto drugo. Da li bi mogao da udesiš da samo
pištolj ode, a da čovek koji ga drži ne ode?”
Smit se zamislio. „Da uštedim hranu?”
„Oh, nisam tako mislio. Da li bi mogao da pištolj ode, a da ne naudiš
čoveku?”
„Džubale, ne bih mu naudio. Mogu da uradim da pištolj ode, a da
čoveka samo zaustavim. Ne bi bio bol. Samo bi se rastelovio. Grana
koja ostane posle njega ne bi bila oštećena.”
Haršo je uzdahnuo. „Da, siguran sam da si u pravu. Ali da li možeš
da uradiš da ode samo pištolj? I ništa drugo? Da ne zaustaviš čoveka,
da ga ne ubiješ, nego da on živi dalje?”
Smit se zamislio. „To bi bilo mnogo lakše nego oba istovremeno.
Ali, Džubale, ako ga ostavim telesnog, on bi opet mogao da povredi
Džil. Ili ja tako grukujem.”
Haršo je zastao kako bi se podsetio da ovo nedužno dete nije ni dete
a ni nedužno – nego da je vrlo prefinjena osoba u kulturi za koju on tek
počinje da shvata, vrlo nejasno, da je daleko naprednija od ljudske
kulture, na neki veoma tajanstven način... i da ove naivne primedbe
izgovara zapravo supermen – ili je to barem za sada najpribližniji opis.
Onda je odgovorio Smitu, koristeći pažljivo odabrane reči, jer je
zamislio opasan eksperiment i nije želeo da dožive katastrofu zbog neke
jezičke začkoljice.
„Majk... ako dođe trenutak odluke – kada moraš da uradiš nešto da
bi zaštitio Džil, uradi to.”
„Da, Džubale. Hoću.”
„Ne brini zbog traćenja hrane. Ne brini ni zbog čega. Samo zaštiti
Džil.”
„Uvek ću da zaštitim Džil.”
„Dobro. Ali zamisli sad da čovek uperi pištolj u nekoga – ili samo
da ga ima u ruci. Zamisli da ne želiš i ne moraš da ga ubiješ... ali želiš
da pištolj nestane. Možeš li to da uradiš?”
Majk je vrlo kratko oklevao. „Mislim da grukujem. Pištolj je
pogrešna stvar. Ali može biti važan čoveku da bi ostao telesan.”
Razmislio je. „Mogu.”
 „Dobro. Majk, sad ću da ti pokažem pištolj. Pištolj je pogrešna
stvar.”
„Pištolj je veoma pogrešna stvar. Udesiću da ode.”
„Nemoj da ode čim ga vidiš.”
„Ne?”
„Ne. Podići ću pištolj i počeću da ga okrećem ka tebi. Ovako. Pre
nego što ga uperim u tebe, neka nestane. Ali nemoj da me zaustaviš,
nemoj da me povrediš, nemoj da me ubiješ, nemoj ništa da uradiš meni.
Samo pištolju. I nemoj da me traćiš kao hranu.”
„Oh, to nikad ne bih”, ozbiljno je rekao Majk. „Kada se rasteloviš,
brate Džubale, nadam se da će mi biti dozvoljeno da te ja pojedem.
Hvaliću te i ceniću te u svakom zalogaju... dok te ne budem potpuno
gruknuo.”
Džubal je savladao nalet mučnine kakvu nije osetio decenijama.
„Hvala ti, Majk.”
„Ja tebi treba da zahvalim, brate – a ako se desi da ja budem odabran
pre tebe, nadam se da ćeš smatrati da sam dostojan grukovanja. Podeli
me sa Džil. Hoćeš li me podeliti sa Džil? Molim te.
Haršo je pogledao Džil, koja je uspela da sačuva spokojan izraz lica
– verovatno zato što je iskusna medicinska sestra. „Podeliću te sa Džil”,
rekao je ozbiljno. „Ali, Majk, niko od nas danas neće biti hrana, niti
uskoro. Sada hoću da ti pokažem ovaj pištolj – a ti čekaj dok ti kažem...
a onda budi veoma pažljiv, jer imam još mnogo stvari koje želim da
uradim pre nego što budem spreman za rastelovljenje.”
„Paziću, brate.”
„Dobro.” Haršo se nagnuo napred, tiho stenjući, i otvorio donju
fioku pisaćeg stola. „Pogledaj ovde, Majk. Vidiš pištolj? Sad ću da ga
uzmem. Ali ne radi ništa dok ti ja ne kažem. Devojke – ustanite i idite
skroz levo; ne želim da ga uperim u vas. Dobro, Majk, ne još.” Haršo
je pružio ruku ka pištolju, vrlo starom policijskom modelu, i izvadio ga
je iz fioke. „Spremi se, Majk. Sad!” Dao je sve od sebe da uperi pištolj
u Čoveka sa Marsa. Ruka mu je odjednom bila prazna. Nije bilo udarca,
ni trzaja, ni izvrtanja – pištolj je nestao i to je bilo sve.
 Džubal je otkrio da drhti, pa je prestao. „Savršeno”, rekao je Majku.
„Sklonio si ga pre nego što sam ga uperio u tebe. To je potpuno
savršeno.”
„Srećan sam.”
„I ja sam. Djuk, da li si snimio ovo?”
„Da. Stavio sam nove kasete sa filmom. Tako ste rekli.”
„Dobro.” Haršo je uzdahnuo i utvrdio da je veoma umoran. „To je
sve za danas, deco. Idite sad. Idite na plivanje. I ti, En.”
„Šefe?”, upitala je En. „Hoćete li mi reći šta se vidi na filmovima?”
„Da li želiš da ostaneš i pogledaš?”
„O, ne! Ne smem, ne one delove gde sam bila svedok. Ali volela
bih da znam – kasnije – da li pokazuju da sam izgubila koncentraciju.”
„U redu.”
 Poglavlje 13

Kad su ostali otišli, Haršo je počeo da izdaje uputstva Djuku – a onda

je naglo, osorno upitao: „Zašto izgledaš tako kiselo?”
„Šefe, kad ćete se osloboditi te avetinje?”
„Avetinje? Zvučiš kao klinac iz provincije!”
„Jeste, ja sam iz Kanzasa. Ali u Kanzasu nema ljudoždera – oni su
više zapadno. Ja imam prava na svoje mišljenje o tome ko je prostak a
ko nije... ali ješću u kuhinji dok se njega ne oslobodite.”
„Je li?”, ledeno je rekao Haršo. „Ne moraš se truditi. En će ti
spremiti ček sa poslednjom platom za pet minuta... A tebi sigurno ne
treba više od deset da spakuješ svoje stripove i rezervnu košulju.”
Djuk je upravo postavljao projektor. Sad se zaustavio i ispravio se.
„Oh, nisam mislio da dam otkaz.”
„Meni to zvuči upravo tako, sinko.”
„Ali... u čemu je problem? Mnogo puta sam već jeo u kuhinji.”
„To je tačno. Onda kad ti je tako zgodno, ili da ne bi pravio dodani
posao devojkama. Ili tako nešto. Možeš da dobiješ i doručak u krevetu,
što se mene tiče, ako uspeš da ubediš devojke da ti ga donesu. Ali niko
ko spava pod mojim krovom neće odbiti da jede za mojim stolom zato
što ne želi da jede zajedno sa drugima koji tu jedu. Ja spadam u gotovo
izumrlu sortu, starinske džentlmene – što znači da mogu da budem
stvarno odvratno đubre kada mi tako dune. A dunulo mi je upravo
sada... što će reći da neobrazovani, sujeverni, balvan pun predrasuda ne
može da mi određuje ko je, ili ko nije, dostojan da jede za mojim stolom.
Ako rešim da jedem sa poreznicima i grešnicima, to je moja stvar. Ali
neću da delim hleb i so sa farisejima.”
Djuk je na to pocrveneo i odgovorio vrlo polako. „Trebalo bi da vas
zveknem – i uradio bih to, da ste mojih godina.”
„Nemoj da te to sprečava, Djuk. Možda sam čvršći nego što misliš...
A ako nisam, buka će svakako dovesti ostale ovamo. Da li misliš da
možeš da izađeš na kraj sa Čovekom sa Marsa?”
„Sa njim? Pa slomio bih mu vrat jednom rukom!”
„Verovatno... ako uspeš da mu se približiš.”
„Šta?”
„Video si kad sam pokušao da uperim pištolj u njega. Djuk – gde je
taj pištolj? Pre nego što kreneš da se razmećeš bicepsima, stani i
razmisli – ili šta god da radiš umesto razmišljanja. Nađi taj pištolj. Onda
mi reci da li i dalje misliš da možeš da slomiš Majku vrat. Ali prvo nađi
pištolj.”
Djuku se čelo naboralo, a onda je nastavio da postavlja projektor.
„Neki mađioničarski trik. Na filmu će se lepo videti.”
„Djuk, ne petljaj više oko projektora. Sedi. Ja ću ga namestiti kad
odeš i sam ću pustiti filmove. Ali pre toga hoću da porazgovaram sa
tobom.”
„Šta? Džubale, nemojte da dirate taj projektor. Kad god ga pipnete,
nešto se pokvari. To je vrlo osetljiv aparat.”
„Sedi kad kažem.”
„Ali...”
„To je moj projektor, Djuk. Mogu i da ga pokvarim ako želim. Ili
ću pozvati Larija da ga pokrene. Ali ne prihvatam više usluge od čoveka
koji je dao otkaz na posao kod mene.”
„Dođavola, nisam dao otkaz! Vi ste se nadrndali i otpustili me – bez
ikakvog razloga.”
„Sedi, Djuk”, tiho je rekao Haršo. „Ili sedi... i pusti da pokušam da
ti spasem život... ili odlazi odavde što brže možeš, a ja ću poslati za
tobom tvoju odeću i platu. Ne gubi vreme na pakovanje; suviše je
opasno. Možda nećeš toliko dugo živeti.”
„Šta to, kog đavola, pričate?”
„Upravo ono što čuješ. Djuk, nebitno je da li si dao otkaz ili si
otpušten; tvoje zaposlenje ovde je prestalo u trenutku kad si objavio da
više nećeš da jedeš za mojim stolom. Ipak, smatram da je vrlo neukusno
da budeš ubijen na mom imanju. Zato sedi, a ja ću učiniti sve što mogu
da se to izbegne.”
Djuk je delovao zaprepašćeno, otvorio je usta, zatvorio ih, pa je seo.
Haršo je nastavio. „Da li si ti Majkov brat po vodi?”
„Šta? Naravno da nisam. O, čuo sam priče – ali to je glupost, ako
mene pitate.”
„Nije glupost i niko te nije pitao; ti nisi kompetentan da daješ
mišljenje o tome.” Haršo se namrštio. „Šteta. Vidim da neću samo
morati da te otpustim – a Djuk, ja ne želim da te otpustim; ti odlično
radiš, održavaš sve spravice u ispravnom stanju i spasavaš me od
mehaničkih petljancija koje me ni najmanje ne zanimaju. Ali ne mogu
te bezbedno ispratiti odavde, nego moram da ustanovim ko još u ovoj
kući nije Majku brat po vodi... pa ili da se postaram da to postanu – ili
da ih ispratim odavde pre nego što im se nešto desi.” Džubal je grizao
usnu i gledao u plafon. „Možda bi bilo dovoljno da dobijem od Majka
čvrsto obećanje da neće nauditi nikome osim sa mojom izričitom
dozvolom. Hm... ne, ne smem da rizikujem. Ovde se igra suviše mnogo
grubih igara – a uvek postoji mogućnost da će Majk pogrešno
protumačiti nešto što bi trebalo da bude samo zabava. Na primer, ako ti
– ili bolje Lari, pošto ti nećeš biti ovde – zgrabi Džil i baci je u bazen,
Lari bi mogao da se nađe tamo kuda je otišao onaj pištolj, pre nego što
stignem da objasnim Majku kako je to samo zabava i da Džil nije u
opasnosti. Ne želim da Lari nastrada zbog mog previda. Lari ima puno
pravo da se ludira a da ga u tome ne spreči moja nemarnost. Djuk,
verujem da svako mora sam da izabere svoju sudbinu... ali ipak to nije
izgovor da odrastao čovek napravi bebi kapu od dinamita i pusti je da
se time igra.”
„Šefe”, oprezno je rekao Djuk, „zvučite kao da ste malo prolupali.
Majk ne bi nikog povredio – dobro, kad krene da priča o ljudožderstvu,
meni se povraća, ali nemojte me pogrešno shvatiti.
Znam da je on samo divljak, da ne zna za bolje. Pa šefe, on je miran
kao jagnje. Nikad nikom ne bi naudio.”
 „Misliš?”
„Potpuno sam siguran.”
„Dobro. Ti imaš u sobi dva ili tri pištolja. Kažem ti da je on opasan.
Sad je sezona lova na Marsovce, dakle uzmi pištolj u koji imaš
poverenja, idi dole na bazen i ubij ga. Ne brini za zakon, ja ću ti biri
advokat i garantujem ti da neće biti podignuta optužnica. Hajde, uradi
to!”
„Džubale... ne mislite valjda ozbiljno.”
„Ne, ne mislim ozbiljno. Jer ti to ne možeš. Kad bi pokušao, tvoj
pištolj bi otišao tamo kuda i moj – a ako baš navališ, verovatno ćeš i ti
poći istim putem. Djuk, ti ne znaš sa čim imaš posla – a ne znam ni ja,
osim što ja znam da je to opasno, a ti ne znaš. Majk nije ‘miran kao
jagnje’ i nije divljak. Čini mi se da smo mi divljaci. Da li si nekad gajio
zmije?”
„Ovaj... ne.”
„Ja jesam, kao klinac. Mislio sam da ću postati zoolog. Jedne zime,
dole na Floridi, uhvatio sam nešto što sam mislio da je grimizna zmija.
Da li znaš kako izgledaju?”
„Ne volim zmije.”
„Opet predrasude, glupe predrasude. Većina zmija je bezopasna,
korisna i zabavna za gajenje. Grimizna zmija je lepotica – crvena, crna
i žuta – pitoma je i odličan je ljubimac. Mislim da me je taj mališa voleo,
na svoj čudni zmijski način. Naravno, ja sam znao kako treba postupati
sa zmijama, da ih ne treba uznemiravati i ne dati im priliku da ujedu,
jer ujed zmije, čak i kad nije otrovna, prava je gnjavaža. Ali tu malu
sam baš zavoleo; bila je dragulj u mojoj zbirci. Vodio sam je napolje da
je pokazujem ljudima, držeći je za potiljak i puštajući da se obmota oko
moje podlaktice.
Jednog dana sam bio u prilici da pokažem svoju zbirku herpetologu
iz zoološkog vrta u Tampi – i prvo sam mu pokazao moj dragulj. On je
gotovo pohisterisao. Moja ljubimica nije bila grimizna zmija – nego
mlada koralna zmija. Američka kobra... najsmrtonosnija zmija u
Severnoj Americi. Djuk, da li razumeš šta hoću da kažem?”
 „Razumem da je gajenje zmija opasno. To sam i ja mogao da vam
kažem. „
„O, zaboga! Ja sam već imao u zbirci zvečarke i vodene jamičarke.
Otrovna zmija nije opasna, kao što nije opasan ni napunjen pištolj –
ukoliko postupaš s njima na odgovarajući način. Ono što je tu koralnu
zmiju činilo opasnom jeste činjenica da nisam znao šta je ona i šta može
da učini. Da sam, u svom neznanju, neoprezno postupio prema njoj,
ubila bi me, jednako opušteno i nedužno kao mače kad se počeše. E, to
pokušavam da ti kažem o Majku. On izgleda miran kao jagnje – i uveren
sam da je zaista miran i bezrezervno prijatan prema svakome kome
veruje. Ali ako ti ne veruje – e pa, onda nije onako kako ti izgleda. On
izgleda kao običan mlad čovek muškog pola, pomalo nerazvijen,
svakako trapav i neopisivo neupućen... ali pametan i vrlo pitom i željan
da uči. I sve to je tačno i nije nikakvo čudo, kad se zna njegovo poreklo
i čudan način na koji je odrastao. Ali baš kao moja zmija, Majk je više
nego što izgleda. Ako ti Majk ne veruje, slepo i potpuno, može u
trenutku da postane agresivan i mnogo smrtonosniji od one koralne
zmije. Naročito ako pomisli da si naneo zlo nekom njegovom bratu po
vodi, kao što je Džil... ili ja.”
Haršo je žalosno zavrteo glavom. „Djuk, da si popustio svojoj
prirodnoj želji da me zvekneš, pre nekoliko minuta kad sam ti rekao
nekoliko prostih činjenica o tebi, i da je Majk stajao na tim vratima iza
tebe... pa, ubeđen sam da ti ne bi imao nikakve šanse. Ni najmanje. Bio
bi mrtav pre nego što shvatiš, toliko brzo da ja ne bih mogao da ga
zaustavim. Majk bi se potom žalosno izvinjavao što je „uništio hranu”
– to jest tvoju veliku, mesnatu lešinu. Da, osećao bi se krivim zbog toga;
čuo si ga pre nekog vremena. Ali ne bi se osećao krivim što te je ubio;
to bi bila prosto neophodnost koju si mu ti nametnuo... a ionako ne bi
bilo naročito važno, čak ni tebi. Znaš, Majk veruje da je tvoja duša
besmrtna.”
„A? Pa dobro, to verujem i ja. Ali...”
„Veruješ?”, ponovio je Džubal. „Nekako sumnjam.”
„Pa naravno da verujem! Dobro, priznajem da ne idem baš često u
crkvu, ali vaspitan sam kako treba. Nisam nevernik. Imam veru.”
 „Dobro. Mada ja lično nikada nisam uspeo da razumem veru’, niti
da shvatim zašto bi pravedni Bog očekivao da se njegova stvorenja
odluče baš za tu istinsku religiju između mnoštva lažnih – samo zbog
vere. To mi se čini kao vrlo traljav način da se upravlja nekom
organizacijom, bilo da je posredi vaseljena ili nešto manje. U svakom
slučaju, pošto ti eto imaš vere, a to uključuje i verovanje u sopstvenu
besmrtnost, ne moramo više da se uznemiravamo oko mogućnosti da će
tvoje predrasude dovesti do prerane smrti. Da li želiš da te kremiramo
ili sahranimo?”
„Šta? Ama, Džubale, prestani da me njakaš.”
„Ni slučajno. Ne mogu ti garantovati da ćeš otići bezbedno odavde
ako ćeš ostati u uverenju da je koralna zmija zapravo bezopasna
grimizna – jer ti takva zabuna može biti poslednja u životu. Ali
obećavam ti da neću dozvoliti Majku da te pojede.”
Djuk je na to zinuo. Posle nekog vremena uspeo je da odgovori,
eksplozivno, prostački i vrlo zbrda-zdola. Haršo ga je saslušao, a onda
je oštro rekao: „U redu, u redu, sad spusti loptu. Možeš se dogovoriti sa
Majkom kako god ti odgovara. Mislio sam da ti činim uslugu.” Potom
se okrenuo i sagnuo se nad projektor. „Hoću da vidim ove snimke.
Ostani u blizini, ako želiš, dok ne završim sa ovim. Verovatno je i
bezbednije. Dođavola!”, dodao je. „Prokletinja me je uštinula.”
„Pokušali ste na silu. Evo...” Djuk je izvršio podešavanja koja je
Haršo zabrljao, a onda je umetnuo prvu kasetu sa filmom. Ni jedan ni
drugi nisu pominjali pitanje da li Djuk još uvek radi ili više ne radi za
Džubala. Kamere su bile „Mičelove”, sa servo mehanizmom; projektor
je bio stoni „jašinon” tank, sa adapterom koji je omogućavao da prima
i film „solid sajt-saund” od 4 milimetra. Ubrzo su slušali i gledali
događaje koji su doveli do nestanka prazne kutije od brendija.
Džubal je gledao kutiju kako leti ka njegovoj glavi i video ju je kako
nestaje usred leta. „To je dovoljno”, rekao je. „En će biti drago da čuje
da je kamere podržavaju. Djuk, hajde da ponovimo ovaj poslednji deo,
ali usporeno.”
„Dobro.” Djuk je premotao. „Deset na jedan”, objavio je.
Scena je bila ista, ali usporeni zvuk je bio beskoristan; Djuk ga je
isključio. Kutija je polako lebdela iz Džilinih ruku ka Džubalovoj glavi,
a onda je potpuno iznenada prestala da postoji. Ali nije prosto iščezla:
kad se gleda usporeno, moglo se videti kako se skuplja, postaje sve
manja i manja, sve dok je više nije bilo.
Džubal je zamišljeno klimao glavom. „Djuk, možeš li još više da
usporiš?”
„Samo trenutak. Nešto je pogrešno sa stereom.”
„Šta?”
„Proklet bio ako mogu da otkrijem. Kad je išlo brzo, delovalo je
sasvim u redu. Ali kad sam usporio, efekat dubine je postao obrnut.
Videli ste. Kutija se udaljavala od nas brzo, strašno brzo – ali uvek je
izgledala da je bliža nego zid. Izobličena paralaksa, naravno. Ali ja
nisam dirao traku iz kasete. Gremlini.”
„Oh. Sačekaj, Djuk. Pusti snimak sa druge kamere.”
„Hm... oh, razumem. Tako ćemo videti sliku iz drugog ugla, za
devedeset stepeni drugačijeg, pa ćemo jasno videti čak i ako sam ovaj
prvi film nekako zeznuo.” Djuk je promenio kasetu. „Da proletimo kroz
prvi deo, dobro? Onda ću usporiti deset puta onaj deo koji nam treba.”
„Samo napred.”
Scena je bila ista, osim ugla gledanja. Kada je Džil na snimku
zgrabila kutiju, Djuk je usporio film i ponovo su gledali kako kutija
nestaje.
Djuk je opsovao. „Nešto je zeznulo i drugu kameru.”
„Jeli?”
„Naravno. Ona je gledala sa strane, pa je kutija trebalo da nestane
iz kadra, na levu ili na desnu stranu. A umesto toga ponovo se
udaljavala pravo od nas. Zar ne? I vi ste videli. Tačno pravo od nas.”
„Da”, složio se Džubal, „tačno pravo od nas.”
„Ali to je nemoguće – ne iz oba ugla.”
„Kako to misliš nemoguće? Evo, vidi se da je tako. Da smo umesto
jedne kamere koristili dopler radar, pitam se šta bi nam pokazao.”
„Otkud ja da znam? Rastaviću ove kamere.”
 „Ne trudi se.”
„Ali...”
„Nemoj gubiti vreme, Djuk; obe kamere su u redu. Šta je uvek pod
uglom od devedeset stepeni u odnosu na sve ostalo?”
„Ne umem ja sa zagonetkama.”
„Ovo nije zagonetka i ozbiljno sam pitao. Mogao bih da te uputim
na gospodina Kvadratića iz Ravnođije, ali evo, odgovoriću ja. Šta je
pod tačno pravim uglom u odnosu na sve ostalo? Odgovor: Dva mrtva
tela, jedan pištolj i prazna kutija od pića.”
„Šta to kog vraga govorite, šefe?”
„Nikad u životu nisam jasnije govorio. Pokušaj da poveruješ u ono
što kamere vide, umesto što uporno tvrdiš da su obe pokvarene, zato što
ono što su prikazale nije bilo ono što si očekivao. Hajde da vidimo
ostale snimke.”
Haršo nije ništa komentarisao dok su ih gledali; novi uglovi nisu
dodali ništa onome što su već znali, ali jesu potvrdili i podržali jedni
druge. Pepeljara je, dok je lebdela pod tavanicom, bila izvan kadra koji
hvataju kamere, ali njeno sporo spuštanje i prizemljenje bilo je
snimljeno. Slika pištolja u stereo-tanku bila je prilično sitna, ali, koliko
se moglo videti, pištolj je uradio tačno isto što i kutija: smanjio se u
daljinu bez pomeranja. Pošto ga je Haršo čvrsto stezao kad mu je nestao
iz šake, sada je bio uveren – ako je „uveren” prava reč, pomislio je
zlovoljno. Možda je bolje „ubeđen”.
„Djuk, kad budeš imao vremena, hoću kopije svega ovoga.”
Djuk je oklevao. „Znači li to da i dalje radim ovde?”
„Šta? O, dođavola! Ne možeš da jedeš u kuhinji, i tu nema diskusije.
Djuk, pokušaj da izbaciš svoja lokalna sujeverja iz trke i neko vreme
samo slušaj. I potrudi se što više.”
„Slušaću.”
„Kad je Majk zamolio za privilegiju da pojede moje žilavo matoro
telo, on mi je učinio najveću počast za koju on zna – u skladu sa jedinim
pravilima koja su mu poznata. Ono što je naučio, kako bismo mi rekli,
sedeći na majčinom kolenu. Da li shvataš? Čuo si njegov ton glasa,
video si kako se držao. On mi je davao najveći mogući kompliment – i
istovremeno me je molio za dobročinstvo. Razumeš? Nije važno šta o
tome misle u Kanzasu; Majk koristi vrednosti kojima je naučen na
Marsu.”
„Mislim da mi je ipak draži Kanzas.”
„Dobro, i meni je”, priznao je Džubal. „Ali za mene to nije stvar
slobodnog izbora, kao ni za tebe – a nije ni za Majka. Sva trojica smo
zarobljenici sopstvene rane indoktrinacije, jer teško je, gotovo
nemoguće, osloboditi se tog ranog uslovljavanja. Djuk, možeš li da
utuviš u tu tvoju glavu da bi, da si ti rođen na Marsu i da su te odgajili
Marsovci, imao potpuno iste stavove prema ‘jesti i biti pojeden’ kao
Majk?”
Djuk je razmislio, a onda je zavrteo glavom. „Ne prihvatam to,
Džubale. Naravno, u većini stvari Majk prosto nije imao sreće što nije
odrastao u civilizaciji – a ja imam sreće što jesam. Spreman sam da mu
mnogo šta oprostim. Ali ovo je drugo, ovo je instinkt.”
„Instinkt? Drek!”
„Ali kad jeste. Ja nisam u majčinom krilu naučio da ne budem
ljudožder. Prokletstvo, nisam ni morao: oduvek sam znao da je to greh
– i to gadan. Pa od same pomisli na to počne da mi klokoće u želucu.
To je osnovni instinkt.”
Džubal je jeknuo. „Djuk, kako si uspeo da naučiš tako mnogo o
aparatima a da nisi naučio ništa o tome šta tebe pokreće? Mučnina koju
osećaš – to nije instinkt; to je uslovni refleks. Majka nije morala da ti
kaže ‘Ne smeš da pojedeš drugare na igralištu, dušo, to nije lepo’, jer si
to poprimio iz čitave naše kulture – baš kao i ja. Šale o ljudožderima i
misionarima, karikature, bajke, horor priče, bezbroj sitnih stvari. Ali to
nema nikakve veze sa instinktom... jer je kanibalizam jedan od
najčešćih ljudskih običaja, i postoji u svakom ogranku ljudske vrste.
Tvoji preci, moji preci, svi redom.”
„Vaši preci, možda. Moje ne uplićite u to.”
„Uf. Djuk, zar mi nisi pomenuo da imaš u sebi indijanske krvi?”
„Da, osminu. U vojsci su me zvali Poglavica. Pa šta? Ne stidim se
toga, ponosim se.”
„Nema razloga da se stidiš – ali ni da se ponosiš, kad smo već kod
toga. Ali iako obojica svakako imamo ljudoždere na porodičnom stablu,
sva je prilika da su tvoji mnogo bliži tvojoj generaciji nego moji, zato
što...”
„Šta to pričaš, ćelavi matori...”
„Smiri se! Rekli smo da ćeš slušati, sećaš se? Ritualni kanibalizam
bio je široko rasprostranjena navika među domorodačkim kulturama u
Americi. Ali nemoj mi verovati na reč; potraži sam. Osim toga, obojica,
prosto kao Severoamerikanci, imamo više nego pedeset posto šanse da
nosimo delić Konga u sebi a da to i ne znamo... i eto ti opet. Ali čak i
da smo obojica čistokrvnog severnoevropskog porekla, sa potvrdom
Američkog kinološkog društva (što je smešna ideja, pošto je stepen
slučajnog mešanja krvi među ljudima daleko veći nego što je iko
spreman da prizna) – ali čak i da jesmo, takvo poreklo bi nam samo
reklo od kojih smo ljudoždera potekli... jer svaki ogranak ljudske vrste,
bez izuzetaka, primenjivao je kanibalizam u nekom trenutku svoje
istorije. Djuk, glupo je govoriti da je neki običaj „protivan instinktima”
kada su stotine miliona ljudskih bića radile upravo to.”
„Ali... dobro, dobro, trebalo je da znam da ne vredi da se
raspravljam sa vama, Džubale; vi uvek možete da izokrenete stvari sebi
u korist. Ali pretpostavimo da zaista svi potičemo od divljaka koji nisu
imali pojma – ne priznajem ništa, nego govorim samo rasprave radi.
Pretpostavimo da je tako. Pa šta? Sada smo civilizovani. Ili barem ja
jesam.”
Džubal se veselo nasmešio. „Što bi značilo da ja nisam. Sinko, na
stranu sada moj lični uslovni refleks koji se protivi gošćenju pečenim
parčetom – pa, tebe, na primer – i na stranu te naučene emotivne
predrasude, ali čak i iz hladno praktičnih razloga smatram da je naš tabu
protiv ljudožderstva odlična ideja... jer mi nismo civilizovani.”
„Šta?”
„Očito. Da nemamo plemenski tabu koji je toliko žestok da si ti
iskreno verovao da je posredi instinkt, mogao bih da smislim poduži
spisak ljudi kojima se ne bih usudio da okrenem leđa, pogotovo s
obzirom na današnju cenu govedine. Zar ne?”
Djuk se nevoljno nasmešio. „Možda tu i imate pravo. Ja svakako ne
bih rizikovao sa bivšom taštom. Ona stvarno ne može da me smisli.”
„Vidiš? Ili recimo naš dragi južni sused, koji je tako opušten kad
reč o o tuđim ogradama imanja i o stoci kada dođe sezona lova? Ne bih
se kladio da ti i ja ne bismo završili u njegovom zamrzivaču kad ne bi
bilo tog tabua. Ali Majku bih potpuno verovao – jer je Majk
civilizovan.”
„Molim?”
„Majk je potpuno civilizovan, u marsovskom smislu. Djuk, ne
razumem marsovska gledišta i verovatno ih nikad i neću razumeti. Ali
dovoljno sam razgovarao sa Majkom o tome i znam da Marsovci ne
postupaju po sistemu ko-koga-prvi... Jeste, oni jedu svoje mrtve umesto
da ih sahrane, ili spale, ili ih iznesu pred lešinare. Ali taj običaj je strogo
formalizovan i duboko religiozan. Marsovca nikada neće zgrabiti i
iskasapiti protivno njegovoj volji. Zapravo, koliko sam do sada uspeo
da saznam, ideja o ubistvu uopšte ne spada u marsovski način
razmišljanja. Marsovac umire kada on odluči da umre, pošto je o tome
razgovarao sa prijateljima i primio njihove savete, i pošto je dobio
saglasnost predačkih duhova da im se pridruži. Kada odluči da umre,
on to i učini, s lakočom s kojom ti sklapaš oči – bez nasilja, bez duge
bolesti, čak i bez prevelike doze tableta za spavanje. Jedne sekunde je
živ i zdrav, a sledeće je duh, a za njim ostaje mrtvo telo. Tada, ili možda
kasnije (Majk je uvek nejasan kad je reč o protoku vremena) njegovi
najbliži prijatelji jedu ono što njemu više nije od koristi, i pri tome ga
‘grukuju’, kako kaže Majk, i hvale njegove vrline dok ga mažu senfom.
Novi duh pridružuje se i sam gozbi, koja zapravo predstavlja neku vrstu
bar micve ili prvog pričešća jer tada duh stiče status ‘Starijeg’ – postaje
visoki državnik, ako sam dobro razumeo.”
Djuk je zgađeno iskrivio lice. „Bože, kakva gomila sujevernog
sranja! Prevrnuo mi se želudac.”
„Stvarno? Za Majka je to veoma svečana – ali radosna – verska
ceremonija.”
Djuk je frknuo. „Džubale, ne verujete valjda u te priče o duhovima?
O, znam da ne verujete. To je samo ljudožderstvo upakovano u
najbednije sujeverje.”
„E pa sad, ja ne bih baš tako daleko išao. Priznajem da su mi ti
marsovski ‘Stariji’ malo teški da prihvatim – ali Majk o njima govori
tako uvereno kao da pričamo o prošloj sredi. A što se tiče ostalog –
Djuk, kojoj crkvi ti pripadaš?” Djuk je odgovorio; Džubal je klimnuo
glavom i nastavio. „Tako sam i mislio; u Kanzasu većinom pripadaju
toj, ili onoj toliko nalik na nju da moraš pogledati natpis na ulazu da bi
otkrio razliku. Reci mi... kako si se osećao kada si učestvovao u činu
simboličnog ljudožderstva koji predstavlja tako važan deo rituala tvoje
crkve?”
Djuk ga je belo gledao. „Šta vi to govorite?”
Džubal mu je ozbiljno uzvratio pogled. „Da li si stvarno bio
pripadnik crkve? Ili su te samo kao klinca slali u nedeljnu školu?”
„Šta? Ne, naravno da sam bio član crkve. Cela moja porodica je
bila. I dalje sam... samo više ne odlazim često.”
„Mislio sam da možda nisi imao pravo da učestvuješ u tome. Ali
izgleda da jesi, i zato znaš o čemu govorim, samo treba malo da
razmisliš.” Džubal je naglo ustao. „Ali ja ne pripadam ni tvojoj crkvi ni
Majkovoj, i zato neću pokušavati da raspravljam o sitnim razlikama
između jednog i drugog oblika ritualnog kanibalizma. Djuk, imam hitne
stvari koje treba da obavim: nemam više vremena za pokušaje da te
oslobodim okova predrasuda. Da li odlaziš? Ako odlaziš, mislim da bi
trebalo da te otpratim sa imanja, kako bih bio siguran da si dobro. Ili
hoćeš da ostaneš? To jest, da ostaneš i lepo se ponašaš – da jedeš za
stolom sa nama ostalim ljudožderima.”
Djuk se namrštio. „Mislim da ću ostati.”
„Kako god želiš. Zato što od ovog trenutka nadalje perem ruke od
svake odgovornosti za tvoju bezbednost. Video si snimke; ako si
dovoljno pametan da umeš kapom da pogodiš pod, shvatio si da ovaj
čovek-Marsovac kojeg imamo sa nama u kući može da bude
nepredvidivo opasan.”
Djuk je klimnuo glavom. „Razumeo sam. Nisam baš tako glup kao
što vi mislite, Džubale. Ali neću dozvoliti da me Majk otera odavde.
Kažete da je opasan... i jasno mi je da može da bude, ako ga nešto
podbode. Ali ja ga neću podbadati. Bestraga mu, Džubale, i meni se
mali zapravo dopada, uglavnom.”
„Hmmm... dođavola, mislim da ga i dalje potcenjuješ, Djuk. Vidi
ovako, ako si i dalje prijateljski nastrojen prema njemu, nabolje bi ti
bilo da mu ponudiš čašu vode. Podeli je sa njim. Razumeš li me?
Postani mu brat po vodi.”
„Uf... razmisliću o tome.”
„Ali ako uradiš to, Djuk, onda nemoj folirati. Ako Majk prihvati
tvoju ponudu bratstva po vodi, biće mrtav ozbiljan. Verovaće ti u
potpunosti, bez obzira na sve – i zato nemoj to raditi ako nisi jednako
spreman da veruješ njemu i da ga podržiš, ma koliko stvari postale
gadne. Ili sto posto – ili bolje nemoj.”
„To mi je jasno. Zato sam i rekao da ću da razmislim.”
„Dobro. Ali nemoj suviše dugo da razmišljaš... jer mislim da će se
stvari ovde ubrzo iskomplikovati.”
 Poglavlje 14

U letećoj zemlji po imenu Laputa, opisanoj u dnevnicima Lemjuela

Gulivera objavljenim pod naslovom Putovanja u nekoliko dalekih
zemalja sveta, nijedna iole značajna osoba ne može ni da sluša ni da
govori bez pomoći sluge, kojeg nazivaju „klimenole” – što na
laputskom znači „udarač” – a jedina dužnost takvog sluge jeste da
posebnim osušenim mehurom udara svog gospodara po ustima i ušima
kad god je, po mišljenju sluge, potrebno da taj gospodar sluša ili govori.
Bez saglasnosti tog udarača potpuno je nemoguće privući pažnju
bilo kog Laputijanca iz više klase.
Guliverove dnevnike Zemljani obično smatraju gomilom laži iz
pera mrzovoljnog popa. Možda i jeste tako, ali nema nikakve sumnje
da je, u ovo vreme, sistem „udarača” bio u širokoj upotrebi na planeti
Zemlji i da je proširen, usavršen i umnožen do te mere da ga sami
Laputijanci ne bi prepoznali drugačije sem po duhu.
U ranim, jednostavnijim danima glavna dužnost svakog
zemljanskog suverena bila je da se javno pojavljuje u mnogim
prilikama, tako da čak i najniži podanici mogu da izađu pred njega bez
ikakvog posredovanja i posrednika i da zahtevaju pravdu. Tragovi ovog
oblika primitivne nezavisnosti ostali su prisutni na Zemlji i dugo pošto
su kraljevi postali retki i lišeni bilo kakve moći. Svaki Englez je i dalje
imao pravo da se direktno obrati kralju, mada je malo njih to znalo, a
niko to nije radio. Uspešni gradski političari imali su dan otvorenih
vrata tokom čitavog 20. veka, spremni da prime i saslušaju svakog
fizikalca ili skitnicu koji naiđe.
Sam princip nikada nije ukinut, nego je ugrađen u članove 1 i 9
Amandmana na Ustav Sjedinjenih Američkih Država – i time je postao
za mnoge ljude ravan zakonu – iako je osnovni dokument gotovo
potisnut primenom Povelje Svetske federacije.
 Ali u vreme kada se Šampion, brod Federacije, vratio sa Marsa na
Zemlju, „sistem udarača” širio se već više od stoleća i dostigao je fazu
velike složenosti, a mnoge osobe su bile zaposlene sa jedinim zadatkom
da izvršavaju dotične rituale. Značaj javne ličnosti mogao se oceniti po
broju slojeva udarača koji su ga odvajali od plebejske mase. Više ih nisu
nazivali „udarači”, već su nosili titule izvršnih asistenata, privatnih
sekretara, sekretara privatnih sekretara, sekretara za štampu, službenika
na recepciji, referenata za zakazivanje i tome slično. Zapravo, titula je
mogla biti bilo kakva – ili (kod onih najmoćnijih) nikakva – ali svi su
se mogli prepoznati kao „udarači” po zadatku koji su vršili: svako od
njih je imao proizvoljno i lančano pravo veta nad svakim pokušajem
komunikacije spolja sa Velikim Čovekom koji je formalno nadređen
udaraču.
Ova mreža posrednika koji okružuju svaku važnu osobu sasvim je
prirodno dovela do nastanka klase nezvaničnika čiji je posao da udaraju
po ušima Važnu Osobu bez dozvole zvaničnih udarača, a to rade
(obično) u društvenim ili pseudodruštvenim prilikama ili (kod
najuspešnijih) preko privilegovanog pristupa „na mala vrata” ili
neregistrovanog telefonskog broja. Ti nezvaničnici obično nemaju
zvanične titule, nego nose različite nazive: „kompanjon za golf”,
„kuhinjski kabinet”, „lobista”, „visoki državnik”, „član kluba” i tako
dalje. Opstaju u benignoj simbiozi sa zvaničnim redovima udarača,
pošto je gotovo opšte priznato da što je sistem čvršći, to je veća potreba
za sigurnosnim ventilom.
Najuspešniji nezvaničnici često stvore čitavu mrežu sopstvenih
udarača, sve dok ne postanu skoro isto toliko teški za pristup kao i
Veliki Čovek, čiji su oni nezvanični kontakt... a u tom slučaju pojavljuju
se sekundarni nezvaničnici kako bi zaobišli udarače primarnog
nezvaničnika. Kod ličnosti od najvećeg značaja, kao što je generalni
sekretar Svetske federacije slobodnih država, lavirint zaobilaznica
preko nezvaničnika može da bude jednako strahovit kao i zvanični
odredi udarača koji okružuju neku skromniju veoma značajnu osobu.
Neki zemljanski izučavaoci pominju mogućnost da su Laputijanci
bili, zapravo, Marsovci u poseti, i to potkrepljuju ne samo njihovom
potpuno neovozemaljskom opsesijom misaonim životom nego i dvema
konkretnim činjenicama: Laputijanci su navodno znali za Marsova dva
meseca barem sto pedeset godina pre nego što su ih zemaljski astronomi
primetili, a drugo, opis same Lapute, po obliku, veličini i pogonu, takav
je da mu odgovara samo i jedino izraz „leteći tanjir”. Ali ta teorija ne
stoji, jer sistem udarača, ključan za laputijansko društvo, na Marsu je
potpuno nepoznat. Marsovski Stariji, pošto nisu opterećeni telima
podložnim vremenu i prostoru, imaju isto onoliko potrebe za udaračima
kao što zmija ima potrebe za cipelama. Marsovci koji su i dalje telesni
mogli bi da koriste udarače, ali to ne čine; sam taj pojam potpuno je
suprotan njihovom načinu života.
Marsovac koji oseti potrebu za nekoliko minuta ili godina
razmišljanja prosto će učiniti tako. Ako drugi Marsovac poželi da
razgovara sa njim, taj prijatelj će prosto sačekati, koliko god je
potrebno. Pošto imaju na raspolaganju čitavu večnost, nema nikakve
potrebe za žurbom – zapravo, „žurba” i nije pojam koji se može izreći
u marsovskom jeziku i stoga se mora pretpostaviti da je nezamisliv.
Brzina, ubrzanje, istovremenost i druge matematičke apstrakcije koje
imaju veze sa večnošću jesu deo marsovske matematike, ali ne i
marsovskih emocija. Upravo suprotno, strašna žurba i haos ljudskog
postojanja ne potiču od matematičke neophodnosti vremena, nego od
fanatične žurbe povezane sa ljudskom seksualnom dvopolnošću.
Doktor Džubal Haršo, profesionalni klovn, amaterski subverzivac i
parazit po ličnom izboru, dugo je pokušavao da eliminiše „žurbu” i sve
sa njom povezane emocije. Pošto je bio svestan da mu ostaje samo
kratko vreme da živi i pošto nije posedovao ni marsovsku ni kanzasku
veru u sopstvenu besmrtnost, cilj mu je bio da svaki zlatni trenutak
proživi kao da je večnost – bez straha, bez nade, nego sa spokojnim
uživanjem. U tom cilju utvrdio je da mu je potrebno nešto veće od
Diogenovog bureta, ali manje od Kublajevog „dvora za pir” i njegovih
dvadeset pet milja plodnog tla sa zidovima i kulama koji ga okružuju;
odabrao je jednostavnu malu palatu, nekoliko jutara imanja, čiju
privatnost čuva električna ograda, kuću sa četrnaest spavaćih soba sa
ugradnim brzopoteznim sekretaricama i svim drugim modernim
pogodnostima. Da bi izdržavao svoje strogo namešteno gnezdo i sve
bučno osoblje, uložio je minimum napora sa maksimumom dobiti
prosto zato što je lakše biti bogat nego siromašan – Haršo je samo želeo
da živi onako kako mu se dopada, radeći ono što je smatrao da je za
njega najbolje.
Zato ga je iskreno ožalostilo što su ga okolnosti prisilile da žuri i
nije hteo da prizna da uživa više nego godinama unazad.
Tog jutra je smatrao potrebnim da razgovara sa glavnim
upraviteljem treće planete. Bio je potpuno svestan sistema udarača koji
će takav kontakt sa šefom vlade učiniti gotovo nemogućim za običnog
građanina, iako se Haršo gnušao pomisli da se okruži svim
pomoćnicima koji odgovaraju njegovom položaju – on se lično javljao
na telefon ukoliko se zadesi u blizini kad zazvoni, jer je svaki poziv
nudio lepe šanse da će biti prijatan u smislu uživanja u grubom
obraćanju nepoznatoj osobi koja se usudila da mu naruši privatnost bez
razloga – i to po Haršoovoj definiciji, a ne po definiciji onog ko zove.
Džubal je znao da se ne može nadati da će iste okolnosti važiti i u
Izvršnoj palati: generalni sekretar se svakako ne javlja lično na telefon.
Ali Haršo je imao mnogo godina prakse u umetnosti nadmudrivanja
ljudskih običaja; krenuo je na ovaj zadatak vedro, odmah posle doručka.
Mnogo kasnije bio je umoran i vrlo iznerviran. Već ga je njegovo
ime provelo kroz tri sloja zvanične udaračke odbrane, a on sam bio je
dovoljno važna osoba da ga nijednom nisu izričito odbili.
Umesto toga prebacivali su ga od sekretarice do sekretarice i na
krajnje razgovarao, glasom-i-licem sa naočitim, elegantnim mladim
čovekom, koji je izgledao spreman da razgovara o problemu bez kraja
i konca i bez vidljive nervoze ma šta Haršo kazao – ali nije pristajao da
ga poveže sa časnim g. Daglasom.
Haršo je znao da će dobiti reakciju ako pomene Čoveka sa Marsa i
da će reakcija biti veoma brza ako izjavi da je Čovek sa Marsa kod
njega, ali uopšte nije bio siguran da bi ta reakcija podrazumevala
razgovor licem u lice sa Daglasom. Upravo suprotno, procenio je da bi
pominjanje Smita uništilo svaku šansu da stigne do Daglasa, ali da bi
smesta izazvalo nasilnu reakciju njegovih podređenih – a on to nije
želeo. Znao je iz dugog životnog iskustva da je uvek lakše pogađati se
sa glavnim čovekom. Pošto je u pitanju verovatno bio i život Bena
Kakstona, Haršo nije hteo da rizikuje neuspeh usled nedostatka
ovlašćenja ili viška ambicije podređenih lica.
Međutim, ovo okolišno odbijanje iskušavalo je njegovo strpljenje.
Na kraju je zarežao. „Mladi čoveče, ako vi sami nemate ovlašćenja,
dajte mi da razgovaram sa nekim ko ih ima. Prebacite me kod gospodina
Berkvista.”
Lice činovnika odjednom je prestalo da se smeši i Džubal je
zadovoljno pomislio da mu je najzad doakao. Zato je nastavio da
navaljuje. „Pa? Nemojte samo da sedite! Pozovite Gila preko interne
linije i recite mu da imate Džubala Haršoa na čekanju. Recite mu koliko
dugo ste me naterali da čekam.” Džubal je prizvao u svom izvanrednom
pamćenju sve što je svedok Kavendiš rekao u vezi s nestalim
Berkvistom, kao i izveštaj detektivske službe o njemu. Da, pomislio je
zadovoljno, ovaj momak je bar tri stepenika ispod mesta na kome je bio
Berkvist – dakle hajde da ga malo prodrmusamo... i usput se popnemo
tih nekoliko stepenika.
Lice je kruto izjavilo: „Nemamo nikakvog gospodina Berkvista.”
„Boli me briga gde je. Pozovite ga! Ako ne znate Gila Berkvista
lično, pitajte svog šefa. Gospodin Gilbert Berkvist, lični asistent
gospodina Daglasa. Ako radite u Palati duže od dve nedelje, sigurno ste
ga makar videli izdaleka – ima trideset pet godina, visok je oko metar
osamdeset i težak oko devedeset kilograma, kosa boje peska malo
proređena na temenu, mnogo se smeši i ima savršene zube. Videli ste
ga. Ako se ne usuđujete da ga uznemirite vi lično, prebacite to na šefa.
Ali ne grizite više nokte i učinite nešto. Počeo sam da se nerviram.”
Mladić je i dalje bio bez ikakvog izraza lica. „Molim vas sačekajte.
Raspitaću se.”
„Naravno da ću sačekati. Nađite mi Gila.” Umesto lica na ekranu
pojavila se apstraktna pokretna slika; začuo se prijatan ženski glas sa
automata: „Molimo sačekajte da uspostavimo vezu. Ovo čekanje neće
uticati na cenu vašeg poziva. Molimo opustite se dok...” Začula se
prijatna muzika i nadjačala glas; Džubal se ispravio i osvrnuo se. En je
čekala, čitajući, bezbedno izvan vidnog polja telefona. Sa njegove
druge strane Čovek sa Marsa takođe je bio izvan vidnog polja dok je
gledao slike na stereoviziji i slušao preko sušalica.
Džubal je pomislio kako se mora setiti da traži vraćanje te opscene
brbljive kutije u podrum, gde joj je i mesto, čim se ova situacija okonča.
„Šta to gledaš, sinko?”, upitao je, nagnuvši se, i uključio je zvučnik na
najtiše.
„Ne znam, Džubale”, odgovorio je Majk.
Zvuk je potvrdio ono što je Džubal i pretpostavio na osnovu kratkog
pogleda; Smit je slušao prenos fosteritske službe. Prikazani Pastir nije
propovedao, nego je, izgleda, čitao crkvena obaveštenja: „... mlađi tim
Duha-u-akciji održaće praktičnu vežbu pre večere, pa dođite rano da
vidite kako perje leti! Trener našeg tima, brat Hornzbi, zamolio me je
da poručim momcima iz tima da donesu samo kacige, rukavice i
štapove – ovog puta ne jurimo grešnike. Ipak, mali heruvimi će biti pri
ruci sa kompletima za prvu pomoć, u slučaju preterane prilježnosti.”
Pastir je zastao i široko se nasmešio. „A sada divna vest, deco moja!
Poruka od anđela Ramzaja za brata Artura Renvika i njegovu dobru
ženu Doroti. Vaše molitve su uslišene i odlazite u raj u svitanje, u
četvrtak ujutro! Ustani, Arte! Ustani, Doti! Naklonite se!”
Kamera se okrenula, prikazujući pastvu, a potom je zumirala brata
i sestru Renvik. Na buran aplauz i povike „Haleluja!” brat Renvik je
odgovorio podižući ruke iznad glave kao bokser, a njegova žena je
porumenela i smešila se i brisala je oči kraj njega.
Kamera se vratila na Pastira koji je podigao ruku, tražeći tišinu.
Nastavio je živahno. „Oproštajna zabava za Renvikove počeće odmah
u ponoć i tada se vrata zaključavaju – dakle, dođite ranije i hajde da
napravimo najveće veselje koje je naše stado ikada videlo, jer svi smo
ponosni na Arta i Doti. Pogrebna služba biće održana trideset minuta
po svitanju, a odmah potom sledi doručak za one koji moraju rano na
posao.” Pastir se iznenada veoma uozbiljio, a kamera ga je zumirala sve
dok njegova glava nije ispunila ceo tank. „Posle naše poslednje
oproštajne zabave, crkvenjak je našao praznu bocu od pola litre u jednoj
od soba Sreće... i to marku koju proizvode grešnici. To je bilo i prošlo,
a brat koji je zgrešio ispovedio se i okajao to sedmostruko, i čak je odbio
uobičajeni popust na gotovinu – siguran sam da se njemu to više neće
ponoviti. Ali zastanite i razmislite, deco moja – da li vredi rizikovati
večnu sreću da biste uštedeli nekoliko penija na predmetu ovozemaljske
trgovine? Uvek tražite onaj srećni, sveti pečat-odobrenja sa
nasmešenim licem biskupa Digbija. Ne dozvolite da vam grešnik uvali
nešto što je ‘isto tako dobro’. Naši sponzori nas podržavaju; zato
zaslužuju vašu podršku. Brate Arte, žao mi je što sam morao da
pomenem ovu stvar...”
„U redu je, Pastiru! Samo navali!”
„... u trenutku ovako velike sreće. Ali ne smemo nikad zaboraviti
da...” Džubal je pružio ruku i isključio zvučnik.
„Majk, to stvarno ne treba da gledaš.”
„Ne?”
„Uh...” Džubal je razmislio o tome. Bestraga mu, dečko će morati
da sazna za te stvari, pre ili kasnije. „U redu, nastavi. Ali posle dođi da
razgovaramo o tome.”
„Da, Džubale.”
Haršo je baš hteo da doda neki savet kojim će ublažiti Majkovu
sklonost da bukvalno shvati sve što vidi i čuje. Ali u tom trenutku
umirujuća muzika „za čekanje” na telefonu iznenada je utihnula, a na
ekranu se pojavila slika – muškarac od oko četrdeset godina kojeg je
Džubal smesta u umu označio kao „policajca”.
Džubal je reagovao agresivno. „Vi niste Gil Berkvist.”
„Zašto vas zanima Gilbert Berkvist?”, upitao je čovek.
Džubal je odgovorio s mučeničkim strpljenjem. „Želim da
razgovaram sa njim. Vidite, dobri čoveče, da li ste vi javni službenik?”
Čovek nije uopšte oklevao. „Da. Morate...”
„Ne moram ja ništa! Ja sam ugledan građanin i moj porez plaća vašu
platu. Čitavog jutra pokušavam da obavim jednostavan telefonski poziv
– a prebacuju me sa jednog mamlaza na drugog, ne znaš koji je gluplji,
i svi se oni hrane na državnim jaslama. Muka mi je od toga i neću to
više da trpim. A sad vi. Recite mi svoje ime, svoj službeni položaj i svoj
platni broj. Onda hoću da razgovaram sa gospodinom Berkvistom.”
 „Niste odgovorili na moje pitanje.”
„Gle, gle! Ne moram da odgovaram na vaša pitanja; ja sam običan
građanin. Ali vi niste... a pitanje koje sam vam postavio može da postavi
svaki građanin svakom javnom službeniku. O’Keli protiv Savezne
Države Kalifornija, 1972. Zahtevam da se predstavite – ime, položaj,
broj.”
Čovek je odgovorio ravnim glasom. „Vi ste doktor Džubal Haršo.
Zovete iz...”
„Znači, zato je tako dugo trebalo? Tražili ste odakle zovem. To je
bilo glupo. Kod kuće sam, a adresa se može dobiti iz svake javne
biblioteke, pošte ili službe telefonskih informacija. A što se tiče toga ko
sam, svako zna ko sam. To jest, svako ko ume da čita. Umete li vi da
čitate?”
„Doktore Haršo, ja sam policajac i zahtevam vašu saradnju. Iz kog
razloga...”
„Nije nego, gospodine! Ja sam i advokat. Običan građanin je dužan
da sarađuje sa policijom samo pod određenim, strogo nabrojanim
uslovima. Na primer, tokom potere za prestupnikom – a u tom slučaju
policajac i dalje mora da pokaže svoje isprave. Da li je ovo potera za
prestupnikom? Da li ćete sad iskočiti kroz ovaj prokleti aparat? Drugo,
od običnog građanina može se zahtevati da sarađuje u okviru razumnih
i zakonskih ograničenja tokom policijske istrage...”
„Ovo je istraga.”
„Čega, gospodine? Pre nego što zatražite moju saradnju u istrazi,
dužni ste da se predstavite, da me uverite u svoje dobre namere, da
navedete razlog dolaska, i – ako ja to zahtevam – pozovete se na
odgovarajući zakon i pokažete da zaista postoji ‘osnovana sumnja’. Vi
niste učinili ništa od toga. Želim da razgovaram sa gospodinom
Berkvistom.”
Videlo se da čovek steže zube, ali odgovorio je mirnom glasom.
„Doktore Haršo, ja sam kapetan Hajnrih iz Specijalne službe
Federacije. Činjenica da ste stigli do mene posle poziva upućenog u
Izvršnu palatu trebalo bi da vam bude dovoljan dokaz da sam to što
kažem. Međutim...” Izvadio je novčanik, otvorio ga i prineo kameri sa
svoje strane. Slika se zamaglila, ali se brzo izoštrila. Haršo je pogledao
legitimaciju koja mu je pokazana; delovala je sasvim autentično,
zaključio je – pogotovo što njemu nije bilo bitno je li autentična ili nije.
„Dobro, kapetane”, zarežao je. „Hoćete li mi sada objasniti zašto
me sprečavate da razgovaram sa gospodinom Berkvistom?”
„Gospodin Berkvist nije dostupan.”
„Pa zašto niste to odmah rekli? U tom slučaju, želim da razgovaram
sa nekim ko je na istom rangu kao Berkvist. Mislim na jednog od
desetak ljudi koji rade direktno za generalnog sekretara, kao i Gil. I ne
želim da mi ponovo zamazuje oči neki mladi asistent koji nema
ovlašćenja ni da izduva nos! Ako Gil nije tamo i ne može da primi
poziv, onda mi za boga miloga dajte nekoga istog ranga ko može!”
„Pokušavate da telefonirate generalnom sekretaru.”
„Upravo tako.”
„Dobro, možete objasniti meni kakvog posla imate sa generalnim
sekretarom.”
„Ali neću. Da li ste vi poverljivi pomoćnik generalnog sekretara?
Da li ste upućeni u njegove tajne?”
„To nije bitno.”
„To je veoma bitno. Kao policajac, trebalo bi da znate. Objasniću
nekoj osobi za koju znam da ima ovlašćenje za osetljiva pitanja i da
gospodin Daglas ima u nju poverenja, onoliko koliko je potrebno da bi
generalni sekretar razgovarao sa mnom. Da li ste sigurni da je gospodin
Berkvist nedostupan?”
„Sasvim siguran.”
„Šteta, jer on bi to brzo obavio. Onda moram da tražim nekog
drugog – istog ranga.”
„Ako je tako velika tajna, ne bi trebalo da zovete preko kućnog
telefona.”
„Dragi moj kapetane! Nisam ja od juče – a niste ni vi. Pošto ste
odredili odakle zovem, svakako znate da je moj lični telefon opremljen
da prima maksimalno obezbeđene pozive.”
Pripadnik Specijalne službe nije odgovorio direktno. „Doktore,
biću otvoren da bih uštedeo na vremenu. Ako ne objasnite o čemu je
reč, nećete nikuda dospeti. Ako prekinete vezu i ponovo pozovete
Palatu, vaš poziv će biti preusmeren na ovu kancelariju. Pozovite i
stotinu puta... ili kroz mesec dana. Biće isto. Sve dok ne odlučite da
sarađujete.”
Džubal se zadovoljno nasmešio. „To neće biti neophodno, pošto ste
mi odali – nehotice, ili možda namerno – jednu činjenicu koja je
neophodna pre nego što išta preduzmemo. Ako preduzmemo. Mogu da
ih zadržavam i ceo dan... ali šifra više ne glasi ‘Berkvist’.”
„Šta to, kog đavola, govorite?”
„Dragi moj kapetane, molim vas! Ne preko nešifrovane linije!
Svakako znate, ili bi trebalo da znate, da sam ja viši filozofoslovac na
aktivnoj dužnosti.”
„Molim vas, ponovite.”
„Niste upućeni u amfigologiju? Bože, čemu vas uče u školi ovih
dana! Idite igrajte dalje tablić; niste mi više potrebni.” Džubal je
prekinuo vezu, postavio telefon na deset minuta pauze, rekao: „Hodite,
deco”, i vratio se na svoje omiljeno mesto za dokoličenje kraj bazena.
Tamo je upozorio En da drži svoj ogrtač svedoka pri ruci, danju i noću,
do daljeg, Majku je rekao da ostane u blizini, a Mirijam je dao uputstva
u vezi sa telefonom. Onda se opustio.
Nije bio nezadovoljan svojim naporima. Nije ni očekivao da će
uspeti da dospe do generalnog sekretara, odmah, zvaničnim kanalima.
Smatrao je da je današnje izviđanje otkrilo najmanje jednu slabu tačku
u zidu koji okružuje sekretara i očekivao je – ili se nadao – da će buran
razgovor sa kapetanom Hajnrihom dovesti do uzvratnog poziva... sa
višeg nivoa.
Ili nečeg drugog.
Ako ne, razmena komplimenata sa policajcem Specijalne službe
bila je zadovoljavajuća i sama po sebi i ostavila mu je toplo osećanje
umetničke plodonosnosti. Haršo je smatrao da neka stopala postoje
samo da bi bila očepljena, kako bi se poboljšala rasa, unapredilo opšte
dobrostanje i smanjila večita drskost onih na položaju; i odmah je video
da Hajnrih ima upravo takva stopala.
Ali ako ne bude reakcije, Haršo se pitao koliko dugo sme da čeka.
Osim predstojećeg raspada njegove „tempirane bombe” i činjenice da
je, praktično, obećao Džil da će preduzeti nešto u ime Bena Kakstona
(zašto to dete ne shvata da se Benu verovatno više ne može pomoći –
zapravo, gotovo je sasvim sigurno tako – i da bi svaki direktan ili
ishitren postupak umanjio Majkove šanse da ostane na slobodi?) – dakle
povrh ta dva faktora, mučilo ga je još nešto: Djuk je otišao.
Da li je otišao na jedan dan, ili za sva vremena (ili na dugo vreme)
– Džubal to nije znao. Djuk je prethodne noći sedeo za večerom, a za
doručak se nije pojavio. Nijedan od ta dva događaja nije bio naročito
zapažen u Haršoovom opušteno vođenom domaćinstvu i Djuk izgleda
nije nedostajao nikom drugom. Ali ovog jutra Džubal je, naravno,
primetio... i uzdržao se da ne drekne po Djuka u najmanje dve prilike
kada bi to sasvim normalno učinio.
Džubal je mračno gledao bazen, gde je Majk pokušavao da izvede
skok u vodu potpuno isto kao Dorkas maločas, i priznao je sebi da nije
dreknuo da pozove Djuka kada mu je bio potreban, namerno. Činjenica
je da prosto nije hteo da pita Medu šta se desilo sa Bibom. Meda bi
možda odgovorio. 2
Dakle, postojao je samo jedan način da izađe na kraj sa takvom
slabošću. „Majk! Dođi ovamo.”
„Da, Džubale.” Čovek sa Marsa je izašao iz bazena i dokaskao do
njega kao prilježno kuče, očekujući. Džubal ga je odmerio, zaključio da
je sigurno teži bar deset kilograma nego pri dolasku... i da su to izgleda
sve mišići. „Majk, da li znaš gde je Djuk?”
„Ne, Džubale.”

2Američka dečja pesmica: Algy met a bear / A bear met Algy / The bear was bulgy /
The buige was Algy.
U prevodu: Meda sreo Bibu / Biba sreo među. / Meda ima tibu / i u tibi Bibu. (Prim.
prev.)
 Pa, to je bilo rešeno; dečak nije umeo da laže – ne, čekaj malo!
Džubal se setio Majkove kompjuterske navike da odgovara tačno na
ono što se u pitanju pitalo... a Majk nije znao, ili je izgledalo da ne zna,
gde je ona prokleta kutija, pošto je nestala. „Majk, kada si ga poslednji
put video?”
„Video sam Djuka da ide na sprat kada smo Džil i ja silazili, jutros,
kad je vreme da se sprema doručak”, odgovorio je Majk ponosno.
„Pomogao sam joj oko kuvanja.”
„Tada si poslednji put video Djuka?”
„Posle toga više nisam video Djuka, Džubale. Ponosno sam zagoreo
tost.”
„Kladim se da jesi. Bićeš jednog dana odličan muž nekoj ženi, ako
ne pripaziš.”
„Oh, vrlo pažljivo sam ga zagoreo.”
„Džubale...”
„Da, En?”
„Djuk je rano doručkovao i otišao u grad. Mislila sam da znaš.”
„Pa”, odugovlačio je Džubal, „pominjao je nešto o tome. Mislio
sam da hoće da krene posle ručka. Nema veze, sačekaću.” Džubal je
iznenada shvatio koliki mu je teret pao sa srca. Ne da mu je Djuk nešto
naročito značio, osim kao spretan majstor – ne, naravno ne! Mnogo
godina je izbegavao da dozvoli da mu ijedno ljudsko biće postane
značajno – ali, u isto vreme, morao je priznati da mu je ovo smetalo.
Barem malo, u svakom slučaju.
Koji je zakon prekršen, ako je uopšte prekršen, ako obrneš čoveka
za tačno devedeset stepeni u odnosu na sve ostalo?
To nije ubistvo, dok god si to učinio samo u samoodbrani ili u
odbrani nekog drugog, na primer Džil. Moguće je da bi mogli da važe
neki navodno zastareli zakoni u Pensilvaniji, u vezi sa veštičarenjem...
Ali bilo bi zanimljivo videti kako bi državni tužilac uspeo da sroči takvu
optužnicu.
Građanska parnica ne bi išla – da li se pružanje utočišta Čoveku sa
Marsa može uzeti kao „stvaranje aktivnih smetnji”? Moguće je. Ali
mnogo je verovatnije da će morati da se razviju potpuno nova zakonska
rešenja. Majk je već razbucao i medicinu i fiziku, mada će stručnjaci za
dotične oblasti ostati još neko vreme nedužno nesvesni haosa sa kojim
su suočeni. Haršo je kopao duboko kroz sećanje i prisetio se lične
tragedije koju je relativistička mehanika predstavljala za mnoge
ugledne naučnike. Pošto nisu bili u stanju da je prihvate umom suviše
ušančenim u dugogodišnje navike, priklonili su se slepom gnevu na
Ajnštajna lično i na svakog ko se usudi da ga ozbiljno shvati. Ali to
utočište je bilo ćorsokak; sve što je kruta stara garda mogla da učini bilo
je da umre i da prepusti prostor mlađim umovima, još uvek gipkim.
Haršo se setio kako mu je deda govorio da se maltene isto dešavalo
i u medicini kada se pojavila teorija o mikrobima; mnogi stariji lekari
otišli su u grob nazivajući Pastera lažovom, ili i nečim gorim – a da nisu
proučili dokaze za koje im je njihov „zdrav razum” govorio da su
nemogući.
E pa, on je mogao da vidi da će Majk izazvati veću frku nego Paster
i Ajnštajn zajedno – na kvadrat i na kub. Što ga je podsetilo... „Lari!
Gde je Lari?”
„Tu sam, šefe”, odgovorio je zvučnik ispod strehe. „Dole u
radionici.”
„Našao si dugme za alarm?”
„Naravno. Rekli ste da spavam sa njim. Poslušao sam.”
„Skokni gore do kuće i daj ga meni. Ne, daj ga En. En, ti ga drži uz
svoju odoru.”
Klimnula je glavom. „Odmah stiže, šefe”, rekao je Larijev glas.
„Hoćete da mi merite vreme?”
„Samo donesi.” Džubal je podigao pogled i iznenadio se što vidi
Čoveka sa Marsa kako i dalje stoji pred njim, tih kao kip. Kip? Da,
mogao bi ličiti na kip... ovaj... Džubal je tragao po sećanju.
Mikelanđelov David, tako je! Da, čak i te detinje šake i stopala,
spokojno senzualno lice, raščupana preduga kosa. „To je sve što sam
hteo, Majk.”
„Da, Džubale.”
 Ali Majk je i dalje stajao tu. „Imaš nešto na umu, sinko?”, upitao je
Džubal.
„Ono što sam video u onoj prokletoj-bučnoj-kutiji. Rekao si ‘U
redu, nastavi. Ali posle dođi da razgovaramo o tome.’”
„Oh.” Džubal se setio prenosa službe u Crkvi novog otkrovenja i
trgao se. „Da, pričaćemo. Ali pre toga – nemoj da zoveš tu stvar
prokletom bučnom kutijom. To je stereovizijski prijemnik. Zovi ga
tako.”
Majk je delovao zbunjeno. „To nije prokleta bučna kutija? Nisam
te dobro čuo?”
„Dobro si me čuo i to jeste prokleta bučna kutija. I ponovo ćeš me
čuti da je tako zovem. I još svakako. Ali ti je moraš zvati stereovizijski
prijemnik.”
„Zvaću je stereovizijski prijemnik. Zašto, Džubale? Ne grukujem.”
Haršo je uzdahnuo, obuzet umornim osećanjem da se suviše puta već
peo tim istim stepeništem. Svaki razgovor sa Smitom doticao se barem
jednog oblika ljudskog ponašanja koji se ne može logično objasniti,
barem ne na način koji bi Smit razumeo, a pokušaji da se to ipak učini
bili su beskonačno dugi. „Ni ja ne grukujem, Majk”, priznao je, „ali
Džil želi da je tako zoveš.”
„Tako ću uraditi, Džubale. Džil tako želi.”
„Sad mi reci šta si video i čuo u tom stereovizijskom prijemniku –
i šta si o tome grukovao.”
Razgovor koji je usledio bio je još opširniji, zbrkaniji i isprekidaniji
nego uobičajeni razgovori sa Smitom. Majk se tačno sećao svake reči i
postupka koje je video i čuo u brbljivom tanku, uključujući i sve
reklame. Pošto je pročitao enciklopediju gotovo do kraja, pročitao je i
članak „Religija”, kao i članke „Hrišćanstvo”, „Islam”, „Judaizam”,
„Konfučijanstvo”, „Budizam” i mnoge druge o religiji i srodnim
temama. Ali ništa od toga nije grukovao.
Džubal je imao barem neke jasne ideje: (a) Majk ne zna da je ona
fosteritska služba bila religija; (b) Majk se seća šta je čuo o religijama,
ali je te podatke odložio za kasnije razmatranje, pošto je shvatio da ih
ne razume; (c) zapravo, Majk ima samo vrlo zbrkan pojam o tome šta
znači reč „religija”, iako bi mogao da citira svih devet definicija datih
u kompletnom rečniku; (d) marsovski jezik ne sadrži reč (niti pojam)
koji bi Majk mogao da poveže sa bilo kojom od tih devet definicija; (e)
običaji koje je Džubal opisao Djuku kao marsovske „religijske
ceremonije” Majku uopšte nisu bili takvi; za Majka su te situacije bile
jednako obične kao Džubalu, na primer, pijaca; (f) na marsovskom
jeziku nije moguće izraziti kao posebne ideje ljudske pojmove
„religija”, „filozofija” i „nauka” – a pošto Majk još uvek razmišlja na
marsovskom jeziku iako sad tečno govori engleski, i dalje nije u stanju
da razlikuje bilo koji taj pojam od ostala dva. Sve je to za njega prosto
„učenje” koje potiče od „Starijih”. Za sumnju nikad nije čuo, a
istraživanje je bilo bespotrebno (a nema ni marsovske reči ni za jedno
ni za drugo); odgovor na bilo koje pitanje može se dobiti od Starijih,
koji su sveznajući (bar prema Majkovim shvatanjima) i nepogrešivi,
bez obzira na to da li je tema prognoza sutrašnjeg vremena ili kosmička
teleologija. (Majk je video vremensku prognozu u brbljivoj kutiji i
pretpostavio je, bez pitanja, da je posredi poruka od ljudskih „Starijih”
poslata na korist onih koji su još telesni. Dalje propitivanje otkrilo je da
slične pretpostavke ima i u vezi sa autorima Enciklopedije Britanike.)
Ali poslednje, i za Džubala najgore, što ga je dovelo u stanje
zaprepašćene potištenosti, Majk je gruknuo da fosteritska služba
uključuje (među stvarima koje nije uspeo da grukuje) objavu
predstojećeg rastelovljenja dva ljudska bića koja će se, dakle, pridružiti
ljudskim „Starijima” – i Majka je ta vest neopisivo uzbudila. Da li je
dobro gruknuo? Majk je znao da je njegovo razumevanje engleskog
nesavršeno; stalno je grešio zbog neznanja, pošto je „samo jaje”. Ali da
li je ovo tačno gruknuo? Čekao je da sretne ljudske „Starije”, jer ima
mnogo pitanja za njih. Da li je ovo prilika za to? Ili je potrebno da još
uči od svoje braće po vodi pre nego što bude spreman?
Džubala je spaslo zvonce. Stigla je Dorkas donoseći sendviče i
kafu, uobičajeni ručak kada je lepo vreme. Džubal je jeo ćutke, što je
odgovaralo Smitu jer su ga vaspitali u uverenju da je jelo vreme za
razmišljanje – bilo mu je prilično uznemirujuće što se za stolom obično
živo ćaska.
 Džubal je otezao obrok razmišljajući šta da kaže Majku – i strašno
se sekirao što je bio tako neoprezan da mu uopšte dozvoli da gleda
stereo. Oh, pretpostavio je da će dečko pre ili kasnije naići na ljudske
religije – to se nije moglo sprečiti ako će provesti ostatak života na ovoj
vrtoglavoj planeti. Ali dođavola, bilo bi bolje da su sačekali dok se
Majk ne navikne malo više na ukupni neobjašnjivi sistem ljudskog
ponašanja... a u svakom slučaju ne da mu fosteriti budu prvo iskustvo!
Kao predani agnostik, Džubal je svesno smatrao sve religije, od
animizma Bušmana iz Kalaharija pa do najumerenijih i intelektualnih
zapadnih religija, za potpuno jednake. Ali emotivno, neke su mu bile
odurnije od ostalih... a Crkva novog otkrovenja bila je upravo takva.
Bezobrazna tvrdnja fosterita da stiču svoju spoznaju kroz direktnu vezu
sa Nebesima, njihova arogantna netolerancija oličena u otvorenom
osuđivanju svih drugih religija kad god su se osećali dovoljno snažnim
da im to prođe, znojavi zadah njihovih službi nalik na spoj navijačkog
skupa i prodajnog sajma – svi ti sporedni aspekti su ga bacali u očaj.
Ako ljudi moraju da idu u crkvu, kog đavola ne mogu da to čine
dostojanstveno, kao katolici, pripadnici hrišćanske nauke ili kvekeri?
Ako Bog postoji (pitanje prema kojem je Džubal gajio pažljivu
intelektualnu neutralnost) i ako želi da bude obožavan (uslov koji je
Džubal smatrao potpuno neverovatnim ali eventualno zamislivim u
smislu njegovog neznanja), onda (ako se potvrdno odgovori na oba
gorenavedena) i dalje mu je delovalo potpuno neverovatno, čak do
tačke svođenja na apsurd, da Bog koji ima moć da oblikuje galaksije
pristaje da bude zainteresovan i nagovoren lavinom gluposti koje su mu
fosteriti nudili kao „obožavanje”.
Ali ako će biti pošten, Džubal je morao priznati sebi da univerzum
(ispravka: onaj deo univerzuma koji je on video) može sasvim biti i
sasvim dobar primer svođenja na nemoguće. A u tom slučaju možda
fosteriti i poseduju Istinu, pravu Istinu i ništa osim Istine. Univerzum je
u najboljem slučaju prokleto šašavo mesto... Ali najmanje verovatno
objašnjenje za njegovo postojanje jeste neobjašnjenje nasumičnosti,
pojma prema kojem je neko apstraktno nešto „prosto slučajno” postalo
atomi koji su se „prosto slučajno” okupili u konfiguracije koje „prosto
slučajno” izgledaju kao dosledni zakoni, a onda su neke od tih
konfiguracija „prosto slučajno” stekle svest o sebi, a onda je jedna od
njih „prosto slučajno” postala Čovek sa Marsa, a jedna ćelavi matori
debil sa Džubalom iznutra.
Ne, Džubal nije pristajao na „prosto slučajno” teoriju, veoma
popularnu kod ljudi koji sebe nazivaju naučnicima. Nasumična
verovatnoća nije dovoljno objašnjenje za univerzum – zapravo,
nasumična verovatnoća nije dovoljno dobro objašnjenje ni za
nasumičnu verovatnoću; lonac ne može da sadrži sam sebe.
I šta onda? U „Najjednostavnijoj hipotezi” nema mesta za
pristrasnost: Okamova oštrica ne može da raseče osnovni problem.
Prirodu uma božjeg (možeš ga mirno zvati i tako u sebi, ti matori gade:
Bog je kratka, jednostavna, jednosložna reč, i nije zabranjena zato što
ima tri slova – a sasvim je dobra oznaka za ono što ionako ne razumeš).
Da li postoji neka osnova da se odabere jedna odgovarajuća
hipoteza umesto neke druge? Kada prosto ne razumeš ništa: Ne! Džubal
je spremno priznavao sebi da ga je dug život ostavio u potpunom i
totalnom nerazumevanju osnovnih problema univerzuma.
Dakle, fosteriti su možda u pravu. Džubal nije mogao ni da dokaže
da verovatno greše.
Ali podsetio je sebe ljutito, ostaju mu dve stvari: sopstveni ukus i
sopstveni ponos. Ako fosteriti zaista drže monopol na Istinu (kao što
tvrde), ako su Nebesa otvorena samo fosteritima, onda on, Džubal
Haršo, džentlmen i slobodan građanin, radije bira večnost bolom
ispunjenog prokletstva koja je obećana svim „grešnicima” što odbijaju
Novo otkrovenje. Možda neće moći da vidi svojim očima lice božje...
ali vid mu je dovoljno dobar da razabere sebi ravne u društvenom
smislu – a ti fosteriti, prokleti bili, nisu mu ni blizu!
Ali video je šta je zavaralo Majka: fosteritski „odlazak na Nebesa”
na mestu i u vreme koji su unapred određeni zvučalo je nalik na
dobrovoljno i planirano „rastelovljenje” koje, Džubal u to nije sumnjao,
predstavlja uobičajenu praksu na Marsu. Džubal je doduše gajio mračnu
sumnju da je bolji naziv za fosteritske postupke zapravo „ubistvo” – ali
to nikada nije dokazano i retko je javno pominjano, a kamoli osuđivano,
čak i dok je kult bio mlad i relativno mali. Sam Foster je bio prvi koji
je „otišao na Nebo” planski, tako što je javno umro u trenutku koji je
lično predskazao. Posle tog prvog primera, to je predstavljalo fosteritski
simbol posebne milosti... a prošle su godine otkako je neki mrtvozornik
ili okružni tužilac imao petlje da se pozabavi takvim smrtima.
Nije da je Džubalu bilo naročito bitno jesu li te smrti spontane ili
izazvane. Po njegovom mišljenju, samo mrtav fosterit je dobar fosterit.
Neka ih!
Ali biće teško da to objasni Majku.
Ne vredi otezati, još jedna šolja kafe neće mu pomoći... „Majk, ko
je stvorio svet?”
„Kako molim?”
„Pogledaj oko sebe. Sve ovo. I Mars, takođe. Zvezde. Sve. Tebe i
mene i sve ostale. Da li su ti Stariji rekli ko je sve to stvorio?”
Majk je delovao zbunjeno. „Ne, Džubale.”
„Ali pitao si se o tome, zar ne? Odakle se stvorilo Sunce? Ko je
stavio zvezde na nebo? Ko je sve to započeo? Sve to, sve redom, čitav
svet, univerzum... tako da sad ti i ja ovde razgovaramo.” Džubal je
zastao, čudeći se samom sebi. Nameravao je da upotrebi uobičajeni
agnostički pristup... a našao se kompulsivno uhvaćen u kolotečinu svoje
pravne obuke, kao dobar advokat uprkos samom sebi, kako pokušava
da podrži religijsko uverenje koje sam ne gaji, ali u koje veruje većina
ljudskih bića. Utvrdio je da, hteo – ne hteo, ipak izgleda zastupa
konvencionalne poglede svoje vrste kad je reč... nije bio siguran o
čemu. O neljudskoj tački gledišta. „Kako tvoji Stariji odgovaraju na ta
pitanja?”
„Džubale, ne grukujem... da su to pitanja. Izvini.”
„O? Ne grukujem tvoj odgovor.”
Majk je dugo oklevao. „Pokušaću. Ali reči... nisu... nisu pravilne.
Nije ‘stavio’. Nije ‘pravio’. To je sada. Svet jeste. Svet je bio. Svet će
biti. Sad.”
„Slava ocu i sinu i svetome duhu, sada i uvek i u veke vekova?”
Majk se oduševljeno nasmešio. „Gruknuo si!”
 „Nisam gruknuo”, odgovorio je Džubal osorno, „citirao sam nešto
što je, rekao, ovaj, jedan ‘Stariji’.” Odlučio je da se povuče i pokuša
drugačiji pristup; možda Bog Tvorac nije najbolji aspekt božanstva
preko kojeg bi počeo da objašnjava Majku... pošto Majk izgleda ne
razume ni ideju o Stvaranju kao takvom. Pa, Džubal nije bio siguran ni
da sam razume – odavno je sklopio pakt sa samim sobom da se drži
stvorenog univerzuma u parnim danima, a ciklične večne-i-nestvorene
vaseljene u neparnim danima – pošto svaka hipoteza, mada su jednako
paradoksalne, uredno izbegava paradokse one druge – a pritom,
naravno, po jedan dan svake prestupne godine ostaje za čisto sebičnu
samoživost razvrat. Pošto je tako organizovao neodgovorivo pitanje,
nije više razmišljao o njemu tokom gotovo cele jedne generacije.
Džubal je odlučio da pokuša da objasni čitavu ideju religije u
najširem smislu, a da se pojmom božanstva i njegovih aspekata
pozabavi kasnije.
Majk se spremno saglasio da znanja ima u raznim veličinama, od
malih znanja koje čak i mladunac može da grukuje pa do velikih znanja
koje samo Stariji mogu da grukuju u savršenoj potpunosti. Ali
Džubalovi pokušaji da napravi razliku između malih znanja i velikih
znanja, tako da „velika znanja” imaju značaj kao ljudska „verska
pitanja” nisu uspeli, jer se neka verska pitanja Majku nisu činila kao
pitanja sa bilo kakvim smislom (na primer, „stvaranje”), a druga su mu
se činila kao „mala” pitanja, sa očiglednim odgovorima koji su jasni
čak i mladuncima – kao što je život posle smrti.
Džubal je bio prisiljen da odustane od toga, pa je prešao na
raznovrsnost ljudskih religija. Objasnio je (ili je pokušao da objasni)
kako ljudi imaju stotine različitih načina na koje se uče ta „velika
znanja”, a svako ima svoje odgovore i svako tvrdi da je baš ono istinito.
„Šta znači ‘istinito’?”, upitao je Majk.
(„Šta je istinito?”, upitao je rimski sudija i oprao ruke od tog
problematičnog pitanja. Džubal je poželeo da može i sam tako.)
„Odgovor je istinit kada je ono što kažeš tačno, Majk. Koliko ruku ja
imam?”
„Dve ruke. Vidim dve ruke”, ispravio se Majk.
 En je podigla pogled sa pletiva. „Za šest nedelja napravila bih od
njega svedoka.”
„Ne mešaj se u ovo, En. Stvari su dovoljno komplikovane i bez
tvoje pomoći. Majk, odgovorio si tačno; ja imam dve ruke. Tvoj
odgovor je istinit. A zamisli da si rekao da imam sedam ruku.”
Majk je delovao zbunjeno. „Ne grukujem kako bih to rekao.”
„Ne, ne mislim da bi stvarno rekao. Jer to ne bi bilo tačno; tvoj
odgovor ne bi bio istinit. Ali, Majk – slušaj sad pažljivo – svaka religija
tvrdi da je istinita, tvrdi da govori tačno. A ipak, njihovi odgovori na
neka pitanja su baš toliko različiti kao dve ruke i sedam ruku. Fosteriti
kažu jedno, budisti drugo, muslimani treće – mnogo odgovora i svaki
je drugačiji.”
Majk se očito veoma trudio da razume. „Svi govore tačno? Džubale,
ne grukujem to.”
„Ni ja.”
Čovek sa Marsa je izgledao veoma uznemireno, a onda se iznenada
nasmešio. „Zamoliću fosterite da pitaju vaše Starije, a onda ćemo znati,
brate. Kako to da uradim?”
Nekoliko minuta kasnije Džubal je utvrdio, na svoju veliku žalost,
da je obećao Majku razgovor sa nekim fosteritskim glavonjom – ili je
barem Majk izgleda smatrao da je tako, što je izlazilo na isto. Nije uspeo
ni da uzdrma Majkovo uverenje da su fosteriti u bliskom kontaktu sa
ljudskim „Starijima”. Izgleda da je Majkov problem u razumevanju
prirode istinitosti u tome što nije znao šta je laž – rečničke definicije
„laži” i „neistine” bile su u njegovom umu pohranjene bez trunke
grukovanja. Neko može da „pogrešno govori” samo slučajno ili zbog
nesporazuma. Zato je sve što je čuo u fosteritskoj službi shvatio kao
bukvalnu istinu.
Džubal je pokušao da objasni kako sve ljudske religije tvrde da su
u dodiru sa „Starijima” na ovaj ili onaj načinjali da su njihovi odgovori
uvek drugačiji.
Majk je izgledao strpljivo zbunjen. „Džubale, brate moj,
pokušavam... ali ne grukujem kako to može biti tačno rečeno. Kod mog
naroda, Stariji govore uvek istinito. Tvoj narod...”
„Čekaj malo, Majk.”
„Kako molim?”
„Kad kažeš ‘moj narod’, ti misliš na Marsovce. Majk, ti nisi
Marsovac, ti si čovek.”
„Šta je to čovek?”
Džubal je u sebi jeknuo. Majk bi mogao, sasvim sigurno, da citira
čitav spisak rečničkih definicija. A ipak nikada nije ništa pitao samo da
bi gnjavio: uvek je pitao da bi saznao informacije – i očekivao je da
njegov brat po vodi Džubal može da mu objasni. „Ja sam čovek, ti si
čovek, Lari je čovek.”
„A En nije čovek?”
„Uh... En je čovek, ženski čovek. Žena.”
(„Hvala, Džubale.” – „Umukni, En.”)
„A beba je čovek? Nisam video bebe, video sam ih na slikama, i na
prokletoj buč... na stereoviziji. Beba nema oblik kao En... a En nema
oblik kao ti... a ti nemaš oblik kao ja. Ali beba je mladunac čoveka?”
„Uh... da, beba je čovek.”
„Džubale... mislim da grukujem da je moj narod – ‘Marsovci’ – da
su oni čovek. Ne po obliku. Oblik nije čovek. Čovek je kad grukuješ.
Da li je to ispravno?”
Džubal je doneo vrlo čvrstu odluku da se povuče iz Filozofskog
društva i da počne da se bavi heklanjem. Šta je „grukovanje”? On je
koristio tu reč već dobrih nedelju dana – a i dalje nije grukovao šta
znači. Ali šta je „čovek”? Neustrašivi dvonožac? Božja slika? Ili samo
slučajan rezultat „opstanka najsposobnijih” prema potpuno kružnoj i
tautološkoj definiciji? Naslednik smrti i poreza? Marsovci su izgleda
uspeli da pobede smrt, a odranije je znao da oni nemaju ni novac, ni
nekretnine, ni vladu u bilo kakvom ljudskom smislu – pa kako bi onda
imali poreze?
A ipak, dečko je u pravu: oblik je nebitan pri definisanju „čoveka”,
baš kao što je nebitna boca u kojoj se nalazi vino. Možete čak izvaditi
čoveka iz boce, kao onog nesrećnika za čiji su život Rusi tvrdili da su
ga „sačuvali” tako što su smestili njegov živi mozak u stakleni omotač
i povezali ga žicama kao na telefonskoj centrali. Bože, užasne li šale!
Pitao se da li ubogi đavo razume mračni humor onoga što mu je
učinjeno.
Ali kako se, u osnovi, sa nepristrasne tačke gledišta jednog
Marsovca, čovek razlikuje od ostalih zemaljskih životinja? Da li vrsta
koja ume da levitira (i bog zna šta još sve) može da bude impresionirana
graditeljstvom? A ako može, da li bi im pažnju privukla Asuanska brana
ili hiljadu milja koralnog grebena? Čovekova svest o sebi? Obična
lokalna taština; ne može ništa da se dokaže, jer nema načina da se utvrdi
nisu li možda kitovi ulješure ili divovske sekvoje filozofi i pesnici
daleko iznad nivoa ljudi.
Postojalo je jedno polje u kome je čovek neprevaziđen; pokazao je
neograničenu ingenioznost u smišljanju sve večih i efikasnijih načina
da ubija, porobljava, zlostavlja i na svaki mogući način pravi
nepodnošljive teškoće samom sebi. Čovek predstavlja najmračniju šalu
na sopstveni račun. Sam temelj humora...
„Čovek je životinja koja se smeje”, rekao je Džubal.
Majk je ozbiljno razmislio o tome. „Onda ja nisam čovek.”
„Šta?”
„Ja se ne smejem. Čuo sam smeh i to me je uplašilo. Onda sam
gruknuo da to ne boli. Pokušao sam da naučim...” Zabacio je glavu i
ispustio promukli isprekidani zvuk, neprijatniji čak i od idiotskog
kreštanja kokabure.
Džubal je pokrio uši. „Prekini! Prekinil”
„Čuo si”, skrušeno je rekao Majk. „Ne mogu to da izvedem.
Dakle, ja nisam čovek.”
„Čekaj malo, sinko. Nemoj tako brzo da odustaneš. Prosto još nisi
naučio da se smeješ... a nećeš ni naučiti ako samo tako pokušavaš. Ali
naučićeš, veruj mi. Ako budeš dovoljno dugo živeo među nama, jednog
dana ćeš uvideti koliko smo smešni – i onda ćeš se smejati.”
„Hoću?”
 „Hoćeš. Ne brini ništa i ne pokušavaj da grukuješ: prosto pusti da
dođe samo. Sine, čak bi se i Marsovac smejao kada bi nas gruknuo.”
„Čekaću”, složio se Majk spokojno.
„A dok čekaš, nemoj nijednom da posumnjaš da si čovek. Jesi.
Čovek rođen od žene i rođen za patnju... A jednog dana ćeš gruknuti
sve zajedno i smejaćeš se – jer čovek je životinja koja se smeje sebi
samom. Što se tiče tvojih marsovskih prijatelja, to ne znam. Nisam ih
upoznao, ne grukujem ih. Ali grukujem da bi i oni bili ‘čovek’.”
„Da, Džubale.”
Haršo je smatrao da je razgovor završen i osetio je olakšanje.
Zaključio je da mu nije bilo toliko neprijatno još od onog davnog dana
kada je njegov otac pokušao da mu objasni sve o pticama i pčelama i
cveću – veoma prekasno.
Ali Čovek sa Marsa nije još završio. „Džubale, brate moj, pitao si
mene ‘Ko je tvorio svet?’, a ja nisam imao reči da kažem zašto
grukujem da to nije pitanje. Sad sam smislio reči.”
„Pa?”
„Rekao si mi ‘Bog je stvorio svet’.”
„Ne, ne!”, žurno je rekao Haršo. „Rekao sam ti da mnoge religije,
koje govore potpuno različite stvari, ipak uglavnom tvrde da je Bog
stvorio svet. Rekao sam ti da ne grukujem to u potpunosti, ali da je
‘Bog’ reč koju oni koriste.”
„Da, Džubale”, složio se Majk. „Reč je ‘Bog’.” Razmislio je. „Ti
grukuješ”, dodao je.
„Ne, moram priznati da ne grukujem.”
„Grukuješ”, ponovio je Smit. „Objašnjavam. Ja nisam imao reč. Ti
grukuješ, En grukuje. Ja grukujem. Trava pod mojim nogama grukuje
u srećnoj lepoti. Ali trebala mi je reč. Reč je ‘Bog’.”
Džubal je zavrteo glavom da je razbistri. „Nastavi.”
Majk je pobedonosno pokazao Džubala. „Ti si bog!”
Džubal se pljesnuo dlanom po licu. „O, Isuse H... šta sam to učinio?
Slušaj, Majk samo polako! Smiri se! Nisi me razumeo. Žao mi je.
Mnogo mi je žao! Zaboravi sve što sam rekao i počećemo iz početka
nekog drugog dana. Ali...”
„Ti si bog”, ponovio je Majk spokojno. „Onaj koji grukuje. En je
bog. Ja sam bog. Srećna trava je bog. Džil grukuje u lepoti, uvek. Džil
je bog. Svi oblikuju i stvaraju i čine zajedno...”, zakreštao je nešto na
marsovskom i nasmešio se.
„Dobro, Majk. Ali sačekaj. En, da li si čula sve ovo?”
„Naravno, šefe!”
„Napravi mi snimak. Moram da radim na tome. Ne mogu da
ostavim tako. Moram...” Džubal je podigao pogled. „Jao, bože! Na
zborno mesto, svi! En! Podesi dugme za alarm tako da se aktivira pri
puštanju – i za boga miloga, drži prst na njemu; možda ipak ne dolaze
ovamo.” Ponovo je pogledao uvis, u dva velika leteća automobila koja
su se približavala sa juga. „Ali bojim se da dolaze. Majk! Sakrij se u
bazen! Seti se šta sam ti rekao – idi u najdublji deo, ostani tamo, budi
miran – i ne izlazi dok ne pošaljem Džil po tebe.”
„Da, Džubale.”
„Odmah! Brzo!”
„Da, Džubale.” Majk je pretrčao nekoliko koraka, uskočio u vodu i
nestao. Setio se da drži kolena ravno, nožne prste ispravljene, a stopala
sastavljena.
„Džil!”, povikao je Džubal. „Uskoči u bazen i izađi. I ti, Lari. Ako
je neko to video, hoćemo da se zabune i da ne znaju koliko ljudi je
ulazilo u bazen. Dorkas! Izađi brzo, dete, i ponovo zaroni. En – ne, ti
držiš dugme za alarm; ti ne možeš.”
„Mogu da uzmem moju odeždu i da priđem ivici bazena. Šefe, da li
želite da postoji neko odlaganje kad pustim ovo dugme?”
„Uf, da, trideset sekundi. Ako se spuste ovamo, smesta stavi ogrtač
svedoka i vrati prst na dugme. Onda čekaj – ako te pozovem da priđeš,
puštaj nek ide. Ali ne usuđujem se da vičem ‘Vuk!’ osim...” Zaklonio
je oči. „Jedan će svakako sleteti... i stvarno izgleda kao policijska
marica. O, prokletstvo, mislio sam da će prvo hteti da pregovaraju.”
Prvi auto je lebdeo u mestu, a onda se vertikalno spustio u baštu
kraj bazena; drugi je počeo da polako kruži veoma nisko oko kuće.
Automobili su bili crni, veličine kombija, i imali su samo vrlo male
i neupadljive službene oznake: stilizovani globus Federacije.
En je spustila daljinski radio-prekidač kojim će „pustiti da ide”,
brzo navukla profesionalnu odeždu, ponovo uzela prekidač i stavila
palac na dugme. Vrata prvog auta su počela da se otvaraju čim je sleteo,
a Džubal je jurnuo na njih sa odvažnom ratobornošću pekinezera. Čim
je čovek izašao, Džubal je dreknuo. „Sklanjaj tu prokletu krntiju sa
mojih ruža!”
„Džubal Haršo?”, upitao je čovek.
„Čuo si me! Reci onom magarcu koji te vozi da digne tu kantu i
pomeri je! Napolje iz bašte, na travu! En!”
„Dolazim, šefe.”
„Džubale Haršo, imam kod sebe nalog za...”
„Baš me briga i da imate nalog za engleskog kralja; prvo sklonite tu
krntiju sa mog cveća! A onda, tako mi svega, tužiću vas zbog...” Džubal
je pogledao čoveka koji je sleteo i kao da ga je tek sad video. „Oh, to
ste vi”, rekao je prezrivo. „Jeste li se rodili glupi, Hajnrih, ili ste morali
da se obučavate u tome? I kada je taj uniformisani magarac koji radi za
vas naučio da leti? Jutros? Posle mog razgovora sa vama?”
„Molim vas, pogledajte ovaj nalog”, rekao je kapetan Hajnrih vrlo
strpljivo. „Potom...”
„Vadite taj trotinet iz mojeg cveća, smesta, inače ću napraviti od
ovog slučaj narušavanja građanskih prava koji će vas koštati penzije!”
Hajnrih je oklevao.
„Odmah!”, dreknuo je Džubal. „I recite onim drugim papcima što
izlaze da paze gde spuštaju papke! Onaj idiot sa isturenim zubima stoji
na dobitnici Elizabet M. Hjuit!”
Hajnrih je okrenuo glavu. „Vi ljudi – pripazite na cveće. Paskine,
stojiš na jednom. Rodžerse! Podigni auto i prebaci ga dvadeset metara
unazad, van bašte.” Onda je ponovo pogledao Haršoa. „Da li ste sad
zadovoljni?”
 „Biću kad ga konačno pomeri – ali i dalje ćete platiti načinjenu
štetu. Da vidim vaše isprave... i pokažite ih časnom svedoku i izgovorite
jasno i glasno svoje ime, čin, organizaciju i platni broj.”
„Znate ko sam. Imam nalog za...”
„Imam ja nalog po običajnom pravu da vam očešljam kosu
sačmarom ako ne uradite sve po propisu i kako treba! Ne znam ja ko
ste. Veoma ličite na uštogljenog tipa kog sam video preko telefona
nešto ranije danas – ali to nije dokaz i ja vas ne poznajem. Morate da se
identifikujete, na tačno određen pravni način, po članu 1602, stav dva
Svetskog zakonika, pre nego što mi uručite nalog. A to važi i za sve
ostale gorile, kao i za onog pitekantropskog parazita koji vas vozi.”
„Oni su policajci i postupaju po mojim naređenjima.”
,Ja ne znam da su oni bilo šta slično. Možda su iznajmili ta loše
skrojena klovnovska odela u radnji sa kostimima. Slovo zakona,
gospodine! Upali ste u moj zamak. Kažete da ste policajac – i tvrdite da
imate nalog za ovaj upad. Ali ja kažem da ometate moj posed dok mi
ne dokažete drugačije... što mi daje suvereno pravo da koristim svaku
potrebnu silu da vas izbacim – a to ću početi da činim kroz oko tri
sekunde.”
„Ne bih vam savetovao.”
„Ko ste vi da me savetujete? Ako budem povređen u pokušaju da
ostvarim to moje pravo, vaš postupak postaje napad s predumišljajem –
smrtonosnim oružjem, ako su te stvari koje vaši magarci nose pištolji,
kao što izgleda da jesu. I građanski i krivično – o čoveče, napraviću od
vaše kože otirač pred vratima!” Džubal je podigao mršavu ruku i
stegnuo koščatu pesnicu. „Odlazite s mog imanja.”
„Polako, doktore. Uradićemo kako vi želite.” Hajnrih je strašno
pocrveneo, ali strogo je kontrolisao glas. Pokazao je svoje isprave, na
koje je Džubal bacio pogled, a onda mu ih je vratio da ih pokaže En.
Hajnrih je potom izgovorio svoje puno ime, rekao da je kapetan policije
Biroa specijalne službe Federacije i izdeklamovao svoj platni broj.
Jedan po jedan, sva šestorica koji su izašli iz auta, a na kraju i vozač,
ponovili su istu deklamaciju jer im je Hajnrih to naredio, ukočenog lica.
 Kada su sve to obavili, Džubal je ljubazno nastavio. „A sada,
kapetane Hajnrih, kako mogu da vam pomognem?”
„Imam nalog za pretres i potragu za Gilbertom Berkvistom, u kome
je navedena ova adresa, sa zgradama i celim imanjem.”
„Pokažite mi ga, a potom ga pokažite svedoku.”
„Učiniću tako. Ali imam još jedan nalog za pretres, sličan
prethodnom, za Džilijan Bordman.”
„Za kim?”
„Džilijan Bordman. Optužena za otmicu.”
„Zaboga!”
„I još jedan za Hektora Č. Džonsona... i jedan za Valentina Majkla
Smita... i jedan za vas, Džubala Haršoa.”
„Za mene? Opet zbog poreza?”
„Ne. Pogledajte ga. Saučesništvo u ovom i onom... i materijalni
svedok u nečem drugom... i dodaću sad odmah i ometanje istrage, ako
vam nalog nije dovoljan.”
„Oh, hajte molim vas, kapetane! Potpuno sam spreman na saradnju
otkako ste se predstavili i počeli da se ponašate na pravno prihvatljiv
način. I nastaviću tako. Naravno, tužiću vas sve – i vaše direktne
nadređene i vladu – za vaše protivzakonite postupke pre tog trenutka...
i ne odričem se prava niti sredstava u pogledu svega što bilo ko od vas
eventualno učini od sada. Hmmm... priličan spisak žrtava. Sad
razumem što ste dovezli još jedna kola. Ali... jao meni! Ima tu nešto
čudno. Ova, hm, gospođica Borkman? – vidim da je optužena za otmicu
tog Smita... ali prema ovom drugom nalogu izgleda da je on optužen za
bekstvo iz pritvora. Malo sam zbunjen.”
„I jedno i drugo. On je pobegao – a ona ga je otela.”
„Zar to nije prilično teško izvesti? Mislim, oboje? A na osnovu koje
optužbe je on bio zadržan? Nalog to ne navodi.”
„Kako da ja to znam, dođavola? Pobegao je, to je sve. On je
begunac.”
„Jadan ja! Stvarno mislim da ću morati da im ponudim svoje
advokatske usluge. Zanimljiv slučaj. Ako je načinjena greška – ili više
grešaka – to će dovesti do novih problema.”
Hajnrih se hladno nasmešio. „To vam baš neće lako ići. I vi ćete biti
u ćuzi.”
„O, ali ne zadugo, verujem.” Džubal je podigao glas više nego što
je potrebno i okrenuo je glavu prema kući. „Poznajem još jednog
advokata. Zapravo mislim, ako sudija Holand ovo čuje, ročište po tužbi
za narušavanje građanske slobode – za sve nas – biće održano veoma
brzo. A ako Asošijeted pres slučajno ima u blizini reportažna kola,
odmah će znati gde da dostave pozive.”
„Uvek ste takav drveni advokat, Haršo?”
„Kleveta, dragi moj gospodine. Dodajem na spisak.”
„Nećete imati mnogo koristi od toga. Sami smo.”
„Sigurno?”
 Poglavlje 15

Valentin Majkl Smit je otplivao kroz mutnu vodu do najdubljeg dela

bazena, ispod daske za skokove, i smestio se na dno. Nije znao zašto
mu je brat po vodi Džubal rekao da se sakrije ovde; zapravo, nije ni
znao da se krije. Brat po vodi mu je rekao da uradi ovako i da ostane
ovde dok brat po vodi Džil ne dođe po njega; to mu je bilo dovoljno.
Čim se uverio da je u najdubljem delu, sklupčao se u embrionalni
položaj, ispustio najveći deo vazduha iz pluća, progutao jezik, prevrnuo
očima, usporio srce gotovo do nule i postao praktično „mrtav”, s tom
razlikom što se nije rastelovio i što je mogao da se pokrene čim poželi.
Odabrao je da rastegne osećanje za vreme tako da su sekunde proticale
poput sati, jer je imao o mnogo čemu da razmišlja i nije znao koliko
brzo će Džil doći po njega.
Znao je da opet nije uspeo u pokušaju da postigne savršeno
razumevanje, uzajamno duboko prijateljstvo – grukovanje – kakvo
treba da postoji između braće. Znao je da je krivica do njega, zato što
je pogrešno koristio čudno nestalan ljudski jezik, zato što se Džubal
uznemirio čim mu se obratio.
Sada je znao da njegova ljudska braća mogu da pate od snažnih
emocija bez neke trajne štete, ali ipak mu je bilo veoma žao što je
izazvao toliku uznemirenost kod Džubala. U tom trenutku mu se čak
činilo da je konačno i savršeno gruknuo najtežu ljudsku reč. Trebalo je
da zna da nije jer je, na početku učenja uz brata Mahmuda, otkrio da su
dugačke ljudske reči (što duže to bolje) lake, nepogrešive i retko
menjaju značenje... ali kratke reči su klizave, nepredvidive, menjaju
značenje bez nekog sistema. Ili je bar tako grukovao. Kratke ljudske
reči nisu ni nalik na marsovske kratke reči – kao što je „gruk” – koje
uvek znači samo jedno. Kratke ljudske reči su kao kad pokušavaš da
podigneš vodu pomoću noža.
 A ovo je bila veoma kratka reč.
Smit je i dalje smatrao da je ispravno grukovao ljudsku reč „bog” –
zbrka je nastala zbog njegovog neuspeha da tačno odabere druge
ljudske reči. Pojam je zaista tako jednostavan, tako bazičan, toliko
neophodan da bi svaki mladunac mogao savršeno da ga razume – na
marsovskom. Prema tome, problem je bio naći ljudske reči koje će mu
omogućiti da govori istinito, zatim poređati ih na pravilan način kako
bi u potpunosti odgovarale onome kako bi bile rečene na jeziku
njegovog naroda.
Malo se zbunio nad neobičnom činjenicom da uopšte može da bude
teškoća da sve kaže, čak i na engleskom, jer to je nešto što svi znaju...
inače ne bi gruknuli živi. Možda bi trebalo da pita ljudske Starije kako
to da kaže, umesto što se muči sa promenljivim značenjem ljudskih reči.
Ako je tako, moraće da sačeka dok Džubal to organizuje, jer on je ovde
ipak samo jaje i ne može sam to da izvede.
Osetio je kratko žaljenje što neće imati čast da prisustvuje
predstojećem rastelovljenju brata Arta i brata Doti.
Onda je uzeo da pročita ponovo, u umu, Vebsterov Novi
međunarodni rečnik engleskog jezika, treće izdanje, objavljen u
Springfildu, Masačusets.

Odnekud izdaleka Smita je prekinula nelagodna svest da su njegova

braća po vodi u nevolji. Zastao je između „šeol” i „šerbet” da razmisli
o tom saznanju. Da li da se pokrene, napusti zagrljaj vode života i
pridruži im se kako bi gruknuo i delio njihovu nevolju? Kod kuće se to
pitanje ne bi ni postavljalo: nevolje se dele, u radosnoj bliskosti.
Ali ovo mesto je po svemu bilo čudno... a Džubal mu je rekao da
čeka dok ne dođe Džil.
Razmotrio je Džubalove reči, iskušavajući ih u dugom razmišljanju
naspram drugih ljudskih reči, proveravajući da li je gruknuo. Ne,
Džubal je govorio tačno, i on je tačno gruknuo: mora da čeka dok ne
dođe Džil.
A ipak, bilo mu je tako neugodno zbog čvrstog znanja o nevolji
braće po vodi da nije mogao da se vrati lovu na reči. Konačno mu je
sinula ideja puna tako veselog izazova da bi uzdrhtao, da mu telo nije
bilo nespremno za drhtanje.
Džubal mu je rekao da smesti svoje telo pod vodu i da ga ostavi
tamo dok ne dođe Džil... ali da li je Džubal rekao da on sam mora čekati
zajedno sa telom?
Smit je polako i bez žurbe razmislio o tome, svestan da bi klizave
engleske reči koje je Džubal koristio lako mogle da ga navedu (a često
su ga navodile) na grešku. Zaključio je da mu Džubal nije izričito
naredio da ostane u svom telu... a to je ostavilo izlaz iz pogrešnosti što
ne deli nevolje svoje braće.
Zato je Smit odlučio da prošeta.
Bio je pomalo zapanjen sopstvenom smelošću, jer, iako je to radio
ranije, dva puta, nikada nije bio sam. Svaki put je uz njega bio neki
Stariji, pazeći na njega, starajući se da mu telo ostane bezbedno,
sprečavajući da postane dezorijentisan ovim novim iskustvom, i ostao
je uz njega sve dok se nije vratio u svoje telo i ponovo ga pokrenuo.
Sada nije imao Starijeg da mu pomogne. Ali Smit je oduvek brzo
učio; znao je kako se ovo radi i bio je siguran da će moći da sve uradi i
sam, na način koji bi njegovog učitelja ispunio ponosom. Zato je prvo
proverio svaki deo svog tela, uverio se da neće biti oštećeno dok njega
nema, a onda je oprezno izašao iz njega, ostavljajući za sobom samo
mrvicu sebe koja je neophodna kao stražar i čuvar.
Onda se podigao i zaustavio na ivici bazena, pazeći da se ponaša
kao da je telo još uvek sa njim, jer će ga to štititi od dezorijentacije –
tako neće izgubiti pojam o bazenu, telu, svemu, i odlutati na nepoznata
mesta, odakle neće umeti da se vrati.
Smit se osvrnuo.
Vazdušni auto se upravo spustio u baštu kraj bazena, a bića koja je
zgnječio žalila su se na povrede i poniženje koji su im naneti. Možda je
to taj problem koji je osetio? Trava jeste za hodanje, ali cveće i grmlje
nisu – to je pogrešnost.
Ne, bilo je još neke pogrešnosti. Čovek je upravo izašao iz
vazdušnog auta, jednim stopalom samo što nije dotakao tlo, a Džubal je
trčao prema njemu. Smit je video talas ledenog besa koji je Džubal
poslao ka tom čoveku, talas toliko strašan da bi, da ga je bacio jedan
Marsovac na drugog, obojica bili smesta rastelovljeni.
Smit je to zapamtio kao nešto o čemu će morati da razmisli pa će,
ukoliko je ovo prelomni trenutak, kao što mu se činilo, odlučiti šta mora
učiniti da pomogne svom bratu. Onda je pogledao ostale.
Dorkas je izlazila iz bazena; delovala je zbunjeno i pomalo
uznemireno, ali ne previše; Smit je osetio njeno poverenje u Džubala.
Lari je stajao na ivici bazena iz kojeg je upravo izašao; vazduh je bio
pun kapljica vode koje su padale sa njega. Lari nije bio uznemiren već
uzbuđen i zadovoljan; njegovo poverenje u Džubala bilo je apsolutno.
Mirijam je stajala kraj njega, a njeno raspoloženje je bilo negde u
sredini između Dorkasinog i Larijevog. En je stajala tamo gde je ranije
sedela i imala je na sebi dugu belu odeću koju je celog dana nosila sa
sobom. Smit nije mogao da grukuje njeno raspoloženje; osetio je u njoj
nešto nalik na hladnu, nepokolebljivu disciplinu Starijih. To ga je
iznenadilo, jer je En uvek bila meka i blaga i toplo ljubazna.
Video je da ona pažljivo gleda Džubala i da je spremna da mu
pomogne. A isto tako i Lari!... I Dorkas!... I Mirijam! U naletu
iznenadne empatijske katarze Smit je shvatio da su svi ovi prijatelji
Džubalova braća po vodi – pa time i njegova. Ovo neočekivano
oslobođenje od slepila toliko ga je potreslo da je umalo izgubio oslonac
na tom mestu. Smirio se kao što su ga učili, pa je zastao da ih sve ceni
i divi im se, jednog po jednog i sve zajedno.
Džil je držala jednu ruku preko ivice bazena i Smit je znao da je ona
dole, proverava njegovu bezbednost. Bio je svestan nje kad je ušla... ali
sada je znao da nije samo zabrinuta za njegovu bezbednost; Džil je
imala i drugu, veću nevolju, nevolju koja nije ublažena kada je utvrdila
da je njen štićenik bezbedan pod vodom života. To ga je veoma
uznemirilo i pomislio je da ode kod nje, da joj stavi do znanja da je sa
njom i da deli njenu nevolju.
Učinio bi tako da nije bilo slabog, nejasnog osećanja krivice; nije
bio baš potpuno siguran da je Džubal želeo da mu dozvoli da hoda
naokolo dok mu je telo skriveno u bazenu. Napravio je kompromis i
rekao sebi da će podeliti njihove nevolje – i staviti im do znanja da je
prisutan – ukoliko postane potrebno.
Potom je pogledao čoveka koji izlazi iz letećeg automobila, osetio
je njegove emocije i trgao se od njih, pa je prisilio sebe da ih ipak
detaljno osmotri, iznutra i spolja.
U posebnom džepu vezanom oko pojasa čovek je nosio pištolj.
Smit je bio skoro siguran da je to pištolj. Veoma detaljno ga je
razgledao, uporedio ga je sa dva pištolja koja je nakratko video,
proverio njegov izgled prema definiciji u Vebsterovom Novom
međunarodnom rečniku engleskog jezika, treće izdanje, objavljeno u
Springfildu, Masačusets.
Da, to je bio pištolj – ne samo po obliku nego i po pogrešnosti koja
ga je okruživala i probijala se u njega. Smit je pogledao niz cev, utvrdio
način na koji funkcioniše, a pogrešnost mu je uzvratila pogled.
Da li da ga obrne i pusti da ode negde drugde, odnoseći sa sobom
svoju pogrešnost? Da uradi to odmah, pre nego što čovek sasvim izađe
iz auta? Smit je smatrao da bi trebalo... a opet, Džubal mu je rekao,
ranije, da ne čini to pištolju sve dok mu Džubal na kaže da je vreme da
se učini.
Sada je znao da je ovo zaista prelomni trenutak... ali odlučio je da
ostane da balansira na samom vrhuncu prelomnog trenutka dok ne bude
sve gruknuo – pošto je bilo moguće da ga je Džubal, svestan da se
trenutak primiče, poslao pod vodu upravo zato da ne bi u kritičnom
trenutku učinio nešto pogrešno.
On može da čeka... ali u međuvremenu će držati na oku taj pištolj i
njegovu pogrešnost. U ovom trenutku nije bio ograničen na dva oka
koja uvek gledaju u istom pravcu, mogao je da gleda svuda oko sebe
ako ustreba, pa je nastavio da posmatra čoveka koji je izlazio iz
automobila dok je on sam ulazio unutra.
Više pogrešnosti nego što je mislio da je moguće! U autu je bilo još
ljudi, i svi sem jednog gurali su se ka vratima. Njihove misli su
zaudarale poput čopora knauga koji su nanjušili neopreznu larvu... a
svaki je imao u rukama nešto puno pogrešnosti.
Kao što je rekao Džubalu, Smit je znao da sam oblik nikada nije
glavna osobina: neophodno je poći od oblika ka srži kako bi se nešto
gruknulo. Njegov narod prolazi kroz pet glavnih oblika: jaje, larva,
mladunac, zrelost – i Stariji koji nema oblik. A ipak, srž Starijeg postoji
već u jajetu.
Ovo nešto što su ljudi nosili izgledalo je kao pištolji. Ali Smit nije
pretpostavio da su to pištolji; najpre je veoma pažljivo razgledao jedan
od njih. Bio je mnogo veći od pištolja koje je dotle video, oblik je bio
sasvim drugačiji, a razlikovali su se i detalji.
To je bio pištolj.
Razgledao je i ostale, svaki posebno i jednako pažljivo.
Jedan čovek koji je i dalje sedeo imao je mali pištolj zakačen za
sebe. Sam automobil imao je ugrađena dva ogromna pištolja – a i neke
druge stvari koje Smit nije gruknuo, ali je osećao da su takođe pogrešne.
Zastao je i ozbiljno razmislio da li da gurne auto, njegov sadržaj i
sve u njemu – da ga pusti da se prevrne. Ali osim odavno usađene
inhibicije uništavanja hrane, sprečila ga je i svest da nije sasvim
gruknuo šta se dešava. Bolje da se kreće polako,’gleda pažljivo, da
pomogne i uključi se u prelomnom trenutku prateći Džubalove
postupke... a ako je za njega najbolji postupak da ostane pasivan, onda
će se vratiti u svoje telo kada prelomni trenutak prođe i o svemu će
kasnije razgovarati sa Džubalom.
Izašao je izvan auta i gledao i slušao i čekao. Prvi čovek koji je
izašao razgovarao je sa Džubalom o mnogim stvarima koje je Smit
mogao samo da pamti bez grukovanja; to je bilo izvan njegovog
iskustva. Drugi čovek je izašao i raširio se; Smit je raširio svoju pažnju
da bi ih sve posmatrao. Automobil se podigao, pomerio se unazad,
ponovo stao, a to je oslobodilo bića na kojima je ležao; Smit je
grukovao sa njima onoliko koliko je mogao da odvoji pažnje,
pokušavajući da im ublaži bol.
Prvi čovek je pružio Džubalu papire; on ih je predao En. Smit ih je
pročitao zajedno sa njom. Prepoznao je oblik reči u vezi sa nekim
ljudskim ritualima isceljenja i ravnoteže, ali pošto je te rituale susretao
samo u Džubalovoj pravnoj biblioteci, nije ni pokušao da grukne papire
odmah, pogotovo što Džubal nije izgledao kao da mu smetaju –
pogrešnost je bila negde drugde. Obradovao se što je prepoznao svoje
ljudsko ime na dva papira; uvek mu je bilo prijatno da ga pročita, kao
da se nalazi na dva mesta istovremeno – što je nemoguće osim kad si
Stariji.
Džubal i prvi čovek su se okrenuli i pošli ka bazenu, a En je išla za
njima. Smit je malo popustio osećanje za vreme da bi teklo brže,
ostavljajući ga rastegnutog taman toliko da može mirno da posmatra
sve ljude istovremeno. Dvojica ljudi su se primakla i stala sa dve strane
male grupe.
Prvi čovek je stao kraj grupe njegovih prijatelja na bazenu,
pogledao ih je, onda je izvadio iz džepa sliku, pogledao sliku, pogledao
Džil. Smit je osetio da njen strah i uznemirenost rastu i to ga je potpuno
probudilo. Džubal mu je rekao: „Zaštiti Džil. Ne brini ako će hrana
propasti. Ne brini ni za šta. Zaštiti Džil.”
Naravno, on bi svakako zaštitio Džil, čak i po cenu da deluje
pogrešno u nekom drugom smislu. Ali bilo je dobro imati Džubalovo
odobrenje; tako mu je um ostao nepodeljen i neuznemiren.
Kada je prvi čovek pokazao Džil i kad su dvojica oko njega požurili
ka njoj sa svojim veoma pogrešnim pištoljima, Smit je posegnuo preko
svog dvojnika i svakog malo pogurao, koliko da ispadnu.
Prvi čovek se zagledao u mesto gde su ova dvojica bili, pa je
posegnuo za pištoljem – a onda je i on nestao.
Ostala četvorica su krenula da se primiču. Smit nije želeo da ih
odgurne. Osetio je da će Džubal biti zadovoljniji ako ih prosto zaustavi.
Ali zaustaviti nešto, čak i pepeljaru, jeste rad – a Smit nije imao pri ruci
svoje telo. Stariji bi uspeo, svu četvoricu istovremeno, ali Smit je uradio
ono što je mogao, ono što je morao da uradi.
Četiri laka dodira – i nestali su.
Osetio je snažnu pogrešnost iz pravca automobila na zemlji, pa je
smesta pošao tamo – gruknuo je brzu odluku, pa su i auto i vozač nestali.
 Umalo da ne primeti automobil koji je ostao u vazduhu. Smit je
počeo da se opušta pošto se oslobodio auta sa zemlje – a onda je
odjednom osetio povećanje pogrešnosti i nevolje, i podigao je pogled.
Drugi automobil se spremao da sleti tačno kod njega.
Smit je rastegnuo osećanje vremena do svog ličnog maksimuma i
pružio se ka autu u vazduhu, pažljivo ga razgledao, grukovao da je isto
tako pun pogrešnosti kao i onaj prvi... i gurnuo ga je u nikadilo. Onda
se vratio grupi kraj bazena.
Svi njegovi prijatelji izgledali su veoma uzbuđeni; Dorkas je
plakala, a Džil ju je grlila i tešila. En kao da nije bila pod uticajem
emocija koje je Smit osećao svuda oko sebe. Ali pogrešnost je nestala,
sva, a sa njom i uznemirenost koja mu je maločas poremetila
meditaciju. Znao je da će Džil zalečiti Dorkas brže i bolje nego iko drugi
– Džil uvek brzo i potpuno grukuje bol. Uznemiren emocijama oko
sebe, pomalo strepeći da možda nije postupio u svemu ispravno u
prelomnom trenutku – ili da će Džubal tako grukovati – Smit je odlučio
da sada može da ode. Skliznuo je nazad u bazen, našao je svoje telo,
grukovao da je i dalje isto kao kad ga je ostavio, neozleđeno – i ponovo
ga navukao.
Upitao se da li da razmišlja o događajima u prelomnom trenutku.
Ali bili su suviše novi, suviše nedavni: nije bio spreman da ih prigrli,
niti da se divi i ceni ljude koje je bio prisiljen da pomeri. Umesto toga,
zadovoljno se vratio zadatku kojim se prethodno bavio. „Šerbeta..
„Šerbetlija”... „Šerbetnjak”...
Stigao je do „Tiranin” i spremao se da pređe na „Tiranosaurus” kad
je osetio da mu se približava Džilin dodir. Odgutao je jezik i spremio
se, znajući da njegov brat Džil ne može da ostane dugo pod vodom bez
uznemirenosti.
Kad ga je dotakla, uzvratio je, uzeo je njeno lice između dlanova i
poljubio je. To je sad skoro naučio i smatrao je da nije baš sasvim
grukovao. Posedovalo je zbližavanje nalik na ceremoniju vode. Ali bilo
je tu još nešto... nešto što je mnogo želeo da grukne u svoj potpunosti.
 Poglavlje 16

Džubal Haršo nije čekao da Džilijan izvuče problematično dete iz vode;

ostavio je uputstva da Dorkas daju sedativ i pohitao je u svoju radnu
sobu, ostavljajući En da objasni (ili ne objasni) događaje iz poslednjih
deset minuta. „Front!”, povikao je preko ramena.
Mirijam se okrenula i sustigla ga. „Izgleda da moram ja da budem
front”, rekla je zadihano. „Ali, šefe, šta je...”
„Devojko, ni reč.”
„Ali, šefe...”
„Ćut’, kad kažem. Mirijam, za nekih nedelju dana svi ćemo sesti i
zamolićemo En da nam kaže šta smo zaista videli. Ali u ovom trenutku
čitav svet samo što nije navalio da telefonira ovamo, a novinari će čučati
po drveću – a ja moram pre svega toga da obavim nekoliko telefonskih
razgovora. Treba mi pomoć. Da li si ti od onog tipa beskorisnog
ženskinja koje se pogubi kad je nekom potrebno? To me je podsetilo –
zapamti da smanjiš Dorkas platu za vreme koje je provela u histeriji.”
Mirijam se zapanjila. „Šefe! Ako se usudite da to uradite, svi ćemo
dati otkaz!”
„Koješta.”
„Ozbiljno. Ostavite Dorkas na miru. I ja bih dobila histeriju da me
ona nije pretekla... mislim da je upravo sada imam.”
Haršo se nasmešio. „Samo probaj, ima da te isprašim po guzi.
Dobro, neka Dorkas dobije bonus za ‘posebno opasne poslove’. Svima
daj bonus. I meni. Ja sam takođe zaslužio.”
„U redu. Ali ko će vama platiti bonus?”
„Poreski obveznici, naravno. Naći ćemo načina da umanj...
Dođavola!” Upravo su stigli do vrata njegove radne sobe; telefon je već
zahtevao pažnju. Seo je pred aparat i uključio se. „Haršo ovde. Ko ste
vi, do đavola?”
„Preskoči uvod, doco”, veselo je odgovorilo lice sa druge strane.
„Nisi mi strašan već godinama. Kako tamo stoje stvari?”
Haršo je prepoznao lice kao vlasništvo Tomasa Makenzija, glavnog
producenta u mreži Novi svet; malo se smirio. „Sasvim dobro, Tome.
Ali sad sam u žurbi, pa...”
„Ti si u žurbi? Dođi da vidiš kako izgleda moj dan od četrdeset
osam sati. Biću kratak. Da li i dalje misliš da imaš nešto za nas? Ne
smeta mi što je kod tebe naša skupa oprema; to mogu da knjižim kao
tekući trošak. Ali posao je posao – a ja moram da plaćam tri kompletne
ekipe samo da budu u pripravnosti za slučaj tvog signala. Sindikat ima
pravila – znaš kako to ide. Hoću da ti učinim svaku moguću uslugu.
Ranije smo koristili mnogo tvojih ideja i očekujemo da ćemo ih i
ubuduće koristiti – ali sad počinjem da se pitam šta ću reći našem
knjigovođi.”
Haršo ga je belo gledao. „Zar misliš da prenos sa lica mesta koji si
upravo dobio nije dovoljan da isplati troškove?”
„Kakav prenos?”
Nekoliko minuta kasnije Haršo se pozdravio sa njim i prekinuo
vezu, potpuno ubeđen da mreža „Novi svet” nije videla ništa od
maločašnjih događaja u njegovoj kući. Izbegavao je da odgovori na
Makenzijeva pitanja o tome, neprijatno svestan da bi nabrajanje
činjenica samo ubedilo Makenzija da je siroti stari Haršo konačno
pukao. A ne bi ni mogao da mu zameri.
Umesto toga složili su se da, ako se u sledeća dvadeset četiri sata ne
desi ništa vredno vesti, Novi svet može da povuče link i odnese kamere
i drugu opremu.
Čim se ekran ispraznio, Haršo je naredio: „Zovi Larija. Neka
donese ono dugme za alarm – verovatno je kod En.” Potom je počeo da
bira novi broj, a potom još jedan. Kad je Lari stigao, Haršo je ostao
ubeđen da nijedna mreža nije pratila trenutak kada su odredi Specijalne
službe pokušali da napadnu njegov dom. Nije morao da proverava da li
je poslata neka od preko dvadeset poruka koje je snimio i stavio na
čekanje; njihova isporuka oslanjala se na isti signal koji nekako nije
uspeo da stigne do kanala vesti.
Kad je prekinuo vezu, Lari mu je pružio daljinski upravljač
„dugmeta za alarm”. „Tražili ste ovo, šefe?”
„Samo sam hteo da zarežim na njega i vidim hoće li mi uzvratiti.
Lari, neka nam ovo bude lekcija za ubuduće: nikad ne veruj aparatu
komplikovanijem od noža i viljuške.”
„Dobro. Ima li još nešto?”
„Lari, postoji li način da se proveri ta koještarija da li radi kako
treba? A da pri tom ne izvučemo tri mreže vesti iz kreveta?”
„Naravno. Tehničari su ostavili dole u radionici primopredajnik koji
ima dugme baš za tu svrhu. Okreneš prekidač, pritisneš dugme; svetlo
se upali. Za detaljno testiranje prosto ih pozoveš, pravo sa
primopredajnika, i kažeš im da hoćeš test preko kamera do monitora.”
„A recimo da test pokaže da ništa ne emitujemo? Ako je problem
ovde, možeš li da otkriješ šta ne valja?”
„Pa, mogao bih”, rekao je Lari sumnjičavo, „ako je posredi nešto
sitno kao loš kontakt. Ali ovde je za elektroniku zadužen Djuk – ja sam
više intelektualni tip.”
„Znam, sinko – ni ja nisam naročito pametan za te praktične stvari.
Dobro, uradi najbolje što možeš. I javi mi.”
„Ima li još nešto, Džubale?”
„Da, ako nađeš čoveka koji je izmislio točak, pošalji ga ovamo;
hoću da mu kažem šta mislim. Šta mu je to trebalo?!”
Džubal je nekoliko narednih minuta proveo u dubokom
razmišljanju. Razmatrao je mogućnost da je Djuk sabotirao dugme za
alarm, ali je to odbacio kao gubljenje vremena. Dozvolio je sebi da se
za trenutak upita šta se stvarno desilo u bašti i kako je momak to izveo
– ispod tri metra vode. Jer nije ni najmanje sumnjao da iza cele te zbrke
stoji upravo Čovek sa Marsa.
Naravno, ono što je dan ranije video u ovoj istoj sobi jednako je
intelektualno zbunjujuće kao ovi poslednji događaji – ali emotivne
posledice su bile potpuno drugačije. Miš je isto toliko čudo biologije
kao slon: a ipak tu postoji veoma važna razlika – slon je veći.
Videti praznu kutiju, zapravo đubre, da nestaje usred leta,
podrazumeva mogućnost da na isti način može da nestane i transporter
pun ljudi. Ali jedan događaj te ostavi bez teksta – a drugi ne.
E pa, on neće roniti suze za nestalim kozacima. Džubal je smatrao
da su policajci kao takvi sasvim u redu: susreo je dosta poštenih
policajaca tokom života... a čak ni lenji seoski pozornik ne zaslužuje da
bude ugašen kao sveća. Obalska straža je dobar primer kakvi policajci
treba da budu a često i jesu.
Ali da bi bio pripadnik Specijalne službe, čovek mora da nosi krađu
u srcu i sadizam u duši. Gestapo. Jurišnici u službi bilo kog političara
koji je na vlasti. Džubal je čeznuo za starim dobrim vremenima kada je
advokat mogao da se pozove na jedan od amandmana na Ustav a da ne
izgubi slučaj zbog neke pravno jače mudrolije Federacije.
Nije važno – šta se sada zapravo dešava? Hajnrihov odred je
svakako imao radio-vezu sa bazom; prema tome, njihov nestanak je
primećen, makar i samo po ćutanju. Ubrzo će stići novi ljudi iz
Specijalne službe da ih potraže – verovatno su već krenuli ovamo ako
je onaj drugi automobil bio prekinut usred podnošenja izveštaja.
„Mirijam..?
„Da, šefe?
„Hoću da Majk, Džil i En smesta dođu ovamo. Onda nađi Larija –
u radionici je, verovatno – pa i vas dvoje uđite u kuću, zaključajte sva
vrata i sve prozore u prizemlju.”
„Nove nevolje?”
„Kreći, curo.”
Ako se majmuni iz Specijalne službe ponovo pojave – ne, kada se
pojave – verovatno neće doneti nove naloge. Ako je njihov šef dovoljno
blesav da upada u zaključanu kuću bez naloga, e pa, onda će morati da
pusti Majka na njih. Ali ovaj suludi rat iznurivanjem mora biti
zaustavljen – a to znači da Džubal mora nekako da stigne do generalnog
sekretara.
 Kako?
Da ponovo pozove Izvršnu palatu? Hajnrih je verovatno rekao
istinu kad je kazao da bi novi poziv odmah bio preusmeren na Hajnriha
– ili na nekog šefa iz Specijalne sužbe koji sada greje stolicu koja
Hajnrihu više nikad neće trebati. Pa? Svakako će ih iznenaditi ako im
čovek kod koga su poslali ceo odred da ga uhapsi sad mirno telefonira,
licem u lice – možda bi tako i uspeo da se progura sve do samog vrha,
do komandanta Kakoseonovaše, tipa sa licem dobro uhranjene lasice,
Tvičela. A glavni dasa u Specijalnoj službi svakako ima direktan pristup
gazdi.
Ne valja. Moraš imati osećaj za ono što će naterati žabu da skoči.
Bilo bi traćenje reči kad bi čoveku koji veruje u oružje govorio da imaš
nešto što je bolje od oružja i da te ne može uhapsiti i da bi mu bilo bolje
da više ne pokušava. Tvičel bi nastavio da šalje ljude i oružje ovamo
sve dok mu ne ponestane i jednog i drugog – ali nikada neće priznati da
ne može da privede čoveka čiji mu je položaj poznat.
E pa, kada ne možeš da uđeš na glavna vrata, ušunjaćeš se na
sporedna – to je osnova svake politike. Džubal je pomalo žalio što je
tokom poslednjeg četvrt veka ili nešto više ignorisao politiku.
Dođavola, potreban mu je Ben Kakston – Ben bi znao ko ima ključeve
sporednih vrata... a Džubal bi znao nekoga ko poznaje nekog od njih.
Ali Benovo odsustvo i jeste razlog za ovu glupu trku magaraca.
Pošto nije mogao da pita Bena, koga još poznaje ko bi mogao znati?
Do sto đavola, pa upravo je razgovarao sa jednim! Džubal se vratio
pred telefon i pokušao da ponovo dobije Toma Makenzija, a usput je
naišao na tri sloja ometača, i svako od njih ga je poznavao i brzo ga je
propuštao dalje. Dok je to radio, stiglo je njegovo osoblje zajedno sa
Čovekom sa Marsa; Džubal ih je ignorisao, pa su seli, a Mirijam je pre
toga prišla da napiše na bloku za beleške: „Vrata i prozori zaključani.”
Džubal joj je klimnuo glavom i ispod toga dopisao: „Lari – dugme
za alarm?” A onda se obratio ekranu: „Tome, izvini što te opet
gnjavim.”
„Biće mi zadovoljstvo, Džubale.”
 „Tome, kad bi želeo da razgovaraš sa generalnim sekretarom
Daglasom, kako bi to izveo?”
„Oh? Telefonirao bih njegovom sekretaru za štampu, Džimu
Sanfortu. Ili možda Džoku Dumontu, zavisno šta želim. Ali ne bih
uopšte ni razgovarao sa generalnim sekretarom; Džim bi to sredio.”
„Ali recimo da baš hoćeš da razgovaraš sa Daglasom lično.”
„Pa, onda bih to rekao Džimu i on bi sve sredio. Ali brže bi bilo da
kažem Džimu u čemu je problem; potrajalo bi dan ili dva dok mi nađe
termin... a čak i tada bi možda iskrslo nešto hitnije. Slušaj, Džubale,
mreža je korisna za administraciju – mi to znamo i oni to znaju. Ali ne
pozivamo se na to bez preke potrebe.”
„Tome... pretpostavimo da jeste preka potreba. Pretpostavimo da
stvarno moraš da razgovaraš sa Daglasom. Sad odmah. Ne sledeće
nedelje. Nego za deset minuta.”
Makenzi je podigao obrve. „Pa... kad bih baš morao, objasnio bih
Džimu zašto je toliko hitno...”
„Ne.”
„Budi razuman.”
„Ne. Upravo to ne mogu. Pretpostavimo da si uhvatio Džima
Sanforta kako krade escajg, i zato ne možeš da mu kažeš kakav je to
hitan slučaj. Ali moraš odmah da razgovaraš sa Daglasom.”
Makenzi je uzdahnuo. „Pretpostavljam da bih rekao Džimu kako
jednostavno moram da govorim sa šefom... i da, ako me ne poveže sa
njim sad odmah, administracija više neće imati ni trunku podrške od
moje mreže. Učtivo, naravno. Ali tako da me svakako dobro razume.
Sanfort nije budala; ne bi nikome dao svoju glavu na srebrnom tanjiru.”
„Dobro, Tome, uradi tako.”
„Šta?”
„Ostavi ovaj poziv na vezi. Pozovi Palatu sa drugog aparata – i neka
tvoji momci budu spremni da me smesta povežu. Moram da razgovaram
sa generalnim sekretarom ovog trenutka!”
Makenzi je bio na mukama. „Džubale, druže stari...”
 „Znači nećeš.”
„Znači ne mogu. Smislio si mi nekakvu hipotetičku situaciju u kojoj
– da izviniš – glavni rukovodilac međukontinentalne mreže može da
razgovara sa generalnim sekretarom u uslovima ogromne hitnosti. Ali
ne mogu da predam tu situaciju nekom drugom. Slušaj, Džubale, ja te
poštujem. Osim toga, ti si verovatno četvrti od šest najpopularnijih
pisaca današnjice. Mreža nikako ne bi želela da te izgubi i bolno smo
svesni da nam ne dozvoljavaš da te vežemo za sebe ugovorom. Ali ne
mogu ovo da uradim, čak ni za tebe. Moraš shvatiti da čovek ne može
da telefonira predsedniku svetske vlade, osim ako on želi da razgovara
sa tobom”
„Pretpostavimo da potpišem ekskluzivan sedmogodišnji ugovor?”
Makenzi je izgledao kao da ga je spopala zubobolja. „I dalje ne bih
mogao. Ostao bih bez posla – a ti bi i dalje bio obavezan tim
ugovorom.”
Džubal je pomislio da pozove Majka u vidno polje i da ga predstavi.
Smesta je odbacio tu ideju. Makenzijeva mreža je emitovala intervjue
sa lažnim Čovekom sa Marsa – dakle Makenzi je ili korumpiran i
upućen u prevaru... ili je pošten, kao što je Džubal verovao da jeste, i
prosto ne bi poverovao da ga je neko prevario. „U redu, Tome, neću
više navaljivati. Ali ti se snalaziš u vladi bolje nego ja. Ko može da
pozove Daglasa kad god poželi – i da ga dobije? I ne mislim na
Sanforta.”
„Niko.”
„Dođavola, niko ne živi u vakuumu! Mora postojati bar deset ljudi
koji mogu da mu telefoniraju a da ih sekretarica ne otkači.”
„Neko iz njegovog kabineta, verovatno. I to ne svi.”
„Ne poznajem nikog od njih: ispao sam iz štosa. Ali ne mislim na
profesionalne političare. Ko ga poznaje dovoljno dobro da može da ga
zovne preko privatne linije i pozove na partiju pokera?”
„Hm... ne tražiš mnogo, uopšte. Pa, možda Džejk Alenbi. Ne
glumac, onaj drugi Džejk Alenbi. Nafta.”
„Poznajem ga. Ne dopadam mu se. Ni on se ne dopada meni. I on
to zna.”
„Daglas nema baš mnogo prisnih prijatelja. Njegova žena je vrlo...
Slušaj, Džubale, šta misliš o astrologiji?”
„Nikad je ni takao nisam. Više volim brendi.”
„Pa, to je stvar ukusa. Ali... vidi, Džubale, ako ikada kažeš nekome
da si ovo čuo od mene, preklaću te naživo jednim od tvojih sopstvenih
rukopisa.”
„Razumem. Prihvatam. Nastavi.”
„Pa, Agnes Daglas je bome taknula... i znam ko je snabdeva. Njen
astrolog može da pozove gospođu Daglas u svako doba – a veruj mi,
gospođa Daglas može da razgovara sa generalnim sekretarom kad god
poželi. Možeš da pozoveš njenog astrologa... a ostalo zavisi od tebe.”
„Ne sećam se da imam astrologe na spisku za božićne čestitke”,
sumnjičavo je rekao Džubal. „Kako se on zove?”
„Ona. I možda bi trebalo da pokušaš da joj ponudiš srebrnjake u
nekoj ubedljivoj količini. Zove se madam Aleksandra Vešan.
Vašingtonska centrala. Piše se V-e-s-a-n-t.”
„Zapisao”, radosno je rekao Džubal. „Tome, učinio si mi ogromnu
stvar!”
„Nadam se da jesam. Hoćeš li imati uskoro nešto za mrežu?”
„Pričekaj.” Džubal je pogledao poruku koju mu je Mirijam malopre
napisala. Glasila je: „Lari kaže da primopredajnik neće da emituje – a
on ne zna zašto.” Džubal je nastavio. „Onaj prenos što sam ti pominjao
nije uspeo zbog kvara na primopredajniku – a ja nemam nikog ko može
da ga popravi.”
„Poslaću nekog.”
„Hvala ti. I drugi put.”
Džubal je prekinuo vezu, a potom je zatražio poziv po imenu
pretplatnika i uputio operatera da koristi obezbeđenu liniju i šifrovanje
ako je pozvani broj opremljen za to. Bio je, što ga nije naročito
iznenadilo. Ubrzo se na ekranu pojavilo dostojanstveno lice madam
Vešan. Nasmešio se. „Zdravo, snajka!”
 Izgledala je iznenađeno, a onda ga je malo bolje pogledala. „Gle, pa
to je Dok Haršo, matori gad! Blagi bože, baš mi je drago što te vidim.
Gde si se krio sve ovo vreme?”
„Pogodila si, Bek – krio sam se. Jure me klovnovi.”
Beki Vizi nije pitala zašto; odmah je odgovorila. „Kako mogu da ti
pomognem? Treba li ti novac?”
„Imam mnogo novca, Beki, ali hvala ti. Novac nije od pomoći;
nevolja je mnogo ozbiljnija – a ne znam ko bi mogao da mi pomogne
osim generalnog sekretara lično, gospodina Daglasa. Moram da
razgovaram sa njim – i to odmah. Sada... ili još brže.”
Ona se uozbiljila. „To je vrlo ozbiljan zahtev, Dok.”
„Beki, znam to – zato što već nedelju dana pokušavam da doprem
do njega... i ne uspevam. Ali nemoj da se ti uplićeš u to, Beki... jer curo,
ovo je opasnije od zvečarke u rancu. Samo sam pomislio da bi možda
mogla da me posavetuješ – možda na koji broj bih mogao da ga
dobijem. Ali ne želim da se ti lično uplićeš u to. Stradala bi – a ja ne bih
mogao da pogledam profesora u oči ako ga ikada ponovo sretnem...
pokoj mu duši.”
„Znam šta bi profesor želeo da uradim!”, odgovorila mu je oštro.
„Zato da preskočimo gluposti, Dok. Profesor je uvek tvrdio da si ti
jedini testeraš koji može da krpi ljude; svi ostali su samo kasapi. Nikada
nije zaboravio šta je bilo u Elktonu.”
„Dobro, Beki, bolje da ne pominjemo to. Bio sam plaćen.”
„Spasao si mu život.”
„Ništa slično nisam uradio. Spasla ga je njegova čvrsta građa i volja
da se bori – i tvoja nega.”
„Uf... Dok, gubimo vreme. Koliko je hitno?”
„Okomili su se na mene... i svi oko mene će da nadrljaju. Izdat je
nalog na moje ime – nalog Federacije – i znaju gde sam a ne mogu da
bežim. Biće mi uručen svakog trenutka... a gospodin Daglas je jedina
osoba koja to može da spreči.”
„Srediće se to. Garantujem ti.”
 „Beki... siguran sam da hoće. Ali možda bi trebalo nekoliko sati. A
tu je ta ‘zadnja soba’, Beki. Suviše sam star za sedenje u zadnjoj sobi.”
„Ali... jao meni! Dok, možeš li da mi daš neke detalje? Stvarno bi
trebalo da ti izradim horoskop, onda bih znala šta mi je činiti. Ti si
Merkur, naravno, pošto si lekar. Ali kad bih znala u kojoj kući da tražim
tvoje nevolje, bilo bi brže.”
„Nemamo vremena za to, curo. Ali hvala ti.” Džubal je brzo
razmišljao. Kome da veruje? I kada? „Beki, već ovo što znaš može te
uvaliti u isto ovoliku nevolju u kojoj sam ja... osim ako uspem da
ubedim gospodina Daglasa.”
„Reci mi, Dok. Ja nisam od onih koje zbrišu kad zagusti – i ti to
znaš.”
„U redu. Dakle, ja sam Merkur? Ali nevolja leži na Marsu.”
Oštro ga je pogledala. „Kako?”
„Gledala si vesti. Znaš da se Čovek sa Marsa sprema da se povuče
na neko mesto visoko u Andima. E pa, to nije tačno. To je samo da se
zamažu oči papcima.”
Beki je delovala iznenađeno, ali ne onoliko koliko je Džubal
očekivao. „A gde si ti u svemu tome, Dok?”
„Beki, ima ljudi po celoj ovoj jadnoj planeti koji žele da se dokopaju
tog dečka. Hoće da ga iskoriste, hoće da on radi za njih, njima u korist.
Ali on je moj pacijent i ja to neću da dozvolim. Ako išta mogu da
učinim. Ali jedina šansa mi je da razgovaram sa gospodinom Daglasom,
oči u oči.”
„Čovek sa Marsa je tvoj pacijent? Možeš da ga pokažeš?”
„Da. Ali samo gospodinu Daglasu. Znaš kako to ide, Beki –
gradonačelnik je možda najbolji čika na svetu, divan sa decom i psima.
Ali on ne mora znati sve što gradski klovnovi smeraju – naročito ako
pokupe čoveka i odvedu ga u onu zadnju sobu.”
Klimnula je glavom. „Imala sam ja posla sa policijom. Policija!”
„Dakle, moram da popričam sa gospodinom Daglasom pre nego što
me pokupe.”
 „Hoćeš samo da pričaš sa njim preko telefona?”
„Da. Ako možeš to da izvedeš. Evo, daću ti moj broj – i sedeću tu,
i nadaću se pozivu... dok me ne pokupe. Ako ne možeš da izvedeš...
hvala ti svakako, Beki, stvarno ti hvala. Znaću da si probala.”
„Ne prekidaj!”, rekla je oštro.
„Šta?”
„Ostani na vezi, Dok, dok ja vidim šta mogu. Ako imam imalo
sreće, moći će da te povežu preko ovog telefona da uštediš na vremenu.
Zato čekaj.” Madam Vešan je izašla iz ekrana bez pozdrava, a onda je
pozvala Agnes Daglas. Govorila je smireno i samouvereno, ukazavši
Agnes da je ovo upravo razvoj događaja koji su predskazale zvezde – i
to tačno u pravom trenutku. Sada je stigao onaj kritični trenutak kada
Agnes mora da vodi i podržava svog muža, koristeći svoju žensku
mudrost i dosetljivost kako bi se postarala da on postupi mudro i bez
oklevanja. „Agnes, dušo, ova konfiguracija neće se ponoviti sledećih
hiljadu godina – Mars, Venera i Merkur u savršenom trenutku, baš kada
Venera stiže do meridijana, tako da postaje dominantna. Zato, vidiš...”
„Aleks, šta mi tačno zvezde nalažu da uradim? Ti znaš da ja ne
razumem taj naučni deo.”
To nije bilo nikakvo čudo, pošto opisani položaji planeta uopšte
nisu trenutno vladali. Madam Vešan nije imala vremena da sačini novi
horoskop i sad je improvizovala. Ali to joj nije smetalo: govorila je
„višu istinu”, dajući dobre savete i pomažući prijateljima. Beki Vizi je
bila naročito srećna kad može da pomogne dvoma prijateljima
istovremeno. „Dušo, ti to zaista razumeš, imaš prirodni dar za to. Ti si
Venera, kao i uvek, a Mars je ojačan, pošto je on i tvoj muž i taj mladić
Smit, tokom ove krize. Merkur je doktor Haršo. Da bi se uspostavila
nova ravnoteža, poremećena jačanjem Marsa, Venera mora da podrži
Merkur dok se kriza ne okonča. Samo što imaš veoma malo vremena za
to: uticaj Venere jača dok ne dosegne meridijan, kroz samo sedam
minuta – a posle toga njen uticaj će oslabiti. Moraš da deluješ brzo.”
„Trebalo je ranije da me upozoriš.”
„Dušo, čekala sam kraj telefona ceo dan, spremna da delujem u
pravom trenutku. Zvezde nam govore o prirodi svake krize; ali ne
govore nam detalje. Ali i dalje ima vremena. Doktor Haršo čeka na
telefonu; potrebno je samo da ih sastavimo oči u oči – ako je moguće,
pre nego što Venera stigne do meridijana.”
„Pa... dobro, Aleks. Moram da izvučem Džozefa sa nekog glupog
sastanka, ali dovešću ga. Drži liniju otvorenu. Daj mi broj telefona na
kome je taj doktor Rakšo – ili možeš da prebaciš poziv odatle?”
„Prebaciću ga odavde. Samo dovedi gospodina Daglasa. Požuri,
dušo.”
„Hoću.”
Kad je lice Agnes Daglas nestalo sa ekrana. Beki je otišla do trećeg
telefona. Njeno zanimanje zahteva mnogo telefonskih usluga; to joj je
bio najveći trošak u poslovanju. Zadovoljno pevušeći, pozvala je svog
brokera.
 Poglavlje 17

Kad je madam Vešan napustila ekran, Džubal Haršo se odmakao od

telefona. „Front”, rekao je.
„Molim, šefe”, javila se Mirijam.
„Ovo je za grupu ‘Stvarna iskustva’. U propratnom pismu naglasi
da pripovedač mora biti žensko sa seksi kontraaltom...”
„Možda bih mogla ja da se okušam.”
„Ne toliko seksi. Umukni. Iskopaj onaj spisak nestalih prezimena
što smo dobili od Popisnog biroa, odaberi jedno i dodaj mu nedužno,
sisarsko ime da dobiješ pseudonim. Žensko ime, da se završava na -a –
to uvek navodi na ce-korpice.”
„Auh! A ne neku od nas čije se ime završava na -a. Baš ste smor!”
„Ko vam kriv kad imate male grudi. Evo, Anđela. Zvaće se Anđela.
Naslov: ‘Udala sam se za Marsovca’. Počinjem. Celog života sam
želela da postanem astronaut. Novi red. Kada sam još bila mala, sa
pegama na nosu i sjajem u očima, čuvala sam kupone iz pahuljica baš
kao i moja braća – i plakala sam što mi mama ne dozvoljava da nosim
kacigu Svemirskih kadeta i u krevetu. Novi red. U tim bezbrižnim
danima detinjstva nisam ni sanjala kakvu će mi čudnu, gorkoslatku
sudbinu moja muškobanjasta ambicija...”
„Šefe!”
„Da, Dorkas?”
„Stižu još dva auta.”
Džubal je ustao sa stolice kraj telefona. „Nastavićemo uskoro.
Mirijam, sedi kod telefona.” Prišao je prozoru, video dva leteća
automobila koja je Dorkas uočila, zaključio da su policijski i da će se
verovatno spustiti na njegovo imanje. „Lari, zaključaj vrata ove sobe.
En, obuci odeždu. Posmatraj ih, ali se skloni od prozora. Hoću da misle
da je kuća prazna. Džil, drži se blizu Majka i ne daj mu da uradi nešto
nepromišljeno. Majk, radi onako kako ti Džil kaže.”
„Da, Džubale. Radiću.”
„Džil, ne puštaj ga osim ako baš moraš. Da bi sprečila da pucaju u
nekog od nas, hoću da kažem. Ako razvale vrata, neka ih – čak bih voleo
da to urade. Džil, ako zagusti, voleo bih da nestanu samo pištolji a ne i
ljudi.”
„Da, Džubale.”
„Postaraj se da te razume. Masovni nestanci policajaca moraju se
prekinuti.”
„Telefon, šefe!”
„Dolazim.” Džubal se bez žurbe vratio telefonu. „Svi ostanite na
okupu. Dorkas, ti možeš da dremneš. Mirijam, zapiši još jedan naslov
za kasnije: ‘Udala sam se za ljudsko biće’.” Seo je na stolicu koju je
Mirijam oslobodila. „Da?”
Pogled mu je uzvratio prijatno pristojan mladić. „Doktor Haršo?”
„Da.”
„Molim vas sačekajte.’Generalni sekretar želi da govori sa vama.”
Po tonu glasa osećalo se da se od njega očekuje dubok naklon.
„Dobro.”
Ekran je zatreperio, a potom se pojavio užurban lik njegove
ekselencije, časnog Džozefa Edžertona Daglasa, generalnog sekretara
Svetske federacije slobodnih nacija. „Doktore Haršo? Čujem da morate
da govorite sa mnom. Izvolite.”
„Ne, gospodine.”
„Šta? Ali rekli su mi...”
„Dozvolite da budem precizniji, gospodine sekretaru. Vi morate da
govorite sa mnom.”
Daglas je izgledao iznenađeno, ali se nasmešio. „Prilično ste sigurni
u sebe, je li? Pa, doktore, imate deset sekundi da to dokažete. Imam
drugog posla.”
 „U redu, gospodine. Ja sam zastupnik Čoveka sa Marsa.”
Daglas odjednom više nije delovao užurbano. „Ponovite to.”
„Ja sam zastupnik Valentina Majkla Smita, poznatijeg kao Čovek
sa Marsa. Zastupnik sa svim ovlašćenjima. Zapravo, možda bi pomoglo
ako biste me smatrali za defakto ambasadora Marsa... u duhu Odluke
Larkin, naravno.”
Daglas ga je netremice gledao. „Čoveče, vi mora da niste
normalni!”
„I ja sam često to pomišljao, u poslednje vreme. Ali ipak, postupam
u ime Čoveka sa Marsa. A on je spreman da pregovara.”
„Čovek sa Marsa je u Ekvadoru.”
„Molim vas, gospodine sekretaru. Ovo je privatan razgovor. On nije
u Ekvadoru, i to znamo i vi i ja. Smit – pravi Valentin Majkl Smit, ne
onaj koji se pojavljivao u vestima – pobegao je iz pritvora – mogao bih
da dodam nezakonitog pritvora – u Medicinskom centru Betezda u
četvrtak, prošli, u pratnji medicinske sestre Džilijan Bordman. Zadržao
je svoju slobodu i slobodan je i sada – i tako će i ostati. Ako neko od
vašeg velikog jata pomoćnika kaže nešto drugačije, onda vas taj neko
laže... i zato i razgovaram sa vama lično. Da biste mogli to da
popravite.”
Daglas je izgledao veoma zamišljeno. Očito mu se neko obratio van
ekrana, ali preko telefona se reči nisu čule. Konačno je progovorio.
„Čak i ako je to što kažete tačno, doktore, vi svakako niste u položaju
da govorite u Smitovo ime. On je štićenik države.”
Džubal je zavrteo glavom „Nemoguće. Odluka Larkin.”
„Slušajte sad, i ja sam advokat i uveravam vas...”
„Pošto sam i ja advokat, moraću da se držim svojeg stava – i da
štitim svog klijenta.”
„Vi ste advokat? Mislio sam da tvrdite da ste njegov zastupnik, a ne
advokat.”
„Oboje. Videćete da sam ja advokat, i to ugledan, i sa licencom za
postupanje pred Vrhovnim sudom. Nije baš da svakog dana stavljam
periku, ali jesam.” Džubal je čuo iz prizemlja tup udarac i skrenuo
pogled. „To su ulazna vrata, šefe”, šapnuo je Lari. „Da odem da
pogledam?”
Džubal je zavrteo glavom da ne treba i vratio se ekranu. „Gospodine
sekretaru, dok mi ćaskamo, vreme ističe. Čak i u ovom trenutku vaši
ljudi – vaši huligani iz Specijalne službe – provaljuju u moju kuću.
Veoma je neprijatno biti pod opsadom u sopstvenom domu. A sad, po
prvi i poslednji put, da li ćete prekinuti ovo uznemiravanje? Tako da
možemo da pregovaramo u miru i pravično? Ili ćemo voditi bitku pred
Vrhovnim sudom uz sve skandale i smrad koji će odatle proizaći?”
Sekretar ponovo kao da je razgovarao sa nekom izvan ekrana. Kad
se vratio, delovao je uznemireno. „Doktore, ako policija Specijalne
službe pokušava da vas uhapsi, to je za mene potpuna novost. Ne
vidim...”
„Ako oslušnete, čućete ih kako marširaju mojim stepeništem! Majk,
En! Hodite ovamo.” Džubal je odgurnuo stolicu unazad kako bi kamera
mogla da uhvati troje ljudi. „Gospodine generalni sekretaru Daglase –
Čovek sa Marsa!” Nije, naravno, predstavio En, ali ona i njen beli
ogrtač časti bili su jasno vidljivi.
Daglas je gledao Smita; Smit je pogledao u njega i kao da mu je
bilo neprijatno. „Džubale...”
„Samo trenutak, Majk. Pa, gospodine sekretaru? Vaši ljudi su
provalili u moju kuću – čujem ih kako u ovom trenutku lupaju na vrata
moje radne sobe.” Džubal je okrenuo glavu. „Lari, otključaj vrata. Pusti
ih unutra.” Spustio je ruku na Majkla. „Nemoj da se uzbuđuješ, momče,
i nemoj raditi ništa dok ti ja ne kažem.”
„Da, Džubale. Ovaj čovek. Ja ga poznajem.”
„I on poznaje tebe.” Džubal je preko ramena doviknuo ka sada
otvorenim vratima. „Uđite, naredniče. Izvolite ovamo.”
Poručnik Specijalne službe stajao je na vratima, sa pištoljem
spremnim u ruci, ali nije ušao. „Majore!”, povikao je. „Ovde su!”
„Dajte mi da razgovaram sa glavnim oficirom, doktore”, rekao je
Daglas. Onda se opet obratio nekome van ekrana.
Džubalu je laknulo kad je video da je major, kojeg je narednik
pozvao, stigao sa pištoljem još uvek u futroli; Majku su ramena drhtala
pod Džubalovom rukom još otkako se pojavio narednik sa svojim
oružjem – i mada Džubal nije gajio neku bratsku ljubav prema ovim
vojnicima, ipak nije želeo da Smit primeni svoje moći... i izazove
nezgodna pitanja.
Major se osvrnuo po sobi. „Vi ste Džubal Haršo?”
„Da. Dođite ovamo. Traži vas šef.”
„Nema šanse. Pođite mirno. Takođe tražim...”
„Dođite ovamol Generalni sekretar lično hoće da razgovara sa
vama... preko ovog telefona.”
Major Specijalne službe izgledao je iznenađeno, ali je ušao u radnu
sobu, zaobišao Džubalov sto, stigao pred ekran – pogledao ga,
odjednom stao mirno i salutirao. Daglas je klimnuo glavom. „Ime, čin
i zaduženje.”
„Ser, major Č. D. Bloh, vod C Specijalne službe, kasarna enklave
Merilend.”
„Recite mi šta radite tu gde ste, i zašto.”
„Ser, prilično je komplikovano. Ja...”
„Onda mi objasnite. Da čujem, majore.”
„Da, ser. Došao sam u skladu sa naređenjima. Vidite...”
„Ne vidim.”
„Pa, ser, pre oko sat i po ovamo je poslat leteći odred da izvrši
nekoliko hapšenja. Nisu se javili kad je trebalo i pošto nismo mogli da
ih dobijemo preko radija, poslat sam sa rezervnim odredom da ih nađem
i pružim pomoć ako je potrebno.”
„Po čijem naređenju?”
„Ovaj, komandantovom, ser.”
„I jeste li ih našli?”
„Ne, ser. Nema im ni traga.”
Daglas je pogledao Haršoa. „Savetniče, da li Ste videli taj prvi
odred, ranije?”
 „Nije moj posao da vodim računa o vašim slugama, gospodine
sekretaru. Možda su pogrešili adresu. Ili su zalutali.”
„To nije odgovor na moje pitanje.”
„Imate pravo, gospodine. Ovo nije ispitivanje. Niti će biti, osim
kada se pokaže prikladnim. Ja postupam u ime svog klijenta; ja nisam
dadilja tim uniformisanim, ovaj, osobama. Ali smatram, na osnovu
ovoga što sam video od njih, da nisu u stanju da nađu svinju u kadi.”
„Hm... moguće je. Majore, okupite ljude i vratite se. Potvrdiću to i
zvaničnim kanalom.”
„Da, ser!” Major je salutirao.
„Samo trenutak!”, oštro je rekao Haršo. „Ovi ljudi su provalili u
moju kuću. Zahtevam da vidim njihov nalog.”
„Oh. Majore, pokažite mu nalog za pretres.”
Major Bloh je strašno pocrveneo. „Ser, oficir iz prve grupe je imao
kod sebe naloge. Kapetan Hajnrih. On je među nestalima.”
Daglas ga je netremice gledao. „Mladi čoveče... hoćete da kažete da
stojite tu i govorite mi da ste provalili u kuću građanina ove Federacije
bez naloga?”
„Ali... ser, vi ne razumete! Postoji nalog – postoji više naloga.
Video sam ih. Ali naravno, kapetan Hajnrih ih je poneo sa sobom. Ser.”
Daglas ga je i dalje gledao. „Vratite se. Kada stignete nazad, bićete
uhapšeni. Vidimo se kasnije.”
„Da, ser.”
„Čekajte”, ponovo je rekao Haršo. „U ovim okolnostima ne mogu
ga pustiti da ode. Koristim svoje pravo da izvršim građansko hapšenje.
Odvešću ga dole i optužiću ga u ovoj opštini i biće smešten u lokalni
zatvor. Naoružana provala i neovlašćen ulaz.”
Daglas je zamišljeno treptao. „Je li to zaista neophodno?”
„Ja mislim da jeste. Ove momke je izgleda užasno teško naći kad
vam trebaju – i zato neću da pustim ovog ovde da napusti našu lokalnu
jurisdikciju. Osim ovih ozbiljnih krivičnih optužbi, nisam još imao
priliku da procenim štetu nanetu mojoj imovini.”
 „Uveravam vas da ćete biti u potpunosti obeštećeni.”
„Hvala, gospodine. Ali šta će sprečiti sledećeg uniformisanog
magarca da se pojavi kroz dvadeset minuta, možda ovoga puta sa
nalogom? Čak ne bi morao ni da razvaljuje vrata! Moj dom je napadnut
i sad je otvoren za uljeze. Gospodine sekretaru, samo nekoliko
dragocenih trenutaka odlaganja, koje su mi obezbedila moja nekada
čvrsta vrata, sprečilo je ovog nitkova da me odvuče ko zna kuda pre
nego što bih stigao do telefona... a čuli ste kad je rekao da postoji još
jedan takav, negde u blizini – i to, kako ovaj kaže, sa nalozima.”
„Doktore, uveravam vas da ne znam ništa ni o kakvom nalogu.”
„Nalozima, gospodine. Rekao je ‘nalozi za nekoliko hapšenja’.
Mada bi možda tačnije bilo reći nalog za uništenje
„To je ozbiljna optužba.”
„Ovo je ozbiljna stvar. Vidite šta su mi već uradili.”
„Doktore, ne znam ništa o tim nalozima, ako uopšte postoje. Ali
dajem vam svoju ličnu reč da ću se smesta postarati za to, naći ću zašto
su izdati i postupiću u skladu sa time. Mogu li da kažem nešto više?”
„Možete da kažete mnogo više, gospodine. Mogu tačno da
rekonstruišem zašto su ti nalozi izdati. Neko u vašoj službi, obuzet
preteranom revnošću, nagovorio je povodljivog sudiju da ih potpiše...
sa ciljem da privede mene i moje goste kako bi nas ispitivali, bezbedno
daleko od vaših očiju. Od bilo čijih očiju, gospodine! Mi ćemo
razgovarati o svemu sa vama... ali nećemo da nas ispituje ovo
stvorenje”, pokazao je palcem majora Specijalne službe – „u nekom
sobičku bez prozora! Gospodine, nadam se, i očekujem, da dobijem
pravdu od vas... ali ako ti nalozi ne budu smesta poništeni, ako mi ne
dokažete vi lično, bez ikakve mogućnosti izvrdavanja, da ćemo Čovek
sa Marsa, gospođica Bordman i ja biti ostavljeni na miru, slobodni da
dolazimo i odlazimo, onda...”, bespomoćno je slegnuo ramenima,
„moram da tražim pomoć na drugom mestu. Postoje, znate, osobe i
moći izvan vaše vlade koji se veoma zanimaju za sve u vezi sa
Čovekom sa Marsa.”
„Vi to meni pretite?!”
 „Ne, gospodine. Apelujem na vas. Prvo sam se vama obratio.
Želimo da pregovaramo. Ali ne možemo slobodno da govorimo dok nas
progone. Molim vas, gospodine – opozovite svoje pse!”
Daglas je spustio pogled, pa ga podigao. „Ti nalozi, ako postoje,
neće biti primenjeni. Čim ih pronađem, biće poništeni.”
„Hvala, gospodine.”
Daglas je pogledao majora Bloha. „I dalje insistirate da ga uhapsite
lokalno?”
Džubal ga je prezrivo pogledao. „Njega? O, neka ide, on je samo
budala u uniformi. I zaboravićemo i odštetu. Vi i ja imamo da
razgovaramo o mnogo ozbiljnijim stvarima.”
„Možete ići, majore.” Oficir je salutirao i veoma žurno izašao.
Daglas je nastavio: „Savetniče, smatram da sada treba da se nađemo oči
u oči. Pitanja koja ste pokrenuli ne mogu se rešavati preko telefona.”
„Slažem se.”
„Vi i vaš, ovaj, klijent bićete moji gosti u Palati. Poslaću jahtu po
vas. Možete li da se spremite za jedan sat?”
Haršo je zavrteo glavom. „Hvala vam, gospodine sekretaru, ali to
neće biti potrebno. Spavaćemo ovde... a kada dođe vreme za sastanak,
naći ću pseću zapregu, ili nešto slično. Ne morate da šaljete jahtu.”
Gospodin Daglas se namrštio. „Hajdete, doktore! Kao što ste i sami
primetili, ovi razgovori su po prirodi kvazidiplomatski. Time što sam
ponudio potpun protokol ja sam, zapravo, pristao na to. Zato mi morate
dozvoliti da vam pružim zvanično gostoprimstvo.”
„Pa, gospodine, ja bih mogao ukazati da je moj klijent već primio
suviše zvaničnog gostoprimstva – i grdno se namučio da ga se
oslobodi.”
Daglasovo lice se ukočilo. „Gospodine, ako implicirate...”
„Ne impliciram ja ništa. Samo kažem da je Smit svašta pretrpeo i
da nije naviknut na otmene ceremonije. Bolje će spavati ovde, gde se
oseća kao kod kuće. A i ja, takođe. Ja sam krhki starac, gospodine, i
najviše volim svoj krevet. Ili bih mogao da naglasim kako bi naši
razgovori mogli da propadnu, pa bismo moj klijent i ja bili prisiljeni da
tražimo dalje – a u tom slučaju bilo bi mi neprijatno da budem gost pod
vašim krovom.”
Generalni sekretar se smračio. „Ponovo pretite. Mislio sam da mi
verujete! A tačno sam čuo kad ste rekli da ste spremni da pregovarate.”
„Ja vam zaista verujem, gospodine.” (... I nameravam da se bunim
gde god želim!) „I zaista smo spremni da pregovaramo. Ali reč
‘pregovaranje’ koristim u osnovnom smislu, a ne u ovom
novoskovanom značenju ‘smirivanje situacije’. U svakom slučaju,
nameravamo da budemo razumni. Ali nikako ne možemo odmah početi
razgovore; nedostaje nam jedan faktor i moračemo da čekamo. Koliko
dugo, to ne znam.”
„Šta hoćete da kažete?”
„Očekujemo da će na tim pregovorima vaša administracija biti
predstavljena delegacijom koju ćete vi odabrati – i želimo isto i za nas.”
„Naravno. Ali neka ostane u malim razmerama. Ja ću ovome
pristupiti lično, uz jednog ili dva pomoćnika. Državni pravobranilac,
recimo... i naši stručnjaci za svemirsko pravo. Ali za poslovne
transakcije potrebna vam je mala grupa – što manja to bolja.”
„Sasvim tačno. Naša grupa će biti mala. Sam Smit, ja – dovešću
časnog svedoka...”
„Oh, molim vas!”
„Svedok ništa ne usporava. Predlažem vam da i vi spremite jednog.
Imaćemo možda još jednu ili dve osobe – ali nedostaje nam jedan
ključni čovek. Imam jasna uputstva od svog klijenta da mora
prisustvovati i dečko po imenu Ben Kakston... a ja ne uspevam da ga
pronađem.”
Džubal, pošto je nekoliko sati proveo u najsloženijem manevrisanju
kako bi ubacio ovu naizgled usputnu primedbu, sada je čekao sa pravim
pokeraškim licem da vidi šta će se desiti. Daglas ga je netremice gledao.
„Ben Kakston? Ne mislite valjda na onog jeftinog vinčela?”
„Ben Kakston na kojeg ja mislim je novinar. Ima kolumnu kod
jednog izdavača.”
„Apsolutno ne dolazi u obzir!”
 Haršo je zavrteo glavom. „Onda je to sve, gospodine sekretaru.
Moja uputstva su jasna i nemam mogućnosti manevrisanja. Oprostite
što sam vam traćio vreme. Sad me, molim vas, izvinite.” Pružio je ruku
kao da će isključiti telefon.
„Čekajte.”
„Gospodine?”
„Ne prekidajte vezu. Nisam završio razgovor sa vama!”
„Ja se zaista izvinjavam gospodinu generalnom sekretaru. Naravno,
sačekaćemo dok nas ne otpustite.”
„Da, da, pustite sad te formalnosti. Doktore, da li čitate gadosti koje
se šire iz ove prestonice pod firmom vesti?”
„Blagi bože, ne!”
„Voleo bih da ni ja ne moram. Stvarno je nezamislivo uopšte
pominjati prisustvo novinara na ovakvim pregovorima. Njih ćemo
pozvati kasnije, kad sve dogovorimo. Ali čak i kad bismo imali
prisustvo nekog od njih, to svakako ne bi bio Kakston. Taj čovek je čist
otrov... prljavo njuškalo najgore sorte.”
„Gospodine sekretaru, mi nemamo ništa protiv punog publiciteta od
samog početka. Zapravo, insistiraćemo na tome.”
„Koješta!”
„Možda i jeste. Ali ja zastupam svog klijenta onako kako mislim da
je najbolje. Ako postignemo dogovor koji se tiče Čoveka sa Marsa i
planete koja je njegov dom, želim da svaka osoba na ovoj planeti ima
priliku da tačno sazna kako je to učinjeno i šta je dogovoreno. U
suprotnom, ako ne uspemo da se sporazumemo, ljudi moraju čuti kako
su pregovori prekinuti i na kom mestu. Neće biti razgovora u izolaciji,
gospodine sekretaru.”
„Prokletstvo, čoveče, nisam govorio o izolaciji i vi to dobro znate!
Samo sam hteo tihe, uredne razgovore bez sudaranja laktovima!”
„Onda omogućite prisustvo novinara, ser, putem kamera i
mikrofona... ali neka im laktovi i stopala ostanu napolju. Što me je
podsetilo – daćemo intervju, moj klijent i ja, preko jedne mreže vesti,
kasnije danas – i objaviću da želimo pun publicitet o predstojećim
razgovorima.”
„Šta? Ne možete sada davati intervjue – pa to je suprotno ukupnom
duhu ove rasprave. „
„Ne vidim po čemu. Nećemo govoriti o ovom privatnom razgovoru,
naravno – ali, da li vi to meni kažete da običan građanin mora imati
vašu dozvolu za razgovor sa štampom?”
„Ne, naravno ne, ali...”
„Pa, bojim se da je sad ionako prekasno. Sve je već dogovoreno, a
vi me možete sprečiti samo ako ponovo pošaljete automobile sa svojim
siledžijama, sa nalogom ili bez njega. Ali bojim se da bi i oni zakasnili.
Jedini razlog što sam vam ovo uopšte pomenuo jeste što mi se čini da
biste možda želeli da izdate saopštenje za štampu – pre mog
predstojećeg intervjua – i kažete kako se Čovek sa Marsa vratio sa
odmora u Andima... i sad se odmara u Pokonosu. Tako biste izbegli
mogućnost da vlada bude iznenađena njegovom pojavom. Razumete?”
„Razumem, razumem.” Generalni sekretar je nekoliko trenutaka
ćutke gledao Haršoa. „Molim vas, pričekajte”, rekao je i nestao sa
ekrana.
Haršo je dao Lariju znak da se približi, pa je slobodnom rukom
poklopio mikrofon slušalice. „Slušaj, sinko”, šapnuo je, „sa onim
primopredajnikom u kvaru, ja blefiram sa neuspelim flešom. Ne znam
da li je otišao da pripremi saopštenje za štampu koje sam predložio... ili
da pošalje ponovo pse na nas dok mene zamajava na telefonu. I ne mogu
da saznam. Ti briši odavde, pozovi Toma Makenzija telefonom i kaži
mu da ako ne sredi ovo ovde da radi kako valja, smesta, propustiće
najveću priču još od pada Troje. Onda pazi kad se budeš vraćao kući –
moguće je da na sve strane gamižu policajci.”
„Razumem. Ali kako da pozovem Makenzija?”
„Uf...” Daglas se upravo vratio pred ekran. „Pitaj Mirijam. Briši.”
„Doktore Haršo, prihvatio sam vaš predlog. Saopštenje će biti
uglavnom onakvo kakvo ste predložili... plus nekoliko sitnih detalja,
više kao ispravki.” Daglas se ljubazno nasmešio u dobroj simulaciji
svog javnog, domaćinskog lika. „I nema smisla posezati za
polumerama. Jasno mi je da, ako insistirate na publicitetu, nema načina
da vas sprečim, ma koliko da je glupo javno držati preliminarne
razgovore. Zato sam u saopštenje dodao da je vlada dogovorila
razgovore sa Čovekom sa Marsa o budućim međuplanetnim odnosima
– čim se bude odmorio od putovanja – i to će učiniti javno... prilično
javno.” Osmeh je postao leden i odjednom nije izgledao kao dobri fini
Džo Daglas.
Haršo se prijazno smešio, pun iskrenog divljenja – matori lopov je
uspeo da primi udarac i pretvori poraz u poen za svoju vladu. „To je
savršeno, gospodine sekretaru! Najbolje je kada takve stvari dođu
direktno iz vlade. Spremni smo da vas podržimo!”
„Hvala. A sad, što se tiče tog Kakstona – kontakt sa štampom ne
važi i za njega. On može da sedi kod kuće, da gleda preko stereovizije
i da odatle smišlja laži, kao što nesumnjivo hoće. Ali neće prisustvovati
pregovorima. Žalim. Ne.”
„Onda neće biti pregovora, gospodine sekretaru, ma šta da ste već
rekli štampi.”
„Mislim da me niste razumeli, savetniče. Taj čovek je meni ogavan.
To je moja lična odluka.”
„Imate pravo, gospodine. To je stvarno veoma lično.”
„Onda nećemo više o tome.”
„Niste me razumeli. To jeste veoma lično, ali ne za vas. Za Smita.”
„Molim?”
„Vi imate priliku da birate savetnike koji će uz vas prisustvovati
pregovorima – možete da dovedete čak i đavola lično, mi se nećemo
buniti. Smit takođe ima pravo da odabere svoje savetnike koji će
prisustvovati. Ako Kakston ne bude tamo, nećemo biti ni mi. Zapravo,
naći ćete nas preko puta, na sasvim drugačijem sastanku. Na kome vi
nećete biti dobrodošli. Čak ni ako tečno govorite hindi. Da li me
razumete?”
Nastupila je duga tišina, tokom koje je Haršo klinički stručno
zaključio da čovek Daglasovih godina stvarno ne bi smeo da podleže
tako očiglednom besu. Daglas nije napustio ekran, ali se konsultovao sa
nekim van ekrana, i to bešumno. Na kraju je progovorio – i obratio se
Čoveku sa Marsa.
Majk je sve vreme ostao na ekranu, jednako ćutke i jednako
strpljivo kao svedok. „Smite”, rekao mu je Daglas, „zašto insistirate na
tom glupom uslovu?”
Haršo je istog trenutka položio ruku na Majka. „Ne odgovaraj,
Majk!” – a onda se obratio Daglasu: „A, ne, gospodine sekretaru!
Pravila, moliću! Ne možete da pitate zašto mi je moj klijent dao
konkretne instrukcije. I dozvolite da dodam da će pravila biti narušena,
uz naše veliko žaljenje, u smislu da je moj klijent tek nedavno naučio
engleski, pa se ne može očekivati da vam bude ravnopravan protivnik.
Ako biste se vi najpre potrudili da naučite marsovski, mogao bih vam
dopustiti da mu ponovo postavite to pitanje... na njegovom jeziku. A
možda i ne bih. Ali svakako ne danas.”
Daglas je uzdahnuo. „U redu. Možda bi bilo umesno pogledati koja
ste sve pravila vi iskoristili onako kako vama odgovara – ali nemam sad
vremena; moram da upravljam vladom. Predajem se. Ali ne očekujte da
se rukujem sa tim Kakstonom!”
„Kako god želite, gospodine. Da se vratimo prvom pitanju. Mi smo
u problemu. Nisam uspeo da nađem Kakstona. U njegovoj kancelariji
kažu da je van grada.”
Daglas se nasmejao. „To stvarno nije moj problem. Zahtevali ste
privilegiju – koja je meni lično uvredljiva. Dovedite koga god želite.
Ali naći ćete ih sami.”
„Razumno, gospodine, veoma razumno. Ali da li biste bili voljni da
učinite uslugu Čoveku sa Marsa?”
„Kakvu uslugu?”
„Pregovori neće početi dok Kakston ne bude pronađen – to je tako,
i nije podložno raspravi. Ali ja nisam uspeo da ga nađem... a moj klijent
postaje nestrpljiv. Ja sam samo običan građanin... ali vi imate sredstva.”
„Kako to mislite?”
„Pre nekoliko minuta govorio sam sa nipodaštavanjem o snagama
Specijalne službe – pripišimo to ne sasvim neprirodnom gnevu čoveka
kome su upravo razbili ulazna vrata. Ali ipak, znam da oni umeju da
budu čudesno efikasni... i uvek mogu da računaju na saradnju
policijskih snaga na svim nivoima, lokalno, u saveznim državama, na
nacionalnom nivou i kod svih ministarstava i biroa Federacije.
Gospodine sekretaru, ako biste vi pozvali svog zapovednika Specijalne
službe i rekli mu kako želite da pronađete određenog čoveka, onoliko
brzo koliko je god moguće – pa, gospodine, to bi u toku sledećeg sata
dovelo do mnogo efikasnije aktivnosti nego što bih ja mogao da stvorim
za ceo vek.”
„Zašto bih, za ime Zemlje, ja pokretao policiju po svetu da bi našao
nekog skandal-majstora od novinara?”
„Ne zemlje, dragi moj gospodine – nego Marsa. Zamoliću vas da
ovo posmatrate kao ličnu uslugu Čoveku sa Marsa.”
„Pa... to jeste nečuven zahtev, ali prihvatiću.” Daglas je pogledao
pravo u Majka. „Isključivo kao uslugu Smitu. Ali očekivaću sličnu
saradnju i sa vaše strane kada počnemo razgovore.”
„Imate moje uveravanje da će to umnogome olakšati situaciju.”
„Pa, ne mogu ništa da vam obećam. I samo kažete da je čovek
nestao. Ako je tako, možda je pao pod kamion; možda je mrtav – a ja,
iskreno rečeno, neću žaliti za njim.”
Haršo se uozbiljio. „Nadajmo se da nije, svih nas radi.”
„Kako to mislite?”
„Pokušavam da vam ukažem na žalosnu mogućnost mom klijentu
– ali uzalud. On prosto neće da me sasluša.” Haršo je uzdahnuo.
„Raspad sistema, gospodine. Ako ne uspemo da nađemo tog Kakstona,
eto šta ćemo imati u rukama; raspad.”
„Pa... pokušaću. Ali ne očekujte čuda, doktore.”
,Ja ne, gospodine. Nego moj klijent. On ima marsovske stavove... i
on očekuje čuda. Zato ćemo se nadati nečem takvom.”
„Javiću vam se. To je sve što mogu da kažem.”
Haršo se naklonio bez ustajanja. „Sluga pokorni, gospodine.”
Kad je lik generalnog sekretara nestao sa ekrana, Džubal je
uzdahnuo i ustao, a sledećeg trenutka je oko vrata osetio Džiline ruke.
,Jao, Džubale, bili ste divni!”
„Nismo se još izvukli, dete.”
„Znam. Ali ako išta može da spase Bena, vi ste to upravo uradili.”
Poljubila ga je.
„Hej, prekini s tim! Odrekao sam se cmakanja još pre nego što si se
ti rodila. Dakle, molim malo poštovanja prema mojim godinama.”
Poljubio ju je polako i pažljivo. „Taman da uklonim iz usta ukus
Daglasa – između svađe i ulizivanja počela je da me hvata mučnina.
Sad idi pa se cmači sa Majkom. Zaslužio je to – jer se čvrsto držao
mojih prokletih laži.”
„Oh, hoću!” Džil je pustila Haršoa i zagrlila Čoveka sa Marsa.
„Divne laži, Džubale!” Poljubila je Majka.
Džubal je sa dubokim zanimanjem posmatrao kako Majk sam
započinje sledeći poljubac, izvodeći ga vrlo ozbiljno, ali ne baš kao
novajlija – trapavo, zaključio je Haršo, ali nije bilo sudaranja nosevima
i uzmicanja. Haršo ga je ocenio sa četiri minus, uz peticu za trud.
„Sinko”, rekao je, „ti nastavljaš da me iznenađuješ. Očekivao bih
da ćeš se od ovoga sklupčati i onesvestiti.”
„I jesam”, odgovorio je Majk ozbiljno, ne puštajući Džil, „kad je
prvi put bilo vreme za ljubljenje.”
„Opa! Čestitam, Džil. Dokle ste tačno stigli?”
Pogledala je Haršoa. „Džubale, bezobrazni ste, ali ipak ste mi dragi
i ne dam vam da me iznervirate. Majk se jednom malo uznemirio – ali
prošlo ga je, kao što vidite.”
„Da”, potvrdio je Majk. „Ovo je divota. Za braću po vodi to je
zbližavanje. Pokazaću ti. Da?” Pustio je Džil.
Džubal je brzo podigao ruku. „Ne.”
„Ne?” ‘
„Nemoj da se uvrediš. Ali razočarao bi se, sinko. To je zbližavanje
za braću po vodi samo ako su mlade devojke i lepe – kao Džil.”
„Brate Džubale, govoriš li istinito?”
 „Govorim veoma istinito. Ljubi devojke koliko hod hoćeš – to je
mnogo bolje nego kartanje.”
„Kako molim?”
„To je lep način zbližavanja... ali samo sa devojkama. Hmmmm...”
Džubal se osvrnuo po sobi. „Pitam se da li će se pojava prvog puta
ponoviti. Dorkas, treba mi tvoja pomoć u jednom naučnom
eksperimentu.”
„Šefe, nisam vam ja zamorac! Idite dođavola.”
„S vremenom svakako hoću. Nemoj biti tako teška, curo. Majk
nema nikakve zarazne bolesti, inače ga ne bih pustio u bazen – a to me
je podsetilo: Mirijam, kad se Lari vrati, reci mu da hoću da isprazni
bazen i preko noći ga ponovo napuni – ne treba nam više mutna voda.
Pa, Dorkas?”
„Kako znate da bi nam to bilo prvi put?”
„Hmm, stvarno. Majk, da li si nekad poljubio Dorkas?”
„Ne, Džubale. Tek danas sam saznao da mi je Dorkas brat po vodi.”
„Stvarno?”
„Da. Dorkas i En i Mirijam i Lari. Oni su tvoja braća po vodi, brate
Džubale.”
„Hmm, da. U osnovi je tačno.”
„Da. U tome je osnova – u grukovanju, a ne u deljenju vode.
Govorim li istinito?”
„Veoma istinito, Majk.”
„Oni su tvoja braća po vodi.” Majk je zastao da se seti reči. „Prema
logici stvari, oni su i moja braća.” Pogledao je Dorkas. „Za braću,
zbližavanje je dobro. Ali ja nisam znao.”
„Pa, Dorkas?”, upitao je Džubal.
„Jao, bože! Šefe, stvarno ste grozni. Ali Majk nije grozan. On je
fin.” Prišla mu je, podigla se na prste i pružila ruke. „Poljubi me, Majk.”
Majk ju je poslušao. Nekoliko sekundi su se „zbližavali”.
Dorkas se onesvestila.
 Džubal je na vreme primetio i pridržao ju je da ne padne. Majk je
bio suviše neiskusan da bi se snašao. Onda je Džil morala oštro da se
obrati Majku kako se ne bi povukao u sebe kad je video šta se desilo sa
Dorkas. Srećom, Dorkas se brzo povratila i mogla je da uveri Majka da
joj je dobro, da se zaista „zbližila” i da će se rado ponovo zbližavali –
ali prvo mora da dođe do daha. „Auh.”
Mirijam je sve razrogačeno posmatrala. „Pitam se da li da se
usudim.”
„Molim da se ide redom”, odgovorila je En. „Šefe, da li sam vam
još potrebna kao svedok?”
„Za sada nisi.”
„Onda mi pridržite ogrtač.” Smaknula je plašt. „Da se kladimo?”
„Na koji način?”
„Dajem vam odnos sedam prema dva da se neću onesvestiti – ali
neće mi smetati ako izgubim.”
„Dogovoreno.”
„Ne u stotinama dolara, već samo u dolarima. Majk, dušo... hajde
da se jako zbližimo.”
Posle nekog vremena En je morala da odustane zbog akutne
hipoksije, mada je Majk, zbog marsovske obuke, mogao mnogo duže
da izdrži bez kiseonika. Ona je gutala vazduh. „Mislim da nisam dobro
odredila kvotu. Šefe, daću vam još jednu priliku da povratite novac.”
Podigla je ponovo lice ka Majku, ali Mirijam ju je kucnula po
ramenu. „Sledeća.”
„Kud se žuriš?”
„Sledeća, kad kažem. Idi na kraj reda, drznice.”
„Dobro, dobro!” En je na brzinu cmoknula Majka i sklonila se.
Njeno mesto je zauzela Mirijam, široko mu se smešeći, i nije rekla ništa.
Nije ni bilo potrebno: zbližili su se i nastavili su da se zbližavaju.
„Front!”
Mirijam se osvrnula. „Šefe, zar ne vidite da sam zauzeta?”
„Dobro, dobro! Ali skloni se iz vidnog polja – javiću se ja na
telefon.”
„Oh, časna reč nisam ga ni čula.”
„Očito. Ali neko vreme ćemo morati da izigravamo bar malo
pristojnosti – možda zove generalni sekretar. Dakle, sklonite se iz
vidnog polja.”
Bio je to samo Makenzi. „Džubale, šta se to kog đavola dešava?”
„Problemi?”
„Malopre me je zvao neki mladić koji je tvrdio da govori u tvoje
ime i zahtevao je da ostavim sve ostalo i bacim se na posao, jer konačno
imaš nešto za mene. Zato sam poslao pokretnu ekipu do tvoje kuće...”
„Nisu stigli.”
„Znam. Javili su mi se pošto su odlutali nekuda na sever od tebe.
Naš dispečer ih je uputio i sad treba svaki čas da stignu. Pokušao sam
da te zovem, dva puta, i linija je bila zauzeta. Šta sam propustio?”
„Za sada ništa.” Džubal je razmislio. Prokletstvo, trebalo je da
postavi nekoga da nadzire brbljivu kutiju. Da li je Daglas zaista izdao
ono saopštenje? Da li je ozbiljno pristao? Ili će se pojaviti novo jato
policajaca? Dok se deca igraju redaljke! Džubale, postaješ senilan.
„Nisam siguran da će i biti, za sada. Da li se u proteklih sat vremena
desilo nešto osobito, u smislu neočekivanih vesti?”
„Šta, ne... ovaj, jeste jedno: Palata je objavila da se Čovek sa Marsa
vratio na sever i da se odmara na... Džubale! Jesi li umešan u to?”
„Samo trenutak. Majk, dođi do telefona. En, uzmi ogrtač.”
„Imam ga, šefe.”
„Gospodine Makenzi – predstavljam vam Čoveka sa Marsa.”
Makenzi je zinuo od čuda, a onda su se probudili njegovi
profesionalni refleksi. „Čekaj malo. Sačekaj malo da dobavim kameru!
Snimaćemo ovako, direktno sa telefona – a ponovićemo sve preko
sterea čim ovi moji krelci stignu ovamo. Džubale... je li ovo
ekskluzivno? Ti ne bi... ne bi...”
„Da li bih nešto petljao kad mi časni svedok stoji kraj ramena? Da,
bih, ako moram. Ali ne naturam ti ovaj intervju. Zapravo, treba da
sačekamo i povežemo i Argusa i Trans-planet.”
„Džubale! Ne možeš mi to učiniti.”
„I neću. Po dogovoru sa svima vama, trebalo je da pratite šta kamere
vide... kada vam dam znak. I da to iskoristite, ako je dobro za vesti. Ali
nisam obećao da neću povrh toga davati intervjue – a Novi svet može
da ima ovaj intervju, hm, recimo pola sata pre Argusa i Trans-planeta...
ako želiš. Ne samo što si nam pozajmio svu opremu za povezivanje
nego si i lično bio od velike pomoći, Tome. Ne mogu ti rečima izraziti
koliko si mi pomogao.”
„Misliš li na, hm, broj telefona?”
„Tako je!”
„Bilo je rezultata?”
„Još kako. Ali ne pitaj ništa o tome, Tome. Ne u emisiji. Pitaj me
nasamo – sledeće godine.”
„O, ne bih ni pokušao. Ako ti budeš ćutao, i ja ću. Samo nemoj sad
nikuda da odeš...”
„Još nešto. Onaj kalem sa porukama koji si mi čuvao za svaki slučaj.
Postaraj se da ne nestane. Najbolje da mi ga vratiš.”
„Šta? U redu, u redu – držao sam ih u mom pisaćem stolu, kad sam
video koliko ti je stalo. Džubale, imam kameru ovde kod telefonskog
ekrana. Možemo li da počnemo?”
„Snimaj.”
„I ovo ću da uradim lično!” Makenzi je okrenuo lice u stranu,
verovatno je pogledao u kameru. „Ekskluzivne vesti! Ovo je vaš
reporter mreže Novi svet na licu mesta, gde je najhitnije! Čovek sa
Marsa nam je upravo telefonirao, ovde u našoj lokalnoj stanici, i želi da
razgovara sa vama! Rez. Monitor, ubaci kajron za najnovije vesti i ime
sponzora. Džubale, treba li nešto naročito da ga pitam?”
„Ne pitaj ga o Južnoj Americi – nije on turista. Najbolja tema je
plivanje. Onda mene pitaj za njegove buduće planove.”
„Dobro. Kraj pauze. Prijatelji, evo nas licem u lice i glasom u glas
sa Valentinom Majklom Smitom, Čovekom sa Marsa! Kao što je Novi
svet, uvek prvi sa vestima, već javio, gospodin Smit se upravo vratio sa
usamljeničkog odmora visoko u Andima – i mi mu želimo
dobrodošlicu! Mahnite svojim prijateljima, gospodine Smite...”
(„Mahni ka telefonu, sinko. Nasmeši se i mahni.”)
„Hvala vam, Valentine Majkle Smite. Radujemo se što vidimo da
izgledate zdravo i preplanulo. Ako sam dobro shvatio, skupljali ste
snagu učeći da plivate?”
„Šefe! Posetioci. Ili nešto drugo.”
„Rez pre prekida – posle reči plivate. Šta se dešava, Džubale?”
„Moraću da vidim. Džil, pripazi ponovo na Majka – možda ćemo
opet imati upad.”
Ali nije bilo to, nego je sletela mobilna ekipa stereovizije – i opet
su stradale ruže – a Lari se vratio pošto je telefonirao Makenziju iz sela,
i stigao je Djuk. Makenzi je odlučio da brzo završi kratak crnobeli
intervju, pošto je sada bio siguran da će imati boju i dubinu preko
mobilne ekipe, a u međuvremenu će tehničari proveriti u čemu je
nevolja sa opremom koja je pozajmljena Džubalu. Lari i Djuk su pošli
sa njima.
Intervju je završen u žurbi, pri čemu je Džubal preuzimao pitanja
koja Majk nije razumeo: Makenzi je odjavio emisiju pošto je obećao
gledaocima da će kroz trideset minuta uslediti novi intervju sa
Čovekom sa Marsa, ovoga puta u boji i sa dubinom. „Ne menjajte
kanal!” Ostao je na telefonu i čekao da mu se jave tehničari.
Šef ekipe se javio veoma brzo: „Sve je u redu sa primopredajnikom,
gospodine Makenzi, kao i sa svim ostalim elementima ove terenske
jedinice.”
„Pa šta je onda bilo u kvaru?”
Tehničar je pogledao Larija i Djuka, pa se nasmešio. „Sve je bilo u
redu. Ali ponekad stvari bolje rade kad se uključe. Prekidač je ostao
spušten.”
Haršo se umešao da spreči prepirku između Larija i Djuka, više na
temu relativnih razmera različitih vrsta gluposti nego o tome da li je
Djuk rekao ili nije rekao Lariju kako izvesni prekidač mora da se
resetuje ako se očekuje da će pozajmljena oprema uskoro biti u
upotrebi. Zabavljački segment Džubalove ličnosti žalio je što „najbolji
spontani spektakl još otkako je Ilija nadmašio sveštenike Valove” ipak
nije snimljen. Međutim, politički žongler u njemu osetio je olakšanje
što je zbog te nezgode Majkov skriveni talenat i dalje stroga tajna – jer
Džubal je očekivao da će mu možda i dalje ponekad trebati, kao tajno
oružje – a da se ne pominje koliko je teško objasniti skeptičnim
neznancima trenutnu lokaciju izvesnih policajaca i automobila u kojima
su stigli.
Što se ostalog tiče, potvrdilo se njegovo ubeđenje da su nauka i
pronalazaštvo dostigli vrhunac sa Fordovim „Modelom T”, a da od tada
prosto postaju sve dekadentniji.
Osim toga, Makenzi je želeo da što pre počnu obećani intervju u
boji i sa dubinom.
Obavili su ga uz minimum probe, a Džubal se samo starao da se ne
postavi nijedno pitanje koje bi moglo pokvariti ubeđenje javnosti da se
Čovek sa Marsa upravo vratio iz Južne Amerike. Majk je poslao
pozdrave svojim prijateljima i braći sa Šampiona, uz poruku dr
Mahmudu izgovorenu na kreštavom, šištavom marsovskom jeziku – i
Džubal je smatrao da je Makenzi dobio više nego dovoljno.
Na kraju je u kući ponovo zavladao mir. Džubal je podesio telefon
da dva sata ne prima pozive, ustao je, protegao se, osetio ogroman
umor, upitao se da li stari. „Gde je večera? Koja od vas veštica treba
danas da sprema večeru? I zašto niste? Bože, ovo domaćinstvo se
stvarno raspada!”
„Na mene je bio red da spremam večeru”, odgovorila je Džil, „ali...”
„Izgovori, samo izgovori!”
„Šefe”, oštro ga je prekinula En, „kako očekujete da bilo ko kuva
kada nas držite zatvorene u svojoj radnoj sobi celo popodne?”
„To nije moj problem”, nadureno je rekao Džubal. „Hoću da se
jasno razume: čak i ako se na imanju održava Armagedon, očekujem da
obroci budu spremljeni i posluženi na vreme sve do poslednje trublje.
Osim toga...”
 „Osim toga”, prekinula ga je En, „sada je tek sedam i četrdeset i ima
dovoljno vremena da se večera servira u osam. Ne kukajte više, šefe,
dok ne budete imali nešto zbog čega treba kukati. Cmizdravko.”
„Stvarno je tek dvadeset do osam? Kao da je od ručka prošlo nedelju
dana. I opet, niste mi ostavili dovoljno vremena za civilizovano piće pre
večere.”
„Jadni vi!”
„Neka mi neko donese piće. Donesite piće svima. Zapravo, hajde
da preskočimo zvaničnu večeru i da umesto toga samo pijemo; napet
sam kao užad šatora po kišnom danu. En, kako smo opremljeni za
hladan bife?”
„Odlično.”
„Onda hajde odledi osamnaest ili devetnaest vrsta grickalica i lepo
ih rasporedi, pa neka svako jede ono što želi onda kad želi. Što bismo
se svađali?”
„Evo odmah”, rekla je Džil.
En se sagla da mu poljubi proćelavo teme. „Šefe, plemenito ste
postupili. Nahranićemo vas i napićemo vas i smestićemo vas u krevet.
Čekaj, Džil, pomoći ću ti.”
„Mogu li i ja da pomognem?”, upitao je Smit željno.
„Naravno, Majk. Ti možeš da nosiš tacne. Šefe, večera će biti
poslužena kraj bazena. Veče je toplo.”
„Naravno!” Kad su svi otišli, Džubal se obratio Djuku. „Gde si, kog
đavola, bio celog dana?”
„Mislio sam.”
„Ne isplati se. Samo postaješ nezadovoljan onim što vidiš oko sebe.
Jesi li nešto smislio?”
„Da. Odlučio sam da se to šta Majk jede, ili ne jede, mene uopšte
ne tiče?
„Čestitam! Želja da se ne trpa nos u tuđa posla čini barem osamdeset
posto ljudske mudrosti... a ostalih dvadeset posto i nije naročito važno.”
„Vi trpate nos u tuđa posla. Stalno.”
 „A ko kaže da sam ja mudar? Ja sam profesionalan loš primer.
Možeš mnogo naučiti gledajući me. Ili slušajući me. Svejedno.”
„Džubale, ako priđem Majku i ponudim mu čašu vode, da li će
izvesti celu onu predstavu?”
„Siguran sam da hoće. Djuk, Majkova gotovo jedina ljudska odlika
jeste posedovanje ogromne želje da bude voljen. Ali moram biti siguran
da znaš koliko je to za njega ozbiljna stvar. Mnogo ozbiljnija od braka.
Ja sam lično prihvatio Majka kao brata po vodi pre nego što sam to
shvatio – a što više grukujem, sve se više uplićem u mnoštvo
odgovornosti koje uz to idu. Obavezaćeš se da ga nikad nećeš slagati,
da ga nećeš ničim zavarati ili prevariti, da ćeš biti uz njega ma šta da se
desi – jer tako će on postupati prema tebi. Dobro razmisli o tome.”
„Jesam razmislio, razmišljao sam celog dana. Džubale, kod Majka
ima nešto zbog čega čovek poželi da se stara o njemu.”
„Znam. Verovatno ranije nisi sretao primere potpune iskrenosti –
znam da ja nisam. Nažalost. Majk nikada nije okusio plod sa drveta
saznanja dobra i zla... pa mi, koji jesmo, ne razumemo šta ga zapravo
pokreće. Dakle, na sopstvenu odgovornost. Nadam se da nećeš
zažaliti.” Džubal je podigao pogled. „O, tu si! Mislio sam da si odlučio
da je lično prepečeš.”
„Nisam mogao da nađem vadičep”, odgovorio je Lari.
„Ponovo mašine. Što nisi odgrizao grlić? Djuk, čaše ćeš naći iza
Anatomije melanholije, tamo gore...”
„Znam gde ih krijete.”
„... pa ćemo da popijemo po jednu na brzinu pre nego što pređemo
na ozbiljno piće.” Djuk je doneo čaše; Džubal je sam sipao sebi i
podigao je. „Zlatno italijansko sunce zgusnuto u suze. Za alkoholno
bratstvo... mnogo prikladnije krhkoj ljudskoj duši nego bilo koje
drugo.”
„Uzdravlje.”
„Živeli.”
Džubal je polako izručio čašu u grlo. „Ah!”, rekao je zadovoljno i
podrignuo. „Ponudite malo ovoga i Majku, kasnije. Djuk, neka nauči
kako je dobro biti čovek. Podstiče kreativnost. Front! Gde su te devojke
kad mi trebaju? Front!”
„Ja sam i dalje Front”, rekla je Mirijam sa vrata, „ali...”
„Znam. Kao što rekoh: ‘kakvu čudnu, gorkoslatku sudbinu će mi
moja muškobanjasta ambicija’...”
„Ali završila sam tu priču dok ste vi ćaskali telefonom sa
generalnim sekretarom.”
„Onda više nisi front. Pošalji je.”
„Nećete prvo da je pročitate? Osim toga, treba da je malo preradim
– ljubljenje sa Majkom mi je pružilo neke nove uvide.”
Džubal se stresao. „Da je pročitam? Blagi bože, ne! Dovoljno je
grozno pisati takve stvari. I da nisi ni pokušala da je prerađuješ,
pogotovo ne u skladu sa činjenicama. Dete moje, priče iz života nikada
ne smeju biti okaljane dodavanjem istine.”
„Dobro, šefe. En kaže, ako hoćete da siđete do bazena i gricnete
nešto pre jela, dođite.”
„Nema boljeg trenutka. Hoćemo li da zasedamo na terasi,
gospodo?”
Zabava kraj bazena je glatko tekla uz zalogaje ribe i drugih
skandinavskih visokokaloričnih delikatesa. Na Džubalov poziv Majk je
probao brendi, malo razblažen vodom. Majku je osećanje koje je
usledilo delovalo veoma uznemirujuće, pa je analizirao svoj problem,
dodao kiseonik etanolu u unutrašnjem procesu obrnute fermentacije i
pretvorio ga u glukozu i vodu, koji mu nisu pravili probleme.
Džubal je sa zanimanjem posmatrao dejstvo prvog gutljaja žestokog
pića na Čoveka sa Marsa – video je da se ovaj gotovo smesta opio, i da
se otreznio gotovo još brže. U želji da razume šta se upravo desilo,
Džubal mu je ponudio još brendija – što je Majk rado prihvatio pošto
mu je nudio brat po vodi. Majk je iskapio popriličnu količinu otmenog
uvoznog pića pre nego što je Džubal morao da prizna kako ga je
nemoguće napiti.
To nije bio slučaj i sa Džubalom, uprkos godinama privikavanja;
pravljenje društva Majku tokom eksperimenta otupilo mu je mozak. I
tako, kada je pokušao da upita Majka šta je to učinio, Majk je shvatio
da se pitanje odnosi na događaje tokom upada Specijalne službe – a u
vezi sa tim Majk je još uvek pomalo osećao krivicu. Pokušao je da
objasni pa da, ako treba, dobije oproštaj od Džubala.
Džubal ga je prekinuo kada je konačno shvatio o čemu dečko
govori. „Sinko, ne želim da znam šta si uradio, niti kako si to uradio.
Ono što si uradio bilo je baš ono što je trebalo – savršeno, stvarno
savršeno. Samo...”, zatreptao je kao sova. „Nemoj da mi pričaš o tome.
Nemoj nikome da pričaš o tome.”
„Ne?”
„Ne. To je bila najčudnija stvar koju sam video otkako je moj ujak
sa dve glave raspravljao o koristi politike slobodnog srebra 3 i
veličanstveno samog sebe pobio. Objašnjenje bi samo pokvarilo sve.”
„Nisam ispravno grukovao?”
„Nisam ni ja. Hajde da se ne brinemo i da popijemo još po jednu?
Reporteri i ostali novinari počeli su da pristižu dok se zabava još
ubrzavala. Džubal je svakog primio sa učtivim dostojanstvom, pozvao
ih da jedu, piju i opuste se – ali da se uzdrže od gnjavljenja njega samog
i Čoveka sa Marsa.
Oni koji se nisu pridržavali te zapovesti bili su bačeni u bazen. U
prvi mah Džubal je zadržao Larija i Djuka uz sebe kako bi vršili krštenje
po potrebi. Međutim, iako su se neki od nesrećnih prekršilaca ljutili i
pretili raznim postupcima koji Džubala nisu zanimali (osim što je
upozoravao Majka da ne preduzima ništa), ostali su se pomirili sa
neizbežnim i pridružili su se odredu za potapanje kao dobrovoljci, uz
fanatični entuzijazam preobraćenika – Džubal je morao da ih spreči da
po treći put potope doajena Njujork tajmsa.
Tokom večeri Dorkas je izašla iz kuće, potražila Džubala i šapnula
mu na uvo: „Telefon, šefe. Za vas.”
„Neka ostave poruku.”

3 Krajem 19. veka u SAD se vodila velika rasprava o budućem monetarnom sistemu -

dve glavne opcije su bile „slobodno srebro“, koja je vodila u inflaciju, i „zlatni
standard“, sa oslanjanjem na zlatne rezerve zemlje. (Prim. prev.)
 „Morate se javiti, šefe.”
„Javiću se sekirom! Djuk, donesi mi sekiru. Već duže vreme
nameravam da se otarasim te Gvozdene device – a večeras sam u
pravom raspoloženju za to.”
„Šefe... želećete da se javite. To je čovek sa kojim ste danas po
podne dugo razgovarali.”
„O, pa što nisi odmah rekla?” Džubal se oteturao na sprat, proverio
da li su čvrsta vrata zaključana za njim, prišao telefonu. Na ekranu je
čekao neki drugi Daglasov potrčko, ali brzo ga je zamenio sam Daglas.
„Dugo vam je trebalo da se javite na telefon.”
„To je moj telefon, gospodine sekretaru. Ponekad se uopšte ne
javljam.”
„Tako mi se i čini. Zašto mi niste rekli da je taj Kakston
alkoholičar?”
„Zar jeste?”
„Još kako! Nije nestao – ne u uobičajenom smislu. Trenutno je u
jednoj od svojih uobičajenih faza. Lociran je, polako se trezni u buvari
u Sonori.”
„Drago mi je što čujem da je nađen. Hvala vam, gospodine.”
„Zadržan je pod tehničkom optužbom skitnje. Optužnica neće biti
podignuta, nego ćemo ga proslediti vama.”
„Učinili ste mi veliku uslugu.”
„Ne bih rekao da je to neka usluga! Isporučiće vam ga u stanju u
kome je nađen – prljav, neobrijan, i, koliko sam razumeo, zaudara na
pivo. Hoću da i sami vidite kakav je.”
„U redu, gospodine. Kada mogu da ga očekujem?”
„Svakog časa, rekao bih. Kurir je pošao pre nekog vremena iz
Nogalesa. Brzinom od tri maha, samo što nisu stigli. Pilot ima uputstvo
da ga preda vama lično i dobije priznanicu.”
„Dobiće je.”
„A sad, savetniče... pošto sam ga isporučio, perem ruke od njega.
Očekujem vas, i vašeg klijenta, da se pojavite na pregovorima bez
obzira na to hoćete li povesti pijano piskaralo ili ne.”
„Slažem se. Kada?”
„Recimo, sutra u deset? Ovde.”
„Kuje se dok je vruće? Saglasan.”
Džubal se vratio u prizemlje i zastao kraj razvaljenih vrata. „Džil!
Dođi ovamo, dete.”
„Da, Džubale.” Pohitala je ka njemu, a reporter ju je pratio u stopu.
Džubal mu je mahnuo da se udalji. „Ovo je lično”, rekao je odlučno.
„Porodična stvar. Idi popij nešto.”
„Koja porodica?”
„Ožalošćena, tvoja, ako budeš navaljivao. Briši!” Novinar se
iskezio i odustao. Džubal se nagnuo nad Džilijan i spustio glas. „Uspelo
je. Na sigurnom je.”
„Ben?”
„Da. Uskoro stiže ovamo.”
„O Džubale!” Počela je da cmizdri.
On ju je uhvatio za ramena. „Prekini”, strogo je rekao. „Idi unutra i
zaključaj se u sobu dok ne budeš mogla da se kontrolišeš. Ovo nije za
novine.”
„Da, Džubale. Da, šefe.”
„To je već bolje. Idi plači u jastuk, a onda se umij.” Produžio je ka
bazenu. „Tišina, moliću! Tišina! Imam obaveštenje. Uživali smo u
vašoj poseti – ali zabava je završena.”
„Uaaa!”
„Neka ga neko baci u bazen. Sutra ujutro imam posla, ja sam star
čovek i moram da se naspavam. A to važi i za moju porodicu. Molim
vas, odlazite što tiše i brže možete. Kome baš treba, može dobiti crnu
kafu – ali to je sve. Djuk, zatvori flaše. Devojke, sklonite hranu.”
Bilo je nešto malo gunđanja, ali oni odgovorniji ućutkali su kolege.
Za deset minuta svi su otišli.
Za dvadeset minuta stigao je Ben Kakston. Oficir specijalne službe
koji je upravljao kurirskim autom ćutke je gledao Haršoa kako potpisuje
i ostavlja otisak prsta na pripremljenoj priznanici, a onda je otišao dok
je Džil još uvek jecala na Benovom ramenu.
Džubal ga je osmotrio pod svetlošću sa bazena. „Bene, užasno
izgledaš. Čujem da si pio nedelju dana – i vidi se.”
Ben je opsovao, tečno i rečito, nastavljajući da miluje Džil po
leđima. „Jesam, pijan sam – ali nisam ništa pio.”
„Šta se desilo?”
„Ne znam. Ne znam!”
Tokom narednog sata su mu ispumpali stomak (alkohol i želudačna
kiselina, bez hrane); Džubal mu je dao injekciju koja će poništiti dejstvo
alkohola i barbiturata; okupali su ga, obrijali, obukli u čistu odeću koja
mu nije pristajala, upoznao se sa Čovekom sa Marsa i ukratko se
obavestio o najnovijim vestima, dok je vario mleko i blagu hranu.
Samo što on njima nije imao šta da ispriča. Za Bena protekla
sedmica kao da nije postojala – izgubio je svest u taksiju u Vašingtonu;
pre dva sata su ga probudili drmusanjem, pijanog... „Naravno da znam
šta se desilo. Držali su me drogiranog u potpuno mračnoj sobi... i
potpuno me iscedili. Nejasno se sećam ponečega. Ali ne mogu ništa da
dokažem. A imamo i selo po imenu Hefe i gazdaricu te krčme u koju su
me odveli – a siguran sam i mnogo drugih svedoka – koji će se zakleti
da je ovaj gringo sve vreme bio tamo. A ja tu ništa ne mogu da uradim.”
„Onda se ne trudi”, posavetovao ga je Džubal. „Opusti se i uživaj.”
„Nije nego, dođavola! Ima da ih...”
„De, de! Pobedio si, Bene. I živ si... u šta se jutros uopšte ne bih
kladio. Daglas će uraditi tačno ono što mi od njega želimo – i smešiće
se i uživaće u tome.”
„Hoću da razgovaramo o tome. Mislim da...”
„Ja mislim da ćeš ti u krevet. Sad odmah. Sa čašom toplog mleka
koje će prikriti ukus tajnog leka doktora Haršoa za pijance u potaji.”
Ubrzo se Kakston zaista našao u krevetu i već je tiho hrkao. Džubal
se muvao naokolo, spremajući se i sam u krevet, i zatekao je En u
hodniku na spratu. Umorno je zavrteo glavom. „Kakav dan, curo.”
 „Stvarno jeste. Ne bih ga propustila ni za šta na svetu... i ne želim
da se ponovi. Idite u krevet, šefe.”
„Samo trenutak. En, reci mi nešto. Šta je to tako posebno u načinu
na koji se taj momak ljubi?”
En je za trenutak delovala sanjarski, a onda se nasmešila. „Trebalo
je da pokušate kad vas je pozvao.”
„Suviše sam star da menjam navike. Ali zanima me sve u vezi sa
njim. Da li zaista ima nešto drugačije?”
En se zamislila. „Da.”
„Po čemu?”
„Majk posvećuje punu pažnju poljupcu.”
„O, koješta! To i ja radim. Ili sam bar radio.”
En je zavrtela glavom. „Ne. Neki muškarci to pokušavaju. Ljubila
sam se sa muškarcima koji to veoma dobro rade. Ali oni ne posvećuju
ženi koju ljube punu pažnju. Ne mogu. Ma koliko da se trude, neki deo
njihovog uma bavi se nečim drugim. Možda misle kad imaju poslednji
autobus, ili kakve su im šanse da odvedu devojku u krevet – ili misle na
tehniku ljubljenja – ili brinu zbog posla, ili novca, ili hoće li se pojaviti
muž ili tata ili neki komšija. Ili već nešto. E sad, Majk nema nikakvu
tehniku... ali kad te Majk ljubi, on ne radi ništa drugo. Baš ništa. Ti si u
tom trenutku cela vaseljena... a trenutak je večan jer on nema nikakve
planove i nikuda ne ide. Samo te ljubi.” Uzdrhtala je. „Žena to primeti.
Veoma je upečatljivo.”
„Hm...”
„Nemojte vi meni ‘hmmm’, matori uspaljenko! Ne razumete vi to.”
„Ne. I žao mi je što moram reći da verovatno nikad i neću. Pa, laku
noć... i da, rekao sam Majku da noćas zaključa vrata sobe.”
Isplazila mu je jezik. „Baš ste neki!”
„On vrlo brzo uči. Ne smemo ga požurivati.”
 Poglavlje 18

Sastanak je odložen za po podne, a potom ponovo odložen za naredno

jutro, što je dalo Kakstonu dodatnih dvadeset četiri časa za preko
potreban oporavak, priliku da čuje detaljan opis događaja iz sedmice
koju je propustio, mogućnost da se „zbliži” sa Čovekom sa Marsa – jer
Majk je odmah grukovao da su Džil i Ben „braća po vodi”, posavetovao
se sa Džil o tome i potom svečano ponudio Benu vodu.
Ben je već bio dovoljno obavešten preko Džil. Prihvatio je ponudu
jednako svečano i bez ikakvih ograda... posle pažljivog preispitivanja
tokom kojeg je odlučio da je njegova sudbina zaista prepletena sa
sudbinom Čoveka sa Marsa – i to na njegovu ličnu inicijativu, pre nego
što je Majka i video.
Ben je morao da ulovi, u dubinama svoje duše, jedno nelagodno
osećanje pre nego što je bio u stanju da to učini. Na kraju je zaključio
da je posredi obična ljubomora, i da je, kao takvu, treba spaliti. Utvrdio
je da ga nervira bliskost između Majka i Džil. Njegova momačka
ličnost, shvatio je, promenila se tokom nedelju dana nemrtvog
zaborava; utvrdio je da želi da se oženi, i to sa Džil. Ponovo ju je
zaprosio, bez ikakvog prizvuka šale, čim su se našli nasamo.
Džil je skrenula pogled. „Molim te, Bene.”
„Zašto ne? Ja sam solventan, imam prilično dobar posao, dobrog
sam zdravlja – ili ću biti, čim se prokleti ‘serumi istine’ isele iz mog
organizma... A pošto još nisu, osećam snažnu potrebu da govorim
istinu. Volim te. Želim da se udaš za mene i da ti masiram sirote umorne
noge. Zašto ne? Nemam nikakve poroke koje ne bi mogla da deliš sa
mnom, a slažemo se bolje nego većina bračnih parova. Da li sam suviše
star za tebe? Nisam toliko star! Ili planiraš da se udaš za nekog drugog?”
„Ne, ni jedno ni drugo! Dragi Bene... Bene, ja te volim. Ali ne traži
da se udam za tebe, ne sada. Imam... odgovornosti.”
 Nije uspeo da je navede da se predomisli. Naravno, Majk joj je bio
bliži po godinama – zapravo, maltene joj je bio vršnjak, a Ben je od
oboje bio stariji nešto više od deset godina. Ali verovao je Džil kada je
izjavila da godine ne igraju nikakvu ulogu: razlika nije bila suviše
velika, a i korisno je, kad se malo razmisli, da muž bude stariji od žene.
Ali na kraju je shvatio da mu Čovek sa Marsa ne može biti suparnik
– on je za Džil prosto pacijent. U tom trenutku Ben je prihvatio da čovek
koji se oženi medicinskom sestrom mora živeti sa činjenicom da se
medicinske sestre osećaju materinski prema svojim pacijentima – mora
živeti sa tim i voleti to, dodao je, jer da Džilijan nije tip osobe koja
postaje medicinska sestra, on je ne bi voleo. Ne zbog divne osmice koju
je njena živahna guza pravila dok hoda, čak ne ni zbog još prijatnijeg i
vrlo sisarskog pogleda sa druge strane – on nije, hvala bogu, od onih
večno infantilnih tipova koje zanima isključivo veličina mlečnih
žlezda! Ne, on je voleo baš samu Džil.
A pošto je takva kakva je, on će morati povremeno da ode u drugi
plan u odnosu na pacijente kojima je potrebna (osim ako reši da ostavi
posao, naravno, a on nije bio siguran da bi i tada prestala sa time, pošto
je to ipak Džil), i proklet bio ako sad počne da ljubomoriše na njenog
pacijenta! Majk je dobar dečko – baš onoliko nedužan i bezazlen kao
što ga je Džil opisivala.
A osim toga, nije nudio Džil lagodan život: supruga novinara takođe
mora svašta da trpi. Moguće je – svakako je moguće – da će on biti
odsutan nedeljama, a radno vreme mu je Uvek bilo potpuno rastrzano.
On ne bi voleo da Džil gunđa zbog toga. Ali Džil neće gunđati. Ne Džil.
Pošto je došao do tog zaključka, Ben je rado prihvatio ceremoniju
vode sa Majkom.
Džubalu je bio potreban još jedan dan da isplanira taktiku. „Bene,
kad si mi uvalio ovaj vruć krompir, rekao sam Džilijan da neću ni
prstom mrdnuti da pribavljam ovom dečku njegova takozvana prava.
Ali predomislio sam se. Nećemo dozvoliti da se vlasti okoriste od
njega.”
„A pogotovo ne ova vlada!”
„Niti bilo koja druga vlada, a sledeća će verovatno biti i gora. Bene,
ti potcenjuješ Džoa Daglasa.”
„On je jeftin, advokatski tip političara, a i moral mu je upravo
takav!”
„Da. A osim toga, neznalica je do šeste decimale. Ali je takođe i
prilično sposoban i obično savestan šef svetske vlade – bolji nego što
smo mogli očekivati i verovatno bolji nego što zaslužujemo. Rado bih
igrao poker sa njim... jer on ne bi varao i ne bi folirao i isplatio bi me s
osmehom. O, jeste on kučkin sin – ali možeš videti da je pritom i fin.
Gotovo da je pristojan.”
„Džubale, proklet bio ako te razumem. Juče si mi rekao da si
prilično siguran da je Daglas naložio da me ubiju... A veruj mi, nije bilo
daleko!... I da si žonglirao na sve strane kako bi me izvukao ako sam
nekim čudom još živ... I stvarno si me izvukao i neizmerno sam ti
zahvalan! Ali sad očekuješ da zaboravim da je iza svega toga stajao
Daglas? Nije njegova zasluga što sam živ – on bi i dalje više voleo da
nisam.”
„Pretpostavljam da bi. Ali da, baš to – zaboravi.”
„Proklet bio ako pristanem!”
„Bilo bi glupo da ne pristaneš. Kao prvo, ne možeš ništa da dokažeš.
Kao drugo, nema potrebe da mi budeš zahvalan i ja ti neću dozvoliti da
me opterećuješ time. Nisam to uradio zbog tebe.”
„Molim?”
„Uradio sam to zbog devojčice koja je bila spremna da izjuri odavde
i možda dozvoli da je ubiju na isti način – ako ja ne učinim nešto. Uradio
sam to zato što je ona moj gost i ja sam privremeno bio u loco parentis
– zaštitničkom odnosu prema njoj. Uradio sam to zato što je imala petlju
i čast, ali ne i znanje koje bi joj dozvolilo da se igra motornim testerama;
povredila bi se. Ali ti, moj cinični i grehom okaljani prijatelju, ti znaš
sve o motornim testerama. Ako te je tvoja sopstvena magareća
bandoglavost navela da naletiš na neku od njih, ko sam ja da ometam
tvoju karmu? Sam si je izabrao.”
„Hmmm... dobro, razumeo sam. Džubale, možeš da ideš dođavola
što si se petljao sa mojom karmom. Ako je imam.”
 „To ostaje nejasno. Zastupnici predodređenosti i slobodne volje i
dalje igraju nerešeno u četvrtoj četvrtini, kad sam poslednji put
pogledao. U svakom slučaju, ne želim da uznemiravam čoveka koji
spava u slivniku: ako se ne dokaže drugačije, smatraću da mu je tamo i
mesto. Većina dobročinstava me podseća na lečenje hemofilije – jedini
pravi lek za hemofiliju jeste da pustiš hemofiličara da nasmrt iskrvari...
pre nego što začne nove hemofiličare.”
„Možeš da ga sterilišeš.”
„Hoćeš da se igram boga? Ali skrenuli smo sa teme. Daglas nije
pokušao da te ubije.”
„Ko kaže?”
„Kaže nepogrešivi Džubal Haršo, govoreći ex cathedra pravo iz
pupka. Vidi, sinko, ako zamenik šerifa prebije uhapšenog do smrti, sva
je prilika da okružni načelnik nije to naredio, nije za to znao i ne bi
dozvolio da je saznao. U najgorem slučaju, možda je zažmurio – kasnije
– kako ne bi suviše talasao u sopstvenom lavoru. Ali u ovoj zemlji
ubistvo nikada nije bilo prihvaćena politika.”
„Voleo bih da ti pokažem pozadinu prilično velikog broja smrti koje
sam istraživao.”
Džubal je odmahnuo rukom. „Kažem da nije politika. Oduvek smo
imali politička ubistva – od istaknutih, kao što je Hjui Long, pa do ljudi
pretučenih do smrti na sopstvenom pragu koji ne stignu ni do osme
stranice u novinama. Ali nikada nije bilo politika, a razlog što i dalje
sediš na suncu jeste u tome što to nije politika Džoa Daglasa. Razmisli.
Glatko su te pokupili, bez gužve i bez pitanja. Iscedili su te totalno – a
onda im više nisi bio koristan... i mogli su da te se otarase tiho i
jednostavno, kao kad baciš mrtvog miša u klonju i povučeš vodu. Ali
nisu to uradili. A zašto? Zato što su znali da njihov gazda zapravo ne
želi da igraju toliko grubo... a ako bi se on uverio da oni jesu (na sudu
ili van njega), to bi ih koštalo posla, ako ne i glave.”
Džubal je zastao da otpije gutljaj. „Ali razmisli. Te siledžije iz
Specijalne službe su samo alat; oni nisu pretorijanska garda koja bira
novog Cezara. Kad smo već kod toga, koga bi ti želeo za Cezara?
Drvenog advokata čija osnovna indoktrinacija potiče iz vremena kada
je ova zemlja bila nacija a ne samo satrapija u poliglotskoj imperiji sa
mnoštvom tradicija... Daglasa, koji zapravo nema petlju za ubistvo? Ili
bi želeo da ga izbaciš iz kancelarije (to inače možemo već sutra –
dovoljno je da ga prevarimo u pogodbi koju, kako sam ga naveo,
očekuje) – dakle, da ga izbacimo i onda da uvedemo generalnog
sekretara iz neke zemlje u kojoj je život oduvek bio jeftin, a politička
ubistva su drevna i časna tradicija? Ako to uradiš, Bene, reci mi šta će
biti sa sledećim radoznalim novinarem koji bude dovoljno neoprezan
da prođe kroz mračnu uličicu?”
Kakston nije odgovorio.
„Kao što rekoh, Specijalna služba je samo sredstvo. Uvek mogu da
se unajme ljudi koji vole prljave poslove. Koliko će prljav biti taj posao,
ako budeš lišio Daglasa njegove većine?”
„Džubale, da li mi ti to govoriš da ne treba da kritikujem vladu? Ni
kada greše? Kada znam da greše?”
„Ne. Takvi stršljeni kao ti veoma su potrebni. Ne protivim se ni
„izbacivanju mangupa iz naših redova” – to je obično najčvršće pravilo
u politici. Ali dobro je osmotriti naredne mangupe koje ćemo dobiti pre
nego što krenemo da izbacujemo sadašnje mangupe. Demokratija je loš
sistem vlasti, u najbolju ruku; jedino što se može reći u njenu korist
jeste da je oko osam puta bolja od bilo kojeg drugog metoda koji je
ljudska vrsta dosad isprobala. Najveća mana demokratije je što će njeni
vladari verovatno odražavati mane i vrline svojih birača – što je žalosno
nizak nivo, ali šta drugo da očekuješ? Zato osmotri dobro Daglasa i
pomisli da, u svom neznanju, gluposti i samoživosti, on zapravo oličava
svoju sabraću Amerikance, uključujući i tebe i mene... i da je zapravo
čak i nešto iznad proseka. Onda pogledaj čoveka koji će ga zameniti
ako njegova vlada padne.”
„Ima veoma malo izbora.”
„Uvek postoji izbor! Ovo je izbor između lošeg’ i ‘goreg’ – što
odgovara razlici mnogo strašnijoj nego što je razlika između ‘dobrog’ i
‘boljeg’.”
„I onda, Džubale? Šta očekuješ od mene?”
 „Ništa. Zato što nameravam da ovu predstavu režiram sam. Ili skoro
ništa. Očekujem da se uzdržiš od urnisanja Džoa Daglasa u narednim
nastavcima onog dnevnog sranja koje pišeš – možda čak i da ga malo
pohvališ zbog državničke uzdržanosti’...”
„Ne teraj me da povraćam!”
„Ne po travi, moliću. Bolje u šešir. Jer reći ću ti unapred šta
nameravam, i zašto, i zbog čega će Džo Daglas pristati na to. Prvi
princip u jahanju tigra jeste da ga čvrsto držiš za uši.”
„Ne budi pompezan. U čemu je štos?”
„Ne budi tupav i slušaj me. Da je ovaj dečko ništarija bez love, ne
bi bilo nikakvih problema. Ali on ima nesreću da bude neporecivi
naslednik bogatstva većeg nego što je Krez mogao i da sanja... A pritom
ima i prilično sporno pravo na još veću političku moć preko političko-
pravne kombinacije kakva nije viđena u svoj svojoj bandoglavosti
otkako je Fol osuđen za primanje mita, a Doeni oslobođen što mu ga je
dao.”
„A, ali...”
„Ne prekidaj. Kao što rekoh Džil, ni najmanje me ne zanimaju sve
te gluposti o vladaru planete’. Niti smatram da je sve to bogatstvo
‘njegovo’: on nije stvorio ni najmanji delić toga. Čak i da ga je lično
zaradio – što je u njegovim godinama nemoguće – ‘imovina’ nije
prirodan i očigledan i neizbežan pojam kao što većina ljudi misli da
jeste.”
„Izvini, možeš da ponoviš?”
„Vlasništvo predstavlja izuzetno prefinjenu apstrakciju, mističan
odnos. Naši pravni teoretičari su i ovako iskomplikovan tu misteriju –
ali ja nisam shvatao koliko je prefinjena sve dok nisam shvatio
marsovski pogled na to. Marsovci nemaju imovinu. Oni ne poseduju
ništa... čak ni svoja sopstvena tela.”
„Čekaj malo, Džubale. Čak i životinje imaju imovinu. A Marsovci
nisu životinje: oni su visoko razvijena civilizacija, sa velikim
gradovima i svačim pride.”
„Da. ‘Lisice imaju jame, a ptice nebeske gnezda.’ A niko ne shvata
bolje taj citat o imovini i ‘moje i tvoje’ nego pas čuvar. Ali ne i
Marsovci. Osim ako nećeš tvrditi da se nekakvo neodređeno zajedničko
vlasništvo nekoliko miliona ili milijardi staraca – ‘duhova’ ako hoćeš,
prijatelju – nad svime može nazvati ‘imovinom’.”
„Slušaj, Džubale, šta su ti Stariji koje Majk stalno pominje?”
„Da li hoćeš službenu verziju, ili moje lično mišljenje?”
„Hm. Tvoje lično mišljenje. Šta stvarno misliš o tome?”
„Ali zadrži ga za sebe. Mislim da je to uglavnom pobožno mlaćenje
prazne slame, veoma zgodno za đubrenje travnjaka. Mislim da je to
sujeverje utuvljeno dečku u mozak u tako ranom uzrastu da više nema
šanse da ga se ikada oslobodi.”
„Džil ih pominje kao da veruje u njih.”
„Biće prilika kada ćeš me čuti da govorim o njima kao da i ja
verujem. Obična učtivost. Jedna od mojih najdražih prijateljica veruje
u astrologiju; nikada je ne bih uvredio govoreći joj šta stvarno mislim o
tome. Sposobnost ljudskog uma da zdušno veruje u ono što se meni čini
veoma neverovatnim – od kuckanja po stolovima pa do genijalnosti
sopstvene dece – nikada nije obuzdana. Religija mi se čini kao
intelektualna lenjost, ali neću da raspravljam o tome – pogotovo što sam
retko u situaciji da dokažem da je pogrešna. Obično je nemoguće
dokazati da nešto nije. Majkova vera u te Starije svakako nije ništa
neracionalnija nego ubeđenje da se dinamika vaseljene može promeniti
molitvom za kišu. Osim toga, on ima težinu dokaza; on je bio tamo. Ja
nisam.”
„Džubale, priznajem da me more sumnje u besmrtnost kao
činjenicu – ali drago mi je što duh mog dede ne nastavlja da pokušava
da me kontroliše. Bio je grozan matori starkelja.”
„Moj takođe. A i ja sam. Ali ima li bilo kakvog stvarno valjanog
razloga da se neka privatna franšiza poništi samo zato što je nosilac
slučajno mrtav? Kad malo razmislim, opština u kojoj sam odrastao
imala je veoma veliki broj mrtvih glasača – gotovo kao na Marsu. A
ipak, to je bilo prijatno mesto za život. U svakom slučaju, naš Majk ne
može da poseduje ništa zato što Stariji već poseduju sve. Dakle, jasno
ti je zašto sam imao problem da mu objasnim kako poseduje više od
milion akcija Lunar enterprajza, plus lajlovski pogon, plus razne
dvorce i hartije od vrednosti? Ne pomaže ni što su prvobitni vlasnici
mrtvi; još gore, oni su sad Stariji – a Majk ne bi ni pomislio da se petlja
u poslove Starijih.”
„Uf... prokletstvo, on je očito pravno nesposoban.”
„Naravno. On ne može da upravlja imovinom jer ne veruje u njeno
postojanje – ništa više nego što ja verujem u duhove. Bene, sve što Majk
poseduje u ovom trenutku je četkica za zube koju sam mu dao – a on i
ne zna da je poseduje. Ako mu je oduzmeš, neće se buniti, neće mi to
ni pomenuti – prosto će zaključiti da su tu promenu odobrili Stariji.”
Džubal je uzdahnuo. „On je pravno potpuno nesposoban... mada je
u stanju da doslovce izdeklamuje zakone o imovini. Zbog toga ne mogu
dozvoliti da se njegova sposobnost ospori... pa čak i pomene – jer koga
bi mu postavili za staratelja?”
„Ha! Daglasa. Ili pre nekog njegovog potrčka.”
„Jesi li siguran, Bene? Razmisli o trenutnom sastavu Vrhovnog
suda. Možda bi za staratelja bio imenovan Savnavong? Ili Nadi? Ili
Ki?”
„Uf... možda imaš pravo.”
„A u tom slučaju, dečko ne bi dugo poživeo. Ili bi doživeo lepu
duboku starost u nekom prijatno uređenom zatvoru za jednu osobu, iz
kojeg se mnogo teže beži nego iz bolnice Betezda.”
„Šta planiraš da uradiš?”
„Moć koju dečko nominalno poseduje suviše je opasna i nezgodna
za njega. Zato ćemo je odbaciti.”
„Kako nameravaš da pokloniš tolike pare?”
„Ne mogu. Nemoguće je. Sam postupak davanja predstavljao bi
primenu njihove latentne moći, promenila bi se ravnoteža snaga – a
svaki pokušaj u tom pravcu smesta bi doveo do preispitivanja poslovne
sposobnosti dečka. I zato ćemo, umesto toga, pustiti tigra da trči kao
lud, a mi ćemo mu se iz sve snage držati za uši. Bene, sad ću da ti
ispričam šta nameravam da izvedem pred Daglasom... a onda se ti
potrudi, koliko god možeš, da pronađeš slaba mesta. Ne pravno, jer će
Daglasovo pravno osoblje napisati sve potrebne fraze, a ja ću proveriti
svaku reč da li krije neku klopku – dakle, ne brini oko toga; ideja je da
damo Daglasu plan koji on neće ni želeti da napuni klopkama jer će mu
se dopasti. Hoću da proveriš njegovu političku ostvarljivost, uspeli mi
da ga ostvarimo ili ne. Dakle, evo šta ćemo da radimo...”
 Poglavlje 19

Marsovska diplomatska delegacija i Udruženje za međusobnu ispomoć,

u organizaciji Džubala Haršoa, sletela je na krov Izvršne palate sledećeg
jutra nešto pre deset. Nepretenciozni pretendent na marsovski presto
Majk Smit nije se brinuo oko svrhe putovanja: prosto je uživao u
svakom trenutku kratkog leta na jug, sa dubokim i nedužnim
oduševljenjem.
Put je preduzet u iznajmljenom letećem grejhaundu, a Majk je
sedeo u kupoli iznad vozača, između Džil i Dorkas, i gledao i gledao sa
divljenjem i strahopoštovanjem dok su mu devojke pokazivale
zanimljivosti i neprekidno mu nešto pričale. Sedište, namenjeno za dve
osobe, bilo je prilično tesno, ali Majku to nije smetalo jer je rezultiralo
neizbežnom toplinom zbližavanja. Sedeo je prebacivši ruke preko njih
dve i gledao je i slušao i pokušavao da grukuje i ne bi bio srećniji ni da
je tri metra pod vodom.
Zapravo, sada je prvi put mogao da vidi zemaljsku civilizaciju. Nije
video baš ništa dok su ga prebacivali iz Šampiona u apartman K-12 u
Zdravstvenom centru Betezda; proveo je nekoliko minuta u taksiju pre
deset dana, na putu od bolnice do Benovog stana, ali u to vreme nije
mogao ništa da grukuje. Od tada je njegov svet bio ograničen na kuću i
bazen, uz dodatak bašte i trave i drveća – nije prišao ni Džubalovoj
kapiji.
A sada je bio neizmerno prefinjeniji nego pre deset dana. Razumeo
je prozore, shvatao je da je mehur oko njega prozor i da je namenjen da
se kroz njega gleda i da se prizori koji se smenjuju dok gleda zapravo
gradovi ovog naroda. Razumeo je mape i mogao je da odredi, uz pomoć
devojaka, gde se nalaze i šta je pred njima služeći se tablom koja je
stajala pred njima. Ali naravno, on je oduvek znao za mape; samo što
donedavno nije znao da i ljudi znaju za njih. Kad je prvi put gruknuo
ljudsku mapu, to je izazvalo u njemu radosnu žudnju za domom.
Naravno, bila je statička i mrtva u poređenju sa mapama koje koristi
njegov narod – ali bila je mapa. Majk nije ni po prirodi, a pogotovo po
vaspitanju, bio sklon pakosnim poređenjima; čak su i ljudske mape bile
u osnovi veoma marsovske – i dopadale su mu se.
Sada je video gotovo tri stotine kilometara predela, koji su se većim
delom sastojali od prostranih metropola, i uživao je u svakom pedlju,
pokušavajući da ih grukuje. Iznenadila ga je ogromna veličina ljudskih
gradova i užurbana aktivnost u njima vidljiva čak i iz vazduha, potpuno
različita od sporog kretanja i manastirskog mira u gradovima njegovog
naroda. Činilo mu se da bi ljudski grad morao gotovo odmah da se
potroši, da postane toliko zagušen živim iskustvom da bi samo
najsnažniji Stariji bili u stanju da posete njegove napuštene ulice i da
grukuju razmatrajući događaje i emocije nagomilane u bezbroj slojeva
po njima. On sam je kod kuće posetio napuštene gradove samo u
nekoliko divnih i strašnih prilika, a onda su njegovi učitelji odlučili da
mu to više ne dozvole, jer su grukovali da nije dovoljno snažan za takva
iskustva.
Pažljiva pitanja upućena Džil i Dorkas, i odgovori koje je potom
povezao sa onim što je čitao, omogućili su mu da, makar i delimično,
grukuje dovoljno da mu malo lakne: grad je bio veoma mlad, osnovan
pre jedva nešto više od dva zemaljska stoleća. Pošto zemaljske jedinice
za vreme njemu nisu imale mnogo smisla, pretvorio je to u marsovske
godine i marsovske brojeve – tri-pune i tri-čekajuće godine (34 + 33 =
108 marsovskih godina).
Užasavajuće i prekrasno! Pa ovi ljudi se svakako u ovom trenutku
spremaju da prepuste grad njegovim mislima pre nego što se slomi pod
teretom i postane ne. A ipak, mereno samo vremenom, grad je bio tek-
samo-jaje.
Majk je jedva čekao da se vrati u Vašington kroz vek ili dva, da
prođe njegovim pustim ulicama i da pokuša da se zbliži sa njegovim
beskonačnim bolom i lepotom, da žudno grukuje dok god on ne postane
Vašington i Vašington postane on. Onda je odlučno sklonio tu misao
jer je znao da mora rasti i rasti i rasti pre nego što bude u stanju da se
divi i ceni ogromnu patnju grada.
Vozač grejhaunda u jednom trenutku skrenuo je daleko na istok
zbog privremenog preusmeravanja vanlinijskog saobraćaja (što je,
mada Majk to nije znao, bilo izazvano upravo Majkovim prisustvom),
a Majk je, po prvi put u životu, video more.
Džil je morala da mu ga pokaže i da mu kaže da je to voda, a Dorkas
je dodala da je to Atlantski okean i pokazala mu na mapi liniju obale.
Majk nije bio neznalica; još otkako je bio mladunac, znao je da je
sledeća planeta ka Suncu gotovo prekrivena vodom života, a nešto
skorije saznao je da ovi ljudi prihvataju to raskošno bogatstvo sasvim
mirno. Čak je, bez ičije pomoći, prevazišao tešku prepreku grukovanja
marsovskog strogog uverenja da ceremonija vode ne zahteva samu
vodu, da je voda samo simbol srži... prekrasna ali ne i nezamenljiva.
Međutim, kao i mnogi ljudi još uvek neupućeni u nekom velikom
ljudskom iskustvu, Majk je otkrio da apstraktno poznavanje neke
činjenice uopšte nije isto kao iskusiti to isto u fizičkoj stvarnosti; pogled
na Atlantski okean ispunio ga je tolikim strahopoštovanjem da ga je
Džil čvrsto stegnula i oštro rekla: „Prekini, Majk! Da se nisi usudio!”
Majk je suzbio emocije i sklonio ih je po strani za kasnije. Onda se
zagledao u okean, koji se protezao do nezamislivo dalekog horizonta, i
pokušao u sebi da odredi njegovu veličinu sve dok mu u glavi nije
brujalo od trojki i trećih stepena i redova veličini stepena.
Kada su sleteli, javio se Džubal: „Zapamtite, devojke, stanite u
kvadrat oko njega i nemojte oklevati da zabijete nekome štiklu u stopalo
ili lakat u stomak. En, jasno mi je da ćeš nositi svoju odeždu, ali to nije
razlog da ne očepiš nekoga ako se nađeš u gužvi. Ili možda jeste?”
„Ne sekirajte se, šefe; niko ne pravi gužvu oko svedoka – ali imam
šiljate štikle i teža sam od vas.”
„Dobro. Djuk, znaš šta ti je činiti – ali pošalji Larija nazad
autobusom što je pre moguće. Ne znam kad će mi ponovo zatrebati.”
„Grukujem, šefe. Ne sekirajte se.”
„Sekiraću se koliko god želim. Idemo sad.” Haršo, četiri devojke sa
Majkom i Kakston su izašli; autobus je smesta uzleteo. Haršo je osetio
mešavinu olakšanja i strepnje što sletište nije prepuno novinara.
Ali nije bilo ni prazno. Jedan čovek ga je odmah uočio, žurno mu
prišao i predstavio se: „Doktor Haršo? Ja sam Tom Bredli, viši izvršni
asistent generalnog sekretara. Treba da vas odvedem pravo u privatnu
kancelariju gospodina Daglasa. On će vas primiti na nekoliko trenutaka
pre početka sastanka.”
„Ne.”
Bredli je zatreptao. „Mislim da me niste razumeli. To su uputstva
samog generalnog sekretara. I da, rekao je da je sasvim u redu da
gospodin Smit pođe sa vama – to jest, Čovek sa Marsa.”
„Ne. Ova grupa ide svuda zajedno, čak i u toalet. Sada idemo u salu
za sastanak. Neka nas neko povede tamo. I neka svi oni ljudi ostanu tu
gde su; neću da se sjate oko nas. U međuvremenu, imam posao za vas.
Mirijam, pismo.”
„Ali, doktore Haršo...”
„Rekao sam ne. Zar ne razumete engleski? Vi treba da odnesete ovo
pismo gospodinu Daglasu, smesta, i uručite ga njemu lično – i da mi
vratite ovu priznanicu.” Haršo je zastao da se potpiše na poleđini
koverte koju mu je Mirijam pružila, pa je pritisnuo palac preko potpisa
i predao kovertu Bredliju. „Recite mu da je veoma važno da odmah
pročita ovo – pre sastanka.”
„Ali generalni sekretar izričito traži...”
„Sekretar izričito treba da vidi ovo pismo. Mladiću, ja sam obdaren
trećim okom... i predviđam da nećete raditi ovde danas po podne ako
budete gubili vreme sa predajom koverte.”
Bredli je pogledao Džubala u oči. „Džime, preuzmi”, rekao je
potom i otišao, sa pismom. Džubal je u sebi uzdahnuo. Mučio se sa tim
pismom; En i on su ostali budni veći deo noći praveći bezbroj verzija.
Džubal je čvrsto nameravao da postigne otvoren dogovor, pred očima
novinarskih kamera i mikrofona – ali nije nameravao da iznenadi
Daglasa bilo kojim predlogom.
Na Bredlijevo naređenje, pred njima se stvorio drugi čovek. Džubal
ga je ocenio kao odličan primerak pametnog, beskrupuloznog mladog-
čoveka-spremnog-da-napreduje kakvi se neizbežno okupljaju oko ljudi
na položajima i obavljaju njihove prljave poslove; već na prvi pogled
mu se nije dopao. Čovek se srdačno nasmešio. „Ja sam Džim Sanfort,
doktore – šefov sekretar za štampu. Ja ću vas od sada voditi –
organizovaću vam intervjue i tako dalje. Žao mi je što moram reći da
sala za sastanke još nije sasvim spremna; imali smo izmene u poslednji
čas i morali smo da se prebacimo u veću prostoriju. E sad, smatram
da...”
„Ja smatram da ćemo otići u tu salu sad odmah. Stajaćemo dok nam
ne donesu stolice.”
„Doktore, uveren sam da ne razumete situaciju. Tamo štrče žice i
svašta, sala je puna novinara i komentatora...”
„Vrlo dobro. Ćaskaćemo sa njima dok vi ne budete spremni.”
„Ne, doktore. Moje instrukcije...”
„Mladiću, možeš da uzmeš te svoje instrukcije, ispresavijaš ih dok
se ne pretvore u same ćoškove – a onda ih gurni tamo gde sunce ne sija.
Mi nismo tebi na raspolaganju. Nećeš nam ti organizovati intervjue. Mi
smo ovde sa samo jednim ciljem: javna konferencija. Ako konferencija
nije spremna za početak, onda ćemo razgovarati sa štampom – u sali za
konferencije.”
„Ali...”
„I to nije sve. Prisiljavaš Čoveka sa Marsa da stoji na vetrovitom
krovu.” Haršo je podigao glas. „Ima li ovde nekoga ko je dovoljno
pametan da nas odvede u tu salu za konferencije a da ne zaluta?”
Sanfort je progutao knedlu. „Izvolite za mnom.”
Sala za konferencije je zaista bila puna novinara i tehničara, ali tamo
je bio veliki ovalni sto, dovoljno stolica i nekoliko manjih stolova.
Majka su odmah prepoznali i Sanfortovi protesti nisu ih sprečili da
pohrle ka njemu. Srećom je Majkova leteća formacija amaterskih
Amazonki uspela da ga odvede do velikog stola; Džubal ga je smestio
između Dorkas i Džil, dok su časni svedok i Mirijam sedele iza njih.
Kad je to obavio, Džubal nije ni pokušao da se odbrani od pitanja i
slikanja. Majk je upozoren da će videti velik broj ljudi i da će mnogi od
njih činiti čudne stvari, a Džubal ga je posebno upozorio da ne radi ništa
neobično (to jest, da ne izaziva nestanak ili zaustavljanje predmeta ili
osoba) ako mu Džil ne kaže da može.
Majk je ozbiljno posmatrao gužvu, kao da mu nije smetala; Džil ga
je držala za ruku i to ga je umirivalo.
Džubal je želeo da ih slikaju, što više, to bolje; što se tiče pitanja
upućenih direktno Majku, Džubal ih se nije plašio i nije pokušavao da
ih spreči. Posle nedelju dana pokušaja da razgovara sa Majkom ostao je
ubeđen da nijedan novinar ne može izvući ništa bitno od Majka za samo
nekoliko minuta – osim uz stručnu pomoć. Majkova navika da odgovara
na pitanje tačno kako je postavljeno, u bukvalnom smislu, i onda da
zaćuti, biće dovoljna da obeshrabri sve dalje pokušaje.
I tako je i bilo. Na većinu pitanja Majk je učtivo odgovarao sa „Ne
znam”, ili čak još neodređenije: „Kako molim?”
Ali jedno pitanje se obilo o glavu onom ko ga je postavio. Dopisnik
Rojtersa, očekujući monumentalnu borbu oko Majkovog statusa
naslednika, pokušao je da lično testira Majkove sposobnosti:
„Gospodine Smite, šta vi znate o našim zakonima o nasleđivanju?”
Majk je bio svestan da nije u stanju da potpuno grukuje ljudske
pojmove o imovini, a pogotovo o zaveštanju i nasleđivanju. Zato je
veoma pažljivo izbegao da iznosi svoje ideje, pa se držao knjige – a
Džubal je bez problema prepoznao citat iz Ilajevog Nasleđivanja i
zaostavštine, prvo poglavlje.
Majk je ispričao šta je pročitao, precizno i potpuno bezizražajno,
nalik na dosadnog ali preciznog profesora prava, stranu za stranom; u
sali je postepeno zavladala zaprepašćujuća tišina, a Rojtersov novinar
je gutao knedle.
Džubal ga je pustio da govori sve dok svaki novinar nije naučio više
nego što je želeo da zna o pravima udovca i udovice, stepenima
srodstva, podeli imovine na porodične grane i na osobe, i drugim
misterijama. Onda ga je dotakao po ramenu. „To je dosta, Majk.”
Majk ga je zbunjeno pogledao. „Ali ima još mnogo.”
„Da, ali kasnije. Da li neko ima pitanje o nekoj drugoj temi?”
 Javio se novinar londonskih nedeljnih novina sa ogromnim tiražom,
sa pitanjem mnogo bližim džepu svog poslodavca: „Gospodine Smite,
razumeli smo da vam se dopadaju devojke sa Zemlje. Ali da li ste ikada
poljubili devojku?”
„Da.”
„Da li vam se dopalo?”
„Da.”
„Koliko vam se dopalo?”
Majk jedva da je oklevao pre odgovora. „Ljubljenje devojaka je
dobro”, objasnio je veoma ozbiljno. „To je zbližavanje. Mnogo je bolje
od prokletog igranja karata.”
Aplauz ga je prestrašio. Ali osetio je da se Džil i Dorkas ne plaše,
da obe pokušavaju da obuzdaju onaj nerazumljivi, bučni izraz
zadovoljstva koji on nikako ne uspeva da nauči. Zato je umirio strah i
ozbiljno čekao šta će biti potom.
Desilo se da je potom pošteđen daljih pitanja, umeo da odgovori ili
ne, i doživeo je veliku radost; ugledao je poznato lice i priliku kako
upravo ulazi kroz bočna vrata. „Moj brat doktor Mahmud!” Majk je
potom nastavio da govori, obuzet uzbuđenjem – ali na marsovskom.
Glavni semantičar Šampiona mahnuo mu je i nasmešio se i
odgovorio na istom kreštavom jeziku dok je žurno prilazio Majku.
Nastavili su da govore u neljudskim simbolima, Majk tečno i žudno,
Mahmud znatno sporije, sa zvučnim efektima nalik na nosoroga koji
napada kamion sa starim gvožđem.
Novinari su to neko vreme gledali, oni koji su se bavili snimanjem
zvuka i oni koji su pisali beležili su lokalni kolorit. Ali konačno ih je
neko prekinuo. „Doktore Mahmude! O čemu govorite? Prosvetlite
nas!”
Mahmud se okrenuo, kratko se osmehnuo i progovorio čistim
oksfordskim jezikom: „Uglavnom sam govorio: „Sporije malo, dragi
moj dečko, molim te uspori.”
„A šta je on rekao?”
„Ostatak našeg razgovora je ličan, privatan, i ne može biti zanimljiv
nikome drugom, verujte mi. Pozdravi, znate. Stari prijatelji.” Ponovo se
okrenuo ka Majku i nastavio da ćaska – na marsovskom.
A zapravo je Majk pričao svom bratu Mahmudu sve što mu se
dogodilo u protekle dve nedelje otkako su se poslednji put videli, tako
da bi mogli bolje da se grukuju – ali Majkov izbor onoga što će pričati
bio je u osnovi potpuno marsovski, jer se ticao uglavnom nove braće po
vodi i jedinstvenog ukusa svakog od njih... blaga voda je bila Džil...
dubina je bila En... čudna, još-ne-grukovana činjenica da Džubal ima
ukus jajeta, mada liči na Starije, ali nije nijedno – pa negrukovano
prostranstvo okeana...
Mahmud nije imao toliko da priča Majku pošto se u međuvremenu
njemu desilo mnogo manje toga, po marsovskim merilima – jedan
dionizijski incident sasvim nemarsovske prirode na koji baš i nije bio
ponosan, jedan dug dan proveden ničice u Sulejmanovoj džamiji u
Vašingtonu, čije posledice još nije sasvim grukovao, pa nije ni želeo da
govori o njima. I nije stekao novu braću po vodi.
Sada je prekinuo Majka i pružio ruku Džubalu. „Vi ste doktor
Haršo, znam. Valentin Majkl misli da me je već predstavio svima vama
– a i jeste, po svojim pravilima.”
Haršo ga je odmerio dok su se rukovali. Tip je izgledao i zvučao
baš kao pravi britanski lovac-sportista, od skupog tvid odela, pa do
kratko podšišanih sedih brkova... ali koža mu je bila pre maslinasta
nego rumena, a geni za taj nos morali su poticati odnekud sa Levanta.
Haršo nije voleo ništa lažno i radije je jeo hladan kačamak nego najbolji
sintetički „bubrežnjak”.
Ali Majk ga je držao za prijatelja, dakle biće prijatelj dok se ne
pokaže drugačije.
Mahmudu je Haršo izgledao kao muzejski eksponat onoga što
njemu predstavlja Jenki – vulgaran, obučen suviše neformalno za ovu
priliku, glasan, verovatno neznalica i skoro sigurno provincijalac. Osim
toga, bio je i profesionalac, što je samo pogoršavalo stvar, jer je prema
iskustvu doktora Mahmuda većina američkih profesionalaca bila
nedovoljno kulturna i vrlo usko obrazovana, što ih je činilo samo
tehničarima. On je gajio duboko ali pažljivo skriveno gnušanje prema
svemu američkom. Njihovo neverovatno politeističko mnoštvo religija,
naravno, mada ih ne možemo okriviti zbog toga... njihovo kuvanje
(kuvanje!!!), njihovi maniri, njihova deformisana arhitektura i bolesna
umetnost... i njihova slepa, patetična, arogantna uverenost u sopstvenu
superiornost dugo pošto je njihov vrhunac prošao. Njihove žene.
Najviše njihove žene, njihove napadne, neskromne žene, sa tim
čvornovatim, izgladnelim telima koje ga ipak neprijatno podsećaju na
hurije. Njih četiri, zbijene oko Valentina Majkla – na sastanku koji će
svakako biti potpuno muški.
Ali Valentin Majkl mu je ponudio sve te ljude – uključujući i
sveprisutna ženska stvorenja – ponudio ih je ponosno i žudno kao svoju
braću po vodi, i time je nametnuo Mahmudu porodičnu obavezu
prisniju i strožu nego što je obaveza sina prema bratu po istom ocu –
pošto je Mahmud razumeo marsovske izraze za te međusobne odnose
na osnovu direktnog posmatranja šta znače Marsovcima i nije morao da
ih prevodi, trapavo i neadekvatno, kao „lančana povezanost”, pa čak ni
da pribegava opisnom „stvari jednake istoj stvari su međusobno
jednake”. On je posmatrao Marsovce kod kuće; znao je koliko su
potpuno siromašni (prema zemaljskim merilima); bio je izložen – a
mnogo više je mogao da pretpostavlja – njihovom izuzetnom kulturnom
bogatstvu; i grukovao je prilično precizno vrhovnu vrednost koju
Marsovci pridaju odnosima između pojedinaca.
E pa, to mu dođe to – on je podelio vodu sa Valentinom Majklom i
sada mora opravdati prijateljevo poverenje... samo se nadao da ovi
Jenkiji nisu totalni krelci.
Zato se toplo nasmešio i čvrsto se rukovao. „Da. Valentin Majkl mi
je objasnio – veoma ponosno – da ste vi svi – (izgovorio je jednu reč na
marsovskom) – sa njim.”
„Šta?”
„Bratstvo po vodi. Razumete li?”
„Grukujem.”
Mahmud je čisto sumnjao da Haršo išta grukuje, ali nastavio je
dalje. „Pošto sam ja već u takvom odnosu sa njim, moram zatražiti da
budem smatran za člana porodice. Znam vaše ime, i pretpostavljam da
ovo mora biti gospodin Kakston – zapravo, viđao sam vaše lice na slici
uz vašu kolumnu, gospodine Kakstone; čitam je kada sam u prilici – ali
dozvolite da proverim da li sam dobro prepoznao mlade dame. Ovo je
sigurno En.”
„Da. Ali sad je pod odeždom.”
„Da, naravno. Iskazaću joj svoje poštovanje kad ne bude bila
profesionalno angažovana.”
Haršo ga je upoznao sa ostale tri... a Džil ga je iznenadila kad mu
se obratila tačnim izrazom za brata po vodi, doduše izgovorenim za tri
oktave više nego što bi uspeo odrasli Marsovac, ali zato izvanredno
preciznim naglaskom. To je bila jedna od možda desetak marsovskih
reči koje je umela da izgovori, pored još stotinak koje je počinjala da
razume – ali ovu je savršeno savladala jer ju je izgovarala i čula mnogo
puta u toku dana.
Doktor Mahmud je primetno raširio oči – možda ovi ljudi i neće
ispasti neobrazovani varvari... a njegov mladi prijatelj ipak ima dobru
intuiciju. Istog časa je odgovorio Džil odgovarajućim izrazom i nagnuo
se nad njenu ruku.
Džil je primetila da je Majk očito oduševljen; uspela je, nesigurno
ali razumljivo, da otkrešti najkraću od devet formi po kojima brat po
vodi može da odgovori – mada je nije sasvim grukovala i ne bi ni
pomislila da nagoveštava (na engleskom!) najbliži ljudski biološki
ekvivalent... pogotovo čoveku kojeg prvi put vidi!
Srećom je Mahmud, koji ju je veoma dobro razumeo, izraz shvatio
u simboličnom a ne u (među ljudima nemogućem) bukvalnom smislu,
pa je pravilno odgovorio. Ali Džil je tu stigla do granice svojih
lingvističkih sposobnosti; uopšte nije razumela odgovor i nije umela da
odgovori, čak ni prizemnim engleskim.
Ali tu joj je došlo nadahnuće. Na velikom stolu su u pravilnim
razmacima bili postavljeni prastari rekviziti ljudskih okupljanja –
bokali vode okruženi jatom čaša. Protegnula se i uzela bokal i čašu, i
sipala vodu iz prvog u drugo.
Pogledala je Mahmuda u oči i ozbiljno rekla: „Voda. Naše gnezdo
je tvoje.” Prinela ju je usnama, pa ju je predala Mahmudu.
On joj je odgovorio na marsovskom, primetio je da ne razume, pa
je preveo: „Ko deli vodu, deli sve.” Otpio je gutljaj i krenuo da vrati
čašu Džil – a onda se trgao, pogledao Haršoa i pružio čašu njemu.
„Ja ne govorim marsovski, sinko”, rekao je na to Džubal, „ali hvala
za vodu. Neka nikad ne budeš žedan.” Otpio je gutljaj, a onda je popio
otprilike trećinu. „Ah!” Predao je čašu Benu.
Kakston je pogledao Mahmuda i rekao vrlo ozbiljno: „Zbližavanje.
Voda života nas zbližava.” Ovlažio je usne vodom i predao čašu
Dorkas.
Uprkos primerima koje je videla, Dorkas je oklevala. „Doktore
Mahmude... znate li koliko je za Majka ovo ozbiljno?”
„Znam, gospođice.”
„Pa... isto tako je ozbiljno i nama. Da li razumete? Da li ...
grukujete?”
„Grukujem u potpunosti... inače bih odbio da pijem.”
„U redu. Da uvek duboko piješ. Neka naša jaja dele gnezdo.”
Potekle su joj suze; otpila je gutljaj i žurno predala čašu Mirijam.
„Priberi se, dete”, šapnula joj je Mirijam, a onda se obratila Majku.
„Vodom dočekujemo svoga brata.” Okrenula se ka Mahmudu.
„Gnezdo, voda, život.” Otpila je. „Naš brat.” Pružila mu je čašu.
Mahmud je popio ostatak i progovorio: ne na marsovskom ili
engleskom, već na arapskom. „A ako pomešaš svoje poslove sa
njihovima, onda oni postaju tvoja braća.”
„Amin”, složio se Džubal.
Doktor Mahmud ga je kratko pogledao, zaključio da neće pitati baš
odmah je li ga Haršo zaista razumeo ili je samo bio učtiv; ovo nije bilo
ni vreme ni mesto da se kaže nešto što bi doprinelo otkrivanju njegovih
problema i sumnji. A ipak, ritual vode nekako mu je grejao dušu – kao
i uvek – mada je zaudarao na jeres.
Misli mu je prekinuo pomoćnik šefa protokola, koji im je žurno
prišao. „Vi ste doktor Mahmud. Vaše mesto je na drugoj strani stola,
doktore. Pođite za mnom.”
Mahmud je pogledao njega, pa Majka, i nasmešio se. „Ne, moje
mesto je ovde, sa mojim prijateljima. Dorkas, mogu li da donesem
stolicu ovamo i da sednem između tebe i Valentina Majkla?”
„Naravno, doktore. Evo, pomeriću se.”
Pom. š. prot. samo što nije počeo da lupka nogom od nestrpljenja.
„Doktore Mahmude, molim vas! Prema rasporedu, vi treba da budete
na drugom kraju sobe! Generalni sekretar samo što nije došao – a ovde
je bukvalno prepuno reportera i ko zna koga još kojima nije mesto
ovde... i ne znam šta da radim.”
„Onda idi na neko drugo mesto, prika”, posavetovao ga je Džubal.
„Šta? Ko ste vi? Jeste li uopšte na spisku?” Zabrinuto se zagledao u
raspored sedenja koji je imao uz sebe.
„A ko si ti?”, odgovorio je Džubal pitanjem. „Glavni konobar? Ja
sam Džubal Haršo. Ako mog imena nema na tom spisku, slobodno ga
pocepaj i počni ponovo. I gledaj, daso, ako Čovek sa Marsa želi da
njegov prijatelj doktor Mahmud sedi kraj njega, tako će i biti.”
„Ali on ne može tu da sedne! Sedišta za glavnim stolom za
konferenciju rezervisana su za vrhovne ministre, šefove delegacija,
sudije Vrhovnog suda i njima ravne – a ja ne znam kako da ih smestim
ako se još neko pojavi – i za Čoveka sa Marsa, naravno.”
„Naravno”, složio se Džubal mirno.
„I naravno, doktor Mahmud mora da bude pored generalnog
sekretara – odmah iza njega – kako bi mogao da mu prevodi ako
zatreba. Moram reći da niste ni od kakve pomoći.”
„Sad ću ti pomoći.” Džubal je uzeo papir iz službenikovih ruku, seo
za sto i zagledao se u plan. „Hm... da vidimo. Čovek sa Marsa sedeće
taćno naspram generalnog sekretara, a to je otprilike tu gde već sedi.
Onda...”, izvadio je debeli flomaster zakačen uz plan sedenja, „... cela
ova polovina glavnog stola, odavde pa sve dovde, pripada Čoveku sa
Marsa.” Nacrtao je dva velika crna iksa da označi te granice i povezao
ih debelim crnim lukom, a onda je počeo da precrtava imena ispisana
uz mesta sa te strane stola. „Dobro, tako sam ti odvadio pola posla... jer
ću ja rasporediti gde će sedeti svi koji sede na našoj strani stola.”
Službenik protokola je bio suviše šokiran da bi išta rekao. Pomerao
je usne, ali nije se čuo nikakav zvuk. Džubal ga je mirno pogledao.
„Nešto nije u redu? A, da – zaboravio sam da to ozvaničim.” Ispod svih
izmena je dopisao: „Dž. Haršo za V. M. Smita”.
„Sad trči kod svog narednika, sinko, i pokaži mu ovo. Reci mu da
proveri svoj pravilnik o zvaničnim posetama poglavara prijateljskih
planeta.”
Čovek je pogledao plan, otvorio usta – a onda je žurno otišao
zaboravljajući da ih zatvori. Ali vrlo brzo se vratio u pratnji drugog,
starijeg čoveka. Pridošlica je progovorio odlučnim tonom osobe koja ne
trpi gluposti. „Doktore Haršo, ja sam La Ru, šef protokola. Da li vam
zaista treba polovina glavnog stola? Razumeo sam da je vaša delegacija
prilično mala.”
„To uopšte nije bitno.”
La Ru se kratko osmehnuo. „Bojim se da za mene jeste bitno,
gospodine. I ovako mi nedostaje prostor. Skoro svaki funkcioner prve
klase iz cele Federacije odlučio je da danas prisustvuje. Ako očekujete
još ljudi – mada bih voleo da ste me o tome blagovremeno obavestili –
postaviću sto iza ova dva sedišta rezervisana za gospodina Smita i za
vas.”
„Ne.”
„Bojim se da će morati tako. Žao mi je.”
„I meni je žao – vas. Zato što, ako polovina glavnog stola nije
rezervisana za delegaciju Marsa, mi odmah odlazimo. Vi samo recite
generalnom sekretaru da ste upropastili konferenciju jer ste bili
nepristojni prema Čoveku sa Marsa.”
„Ne mislite valjda ozbiljno.”
„Niste dobili moju poruku?”
„Uh... ovaj, ja sam mislio da je to šala. I to vrlo duhovita,
priznajem.”
„Sinko, ne mogu dozvoliti sebi da se šalim po tu cenu. Smit je ili
glavni tip sa druge planete koji je došao u zvaničnu posetu glavnom tipu
ove planete – a u tom slučaju ima prava ne sve žonglere i plesačice koje
možete da mu stvorite – ili je prosto običan turista i ne dobija nikakav
zvaničan tretman. Ne može i jedno i drugo. Ali predlažem da pogledate
oko sebe, da prebrojite ‘funkcionere prve klase’, kako ih zovete, i da
pokušate da pogodite da li bi se potrudili da dođu da je, po njihovom
mišljenju, Smit samo turista.”
„Nismo nikad imali ovakvu situaciju”, rekao je polako La Ru.
Džubal je frknuo. „Video sam kad je ušao šef delegacije Lunarne
Republike – recite njemu da nije bilo ovakve situacije. A onda se
sagnite! – jer čujem da ima kratak fitilj.” Uzdahnuo je. „Slušaj, sinko,
ja sam star čovek i malo sam spavao i nije moj posao da te učim kako
da radiš svoj posao. Samo lepo reci gospodinu Daglasu da ćemo se
videti neki drugi dan... kad bude bio spreman da nas primi kako treba.
Hajdemo, Majk.” Počeo je da ustaje iz stolice kao da ga svaki pokret
boli.
„Ne, ne, doktore Haršo!”, brzo je rekao La Ru. „Oslobodićemo ovu
stranu stola. Ja ću... nešto ću izvesti. Vaša je.”
„To je već bolje.” Ali Haršo je i dalje ostao napola podignut. „A
gde je zastava Marsa? I gde su počasti?”
„Bojim se da vas ne razumem.”
„Ne sećam se kada sam imao ovoliko problema sa običnim
engleskim jezikom. Gledajte – vidite onu zastavu Federacije tamo gde
će sedeti generalni sekretar? Gde je odgovarajuća zastava sa ove strane,
za Mars?”
La Ru je treptao. „Moram priznati da ste me iznenadili. Nisam znao
da Marsovci koriste zastave.”
„Ne koriste ih. Ali ne možete ni zamisliti šta koriste u visokim
državnim prilikama.” (A ne mogu ni ja, dečko, ali nije reč sad o tome.)
„Dakle, smanjiću vam problem i pokušaću nešto da skiciram. Papir,
Mirijam! Ovako nekako.” Haršo je nacrtao pravougaonik, u njega
ucrtao tradicionalni ljudski simbol za Mars, kružić sa strelicom koja
pokazuje gore i desno. „Neka polje bude belo, a simbol Marsa crven –
trebalo bi da bude utkana, naravno, ali sa belim čaršavom i koficom
boje svaki izviđač bi mogao da izvede ovo za manje od deset minuta.
Jeste li bili izviđač?”
„Ovaj, prilično davno.”
„Dobro. Onda znate moto mladih izviđača. A sad, što se tiče počasti
– možda ste i tu nespremni? Šta ste mislili, da ćete svirati ‘Pozdrav
suverenom miru’ kad uđe generalni sekretar?”
„Oh, pa moramo. To je obavezno.”
„Onda ćete posle toga morati da svirate i marsovsku himnu.”
„Ne znam kako. Čak i da postoji himna... mi je nemamo. Doktore
Haršo, budite razumni!”
„Gledaj, sinko, ja jesam razuman. Došli smo na mali, tih,
nezvaničan sastanak – strogo poslovni. Ustanovimo da ste vi to
pretvorili u cirkus. E pa, ako hoćete da imate cirkus, morate imati i
slonove i to ne može da se izvrda. Sada znamo da ne umete da odsvirate
marsovsku muziku, baš kao što dečko sa limenom pištaljkom ne može
da odsvira simfoniju. Ali simfoniju možete da odsvirate – ‘Simfoniju
deset planeta’. Da li grukujete? Hoću da kažem, da li kapirate? Počnite
da svirate od stava o Marsu; odsvirajte ga... ili barem nekoliko taktova,
da se može prepoznati tema.”
La Ru se zamislio. „Da, pretpostavljam da bismo mogli, ali...
doktore Haršo, obećao sam vam pola stola, ali ne vidim kako vam mogu
obećati suverene počasti – zastavu i himnu – čak i na ovom
improvizovanom, čisto simboličnom nivou. Ja... mislim da nemam
ovlašćenja.”
„Ni petlju”, dodao je Haršo ogorčeno. „E pa, nismo mi želeli ovaj
cirkus – i zato reci gospodinu Daglasu da ćemo se vratiti kad ne bude
toliko zauzet... i kad ne bude imao toliko gostiju. Drago mi je što smo
popričali, sinko. Postaraj se da svratiš do sekretara i da nas pozdraviš
kad ponovo dođemo – ako još budeš radio ovde.” Ponovo je počeo da
se polako i s naporom pridiže, poput starca kojeg sve boli.
„Doktore Haršo, molim vas, nemojte ići!”, preklinjao je La Ru.
„Ovaj... sekretar neće doći dok ja ne pošaljem poruku da je sve spremno
– dozvolite da vidim šta mogu da učinim, dobro?”
 Haršo se vratio u stolicu. „Kako god hoćeš. Ali još samo nešto, dok
si još tu. Čuo sam neku gužvu pred glavnim vratima maločas – ako sam
dobro shvatio, neko iz posade Šampiona želeo je da uđe. To su sve
Smitovi prijatelji, dakle pustite ih unutra. Mi ćemo ih smestiti. Pomoći
će nam da popunimo ovu stranu stola.” Uzdahnuo je i počeo da masira
krsta.
„U redu, gospodine”, kruto se složio La Ru i udaljio se.
Mirijam je progovorila uglom usana. „Šefe, jeste li to ušinuli leđa
preksinoć, praveći stoj na rukama?”
„Tiho, curo, ili ću te isprašiti.” Džubal je sa mračnim zadovoljstvom
osmotrio salu, koja se i dalje punila novim visokim zvaničnicima.
Rekao je Daglasu da želi „male, neformalne” razgovore – bez
formalnosti – ali dobro je znao da će već sama najava takvih razgovora
domamiti sve moćne i moći gladne, jednako efikasno kao što leptire
privlači svetlost. A sada će se (bio je siguran) prema Majku ponašati
kao prema suverenu, svi ti nabobi – dok ih ceo svet gleda. E neka sada
pokušaju da nipodaštavaju dečka posle ovoga!
Sanfort se i dalje trudio da rastera preostale novinare, a nesrećni
pomoćnik šefa protokola, ostavljen bez šefa, trzao se kao nervozna
bebisiterka, pokušavajući da se igra muzičkih stolica sa premalo stolica
i previše uglednika. Nastavili su da stižu i novi, a Džubal je zaključio
da Daglas nikako nije ni nameravao da započne ovaj javni sastanak pre
jedanaest sati, i da su svi ostali obavešteni o tome – ranije vreme koje
je dao Džubalu trebalo je da omogući onaj razgovor pre konferencije
koji je Daglas zahtevao, a Džubal odbio. E pa, ovo odlaganje
odgovaralo je Džubalovim planovima.
Ušao je lider Istočne koalicije. Pošto gospodin Kung, po sopstvenoj
odluci, nije bio nominalni šef delegacije svoje države, njegov status je
po strogom protokolu odgovarao samo članu Skupštine – ali Džubal se
nije ni najmanje iznenadio kad je video očajnog pomoćnika šefa
protokola kako ostavlja sve što je radio i hita da posadi Daglasovog
glavnog političkog neprijatelja za glavni sto, blizu sedišta rezervisanog
za generalnog sekretara; to je samo produbilo Džubalovo uverenje da
Daglas nije budala.
 Doktor Nelson, brodski lekar na Šampionu, i kapetan Van Tromp,
zapovednik, ušli su zajedno, a Majk ih je oduševljeno pozdravio. I
Džubal se obradovao jer je tako dečko imao šta da radi pred kamerama,
umesto da samo sedi kao ostavljena marioneta. Džubal je iskoristio
priliku da ponovo promeni raspored sedenja, jer sada više nije bilo
potrebe da Čovek sa Marsa bude okružen telohraniteljima. Postavio je
Majka tačno naspram stolice generalnog sekretara, a sebi je uzeo sedište
levo od Majka – ne samo da bi bio blizu njega i savetovao ga nego i
zato da može neupadljivo da dodirne Majka. Pošto je Majk imao samo
vrlo nejasne ideje o ljudskoj etikeciji, Džubal je dogovorio sa njim
neprimetne signale, slične onima koje jahač daje izvanredno
uvežbanom konju prilikom takmičenja u dresuri – „ustani”, „sedi”,
„nakloni se”, „rukuj se” – s tom razlikom što Majk nije bio konj, pa je
za njegovu obuku bilo dovoljno samo pet minuta, a postigli su vrlo
pouzdano savršenstvo.
Mahmud se odvojio od svojih brodskih kolega i prišao Džubalu.
„Doktore, moram vam reći da su kapetan i doktor takođe braća po vodi
našeg brata – a Majkl Valentin želi da to odmah potvrdi tako što ćemo
ponovo izvesti ritual, svi zajedno. Rekao sam mu da sačeka. Da li se
slažete?”
„Šta? Da. Da, svakako. Ne u ovoj gužvi.” Džubal se za trenutak
zabrinuo. Prokletstvo, pa koliko braće po vodi Majk ima? Koliko je
dugačak taj lanac? „Možda biste vas trojica mogli da pođete sa nama
kad se ovo završi? Da nasamo pojedemo nešto i porazgovaramo.”
„Biće mi čast. I siguran sam da će i njih dvojica rado poći, ako je to
moguće.”
„Fino. Doktore Mahmude, da li znate hoće li se možda pojaviti još
neki brat našeg mladog brata?”
„Ne. Barem niko sa Šampiona-, nema ih više.” Mahmud je oklevao,
a onda je odlučio da ne postavi isto pitanje, jer bi to pokazalo koliko su
neuspešni bili – u prvo vreme – njegovi napori da otkrije u kakvom su
stanju njegove sopstvene veze i obaveze. „Reći ću Svenu i Starom.”
Otišao je kod njih.
Haršo je video kako ulazi papski nuncije, video je kako ga smeštaju
za glavni sto i u sebi se osmehnuo – ako onaj uštogljeni blesan La Ru
još uvek gaji neke sumnje u zvaničnu prirodu ovog sastanka, sada će
morati da ih zaboravi!
Utom je Haršou s leđa prišao čovek i kucnuo ga po ramenu. „Da li
se ovde nalazi Čovek sa Marsa?”
„Da”, potvrdio je Džubal.
„Koji je on? Ja sam Tom Bun – to jest, senator Bun – i imam poruku
za njega od vrhovnog biskupa Digbija.”
Džubal je suzbio svoja lična osećanja i pustio moždanu koru da
pređe u maksimalnu brzinu za hitne slučajeve. „Ja sam Džubal Haršo,
senatore...” Dao je znak Majku da ustane i pruži ruku za rukovanje, „...
a ovo je gospodin Smit. Majk, ovo je senator Bun.”
„Kako ste, senatore Bune”, rekao je na to Majk, savršeno kao u
balskoj dvorani. Sa zanimanjem je gledao Buna. Već je shvatio da
senator nije isto što i Stariji, uprkos izrazima poštovanja; a ipak,
zanimalo ga je da vidi šta je to tačno senator. Zaključio je da to još nije
grukovao.
„Vrlo dobro, hvala, gospodine Smite. Ali ne bih vam oduzimao
vreme; izgleda da ovo samo što nije počelo. Gospodine Smite, vrhovni
biskup Digbi me je poslao da vam prenesem lični poziv da prisustvujete
službi u Kapeli novog otkrovenja arhanđela Fostera.”
„Kako molim?”
Džubal je priskočio u pomoć. „Senatore, kao što možda znate, ovde
je mnogo toga, ili čak sve, potpuno novo za Čoveka sa Marsa. Ali desilo
se da je gospodin Smit video preko stereovizije jednu vašu crkvenu
službu...”
„Nije to isto.”
„Znam. Ali izrazio je veliko zanimanje za nju i postavio mi je
mnogo pitanja o tome – a na većinu ja nisam umeo da odgovorim.”
Bun ga je pažljivo pogledao. „Vi niste vernik?”
„Moram priznati da nisam.”
„Dođite i vi. Uvek se nadamo nekom grešniku.”
 „Hoću, hvala.” (Imaš pravo, hoću, prijatelju! – jer svakako neću
pustiti Majka da sam ode u klopku!)
„Onda u nedelju – reći ću biskupu Digbiju.”
„U nedelju, ako bude moguće”, ispravio ga je Džubal. „Možda
ćemo dotle već biti u zatvoru.”
Bun se iskezio. „Uvek postoji ta mogućnost, jelda? Ali pošaljite
poruku meni ili vrhovnom biskupu i nećete ostati dugo unutra.”
Osvrnuo se po prepunoj prostoriji. „Izgleda da ovde imaju veliki
manjak stolica. Običan senator poput mene nema nikakve šanse da
sedne dok se sve te glavonje guraju i laktaju.”
„Možda biste nam učinili čast i pridružili nam se, senatore”,
predložio je Džubal glatko, „za ovim stolom?”
„Šta? O, pa hvala vam! Da znate da hoću – mesto u prvom redu.”
„To jest”, dodao je Džubal, „ako vam ne smetaju političke
implikacije što ćete sedeti sa zvaničnom marsovskom delegacijom. Ne
bismo želeli da vas uvalimo u neprijatnu situaciju.”
Bun jedva da je oklevao. „Ni slučajno! Koga briga šta ljudi misle?
Zapravo, među nama rečeno, biskup se vrlo, vrlo zanima za ovog
mladića.”
„Fino. Eno slobodne stolice tamo kraj kapetana Van Trompa – to je
onaj čovek tamo... ali verovatno ga poznajete.”
„Van Trompa? Naravno, naravno, stari prijatelji, dobro ga
poznajem – upoznali smo se na nekom prijemu.” Senator Bun je
klimnuo glavom Smitu, isprsio se i seo.
Većina prisutnih sada je već sedela i sve manje ih je prolazilo kraj
čuvara na vratima. Džubal je posmatrao jednu raspravu oko sedišta i što
ju je duže gledao, sve je nervozniji postajao. Konačno je zaključio da
ne može to više da podnese; ne može mirno da sedi i gleda toliko
bezobrazluka. Zato se nagnuo nad Majka i tiho mu se obratio, i postarao
se da, ako Majk i ne razume zašto, barem razume šta Džubal želi da on
uradi.
Majk ga je saslušao. „Uradiću to, Džubale.”
„Hvala, sinko.” Džubal je ustao i prišao tročlanoj grupi koju su
činili: pomoćnik šefa protokola, šef delegacije Urugvaja i treći čovek
koji je delovao ljutito ali zbunjeno. Urugvajac je odsečno govorio: „...
za njega, onda morate naći sedišta za svakog lokalnog šefa države –
osamdeset i više njih. Priznali ste da to ne možete da izvedete. Ovo je
tlo Federacije na kome stojimo... a nijedan šef države nema preče pravo
od nekog drugog šefa države. Ako se napravi bilo kakav izuzetak...”
Džubal ga je prekinuo obraćajući se trećem čoveku. „Gospodine...”
Sačekao je trenutak da bi obratili pažnju na njega, a onda je nastavio.
„Čovek sa Marsa me je poslao da vas zamolim da mu učinite veliku čast
i sednete sa njim... ako vaše prisustvo nije neophodno na nekom
drugom mestu.”
Čovek je delovao zapanjeno, a onda se široko nasmešio. „Pa
naravno, veoma rado.”
Ostala dvojica, službenik palate i urugvajski zvaničnik, počeli su da
se bune. Džubal im je okrenuo leđa. „Da požurimo, gospodine – mislim
da je ostalo veoma malo vremena.” Video je dvojicu ljudi kako ulaze
sa nečim veoma nalik na stalak za božićnu jelku i okrvavljeni čaršav –
ali to je skoro sigurno bila „marsovska zastava”.
Dok su mu žurno prilazili, Majk je ustao i ostao da stoji, čekajući
ih. „Gospodine”, rekao je Džubal, „dozvolite da vam predstavim
Valentina Majkla Smita. Majkle – ovo je predsednik Sjedinjenih
Američkih Država.”
Majk se veoma duboko poklonio.
Jedva je bilo vremena da ga smeste desno od Majka, dok su iza njih
postavljali improvizovanu zastavu. Začula se muzika, svi su ustali, i
neki glas je objavio:
„Generalni sekretar!”
 Poglavlje 20

Džubal je bio u iskušenju da ostavi Majka da sedi dok Daglas ulazi, ali
odbacio je tu ideju; nije želeo da postavi Majka za stepen iznad Daglasa,
nego da pokaže kako je ovo sastanak između dvojice ravnopravnih. I
zato, kada je ustao, dao je znak Majku da učini isto. Velika dvokrilna
vrata u dubini sobe za sastanke otvorila su se i začuli su se prvi taktovi
„Pozdrava suverenom miru” dok je Daglas ulazio. Pošao je pravo ka
svojoj stolici i spremio se da sedne.
Istog trenutka Džubal je dao Majku znak da sedne, pa su tako Majk
i generalni sekretar seli istovremeno – usledila je duga pauza puna
poštovanja, nekoliko sekundi, pre nego što je iko drugi seo.
Džubal je zadržao dah. Da li je La Ru učinio? Ili nije? Nije mu baš
izričito obećao...
Sledećeg trenutka u sobi su se začuli prvi fortissimo taktovi
„Marsa” – tema „boga rata” od koje se trgne čak i publika koja to
očekuje. Pošto je netremice gledao Daglasa, a Daglas mu je uzvraćao
pogled, Džubal je istog trenutka ustao, kao uplašeni regrut koji skače u
stav „mirno”.
Daglas je takođe ustao, ne tako brzo ali ipak odmah.
Samo Majk nije ustao; Džubal mu nije dao znak. Mirno je sedeo,
nimalo postiđen činjenicom da su svi osim njega žurno ponovo ustali
kad je ustao generalni sekretar. Majk nije razumeo ništa od toga i
zadovoljio se da radi samo ono što mu brat po vodi kaže da radi.
Džubal je malo razmišljao o tome pošto je zahtevao „Marsovsku
himnu”. Ako zahtev bude ispunjen, šta Majk treba da radi dok se svira?
To je bilo zanimljivo pitanje, a odgovor je zavisio od uloge koju Majk
igra u ovoj komediji...
Muzika je utihnula. Vođen nizom Bubalovih signala Majk je ustao,
kratko se naklonio i ponovo seo, tačno u trenutku kada su seli i
generalni sekretar i svi ostali prisutni. Ovog puta su posedali znatno
brže, jer niko nije propustio da primeti kako je Majk ostao da sedi
tokom intoniranja himne.
Džubal je odahnuo. Uspelo mu je. Mnogo godina ranije video je
jednog otada polako izumirućeg plemena krunisanih vladara
(konkretno, bila je kraljica) kako gleda paradu u svoju čast – i primetio
je da se dotična dama naklonila posle sviranja himne, to jest prihvatila
je pozdrav upućen njenoj suverenoj ličnosti.
Međutim, politički šef demokratske zemlje stoji i skida šešir tokom
sviranja himne, baš kao i svaki drugi građanin – jer on nije suveren.
Džubal je već objasnio La Ruu da ne može jedna osoba biti oboje.
Ili je Majk običan građanin (u tom slučaju celu ovu glupu gužvu nije
trebalo ni praviti; Daglas je trebalo da ima petlju i da kaže svim ovim
nakićenom parazitima da ostanu kod kuće!) – ili, prema besmislenoj
pravnoj teoriji sadržanoj u Odluci Larkin, ovaj dečko predstavlja
suverena samom sebi.
Džubal je bio u iskušenju da ponudi La Ruu malo burmuta. U
svakom slučaju, makar je jedna osoba shvatila o čemu se radi – papski
nuncije je pazio da mu lice ostane mirno, ali oči su mu veselo svetlucale.
Daglas je počeo da govori. „Gospodine Smite, čast nam je i
zadovoljstvo što ste nam danas gost. Nadamo se da ćete smatrati planetu
Zemlju svojim domom isto koliko i svoju rodnu planetu, našeg suseda
– našeg dobrog suseda – Mars.” Nastavio je u tom stilu, sa pažljivim,
zaokruženim, prijatnim rečenicama, koje zapravo nisu govorile ništa.
Majk je bio dobrodošao – ali da li je dobrodošao kao suveren, ili turista
iz inostranstva, ili građanin koji se vratio kući, to se nije moglo odrediti
(Džubal je tako zaključio) iz Daglasovih reči.
Džubal je gledao Daglasa u nadi da će mu uhvatiti pogled, i tražio
neki pokret glave ili izraz lica koji će mu pokazati kako je Daglas primio
pismo koje mu je Džubal poslao po kuriru, odmah po dolasku. Ali
Daglas uopšte nije gledao u njega. Upravo je završio govor u kome nije
rekao ništa i to je rekao veoma lepo.
„Sad, Majk”, rekao je Džubal tiho.
 Smit se obratio generalnom sekretaru – na marsovskom.
Prekinuo je pre nego što su ljudi stigli da se zaprepaste i prešao je
na engleski: „Gospodine generalni sekretaru Federacije slobodnih
nacija planete Zemlje...”, i onda je ponovo prešao na marsovski.
Zatim na engleskom: „... Zahvaljujemo vam na dobrodošlici koja
nam je danas ukazana. Donosimo pozdrave narodima Zemlje od
Drevnih sa Marsa...”, i opet je prešao na marsovski.
Džubal je osetio da je pominjanje Drevnih odlično prošlo: delovalo
je svečanije nego stariji, a Majk se nije protivio promeni terminologije.
Zapravo, iako je Majk insistirao da se „istinito govori”, Džubalovom
nacrtu govora nije trebalo mnogo prepravki. Ideja o naizmeničnom
korišćenju dva jezika bila je Džilina, a Džubal je sa zadovoljstvom
priznao da je taj trik ojačao mali, formalni govor i pokazao da je
suštinski prazan kao kampanjsko obećanje nečega veličanstveno
impresivnog poput Vagnerove opere. (I otprilike isto toliko teškog za
razumevanje, dodao je.)
Majku to nije bilo bitno. Ubacivao je prevod na marsovski sa
lakoćom sa kojom je pamtio i deklamovao sređeni engleski tekst, to jest
bez imalo napora. Ako će njegovu braću po vodi radovati da on kaže te
reči, onda će se radovati i Majk.
Neko je kucnuo Džubala po ramenu i gurnuo mu kovertu u ruku.
„Od generalnog sekretara”, šapnuo je glas. Džubal je podigao pogled i
video Bredlija kako se ćutke udaljava. Otvorio je kovertu držeći je u
krilu i pogledao jedini list papira u njoj.
Poruka je imala samo jednu reč: „Da”, i bila je potpisana inicijalima
„Dž. E. D.” – sve to čuvenim zelenim mastilom.
Kad je podigao pogled, Džubal je video da ga Daglas gleda:
klimnuo je glavom, jedva primetno, i Daglas je skrenuo pogled.
Konferencija je bila završena; ostalo je samo da se to saopšti svetu.
Majk je završio sa zvučnim frazama koje su mu pripremili; Džubal
je čuo sopstvene reči „... zbližavanje, uzajamno korisno za oba sveta...”
i „... svaka vrsta prema svojoj prirodi...”, ali nije zapravo slušao. Daglas
je potom zahvalio Čoveku sa Marsa, kratko ali toplo. Onda je nastupila
pauza.
Džubal je ustao. „Gospodine generalni sekretaru...”
„Da, gospodine Haršo?”
„Kao što znate, gospodin Smit je danas ovde u dvostrukoj ulozi.
Kao nekadašnji prinčevi iz davne istorije naše velike vrste, koji su
putovali karavanima i jedrili preko neistraženih prostranstava u daleka
kraljevstva, tako je on doneo na Zemlju izraze dobre volje Drevnih
moći sa Marsa. Ali on je takođe i ljudsko biće, građanin Federacije i
Sjedinjenih Američkih Država. Kao takav, on ima prava i imovinu i
obaveze.” Džubal je tu zavrteo glavom. „Sitne i dosadne, moram reći.
Kao njegov advokat u tom svojstvu građanina i ljudskog bića, bavio
sam se njegovim poslovnim pitanjima i nisam još uspeo da sastavim
kompletan spisak svega što on poseduje – a kamoli da odlučim šta da
kažem poreznicima.”
Džubal je zastao i nakašljao se. ,Ja sam star čovek, možda neću ni
doživeti da to dovršim. Sada znate da moj klijent nema nikakvo
poslovno iskustvo u ljudskom smislu – Marsovci to rade drugačije. Ali
on je mladić velike inteligencije – ceo svet zna da su mu roditelji bili
geniji – i to će se videti. Nema nikakve sumnje da bi za nekoliko godina
mogao, ako poželi, da se sasvim lepo snalazi i sam, bez pomoći starog
i umornog advokata. Ali njegovim poslovima potrebno je posvetiti
pažnju danas; posao ne može da čeka.
Međutim, njega mnogo više zanima da uči istoriju i umetnost i
navike ljudi ovog, njegovog drugog doma, nego da se zakopa u
obveznice i izdavanje akcija i dividende – a ja mislim da je to mudro.
Iako nema poslovno iskustvo, gospodin Smit poseduje direktnu i
jednostavnu mudrost koja me neprekidno iznenađuje... kao i sve koji ga
upoznaju. Kada sam mu objasnio kakav problem ima, on me je samo
pogledao bistrim, mirnim očima i rekao: ‘Nema nikakvih problema,
Džubale – zamolićemo gospodina Daglasa.’” Džubal je tu zastao. „Ovo
što je ostalo samo su lične poslovne stvari, gospodine sekretaru. Da li
možemo da porazgovaramo nasamo o tome? A ostali dame i gospoda
neka odu kući?”
„Samo vi nastavite, doktore Haršo”, dogovorio je Daglas. „Protokol
je od ovog trenutka ukinut. Ko želi da ode, slobodno nek to učini.”
Niko nije otišao. „U redu”, nastavio je Džubal. „Mogu sve izložiti
u jednoj rečenici. Gospodin Smit želi da vas imenuje za svog
punomoćnika, sa svim ovlašćenjima za upravljanje njegovim
poslovima. Samo toliko.”
Daglas je izgledao vrlo ubedljivo zaprepašćen. „To je težak zadatak,
doktore.”
„Znam da jeste, gospodine. Ukazao sam mu da je tu reč o
nametanju, da ste vi najzauzetiji čovek na ovoj planeti i da nemate
vremena za njegove poslove.” Džubal je zavrteo glavom i nasmešio se.
„Bojim se da to nije ostavilo utisak na njega – izgleda da na Marsu važi
da što je neko zauzetiji, više se očekuje od njega. Gospodin Smit je
rekao ‘Pitaćemo ga.’ I eto, sad vas pitam. Naravno, ne očekujemo
odgovor odmah – to je još jedna marsovska osobina: Marsovci nikad ne
žure. Niti su skloni da komplikuju stvari. Bez uzajamnog obavezivanja,
bez prethodne revizije, nikakve komplikacije – pismeno ovlašćenje, ako
želite. Ali njemu to nije važno: on će to vrlo rado obaviti i usmeno, u
ovom trenutku – u kineskom stilu. To je još jedna marsovska osobina:
ako vam Marsovac veruje, veruje vam potpuno. Neće dolaziti da njuška
i gleda da li ste održali reč. A treba da dodam i ovo: gospodin Smit ne
nudi ovo generalnom sekretaru; on moli uslugu od Džozefa Edžertona
Daglasa, od vas lično. Ako se povučete iz javnog života, to neće ni
najmanje uticati na ovo. Vaš naslednik na funkciji, ko god da to bude,
neće imati veze sa ovim. On veruje vama... a ne onome ko slučajno
zauzima Osmougaoni kabinet u ovoj palati.”
Daglas je klimnuo glavom. „Bez obzira na moj odgovor, osećam se
počastvovano... i polaskano.”
„A ako odbijete ponudu, ili ne možete da je prihvatite, ili je
prihvatite a kasnije poželite da odete, ili u bilo kojem drugom slučaju,
gospodin Smit ima i drugu osobu za taj posao – to jest, Bena Kakstona.
Ustani na trenutak, Bene; neka te ljudi vide. A ako ni vi ni Kakston ne
možete ili nećete, njegov sledeći izbor je... pa, mislim da za sada ne
moramo da saopštavamo to ime; dovoljno je da znate da ima i sledećih
na spisku. Hm, čekajte da vidim...” Džubal je glumio zbunjenost.
„Odvikao sam se od govorenja na nogama. Mirijam, gde je onaj papir
sa spiskom?”
Uzeo je papir koji mu je pružila. „Bolje mi daj i ostale primerke.”
Ona mu je na to predala debeli svežanj papira. „Ovo je samo mali dopis
koji smo pripremili za vas, gospodine – ili za Kakstona, ako tako
ispadne. Hmmm, da vidim... o da, upravnik će određivati sebi platu u
prema svojoj proceni vrednosti posla, ali ne ispod... dobro, lepa svota,
ali to se ne tiče nikoga drugog. Upravnik će ulagati sredstva na tekući
račun za troškove života prve strane – da, da, mislio sam da bi možda
bilo zgodno uzeti Šangajsku banku, na primer, kao depozitorijum, i
recimo Loj da kao izvršnog zastupnika – ili možda obrnuto – prosto da
zaštitite svoje ime i ugled. Ali gospodin Smit ne želi ni da čuje za
nekakve stroge instrukcije – samo neograničeno ovlašćenje, koje svaka
strana može otkazati po želji. Ali neću da vam čitam sve ovo; zato smo
lepo sve zapisali.” Džubal se okrenuo i rasejano pogledao oko sebe.
„Ovaj, Mirijam – hajde pođi naokolo i predaj ovo generalnom
sekretaru, hoćeš? Baš si zlatna. A ove ostale primerke, ovaj, ostaviću ih
ovde. Možete ih podeliti prisutnima... ili će biti vama potrebni. Da,
najbolje da dam jedan i gospodinu Kakstonu – izvoli, Bene.”
Džubal se zabrinuto osvrnuo. „Pa, ovaj, izgleda da je to sve što
imam da kažem, gospodine sekretaru. Da li imate nešto vi nama da
kažete?”
„Samo trenutak. Gospodine Smite?”
„Da, gospodine Daglase?”
„Da li vi tako želite? Da li želite da ja radim ovo što piše na ovom
papiru?”
Džubal je zadržao dah, pazio je da i ne gleda u svog klijenta.
Uvežbavao je Majka za slučaj ovakvog pitanja... ali nije mogao tačno
da zna kakav oblik će imati, niti kako će Majkovo bukvalno shvatanje
izrečenog uticati na smisao odgovora.
„Da, gospodine Daglase.” Majkov glas je jasno odjeknuo u velikoj
prostoriji – i u milijardi domova širom planete.
„Želite da se ja bavim vašim poslovima?”
 „Molim vas, gospodine Daglase. To bi bilo veoma lepo. Hvala.”
Daglas je treptao. „Pa, to je sasvim jasno. Doktore, ne mogu odmah
da odgovorim – ali uskoro ću vam se javiti.”
„Hvala vam, gospodine. U moje ime i u ime mog klijenta.”
Daglas je počeo da ustaje. Zaustavio ga je glas poslanika Kunga.
„Samo trenutak! A šta je sa Odlukom Larkin?”
Džubal je dočekao ovu loptu pre nego što je Daglas uspeo da
progovori. „E, da, Odluka Larkin. Čuo sam veoma mnogo gluposti o
Odluci Larkin – ali uglavnom od neodgovornih osoba. Gospodine
Kung, šta u vezi sa odlukom Larkin?”
„Ja sam vas pitao. Ili vašeg... klijenta. Ili generalnog sekretara.”
„Mogu li da odgovorim, gospodine sekretaru?”, upitao je Džubal
blago.
„Samo izvolite.”
„U redu.” Džubal je zastao, polako izvadio veliku maramicu i
izduvao nos, sistematično, stvarajući nešto vrlo nalik na molski akord
za tri oktave ispod srednjeg ce. Onda je pogledao Kunga u oči i
staloženo počeo. „Gospodine poslaniče, obraćam se vama – jer znam
da nije potrebno da se obraćam vlasti oličenoj u sekretaru. Jednom
davno, veoma davno, kada sam bio dečak, zajedno sa još jednim
dečakom, jednako mladim i glupim, osnovao sam klub. Samo nas
dvojica. Pošto smo imali klub, morali smo da imamo pravila... a prvo
pravilo koje smo doneli – jednoglasno, moram da dodam – bilo je da
ćemo od tog trenutka uvek nazivati svoje majke ‘Gnjavež’. Smešno,
naravno... ali bili smo veoma mali. Gospodine Kung, možete li da
zaključite kakve su bile posledice tog pravila?”
„Neću da nagađam, gospodine Haršo.”
„Ja sam pokušao da primenim odluku ‘Gnjavež’ jednom. Jednom
mi je bilo sasvim dovoljno i spaslo je mog ortaka od iste greške. Ja sam
od te naše odluke dobio varjačom po turu. I to je bio kraj odluke
‘Gnjavež’.”
Džubal se nakašljao. „Samo trenutak, gospodine Kung. Znajući da
će neko svakako pomenuti ovaj zapravo nepostojeći problem, pokušao
sam da objasnim svom klijentu Odluku Larkin. Najpre mu je bilo teško
da shvati zašto bi neko mislio da se ta pravna izmišljotina može
primeniti na Mars. Uostalom, Mars je nastanjen, na njemu živi drevna
i mudra vrsta – mnogo starija od vaše, gospodine, i verovatno mudrija.
Ali kada je shvatio, bilo mu je smešno. Prosto tako, gospodine –
tolerantno smešno. Jednom sam – samo jednom – potcenio moći moje
majke da kazni bezobrazluk malog deteta. Ta lekcija je bila jeftina,
takoreći okasion. Ali ova planeta ne može da dozvoli sebi takvu lekciju
u planetarnim razmerama. Pre nego što pokušamo da razdelimo zemlju
koja nam ne pripada, bilo bi dobro da budemo sasvim sigurni koje i
kakve varjače stoje spremne u marsovskoj kuhinji.”
Kung nije delovao ubeđeno. „Doktore Haršo, ako je Odluka Larkin
samo dečja glupost... zašto su onda gospodinu Smitu ukazane
međunarodne počasti?”
Džubal je slegnuo ramenima. „To pitanje treba uputiti vlastima, a
ne meni. Ja vam mogu reći samo kako sam ja to shvatio – kao
elementarnu učtivost... prema Drevnima sa Marsa.”
„Molim?”
„Gospodine Kung, ove počasti nisu šupalj odjek Odluke Larkin. Na
način koji prevazilazi ljudsko iskustvo, gospodin Smit jeste planeta
Mars!”
Kung nije ni trepnuo. „Nastavite.”
„Ili, tačnije, cela marsovska vrsta. U osobi gospodina Smita, nas su
posetili Drevni sa Marsa. Počasti ukazane njemu su počasti ukazane
njima – a zlo koje nanesemo njemu jeste zlo naneto njima. To važi u
veoma bukvalnom ali potpuno neljudskom smislu. Bilo je i mudro i
razborito s naše strane što smo danas ukazali počasti našim susedima –
ali ta mudrost nema nikakve veze sa Odlukom Larkin. Nijedna
odgovorna osoba nije tvrdila da se Odluka Larkin može primeniti na
nastanjenu planetu – usuđujem se da kažem kako nikad niko i neće.”
Džubal je zastao i podigao pogled, kao da poziva nebo za svedoka. „Ali,
gospodine Kung, budite uvereni da drevni vladari Marsa neće propustiti
da vide kako postupamo prema njihovom ambasadoru. Počasti koje
smo im ukazali preko njega predstavljaju koristan simbol. Siguran sam
da je vlada ove planete time pokazala mudrost. S vremenom ćete i vi
shvatiti da je to bila i veoma razborita odluka.”
„Doktore”, rekao je Kung, „ako pokušavate da me uplašite, niste
uspeli.”
„Nisam to ni očekivao. Ali srećom po dobrobit ove planete, vaše
mišljenje nije bitno.” Džubal se ponovo obratio Daglasu. „Gospodine
sekretaru, već godinama nisam ovako dugo govorio u javnosti... i
priznajem da sam se umorio. Možemo li da napravimo pauzu u
razgovorima? Dok čekamo vašu odluku?”
 Poglavlje 21

Sastanak je prekinut. Džubal je utvrdio da je njegov plan izvođenja

čitavog stada iz Palate ometen prisustvom američkog predsednika i
senatora Buna; obojica su želeli da pričaju sa Majkom, obojica su bili
spretni političari koji dobro razumeju koliko je upravo postalo vredno
da vas vide sa Čovekom sa Marsa – i obojica su bili veoma svesni da
oči celog sveta, preko stereovizije, i dalje prate šta se dešava.
A približavali su im se i drugi gladni političari.
„Gospodine predsedniče, senatore”, žurno je rekao Džubal, „mi
upravo odlazimo na ručak, možete li da nam se pridružite?” Smatrao je
da će lakše izaći na kraj sa dvojicom nasamo nego sa dvadesetoricom
javno – a i morao je da odvede Majka odatle pre nego što se nešto
iskomplikuje.
Na njegovo veliko olakšanje, obojica su imali druge obaveze.
Džubal im je, na sopstveno iznenađenje, obećao ne samo da će odvesti
Majka na onu opscenu fosteritsku službu nego i da će ga dovesti u Belu
kuću – pa dobro, dečko uvek može da se razboli, ako bude trebalo. „Na
mesta, devojke!”
Ponovo okruženog pratnjom, Majka su sproveli na krov; En je bila
na čelu pošto se sećala puta – a i lakše se probijala kroz gužvu
zahvaljujući visini, valkirskoj plavokosoj lepoti i impresivnoj odeći
časnog svedoka. Džubal, Ben i trojica oficira sa Šampiona išli su na
začelju. Lari i grejhaund. bus čekali su na krovu; kroz nekoliko minuta
vozač ih je ostavio na krovu Novog Mejflauera. Novinari su ih pratili
donde, naravno, ali devojke su bezbedno ispratile Majka do apartmana
koji im je Djuk ranije uzeo. Prilično su se uhodale i bilo im je zabavno;
naročito su Mirijam i Dorkas ispoljavale krvoločnost koja je Džubala
podsećala na majku mačku koja brani svoje mlade – samo što su one od
toga napravile igru i pratile su rezultat jedna drugoj. Svaki novinar koji
bi im se primakao na manje od metra dobijao je štiklom u stopalo.
Našli su svoj hodnik sa stražarima iz Specijalne službe i oficira
ispred vrata apartmana.
Džubal se naježio, ali je shvatio (zapravo, ponadao se, ispravio je
sebe) da njegovo prisustvo znači kako Daglas ispunjava svoju stranu
pogodbe. Pismo koje je Džubal poslao Daglasu pre konferencije, sa
objašnjenjem šta planira da uradi i kaže, uključivalo je i molbu Daglasu
da iskoristi svoju moć i uticaj i ubuduće zaštiti Majkovu privatnost –
kako bi nesrećni dečko mogao početi da vodi normalan život. (Ako je
„normalan” život uopšte moguć za Majka, ispravio se ponovo Džubal.)
I zato je Džubal samo upozorio: „Džil! Pripazi na Majka. Ovo je u
redu.”
„Dobro, šefe.”
I tako je i bilo. Oficir pred vratima samo im je salutirao. Džubal ga
je kratko pogledao. „O! Pozdrav, majore. Jeste li razbijali neka vrata u
poslednje vreme?”
Major Bloh je pocrveneo, ali držao je pogled uperen pravo ispred
sebe i nije odgovorio. Džubal se pitao da li ovo zaduženje predstavlja
kaznu. Ne, verovatno je samo slučajnost; moguće je da postoji samo
šačica oficira Specijalne službe koji su na raspolaganju za poslove u
ovoj oblasti. Džubal je pomislio da mu napakosti tvrdnjom da je kroz
razvaljena vrata ušao tvor i uništio nameštaj u dnevnoj sobi – i šta major
namerava da preduzme s tim u vezi, ali ipak je odustao; ne bi bilo samo
neljubazno nego i neistinito – Djuk je namestio kakva-takva vrata od
šperploče pre nego što se zabava suviše rasplamsala za tako složene
poslove.
Djuk ih je čekao unutra. „Sedite, gospodo”, rekao je Džubal. „Šta
ima, Djuk?”
Djuk je slegnuo ramenima. „Ko zna? Otkako sam ušao u apartman,
niko nije nameštao prisluškivače; prvi apartman koji su mi pokazali
odbio sam, kao što ste mi rekli, i uzeo sam ovaj jer ima debelu tavanicu
– iznad nas je balska dvorana. Od tada pretražujem. Šefe, imam
dovoljno iskustva i znam da se svaka gajba može ozvučiti, tako da ne
možeš da nađeš ništa osim ako baš sve porušiš.”
„Dobro, dobro – ali nisam tako mislio. Ovako veliki hotel ne može
biti ceo ozvučen samo zato što ćemo mi možda uzeti sobu u njemu – ili
bar mislim da ne može. Hteo sam da kažem ‘Šta ima da se pojede’.
Gladan sam, dečko, i mnogo žedan – a imamo troje ljudi više na ručku.”
„A, to. To su istovarili na moje oči, na moje oči su doneli ovamo i
uneli unutra; ja sam sve složio u ostavu. Moram reći da ste veoma
sumnjičavi po prirodi, šefe.”
„Naravno da jesam – a postani i ti, ako želiš da živiš ovako dugo
kao ja.” Džubal je upravo poverio Daglasu bogatstvo ravno
nacionalnom dugu osrednje države – ali nije uzeo zdravo za gotovo da
Daglasovi previše revnosni pomoćnici neće pokušati da petljaju nešto
oko hrane i pića. Zato je, da bi izbegao angažovanje probača, doneo
skroz iz Pokonosa mnoštvo hrane, više nego dosta pića – i nešto vode.
I, naravno, kocke leda. Pitao se kako je Cezar uspeo da slisti Gale bez
kocki leda.
„Radije ne bih”, odgovorio je Djuk.
„Stvar ukusa. Ja sam se lepo provodio, sve u svemu. Navalite,
devojke. En, skini tu odeždu i budi korisna. Prva koja se vrati ovamo sa
pićem za mene može da preskoči svoj red za ‘front’. Posle naših gostiju,
hoću da kažem. Izvolite sedite, gospodo. Svene, koji ti je omiljen otrov?
Akvavit, pretpostavljam – Lari, skokni dole, nađi prodavnicu pića i
donesi par boca akvavita. I Bolsov džin za kapetana.”
„Polako, Džubale”, odlučno je rekao Nelson. „Ja ne pijem akvavit
ako nije držan na ledu preko noći – i zato ću radije skoč.”
„I ja”, složio se Van Tromp.
„U redu. Toga imamo dovoljno da se konj udavi. Doktore
Mahmude? Ako radije pijete bezalkoholno, siguran sam da su devojke
donele nešto takvo.”
Mahmud je delovao žalosno. „Ne bih smeo dozvoliti sebi da me
žestoka pića dovode u iskušenje.”
„Ne morate. Dozvolite da vam prepišem jedno, kao lekar.” Džubal
ga je osmotrio od glave do pete. „Sinko, izgledaš mi kao da patiš od
velike nervne napetosti. Mogao bih da ti to ublažim meprobamatom, ali
pošto ga nemamo pri ruci, moraću da ga zamenim sa dve unce
devedeset postotnog etanola, ponavljati prema potrebi. Postoji li neka
posebna aroma koji ti pomaže da ne osetiš ukus leka? Sa mehurićima
ili bez njih?”
Mahmud se nasmešio i odjednom uopšte nije izgledao kao Englez.
„Hvala, doktore – ali ja ću sam da grešim svoje grehe, otvorenih očiju.
Džin moliću, i posebno vodu. Ili votku. Ili šta god imate.”
„Ili medicinski alkohol”, dodao je Nelson. „Ne daj da te zavitlava,
Džubale. Stinki pije sve što mu dođe pod ruku – i posle se kaje zbog
toga.”
„Naravno da se kajem”, složio se Mahmud, „jer znam da je to greh.”
„Onda ga ne bockajte dalje, Svene”, naredio je Džubal. „Ako Stinki
bolje iskoristi svoje grehe tako što se kaje zbog njih, onda je to njegova
stvar. Moj lični generator kajanja pregoreo je od preopterećenja tokom
sloma berze ‘29. i nisam ga nikad zamenio – a to je samo moja stvar.
Svakom svoje. A kako stojite sa hranom, Stinki? En je verovatno
spakovala šunku u neku od tih kotarica – a verovatno ima i drugih
nečistih stvari koje nisu baš tako prepoznatljive. Da li da proverim?”
Mahmud je zavrteo glavom. „Ja nisam tradicionalista, Džubale. Taj
zakon je donet veoma davno, u skladu sa potrebama tadašnjeg vremena.
Sada su vremena drugačija.”
Džubal se odjednom rastužio. „Da. Ali da li su i bolja? Nije važno,
sve će to proći i neće ostaviti za sobom ovčji bubrežnjak. Jedi šta god
želiš, brate moj – bog oprašta kada je neizbežno.”
„Hvala. Ali stvarno, ja često ne jedem u podne.”
„Bolje jedite, inače će propisani etanol biti suviše efikasan. Osim
toga, ova deca koja rade za mene ponekad pogrešno napišu neku reč...
ali svi izvanredno kuvaju.”
Mirijam se pojavila iza Džubala sa poslužavnikom i četiri čaše:
narudžbina je ispunjena dok je Džubal pričao. „Šefe”, prekinula ga je,
„čula sam vas. Hoćete li da mi date to napismeno?”
 „Šta?” Naglo se okrenuo i prostrelio je pogledom. „Prisluškuješ!
Ostaćeš posle nastave i napisaćeš hiljadu puta: ‘Ne smeju se
prisluškivati privatni razgovori.’ Ostaćeš dok to ne završiš.”
„Da, šefe. Ovo je za vas, kapetane... za vas, doktore Nelsone... i za
vas, doktore Mahmude. Voda posebno, rekli ste?”
„Da, Mirijam. Hvala.”
„Uobičajena usluga kod Haršoa – traljava, ali brza. Evo vašeg,
šefe.”
„Sipala si vodu unutra!”
„Po Eninom naređenju. Kaže da ste suviše umorni da biste pili čist.”
Džubal ju je patnički gledao. „Sad vidite šta ja moram da trpim,
gospodo. Nije nikad trebalo da im dozvolimo da obuju cipele. Mirijam,
onih hiljadu rečenica napisaćeš na sanskritu.”
„Da, šefe. Čim budem stigla da ga naučim.” Potapšala ga je po
glavi. „Samo vi krenite i napijte se; zaslužili ste. Svi se ponosimo
vama.”
„Nazad u kuhinju, ženska glavo. Čekaj – da li su svi dobili piće?
Gde je Benova čaša? Gde je Ben?”
„Sada sigurno jesu. Ben je kraj telefona, diktira svoju kolumnu. Piće
je kraj njega.”
„U redu. Možeš da se povučeš tiho, bez formalnosti – i pošalji
Majka ovamo. Gospodo! Me ke alohapau ole! – jer svake godine nas
ima sve manje.” Popio je, a ostali za njim.
„Majk nam pomaže. On voli da pomaže – mislim da će postati batler
kad poraste.”
„Mislio sam da si otišla. Svejedno ga pošalji; doktor Nelson želi da
ga pregleda.”
„Nema žurbe”, dodao je brodski lekar. „Džubale, ovo je sjajan skoč
– ali kakva je to zdravica?”
„Izvinjavam se. Na polinežanskom: ‘Neka naše prijateljstvo bude
večno.’ Recimo da je to kao neka fusnota za onu ceremoniju vode od
jutros. Inače, gospodo, i Lari i Djuk su brača po vodi sa Majkom, ali
nemojte da vas to potresa. Oni ne umeju da kuvaju... ali umeju da vam
čuvaju leđa u mračnoj uličici.”
„Ako vi garantujete za njih, Džubale”, uveravao ga je Van Tromp,
„primamo ih bez pogovora. Ali da popijemo uzdravlje devojaka dok
smo sami. Svene, kako ide ona tvoja zdravica za cure?”
„Misliš, za sve lepe devojke svuda? Hajde da nazdravimo onima
koje su ovde. Skol!” Popili su uzdravlje ženske braće po vodi, a Nelson
je nastavio: „Džubale, gde ste ih našli?”
„Gajim ih kod sebe u podrumu. Taman kad ih lepo uvežbam i
postanu mi korisne, naiđe neka vucibatina i oženi se njima. Nema
načina da pobedim.”
„Jasno mi je koliko patite”, saosećao je Nelson.
„Zaista patim. Verujem da ste vi svi oženjeni?”
Pokazalo se da su dvojica oženjeni. Mahmud nije bio. Džubal ga je
namršteno gledao. „Da li biste bili ljubazni da se rastelovite? Posle
ručka, naravno – ne bih to tražio od vas na prazan stomak.”
„Ne brinite, nisam opasan – ja sam hronični neženja.”
„Koješta, video sam kako vas Dorkas gleda... i video sam da
predete.”
„Verujte mi, ja sam potpuno bezopasan.” Mahmud je pomislio da
kaže Džubalu kako ne želi da se ženi van svoje vere, ali je zaključio da
to lako može da bude pogrešno shvaćeno – čak i kad je reč o Džubalu.
Zato je promenio temu. „Džubale, tako nešto ne smete kazati pred
Majkom. On neće grukovati da je to šala – i možda bi uskoro imao pred
sobom leš. Ne znam... ne znam da li Majk može samog sebe da ubije
mislima. Ali pokušao bi... i ako je pravi Marsovac, uspeo bi.”
„Siguran sam da bi”, dodao je Nelson. „Doktore... ovaj, Džubale...
da li ste primetili nešto neobično u vezi sa Majkovim metabolizmom?”
„Pa, da kažem ovako. Kod njegovog metabolizma nema ničega što
sam primetio a da nije čudno. Veoma.”
„Upravo tako.”
Džubal se obratio Mahmudu. „Ali ne brinite, neću nagovarati Majka
na samoubistvo. Naučio sam da se ne šalim sa njim, nikada. Grukujem
da on prosto ne grukuje humor.” Zamišljeno je zatreptao. „A ja ne
grukujem grukovanje – zapravo ne. Stinki, vi govorite marsovski.”
„Pomalo.”
„Govorite tečno, čuo sam vas. Da li vi grukujete grukovanje?”
Mahmud se na to zamislio. „Ne. Zapravo ne. Grukovanje je
najvažnija reč u marsovskom jeziku – i verujem da mogu provesti
sledećih četrdeset godina pokušavajući da je razumem, i da mogu
napisati milione štampanih reči u pokušaju da je objasnim. A ne
verujem da ću uspeti. Morate misliti na marsovskom da biste mogli da
grukujete reč ‘grukovanje’. Majk upravo to čini... a ja ne. Možda ste
primetili da Majk ima prilično neobičan pristup nekim od
najjednostavnijih ljudskih pojmova?”
„Primetio? Glava mi puca od toga!”
„I moja isto.”

„Hrana”, objavio je Džubal. „Ručak, a i bilo je vreme. Devojke, stavite

to tako da možemo da dohvatimo i nemojte nas prekidati. Nastavite,
doktore, ako želite. Ili je bolje da to odložimo zbog Majkovog
prisustva?”
„Nema potrebe.” Mahmud se kratko obratio Majku na marsovskom.
Majk mu je odgovorio na isti način i blistavo se nasmešio; potom mu je
lice ponovo postalo prazno i pozabavio se hranom, sasvim zadovoljan
da ćutke jede. „Rekao sam mu šta pokušavam da uradim i on mi je rekao
da govorim istinito; to nije njegovo mišljenje nego prosto iznošenje
činjenice, neophodnost. Nadam se da će, ako negde ne uspem, on to
primetiti i ispraviti me. Ali sumnjam. Vidite, Majk razmišlja na
marsovskom – a zbog toga poseduje potpuno drugačiju ‘mapu’
vaseljene od one koju koristimo vi i ja. Da li me pratite?”
„Grukujem”, složio se Džubal. „Jezik daje oblik osnovnim ljudskim
idejama.”
„Da, ali... doktore, vi govorite arapski, zar ne?”
„Šta? Da, govorio sam, mada loše, pre mnogo godina”, priznao je
Džubal. „Naučio sam dok sam bio u Palestini u okviru studentske
razmene. Ali sada više ne. Mogu pomalo da čitam... jer reči Proroka
radije čitam u originalu.”
„Tako i treba. Pošto se Kuran ne može prevoditi – ‘mapa’ se menja
pri prevodu ma koliko da se čovek trudi. Onda ćete razumeti koliko je
meni engleski težak. Ne samo zato što moj maternji jezik ima mnogo
jednostavnije modulacije i manji broj glagolskih vremena; čitava
‘mapa’ se menja. Engleski je najveći ljudski jezik, rečnik mu je
višestruko obimniji nego kod drugog najvećeg jezika – već samo zbog
toga bilo je neizbežno da engleski na kraju postane zajednički jezik ove
planete, jer je i najbogatiji i najfleksibilniji – iako ima varvarske
složenice... ili, možda je tačnije upravo zbog tih varvarskih složenica.
Engleski proguta sve na šta naiđe i pretvori to u deo engleskog. Niko
nije pokušao da zaustavi taj proces, onako kako su neki jezici
nadgledani i imaju zvanična ograničenja... verovatno zato što nikada
nije postojao nekakav ‘kraljevski engleski’ – jer je jezik kraljeva bio
francuski. Engleski je zapravo bastardni jezik i niko nije mario kako će
rasti – a rastao je, i to ogromno. Sve dok nismo došli dotle da se niko
ne može smatrati obrazovanim ako nije dao sve od sebe da prigrli to
čudovište.
Upravo zbog njegove raznorodnosti, prefinjenosti i potpuno
neracionalne, idiomatske složenosti, na engleskom se mogu reći stvari
koje se na drugim jezicima jednostavno ne mogu izraziti. To me je
gotovo izluđivalo... dok nisam naučio da razmišljam na njemu – a to je
položilo novu ‘mapu’ sveta povrh one sa kojom sam odrastao. Ona je u
mnogo čemu bolja – i svakako detaljnija.
Ali ipak ima stvari koje se mogu reći na jednostavnom arapskom
jeziku, a koje je nemoguće reći na engleskom.
Džubal je klimao glavom. „Sasvim tačno. Zato sam i nastavio da
čitam na njemu, pomalo.”
„Da. Ali marsovski jezik je toliko složeniji od engleskog – i toliko
potpuno različit po načinu na koji apstrahuje svoju sliku vaseljene – da
engleski i arapski mogu, u poređenju sa njim, da se smatraju jednim te
istim jezikom. Englez i Arapin mogu naučiti da misle kao onaj drugi,
na jeziku tog drugog. Ali nisam siguran da ćemo ikada biti u stanju da
mislimo na marsovskom (osim na onaj jedinstveni način na koji je to
naučio Majk)... Dobro, možemo da naučimo neku vrstu ‘pidžin’
marsovskog, da – takvim ja sada govorim.
Evo, uzmimo tu jednu reč: gruk. U bukvalnom smislu, reč
verovatno potiče iz vremena nastanka Marsovaca kao bića koja misle i
govore – a to dosta govori o čitavoj njihovoj ‘mapi’ – sasvim je
jednostavna. ‘Gruk’ znači ‘piti’.”
„Šta?”, upitao je Džubal. „Ali Majk nikad ne kaže ‘grukujem’ ako
govori o pijenju. On...”
„Samo trenutak.” Mahmud se obratio Majku na marsovskom.
Majk je delovao pomalo iznenađeno. „Gruk znači piti”, rekao je i
nije se dalje time bavio.
„Ali Majk bi se isto tako složio”, nastavio je Mahmud, „i da sam
naveo stotinu drugih engleskih reči, reči koje predstavljaju ono što su
nama različiti pojmovi, čak i parovi antiteza. A ‘gruk’ označava sve
njih, zavisno od načina na koji je koristite. Može da znači ‘strah’, može
da znači ‘ljubav’, može da znači ‘mržnja’ – prava mržnja, jer po
marsovskoj ‘mapi’ ne možete nikako mrzeti nešto pre nego što ga
potpuno grukujete, toliko potpuno razumete da se stopite sa tim i to se
stopi sa vama – tada i samo tada možete da ga mrzite. Mrzeći sebe. Ali
to takođe podrazumeva, prema potrebi, da ga volite, i cenite i ne želite
da bude drugačije. Onda možete da mrzite – a ja mislim da je marsovska
mržnja toliko mračna emocija da bi se najbliži ljudski ekvivalent u
poređenju sa njom mogao nazvati samo blagim neslaganjem.”
Mahmud je zgrčio lice. „Znači i identično jednako’ u
matematičkom smislu. Ljudski izraz ‘ovo me boli više nego tebe’ ima
pravi marsovski prizvuk, makar u naznakama. Marsovci su nekako
nagonski znali ono što smo mi s mukom naučili iz savremene fizike, da
posmatrač stupa u interakciju sa objektom posmatranja već samim
činom posmatranja. ‘Gruk’ znači razumeti toliko potpuno da posmatrač
postaje deo procesa posmatranja – stapa se, sastavlja se, prožima se,
gubi lični identitet u grupnom iskustvu. To znači gotovo sve što mi
podrazumevamo u religiji, filozofiji i nauci – a nama i dalje znači manje
nego što pojam boje znači slepcu.” Mahmud je zastao. „Džubale, kad
bih vas sad iseckao i skuvao od vas paprikaš, vi i paprikaš, bez obzira
na to šta još stavim u njega, grukovali biste se – a kad bih vas pojeo,
grukovali bismo zajedno i ništa ne bi bilo izgubljeno i ne bi bilo bitno
koji od nas je obavio seckanje i jedenje.”
„Meni bi!”, odlučno je izjavio Džubal.
„Vi niste Marsovac.” Mahmud je opet zastao i obratio se Majku na
marsovskom.
Majk je klimnuo glavom. „Govoriš istinito, brate doktore
Mahmude. Tako sam bio kazao. Ti si bog.”
Mahmud je bespomoćno slegnuo ramenima. „Vidite koliko je
beznadežno. Uspeo sam da dobijem samo svetogrđe. Mi ne
razmišljamo na marsovskom. Prosto ne možemo.”
„Ti si bog”, ponovio je Majk ljubazno. „Bog grukuje.”
„Dođavola, da promenimo temu! Džubale, da li bih mogao da se
pozovem na bratske veze i zatražim još džina?”
„Doneću”, skočila je Dorkas.
Bio je to prijatan porodični piknik, olakšan Džubalovim darom za
prijatnu neformalnost, darom koji je posedovalo i njegovo osoblje, uz
činjenicu da su i troje novodošlih i sami bili slična opuštena vrsta ljudi
– svako je bio učen, priznat i nije imao potrebe da se dokazuje. Sva
četiri muškarca delila su neku vrstu očinskog zanimanja za Majka. Čak
je i doktor Mahmud, iako skoro uvek na oprezu zbog onih koji ne dele
njegovu veru, jedinu istinsku veru u pokoravanje volji božjoj, uvek
blagodatnoj i milostivoj, bio opušten i srećan. Veoma mu je prijalo što
je saznao da je Džubal čitao reči Proroka... a sada, kad je prestao to da
primećuje, žene u Džubalovom domaćinstvu delovale su mu mnogo
punačkije nego što je pomislio na prvi pogled. Tamnokosa... Ali izbacio
je tu misao iz glave: on je ovde gost.
Ipak, mnogo mu je prijalo što žene ne brbljaju, što se ne nameću i
ne prekidaju ozbiljne muške razgovore, nego brzo i diskretno donose
hranu i piće u izrazu tople gostoljubivosti. Bio je šokiran Mirijaminim
nepoštovanjem prema gospodaru – a onda je shvatio šta je to zaista bilo:
sloboda kakvu uživaju mačke i omiljena deca u privatnosti doma.
Džubal je već u početku objasnio da čekaju poruku od generalnog
sekretara. „Ako ozbiljno misli – a verujem da je spreman da sklopi
posao – možda će se javiti već danas. Ako ne, večeras odlazimo kući...
i vratićemo se ako budemo morali. Ali ako je ostao u Palati, možda će
doći u iskušenje da se cenjka. Molim, iskopaj samom sebi rupu, mi
odbijamo da se cenjkamo.”
„Oko čega da se cenjka?”, upitao je kapetan Van Tromp. „Dali ste
mu ono što je želeo.”
„Ne sve što je želeo. Daglas bi više voleo da ovlašćenje zastupanja
bude neopozivo... umesto da zavisi od njegovog ponašanja, uz
mogućnost da pređe na čoveka kojeg se on plaši i prezire ga –
konkretno, na onog nitkova tamo preko sa nedužnim osmehom, našeg
brata Bena. A ima i drugih, osim Daglasa, koji će želeti da se cenjkaju.
Onaj debeli Kung odavno me mrzi, a ja sam mu upravo izmakao tepih
ispod nogu. Ako uspe da sklopi ponudu koja bi nas dovela u iskušenje
– pre nego što Daglas prihvati našu – on će je ponuditi. Dakle, treba i
njega da se klonimo. Kung je razlog što ne jedemo i ne pijemo ništa što
nismo doneli sa sobom.”
„Zar zaista mislite da imate razloga za brigu?”, upitao je Nelson.
„Stvarno, Džubale, ja sam mislio da ste vi gurman koji insistira na
svojim sastojcima čak i kad je daleko od kuće. Ne mogu da zamislim
da bi nas neko mogao otrovati u ovako uglednom hotelu.”
Džubal je žalosno zavrteo glavom. „Bene, vi ste tip poštenog
čoveka koji misli da su i svi drugi pošteni – i obično ste u pravu. Ne,
niko neće pokušati da otruje vas... ali vaša žena bi mogla dobiti vaše
životno osiguranje prosto zato što ste podelili obrok sa Majkom.”
„Stvarno tako mislite?”
„Svene, naručiću sve što poželite. Ali ja to neću jesti i neću dati ni
Majku da jede. Jer spreman sam da se kladim da će konobar koji nam
to donese biti na Kungovom platnom spisku... i na možda još dva ili tri
platna spiska. Ne priviđaju mi se čudovišta iz žbunja; oni znaju gde smo
– i imali su nekoliko sati da se organizuju. Svene, ozbiljno vam kažem,
moja glavna briga jeste da održim ovog dečka u životu dovoljno dugo
da otkrijem način da sterilišem i stabilizujem moć koju on predstavlja...
tako da više nikome ne bude od koristi njegova smrt.”
Džubal je uzdahnuo. „Setite se pauka crna udovica. To je plašljiva
životinjica, korisna, a po mom mišljenju, najlepša iz cele porodice, sa
blistavim, lakiranim telom i crvenom šarom u obliku peščanog sata. Ali
sirotica ima tu fatalnu nesreću da poseduje daleko previše moći za svoju
veličinu. I zato je svi ubiju čim je vide.
Crna udovica tu ništa ne može, ona nema načina da izbegne svoju
otrovnu moć.
Majk je u istoj situaciji. On nije tako lep kao crna udovica...”
„O Džubale!”, pobunila se Dorkas. „To baš nije lepo da kažete! A
nije ni tačno!”
„Izvini, dete. Ja nemam tvoj hormonski pogled na tu stvar. Lep ili
ne, Majk ne može da se oslobodi tog novca, a nije bezbedno za njega
da ga zadrži. I ne samo zbog Kunga. Vrhovni sud nije uopšte onako
apolitičan kao što bi trebalo da bude... mada bi njihovi metodi pre
načinili od njega robijaša nego što bi ga ubili – što je sudbina, po mom
mišljenju, čak i gora. Da ne pominjem desetak drugih zainteresovanih
strana, kako u javnim službama, tako i van njih... osoba koje bi možda
pokušale da ga ubiju, a možda i ne bi, ali koje su svakako počele da
razmišljaju kako bi uticalo na njihovo bogatstvo ako bi Majk bio
počasni gost na sopstvenoj sahrani. Ja...”
„Telefon, šefe.”
„En, upravo si mi prekinula duboku misao. Kao da si iz Istvika!”
„Ne, iz Dalasa.”
„A ja se ne javljam nikome na telefon.”
„Rekla je da vam kažem da vas traži Beki.”
„Što nisi odmah rekla?” Džubal je pohitao iz dnevne sobe i zatekao
na ekranu prijateljsko lice madam Vešan. „Beki! Drago mi je što te
vidim, curo!” Nije se potrudio da pita kako je znala gde da ga zove.
„Zdravo, doco. Gledala sam tvoju predstavu – i samo sam htela da
te pozovem i da ti to kažem.”
 „Kako je izgledalo?”
„Profesor bi se ponosio tobom. Nikada nisam videla stručnije
izveden preokret. Onda si ih razbio pre nego što su shvatili šta se
dešava. Doco, šteta što nemaš brata blizanca jer bi postao velikan u
našoj struci.”
„To je veliki kompliment kad dolazi od tebe, Beki.” Džubal je brzo
razmišljao. „Ali ti si pripremila predstavu; ja sam je samo dovršio – a
zarada je odlična. Zato mi reci svoju cenu, Beki, i nemoj da se ustežeš.”
Odlučio je da će svotu koju bude tražila, ma kolika da je, on
udvostručiti. Onaj tekući račun koji je tražio za Majka neće to ni
osetiti... a bolje je, mnogo bolje, bogato isplatiti Beki nego joj ostati
dužan uslugu.
Madam Vešan se namrštila. „Sad si me uvredio.”
„Beki, Beki! Ti si sad velika devojka. Svako može da tapše i
skandira – ali aplauz je mnogo lepši kad ga slušaš sa hrpe mekog,
zelenog, šuškavog novca. Ne mog novca. Čovek sa Marsa plaća svoje
račune, a veruj mi, on to može da priušti sebi.” Nasmešio se. „A od
mene ćeš dobiti samo zahvalnost, i zagrljaj koji će ti polomiti koje rebro
čim se budemo sreli.”
Ona se opustila i nasmešila se. „Držaću te za reč. Sećam se kako si
imao običaj da me gladiš po guzi dok si me uveravao da će profesor
lepo ozdraviti – uvek si umeo da izvedeš da se nečije telo dobro oseća.”
„Ne mogu da poverujem da sam ikada bio toliko neprofesionalan.”
„Jesi, jesi, i sigurno znaš da jesi. A nisi delovao nimalo očinski
pritom.”
„Možda. Možda sam mislio da je to terapija koja ti je potrebna.
Odustao sam od daljih igranja sa guzama tokom posta – ali možda ću
napraviti izuzetak zbog tebe.”
„Bolje bi ti bilo.”
„A ti smisli svoj honorar. I nemoj zaboraviti nule.”
„Uf... razmisliću. Ali stvarno, doco, postoji više načina isplate
honorara nego što je brojanje gotovine. Da li si pogledao današnju
berzu?”
 „Ne, i nemoj mi je pominjati. Bolje dođi ovamo na piće.”
„A, bolje ne. Obećala sam jednom, pa, prilično važnom klijentu da
ću biti na raspolaganju za konsultacije.”
„Razumem. Hm... Beki, šta misliš da li bi zvezde pokazale da će
cela ova stvar ispasti najbolje za sve nas ako bi sve bilo dogovoreno,
potpisano, overeno i deponovano već danas? Možda odmah po
zatvaranju berze?”
Ona se zamislila. „Mogu da proverim.”
„Učini to, obavezno. I dođi kod nas kad ne budeš imala toliko posla.
Ostani koliko god želiš i nećeš morati da nosiš cipele da te žuljaju.
Dopašće ti se dečko. Šašav je kao tregeri za zmije, ali sladak kao
ukraden poljubac.”
„Oh... hoću. Čim budem mogla. Hvala, doco.”
Pozdravili su se i Džubal se vratio u sobu, gde je utvrdio da je doktor
Nelson odveo Majka u jednu od spavaćih soba da ga pregleda. Pridružio
im se da bi ponudio Nelsonu svoj pribor, pošto je znao da ovaj nije
poneo lekarsku torbu.
Zatekao je Majka svučenog, a brodskog lekara zaprepašćenog.
„Doktore”, rekao je Nelson gotovo ljutito, „pregledao sam ovog
pacijenta pre samo deset dana. Recite mi odakle mu svi ovi mišići?”
„Poslao je kupon isečen sa zadnjih korica časopisa za muškarce.
Znate te oglase, tvrde da mogu pretvoriti žgoljavka od četrdeset kila
u...”
„Doktore, molim vas!”
„Što ne pitate njega?”, predložio je Džubal.
Nelson je to i učinio. „Smislio sam ih!”, odgovorio je Majk.
„Tako je”, složio se Džubal. „Smislio ih je. Kad sam ga dobio, pre
nešto više od nedelju dana, bio je u jadnom stanju, mršav, mlitav i bled.
Izgledao je kao da je odrastao u pećini – što je zapravo i tačno, manje-
više. I zato sam mu rekao da mora da ojača. Što je i učinio.”
„Vežbe?”, sumnjičavo je upitao Nelson.
„Ništa sistematsko. Samo plivanje, kad god je poželeo.”
 „Nedelju dana plivanja nije dovoljno da čovek izgleda kao da je
godinu dana dizao tegove!” Nelson se namrštio. „Znam da Majk
poseduje svesnu kontrolu nad takozvanim nevoljnim mišićima. Ipak
nije to presudno. Ali ovo me navodi na pretpostavku da...”
„Doktore”, blago ga je prekinuo Džubal, „zašto ne biste lepo
priznali da ne grukujete, što bi nas poštedelo gnjavaže?”
Nelson je uzdahnuo. „Pa i mogao bih. Obuci se, Majkle.”
Nešto kasnije Džubal je, pod umirujućim uticajem srdačnog društva
i vina, počeo da se jada trojici sa Šampiona u vezi sa svojim bojaznima
oko jutrošnjeg sastanka. „Finansijski deo je sasvim jednostavan: treba
vezati Majkov novac tako da ne bude otimačine oko njega. Čak ni ako
umre, jer sam Daglasu stavio do znanja da Majkova smrt okončava
njegovu punomoć, a inače pouzdani izvori – u ovom slučaju, opet ja –
obavestili su Kunga i još nekoliko zainteresovanih da Majkova smrt
daje Daglasu trajnu kontrolu. Naravno, da imam čarobnjačke moći lišio
bih dečka ne samo političkog značaja nego i svake parice tog nasleđa.
To bi...”
„Zašto biste to uradili, Džubale?”, prekinuo ga je kapetan.
Haršo se iznenadio. „Da li ste vi bogati, kapetane? Ne mislim u
smislu plaćenih računa i kašice iz koje možete kupiti sve što poželite.
Mislim bogati... toliko imućni da se pod ugiba kad prelazite preko sobe
da zauzmete svoje mesto u čelu stola za sastanke.”
„Ja?” Van Tromp se nasmejao. „Imam mesečnu platu, kasnije me
čeka penzija, imam kuću, ali i kredit – i dve ćerke na studijama. Rado
bih pokušao da neko vreme budem bogat, verujte mi!”
„Ne bi vam se dopalo.”
„Ha! Ne biste to rekli... da imate dve ćerke studentkinje.”
„Samo da znate, iškolovao sam četiri kćerke – i zadužio sam se do
guše da to izvedem. Jedna je opravdala investiciju: ona je među
vodećima u svojoj struci – kojom se bavi pod muževljevim prezimenom
jer sam ja ozloglašeni matori krelac koji zarađuje pisanjem popularnog
smeća umesto da imam ukusa i postanem samo toplo sećanje u njenom
pasusu u Koje ko. Ostale tri su dobre osobe, uvek se sete mog
rođendana, a inače me ne gnjave; ne mogu reći da im je obrazovanje
naškodilo. Ali moje potomstvo nije bitno osim kao dokaz da razumem
kako je čoveku često potrebno više nego što ima. Ali vi to možete lako
rešiti: možete dati otkaz i naći posao kod neke inženjerske firme, gde
ćete zarađivati višestruko više nego sada samo da bi mogli da stave vaše
ime u zaglavlje. Dženeral atomik. I još neke. Dobijali ste ponude, zar
ne?”
„Nije reč se o tome”, kruto je odgovorio kapetan Van Tromp. „Ja
sam profesionalac.”
„U smislu da nema tog novca na ovoj planeti koji bi vas naveo da
se ostavite komandovanja svemirskim brodovima. To mogu da
razumem.”
„Ali ne bih imao ništa protiv da pritom imam i novca.”
„Nešto više novca ne bi vam ništa koristilo – jer ćerke mogu da
troše deset posto više nego što otac zarađuje u bilo kom zanimanju, bez
obzira na iznose. To je široko rasprostranjen, ali još neopisan zakon
prirode, a ubuduće će biti poznat kao ‘Haršoov zakon’. Ali, kapetane,
pravo bogatstvo, takvih razmera da vlasnik zapošljava odred
prevaranata da mu umanjuju porez, uništilo bi vas isto tako sigurno kao
i otkaz. „
„Zašto? Mogao bih sve da uložim u obveznice i samo da seckam
kupone.”
„Stvarno? Ne biste, da ste tip osobe koja uopšte stekne veliko
bogatstvo. Nije teško steći mnogo novca. Potreban je samo ceo životni
vek čvrste posvećenosti njegovom sticanju i ulaganju da poraste u još
više novca, do te mere da ništa drugo nije važno. Ljudi kažu da je doba
velikih mogućnosti prošlo. Koješta! Sedam od deset najbogatijih ljudi
na ovoj planeti počeli su život praznih džepova – a ima još mnogo
takvih koji se polako uspinju. Takve ljude ne zaustavljaju visoki porezi,
pa čak ni socijalizam; prosto se prilagođavaju novim pravilima, a potom
ih menjaju. A nijedna primabalerina ne radi predanije, niti posvećenije,
od čoveka koji stiče bogatstvo. Kapetane, to nije vaš stil; vi ne želite da
stičete novac, vi samo želite da ga imate – kako biste ga trošili.”
„Sasvim tačno! Zato i ne razumem zašto biste hteli da oduzmete
Majku njegovo bogatstvo.”
„Zato što to bogatstvo Majku nije potrebno i obogaljilo bi ga
strašnije od neke fizičke mane. Bogatstvo – veliko bogatstvo –
predstavlja kletvu... osim ako ste posvećeni igri stvaranja novca samo
nje radi. A čak i tada ima ozbiljne mane.”
„O, koješta! Džubale, govorite kao čuvar harema koji pokušava da
ubedi običnog muškarca koliko je bolje biti evnuh. Da izvinite.”
„Veoma moguće”, složio se Džubal, „a možda i iz istog razloga;
sposobnost ljudskog uma da racionalizuje sopstvene nedostatke i
pretvara ih u vrline zaista je neograničena, a ja tu nisam izuzetak. Pošto
ja, kao i vi, ne želim da imam novac već da ga trošim, nikada i nije bilo
šanse da steknem nekakvo značajno bogatstvo – već samo dovoljno za
moje poroke. Nema ni opasnosti da neću uspeti da spiskam tu skromnu
svotu, pošto svako ko ima dovoljno mudrosti da ne licitira na par dvojki
uvek može da finansira svoje poroke, bilo da je reč o štrikanju ili
žvakanju betel oraha. Ali veliko bogatstvo? Videli ste današnju
predstavu. Sada mi iskreno odgovorite. Da li mislite da sam mogao
malo da promenim pristup tako da ja dobijem sve to imanje – da
postanem njegov jedini upravitelj i defakto vlasnik, dok u isto vreme
dajem sebi platu za staranje o njemu – i da ipak namestim sve ostalo
tako da Daglas podrži takav ishod? Da li sam to mogao da izvedem, šta
mislite? Majk mi veruje; ja sam mu brat po vodi. Da li sam mogao da
mu ukradem bogatstvo i to na takav način da se vlasti, u liku i delu
gospodina Daglasa, slože sa tim?”
„Uh... prokleti bili, Džubale, pretpostavljam da ste mogli.”
„Naravno da sam mogao. Zato što naš ponekad cenjeni generalni
sekretar nije ništa veći tragač za novcem nego vi. Njegova žudnja je
politička moć, bubanj čiji ritam ja ne čujem. Da sam garantovao
Daglasu (oh, ljubazno, naravno – postoji pristojnost čak i među
lopovima) da će Smitovo imanje nastaviti da podržava njegovu vladu,
onda sam mogao mirno da radim sa prihodima šta god želim i da
postanem pravni staratelj imanja.”
Džubal se stresao. „Mislio sam da ću tako i morati da uradim, kako
bih zaštitio Majka od lešinara koji se okupljaju oko njega – i hvatala me
je panika. Kapetane, vi očito ne znate kakvo je bogatstvo kad je neko
stvarno bogat. To nije debela kesa zlatnika i vreme za njihovo trošenje.
Vlasnik će se naći opsednut sa svih strana, u svako doba, kuda god
pođe, progoniće ga uporni molioci, poput prosjaka u Bombaju, i svako
će tražiti da investira u njih ili da im da delić svog bogatstva. Počeće da
sumnja u iskreno prijateljstvo – jer će mu iskreno prijateljstvo retko kad
biti nuđeno; oni koji bi mu mogli biti prijatelji isuviše su probirljivi da
bi se gurali sa prosjacima, suviše ponosni da bi rizikovali da ih pobrka
sa njima.
Još gore, njegov život i životi njegove porodice uvek su u opasnosti.
Kapetane, da li je vašim kćerkama ikada pretila otmica?”
„Šta? Blagi bože, naravno da nije!”
„Da posedujete bogatstvo kakvo je nametnuto Majku, devojke bi
morale biti pod stražom danju i noću – pa čak i tada ne biste imali mira,
jer nikad ne biste bili sigurni da li su upravo ti čuvari došli u iskušenje.
Pogledajte slučajeve poslednjih sto otmica u ovoj zemlji i obratite
pažnju u koliko njih su učestvovali radnici od poverenja... A pogledajte
i koliko je žrtava preživelo. Onda se upitajte: postoji li luksuz koji se
može kupiti novcem, a koji vredi pomisli da su lepi vratovi vaših kćerki
uvek u omči?”
Van Tromp se zamislio. „Ne; pretpostavljam da ću radije zadržati
kuću pod hipotekom – to više odgovara mom načinu života. Devojke
su mi sve na svetu, Džubale.”
„Amin. Mene je ta pomisao užasnula. Bogatstvo za mene nema
privlačnost. Ja želim samo da živim svojim lenjim, beskorisnim
životom, da spavam u svom krevetu – i da me niko ne gnjavi! A ipak,
pomislio sam da ću biti prisiljen da provedem poslednje godine života
sedeći u kancelariji, zaklonjen strojem pomoćnika, i da radim dan i noć
kao Majkov upravnik imanja.
Onda mi je došlo nadahnuće. Daglas već živi iza takvog stroja, on
već ima takve pomoćnike. Pošto sam već prisiljen da prepustim moć
tog novca Daglasu, samo da bih obezbedio Majku trajno zdravlje i
slobodu, što ne bih naterao nesrećnika da plati za to time što će preuzeti
na sebe i sve glavobolje? Nisam se plašio da će Daglas krasti od Majka;
samo su sitne ribe, drugorazredni političari gladni novca – a Daglas,
pored svih svojih mana, ipak nije sitna riba. Ne mršti se, Bene, i nadaj
se da taj teret nikada neće pasti na tvoja leđa.
Dakle, prebacio sam ceo teret na Daglasa – i sada mogu da se vratim
u svoje dvorište. Ali kao što rekoh, sa novcem je bilo relativno
jednostavno, kad sam smislio šta mi valja činiti. Mnogo više me je
brinula Odluka Larkin.”
„Kad smo kod toga, pomislio sam da si sišao s uma, Džubale”, javio
se Ben. „Ta besmislica, da ih teraš da ukažu Majku suverene počasti.
Počasti, stvarno! Zaboga, Džubale, trebalo je prosto da kažeš Majku da
ustupi sva prava, titule i interese, ako ih ima, u skladu sa tom
besmislenom Larkin teorijom. Znao si da Daglas to želi – Džil ti je
kazala.”
„Bene, dečko moj”, nežno je rekao Džubal, „kao novinar ti si
vredan i ponekad te vredi pročitati.”
„O, obožavalac! Hvala, hvala.”
„Ali tvoje shvatanje strategije je neandertalsko.”
Kakston je uzdahnuo. „Sad mi je laknulo. Za trenutak sam pomislio
da si postao sentimentalan u starosti.”
„Kad postanem, slobodno me ubijte. Kapetane, koliko ste ljudi
ostavili na Marsu?”
„Dvadeset trojicu.”
„A kakav je njihov status prema Odluci Larkin?”
Van Trompu kao da je bilo neprijatno. „Ne bih smeo da govorim o
tome.”
„Onda nemojte”, umirivao ga je Džubal. „Mogu i sam da zaključim,
a može i Ben.”
„Kapetane”, javio se Nelson, „i Stinki i ja smo ponovo civili. Mogu
da govorim šta želim i kad želim...”
„A i ja”, dodao je Mahmud.
„... I ako neko bude hteo da mi pravi probleme, reći ću im šta mogu
da rade sa mojim činom u rezervi. Šta ima vlada da nam zabranjuje da
govorimo? Ti sitni činovnici nisu putovali na Mars. Mi jesmo.”
„Umukni, Svene. Hteo sam da govorim – ovo su naša braća po vodi.
Ali, Bene, ne bih voleo da to vidim u vašoj kolumni. Želim da jednog
dana ponovo komandujem svemirskim brodom.”
„Kapetane, znam šta znači ‘nezvanično’. Ali ako će vam biti lakše,
pridružiću se Majku i devojkama na neko vreme – ionako želim da
vidim Džil.”
„Molim vas, nemojte odlaziti. Ali... ovo govorimo među braćom po
vodi. Vlasti su u nebranom grožđu zbog te nominalne kolonije koju smo
ostavili tamo. Svaki čovek u njoj je potpisao da se odriče svojih
takozvanih Larkinovih prava – prepustio ih je vladi – pre nego što smo
otišli sa Zemlje. Majkovo prisustvo, kada smo stigli na Mars, strašno je
iskomplikovalo stvari. Ja nisam advokat, ali shvatam da, ako se Majk
odrekne svojih prava, kakva god da su, to će ostaviti vladi potpunu
kontrolu kada je reč o raspodeli bilo čega od vrednosti.”
„Čega od vrednosti?”, upitao je Kakston. „Osim čiste nauke,
naravno. Slušajte, kapetane, neću da umanjujem vaše postignuće, ali po
svemu što sam dosad video i čuo, Mars nije baš neka vredna nekretnina
za ljudska bića. Ili postoje stvari koje su još uvek klasifikovane pod
‘padni mrtav pre nego što pročitaš ovo’?”
Van Tromp je zavrteo glavom. „Ne, naučni i tehnički izveštaji više
nisu tajna, koliko znam. Ali, Bene, Mesec je bio bezvredan komad
kamena kad smo stigli na njega. A gledajte ga sada.”
„Slažem se”, priznao je Kakston. „Voleo bih da je moj deka kupio
akcije Lunar enterprajza umesto rudnika kanadskog uranijuma. Ja
nemam Džubalove ograde prema posedovanju bogatstva. U svakom
slučaju, Mars je već nastanjen.”
Van Tromp je delovao veoma nesrećno. „Jeste. Ali... Stinki, objasni
mu ti.”
Mahmud je preuzeo štafetu. „Bene, na Marsu ima dovoljno mesta
za kolonizaciju... a, koliko sam uspeo da utvrdim, Marsovci se neće
buniti. Nisu se bunili ni kad smo im rekli da ćemo ostaviti za sobom
koloniju. Nisu delovali ni zadovoljno. Ni zainteresovano. Mi smo
poboli svoju zastavu i pozivamo se na eksteritorijalnost. Ali naš status
možda više liči na one mravlje gradove pod staklom koje ponekad imaju
školski kabineti. To nikada nisam uspeo da grukujem.”
Džubal je klimao glavom. „Ni ja takođe. Jutros nisam imao ni
najmanju predstavu kakva je stvarna situacija... osim što sam znao da
vlada jedva čeka da preuzme od Majka takozvana Larkinova prava. U
sve ostalo bio sam potpuno neupućen. Zato sam pretpostavio da je vlada
jednako neupućena, pa sam odvažno krenuo u napad. ‘Samo drsko,
uvek samo drsko’ – to je najsigurnija strategija. Dok sam se bavio
medicinom, naučio sam da, kad najmanje imam pojma, moram izgledati
veoma samouvereno. U pravu sam naučio da, kad slučaj deluje
beznadežno, moram ostaviti na porotu utisak opuštene sigurnosti.”
Džubal se nasmešio. „Jednom, dok sam još bio u srednjoj školi,
pobedio sam u debati o subvencijama za transport tako što sam citirao
moćan argument iz arhiva Britanskog kolonijalnog odbora za transport.
Protivnik nije bio u stanju da me pobije – jer nikad nije postojao nikakav
Britanski kolonijalni odbor za transport. Izmislio sam ga, na licu mesta.
Jutros sam bio isto toliko besraman. Vlada želi Majkova ‘Larkinova
prava’ i prestrašili su se od pomisli da ćemo mi sklopiti dogovor sa
Kungom ili nekim trećim. Zato sam iskoristio njihovu pohlepu i brigu
da bih iskamčio od njih taj neverovatni logički apsurd, njihovu
fantastičnu pravnu teoriju, javno priznanje u vidu nepogrešivog
diplomatskog protokola, da je Majk suveren, jednak samoj Federaciji –
i da se prema njemu moraju ponašati u skladu sa tim!” Džubal je
delovao veoma zadovoljan sobom.
„Prema tome”, nastavio je Ben, „stavio si samog sebe u čamac bez
vesla.”
„Bene, Bene”, prekorno je rekao Džubal. „Loša metafora. Nije
posredi čamac, nego tigar. Ili presto. Oni su danas javno krunisali
Majka. Treba li da te podsećam kako je, uprkos onoj staroj poslovici o
brizi glave koja nosi krunu, i dalje mnogo bezbednije biti javno kralj
nego krišom pretendent? Kralj obično može da abdicira kako bi spasao
živu glavu; pretendent može da se odrekne svojih pretenzija, ali to mu
ni najmanje ne popravlja bezbednost – čak je pogoršava; zato što ostaje
nezaštićen pred neprijateljima. Ne, Bene, Kung je video da je Majkov
položaj silno ojačan sa nekoliko taktova muzike i starim čaršavom, čak
i ako ti nisi – a Kungu se to nije nimalo dopalo.
Ali ja sam postupao iz nužde, a ne iz hira, a Majkov položaj se jeste
popravio, ali i dalje nije lak. Majk je, za sada, priznati suveren Marsa
po pravnoj brljotini Odluke Larkin... i kao takav ovlašćen je da daje
koncesije, prava na trgovinu, enklave i sve ostalo. On to može davati
lično... i time biti podvrgnut pritisku čak još gorem nego imaoci velikog
bogatstva, a za koji je on još manje spreman – ili će morati da abdicira
sa svoje titularne pozicije i tako omogući da njegova Larkin prava pređu
na tu dvadeset trojicu koji su sada na Marsu, to jest, na Daglasa.”
Džubalu kao da je bilo muka. „Te dve mogućnosti mi se gotovo
jednako ne sviđaju, pošto su obe zasnovane na naopakoj doktrini da se
Odluka Larkin može primenjivati na nastanjene planete. Gospodo, ja
nisam upoznao nijednog Marsovca, ne želim da budem njihov
zastupnik – ali ne mogu dozvoliti da moj klijent bude uhvaćen u takvoj
farsi. Odluka Larkin mora se proglasiti ništavnom, kao i sva ‘prava’ u
vezi sa njom, u odnosu na planetu Mars – dok je stvar još uvek u našim
rukama, pre nego što bi Vrhovni sud bio u prilici da išta presudi.”
Džubal se dečački nasmešio. „Zato sam se obratio višoj instanci za
odluku koja će poništiti presedan Larkin – citirao sam mitski Britanski
kolonijalni odbor za transport. Besomučno sam lagao kako bih stvorio
novu pravnu teoriju. Majku su ukazane suverene počasti; to je činjenica,
ceo svet je to video. Ali suverene počasti mogu se ukazati suverenu...
ili suverenovom predstavniku, potkralju ili ambasadoru. Zato sam se
postarao da pokažem kako Majk nije nekakav marionetski suveren
prema nekom glupom ljudskom šablonu – nego je veličanstveni
ambasador velikog marsovskog naroda!”
Džubal je uzdahnuo. „Čisto blefiranje... i strašno sam se plašio da
će neko tražiti da dokažem svoje tvrdnje. Ali zasnovao sam blef na
svojoj nadi i čvrstom verovanju da drugi – Daglas, a naročito Kung –
neće biti ništa sigurniji u činjenice nego ja.” Pogledao je oko sebe. „Ali
usudio sam se da rizikujem zato što ste vas trojica sedeli sa nama,
Majkova braća po vodi. Ako vas trojica sedite s nama i ne osporavate
moje laži, onda Majk mora biti prihvaćen kao marsovski ekvivalent
ambasadora – a odluka Larkin je mrtvo slovo na papiru.”
„Nadam se da je tako”, ozbiljno je rekao kapetan Van Tromp, „ali
ja nisam vaše izjave shvatio kao laži, Džubale; prihvatio sam ih kao
čistu istinu.”
„Da? Ali uveravam vas da nisu to. Samo sam se igrao
komplikovanim rečima, improvizovao sam.”
„Nije važno. Inspiracija ili dedukcija – mislim da ste rekli istinu.”
Kapetan Šampiona je oklevao. „Osim što ja ne bih Majka nazvao
ambasadorom – mislim da je on vojna izvidnica.”
Kakston je zinuo od čuda. Haršo se nije usprotivio, nego je
odgovorio jednako ozbiljno. „U kom smislu, moliću?”
Van Tromp je počeo da objašnjava. „Ne, ispraviću se. Bilo bi bolje
reći da je on izviđač strane sile, koji je došao da nas prouči za račun
svojih marsovskih gospodara. Čak je moguće da su oni neprekidno u
telepatskoj vezi sa njim, pa i ne mora da im podnosi izveštaje. Ne znam
– ali znam da mi je, posle posete Marsu, mnogo lakše da poverujem u
takve ideje... A znam i ovo: svako izgleda uzima zdravo za gotovo da,
kada nađemo ljudsko biće na Marsu, mi naravno treba da ga dovedemo
kući i da će on to jedva dočekati. Ali to je potpuno netačno. Zar ne,
Svene?”
„Majk nije hteo ni da čuje”, složio se Nelson. „U prvo vreme uopšte
nije hteo da nam se približi; bojao nas se. Onda su mu naredili da pođe
sa nama... A od tog trenutka on je radio tačno ono što smo mu govorili
da radi. Ponašao se kao vojnik koji savršeno disciplinovano izvršava
naređenje koje ga jezivo plaši.”
„Samo trenutak”, pobunio se Kakston. „Kapetane, čaki da jetako –
Mars da nas napadne? Mars? Vi znate o tome mnogo više nego ja, ali
zar to ne bi bilo slično kao da mi napadamo Jupiter? Hoću da kažem,
mi imamo otprilike dva i po puta jaču gravitaciju nego Mars, baš kao
što Jupiter ima dva i po puta jaču gravitaciju nego mi. I postoje i druge
razlike, u pritisku, temperaturi, atmosferi i tako dalje. Mi ne možemo
da opstanemo na Jupiteru... i ne vidim kako bi Marsovci mogli da izdrže
naše uslove ovde. Zar to nije tačno?”
 „Sasvim”, priznao je Van Tromp.
„Pa onda mi recite, zašto bismo napadali Jupiter? Ili Mars nas?”
„Hmmm... Bene, da li ste videli neki od predloga da se pokuša
iskrcavanje na Jupiter?”
„Da, ali... Ništa nije otišlo dalje od ideje. Nije praktično.”
„Let u svemir nije bio praktičan, pre manje od sto godina.
Pogledajte stara dokumenta i vidite šta su vaše davne kolege govorile o
tome – recimo, oko 1940. Predlozi za Jupiter nisu otišli dalje od table
za crtanje – ali inženjeri koji su na njima radili radili su veoma ozbiljno.
Smatrali su da, koristeći ono što smo saznali iz istraživanja okeanskih
dubina, i ako opremimo ljude svemirskim odelima u kojima će lebdeti,
možemo poslati ljudska bića na Jupiter. I nemojte misliti da su
Marsovci bili manje pametni od nas. Treba da vidite njihove gradove.”
„Ovaj...” Kakston je tražio reči. „Dobro, umuknuću. Ali i dalje ne
vidim što bi se gnjavili oko toga.”
„Kapetane?”
„Da, Džubale?”
„Imam još jednu primedbu – kulturološku. Znate za podelu kultura
na apolonske i dionizijske.”
„Znam nešto uopšteno.”
„E pa, meni se čini da bi na Marsu čak i Zuni kulturu nazvali
dionizijskom. Naravno, vi ste bili tamo, a ja nisam – ali mnogo sam
razgovarao sa Majkom. Taj dečko je odrastao u krajnje apolonskoj
kulturi – a takve kulture nisu agresivne.”
„Hmmm... da, razumem šta hoćete da kažete – ali ja ne bih računao
na to.”
Utom se javio Mahmud. „Kapetane, ima mnogo dokaza u korist
Džubalovog zaključka. Možete analizirati kulturu na osnovu jezika – a
u marsovskom jeziku uopšte ne postoji reč za rat.” Zastao je i delovao
zbunjeno. „Ili barem ja mislim da je nema. Nema ni reči za oružje... ni
za borbu. Ako u nekom jeziku ne postoji reč za neki pojam, onda ta
kultura jednostavno nema ono što bi ta nepostojeća reč trebalo da
označava.”
 „O koješta, Stinki! Životinje se bore – mravi čak vode i ratove. Da
li hoćeš da mi kažeš da moraju imati reči za to pre nego što počnu nešto
da rade?”
„Upravo tako”, tvrdio je Mahmud, „kada je reč o vrsti koja je
verbalna. Kao što smo mi. Kao što su Marsovci – oni su čak mnogo
verbalniji nego mi. Verbalna vrsta ima reči za svaki stari pojam... i
stvara nove reči ili nove definicije starih reči kad god naiđe na neki novi
pojam. Uvek! Nervni sistem koji je u stanju da verbalizuje ne može da
izbegne verbalizaciju; to je automatska reakcija. Kad bi Marsovci znali
šta je to rat, onda bi imali reč za to.”
„Postoji jednostavan način da se to proveri”, predložio je Džubal.
„Pozovite Majka i pitajte ga.”
„Samo trenutak, Džubale”, pobunio se Van Tromp. „Pre mnogo
godina naučio sam da se ne treba svađati sa stručnjakom: nema šanse
da pobediš. Ali sam naučio i da istorija napretka predstavlja dug, dug
spisak stručnjaka koji su strašno grešili kad su bili najsigurniji u nešto
– izvini, Stinki.”
„Sasvim ste u pravu, kapetane – ali ovog puta ne grešim.”
„U svakom slučaju, Majk može samo da nam kaže da li zna
određenu reč... a to bi bilo kao da pitamo dvogodišnjaka da nam objasni
reč ‘algebra’. Nećemo ništa dokazati. Voleo bih da se držimo činjenica.
Svene? O Egnjuu?”
„Samo napred, kapetane”, odgovorio je Nelson.
„Dakle... ovo je i dalje privatni razgovor između braće po vodi,
gospodo. Poručnik Egnju je bio naš medicinski tehničar. Odličan u
svom poslu, kaže Sven, i niko se nikad nije požalio na njega; bio je
prilično omiljen. Ali desilo se da je imao latentnu ksenofobiju. Ne kad
je reč o ljudima, nego nije mogao da podnese Marsovce. E sad, ja sam
izdao naređenje da se ne izlazi sa broda sa oružjem kad je postalo jasno
da su Marsovci miroljubivi – suviše je mnogo mogućnosti da izbije
incident.
Međutim, mladi Egnju nije poslušao – to jest, kasnije nismo uspeli
da nađemo njegov pištolj, a dvojica koji su ga poslednji videli živog
rekli su da ga je nosio. Ali u mom dnevniku piše samo ‘Nestao i smatra
se mrtvim’.
Evo i zašto. Dvojica članova posade videli su Egnjua kako ulazi u
nekakav prolaz između dve velike stene – to je na Marsu prilična
retkost; obično su predeli monotoni. Onda su videli jednog Marsovca
kako odlazi istim putem... pa su požurili za njim, jer je Egnjuova
osobenost bila svima dobro poznata.
Obojica kažu da su čuli pucanj. Jedan kaže da je stigao do tog otvora
taman na vreme da vidi Egnjua preko Marsovca, koji je maltene
ispunjavao prostor između stena; oni su, znate, poveliki. A onda ga više
nije video. Drugi čovek kaže da je stigao tamo kad je Marsovac izlazio,
prosto je prošao kraj njih i otišao svojim putem – što je tipično
marsovski; ako nemaju posla sa vama, prosto vas ignorišu. Kad je
Marsovac otišao, oni su obojica jasno videli prostor između dve stene...
i bio je prazan, ćorsokak.
To je sve, gospodo... osim što treba dodati da je Egnju mogao da
preskoči te stene, s obzirom na nisku gravitaciju Marsa i na snagu koju
daje strah – ali ja nisam uspeo, a pokušao sam – a ova dvojica naših
imali su opremu za disanje – to se mora na Marsu – a od hipoksije čula
postanu prilično nepouzdana. Ne znam da li je onaj prvi član posade bio
ošamućen od nedostatka kiseonika; pominjem to samo zato što bi u
takvo objašnjenje bilo lakše poverovati nego u ono što je on izvestio...
a izvestio je da je Egnju prosto nestao, u tren oka. Ja sam mu čak
pomenuo hipoksiju i naredio sam mu da proveri sve ventile i ostatak
opreme pre nego što ponovo izađe napolje.
Vidite, stalno sam mislio da će se Egnju ponovo pojaviti... i
nameravao sam da ga izribam što je izašao naoružan (ako jeste) i sam
(što je izgledalo sigurno) jer je i jedno i drugo predstavljalo flagrantno
kršenje naređenja.
Ali on se nije vratio i nikad nismo našli ni njega ni njegov leš. Ne
znam šta mu se desilo, ali od tog događaja počeo sam da gajim sumnje
prema Marsovcima. Više mi nisu delovali kao krupna, blaga,
bezopasna, prilično komična bića, iako nikad nismo imali nikakvih
problema sa njima i uvek su nam davali sve što smo poželeli, pošto je
Stinki otkrio kako treba da tražimo. Ja sam ublažio ceo incident – ne
smeš pustiti da ljude uhvati panika kad se nalaziš dvesta miliona
kilometara od kuće. Dobro, nisam mogao da ublažim činjenicu da je
Egnju nestao; čitava posada je tragala za njim. Ali sam predupredio
svaku pomisao da u tome ima ičega sumnjivog – Egnju je zalutao među
onim stenama, na kraju je umro, nesumnjivo, kad mu je ponestalo
kiseonika... i zatrpao ga je pesak. Ili nešto. Pri izlasku i zalasku Sunca
na Marsu se podižu prilično jaki vetrovi i nastaju peščane oluje. To sam
iskoristio kao razlog da još jače naglasim potrebu da se uvek kreću u
grupama, da stalno budu u radio-kontaktu sa brodom, da proveravaju
opremu za disanje... Egnju je poslužio kao primer. Nisam rekao onom
svedoku da ćuti; samo sam nagovestio kako je ta priča neverovatna,
naročito pošto je njegov kolega nije potvrdio. Mislim da je službena
verzija prevladala.”
„Kod mene svakako jeste, kapetane”, rekao je tiho Mahmud. „Ovo
je prvi put da čujem da je postojala nekakva misterija oko Egnjua. I
pravo da vam kažem, više mi se dopada vaša zvanična verzija – nisam
sklon sujeverju.”
Van Tromp je klimnuo glavom. „Tome sam se i nadao. Samo smo
Sven i ja čuli njegovu neverovatnu priču – i zadržali smo je za sebe. Ali
ipak...” Kapetan svemirskog broda kao da je naglo ostario. „I dalje se
budim usred noći i pitam se šta se desilo sa Egnjuom?”
Džubal je ćutke saslušao priču. Kad se završila, još uvek se pitao
kako da reaguje. Pitao se i da li je Džil rekla Benu za Berkvista i onog
drugog tipa – Džonsona. Džubal mu nije rekao ništa. Nije bilo vremena
one noći kad je Ben izbavljen... a pod spokojnim dnevnim svetlom
narednog dana nekako je izgledalo bolje da se takve stvari i ne pominju.
Da li je neko pričao Benu o ratu kod bazena? I o dva automobila
puna policajaca koji su prosto nestali? I to je delovalo malo verovatno:
svi znaju da je „zvanična” verzija kako se ta grupa nije ni pojavila na
imanju; svi su čuli njegov telefonski razgovor sa Daglasom. Cela
Džubalova porodica bila je diskretna; bilo da su gosti ili zaposleni,
brbljive osobe brzo bivaju izbačene – Džubal je brbljivost kao osobinu
zadržavao isključivo za sebe.
 Ali Džil je možda rekla Benu...
Pa, ako i jeste, sigurno mu je zabranila da o tome govori; Ben nije
pominjao Džubalu nikakve nestanke... a sad nije pokušavao da uhvati
Džubalov pogled.
Prokletstvo, jedino što može jeste da i dalje ćuti i da utuvi dečku da
ne sme ići naokolo i slati neprijatne neznance u ništavilo!
Džubalovo dalje preispitivanje (i momačke razgovore) prekinula je
En. „Šefe, na vratima je gospodin Bredli. Onaj koji je za sebe rekao da
je viši izvršni asistent generalnog sekretara.”
„Nisi ga pustila da uđe?”
„Nisam. Pogledala sam ga kroz špijunku i razgovarala sa njim preko
zvučnika. Kaže da treba da vam dostavi neke papire, lično, i da će čekati
odgovor.”
„Neka ih gurne ispod vrata. I reci mu da si ti moj viši izvršni asistent
i da ćeš mu doneti priznanicu kojom potvrđujem lično uručenje, ako mu
je baš potrebno. Ovo je i dalje marsovska ambasada – dok ne proverim
šta piše u tim papirima.”
„Da ga ostavim da stoji u hodniku?”
„Siguran sam da će mu major Bloh naći stolicu. En, svestan sam da
si ti u osnovi lepo vaspitana – ali ovo je situacija u kojoj se isplati biti
neljubazan. Nećemo im dati ni prst, ni lepu reč, dok ne dobijemo tačno
ono što želimo.”
„Da, šefe.”
Paket je bio kabast jer je sadržao mnogo primeraka: a posredi je bio
samo jedan dokument. Džubal je pozvao sve da uđu i podelio im
primerke. „Devojke, dajem lizalicu za svaku pronađenu rupu, klopku ili
dvosmislenost – a muškarcima nagradu iste vrednosti. A sad svi ćutite.”
Potom je opet on prekinuo tišinu. „Ovo je jedan pošten političar –
ostao je kupljen.”
„Tako izgleda”, priznao je Kakston.
„Ima li neko nešto?” Niko nije polagao prava na nagradu; Daglas je
sve napisao jednostavno i jasno, prosto iznoseći ranije postignuti
dogovor. „Dobro”, rekao je Džubal, „svako neka parafira svaki
primerak, pošto ga Majk potpiše – pogotovo vi, kapetane, Svene i
Stinki. Spremi pečat, Mirijam. Dođavola, pustite i Bredlija unutra i neka
i on bude svedok – a onda mu sipajte piće. Djuk, pozovi recepciju i reci
im da pošalju račun; odlazimo odavde. Onda pozovi Grejhaund i reci
im da dovezu kolica. Svene, kapetane, Stinki – mi odlazimo odavde,
onako kako je Lot otišao iz Sodome... što ne biste i vas trojica pošli sa
nama na selo, da se izujete i opustite? Imamo dovoljno kreveta, domaću
kuhinju, nikakvih briga.”
Dvojica oženjenih astronauta rekli su da bi poziv ostavili za kasnije,
i to im je odobreno; doktor Mahmud je prihvatio. Potpisivanje je trajalo
prilično dugo, najviše zato što je Majk uživao u ispisivanju svog imena,
pa je svako slovo ispisivao veoma pažljivo i sa umetničkim
zadovoljstvom. Upotrebljivi ostaci piknika (većinom neotvorene boce)
poslati su na krov i utovareni otprilike u isto vreme kad su svi primerci
potpisani i overeni, a stigao je i hotelski račun.
Džubal je pogledao pozamašni zbir i nije se potrudio da ga proveri.
Umesto toga napisao je: „Odobravam isplatu – Dž. Haršo za V. M.
Smita”, i predao ga Bredliju.
„Ovo je sad briga vašeg šefa”, rekao mu je.
Bredli je zatreptao. „Izvinite?”
„O, samo neka uđe u tokove. Gospodin Daglas će ga svakako
predati šefu protokola. Zar to nije uobičajeni postupak? Prilično sam
neiskusan u takvim stvarima.”
Bredli je preuzeo račun. „Da”, rekao je polako. „Da, tako je. La Ru
će se postarati – predaću ga njemu.”
„Hvala, gospodine Bredli. Na svemu vam hvala!”
 TREĆI DEO
Njegovo ekscentrično obrazovanje
 Poglavlje 22

U jednom kraku jedne spiralne galaksije, nedaleko od zvezde koju je

jedna od kultura zavisna od nje nazvala Sunce, druga zvezda istog tipa
prošla je kroz katastrofalnu promenu i pretvorila se u novu. Njen sjaj će
se videti sa Marsa kroz tri-dopunjene (729) godine, ili 1370 zemaljskih
godina. Stariji su smatrali da će predstojeći događaj biti koristan, na
neko vreme, radi obrazovanja mladih, a da nikad neće prestati
zanimljive i značajne rasprave o estetskim problemima u vezi sa novim
epom satkanim oko smrti Pete planete.
Polazak svemirskog broda Šampion ka matičnoj planeti primećen
je bez komentara, a mladunac koji je njime otputovao pažljivo je
posmatran, ali ne više od toga, pošto će potrajati neko vreme pre nego
što ishodi budu vredni grukovanja. Dvadeset tri ljudska bića ostavljena
na Marsu snalazila su se, uglavnom uspešno, u okruženju koje je
smrtonosno po nage ljude, ali je manje problematično, ukupno gledano,
nego u Slobodnoj Državi Antarktik. Jedan od njih se rastelovio od neke
nedijagnostikovane bolesti koja se ponekad naziva „slomljeno srce”, a
ponekad „čežnja za domom”. Stariji su cenili ranjeni duh i poslali su ga
tamo gde mu je mesto, na dalje lečenje; ali osim toga Marsovci su
ostavljali Zemljane na miru.
Na Zemlji eksploziju susedne zvezde nisu uopšte primetili, pošto su
ljudski astronomi i dalje bili ograničeni brzinom svetlosti. Čovek sa
Marsa, pošto je na neko vreme ponovo stigao u vesti, sada je opet nestao
iz njih. Manjinski predsednik Senata Federacije pozivao je na „odvažan,
novi pristup” dvostrukom problemu prenaseljenosti i pothranjenosti u
jugoistočnoj Aziji, počev od povećane hitnosti humanitarne pomoći
porodicama sa više od petoro dece. Gospođa Persi B. S. Suček tužila je
nadzornike grada i okruga Los Anđeles zbog smrti svoje pudle,
ljubimice po imenu Pidl, do koje je došlo tokom petodnevnog perioda
temperaturne inverzije. Sintija Dačis objavila je da će roditi savršenu
bebu uz pomoć naučno odabranog anonimnog donora i jednako
savršene surogat majke, čim odred stručnjaka završi proračunavanje
savršenog trenutka začeća, kako bi se osiguralo da čudo od deteta bude
jednako genijalno u oblastima muzike, umetnosti i državništva – kao i
da će (pomoću hormona) sama dojiti dete. Izdala je saopštenje za
štampu o psihološkim koristima prirodnog načina ishrane i dozvolila,
ili insistirala, da je novinari snime kako bi dokazala da je fizički
obdarena za tu prijatnu dužnost – činjenica koju njeni uobičajeni
studijski snimci ionako nisu prepuštali sumnji.
Vrhovni biskup Digbi ju je proglasio za „kurvu vavilonsku’ i
zabranio je svim fosteritima da učestvuju u tome, ni kao davaoci ni kao
surogat majke. Agnes Daglas je izjavila: „Ne poznajem lično gospođu
Dačes, ali čovek mora da joj se divi. Njen odvažni primer treba da služi
kao nadahnuće svim majkama.”
Slučajno se desilo da je Džubal Haršo video jednu od tih slika i
prateću priču u časopisu koji je neki gost ostavio u njegovoj kući.
Nasmejao se i stavio je na plutanu tablu u kuhinji... a onda je primetio
(što je i očekivao) da isečak nije dugo ostao tamo, što ga je ponovo
navelo na smeh.
Te nedelje nije imao mnogo prilika za smeh; svet ga je suviše
gnjavio. Spretni novinari su ubrzo prestali da gnjave Majka i Haršoovo
domaćinstvo, pošto je postalo jasno da je priča završena i da Haršo ne
namerava da im pravi nove vesti – ali mnogo hiljada drugih ljudi, koji
nisu u novinarskom poslu, nisu zaboravili Majka. Daglas je zaista
pokušao da obezbedi Majku privatnost: duž Haršoove ograde sada su
patrolirali pripadnici Specijalne službe, a službeno vozilo kružilo je nad
imanjem i proveravalo svaki automobil koji bi pokušao da sleti. Samo
što se Džubal grozio potrebe da uopšte ima stražare.
Stražari su sprečavali ljude da dolaze; ali pošta i telefon su i dalje
stizali. Sa telefonom je Džubal izlazio na kraj tako što je promenio broj
i uveo automatsku sekretaricu sa ugrađenim vrlo kratkim spiskom
osoba čije će pozive Haršo primiti – a osim toga, kućni aparat je
uglavnom stajao podešen na „odbiti i snimiti poruku”.
 Ali pošta je pristizala.
U prvo vreme Haršo je rekao Džil da je problem u Majku. Dečko
jednog dana mora odrasti; neka počne tako što će pratiti svoju poštu...
a ona bi mogla da mu pomaže i savetuje ga. „Ali mene nemoj gnjaviti
time; imam dosta problema i sa mojom prokletom poštom!”
Samo što Džubal nije uspeo da to i sprovede; pošte je bilo previše i
Džil prosto nije umela.
Već samo sortiranje pošte u kategorije predstavljalo je glavobolju.
Džubal je to rešio tako što je prvo telefonirao u lokalnu poštu (što nije
dalo rezultate), a zatim je telefonirao Bredliju, koji je postigao rezultate
posle „predloga” sa vrlo visokog nivoa upućenog u onu istu lokalnu
poštu; od tada je pošta za Majka stizala u odvojenim džakovima za prvu
klasu, drugu klasu, treću klasu i četvrtu klasu, dok je pošta za sve ostale
u kući stizala u petom džaku.
Pošta druge i treće klase korišćena je za izolaciju novog podruma
severno od zgrade, pošto stari podrum, koji je izgradio raniji vlasnik
kuće kao atomsko sklonište, nikada nije bio sasvim zadovoljavajući kao
podrum. Kada je novi podrum bio ne dovoljno, nego predovoljno
izolovan i više mu nije bilo potrebno, Džubal je rekao Djuku da poštu
iz te kategorije baca u jarke da bi sprečio eroziju; u kombinaciji sa
malom količinom šiblja, ta pošta je odlično popunjavala pukotine.
Pošta četvrte klase predstavljala je problem, naročito otkako je
jedan paket eksplodirao prerano, u seoskoj pošti uništivši nekoliko
godina stare poternice sa oglasne table i jedan znak „pređite na sledeći
šalter” – srećom upravnik pošte bio je van kancelarije, a njegova
pomoćnica, postarija gospa sa slabim bubrezima, nalazila se na
bezbednom, u toaletu. Džubal je razmislio o mogućnosti da svu poštu
četvrte klase upućenu Majku pregledaju specijalisti demineri iz
Specijalne službe, koji to isto rade i za generalnog sekretara.
Pokazalo se da to uopšte nije potrebno: Majk je umeo da otkrije
„pogrešnost” u paketu i pre otvaranja. Od tada je pošta četvrte klase
istresana na hrpu odmah kraj kapije; kada poštar ode, Majkbi izdaleka
pronjuškao po gomili i udesio da štetni paketi nestanu; onda bi Lari
dovukao ostatak do kuće. Džubal je smatrao da je taj sistem daleko bolji
nego potapanje sumnjivih paketa u vodu, otvaranje u mraku, snimanje
rendgenom ili bilo koji drugi konvencionalni metod.
Majk je voleo da otvara bezopasne pakete; tako mu je svaki dan bio
kao Božić. Naročito je uživao da čita svoje ime u adresi. Ono što nađe
unutra moglo je, a nije moralo biti interesantno: obično bi to prepustio
nekom od ostalih – a pri tome je konačno naučio šta znači „imovina” u
smislu da može da daje poklone prijateljima. Sve što niko nije želeo
završilo bi u jarku; a to je uključivalo, po strogom pravilu, svaku
moguću hranu, jer Džubal nije bio siguran da li Majkovo osećanje
„pogrešnosti” važi i za otrove... pogotovo otkako je Majk greškom ispio
otrovni rastvor koji je Djuk ostavio u frižideru, a koji se koristio za
razvijanje fotografija – Majk je posle samo mirno rekao da je „ledeni
čaj” imao ukus za koji nije siguran da mu se dopada.
Džubal je rekao Džil da je inače u redu zadržati sve što Majku stigne
u paketima, pod uslovom da se (a) ne traži plaćanje za to, (b) nikad se
ne pominje i (c) nikada se ne vraća, bez obzira na to šta na paketu piše.
Neki predmeti su zaista bili pokloni: većina je bila nenaručena roba. U
oba slučaja, Džubal je zaključio da nenaručeni predmeti koji stižu od
nepoznatih osoba uvek predstavljaju pokušaj da iskoriste Čoveka sa
Marsa i da im zato ne treba zahvaljivati.
Izuzetak su predstavljale žive životinje, od pilića pa do malih
aligatora, za koje je Džubal savetovao da se vraćaju pošiljaocu – osim
ako je Džil spremna da se stara o njima i da pazi da ne upadnu u bazen.
Pošta prve klase predstavljala je sasvim drugačiju glavobolju. Pošto
je pregledao hrpu Majkove pošte prve klase, Džubal je napravio spisak
kategorija:
• A. Molećiva pisma, od pojedinaca i institucija – nasipanje jarka.
• B. Preteća pisma – ne odgovarati. Drugo i kasnija pisma od istog
pošiljaoca predati Specijalnoj službi.
• C. Poslovne ponude, bez obzira na prirodu – isporučiti Daglasu,
bez odgovaranja.
• D. Suluda pisma koja ne sadrže pretnje – najveće bisere pokazati
svima; ostali u jarak.
 • E. Prijateljska pisma – odgovarati samo ako je uz njih priložena
koverta sa adresom i poštanskim markama... a u tom slučaju poslati
jedno od nekoliko tipskih pisama koje će potpisati Džil. (Džubal je
naglasio da pisma koja potpiše Čovek sa Marsa predstavljaju vrednost
sama po sebi, a time i otvoreni poziv da im se šalje još više beskorisne
pošte.)
• F. Skatološka pisma – predati Džubalu (koji se opkladio sam sa
sobom da nijedno takvo pismo ne može pokazati nikakav znak
književne vrednosti) na dalje postupanje, tj. u jarak.
• G. Bračne ponude i srodne, a manje formalne – ignorisati i
čuvati. Pri trećem pokušaju preći na korak pod „B”.
• H. Pisma od naučnih i obrazovnih institucija – postupati kao pod
„E”: ako se odgovara, koristiti tipsko pismo koje objašnjava da Čovek
sa Marsa nije na raspolaganju ni za šta; ako Džil smatra da to ne bi bilo
primereno, neka ih preda Džubalu.
• I. Pisma od osoba koje su zaista srele Majka, kao što je posada
Šampiona, predsednik Sjedinjenih Država i nekolicina ostalih – neka
Majk odgovara na njih kako god želi; vežba u pisanju je svakako
korisna, a vežba u međuljudskim odnosima mu je i te kako potrebna (a
ako mu treba savet, neka ga traži).
Ovo uputstvo je svelo na prihvatljiv broj količinu pisama na koja se
mora odgovarati – svakog dana po nekoliko za Džil, a ponekad po jedno
za Majka. Samo otvaranje pisama zahtevalo je priličan napor, ali Džil
je utvrdila da može sve da ih pregleda i sredi za jedan sat, kad se malo
privikla. Prve četiri kategorije ostale su veoma brojne; kategorija „G”
je bila veoma brojna tokom dve nedelje posle emitovanja stereo-
prenosa iz Palate, a potom se svela na umeren, ali stalan priliv.
Džubal je upozorio Džil da, iako Majk treba da odgovara samo na
pisma od poznanika i prijatelja, on ima pravo da čita svu poštu koja mu
stigne ukoliko poželi.
Trećeg jutra od uvođenja sistema kategorija, Džil je donela Džubalu
pismo iz kategorije „G”. Više od polovine dama i ostalog ženskinja (uz
ponekog zabludelog predstavnika muškog roda) koje su činile ovu
kategoriju prilagale su uz pismo i sliku koja ih je navodno predstavljala;
neke od tih slika vrlo malo su prepuštale mašti, baš kao i sama pisma.
Uz ovo pismo išla je slika koja je uspela ne samo da ništa ne
prepušta mašti nego je podsticala nove uzlete mašte. „Pogledajte ovo,
šefe!”, rekla je Džil. „Samo pogledajte!”
Džubal je pročitao pismo, a onda je pogledao sliku. „Izgleda kao da
zna šta želi. Šta Majk misli o tome?”
„Nisam mu pokazala. Prvo sam donela vama.”
Džubal je ponovo pogledao sliku. „Tip koji smo, kad sam bio mlad,
nazivali ‘obdarena’. Pa, jasno se vidi kojeg je pola i koliko je gipka. Ali
zašto je pokazuješ meni? Viđao sam i bolje, veruj mi.”
„Ali šta da radim sa tim? Pismo je već samo po sebi dovoljno
grozno... ali ta ogavna slika – da li da je pocepam? Pre nego što je Majk
vidi?”
„Oh. Smirite se, sestro. Šta piše na koverti?”
„Ništa. Samo adresa primaoca i pošiljaoca.”
„Šta tačno piše u adresi?”
„Pa, ovaj, Valentin Majkl Smit, Čovek sa...”
„Oh. Dakle, nije poslato tebi.”
„Ne, naravno da n...”
„Samo sam to hteo da proverim. Da se razumemo. Ja nisam Majkov
staratelj. Ti mu nisi ni majka ni dadilja. Prosto sam te odredio da mu
budeš sekretarica. Ako Majk želi da pročita sve što stiže poslato na
njegovo ime, uključujući i smeće treće klase, neka slobodno to radi.”
„Pa on stvarno čita skoro sve. Ali ne želite valjda da vidi ovu
prljavštinu? Džubale, Majk ne zna kakav je svet. On je nedužan.”
„Je li? Koliko je ljudi do sada ubio, Džil?”
Džil nije odgovorila; izgledala je veoma nesrećna.
Džubal je nastavio. „Ako hoćeš da mu pomogneš, postaraj se da ga
naučiš da ovo društvo ne prihvata baš najlepše nonšalantna ubistva.
Inače bi mogao postati neprijatno sumnjičav kada izađe u svet.”
„Hm, mislim da on ne želi da izađe u svet.”
 „E pa ja ću ga svakako gurnuti iz gnezda čim budem siguran da ume
da leti. Može da se vrati kasnije, ako želi – ali neću da mu omogućim
da provede ceo život ovde, kao dete sa posebnim potrebama. Kao prvo
ne mogu, čak i da želim... jer će me Majk verovatno nadživeti za
šezdeset ili sedamdeset godina i ovo gnezdo će dotle nestati. Ali imaš
pravo: Majk jeste nedužan – po našim standardima. Da li si ikada videla
sterilnu laboratoriju u bolnici Notr Dam?”
„Ne. Čitala sam o tome.”
„Najzdravije životinje na svetu – ali ne mogu da napuste
laboratoriju. Dete, ja ne upravljam sterilnom laboratorijom. Majk mora
da upozna ‘prljavštinu’ kako si to lepo rekla – i da stekne imunitet na
nju. Jednog dana će upoznati curu koja je poslala to pismo, ili njenu
duhovnu sestru – zapravo, sretaće ih na desetine i stotine – bestraga mu,
s obzirom na slavu i izgled može provesti ceo život preskačući iz
kreveta u krevet, ako želi. Ti to ne možeš da sprečiš, a ne mogu ni ja.
To zavisi od Majka. Osim toga, ja ne bih ni poželeo da ga sprečavam,
mada smatram da je to glup način da se provede život – raditi iste
monotone vežbe ponovo i ponovo. Šta ti misliš?”
,Ja...“ Džil je zaćutala i pocrvenela.
„Povlačim pitanje. Možda za tebe to nije monotono – a to se mene
uopšte ne tiče. Ali ako ne želiš da prvih pet stotina žena koje sretne
nasamo odvuku Majka u krevet – a ja se slažem da to nije dobra ideja,
trebalo bi da se bavi i drugim stvarima – onda ne pokušavaj da mu
presrećeš poštu. Ovakva pisma bi mogla da ga vakcinišu... ili barem da
ga navedu na oprez. Nemoj praviti predstavu od toga; samo ih stavi na
hrpu, sa sve ‘prljavom’ slikom. Odgovaraj na pitanja ako ih bude
imao... i pokušaj da ne pocrveniš.”
„Uf, dobro. Šefe, grozni ste kad ste tako logični!”
„Da, to je vrlo nepošten način rasprave. Idi sad.”
„Dobro, dobro. Ali pocepaću sliku pošto je Majk vidi.”
„E, nemoj!”
„Zašto? Možda je vi želite, šefe?”
„Bože sakloni! Rekao sam ti da sam viđao i bolje. Ali Djuk nije
tako oguglao kao ja: on sakuplja takve slike. Ako je Majk ne želi – a
kladim se da ne želi – daj je Djuku. Oduševiće se.”
„Djuk sakuplja takvo smeće? A izgleda kao fin čovek.”
„I jeste fin. Veoma fin čovek. Inače bih ga oterao.”
„Ali... ne razumem.”
Džubal je uzdahnuo. „Mogao bih da ti objašnjavam ceo dan i opet
ne bi razumela. Draga moja, postoje aspekti seksa o kojima ne može
postojati komunikacija između dva pola što čine našu vrstu. Ponekad
poneko uspeva da ih grukuje preko jaza koji nas razdvaja, ali to su samo
izuzetno daroviti pojedinci. Same reči su beskorisne, i zato neću ni
počinjati. Veruj mi na reč: Djuk je pravi vitez, bez mane i straha – i
želeo bi da ima tu sliku.”
„Dobro, imaće je, osim ako je Majk ne zadrži. Ali predaću je vama.
Neću da je ja dajem Djuku – da mu ne padne svašta na pamet.”
„Mlakonjo. Možda bi ti se dopale njegove ideje. Je li u pošti bilo
još nečeg zanimljivog?”
„Ne. Uobičajena gomila ljudi koji žele da Majk podrži ovo ili ono,
ili mole ‘Čoveka sa Marsa’ da im pomogne u ovom ili onom – jedan tip
je imao obraza da traži petogodišnji monopol na ime, besplatno, i još
da ga Majk finansira.”
„Dopadaju mi se takvi, potpuno otvoreni kradljivci. Treba ga
podstaći. Reci mu da je Majk tako bogat da peče palačinke sa
Napoleonovim brendijem i da su mu potrebne poreske olakšice – i da li
bi želeo da postane jedna od njih?”
„Vi to ozbiljno, šefe? Moraću da iskopam pismo iz gomile koja je
već namenjena gospodinu Daglasu.”
„Naravno da ne mislim ozbiljno. Gad bi se sutra pojavio ovde lično,
sa sve porodicom. Ali dala si mi odličnu ideju za priču, zato briši sad.
Front!”
Majka „ogavna” slika nije uopšte zanimala. Ispravno je grukovao
(makar i samo teorijski) šta pismo i slika predstavljaju, proučio je sliku
sa otvorenim zanimanjem sa kakvim je gledao i leptire u prolazu. I
leptiri i žene su mu bili beskrajno zanimljivi – zapravo, čitav svet oko
njega delovao mu je očaravajuće i želeo je da ga se nasiti toliko da ga
savršeno grukuje.
Razumeo je, na intelektualnom nivou, mehaničke i biološke procese
koji mu se nude u tim pismima, ali se pitao zašto je nepoznatim ljudima
potrebna njegova pomoć u pokretanju rasta jaja. Majk je razumeo (bez
grukovanja) da ti ljudi prave ritual od obične neophodnosti, dakle da im
je „zbližavanje” verovatno isto toliko važno i dragoceno kao i
ceremonija vode. Jedva je čekao da to grukne.
Ali nije mu se žurilo, jer je „žurba” bila jedan od ljudskih pojmova
koje uopšte nije uspeo da grukuje. Jeste bio svestan ogromne važnosti
pravog trenutka u svakom postupku – ali sa marsovskim pristupom:
pravi trenutak se postiže čekanjem. Primetio je, naravno, da njegovoj
ljudskoj braći nedostaje ta fina razlika između vremena i da su često
prisiljeni da čekaju nešto brže nego Marsovci – ali nije im zamerao tu
nedužnu nespretnost; prosto je naučio da čeka brže kako bi pokrio
njihov nedostatak.
Zapravo, ponekad je tako uspešno čekao brže da bi ljudi zaključili
kako žuri vratolomnom brzinom. Ali ti ljudi bi pogrešili – Majk je
prosto podešavao svoje čekanje kao ustupak potrebama drugih.
Zato je prihvatio Džilin edikt da se ne odgovara na bratske ponude
od ženskih ljudi, ali ne kao konačnu zabranu, nego kao čekanje – možda
će za vek ili dva biti bolje; u svakom slučaju, sad nije bilo dobro vreme
pošto je njegov brat po vodi Džil tako rekla.
Majk je spremno pristao kada je Džil predložila, prilično odlučno,
da se ta slika prepusti Djuku. Odmah je pohitao da je lično uruči, jer bi
to i inače učinio: Majk je znao za Djukovu kolekciju, video ju je,
razgledao ju je sa velikim zanimanjem i pokušavao je da grukne zašto
je Djuk rekao: „Ova ima nikakvo lice, ali gledaj te noge – brate!” Majku
je uvek prijalo da ga braća po vodi zovu „brate”, ali noge su samo noge,
osim što je njegov narod imao po tri, a ljudi su imali samo dve – ali to
ih uopšte ne obogaljuje, morao je da naglasi; dve noge su odlične za
ljude, morao je uvek da grukuje da je to tako.
Što se tiče lica, Džubal je imao najlepše lice koje je Majk ikada
video, jasno i izrazito njegovo sopstveno. Majku se činilo da ženski
ljudi u Djukovoj kolekciji slika jedva i imaju nekakvo lice, toliko su
ličili jedni na druge. Svi ženski mladi ljudi imali su maltene isto lice –
kako bi i moglo biti drugačije? Naravno da mu nikad nije bio problem
da prepozna Džilino lice; ona ne samo što je prva žena koju je ikad
video nego je, mnogo važnije, i njegov prvi ženski brat po vodi – Majk
je poznavao svaku poru na njenom nosu, svaki začetak bore na njenom
licu i svaku je cenio u srećnoj meditaciji.
Ali iako je sad mogao da razlikuje En od Dorkas i Dorkas od
Mirijam i samo po licu, kad je tek došao ovamo, bilo je sasvim
drugačije. Tokom nekoliko dana razlikovao ih je na osnovu veličine i
boje – i, naravno, po glasu, jer nikad ne postoje dva slična glasa.
Međutim, ponekad se dešavalo da sve tri ćute i onda je bilo veoma
dobro što je En znatno viša, Dorkas tako niska, i što Mirijam, koja je
viša od Dorkas ali niža od En, nikako ne može da se pobrka sa onom
koja je odsutna ako En ili Dorkas nisu tu, jer je Mirijamina kosa bila
nepogrešivo „crvena”, mada to uopšte nije bila ona „crvena” boja na
koju se misli kad se govori o nečem što nije kosa.
To posebno značenje „crvene” nije smetalo Majku; on je i pre
dolaska na Zemlju znao da svaka reč engleskog jezika ima više od
jednog značenja. Na tu činjenicu se moglo navići, bez grukovanja, baš
kao i na sličnost svih lica devojaka... a posle nekog vremena čekanja,
više i nisu bile sasvim iste. Majk je sada mogao da prizove u sećanje
Enino lice i da broji pore na njenom nosu sa jednakom lakoćom kao i
kod Džil. U osnovi, čak i jaje je jedinstveno, razlikuje se od svih ostalih
jaja bilo gde i bilo kada – Majk je to oduvek znao. Zato je svaka devojka
imala svoje sopstveno lice, ma koliko male bile razlike između njih.
Majk je predao „ogavnu” sliku Djuku i ugrejalo ga je Djukovo
zadovoljstvo. Majk nije smatrao da lišava sebe time što se rastaje od
slike; video ju je jednom, sad će moći da je vidi u umu kad god poželi
– čak i lice na toj slici, koje je blistalo od veoma neobičnog izraza
prekrasnog bola.
Ozbiljno je prihvatio Djukovo zahvaljivanje i radosno se vratio
čitanju pošte.
Majk nije delio Džubalovu sekiraciju zbog lavine pošte; uživao je u
tome, u reklamama za osiguranje jednako kao i u bračnim ponudama.
Odlazak u Palatu mu je otvorio oči za ogromnu šarolikost ovog sveta i
čvrsto je rešio da sve to grukuje. Bilo mu je jasno da će mu biti potrebno
nekoliko vekova da to postigne, ali on je bio neustrašiv i nije žurio –
grukovao je da su večnost i večno-prekrasno-promenljivo-sada zapravo
jedno te isto.
Odlučio je da neće više ponovo čitati Enciklopediju Britaniku;
poplava pošte mu je davala zanimljivije slike o svetu. Čitao ju je,
grukovao ono što može, a ostalo pamtio da o tome razmišlja noću dok
ukućani spavaju.
Iz tih noći meditacije počeo je, kako mu se činilo, da grukuje
„biznis”, „novac”, „kupovinu” i „prodaju”, kao i ostale srodne
nemarsovske aktivnosti – članci u enciklopediji oduvek su mu ostavljali
osećanje neispunjenosti, kao da je (sad je to grukovao) svaki od njih
pretpostavljao da on zna mnoge stvari koje zapravo nije znao. Ali evo
sad je poštom stigla, od generalnog sekretara Džozefa Edžertona
Daglasa, čekovna knjižica i drugi dokumenti, a njegov brat Džubal se
silno namučio da mu objasni šta je to novac i kako se koristi.
Majk u početku uopšte nije uspevao da shvati, iako mu je Džubal
pokazao kako da popuni svoj prvi ček, dao mu je „novac” u zamenu za
njega, naučio ga kako da ga prebroji.
A onda, iznenada, u grukovanju tako zaslepljujućem da je zadrhtao
i jedva prisilio sebe da se ne povuče, shvatio je apstraktnu simboličnu
prirodu novca. Sve te lepe sličice i blistavi medaljoni nisu „novac”; oni
su samo konkretni simboli apstraktne ideje koja je raširena među svim
ovim ljudima, po čitavom njihovom svetu. Ali te stvari nisu novac, kao
što ni voda podeljena u ceremoniji vode nije zbližavanje. Voda nije
neophodna za ceremoniju... a ove lepe stvarčice nisu neophodne za
novac. Novac je ideja, apstraktna kao misli Starijih – novac je veliki,
strukturisani simbol za uravnoteženje i isceljenje i zbližavanje.
Majk je bio ošamućen veličanstvenom lepotom novca.
Tok i razmena i međusobni odnosi simbola bili su nešto sasvim
drugo, u malom prekrasni, ali podsećali su ga na igre kojima uče
mladunce kako bi ih podstakli da nauče pravilno razmišljanje i da rastu.
Njega je ošamutila ukupna struktura, ideja da se čitav svet može
ogledati u jednoj dinamičnoj, potpuno međusobno povezanoj strukturi
simbola. Majk je tada grukovao da su Stariji ove vrste zaista bili veoma
stari kada su uspeli da sklope takvu lepotu, i ponizno je poželeo da mu
uskoro bude dozvoljeno da se sretne sa nekim od njih.
Džubal ga je podsticao da troši deo novca i Majk je to činio, uz
plašljivu, nesigurnu žudnju poput neveste odvedene u krevet. Džubal
mu je predložio da „kupi poklone za svoje prijatelje”, a Džil mu je
pomogla oko toga, tako što je za početak odredila granice: samo jedan
poklon za svakog prijatelja i ukupan iznos ne sme preći određeni mali
procenat svote koja mu je stavljena na račun – Majkova prvobitna
namera bila je da potroši sav taj iznos na prijatelje.
Brzo je naučio kako je teško trošiti novac. Ima mnoštvo stvari
između kojih mora da se bira, a sve su prekrasne i većina je
nerazumljiva. Okružen debelim katalozima od Maršal Filda do Ginze,
sve do Bombaja i Kopenhagena, osećao se pridavljen obiljem predmeta.
Čak i katalog Sirsa i Montgomerija bio je previše za njega.
Džil mu je pomogla. „Ne, Majk, Djuk ne bi želeo traktor.”
„Djuk voli traktore.”
„Ovaj, možda – ali već ima jedan, ili ga ima Džubal, što mu dođe
na isto. Možda bi više voleo jedan od ovih simpatičnih belgijskih
monocikla – mogao bi da ga rastavlja i sastavlja i glanca po ceo dan.
Ali čak je i to suviše skupo, kad se uračunaju porezi. Majk, dušo, poklon
ne treba da bude veoma skup – osim ako pokušavaš da nagovoriš
devojku da se uda za tebe, ili tako nešto. Pogotovo ‘tako nešto’. Poklon
treba da pokaže da si razmišljao o tome i o ukusu te osobe. Nešto što će
mu se dopasti, ali što verovatno ne bi kupio sebi.”
„Kako?”
„To je uvek problem. Čekaj malo. Sad sam se setila nečega iz
jutrošnje pošte – nadam se da Lari još nije odvezao tovar.” Brzo se
vratila. „Našla sam! Slušaj ovo: ‘Živa Afrodita: de luks album ženske
lepote u veličanstvenim stereo-bojama, delo najvećih umetnika
fotografije. Pažnja: ovaj predmet se ne šalje redovnom poštom. Biće
uručen na rizik kupca samo unapred plaćenom ekspres službom. Ne
prihvatamo narudžbine iz sledećih zemalja...’ dobro je, Pensilvanija
nije na spisku – ali to i ne treba da te brine; ako je adresirano na tebe,
svakako će stići – a znam koliko je vulgaran Djukov ukus i ovo će mu
se sigurno dopasti.”
Djuku se zaista dopalo. Isporučen je, ne preko ekspres službe, nego
preko patrole Specijalne službe koja je čuvala kuću – a sledeći oglas
koji im je stigao poštom hvalisao se: „Upravo kakav je kupio i Čovek
sa Marsa, po specijalnoj narudžbini!” Majku je to prijalo, a Džil se
nervirala.
Sa drugim poklonima je bilo isto toliko muke, ali najviše kad je
trebalo odabrati poklon za Džubala. Džil nije znala šta da kaže. Šta
čovek da kupi nekome ko ima sve – to jest, sve što može poželeti a što
novac može da kupi? Sfingu? Tri želje? Fontanu koju Pons de Leon nije
uspeo da nađe? Ulje za njegove prastare kosti, ili jedan zlatni dan
mladosti? Džubal je odavno odustao od kućnih ljubimaca, jer ih je sve
nadživeo, ili je (još gore) sada bilo moguće da ljubimac nadživi njega,
da ostane siroče.
Oprezno su se savetovali sa ostalima. „Bestraga mu”, rekao je Djuk,
„niste znali? Šef voli kipove.”
„Stvarno?”, iznenadila se Džil. „Nisam videla nijedan po kući.”
„Zato što većina onoga što mu se dopada nije na prodaju. Kaže da
gluposti koje danas prave izgledaju kao nesreća na otpadu i da svaki
idiot sa let-lampom i astigmatizmom može da postane vajar.”
„Mislim da je Djuk u pravu”, dodala je En zamišljeno. „Džubalov
ukus za skulpture možete videti iz knjiga u njegovoj radnoj sobi. Ali ne
verujem da će vam to biti od pomoći.”
Ipak su pogledali, En i Džil i Majk, a En je odabrala tri knjige za
koje je tačno znala (uvežbanim pogledom) da ih je Džubal najčešće
gledao. „Hmmm...”, rekla je. „Jasno je da bi voleo bilo šta Rodenovo.
Majk, ako bi mogao da kupiš jednu od ovih za Džubala, koju bi
odabrao? O, evo jedne lepše – ‘Večno proleće’ se zove.”
Majk je jedva pogledao, pa je okrenuo stranu. „Ovu.”
„Šta?” Džil je pogledala sliku i stresla se. „Majk, ta je prosto
užasna! Nadam se da ću umreti pre nego što budem tako izgledala.”
„To je lepota”, odlučno je tvrdio Majk.
„Majk!”, pobunila se Džil. „Ti imaš izopačen ukus – gori si od
Djuka. Ili možda ne znaš za bolje.”
Obično bi takvo prebacivanje od strane brata po vodi, a naročito
Džil, ućutkalo Majka i prisililo bi ga da provede narednu noć
pokušavajući da razume gde je pogrešio. Ali ovo je bila umetnost kod
koje je bio siguran u sebe. Prikazani kip je bio prvo što je video na
Zemlji a što mu se učinilo kao dašak doma. Iako je jasno predstavljala
ljudsku ženu, ostavljala mu je utisak da je tu negde u blizini neki
marsovski Stariji, odgovoran za njen nastanak. „To je lepota”, ponovio
je tvrdoglavo. „Ona ima sopstveno lice. Grukujem to.
„Džil”, rekla je En poluglasno, „Majk je u pravu.”
„Šta? En! Nije valjda da ti se ovo dopada?”
„Plaši me. Ali Majk zna šta Džubal voli. Pogledaj knjigu. Sama se
otvara na tri mesta. Sad pogledaj te stranice – ova je dodirivana mnogo
više nego ostale dve. Majk je odabrao ono što je šefu najmilije. Ova
druga – ‘Karijatida koja je pala pod težinom svog kamena’ – i ta mu se
dopada. Ali Majk je pronašao Džubalovu omiljenu.”
„Kupiću je”, odlučno je rekao Majk.
Ali nije bila na prodaju. En je telefonirala Rodenovom muzeju u
Parizu, u Majkovo ime, i samo galska galantnost i njena lepota pomogli
su da ne bude ismejana. Da prodaju jedno od Maestrovih dela? Draga
mlada damo, oni ne samo što nisu na prodaju nego se ne smeju ni praviti
kopije! Non, non, non! Quelle idee!
Ali Čoveku sa Marsa moguće su neke stvari koje drugima nisu
moguće. En je pozvala Bredlija; nekoliko dana kasnije on joj se ponovo
javio. Kao kompliment francuske vlade – bez plaćanja, samo sa
odlučnim zahtevom da se to nikada ne izlaže javno – Majk će dobiti, ne
original, nego mikroskopski preciznu kopiju u prirodnoj veličini,
bronzani fotopantogram dela „Ostarela kurtizana (koja je nekada bila
prekrasna šlemarka)”.
Džil je pomogla Majku da odabere poklone za devojke, i tu se
mnogo bolje snalazila. Ali kada ju je upitao šta da kupi njoj, ne samo
što mu nije pomogla nego je tvrdila da joj ne sme kupiti ništa.
Majk je počeo da shvata kako, pošto brat po vodi uvek govori
istinito, ponekad govore istinitije od drugih, to jest da engleski jezik
poseduje različite dubine i ponekad je potrebno odrediti onu pravu. Zato
se posavetovao sa En.
„Slobodno joj kupi poklon, mili. Ona je to morala da ti kaže... ali ti
joj svejedno kupi poklon. Hm...” En je zabranila odeću i nakit i na
krajnje odabrala poklon koji ga je čudio – Džil je već mirisala upravo
onako kako Džil treba da miriše.
Male dimenzije i prividna beznačajnost poklona, kada je stigao,
samo su povećali njegove sumnje – a kada ga je En pustila da njušne
pre nego što će ga predati Džil, Majk je sumnjao više nego ikada; miris
je bio veoma jak i uopšte nije mirisao kao Džil.
A ipak, En je imala pravo; Džil se oduševila parfemom i insistirala
je da ga smesta poljubi. Ljubeći je, on je potpuno grukovao da je to
poklon koji je želela i da ih je to zbližilo.
Kad ga je to veče stavila za večeru, otkrio je da se miris zapravo ne
razlikuje od mirisa same Džil; na neki nejasan način samo je doprineo
da Džil miriše još lepše na Džil. A povrh svega, Dorkas ga je zbog toga
poljubila. „Majk, mili...”, šapnula je. „Negliže je divan i upravo sam to
oduvek želela – ali možda bi jednog dana mogao i meni da kupiš
parfem?”
Majk nije uspevao da grukne zašto ga Dorkas želi, pošto Dorkas
nije mirisala ni nalik Džil i zato parfem ne bi bio valjan za nju... a
shvatio je i da ne želi da Dorkas miriše kao Džil; želeo je da Dorkas
miriše kao Dorkas.
Džubal ih je prekinuo. „Prestanite da se cmačete sa dečkom i pustite
ga da večera! Dorkas, ti već zaudaraš kao marseljski mačkeraj; nemoj
kamčiti od Majka još neku aromu.”
„Šefe, gledajte svoja posla.”
Sve je to bilo veoma zbunjujuće – i to što je Džil mogla da miriše
još više kao Džil... i što je Dorkas želela da miriše kao Džil kad je već
mirisala kao Dorkas... i što je Džubal rekao da Dorkas miriše kao mačka
mada to uopšte nije tačno. U kući je živela mačka (ne kao ljubimac,
nego kao suvlasnik); u retkim prilikama je ulazila u kuću i s visine
primala darove u hrani. Mačka i Majk su se grukovali u momentu i
Majku su njene mesožderske misli bile veoma prijatne i sasvim
marsovske. Otkrio je i da mačkino ime (Fridrih Vilhelm Niče) uopšte
nije mačkino ime, ali to nije rekao nikome jer nije uspevao da izgovori
mačkino pravo ime; mogao ga je samo čuti u svojoj glavi.
Mačka nije mirisala kao Dorkas.
Davanje poklona bilo je velika divota, pa je tako kupovina naučila
Majka mnogo čemu o istinskoj vrednosti novca. Ali nije ni za trenutak
zaboravio da postoje i druge stvari koje jedva čeka da grukne. Džubal
je dva puta odložio poziv senatora Buna ne pominjuči to Majku, a Majk
nije primetio ništa, pošto prema njegovom potpuno drugačijem
poimanju vremena ‘sledeća nedelja’ nije predstavljala nikakav
konkretan datum.
Ali sledeće ponavljanje poziva došlo je poštom i bilo je upućeno
Majku; senator Bun je bio pod pritiskom vrhovnog biskupa Digbija,
koji je želeo da prikaže Čoveka sa Marsa, a Bun je osetio da ga Haršo
zavlači i da će verovatno to činiti večno.
Majk je odneo poziv Džubalu i ostao da čeka. „Da?”, zarežao je
Džubal. „Da li želiš da ideš ili ne želiš? Ne moraš da prisustvuješ
fosteritskoj službi. Možemo im reći da idu dođavola.”
I tako je taksi sa ljudskim vozačem (Haršo je odbijao da poveri svoj
život automatu) došao po njih sledeće nedelje ujutro i povezao Majka,
Džil i Džubala na javno sletište tik ispred svetog tla Kapele arhanđela
Fostera Crkve novog otkrovenja.
 Poglavlje 23

Celim putem do crkve Džubal je pokušavao da upozori Majka; samo

što Majk nije bio siguran na šta ga upozorava. Slušao ga je, uvek je
slušao – ali predeli ispod njih odvlačili su mu pažnju; odlučio je da
sačuva sve što mu Džubal kaže. „Slušaj, sinko”, savetovao ga je Džubal,
„ti fosteriti žele tvoj novac. To je u redu, skoro svi žele tvoj novac; ti
samo treba da budeš čvrst. Tvoj novac i prestiž što je Čovek sa Marsa
prišao njihovoj crkvi. Radiće na tebi – a treba i tu da budeš čvrst. „
„Kako molim?”
„Dođavola, ti kao da me ne slušaš.”
„Izvini, Džubale.”
„Hm... pokušaću ovako. Religija je uteha mnogim ljudima i čak je
moguće da neka religija, negde, zaista predstavlja Konačnu Istinu. Ali
u mnogim slučajevima, biti religiozan je samo oblik oholosti. Religija
Biblijskog pojasa 4 u kojoj sam ja odrastao podsticala me je da mislim
kako sam bolji od ostatka sveta; bio sam ‘spasen’, a oni su bili prokleti’
– mi smo imali milost božju, a ostali svet su bili ‘pagani’... a pod
‘paganima’ su se podrazumevali ljudi kao što je tvoj brat Mahmud. To
je značilo da neuki, glupi krelac koji se retko kupa, a setvu kukuruza
planira prema mesečevim menama tvrdi da je upućen u konačne
odgovore vaseljene. To mu daje za pravo da sve ostale ljude gleda s
visine. Naša knjiga himni bila je puna takve arogancije – bezumnog,
oholog, samoživog uživanja što smo mi u dobrim odnosima sa
Svemoćnim i što on ima visoko mišljenje o nama i samo o nama, a svi

4Biblijski pojas – neformalni naziv za oblasti na jugu i jugozapadu SAD u kojima

preovlađuje konzervativni evangelistički protestantizam sa velikim uticajem crkve na
svakodnevni život. (Prim. prev.)
ostali na sudnji dan ima da idu pravac u pakao. Mi smo prodavali jedini
autentični tonik Lidije Pinkam 5...”
„Džubale!”, oštro ga je prekinula Džil. „On to ne grukuje.”
„Šta? Izvini. Zaneo sam se. Moja familija je pokušavala da od mene
napravi propovednika i promašili su za dlaku; verovatno su mi ostali
tragovi.”
„Jesu.”
„Ne navaljuj, curo. Bio bih dobar popa da nisam stekao fatalnu
naviku da čitam sve čega se dokopam. Uz samo malo više
samopouzdanja i uz pristojnu količinu neznanja mogao sam postati
čuveni evangelista. Prokletstvo, ovo mesto kuda smo krenuli moglo je
biti poznato kao Kapela arhanđela Džubala.”
Džil je iskrivila lice. „Džubale, molim vas! Ne odmah posle
doručka.”
„Ozbiljno mislim. Samouveren čovek zna kada laže; to mu
ograničava domet. Ali uspešan šaman prvo ubedi sebe; on veruje u sve
što govori – a takvo uverenje je zarazno; nema granice njegovim
dometima. Meni je nedostajalo neophodno samopouzdanje u sopstvenu
nepogrešivost; nikad ne bih postao prorok... samo kritičar – što je u
najboljem slučaju jadna stvar, neka vrsta proroka četvrte klase koji pati
od iluzije veličine.” Džubal se namrštio. „To me i brine kod fosterita,
Džil. Mislim da su potpuno iskreni... a ti i ja znamo da Majk uvek pada
na iskrenost.”
„Šta mislite, šta će pokušati da mu urade?”
„Da ga preobrate, naravno. A onda da se dokopaju njegovog
bogatstva.”
„Mislila sam da ste sredili stvar tako da to niko ne može da izvede?”

5 Lidija Pinkam (1819-1883) izumela je biljno – alkoholni tonik za „ ženske

probleme” koji se prodaje i danas. Lekovitost samog preparata nije dokazana, ali je
gospođa Pinkam zapamćena kao jedna od prvih osoba koja je javno govorila o
ženskom reproduktivnom zdravlju i problemima sa menstruacijom i menopauzom u
vreme kada je to bio tabu. (Prim. prev.)
 „Ne, sredio sam samo tako da niko ne može da mu ga uzme protivno
njegovoj volji. A kad bi pokušao nekom da pokloni, vlada bi se smesta
umešala. Ali poklanjanje crkvi, a naročito politički moćnoj crkvi kao
što su fosteriti, to je nešto sasvim drugačije.”
„Ne vidim zbog čega.”
Džubal je uzdahnuo. „Draga moja, religija je po zakonu bukvalno
ničija zemlja. Crkva može da radi sve što može i bilo koja druga ljudska
organizacija – a ne podleže ograničenjima. Ne plaćaju porez, ne moraju
da podnose izveštaje o poslovanju, praktično su imuni na pretres,
inspekciju i kontrolu – a crkvom se smatra sve što sebe proglasi za
crkvu. Bilo je pokušaja da se napravi razlika između ‘stvarnih’ religija
koje imaju pravo na takav imunitet i ostalih ‘kultova’. Ali to se ne može
izvesti osim ako se uvede nekakva državna religija... što je lek gori od
bolesti. U svakom slučaju, to nije učinjeno, pa su i prema onom što je
ostalo od starog Ustava SAD i prema Povelji Federacije sve crkve
jednake i uživaju jednak imunitet – naročito ako nose veliki boj glasova.
Ako bi Majk prešao u fosterizam... i sačinio testament u korist svoje
crkve... i onda ‘otišao u raj’ jednog lepog jutra, sve će to biti, da
iskoristim prigodnu metaforu, ‘ispravno kao crkva nedeljom’.”
„Jao meni! A mislila sam da je konačno bezbedan.”
„Niko nije bezbedan s ove strane groba.”
„Pa... šta ćete preduzeti, Džubale?”
„Ništa. Samo gunđam.”
Majk je pamtio njihov razgovor bez imalo truda da ga grukuje.
Shvatio je da je tema veoma jednostavna na njegovom jeziku, ali
neverovatno složena na engleskom. Od trenutka kad nije uspeo da
postigne uzajamno grukovanje po toj temi, čak ni sa svojim bratom
Mahmudom, zbog navodno nesavršenog prevoda sveobuhvatnog
marsovskog pojma kao „Ti si bog”, on je prosto čekao da grukovanje
postane moguće. Znao je da će se čekanje s vremenom isplatiti; njegov
brat Džil je učila njegov jezik i on će moći da joj objasni. Onda će
zajedno grukovati.
U međuvremenu, predeli koji su promicali ispod njega predstavljali
su beskrajno uživanje, a on je bio pun iščekivanja sledećeg iskustva.
Očekivao je, ili se nadao, da će sresti ljudske Starije.
Senator Tom Bun ih je čekao na sletištu. „Zdravo, narode! I neka
dobri Bog blagoslovi sve na ovaj prekrasni Sabat. Gospodine Smite,
radujem se što vas ponovo vidim. I vas takođe, doktore.” Izvadio je
cigaru iz usta i osmotrio Džil. „I ovu mladu damu – nismo li se videli u
Palati?”
„Jesmo, senatore – ja sam Džilijan Bordman.”
„Tako sam i mislio, draga moja. Da li ste spaseni?”
„Ovaj, izgleda nisam, senatore.”
„Pa, nikad nije prekasno. Veoma ćemo se radovati ako budete
prisustvovali službi za tragaoce u Spoljnoj kapeli – naći ću čuvara da
vas uputi. Gospodin Smit i doktor će ići u Svetilište, naravno.” Senator
je počeo da se osvrće.
„Senatore...”
„Da, doktore?”
„Ako gospođica Bordman ne može da uđe u Svetilište, mislim da
ćemo onda i mi radije prisustvovati službi za tragaoce. Ona je njegova
bolničarka i prevodilac.”
Bun je delovao uznemireno. „Je li on bolestan? Ne izgleda tako. I
zašto mu je potreban prevodilac? On govori engleski – čuo sam ga.”
Džubal je slegnuo ramenima. „Kao lekar, volim da imam
medicinsku sestru uz sebe, ako zatreba. Gospodin Smit se još nije
potpuno prilagodio uslovima na ovoj planeti. A prevodilac možda i neće
biti potreban. Ali što ne biste pitali njega? Majk, da li želiš da Džil pođe
sa tobom?”
„Da, Džubale.”
„Ali... U redu, gospodine Smite.” Bun je ponovo izvadio cigaru,
stavio dva prsta u usta i zazviždao. „Heruvime, ovamo!”
Dojurio je dečko od dvanaestak godina. Imao je na sebi kratku
tuniku, helanke i patike, i nešto nalik na raširena golubova krila (jer su
upravo to i bila) zakačena na ramena. Nije nosio ništa na glavi i imao je
gustu, kovrdžavu plavu kosu i širok osmeh. Džil je podsetio na decu sa
reklama za sokove.
„Pohitaj u upravu Svetilišta i reci dežurnom da želim još jedan
hodočasnički bedž, pa neka ga odmah pošalje na kapiju Svetilišta. Šifra
Mars.”
„Mars”, ponovio je dečak, pozdravio izviđačkim pozdravom,
okrenuo se i sa lakoćom skočio dvadeset metara uvis, preko mnoštva
glava. Džil je tek tad shvatila zašto je kratka tunika izgledala tako
kabasto: pod njom se krio lični pojas za skokove.
„Moramo paziti na te bedževe”, primetio je Bun. „Iznenadili biste
se koliko bi grešnika želelo da se ušunja unutra i okuša malo božje
radosti a da pre toga nisu sprali grehe. Sada ćemo lepo prošetati i malo
razgledati dok budemo čekali treći bedž. Drago mi je što ste došli
ranije.”
Progurali su se kroz gomilu i ušli u ogromnu zgradu, gde su se našli
u dugačkom i visokom predvorju. Bun je stao. „Voleo bih da pogledate
nešto. Postoji ekonomičnost u svemu, čak i u delu gospodnjem. Svaki
turista koji dođe ovamo, bez obzira na to hoće li prisustvovati službi za
tragaoce ili ne – a službe se održavaju dvadeset četiri sata dnevno –
mora proći ovuda. Šta će videti? Ove srećne šanse.” Bun je mahnuo ka
mašinama za kockanje poređanim duž dva zida predvorja. „Bar i brza
hrana su na drugom kraju, pa ne može dobiti ni čašu vode ako nije
prošao kroz ova iskušenja. I da vam kažem, veliki je grešnik onaj ko
može dotle da stigne a da ne prokocka sitninu iz džepova.
Ali mi ne uzimamo njegov novac ne dajući mu ništa zauzvrat.
Pogledajte...” Bun se progurao do mašine i kucnuo po ramenu ženu koja
je igrala za njom; oko vrata je nosila fosteritsku brojanicu. „Molim te,
kćeri.”
Podigla je pogled, a ljutiti izraz se pretvorio u osmeh. „Svakako,
biskupe.”
„Blagoslovena bila. Primetićete”, nastavio je Bun, ubacivši četvrt
dolara u otvor, „da bez obzira na to ima li dobitka u ovozemaljskim
dobrima ili nema, grešnik koji igra na ovoj mašini uvek je nagrađen
blagoslovom i odgovarajućim suvenir-tekstom.”
 Mašina je prestala da bruji, a u prozorčićima su se pojavile poređane
reči: BOG – TE – GLEDA.
„To je trostruki dobitak”, žustro je rekao Bun i izvadio nagradu iz
posudice. „A ovo je suvenir-tekst.” Otkinuo je papirnu traku koja je
virila iz proreza i pružio je Džil. „Zadržite je, mlada damo, i razmislite
o tome.”
Džil je bacila pogled pre nego što je stavila traku u tašnu: „Ali
grešnikov trbuh je pun gada – N. O. XXIII17”.
„Primetićete”, nastavio je Bun, „da se dobitak isplaćuje u žetonima
a ne u novcu – a šalter za zamenu je skroz iza bara... pa do njega treba
proći pored mnoštva mogućnosti da se ponudi ljubav za milosrđe i
druga dobra dela. Zato će ih grešnik verovatno usput vratiti... i svaki put
će dobiti blagoslov i još jedan tekst koji će poneti kući. Kad se sve
sabere, ukupan efekat je ogroman, zaista ogroman! Neki od
najprilježnijih i najpobožnijih članova naše pastve počeli su upravo iz
ove prostorije.”
„Ni najmanje ne sumnjam”, složio se Džubal.
„Pogotovo ako dobiju džekpot. Shvatićete, svaka kombinacija je
celokupna rečenica, blagoslov. Sve osim džekpota. To su tri Sveta oka.
Verujte, kad vide te oči kako ih gledaju poređane u nizu i manu božju
pravo sa nebesa, to ih stvarno navede da se zamisle. Ponekad se
onesveste. Izvolite, gospodine Smite!” Bun je ponudio Majku jedan
žeton koji je mašina upravo izbacila „Okušajte se.”
Majk je oklevao. Džubal je brzo uzeo ponuđeni žeton – prokletstvo,
nije želeo da dečko postane zavistan od jednorukog Džeka! „Pokušaću
ja, senatore.” Ubacio je žeton.
Majk nije nameravao ništa da učini. Protegnuo je svoje osećanje za
vreme i sad je blago opipavao unutrašnjost mašine pokušavajući da
otkrije šta tačno radi i zašto su stali da je gledaju. Ali bio je suviše
plašljiv da bi sam igrao.
Ali kada je Džubal to učinio, Majk je gledao cilindre kako se vrte i
vrte, primetio je da na svakom postoji nacrtano po jedno oko, i pitao se
šta je taj „džekpot” kad se pokažu sva tri oka. Ta reč je imala samo tri
značenja, koliko je on znao, a ovde kao da nijedno nije bilo
odgovarajuće. Bez mnogo razmišljanja, i svakako bez namere da
izazove bilo kakvo uzbuđenje, usporio je i zaustavio svaki cilindar tako
da su ih kroz prozorčiće gledale oči.
Oglasilo se zvono, hor je zapevao osane, mašina je blesnula i počela
da izbacuje poplavu žetona u posudicu i van nje, u tacnu za takve
slučajeve. Bun se oduševio. „Blagosloveni bili! Doktore, ovo je vaš
srećan dan! Dozvolite da vam pomognem – i vratićemo jedan unutra da
uklonimo džekpot.” Nije čekao Džubala, nego je uzeo jedan žeton iz
poplave i ubacio ga u prorez.
Majk se pitao zašto se sve to dešava, pa je ponovo poređao tri oka.
Ponovili su se isti događaji, osim što je umesto poplave stigao samo
potočić. Bun je gledao mašinu. „E pa nek sam... blagosloven! Ne bi
trebalo da se desi dva puta zaredom. Ali nije važno; desilo se – a ja ću
se postarati da budete isplaćeni za oba.” Brzo je ubacio novi žeton.
Majk je i dalje hteo da vidi zašto je ovo džekpot. Ponovo su se
pojavila tri oka.
Bun ih je netremice gledao. Džil je odjednom stegnula Majka za
ruku. „Majk... prestani”, šapnula je.
„Ali, Džil, gledao sam...”
„Ne govori o tome. Samo prestani. I čekaj samo da stignemo kući!”
„Oklevam da ovo nazovem čudom”, govorio je nesigurno Bun.
„Mašini verovatno treba popravka. Heruvime, ovamo!”, uzviknuo je.
„Bolje da uklonimo ovaj poslednji”, dodao je i ubacio novi žeton.
Bez Majkove intervencije, točkovi su samo usporili i objavili:
POSTER – TE -VOLI; mehanizam je pokušao, uzaludno, da isporuči
deset žetona. Stigao je heruvim, stariji, sa glatkom crnom kosom.
„Srećan dan”, rekao je. „Potrebna vam je pomoć?”
„Tri džekpota”, rekao mu je Bun.
„Tri?”
„Zar nisi čuo muziku? Jesi li gluv? Bićemo za barom; donesi novac
tamo. I dovedi nekoga da proveri ovu mašinu”
„Da, biskupe.”
 Ostavili su heruvima da se čudom čudi, a Bun ih je žurno sproveo
kroz Sobu sreće do bara na drugom kraju. „Moramo vas skloniti
odavde”, rekao je vedro, „pre nego što oterate crkvu u bankrot. Doktore,
jeste li uvek ovako srećne ruke?”
„Uvek”, spokojno je rekao Haršo. Nije pogledao Majka i nije ni
nameravao – rekao je sebi da on ne zna da li dečko ima neke veze sa
tim... ali veoma je želeo da se ovo što pre završi i da se lepo vrate kući.
Bun ih je odveo do dela bara gde je pisalo „Rezervisano”. „Ovde će
biti dobro – ili možda mlada dama želi da sedne?”
„Dobro je ovako.” (A ako me još jednom nazoveš ‘mlada dama’
nahuškaću Majka na tebe!)
Barmen im je žurno prišao. „Srećan dan. Za vas kao obično,
biskupe?”
„Dvostruko. Šta ćete vi, doktore? A vi, gospodine Smite? Ne
ustežite se; vi ste gosti vrhovnog biskupa.”
„Brendi, hvala. Vodu posebno.”
„Brendi, hvala”, ponovio je Majk... malo je razmislio. „Meni bez
vode, molim vas.” Činjenica je da voda života nije neophodna za
ceremoniju vode, ali ipak nije želeo da ovde pije vodu.
„To je pravi duh!”, srdačno se nasmešio Bun. „To je pravi pristup
piću! Bez vode. Razumete? Šala.” Munuo je Džubala u rebra. „Šta želi
mlada dama? Kolu? Mleko za vaše rumene obraze? Ili želite pravo
srećno piće sa odraslima?”
„Senatore”, rekla je Džil oprezno, „da li se vaša gostoljubivost
odnosi i na martini?”
„O, da li! Imamo najbolji martini na svetu – uopšte ne stavljamo
vermut. Umesto toga ih blagoslovimo. Dupli martini za mladu damu.
Blagosloven bio, sinko, i napravi ga brzo.” Obratio se ostalima. „Imamo
vremena za piće na brzinu, onda ćemo u posetu arhanđelu Fosteru, pa
ćemo stići u svetilište taman na vreme da čujemo vrhovnog biskupa.”
Piće je stiglo zajedno sa dobitkom od džekpota. Popili su uz Bunov
blagoslov, a onda se on prijateljski prepirao sa Džubalom oko tri stotine
dolara dobitka, i insistirao da sve tri premije pripadaju Džubalu iako je
zapravo Bun ubacio drugi i treći žeton. Džubal je to razrešio tako što je
uzeo sav novac i spustio ga u činiju za darove ljubavi koja je stajala na
pultu kraj njih.
Bun je zadovoljno klimnuo glavom. „To je znak velike milosti,
doktore. Još ćemo mi vas spasti. Još jednu turu, narode?”
Džil se nadala da će neko reći da. Džin je razvodnjen, zaključila je,
i slabog ukusa: ipak, pokrenuo je negde u njoj plamičak tolerancije. Ali
niko se nije oglasio, pa je pošla sa ostalima kad ih je Bun poveo uz
stepenice, kraj natpisa: POTPUNO ZABRANJEN PRISTUP
TRAGAOCIMA I GREŠNICIMA NA OVAJ NIVO – TO VAŽI I ZA
TEBEl
Iza natpisa stajala je teška rešetkasta kapija. Bun joj se obratio:
„Biskup Bun i troje hodočasnika, gosti vrhovnog biskupa.”
Kapija se otvorila. Poveo ih je kroz krivudav hodnik, pa u sobu.
Soba je bila umereno velika, luksuzno nameštena u stilu koji je
podsetio Džil na pogrebne zavode, ali ispunjena vedrom muzikom.
Osnovna tema kao da je ličila na „Vesele zvončiće”, ali uz dodatak
kongo bubnjeva i još nekih elemenata, pa je zapravo bilo teško odrediti
tačno poreklo. Džil je zaključila da joj se dopada i da je navodi da poželi
da pleše.
Suprotni zid sobe bio je od stakla, a kao da nije bilo ni toga. „Evo
nas, narode”, rekao je Bun žustro, „u Prisustvu.” Brzo je kleknuo,
okrenut ka praznom zidu. „Vi ne morate da klečite, vi ste hodočasnici,
ali slobodno učinite tako ako želite. Većina hodočasnika klekne. I evo,
to je on... baš kakav je bio kad je pozvan na nebo.”
Bun je mahnuo cigarom. „Zar ne izgleda prirodno? Očuvan je
čudom, naravno, njegovo telo je mirotočivo. Upravo na toj stolici je
sedeo dok je pisao svoje Poruke... i upravo je u tom položaju bio kad je
otišao na nebesa. Nije se ni pomerio i nismo ga pomerali – samo smo
izgradili kapelu oko njega... uklonili smo staru crkvu, naravno, a
očuvali smo njeno sveto kamenje.”
Pred njima, na oko šest ili sedam metara, nalazila se velika fotelja
prilično nalik na presto, a u njoj starac. Izgledao je kao živ... a Džil je
odmah podsetio na starog jarca sa farme na kojoj je provodila leta kao
dete – da, čak je imao i isturenu donju usnu, i iste opuštene obraze, i
žestoke, mračne oči. Osetila je da se naježila; pred arhanđelom
Fosterom osećala se nelagodno.
Majk joj se obratio na marsovskom: „Brate moj, je li ovo Stariji?”
„Ne znam, Majk. Kažu da jeste.”
Nastavio je na marsovskom. „Ne grukujem nikakvog Starijeg ovde”
„Kažem ti da ne znam.”
„Grukujem pogrešnost.”
„Majk! Pripazi! „
„Da, Džil.”
„Šta je rekao, mlada damo? Šta ste pitali, gospodine Smite?”
Džil je pohitala da odgovori. „Nije to ništa, senatore. Mogu li da
izađem? Ne osećam se dobro.” Ponovo je pogledala leš. Nad njim su
lebdeli oblaci, između kojih se probijala jedna pruga svetlosti i padala
mu na lice. Svetlost se pomalo menjala, pa je izgledalo da lice menja
izraz, a oči su delovale jasno i živo.
„Da, ponekad tako deluje, kad ga prvi put vidite.” umirivao ju je
Bun. „Ali treba da ga pogledate sa galerije za tragaoce ispod nas –
odatle ga gledate naviše uz potpuno drugačiju muziku. Potpuno.
Ozbiljna muzika, sa podzvučnim tonovima, kako su mi rekli – to ih
podseća na počinjene grehe. A ova soba je odaja za Srećne misli i
meditaciju, namenjena visokim službenicima crkve – često dolazim
ovde da sednem i popušim cigaru; ostanem možda sat vremena ako se
osećam imalo utučeno.”
„Molim vas, senatore.”
„O, svakako. Sačekajte napolju, dušo. Gospodine Smite, vi ostanite
koliko god želite.”
„Senatore, zar ne bi bilo najbolje da odemo pravo na službu?”, javio
se Džubal.
I tako su svi pošli. Džil je drhtala i stezala Majka za ruku – strašno
se plašila da će Majk nešto uraditi onom groznom eksponatu – pa bi ih
sve linčovali, i ko zna šta još.
Dvojica čuvara, u uniformama sličnim kao kod heruvima ali
kićenijim, preprečili su im put ukrštenim kopljima kad su stigli do
kapije svetilišta. Bun ih je ukorio. „De, de! Ovi hodočasnici su lični
gosti vrhovnog biskupa. Gde su im bedževi?”
Zbrka je raščišćena, doneti su bedževi, a uz njih i novac od
osvojenih premija. „Ovuda, biskupe”, rekao je poslužitelj sa mnogo
poštovanja i poveo ih uz široko stepenište ka centralnoj loži sa
direktnim pogledom na binu.
Bun ih je propustio da uđu. „Najpre vi, mlada damo.” Potom je
usledilo natezanje: Bun je želeo da sedne kraj Majka kako bi mu
odgovarao na pitanja. Haršo je pobedio, pa je Majk seo između Džil i
Džubala, a Bun je ostao u prolazu.
Loža je bila prostrana i luksuzna, sa veoma udobnim stolicama sa
automatskim podešavanjima, pepeljarom uz svako sedište i stočićima
na sklapanje za osveženja, trenutno u spuštenom položaju na ogradi
pred njima. Nalazili su se na oko pet metara iznad glava pastve i na
najviše trideset metara od oltara. Ispred oltara mladi sveštenik je
zagrevao publiku, puštajući muziku i mašući mišićavim rukama,
stegnutih pesnica, kao klipovima u motoru. Njegov moćni bas
povremeno se pridruživao horu, a onda bi ga podigao u pozivajući:
„Na noge lagane! Šta čekamo? Pustićete da vas đavo zatekne na
spavanju?”
Prolazi su bili veoma široki i duž desnog se kretao vozić, prolazio
ispred oltara i skretao u središnji prolaz; stopala su lupala u ritmu sa
sveštenikovim mahanjem i pesmom hora. Tras, tras, ooo!... tras, tras,
ooo! Džil je osetila ritam i bojažljivo shvatila da bi bilo zabavno
pridružiti se plesu – što je sve više ljudi i radilo na pozive mišićavog
mladog sveštenika.
„Taj dečko je odličan”, zadovoljno je rekao Bun. „Nekoliko puta
sam propovedao sa njim i mogu reći da ume da ti preda publiku
spremnu da proključa. Prečasni Džag Džakerman – nekada je igrao
levog obarača za Ramse. Sigurno ste ga gledali.”
 „Bojim se da nisam”, priznao je Džubal. „Ne pratim američki
fudbal.”
„Stvarno? Nemate pojma šta propuštate. Tokom sezone većina
vernika ostaje posle službe, ručaju u klupama i gledaju prenos
utakmice. Čitav zadnji zid iza oltara može da se pomeri u stranu i
otkriva najveći stereo-tank ikada načinjen. Kao da vam se igra pred
nosom. Bolji prijem nego što biste imali kod kuće – i mnogo je
uzbudljivije gledati okružen svetom.” Zastao je i zazviždao. „Hej
heruvime! Ovamo!”
Poslužitelj im je žurno prišao. „Da, biskupe?”
„Sinko, kad si nas smestio, tako si odjurio da nisam imao vremena
da naručim.”
„Žao mi je, biskupe.”
„Žaljenje te neće odvesti u raj. Budi srećan, sinko. Koračaj živahno
i budi uvek spreman. Isto za sve, narode? Odlično!” Naručio je piće. „I
donesi mi pregršt mojih cigara – traži ih od barmena.”
„Odmah, biskupe.”
„Blagosloven bio, sinko. Čekaj...” Čelo vozića upravo je stiglo do
njih; Bun se nagnuo preko ograde i sastavio dlanove oko usta kao
megafon da bi nadjačao buku. „Don! Hej Don!” Jedna žena je podigla
pogled. On joj je mahnuo da se popne. Nasmešila se. „Dodaj narudžbini
još jedan viski. Poteci sad.”
Žena je brzo stigla u ložu, kao i piće. Bun je izvukao jedno sedište
iz zadnjeg reda lože i postavio ga u ugao ispred sebe kako bi žena lakše
ušla. „Narode, ovo je Don Arden. Draga moja, ovo je gospođica
Bordman, ona mlada dama tamo u uglu – a ovo je čuven doktor Džubal
Haršo...”
„Zaista? Doktore, vaše priče su stvarno božanstvene!”
„Hvala.”
„Ne, stvarno. Svako veče stavim neku vašu traku u plejer i puštam
da me uspava. „
„Pisac ne može dobiti veću pohvalu”, izjavio je Džubal mrtav
ozbiljan.
 „Dobro, dobro, Don”, ubacio se Bun. „Mladić koji sedi između njih
je... gospodin Valentin Smit, Čovek sa Marsa.”
Raširila je oči i zinula od čuda. „O, zaboga!”
Bun je prasnuo u smeh. „Blagoslovena bila! Izgleda da sam te ovog
put zaista šokirao.”
„Jeste li vi zaista Čovek sa Marsa?”
„Jesam, gospođice Don Arden.”
„Molim vas, zovite me Don. Za boga miloga!”
Bun ju je pogladio po ruci. „Zar ne znaš da je greh sumnjati u reč
jednog biskupa? Draga moja, da li bi želela da pomogneš da povedemo
Čoveka sa Marsa ka svetlosti?”
„O, mnogo bih želela!”
(Naravno da bi želela, kučko ljigava! pomislila je Džil.) Bila je sve
ljuća otkako im se pridružila gospođica Arden. Nosila je haljinu dugih
rukava, visoke kragne i neprozirnu – a ipak nije ništa pokrivala. Bila je
načinjena od tkanine gotovo istovetne boje kao njena koža i Džil je bila
sigurna da ispod nje samo svoju kožu i ima – i obline, naravno, u
svakom potrebnom obliku. Haljina je bila razmetljivo skromna u
poređenju sa napadnim modelima ženskog dela pastve, a nekima su,
dok su plesale, pojedini delovi gotovo iskakali iz odeće.
Džil je pomislila da, uprkos obučenosti, gospođica Arden izgleda
kao da se upravo izmigoljila iz kreveta i jedva čeka da se vrati tamo. Sa
Majkom. Prestani da se vrpoljiš pred njim, kurvo jeftina!
„Razgovaraću o tome sa vrhovnim biskupom, draga moja”, rekao
je Bun. „Sad bolje idi dole i povedi paradu. Džagu je potrebna pomoć.”
Ona je poslušno ustala. „Da, biskupe. Drago mi je što smo se
upoznali, doktore, gospođice Brod. Nadam se da ćemo se ponovo
videti, gospodine Smite. Moliću se za vas.” Onda se odnjihala.
„Divna devojka”, zadovoljno je rekao Bun. „Jeste li nekad gledali
njenu predstavu, doktore?”
„Mislim da nisam. Čime se bavi?”
Bun kao da nije poverovao sopstvenim ušima. „Ne znate?”
 „Ne.”
„Zar niste čuli ime? To je Don Arden – najplaćenija striptizeta u
Donjoj Kaliforniji, eto ko je ona. Ljudi su vršili samoubistvo zbog nje
– veoma žalosno. Radi pod naročitim reflektorima i do trenutka kad
stigne do cipela, osvetljeno joj je samo lice i zaista ne možete da vidite
ništa drugo. Veoma efektno. Izuzetno uzvišeno. Da li biste poverovali,
kad gledate to ljupko lice, da je nekada bila veoma nemoralna žena?”
„Ne mogu da poverujem.”
„E, pa jeste. Pitajte je. Ispričaće vam. Još bolje, dođite na očišćenje
za tragaoce – javiću vam kad će ona nastupiti. Kada se ona ispovedi, to
daje drugim ženama hrabrost da ustanu i govore o svojim gresima. Ona
ništa ne krije – a naravno, to i njoj koristi, da zna da pomaže drugim
ljudima. Sada je veoma posvećena – sama doleće ovamo svojim
automobilom svake subote uveče, posle poslednje predstave, kako bi
bila tu na vreme da drži Nedeljnu školu. Zadužena je za kurs Sreće za
mladiće, a otkako ga je preuzela, broj slušalaca se utrostručio.”
„U to nimalo ne sumnjam”, složio se Džubal. „Koliko godina imaju
ti srećni mladići?”
Bun ga je pogledao i nasmejao se. „Niste me prevarili, matori
đavole – neko vam je rekao devizu Doninog kursa: ‘Niko nije suviše
star da bi bio mlad.’”
„Ne, ozbiljno.”
„U svakom slučaju, ne možete pohađati njen kurs dok niste videli
svetlost i prošli kroz pročišćenje i bili prihvaćeni. Žao mi je. Ovo je
Istinska crkva, hodočasniče, ni nalik na one klopke Sotonine, one
smrdljive jame zlobe koje sebe nazivaju crkvom kako bi navele
neoprezne na idolopoklonstvo i druga svetogrđa. Ne možete prosto ući
ovamo da biste ubili nekoliko sati zbog kiše – morate najpre biti
spaseni. Zapravo – oh, evo ga upozorenje za kameru.” U sva četiri ugla
velike prostorije bleskala su crvena svetla. „A Džag ih je taman doveo
do krivine. Sad ćete videti pravu stvar.”
Vozić plesača je primao sve više dobrovoljaca, a ono malo vernika
koji su ostali da sede pljeskali su u ritmu i poskakivali u sedištima.
Parovi poslužitelja hitali su da podignu one koji su pali: neki su ustali
ali neki, naročito žene, uvijali su se i išla im je pena na usta. Njih su
žurno nosili pred oltar i ostavljali da se tamo batrgaju kao tek upecane
ribe. Bun je pokazao cigarom mršavu riđokosu ženu od oko četrdeset
godina, čija se haljina pokidala od trzaja. „Vidite onu ženu? Prošlo je
sigurno godinu dana otkako je uspela da prođe celu službu a da je ne
opsedne Duh. Ponekad nam se arhanđeo Foster obraća kroz njena usta...
a kad se to desi, potrebna su četvorica krupnih iskušenika da je zadrže
u mestu. Mogla bi da ode na nebesa u svakom trenutku, spremna je. Ali
potrebna nam je ovde. Želi li neko još? Usluga u baru je verovatno malo
sporija kad se kamere uključe i stvari živnu. „
Majk je odsutno pustio da mu dopune čašu. Nije delio Džilino
gađenje pred prizorom. Ostao je duboko uznemiren kada je otkrio da
„Stariji” uopšte nije Stariji već samo propala hrana, bez ijednog Starijeg
u blizini. Ali to je odložio za kasnije i sad je duboko upijao događaje
oko sebe.
Gužva ispod njega bila je po ukusu toliko marsovska da se u isto
vreme osetio i kao kod kuće i željan doma. Nijedan detalj samog prizora
nije bio marsovski, sve je bilo potpuno drugačije, ali ispravno je
grukovao da je posredi zbližavanje, stvarno kao i ceremonija vode, a po
brojnosti i intenzitetu nije se moglo meriti ni sa čim što je ikada doživeo
izvan svog gnezda. Žalosno je poželeo da ga neko pozove da se pridruži
tom skakanju. Brideo je od želje da se stopi sa njima.
Ponovo je video gospođicu Don Arden i pokušao je da uhvati njen
pogled – možda će ga ona pozvati. Nije morao da je prepoznaje po
veličini i razmerama, iako je pri upoznavanju primetio da je tačno isto
visoka kao njegov brat Džil i sa gotovo istim oblikom i istom masom.
Ali gospođica Don Arden je imala sopstveno lice, na kome su se bolovi
i tuge i rast jasno videli ispod toplog osmeha. Pitao se da li bi gospođica
Don Arden možda jednog dana bila voljna da podeli vodu sa njim i da
se zbliže. Senator biskup Bun ga je navodio na opreznost i bilo mu je
drago što Džubal nije dozvolio da sede jedan kraj drugog. Ali bilo mu
je žao kada je gospođica Don Arden morala da ode.
Gospođica Don Arden nije osetila njegov pogled. Vozić ju je odneo
dalje.
Čovek na bini podigao je obe ruke; velika pećina se utišala. On ih
je naglo spustio. „Ko je srećan?”
„MI SMO SREĆNI!”
„Zašto?”
„BOG... NAS VOLI!”
„Kako znate?”
„POSTER NAM KAŽE!”
On je pao na kolena i podigao jednu stegnutu pesnicu. „Da čujemo
urlik lava!”
Pastva je na to počela da urliče i ciči i vrišti, a on je kontrolisao
buku mašući pesnicom kao dirigentskim štapićem, podižući glasnoću,
utišavajući, spuštajući je do podzvučnog režanja, a potom podižući do
kreščenda, od kojeg se balkon tresao. Majk je osetio ritam u sebi i
uživao je, u ekstazi toliko bolnoj da se plašio kako će morati da se
povuče. Ali Džil mu je rekla da to nikad više ne sme da radi, osim kad
je sklonjen u svojoj sobi; zato se savladao i pustio da ga talasi
zapljuskuju.
Čovek je ustao. „Našoj prvoj himni”, rekao je žustro, „sponzor je
Pekara Mana, proizvođač anđeoskog hleba, „veknice ljubavi sa
nasmešenim licem našeg vrhovnog biskupa na svakom omotaču, i sa
naročitim nagradnim kuponom koji možete iskoristiti u svojoj najbližoj
Crkvi novog otkrovenja. Braćo i sestre, sutra pekare Mana, sa
prodavnicama u celoj zemlji, počinju veliku rasprodaju pred
ravnodnevicu. Pošaljite sutra svoje dete u školu sa velikom kutijom
kolačića arhanđela Fostera, a svaki je blagosloven i umotan u prikladan
tekst – i molite se da svaki slatkiš koji podari nekome navede dete
grešnika bliže svetlosti.
A sada hajde da stvarno živnemo uz svete reči naše omiljene himne:
‘Napred, deco Fosterova!’ Svi zajedno...”
„Napred, deco Foste-ro-va!
Rastrgnite dušmane...
 Vera je naš štit i ok-lop!
Rušite ih na gomile!”
Drugi stih!
„Nema mira sa greš-ni-kom!
Bog je na našoj strani!”
Majk je toliko uživao u svemu da nije ni pokušavao da prevodi i
odmerava ili pokušava da grukuje reči. Gruknuo je da reči nisu bitne:
ovo je bilo zbližavanje. Vozić je ponovo krenuo, plesači su pevali
moćne zvuke zajedno sa horom i onima koji nisu imali snage za
kretanje.
Posle himne došla je pauza da bi došli do daha, a za to vreme čitana
su obaveštenja, nebeske poruke, još jedna reklama, potom dodela
osvojenih nagrada. Potom nova himna: „Srećna lica uzdignuta”, čiji je
sponzor Datelbaumov lanac robnih kuća, gde spaseni mogu da kupuju
bezbedno, jer nema u ponudi robe koja nije sponzorisana – dečja Srećna
soba u svakoj robnoj kući, pod nadzorom spasenih sestara.
Mladi sveštenik je prišao samoj ivici bine i podmetnuo šaku iza uva,
osluškujući.
„Ho... će... mo... Dig-bi-ja!”
„Koga?”
„Ho – će – mo – DIG – BI – JA!”
„Glasnije! Neka vas čuje!”
„HO – ĆE – MO – DIG – BI – JA!” Trap-trup-trup, pljes-pljes-
pljes. „HO – ĆE – MO – DIG – BI – JA!” Trup-trup-trup, pljes-pljes-
pljes...
I to je trajalo i trajalo, sve glasnije, dok nije cela zgrada počela da
se ljulja. Džubal se nagnuo ka Bunu. „Još malo ovako i postići ćete isto
što i Samson.”
„Ne brinite”, odgovorio je Bun preko cigare. „Armirana, otporna na
požar, ojačana verom. Osim toga, projektovana je tako da se lako trese.
To pomaže.”
Svetla su se prigušila, zavesa iza oltara se razdvojila, i zaslepljujući
sjaj bez primetnog izvora obasjao je vrhovnog biskupa, koji je mahao
podigavši ruke iznad glave, čvrsto sastavljenih šaka, i smešio se.
Odgovorili su mu lavljom rikom, a on im je dobacivao poljupce. Na
putu ka propovedaonici zastao je, napola podigao jednu od opsednutih
žena koje su se još uvijale oko oltara, poljubio je u čelo, nežno je
spustio, krenuo dalje – i odmah ponovo stao i kleknuo kraj mršave
riđokose. Vrhovni biskup je posegnuo iza sebe i u ruci mu se stvorio
bežični mikrofon.
Prineo je drugu ruku ženinim ramenima i postavio joj mikrofon
pred usne.
Majk nije uspeo da razume njene reči. Šta god da je govorila, bio je
prilično siguran da nije na engleskom.
Ali vrhovni biskup je već prevodio, ubacujući reči u pauzama
zapenjenih bujica reči.
„Arhanđeo Foster je danas sa nama...”
„Veoma je zadovoljan. Poljubite sestru levo od sebe...”
„Ima naročitu poruku za jednog od prisutnih.”
Žena je ponovo progovorila. Digbi kao da je oklevao. „Kako, kako?
Molim vas glasnije.” Ona je na to počela da mumla i vrišti.
Digbi je podigao pogled i nasmešio se. „Njegova poruka je za
hodočasnika sa druge planete – Valentina Majkla Smita, Čoveka sa
Marsa! Gde si, Valentine Majkle? Ustani, ustani!”
Džil je pokušala da ga spreči, ali Džubal je zarežao: „Lakše je
učiniti nego opirati se. Neka ustane, Džil. Maši, Majk. Sad možeš da
sedneš.” Majk je sve poslušao, zaprepašćen što su počeli da skandiraju:
„Čo-vek sa Mar-sa! Čo-vek sa Mar-sa!”
Propoved koja je usledila kao da je takođe bila upućena baš njemu,
ali ma koliko se trudio, nije uspeo da je razume. Reči jesu bile na
engleskom, barem većinom, ali kao da su bile poređane pogrešno i bilo
je veoma mnogo buke, mnogo tapšanja, i toliko povika „Aleluja!” i
„Srećan dan!” da se potpuno zbunio. Laknulo mu je kad je došao kraj.’
Čim je propoved okončana, Digbi je prepustio službu mladom
svešteniku i otišao; Bun je ustao. „Idemo, narode. Iskrašćemo se pre
ostalih.”
Majk je pošao sa njim, držeći Džil za ruku. Išli su visoko
zasvođenim tunelom, a buka je ostala iza njih. „Da li ovaj put vodi ka
parkingu?”, upitao je Džubal. „Rekao sam vozaču da nas tamo čeka.”
„Da, ako krenete pravo napred. Ali mi najpre idemo kod vrhovnog
biskupa.”
„Šta? Ne, mislim da nećemo. Vreme je da pođemo kući.”
Bun se zagledao u njega. „Doktore, ne mislite ozbiljno. Vrhovni
biskup nas čeka. Ne možete prosto otići od njega – morate mu izraziti
poštovanje. Vi ste njegovi gosti.”
Džubal je oklevao, pa se predao. „Pa... neće biti mnogo drugih
ljudi? Ovaj dečko je imao dovoljno uzbuđenja za jedan dan.”
„Samo vrhovni biskup. Želi da vas vidi nasamo.” Bun ih je sproveo
u mali lift, skriven među ukrasima tunela; trenutak kasnije već su stajali
u predsoblju Digbijevih ličnih odaja.
Vrata su se otvorila i Digbi je žurno ušao. Skinuo je odoru i sad je
bio u širokom ogrtaču. Nasmešio im se. „Izvinite što ste me čekali,
narode – stvarno moram da se istuširam čim izađem. Nemate pojma
koliko je težak posao mlatiti Sotonu i pritom neprekidno pričati. Dakle,
ovo je Čovek sa Marsa? Bog te blagoslovio, sinko. Dobro došao u kuću
gospodnju. Arhanđeo Foster želi da se ovde osećaš kao kod svoje kuće.
On te čuva.”
Majk nije odgovorio. Džubal se iznenadio kad je utvrdio koliko je
vrhovni biskup nizak. Ima neke podmetače u obući dok je na bini? Ili
je to zbog osvetljenja? Osim jareće bradice, koju je očito nosio po
ugledu na Fostera, najviše je ličio na prodavca polovnih automobila –
isti širok osmeh i topli, iskreni maniri. Ali podsećao je na još nekoga...
nekoga... tako je! Na profesora Sajmona Magusa, odavno pokojnog
muža Beki Vizi. Džubal se tu malo opustio i osetio nešto malo topline
prema svešteniku. Sajmon je bio vrlo prijatan, iako nitkov...
Digbi je usmerio sav šarm na Džil. „Nemoj klečati, kćeri; ovde smo
prijatelji nasamo.” Potom je nastavio, iznenadivši Džil poznavanjem
njenog porekla, i potom je dodao: „Gajim duboko poštovanje prema
tvom pozivu, kćeri. Blagoslovenim rečima arhanđela Fostera, bog nam
naređuje da najpre održavamo svoje telo u redu kako bi duša mogla da
traga za svetlom neuznemiravana telesnim bolestima. Znam da ti još
nisi jedna od nas... ali tvoj posao je blagosloven gospodom. Svi smo mi
saputnici na putu ka nebesima.”
Onda se obratio Džubalu. „Vi takođe, doktore. Arhanđeo Foster
nam je rekao da gospod zapoveda da budemo srećni... i mnogo puta sam
spustio svoj pastirski štap, smrtno umoran od briga i obaveza prema
svome stadu, i uživao u nedužnom satu sreće nad nekom od vaših
priča... a potom sam ustajao osvežen, spreman da se borim dalje.”
„Ovaj, hvala vam, biskupe.”
„Govorim iz dubine srca. Potražio sam vaše podatke na nebesima –
de, de, nije strašno: znam da ste nevernik, ali pustite me da govorim.
Čak i Sotona ima svrhu u božjem Velikom planu. Još nije vreme da vi
postanete vernik. Iz svojih tuga i patnji i bola vi tkate sreću za druge
ljude. Sve se to beleži na vašoj stranici u Velikoj knjizi. Molim vas!
Nisam vas doveo ovamo da raspravljamo o tehnologiji. Mi se nikad ni
sa kim ne raspravljamo, već čekamo da oni vide svetlost, a onda ih
dočekujemo dobrodošlicom. Ali danas ‘Ćemo samo uživati u srećnom
zajedničkom satu.”
Digbi se potom ponašao kao da to najiskrenije misli. Džubal je bio
prisiljen da prizna kako je ljigavi varalica istovremeno i šarmantan
domaćin, a kafa i piće i hrana su odreda izvanredni. Džubal je primetio
kako Majk deluje nekako nervozno, naročito kad ga je Digbi spretno
odvojio od grupe i obratio mu se nasamo – ali neka ga đavo nosi, dečko
će prosto morati da se navikne da sreće ljude i razgovara sa njima
sasvim sam, bez Džubala ili Džil ili nekog trećeg ko će mu šaputati
tekst.
Bun je upravo pokazivao Džil neke Fosterove relikvije u staklenoj
vitrini na drugoj strani prostorije; Džubal je mazao guščju paštetu na
tost i krišom se zabavljao posmatrajući njeno očito ustezanje. Čuo je
škljocanje vrata i okrenuo se: Digbi i Majk su nestali. „Kuda su otišli,
senatore ?”
„Šta? O čemu vi to, doktore?”
 „Biskup Digbi i gospodin Smit. Gde su?”
Bun se osvrnuo i kao da je tek tad primetio zatvorena vrata. „Oh,
samo su otišli tamo na trenutak. To je mala soba za privatne audijencije.
Bili ste unutra, zar ne? Dok vam je vrhovni biskup pokazivao
prostorije.”
„Hm, da.” Bila je to mala prostorija u kojoj se nalazila samo stolica
na platformi – „presto”, ispravio se Džubal uz mali pakostan osmeh – i
klecalo sa osloncem za ruke. Džubal se pitao koji će od ove dvojice
koristiti presto a koji klecalo; ako ovaj biskup na šljokice pokuša da
raspravlja o religiji sa Majkom, čekaju ga razna iznenađenja. „Nadam
se da neće dugo ostati tamo. Zaista moramo da krenemo.”
„Ne verujem da će biti dugo. Verovatno je gospodin Smit želeo da
razgovara nasamo. Ljudi to često žele... a vrhovni biskup je vrlo
velikodušan u tom pogledu. Evo, pozvaću parking i udesiću da vas vaš
prevoz čeka odmah na kraju hodnika iz kojeg smo pošli liftom – to je
biskupov lični ulaz. Uštedeće vam dobrih deset minuta.”
„Veoma ste ljubazni.”
„Pa ako gospodin Smit ima nešto na duši što želi da ispovedi,
nećemo ga požurivati. Idem napolje da telefoniram.” S tim rečima Bun
je izašao.
Džil je prišla Džubalu. „Ne dopada mi se ovo”, rekla je zabrinuto.
„Mislim da su nas namerno izmanipulisali kako bi Digbi mogao da
odvede Majka nasamo i obrađuje ga.”
„Siguran sam da je tako.”
„Pa? To nisu smeli da rade. Idem da upadnem tamo i da kažem
Majku da je vreme za odlazak.”
„Kako god želiš, ali mislim da se ponašaš previše zaštitnički. Ovo
nije kao da nas Specijalna služba prati u stopu, Džil; ovaj plan je mnogo
prefinjeniji. Neće biti nikakve prisile.” Nasmešio se. „Po mom
mišljenju, ako Digbi pokuša da preobrati Majka, na kraju će Majk
preobratiti njega. Majkove ideje je veoma teško odbiti.”
„I dalje mi se ne sviđa.”
„Opusti se. Posluži se klopom, džabe je.”
 „Nisam gladna.”
„E, ja jesam... a ako ikada odbijem besplatnu hranu, izbaciće me iz
Udruženja pisaca.” Naslagao je prozirno tanke režnjeve šunke na hleb
namazan puterom, dodao tome još neke elemente, a nijedan nije bio
sintetički, i na kraju je dobio nesigurni zigurat, smazao ga i olizao
majonez sa prstiju.
Deset minuta kasnije Bun se još nije vratio. „Džubale”, oštro je
rekla Džil, „ne nameravam da i dalje budem učtiva. Idem da izvedem
Majka odande.”
„Samo napred.”
Prišla je vratima. „Džubale, zaključano je.”
„Tako sam i mislio.”
„Pa? Šta ćemo? Da provalimo?”
„Samo ako nam nema druge.” Džubal je prišao unutrašnjim vratima
i pažljivo ih osmotrio. „Hmmm, uz pomoć opsadnog ovna i dvadeset
mišićavih ljudi mogao bih i da pokušam. Ali ne bih računao na uspeh.
Džil, ta vrata bi služila na čast bančinom sefu – samo su malo ulepšana
da ne kvare izgled sobe. Imam i ja jedna vrlo slična u radnoj sobi.”
„Šta ćemo sada?”
„Lupaj po njima, ako želiš. Dobićeš modrice. Ja idem da vidim gde
se zadržao dragi prijatelj Bun.”
Kad je provirio u hodnik, Džubal je ugledao Buna kako se upravo
vraća. „Izvinite”, rekao je. „Morao sam da pošaljem heruvima u potragu
za vašim vozačem. Našao ga je u Sobi sreće, kako ruča. Ali vaš auto
sad čeka na vas, tačno tamo gde sam rekao.”
„Senatore, mi moramo odmah da krenemo. Hoćete li biti tako
ljubazni da obavestite biskupa Digbija?”
Bun kao da se našao u neprilici. „Mogu da mu telefoniram, ako
insistirate. Ali nerado bih to činio – a stvarno ne mogu da uđem i
prekinem privatnu audijenciju.”
„Onda mu telefonirajte. Insistiram.”
Bun je pošteđen neprijatnosti jer su se baš tog trenutka otvorila
unutrašnja vrata i pojavio se Majk. Džil ga je pogledala u lice i ciknula.
„Majk! Jesi li dobro?”
„Da, Džil.”
„Reći ću vrhovnom biskupu da odlazite”, rekao je Bun i prošao
pored Majka u sobicu. Smesta se vratio. „Otišao je”, objavio je.
„Postoje još jedna vrata, ka njegovoj radnoj sobi.” Nasmešio se. „Kao
mačke i kuvari, vrhovni biskup nikome ne polaže račune kad i kuda ide.
To je šala. Kažu da pozdravljanje na odlasku ne dodaje ništa sreći ovog
sveta, i zato se on nikada ne oprašta. Nemojte se uvrediti.”
„Ni najmanje. Ali mi ćemo se sad oprostiti – i zahvaljujem vam na
veoma zanimljivom iskustvu. Ne, ne mučite se da silazite; siguran sam
da ćemo naći put i sami.”
 Poglavlje 24

Džubal je jedva dočekao da uzlete. „Pa, Majk, šta misliš o svemu

tome?”
Majk se mrštio. „Ne grukujem.”
„Nisi jedini, sinko. Šta je biskup imao da ti kaže?”
Majk je dugo oklevao sa odgovorom. „Brate moj Džubale, ja
moram da razmislim pre nego što to grukujem.”
„Slobodno razmišljaj, sinko. Možeš i da odremaš. Ja svakako
hoću.”
„Džubale?”, javila se Džil. „Kako to uspevaju?”
„Šta uspevaju?”
„Sve. Ono nije crkva – ono je ludnica.”
Sad je Džubal morao da razmisli pre nego što odgovori. „Ne, Džil,
nisi u pravu. To jeste crkva... i logičan izdanak našeg vremena.”
„Molim?”
„Novo otkrovenje i sve njene doktrine i postupci jesu stari, veoma
stari. Po tome se vidi da ni Foster ni Digbi nikad u životu nisu imali
nijednu originalnu ideju. Ali znaju šta može da se proda, u naše vreme.
I zato su nakupili stotinu prastarih trikova, malo ih prefarbali i krenuli
da zarađuju. I to naveliko. Jedino me plaši što ću možda doživeti da
počne da se prodaje suviše dobro – sve dok ne postane obavezno za
svakoga.”
,Jao, ne!”
„Jao, da. Hitler je počeo sa mnogo manje, a sve što je on imao da
prodaje bila je mržnja. Mržnja se uvek dobro prodaje, ali ako hoćeš da
se mušterije vraćaju i šire dalje, sreća je bolja roba. Veruj mi, znam to:
i ja sam u istom zanatu. Što me je Digbi uredno podsetio.” Iskrivio je
lice. „Trebalo je da ga zveknem. A umesto toga, počelo je da mi se
dopada. Eto zašto ga se plašim. Veoma je dobar u tome, veoma
pametan. On zna šta ljudi žele. Sreću. Svet je propatio dugo, mračno
stoleće krivice i straha – a sada im Digbi govori da nemaju čega da se
plaše, ni u ovom životu ni posle njega, i da im Bog naređuje da vole i
budu srećni. Dan za danom priča istu priču: Nemoj se bojati, budi
srećan.”
„Pa, taj deo je u redu”, priznala je Džil, „i rekla bih da se zaista
mnogo trude oko toga. Ali...”
„Koješta! Samo se igraju.”
„Ne, ostavio mi je utisak da je zaista posvećen svom radu, da je
žrtvovao sve ostalo kako bi...”
„Koješta, rekao sam. Za Digbija je to igra. Džil, od svih gluposti
koje pokreću svet, pojam ‘altruizma’ je najgori. Ljudi rade ono što žele,
uvek je tako. Ako im je ponekad bolno da se odluče – ako se pokaže da
to o čemu odlučuju izgleda kao ‘plemenita žrtva’ – možeš biti sigurna
da nije ni za jotu plemenitije od neugodnosti koje izaziva pohlepa...
neprijatne neophodnosti da se odlučiš između dveju stvari, od kojih bi
obe želela da radiš a možeš samo jednu. Običan čovek trpi tu
neugodnost svakog dana, kad god se odlučuje hoće li potrošiti dolar na
pivo ili će ga ostaviti na stranu za decu, ili hoće li ustati iako je umoran
ili će provesti dan u mekom krevetu i ostati bez posla. Ma šta da je
posredi, uvek će odabrati ono što mu se čini da će ga najmanje boleti ili
mu najviše prijati. Prosečan tipus provodi život mučeći se oko takvih
malih odluka. Ali totalna hulja i savršen svetac donose iste takve
odluke, samo u većim razmerama. Oni i dalje biraju ono što im prija.
Kao i Digbi. Bilo da je svetac ili zlikovac, on nije jedan od izmučenih
malih tipova.”
„A šta vi mislite da je on, Džubale?”
„Misliš da tu ima neke razlike?”
„Jao, Džubale, vaš cinizam je samo poza i vi to vrlo dobro znate!
Naravno da ima razlike.”
 „Hmmm, da, u pravu si, ima. Nadam se da je on samo hulja... jer
svetac može da izazove deset puta više nevolja nego hulja. Ne, obriši to
iz zapisnika; samo bi rekla da je cinično – kao da je time dokazano da
je pogrešno. Džil, šta ti je smetalo kod one njihove službe?”
„Pa... sve. Ne možete me ubediti da je to molitva.”
„U smislu da se nije tako radilo u maloj crkvi u dolini kad si bila
dete? Spremi se da čuješ nešto strašno, Džil – na tvoj način se ne radi
ni u Vatikanu. Ni u Meki.”
„Da, ali... ali niko ne radi ovako! Plesanje u voziću... mašine za
kockanje... čak i bar, usred crkve! To nije religija, to nije čak ni
pristojno! Prosto je odvratno.”
„Pretpostavljam da prostitucija u hramu takođe nije naročito
dostojanstvena.”
„Molim?”
„Pretpostavljam da su parovi gde se ne zna čije su ruke a čije noge
jednako znojavi i smešni kad to rade u crkvi kao i u bilo kojim drugim
okolnostima. A što se tiče plesanja u voziću, jesi li ikada videla
šejkersku službu? Ne, naravno da nisi, a nisam ni ja; svaka crkva koja
je protiv seksa (a oni jesu) ne može da potraje. Ali ples u slavu božju
ima dugu i uglednu istoriju. Ne mora biti neki osobit ples – ako je
verovati svedocima, šejkeri nikad ne bi bili primljeni u Boljšoj – bilo je
dovoljno pokazati revnost. Da li smatraš da kišni plesovi naših
Indijanaca predstavljaju nepoštovanje?”
„Ne. Ali to je drugačije.”
„Sve je uvek drugačije – a što se više menja, sve više ostaje isto. A
što se tiče mašina za kockanje – jesi li ikad videla bingo u crkvi?”
„Ovaj... da. I naša parohija ga je organizovala kad smo pokušavali
da skupimo novac za hipoteku. Ali održavani su petkom uveče; svakako
nismo radili to za vreme službe.”
,Je li? To mi liči na udatu ženu koja se ponosi svojom vrlinom.
Spava sa drugim muškarcima samo kad joj je muž na putu.”
„Ali, Džubale, te dve stvari nisu nimalo slične!”
„Možda i nisu. Analogija je još nesigurnija nego logika, ali, mlada
damo..”
„Jao, ne i vi! „
„To je šala. Zašto mu nisi pljunula u lice? On je morao da ostane
ljubazan ma šta da smo činili; Digbi je tako tražio. Ali, Džil, ono što je
grešno u nedelju grešno je i u petak – ili se barem meni, gledano spolja,
tako grukuje – ili, recimo, Čoveku sa Marsa. Jedina razlika koju ja
vidim jeste da ti fosteriti daju, potpuno besplatno, biblijske citate čak i
ako izgubiš. Da li je i na tvom bingu možda bilo tako?”
„Mislite, lažne biblijske citate. Tekstove iz Novog otkrovenja. Šefe,
da li ste ih pročitali?”
„Jesam.”
„Pa, onda znate. Samo su prerušeni biblijskim jezikom. Veči deo je
sladunjav a bez sadržaja, poput saharinske pilule, a ostatak je potpuna
besmislica... a ima i odlomaka prosto punih mržnje. Ništa od toga nema
mnogo smisla, čak nemaju ni nekakve pouke.”
Džubal je toliko dugo ćutao da je Džil već pomislila dajezadremao.
Onda je ipak progovorio: „Džil, da li poznaješ hinduističke svete
spise?”
„Bojim se da ne.”
„A Kuran? Ili bilo koji spis neke velike religije? Mogao bih svoj
stav da ilustrujem Biblijom, ali ne želim da te pritom uvredim.”
„Znate, Džubale, ja nisam naročito upućena u to. Samo napred,
nećete me uvrediti.”
„Dobro. Držaću se Starog zaveta, i biraću delove koji obično ne
uznemiravaju mnogo ljude. Poznata ti je priča o Sodomi i Gomori? I
kako je Lot spasen iz tih izopačenih gradova pre nego što ih je Jahve
gađao nebeskim A-bombama?”
„Da, naravno. Njegova žena se pretvorila u stub soli.”
„Verovatno ju je dokačila radijacija. Zaostala je i osvrnula se. Uvek
mi se činilo da je to prestroga kazna za tu mrvicu ženske radoznalosti.
Ali hoću da govorim o Lotu. Sveti Petar ga opisuje kao pravednog,
božjeg, ispravnog čoveka, uznemirenog prljavim razgovorima
pokvarenjaka. Mislim da moramo pretpostaviti kako je Sveti Petar
stručnjak za vrlinu, pošto i ovako drži ključeve rajske kapije. Ali ako
pogledaš sva pominjanja Lota u Starom zavetu, postaje teško odrediti
šta je to tačno Lot uradio ili nije uradio da bi ga proglasili za takav uzor.
Na Avramov predlog, podelili su pašnjake za stoku. Zarobljen je u ratu.
Kad je dobio dojavu, iskrao se iz grada na vreme da spase kožu. Primio
je u kuću i nahranio dvojicu stranaca, ali njegovo ponašanje ukazuje da
je znao da su oni važni, mada možda nije slutio da su baš anđeli – a po
Koranu i po mom mišljenju, njegova gostoljubivost bi značila mnogo
više da je mislio da su posredi samo neki bedni siromasi koji traže mesto
da legnu i koji zalogaj hrane. Osim tih nimalo značajnih događaja i
karakteristike koju mu je pripisao Sveti Petar, postoji samo još jedna
stvar koju je Lot uradio a koja se pominje u Bibliji da na osnovu nje
ocenjujemo njegove vrline – a te vrline su, da te podsetim, toliko velike
da mu je intervencija sa nebesa spasla život. Pogledaj Postanje,
poglavlje devetnaest, stih osam.”
„A šta tamo piše?”
„Pogledaj sama kad dođemo kući. Ne očekujem da mi veruješ na
reč.”
„Džubale! Vi ste stvarno nemogući! Najnemogućiji čovek kojeg
sam ikada upoznala.”
„A ti si veoma lepa devojka i dobro kuvaš, pa mi zato ne smeta tvoja
neupućenost. Dobro, reći ću ti – a onda ipak pogledaj i sama. Lotovi
susedi su došli i lupali su mu na vrata i tražili su da im preda ta dva tipa
što su tek stigla u grad. Lot se nije sukobio sa njima, nego im je ponudio
nagodbu. Imao je dve mlade kćeri, device – ili je barem on tako mislio
– i rekao je rulji da će im dati te dve devojke da rade sa njima šta god
žele... da ih siluju, cele noći, molio ih je da učine njegovim kćerima šta
im je volja... samo da odu i ne lupaju mu više na vrata.”
„Džubale... zar je stvarno tako kazao?”
„Pogledaj sama. Prepričao sam svežijim jezikom, ali smisao je
ostao, nedvosmislen kao namigivanje kurve. Lot je ponudio da prepusti
rulji muškaraca – ‘starih i mladih’, kaže Biblija – da siluju dve mlade
device koje su pod njegovom zaštitom, samo da mu ne bi razvalili vrata.
Gle!” Džubal se nagnuo ka njoj i nasmešio se. „Možda je trebalo da
pokušam tako kad su specijalci došli da razvaljuju moja vrata! Možda
bih tako i ja dospeo u raj – a Sveti Petar svakako zna da su mi šanse za
to prilično slabe.” Onda se namrštio i delovao je zabrinuto. „Ne, ne bi
uspelo. Recept zahteva ‘nedirnute device’... a ja ne bih znao koje dve
od vas da ponudim napadačima.”
„Od mene nečete saznati. „
„Verovatno ne bih saznao ni od jedne. Moguće je da je i Lot bio u
zabludi. Ali to im je obećao – svoje nevine kćeri, mlade i nežne i
uplašene – i predložio je uličnoj rulji da ih siluje koliko god želi i kako
god želi... samo da njega ostave na miru!” Džubal je prezrivo frknuo.
„A Biblija takvog nitkova označava kao pravednika.”
„Mislim da nam u nedeljnoj školi nisu baš tako pričali.”
„Pa pogledaj sama, dođavola! Verovatno ste dobili zaslađenu
verziju priče. I to nije jedini šok koji čeka onog ko uzme da zaista čita
Bibliju. Na primer, Jelisej. Piše da je Jelisej bio toliko žestok svetac da
je dodirivanje njegovih kostiju bilo dovoljno da mrtvac oživi. Ali bio je
ćelav, kao ja. I jednog dana neka deca su mu se podsmevala zbog ćele,
baš kao što vi devojke radite. Onda je Bog lično rešio da se umeša i
poslao je dve medvedice da rastrgnu četrdeset dvoje sitne dece na
krvave krpe. Baš tako piše – drugo poglavlje Druge knjige o
kraljevima.”
„Šefe, ja nikad nisam ni pomenula vašu ćelu.”
„Ko je poslao moje ime onim šarlatanima što navodno obnavljaju
kosu? Možda Dorkas? Ko god da je, Bog će ga znati – neka ubuduće
pripazi na medvede. Možda ću postati pobožan u poznim godinama, pa
ću dobiti božansku zaštitu. Ali ne mogu da ti dajem nove primere.
Biblija ih je prepuna; pročitaj pa ćeš ih naći. Zločini od kojih ti se
želudac prevrće opisani su kao izvršeni po božjoj zapovesti ili čak uz
božju pomoć... mada, moram priznati, ima i mnogo zdravog razuma i
valjanih pravila društvenog ponašanja. Neću da ocrnjujem Bibliju; još
je i dobra, kakvih sve svetih spisa ima. Nije ni nalik na sadističko,
pornografsko smeće koje prolazi kao sveti spisi kod Hindusa. Ili kod
mnogih drugih religija. Ali neću ni njih da ocrnjujem; sasvim je moguće
da je neka od tih međusobno suprotstavljenih mitologija zapravo
bukvalna reč božja... da je Bog, na primer, nekakav krvožedni paranoik
koji rastrže četrdeset dvoje dece za strašni zločin što su se smejali
jednom njegovom svešteniku. Nemoj mene pitati za politiku glavnog
dase; ja samo radim ovde. Samo hoću da ti kažem da Fosterovo Novo
otkrovenje, koje tako prezireš, predstavlja med i mleko među drugim
svetim spisima. Pokrovitelj biskupa Digbija je sasvim fin; želi da ljudi
budu srećni – najpre ovde na Zemlji, a potom ih čeka večno blaženstvo
na nebesima. On ne očekuje da se odrekneš telesnih grehova ovde i sada
kako bi imala neke koristi pošto umreš. A, ne! Ovo je savremeni, veliki,
ekonomičan paket. Ako voliš da piješ i kockaš se i plešeš i bludničiš –
a većina ljudi to voli – dođi u crkvu i radi sve to pod svetim okriljem.
Tako će ti savest biti pošteđena bilo kakve krivice. Stvarno ćeš se
provoditi. Živni malo! Budi srećna!”
Međutim, Džubal nije izgledao nimalo srećan. „Naravno da postoji
nekakva cena”, nastavio je. „Digbijev bog očekuje da bude priznat kao
takav – ali to je i inače slabost svih bogova. Svako ko je dovoljno glup
da odbije da bude srećan pod Njegovim uslovima jeste grešnik... a
grešnik zaslužuje sve što ga bude snašlo. Ali i to pravilo je zajedničko
za sve bogove i boginje tokom istorije; nemoj kriviti Fostera i Digbija,
nisu oni to izmislili. Njihova šarena laža je u svakom pogledu potpuno
pravoverna.”
„Šefe, zvučite kao da ste se već napola preobratili.”
„Ni slučajno! Ja ne volim plesanje u voziću, mrzim gužvu, i ne
nameravam da pustim ljude društveno i mentalno niže od mene da mi
govore kuda moram ići nedeljom – i ne bih uživao u raju ako će tamo
biti isti takvi ljudi. Samo ne želim da ih kritikuješ iz pogrešnih razloga.
A što se tiče logike i unutrašnje doslednosti, ta ovozemaljska pravila ne
važe za svete spise i nikad nisu ni važila – ali čak i u tom pogledu Novo
otkrovenje može se smatrati nadmoćnim: skoro nikada ne ujeda
sopstveni rep. Pokušaj da pomiriš Stari i Novi zavet, ili budističku
doktrinu sa budističkim apokrifima. Što se tiče pouka, fosterizam je
prosto frojdovska etika, malo zaslađena za ljude koji nisu u stanju da
progutaju sopstvenu psihologiju kao takvu, mada čisto sumnjam da je
matori uspaljenko koji ga je napisao – pardon, ‘koji je nadahnut da ga
napiše’ – bio toga svestan. On nije bio nikakav učenjak. Ali razumeo je
svoje doba, umeo je da oslušne duh vremena. Strah i krivica i gubitak
vere – kako bi i mogao da ih promaši? Sad budi tiha, hoću da dremnem.”
„Ko je govorio osim vas?”
„Žene me dovode u iskušenje.” Džubal je sklopio oči.
Po dolasku kući, pokazalo se da su Kakston i Mahmud stigli
zajedno, na ceo dan. Ben se razočarao što nije zatekao Džil kod kuće,
ali uspeo je to da podnese bez suza zahvaljujući En, Mirijam i Dorkas,
koje su mu pravile društvo. Mahmud je uvek dolazio sa navodnim
izgovorom da posećuje svog štićenika Majka i doktora Haršoa; ali i
njemu je pružena moralna podrška u smislu Džubalove hrane, pića,
bašte – i odaliski – da bi lakše podneo odsustvo domaćina. Upravo je
ležao potrbuške dok mu je Mirijam masirala leđa, a Dorkas glavu.
Džubal ga je pogledao. „Ne morate ustajati.”
„I ne mogu, ona sedi na meni. Malo više, Mirijam. Zdravo, Majk.”
„Zdravo, brate moj Stinki doktore Mahmude.” Majk je ozbiljno
pozdravio i Bena, a potom je zamolio da ga izvini.
„Samo ti idi, sinko”, rekao je Džubal.
„Čekaj malo, Majk”, rekla je En. „Da li si ručao?”
„Nisam gladan, En. Hvala ti”, odgovorio je Majk ozbiljno, pa se
okrenuo i ušao u kuću.
Mahmud se okrenuo ležeći, tako da je umalo srušio Mirijam.
„Džubale? Šta to muči našeg sina?”
„Da, izgleda kao da ima morsku bolest”, složio se Ben.
„Neka ga malo samog, sve će ga proći. Predozirao se religijom.
Digbi ga je obrađivao.” Džubal im je ukratko prepričao događaje toga
dana.
Mahmud se namrštio. „Ali zar ste baš morali da ga ostavite nasamo
sa Digbijem? Meni se to čini – izvini, brate moj! – ne preterano mudro.”
„Nije mu ništa. Stinki, on mora naučiti da prima takve stvari u hodu.
Vi ste mu već izneli svoju teologiju – znam da jeste; pričao mi je o tome.
Možete li mi dati neki valjan razlog zašto ne bi i Digbi došao na red?
Ali odgovorite kao naučnik, a ne kao musliman.”
 „Ne mogu da odgovorim drugačije nego kao musliman”, tiho je
izjavio doktor Mahmud.
„Pardon. Jasna mi je ispravnost vašeg odgovora, iako se ne slažem
sa njim.”
„Ali, Džubale, ja sam reč musliman upotrebio u njenom tačnom,
tehničkom smislu, a ne u smislu sekte koju Merjema pogrešno naziva
muhamedanac’.”
„I nastaviću da vas tako zovem dok god vi pogrešno izgovarate
moje ime! Ne vrpoljite se više. Ne nanosim vam bol.”
„Da, Merjema. Jaoj! Žene ne treba da budu tako mišićave. Džubale,
kao naučnik, smatram da je Majkl najveći uspeh u mojoj karijeri. Kao
musliman, nalazim u njemu spremnost da se pokori volji božjoj... i to
me raduje njega radi, mada rado priznajem da postoje velike semantičke
teškoće, a on još uvek nije uspeo da grukuje šta znači engleska reč
‘bog’.” Slegnuo je ramenima. „A ni arapska reč ‘Alah’. Ali kao čovek
– i uvek rob božji – volim tog mladića, našeg usvojenog sina i brata po
vodi, i ne bih želeo da dospe pod nečiji loš uticaj. Potpuno nezavisno
od vere koju ispoveda, taj Digbi mi definitivno deluje kao loš uticaj. A
šta vi mislite?”
„Ole!” Ben je počeo da aplaudira. „On je ljigavi skot – i jedini
razlog što ga još nisam analizirao i rastrgao u svojoj kolumni jeste što
se novine plaše da to štampaju. Stinki, nastavite tako rečito da govorite
i uskoro ću poželeti da naučim arapski i kupim ćilim.”
„Nadam se da hoćete. Ali ćilim nije neophodan.”
Džubal je uzdahnuo. „Slažem se sa obojicom. Više bih voleo da
Majk puši marihuanu nego da ga Digbi preobrati. Ali mislim da nema
nikakve šanse da se Majk upeca na tu sinkretičku mešavinu koju Digbi
prodaje... a moraće da nauči da trpi loše uticaje. Vi ste, na primer, dobar
uticaj, ali mislim da nemate mnogo više šanse nego Digbi – dečko ima
začuđujuće snažnu volju. Muhamed će možda morati da ustupi mesto
nekom novom proroku.”
„Ako je to volja božja”, mirno je odgovorio Mahmud.
„Tu se nema šta dodati”, složio se Džubal.
 „Razgovarali smo o religiji dok smo vas čekali”, rekla je Dorkas
tiho. „Šefe, da li znate da žene imaju dušu?”
„Stvarno?”
„Stinki tako kaže.”
Mahmud je počeo da objašnjava. „Merjema je htela da zna zašto mi
‘muhamedanci’ smatramo da samo muškarci imaju dušu. Pa sam joj
citirao Spise.”
„Mirijam, iznenadila si me. To je jednako vulgarna zabluda kao ona
da Jevreji u potaji prinose na žrtvu hrišćanske bebe u nekakvim
opscenim ritualima. Koran na barem pet ili šest mesta jasno kaže da
čitave porodice ulaze u raj, muškarci i žene zajedno. Na primer, u
‘Ukrasu’ – stih sedamdeset, je li tako, Stinki?”
„‘Uđite u Dženet, vi i vaše žene, radosni.’ To je najbolje što se može
reći na engleskom”, potvrdio je Mahmud.
Mirijam se uključila u razgovor. „Čula sam da postoje lepotice
hurije, koje muškarci muhamedanci dobijaju za zabavu kada odu u raj,
a to baš ne ostavlja mnogo prostora za supruge.”
„Hurije nisu žene”, odgovorio je Džubal. „To su posebna bića, kao
dini i anđeli. Njima nije potrebna ljudska duša, one su od početka samo
duh, večni i nepromenljiv i prekrasan. Postoje i muške hurije, ili muški
ekvivalent hurija. Hurije ne moraju da zasluže ulazak u raj: one su
osoblje. Služe beskrajne đakonije i pića od kojih nema mamurluka i
zabavljaju ljude na sve moguće načine. Ali duše ljudskih žena ne
moraju da rade kućne poslove, isto kao ni muškarci. Je li to tačno,
Stinki?”
„Relativno tačno, osim nepromišljenog izbora reči. Hurije...”
Zaćutao je i seo tako naglo da je srušio Mirijam. „Hej! Pa moguće je da
vi, devojke, nemate dušu!”
Mirijam je ljutito sela. „Kakav nezahvalni nevernički pas! Odmah
da ste se izvinili!”
„Mir, Merjema. Ako nemaš dušu, znači da si besmrtna i neće ti
nedostajati. Džubale... da li je moguće da čovek umre a ne primeti to?”
„Ne bih mogao reći. Nisam nikad probao.”
 „Da li sam mogao umreti na Marsu, pa da samo sanjam da sam
došao kući? Pogledajte oko sebe! Prorok bi bio veoma zadovoljan.
Četiri prekrasne hurije, donose divnu hranu i pića u svako doba. Čak i
njihovi muški parnjaci, ako želite da budete probirljivi. Je li ovo raj?
„Mogu vam garantovati da nije”, uveravao ga je Džubal. „Ove
nedelje me čeka plaćanje poreza.”
„Svejedno, na mene to ne utiče.”
„A što se tiče hurija... čak i ako pretpostavimo, rasprave radi, da je
njihova lepota ravna onoj navedenoj u specifikacijama... uostalom,
lepota je uvek u oku posmatrača...”
„Mogu da prođu.”
„A vi ćete platiti za to, šefe”, javila se Mirijam.
„Iako ostaje”, nastavio je Džubal, „jedna obavezna osobina hurija.”
„Hmmmm”, odvratio je Mahmud. „Mislim da se ne moramo
upuštati u to. U raju to ne bi bilo privremeno fizičko stanje, već trajna
duhovna osobina – više kao stanje duha. Zar ne?”
„U tom slučaju”, zadovoljno je rekao Džubal, „siguran sam da ovo
nisu hurije.”
Mahmud je uzdahnuo. „Onda ću morati da preobratim neku.”
„Zašto samo jednu? Na svetu i dalje postoje mesta gde možete
dobili puno brojno stanje.”
„Ne, prijatelju. Po mudrim rečima Proroka, Zakoni dozvoljavaju
četiri, ali muškarac nije u stanju da pravedno postupa ako ih ima više
od jedne.”
„Dobro, to jeste olakšanje. Koju biste?”
„Moraću da razmislim. Merjema, da li se osećaš duhovno?”
„Idite dođavola! Hurije, nije nego!”
„Džil?”
„Nju mi ostavite”, pobunio se Ben. „Još obrađujem Džil.”
„Onda kasnije, Džil. En?”
„Žao mi je, imam sastanak.”
 „Dorkas? Ti si mi poslednja šansa.”
„Stinki”, rekla je ona blago, „koliko duhovno želiš da se osećam?”

Kad je Majk ušao u kuću, pošao je pravo na sprat u svoju sobu, zatvorio
vrata, legao na krevet, zauzeo embrionalni položaj, prevrnuo očima,
progutao jezik i usporio srce gotovo do nule. Znao je da Džil ne voli
kad on to radi preko dana, ali nije se bunila dok god pazi da ne radi pred
drugima. Bilo je još mnogo stvari koje se ne smeju raditi pred drugima,
ali ova ju je naročito ljutila. Čekao je da to uradi još otkako je izašao iz
one sobe pune užasne pogrešnosti; strašno mu je trebalo da se povuče i
pokuša da grukuje sve što se tamo desilo.
Jer učinio je još nešto što mu je Džil rekla da ne radi...
Osetio je veoma ljudsku potrebu da kaže sebi kako mu je to bilo
nametnuto, kako nije on kriv: ali marsovsko vaspitanje mu nije
dozvolilo da se tako lako izvuče. Stigao je u trenutak odluke, bilo je
potrebno postupiti ispravno, odluka je bila na njemu. Grukovao je da je
ispravno odlučio. Ali brat po vodi Džil zabranila mu je takav postupak...
Ali tako nije imao šta da odabere. To je bila kontradikcija: u
prelomnom trenutku postoji izbor. Donošenje odluka podstiče rast
duha.
Razmislio je da li bi Džil odobrila ili ne bi da je preduzeo onaj drugi
postupak, koji ne uništava hranu.
Ne, grukovao je da Džilina zabrana pokriva i tu vrstu postupka.
U tom trenutku iz ljudskih gena uobličenih marsovskim
razmišljanjem pojavilo se biće, a on koji nije mogao da bude nijedno ni
drugo dovršio je jednu fazu razvoja, probio se napolje i prestao da bude
mladunac. Usamljenost predodređene slobodne volje tako je postala i
njegova, a sa njom je stigla i marsovska spokojna spremnost da je
prihvati, da je ceni, da uživa u njenoj gorčini i prihvati njene posledice.
Uz tragičnu radost znao je da je taj prelomni trenutak bio njegov, a ne
Džilin. Njegov brat po vodi mogao je da ga uči, upozorava, upućuje –
ali izbor u trenutku odluke bio je njegov, a ne zajednički. Postoji
„vlasništvo” koje se ne može prodati, pokloniti, staviti pod hipoteku;
vlasnik i vlasništvo se grukuju potpuno i nerazdvojno. On će večno biti
postupak koji je preduzeo u prelomnom trenutku.
Sada kad je znao da je biće, mogao je da još bolje grukuje svoju
braću, da se stapa bez uzdržavanja. Integritet bića je bio i jeste i biće
zauvek. Majk je prestao da ceni bića sve svoje braće, brojne tri-
ispunjene na Marsu, i telesne i rastelovljene, i nekolicinu dragocenih
ovde na Zemlji – gde će još nepoznata moć trojke biti njegova, da se
stapa sa njom i ceni je sada, kada je posle dugog čekanja konačno
grukovao i cenio sebe.
Majk je ostao u transu; bilo je mnogo toga da grukuje, raznih sitnica
i detalja nad kojima treba mozgati i uklopiti ih u sve veću sliku – sve
što je video i čuo i bio u Kapeli arhanđela Fostera (ne samo u
prelomnom trenutku koji se desio kada su on i Digbi ostali nasamo, oči
u oči), zašto se pred biskupom senatorom Bunom osećao nelagodno i
oprezno iako se nije plašio, zašto je gospođica Don Arden imala ukus
brata po vodi mada to nije, tekstura i miris divote koju je ne-sasvim
gruknuo u skakanju i vikanju...
Zapamćeni razgovor sa Džubalom mu je dolazio i odlazio –
Džubalove reči su ga mučile više nego drugi detalji: veoma pažljivo ih
je proučavao, poredio ih sa onim što je naučio kao mladunac, ulagao
veliki trud da premosti jaz između dva jezika, onog na kome je mislio i
onog na kome je sad govorio i postepeno učio da razmišlja na njemu, u
nekim slučajevima. Ljudska reč „crkva”, koja se stalno ponavljala među
Džubalovim rečima zadavala mu je najveće teškoće; Marsovci nemaju
nikakav sličan pojam – osim ako se uzmu „crkva” i „obožavanje” i
„bog” i „pastva” i mnoge druge reči i tako zajedno se izjednače sa
jedinom reči koju je znao tokom dugog rasta-čekanja... a onda taj pojam
silom vratio u engleski jezik u obliku fraze koju su odbacili (ali svako
drugačije) Džubal, Mahmud i Digbi.
„Ti si bog . Sada je bio bliže da je razume na engleskom, mada
nikada neće imati kristalnu neizbežnost marsovskog poimanja koje je
označavala. U svom umu govorio je istovremeno englesku rečenicu i
marsovsku reč i osećao je da je bliže grukovanju. Ponavljajući ih kao
učenik koji govori sebi mantru da je dragulj u lotosu, utonuo je u
nirvanu sasvim spokojno.
Nešto pre ponoći ubrzao je srce, nastavio normalno disanje,
proverio spisak za održavanje, ustanovio da je sve u redu, ispravio se i
seo. Ranije ga je obuzeo duhovni umor; sada je bio lak i vedar i bistre
glave, spreman da nastavi sa mnogim postupcima koji su se širili pred
njim.
Obuzela ga je detinja potreba za društvom, gotovo jednako snažna
kao ranije potreba za tišinom. Izašao je u gornji hodnik i obradovao se
kad je sreo brata po vodi. „Zdravo!”
„O, zdravo, Majk. Izgledaš baš živahno.”
„Osećam se sjajno! Gde su ostali?”
„Svi spavaju osim tebe i mene – zato budi tih. Ben i Stinki su otišli
kući pre jednog sata i svi su se razišli po sobama.”
„Oh.” Majk je bio blago razočaran što je Mahmud otišao; želeo je
da mu ispriča svoje novo grukovanje. Ali uradiće to kad ga sledeći put
vidi.
„Trebalo bi i ja da spavam, ali jede mi se nešto. Da li si ti gladan?”
„Ja? Naravno, gladan sam!”
„Fino. I treba da budeš, preskočio si večeru. Hodi, znam da ima
hladne piletine, a naći ćemo još nešto.” Pošli su niz stepenice i
natovarili poslužavnik. „Idemo napolje s ovim. Još uvek je lepo toplo.”
„Odlična ideja”, složio se Majk.
„Dovoljno je toplo da plivamo ako poželimo – ovo je pravo
miholjsko leto. Samo trenutak, uključiću reflektore.”
„Ne moraš”, odgovorio je Majk. „Daj meni da nosim tacnu, dobro
vidim.” Mogao je da vidi, to su svi znali, čak i u skoro potpunom mraku.
Džubal je rekao kako to verovatno potiče od uslova u kojima je rastao,
a Majk je grukovao da je upravo tako, ali je grukovao da tu ima i još
nečega: usvojitelji su ga naučili da gleda. Što se tiče tople noći, njemu
bi bilo prijatno i golom na Mont Everestu, ali je znao da ovdašnja braća
po vodi imaju vrlo malu toleranciju za promene u temperaturi i pritisku;
uvek je bio uviđavan prema toj njihovoj slabosti, kada je saznao za nju.
Ali veoma se radovao snegu i jedva ga je čekao – da svojim očima vidi
da je svaki sićušan kristal vode života jedinstven, kao što je čitao –
hodaće bos po njemu, valjaće se po njemu.
U međuvremenu sasvim mu je prijala i neobično topla jesenja noć i
još prijatnije društvo brata po vodi.
„Dobro, nosi ga ti. Upaliću samo podvodna svetla. To će biti
dovoljno da vidimo šta jedemo.”
„Važi.” Majku se dopadala svetlost koja dopire ispod talasića; to je
bila divota, lepota, mada mu nije zaista bila potrebna. Jeli su kraj
bazena, a onda su legli u travu i zagledali se u zvezde.
„Majk, eno Marsa. To je Mars, zar ne? Ili je Antares?”
„To je Mars.”
„Majk? Šta rade na Marsu?”
Dugo je oklevao; pitanje je bilo suviše široko da bi se moglo
odgovoriti oskudnim engleskim jezikom. „Na strani bližoj horizontu –
to je južna hemisfera – sada je proleće; biljke uče da rastu.”
„Uče da rastu?”
Oklevao je, jedva primetno. „Lari svakog dana uči biljke da rastu.
Pomagao sam mu. Ali moj narod – hoću da kažem, Marsovci; sada
grukujem da ste vi moj narod – oni uče biljke na drugi način. Na drugoj
hemisferi postaje hladnije i larve, one koje su preživele leto, sad dovode
u gnezda na začinjanje i još rasta.” Razmislio je. „Od ljudi koji su ostali
na ekvatoru kad sam ja došao ovamo, jedan se rastelovio, a ostali su
tužni.”
„Da. Javili su u vestima.”
Majk nije to čuo u vestima; nije ni znao dok ga nisu pitali. „Ne treba
da budu tužni. Buker T. V. Džons, tehničar ishrane prve klase, nije
tužan: Stariji su ga cenili.”
„Poznavao si ga?”
„Da. Imao je sopstveno lice, tamno i lepo. Ali tugovao je za
kućom.”
„Jao meni! Majk... da li ti nekad tuguješ za kućom? Za Marsom?”
„U prvo vreme sam mnogo tugovao”, priznao je iskreno. „Uvek
sam bio usamljen.” Okrenuo se ka njoj i zagrlio je. „Ali sada nisam
usamljen. Grukujem da više nikad neću biti usamljen.”
„Majk, dušo...” Poljubili su se i nastavili da se ljube.
Brat po vodi je prekinuo i zadihano progovorio. „Jao meni! Ovo je
skoro i gore nego prvi put.”
„Jesi li dobro, brate moj?”
„Jesam. Stvarno jesam. Poljubi me opet.”
Dosta kasnije, po kosmičkom satu, ponovo je progovorila. „Majk?
Da li je to... hoću da kažem, da li znaš...”
„Znam. To je za zbližavanje. Sada se zbližavamo.”
„Pa... spremna sam još odavno... uh, sve smo spremne, ali... nije
važno, mili. Okreni se samo malo. Biće zgodnije.”
Dok su se spajali, grukujući zajedno, Majk je rekao tiho i
trijumfalno: „Ti si bog.”
Nije mu odgovorila rečima. A onda, dok ih je grukovanje zbližavale
sve više, a Majk bio gotovo spreman da se rastelovi, njen glas ga je
prizvao. „Oh! ...Oh! Ti si bog!”
„Mi grukujemo boga.”
 Poglavlje 25

Na Marsu je mala ljudska prethodnica gradila napola ukopane kupole

pod pritiskom za veću, mešovitu grupu koja će stići sledećim brodom.
Posao je išao mnogo brže nego što je planirano, jer su Marsovci bili od
velike i neočekivane pomoći. Uštedeli su im veliki deo vremena za
pripremu preliminarne procene veoma dugoročnog plana o oslobađanju
kiseonika vezanog u pesku Marsa kako bi planeta bila pogodnija za
buduće ljudske generacije.
Stariji nisu ni pomagali ni ometali ove dalekosežne ljudske planove;
još nije bilo vreme. Njihove meditacije su se primicale nenasilnom
prelomnom trenutku koji će odrediti oblik marsovske umetnosti za
buduće milenijume. Na Zemlji su se izbori odvijali kao i obično, a jedan
veoma napredni pesnik objavio je zbirku poezije u ograničenom tiražu,
koja se sastojala isključivo od interpunkcije i razmaka; časopis „Tajm”
je doneo prikaz i u njemu rekao da bi Dnevni bilten Skupštine
Federacije mogao vrlo zgodno da bude preveden u taj oblik. Pesnik je
pozvan da drži predavanje na Univerzitetu Čikago, što je i učinio,
obučen u strogo večernje odelo, ali bez pantalona i cipela.
Pokrenuta je ogromna reklamna kampanja za prodaju više
seksualnih organa biljaka za ljudsku upotrebu, a citirana je izjava
gospođe Agnes („Senka veličine”) Daglas: „I ne pomišljam da sednem
za ručak bez cveća na stolu, kao što ne pomišljam ni bez salveta”.
Tibetanski svami iz Palerma, na Siciliji, predstavio je na Beverli Hilsu
novootkrivenu a drevnu disciplinu joge sa talasavim disanjem koja
silno povećava kako pranu tako i kosmičko privlačenje između polova.
Njegove učenice su morale da zauzmu položaj matsyendra obučene u
rukom tkane pelene dok je on glasno čitao iz Rig-Vede, a pomoćni guru
je za to vreme pretresao tašne ostavljene u drugoj sobi – ništa nije
ukradeno iz tašni; cilj je bio manje neposredan.
 Predsednik Sjedinjenih Država, javnim saopštenjem, proglasio je
prvu nedelju u novembru za „nacionalni dan baka” i pozvao je sve
unuke Amerike da to obeleže cvećem. Lanac pogrebnih zavoda optužen
je za prodaju po damping cenama. Fosteritski biskupi, posle tajne
konklave, objavili su drugo veliko čudo svoje crkve: vrhovni biskup
Digbi uzneo se telesno na nebo i odmah je proizveden u arhanđela, po
rangu jednakog ali ipak ispod arhanđela Fostera. Veličanstvena vest
nije saopštena odmah u očekivanju Nebeske potvrde izbora novog
vrhovnog biskupa, Hjuija Šorta – on je predstavljao kompromis koji je
Bunova struja prihvatila tek posle više krugova glasanja.
Unita i El pais objavili su istovetne doktrinarne osude Šortovog
izbora, Oservatore Romana i Monitor hrišćanske nauke su ga
ignorisali. Indija tajms se u uvodniku podsmevao, a Mančester
Gardijan je objavio vest bez komentara – fosteritska kongregacija u
Engleskoj bila je mala ali izuzetno militantna.
Digbi nije bio zadovoljan svojim unapređenjem. Čovek sa Marsa ga
je prekinuo u nedovršenom poslu – a onaj glupi magarac Šort svakako
će sve uprskati. Foster ga je slušao sa pravim anđeoskim strpljenjem
dok je Digbi besneo, a onda mu je rekao: „Slušaj, sinko, sad si anđeo –
i bolje zaboravi sve to. Večnost nije dobra za zlopamćenje. I ti si bio
glupi magarac sve dok me nisi otrovao. Potom ti je dosta dobro išlo.
Sada kad je Šort postao vrhovni biskup, i njemu će dobro ići; on tu ništa
ne može. To je isto kao i sa papama. Neki su bili kreteni dok nisu
unapređeni. Pitaj nekog od njih, slobodno – ovde nema profesionalne
zavisti.”
Digbi se malo smirio, ali je imao jedan zahtev.
Foster je zavrteo oreolom u znak odbijanja. „Ne smeš da ga diraš.
Nije trebalo ni da pokušaš. Da, možeš podneti zahtev za čudo ako želiš
da napraviš od sebe prokletu budalu. Ali lepo ti kažem, neće biti
odobren – ti prosto još ne razumeš ovaj sistem. Marsovci imaju svoj
sistem, drugačiji od našeg, i dok god im je potreban, mi ne smemo da
ga diramo. Oni imaju svoju predstavu i vode je na svoj način – u
vaseljeni vlada raznovrsnost, za svakoga ponešto – a to je činjenica koju
vi na terenu često previđate.”
 „Hoćete da kažete da me je taj mali mangup odgurnuo ovamo, a ja
ne smem da se osvetim?”
„Ni ja se nisam svetio, je li tako? Sad ti pomažem, je li tako? Slušaj
sad, ima mnogo posla da se obavi pre nego što budeš mogao očekivati
unapređenje. Šef želi rezultate, a ne kukanje. Ako ti treba slobodan dan
da se pribereš, skokni do muslimanskog raja i uzmi ga. Ako ne, namesti
oreol, ispravi krila i navali. Što pre počneš da se ponašaš kao anđeo,
brže ćeš početi tako i da se osećaš. Budi srećan, sinko!”
Digbi je duboko, eterično uzdahnuo. „Dobro. Srećan sam. Odakle
da počnem?”
Džubala Digbijev nestanak nije uznemiravao jer nije čuo čim je
objavljen, a kada je čuo, jeste imao neko prolazno predosećanje ko je
izveo to čudo, ali ga je brzo odbacio; ako je Majk umešao prste u to,
očito se izvukao – sudbina vrhovnih biskupa nije ni najmanje brinula
Džubala, dok god ne mora on nešto da radi oko toga.
A osim toga, u njegovom domaćinstvu došlo je do velikih potresa.
U tom slučaju Džubal je znao šta se desilo, ali nije želeo da se raspituje.
Drugim rečima, pretpostavljao je šta se desilo, ali nije znao kome – i
nije želeo da zna. Jedan mali slučaj silovanja. Da li je „silovanje” uopšte
prava reč? Možda silovanje maloletnika. Ne, nije ni to: Majk je
zakonski punoletan i smatra se da bi umeo da se odbrani. U svakom
slučaju, bilo je krajnje vreme da se dečku skine mrak, ma kako da se to
desilo.
Džubal nije mogao čak ni da rekonstruiše zločin na osnovu
ponašanja devojaka jer se njihova dinamika stalno menjala – ponekad
ABC protiv D, onda BCD protiv A... ili AB protiv CD, ili AD protiv
CB, na sve moguće načine na koje četiri žene mogu da se okome jedna
na drugu.
To je trajalo cele nedelje posle onog zlosrećnog puta u crkvu, a
tokom tog vremena Majk je ostao u svojoj sobi, u toliko dubokom stanju
povlačenja da bi ga Džubal proglasio mrtvim da nije to već ranije video.
Džubalu to ne bi smetalo da se usluge u kući nisu srozale na ništicu.
Devojke su pola vremena provodile šunjajući se unutra „da vide je li
Majk dobro” i to ih je toliko okupiralo da nisu više kuvale, a o
sekretarisanju da se i ne govori. Čak i uvek pouzdana En – dođavola,
pa En je bila najgora od svih! Odsutna i sklona neočekivanim suzama...
a Džubal je bio spreman da se zakune kako bi En, da nekim čudom bude
svedok Drugog dolaska, prosto zapamtila datum, vreme, osobe,
postupke i atmosferski pritisak a da i ne trepne onim mirnim plavim
očima.
A onda se, u četvrtak kasno po podne, Majk probudio i odjednom
se dinamika pretvorila u ABCD u službi Majku, „manje od prašine pod
točkovima njegovih kola”. Pošto su pri tome odjednom imale vremena
da pruže i Džubalu savršenu uslugu, Džubal se zadovoljio time i nije se
bunio... osim mračne i vrlo lične pomisli da bi, ako on insistira na
konfrontaciji, Majk lako mogao da im upetostruči plate prosto time što
bi poslao dopisnicu Daglasu – ali da bi devojke i bez toga stale na
Majkovu stranu.
Kada je porodični mir povraćen, Džubalu nije smetalo što njegovim
kraljevstvom sada vlada domostrojitelj palate. Obroci su stizali na
vreme i (ako je uopšte moguće) bolji nego ikada; kada bi viknuo
„Front!”, devojka koja se pojavi bila je bistrog pogleda, srećna i
efikasna – a kad je već tako, Džubala je bolela briga ko sa kim spava.
Ili ne spava.
Osim toga, promena na Majku je Džubalu bila isto toliko zanimljiva
koliko mu je obnova mira u kući bila prijatna. Pre te sedmice Majk je
bio poslušan na način koji je Džubal ocenjivao kao patološki; sada je
bio tako pun samopouzdanja da bi Džubal to opisao kao razmetljivost
da Majk nije nastavio da se ponaša besprekorno učtivo i uviđavno.
Ali prihvatao je počasti od devojaka kao nešto sasvim prirodno,
izgledao je stariji od svoje kalendarske starosti iako je ranije izgledao
mlađi, glas mu je postao dublji, govorio je sa smirenom odlučnošću, a
ne plašljivo. Džubal je zaključio da se Majk pridružio ljudskoj vrsti;
mogao je, u mislima, da otpusti ovog pacijenta kao izlečenog.
Osim (Džubal je podsetio sebe) jedne činjenice: Majk se i dalje nije
smejao. Mogao je da se nasmeši nekoj šali i ponekad nije tražio da mu
je objasne. Majk je bio vedar, čak veseo – ali nije se nikad smejao.
Džubal je zaključio da to nije važno. Ovaj pacijent je razuman,
zdrav... i ljudski. Pre samo nekoliko kratkih sedmica Džubal bi bio
spreman da se kladi kako nema leka. Bio je pošten i dovoljno skroman
kao lekar da ne preuzima zasluge za ovo; pre će biti da su zaslužne
devojke. Ili možda samo jedna?
Od prve nedelje po njegovom dolasku Džubal je skoro svakodnevno
govorio Majku da je dobrodošao da ostane... ali da treba i da proviri i
vidi svet čim se oseti sposobnim. U tom smislu, nije trebalo da se čudi
kada je Majk jednog jutra za doručkom objavio da odlazi; ali bio je
iznenađen i, na svoje veliko iznenađenje, pogođen.
Pokrio je to petljajući oko salvete. „Je li? Kada?”
„Odlazimo danas.”
„Hm. Množina.” Džubal je pogledao oko stola. „Da li ćemo Lari i
Djuk i ja morati sami da kuvamo dok ne nađem nekog da nam pomaže?”
„Razgovarali smo o tome”, odgovorio je Majk. „Sa mnom ide Džil
– i niko više. Treba mi neko uz mene, Džubale; veoma dobro znam da
ne znam, za sada, kako ljudi rade stvari u svetu napolju. I dalje grešim;
potreban mi je vodič, na neko vreme. Mislim da to treba da bude Džil,
jer ona želi da dalje uči marsovski – a i ostale se slažu. Ali ako želiš da
Džil ostane, onda može da pođe neko drugi. Djuk i Lari su takođe voljni
da mi pomognu, ako ne možeš da se rastaneš ni od jedne devojke.”
„Znači, i ja se pitam?”
„Šta? Džubale, to jeste tvoja odluka. Svi to znamo.”
(Sinko, pravi si gospodin – i verovatno si upravo izgovorio svoju
prvu laž. Čisto sumnjam da bih mogao da zadržim čak i Djuka kad bi ti
rešio drugačije.) „Pa, onda pretpostavljam da to treba da bude Džil. Ali
slušajte, deco – ovo je i dalje vaš dom. Vrata su vam uvek otvorena.”
„Znamo – i vratićemo se. I ponovo ćemo deliti vodu.”
„Hoćemo, sinko.”
„Da, oče.”
„Molim?”
„Džubale, u marsovskom ne postoji reč za oca. Ali u poslednje
vreme sam grukovao da si ti moj otac. I Džilin otac.”
Džubal je pogledao Džil. „Hmmm, da, grukujem. Čuvajte se.”
„Da. Hodi, Džil.” Otišli su pre nego što je ustao od stola.
 Poglavlje 26

Bio je to sasvim običan vašar u sasvim običnom gradiću. Vožnje su bile

iste, šećerna vata je imala isti ukus, prodavci su ispoljavali tačno onoliki
stepen umerenosti kakav je prihvatljiv lokalnim snagama reda pri
odvajanju po pola dolara, od svake mušterije, bilo za loptice bačene na
metu, ili točkove sreće, ili bilo čega – ali odvajanje se svakako dešavalo.
Sočnost konferanse je potkresana kako bi odgovarala lokalnim
stavovima o mišljenjima Čarlsa Darvina, devojke u erotskom pozeraju
nosile su onoliko velova koliko su lokalni obziri zahtevali, a
Neustrašiva Braća Fenton su prikazivali svoj dvostruki skok koji prkosi
smrti (sasvim istinito) svako veče baš pred poslednju predstavu.
Predstava deset-u-jedan pod šatrom bila je isto tako uobičajena.
Nisu imali mentalistu, imali su mađioničara; nisu imali ženu s bradom,
imali su pola-muškarca-pola-ženu; nisu imali gutača mačeva, imali su
gutača vatre. Umesto tetoviranog čoveka imali su tetoviranu ženu, koja
je takođe bila i krotiteljka zmija – a tokom specijala (i za još pola dolara
po mušteriji) pojavljivala se „apsolutno naga!... obučena samo u živu
kožu sa egzotičnim šarama!” – a svaka mušterija koja nađe na njoj
mesto ispod vrata koje nije tetovirano, a veće je od nokta na palcu,
dobijala je novčanicu od dvadeset dolara.
Tu dvadeseticu niko nije zatražio tokom pele sezone, jer je specijal
bio vrlo mudro namešten. Gospođa Pajvonski je stajala potpuno
nepomično i sasvim razodevena – samo u „živoj koži sa egzotičnim
šarama”... ali u ovom slučaju koža je bila zmijska, tačnije pripadala je
živom udavu dugačkom pet metara, po imenu Slađa. Slađa je obavijala
gospođu P. na tako strateški promišljen način da čak ni lokalni crkveni
odbornici nisu našli nikakvog razloga da prigovaraju, pogotovo što su
neke od njihovih kćeri došle na vašar oskudnije odevene. Da bi i inače
mirna i pitoma Slađa bila pošteđena uznemiravanja, gospođa P. je
preduzela mere predostrožnosti u smislu da je stajala na maloj bini u
sredini platnenog šatora – a na podu oko nje ležalo je više od deset
kobri.
Povremeno bi neki pijanac došao čvrsto uveren da su krotiteljkinim
zmijama zubi bezbedno izvađeni, pa bi pokušao da se uzvere i na binu
u potrazi za onim netetoviranim komadićem kože, ali po pravilu bi se
predomislio čim bi ga neka kobra primetila, podigla se i raširila klobuk.
Osim toga, ni osvetljenje nije bilo naročito jako.
Međutim, pijanac ionako ne bi osvojio onih dvadeset dolara.
Gospođa P. se postarala za to. Ona i njen pokojni muž su mnogo godina
posedovali salon za tetovažu u San Pedru; kad je bilo malo posla,
tetovirali su jedno drugo – i na kraju je, po cenu nešto malo
neugodnosti, izložba na njoj bila toliko definitivno popunjena od vrata
naniže da nije bilo mesta ni za najmanji dodatak. Veoma se ponosila,
kako činjenicom da je najpotpunije tetovirana žena na svetu (i to rukom
najvećeg umetnika na svetu, jer takvo je bilo njeno skromno i zahvalno
mišljenje o pokojnom mužu), tako i uverenjem da je svaki dolar koji
zaradi – zarađen pošteno.
Družila se sa varalicama i grešnicima i nije se smatrala višom od
njih. Ali njen integritet je ostao očuvan. I nju i njenog muža preobratio
je sam Foster, bila je član crkve u San Pedru, a pohađala je službu u
najbližem ogranku Crkve novog otkrovenja ma gde da se zatekla.
Patriša Pajvonski bi rado ukinula zaštitu koju joj pruža Slađa tokom
specijala, ne samo kako bi pokazala svoje poštenje (to nije trebalo
dokazivati, jer je ona znala da je istina) nego zato što je bila potpuno
ubeđena da predstavlja podlogu za religijsku umetnost veću od bilo
čega na zidovima i plafonima Vatikana. Kada su ona i Džordž spoznali
svetlost, na Patriši je ostalo dobrih šest kvadratnih pedalja slobodnog
prostora; pre nego što je on umro, ona je imala ceo Fosterov život u
slikama, od kolevke nad kojom stražare anđeli, pa do dana velike slave
kada je zauzeo mesto koje mu pripada među arhanđelima.
Nažalost (pošto bi to moglo preobratiti mnoge grešike u tragače za
svetlošću), veći deo te istorije morao je da ostane pokriven, zavisno od
zahteva lokalnih predstavnika zakona. Ali mogla je da ih pokazuje na
zatvorenim sastancima sreće u lokalnim crkvama u koje je odlazila, ako
bi pastir odobrio, a skoro uvek je odobravao. Međutim, iako je rado
doprinosila sreći, spasenima to nije bilo potrebno; Patriša bi radije
spasavala grešnike. Nije umela da propoveda, ni da peva, i nikada nije
bila odabrana da na nju siđe Duh – ali bila je živi svedok svetlosti.
Na sledećoj predstavi deset-u-jedan njen nastup je bio pretposlednji,
pre mađioničara; to joj je dalo vremena da skloni neprodate fotografije
sebe (četvrt dolara za crno-belu, pola dolara u boji, komplet specijalnih
snimaka za pet dolara u zapečaćenoj koverti, samo onim mušterijama
koje potpišu štampani formular i time potvrde da su doktori medicine,
psiholozi, sociolozi ili pripadaju nekom sličnom zanimanju koje može
dobiti profesionalne materijale nedostupne široj javnosti – a Patrišin
integritet je bio takav da nije htela da ih prodaje ni za deset dolara ako
mušterija ne izgleda kao da spada u takve; tada bi tražila da vidi
posetnicu... njena deca se neće školovati prljavo stečenim dolarima!) –
a mogla je i da se skloni iza platna razapetog pozadi i pripremi sebe i
zmije za specijal.
Mađioničar, doktor Apolo, nastupao je na poslednjoj bini, najbližoj
platnu za specijal. Počeo je tako što je podelio publici deset blistavih
čeličnih kolutova veličine tanjira; zamolio ih je da se uvere da je svaki
kolut gladak i neprekinut. Onda ih je pozvao da postave kolutove tako
da se preklapaju. Doktor Apolo je prošao duž bine, pružio štapić i
kucnuo po svakom preklopu – i čelični kolutovi su se spojili u lanac.
Mirno je ostavio štapić u vazduhu, pa je zasukao rukave, prihvatio
od asistentkinje činiju sa jajima i počeo da žonglira njima. To nije
privuklo mnogo pogleda; asistentkinja je bila privlačnija – divan primer
savremenog funkcionalnog dizajna. Nosila je mnogo više odeće nego
mlade dame u erotskom pozeraju, ali postojala je prilično velika
verovatnoća da nije nigde tetovirana.
Mušterije su jedva i primetile kad se šest jaja pretvorilo u pet, pa u
četiri... tri... dva – sve dok doktor Apolo nije bacio jedino preostalo jaje
uvis, još uvek zasukanih rukava i veoma začuđenog lica.
„Jaja je svake godine sve manje”, rekao je i bacio poslednje jaje
preko glava najbližih bini, prema čoveku u poslednjem redu. „Hvataj!”
 Onda se okrenuo i kao da nije ni primetio da jaje nikad nije stiglo
na cilj.
Doktor Apolo je izveo još nekoliko trikova, uvek sa tim pomalo
zbunjenim izrazom lica i sa istim ravnodušno izgovorenim tekstom.
Jednom se obratio dečaku ispred bine. „Sinko, mogu da pogodim na šta
misliš. Misliš da ja nisam pravi čarobnjak. I u pravu si! Zato si osvojio
dolar.” Pružio je dečku papirnu novčanicu. Koja je nestala.
Mađioničar je izgledao nezadovoljno. „Ispustio si je? Onda bolje
pripazi na ovu.” Nestala je i druga novčanica.
„Uh, bre! E pa, moram ti dati još jednu priliku. Pruži obe ruke. Imaš
je? Dobro, a sad briši odavde – sigurno ti je prošlo vreme za krevet.”
Dečko je odjurio sa novcem, a mađioničar se opet zbunjeno mrštio.
„Madam Merlin, šta sad treba da radimo?”
Lepa asistentkinja mu je prišla, nagnula se i šapnula mu nešto na
uvo. On je zavrteo glavom. „Ne, ne pred svim ovim ljudima.”
Ona je ponovo šaputala: on je delovao uznemireno. „Žao mi je,
prijatelji, ali madam Merlin je čvrsto rešila da ide u krevet. Da li bi joj
neko od prisutne gospode pomogao?”
Zatreptao je kad se podiglo više ruku. „Oh, samo dvojica. Da li je
neko od vas bio u vojsci?”
I takvih je bilo previše; doktor Apolo je odabrao dvojicu. „Ispod
drugog kraja bine nalazi se poljski krevet, samo podignite platno – da
li biste bili ljubazni da ga postavite ovde? Madam Merlin, okrenite se
ovamo, molio bih.”
Dok su dobrovoljci nameštali ležaj, doktor Apolo je mahao
štapićem pred licem asistentkinje. „Spavaj... spavaj... ti si u dubokom
snu. Prijatelji, ona je sada u dubokom transu. Da li biste vas dvojica
gospodina bili ljubazni da je položite u krevet koji ste tako ljubazno
pripremili? Jedan neka je uhvati za glavu, a drugi za noge. Sad
pažljivo.” Devojka, ukočena kao leš, smeštena je na ležaj.
„Zahvaljujem, gospodo. Ali ne bi trebalo da je ostavimo bez
pokrivača, zar ne? Tu je negde bio čaršav. Ah, evo ga.” Mađioničar je
pružio ruku, uzeo štapić odande gde je čekao parkiran i uperio ga ka
stolu sa rekvizitima na drugom kraju bine; čaršav se odvojio od ostalih
stvari i dolebdeo do njega. „Samo ga raširite preko nje. Pokrijte joj i
glavu; dama ne bi trebalo da bude izložena pogledima dok spava. Hvala
vam. A sad ako biste bili ljubazni da siđete sa bine. Odlično! Madam
Merlin! Da li me čujete?”
„Da, doktore Apolo.”
„Vama se spava. Vi ste u dubokom snu. Osećate se lako, veoma
lako. Spavate na postelji od oblaka. Lebdite na oblacima...” Telo
pokriveno čaršavom polako se podiglo za oko pola metra. „Auh!
Nemojte da budete suviše laki. Ne bih voleo da vas izgubim.”
Negde u publici, dečko od sedamnaest-osamnaest godina
objašnjavao je glasnim šapatom: „Ona uopšte nije pod tim čaršavom.
Dok su je pokrivali, skliznula je kroz poklopac u podu. Tamo je sad
samo prazan okvir, verovatno lakši i od čaršava. On će sad da cimne
čaršav, a okvir će se raspasti i nestati. Sve je samo trik – svako to može
da izvede.”
Doktor Apolo ga je ignorisao i nastavio je da govori. „Malo više,
madam Merlin. Više. Tako...” Obris pod čaršavom je sad lebdeo na oko
dva metra iznad bine.
Pametni klinac je nastavio da objašnjava prijateljima. „Tu je tanka
čelična šipka, ali teško može da se vidi. Verovatno na mestu gde jedan
ugao čaršava visi sve do ležaja.”
Doktor Apolo se okrenuo i zamolio dobrovoljce da sklone ležaj i
vrate ga ispod bine. „Sada joj više nije potreban. Ona spava na
oblacima.” Okrenuo se ka lebdećoj prilici i kao da je osluškivao.
„Molim? Recite glasnije. Oh! Kaže da joj ne treba čaršav – suviše je
težak.”
(„Sada će okvir nestati.”)
Mađioničar je dohvatio ugao čaršava i naglo ga povukao; publika
nije ni primetila da je čaršav nestao bez potrebe da ga neko savija; svi
su gledali madam Merlin, koja je i dalje lebdela, i dalje usnula, dva
metra iznad bine. Bina se nalazila u zadnjem delu šatora, okružena
publikom sa svih strana. Drug dečaka koji je objašnjavao trik sad je
imao pitanje: „Dobro, Brzi, gde je ta šipka?”
Dečak je nesigurno odgovorio. „Moraš da gledaš tamo gde on ne
želi da gledaš. Zato su ona svetla postavljena tako da nam sijaju pravo
u oči.”
„Dosta je spavanja, vilinska princezo”, rekao je doktor Apolo.
„Dajte mi ruku. Probudite se, probudite se!” Uhvatio ju je za ruku,
podigao je u stojeći položaj i pomogao joj da siđe na binu.
(„Vidiš? Jesi li video kako je kruto sišla, jesi li video gde je spustila
stopalo? Eto gde je čelična šipka.” Dečko je šaputao, ali glasom punim
trijumfa. „Sve je to trik.”)
Mađioničar je govorio dalje. „A sada, prijatelji, ako biste posvetili
pažnju našem učenom predavaču, profesoru Timošenku...”
Govornik je odmah preuzeo tačku. „Nemojte otići! Samo za ovaj
jedan nastup, u dogovoru Zajednice univerziteta, i uz dozvolu
Inspekcije zdravlja i bezbednosti ovog predivnog grada, nudimo ovu
novčanicu od dvadeset dolara, potpuno besplatno, bilo kome od vas
ko...”
Većina publike je prešla na specijal. Nekolicina je ostala da luta
naokolo, a onda su krenuli da izađu kad su se svetla u glavnom šatoru
pogasila. Nakaze i drugi učesnici počeli su da pakuju rekvizite i
pripremaju se za obaranje šatora. Ujutro ih je čekao voz; šatori za
spavanje će ostati podignuti da odspavaju nekoliko sati, ali ekipa za
veliki šator već je polako vadila kočeve.
Ubrzo je voditelj -vlasnik-upravnik predstave deset-u-jedan ponovo
ušao u polumračan šator, pošto je zbrzao specijal i ispratio poslednje
mušterije na zadnji izlaz. „Smiti, nemoj da odeš. Imam nešto za tebe.”
Predao je mađioničaru kovertu, koju je doktor Apolo stavio u džep ne
gledajući unutra. „Slušaj”, nastavio je vlasnik, „ne volim što to moram
da ti kažem, ali ti i tvoja žena ne idete dalje sa nama.”
„Znam.”
„Pa... slušaj, nemoj da se ljutiš, nije to ništa lično – ali moram da
mislim na predstavu. Umesto vas dvoje nastupaće mentalista. Imaju
sjajnu tačku čitanja misli, onda ona radi frenologiju i proriče sudbinu
dok on gleda u kristalnu kuglu. Potrebni su nam... a i ti dobro znaš da ti
nisam garantovao celu sezonu. Bio si samo na probi.”
„Znam”, složio se mađioničar. „Znam da je vreme da odem. Nema
ljutnje, Time.”
„Drago mi je što tako misliš.” Upravnik je oklevao. „Smiti, da li bi
primio savet? Kaži pošteno ako nećeš.”
„Rado ću saslušati tvoj savet”, odgovorio je mađioničar.
„Dobro, kad kažeš. Smiti, tvoji trikovi su dobri. Neki su čak i mene
zapanjili. Ali mađioničara ne čine zgodni trikovi. Problem je što se ti
ne unosiš u to. Ponašaš se kao jedan od nas – gledaš svoja posla i nikad
ne sabotiraš druge tačke i pomažeš kad god nekom treba. Ali nisi jedan
od nas. Znaš li zašto? Nemaš osećanje šta čini pravu metu; ne razmišljaš
na takav način. Pravi mađioničar tera gledaoce da zinu od čuda čak i
kad im izvuče novčić iz uveta. Ta levitacija koju izvodiš – nikad nisam
video da je neko tako dobro izvede, ali publika se ne zagreje. Nema
psihologije. Evo, na primer, ja. Ja ne mogu ni novčić da izvadim iz
uveta – dođavola, ne umem kako treba da koristim ni nož i viljušku,
uvek se posečem. Nemam svoju tačku... ali imam jedno znanje.
Poznajem publiku. Znam da nose u srcu sklonost za krađom, znam i
koliko je velika. Znam za čim žude, znali oni to ili ne. To ti je veština,
sinko, bilo da si političar u predizbornoj kampanji, ili pop koji grmi sa
propovedaonice... ili mađioničar. Moraš da vidiš šta ljudi žele i onda bi
mogao ostaviti pola tih rekvizita u sanduku.”
„Siguran sam da si u pravu.”
„Znam da jesam. Publika želi seks i krv i novac. Mi im ne dajemo
pravu krv – osim ako gutač vatre ili bacač noževa ne napravi neku
strašnu grešku. Ne dajemo im ni novac; samo ih podstičemo da se
nadaju da će ga dobiti, dok nama daju naše malo. Ne dajemo im ni pravi
seks. Ali zašto sedam od deset gledalaca plaća za specijal? Da vide golu
žensku, eto zašto – i da imaju priliku da dobiju nagradicu dok je gledaju
– mada možda imaju isto tako lepu kod kuće, spremnu da se svuče kad
god oni požele. A na kraju ne vide golu žensku i ne dobiju nagradu – a
opet odu odavde srećni.
I šta još žele? Misteriju! Žele da misle kako je svet romantično
mesto mada dobro znaju da nije tako. To je tvoj posao... samo što ga ti
još nisi naučio. Dođavola, sinko, čak i gledaoci znaju da su tvoji trikovi
lažnjak... samo što žele da veruju da su stvarni, a ti treba da im
pomogneš da veruju, dok god gledaju predstavu. Eto, to tebi nedostaje.”
„Kako to da naučim, Time? Kako da naučim šta se dopada publici?”
„Prokletstvo, to ne mogu da ti kažem; to je nešto što moraš sam da
prokljuviš. Prošetaj malo, muvaj se naokolo, budi i sam publika, na
primer. Ali... Pa, na primer, ta tvoja ideja da se reklamiraš kao Čovek
sa Marsa. Ne smeš da ponudiš publici nešto što neće moći da progutaju.
Svi su oni videli Čoveka sa Marsa, na slikama i na stereoviziji.
Dođavola, i ja sam ga video. Jeste da ti dosta ličiš na njega, slične si
građe, čak i u licu – ali sve da si mu i brat blizanac, publika zna da neće
naći Čoveka sa Marsa u vašarskoj šatri. To je jednako glupo kao kad bi
se gutač mačeva predstavljao kao predsednik Sjedinjenih Država.
Razumeš? Publika želi da veruje – ali neće pristati da vređaš to malo
inteligencije koje poseduje. A čak i publika ima kakav-takav mozak. To
moraš da zapamtiš.”
„Zapamtiću.”
„Dobro. Raspričao sam se – ali takav mi je posao. Hoćete li vas
dvoje biti dobro? Kako stojite sa lovom? Znam da ne bi trebalo da
nudim, ali – treba li vam pozajmica?”
„Hvala, Time. Neće nam ništa faliti.”
„Dobro, čuvajte se. Zbogom, Džil.” Okrenuo se i otišao.
Iza kulisa se pojavila Patriša Pajvonski u sobnom ogrtaču. „Klinci?
Tim je ukinuo vašu tačku.”
„Svejedno odlazimo, Pat.”
„Znala sam da će to uraditi. Toliko sam besna da mi dođe da i ja
odem.”
„Nemoj, Pat...”
„Ozbiljno mislim. Mogla bih da nastupam bilo gde i on to zna.
Ostavila bih ga bez specijala. Može on da nađe druge tačke... ali teško
je naći dobar specijal koji zlobnici neće samleti.”
„Pat, Tim ima pravo, i Džil i ja to znamo. Nisam ja za zabavljača.”
 „Pa... možda i nisi. Ali nedostajaćete mi. Bili ste mi kao rođena
deca. Joj meni! Vidite, ostajemo ovde do ujutro – dođite do mog šatora
u posetu.”
„Imam bolju ideju, Pat”, rekla je Džil. „Hajde sa nama u grad da
popijemo nešto. Da li bi volela da se izvališ u kadi, u toploj kupki sa
penom?”
„Auh... doneću bocu.”
„Ne”, pobunio se Majk. „Znam šta piješ i imamo to. Samo hodi.”
„Dobro, doći ću – vi ste u Imperijalu, jelda? – ali ne mogu sad
odmah. Prvo moram da proverim jesu li moja dečica dobro, i da kažem
Slađi da odlazim nakratko, i da joj spremim termofore. Uzeću taksi. Za
pola sata, recimo.”
Odvezli su se u grad, Majk je vozio. Grad je bio prilično mali, sa
automatskom kontrolom saobraćaja čak i u centru. Majk je vozio
oprezno i precizno, tačno na granici dozvoljene brzine, i provlačio je
mali drumski auto u prostore između kolona koje Džil nije ni videla sve
dok ne bi prošli kroz njih. Radio je to bez napora, isto kao što je i
žonglirao. Džil je znala kako to radi, čak je pomalo naučila i sama; Majk
je rastezao svoje osećanje za vreme sve dok problem žongliranja jajima
ili provlačenja kroz saobraćajnu gužvu ne bi postao veoma jednostavan
jer se sve usporeno kreće. Pa ipak, bila je svesna da je to čudno
postignuće za čoveka koji je, pre samo nekoliko meseci, bio potpuno
zbunjen kad treba vezati pertle.
Nije započinjala razgovor. Majk je mogao da razgovara dok je u
rastegnutom vremenu, ako mora, ali bilo joj je čudno da priča s njim
dok se kreću različitim vremenima. Umesto toga sa blagom nostalgijom
razmišljala je o životu koji upravo napuštaju; prizivala ga je u sećanje i
cenila ga, delom na marsovskom, ali uglavnom na engleskom. Uživala
je u svemu. Čitavog života, dok nije upoznala Majka, živela je pod
terorom časovnika, najpre kao dete u školi, pa kao devojka u mnogo
težoj školi, a zatim u nepokolebljivoj rutini bolničkog života.
Vašar je bio potpuno drugačiji. Osim vrlo lakog i čak prijatnog
posla da stoji u blizini i izgleda ljupko nekoliko puta dnevno, od sredine
popodneva pa do poslednje večernje predstave, nije imala apsolutno
ništa što je morala da radi u neko određeno vreme. Majku je bilo
svejedno da li će jesti jednom ili šest puta dnevno, a koliko god kućnih
poslova ona odlučila da zanemari, njemu je sasvim odgovaralo. Imali
su svoj mali šator i opremu za kampovanje; u mnogim gradovima nisu
ni napuštali vašarište od dolaska do odlaska. Vašar je predstavljao mali
zatvoren svet, enklavu u koju naslovi i nevolje spoljašnjeg sveta nisu
imali pristupa. Bila je srećna tamo.
Naravno, u svakom gradu vašarište je bilo puno ljudi – ali ona je
uspela da prihvati gledište putujućeg zabavljača: to su mete i ne
računaju se – isto kao da su iza stakla. Džil je bilo jasno zašto devojke
u erotskom pozeraju mogu da se prikazuju u veoma malo (a u nekim
gradovima i nimalo, ako su vlasti voljne da se dogovore) odeće a da se
ne osećaju nepristojno... i da ne deluju nepristojno kada izađu sa
pozornice. Za njih mete nisu bili ljudi; predstavljali su grudvice ničega,
jedva vidljive, čija je jedina funkcija da plate pola dolara od kojih one
zarađuju.
Da, vašar je bio srećan i bezbedan dom, mada njihova tačka nije
imala uspeha. Nije uvek bilo tako, pogotovo kada su tek napustili
bezbednost Džubalove kuće i krenuli u svet da poboljšaju Majkovo
obrazovanje. Više puta su ih prepoznavali, a bilo je i situacija kada su
jedva uspevali da se udalje, ne samo od novinara nego i od beskonačne
mase ljudi koji su nekako smatrali da imaju prava da zahtevaju nešto od
Majka, prosto zato što je on imao tu nesreću da bude Čovek sa Marsa.
U ovom trenutku Majk je oblikovao svoje lice u zreliji izraz, a uneo
je i druge male promene u izgled. To je, zajedno sa činjenicom da su
najčešće odlazili na mesta gde niko ne bi očekivao da se pojavi Čovek
sa Marsa, uspevalo da im obezbedi privatnost. U jednom trenutku Džil
je telefonirala kući da ostavi novu adresu, a Džubal joj je predložio
priču za zataškavanje – i nekoliko dana kasnije Džil je pročitala da se
Čovek sa Marsa ponovo povukao na odmor, ovoga puta u neki
tibetanski manastir.
Manastir je zapravo bio „Henkov roštilj” u gradiću na kraju sveta,
gde je Džil konobarisala, a Majk prao posuđe. Nije bilo ništa gore nego
posao u bolnici i svakako manje naporno – i noge je više nisu bolele.
Majk je umeo veoma brzo da opere posuđe, mada je morao da pazi da
to ne radi kad ga gazda gleda. Radili su tu nedelju dana, a onda su pošli
dalje – ponekad su radili, a ponekad nisu. Odlazili su u javne biblioteke
gotovo svakog dana, otkako je Majk saznao za njih – Džil je otkrila da
je Majk smatrao kako se u Džubalovoj biblioteci nalaze primerci svih
knjiga na Zemlji. Kada je saznao čudesnu istinu, ostali su u Akronu
skoro mesec dana. Džil je često išla u šetnje, jer Majk sa knjigom u ruci
gotovo da i nije bio društvo.
Međutim, „Baksterova kombinovana vašarska predstava, zabava za
čitavu porodicu” bila je najlepši deo ovog krivudavog putovanja. Džil
se setila uz prigušeni kikot onoga kad se – u kom to gradu? nije ni važno
– ceo erotski pozeraj našao u ćuzi. Nije bilo pošteno, čak ni po
standardima seljana, pošto je ta koncesija uvek radila po preciznom
dogovoru: sa grudnjacima ili bez grudnjaka; plavo svetlo ili jarko
svetlo; kako god da je zahtevao glavni gradski klovn. A šerif ih je ipak
odvukao, a lokalni sudija kao da je bio sklon da izrekne ne samo globu
nego i zatvorsku kaznu, pošto su devojke „bez stalnog mesta boravka”.
Vašarište je zatvoreno i većina radnika je otišla na saslušanje, kao i
bezbroj seljaka koji su se gurali da bi makar bacili pogled na „besramne
žene” dok bivaju zasluženo kažnjene. Majk i Džil su uspeli da se
uguraju uz zadnji zid sudnice.
Džil je odavno utuvila Majku da nikad ne sme da radi ništa što
obični ljudi ne umeju da rade, ako bi ga mogli primetiti. Ali Majk je
grukovao da je to kritični trenutak, a nije porazgovarao sa Džil.
Šerif je svedočio o onome što je video, o detaljima „javne
bestidnosti” – i uživao je u tome.
Majk se obuzdavao, priznala je posle Džil. Usred svedočenja i šerif
i sudija ostali su, iznenada i potpuno, bez ijedne krpice na sebi.
Ona i Majk su se tiho iskrali u opštem uzbuđenju, a kasnije je
saznala da su optužene takođe otišle, sve redom, i da niko nije bio sklon
da se buni. Naravno, niko nije povezao to čudo sa Majkom, a on ga
nikad nije pomenuo Džili – niti ona njemu; nije bilo potrebe. Vašar je
smesta zatvoren i napustili su gradić dva dana pre roka, pa su stigli na
poštenije mesto gde su pravila glasila – mrežasti grudnjak i gaćice i
nikakvi dodatni zahtevi.
Džil će zauvek pamtiti izraz na šerifovom licu, i njegovo držanje,
kada je postalo jasno da iznenadno ispupčenje spreda znači da šerif nosi
steznik da bi bolje izgledao.
Da, vašarski dani su bili lepi. Počela je u glavi da razgovara sa
Majkom, u nameri da ga podseti koliko je smešan bio onaj prostak šerif
sa usecima od steznika na dlakavom, ispupčenom stomaku. Ali
obuzdala se. Marsovci nisu imali pojam smešnog i zato, naravno, to nije
mogla da kaže. Imali su sve jaču telepatsku vezu – ali samo na
marsovskom.
(„Da, Džil?”), odgovorio joj je njegov um.
(„Kasnije.”)
Ubrzo su stigli do hotela „Imperijal” i osetila je da mu se um usporio
kad je parkirao auto. Džil bi više volela da kampuju na samom
vašarištu... da nije jedne stvari: kade. Tuš je sasvim u redu, ali ništa ne
može da se poredi sa velikom kadom punom vrele, vrele vode, u koju
uđeš, i legneš i potopiš se! Ponekad bi uzeli sobu u hotelu na nekoliko
dana i iznajmili drumski auto. Majk, verovatno zbog vaspitanja u ranom
detinjstvu, nije delio njeno fanatično oduševljenje ličnom higijenom; ali
sada je bio jednako besprekorno čist kao i ona – ali samo zato što ga je
ona naučila da tako treba; njemu prljavština zapravo nije smetala.
Štaviše, mogao je da održava besprekornu čistoću ne gubeći vreme na
kupanje i pranje, baš kao što nikada nije morao da ide kod berberina
otkako je tačno naučio kako Džil voli da mu izgleda kosa. Ali Majk je
isto voleo hotele zbog vode; uživao je da zaroni u vodu života kao i
ranije, bez obzira na nepostojanje potrebe za čistoćom i sad već
oslobođen bilo kakvih sujevernih poimanja o vodi.
„Imperijal” je bio veoma star hotel, a ni kao nov nije bio ništa
naročito, ali kada u onome što su ponosno nazivali „Mladenački
apartman” bila je zadovoljavajuće velika. Džil je smesta pošla ka njoj i
počela da je puni – i nije se iznenadila kad je otkrila da je odjednom
svučena za kupanje, samo što joj je pod miškom ostala tašna. Mili
Majk! Znao je koliko ona voli kupovinu, koliko se raduje novoj odeći;
blago ju je podsticao da ugađa toj detinjoj slabosti tako što je slao u
nikad-nikad svaku odeću za koju je osetio da joj više ne predstavlja
uživanje. Radio bi to svakog dana da ga nije upozorila da će suviše
mnogo nove odeće probuditi sumnju na vašaru.
„Hvala, mili!”, doviknula je. „Idemo unutra.”
On se ili svukao ili je i svoju odeću poslao za njenom – verovatno
ovo prvo, zaključila je: Majku kupovina odeće nije bila zanimljiva. I
dalje nije video nikakav razlog za nošenje odeće osim radi zaštite od
vremenskih prilika, a tu slabost on nije posedovao. Ušli su u kadu
okrenuti licem jedno ka drugom; ona je zagrabila šaku vode, prinela je
usnama, pa je ponudila njemu. Nisu morali da govore, ritual im nije bio
potreban: Džil je prosto volela da ih oboje podseti na nešto na šta im
nikada neće biti potrebno podsećanje, od sada pa do večnosti.
Kada je on podigao glavu, progovorila je. „Dok smo se vozili,
mislila sam kako je smešno izgledao onaj grozni šerif kad je ostao samo
u svojoj koži.”
„Izgledao je smešno?”
„O, veoma smešno! Jedva sam uspela da se ne nasmejem naglas.
Ali nisam želela da skrećem pažnju na nas.”
„Objasni mi zašto je bio smešan. Ne vidim u čemu je šala.”
„Uh... dušo, mislim da ne umem da objasnim. Nije posredi šala –
ne kao doskočice i vicevi koji se mogu objasniti.”
„Ne grukujem da je bio smešan”, ozbiljno je nastavio Majk. „Kod
obojice – kod sudije i šerifa – osetio sam pogrešnost. Da nisam znao da
ćeš biti nezadovoljna, odaslao bih ih obojicu.”
„Dragi Majk.” Pogladila ga je po obrazu. „Dobri Majk. Veruj mi,
mili, mnogo je bolje što si uradio ovako. Nijedan od njih neće uspeti da
to zaboravi – i kladim se da u tom gradu barem pedeset godina neće
pokušati da uhapse nekoga zbog nepristojnog oblačenja. Hajde da
pričamo o nečem drugom. Htela sam da kažem da mi je žao, stvarno
žao, što ti tačka nije uspela. Trudila sam se da napišem tekst za nju, mili
– ali izgleda da ni ja nisam za vašare.”
„To je moj nedostatak, Džil. Tim je govorio istinito – ja ne
grukujem mete. Svejedno, lepo je bilo biti u Baksterovoj kombinovanoj
predstavi... svakog dana sam sve bolje grukovao mete.”
„Samo što više ne treba da ih zovemo mete, ni seljaci, jer više nismo
na vašaru. Sad su samo ljudi – nisu ‘mete’.”
„Ja grukujem da su mete.”
„Jesu, mili. Ali nije učtivo to govoriti.”
„Zapamtiću.”
„Da li si odlučio kuda ćemo sada?”
„Ne. Kad dođe trenutak, znaću.”
„Da, dušo.” Džil se setila da je Majk uvek znao. Otkako je počela
promena iz pokornosti u dominaciju, neprekidno je dobijao na snazi i
sigurnosti – u svakom pogledu. Dečko (tada je još izgledao kao dečko)
kome je bilo zamorno da drži pepeljaru u vazduhu sada je mogao ga
drži u vazduhu ne samo nju (što jeste delovalo kao lebdenje na
oblacima; zato je i napisala tako u tekstu) dok je radio još nekoliko
stvari u isto vreme i povrh toga pričao – setila se jednog veoma
kišovitog vašara, kada se jedan kamion zaglavio u blatu. Dvadeset ljudi
se načetilo oko njega da ga izvuku... Majk je takođe podmetnuo rame...
i kamion se pomerio.
Videla je šta se desilo; utonuli zadnji točak prosto se podigao iz
blata. Ali Majk, sada mnogo spretniji, nije dozvolio da iko pogodi u
čemu je stvar.
Sećala se i kako je konačno gruknuo da se preduslov o
„pogrešnosti”, neophodan pre nego što pošalje nešto u ništavilo, odnosi
samo na živa bića koja umeju da grukuju – njena haljina nije morala
imati „pogrešnost” da bije odbacio. Preduslov je predstavljao prosto
predostrožnost u obuci mladunaca; odrasla osoba je slobodna da radi
kako god grukuje.
Pitala se kakva će biti njegova sledeća velika promena, ali nije
brinula zbog toga: Majk je bio dobar i mudar. Sada je mogla da ga nauči
samo sitnim, potrebnim za život među ljudima – a istovremeno je učila
od njega mnogo više, u savršenoj sreći, većoj nego što je ikada osetila
otkako joj je otac umro. „Majk, zar ne bi bilo lepo da su i Dorkas i En i
Mirijam ovde u kadi sa nama? I otac Džubal i momci i – o, pa cela naša
porodica!”
„Trebala bi nam veća kada.”
„Nikom ne smeta da se malo guramo. Ali Džubalov bazen bi nam
odlično poslužio. Kada ćemo ponovo otići u posetu, Majk? Džubal me
pita kad god ga pozovem.”
„Uskoro, grukujem.”
„Marsovsko uskoro, ili zemaljsko? Svejedno, mili, znam da će biti
kada čekanje bude ispunjeno. Ali to me je podsetilo, tetka Pati će uskoro
doći ovamo, i to je zemaljsko uskoro. Hoćeš da me opereš?”
Ustala je, a on je ostao da leži. Sapunica se podigla iz posude za
sapun, celu je prekrila, a onda je nabubrila u bezbroj mehurića. „Ohhh!
Dovoljno je. Golicaš me.”
„Da isperem?”
„Potopiću se.” Brzo je čučnula, sprala sapun sa sebe, ustala.
„Taman na vreme.”
Neko je kucao na vrata. „Dečice? Jeste li u pristojnom stanju?”
„Stižem, Pat!”, doviknula je Džil i iskoračila iz kade. „Hočeš li da
me osušiš?”
Istog trenutka je ostala suva, nije bilo čak ni mokrih otisaka stopala
na prostiraču. „Dušo? Seti se da obučeš nešto pre nego što izađeš. Pati
je dama – nije kao ja.”
„Setiću se.”
 Poglavlje 27

Džil se zaustavila da uzme negliže iz dobro snabdevenog ormara, pa je

pohitala u dnevnu sobu da otvori vrata gospođi Pajvonski. „Izvoli, dušo.
Hteli smo da se okupamo na brzinu; sad će i on doći. Doneću ti piće –
onda možeš da popiješ još jedno u kadi, ako želiš. Topla voda bez kraja
i konca.”
„Istuširala sam se pošto sam stavila Slađu na spavanje, ali da, prijalo
bi mi da se potopim u kadu. Džil, dušo, nisam došla da se ogrebem o
vašu kadu: došla sam zato što mi je strašno tužno što vas dvoje odlazite
iz predstave.”
„Ostaćemo u kontaktu.” Džil je petljala oko čaša. Hotel je bio tako
star da čak ni Mladenački apartman nije imao aparat za led... ali noćni
potrčko, indoktriniran i dotiran, ostavio im je pakovanje kockica leđa.
„Tim je u pravu i ti znaš da je tako. Majk i ja moramo da doteramo tačku
pre nego što krenemo da nastupamo dalje.”
„Vašoj tački ništa ne fali. Možda pokoja šala, eventualno, ali...
Zdravo, Smiti.” Kad je Majk ušao, pružila mu je ruku u rukavici.
Gospođa Pajvonski je van vašara uvek nosila rukavice, kao i haljine sa
visokom kragnom i debele čarape. Tako obučena delovala je kao
sredovečna, veoma pristojna udovica, koja je sačuvala liniju uprkos
godinama – a izgledala je tako zato što je upravo to i bila.
„Baš sam rekla Džil”, nastavila je, „da vas dvoje imate dobru
tačku.”
Majk se blago nasmešio. „Ma hajde, Pat, ne moraš da nas
zavitlavaš. Grozna je. Znamo to.”
„Ali nije, dušo. Dobro, možda joj treba poneki dodatak da dobije
sjaj. Malo šale. Ili, recimo, da malo smanjite Džilin kostim. Imaš divnu
figuru, mila.”
 Džil je zavrtela glavom. „Ne bi pomoglo.”
„Pa, jednom sam znala mađioničara koji je izvodio asistentkinju
obučenu kao iz ‘veselih devedesetih’ – i to mislim na osamsto
devedesete – nije joj se video ni delić noge. A onda bi udešavao da
odeća nestaje komad po komad. Publika je to obožavala. Ali nemoj me
pogrešno razumeti, mila – ništa prostački. Na kraju joj je ostajalo... pa,
otprilike isto koliko ti sad imaš na sebi.”
„Pati”, iskreno je rekla Džil, „izlazila bih na binu potpuno gola kad
bih znala da klovnovi neće zatvoriti vašar.” Tek kad je to rekla, shvatila
je da ozbiljno misli – i upitala se kako je licencirana medicinska sestra
Bordman, glavna sestra na spratu, stigla dotle da ozbiljno misli takve
stvari.
Majk, naravno – i bilo joj je drago zbog toga.
Gospođa Pajvonski je zavrtela glavom. „Ne bi mogla, dušo. Seljaci
bi podivljali. Razblaži mi još malo. Ali ako imaš finu figuru, što je ne
bi koristila? Koliko daleko misliš da bih ja dospela kao tetovirana žena
da se nisam svlačila koliko god su mi dozvoljavali?”
„Kad smo već kod toga”, javio se Majk, „ne izgledaš kao da ti je
udobno u svoj toj odeći, Pat. Mislim da je klimatizacija u ovoj rupi
ponovo crkla, ima sigurno trideset stepeni.” On je stigao u lakom
ogrtaču, koji je predstavljao ustupak labavim konvencijama među
ljudima sa vašara. Utvrdio je da velika vrućina pomalo deluje i na njega,
taman toliko da ponekad mora svesno da podesi metabolizam – a velika
hladnoća nije imala nikakvog uticaja. Ali znao je da je gošća navikla na
izuzetnu udobnost gotovo ničega na sebi, pa j e pretpostavio da je ovako
obučena kako bi sakrila tetovaže od spoljašnjeg sveta; Džil mu je to
ranije objasnila. „Što se ne bi raskomotila? Ovde nema nikog sem nas
pilića.” Druga rečenica je predstavljala šalu, prikladan način da naglasi
kako su svi prisutni prijatelji – Džubal je pokušao da mu to objasni, ali
bezuspešno. Majk je ipak pažljivo pamtio kada i kako ovaj idiom može
da se iskoristi.
„Naravno, Pati”, složila se Džil. „Ako te žulja sva ta odeća, naći ću
ti nešto lako i prijatno. Ili ćemo narediti Majku da zažmuri.”
„Oh... ovaj, pa imam ispod ovoga svoj kostim.”
 „Pa onda nema razloga da se ustežeš pred prijateljima. Čekaj,
otkopčaću ti zip.”
„Prvo da skinem čarape i cipele.” Nastavila je da govori, smišljajući
kako da skrene razgovor na religiju, što joj je bila namera. Blagosloveni
bili, ovo dvoje dece su zaista spremni da budu tragaoci, u to je bila
sigurna – a računala je da ima celu sezonu da ih polako privede ka
svetlosti... a ne samo jednu posetu na brzinu pre nego što odu. „Stvar sa
šou-biznisom je u tome, Smiti, što najpre moraš znati šta mete žele... i
moraš znati šta im tačno pružaš i kako da ih navedeš da im se dopadne.
E sad, da si pravi čarobnjak – o, ne mislim da nisi spretan, mili, jer
stvarno jesi.” Pažljivo je stavila smotane čarape u cipele, oslobodila
halter i čedno ga svukla, pustila Džil da joj otkopča haljinu na leđima.
„Hoću da kažem da je tvoja magija stvarna, kao da si sklopio pakt za
đavolom, to bi bilo nešto drugo. Ali mete znaju da su posredi vešti
trikovi. Zato im ti pružaš vedru predstavu. Ali da li si ikada video gutača
vatre sa lepom asistentkinjom? Njemu bi lepotica samo pokvarila tačku;
mete su došle da ga gledaju u nadi da će se u nekom trenutku zapaliti,
ili eksplodirati.”
Svukla je haljinu preko glave; Džil ju je prihvatila i poljubila je.
„Sad više ličiš na sebe, tetka Pati. Sedi i uživaj u piću.”
„Samo trenutak, dušo.” Gospođa Pajvonski se u sebi žudno molila
za neki znak – poželela je da je propovednik... ili da makar ima dar
Zlatoustog. Pa, ipak će njene slike morati da govore same za sebe – a
one to umeju; zato ih je Džordž i načinio. „Evo, ja imam ovo da
pokažem metama... ovo i moje zmije, ali ovo je važnije. Da li ste vas
dvoje ikada pogledali, stvarno pogledali moje slike?”
„Nismo”, priznala je Džil. „Izgleda da nismo. Nismo želeli da
piljimo u tebe kao da smo mete.”
„Onda piljite sada, deco – jer zato ih je Džordž i stavio na mene,
blagoslovena bila njegova mila duša na nebesima. Da bi ih ljudi
gledali... i proučavali. Evo ovde, ispod brade, stoji scena rođenja našeg
proroka, Svetog arhanđela Fostera – bio je samo nedužna beba i možda
nije znao šta nebesa planiraju za njega. Ali anđeli su znali – vidite ih
oko njega? Sledeća scena je njegovo prvo čudo, kada je mladi grešnik
u seoskoj školi koju je pohađao ubio sirotu ptičicu... a on ju je podigao
i pogladio je i ptičica je odletela, živa i zdrava. Vidite školsku zgradu u
pozadini? Onda malo preskačemo i moram vam okrenuti leđa. Ali svaki
crtež prikazuje neki sveti trenutak njegovog života.” Objasnila im je da
Džordž nije imao čitavo platno na kome bi radio kada su započeli ovaj
veliki opus – pošto su oboje pre toga bili grešnici i mlada Patriša je već
imala mnogo tetovaža... i kako je uz mnogo truda i nadahnuća Džordž
uspeo da preobrati „Napad na Perl Harbor” u „Armagedon”, a „obris
Njujorka” u „Sveti grad”.
„Međutim”, nastavila je iskreno, „iako je svaka od njih sada sveta
slika, terala sam ga da preskače naokolo kako bi našao dovoljno čiste
kože da bi prikazao prelomne događaje u ranoj mladosti našeg proroka.
Ovde ga vidite kako propoveda na stepeništu bezbožnog teološkog
semeništa koje ga je odbilo – tada je prvi put uhapšen, to je početak
Progona. A onda malo dalje, ovde na kičmi, vidite ga kako razbija
idolopokloničke slike... i onda ga vidimo u zatvoru, kako ga obasjava
sveta svetlost nebeska. Tada je šačica vernih provalila u zatvor...”
Prečasni Foster je veoma rano shvatio da, kada je reč o odbrani
verskih sloboda, bokseri, palice i spremnost za sukob sa policijom vrede
mnogo više nego pasivni otpor. Njegova crkva je od samog početka bila
militantna. Ali razumeo se i u taktiku: birao je samo one bitke u kojima
će teška artiljerija biti na strani božjoj.
„... i spasli su ga i posuli katranom i perjem idolopokloničkog sudiju
koji ga je tamo poslao. Onda se vraćamo napred. Uf, ne vidi se dobro;
grudnjak pokriva veći deo. Baš šteta.”
(„Majkle, šta ona zapravo hoće?”)
(„Ti znaš bolje. Reci joj. „)
„Tetka Pati”, rekla je Džil blago, „želiš da pogledamo sve tvoje
slike, je li tako?”
„Pa... znaš kako Tim kaže u konferansi, Džordž je iskoristio svu
kožu koju sam imala da bi priča bila potpuna.”
„Ako je Džordž uložio toliko truda, sigurna sam da je želeo da ih
ljudi vide. Skini kostim. Rekla sam ti da mi ne bi smetalo da izlazim na
binu potpuno gola kad bi mi dozvolili – a naša tačka je samo zabava.
Tvoja ima svrhu... svetu svrhu.”
„Pa... u redu. Ako stvarno hoćeš.” U sebi je otpevala himnu
zahvalnicu i zaključila da je stvarno podržava Foster lično – uz
blagoslovenu sreću i Džordžove slike, ovo dvoje dece će uskoro poći u
potragu za svetlom.
„Otkopčaću te.”
(„Džil...”)
(„Ne, Majkle?”)
(„Čekaj.”)
Na ogromno iznenađenje i uz pomalo straha, gospođa Pajvenski je
ustanovila da su njene gaćice na zvezdice i grudnjak nestali! I Džil se
iznenadila kad je utvrdila da je njen gotovo novi negliže pošao za
svetlucavim kostimom u nikad i nigde. Potom se nešto manje iznenadila
kada je nestao i Majkov ogrtač; pripisala je to, ispravno ali ne u
potpunosti, njegovom neobičnom osećanju za pristojnost.
Gospođa Pajvonski je poklopila usta rukom i jeknula. Džil ju je
smesta zagrlila. „De, de, mila! U redu je, ništa se loše nije desilo.”
Okrenula je glavu ka Majku. „Majk, ti si to uradio, pa ti moraš da joj
kažeš.”
„Da, Džil. Pat...”
„Da, Smiti?”
„Rekla si malopre da nisam pravi čarobnjak, da su moji trikovi
samo varka. Ionako si htela da skineš taj kostim – pa sam ga ja skinuo
umesto tebe.”
„Ali kako? I gde je sad?”
„Na istom mestu gde i Džilin ogrtač – i moj. Nestali su.”
„Ali ne brini ništa, Pat”, dodala je Džil. „Kupićemo ti drugi.
Kupićemo ti dva... dvostruko lepša. Majk, nije trebalo to da uradiš.”
„Žao mi je, Džil. Grukovao sam da je to u redu.”
„Pa... možda i jeste.” Džil je zaključila da tetka Pati nije suviše
potresena – i svakako nikad nikome neće pričati; ipak je ona sa vašara.
 Gospođu Pajvonski nije brinuo gubitak dve krpice kostima, niti što
je ostala naga. Niti nagost ostalo dvoje. Ali veoma ju je mučio teološki
problem koji se pokazao iznad njenih sposobnosti. „Smiti? Je li to bila
prava magija?”
„Mislim da bi se moglo tako reći”, složio se, koristeći reči
najpreciznije moguće.
„Ja bih pre rekla da je čudo”, izjavila je ona.
„Može i tako, ako želiš. Ali nije bila ni varka ni trik.”
„Znam. Nisi bio ni blizu mene.” Ona, koja je svakog dana negovala
kobre i koja se mnogo puta obračunavala sa napadnim pijancima
koristeći samo gole ruke (na njihovu žalost), nije se plašila. Patriša
Pajvonski nije se plašila ni samog đavola; snagu joj je davala vera da je
spasena i prema tome nepodložna đavoljim trikovima. Ali brinula se za
bezbednost svojih prijatelja. „Smiti... pogledaj me u oči. Da li si sklopio
ugovor sa đavolom?”
„Ne, Pat, nisam.”
Gledala ga je još malo u oči. „Ne lažeš”, zaključila je.
„On ne ume da laže, tetka Pati.”
„... Dakle, jeste čudo. Smiti... ti si svetac!”
„Ne znam, Pat.”
„Arhanđeo Foster nije znao da je svetac sve do petnaeste godine...
iako je i pre toga izveo mnoga čuda. Ali ti si svetac; ja to osećam.”
Razmislila je. „Mislim da sam osetila i kad sam te prvi put videla.”
„Ne znam, Pat.”
„Mislim da je moguće”, javila se Džil. „Ali on stvarno ne zna.
Majkle... mislim da smo joj rekli suviše mnogo i sad treba da čuje sve
do kraja.”
„Majkle!”, iznenadila se Pati. „Arhanđeo Mihailo, poslat u
ljudskom obličju.”
„Tetka Pati, molim te! Ako i jeste to, on to ne zna...”
„Nije obavezno da zna. Bog izvodi svoja čuda na sopstveni način.”
„Tetka Pati, hoćeš li molim te da sačekaš i saslušaš me, samo
malo?” Nekoliko minuta kasnije gospođa Pajvonski je prihvatila da
Majk zaista jeste Čovek sa Marsa, pristala je da ga prihvati kao ljudsko
biće i da se ponaša prema njemu kao prema ljudskom biću... mada je
izričito rekla da i dalje ostaje pri svom mišljenju o njegovoj istinskoj
prirodi i o razlozima njegove pojave na Zemlji – objasnivši (pomalo
nejasno, po Džilinom mišljenju) da je Foster bio pravi i istinski čovek
dok je bio na Zemlji, ali je takođe oduvek bio i arhanđeo, mada on sam
toga nije bio svestan. Ako Džil i Majkl tvrde da nisu spaseni, ona će se
ponašati prema njima onako kako oni žele – bog deluje na tajanstvene
načine.
„Mislim da nas mirno možeš zvati ‘tragaoci’”, rekao je Majkl.
„Onda mi je to dovoljno, mili moji! Sigurna sam da ste već spaseni
– ali sam Foster je bio tragalac u ranim godinama. Pomoći ću vam.”
Učestvovala je u još jednom omanjem čudu. Posedali su ukrug na
tepih. Džil je legla poleđuške i predložila to Majku u mislima. Bez
ijedne reči, bez bilo kakvog čaršava ili bilo čega što bi sakrivalo
nepostojeću čeličnu šipku, Majk ju je podigao. Patriša je to gledala
obuzeta spokojnom srećom, ubeđena da je upravo prisustvovala čudu.
„Pat”, rekao je potom Majk, „lezi.”
Poslušala je bez reči, spremno kao da je on sam Foster. Džil je
okrenula glavu. „Kako bi bilo da najpre mene spustiš, Majk?”
„Ne, mogu ovako.”
Gospođa Pajvonski je osetila da se nežno podiže. Nije se plašila;
osećala je samo moćnu versku ekstazu poput vrelih munja u slabinama,
od kojih su joj navrle suze, jer tu moć nije osetila još otkako ju je, kao
mladu ženu, Sveti Foster lično dotakao. Kad ih je Majk primakao jednu
drugoj i Džil je zagrlila, rasplakala se još više, ali to su bili tihi jecaji
sreće.
Potom ih je nežno spustio na pod i utvrdio, kao što je i očekivao, da
se nije umorio – nije mogao da se seti kada je poslednji put bio umoran.
Džil mu se obratila. „Majk... treba nam čaša vode.”
(„Da”, odgovorio je njen um.)
(„!?”)
 („Elegantna potreba. Šta misliš, zašto je došla ovamo?”)
(„Znao sam. Nisam bio siguran da li ti znaš... i da li bi se složila.
Brate moj. Moje ja.”)
(„Brate moj. „)
Majk nije ustao da donese vodu. Podigao je čašu sa poslužavnika u
kupatilu, otvorio slavinu da je napuni, preneo je u Džiline ruke.
Gospođa Pajvonski je to gledala sa gotovo odsutnim zanimanjem;
prešla je granicu čuđenja. Džil je podigla čašu i obratila joj se. „Tetka
Pati, ovo je kao krštenje... i kao venčanje. To je... nešto marsovsko.
Smisao je da nam veruješ i mi verujemo tebi... i možemo da ti kažemo
bilo šta i ti nama isto... i da smo zauvek partneri, od sada pa do večnosti.
Ovo je veoma ozbiljno... i kad se jednom učini, ne može se prekinuti.
Ako prekršiš, moraćemo da umremo – odmah. Spaseni ili ne. Ako mi
prekršimo... ali nećemo. Ali ne moraš da deliš vodu sa nama ako ne
želiš – i dalje ćemo biti prijatelji. I još... ako to na bilo koji način smeta
tvojoj veri, nemoj to da radiš. Mi ne pripadamo tvojoj crkvi iako ti
misliš da smo njen deo. Nismo. Nikada nećemo pripadati. Tragaoci –
to je jedino kako bi sada mogla da nas zoveš. Majk?”
„Mi grukujemo”, složio se on. „Pat, Džil istinu zbori. Voleo bih da
možemo to da ti kažemo na marsovskom, bilo bi jasnije. Ali ovo je sve
što jeste brak... i još mnogo više. Slobodni smo da ti ponudimo vodu...
ali ako postoji neki razlog, bilo koji, u tvojoj veri ili u tvom srcu, da ne
želiš da prihvatiš – nemoj da je piješ!”
Patriša Pajvonski je duboko uzdahnula. Donela je već jednom takvu
odluku... dok ju je muž gledao... bez ustezanja. A ko je ona da odbije
jednog sveca? I njegovu blagoslovenu nevestu? „Hoću”, rekla je
odlučno.
Džil je otpila gutljaj. „Zbližavamo se.” Predala je čašu Majku.
On je pogledao Džil, pa Patrišu. „Hvala ti za vodu, brate moj.”
Popio je gutljaj. „Pat, dajem ti vodu života. Neka uvek duboko piješ.”
Pružio joj je čašu.
Patriša ju je prihvatila. „Hvala ti. Hvala vam, mili moji! Voda
života... O, kako vas volim oboje!” Žedno je pila.
 Džil je preuzela čašu i popila ostatak. „Sada se zbližavamo, braćo
moja.”
(nDžil?”)
(„Sad!!!”)
Majkl je podigao novog brata po vodi, poneo je i nežno je spustio
na krevet.
Valentin Majkl Smit je grukovao, kada je prvi put potpuno spoznao,
da ljudska fizička ljubav – veoma ljudska i veoma fizička – ne služi
samo za podsticanje jaja, niti je to samo ritual zbližavanja: sam čin jeste
zbližavanje, veoma velika divota – nepoznata (koliko je znao) čak i
Starijima njegovog nekadašnjeg naroda. I dalje je to grukovao, trudio
se u svakoj prilici da još više grukuje u potpunosti. Ali odavno je
prevazišao svaki strah da čini jeres kada sumnja da čak ni Stariji ne
znaju za ovu ekstazu – već je grukovao da je njegov novi narod
jedinstven po toj duhovnoj dubini. Srećno je pokušavao da je izmeri,
bez ikakvih inhibicija iz detinjstva koje bi mu izazivale osećanje krivice
ili bilo kakvo ustezanje.
Njegovi ljudski učitelji pokazali su se veoma sposobnim da ga
pouče tako da ne izgubi nedužnost. Rezultat je bio jedinstven, baš kao
i on sam.
Džil je bila veoma zadovoljna ali ne i iznenađena kada je utvrdila
da „tetka Pati” prihvata kao neizbežnu i neophodnu, i to u potpunosti,
činjenicu da deljenje vode sa Majkom u drevnoj marsovskoj ceremoniji
smesta dovodi do deljenja samog Majka u drevnom ljudskom ritualu.
Džil se pomalo iznenadila (mada i dalje prijatno) što je Pat mirno
prihvatala kada su pokazali novom bratu po vodi da Majk ume da izvodi
i druga čuda koja dotad nije otkrivao. Ipak, Džil tada još nije znala da
je Patriša Pajvonski jednom već upoznala sveca – pa da Patriša i
očekuje više od svetaca. Sama Džil je prosto ostala spokojna i srećna
što su dosegnuli prelomni trenutak i prošli kroz njega pravim
postupkom... a pritom je i bila u zanosu od sreće što se zbližava onako
kako je prelomni trenutak odlučio – a sve to je u sebi mislila na
marsovskom i stoga sasvim drugačije.
Posle nekog vremena su počinuli, a Džil je zatražila od Majka da
počasti Pat kupanjem pomoću telekineze, dok je ona sama sedela na
ivici kade i cičala i kikotala se kad i Pat. Bila je to samo igra, vrlo
ljudska i nimalo marsovska; Majk je to učinio za Džil, prvi put, gotovo
lenjo, najviše da ne bi morao da ustaje iz vode – dakle maltene slučajno.
Sada je to postalo običaj, a Džil je slutila da će se Pat dopasti. Džil je
radovalo da gleda Patino lice kada je osetila da je po celom telu trljaju
nežne, nevidljive ruke... i kada je, odjednom, ostala osušena u trenutku,
bez peškira i bez strujanja vazduha.
Patriša je treptala. „Posle ovoga treba mi piće. Veliko.”
„Naravno, draga.”
„I još uvek hoću da vam pokažem svoje slike, sve redom.” Patriša
je pošla za Džil u dnevnu sobu, a Majk za njima, pa je stala na sredini
tepiha. „Ali prvo me pogledajte. Pogledajte mene, ne moje slike. Šta
vidite?”
Majk je uz pomalo žaljenja skinuo u umu tetovaže sa nje i pogledao
je svog novog brata bez tih ukrasa. Tetovaže su mu se mnogo dopadale;
bile su karakteristične samo za nju, izdvajale su je i činile su je
posebnim bićem. Čak mu se činilo da joj daju pomalo marsovski
prizvuk, u smislu da nije bila prazno istovetna kao većina drugih ljudi.
Već je sve zapamtio i sa zanimanjem je zamišljao kako će se i sam
tetovirati, čim bude grukovao šta da bude na slikama. Život njegovog
oca, brata po vodi Džubala? Moraće da razmisli o tome. Razgovaraće
sa Džil – a možda će i Džil poželeti da se tetovira. Kakve slike bi učinile
da Džil bude još lepša Džil? Na način na koji je onaj parfem umnožio
Džilin miris a da ga nije promenio?
Ono što je video kad je pogledao Pat bez tetovaža prijalo mu je, ali
ne baš toliko; izgledala je onako kako žena mora izgledati da bi bila
žena. Majk još uvek nije uspeo da grukne Djukovu zbirku fotografija;
slike su bile zanimljive i naučile su Majka da među ženama postoji veća
raznovrsnost veličina, oblika, razmera i boja nego što je on dotle znao,
kao i da postoji izvesna raznovrsnost u akrobatici koju uključuje fizička
ljubav – ali pošto je naučio te jednostavne činjenice kao da je grukovao
da se iz Djukove dragocene zbirke ne može više ništa naučiti. Majkova
rana obuka pretvorila ga je u veoma preciznog posmatrača, kako okom
tako i drugim čulima, ali ta ista obuka ga je ostavila neosetljivog na
prefinjena zadovoljstva voajerizma. Nije da nije smatrao žene
(uključujući, veoma izrazito, i Patrišu Pajvonski) seksualno
stimulativnim, ali tu nije bilo najvažnije da ih vidi. Od svih čula koje je
imao, njuh i dodir su bili najvažniji – po tome je bio pola čovek a pola
Marsovac; odgovarajući marsovski refleks (nimalo prefinjen, negde u
rangu kijanja) pokretala su ta dva čula, ali samo jednom u godini – ono
što se na marsovskom mora zvati „seks” romantično je koliko i
intravenozna ishrana.
Međutim, pošto ga je pozvala da je pogleda bez slika, Majk je jasno
primetio nešto kod Patriše što je već i ranije znao: imala je sopstveno
lice, puno lepote njenog sopstvenog života. Sada je sa blagim čuđenjem
primetio da ima svoje lice čak više nego Džil, i zbog toga je osetio
prema Pat više emocija koje za sada još nije zvao ljubav, nego je za njih
koristio marsovski, znatno precizniji pojam.
Imala je i sopstveni miris, i sopstveni glas, kao i svi ljudi. Glas joj
je bio promukao i on je voleo da ga čuje i ako nije grukovao značenje;
miris je predstavljao mešavinu (znao je) sa neuništivom primesom
gorkog mošusa od svakodnevnog kontakta sa zmijama. To ga nije
odbijalo; Patine zmije su bile deo Pat isto koliko i tetovaže. Majku su
se Patine zmije dopadale i mogao je da rukuje čak i otrovnicama na
potpuno bezbedan način – i to ne samo zato što je rastezao vreme da bi
predvideo i predupredio njihove napade. Zmije su se grukovale sa njim;
cenio je njihove nedužne nemilosrdne misli – podsećale su ga na dom.
Osim Pat, Majk je bio jedina osoba koja je mogla da dodiruje Slađu na
način koji je prijao udavu. Obično je bila letargična, pa su drugi mogli
da je pomeraju ako baš mora – ali Majka je prihvatala kao zamenu za
Pat.
Majk je pustio da se slike vrate na mesto.
Džil ju je gledala i pitala se zašto je tetka Pati uopšte pristala na
toliko tetoviranje. Izgledala bi sasvim lepo – da nije tog živog stripa na
njoj. Ali volela je tetka Pati zbog toga kakva je, a ne zbog izgleda – a
naravno, ovo joj jeste omogućavalo sredstva za život... barem dok ne
postane toliko stara i izborana da seljaci ne bi plaćali da je gledaju čak
i da je slike na njoj potpisao Rembrant lično. Nadala se da Pat sklanja
na stranu dobar deo pazara – a onda se setila da je tetka Pati sada jedan
od Majkove braće po vodi (a i njene, naravno) i da će Majkovo
beskonačno bogatstvo predstavljati Patino osiguranje za starost;
laknulo joj je zbog toga.
„Pa?”, ponovila je gospođa Pajvonski. „Šta vidite? Koliko sam
stara, Majkle?”
„Ne znam”, rekao je on jednostavno.
„Pogađaj.”
„Ne umem da pogađam, Pat.”
„Hajde, samo hrabro. Nećeš me uvrediti.”
„Pati”, javila se Džil, „on zaista ne ume da pogađa. Nije imao prilike
da nauči da određuje nečije godine – znaš koliko je kratko na Zemlji. A
osim toga, Majk razmišlja u marsovskim godinama i koristi marsovsku
aritmetiku. Ako je reč o vremenu i brojevima, to moram ja da
obavljam.”
„Pa... onda pogađaj ti. Ali iskreno.”
Džil je ponovo pažljivo pogledala Pati. Primetila je vitku figuru, ali
i izgled šaka i grla i uglova očiju – a onda je svoju procenu umanjila za
pet godina jer je, uprkos marsovskom poštenju, htela da bude ljubazna
prema bratu po vodi. „Hmmm, recimo trideset, možda jednu više ili
manje.”
Gospođa Pajvonski se trijumfalno nasmejala. „To je još jedan bonus
koji pruža prava vera, dečice! Džil, dušo, već sam prešla četrdesetu. Ali
neću reći koliko; prestala sam da brojim.”
„Stvarno ne izgledaš tako.”
„Znam. Tako deluje Sreća, dušo. Kad sam rodila prvo dete, potpuno
sam se zapustila. Strašno sam se ugojila; reč ‘široko’ izmišljena je samo
zbog mene. Stomak mi je izgledao kao da sam neprekidno u četvrtom
mesecu, ili još i više. Grudi su mi visile; a ja nisam nikad otišla da ih
sredim. Ne morate mi verovati; jeste, znam da dobro obavljena
plastična operacija ne ostavlja ožiljak... ali na meni bi se to videlo, mila;
falilo bi mi parče sa slika.
 A onda sam spoznala svetlost! Preobratila sam se. Ne, nikakve
vežbe, nikakva dijeta – i dalje jedem kao svinja i vi to znate. Sreća, mili
moji. Savršena Sreća u Gospodu, uz pomoć blaženog Fostera.”
„Neverovatno”, rekla je Džil, sasvim iskreno. Poznavala je žene
koje su uspele da sačuvaju izgled (kao što je i ona bila čvrsto rešena da
učini)... ali uvek se morao ulagati ogroman trud. Znala je da tetka Pati
govori istinu o dijetama i vežbama, barem za vreme od kada se
poznaju... a kao medicinska sestra, Džil je dobro znala gde i kako se
seče prilikom podizanja grudi; te tetovaže definitivno nisu ni videle nož.
Majk, međutim, nije bio začuđen. On je zaključio da je Pat naučila
da smisli sebi telo kakvo želi, svejedno da li to pripisuje Fosteru ili ne.
On je još uvek pokušavao da nauči Džil toj kontroli, ali znao je da ona
pre toga mora savršeno ovladati marsovskim jezikom. Nema žurbe,
čekanje će se isplatiti.
Pat je nastavila da govori. „Htela sam da vidite šta je vera učinila
za mene. Ali to je samo spolja; prava promena je iznutra. Sreća. Moram
pokušati da vam pričam o tome. Dobri gospod zna da ja nisam
rukopoložena i da se na mene ne spušta Sveti duh... ali moram pokušati.
A onda ću odgovoriti na vaša pitanja, ako budem umela. Prvo i
najvažnije je da prihvatite da su sve ostale takozvane crkve samo klopke
Sotonine. Naš dragi Isus je propovedao istinsku veru, tako kaže Foster,
i ja potpuno verujem. Međutim, u mračnom srednjem veku njegove reči
su namerno izopačene i izvrtane i menjane tako da ih ni sam Isus ne bi
poznao. I zato je Foster poslat na Zemlju, da objavi Novo otkrovenje i
popravi stvar tako da ponovo sve bude jasno.”
Patriša Pajvonski je uperila prst i odjednom je delovala veoma
impresivno, kao sveštenica zaogrnuta svetim dostojanstvom i mističnim
simbolima. „Bog želi da budemo Srećni. On je ispunio svet stvarima
koje će nam doneti Sreću, samo ako spoznamo svetlost. Da li bi bog
dozvolio da se sok iz grožđa pretvara u vino da nije želeo da pijemo i
radujemo se? Mogao ga je ostaviti da bude sok... ili ga pretvoriti pravo
u sirće, da nikom ne donese radost. Zar to nije tačno? Naravno, On ne
želi da se napijete i dernjate se i tučete ženu i zapostavljate decu... nego
nam je dao dobre stvari da ih upotrebimo, a ne zloupotrebimo... i da ih
ne ignorišemo. Ali ako poželite piće, ili šest pića, među prijateljima koji
su takođe spoznali svetlost, i od toga poželite da skočite i plešete i
zahvaljujete gospodu za njegovu dobrotu – zašto da ne? Bog je stvorio
alkohol i stvorio je noge – i to ih je tako stvorio da možete da koristite
i jedno i drugo, i budete srećni!”
Malo je zastala. „Dopuni čašu, dušo; od propovedanja se ožedni – i
ovog puta nemoj mnogo razblažiti; ovo je dobar viski. I to nije sve. Da
gospod nije želeo da žene budu gledane, načinio bi ih da budu ružne –
to je logično, zar ne? Bog nije prevarant; on je odredio pravila igre – ne
bi je namestio tako da ne možemo da pobedimo, kao što je bio onaj
točak ruleta u prošlom gradu gde smo bili. On ne bi poslao nikoga u
pakao što je izgubio u nameštenoj igri.
E sad! Bog želi da budemo Srećni i rekao nam je kako: ‘Volite jedni
druge!’ Volite zmiju ako je sirotici potrebna ljubav. Volite bližnjeg
svog ako je bližnji spoznao svetlo i ima ljubav u srcu... a šamar
zaslužuju samo grešnici i Sotonine sluge koji žele da vas zastrane sa
određene vam staze i skrenu vas u ponor. A za njega ljubav nije
sentimentalna nja-nja ljubav tetke usedelice koja se boji da podigne
pogled sa molitvenika da ne bi ugledala telesno iskušenje. Ako bog mrzi
telo, zašto ga je onda načinio? Bog nije mlakonja. Stvorio je Veliki
kanjon i komete koje šaraju nebom i ciklone i pastuve i zemljotrese –
zar bi se bog koji ume sve to da načini predomislio i prepao zato što se
neka curica malo suviše sagnula pa je muškarac uspeo da joj vidi macu?
Znaš da nije, dušo – a znam i ja! Kada nam je bog rekao da volimo, nije
imao neke skrivene zabrane; on je to mislio ozbiljno. Volite male bebe,
koje stalno treba presvlačiti, i volite snažne, smrdljive muškarce tako
da bude više beba za voljenje – i volite sve između toga jer je dobro
voleti!
Naravno, to ne znači da treba time trgovati, kao što boca viskija ne
znači da se treba pijan potući i napasti policajca. Ne možeš prodavati
ljubav i ne možeš kupiti Sreću, nema cedulje sa cenom ni na jednom ni
na drugom... a ako misliš da ima, onda se pred tobom pruža put pravo
u pakao. Ali ako daješ otvorenog srca i primaš ono čega bog ima
beskonačne količine, đavo ti ne može ništa. Novac?” Pogledala je Džil.
„Dušo, da li bi uradila ono maločas, deljenje vode, sa nekim za, recimo,
milion dolara? Ili deset miliona.”
„Naravno da ne bih.” („Majkle, da li grukuješ ovo?”)
(„Skoro u potpunosti, Džil. Čekanje.”)
„Da li razumete, mili? Ja sam znala šta to znači, znala sam da je u
toj vodi ljubav. Vi ste tragaoci, veoma ste blizu svetlosti. Ali pošto vas
dvoje, iz ljubavi koja je u vama, ‘delite vodu i zbližavate se’, kako kaže
Majkl, ja mogu da vam kažem i stvari koje inače ne bih rekla
tragaocima...”

Časni Foster, samoproglašeni sveštenik – ili direktno rukopoložen

rukom božjom, zavisno od izvora koji se citira – imao je nagonsku
intuiciju za puls svoje kulture i svog vremena, skoro isto tako
nepogrešiv kao što iskusna osoba sa vašara ume da odmeri metu.
Zemlja i kultura koju obično nazivaju Amerika imala je tokom cele
svoje istorije težak slučaj podeljene ličnosti. Njeni spoljašnji zakoni bili
su skoro uvek puritanski za ljude čije je skriveno ponašanje težilo
rableovskom; glavne religije su sve bile u različitom stepenu apolonske
– a religijski pokreti obnove često su ispadali histerični na gotovo
dionizijski način. Tokom 20. veka (zemaljska hrišćanska era) nigde na
Zemlji seks nije tako žestoko potiskivan kao u Americi – i nigde drugde
nije vladalo tako duboko interesovanje za njega.
Časni Foster je imao dve osobine zajedničke sa gotovo svim
velikim verskim vođama: posedovao je gotovo magnetsku ličnost
(„hipnotičan” je reč koju su koristili mnogi njegovi klevetnici, uz
naravno druge, manje umerene reči), a seksualno nije bio ni blizu
ljudskih merila. Velike verske vođe na Zemlji uvek su živele ili u
celibatu ili u njegovoj antitezi. (Velike vođe, inovatori – a ne uvek i
veliki upravnici i konsolidatori.) Foster nije mario za celibat.
Nisu ni njegove žene i visoke sveštenice – put za potpuno
preobraćenje i ponovno rođenje u Novom otkrovenju obično je
uključivao ritual koji će Valentin Majkl Smit kasnije grukovati kao
naročito zgodan za zbližavanje.
To, naravno, nije bilo ništa novo; tokom zemaljske istorije sekte,
kultovi i velike religije, suviše brojni da bi se nabrojali, koristili su u
osnovi istu tehniku – samo ne u velikim razmerama u Americi pre
Fosterovog vremena. Foster je mnogo puta bivao proteran iz grada dok
nije „usavršio” metod i organizaciju koji su mu omogućavali da širi svoj
novi kult. Što se organizacije tiče, pozajmljivao je sa svih strana, od
slobodnih zidara, katolika, komunističke partije, reklamne industrije,
kao što je pozajmljivao iz svih mogućih svetih tekstova dok je
sastavljao svoje Novo otkrovenje... a pritom ga je zašećerio da stvori
privid primitivnog hrišćanstva, kako bi se umilio svojim mušterijama.
Osnovao je spoljašnju crkvu u koju svako može da uđe – a osoba je
mogla godinama da ostane „tragalac” sa mnogo koristi po crkvu. Potom
je sledila srednja crkva, koja je spolja gledano bila Crkva novog
otkrovenja, srećnih i spasenih, koji plaćaju svoj desetak 6, uživaju u
svim ekonomskim koristima sve šire mreže poslovnih veza unutar
crkve, i uživaju u beskonačnoj vašarskoj atmosferi Sreće, Sreće, Sreće!
Gresi su im oprošteni – prema tome malo je šta bilo greh dok god
podržavaju svoju crkvu, pošteno postupaju prema drugim fosteritima,
osuđuju grešnike i ostaju Srećni. Novo otkrovenje nije izričito
podsticalo preljubu; prosto je postalo prilično mistično pri opisivanju
seksualnog ponašanja.
Spaseni iz te srednje crkve pojačavali su redove udarnih trupa kada
je bila potrebna direktna akcija. Foster je preuzeo štos od sindikata s
početka 20. veka: ako bi lokalna zajednica pokušala da uguši napupeli
fosteritski pokret, fosteriti iz drugih mesta stizali su u taj grad u tolikom
broju da ni zatvori ni policija nisu mogli da izađu na kraj sa njima – i
pritom bi obično policajcima bila prebrojana rebra, a zatvori bi osvanuli
srušeni.
Ako bi neki državni tužilac bio dovoljno odvažan da sastavi
optužnicu po tom osnovu, ona po pravilu nije uspevala da se održi.
Foster bi se (pošto je naučio tu lekciju na terenu) postarao da optužnice
postanu progon po slovu zakona; nijedna osuda fosterita za fosterizam
nikada nije opstala pred državnim Visokim sudom – niti, kasnije, pred

6Crkveni porez – po pravilu deset posto vernikovih prihoda pripada crkvi. (Prim.
prev.)
Vrhovnim sudom Federacije.
Međutim, osim te javne crkve, postojala je i unutrašnja crkva, koja
nikad nije tako nazivana – čvrsto jezgro potpuno posvećenih ljudi koji
su činili sveštenstvo, crkvene odbornike, čuvare ključeva i knjiga i
tvorce politike. Oni su bili „ponovo rođeni”, iznad greha, sigurni u svoje
mesto na nebesima, isključivi učesnici unutrašnjih misterija – i jedini
kandidati za direktan prijem u raj.
Foster ih je veoma pažljivo birao, i to lično, sve dok organizacija
nije postala suviše velika. Tražio je ljude što sličnije sebi i žene slične
svojim sveštenicama-suprugama – dinamične, potpuno ubeđene (kao
što je i sam bio ubeđen), tvrdoglave i oslobođene (ili sposobne da se
oslobode, kada se njihova krivica i nesigurnost pročiste) ljubomore u
najjednostavnijem, najljudskijem smislu – i svi su oni bili potencijalni
satiri i nimfe, jer je tajna unutrašnja crkva bila onaj potpuno dionizijski
kult kakav Amerika nikad nije imala i za koji je postojalo ogromno
potencijalno tržište.
Ali bio je veoma oprezan – ako su kandidati bili u braku, morali su
biti primljeni i muž i žena. Slobodan kandidat je morao biti seksualno
privlačan i seksualno agresivan – a on je naglašavao svojim
sveštenicima da muškaraca uvek mora biti jednako ili više nego žena.
Nigde nije bilo zabeleženo da je Foster proučavao istoriju ranijih,
donekle sličnih kultova u Americi – ali je znao (ili osetio) da je većina
propala zbog posesivne pohote svojih sveštenika, što je dovelo do
muške ljubomore i nasilja. Foster nije načinio tu grešku; nijednom nije
zadržao neku ženu isključivo za sebe, čak ni one kojima je bio zvanično
oženjen.
Nije ni suviše pokušavao da proširi tu najužu grupu; srednja crkva,
ona poznata javnosti, nudila je mnogo šta da utaži umerenije potrebe
velike mase opterečenih krivicom i nesrećnih. Ako bi lokalni preporod
stvorio makar dva para koji su sposobni za „nebeski brak”, Foster je bio
zadovoljan – ako ne stvori nijedan, puštao je da drugo semenje raste i
slao je iskusne sveštenike i sveštenice da ih neguju.
Kad god je bilo moguće, uvek je lično testirao kandidovane parove,
zajedno sa nekoliko posvećenih sveštenica. Pošto je takav par već bio
spasen, u smislu srednje crkve, nije bilo mnogo rizika – zapravo nimalo,
jer bi ženski kandidat i on uvek zajednički odmerili muškarca pre nego
što bi pustili sveštenice da nastave.
U vreme kad je spasena, Patriša Pajvonski je bila još uvek mlada,
udata, i „vrlo srećna, vrlo srećna”. Rodila je prvo dete, divila se svom
mnogo starijem mužu i obožavala ga. Džordž Pajvonski je bio
velikodušan i veoma osećajan čovek. Imao je samo jednu slabost, koja
bi ga često ostavila suviše pijanog da bi mogao da pokazuje osećajnost
posle napornog dana... ali igla za tetoviranje i dalje mu je bila mirna u
ruci, a oko oštro. Pati je smatrala sebe vernom ženom, i verovala je da
ukupno gledano ima sreće – jeste, Džordž bi povremeno postao
osećajan sa nekom klijentkinjom... čak veoma osećajan ako je dan teško
počeo – a naravno, za neke tetovaže potrebna je privatnost, pogotovo
kad je reč o damama. Pati je bila tolerantna... Osim toga, i ona je
ponekad dogovarala sastanak sa muškim klijentima, naročito otkako je
Džordž počeo sve češće da se okreće flaši.
Pa ipak, u njenom životu postojala je praznina, a nije ispunjena čak
ni kada joj je posebno zahvalan klijent dao neobičan poklon u vidu
mladog udava – uskoro isplovljava na teretnom brodu, rekao je, i ne
može više da je zadrži. Ona je oduvek volela kućne ljubimce i nije imala
nikakve vulgarne fobije prema zmijama; stvorila joj je dom u izlogu
radnje, a Džordž je osmislio prekrasnu četvorobojnu sliku sa tom
temom: „Nemoj da me zgaziš!” Nova šara se pokazala veoma
popularnom.
Potom je imala sve više zmija i predstavljale su joj veliku utehu.
Međutim, ona je bila kći akterskog protestanta i devojke iz Korka;
religijsko primirje između njenih roditelja značilo je da je ostala bez
religije.
Već je bila „tragalac” kada je Foster propovedao u San Pedru;
uspela je da nagovori Džordža da povremeno ode nedeljom, ali on još
nije spoznao svetlost.
Foster im je doneo svetlost, oboje su se istog dana ispovedili. Kada
se Foster vratio šest meseci kasnije da proveri kako ide njihovom
ogranku, Pajvonski su se pokazali toliko posvećenim da im je pružio
ličnu pažnju.
„Nikada nisam imala ni trenutak nevolje sa Džordžom otkako je
ugledao sveto svetlo”, rekla je Majku i Džil. „Naravno, još je pio... ali
samo u crkvi i nikad previše. Kad se naš sveti vođa vratio, Džordž je
već započeo svoj veliki projekat. Naravno, želeli smo da ga pokažemo
Fosteru, ako bi našao vremena.” Tu je počela da okleva. „Deco, stvarno
ne bi trebalo da vam pričam ovo.”
„Onda nemoj”, smesta je rekla Džil. „Pati, mila, nijedno od nas ne
želi da ikada kažeš ili uradiš bilo šta od čega će ti biti nelagodno.
Deljenje vode mora da ide lako i prirodno... i podrazumeva čekanje dok
ti ne bude lako kao nama.”
„Uf... ali ja želim da pričam! Slušajte, mili moji, verujem vam
oboma... potpuno. Ali hoću da imate na umu da vam sad pričam crkvene
stvari, i zato ih ne smete preneti nikome... baš kao što ja nikom ne bih
pričala o vama.”
Majk je klimnuo glavom. „Ovde na Zemlji mi to ponekad zovemo
‘pravilo braće po vodi’. Na Marsu nema problema... ali ovde grukujem
da ponekad ima. Brat po vodi nikad ne prenosi priče.”
„Ja... ovaj... grukujem. Čudna ti je ta reč, ali naučiću. Pa dobro,
dečice, ovo je pravilo braće po vodi. Da li ste znali da su svi fosteriti
tetovirani? Mislim na prave članove Crkve, one koji su zauvek spaseni
za večnost – kao ja. I ne mislim skroz tetovirani, kao ja, ali – gledaj,
vidite ovo? Tu iznad srca... vidite? To je Fosterov sveti poljubac.
Džordž ga je uključio u dizajn tako da izgleda kao deo slike u kojoj se
nalazi... da niko ne može da pogodi osim ako im ja kažem. Ali to je
njegov poljubac – i Foster ga je lično tu staviol” Bila je ponosna
maltene do ekstaze.
Oboje su se nagnuli da pogledaju. „To jeste otisak usana”, rekla je
Džil iznenađeno. „Baš kao da te je neko poljubio našminkanim usnama.
Ali dok nam nisi pokazala, mislila sam da je prikazan samo zalazak
sunca. „
„Da, tako je Džordž i hteo. Jer ne možeš da ideš naokolo i pokazuješ
Fosterov poljubac onima koji ne nose Fosterov poljubac – i nisam to
nikad uradila, do sada.” Malo je oklevala. „Sigurna sam da ćete ga i vi
dobiti, oboje, jednog dana – a kad ga dobijete, želim da vam ga ja
istetoviram.”
„Ne razumem baš sasvim, Pati”, javila se Džil. „Vidim da je odlično
što te je Foster poljubio – ali kako bi mogao da poljubi nas? Ipak je on...
na nebu.”
„Da, dušo, jeste. Sad ću da ti objasnim. Svaki rukopoloženi
sveštenik ili sveštenica mogu da ti daju Fosterov poljubac. To znači da
je bog u tvom srcu. Bog je deo tebe... zauvek.”
Majk se odjednom ispravio. „Ti si bog!”
„Kako, Majkle? Pa, to je čudan način da se kaže – nikad nisam čula
da neko od sveštenstva kaže baš tako. Ali zapravo znači upravo to...
Bog je u tebi i sa tobom, i đavo ti ne može ništa.”
„Da”, složio se Majk. „Ti grukuješ boga.” Zadovoljno je mislio
kako je ovo najbliže što je uspeo da nekome objasni svoje shvatanje...
sem Džil, koja ga je uveliko učila, na marsovskom. Što je i neizbežno.
„Da, u tome je suština, Majkle. Bog te... grukuje – a ti si jedno sa
Svetom Ljubavi i večnom Srećom Njegove Crkve. Sveštenik, ili možda
sveštenica – svejedno je – poljubi te i onda se taj otisak usana tetovira
da bude evo ovoliki – moja tetovaža tačno odgovara po veličini i obliku
Fosterovim blaženim usnama – a može da se stavi bilo gde kako bi bio
sklonjen od grešnih očiju. Mnogi muškarci odluče da obriju deo kose,
a potom nose šešir ili zavoj dok im kosa ne izraste. Ili može i bilo koje
drugo mesto gde je potpuno sigurno da neće biti viđen osim ako vi tako
želite. Ne smete sedeti ili stajati na njemu – ali sve ostalo je u redu.
Onda ga možete pokazati kada odete na zatvoreni sastanak Sreće za
večno spasene.”
„Čula sam za te sastanke Sreće”, primetila je Džil, „ali nisam
razumela o čemu je tačno reč.”
„Ovako”, počela je gospođa Pajvonski svečano. „Postoje sastanci
Sreće i, ovaj, sastanci Sreće. Oni za obične planove, koji su spaseni ali
bi još mogli da pokleknu, strašno su zabavni – velike žurke sa tek toliko
molitve koliko dođe prirodno i srećno, i sa mnogo veselja koje i čini
dobru zabavu. Možda čak i malo prave ljubavi – ali na to se tamo mršte
i moraš mnogo paziti sa kim i kako, jer ne smeš da budeš seme nesloge
među sabraćom. Crkva je veoma stroga što se tiče toga da sve bude
onako kako se pristoji.
Ali sastanak Sreće za večno spasene – e, tu nema potrebe za
opreznošću jer tamo nema nikoga ko može da zgreši – svi su to ostavili
za sobom. Ako hoćeš da piješ dok se ne strovališ... može, to je božja
volja inače ne bi ni poželeo. Hoćeš da klečiš i moliš se, ili da pevaš – ili
da strgneš odeću i plešeš; sve je to božja volja. Mada”, dodala je,
„možeš mirno da skineš sve sa sebe, jer tamo ne može biti nikoga ko bi
u tome video ma šta loše.”
„Zvuči kao sjajna zabava”, primetila je Džil.
„O, jeste, jeste – uvek jeste! I stalno te ispunjava nebesko
blaženstvo. A ako se ujutro probudiš na kauču sa jednim od večno
spasene sabraće, znači da je on tu jer je bog želeo da ti donese blaženu
Sreću. I jeste, srećna si. Svi oni imaju na sebi Fosterov poljubac – svi
su tvoji.” Tu se malo namrštila. „Zvuči pomalo kao deljenje vode. Da
li me razumete?”
„Grukujem”, složio se Majk.
(„Majk???”)
(„Čekaj, Džil. Čekaj ispunjenje.”)
„Ali nemojte misliti”, nastavljala je Patriša, „da neko može ući na
sastanak Sreće unutrašnjeg hrama samo pomoću male tetovaže –
uostalom, nju je suviše lako krivotvoriti. Brat ili sestra, kad dolaze u
posetu – evo, na primer, ja. Čim znam kuda vašar ide, pišem lokalnim
crkvama i šaljem im moje otiske prstiju da bi mogli da ih provere u
registru večno spasenih u Kapeli arhanđela Fostera – osim ako me već
poznaju. Dajem im svoju adresu preko oglasne table. Onda kad odem u
tu crkvu – a uvek idem nedeljom u crkvu i nikad nisam propustila
sastanak Sreće čak i ako to znači da Tim to veče neće imati specijal –
kad odlazim prvi put, čekam da provere moj identitet. Na većini mesta
veoma se raduju kad stignem; ja sam dodatna atrakcija, sa svojim
jedinstvenim i neprevaziđenim svetim slikama – često provedem veći
deo večeri puštajući ljude da me razgledaju... i svaki trenutak je
blaženstvo. Ponekad sveštenik želi da donesem Slađu, pa predstavljam
Evu i zmiju – za to je potrebno mnogo kamuflažnog korektora, naravno,
ili triko u boji kože ako nemam vremena. Neko od lokalne braće glumi
Adama i budemo izgnani iz Vrta Edenskog, a onda sveštenik objasni
pravo značenje, a ne onaj izopačeni tekst koji svi čuju – i na kraju svi
povratimo blaženu nevinost i sreću, i to uvek odlično pokrene zabavu.
Radost!
Ali sve ih uvek zanima moj Fosterov poljubac... jer otkako se uspeo
na nebo pre skoro dvadeset godina, crkva je rasla i razvijala se, i nema
nas mnogo sa Fosterovim poljupcem samog Fostera – uvek tražim da
Kapela potvrdi i to. I pričam im o tome. Ovaj...”
Gospođa Pajvonski je oklevala, a onda im je ispričala i to, sa
mnoštvom detalja – a Džil se upitala gde je nestala ona njena navodno
ograničena sposobnost da pocrveni. Onda je grukovala da su Majk i Pati
zapravo veoma slični – nedužni pred bogom, ne mogu da budu ništa
drugo, ma šta da čine. Poželela je, za Patino dobro, da je ova nečuvena
zbrka zaista istinita, da je Foster zaista rođen kao prorok koji ju je
spasao i podario joj večno blaženstvo.
Ali Fosteri Božje rane, kakva lakrdija! Odjednom, pomoću
umnogome poboljšanog pamćenja, Džil se našla u onoj sobi sa
staklenim zidom i gledala u Fosterove mrtve oči. Ali u njenom umu
izgledale su žive... i osetila je drhtaj u slabinama i upitala se šta bi ona
učinila da joj je Foster lično ponudio svoj sveti poljubac – i sebe?
Izbacila je sliku iz uma, ali tek pošto ju je Majk prilično dobro
video. Osetila je da se on smeši sa onim njegovim izrazom nedužnog
saznanja.
Ustala je. „Pati, dušo, kada treba da se vratiš na vašarište?”
„Jao meni! Treba da krenem ovog časa!”
„Zašto? Polazak je tek u pola deset.”
„Pa... Slađi nedostajem... i ljubomorna je ako dugo ostanem
napolju.”
„Zar ne možeš da joj kažeš da si bila na sastanku Sreće?”
„Ovaj...” Starija žena je odjednom zagrlila Džil. „Tako je! Pa ovo i
jeste to!”
 „Dobro je. Onda ću sad malo da odremam – kada treba da
ustanemo?”
„Hm, ako se vratim do osam, mogu nagovoriti Sema da obori moj
šator i imaću vremena da se postaram da moje bebe budu bezbedno
spakovane.”
„A doručak?”
„Ja ne doručkujem odmah ujutro, nego u vozu. Obično mi je, kad
ustanem, dovoljna samo kafa.”
„Mi kuvamo kafu ovde u sobi. Spremiću je čim vidim da si ustala.
Vas dvoje lepo ostanite i pričajte o religiji koliko god želite; neću te
pustiti da se uspavaš – ako uopšte budeš spavala. Majk, recimo, ne
spava.”
„Uopšte?”
„Nikad. Sklupča se i malo razmišlja, ako ima nešto za razmišljanje
– ali ne spava.”
Gospođa Pajvonski je ozbiljno klimala glavom. „Još jedan znak.
Znam to – a ti ćeš, Majkle, jednog dana takođe znati. Čućeš poziv.”
„Možda”, složila se Džil. „Majk, živa sam zaspala. Prebaci me u
krevet, molim te.” On ju je ne ustajući podigao, odneo je u spavaću
sobu, sklonio pokrivače nevidljivim rukama – a ona je zaspala pre nego
što ju je pokrio.
Džil se probudila tačno u sedam, kao što je i planirala. Majk je imao
časovnik u glavi, ali umeo je da pogreši kad je reč o zemaljskom
kalendaru i vremenu; on je vibrirao prema drugoj planeti. Izvukla se iz
kreveta i provirila u susednu sobu. Svetlo je bilo ugašeno i jedva da se
išta videlo; još je bio mrak. Ali nisu spavali. Džil je čula Majka kako
kaže, tiho i uvereno:
„Ti si bog.”
„Ti si bog”, odgovorila je Patriša usporenim glasom kao da je
drogirana.
„Da. Džil je bog.”
„Džil... je bog. Da, Majkle.”
 „I ti si bog.”
„Ti – si bog. Sad, Majkle, sad!”
Džil se vrlo tiho povukla i tiho oprala zube. Potom se javila Majku
u umu da je budna i utvrdila, kao što je i očekivala, da on to već zna.
Kad se vratila u dnevnu sobu, roletne su bile podignute i jutarnje sunce
je slobodno ulazilo. „Dobro jutro, mili moji!” Poljubila ih je oboje.
„Ti si bog”, rekla je Pati na to.
„Da, Pati. I ti si bog. Bog je u svakom od nas.” Pogledala je Pati
pod jakim, nemilosrdnim jutarnjim svetlom i primetila da novi brat ne
deluje umorno. Izgledala je kao da je prespavala celu noć i još malo... i
bila je mlađa i ljupkija nego ikada. Pa, Džil je poznavala taj izgled –
ako Majk želi da ostanu budni, umesto da sam čita ili razmišlja cele
noći, Džil to nikada nije bilo teško... a podozrevala je da je ona
iznenadna sanjivost koja ju je sinoć obuzela takođe Majkova ideja... i
čula je u umu Majka kako potvrđuje da jeste.
„A sad kafa za vas dvoje, mili – i za mene. A slučajno imam
sklonjenu i kutiju soka od pomorandže.”
Doručkovali su lako, ispunjeni srećom. Džil je videla da je Pati
zamišljena. „Šta je bilo, mila?”
„Uf, ne volim što to pominjem – ali šta ćete vas dvoje jesti ubuduće?
Tetka Pati slučajno ima prilično punu čarapu, pa sam mislila...”
Džil se nasmejala. „O dušo, izvini; nisam htela da se podsmevam.
Ali Čovek sa Marsa je bogat! Valjda si to znala? Ili nikad ne čitaš
novine?”
Gospođa Pajvonski je delovala zbunjeno. „Pa, valjda sam znala –
sad kad kažeš. Ali ne možeš verovati svemu što kažu u novinama.”
Džil je uzdahnula. „Pati, ti si stvarno divna. I veruj mi, sad kad smo
braća po vodi, ne bismo ni trenutak oklevali da ti se nametnemo –
‘deljenje gnezda’ nije samo poetska fraza. Ali zapravo je obrnuto. Ako
tebi ikada zatreba novac – nije važno koliko; mi ne možemo sve da
potrošimo – samo da znaš. Bilo koliko. Bilo kada. Piši mi – ili još bolje,
telefoniraj mi, jer Majk nema nikakvu predstavu o novcu. Pa, dušo,
imam nekoliko stotina hiljada dolara na računu na moje ime, evo u
ovom trenutku. Hoćeš li malo?”
Gospođa Pajvonski je bila zaprepašćena, nije tako izgledala još od
trenutka kad je Majk udesio da joj kostim nestane. „Blago meni! Ne, ne
treba mi novac.”
Džil je slegnula ramenima. „Ako ti ikada zatreba, samo viči. Mi
nema šanse da ga potrošimo, a vlasti ne dozvoljavaju Majku da ga
podeli. Ili bar ne u značajnijoj količini. Ako želiš jahtu – Majku će biti
zadovoljstvo da ti pokloni jahtu.”
„Stvarno hoću. Pat. Nikad nisam video jahtu.”
Gospođa Pajvonski je vrtela glavom. „Nema potrebe za tim, dušice
– nikada nisam imala mnogo želja, a od vas želim samo vašu ljubav.”
„To već imaš”, odmah je rekla Džil.
„Ne grukujem ljubav”, rekao je Majk ozbiljno. „Ali Džil uvek
govori istinito. Ako je imam, tvoja je.”
„... I da znam da ste oboje spaseni. Ali više ne brinem zbog toga.
Majk mi je pričao o čekanju, i zašto čekanje jeste. Ti me razumeš,
Džil?”
„Grukujem. Više nisam nestrpljiva ni za šta.”
„Ali imam nešto za vas dvoje.” Tetovirana žena je ustala i pošla do
mesta gde je ostavila tašnu, pa je iz nje izvadila knjigu. Vratila se i stala
pred njih. „Mili moji... ovo je primerak Novog otkrovenja koji mi je dao
blaženi Foster... one noći kad je stavio na mene svoj poljubac. Želim da
ga dam vama.”
Džil su neočekivano navrle suze i zagrcnula se. „Ali, tetka Pati –
Pati, brate naš! Ne možemo to da primimo. Ne tu knjigu. Kupićemo
sebi jednu.”
„Ne. Ovo je... ovo je voda koju delim sa vama. Za zbližavanje.”
„Oh!” Džil je poskočila. „Primićemo je. Ali sada je naša – svih nas.”
Poljubila ju je.
Majk ju je utom kucnuo po ramenu. „Pohlepni mali brate. Sad ja.”
„Ja ću uvek biti pohlepna za to.”
Čovek sa Marsa je poljubio novog brata najpre u usta, a onda je
nežno poljubio mesto koje je poljubio Foster. Onda je razmislio, kratko
po zemaljskom vremenu, odabrao odgovarajuće mesto sa druge strane,
gde je primetio da bi Džordžov crtež odgovarao za tu svrhu – i poljubio
ju je tamo dok je razmišljao u rastegnutom vremenu i sa mnoštvom
detalja o onom što je želeo da postigne. Bilo je važno da grukuje
kapilare...
Za ostalo dvoje, poljubljenu i posmatrača, on je samo nežno i kratko
pritisnuo usne na jarko obojenu kožu. Ali Džil je smesta primetila
rezultat koji je želeo da stvori. „Pati! Gledaj!”
Gospođa Pajvonski je pogledala niz sebe. Na koži je videla dve
simetrične stigme krvavo crvene boje, njegove usne. Krenula je da pada
u nesvest – a onda je pokazala dubinu svoje čvrste vere. „Da. Da!
Majkle...”
Vrlo brzo potom tetovirana žena je nestala, a njeno mesto je zauzela
prilično neupadljiva domaćica sa rol-kragnom, dugim rukavima i
rukavicama. „Neću da plačem”, rekla je trezveno, „i ovo nije rastanak;
nema rastanaka u večnosti. Ali čekaću.” Poljubila ih je oboje, kratko, i
otišla bez osvrtanja.
 Poglavlje 28

„ Svetogrđe!”
Foster je podigao pogled. „Nešto te je ujelo, juniore? Ovaj
privremeni aneks je podignut na brzinu i umeju da uđu razni stvorovi –
jata gotovo nevidljivih gnjaveža, najčešće... bezopasni su, naravno, ali
kad te neki od njih ujede, to ostavlja ogrebotinu na egu.”
„Uf... morao bi videti da poveruješ – evo, vratiću sveznadar malo
unazad.”
„Iznenadio bi se šta sam ja sve u stanju da poverujem, juniore.”
Ipak, Digbijev instruktor je posvetio deo pažnje. Tri smrtnika – video
je da su ljudi: muškarac i dve žene – nagađali su o večnosti. Ništa čudno.
„Da?”
„Čuo si šta je rekla! Arhanđeo Mihailo, nije nego!”
„Pa šta?”
„Kako pa šta? O, za boga miloga!”
„To je sasvim verovatno.”
Digbi se toliko iznervirao da mu se oreol klatio. „Fostere, možda
nisi dobro gledao. Mislila je na onog prestarelog maloletnog
delinkventa koji me je poslao u svlačionicu. Pogledaj opet.”
Foster je povećao i izoštrio sliku, pa je utvrdio da je anđeo-na-obuci
ispravno govorio – ali primetio je još nešto i nasmešio se pravim
anđeoskim osmehom. „Kako znaš da nije, juniore?”
„Šta?”
„Već duže vreme ne viđam Mihaila u klubu, i sećam se da je
njegovo ime bilo precrtano na Milenijumskom turniru u solipsizmu – a
to je znak da je verovatno negde na terenu, jer je Majk jedan od
najžešćih igrača solipsizma u ovom sektoru.”
 „Ali to je opsceno!”
„Iznenadio bi se koliko je šefovih najboljih ideja bivalo nazvano
opscenim u pojedinim sektorima – ili, kad malo razmislim, ti ne bi ni
smeo da se iznenadiš, imajući u vidu tvoj terenski rad. Ali ‘opscenost’
je nepotreban pojam; on nema teološkog značenja. Čisto srce sve čisto
i vidi.”
„Ali...”
„Ja sam i dalje svedok, juniore. Ti ćuti i slušaj. Osim činjenice da
je naš brat Mihailo u ovom mikrotrenutku izgleda negde drugde – a ja
ne vodim računa o njegovom kretanju; nismo na istom spisku Straže –
ona tetovirana žena koja je izgovorila to predskazanje najverovatnije ne
greši: ona je veoma i sama vrlo uzvišena smrtnica.”
„Ko kaže?”
„Ja kažem. Znam da jeste.” Foster se ponovo nasmešio, anđeoski
ljupko. Mila mala Patriša! Sad već pomalo zašla u godine, ali i dalje
zemaljski poželjna – i blista od unutrašnjeg svetla pa liči na prozor sa
vitražima. Primetio je bez smrtničkog ponosa da je Džordž završio svoj
veliki poduhvat otkako je poslednji put pogledao Patrišu – a ona slika
na kojoj je on pozvan na nebesa uopšte nije loša, u višem smislu. Mora
se setiti da potraži Džordža i pohvali ga, i reći će mu da je video Patrišu
– hmmm, gde je Džordž? Kreativni umetnik u odseku za dizajn
vaseljene, pod arhitektom, ako se dobro seća – ma nije važno, centralni
registar će ga pronaći za tren milenijuma.
A kakav je divan slatkiš bila Patriša, i kako žustra! Da je imala samo
malo više odlučnosti i malo manje skromnosti, proizveo bi je u
sveštenicu. Ali Patrišina potreba da prihvati boga u skladu sa
sopstvenom prirodom bila je tolika da bi mogla da bude prihvaćena
samo među lingajatima... gde nije bila potrebna. Foster je pomislio da
se vrati unazad i vidi kako ona sad izgleda, ali predomislio se uz pravu
anđeosku uzdržanost; ima posla koji treba obaviti...
„Ostavi sad sveznadar, juniore. Hoću da govorim sa tobom.” Digbi
je poslušao i čekao. Foster je čvrknuo oreol da zabruji, nezgodna navika
koju je stekao dok meditira. „Juniore, ne ponašaš se baš mnogo
anđeoski.”
 „Žao mi je.”
„Žaljenje nije za večnost. Ali istina je da si obuzet onim mladićem
koji možda jeste a možda i nije naš brat Mihailo. Čekaj malo – kao prvo,
nije na tebi da prosuđuješ koji instrument će te poslati ovamo. Kao
drugo, ne muči tebe on – njega jedva i poznaješ – nego ona mala crnka,
tvoja sekretarica. Zaslužila je moj poljubac znatno pre nego što si
pozvan ovamo. Je li tako?”
„Još uvek sam je testirao.”
„Onda si sigurno osetio anđeosko zadovoljstvo kada si video da ju
je vrhovni biskup Šort, pošto ju je i sam vrlo detaljno testirao – i to
veoma detaljno, rekao sam ti da će on biti dobar – propustio i sada ona
uživa u široj Sreći, kakvu i zaslužuje. Hmmmm, pastir treba da uživa u
svom radu... ali kada je unapređen, treba i tome da se raduje. Sad se
desilo da slučajno znam da postoji slobodno mesto za čuvara-
pripravnika u novom sektoru koji se otvara – to je posao ispod tvog
nominalnog statusa, rekao bih, ali je dobar za sticanje anđeoskog
iskustva. Tu planetu – dobro, možeš misliti o njoj kao o planeti –
videćeš već – naseljavaju ne dvopolni nego tropolni, a čujem od visokih
vlasti da ni sam Don Žuan nije uspeo da probudi u sebi zemaljsko
zanimanje za bilo koji od tih polova... i to nije samo moje mišljenje;
pozajmljen je baš radi provere. Vrištao je, i preklinjao je da se vrati u
samicu u paklu koju je stvorio za sebe.”
„Poslaćeš me u neku nedođiju, je li? Da ti ne bih smetao!”
„Koješta! Ti ne možeš da smetaš – to je ona nemogućnost koja
omogućava da sve ostalo bude moguće; pokušao sam da ti objasnim
kad si tek stigao. Ali nemoj da se sekiraš: možeš da pokušavaš celu
večnost. Tvoja naređenja uključuju i petlju: da se vraćaš u ovde-sada
bez gubljenja smrtnosti. Sad kreni i na posao; i ja imam posla.” Foster
se okrenuo onome što je radio do maločas. O da, sirota duša trenutno
smrtnog tela označenog kao Agnes Daglas – biti mamuza i podstrekač
težak je zadatak, u najboljem slučaju, a ona ga je obavljala
nepokolebljivo. Ali sada je njen posao okončan i moći će da se odmara
i oporavlja od neizbežnog ratničkog umora... vrištaće i otimaće se i
izbacivače ektoplazmu kroz sve otvore.
 I trebaće joj detaljan egzorcizam posle tako teškog posla! Ali svi
poslovi su teški; ne mogu drugačiji ni biti. A Agnes Daglas je potpuno
pouzdan terenski operativac: spremna je da prihvati svaki nezgodan
zadatak dok god je u osnovi devičanski – spaljivanje na lomači ili
boravak u manastiru: i uvek je uspevala.
Njemu nije bilo baš stalo do devica, osim profesionalnog
poštovanja prema dobro obavljenom poslu. Foster je bacio poslednji
kratak pogled na gospođu Pajvonski. Eto još jednog kolege kojeg mora
poštovati. Draga mala Patriša! Kakvo blagosloveno, požudno
blaženstvo...
 Poglavlje 29

Kad su se vrata apartmana zatvorila za Patrišom Pajvonski, Džil je

upitala: „Šta sad, Majk?”
„Odlazimo. Džil, ti si čitala o poremećajima u psihologiji.”
„Da, u školi. Ali ti si čitao mnogo više.”
„Da li poznaješ simboliku tetoviranja? I zmija?”
„Naravno. Znala sam to o Pati čim sam je srela. Nadala sam se da
ćeš ti nekako naći način.”
„Nisam mogao, dok nismo postali braća po vodi. Seks je
neophodan, seks je divota i od velike je pomoći – ali samo ako znači
deljenje i zbližavanje. Da sam to uradio bez zbližavanja, grukujem... ne,
nisam siguran.”
„Ja grukujem da bi video da ne možeš, Majk. To je jedan od razloga
– jedan od mnogo razloga – što te volim.”
On je delovao zabrinuto. „I dalje ne grukujem tu ‘ljubav’ Džil. Ne
grukujem ‘ljude’. Čak ni tebe. Ali nisam želeo da oteram Pati.”
„Zaustavi je. Neka ostane sa nama.”
(„Čekanje, Džil.”)
(„Znam.”)
Nastavio je glasno. „Osim toga, ne verujem da bih joj mogao dati
sve što joj je potrebno. Ona želi da se daje, stalno i svima. Čak i njeni
sastanci Sreće i njene zmije i mete nisu joj dovoljni. Ona želi da se
ponudi na oltaru, svima na svetu, uvek – i da ih usreći. To Novo
otkrovenje... grukujem da drugim ljudima znači mnogo drugih stvari.
Ali za Pat znači samo to.”
„Da. Majk. Mili Majk.”
 „Vreme je da pođemo. Izaberi haljinu koju želiš i uzmi tašnu. Sve
ostalo ću skloniti.”
Džil je pomalo žalosno pomislila kako bi volela, ponekad, da
ponese sa sobom makar jednu ili dve stvari. Ali Majk se uvek selio
samo sa odećom na sebi – i kao da je grukovao da i ona najviše voli
upravo tako. „Uzeću onu lepu plavu.”
Dolebdela je do nje, postavila joj se nad glavom, skliznula preko
nje kad je podigla ruke; rajsferšlus se zatvorio. Odgovarajuće cipele su
došle pred nju i sačekale da ih obuje. „Spremna sam, Majk.”
Majk je osetio žalostiv ukus njenih misli, ali ne i sam pojam; to je
nešto sasvim strano marsovskim idejama. „Džil? Da li želiš da negde
stanemo i venčamo se?”
Razmislila je o tome. „Danas ne možemo, Majk. Nedelja je. Ne
možemo dobiti dozvolu.”
„Onda sutra. Zapamtiću. Grukujem da bi ti to volela.”
Razmislila je još malo. „Ne, Majk.”
„Zašto ne, Džil?”
„Iz dva razloga. Prvo, tako ne bismo postali ništa bliskiji, jer smo
već delili vodu. To je logika, i na engleskom i na marsovskom. Da?”
„Da.”
„A drugo je razlog koji važi samo na engleskom. Ne želim da
Dorkas i En i Mirijam – i Pati – misle da sam pokušavala da ih
istisnem... a neka od njih će verovatno to misliti.”
„Ne, Džil, nijedna ne bi to mislila.”
„E pa neću da rizikujem, jer mi to nije potrebno. Jer ti si se venčao
sa mnom u bolničkoj sobi, još onomad davno. Zato što si ti takav kakav
si. Pre nego što sam ja uopšte pomislila.” Oklevala je. „Ali postoji nešto
što bi mogao da uradiš za mene.”
„Šta, Džil?”
„Mogao bi da mi ponekad tepaš! Onako kako ja tepam tebi.”
„Da, Džil. Kojim imenima?”
„Oh!” Brzo ga je poljubila. „Majk, ti si najdivniji, najnežniji
muškarac kojeg sam ikada srela – ali si i najnemogućiji stvor na obe
planete! Nisu važna imena. Kaži ponekad ‘mali brate’... od toga nekako
sva zadrhtim iznutra. „
„Dobro, mali brate.”
„Jaoj! A sad da lepo doručkujemo, pa da krećemo – pre nego što te
odvučem nazad u krevet. Hajde. Vidimo se na recepciji – treba da
platim račun.” Otišla je nekako veoma naglo.
Otišli su na gradsku autobusku stanicu i seli u prvi Grejhaundov
autobus koji je išao bilo kuda. Nedelju ili dve kasnije svratili su kući,
delili su vodu nekoliko dana, ponovo otišli ne opraštajući se – ili se
barem Majk nije opraštao: opraštanje je bila jedna od ljudskih navika
kojima se Majk uporno opirao i nikada je nije koristio sa bliskima.
Formalno, sa strancima, činio je to u okolnostima kad bi Džil rekla da
mora.
Ubrzo su stigli u Las Vegas i odseli u skromnom hotelu nedaleko
od Stripa, ali ne baš na njemu. Majk je isprobao sve igre u svim
kazinima, dok je Džil ubijala vreme kao šou-gerla – kockanje joj je bilo
dosadno. Pošto nije umela da peva, pleše i nije imala nikakvu tačku,
jedino što je mogla da radi u Vavilonu zapada bilo je da stoji ili polako
korača pod neverovatno visokom perjanicom, nešto malo šljokica i
osmehom. Više je volela da radi dok je Majk zauzet nečim, a Majk je
uspevao da joj uvek obezbedi posao koji bi odabrala. Pošto se
kockarnice nikad ne zatvaraju, Majk je gotovo sve vreme u Las Vegasu
bio zauzet nečim.
Pazio je da ne dobija suviše mnogo u istom kazinu i držao se granica
koje mu je Džil odredila. Pošto bi izmuzao nekoliko hiljada, pažljivo je
sve gubio, pazeći da nikada ne bude istaknut igrač, bilo da dobija ili
gubi. Onda se zaposlio kao krupije i proučavao je ljude, pokušavajući
da grukuje zašto se kockaju. Nejasno je gruknuo da je kod mnogih
posredi nešto povezano sa seksom – ali u tome je grukovao pogrešnost.
Zadržao je taj posao dosta dugo, puštajući da se kuglica kotrlja bez
njegovog uticaja.
Džil se iznenadila kada je otkrila da su mušterije u veličanstvenom
restoranu-pozorištu gde je radila obične mete kao na vašaru... sa više
novca, ali ipak i dalje mete. Otkrila je nešto i o sebi: uživala je da se
prikazuje, dok god je na bezbednoj udaljenosti od ruku za koje nije
želela da je dodiruju. Preispitivala je tu novopronađenu osobinu sa
pravom marsovskom iskrenošću, koja je polako rasla u njoj. Nekada je
znala da uživa kad joj se dive, ali je iskreno verovala da to želi samo od
odabrane nekolicine ljudi, a obično samo od jednog – i živciralo ju je
otkriće, sada već davno, da Majku pogled na njeno fizičko biće zapravo
ne znači ništa, iako joj je bio i ostao i agresivno i nežno posvećen u
fizičkom smislu na način koji žena može samo da sanja – ako nije
prezauzet nečim drugim.
A on je sa time vrlo velikodušan, podsetila je sebe. Ako poželi,
dozvoljavao joj je da ga dozove čak i iz najdubljeg transa povlačenja,
promenio bi brzinu prema njenoj potrebi bez žaljenja, sa osmehom i
žudnjom i ljubavlju.
Pa ipak, eto – jedna od njegovih neobičnosti, slično kao
nesposobnost da se smeje. Džil je zaključila, posle prvih nastupa kao
šou-gerla, da uživa da joj se vizuelno dive jer je to jedino što Majk nije
mogao da joj pruži.
Međutim, pošto je ipak bila poštena prema sebi i vežbala je
empatiju, teorija je morala biti oborena. Muški deo publike uvek je imao
očekivano visok procenat suviše starih, suviše debelih, suviše ćelavih i
po mnogo čemu suviše odmaklih žalosnim putem entropije koji nisu
mogli očekivati da budu privlačni devojkama Džilinih godina, lepote i
izbirljivosti – uvek je bila na oprezu prema „požudnim matorim
vukovima” – mada ne prema starijim muškarcima kao takvima,
podsećala je sebe kao da se brani; Džubal je mogao da je gleda, pa i da
koristi grube izraze i namerno da bude nepristojan, a opet nije izazivao
u njoj ni najmanje podozrenje kako jedva čeka da je uhvati nasamo da
bi je pipao. Bila je toliko spokojno uverena u Džubalovu ljubav prema
sebi i u njenu potpuno duhovnu prirodu da je govorila sebi da bi mirno
mogla da deli krevet sa njim, i da zaista spava – i da bude sigurna da će
i on spavati, eventualno uz prijateljski poljubac u obraz za laku noć, što
su i inače radili.
Ali sada je otkrila da joj neprivlačni muškarci ne idu na živce. Kada
bi osetila njihove poglede pune divljenja pa i požude – a još kako ih je
osećala, i čak je mogla da odredi odakle potiču – nije ih se gnušala; to
ju je nekako grejalo i obuzimalo ju je samozadovoljstvo.
„Egzibicionizam” je za nju dotle bio samo reč u opisima
psiholoških poremećaja – neurotična slabost prema kojoj je gajila
prezir. A sada, kada je pronašla to i u sebi i dobro ga osmotrila,
zaključila je da je ili taj oblik narcizma normalan, ili je ona nenormalna
a da to nije znala. Ali nije se osećala nenormalno; osećala se zdravom i
srećnom – zdravijom nego ikada. Oduvek je imala natprosečno zdravlje
– medicinske sestre su obično takve – ali nije se sećala čak ni kad joj je
poslednji put curio nos ili je zaboleo stomak ili... gle čuda, iznenadila
se, nije imala ni menstrualne grčeve.
Dobro, zdrava je – a ako zdrava žena voli da je gledaju – i to ne kao
komad mesa – onda je jasno kao dan da zdravi muškarci vole da ih
gledaju, inače ne bi bilo nikakvog smisla! A u tom trenutku je konačno
razumela, intelektualno, Djuka i njegove slike... i u mislima ga zamolila
za oproštaj.
Razgovarala je o tome sa Majkom, pokušala je da mu objasni tu
promenu gledišta – što nije bilo lako, pošto Majk ionako nije uspevao
da razume zašto je Džil ikada smetalo da je gledaju, bilo kada, bilo ko.
Razumeo je što ne želi da je dodiruju; i Majk je izbegavao rukovanje
kad god je mogao bez uvrede, želeo je da dodiruje samo braću po vodi
i da oni dodiruju njega (Džil nije bila sigurna da li to u Majkovom umu
uključuje i mušku braću po vodi; objašnjavala mu je šta je
homoseksualnost, pošto je čitao o tome i nije uspeo da grukne – i dala
mu je praktična uputstva kako da izbegne da deluje tako i kako da
predupredi takve predloge, pošto je pravilno pretpostavila da će Majk,
onako lep, svakako privlačiti i tu vrstu pažnje. On se držao njenih saveta
i postarao se da mu lice deluje muževnije, umesto androgine lepote,
kakvu je u prvi mah imalo. Pa ipak, Džil nije bila sigurna da li bi Majk
odbio takav poziv od, recimo, Djuka – ali srećom, Majkova muška
braća po vodi bili su potpuno strejt muškarci, baš kao što su ostali bili
vrlo strejt žene. Džil se nadala da će tako i ostati; podozrevala je da bi
Majk u onim drugim slučajevima osetio „pogrešnost” – njima nikada
ne bi ponudio vodu.)
 Majk takođe nije mogao da razume zašto joj sada prija da je gledaju.
Jedina situacija u kojoj su njihovi stavovi bili makar približno slični bila
je kada su otišli sa vašara i kada je Džil otkrila da je postala ravnodušna
prema pogledima – jer je bila spremna da nastupa „potpuno gola”, kao
što je rekla Pati, kad bi to bilo od pomoći.
Džil je uvidela da se njena trenutna svest o sebi menja; nikada nije
bila potpuno ravnodušna prema muškim pogledima. Zbog neobične
neophodnosti da se prilagodi životu sa Čovekom sa Marsa, bila je
primorana da odbaci deo svoje veštačke, obukom nametnute ličnosti,
izvestan oblik otmene uštogljenosti kojim se zaogrću medicinske sestre
uprkos naporima svoje neobično praktične profesije. Samo što Džil nije
znala da joj je uopšte ostalo imalo uštogljenosti sve dok je nije izgubila.
Naravno, ona je i dalje bila „dama”, čak više nego ikada – ali više
je volela da misli o sebi kao o gospodinu. Samo što više nije uspevala
da krije od sebe same (niti je to želela) da u njoj postoji nešto veselo-
bestidno poput mačke u žaru, spremne da igra trbušni ples radi
privlačenja komšijskih mačora.
Pokušala je sve to da objasni Majku, čak i svoju teoriju o
funkcionalnom dopunjavanju narcizma i voajerizma, koristeći sebe i
Djuka kao klinički primer. „Majk, činjenica je da mi stvarno prija što
me svi ti ljudi gledaju... skoro svaki od njih. Zato sad grukujem zašto
Djuk sakuplja one slike žena, što su više seksi, to bolje. To je isto, samo
obrnuto. Ne znači da ja želim da idem u krevet sa njima, kao što ni Djuk
ne želi da ide u krevet sa fotografijom – dođavola, mili, ne želim ni
dobar dan da im nazovem. Ali kada me gledaju i kada mi govore – kada
mi misle – da sam poželjna, od toga sva bridim, to je kao neko prijatno
toplo osećanje tu negde u sredini.” Malo se namrštila. „Znaš, mislim da
bih volela da snimim neku svoju bezobraznu sliku i da je pošaljem
Djuku. Da mu na taj način kažem da mi je žao što sam ga gledala s
visine i što nisam grukovala ono što sam mislila da mu je mana i slabost.
Nije to slabost, sad vidim da je i ja imam – ali u ženskom smislu. Ako
jeste slabost – ali stvarno grukujem da nije.”
„Dobro. Sutra ćemo potražiti fotografa.”
Zavrtela je glavom. „Lepo ću mu se izviniti kad sledeći put odemo
kući. Ne bih stvarno da mu šaljem takvu sliku. On mi se nikad nije
nabacivao – i neću da sad počne.”
„Znači da ne bi želela Djuka?”
Čula je u njegovom duhu odjek „brata po vodi”. „Hmmm... Iskreno,
nisam nikad razmišljala o tome. Mislim da sam ti bila verna – a ne
kažem da je za to trebalo truda. Ali grukujem da ispravno govoriš; ne
bih odbila Djuka – i uživala bih u tome. Šta misliš o tome, dragi?”
„Grukujem divotu”, ozbiljno je odgovorio Majk.
„Hm... viteški moj Marsovče, postoje trenuci kada mi ljudske žene
cenimo makar nagoveštaj ljubomore – ali verovatno nema šanse da ti
ikada grukuješ šta je ljubomora. Dušo, šta bi grukovao kada bi jedan od
onih meta – ljudi u publici, ne braća po vodi – pokušao da mi se
nabacuje?”
Majk se nije nasmešio. „Grukujem da bi odjednom nestao.”
„Hm... grukujem da si u pravu. Ali, Majk – slušaj me sad dobro,
mili. Obećao si mi da nećeš raditi ništa slično, osim kada je zaista hitno.
Zato nemoj da žuriš. Ako čuješ da vrištim i dozivam, i posegneš u moj
um i vidiš da sam u istinskoj nevolji, to je onda nešto sasvim drugo. Ali
izlazila sam na kraj sa takvima još dok si ti bio na Marsu. U devet od
deset slučajeva, ako devojka bude silovana, to je barem delimično njena
krivica. A onaj deseti put – pa, u redu. Slobodno ga pošalji u tamo-
nigde. Ali verujem da to nikada neće’biti neophodno.”
„Dobro, zapamtiću. Voleo bih da pošalješ tu bezobraznu sliku
Djuku.”
„Zaista, mili? Uradiću tako ako želiš. Samo što, ako budem rešila
da se nabacujem Djuku – a mogla bih, sad kad si mi usadio tu ideju u
glavu – mogla bih da ga zgrabim za ramena i da ga pogledam u oči i da
kažem: ‘Djuk, hoćemo li? Ja sam spremna’. Ne želim da uradim to
šaljući mu bezobraznu sliku poštom, kao one grozne žene koje su ih
slale tebi. Ali ako želiš da uradimo tako, dobro. I ne mora da bude jako
bezobrazna – mogla bih da se slikam u šou-gerl kostimu i da mu kažem
čime se bavim i da ga pitam ima li mesta u albumu i za to. Onda to ne
bi shvatio kao nabacivanje.”
 Majk se namrštio. „Govorio sam nepotpuno. Ako želiš da pošalješ
Djuku bezobraznu sliku, uradi tako. Ako ne želiš, nemoj. Ali nadao sam
se da ću videti kako se snima bezobrazna slika. Džil, šta je to
bezobrazna slika?”
Majka je cela ta stvar zbunjivala – Džilino odustajanje od stava koji
nije nikada shvatao ali je naučio da ga prihvati i prelazak na potpuno
suprotan stav prema zadovoljstvu – seksualnom zadovoljstvu, koliko je
shvatio – kada te neko posmatra... i povrh toga i treća i davna
zbunjenost Djukovom kolekcijom „umetnosti” – koja svakako nije bila
umetnost. Ali ona bleda marsovska stvar koja odgovara burnoj ljudskoj
seksualnosti nije mu davala osnovu da grukuje ni narcizam ni
voajerizam, ni čednost ni razmetanje.
Nastavio je. „Bezobrazno znači pogrešnost, obično malu
pogrešnost, ali grukovao sam da ti ne misliš ni na najmanju pogrešnost,
nego na divotu.”
„Hm, bezobrazna slika može da bude i jedno i drugo, čini mi se –
zavisi od toga za koga je – sad kad sam prevazišla neke predrasude. Ali
slušaj, Majk, moraću da ti pokažem; jer ne umem da objasnim rečima.
Samo prvo zatvori kapke na prozorima, hoćeš?”
Venecijaneri su se smesta bučno spustili. „U redu”, nastavila je. „Na
primer, ova poza može da bude malčice bezobrazna – sve devojke je
koriste za reklamne slike... a ova je nešto bezobraznija, i koriste je samo
neke devojke. A ova je stvarno bezobrazna... a ova je vrlo bezobrazna...
a ova je toliko bezobrazna da se ne bih slikala tako ni da mi je lice
pokriveno peškirom – osim ako ti poželiš.”
„Ali ako ti je lice pokriveno, zašto bi je iko želeo?”
„Pitaj Djuka. To je sve što umem da kažem.”
On je i dalje delovao zbunjeno. „Grukujem da nema pogrešnosti, i
grukujem da nema divote. Grukujem...”, izgovorio je marsovsku reč
koja označava nulto stanje emocija.
Ali zainteresovao se, baš zato što ga je zbunilo: nastavili su da
razgovaraju o tome, na marsovskom koliko su god mogli jer tu postoje
izuzetno fine razlike za emocije i vrednosti – ali i na engleskom, jer
marsovski, ma koliko bogat, jednostavno ne može da izađe na kraj sa
tim pojmovima.
Majk se to veče pojavio za stolom kraj same bine, jer ga je Džil
naučila kako da podmiti šefa sale da dobije takvo mesto; čvrsto je rešio
da prokljuvi tu misteriju. Džil nije imala ništa protiv. Izašla je šepureći
se u prvoj tački, široko se smešeći kompletnoj publici, ali je na brzinu
namignula Majku kad je pri okretu preletela pogledom preko njega.
Otkrila je da, kad je Majk tu, ono toplo i prijatno osećanje u kome je
uživala svake noći biva umnogome povećano – podozrevala je da bi, da
su svetla pogašena, možda i sijala u mraku.
Kad se parada zaustavila i devojke formirale živu sliku, Majk je bio
na jedva tri metra od nje – jer Džil je već posle prve nedelje unapređena
u prvi red. Reditelj ju je osmotrio četvrtog dana i rekao: „Ne znam šta
je to, mala. Imamo u gradu devojke koje preklinju da dobiju bilo kakav
posao, a mnogo su obdarenije od tebe – ali kad tebe obasja reflektor,
imaš tačno ono što ljudi žele. Dobro, ideš u prvi red, da te bolje vide.
Standardna povišica... mada i dalje ne kapiram zašto.”
Pozirala je i pričala sa Majkom u mislima.
(„ Osećaš nešto?”)
(„Grukujem, ali ne u potpunosti.’j
(„Pogledaj tamo kuda ja gledam, brate moj. Onaj mali. Sav se trese.
Žedan je mene.”)
(„Grukujem tu žeđ.”)
(„Da li ga vidiš?”) Džil je pogledala čovečuljku pravo u oči i toplo
se nasmešila... ne samo da bi ga dodatno zainteresovala nego i da bi
Majk mogao da pogleda kroz njene oči, ako je moguće. Kako je njeno
grukovanje marsovskog načina razmišljanja raslo i kako su se zbližavali
i na druge načine, počeli su da koriste taj marsovski običaj. Ne još u
potpunosti, ali sa sve većom lakoćom – Džil nije imala kontrolu nad
tim; Majk je mogao da gleda kroz njene oči čim bi je pozvao, a ona je
kroz njegove mogla samo ako bi se on postarao za to.
(„Grukujemo ga zajedno”), složio se Majk. („Ogromna žeđ za
mojim malim bratom.”)
 (!!!)
(„Da. Prekrasna agonija.”)
Muzika je stigla do trenutka kada Džil treba da nastavi sa hodom.
Učinila je tako, krećući se sa ponosnom čulnošću i osećajući kako
požuda raste u njoj kao reakcija na emocije koje je primala i od Majka
i od onog čoveka. Koreografija je zahtevala da se udalji od Majka tačno
prema požudnom malom čoveku, prilazeći mu tokom prvih nekoliko
koraka. Neprekidno ga je gledala u oči.
U tom trenutku desilo se nešto potpuno neočekivano, jer joj Majk
nikada nije rekao da je to moguće. Prepustila se primanju što više
neznančevih emocija, namerno ga izazivajući pogledom i telom, i
prenosila je Majku sve što je od njega osetila...
... a onda je odjednom krug zatvoren i gledala je sebe, videla je sebe
neznančevim očima, mnogo raskošniju nego što je smatrala da jeste – i
osećala je primitivnu želju sa kojom ju je taj neznanac gledao.
Ošamućeno se zateturala i pala bi da Majk nije smesta primetio šta
se dešava, uhvatio je, pridigao, ispravio je i umirio dok nije bila u stanju
da hoda bez pomoći, a neočekivani treći pogled je nestao.
Parada lepotica se nastavila do izlaza. Čim su sišle sa bine, javila se
devojka iza nje. „Koji ti je đavo bio, Džil?”
„Skliznula mi je štikla.”
„Dešava se. Ali izgledalo je strašno čudno. Za trenutak si delovala
kao lutka na kanapu.”
(- A tako je i bilo, mila, tako je i bilo! Ali nećemo zalaziti u to.)
„Zamoliću majstore da provere to mesto. Možda se olabavila daska.
Neko će slomiti nogu.”
Tokom ostatka predstave, kad god je bila na pozornici, Majk joj je
dobacivao kratke odlomke kako izgleda različitim ljudima, uvek pazeći
da je više ne iznenadi. Džil se čudila otkrivajući koliko su raznovrsne
te slike: neko je primećivao samo noge, nekog je fasciniralo njihanje
trupa, treći je video samo grudi. Onda bi Majk, pošto je najpre upozori,
pokazivao pogled na druge devojke u trupi. Laknulo joj je što ih Majk
vidi isto kao i ona – samo oštrije.
 Ali iznenadila se kad je utvrdila da njeno uzbuđenje nije jenjavalo
dok je gledala, preko posrednika, devojke oko sebe; štaviše, raslo je.
Majk je otišao odmah posle finala, sagnuvši se da ne ometa pogled
publici, jer mu je ona rekla da tako treba. Nije očekivala da će ga
ponovo videti te večeri, jer je znala da je tražio pauzu na poslu krupijea
samo toliko da vidi svoju ženu kako nastupa. Ali kada se presvukla i
vratila u hotelsku sobu, osetila je da je on unutra čak i pre nego što je
ušla.
Vrata su se otvorila pred njom, stupila je unutra, zatvorila su se.
„Zdravo, dragi!”, doviknula je. „Baš lepo što si došao kući!”
On joj se nežno nasmešio. „Sada grukujem bezobrazne slike.”
Odeća sa nje je nestala. „Napravi bezobrazne slike.”
„Šta...? O da, naravno, dušo.” Izvela je one iste poze kao i ranije
tokom dana. Kako bi koju zauzela, Majk joj je prepuštao svoje oči da
pogleda sebe. Gledala je sebe i osećala je njegove emocije... i osećala
je da narastaju u tom zatvorenom krugu uzajamnog pojačavanja. Na
kraju je izabrala pozu onoliko pohotljivo bezbrižnu koliko joj je mašta
dopuštala.
„Bezobrazne slike su velika divota”, rekao je Majk ozbiljno.
„Da! A sada ih i ja grukujem! Šta si dosad čekao?”
Oboje su dah otkaz na poslu, pa su sledećeg dana odgledali sve
moguće revije, a za to vreme Džil je došla do još jednog otkrića: mogla
je da grukuje bezobrazne slike samo kroz muške oči. Ako je Majk
gledao, hvatala je i delila njegovo raspoloženje, od tihog čulnog
uživanja u lepoj ženi do punog uzbuđenja – ali ako Majk nije obraćao
pažnju, model, plesačica ili striptizeta za Džil je bila samo još jedna
žena, eventualno prijatna za pogled, ali nimalo uzbudljiva. Tada bi joj
brzo dosadilo i pomalo bi poželela da je Majk odvede kući. Ali samo
pomalo, jer je sada bila skoro isto toliko strpljiva kao on.
Razmotrila je tu novu činjenicu sa svih strana i zaključila je da joj
je drago što je žene ne uzbuđuju osim kroz njegove oči. Jedan muškarac
joj je pravio sasvim dovoljno problema – kad bi otkrila u sebi
neočekivane latentne lezbijske sklonosti, verovatno bi joj bilo previše.
 Ali svakako je bilo veoma zabavno – „velika divota” – da gleda
devojke njegovim očima jer je on sada naučio da ih vidi – a još veća,
prekrasna divota je bila znati da, konačno, on gleda i na nju isto tako...
samo još i više.
Zaustavili su se u Palo Altu na neko vreme kako bi Majk pokušao
(neuspešno) da proguta čitavu Huverovu biblioteku u ogromnim
zalogajima. Zadatak je bio mehanički nemoguć: skeneri nisu mogli da
se okreću dovoljno brzo, a Majk nije mogao dovoljno brzo da lista
papirne knjige kako bi sve pročitao. Odustao je i priznao da mnogo
bolje skladišti sirove podatke nego što ih grukuje, čak i ako provodi u
njihovom razmatranju sve vreme dok je biblioteka zatvorena. Džil je
laknulo kad su prešli u San Francisko, gde se on upustio u znatno
sistematičnije pretraživanje.
Jednog dana se vratila u stan i zatekla ga kako sedi; nije bio u transu
nego prosto nije radio ništa, a bio je okružen knjigama – mnoštvom
knjiga: Talmud, Kama Sutra, različite verzije Biblije, Knjiga mrtvih,
Knjiga Mormonova, Patin dragoceni primerak Novog otkrovenja, rani
apokrifi, Koran, Zlatna grana, Put, „Nauka i zdravlje sa objašnjenjem
svetih spisa” 7, ključna dela desetak drugih religija, većih i manjih – pa
čak i neke zaista čudne kao što je Knjiga zakona Alistera Kroulija.
„Problem, mili?”
„Džil, ne grukujem.” Pokazao je pokretom sve te knjige. („Čekanje,
Majkle. Čekanje na punoću. „)
„Mislim da čekanje ne može da pomogne. O, znam šta nedostaje; ja
nisam čovek, ja sam Marsovac – Marsovac u telu pogrešnog oblika. „
„Za mene si više nego dovoljno čovek, mili – i volim oblik tvog
tela?
„Ma, grukuješ šta hoču da kažem. Ne mogu da gruknem ljude. Ne
razumem ovo mnoštvo religije. U mom narodu...”
„Tvom narodu, Majk?”

7Napisala Meri Bejker Edi 1875, predstavlja osnovu za religiju hrišćanske nauke –
koju ne treba brkati sa znatno novijom sajentologijom. (Prim. prev.)
 „Izvini. Hteo sam da kažem da među Marsovcima postoji samo
jedna religija – i to nije stvar vere, to je činjenica. Ti to grukuješ. Ti si
bog!”
„Da”, složila se. „Grukujem... na marsovskom. Ali znaš, najdraži
moj, to ne znači isto na engleskom... niti na bilo kojem ljudskom jeziku.
Ne znam zbog čega.”
„Hm. Na Marsu, kada smo želeli da nešto znamo – bilo šta – mogli
smo da pitamo Starije i odgovor nikad nije bio pogrešan. Džil, da li je
moguće da mi ljudi nemamo nikakve Starije? Da nemamo dušu, hoču
da kažem. Kada se rastelovimo – umremol – da li umremo namrtvo...
potpuno smo mrtvi i ništa ne ostane? Da li živimo u neznanju zato što
to nije bitno? Zato što smo gotovi i ne ostane ništa posle nas, za tako
kratko vreme da bi ga Marsovac mogao iskoristiti zajedno dugačko
razmišljanje? Reci mi, Džil. Ti si ljudsko biće.”
Spokojno mu se nasmešila. „Ti si meni rekao. Naučio si me da
prepoznam večnost i ne možeš mi to više nikad oduzeti. Ti ne možeš
umreti, Majk – možeš samo da se rasteloviš.” Potom je obema rukama
pokazala niz sebe. „Ovo telo koje si me naučio da vidim tvojim očima...
i koje si tako divno voleo, jednoga dana će nestati. Ali ja neću nestati...
ja sam to što sam! Ti si bog i ja sam bog i mi smo bog, u večnosti. Nisam
sigurna gde ću biti, niti da li ću se sećati da sam nekada bila Džil
Bordman, koja je veselo praznila bolničke guske i jednako veselo se
šepurila u kostimu od perja pod reflektorima. Volela sam ovo telo...”
Majk je u vrlo neuobičajenom gestu nestrpljenja odbacio njenu
odeću.
„Hvala ti, dušo”, rekla je tiho, ne pomerivši se sa mesta gde je
sedela. „Ovo telo mi je lepo služilo – a i tebi – oboma koji smo
razmišljali o njemu. Ali ne verujem da će mi nedostajati kada završim
sa njim. Nadam se da ćeš ga pojesti kad se rastelovim.”
„Oh, naravno da ću te pojesti – osim ako se ja prvi rastelovim.”
„Nemoj zamišljati da će biti tako. Pošto imaš mnogo veću kontrolu
nad svojim divnim telom, pretpostavljam da ćeš živeti sigurno nekoliko
vekova. Ako budeš želeo. Osim ako odlučiš da se ranije rasteloviš.”
 „Možda. Ali za sada ne. Džil, trudio sam se koliko sam god mogao.
U koliko smo crkava bili?”
„U svim vrstama koje postoje u San Francisku, čini mi se – osim
možda nekih malih i tajnih koje ne objavljuju nigde svoju adresu. Ne
sećam se koliko puta smo išli na službe za tragaoce.”
„To je samo da umirimo Pat – ne bih otišao nijednom više da ti nisi
bila tako uverena da joj moramo pokazati da nismo odustali.”
„Da, potrebno joj je to. A ne možemo da lažemo – ti ne umeš a ja
ne mogu, bar ne kad je reč o Pati, ili o bilo kom bratu.”
„Zapravo”, priznao je on, „fosteriti umeju da budu vrlo uverljivi.
Sve je to izopačeno, naravno. Trapavi su i nevešti – kao ja na vašaru. I
nikada neće ispraviti te greške, jer je ova stvar”, podigao je Patinu
knjigu bez dodira, „uglavnom sranje!”
„Da. Ali Pati ne primećuje te delove. Ona je zaštićena sopstvenom
nevinošću. Ona je bog i ponaša se u skladu sa tim... samo što ona ne zna
šta je.”
„Da”, složio se on. „To je naša Pat. Veruje samo kad joj ja kažem –
i dovoljno naglasim. Ali, Džil, može se tražiti samo na tri mesta. Nauka
– a o načinu na koji funkcioniše fizički svemir ja sam više naučio u
gnezdu nego što su ljudski naučnici u stanju da pojme. Čak ne mogu ni
da razgovaram sa njima... čak ni o elementarnim stvarima kao što je
levitacija. Ne želim da potcenjujem ljudske naučnike... ono što rade i
kako postupaju upravo je onako kako treba; to potpuno grukujem. Ali
ono što žele da saznaju nije ono što ja tražim – ne možeš grukovati
pustinju tako što ćeš brojati zrna peska u njoj. Drugo je filozofija – ona
bi trebalo sa svime da izađe na kraj. A da li je tako? Svaki filozof na
kraju ima da kaže isto ono od čega je počeo – osim onih što se
samozavaravaju pa dokazuju svoje pretpostavke sopstvenim
zaključcima, i tako ukrug. Kao Kant. I mnogi drugi. Dakle odgovor, ako
ga uopšte ima, mora biti ovde.” Mahnuo je ka hrpi verskih knjiga.
„Samo što nije. Neki delići grukuju istinito, ali nikad ceo sistem – ili
ako i postoji sistem, tražiće, baš svaki put, da prosto veruješ u njega.
Vera! Kakva glupa i prljava reč – Džil, kako to da mi je nisi pomenula
kad si me učila koje se reči ne smeju koristiti u pristojnom društvu?”
 Nasmešila se. „Majk, upravo si se našalio.”
„Nisam hteo da bude šala... i ne čini mi se da je smešno. Džil, nisam
bio dobar prema tebi – nekada si se smejala. Nekada si se smejala i
kikotala toliko da bih se zabrinuo. Nisam naučio da se smejem; umesto
toga, ti si to zaboravila. Umesto da ja postanem ljudsko biće... ti si
postala Marsovac.”
„Ja sam srećna, mili. Verovatno prosto nisi primetio da se smejem.”
„Da si se nasmejala u trećoj ulici, ja bih te čuo. Grukujem. Kada
sam prestao da se plašim smeha, stalno sam ga primećivao – naročito
kod tebe. Mislio sam da ću, ako ga grukujem, moći da grukujem ljude.
Onda bih mogao da pomognem nekome poput Pat... ili da je naučim
ono što znam, ili da naučim od nje ono što ona zna. Ili oboje. Mogli
bismo da razgovaramo i razumemo jedno drugo.”
„Majk, Pat je potrebno samo da je povremeno vidimo. Zašto ne
bismo, dušo? Hajdemo nekuda van ove grozne magle. Ona je sad kod
kuće; vašar je završio sezonu. Idemo na jug da je posetimo... oduvek
sam želela da vidim Donju Kaliforniju; možemo da nastavimo ka jugu,
gde je toplije – a povešćemo i nju, biće baš zabavno!”
„Dobro.”
Ustala je. „Čekaj da se obučem. Da li želiš da čuvaš neku od ovih
knjiga? Umesto da sve počistiš kao obično, možemo ih poslati kod
Džubala.”
On je mahnuo prstom i sve su nestale, osim poklona od Patriše.
„Samo ovu jednu, a ona ide sa nama; Pat bi primetila. Ali, Džil, sada
moram da idem u zoološki vrt.”
„Dobro.”
„Hoču da pljunem u facu kamili i da je pitam što je tako mračna.
Možda su kamile pravi Stariji na ovoj planeti...”
„To ti je već druga šala danas, Majk.”
„Ne smejem se. A ni ti. Ni kamila. Možda ona grukuje zašto.
Hajdemo. Je li ta haljina u redu? Treba li ti nešto ispod? Primetio sam
da nosiš donju odeću kad sam sklanjao viškove.”
„Molim te, mili. Danas duva hladan vetar.”
 „Prvo malo gore.” Podigao ju je pola metra. „Gaćice. Čarape.
Halteri. Cipele. Sad siđi i podigni ruke. Grudnjak? Ne treba ti grudnjak.
A sad haljina – i opet izgledaš pristojno. A lepa si, šta god da to znači.
Izgledaš dobro. Možda bih mogao da nađem posao kao lična služavka
ako ne budem mogao ništa drugo. Kupke, šamponi, masaže, frizure,
šminka, oblačenje za sve prilike – čak sam naučio i da ti sredim nokte
tako da budeš zadovoljna. Je li to sve, madam?”
„Ti si savršena lična služavka, mili. Ali zadržaću te za sebe.”
„Da, grukujem da jesam. Izgledaš tako dobro da mi dođe da sve
ponovo razbacam i izmasiram te. Onako, radi zbližavanja.”
„Da, Majkle!”
„Mislio sam da se učiš čekanju? Prvo moraš da me odvedeš u zoo-
vrt i da mi kupiš kikiriki.”
„Da. Majk. Džil će da ti kupi kikiriki.”
U parku Golden gejt bilo je hladno i vetrovito, ali Majk to nije
primećivao, a Džil je naučila da ne mora da joj bude ni hladno ni
neudobno ako ona ne želi da bude. Ipak, prijalo joj je što može da
popusti kontrolu kad su ušli u ugrejanu kuću za majmune. Nije naročito
volela to mesto, osim zbog grejanja – majmuni su bili suviše nalikna
ljude i to je delovalo depresivno. Ipak, smatrala je da je zauvek
raskrstila sa svakom vrstom uštogljenosti; počela je da ceni asketsku,
gotovo marsovsku radost u svemu što je fizičko. Javno parenje i
ekskrecija zarobljenih primata nisu je uznemiravali kao nekada; ova
sirota okovana bića nisu imala privatnost, dakle krivica nije njihova.
Sada je mogla da ih posmatra bez gađenja, a njena čvrsta upornost
ostala je nedirnuta. Sada su za nju bili „ljudski, suviše ljudski” – svaki
postupak, svaki gest, svaki zbunjeni i uznemireni pogled podsećali su
je na ono što najmanje voli kod sopstvene vrste.
Džil je najviše volela kuću lavova – veliki mužjaci, arogantni i
sigurni u sebe čak i u zarobljeništvu, smireno materinstvo velikih ženki,
otmena lepota bengalskih tigrova sa očima punim džungle, brzi i
smrtonosni mali leopardi, zadah mošusa koji ni klimatizacija nije mogla
da ukloni. Majk je obično delio njen ukus kad je reč o eksponatima; i
on je mogao da provede sate u avijarijumu, ili u kući gmizavaca, ili
gledajući foke – jednom joj je rekao da bi, kad se već mora roditi na
ovoj planeti, svakako bilo najlepše postati morski lav.
Kada je prvi put video zoološki vrt, Majk se strašno potresao; Džil
je morala da mu naredi da sačeka i grukuje, jer samo što nije krenuo da
oslobađa sve te životinje. Sada je očito prihvatio, posle njenih
objašnjenja, da većina ovih životinja ne bi mogla da živi na ovoj klimi
ako bi ih neko oslobodio – da je zoološki vrt za njih neka vrsta gnezda.
Posle prve posete proveo je mnogo sati povučen, a potom više nije
pretio da će ukloniti sve rešetke i mreže i stakla. Objasnio je Džil da su
rešetke tu i da drže ljude napolju, isto koliko i da drže životinje unutra,
a on to nije odmah primetio. Posle toga je Majk tražio da odu u svaki
zoološki vrt na koji naiđu.
Ali danas ga čak i neprikrivena mizantropija kamila nije
oraspoložila; gledao ih je bez osmeha. Ni majmuni mu nisu pomogli.
Dugo su stajali ispred kaveza sa velikom porodicom kapucina, gledali
su ih kako jedu, spavaju, udvaraju se, doje, biskaju i besciljno se motaju
po kavezu, a Džil im je neprekidno ubacivala kikiriki uprkos velikom
natpisu „Zabranjeno hraniti životinje”.
Jedan kikiriki je dobacila mužjaku osrednje veličine; pre nego što
je stigao da ga pojede, znatno krupniji mužjak se okomio na njega i ne
samo što mu je oteo kikiriki nego ga je i izudarao, pa se udaljio. Mališa
nije ni pokušao da pođe za njim; ostao je da čuči na mestu zločina,
udarao je šakama o betonski pod i kreštao od bespomoćnog gneva.
Majk ga je ozbiljno posmatrao.
Odjednom je maltretirani majmun jurnuo kroz kavez, zgrabio
majmuna još manjeg od sebe, prodrmusao ga i izmlatio gore nego što
je sam prošao – a potom kao da se sasvim smirio. Treći majmun je
otpuzao, cvileći, i našao zaklon u naručju ženke koja je imala mladunca
na leđima. Ostali majmuni nisu obraćali pažnju na sve te događaje.
Majk je zabacio glavu i nasmejao se – i nastavio je da se smeje,
glasno i nekontrolisano. Hvatao je dah, potekle su mu suze; počeo je da
drhti i polako je skliznuo na pod, još uvek se smejući.
„Prekini, Majk!”
Pridigao se, ali se i dalje smejao i plakao u isto vreme. Prišao im je
čuvar. „Gospođo, da li vam je potrebna pomoć?”
„Ne. Ovaj, da. Možete li da nam pozovete taksi? Drumski auto,
leteći auto, bilo šta – moram da ga sklonim odavde. Nije mu dobro”,
dodala je.
„Hitnu pomoć? Izgleda kao nekakav napad.”
„Bilo šta!” Nekoliko minuta kasnije uvela je Majka u leteći taksi sa
vozačem. Dala je adresu, a onda se posvetila Majku. „Moraš da me
poslušaš, Majk. Smiri se.”
On se malo utišao, ali je nastavio da se smejucka, glasno smeje,
ponovo smejucka, a ona mu je brisala oči i to je trajalo nekoliko minuta
dok nisu stigli do stana. Uvela ga je unutra, svukla ga i naterala da legne
u krevet. „U redu, mili. Sad se povuci ako moraš.”
„Dobro sam. Konačno sam dobro.”
„Nadam se da jesi”, uzdahnula je. „Prepao si me, Majk.”
„Izvini, mali brate. Znam. I ja sam se uplašio kad sam po prvi put
čuo smeh.”
„Majk, šta se desilo?”
„Džil... ja grukujem ljude!”
„Šta?” („???”)
(„Govorim istinito, mali brate. Grukujem.”) „Sada grukujem ljude,
Džil... mali brate... mila moja... mala vilo sa prekrasnim nogama i
divnim lascivnim libidom... visokim grudima i živahnom guzom... sa
blagim glasom i nežnim rukama. Moja mila mala.”
„Majkle!”
„O, znao sam ja sve te reči; samo nisam znao kada ili zašto da ih
kažem... ni zbog čega ti je to važno. Volim te, dušo – i sada grukujem i
šta je ljubav.”
„To si oduvek grukovao, znam. I ja volim tebe... majmune bezdlaki.
Najdraži moj.”
„Majmun, da. Hodi ovamo, majmunice, stavi mi glavu na rame i
ispričaj mi neki vic.”
„Vic?”
 „Treba mi malo maženja. Ispričaj mi vic koji nisam ranije čuo, pa
vidi hoću li se smejati na pravom mestu. Hoću, siguran sam – i moći ću
da ti kažem i zašto je smešno. Džil... ja grukujem ljude!”
„Ali otkud to, mili? Možeš li da mi ispričaš? Da li ti treba
marsovski? Ili govor uma?”
„Ne, u tome i jeste stvar. Ja grukujem ljude. I ja sam čovek... i sada
mogu da govorim ljudskim jezikom. Saznao sam zašto se ljudi smeju.
Smeju se jer ih suviše boli... jer je smeh jedini način da zaustave bol.”
Džil je delovala zbunjeno. „Možda onda ja nisam čovek. Jer ne
razumem.”
„Ah, ali ti jesi čovek, mala majmunice. Ti to grukuješ automatski i
ne moraš da razmišljaš. Jer si ti odrasla sa ljudima. Ali ja nisam. Bio
sam kao štene gajeno daleko od drugih pasa – koje ne može da bude
poput svojih gospodara, a nije naučilo kako da bude pas. Zato je mene
trebalo učiti. Brat Mahmud me je učio. Džubal me je učio, mnogi ljudi
su me učili... a ti si me naučila najviše. Danas sam diplomirao – i
nasmejao sam se. Siroti onaj mali majmun.”
„Koji, mili? Mislila sam da je veliki majmun bio zao... a pokazalo
se da je onaj koji je ostao bez kikirikija isto toliko zao. U tome nije bilo
ničega smešnog.”
„Džil, Džil, ljubavi moja! Postala si suviše Marsovka. Naravno da
nije bilo smešno; bilo je tragično. Zato sam i morao da se smejem.
Gledao sam kavez pun majmuna i odjednom sam video sve one zle i
okrutne i potpuno neobjašnjive stvari koje sam gledao i slušao i čitao
za vreme koje sam proveo sa svojim narodom – i odjednom me je sve
toliko bolelo da sam uhvatio sebe kako se smejem.”
„Ali, Majk, mili, smeh se dešava kad radimo nešto prijatno... a ne
kad je strašno.”
„Misliš? Seti se Las Vegasa – kad si se sa svim ostalim lepoticama
pela na pozornicu, jesu li se ljudi smejali?”
„Pa... nisu.”
„Ali vi ste bile najlepši deo predstave. Sad grukujem: da su se
smejali, vama bi bilo krivo. Ne, oni su se smejali kad bi se komičar
spotakao i pao... ili kad bi se desilo nešto drugo što nije divota.”
„Ali ljudi se ne smeju samo tome.”
„Misliš? Možda još nisam baš sve grukovao. Ali hajde nađi mi
nešto što tebe stvarno tera na smeh, mila... vic ili bilo šta drugo – ali
nešto od čega se grohotom smeješ, a ne samo da se smešiš. Onda ćemo
da vidimo ima li negde u tome pogrešnosti i da li bi se smejala da te
pogrešnosti nema.” Razmislio je. „Grukujem da će majmuni, kada
nauče da se smeju, postati ljudi.”
„Možda.” Sumnjičavo ali predano, Džil je počela da prekopava po
sećanju tražeći viceve koji su joj urnebesno smešni, one na koje se
glasno smejala... događaje koje je videla ili čula za njih i koji su je terali
na smeh.
„... Čitav njen bridž klub.”... „Da li da se naklonim?” ... „Ni jedno
ni drugo, idiote – već zajedno!”... „Kinez se pobunio.” ... „Slomila
nogu.” ... „Potrudi se meni za ljubav!” ... „Ali tako mi neće biti
zabavno.” ... „A onda je tašta pala u nesvest.”„Da te zaustavim? Ma,
kladim se da nećeš moći to da uradiš sam!” ... „Nešto se desilo sa
Lalom.”... „Zato što si i za to nesposoban.”
Odustala je od viceva i objasnila Majku da su to samo izmišljotine,
da nisu stvarni, pa je pokušala da se seti stvarnih događaja. Možda
smicalice? Sve smicalice su dokazivale Majkovu teoriju, čak i one
sasvim bezazlene kao što je probušena čaša – a kada je došla do
smicalica omiljenih među lekarima stažistima... E pa stažiste bi trebalo
držati u kavezu. Šta još? Ono kad je Elza Mej izgubila gaćice sa
monogramom. To Elzi Mej nikako nije bilo smešno. Ili možda...
„Izgleda da je padanje na tur vrhunac humora. To ne pruža lepu
sliku ljudske vrste, Majk.”
„Ali pruža!”
„Molim?”
„Mislio sam – tako mi je rečeno – da je ‘smešna’ stvar divota. A
nije. Često nije smešna osobi kojoj se desila. Kao šerif bez pantalona.
Divota je u smejanju. Grukujem da je to hrabrost... i zajedništvo...
protiv bola i tuge i poraza.”
 „Ali... Majk, nije divota smejati se nekome.”
„Nije. Ali ja se nisam smejao malom majmunu. Smejao sam se
nama. Ljudima. I odjednom sam shvatio da sam i ja čovek i onda nisam
mogao da prestanem sa smejanjem.” Zastao je. „Teško je objasniti, jer
ti nikad nisi živela kao Marsovac, bez obzira na to koliko ti ja pričao o
tome. Na Marsu nema ničega čemu bismo se smejali. Sve što je nama
ljudima smešno, na Marsu ili fizički ne može da se dogodi ili nije
dozvoljeno da se dogodi – ljubavi, ono što ti zoveš slobodom na Marsu
ne postoji; sve planiraju Stariji – ili stvari koje se dešavaju a kojima se
mi na Zemlji smejemo na Marsu nisu smešne jer nema pogrešnosti u
njima. Smrt, na primer.”
„Smrt nije smešna.”
„A otkuda onda tako mnogo viceva o smrti? Džil, kod nas – nas
ljudi – smrt je toliko tužna da moramo da joj se smejemo. Sve te religije
– sukobljavaju se u svemu, ali svaka je puna načina da se pomogne
ljudima da budu hrabri i da se smeju iako znaju da će umreti.” Zastao
je, a Džil je osećala da se gotovo povukao u trans. „Džil? Da li je
moguće da sam ih pogrešno izučavao? Da li je moguće da je svaka od
tih religija istinita?”
„Šta? Pa kako bi to bilo moguće? Majk, ako je jedna istinita, onda
su sve ostale pogrešne. Logika.”
„Pa šta? Pokaži mi najkraći put oko svemira. Nije važno kuda
pokažeš, svaki je put najkraći... a ti si pokazala pravo ka sebi.”
„Ali šta to dokazuje? Ti si me naučio pravom odgovoru, Majk. Ti si
bog.”
„I ti si bog, dušo moja. Nisam to osporavao... Ali ta jedna osnovna
činjenica koja uopšte ne zavisi od vere može značiti da su sve vere
istinite.”
„Pa... ako su sve istinite, onda bih u ovom trenutku želela da
obožavam Šivu.” Džil je spretno promenila temu.
„Paganko mala”, nežno je rekao on. „Prognaće te iz San Franciska.”
„Ali mi idemo u Los Anđeles... tamo niko ništa neće primetiti.
Oh! Ti si Šiva!”
 „Pleši, Kali, pleši!”
Negde tokom noći probudila se i videla ga kako stoji kraj prozora,
gledajući grad napolju. („Problem, brate moj?”)
Okrenuo se i progovorio. „Nema potrebe da budu toliko nesrećni.”
„Dušo, dušo! Mislim da treba da idemo kući. Ovaj grad nije dobar
za tebe.”
„Ali ja bih to ipak znao. Bol i bolest i glad i borba – nema potrebe
ni za čim od toga. To je jednako glupo kao oni mali majmuni.”
„Da, dragi. Ali nisi ti kriv...”
„Ali jesam!”
„Pa... u tom smislu – da. Ali nije to samo ovaj jedan grad: na svetu
postoji pet milijardi ljudi, ili i više. Ne možeš pomoći milijardama
ljudi.”
„Nisam siguran.”
Prišao je i seo kraj nje. „Sada ih sve grukujem, mogu da govorim sa
njima. Džil, mogao bih da obnovim našu tačku... i da se mete sve vreme
smeju. Siguran sam u to.”
„Pa što ne probaš? Pati bi se sigurno radovala... a i ja. Volim da
budem u tome – a sada kad smo delili vodu sa Pati, bilo bi kao da se
vraćamo kući.”
Nije joj odgovorio. Džil je dotakla njegov um i znala je da razmišlja,
da pokušava da grukuje. Čekala je.
„Džil? Šta treba da uradim da bih postao sveštenik?”
 ČETVRTI DEO
Njegova skandalozna karijera
 Poglavlje 30

Prvi mešoviti transport stalnih kolonista stigao je na Mars; šest od

sedamnaest preživelih iz prve grupe od dvadeset trojice vratili su se na
Zemlju. Budući kolonisti obučavani su u Peruu, na nadmorskoj visini
od pet hiljada metara. Predsednik Argentine je jedne noći prešao u
Montevideo, odnoseći sa sobom pokretnu imovinu koja se može
natrpati u dva kofera, a novi Prezidente pokrenuo je proces ekstradicije
pred Vrhovnim sudom kako bi ga vratio, ili barem ta dva kofera.
Poslednji oproštaj od Agnes Daglas održan je u Nacionalnoj katedrali,
privatno, za manje od dve hiljade prisutnih, a kolumnisti i stereo-
komentatori su se slagali u opisu dostojanstvene hrabrosti sa kojom je
generalni sekretar prihvatio gubitak. Trogodac po imenu Inflacija, sa
džokejom Džinksom Dženkinsom, osvojio je Kentaki derbi, sa kvotom
pedeset četiri prema jedan, a dvojica gostiju u Vazdušnom hotelu
Kolonija, u Luivilu, Savezna Država Kentaki, rastelovili su se, jedan
dobrovoljno, a drugi od srčanog udara.
Novo piratsko izdanje (neautorizovane) biografije Đavo i prečasni
Foster pojavilo se istovremeno na kioscima širom Sjedinjenih Država;
do večeri su svi primerci bili spaljeni i štamparske ploče uništene, a bilo
je i kolateralne štete u vidu pokretne i nepokretne imovine, kao i
određena količina nereda, sakaćenja i običnih napada. Pronele su se
glasine da Britanski muzej poseduje primerak prvog izdanja (netačno),
kao i Vatikanska biblioteka (tačno, ali su uvid mogli da imaju jedino
crkveni stručnjaci).
U zakonodavnoj skupštini Tenesija ponovo se pojavio predlog
zakona da se za vrednost „pi” ubuduće uzme tačno tri; podneo ga je
komitet za javno obrazovanje i moral, prošao je bez prigovora kroz
donji dom i zamro u komitetu gornjeg doma. Međucrkvena
fundamentalistička grupa otvorila je kancelariju u Van Bjurenu, u
Arkanzasu, sa ciljem prikupljanja sredstava za slanje misionara na
Mars; dr Džubal Haršo im je rado poslao bogatu donaciju, ali je iz
predostrožnosti kao ime darodavca naveo ime (i adresu) urednika
Novog humaniste, militantnog ateiste i svog bliskog prijatelja.
Ako se to ne računa, Džubal nije imao mnogo čemu da se raduje –
u poslednje vreme imao je i previše vesti o Majku, a sve su bile
deprimirajuće. Uživao je u Majkovim i Džilinim povremenim
dolascima kući, i veoma ga je zanimao Majkov napredak, naročito
otkako je Majk stekao osećaj za humor. Ali sad su dolazili sve ređe, a
Džubal nije uživao u poslednjem razvoju događaja.
Nije mu smetalo kada je Majk izbačen iz Univerzitetske
bogoslovije, bukvalno progonjen čoporom ljutitih teologa, od kojih su
neki bili besni jer su verovali u boga, a neki upravo zato što nisu – ali
su svi bili ujedinjeni u preziru prema Čoveku sa Marsa. Džubal je
iskreno smatrao da sve što se desi teologu a da ne podrazumeva
čerečenje na točku nije ništa više od neprijatnosti – a ovo iskustvo je
dečku svakako koristilo; sledeći put će biti pametniji.
Nije se potresao ni kada se Majk (uz Daglasovu pomoć) prijavio,
pod lažnim imenom, u Oružane snage Federacije. Bio je sasvim uveren
(na osnovu ličnih saznanja) da nijedan narednik ne može naneti Majku
nikakvu trajnu uznemirenost, a što se tiče obrnutog slučaja Džubal se
nije mnogo paštio oko onog što bi se moglo desiti narednicima ili bilo
kojim činovima – kao nepomirljivi stari reakcionar, Džubal je spalio
svoju vojnu knjižicu i sve što je uz to išlo istog dana kada su Sjedinjene
Države ukinule sopstvene oružane snage.
Zapravo, Džubal se čudio koliko je malo pokolja Majk napravio kao
„redov Džons” i koliko dugo je izdržao – gotovo tri nedelje. Svoju
vojnu karijeru krunisao je onog dana kada je iskoristio poziv da se
postavljaju pitanja posle uvodnog predavanja, pa je i sam održao
predavanje o potpunoj beskorisnosti sile i nasilja u bilo kakvim
okolnostima (uz usputne komentare o poželjnosti smanjenja viška
stanovništva putem kanibalizma) i ponudio se kao zamorac za bilo koje
oružje bilo koje prirode kako bi im dokazao da je sila ne samo
nepotrebna već bukvalno nemoguća kada se primeni na osobu koja
poseduje samodisciplinu.
Nisu prihvatili ponudu; izbacili su ga istog dana.
Ali osim toga, jedva da se išta dešavalo. Daglas je dozvolio Džubalu
da vidi izveštaj-na-najvišem-supertajnom nivou broj-jedan-od-tri,
pošto je upozorio Džubala da niko, pa čak ni šef generalštaba, ne zna
da je „redov Džons” zapravo Čovek sa Marsa. Džubal je kratko
pogledao priloge, koji su se uglavnom sastojali od vrlo različitih
izveštaja nekoliko svedoka o onom što se dešavalo u nekoliko situacija
kada je redov Džons „obučavan” za korišćenje raznih tipova oružja;
jedino što je Džubala iznenadilo bilo je što su neki svedoci imali
hrabrosti i samopouzdanja da pod zakletvom izjave kako su videli da
oružje nestaje. „Džons” je tri puta kažnjavan što je izgubio oružje, koje
se smatra isključivom imovinom Federacije.
Od celog izveštaja, Džubal je pažljivo pročitao samo kraj, koji je
vredelo zapamtiti. „Zaključak: Dotična osoba je izuzetno nadaren
hipnotičar i, kao takav, mogao bi da bude od velike koristi u
obaveštajnom radu, mada je potpuno nepodoban za bilo koju vrstu
vojnog angažovanja. Međutim, njegov nizak koeficijent inteligencije
(idiot), veoma nizak ukupan rezultat na ispitima i paranoidne tendencije
(manija veličine) čine ga potpuno nepogodnim za bilo kakvo korišćenje
tog urođenog talenta. Preporuka: otpust zbog nesposobnosti – bez
penzije, bez beneficija.”
Malo bučne igre je dečaku bilo samo od koristi i Džubal je silno
uživao u Majkovoj neslavnoj vojnoj karijeri, jer je Džil za to vreme
ostala kod kuće. Kad se Majk vratio, nekoliko dana pošto je sve
okončano, nije delovao nimalo pogođeno – hvalio se Džubalu da je
tačno poslušao sve Džiline želje i nije nestao nikoga, već samo nekoliko
neživih predmeta... mada, koliko je Majk to grukovao, bilo je nekoliko
situacija u kojima bi Zemlja bila znatno bolje mesto da Džil nije imala
tu nezgodnu slabost. Džubal nije komentarisao; i on je imao svoju
podugačku, mada neaktivnu listu tipa „Bolje da su mrtvi”.
Međutim, pokazalo se da je Majk uspeo i da se zabavlja. Tokom
parade, svog poslednjeg dana u vojsci, glavni general i čitavo njegovo
osoblje odjednom su ostali bez pantalona baš kad je Majkov vod
prolazio ispred tribine – a glavni narednik Majkove čete pao je pravo
na nos jer su mu se čizme, kako se čini, prosto zalepile za zemlju.
Džubal je zaključio da je, stekavši osećanje za humor, Majk razvio i
jeziv smisao za smicalice – ali šta fali? Dečko prolazi kroz zakasnelo
detinjstvo; potrebno mu je da se malo istutnji. Džubal se sa
zadovoljstvom sećao incidenta na studijama medicine u kome su
učestvovali dekan i jedan leš – Džubal je pazio da nosi gumene rukavice
dok je to organizovao, baš dobro!
Majkovi jedinstveni načini odrastanja bili su sasvim u redu: i Majk
je bio jedinstven. Ali ovo poslednje – prečasni dr Valentin M. Smit, A.
B., D. D., Ph. D., osnivač i pastor Crkve Svih svetova d. o. o. – zaboga!
Dovoljno je loše što je dečko odlučio da postane svetac, umesto da
ostavi tuđe duše na miru kao što bi gospodin čovek trebalo da čini. Ali
te glupe titule koje je pokačio uz ime – Džubalu je došlo da povraća.
A najgore od svega jeste što mu je Majk rekao kako je na ideju i
došao baš zbog nečeg što je čuo od Džubala, o tome šta je crkva nekada
bila i šta je mogla da postigne. Džubal je morao da prizna kako to liči
na nešto što bi on rekao, mada se nije baš sećao; nije mu bila neka uteha
što dečko dovoljno poznaje zakon da bi i sam stigao do sličnog
zaključka.
Morao je priznati da je Majk bio vrlo tajnovit oko cele operacije –
nekoliko meseci života u veoma malom i veoma siromašnom (u svakom
mogućem smislu) sektaškom koledžu, diploma stečena na ispitu,
„poziv” u njihove redove i posle toga rukopoloženje u okviru priznate
mada prilično tupave sekte, doktorska disertacija iz uporedne religije
koja predstavlja čudo učenosti mada izbegava bilo kakav konkretan
zaključak (Majk ju je doneo Džubalu da čuje njegovo književno
mišljenje, a Džubal je dodao neke dvosmislene izjave, čisto po
uslovnom refleksu), dodela „zasluženog” doktorata koja se poklopila sa
donacijom (anonimnom) toj veoma gladnoj školi, drugi doktorat
(počasni) odmah posle prvog za „doprinos međuplanetarnom znanju”
od uglednog univerziteta koji je trebalo da ima više pameti, kada je
Majk saopštio da je to njegova cena za dolazak u vidu počasnog gosta
na konferenciji o proučavanju Sunčevog sistema. Jedan i jedini Čovek
sa Marsa ranije je odbijao sve redom, od Kal-Teha do Instituta Kajzer
Vilhelm: nije se moglo zameriti Univerzitetu Harvard što je progutao
mamac.
Pa, sad verovatno crvene u boji svoje zastave, cinično je pomislio
Džubal. Majk je odradio nekoliko nedelja kao pomoćni kapelan u svojoj
matičnoj crkveni-miš-crkvi – a onda je raskinuo sa celom sektom u
velikoj šizmi i osnovao sopstvenu crkvu. Potpuno košer, pravno čvrsto
organizovana, sa prethodnim primerima počev od Martina Lutera... a
ogavna kao prošlonedeljno smeće.
Džubala je iz mračnih misli trgla Mirijam. „Šefe! Poseta!”
Podigao je pogled i ugledao automobil koji se spremao da sleti, pa
je pomislio kako nije ni shvatao koliki je blagoslov bila dežurna patrola
Specijalne službe sve dok nije povučena. „Lari, donesi mi sačmaru –
obećao sam sebi da ću upucati sledećeg krelca koji sleti na leju sa
ružama.”
„Sleteće na travu, šefe.”
„Reci mu da proba ponovo. Uhvatiću ga u sledećem pokušaju.”
„Izgleda da je to Ben Kakston.”
„Stvarno jeste. Ostavićemo ga u životu – ovog puta. Zdravo, Bene!
Šta piješ?”
„Ništa ovako rano, vi profesionalni iskvaritelju. Moramo da
razgovaramo, Džubale.”
„Upravo to i činimo. Dorkas, donesi Benu čašu toplog mleka;
izgleda da je bolestan.”
„Bez mnogo sode”, dodao je Ben, „a sipaj ga iz boce na kojoj piše
viski’. Privatan razgovor, Džubale.”
„Dobro, idemo u radnu sobu – mada, ako misliš da ćeš išta moći da
sakriješ od ove dece ovde, javi mi kako to postižeš.” Kad je Ben završio
sa pozdravljanjem (u tri slučaja pomalo nehigijenski) povukli su se na
sprat.
„Čekajte malo... jesam li ja to zalutao?”, upitao je Ben.
„Ah. Nisi još video izmene? Novo krilo na severu, tako smo dobili
još dve spavaće sobe i kupatilo u prizemlju – a ovde gore je moja
galerija.”
„Dovoljno spomenika za čitavo groblje!”
„Molim te, Bene. Spomenik je za mrtve političare na raskrsnicama.
Ovo što ovde vidiš su skulpture. I molim da govoriš prigušenim glasom
punim poštovanja da ne bih pribegao nasilju... jer ovo ovde su ti replike
nekih od najvećih skulptura koje je ovaj grozni globus ikada stvorio.”
„Čekajte, onu grozotu sam sigurno već video... ali gde ste sakupili
ostatak gvožđurije?”
Džubal je ignorisao pitanje. Obratio se replici Lepe Šlemarke. „Ne
slušaj ga, mila moja – on je varvarin i ne zna za bolje.” Položio je dlan
na njen prekrasni propali obraz, a onda pažljivo dotakao praznu,
smežuranu dojku. „Ja znam kako ti je... ali neće još dugo trajati.
Strpljenja, draga.”
Onda se okrenuo Kakstonu i progovorio oštrije. „Bene, ne znam šta
imaš na umu, ali to će morati da sačeka dok ti održim predavanje o
načinu posmatranja skulptura – mada je to verovatno jednako
beskorisno kao pokušaj da se pas nauči da voli violinu. Ali bio si grub
prema dami... a ja to neću da trpim.”
„Šta? Ne budite smešni, Džubale. Vi ste grubi prema damama –
pravim živim damama – po deset puta dnevno. I znate na koje dame
mislim.”
Džubal je na to dreknuo. „En! Ovamo! Ponesi odoru!”
„Sigurno znate da ne bih bio grub prema starici koja je pozirala za
to. Nikad. Samo mi nije jasno zašto je takozvani umetnik imao petlju
da traži od nečije prababe da pozira gola... a vi imate toliko loš ukus da
to želite u kući?
Stigla je En, u odeždi, ćutke. Džubal joj se obratio. „En, da li sam
ikada bio grub prema tebi? Ili nekoj drugoj devojci?”
„To je stvar mišljenja.”
„To sam te i pitao. Za tvoje mišljenje. Nismo na sudu.”
„Niste nikada ni u jednom trenutku bili grubi prema bilo kojoj od
nas, Džubale.”
 „Da li si me ikada čula da sam grub prema nekoj dami?”
„Viđala sam vas da ste namerno grubi prema ženi. Nikad vas nisam
videla da ste grubi prema dami.”
„To je sve. Ne, hoću još jedno mišljenje. Šta misliš o ovoj bronzi?”
En je pažljivo pogledala Rodenovo remek-delo i progovorila veoma
polako. „Kada sam je prvi put videla, mislila sam da je užasna. Ali posle
sam zaključila da je to možda nešto najlepše što sam ikada videla.”
„Hvala. To je sve.” En je otišla. „Hoćeš li da se raspravljaš, Bene?”
„Šta? Ako počnem da se raspravljam sa En, bolje da odmah položim
oružje.” Pogledao je skulpturu. „Ali i dalje ne razumem.”
„Dobro, Bene. Slušaj me. Svako može da pogleda lepu devojku i
vidi lepu devojku. Umetnik može da pogleda lepu devojku i da vidi
staricu u kakvu će se pretvoriti. Bolji umetnik može da pogleda staricu
i da vidi lepu devojku kakva je nekada bila. Ali veliki umetnik –
maestro – a takav je bio Ogist Roden – može da pogleda staru ženu, da
je prikaže tačno kakva jeste ... i da prisili posmatrača da vidi lepu
devojku kakva je nekada bila... i još više, može da natera čak i osobu sa
osetljivošću u rangu oklopnika, pa čak i tebe, Sa vidi kako je ta lepa
mlada devojka još živa, uopšte nije stara i ružna, nego je samo
zatvorena unutar tog propalog tela. Može te naterati da osetiš tihu,
beskrajnu tragediju jer nikada nije rođena nijedna devojka koja je ikada
u srcu postala starija od osamnaest godina... bez obzira na to šta su joj
učinili nemilosrdni sati. Pogledaj je, Bene. Starenje meni i tebi nije
važno: nama se niko nikada nije divio – ali njima je to veoma važno.
Pogledaj je!”
Ben je pogledao. Posle nekog vremena Džubal je zagunđao.
„Dobro, obriši suze i izduvaj nos – prihvatila je tvoje izvinjenje. Hodi
ovamo i sedi. To je dosta za jedan čas.”
„Ne”, odvratio je Kakston. „Hoću da znam i za ostale. Na primer,
ova? Ona mi ne smeta baš toliko... Vidim da je posredi mlada devojka.
Ali zašto je savijena kao pereca?”
Džubal je pogledao „Karijatidu koja je pala pod teretom svog
kamena”, i nasmešio se. „Recimo da je to remek-delo empatije. Bene.
Ne bih ni očekivao od tebe da razumeš oblike i masu koji čine njenu
figuru nečim više od ‘perece’ – ali možeš da razumeš šta je Roden hteo
da kaže. Bene, šta ljudi dobijaju posmatranjem raspeća?”
„Znate koliko često ja idem u crkvu.”
„Hteo si da kažeš, ‘koliko retko’. Pa ipak, sigurno znaš da, u smislu
umetnosti, slike i skulpture Raspeća obično predstavljaju jezu – a slike
korišćene u crkvama obično su najgore... krv liči na kečap, a bivši tesar
je obično prikazan kao slabić... što On svakako nije bio, ako ima i zrnca
istine u četiri jevanđelja. On je bio čvrst čovek, verovatno mišićav i
dobrog zdravlja. Ali iako su Raspeća po pravilu izuzetno loše
prikazana, taj loš prikaz je većini ljudi jednako efikasan kao i dobar.
Oni ne primećuju mane; ono što primećuju jeste simbol koji budi
njihova najdublja osećanja; podseća ih na Agoniju i Žrtvovanje Boga.”
„Džubale, ja sam mislio da vi niste hrišćanin.”
„Kakve to veze ima sa bilo čim? Zar znači da sam slep i gluv za
osnovne ljudske emocije? Govorim ti da i najbednije ofarbano gipsano
raspeće ili najjeftinija kartonska predstava Božićnih jasli mogu da budu
dovoljan simbol i da probude emocije u ljudskom srcu, toliko silne da
su mnogi umirali zbog njih, a mnogi drugi zbog njih žive. Dakle, veština
i umetnička procena sa kojima je takav simbol načinjen potpuno su
nebitni. Sada imamo još jedan emocionalni simbol – načinjen
izuzetnom zanatskom veštinom, ali nećemo se time baviti, zasad. Bene,
gotovo tri hiljade godina ili i duže arhitekte su projektovale zgrade sa
stubovima u vidu ženskih figura – to mora da je preraslo u naviku, kao
što dečak po navici zgazi mrava. Posle mnogo vekova bio je potreban
jedan Roden, koji će videti da je taj posao zapravo pretežak za devojku.
Ali on nije prosto rekao: ‘Slušajte, krelci jedni, ako već morate tako da
projektujete, uzmite nekog mišićavog muškarca’. Ne, on im je pokazao
– i tako je uopštio simbol. Evo sirote male karijatide koja je pokušala –
i nije uspela, pala je pod teretom. Ona je dobra devojka – pogledajte joj
lice. Ozbiljna, nesrećna zbog neuspeha, ali ne okrivljuje nikog drugog,
čak ni bogove... i još uvek pokušava da uprti svoj teret, pošto se već
skljokala pod njim.
Ali ovo nije samo dobra umetnost koja predstavlja kontrast veoma
lošoj umetnosti: ovo je simbol svake žene koja je ikada pokušala da
ponese teret koji je pretežak za nju – više od polovine žena na ovoj
planeti, živih i mrtvih, rekao bih. I ne samo žene – ovaj simbol je
bespolan. Predstavlja svakog muškarca i svaku ženu koji su ikada
postojali i mučili se ne žaleći se, čija hrabrost nije bila ni primećena dok
se ne bi srušili pod teretom. To je hrabrost, Bene, i pobeda.”
„Pobeda?”
„Pobeda u porazu, nema većeg od toga. Ona nije odustala, Bene;
još uvek se trudi da podigne kamen pošto ju je srušio. Ona je otac koji
odlazi na dosadan kancelarijski posao dok mu rak bolno izjeda utrobu,
kako bi doneo kući još jednu platu za decu. Ona je dvanaestogodišnja
devojčica koja pokušava da pazi na mlađu braću i sestre jer je mama
morala da ode na nebo. Ona je telefonistkinja u centrali koja i dalje radi
svoj posao iako je dim guši, a vatra joj je presekla izlaz. Ona je svaki
neopevani heroj koji nije uspevao do kraja, ali nije odustao. Hodi.
Nakloni joj se u prolazu i dođi da vidiš moju Malu Sirenu.”
Ben ga je bukvalno poslušao; ako se Džubal i iznenadio, nije to
ničim pokazao. „E, sad ova”, rekao je. „To je jedina koju nisam dobio
od Majka. Ali nema potrebe da kažem Majku zašto sam je nabavio...
osim jasne činjenice da je to jedna od najlepših kompozicija ikada
zamišljenih i ponosno izvedenih okom i rukom čovekovom.”
„Stvarno jeste. Ovu ne moraš da mi objašnjavaš – jasno mi je da je
prosto lepa!”
„Da. A to je opravdanje samo po sebi, baš kao kod mačića i leptira.
Ali ima u njoj i više od toga... a podseća me na Majkla. Ona nije baš
sasvim sirena – vidiš? – a nije ni potpuno ljudsko biće. Sedi na kopnu,
gde je odabrala da ostane... i večno gleda ka moru, puna žudnje za
domom i zauvek usamljena bez onoga što je ostavila za sobom. Da li
znaš tu priču?”
„Hans Kristijan Andersen.”
„Da. Ona sedi pred lukom u Kopenhagenu – to je njegov rodni grad
– i predstavlja svakoga ko je ikada morao da donese tešku odluku. Ona
ne žali zbog onog što je učinila, ali mora da plati za to: za svaku odluku
se mora platiti. Njena cena nije samo ta beskonačna čežnja za domom.
Ona nikada neće biti potpuno ljudsko biće; kad god koristi skupo
plaćene noge, svaki korak je boli kao da gazi po noževima. Bene,
mislim da Majk uvek gazi po noževima – ali nema potrebe da mu to
preneseš. Mislim da on ne zna ovu priču... ili barem ne zna da je
povezujem sa njim.”
„Neću mu reći.” Ben je gledao kopiju. „Radije bih je samo gledao i
ne bih mislio na noževe.”
„Ljupka je, zar ne? Da li bi voleo da je namamiš u krevet?
Verovatno bi bila živahna, poput foke, i isto toliko vlažna.”
„Pobogu! Baš ste zlobni, Džubale.”
„Sve sam zlobniji iz godine u godinu. Uh... nećemo gledati ostale;
tri skulpture za jedan sat više je nego dovoljno – obično ne dozvoljavam
sebi da gledam više od jedne dnevno.”
„Meni odgovara. Osećam se kao da sam popio tri pića na brzinu na
prazan stomak. Džubale, zašto ne držite ovakve stvari negde gde ljudi
mogu da ih vide?”
„Zato što je svet postao blesav, a savremena umetnost uvek oslikava
duh svoga vremena. Roden je najveći deo svojih dela načinio krajem
19. veka, a Hans Kristijan Andersen samo nekoliko godina ranije.
Roden je umro početkom 20. veka, otprilike u vreme kada je svet počeo
da gubi kompas... a i umetnost zajedno sa njim.
Gledajući Rodena, umetnici su primetili čudesne stvari koje je
postigao svetlošću i senkom i masom i kompozicijom – video ti to ili
ne – i kopirali su to. O, kako su ga kopirali! I nadgrađivali su se. Samo
što nisu uspeli da primete da svako veće delo ovog majstora priča priču
i ogoljava ljudsko srce. Umesto toga, oni su se bavili ‘dizajnom’ i počeli
su da preziru sve slike i skulpture koje pričaju priču – zlobno se
smešeći, nazivali su takva dela ‘bukvalnim’ – kakva prljava reč. Svi su
se bavili samo apstrakcijom, nisu se udostojavali da slikaju ili oblikuju
ništa što bi makar ličilo na ljudski svet.”
Džubal je slegnuo ramenima. „Apstraktna umetnost je sasvim u
redu – za zidne tapete ili linoleum. Ali umetnost je proces izazivanja
žaljenja i užasa, koji nisu apstraktni nego su veoma ljudski. Ono što
samozvani moderni umetnici rade jeste neka vrsta bezosećajne
pseudointelektualne masturbacije... dok je kreativna umetnost više
nalik na snošaj, u kojem umetnik mora da zavodi svoju publiku, da budi
u njima emocije, svaki put. Oni momci koji neće da se udostoje toga –
ili možda ne mogu – izgubiće, naravno, publiku. Ako ne lobiraju za
beskrajne donacije, umreće od gladi ili će morati da se zaposle. Pošto
običan prikan neće svojom voljom plaćati za ‘umetnost’ koja ga ne
dodiruje – ako i bude platio, taj novac se mora uzeti od njega na prevaru,
preko poreza i slično.”
„Znate, Džubale, uvek sam se pitao zašto ne padam na slike ili
kipove – ali mislio sam da meni nešto nedostaje, kao da sam daltonista.”
„Hmmm, čovek mora naučiti da posmatra umetnost, baš kao što
moraš naučiti francuski da bi čitao priču štampanu na francuskom. Ali
u principu je na umetniku da koristi jezik koji može da se razume, a ne
da sve skriva u nekakvim šiframa kao Pips u svom dnevniku.
Većina tih šaljivdžija čak i ne želi da koristi jezik koji vi i ja znamo
ili možemo naučiti... radije će da se prezrivo keze na nas i osećaju se
samozadovoljno, jer mi nismo ‘uspeli’ da vidimo o čemu govore. Ako
uopšte i žele da govore o bilo čemu – nejasnost je obično utočište
nesposobnih. Bene, da li bi mene smatrao umetnikom?”
„Šta? Pa, nisam nikad razmišljao o tome. Svakako pišete sasvim
dobro.”
„Hvala. Reč ‘umetnik’ je jedna od onih koje izbegavam, iz istih
razloga iz kojih ne želim da me zovu ‘doktore’. Ali ja jesam umetnik,
mada doduše mali. Priznajem da većinu onoga što napišem vredi
pročitati samo jednom... pa čak ni toliko, ako je neko zauzet i već zna
ono malo što ja imam da kažem. Ali ja sam pošten umetnik, jer ono što
pišem i jeste svesno namenjeno tome da dopre do mušterije... da ga
dodirne i deluje na njega, ako je moguće sažaljenjem i užasom... ili, ako
ne, onda barem da mu skrene misli sa svakodnevnih muka time što će
ga nasmejati ili zabaviti nekom čudnom idejom. Ali ja svakako ne
pokušavam da to sakrijem od čitaoca nekakvim privatnim jezikom, niti
pokušavam da steknem divljenje drugih pisaca svojom ‘tehnikom’ ili
nekim drugim koještarijama. Želim pohvale mušterije koja plaća,
pohvale u novcu zato što sam ga dosegnuo – a ako ne to, onda ne želim
ništa. Podrška umetnosti – merde! Umetnik na državnim jaslama je
nesposobna kurva! Prokletstvo, našao si mi slabu tačku. Čekaj da ti
dopunim čašu, pa ćeš mi reći šta imaš na umu.”
„Džubale, ja sam nesrećan.”
„To je nešto novo?”
„Nije. Ali imam sasvim nove probleme.” Ben se namrštio. „Nije ni
trebalo da dolazim ovamo. Glupo je da vas opterećujem. Sad nisam ni
siguran želim li da govorim o tome.”
„Dobro. Ali kad si već tu, mogao bi da slušaš o mojim problemima.”
„Vi imate probleme? Džubale, uvek sam mislio da ste vi među onim
retkim ljudima koji su uspeli da pobede sistem, šest prema nula.”
„Hmmm, jednom ću morati da ti pričam o mom bračnom životu.
Ali da, sad imam probleme. Neki od njih su vrlo očigledni. Djuk je
otišao, kao što znaš – da li si znao?”
„Da, znao sam.”
„Lari je dobar baštovan – ali pola spravica koje održavaju ovu
kolibu u radnom stanju sad se polako raspada. Ne znam kako da
zamenim Djuka. Dobri svestrani mehaničari su retkost... a oni koji bi se
pritom uklopili u ovo domaćinstvo, bili članovi porodice u svakom
pogledu, bukvalno ne postoje. Za sada se snalazim dovodeći majstore
za popravke iz grada – a svaki takav dolazak je sekiracija, svi samo
gledaju šta da ukradu, a većina nije sposobna ni da koristi šrafciger a da
se pritom ne poseče. Ne umem ni ja, zato i moram da unajmim nekoga.
Ili da se vratim u grad, bože sakloni.”
„Srce mi se kida zbog vas, Džubale.”
„Pusti sad sarkazam, ovo je samo početak. Dobro je imati majstora
i baštovana, ali meni su sekretarice neophodne. A od njih su dve trudne,
a jedna se udaje.”
Kakston je delovao potpuno zaprepašćeno. „O, ne pričam ja ničije
tajne”, zarežao je Džubal. „One su totalno oduševljene – nema tu
nikakvih tajni. Verovatno su besne na mene jer sam te doveo ovamo
gore pre nego što su imale prilike da se pohvale. Zato budi drug i
iznenadi se kad ti kažu.”
„Ovaj, koja se udaje?”
„Zar nije očito? Srećni mladoženja je onaj pričljivi izbeglica iz
peščanih oluja, naš cenjeni brat po vodi Stinki Mahmud. Rekao sam mu
u lice da će morati da živi ovde kad god su u ovoj zemlji. A krelac se
samo nasmejao i rekao Kako drukčije? – ispalo je da sam ga još odavno
pozvao da stanuje ovde, zauvek.” Džubal je frknuo. „Ne bi ni bilo
strašno ako bi pristao. Možda bi mi ona i bila od neke koristi. Možda.”
„Najverovatnije. Ona voli da radi. A ostale dve su trudne?”
„Trudne i presrećne. Osvežavam znanje iz ginekologije jer obe kažu
da će se poroditi kod kuće. Zamisli kako će to delovati na moje radne
navike! Gore nego mačići. Ali zašto si pretpostavio da nijedan nabrekli
stomačić ne pripada budućoj nevesti?”
„Oh... pa, verovatno sam pretpostavio da je Stinki prilično
konvencionalan kad je o tome reč... ili makar oprezniji.”
„Stinki se tu nije mnogo pitao. Bene, za osamdeset ili devedeset
godina koje sam posvetio toj temi, pokušavajući da razumem njihove
čudne mozgove, jedino što sam zasigurno utvrdio o ženama jeste da kad
devojka hoće, onda hoće. A muškarac može samo da prihvati
neizbežno.”
Ben je sa žaljenjem pomislio na prilike kada je morao da pribegne
starom dobrom bekstvu – i druge prilike u kojima nije bio dovoljno brz.
„Da, imate pravo. Dakle, koja se niti udaje niti je trudna? Mirijam? Ili
En?”
„Čekaj, nisam rekao da je nevesta trudna... uostalom, ti izgleda
pretpostavljaš da je buduća nevesta Dorkas. Nisi pazio šta se dešava.
Mirijam je ona koja uči arapski kao luda, da bi mogla sve da obavi kako
treba.”
„Stvarno? E pa ja sam zrikavi pavijan!”
„Očito i jesi.”
„Ali Mirijam se uvek brecala na Stinkija...”
„Kad samo pomislim da ti poveravaju pisanje za novine. Da li si
ikada gledao gomilu šestaka?”
 „Da, ali... Dorkas je radila valjda sve osim pantomime.”
„Dorkas ti je prosto takva sa svim muškarcima. Sa tobom takođe –
mada pretpostavljam da si bio suviše zauzet na drugim stranama da bi
to primetio. Nije važno. Samo se postaraj da, kada ti Mirijam pokaže
prsten – veličine jajeta ptice rok i otprilike toliko i redak – budeš
dovoljno iznenađen. I nek sam proklet ako uspem da prokljuvim koje
dve su trudne, tako da ćeš se tu svakako iznenaditi. Samo imaj na umu
da su veoma zadovoljne time... zato sam te i upozorio unapred, da ne bi
zapao u pogrešku da misliš kako one misle da su ‘u nevolji’. Nisu.
Uopšte nisu. Pune su sebe.” Džubal je uzdahnuo. „Ali ja nisam. Suviše
sam star da bih imao kuću punu dece... mada, ne želim da izgubim
sjajne sekretarice – i decu koju volim, kao što znaš – iz bilo kojeg
razloga, ako ikako uspem da ih nagovorim da ostanu. Ali moram reći
da se ovo domaćinstvo postepeno raspada još od one noći kad je Džil
odvukla Majka u krevet. Ne krivim je zbog toga... a verovatno ni ti.”
„Ne, uopšte ne, ali... Džubale, čekajte da raščistimo. Da li vi imate
utisak da je Džil poslala Majka sa cveta na cvet?”
„Šta?” Džubal je izgledao zaprepašćeno, a onda se zamislio – i
priznao je sebi da to zapravo ne zna... prosto je pretpostavio, na osnovu
činjenice da je, kad je došlo vreme da se odluči, Džil ta koja je otišla sa
Majkom. „Nego ko je?”
„Ne guraj nos gde mu nije mesto, mislim da biste vi tako rekli. Ako
želi da vam kaže, reći će. Uostalom, Džil je rekla meni – ispravila me
je kada sam i ja na brzinu doneo isti zaključak kao vi.” Malo se zamislio.
„Koliko sam ja shvatio, manje-više je sasvim slučajno koja od njih je
bila prva na spisku.”
„Pa... da. Izgleda da si u pravu.”
„Džil tako misli. Samo što ona misli da je Majk imao ogromnu sreću
što je uspeo da zavede, ili bude zaveden (ako je to prava reč), onu koja
je najbolje umela da ga uputi. Što bi moglo da vam štošta objasni, ako
znate na koji način Džil razmišlja.”
„Dođavola, ne znam više ni kako ja razmišljam... a što se tiče Džil,
nikad ne bih pomislio da će ona postati propovednik, ma koliko da je
zacopana – i zato svakako ne znam na koji način razmišlja.”
 „Ona zapravo ne propoveda mnogo – stići ćemo i do toga. Džubale,
šta ste videli iz kalendara?”
„Molim?”
„Ma znate na šta mislim. Uvereni ste da je to Majkovo delo – u oba
slučaja. Ili svakako mislite tako ako se njegove posete poklapaju sa
jednim slučajem ili s oba.”
Džubal je postao oprezan. „Zašto to kažeš, Bene? Nisam rekao ništa
na osnovu čega bi to mogao da zaključiš.”
„Đavola niste. Rekli ste da su ove pune sebe. Dobro znam kako taj
prokleti supermen deluje na žene.”
„Polako, sinko – on ti je brat po vodi.”
„Znam. I ja njega volim. Da sam ikada pomislio da postanem gej,
Majk bi mi bio jedini izbor. Ali to je samo još jedan razlog što razumem
zašto su pune sebe.”
Džubal se zagledao u čašu. „Možda se samo nadaju. Bene, meni se
čini da bi i tvoje ime moglo da bude na spisku, čak i lakše nego
Majkovo. Zar ne?”
„Džubale, vi ste skrenuli pameću!”
„Polako, polako. Niko ne pokušava da te silom oženi, veruj mi –
čak nisam ni spremio sačmaru. Ja ne njuškam naokolo, nikad ne
proveravam ko je s kim u krevetu, i zaista, tako mi milijardu imena
božjih, verujem da ne treba gurati nos u tuđa posla, ali ipak, mada
možda i jesam skrenuo pameću – što je pominjano više puta tokom
poslednjih nekoliko godina – imam normalan vid i sluh... i ako duvački
orkestar maršira kroz moju kuću, svirajući fortisimo, ja ću to pre ili
kasnije primetiti. Pitanje: Spavao si pod mojim krovom mnogo puta; da
li si barem jedan put od svih tih noći spavao sam?”
„Gle ti njega! Ovaj, jesam, one prve noći kad sam tek došao
ovamo.”
„Mora da je Dorkas bila bez apetita. Ne, sećam se, bio si pod
sedativima. Bio si moj pacijent te noći – i to se ne računa. A neki drugi
put? Makar jedna noć?”
„To pitanje je neprihvatljivo, nebitno i ispod mog nivoa.”
 „Sasvim pristojan odgovor, rekao bih. Ali obrati pažnju da su ove
dodatne spavaće sobe veoma udaljene od moje. Zvučna izolacija nikada
nije idealna.”
„Džubale, meni se čini da je vaše ime mnogo verovatnije na tom
spisku nego moje.”
„Šta?”
„A da ne pominjem i Larija i Djuka. Ali, Džubale, skoro svi koji
vas poznaju smatraju da držite ovde najbogatiji harem otkako su sultani
ostali bez posla. O, nemojte me pogrešno razumeti – oni vam zavide.
Ali takođe smatraju i da ste požudni matori jarac.”
Džubal je nekoliko trenutaka lupkao prstima po naslonu za ruke.
„Bene, obično mi ne smeta kad se mlađi od mene ponašaju neozbiljno.
Čak ih i podstičem. Ali u nekim stvarima insistiram da se moje godine
poštuju. Ovo je jedna od njih.”
„Izvinjavam se”, odmah je rekao Ben. „Mislio sam da ako je u redu
da vi čačkate po mom seksualnom životu, onda smem i ja da budem
jednako otvoren.”
„Ne, ne, ne, Bene’ Pogrešno si me razumeo. Tvoje pitanje je sasvim
na mestu, a komentari su onakvi kakve sam i zaslužio. Hteo sam da
kažem da sam tražio od devojaka da se ponašaju sa poštovanjem – kad
je reč o ovoj jednoj stvari.”
„Oh.”
„Ja sam, kao što si i sam rekao, star – prilično star. Lično rečeno, u
poverenju, radujem se što mogu reći da sam i dalje požudan. Ali moja
požuda ne vlada mojim životom i svakako nisam jarac. Više cenim
dostojanstvo i samopoštovanje nego prepuštanje razonodama u kojima
sam se, veruj mi, sit nauživao i ne želim da im se vraćam. Bene, čovek
mojih godina koji izgleda kao raščišćavanje favela u najgadnijoj fazi
može da bude privlačan mladoj devojci do te mere da je odvede u krevet
– a može i da je odbije i zahvali se na komplimentu; s malom
mogućnošću da se pogrešno razumeju – samo na tri načina: novac... ili
nešto drugo, nešto jednako novcu u smislu testamenta ili nekretnine i
tome slično... i – pauza za pitanje: da li možeš da zamisliš da bilo koja
od ove tri devojke – ne, četiri, računaćemo i Džil – pođe u krevet sa
muškarcem, čak i mladim i lepim, iz tih razloga?”
„Ne. Kategorički ne – nijedna od njih.”
„Zahvaljujem. Ja se družim samo sa damama; sad vidim da i ti to
znaš. Treći podstrek je nekako najženskiji. Ljupka mlada devojka može,
a ponekad i hoće, da povede matoru drtinu u krevet zato što joj je drag
i što ga žali i želi da ga usreći. Da li bi taj razlog ovde važio?”
„Uh... pa, Džubale, mislim da bi mogao. Kod sve četiri.”
„Slažem se sa tobom. Mada nikako ne bih želeo da se neka od njih
sažali na mene. Ali taj treći razlog, koji bi nekoj od četiri dotične dame
mogao predstavljati dovoljnu motivaciju, meni nije dovoljna
motivacija. Ne bih na to pristao. Imam i ja svoje dostojanstvo – i nadam
se da ću ostati pri zdravoj pameti dovoljno dugo da se ubijem ako mi
ikada bude delovalo kao da ću pokleknuti. Dakle, moje ime izbriši sa
spiska.”
Kakston se nasmešio. „Dobro – vi uporni matori gusane. Nadam se
da ću, kad dođem u vaše godine, i ja biti tako odlučan.”
Džubal se takođe smešio. „Veruj mi, bolje je doći u iskušenje i
odupreti se, nego ne odupreti se pa se razočarati. A što se tiče Djuka i
Larija: ne znam i nije me briga. Kad god je neko došao ovamo, da radi
i živi kao član porodice, jasno sam im stavljao do znanja da ovo nije ni
robovlasničko imanje ni kupleraj, nego dom... i da u njemu, kao
takvom, vlada kombinacija anarhije i tiranije bez trunke demokratije,
kao i u svakoj dobro organizovanoj porodici, to jest da su svi prepušteni
isključivo sebi osim kada ja nađem za shodno da izdajem naređenja, a
ta naređenja nisu podložna ni glasanju ni raspravi. Moja tiranija nikad
nije obuhvatala i njihov ljubavni život, ako ga je bilo. Sva deca koja
ovde žive uvek su pazila da njihove lične stvari ostanu baš takve, lične.
Ili barem”, tu se žalosno nasmešio, „dok se nije pojavio uticaj Marsa,
pa su stvari malo izmakle kontroli... a to važi i za tebe, brate po vodi.
Ali Djuk i Lari su bili uzdržaniji, ovako ili onako. Moguće je da su krili
devojke iza svakog žbuna. Ako i jesu, ja ih nisam video – a nije bilo
vrištanja.”
Ben je pomislio da doda još nekoliko činjenica Džubalovoj zbirci,
ali se predomislio. „Dakle, mislite da je reč o Majku.”
Džubal se namrštio. „Da, mislim da je Majk. Taj deo je u redu –
rekao sam ti da su devojke srećne i zadovoljne... a ja nisam švorc, čak i
bez činjenice da mogu da izmuzem od Majka koliko god želim a da ne
kažem devojkama. Bebama neće ništa nedostajati. Ali, Bene, mene
brine Majk. Veoma.”
„I mene, Džubale.”
„A brine me i Džil. Trebalo je da pomenem Džil.”
„Ovaj, Džubale, Džil nije problem – osim meni lično. A to je moja
loša sreća i ništa joj ne zameram. Reč je o Majku.”
„Dođavola, što lepo nije došao kući i ostavio se tog prostačkog
propovedanja?”
„Džubale, ne radi on to.” Ben je malo oklevao. „Upravo dolazim
odande.”
„Šta? Pa zašto nisi odmah rekao?”
Ben je uzdahnuo. „Prvo ste hteli da pričate o umetnosti, pa onda da
kukate, pa onda da ogovarate. Kad sam mogao da progovorim?”
„Uh... imaš pravo. Hajde, mikrofon je tvoj.”
„Vraćao sam se sa konferencije u Kejptaunu sa koje sam
izveštavao; odvojio sam jedan dan da ih posetim. Ono što sam video
jezivo me je zabrinulo – do te mere da sam se zadržao u Vašingtonu
samo koliko da spremim nekoliko kolumni unapred, a onda sam pohitao
pravo ovamo. Džubale, zar ne možete da se dogovorite sa Daglasom da
zavrnete slavinu i zatvorite taj njegov poduhvat?”
Džubal je zavrteo glavom. „Kao prvo, ne bih mogao. Ono što Majk
radi sa svojim životom samo je njegova stvar.”
„Drugačije biste mislili da ste videli ono što sam ja video.”
„Ne bih! Ali kao drugo, ne mogu. A ne može ni Daglas.”
„Džubale, vi dobro znate da bi Majk prihvatio svaku vašu odluku u
vezi sa novcem. Verovatno je ne bi ni razumeo – a svakako je ne bi
dovodio u pitanje.”
„Ah, ali razumeo bi! Bene, Majk je nedavno napisao svoj testament,
sam ga je sastavio – bez advokata – i poslao mi ga je da proverim. Bene,
to je bio jedan od najčvršćih pravnih dokumenata koje sam ikada video.
Shvatio je da ima više bogatstva nego što bi njegovim naslednicima
ikad moglo trebati – pa je iskoristio polovinu novca za čuvanje druge
polovine... sve je povezao tako da onaj ko pokuša da ospori testament
učini to na sopstvenu veliku štetu. To je i veoma ciničan dokument, u
smislu da je pun klopki – ne samo protiv mogućih pretendenata na
nasledstvo njegovih pravnih i bioloških roditelja – on zna da je kopile,
mada nemam pojma kako je saznao – nego i protiv svakog člana posade
Izaslanika... Predvideo je velikodušan način vansudske nagodbe sa
svakim mogućim dosad nepoznatim naslednikom koji ima valjan i
potkrepljen dokaz – ali je udesio i tako da bi maltene morali da zbace
vladu kako bi pošli na sud i oborili njegov testament... a testament
pokazuje i da on tačno zna koliko deonica, obveznica, nekretnina i
hartija od vrednosti poseduje i koje su. Nisam našao nijednu moguću
zamerku.” (... A postoji, pomislio je Džubal, i odredba za tebe, brate
moj!) „Onda se potrudio da postavi holografske originale na nekoliko
mesta... kopije kod časnih svedoka, u pet ili šest pouzdanih mozgova. I
nemoj mi sad govoriti da sam mogao da uradim bilo šta sa njegovim
novcem a da on ne shvati šta sam učinio!”
Ben je delovao utučeno. „Voleo bih da možete.”
„E, pa ne mogu. Ali to je samo početak. Čak i da možemo, ne bi
koristilo. Majk gotovo godinu dana nije podizao novac sa svog računa.
Znam to, jer me je Daglas pozvao da pita šta mislim, da li bi sredstva
koja su se tamo nakupila trebalo ponovo investirati. Majk se nije
udostojio da mu odgovori na pisma. Rekao sam mu da je to njegova
glavobolja... ali da sam ja upravnik imanja, ja bih postupao prema
poslednjim uputstvima od gazde.”
„Nije podigao? Džubale, on veoma mnogo troši.”
„Možda se crkvena galama isplati.”
„To je ono najčudnije. Crkva Svih svetova zapravo nije crkva.”
„Nego šta je?”
„Pa, najviše škola jezika.”
 „Kako, moliću?”
„Za učenje marsovskog jezika.”
„Pa, tu nema ničeg lošeg. Ali voleo bih da to nije nazvao crkvom.”
„Hm, možda i jeste crkva, prema pravnoj definiciji.”
„Slušaj, Bene, i klizalište može da bude crkva – samo ako neka
sekta izjavi da je klizanje važan deo njihove vere i deo njihovog rituala.
Ne moramo ići ni tako daleko – dovoljno je reći da klizanje ima
poželjnu mada ne i bitnu funkciju paralelnu onome što religijska
muzika čini u većini crkava. Ako možeš da pevaš u slavu božju, možeš
sa istim ciljem i da se kližeš. Veruj mi, sve je to već isprobano. U
Maleziji postoje crkve koje – gledano spolja – predstavljaju samo
pansion za zmije... ali njih je za crkve proglasila ista odluka Vrhovnog
suda koja štiti i naše sekte ovde.”
„Znate, Majk gaji i zmije, osim što uči ljude marsovski. Ali,
Džubale, zar ništa nije zabranjeno?”
„Hmmm... to je pomalo nejasno. Postoje neka manja ograničenja,
sudski utvrđena. Crkva obično ne može da naplaćuje tarifu za proricanje
sudbine ili prizivanje duhova mrtvih – ali može da prima priloge... a
onda samo treba malo vremena da ti ‘prilozi’ postanu tarifa. Žrtvovanje
ljudi je zabranjeno u celom svetu – ali ja uopšte nisam siguran da ga
nema na nekoliko mesta širom planete... a verovatno čak i u ovoj
nekadašnjoj zemlji slobode i hrabrih. Način da strpate pod plašt religije
bilo šta što bi vam inače bilo zabranjeno jeste da to radite u unutrašnjem
krugu, a plebs sadržite napolju. Zašto, Bene? Da li Majk radi nešto zbog
čega bi mogao dospeti u tamnicu ili na vešala?”
„Uf, ne znam. Verovatno ne.”
„Pa, ako bude pazio – fosteriti su nam pokazali kako gotovo sve
može da prođe. Svakako mnogo više od onoga zbog čega je linčovan
Džozef Smit 8.”

8Džozef Smit, osnivač Svetaca poslednjih dana (kraće: mormoni) linčovan je zajedno
sa bratom Hajramom dok je u zatvoru čekao suđenje po optužbi za samovlašće i
nelegalno proglašenje vanrednog stanja u gradu Navu (Nauvoo), gde je bio
gradonačelnik. Vanredno stanje je proglašeno zbog pokušaja novina Glasnik Navua
 „Znate, Majk je privukao prilično veliki broj nekadašnjih fosterita.
To je deo onoga što me brine.”
„Ali šta te brine? Konkretno.”
„Džubale, ovo mora biti strogo pravilo braće po vodi’.”
„Dobro, to sam i pretpostavio. Spreman sam da se suočim sa
usijanim kleštima i čerečenjem, ako treba. Da li da počnem da nosim
otrov u šupljem zubu? Zbog mogućnosti da budem raščetvoren?”
„Članovi unutrašnjeg kruga bi trebalo da su u stanju da se rastelove
u svakom trenutku – bez potrebe za otrovom.”
„Žao mi je, Bene. Ja nisam dospeo tako daleko. Nije važno, znam
druge grozne načine da se zaštitim od opekotina trećeg stepena. Da
čujem.”
„Možete da se rastelovite kad poželite, tako su mi rekli – ako
prethodno naučite marsovski. Nije važno. Džubale, rekao sam da Majk
gaji zmije. To sam mislio i figurativno i bukvalno – stvarno ih ima, i
stvarno možda ima zmije u nedrima.
Ali bolje da vam sve opišem. Majkov hram je veliki, gotovo kao
lavirint. Veliki auditorijum za javne sastanke, nekoliko manjih za
sastanke po pozivu, mnogo malih soba – i stambene prostorije, baš
mnogo stambenih prostorija. Džil mi je poslala radiogram sa opisom
kuda da idem, pa su me ostavili na ulazu u stambene prostorije u ulici
na koju izlazi zadnja strana hrama. Te prostorije su iznad glavnog
auditorijuma, jednako privatne kao što bi bile u nekom velikom gradu.”
Džubal je klimao glavom. „Ima smisla. Bilo da radiš nešto legalno
ili zabranjeno, bučni susedi su uvek gnjavaža.”
„U ovom slučaju je veoma dobra ideja. Ušao sam kroz dvoja vrata;
pretpostavljam da su me skenirali negde usput, mada nisam video
skener. Potom sam prošao kroz još dvoja automatskih vrata, a svaka od
njih bi zaustavila i odred specijalaca – a onda sam se popeo kroz

da u svom prvom (i poslednjem) broju iznesu niz optužbi na račun vođe pokreta
Svetaca poslednjih dana, najviše zbog poligamije. Osnivači Glasnika bili su otpadnici,
nekadašnji pripadnici mormonske većine u gradiću. (Prim. prev.)
skokocev. Džubale, to nije bila obična skokocev. Ne kontroliše je
putnik, nego neko koga ne vidiš. Još jedan dokaz da žele privatnost i da
nameravaju da je održe – odred specijalaca bi morao da ima opremu za
penjanje da bi se tuda probio. Nema nijednih stepenica. A i sama
skokocev mi nije delovala kao da je obična – iskreno, ja ih izbegavam
kad god mogu; izazivaju mi mučninu.”
„Ja ih nikad nisam koristio i nikad i neću”, odlučno je izjavio
Džubal.
„Ova vam ne bi smetala. Lebdeo sam uvis nežno poput perceta.”
„Ni slučajno, Bene. Ja ne verujem mašinama. Ujedaju”, bio je
uporan Džubal. „Svejedno, moram priznati da je Majkova majka bila
jedan od najvećih inženjera svih vremena, a otac – pravi otac – bio je
prvoklasni pilot i takođe veoma dobar inženjer... i u jednom i u drugom
pravi genije. Ako je Majk poboljšao skokocevi tako da prijaju ljudima,
ne bih se nimalo čudio.”
„Neka vam bude. Uglavnom, popeo sam se i izašao bez potrebe da
grabim ručku, ili da padam u bezbednosnu mrežu – nisam ni video da
je imaju, iskreno rečeno. Onda sam prošao kroz još jedna vrata, koja su
se otvorila preda mnom, i ušao sam u ogromnu dnevnu sobu. Ogromnu!
Veoma čudno i asketski nameštenu. Džubale, ima ljudi koji misle da vi
ovde vodite neobično domaćinstvo.”
„Mogu da zamislim zašto. A samo je jednostavno i udobno.”
„Da, vaše uređenje je Tetka Džejnina škola uređenja prostora za
prefinjene mlade dame u poređenju sa onim čudom kod Majka. Jedva
da sam ušao, a već sam video stvari da ne poverujem sopstvenim očima.
Cura, tetovirana od brade do pete – i bez ijedne krpice na sebi. Čak ni
nekakav domaći smokvin list – bila je tetovirana svugde. Fantastično!”
„Ti si dečko iz velikog grada, Bene. Ja sam jednom poznavao
tetoviranu ženu. Veoma fina devojka. Žestoka u ponečemu. Ali slatka.”
„Pa...” Ben se malo povukao. „Opisujem vam prvi utisak. Devojka
je bila vrlo ljubazna, kad se malo priviknete na te ilustrovane dodatke –
i na činjenicu da obično nosi sa sobom zmiju. Ona je ta koja ih gaji, a
ne Majk.”
 Džubal je zavrteo glavom. „Pitam se da li je to možda nekim čudom
ista ta žena. Potpuno tetovirane žene su u današnje vreme baš retkost.
Ali žena koju sam poznavao, pre tridesetak godina – suviše je stara da
bi bila ista ta, verovatno – imala je uobičajeni vulgarni strah od zmija,
vrlo preteran. Međutim, ja volim zmije... voleo bih da upoznam tu tvoju
prijateljicu.”
„I hoćete, kad odete kod Majka. Ona je neka vrsta domaćice kod
njega – i sveštenica, da izvinite na izrazu. Zove se Patriša, ali svi je zovu
Pat ili Pati.”
„O, da! Džil ju je spominjala... Ima vrlo visoko mišljenje o njoj.
Doduše, tetovaže nikad nije pomenula. Verovatno smatra da nisu bitne.
Ili da me se ne tiču.”
„Po godinama bi mogla da bude ta vaša prijateljica. Tako kaže. Kad
sam kazao ‘cura’, i to je bio samo prvi utisak. Izgleda kao da joj je
dvadeset nešto; a tvrdi da je njeno najstarije dete sad tih godina. U
svakom slučaju, dotrčala je da me dočeka, široko se smešeći, zagrlila
me je i poljubila. ‘Ti si Ben, znam. Dobro došao, brate! Dajem ti vodu!’
Vi me znate, Džubale. Godinama radim u novinama – svašta sam
video. Ali nikad me nije poljubila potpuno nepoznata cura obučena
samo u tetovaže... koja je pritom rešena da bude što ljubaznija i umiljata
kao koker španijel. Bilo mi je neprijatno.”
„Siroti Ben. Baš mi te je žao.”
„Dođavola, i vama bi bilo tako.”
„Ne bi. Seti se, poznavao sam jednu tetoviranu ženu. One se osećaju
potpuno obučene tim tetovažama – i nikako ne vole da ih pokrivaju
odećom. Ilije barem tako bilo kod moje prijateljice Sadako. Bila je
Japanka. Ali naravno, Japanci imaju drugačije stavove prema svom telu
nego mi.”
„No dobro”, nastavio je Ben. „Pat je veoma ponosna na svoje
tetovaže. Želi da bude preparirana i izložena, posle smrti, u čast
Džordžu.”
„Džordžu?”
„Pardon. To joj je muž. Pokojni, na moje olakšanje... mada je
govorila o njemu kao da je maločas otišao na pivo. A ponašala se kao
da svaki čas očekuje početak probnog prepariranja. Ali sve u svemu,
Pat jeste dama... i nije pustila da mi dugo bude neprijatno...”
 Poglavlje 31

Patriša je zagrlila Bena Kakstona i bratski ga poljubila pre nego što je

stigao da se snađe. Smesta je osetila njegovu nelagodnost, pa se
iznenadila, jer joj je Majkl rekao da ga očekuje. Preneo joj je u um
Benovo lice, objasnio joj je da je Ben brat u potpunosti, iz unutrašnjeg
gnezda, i znala je da se Džil zbližavala sa Benom samo nešto manje
nego sa Majklom... i naravno pre Majkla, jer je Majkl izvor sveg
njihovog znanja o vodi života.
Samo što je Patriša po prirodi bila takva da je gajila beskonačnu
želju da i drugi ljudi budu jednako srećni kao ona; i sad je usporila.
Pozvala je Bena da se oslobodi odeće, ali to je izvela vrlo opušteno i
uopšte nije navaljivala, osim što ga je zamolila da se izuje, uz
objašnjenje da je Gnezdo prijatno za bose noge i da cipele sa ulice nisu
prijatne za njega – sve je meko i čisto jer su za to zadužene Majklove
moći, a Ben je to i sam video.
Potom mu je samo pokazala gde da ostavi odeću koja mu se učini
suviše topla za Gnezdo, pa je požurila da mu donese piće. Nije ga pitala
šta voli; poznavala ga je preko Džil. Prosto je odlučila da će on ovog
puta odabrati dupli martini radije nego viski sa sodom, jer je izgledao
umoran, jadničak. Kada se vratila noseći čaše za oboje, Ben je bio
bosonog i upravo je skidao jaknu. „Brate, neka nikad ne budeš žedan.”
„Delimo vodu”, složio se on i otpio. „Samo što je u ovome veoma
malo vode.”
„Dovoljno je”, odgovorila je. „Majkl kaže da voda može biti i
isključivo u mislima; važno je deljenje. Grukujem da govori ispravno.”
„Grukujem i ja. A upravo ovo mi je bilo potrebno. Hvala, Pati.”
„Naše je tvoje i ti si naš. Drago nam je što si bezbedno stigao kući.
U ovom trenutku ostali su na službi ili na časovima. Ali nema razloga
za žurbu: doći će kada čekanje bude ispunjeno. Da li želiš da pogledaš
svoje gnezdo?”
Još uvek zbunjen ali zainteresovan, Ben ju je pustio da ga povede u
obilazak. Neki delovi zgrade bili su obični: prostrana kuhinja sa barom
– uglavnom bez raznih spravica, ali sa istim onim prijatnim podom kao
i u drugim prostorijama, ali ni po čemu upadljiva sem po veličini –
biblioteka još veća od Džubalove, mnoštvo raskošnih kupatila, spavaće
sobe – Ben je zaključio da su spavaće sobe iako u njima nije bilo
kreveta, već samo podovi još mekši nego na drugim mestima: Pati ih je
nazvala „mala gnezda” i pokazala mu gde ona obično spava.
Unutra su bile njene zmije.
Sve su se držale jedne strane sobe. Ben je uspeo da suzbije blagu
strepnju sve dok nije stigao do kobri. „U redu je”, uveravala ga je Pati.
„Ranije smo imali staklo ispred njih, ali Majkl ih je naučio da ne smeju
da prelaze ovu liniju.”
„Mislim da bih ipak više verovao staklu.”
„Dobro, Bene.” Za neverovatno kratko vreme montirala je staklene
ploče, napred i gore. Benu je ipak laknulo kad su izašli, mada je uspeo
da pomazi Slađu kad mu je Pati ponudila. Pre nego što su se vratili u
veliku dnevnu sobu, Pat mu je pokazala još jednu sobu: veliku, kružnu,
sa podom skoro isto tako mekim kao u spavaćim sobama, i bez
nameštaja. U sredini se nalazio okrugao bazen sa vodom, gotovo
dovoljno velik za plivanje. „Ovo je Centralni hram, gde primamo novu
braću u Gnezdo”, rekla je. Prišla je do bazena i umočila stopalo u vodu.
„Baš kako treba”, zaključila je. „Želiš li da delimo vodu i zbližavamo
se? Ili možda samo da plivaš?”
„Ovaj, ne baš sad.”
„Čekanje jeste”, složila se. Onda su se vratili u dnevnu sobu, a
Patriša je otišla po još jedno piće. Ben se smestio na veliki, veoma
udoban kauč – i odmah je ustao. Soba je bila suviše topla, od onog prvog
pića počeo je da se znoji, a kad se zavalio na kauč, koji se spremno
prilagodio njegovom telu, postalo mu je još toplije. Zaključio je da je
vrlo glupo da ostane obučen kao u Vašingtonu, jer je ovde bilo veoma
toplo, a i Pati je obučena samo u mastilo i zmiju koju je nosila oko
ramena otkako su izašli iz njene sobe – ta zverčica bi ga spasla od
iskušenja čak i da nije bilo potpuno jasno da Pati ne pokušava da deluje
izazovno.
Odlučio je da ostane u boksericama, a ostalu odeću je okačio u
predvorje. Pri tome je primetio natpis na unutrašnjoj strani vrata kroz
koja je ušao: Da li smo se setili da se obučemo?
Zaključio je da, u ovom čudnom domaćinstvu, to blago upozorenje
može biti korisno rasejanijim ukućanima. Onda je primetio još nešto što
mu je promaklo pri ulasku, jer je Pati umela da privuče pažnju. Sa obe
strane vrata nalazila se po jedna velika činija, velika kao korpa za voće
– i obe su bile pune novca.
Ne samo pune – novčanice Federacije u raznim apoenima prelivale
su se na pod.
Gledao je taj neverovatan prizor kad se Patriša vratila. „Evo tvog
pića, brate Bene. Zbližimo se u Sreći.”
„Ovaj, hvala.” Ponovo se zagledao u novac.
Patriša je pratila njegov pogled. „Sigurno misliš da sam aljkava
domaćica, Bene – i jesam. Majklu to toliko lako ide, čišćenje i
održavanje, da ja zaboravim.” Čučnula je, pokupila novac i strpala ga u
činiju gde je bilo malo više mesta.
„Pati, šta je to...?”
„Oh. Držimo ga ovde jer ova vrata vode na ulicu. Tako je
praktičnije. Ako neko od nas odlazi iz Gnezda – a ja odlazim skoro
svaki dan u kupovinu namirnica – verovatno će nam trebati novac. Zato
ga držimo ovde, da ne zaboravimo da ga ponesemo.”
„Hoćeš da kažeš... samo zagrabite i produžite dalje?”
„Pa naravno, dušo. Oh, razumem na šta misliš. Ali ovde nema
nikoga sem nas. Nema posetilaca, nikada. Ako nekom od nas dolaze
prijatelji spolja – a naravno da ih svi imamo – na nižim nivoima imamo
mnogo lepih soba, običnijih, na kakve su posetioci naviknuti, i tu se
srećemo sa njima. Ovaj novac se nalazi na mestu gde ne može dovesti
u iskušenje nekog slabog.”
„Ah! Ali i ja sam prilično slab!”
Nasmejala se njegovoj šali. „Kako da te dovodi u iskušenje kad je
ionako tvoj? Ti si deo Gnezda.”
„Ovaj... pa valjda. Ali zar vas ne brinu provalnici?” Pokušavao je
da proceni koliko se novca nalazi u jednoj činiji. Većina novčanica je
bila veća od jedinice – video je nekoliko sa po tri nule ostavljene na
podu, jer Pati nije pokupila baš sve.
„Jedan je ušao prošle nedelje.”
„I? Koliko je ukrao?”
„O, nije ukrao ništa. Majkl ga je poslao napolje.”
„Pozvao je policiju?”
„O, ne, nikako! Majkl ne bi nikog predao policiji. Grukujem da bi
to bilo pogrešnost. Majkl je samo...” Slegnula je ramenima. „Udesio je
da ode. Onda je Djuk popravio rupu u svetlarniku u sobi sa baštom – da
li sam ti je pokazala? Veoma je lepo. Pod od trave. Ali sećam se da i ti
imaš pod od trave. Džil mi je pričala. Tamo je Majkl prvi put video tako
nešto. Da li je trava svuda? U svim sobama?”
„Samo u dnevnoj.”
„Ako jednom dođem u Vašington, smem li da šetam po njoj? Da
legnem u nju? Molim te!”
„Naravno, Pati. Ovaj... i tvoja je.”
„Znam, dušo. Ali to nije u Gnezdu, a Majkl nas je naučio da treba
pitati, čak i kad znamo da je odgovor ‘da’. Ležaću na njoj i osećaću
travu na sebi i biću puna Sreće što sam u malom gnezdu moga brata.”
„Samo izvoli, Pati.” Ben se iznenada setio da ga potpuno boli briga
šta će susedi misliti – ali nadao se da će ostaviti zmije ovde. „Kada ćeš
doći?”
„Ne znam. Kad se čekanje ispuni. Možda Majkl zna.”
„Pa, javi mi unapred, ako možeš, da bih bio u gradu. Ako ne, Džil
uvek zna šifru za moja vrata – povremeno je menjam. Pati, zar niko ne
vodi računa o ovom novcu?”
„Zbog čega, Bene?”
„Pa, ljudi to obično rade.”
„E, mi ne radimo. Samo se posluži pri izlasku – a onda vrati ono što
ti ostane kada se vratiš kući, ako se setiš. Majkl mi je rekao da pazim
da kasica bude puna. Ako ponestane, dobiću od njega još.”
Ben je promenio temu, zaprepašćen jednostavnošću takvog sistema.
Već je imao neke predstave, od samog Majka, a i posredno preko Džil
i Džubala, o komunizmu marsovske kulture koja ne poznaje novac;
video je da je Majk ovde osnovao neku vrstu njihove enklave – a ove
činije sa novcem označavale su prelaznu tačku između marsovske i
zemaljske ekonomije. Pitao se da li Pati zna da je posredi lažnjak...
održavan isključivo Majkovim ogromnim bogatstvom. Odlučio je da ne
pita.
„Pati, koliko nas ima u Gnezdu?” Osetio je blagu strepnju da će
steći previše braće po vodi bez svog pristanka, ali je odbacio tu misao
kao nedostojnu – uostalom, zašto bi iko od njih želeo da nešto traži od
njega? Osim, možda, da bi ležali na tepihu od trave – on nije imao
ćupove zlata kraj vrata.
„Da vidimo... sada gotovo dvadeset, ako računamo novu braću koja
još ne umeju da misle na marsovskom, pa nisu rukopoloženi.”
„Da li si ti rukopoložena, Pati?”
„O, da. Ali ja uglavnom poučavam. Držim časove marsovskog za
početnike, i pomažem novoj braći i tome slično. A Don i ja – Don i Džil
su vrhovne sveštenice – Don i ja smo prilično poznate među fosteritima,
naročito Don, pa radimo zajedno da pokažemo drugim fosteritima kako
Crkva Svih svetova nije u sukobu sa verom, baš kao što neko ko je
baptista može mirno da stupi u masone.” Pokazala je Benu Fosterov
poljubac, objasnila mu šta to zna£i, a onda mu je pokazala i čudesni
parnjak koji joj je podario Majk.
„Svi znaju šta Fosterov poljubac znači – i koliko ga je teško steći...
a dosad su već videli neka Majkova čuda i sad su gotovo spremni da se
potrude još malo kako bi se popeli u viši krug.”
,Je li to teško?”
„Naravno da jeste, Bene – njima. Mene i tebe, i Džil, i još neke – ti
ih sve poznaješ – Majkl nas je pozvao pravo u bratstvo. Ali ostale Majkl
najpre uči disciplini – ne veri, nego načinu da ostvare veru na delu. A
to znači da moraju početi od učenja marsovskog. To nije lako; ni ja ga
još nisam usavršila. Ali to je takva Sreća kad radiš i učiš. Pitao si me za
veličinu Gnezda – da vidimo, Djuk i Džil i Majkl i ja... dva fosterita,
Don i ja... jedan obrezani Jevrej, njegova žena i četvoro dece...”
„Deca u Gnezdu?”
„O, ima ih preko deset. Ne ovde, već u gnezdu za mladunce odmah
pored; niko ne može da meditira dok deca jurcaju i galame. Hoćeš da
ih vidiš?”
„Ovaj, kasnije.”
„Jedan katolički par sa bebom, dečakom – njih su ekskomunicirali,
na žalost; njihov sveštenik je saznao za ovo. Majkl je morao da im pruži
posebnu pomoć; doživeli su strašan šok – a to je potpuno nepotrebno.
Ustajali su svake nedelje rano ujutro da idu na misu kao i obično – ali
deca su pričala. Onda jedna mormonska porodica nove šizme – to je
njih troje, i njihova deca. Ostali su uglavnom protestanti, i jedan
ateista... to jest, mislio je da je ateista dok mu Majkl nije otvorio oči.
Došao je ovamo da se podsmeva; a ostao je da uči... i uskoro će postati
sveštenik. Dakle, devetnaest odraslih, mislim da sam dobro izračunala
mada je teško tačno reći, veoma retko smo svi u isto vreme u Gnezdu,
osim kad su naše službe u Centralnom hramu. Gnezdo je predviđeno za
osamdeset jednu osobu – to je ‘tri-pune’ ili tri puta tri pa puta još toliko
– ali Majkl kaže da će biti mnogo čekanja pre nego što nam ustreba veće
gnezdo, a dotle ćemo već graditi druga. Bene? Da li bi želeo da vidiš
spoljašnju službu, da vidiš šta Majkl radi umesto da samo slušaš mene
kako brbljam? Majkl će sad uskoro početi propoved.”
„Da, voleo bih, ako nije problem.”
„Možeš da odeš i sam. Ali volela bih da pođem i ja... a sad nisam
zauzeta. Samo trenutak, dušo, da se upristojim.”
„Džubale, vratila se za dva minuta u ogrtaču pomalo nalik na Eninu
odeždu svedoka, ali drugačije krojenom, sa širokim rukavima nalik na
krila i visokom kragnom i onim znakom koji Majk koristi za Crkvu Svih
svetova – devet koncentričnih krugova i stilizovano Sunce – izvezenim
na levoj strani grudi. Rekla je da je to znak sveštenice, njena odežda;
Džil i ostale sveštenice nose isto takve, samo što je Patina neprozirna,
od teške sintetičke svile, i tako je šivena da pokriva njene tetovaže, i
zato je priljubljena uz ručne zglobove iz istog razloga. Navukla je i
čarape, ili možda sokne, i obula je sandale.
Potpuno se promenila, Džubale. Odežda joj je dala ogromno
dostojanstvo. Lice joj je vrlo lepo i video sam da je znatno starija nego
što sam u prvi mah pomislio, ali ne baš dvadeset godina kao što tvrdi.
Ima divan ten i pomislio sam kako je šteta što je iko prineo iglu za
tetoviranje takvoj koži.
Ja sam se takođe obukao. Zamolila me je da izujem cipele jer
nećemo izaći onim putem kojim sam ušao. Provela me je kroz Gnezdo
i stigli smo do hodnika; tu smo stali da se obujemo, pa smo nastavili
kosinom koja se spiralno spušta možda dva sprata, sve dok nismo stigli
do galerije. To je zapravo kao nekakva terasa sa pogledom na glavni
auditorijum. Majk je stajao na bini i govorio. Nije bilo oltara, ni
propovedaonice, samo sala kao za predavanja, a na zidu iza njega veliki
simbol Svih svetova. Na bini kraj njega stajala je sveštenica, a ja sam
onako izdaleka pomislio od nje da je Džil – ali nije ona već neka žena
pomalo nalik na nju i gotovo isto toliko lepa. To je bila druga vrhovna
sveštenica, Don – Don Arden.”
„Kako si rekao da se zove?”, prekinuo ga je Džubal.
„Don Arden – rođena Higins, ako ćemo precizno.”
„Sreo sam je.”
„Znao sam da jeste, navodno penzionisani jarčć. Zacopana je u vas.
Džubal je zavrteo glavom. „To je neka greška. Onu Don Arden koju
ja znam video sam nakratko, pre oko dve godine. Ne verujem da me je
zapamtila.”
„E pa pamti vas, još kako. Ima sve vaše knjige, od komercijalne
fele, na trakama, pod svakim pseudonimom koji je uspela da prokljuvi.
Spava sa njima, obično, i od njih divno sanja. Tako kaže. Osim toga,
nema nikakve sumnje da zna ko ste. Džubale, u onoj velikoj dnevnoj
sobi, u centralnom Gnezdu, postoji jedan jedini ukrasni predmet, da
izvinite na izrazu – prikaz vaše glave u prirodnoj veličini. Izgleda kao
da su vam odrubili glavu, a lice vam je jezivo iskeženo. Ako sam dobro
razumeo, to vas je Djuk krišom slikao.”
„Pokvarenjak jedan!”
„Džil ga je zamolila, takođe krišom.”
„Dvoje pokvarenjaka!”
„Slušajte, vi sad govorite o ženi koju volim – mada nisam usamljen
u tom pogledu. Ali Majk ju je nagovorio. Sad se pripremite, Džubale –
vi ste svetac zaštitnik Crkve Svih svetova.”
Džubal je delovao užasnuto. „Ne mogu to da mi urade!”
„Već jesu. Ali ne brinite, to je nezvanično i nije objavljeno. Ali
Majk vam već uveliko odaje priznanje, unutar Gnezda, među braćom
po vodi, što ste pokrenuli čitavo pitanje religije i sve mu tako dobro
objasnili da je konačno uspeo da smisli kako da prenese ljudima
marsovsku teologiju.”
Džubal je izgledao kao da će se ispovraćati. Ben je nastavio. „Bojim
se da ne možete pobeći od toga. Ali osim toga, Don misli da ste divni.
Ako ne računamo tu sitnu manu, ona je inteligentna žena – i veoma
šarmantna. Ali sad sam već skrenuo sa teme. Majk nas je smesta
primetio, mahnuo i povikao: ‘Zdravo, Bene! Kasnije!’, i nastavio je sa
pričom.
Džubale, neću ni pokušati da ga citiram, to prosto morate sami da
čujete. Nije zvučao kao propovednik i nije nosio nikakvu odeždu –
samo elegantno, dobro krojeno odelo od belog sinto-lana. Zvučao je kao
uspešan prodavac automobila, osim što nije bilo nikakve sumnje da
govori o religiji. Sipao je šale i parabole – nijedna nije bila potpuno
pristojna, ali ni zaista prljava. A suština je neka vrsta panteizma... Jedna
parabola je bila ona stara, o kišnoj glisti koja kopa hodnike kroz zemlju
i sretne drugu kišnu glistu i odmah kaže: ‘Jao, kako si lepa! Stvarno si
prekrasna! Hoćeš li da se udaš za mene?’, a ta druga joj odgovori: ‘Ne
budi smešna! Ja sam tvoj drugi kraj.’ Možda ste već čuli tu priču?”
„Šta čuo? Napisao sam je!”
„Nisam znao da je toliko stara. No svejedno, Majk ju je odlično
iskoristio. Njegova ideja je da kad god sretnete drugog stvora koji
grukuje – ali nije zapravo rekao ‘grukuje’ u toj fazi – bilo koje drugo
živo biće, muškarca, ženu, mačku lutalicu... zapravo ste sreli svoj drugi
kraj... a svemir je samo još jedna stvar koju smo pre neko veče smućkali
zabave radi i onda rešili da to zaboravimo. Naravno, on je to ispričao
mnogo lepše, vrlo je pazio da ne očepi nikog od konkurencije.”
Džubal je klimao glavom, kiselog izraza lica. „Solipsizam i
panteizam. Tako udruženi, mogu da objasne bilo šta. Isključi sve
nezgodne činjenice, pomiri sve teorije, dodaj bilo koju činjenicu ili
obmanu koju poželiš. Problem je što je sve to samo šećerna vata – samo
ukus, a ništa opipljivo – i jednako je nezadovoljavajuće kao kad se priča
završi sa ‘i onda se dečak probudio jer je ispao iz kreveta; sve je to bio
samo san.’”
„Nemojte meni gunđati zbog toga; obratite se Majku. Ali verujte
mi, uspeo je da zvuči ubedljivo. Jednom je zastao i rekao: ‘Mora da ste
se umorili od sve ove priče...’, a oni su dreknuli: ‘Ne!’ – stvarno vam
kažem, držao ih je u šaci. Ali on je rekao da mu se glas umorio, a osim
toga crkva treba da ima čuda a ovo je crkva, iako nemaju hipoteku.
‘Don, donesi mi moju kutiju za čuda.’ Onda je izveo neke stvarno
neverovatne trikove – da li znate da je nastupao na vašaru kao
mađioničar?”
„Znao sam da putuje sa njima. Ali nije mi rekao tačnu prirodu svoje
sramote.”
„E pa, on je sjajan mađioničar; izvodio je trikove koji su i mene
zbunili. Ali ne bi bilo važno da su posredi bili samo trikovi sa kartama,
kakve uče deca; stvar je bila u priči kojom ih je pratio, bukvalno su se
svi naginjali ka njemu. Posle nekog vremena je stao i rekao kao da se
izvinjava: ‘Čovek sa Marsa bi trebalo da bude u stanju da radi čudesne
stvari... i zato na svakom sastanku moram da izvedem nekoliko čuda.
Nisam ja kriv što sam Čovek sa Marsa; to mi se prosto desilo. Ali čuda
mogu da se dese i vama, ako ih želite. Međutim, da bi vam bilo
dozvoljeno da vidite išta više od ovih malokalibarskih čuda, morate
stupiti u krug. Malo kasnije ću se videti sa onima među vama koji
istinski žele da uče. Dobićete kartice.’
Pati mi je objasnila o čemu je zapravo reč. ‘Ovi ovde su samo mete,
mili – ljudi koji dolaze iz radoznalosti ili ih je možda namamio neko od
onih koji su stigli u neki od unutrašnjih krugova.’ Džubale, Majk je
organizovao svoju crkvu u devet krugova, baš kao u masonskoj loži – a
niko ne zna da postoji i krug dalji od onog u kome je, dok ne bude
spreman da pređe u njega. ‘Ovo ti je Majklova predstava’, rekla je, ‘radi
to sa lakoćom, bez razmišljanja – a za to vreme ih ispipava, odmerava,
zaviruje im u glave i odlučuje koji od njih su uopšte mogući. Možda
svaki deseti. Zato ih sad prosejava – Djuk je tamo iza one rešetke i
Majkl mu javlja za svaku metu koja je možda po našoj meri, gde sedi i
sve ostalo. Majkl svaki put radi ovako... i odbacuje one koji mu nisu
potrebni. To će prepustiti Don, a ona dobija raspored sedenja od
Djuka’.”
„Kako su to organizovali?”, upitao je Haršo.
„Nisam video, Džubale. Da li je bitno? Postoji deset načina na koji
se od krda mogu izdvojiti grla koja želimo; važno je da Majk odluči koji
su to, i smislio je način da to prenese Djuku. Ne znam. Pati kaže da je
on vidovnjak i to kaže potpuno ozbiljno – a ja, iskreno rečeno, nisam
spreman da odbacim tu mogućnost. Ali odmah posle toga prešli su na
prikupljanje priloga. Majk to uopšte ne radi kao u crkvama – znate već,
tiha muzika i dostojanstveni poslužitelji. Rekao je da niko ne bi
poverovao da je to crkvena služba ako ne budu skupljali priloge... i zato
ih prikuplja, ali drugačije. Možete da date, ali i da uzmete – kako vam
odgovara. I onda su, nećete verovati, izneli korpe za priloge već pune
novca. Majk im je rekao da je to ono što je ostalo od prošle grupe, i
neka se posluže... ako su švorc ili gladni, pa im je potrebno. A ako žele
da daju... neka daju. Neka dele sa drugima. Jedno ili drugo – stavi nešto
unutra ili izvadi nešto napolje. Kada sam to video, shvatio sam da je
našao još jedan način da se oslobodi viška novca.”
Džubal je delovao zamišljeno. „Nisam siguran da će tako uspeti da
ga troši. Taj govor, ako se održi kako treba, verovatno navodi ljude da
daju više... dok samo nekolicina uzima nešto malo. Verovatno mala
nekolicina. Rekao bih da je stvarno teško pružiti ruku i uzeti novac kada
ljudi levo i desno od tebe daju... osim ako ti je stvarno preko potreban.”
„Ne znam, Džubale... ali koliko shvatam, prema prilozima su
jednako opušteni kao i prema onoj gomili love na spratu. Ali Pati me je
odvukla kad je Majk prepustio službu visokoj sveštenici. Odvela me je
u mnogo manju salu gde su upravo počinjali službu za sedmi krug – za
ljude koji su došli pre nekoliko meseci, najmanje, i koji su za to vreme
napredovali. Ako se to može zvati napretkom.
Džubale, Majk je prosto prešao sa jednog na drugo, a ja nisam uspeo
da se prilagodim promeni. Ona spoljašnja služba je bila delom
popularno predavanje, a delom obična zabava – a ova je više ličila na
vudu ritual. Majk je sada imao na sebi odeždu: izgledao je viši, asketski
i žestok – kunem vam se da su mu oči sijale. Prostorja je bila
polumračna, čula se muzika, nekako jeziva, a ipak takva da poželiš da
plešeš. Pati i ja smo seli na dvosed, zapravo kauč maltene nalik na
krevet. Ne umem da kažem o čemu se radilo na službi. Majk je pevao
na marsovskom, oni su odgovarali na marsovskom – osim kad bi
skandirali ‘Ti si bog! Ti si bog!’ – a potom je uvek sledila neka
marsovska reč od koje bih odrao grlo kad bih pokušao da je izgovorim.”
Džubal je proizveo kreštavi zvuk. „Da nije možda ovako?”
„Šta? Hm, pa moguće je da jeste – jer verovatno imate neki grozan
seoski naglasak. Džubale... jesu li i vas upecali? Da li ste me sve vreme
samo zavlačili?”
„Ne. Ovo sam naučio od Stinkija – a on kaže da je to jeres najcrnje
vrste. Po njegovim merilima, naravno – a mene stvarno boli briga. To
je marsovska reč koju Majk prevodi kao ‘Ti si bog’. Ali naš brat
Mahmud kaže da to uopšte nije dobar prevod. Ovo je vaseljena koja
objavljuje da ima svest o sebi... ili spremnost da greši, sa potpunim
odsustvom pokajanja... ili deset drugih stvari, a nijedna ne može da se
prevede. Stinki kaže da ne samo što ne može da se prevede nego je on
ni na marsovskom ne razume – osim što zna da je posredi ružna reč,
najgora moguća po njegovom mišljenju... i mnogo bliža prkošenju
Sotone nego blagoslovu blagonaklonog boga. Nastavi. Da li je to bilo
sve? Samo gomila fanatika koji se dovikuju na marsovskom?”
„Uh... Džubale, nisu vikali i nisu bili fanatični. Ponekad bi jedva
čujno šaputali, u prostoriji je vladala gotovo mrtva tišina. Onda bi malo
podigli glas, ali ne mnogo. Sve su to radili u nekom ritmu, postojao je
sistem, nalik kantati, kao da su ga dugo uvežbavali... a opet nije
delovalo kao da je uvežbano: više kao da su svi oni samo jedna osoba
koja pevuši za sebe o onome što tog trenutka oseća. Džubale, vi ste
videli kako se fosteriti zagrevaju...”
„I previše, moram primetiti.”
„E pa, ovo uopšte nije bila takva mahnitost; ovo je bilo tiho i mirno,
kao kad tonemo u san. Ali bilo je i žestoko i sve žešće, ali – Džubale,
da li ste ikada prisustvovali seansi kod spiritiste?”
„Jesam. Isprobao sam sve što sam mogao, Bene.”
„Onda znate kako tamo može da raste napetost iako se niko ne miče
i niko ne govori ni reč. Ovo je mnogo više ličilo na to nego na nekakav
kult sa pevanjem i vikom, ili čak i na najspokojniju crkvenu službu. Ali
nije bilo blago: nosilo je strašnu snagu.”
„Mislim da je reč koju tražiš apolonska”
„Kako?”
„To je suprotno od dionizijske. Ali ove reči su prilično nalik na
Prokrustovu postelju, moram reći. Ljudi obično pojednostave
‘apolonski’ u ‘blag’ i ‘smiren’ i ‘kul’. Ali apolonski i dionizijski su dve
strane istog novčića – monahinja na kolenima u svojoj ćeliji, potpuno
nepomična, opuštenih mišića na licu, može da bude u dubljoj verskoj
ekstazi neko neka sveštenica Pana ili Prijapa koja proslavlja prolećnu
ravnodnevicu. Ekstaza je unutar lobanje, a ne u fizičkim pokretima.”
Džubal se namrštio. „Još jedna česta greška je da sa apolonski
izjednačava sa dobrim – prosto zato što su naše najpoštovanije sekte
prilično apolonske po ritualima i pravilima. To je najobičnija lokalna
predrasuda. Nastavi.”
„Hm... ovo nije bilo tako tiho kao monahinja u molitvi. Nisu ostali
da sede i puštali da ih Majk zabavlja. Šetkali su naokolo, menjali mesta,
i nije bilo nikakve sumnje da se dole odvija maženje: ali samo maženje,
rekao bih, mada je svetlo stvarno bilo slabo i bilo je teško razabrati šta
se dešava. Jedna devojka je pošla prema nama, kao da će nam se
pridružiti, ali Pati joj je dala nekakav znak da nas ne dira... pa nas je
samo poljubila i pošla dalje.” Ben se nasmešio. „A dobro se ljubila,
mada se nije mnogo zadržala. Ja sam bio jedini koji nije imao na sebi
odeždu: bio sam upadljiv kao svemirsko odelo u salonu. Ali ona kao da
nije ništa primetila.
Sve ukupno je bilo vrlo opušteno... a ipak je delovalo koordinisano,
kao mišići balerine. Majk je imao pune ruke posla, ponekad je bio
sasvim napred, ponekad je prolazio između ostalih – jednom me je
stegnuo za rame i poljubio Pati, bez žurbe, ali kratko. Nije mi ništa
rekao. Tamo gde je stajao na početku nalazila se nekakva sprava nalik
na jednosmerno ogledalo, ili možda veliki stereo-tank; koristio ga je za
svoja ‘čuda’, ali u ovoj fazi nije koristio tu reč – bar ne na engleskom.
Džubale, svaka crkva obećava čuda. Ali uvek po principu džem juče i
džem sutra, ali nikada džem danas.”
„Izuzetak”, prekinuo ga je Džubal još jednom. „Mnoge crkve ih
isporučuju potpuno rutinski – na primer Crkva hrišćanske nauke i
rimokatolici.”
„Katolici? Mislite na Lurd?”
„Da, u primere spada i Lurd, ako ti to nešto znači. Ali ja sam mislio
na čudo transsupstancijacije, koje priziva svaki katolički sveštenik
najmanje jednom dnevno.”
„Hmmm... pa, ne mogu da ocenjujem tako suptilna čuda. Pošto sam
običan paganin, ne mogu lično da ga isprobam. A što se tiče hrišćanske
nauke, neću se raspravljati – ali ako slomim nogu, vodite me kod
doktora.”
„Onda pazi gde staješ”, zarežao je Džubal. „Neću da se petljam sa
tvojim frakturama.”
„Nisam ni mislio. Hoću doktora koji nije studirao zajedno sa
Vilijamom Harvijem.”
„Harvi je umeo da namesti frakturu. Nastavi.”
„Da, a šta je sa njegovim kolegama sa studija? Džubale, ovo što vi
nabrajate kao čuda možda i jesu čuda – ali Majk nudi stvarno
impresivna, takva koje svako u publici može da vidi. Ili je sjajan
iluzionista, prema kojem bi čuveni Hudini delovao trapavo – ili je
neverovatan hipnotizer...”
„Možda je i oboje.”
 „... ili je toliko usavršio internu stereoviziju da se više ne može
razlikovati šta je stvarnost a šta nije, kad je reč o specijalnim efektima.
Ili su me nasankali.”
„A na osnovu čega si isključio prava čuda, Bene?”
„Uključio sam ih, sa sve nasankavanjem. To nije teorija o kojoj
želim da razmišljam. Šta god da je radio, bila je to odlična predstava.
Jednom su se svetla upalila iza njega i pojavio se lav crne grive, ležao
je smireno i dostojanstveno kao da čuva stepenište biblioteke, a oko
njega su skakutala dva mala jagnjeta. Lav je samo trepnuo i zevnuo.
Jeste, Holivud može da snima takve stvari svakog dana – ali izgledalo
je stvarno, do te mere da mi se činilo da osećam zadah lava... mada
naravno da i to može da se lažira.”
„Dakle, insistiraš na lažiranju?”
„Dođavola, pokušavam da budem objektivan!”
„Onda nemoj da skačeš samom sebi u usta, jer ćeš pasti. Pokušaj da
se ugledaš na En.”
,Ja nisam En. I nisam bio naročito objektivan dok sam bio tamo.
Samo sam sedeo i uživao, sve me je nešto grejalo iznutra. Čak mi nije
ni smetalo što uglavnom ne razumem ništa što govore: delovalo mi je
kao da upijam suštinu. Majk je izvodio razna čuda – ili iluzije.
Levitacija i tome slično. Nisam ga kritički posmatrao, bio sam spreman
da uživam u dobroj predstavi. Pati se pred kraj odšunjala, šapnula mi je
da ostanem tu i da će se brzo vratiti. Navodno im je Majkl upravo rekao
da oni koji se ne osećaju spremni za sledeći krug treba da odu.
Onda treba i ja da idem, rekao sam.
A ona će na to ‘Jao ne, dušo! Ti si već u Devetom krugu – i znaš i
sam da jesi. Samo ostani tu, brzo se vraćam.’ I onda je otišla.
Mislim da niko nije odustao. U toj grupi nisu bili obični pripadnici
Sedmog kruga, nego oni koji očekuju da pređu u sledeći. Ali ja nisam
ni primetio kad se svetlo ponovo pojačalo... i ugledao sam Džil!
Džubale, ovog puta uopšte nije delovalo kao stereovizija. Džil me
je primetila i nasmešila se. Oh, znam, ako osoba koju fotografišu gleda
pravo u objektiv, onda će njene oči gledati pravo u vas ma gde da sedite.
Ali ako je Majk i to usavršio, trebalo bi da prijavi patent. Džil je bila
obučena potpuno vanzemaljski – to je valjda odeća sveštenice, ali ne
kao ostale. Majk je počeo da pevuši nešto njoj i nama... delom na
engleskom... pominjao je Majku svega, jedinstvo mnogih, i počeo je da
je naziva raznim imenima... a sa svakim imenom kostim na njoj se
menjao...”
Ben Kakston se trgao kad su se upalila svetla iza vrhovnog
sveštenika i kad je ugledao Džil Bordman kako pozira, iznad
sveštenika! iza njega. Zatreptao je i proverio da ga nisu ponovo pomeli
osvetljenje i daljina – to je bila Džil! Pogledala je u njega i nasmešila
se. On je napola slušao reči, misleći kako je ubeđen da se iza Čoveka sa
Marsa zapravo nalazi stereo-tank, ili neka druga sprava. Ali mogao je
da se zakune da bi mogao i sam da se popne tim stepenicama i uštine
je.
Došao je u iskušenje da to stvarno učini – a onda se setio da bi bilo
zaista ružno pokvariti Majkovu predstavu. Sačekaće da se završi i da
Džil bude slobodna...
„Kibela!”,
a Džilin kostim se iznenada promenio.
„Izida!”
- ponovo.
„Friga!”... „Gea!”... „Ištar!”... „Merjema!”
„Majka Eva! Mater Deum Magna! Voljena i voleća, Besmrtna
ljubav...”
Kakston više nije čuo reči... jer je Džil odjednom postala Majka
Eva, zaogrnuta samo svojim sopstvenim sjajem. Svetlo se širilo oko nje
i video je da ona stoji usred Vrta, kraj drveta oko kojeg se obavila velika
zmija.
Džil im se svima nasmešila, malo se okrenula, podigla ruku i
pogladila zmiju po glavi – a onda se opet okrenula i raširila ruke ka
svima njima.
Prvi kandidati su pošli napred da stupe u Vrt.
Pati se vratila i dotakla Kakstona po ramenu. „Bene... Evo me. Hodi
sa mnom, dušo.”
Kakston je oklevao, želeo je da ostane i da se sit nagleda Džil...
želeo je i više od toga: želeo je da se pridruži koloni i da ode tamo kod
nje. Ali ipak je ustao i pošao za Patrišom. Osvrnuo se i video Majka
kako širi ruke i sprema se da poljubi prvu ženu u koloni... a onda se
okrenuo i pošao za Patrišom napolje i nije video da je odežda
kandidatkinje nestala kad ju je Majk poljubio – i nije video šta je
usledilo potom, kad je Džil poljubila prvog muškog kandidata za
prelazak u Osmi krug... pa je i njegova odežda nestala.
„Moramo da idemo okolo”, objasnila je Pati, „kako bi imali
vremena da svi pređu u Hram Osmog kruga. O, ne bi smetalo ni da
uletimo među njih, ali tako bismo napravili Majku dodatni posao,
morao bi da ih vraća u pravo raspoloženje – a on i ovako previše radi.”
„Kuda idemo?”
„Po Slađu. Onda nazad u Gnezdo. Osim ako želiš da učestvuješ u
inicijaciji za Osmi krug. Mogao bi, znaš – pošto si ti u Devetom krugu.
Ali nisi još naučio marsovski; verovatno bi se samo zbunio.”
„Pa, voleo bih da vidim Džil. Kada će ona biti slobodna?”
„Oh. Rekla mi je da ti kažem da će doći gore da te vidi. Ovuda,
Bene.” Otvorila su se vrata i Ben se našao u onoj bašti koju je maločas
video. Zmija je i dalje ležala na drvetu: podigla je glavu kad su joj prišli.
„De, de, dušo!”, rekla joj je Patriša. „Bila si mamino zlato, zar ne?
Nežno je odvojila udava od drveta i prebacila ga u kotaricu, prvo rep,
pa sve ostalo. „Djuk ju je doneo umesto mene, ali ja moram da je
namestim na drvo i da joj kažem da ostane tu, da ne odluta nekud. Imao
si sreće, Bene; prelazak iz Sedmog u Osmi krug odvija se vrlo retko –
Majkl neće da ga drži ako nema dovoljno kandidata spremnih da
izgrade i održe raspoloženje... mada smo ponekad uzimali ljude iz
Centralnog kruga kako bismo pomogli prvim kandidatima.”
Ben je poneo Slađu u kotarici dok nisu stigli na gornji nivo... i
naučio je da zmija od četiri metra uopšte nije laka; kotarica je imala
čelične držače i sad je video i zašto. Čim su se popeli, Patriša je stala.
„Spusti je, Bene.” Svukla je odeždu i predala je njemu, a potom je
izvadila zmiju i prebacila je oko sebe. „Ovo je Slađi nagrada što je bila
dobra; očekuje da se mazi sa mamom. Treba da držim čas, samo što nije
počeo, i zato ću je sad nositi na sebi, neka ostane do poslednjeg
trenutka. Nije baš lepo razočarati zmiju; one su baš kao mala deca. Ne
mogu da grukuju u potpunosti – osim što Slađa grukuje mamu... i
Majkla, naravno.”
Prešli su pedesetak metara do ulaza u samo Gnezdo, a na ulazu
Patriša je zamolila Bena da joj izuje sandale pošto je i sam skinuo
cipele. Pitao se kako će ona balansirati na jednoj nozi pod tolikim
teretom... i primetio je da je u nekom trenutku skinula čarape –
verovatno dok je nameštala Slađu na drvetu za nastup.
Ušli su unutra, ona i dalje zaogrnuta velikom zmijom, a on se odmah
svukao do bokserica – malo je oklevao, pokušavajući da se odluči da li
da skine i njih. Dotle je već dovoljno video, pa je bio siguran da je
odeća, bilo kakva, unutar Gnezda vrlo neuobičajena, po njihovim
običajima (a možda je i nepoželjna), baš kao potkovane cokule na
plesnom podijumu. Ljubazno upozorenje na izlazu, činjenica da nigde
u Gnezdu nema prozora, udobnost kao u materici, Patrišina nagost i
činjenica da mu je predložila (mada bez navaljivanja) da se i on svuče
– sve se to sklopilo u jasnu sliku navike nagosti u ovom prostoru... među
ljudima koji su mu makar formalno „braća po vodi” iako većinu još nije
ni upoznao.
Dobio je i dodatni dokaz osim Patriše, čije ponašanje je možda i bio
sklon da pripiše nejasnom osećanju da tetovirana žena ima neobične
navike u oblačenju. Međutim, kad su ušli u dnevnu sobu, sreli su
muškarca koji je išao u suprotnom pravcu, prema kupatilima i „malim
gnezdima” – a on je bio obučen isto koliko i Patriša, samo bez zmije i
tetovaža. Pozdravio ih je sa „Ti si bog” i produžio dalje, očito naviknut
na nagost isto koliko i Patriša. Ben je ipak primetio da se ovaj „brat”
nije iznenadio što je Ben makar delimično obučen.
Novi dokazi su ga čekali u dnevnoj sobi: neko je ležao potrbuške na
kauču na drugom kraju sobe – žena, zaključio je Ben, mada je pazio da
ne pilji u nju pošto je već na prvi pogled utvrdio da je i ona naga.
Ben Kakston je mislio da je opušten kad je o tome reč. Kad je išao
na plivanje, plivao je bez ičega na sebi. Znao je da mnoge porodice
odlučuju da budu nage u svom domu – a i ovo je bila neka vrsta
porodice – mada on sam nije odrastao u takvoj sredini. Čak je (jednom)
doživeo da ga devojka pozove u nudističko odmaralište, i nije mu
mnogo smetalo posle prvih pet minuta – prosto je celu stvar posmatrao
kao grdnu gnjavažu za nekoga ko želi da stekne sumnjivo zadovoljstvo
dodira otrovnog bršljana, ogrebotina i opekotina od sunca na
neočekivanim mestima koje su njega prikovale za krevet ceo sledeći
dan.
Sada je bio rastrzan potpunom neodlučnošću, nije uspevao da
odabere hoće li se pokazati urbanim ako odbaci simbolični smokvin
list... ili će se, što je mnogo verovatnije, čim on to učini, pojaviti neka
nepoznata osoba, obučena, i ostati takva, a on će se osećati glupo!
Možda će čak i pocrveneti!
„Šta biste vi uradili, Džubale?”, upitao je.
Haršo je podigao obrve. „Očekuješ da ću se šokirati, Bene?
Nagledao sam se ljudskih tela, profesionalno i na svaki drugi način,
tokom gotovo celog stoleća. Često je prijatno za gledanje, ponekad
deluje deprimirajuće – ali samo po sebi nikad nije bitno. Reč je samo o
subjektivnoj vrednosti koju mu pripisuje posmatrač. Grukujem da je
Majk u svojoj kući uveo nudistička pravila. Da li da se radujem? Ili da
plačem? Ni jedno ni drugo. Potpuno sam ravnodušan.”
„Dođavola, Džubale, lako vam je da sedite ovde i budete smireno
uzvišeni – vi se niste našli suočeni sa tom odlukom. Nisam vas nikada
video da skidate pantalone u društvu.”
„A verovatno i nećeš. Druga vremena, drugi običaji. Ali grukujem
da tebe nije ometala stidljivost. Ti zapravo patiš od morbidnog straha
da ćeš ispasti smešan – što je dobro poznata fobija sa dugačkim, pseudo-
grčkim imenom kojim te neću gnjaviti.”
„Koješta! Samo nisam bio siguran šta je u tom slučaju učtivo.”
„Koješta i tebi – ti si već znao šta je učtivo... samo si se plašio da
ćeš izgledati smešno... ili si možda strepeo da će te na prepad uhvatiti
određena refleksna reakcija. Ali ja grukujem da je Majk imao razlog što
je uveo takvo kućno pravilo – Majk uvek ima razlog za sve što čini,
mada se neki od tih razloga meni čine veoma čudni.”
 „O, da. Ima razloge. Čuo sam ih od Džil.”
Ben Kakston je stajao u predsoblju, leđima okrenut dnevnoj sobi, i
neodlučno se držao za bokserice, govoreći sebi, ne previše odlučno, da
se više odluči i okonča to – a onda su ga nečije ruke zagrlile s leđa.
„Bene, dušo! Kakvo divno iznenađenje!”
Okrenuo se i zagrlio Džil i usne su joj bile tople i pohlepne na
njegovima – bilo mu je veoma drago što se ipak još nije svukao. Jer ona
više nije bila „Majka Eva”; nosila je jednu od onih dugih odeždi koje
su pokrivale celo telo. Ipak, obuzela ga je sreća što ima ruke pune žive,
tople devojke koja se blago njiše; sveštenička odora nije bila ništa veća
prepreka nego tanka haljina, pa su i kinestetičko i čulo dodira govorili
da je sve ostalo Džil.
„Ajoj!”, rekla je, prekidajući poljubac. „Nedostajao si mi, prase
jedno. Ti si bog.”
„Ti si bog”, složio se on. „Džil, lepša si nego ikada.”
„Jesam”, složila se. „Ovo tako deluje na ljude. Ali ne mogu ti opisati
koliko sam se oduševila kad sam te videla na specijalu.”
„Specijal?”
„Džil misli”, javila se Patriša, „na kraj službe, kada je ona
Svemajka, Mater Deum Magna. Deco, moram da bežim.”
„Nikad ne žuri, Patice.”
„Moram da bežim da ne bih žurila. Bene, moram da stavim Slađu u
krevet, a onda silazim da držim čas – i zato me sad poljubi za laku noć.
Molim te.”
I tako je Ben poljubio za laku noć ženu još uvek umotanu u
ogromnu zmiju – i odlučio je da svakako ima i boljih načina... na primer
nošenje oklopa. Ali pokušao je da ne misli na Slađu nego da pruži Pati
sve ono što zaslužuje.
Džil ju je takođe poljubila. „Svrati do Majka i reci mu da odugovlači
dok ne stignem tamo, molim te.”
„On će to svakako raditi. Laku noć, mili moji.” Otišla je bez žurbe.
„Šta kažeš, Bene, zar nije divna?”
 „Svakako jeste. Ali u prvi mah me je zaprepastila.”
„Sasvim grukujem. Ali ne zato što je tetovirana, niti zbog zmija,
znam. Zaprepastila te je – kao što svakoga zaprepasti – zato što Pati
nikad ni u šta ne sumnja: ona prosto automatski uvek uradi ono pravo.
Po tome mnogo liči na Majka. Ona je najnaprednija od svih nas –
trebalo bi da bude vrhovna sveštenica. Ali neće da se primi, jer bi njene
tetovaže iskomplikovale neke stvari – u najmanju ruku, skretale bi
pažnju – a ne želi da ih ukloni.”
„Kako uopšte može da se ukloni takva količina tetovaža? Nožem za
deranje kitova? To bi je ubilo.”
„Ni slučajno, mili. Majk može potpuno da ih ukloni, da ne ostane
ni traga, i uopšte je ne bi bolelo. Veruj mi, mili, mogao bi. Ali on
grukuje da ona smatra da tetovaže ne pripadaju njoj: ona je samo njihov
čuvar – a on se potpuno grukuje sa njom. Hodi da sednemo. Don će
ubrzo doneti večeru za sve troje – moram da jedem sada inače neću stići
sve do jutra. To je prilično slabo organizovano s obzirom na to da
imamo celu večnost pred sobom... ali nisam znala kada ćeš doći, a
ispalo je da si stigao u danu koji je pretrpan. Ali reci mi, šta misliš o
ovom što si dosad video? Don kaže da si video i spoljašnju službu.”
„Da.”
„Majk je bukvalno procvetao”, počeo je Kakston polako. „Umeo bi
zmijama da proda cipele.”
„Sasvim sigurno bi umeo. Ali nikad ne bi pokušao, jer bi to bilo
pogrešno – zmijama cipele nisu potrebne. Šta ti je, Bene? Grukujem da
ti nešto smeta.”
„Ne. Ili bar ne mogu da odredim šta je. Znaš, nisam veliki ljubitelj
crkava... ali nisam baš ni protivnik – svakako nisam protivnik ove ovde.
Verovatno je još nisam grukovao.”
„Pitaću te opet za nedelju ili dve. Nema nikakve žurbe.”
„Neću biti ovde tako dugo.”
„Imaš napisane rezervne kolumne.” To nije bilo pitanje.
„Tri sasvim sveže. Ali ne mogu ni toliko da ostanem.”
„Mislim da hoćeš... a onda ćeš moći da izdiktiraš telefonom
nekoliko novih... verovatno o crkvi. Ali onda ćeš već dovoljno
grukovati da ostaneš mnogo duže.”
„Ne bih se složio.”
„Čekanje, do punoće. Ti znaš da ovo nije crkva?”
„Pa, Pati je pomenula nešto u tom smislu.”
„Recimo da nije religija. Jeste crkva, u pravnom i moralnom smislu
– a onda bi naše Gnezdo bilo manastir. Ali mi ne pokušavamo da
privedemo ljude bogu; to je kontradikcija, na marsovskom uopšte ne
može da se izgovori. Ne pokušavamo da spasemo duše, jer duša ne
može da se izgubi. Ne pokušavamo da navedemo ljude da steknu veru,
jer ono što mi nudimo nije vera nego istina – istina koju mogu da
provere; ne pozivamo ih da prosto veruju. Istina u praktičnom smislu,
za ovde-i-sada, istina opipljiva kao daska za peglanje i korisna kao
vekna hleba... toliko praktična da može da učini rat i glad i nasilje i
mržnju nepotrebnim kao... kao... pa, kao odeća ovde u Gnezdu. Ali
moraju pre toga da nauče marsovski. To je jedina kvaka – naći ljude
koji su dovoljno pošteni da veruju u ono što vide, i potom da su spremni
da ulože ozbiljan trud – to jeste vrlo teško – da nauče jezik na kome će
učiti dalje. Kompozitor verovatno ne bi mogao da napiše simfoniju na
engleskom... a ova vrsta simfonije ne može se opisati na engleskom,
baš kao ni Betovenova Peta.” Nasmešila se. „Ali Majk nikad ne žuri. Iz
dana u dan procenjuje stotine ljudi... nađe par desetina... a od njih samo
nekolicina stigne do Gnezda, gde ih on dalje uči. Jednog dana neki od
nas će biti dovoljno dobro naučeni da možemo da pođemo u svet i
osnivamo nova gnezda, a tada će početi lavina. Ali nema žurbe. Niko
od nas, čak ni mi u Gnezdu, nije dovoljno naučen. Zar ne, dušo?”
Ben je iznenađeno podigao pogled na ove poslednje reči – a onda
se još više iznenadio kad je video iznad sebe ženu koja se sagnula da
mu ponudi tanjir. Tek sa zadrškom je u njoj prepoznao drugu visoku
sveštenicu – Don, ako je dobro zapamtio. Iznenađenje nije bilo
umanjeno činjenicom da je nosila istu odeždu kao Patriša, samo bez
tetovaža.
Don se nije ni trgla. Nasmešila se. „Tvoja večera, brate Bene. Ti si
bog.”
 „Ovaj, ti si bog. Hvala.” Više nije mogao ni da se čudi kada se
sagnula i poljubila ga, a onda je prinela tanjire za sebe i Džil, sela kraj
njega sa druge strane i počela da jede. Bio je spreman da prizna kako,
makar i ne bila bog, Don ima najbolje moguće odlike boginje: pomalo
je i žalio što nije sela naspram njega – ovako nije mogao neprimetno da
je posmatra.
„Ne”, složila se Don između zalogaja, „još nismo dovoljno naučeni,
Džil. Ali čekanje će doneti punoću.”
„Tako to izgleda, Bene”, nastavila je Džil. „Na primer, ja sam sad
napravila pauzu da jedem. Ali Majk nije ništa stavio u usta već više od
dvadeset četiri časa... i neće jesti dok god je nekome potreban – desilo
se da si došao baš kad je velika gužva, jer ova grupa prelazi u Osmi
krug. Kada Majk završi, ješće kao svinja i to će ga držati dok god je
potrebno. Osim toga, Don i ja se umaramo... zar ne, mila?”
„Sasvim tačno. Ali sad nisam suviše umorna, Džilijan. Hajde da ja
preuzmem ovu službu, a ti ostani sa Benom. Daj mi tu odeždu.”
„Mora da si sišla s uma u toj lepoj maloj glavi, mila – tužiću te
mami. Bene, ona je na dužnosti gotovo isto toliko dugo kao Majk. Obe
možemo dugo da izdržimo – ali mi jedemo kad smo gladne i ponekad
nam je potreban san. A što se tiče ogrtača, Don, ovo je poslednji
nestajući ogrtač u Sedmom hramu. Trebalo je da kažem Pati da naruči
tuce ili dva novih.”
„Uradila je to.”
„Trebalo je da znam. Ovaj mi deluje pomalo tesno.” Džil se uvijala
u ogrtaču na način koji je uznemirio Bena više od Donine savršene i
ničim zaogrnute kože. „Da li smo se mi to ugojile, Don?”
„Možda malo. Nije važno.”
„Hoćeš da kažeš da je to dobro. Bile smo suviše mršave. Bene,
sigurno si primetio da smo Don i ja jednako građene? Visina, obim
grudi, struka, kukova, težina, sve redom – pa čak i boja. Bile smo
gotovo istovetne kad smo se upoznale... a onda smo se, uz Majkovu
pomoć, potpuno uskladile i sad se držimo toga. Čak i lica su nam postala
sličnija – mada to nismo planirale. To verovatno dođe zato što radimo
iste stvari i o istim stvarima razmišljamo. Ustani da nas Ben pogleda,
mila.”
Don je spustila tanjir i poslušala, zauzevši pozu koja je Bena stvarno
podsetila na Džil, čak više nego što bi se očekivalo zbog slične figure:
onda je shvatio da je to ona poza koju je Džil zauzela kada je stajala kao
Majka Eva.
Pošto su mu rekli da gleda, gledao je. „Vidiš li, Bene?”, upitala je
Džil punih usta. „To sam ja.”
Don joj se nasmešila. „Ima tu još mnogo razlike, Džilijan.”
„Pih. I ti stičeš tu kontrolu. Gotovo mi je žao što nikad nećemo imati
isto lice. Znaš, Bene, vrlo je praktično što smo Don i ja toliko slične.
Moramo da imamo dve vrhovne sveštenice; samo tako možemo da
držimo korak sa Majkom. Možemo da zamenimo mesta usred službe –
a ponekad upravo to i radimo. A osim toga”, napravila je pauzu da
proguta, „Don može da kupi haljinu po meri koja i meni tačno pristaje.
Tako ne moram da se gnjavim kupovinom odeće. Kada nosimo odeću.”
„Nisam bio siguran da uopšte nosite odeću”, priznao je Ben
oprezno. „Osim ovih svešteničkih stvari.”
Džil kao da se iznenadila. „Zar misliš da izlazimo da plešemo u
ovome? Nosimo večernje haljine, kao i svi drugi. To nam je omiljeni
način da izbegnemo spavanje, zar ne, mila? Sedi i završi večeru: Ben
nas je za sada dovoljno gledao. Bene, u ovoj grupi koja prelazi, koju si
maločas video, ima jedan čovek koji fenomenalno pleše, a u gradu
imamo dobre noćne klubove – pa smo Don i ja stvarno izmorile
nesrećnika, smenjivale smo se izlazeći sa njim mnogo noći uzastopce,
tako da smo morale da mu pomažemo da ne zaspi na časovima jezika.
Ali neće mu ništa biti; kada uđeš u Osmi krug, ne treba ti više toliko
sna. Zašto si pomislio da se nikad ne oblačimo, mili?”
„Ovaj...” Ben je konačno skupio hrabrosti da objasni u kakvoj se
neprijatnoj situaciji našao.
Džil ga je slušala raširenih očiju, a onda se malo nasmejala – ali
smesta je prestala, a Ben je tog trenutka shvatio da nije čuo nikoga ovde
da se smeje... osim „meta” na spoljašnjoj službi. „Razumem. Ali dušo,
ja prosto ne stižem da skinem ovu odeždu. Nosim je jer moram na
brzinu da jedem i jurim dalje. Da sam grukovala da ti to smeta, svakako
bih je sklonila pre nego što sam se pozdravila, iako nisam bila sigurna
da imam rezervnu. Toliko smo se navikli da budemo obučeni ili ne, u
skladu sa onim što radimo, da sam potpuno zaboravila da se možda ne
ponašam pristojno. Dušo, slobodno skini te bokserice – ili ih ostavi na
sebi, kako god ti je zgodnije.”
„Uh...”
„Samo nemoj da se sekiraš oko toga, šta god da odabereš.” Džil se
nasmešila sa sve jamicama. „Ovo me je podsetilo na Majka kad je prvi
put otišao na javnu plažu, samo obrnuto. Sećaš se, Don?”
„Kako da zaboravim?!”
„Bene, znaš kakav je Majk kad je reč o odeći. Prosto ne razume
zašto je potrebna. Ili bar ranije nije razumeo. Sve sam morala da ga
učim. Nije video razlog da je nosi kao zaštitu, dok nije grukovao – na
svoje veliko iznenađenje – da mi nismo toliko neosetljivi kao on. Stid
– ta vrsta stida; on je inače toliko stidljiv u onom pravom smislu da je
to strašno – ali telesni stid je Marsovcima potpuno nepoznat, oni to
nemaju. A Majk je tek u poslednje vreme grukovao odeću kao ukras,
kad smo počele da eksperimentišemo sa različitim kostimima za naše
predstave.
Ali znaš, Majk je uvek bio spreman da uradi onako kako mu ja
kažem, grukovao on to ili ne, i ne možeš ni zamisliti koliko miliona
sitnih stvari mora da zna jedno ljudsko biće. Mi to učimo tokom
dvadeset ili trideset godina: a Majk je morao sve da nauči gotovo preko
noći. Ostale su praznine, čak i sada. On radi stvari ne znajući da ih ljudi
ne rade tako. Svi ga učimo – najviše Don i ja. Svi sem Pati, koja je
uverena da sve što Majk uradi mora biti savršeno. Ali on tek grukuje to
sa odećom. Gruknuo je do sada da postoji pogrešnost koja drži ljude
razdvojene – i ometa zbližavanje. U poslednje vreme je izgleda shvatio
da jednim delom vremena ljudi žele takvu prepreku – prema onima
spolja. Ali dugo je nosio odeću samo zato što sam ja to tražila, i kad bih
mu rekla da je obavezno.
I propustila sam jednu prazninu.
 Otišli smo u Donju Kaliforniju, baš kad smo sreli Don – ili ponovo
sreli, tačnije. Majk i ja smo uzeli sobu u jednom od onih velikih,
otmenih hotela na plaži jer je on silno želeo da grukne okean, da se
potpuno pokvasi; mene je sledećeg jutra ostavio da spavam, a on je sam
izašao na prvi susret sa okeanom. A ja nisam shvatila da Majk nema
pojma šta su kupaći kostimi. O, sigurno ih je video... ali nije znao čemu
služe, ili je imao pogrešnu ideju o tome. Svakako nije znao da ih treba
nositi i u vodi – to mu se sigurno činilo kao svetogrđe. A znaš kako su
stroga Džubalova pravila o čistoći bazena – sigurna sam da tamo nije
ni video kupaće gaće. Sećam se da je jedne noći mnogo ljudi bilo
bačeno u bazen potpuno obučeno, ali to je bilo kad je Džubal ionako
planirao da sutra isprazni i očisti bazen.
Siroti Majk! Sišao je na plažu, skinuo ogrtač i uputio se ka vodi...
izgledao je kao grčko božanstvo, i upravo toliko je bio neupućen u
lokalne običaje – i onda se napravila strašna gužva, a ja sam se
probudila, zgrabila sam odeću i sišla dole taman na vreme da ga ne
odvedu u zatvor... i onda sam ga vratila u sobu i tu je proveo ostatak
dana u transu.”
Džil je za trenutak delovala odsutno. „A potrebna sam mu i sada, i
zato moram da idem. Poljubi me za laku noć, Bene; vidimo se ujutro.”
„Bićeš odsutna celu noć?”
„Verovatno. Ovo je vrlo velika grupa za prelazak, a pravo da ti
kažem Majk ih je zabavljao više od pola sata da bismo ti i ja popričali.
Ali to je u redu.” Ustala je, povukla ga da ustane i on, i prišla mu u
zagrljaj.
Skoro odmah je prekinula poljubac, ali ne i zagrljaj. „Bene, dušo,
uzimao si časove? Auh!”
„Ja? Bio sam ti potpuno veran – na svoj lični način.”
„Isto kao i ja tebi... na najlepši način. Nisam se žalila... samo mi se
čini da ti je Dorkas pomagala u vežbanju poljubaca.”
„Možda, malo. Sve ti moraš da znaš.”
„Da-da, ja sam uvek sve morala da znam. Grupa može da sačeka
dok me još jednom poljubiš. Pokušaću da budem Dorkas.”
 „Budi ti.”
„Biću, svakako. Ja. Ali Majk kaže da se Dorkas ljubi predanije –
‘bolje grukuje poljubac’ – nego bilo ko drugi.”
„Dosta brbljanja.”
Poslušala ga je, na neko vreme, a onda je uzdahnula. „Grupa za
prelazak i dalje čeka – blistaju kao svitac. Čuvaj mi ga, Don.”
„Hoću.”
„I bolje ga odmah poljubi da vidiš na šta sam mislila!”
„To i nameravam.”
„Doviđenja, mili moji! Bene, budi dobar dečko i radi sve što ti Don
kaže.” Otišla je, ne žureći – trčeći.
Don je ustala, dolebdela do njega i raširila ruke.
Džubal je podigao obrvu. „I sad ćeš mi verovatno reći da si se u tom
trenutku prepao.”
„Ovaj, ne baš. Pre bih rekao da je bilo za dlaku. Pravo da vam
kažem, nisam se mnogo ni pitao. Samo sam, ovaj, sarađivao sa
neizbežnim. „
Džubal je klimnuo glavom. „Drugačije nije ni moglo. Našao si se u
klopci, bez izlaza. U takvoj situaciji najviše što čovek može jeste da
pregovara o primirju.” Zastao je. „Ali žao mi je što su civilizovani
običaji u mom domaćinstvu doveli dotle da dečko upada u nevolje u
džunglama Donje Kalifornije.”
„Mislim da on stvarno više nije dečko, Džubale.”
 Poglavlje 32

Ben Kakston se probudio i nije znao gde je, ni koliko je sati. Oko njega
je vladao mrak i potpuna tišina, a ležao je na nečem mekom. To nije
krevet – gde je on to?
Onda se setio prethodne noći. Poslednje čega se jasno sećao bilo je
da leži na mekom podu Centralnog hrama i tiho, prisno priča sa Don.
Ona ga je odvela tamo, potopili su se, delili vodu, zbližili se...
Žurno je pipao oko sebe u mraku, ali nije našao ništa. „Don!”
Pojavilo se svetlo, vrlo slabo. „Tu sam, Bene.”
„Oh! Mislio sam da si otišla.”
„Nisam želela da te probudim.” Imala je na sebi – na njegovo naglo
i duboko razočaranje – odeždu sveštenice. „Moram da održim
spoljašnju ranoranilačku službu. Džilijan se još nije vratila. Kao što
znaš, to je bila baš velika grupa.”
Te reči su ga podsetile na ono što mu je rekla prošle noći... stvari
koje su ga, u onom trenutku, uznemirile uprkos njenim blagim i vrlo
logičnim objašnjenjima... i tešila ga je sve dok se na kraju nije složio sa
njom. Još se nije sasvim privikao... nije to uopšte grukovao – ali da,
Džil je verovatno još uvek zauzeta ritualima visoke sveštenice – što je
zadatak, ili možda srećna dužnost, koju je Don bila ponudila da obavi
umesto nje. Ben je shvatio da je trebalo da mu bude krivo što je Džil
odbila, što je insistirala da se Don odmori.
Ali nije mu bilo krivo. „Don... da li baš moraš da ideš?” Nespretno
je ustao i zagrlio je.
„Moram, Bene, dušo... mili Bene.” Privila se uz njega.
„Baš odmah? Tako brzo?”
„Nikad nema tolike žurbe”, rekla je blago. Odjednom ih ogrtač više
nije razdvajao. On je bio suviše zauzet da bi se pitao kuda je nestao.
Probudio se po drugi put i utvrdio da je „malo gnezdo” oko njega
blago osvetljeno. Ustao je, protegnuo se, utvrdio da se sjajno oseća, a
onda se osvrnuo po sobi tražeći bokserice. Nije ih bilo na vidiku, a nije
bilo načina da ne budu na vidiku. Pokušao je da se seti gde ih je
ostavio... Uopšte se nije sećao kad ih je skinuo. Ali svakako ih nije nosio
u vodi. Sigurno su kraj bazena u Centralnom hramu. Rešio je da svrati
tamo i uzme ih, a pre toga je pošao u potragu za kupatilom.
Nekoliko minuta kasnije, obrijan, istuširan i osvežen, krenuo je ka
Centralnom hramu; nije našao bokserice, pa je zaključio da ih je neko,
možda Pati, primetio i ostavio kraj spoljašnjih vrata, gde su očito svi
držali odeću za izlaske... a onda je pomislio pa šta i nasmešio se samom
sebi što se juče onoliko sekirao hoće li ih obući ili neće. Ovde u gnezdu
trebale su mu koliko i rupa u glavi.
To ga je podsetilo da mu je glava potpuno u redu – ni traga
mamurluku – mada se sećao da je popio nekoliko pića sa Don. Nije se
napio, toga se sećao, ali svakako je pio više nego obično – inače nije
mogao da drži korak kao Džubal a da ga to ne košta kasnije.
Piće na Don kao da uopšte nije uticalo – verovatno je zbog toga on
prebacio uobičajenu normu. Don... kakva devojka, kakva devojka! Kao
da joj uopšte nije smetalo kada ju je, u trenutku emotivne zbrkanosti,
oslovio sa Džil – čak kao da joj je bilo milo.
U velikoj sobi nije našao nikoga i opet se upitao koliko je sati. Mada
ga je bilo baš briga, samo što mu je stomak govorio da je vreme doručka
odavno prošlo. Uputio se u kuhinju da vidi šta može da nađe.
Unutra je zatekao muškarca koji je podigao pogled kad ga je čuo.
„Bene!”
„Gle! Zdravo, Djuk!”
Djuk ga je grubo zagrlio i pljesnuo po leđima. „Bene, pa ti si melem
za oči! E baš mi je drago što te vidim. Ti si bog. Kako voliš jaja?”
„Ti si bog. Ti ovde kuvaš?”
„Samo kad ne nađem nikog drugog ko bi to radio – na primer, sada.
Najviše kuva Toni. Svi pomalo. Čak i Majk, osim ako ga Toni zatekne
i izbaci napolje – Majk je najgori kuvar na svetu.” Djuk je počeo da
razbija jaja u činiju.
Ben je prišao da pomogne. „Ti vidi za tost i kafu. Ima li ovde vuster
sosa?”
„Šta god da poželiš, Pat to ima. Evo.” Pružio mu je bočicu. „Zavirio
sam kod tebe pre pola sata, ali uveliko si testerisao. Otkako si došao, ili
sam ja imao posla ili ti – sve do sada.”
„Čime se ti ovde baviš, Djuk? Osim što kuvaš kad se baš ne može
izbeći?”
„Pa, ja sam đakon... i jednog dana ću biti sveštenik. Ali sporo
napredujem – mada, to nije ni bitno. Učim marsovski... svi ga ovde uče.
I majstor sam za sve, baš kao i kod Džubala.”
„Mora da treba imati čitavu vojsku za održavanje ovolikog mesta.”
„Iznenadio bi se koliko malo opravki treba. Treba pripaziti na
vodovod – i moraš jednom da vidiš kako Majk rešava zapušene toalete;
ne moram mnogo da se petljam oko toga. Ako ne računamo vodovod,
devedeset posto spravica nalazi se ovde, u kuhinji... a uopšte nije toliko
opremljena kao kod Džubala.”
„Imao sam utisak da u hramovima postoji vrlo komplikovana
mašinerija.”
„Ma kakva crna mašinerija. Neke kontrole osvetljenja, jedino, a i
one su jednostavne. Zapravo”, nasmešio se Djuk, „jedan od mojih
najvažnijih poslova uopšte nije posao. Vatrogasac.”
„Molim?”
„Ja sam ovlašćeni tehničar za zaštitu od požara, položen ispit i sve
ostalo, a takođe sam i sanitarni inspektor i inspektor zaštite na radu – a
nijedno od toga ne zahteva bilo kakav rad. Ali to znači da ne moramo
da puštamo nikog spolja da nam njuška po gajbi. Mogu da dolaze na
spoljne službe... ali ne stižu nikuda dalje osim po Majkovom
odobrenju.”
Sipali su hranu u tanjire i seli za sto. „Ostaješ ovde, Bene, zar ne?”,
upitao je Djuk.
„Ne vidim kako, Djuk.”
 „Hmmm... nadao sam se da ćeš imati više pameti nego ja. I ja sam
došao samo u posetu... a onda sam se vratio kući i motao se naokolo
skoro ceo mesec pre nego što sam rekao Džubalu da odlazim i to
zauvek. Ali nema veze; vratićeš se ti. Nemoj doneti konačnu odluku
dok ne vidiš deljenje vode večeras.”
„Deljenje vode?”
„Zar ti Don nije rekla? Ili Džil?”
„Hm... mislim da nisu.”
„Onda nisu. Možda bi trebalo da prepustim Majku da ti objasni. Ma
jok, nema potrebe; ljudi će ti to pominjati celog dana. Deljenje vode
svakako grukuješ. Ti si i bio jedan od Prvih pozvanih.”
„Prvih pozvanih? Mislim da sam čuo Don kako to kaže.”
„Mi koji smo postali Majkova braća po vodi a da nismo naučili
marsovski. Ostali obično ne dele vodu i ne zbližavaju se dok ne pređu
iz Sedmog kruga u Osmi... a dotle već uveliko razmišljaju na
marsovskom – neki ga znaju bolje od mene sada, jer ja sam Prvi pozvani
i počeo sam da učim tek kad sam stigao u Gnezdo. O, nije zabranjeno –
ništa nije zabranjeno – deliti vodu sa nekim ko nije već u Osmom krugu.
Kad bih hteo, mogao bih da nađem curu u baru, da delim vodu sa njom
i da je odvedem u krevet – i onda da je dovedem u hram i da postane
učenik. Ali ne želim. U tome i jeste stvar: ne bih ni pomislio. U
najboljem slučaju bih je doveo na spoljašnju službu da je Majk osmotri
i vidi ima li u njoj onoga što treba. Bene, evo ti mog nestručnog
proročanstva. Ti si već dugo odrastao – siguran sam da si bio u raznim
finim krevetima sa raznim finim curama. „
„Pa... ponekad.”
„Ma znam da jesi. Ali nećeš više nikada leći u krevet sa nekom koja
ti nije brat po vodi.”
„Hmmm...”
„Videćeš. Hajde da se vidimo kroz tačno godinu dana, pa ćeš mi
reći kako je bilo. Sada Majk može da odluči da li je neko spreman da
deli vodu pre nego što ta osoba stigne do Sedmog kruga. Imamo jedan
par ovde u Gnezdu koji je Majk odabrao, i ponudio im je vodu, a tek su
bili ušli u Treći krug – on je sad sveštenik, a ona je sveštenica... Sem i
Rut.”
„Nisam ih upoznao.”
„Upoznaćeš ih. Najkasnije večeras. Ali Majk je jedini koji može da
bude siguran, tako brzo. Ponekad Don i ponekad Pati primete nekoga
ko zaslužuje specijalno unapređenje i specijalnu obuku... ali nikada već
u Trećem krugu, i prilično sam siguran da se pre odluke redovno
posavetuju sa Majkom. Mada ne bi morale. U svakom slučaju, u
Osmom krugu... tu počinje deljenje i zbližavanje. A onda, pre ili
kasnije, pređe se u Deveti krug i u samo Gnezdo – a tu je ono na šta
mislimo kada kažemo ‘deljenje vode’, iako zapravo delimo vodu po ceo
dan. Celo Gnezdo se okupi i novi brat – obično stižu parovi – postaje
zauvek deo Gnezda. Naravno, ti već jesi... ali nikad nismo imali službu
za tebe, pa je sve ostalo odloženo da te večeras lepo dočekamo. Tako
su uradili i sa mnom.” Djuk je odjednom izgledao odsutno. „Bene, to je
najdivnije osećanje na svetu.”
„Ali i dalje ne znam o čemu je reč, Djuk.”
„Uf... to je mnogo stvari. Da li si nekada bio na pravoj luau zabavi,
onakvoj na kakve upada policija i obično usledi jedan ili dva razvoda?”
„Ovaj... da.”
„E pa, brate moj, do sada si bio samo na crkvenim piknicima. To je,
recimo, jedan aspekt. A da li si nekad bio oženjen?”
„Ne.”
„Ti jesi oženjen. Samo što to još ne znaš. Posle ovog večeras više
nećeš ni najmanje sumnjati u to.” Djuk se ponovo zagledao uprazno,
prijatno zamišljen. „Bene, ja sam bio oženjen... i neko vreme je stvarno
bilo fino, a potom se pretvorilo u pakao na točkovima. A sada mi se
stvarno sviđa, sve vreme. Ma divno je! I slušaj, Bene, ne govorim sad o
spavanju sa gomilom slatkih cura. Ja ih volim – svu moju braću, oba
pola. Uzmi Pati – a uradićeš to! – Pati se stara o nama kao mama... i
mislim da niko, ni muško ni žensko, nikada ne prevaziđe potrebu za
tim, čak i ako misle da jesu. Pati... pa, Pati je sjajna! Podseća me na
Džubala... a taj matori bolje neka dođe ovamo da vidi! Hoću da kažem
da prosto nije u redu što je Pati žensko. Uf, sad sam se baš raspričao....”
„Ko se raspričao?”, začuo se iza njih glas, bogati kontraalt.
Djuk se okrenuo. „Ne ja, ti gipka levantska kurvo! Hodi ovamo,
curo, da poljubiš našeg brata Bena.”
„Nikad u životu nisam naplatila za to”, rekla je žena klizeći prema
njima. „A počela sam da dajem pre nego što mi je neko rekao da treba.”
Poljubila je Bena pažljivo i detaljno. „Ti si bog, brate.”
„Ti si bog. Delimo vodu.”
„Nikad žedan. I nemoj da slušaš to što Djuk priča – po tome kako
se ponaša sigurna sam da su ga hranili na flašicu.” Nagnula se nad
Djuka i poljubila ga još detaljnije, dok je on gladio njeno raskošno
postolje. Ben je video da je žena niska, punačka, izrazita crnka, sa
grivom zift-crne kose, koja joj se spuštala do struka. „Djuk, da li si od
jutros negde video Uređenje doma?” Pružila je ruku pored njega, uzela
njegovu viljušku i počela da jede njegovu kajganu. „Hmmmm... fino je.
Ovo nisi ti spremio, Djuk.”
„Ben je. A što bih ja pa gledao Uređenje doma?”
„Bene, umuti još par desetina jaja potpuno isto kao ova, a ja ću ih
peći u turama. Ima tamo članak koji hoću da pokažem Pati, mili.”
„Dobro”, složio se Ben i ustao da posluša.
„Da niste ni pomislile na preuređenje kuhinja, inače ja odlazim.
Ostavite i meni malo jaja! Zar misliš da mogu da živim samo od
kačamaka?”
„Jadan ti. Podeljena voda je umnožena voda. Dakle, Bene, Djuk
kuka, ali to nikad ništa ne znači – dok god ima dovoljno žena za dvojicu
i dovoljno hrane za trojicu, on je prava mala maca.” Ubacila je zalogaj
Djuku u usta, a onda je nastavila da jede. „Nemoj tu da mi praviš
grimase, brate; spremiću ti drugi doručak. Ili će ti to biti treći?”
„Ma nije mi ni prvi. Ti si ga pojela. Rut, pričao sam Benu kako ste
ti i Sem preskočili razrede između Trećeg i Devetog. Mislim da nije
siguran da li mu je mesto na današnjem deljenju vode.”
Ona je pokupila poslednje mrve sa Djukovog tanjira, a onda je
ustala i spremila se da kuva. „Djuk, idi ti, ja ću ti već poslati nešto što
nije kačamak. Ponesi kafu i briši. Bene, i ja sam brinula kad je na mene
došao red – ali stvarno nema razloga, mili, jer Majkl nikad ne greši.
Tebi je mesto ovde, inače ne bi bio tu. Hoćeš li ostati?”
„Uf, ne mogu. Jesi li spremna za prvu turu?”
„Daj ovamo. Onda ćeš se vratiti kasnije. A jednog dana ćeš i ostati.
Djuk ima pravo – Sem i ja smo preskočili razrede... i bilo je gotovo
suviše brzo za sredovečnu, pristojnu i uštogljenu domaćicu.”
„Sredovečnu?”
„Bene, jedna od prednosti discipline je što ti sređuje dušu, ali i telo.
Tu je Crkva hrišćanske nauke potpuno u pravu. Da li si u kupatilu video
bilo kakve lekove?”
„Pa, ne.”
„Zato što ih nema. Koliko ljudi te je poljubilo?”
„Nekoliko, najmanje.”
„Ja kao sveštenica ljubim ih mnogo više, veruj mi. Ali u Gnezdu
nikad niko ne šmrca. Nekada sam bila od onih sinjih kukavica kojima
nikada nije sasvim dobro i uvek pate od ‘ženskih boljki’. A sad sam više
žensko nego ikada, ali imam deset kila manje i podmladila sam se i
nemam na šta da se žalim – volim što sam žensko. Djuk je rekao da sam
‘levantska kurva’, i stvarno sam mnogo gipkija nego pre – uvek sedim
u položaju lotosa dok držim časove, a nekada sam jedva mogla da
čučnem i ustanem... i imala sam napade vrtoglavice i valunge.
Ali sve se desilo veoma brzo”, nastavila je. „Sem je bio profesor
orijentalnih jezika na univerzitetu tu u blizini. Počeo je da dolazi u hram
jer je to bio način, jedini način, da nauči marsovski jezik. Dakle, iz
strogo profesionalnih razloga. Nije ga zanimala crkva. A ja sam došla
da pripazim na njega... jer čula sam glasine, a bila sam ljubomorna, još
posesivnija od prosečne domaćice.
I tako smo stigli do Trećeg kruga. Sem je učio jezik veoma brzo,
naravno, a ja sam se učila i trudila sam se jer sam htela da stalno pazim
na njega. A onda, bum! Čudo! Odjednom smo počeli da mislimo na
marsovskom, samo malo... a Majkl je to osetio i pozvao nas je da
ostanemo posle službe, službe Trećeg kruga... i Majkl i Džilijan su nam
dali vodu. Posle toga sam znala da sam sve ono što sam prezirala kod
drugih žena i da treba da prezirem muža što me je pustio da to radim i
da ga mrzim zbog onog što je sam radio. I sve to na engleskom, samo
su najgori delovi bili na hebrejskom. Ceo dan sam plakala i kukala i
strašno sam davila Sema... i jedva sam čekala da se vratim ovamo da
ponovo delimo vodu i zbližavamo se.
Potom je postajalo sve lakše, ali ne baš lako, jer su nas vodili kroz
sve unutrašnje krugove, onoliko brzo koliko smo mogli da izdržimo:
Majkl je znao da nam je potrebna pomoć i hteo je da nas dovede u mir
i bezbednost Gnezda. I kada je došlo vreme da delimo vodu, ja i dalje
nisam bila u stanju da se disciplinujem bez neprekidne pomoći. Znala
sam da želim da budem primljena u Gnezdo – kad jednom kreneš, nema
povratka – ali nisam bila sigurna mogu li da se stopim sa još sedmoro
ljudi. Strašno sam se plašila; kad smo krenuli ovamo preklinjala sam
Sema da se okrenemo i vratimo kući.”
Zastala je i pogledala uvis, bez osmeha ali blažena, punački anđeo
sa velikom varjačom u ruci. „A onda smo ušli u Centralno hram i
reflektor me je osvetlio i odežda nam je nestala... a svi su bili u bazenu
i na marsovskom su nas zvali da dođemo, da dođemo i delimo vodu
života – a ja sam se strovalila u taj bazen i zaronila sam i otad nisam
više izašla!
Niti želim. Ne sekiraj se, Bene, naučićeš jezik i stćći ćeš disciplinu
i imaćeš pomoć punu ljubavi svih nas, na svakom koraku. Ostavi se
briga i uskoči večeras u bazen; ja ću pružiti ruke da te uhvatim. Svi
ćemo pružiti ruke da ti poželimo dobrodošlicu kući. A sad nosi ovaj
tanjir Djuku i reci mu da sam poručila da je svinja... ali simpatična. A
ovaj uzmi za sebe – o, naravno da možeš sve to da pojedeš! – poljubi
me i idi; Ruti ima posla. „
Ben je isporučio poljubac i poruku i tanjir, a onda je utvrdio da još
ima apetit... ali nekako nije mogao da misli na hranu jer je zatekao Džil
ispruženu, kao da spava, na jednom od onih prostranih, mekih kaučeva.
Seo je naspram nje, uživao u pogledu i mislio kako su Don i Džil čak
još sličnije nego što je prethodne noći shvatio.
Podigao je pogled sa tanjira i video da ga ona gleda i smeši se. „Ti
si bog, mili – a to divno miriše. „
„I ti divno izgledaš. Ali nisam hteo da te probudim.” Ustao je, seo
kraj nje i dodao joj zalogaj. „Sam sam ovo spremio, uz Rutinu pomoć.”
„Znam. I fino je. Djuk mi je rekao da ne ulazim u kuhinju jer ti Ruti
drži predavanje. Nisi me probudio: samo sam se izležavala dok ne
dođeš. Nisam trenula cele noći.”
„Uopšte?”
„Ni najmanje. Ali nisam umorna, sjajno se osećam. Samo sam
gladna. To ti je znak.”
Dao joj je još. Pustila ga je da je hrani, nije se ni pomerila, nije
podigla ruke. „A da li si se ti naspavao?”
„Pa, pomalo.”
„Dovoljno? Da, bilo ti je dovoljno. A koliko je Don spavala? Možda
dva sata?”
„O, sigurno više od toga.”
„Onda je u redu. Dva sata sna nam je jednako korisno kao nekada
osam. Znala sam da ćete imati divnu noć – oboje – ali sam se malo
brinula da se ona neće odmoriti.”
„Pa, jeste bila sjajna noć”, priznao je Ben, „mada sam se malo, ovaj
iznenadio što si mi je tako naturila.”
„Hoćeš da kažeš da si se šokirao. Znam te ja, Bene, možda i bolje
nego što ti sam sebe poznaješ. Došao si ovamo juče sav načičkan od
ljubomore. Mislim da je to sada nestalo. Da?”
Pogledao ju je u lice. „Mislim da jeste.”
„Dobro je. Imala sam divnu i radosnu noć – oslobođena svake brige
jer sam znala da si u dobrim rukama. U najboljim rukama – boljim od
mojih.”
„A, ne!”
„Hmm... grukujem da još ima čičkanja – ali večeras ćemo sve to
sprati u vodi.” Sela je i posegnula ka ivici kauča – a Kakstonu je
izgledalo kao da su cigarete sa stočića prosto preskočile u njenu ruku.
„Izgleda da si i ti naučila razne čarolije.”
 Za trenutak je delovala zbunjeno, a onda se nasmešila. „Neke. Ništa
naročito. Salonski trikovi. ‘Ja sam samo jaje’, da citiram svog učitelja.”
„Kako si ovo izvela?”
„Samo sam im zazviždala na marsovskom. Prvo grukuješ nešto,
onda grukuješ šta želiš da to nešto... Majkl” Mahnula je. „Ovde smo,
mili!”
„Stižem.” Čovek se Marsa je pošao pravo ka Benu, uhvatio ga za
obe ruke i povukao ga da ustane. „Daj da te pogledam, Bene! Veoma
se radujem što te vidim!”
„I ja se radujem što vidim tebe. I što sam ovde.”
„Potrudićemo se da te zadržimo kod nas. Kakva je to priča o tri
dana? Tri dana, nije nego!”
„Moram da mislim na svoj posao, Majk.”
„Videćemo. Devojke se veoma raduju, spremaju se za tvoju žurku
večeras. Mogli bismo i da otkažemo sve časove i službe do kraja dana
– ionako neće skoro ništa vredeti.”
„Pati je već obavila sve moguće preraspodele”, rekla je Džil. „Nije
htela da te gnjavi time. Don i Rut i Sem će obaviti ono što je neophodno.
Pati je odlučila da preskočimo spoljašnji matine – tako da si ti slobodan
ostatak dana.”
„To je lepa vest.” Majk je seo, povukao Džilinu glavu sebi u krilo,
povukao Bena da sedne, obgrlio ga rukom i uzdahnuo. Bio je obučen
onako kako ga je Ben video nešto ranije, u otmeno tropsko odelo, samo
bez cipela. „Bene, nemoj nikada početi da propovedaš. Provodim dane
i noći jureći sa jednog posla na drugi, a objašnjavam ljudima zašto ne
treba nikad da žure. Tvoj sam dužnik, kao i Džilin i Džubalov, više nego
bilo čiji na ovoj planeti – a ti si tu od juče po podne i tek sad sam stigao
da dođem da te pozdravim. Kako si? Dobro izgledaš. Don mi kaže da
si u dobroj formi.”
Ben je shvatio da je pocrveneo. „Dobro sam.”
„Odlično. Zato što, veruj mi, planinska plemena će noćas biti
nemirna. Ali ja ću grukovati tu negde blizu i davaću ti snagu. Bićeš
svežiji na kraju zabave nego na početku – zar ne, mali brate?”
 „Da”, potvrdila je Džil. „Bene, nećeš moći da poveruješ dok ti to ne
uradi, ali Majk može da ti pozajmi svoju snagu – mislim, fizičku snagu,
ne samo moralnu podršku. Ja to mogu nešto malo, a Majk, zapravo,
može baš.”
„Džil može baš dosta.” Majk ju je milovao. „Mali brat je oslonac
svima ovde. Sinoć je svakako bila.” Nasmešio joj se i zapevao:
„Takvu devojku nećeš naći
Među milion je najvrelija
Od svih cura koje bi htele
Naša Džilijan je najhtelija!
Je li tako, mali brate?”
„Pih!”, odgovorila je Džil, ali očito joj je bilo milo, jer je pokrila
njegovu šaku svojom i pritisnula je na sebe. „Don je ista kao ja, i ti to
dobro znaš – i jednako je voljna.”
„Možda. Ali ti si tu... a Don je dole i razgovara sa kandidatima.
Zauzeta je – a ti nisi. To je važna razlika – zar ne, Bene?”
„Mogla bi biti.” Kakston je utvrdio da ga njihovo opušteno
ponašanje dovodi u nepriliku, čak i u ovoj potpuno opuštenoj atmosferi
– poželeo je da ili prestanu da se maze... ili da mu daju izgovor da izađe.
Umesto toga, Majk je počeo da miluje Džil jednom rukom dok je
drugu i dalje držao Benu oko pojasa... a Ben je bio primoran da prizna
da Džil to podstiče. Majk je nastavio veoma ozbiljnim glasom. „Bene,
noć kao što je bila ova prošla – kad pomažemo grupi da načini veliki
skok u Osmi krug – uvek me strašno uzbudi. Želim da ti ispričam nešto
od lekcija za Šesti, Bene. Mi ljudi imamo nešto o čemu moj nekadašnji
narod nije ni sanjao. Oni to i ne mogu. A ja znam koliko je to dragoceno,
jer sam naučio kako izgleda nemati ga. Blagoslov podele na muško i
žensko. On je stvorio muškarca i ženu – to je najveće blago koje smo
Mi-Koji-Smo-Bog ikada načinili. Je li tako, Džil?”
„Potpuno prelepo tačno, Majk – a Ben zna da je to Istina. Ali
otpevaj pesmu i za Don, dušo.”
„Dobro.”
 Arden je naša divna Don:
Ben je grukovao njen pogled -
Kupuje haljine svaki dan,
ali gaće nikad da dođu na red!”

Džil se zakikotala i promeškoljila. „Da li si je uključio da čuje?”

„Da, i poslala mi je veliki navijački uzvik – uz poljubac, za Bena.
Slušaj, zar jutros u kuhinji nema nikoga? Sad sam se setio da već
danima nisam ništa jeo. Ili možda godinama; uopšte nisam siguran.”
„Mislim da je Rut tamo”, rekao je Ben, jedva dočekavši da ustane.
„Idem da vidim.”
„Može to i Djuk. Hej Djuk! Vidi možeš li da nađeš nekoga da mi
napravi tepsiju piškota i tri-četiri litra javorovog sirupa.”
„Važi, Majk!”, doviknuo je Djuk.
Ben Kakston je malo oklevao, jer sad nije imao izgovor da ode
nekim poslom. Žurno je potražio neki drugi izgovor i osvrnuo se preko
ramena...

***

„Džubale”, rekao je Ben ozbiljno. „Ne bih vam sad ovo pričao... ali
veoma je važno da objasnim kako se osećam u čitavoj situaciji, i zašto
sam zabrinut za njih – sve njih, i Djuka i Majka isto koliko i za Džil... i
za ostale Majkove žrtve. Do tog jutra i ja sam bio već napola naveden
da pomislim kako je sve to u redu – povremeno đavolski uvrnuto, ali
veselo. Majk me je fascinirao – njegova nova ličnost je veoma moćna.
Samouveren i nekako previše nalik na super trgovačkog putnika... ali
veoma je ubedljiv. A onda me je on – ili tačnije rečeno njih dvoje –
doveo u nepriliku, pa sam jedva dočekao razlog da ustanem sa kauča.
Onda sam se osvrnuo – i nisam mogao da poverujem rođenim
očima. Nije prošlo ni pet sekundi kako sam im okrenuo leđa... a Majk
je uspeo da svuče i nju i sebe... i verujte mi, radili su radnju, iako smo
u sobi bili i ja i još troje ili četvoro drugih – potpuno mirno, kao
majmuni u kavezu!
Džubale, toliko sam se šokirao da sam umalo ispovraćao doručak.”
 Poglavlje 33

„Dobro, i šta si onda uradio?” upitao je Džubal. „Navijao?”

„Nije nego. Otišao sam, smesta. Pravo prema ulaznim vratima, uzeo
sam odeću i cipele – zaboravio sam torbu i nisam se vraćao po nju –
ignorisao sam natpis na vratima, prošao sam kroz njih, uskočio u onu
skokocev sa odećom u rukama. Svuš! Otišao sam bez pozdrava.”
„Prilično naglo.”
„Tako sam se osećao. Morao sam da odem. Zapravo, otišao sam
tako brzo da umalo da poginem. Znate kako obična skokocev...”
„Ne znam.”
„Dobro, ako je ne podesite tako da vas odnese na određeni sprat,
kad uđete u nju polako ćete se spuštati, kao kroz gust sirup. A ja nisam
tonuo, nego sam pao – sa visine od oko šest spratova. I baš kad sam
pomislio da mi je to poslednja greška u životu, nešto me je uhvatilo. Ne
sigurnosna mreža, već nekakvo polje sile. Nisam se spljeskao. Ali Majk
mora malo da sredi tu skalameriju. Ili da ugradi običnu skokocev.”
„Ja ću se držati stepeništa”, rekao je Džubal. „A kada baš ne može
da se izbegne, lifta.”
„Dobro, nisam znao da je ovo tako opasno. Ali jedini inspektor
bezbednosti kojeg imaju je Djuk... Za Djuka je sve što Majk kaže ravno
Svetom pismu. Džubale, celo to mesto je na ivici raspada. Sve ih u
hipnozi drži jedan čovek... a taj čovek nije sam u glavi. Šta možemo da
uradimo?”
Džubal je napućio usne i namrštio se. „Čekaj da prvo vidim da li si
dobro analizirao situaciju. Koji su te tačno aspekti uznemirili?”
„Pa... pa, sve!”
„Da? Ili možda zapravo samo jedna stvar? A taj u osnovi bezopasan
postupak, za koji i ti i ja znamo da nije ništa novo... ali je prvobitno bio,
možemo mirno pretpostaviti, izveden u ovoj kući ili imanju pre oko dve
godine? Tada se nisam bunio – a nisi ni ti, kada si saznao za to, kad god
da si saznao. Zapravo, ja sam ukazao da si i ti sam, u drugim prilikama,
vršio iste radnje sa istom mladom damom – a ona jeste dama, uprkos
tvojoj priči – a ti niti si pobijao moje tvrdnje niti si se našao uvređen
mojim pretpostavkama. Da budemo sasvim iskreni, sinko – zbog čega
se ti zapravo žališ?”
„Za boga miloga, Džubale – zar biste vi to trpeli, u svojoj dnevnoj
sobi?”
„Svakako ne bih – osim ako se to možda nije desilo potajno, recimo
noću, tako da niko ne primeti. A u tom slučaju uopšte me se ne bi ticalo.
Ali poenta je da to nije bila moja dnevna soba... niti bih i pomislio da ja
postavljam pravila o tuđim dnevnim sobama. To je bila Majkova kuća...
i njegova žena... vanbračna, ako baš hoćeš, ne moramo biti sitničavi.
Šta se to mene tiče? Ili tebe? Kad odeš čoveku u kuću, prihvataš njegova
pravila – to je univerzalni običaj civilizovanog ponašanja.”
„Hoćete da kažete da niste šokirani?”
„Ah, e pa to je sasvim drugo pitanje. Javno ispoljavanje požude
meni je veoma neukusno, bilo da sam učesnik ili posmatrač... ali
grukujem da je to posledica moje rane indoktrinacije, ništa ozbiljnije.
Vrlo velika manjina čovečanstva – a možda i većina – ne deli moj ukus
po tom pitanju. Definitivno ne – jer orgije imaju dugu i veoma
rasprostranjenu istoriju. A opet, meni nisu po ukusu. Ali šokiran? Dragi
moj, mene može da šokira samo ono što me etički vređa. Etička pitanja
su stvar logike – ali ovo je stvar ukusa a ovaj ovde matorac... degustibus
non est disputandum.”
„Hoćete da kažete da je javno tucanje stvar ukusa?”
„Upravo tako. A u tom smislu rekao bih da moj ukus, formiran
ranom obukom, učvršćen tokom tri generacije navika, i sada, verujem,
okoštao do te mere da ga je nemoguće menjati, nije ništa uzvišeniji nego
potpuno drugačiji ukus jednog Nerona. Verovatno je manje uzvišen –
Neron je bio bog; ja nisam.”
„E pa nek sam proklet.”
 „Doći će i dotle, sasvim moguće – ako je moguće... po tom pitanju
sam neutralan sa blagim naginjanjem protiv. Ali, Bene, to nije bilo na
javnom mestu.”
„Molim?”
„Sam si to rekao. Opisao si tu grupu kao nekakav brak u množini –
grupna teogamija, da budemo precizni. To nije javno, nego sasvim
privatno. ‘Ovde nema nikog sem nas bogova.’ Pa zašto bi se onda iko
uvredio?”
,Ja sam se uvredio!”
„Samo zato što je tvoja lična apoteoza manje potpuna od njihove –
bojim se da su te precenili... i ti si ih doveo u zabludu. Sam si to
prizvao.”
„Ja? Ni slučajno nisam.”
„‘Tomi mi je slomio lutku... kad sam ga tresnula njom po glavi.’
Pravi trenutak za odlazak bio je kad si tek stigao tamo, jer si odmah
video da njihovi običaji i ponašanje ne odgovaraju tvojima. A umesto
toga, ostao si, i uživao si u naklonosti jedne boginje – i ponašao si se
kao bog prema njoj – ukratko, naučio si kako to ide i oni su to znali.
Meni se čini da je Majk pogrešio samo u tome što je prihvatio tvoje
licemerje kao čvrstu činjenicu. Ali i on ima slabost – poput bogova –
što nikad ne sumnja u svoju braću po vodi; ali čak i Jupiter ponekad vrti
glavom – a ta njegova slabost – ili je to snaga? – potiče od njegove rane
obuke; on tu ništa ne može. Ne, Bene, Majk se ponašao potpuno
prikladno; ti si taj koji si se ponašao suprotno lepim manirima.”
„Dođavola, Džubale, ponovo izvrćete stvari. Ja sam uradio ono što
sam morao – malo je falilo da im se ispovraćam po podu.”
„Dakle, pozivaš se na reflekse. Međutim, svako ko dosegne
emotivnu zrelost dvanaestogodišnjaka uspeo bi da stegne zube i uputi
se u kupatilo, pri čemu bi rizikovao u najgorem slučaju začepljene
sinuse – umesto da u panici potrči ka izlazu iz stana – a onda bi se vratio,
kad se predstava završi, sa nekim ublaženim ali prihvatljivim
izgovorom.”
„To ne bi bilo dovoljno. Kažem vam da sam morao da odem!”
 „Znam. Ali ne zbog refleksa. Refleks bi ti ispraznio želudac; refleks
nije odlučivao o pravcu u kome koračaš, o prikupljanju stvari, o
prolasku kroz vrata i skoku u rupu bez gledanja. Panika, Bene. Zašto si
se uspaničio?”
Kakston je oklevao sa odgovorom. Onda je uzdahnuo. „Pa, kad se
tako pogleda, Džubale – izgleda da sam puritanac.”
Džubal je zavrteo glavom. „Tvoje ponašanje u tom trenutku jeste
bilo puritansko, ali ne iz puritanskih razloga. Ti nisi puritanac, Bene.
Puritanac je osoba koja smatra da se njena sopstvena pravila pristojnosti
imaju uzeti kao prirodna. Ti si gotovo sasvim oslobođen tog čestog zla.
Ti si se prilagodio, barem delimično, mnogim stvarima koje se ne
uklapaju u tvoj sistem vrednosti... dok bi se pravi-pravcijati, uštogljeni,
nepopravljivi puritanac, čim bi video prekrasnu tetoviranu ženu,
okrenuo i izašao. Traži dublje. Treba li ti pomoć prijatelja?”
„Hm, pa možda. Znam samo da sam sav zbrkan i nesrećan zbog cele
te situacije – i to zbog Majka, Džubale! – Zato sam i uzeo slobodan dan
da dođem ovamo.”
„Vrlo dobro. Razmisli o ovoj hipotetičkoj situaciji. Pomenuo si
damu po imenu Rut, koju si sreo u prolazu – bratski poljubac i nekoliko
minuta razgovora – ništa više.”
„Da?”
„Šta bi bilo da su u ranije opisanoj sceni učestvovali Rut i Majk?
Bez Džilijan? Da li bi bio šokiran?”
„Hm? Pa, bih. Svakako bih bio šokiran!”
„Koliko šokiran? Da povraćaš? Da pobegneš u panici?”
Kakston je delovao zamišljeno, a potom smeteno. „Verovatno ne. I
dalje bih bio zaprepašćen. Ali pretpostavljam da bih prosto izašao do
kuhinje ili tako negde... a onda bih našao izgovor da odem. I dalje se
osećam kao kreten što sam onako ludački izjurio.”
„Da li bi zaista smišljao izgovor da odeš? Ili bi ostao da sačekaš
svoju ‘zabavu dobrodošlice’ predviđenu za uveče?”
„Pa...” Kakston se opet zamislio. „Kad se ovo desilo, još nisam
odlučio za zabavu. Bio sam radoznao, priznajem – ali ne i potpuno
ubeđen.”
„Vrlo dobro. Eto ti tvoja motivacija.”
„Koja?”
„Koja god želiš, Bene. Izvuci je i dobro je pogledaj – pa onda odluči
šta ćeš sa njom činiti.”
Kakston je grizao usnu, veoma nesrećan. „U redu. Da je reč o Rut,
zaprepastio bih se – ali ne bih bio istinski šokiran. Dođavola, u
novinama navikneš da se ne šokiraš ni od čega osim... pa, to ste lepo
rekli: onoga što zaseca duboko u nečije shvatanje dobrog i lošeg. Da je
to bila Rut, možda bih čak malo i zverao – mada i dalje mislim da bih
izašao iz sobe; takve stvari treba da budu – bar po mom mišljenju –
sasvim lične.” Oklevao je. „Dakle, zato što je bila Džil. Bio sam
povređen... i ljubomoran.”
„Hrabro rečeno, Bene.”
„Džubale, bio sam siguran da nisam ljubomoran. Bilo mi je jasno
da sam izgubio – i prihvatio sam to. Reč je o okolnostima, Džubale.
Nemojte me pogrešno shvatiti, voleo bih Džil i da je kurva za dva
pezosa. Što ona nije. Ovaj opšti i uzajamni harem strašno mi smeta. Ali
po njenim merilima, Džil je moralna.”
Džubal je klimnuo glavom. „Znam. Siguran sam da Džilijan ne
može da se izopači. Ona poseduje nepokolebljivu nedužnost, zbog koje
jednostavno ne može da postane nemoralna.” Namrštio se. „Bene,
primičemo se korenu tvog problema. Bojim se da ti – a priznajem ni ja
– nemaš anđeosku nevinost koja je potrebna da bi se držao savršene
moralnosti u kojoj žive ti ljudi.”
Ben je delovao iznenađeno. „Zar mislite da je to što oni rade
moralno? Ponašaju se kao majmuni u kavezu! Ja sam samo hteo da
kažem da Džil prosto nije znala da je to što radi pogrešno – Majk ju je
ubedio da tako treba – a Majk takođe ne zna da je to što radi pogrešno.
On je Čovek sa Marsa; nije imao dobar početak. Sve kod nas njemu je
čudno – verovatno se nikada neće privići.”
Džubal je delovao potresen. „Sad si pokrenuo ozbiljno pitanje, Bene
– ali ja ću ti odgovoriti što jasnije mogu. Da, mislim da je to što ti ljudi
rade – čitavo Gnezdo, ne samo naša dečica – moralno. Tako kako si mi
ti opisao – jeste. Nisam bio u prilici da proučim detalje – ali da; sve
redom. Grupne orgije, otvoreno i bestidno menjanje partnera... njihov
zajednički život i njihova anarhistička pravila, sve redom. A naročito
nesebična posvećenost prenošenju njihove savršene moralnosti na
druge.”
„Džubale, ja sam zaprepašćen.” Kakston se počešao po glavi,
mršteći se. „Kad već tako mislite, što im se ne pridružite? Bićete
dobrodošli, oni vas žele, oni vas očekuju. Održaće proslavu – Don čeka
da vam poljubi stopala i služi vam u svemu što dozvolite: uopšte ne
preterujem.”
Džubal je zavrteo glavom. „Ne. Da su mi se obratili pre pedeset
godina... ali sada? Bene, brate moj, ja više ne posedujem sposobnost za
takvu nevinost – i ne govorim o seksualnoj potenciji, zato sklanjaj taj
cinični osmeh sa lica. Hoću da kažem da sam suviše dugo povezan sa
svojom sopstvenom vrstom zla i beznađa i sad me njihova voda života
ne može pročistiti i ponovo me učiniti nedužnim. Ako sam ikada i bio.”
„Majk misli da posedujete tu nevinost – on je ne zove tako – i to u
potpunosti. To mi je Don rekla, po službenoj dužnosti.”
„Onda mi Majk ukazuje veliku počast; ne želim da ga razočaram.
On vidi svoj odraz – ja sam, po svojoj profesiji, ogledalo ljudima.”
„Ne, nego ste kukavica.”
„Upravo tako! Najviše me brine da li ti nedužni mogu da uklope
svoj sistem u ovaj zli svet. O, pokušavano je to i ranije! – i svaki put bi
ih svet spržio poput kiseline. Neki rani hrišćani – anarhija, komunizam,
grupni brak – pa čak i taj poljubac bratstva ima snažan prizvuk
primitivnog – rekao bih hrišćanstva. Moguće je da ga je Majk tu i našao,
pošto su sve forme koje koristi izrazito sinkretične, a naročito taj ritual
Zemlje Majke.” Namrštio se. „Da je to uzeo od primitivnog hrišćanstva
– a ne samo iz želje da ljubi devojke, u čemu znam da uživa – onda bih
očekivao i da se muškarci ljube sa muškarcima.”
Ben je frknuo. „Još vam nisam rekao – rade i to. Ali ne kao gejevi.
Mene su jednom uhvatili; posle toga sam uspevao da se izmaknem.”
 „Je li? Ima logike. Oneidska zajednica bila je vrlo slična Majkovom
Gnezdu: uspeli su da potraju dosta dugo, ali sa malom gustinom
naseljenosti – a ne kao enklava u turističkom mestu. Bilo je i mnogih
drugih, a sve sa istom tužnom pričom: planiraju savršeno zajedništvo
imovine i ljubavi, imaju veličanstvene nađe i visoke ideale – a onda
usledi progon i na kraju propast.” Uzdahnuo je. „Do sada sam se brinuo
za Majka – a sada brinem za sve njih.”
„Vi brinete? A šta mislite kako je meni?” Džubale, ne mogu da
prihvatim tu vašu teoriju slasti-i-svetlosti. To što oni tamo rade nije
dobro!”
„Sigurno? Bene, možda ti taj poslednji incident najviše smeta.”
„Pa... možda. Ali nije samo to.”
„Ali najviše. Bene, etika seksa je čupav problem – jer svako od nas
mora da nađe rešenje koje je praktično spojivo sa besmislenim, potpuno
nemogućim i zlim javnim pravilima takozvanog morala. Većina od nas
zna, ili bar podozreva, da su javna pravila loša, i zato ih kršimo. A ipak,
plaćamo danak tako što govorimo o tome u javnosti i podležemo krivici
što ga kršimo u privatnosti. Hteli mi to ili ne, ta pravila vladaju nama,
mrtva i usmrđena, kao albatros oko vrata 9. Ti sebe smatraš slobodnom
dušom, znam, kao što znam i da si kršio zla pravila – ali kad se suočiš
sa problemom u seksualnoj etici koji je za tebe nov, nesvesno ga
odmeravaš prema istom onom judeo-hrišćanskom zakonu koji na
svesnom nivou odbijaš da poštuješ. A sve ide toliko automatski da ti
pozli... a ti si ostao uveren – i još uvek si uveren – da ti je taj refleks
dokazao da si ‘u pravu’, a da oni ‘greše’. Jaštal Suđenja ‘ispitom
pravednosti’ su napuštena, inače bismo mogli da koristimo tvoj želudac
za testiranje krivice. A tvoj želudac može da misli samo na predrasude
koje su ti usađene pre nego što si stekao razum.”
„A vaš želudac?”
„I moj je jednako glup kao tvoj – ali ja mu ne dozvoljavam da

9 U pesmi S. T. Kolridža Pesma o starom mornaru, mornar koji je ubio nedužnog

albatrosa (što donosi nesreću celom brodu) za kaznu mora da nosi leš ptice oko vrata
dok se ne raspadne. (Prim. prev.)
naređuje mom mozgu. Ja barem mogu da vidim lepotu u Majkovom
pokušaju da stvori idealnu ljudsku etiku i da se divim njegovom
shvatanju da takva pravila moraju biti zasnovana na idealnom
seksualnom ponašanju, iako zahtevaju promene u seksualnim običajima
koje su toliko radikalne da će prestrašiti većinu ljudi – pa i tebe. Na
tome mu se divim – trebalo bi da ga predložim za prijem u Filozofsko
društvo. Većina filozofa morala svesno ili nesvesno pretpostavlja
postojanje suštinske ispravnosti seksualnih pravila u našoj kulturi –
porodica, monogamija, uzdržavanje, postulat privatnosti koji je tebe
toliko uznemirio, ograničavanje koitusa na bračnu postelju i tako dalje.
Kada su utvrdili naša kulturna pravila u celini, počeli su da se
poigravaju detaljima – čak i takvim glupostima kao što je ozbiljna
rasprava da li je ženska dojka ‘opscen’ prizor ili nije! Ali uglavnom
raspravljaju o tome kako se ljudska životinja može navesti ili prisiliti
da poštuje sva pravila, potpuno zanemarujući veliku verovatnoću da su
sve tragedije i nesrećne ljubavi koje mogu da vide oko sebe nastale
upravo zbog tih pravila, a ne zbog njihovog nepoštovanja.
Onda se pojavi Čovek sa Marsa, osmotri ta nepovrediva pravila – i
odbaci ih u celini. Ne razumem baš tačno kakva su Majkova seksualna
pravila, ali po ovom što si mi ispričao, jasno je da narušavaju zakone
svih većih naroda na Zemlji i da bi ‘ispravni’ ljudi pobesneli bez obzira
na to kojoj veri pripadaju – kao i većina agnostika i ateista. A ipak, taj
siroti dečak...”
„Džubale, ponoviću – on nije dečak, on je muškarac.”
„Jesi li siguran da je muškarac? Ja baš i nisam. Taj siroti surogat
Marsovca nam kaže, po tvojim sopstvenim rečima, da je seks način da
budemo srećni zajedno. Dotle se slažem sa Majkom: seks bi trebalo da
bude put ka sreći. Najgore kod seksa je što ga koristimo da nanesemo
jedni drugima bol. Seks ne bi smeo da izaziva patnju: treba da donosi
sreću, ili, u najmanju ruku, zadovoljstvo. Nema nikakvog razloga da
donosi bilo šta drugo.
Pravila kažu: ‘Ne poželi ženu bližnjega svoga’ – a kakav je rezultat?
Prisilna čednost, preljuba, ljubomora, strašne porodične svađe, batine i
ponekad ubistva, rasturene porodice i nesrećna deca... i potajno, prljavo
nabacivanje na seoskim plesovima i sličnim mestima, ponižavajući i za
muškarca i za ženu bez obzira na to jesu li konzumirani ili ne. Da li se
ta zapovest ikada poštuje? Mislim na zapovest o ‘ne poželi’; ne mislim
na sam fizički čin. Ne znam odgovor. Ako bi mi se muškarac zakleo na
gomili sopstvenih Biblija da se uzdržavao da ne poželi tuđu ženu zato
što zapovesti to zabranjuju, posumnjao bih ili u samozavaravanje ili u
patološki smanjenu seksualnost. Svaki muškarac koji je dovoljno
muško da začne dete skoro sigurno je muško i toliko da poželi mnoge,
mnoge žene – nebitno da li nešto preduzima u vezi sa njima ili ne.
Onda dođe Majk i kaže: ‘Nema potrebe da želiš moju ženu... voli
je! Nema granice njenoj ljubavi, svi možemo mnogo da dobijemo – i
nemamo šta da izgubimo osim straha i krivice i mržnje i ljubomore.’
Cela zamisao je toliko naivna da je to neverovatno. Mogu da se setim
samo Eskima, pre kontakta sa ‘civilizacijom’, koji su bili upravo toliko
naivni – a oni su bili toliko daleko od svih nas ostalih da su i sami
maltene mogli da prođu kao Ljudi sa Marsa. Međutim, mi smo im
uskoro usadili naše vrline i umesto da veselo dele, sada imaju čednost i
preljubu baš kao i mi ostali – to jest, oni’koji su uspeli da prežive
tranziciju. Pitam se da li su time nešto dobili. Šta ti misliš, Bene?”
„Ne bih želeo da budem Eskim, hvala lepo.”
„Ne bih ni ja. Od trule sirove ribe proradi mi kamen u žuči.”
„Dobro, da – ali meni najviše smeta nedostatak tople vode i sapuna.
Verovatno sam mlakonja.”
„I ja sam dekadentan u tom pogledu, Bene; rođen sam u kući koja
nije imala ništa više vodovoda nego iglu – a ne želim da se vraćam u
detinjstvo. Ali pretpostavljam da nos naviknut na zadah trulog sala ne
bi primećivao neoprana ljudska tela. Ali ipak, uprkos neobičnoj kuhinji
i malobrojnoj imovini, Eskimi su po pravilu opisivani kao najsrećniji
ljudi na Zemlji. Nećemo moći da budemo sigurni zašto su bili srećni,
ali svakako možemo biti sigurni da, kada su i bili nesrećni, to svakako
nije bilo zbog seksualne ljubomore. Pozajmljivali su jedni drugima
muževe i žene, kako iz ljubaznosti, tako i zabave radi – i to ih nije činilo
nesrećnim.
Čovek dolazi u iskušenje da pita: ko je šašav? Majk i Eskimi? Ili mi
ostali? Ne možemo procenjivati prema činjenici da ti i ja nemamo
želudac za te grupne sportove – naš kanalisani ukus je nebitan. Ali
pogledaj malo ovaj mračni svet oko sebe – a onda mi reci: da li ti
Majkovi učenici deluju srećnije ili nesrećnije od drugih ljudi?”
„Pričao sam možda sa trećinom njih, Džubale... ali da, srećni su.
Toliko srećni da se meni čine sumanuti. Ne verujem im. Mora da postoji
neka začkoljica.”
„Hmmm... možda si upravo ti ta začkoljica.”
„Kako?”
„Razmišljao sam kako je žalosno što je kod tebe ukus kanalisan u
tako ranim godinama. Jer eno – supa pada sa nebesa, a ti nemaš kašiku.
Čak i tri dana onoga što ti je ponuđeno – insistirali su na tome! – bili bi
nešto čega bi se sećao kada dođeš u moje godine. A ti, mladi idiot,
dozvolio si da te ljubomora otera! Veruj mi, da sam tvojih godina,
smesta bih poeskimio, bio bih srećan što sam dobio besplatnu
propusnicu umesto da idem u crkvu i učim marsovski da je zaradim.
Toliko sam se sad potresao da će mi jedina uteha biti to što znam da ćeš
živeti dovoljno dugo da zažališ. Starost ne donosi mudrost, Bene, ali
daje ti perspektivu... a najtužnija perspektiva je kada gledaš daleko,
daleko iza sebe, i vidiš sva iskušenja koja si odbio. I ja imam takvih
žaljenja... ali ništa od toga se ne može ni porediti sa kolosalnim
žaljenjem za koje sam presrećan što znam da će te mučiti.”
„Zaboga, prestanite da mi trljate to na nos!”
„Zaboga, čoveče – ili si možda miš? Ne natrljavam ti, nego
pokušavam da te navedem na očigledan zaključak. Zašto sediš ovde i
kukaš jednom starcu, kad bi mogao da kreneš pravo u Gnezdo kao golub
pismonoša? Pre nego što policija upadne i izvrši raciju! Dođavola, da
sam makar dvadeset godina mlađi, i ja bih stupio u Majkovu crkvu!”
„Pustite sad mene, Džubale. Šta zaista mislite o Majkovoj crkvi?”
„Rekao si mi da to nije crkva – samo disciplina.”
„Pa... i da i ne. Trebalo bi da se zasniva na Istini, sa velikim I, koju
je Majk naučio od marsovskih ‘Starijih’.”
„Stariji, je li? Za mene su oni i dalje izmišljotina.”
 „Majk svakako veruje u njih.”
„Bene, jednom sam znao fabrikanta koji je verovao da se savetuje
sa duhom Aleksandra Hamiltona o svim svojim poslovnim odlukama.
Jedini dokaz je to što je on u to verovao. Dakle... Prokletstvo, zašto uvek
ja moram da budem đavolov advokat?”
„Šta vas je sad spopalo?”
„Bene, najgrozniji grešnik je licemer koji od religije pravi gužvu i
galamu. Ali moramo dati đavolu đavolovo. Majk veruje u te ‘Starije’, a
on ne diže galamu. On poučava o istini, onako kako je on vidi, čak i ako
je smatrao potrebnim da pozajmi elemente drugih religija kako bi bolje
ilustrovao ono što želi. Taj ritual ‘Sve-majke’ – ma koliko da mi se ne
dopada, izgleda da je time samo želeo da ilustruje univerzalni ženski
princip, bez obzira na naziv i formu. Što je u redu. Što se tiče ‘Starijih’,
naravno da ne znam da li oni postoje – samo mi je teško da prihvatim
ideju da nekom planetom vlada hijerarhija aveti. Što se tiče principa Ti-
si-bog, meni se ne čini ni uverljiviji ni manje uverljiv od bilo kojeg
drugog. Kad stigne sudnji dan, ako ga bude, možda ćemo otkriti da je
sve vreme glavni baja bio neki plemenski bog iz Konga.
Sva su imena i dalje u igri, Bene. Čovekova svest od sebi je tako
sačinjena da ne može da veruje u sopstveno izumiranje... a to
automatski dovodi do beskonačnog izmišljanja religija. To nehotično
ubeđenje u besmrtnost nikako ne dokazuje da besmrtnost zaista postoji,
ali pitanja koja to ubeđenje pokreće neizmerno su važna... svejedno da
li umemo da odgovorimo na njih ili ne, ili da dokažemo odgovore koji
nam se čine bitni. Priroda života, načina na koji se ego vezuje za fizičko
telo, problemi samog ega i zašto svaki ego izgleda kao središte
vaseljene, svrha života, svrha vaseljene – sve su to veoma važna pitanja,
Bene; nikako ne mogu biti trivijalna. Nauka ne može, ili još nije uspela,
da izađe na kraj sa bilo kojim od njih – i što bih onda ja sa visine gledao
religije koje pokušavaju da odgovore na njih, ma koliko meni to
delovalo neubedljivo? Još uvek postoji mogućnost da me se dokopa
onaj baja iz Konga; ne mogu da ga odbacim samo zato što nema otmene
katedrale. Ne mogu ni da isključim zanesenog dečaka koji predvodi kult
seksa u tapaciranom potkrovlju; možda je on Mesija. Jedini stav o
religiji u koji sam potpuno siguran je sledeći: samosvest nije samo hrpa
aminokiselina koje se sudaraju!”
„Auh! Džubale, mogli biste da postanete propovednik.”
„Zamalo da postanem, momče – ali hvala ti što si učtivo držao jezik
za zubima. Još jedna reč u Majkovu odbranu i prepustiću ga na milost i
nemilost sudovima. Ako je u stanju da nam pokaže bolji način da
upravljamo ovom pokvarenom planetom, njegov seksualni život je time
opravdan, bez obzira na moj ili tvoj ukus. Geniji su po pravilu
ravnodušni prema seksualnim običajima kulture u kojoj su se našli, jer
oni sami stvaraju sopstvena pravila: to nije samo teorija, to je dokazao
Armato još 1948. A Majk jeste genije; to je više puta pokazao. Prema
tome, možemo očekivati da će ignorisati zadušne babe i nastaviti po
svome. Geniji s pravom preziru stavove nižih od sebe.
A sa religijske tačke gledišta, Majkovo seksualno ponašanje je
košer kao riba petkom, pravoverno kao Deda Mraz. On propoveda da
su sva živa bića kolektivno bog... što čini njega i njegove učenike
jedinim svesnim bogovima u njegovom panteonu – dakle, daje mu
pravo na člansku kartu kluba bogova na ovoj planeti. Pravila kluba uvek
dozvoljavaju bogovima seksualnu slobodu, a granicu mogu da
postavljaju sami; smrtnička pravila za njih ne važe. Leđa i labud?
Evropa i bik? Oziris, Izida i Horus? Neverovatne incestuozne igre
nordijskih bogova? Naravno... a što bismo se tu zaustavili? Pogledajmo
malo bolje porodične odnose u Trojstvu unutar najšire prihvačene
zapadne religije (neću ni da citiram istočnjačke religije: njihovi bogovi
rade stvari koje nijedan odgajivač ne bi trpeo!) Jedini način na koji se
čudni međusobni odnosi različitih aspekata onoga što bi navodno da
bude monoteizam mogu pomiriti sa pravilima religije kao takve jeste da
se pretpostavi kako pravila koja važe za bogove nisu ista kao pravila za
obične smrtnike. Naravno, većina ljudi ne razmišlja o tome; taj odeljak
je u njihovom umu zaključan i označen ceduljom: ‘Svetinja – ne
uznemiravaj’.
Ali sudija izvan terena primoran je da dozvoli Majku istu dozvolu
kakva je data i svim ostalim bogovima. Postoje pravila igre: jedan bog
se deli na najmanje dva dela, muški i ženski – i razmnožava se. Ne samo
Jehova – svi to rade. Proveri. S druge strane, grupa bogova će se kotiti
poput zečeva, svaki put, i isto toliko će pažnje obraćati na ljudske
formalnosti. Kada je Majk ušao u taj bogovski posao, orgije u njegovoj
grupi su bile logički neizbežne baš kao što posle subote sledi nedelja.
Zato prestani da koristiš merila iz susednog sela i procenjuj ih prema
moralu koji važi za Olimp – mislim da ćeš utvrditi kako zapravo
pokazuju neobičnu uzdržljivost. Osim toga, Bene, ‘zbližavanje’ putem
seksualnog odnosa, prelazak jedinstvenosti-u-mnoštvo i mnoštva-
nazad-u-jedinstvo, ne može da toleriše monogamiju unutar grupe
bogova. Svako uparivanje koje bi isključilo ostale bilo bi nemoralno i
opsceno prema utvrđenim pravilima. A ako je takvo uzajamno,
zajedničko seksualno spajanje srž njihove vere, kao što grukujem da
mora biti, zašto očekuješ da će taj sveti spoj ostati skriven iza nekakvih
vrata? Tvoje insistiranje da treba da ga kriju pretvorilo bi sveti ritual –
što ovo jeste – u nešto opsceno – što ovo nije. Ti prosto nisi razumeo
šta vidiš.”
„Možda i nisam”, mračno je rekao Ben.
„Ponudiću ti jednu očiglednu pretpostavku, kao podsticaj. Pitao si
se kako je Majk uspeo tako brzo da svuče odeću. Objasniću ti kako.”
„Kako?”
„To je bilo čudo.”
„O, zaboga!”
„Sasvim je moguće. Kladim se u hiljadu dolara da je bilo čudo po
uobičajenim pravilima za čuda – a presudićeš ti sam. Vrati se tamo i
pitaj Majka kako je to postigao. Traži da ti pokaže. Onda mi pošalji
novac.”
„Dođavola, Džubale, ne treba mi vaš novac.”
„Nećeš ga ni dobiti. Imam informacije iznutra. Da se kladimo?”
„Ne, prokletstvo. Džubale, idite vi tamo i vidite kako stvari stoje.
Ja ne mogu nazad – ne sada.”
„Primiće te raširenih ruku i neće te ni pitati zašto si onako iznenada
otišao. Kladim se u hiljadu dolara i u to. Bene, ti si bio tamo manje od
jednog dana – oko petnaest sati – a pola tog vremena si proveo spavajući
i igrajući hopa-cupa sa Don. Da li si ih uopšte istražio? Onako kako
radiš kad nanjušiš nešto sumnjivo u javnom životu, pre nego što to
razotkriješ u svojoj kolumni?”
„Ali...”
„Jesi li ili nisi?”
„Nisam, ali...”
„E pa zaboga i tebi, Bene! Tvrdiš da si zaljubljen u Džil... a nećeš
da imaš prema njoj obzira ni koliko imaš prema korumpiranom
političaru. Ona je deset puta više učinila da ti pomogne kad si bio otet.
Gde bi danas bio da je ona pokušavala tako mlako kao ti sada? Dva
metra pod zemljom! Kuvao bi se u paklu! Kukaš ovde što su ta deca
malo prijateljski bludničila – ali da li znaš šta mene tu brine?”
„Ne, šta?”
„Isus je bio raspet što je propovedao bez policijske dozvole.
Razmisli o tome.”
Kakston je ustao. „Krećem.”
„Posle ručka. „
„Sada.”
Dvadeset četiri sata kasnije Ben je telegrafski poslao Džubalu dve
hiljade dolara. Pošto narednih nedelju dana nije bilo nove poruke od
njega, Džubal je poslao statprint preko Đenove kancelarije: „Šta kog
đavola radiš?” Benov odgovor je stigao dosta kasnije: „Učim marsovski
i pravila hopa-cupa – bratski vaš, Ben.”
 PETI DEO
Njegova srećna sudbina
 Poglavlje 34

Foster je podigao pogled sa svog trenutnog zaduženja. „Juniore!”

„Da, gospodine?”
„Onaj momak kojeg si želeo – sad je na raspolaganju. Marsovci su
ga pustili.”
Digbi je delovao zbunjeno. „Izvinite. Postoji neko mlado biće
prema kojem ja imam Dužnost?”
Foster se anđeoski nasmešio. Čuda nikada nisu neophodna – po
Istini, pseudokoncept „čuda” je samom sebi suprotnost. Ali ovi mladići
uvek to moraju da nauče na teži način. „Nije važno”, rekao je blago.
„To je sitan posao i obaviću ga ja... Juniore?”
„Da, gospodine?”
„Molim te da me zoveš Fos – ceremonijalnost je sasvim u redu na
terenu, ali ovde u centrali nam nije potrebna. I podseti me da te ne
zovem Juniore kad se ovo završi – imaš vrlo lep izveštaj o aktivnostima
na onoj privremenoj dužnosti. Kako bi voleo da te zovem?”
Njegov pomoćnik je zatreptao. „Imam i drugo ime?”
„Imaš ih hiljade. Da li bi želeo neko od njih?”
„Ovaj, ne sećam se nijednog u ovom eonu.”
„Pa... kako bi bilo da te zovemo Digbi?”
„Ovaj, da. To je vrlo lepo ime. Hvala.”
„Ne zahvaljuj. Zaslužio si to.” Arhanđeo Foster se vratio poslu, ne
zaboravljajući tu sitnicu koju je preuzeo na sebe. Kratko je razmislio
kako bi bilo da ta čaša mimoiđe malu Patrišu – a onda se ljutnuo na sebe
zbog tako neprofesionalne, gotovo ljudske pomisli. Anđeli nisu
sposobni za sažaljenje; anđeoska milost ne ostavlja za nju prostora.
 Marsovski Stariji su našli elegantno i veličanstveno probno rešenje
za svoj veliki estetski problem, pa su ga ostavili po strani na nekoliko
tri-punih godina kako bi pustili da stvori nove probleme. A u tom
trenutku, bez žurbe ali smesta i gotovo odsutno, potražili su tuđinskog
mladunca kojeg su poslali nazad na njegov svet i preuzeli od njega sve
što je naučio o svom narodu pa su ga pustili, uz obavezno divljenje,
pošto im više nije bio zanimljiv ni koristan.
Kolektivno su osmotrili podatke koje je nakupio, pa su, u želji da
testiraju ono probno rešenje, počeli da smišljaju upit koji bi doveo do
izučavanja estetskih faktora uključenih u mogućnost umetničke
neophodnosti da se Zemlja uništi. Ali tu će morati da bude veoma
mnogo čekanja, pre nego što potpunost grukuje odluku.
Divovski kip Bude u Kamakuri ponovo je zapljusnut ogromnim
talasom nastalim usled seizmičkog potresa na nekih 280 kilometara od
ostrva Honšu. Talas je ubio više od trinaest hiljada ljudi, a jednu bebu
muškog pola je podigao i ostavio visoko u unutrašnjosti kipa Bude, gde
su ga posle nekog vremena našli i pomogli mu preživeli monasi. To dete
će poživeti devedeset sedam zemaljskih godina posle nesreće koja je
zbrisala njegovu porodicu, on sam neće ostaviti za sobom potomstvo
niti išta iole značajno osim što je postao poznat sve do Jokohame po
sposobnosti da glasno i nadugačko podriguje. Sintija Dačis je stupila u
manastir, praćena svim prednostima savremenog publiciteta, i izašla iz
njega, bez pompe, tri dana kasnije. Bivši generalni sekretar Daglas
doživeo je lakši moždani udar, koji mu je umanjio funkciju leve šake,
ali mu nije umanjio sposobnost da vodi računa o imovini poverenoj
njemu na staranje. Lunar enterprajz objavio je nameru da izda akcije za
svoj ogranak, Ares Čendler korporaciju. Meri Džejn Smit, istraživački
brod sa lajlovskim pogonom, spustio se na Pluton. U Frejzeru, Savezna
Država Kolorado, zabeležena je najniža prosečna temperatura u
februaru otkako se vrše merenja.
Biskup Jezičarev, govoreći u Novom glavnom hramu u Kanzas
Sitiju, propovedao je o tekstu (Matej 34:24): „Jer će se pojaviti lažni
hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili,
ako bude moguće, i izabrane”. Pazio je da jasno naglasi kako se njegova
žestoka kritika ne odnosi na mormone, Crkvu hrišćanske nauke,
rimokatolike niti fosterite – naročito ne na ove poslednje – kao ni na
bilo kojeg drugog saputnika čija su dobra dela značajnija od sitnih i,
kad se sve sabere, nebitnih razlika u veri i ritualu... već samo na
nedavno osnovane jeretike koji zavode verne prilagače i odvode ih od
vere otaca njihovih. U raskošnom suptropskom odmaralištu u južnom
delu iste zemlje, tri lica su podnela prijavu zbog bludničenja na račun
pastora, tri njegova pomoćnika i više neidentifikovanih osoba, kao i
dodatne optužbe zbog držanja javne kuće i navođenja maloletnika na
delinkvenciju. Okružni tužilac je u prvo vreme pokazao samo vrlo malo
zanimanje za podizanje optužbe na osnovu takvih informacija, jer je već
imao punu fasciklu sličnih – osobe koje podnesu prijavu nekako se
nikad nisu pojavljivale na ročištu za podizanje optužnice.
Ukazao im je na to. Njihov predstavnik je rekao: „Znamo. Ali ovog
puta ćete imati obilje podrške. Vrhovni biskup Šort je čvrsto rešen da
taj Antihrist više ne sme da napreduje.”
Tužilac nije bio zainteresovan za antihriste – ali bližili su se
stranački izbori. „Dobro, ali imajte na umu da bez svedoka ne mogu
mnogo da učinim.”
„Imaćete ih.”
Nešto dalje ka severu, dr Džubal Haršo nije odmah saznao za taj
incident i njegove posledice, ali znao je za suviše mnogo ostalih i to mu
je veoma smetalo. Protivno sopstvenim pravilima prepustio se onoj
pritajenoj drogi, vestima. Do sada je uspevao da obuzdava svoj porok:
samo se pretplatio na kliping službu sa ključnim rečima „Čovek sa
Marsa”, „V. M. Smit”, „Crkva Svih svetova” i „Ben Kakston”. Ali to
mu nije bilo dovoljno – već dva puta je s mukom uspeo da uguši želju
da naredi Lariju da mu instalira u radnoj sobi brbljivu kutiju...
Prokletstvo, zašto mu ta deca bar povremeno ne pišu? Ovako mora
da se pita i da brine. „Front!”
Čuo je En da dolazi, ali je i dalje gledao kroz prozor u sneg i prazan
bazen. „En”, rekao je ne osvrćući se, „iznajmi nam mali tropski atol i
oglasi da je ovaj mauzolej na prodaju.”
„Da, šefe. Još nešto?”
 „Pazi da atol bude vezan dugoročnim lizingom pre nego što vratimo
ovu divljinu Indijancima; neću da trpim nikakve hotele. Koliko je
prošlo otkako sam napisao nešto za prodaju?”
„Četrdeset tri dana.”
„Vidiš? Neka ti to bude lekcija. Počni. ‘Samrtna pesma divljeg
ždrebeta.’

Dubine zimske čežnje su led u mom srcu

Opiljci starih zaveta oštro bodu moju dušu
Venci davnih ekstaza još uvek nas drže daleko
Tmurni vetrovi gorčine i dalje svetom pušu.
Ožiljci i bolne tetive, patrljci slomljenih udova,
Bolna jama gladi i otok slomljene moći,
Oči spečene peskom, dok svetlost u njima gasne,
Ne dodaju ništa novo muci ležanja u samoći.
Svetlucavi plamen groznice na tvom prekrasnom licu
Moje bubne opne što čuju samo tvoj glas
Ne plašim se tame koja dolazi po mene
Plašim se samo gubitka tebe kada mi dođe zadnji čas.

Eto”, rekao je oštro. „Potpiši sa Lujza M. Alkot, i neka agencija

pošlje časopisu Zajedno.”
„Šefe, zar zaista mislite da će vam neko platiti za ovo?”
„Šta? Naravno da ne. Ne sada. Ali vredeće nešto kasnije, zato ga
stavi u kartoteku, pa neka ga moj književni izvršilac iskoristi za
podmirenje troškova smrti. To je štos u svim umetničkim poduhvatima:
najbolja dela uvek mnogo više vrede kada se autoru više ne može platiti.
Književni život? Drek! Sastoji se od milovanja mačke dok god prede.”
„Siroti Džubal! Niko ga ne žali, pa onda mora da žali sam sebe.”
„Ponovo sarkazam. Nikakvo čudo što ne uspevam ništa da uradim.”
 „Nije sarkazam, šefe. Samo onaj ko nosi obuću može znati gde ga
žulja.”
„Izvinjavam se. U redu, evo sad nešto za prodaju. Počni. Naslov:
Jednu za put.”

Postoji amnezija u omči vešala.

I uteha u sekiri dželata.
Ali jednostavni otrov donosi
Opuštanje za nerve.

Postoji dobar kraj u plotunu,

I san na točku za mučenje,
Ali zgodna porcija otrova izbegava
najgore muke.

Električna stolica donosi odmor

a gas – prijatan dremež
Ali apoteka na uglu nudi rešenje
brže no „dobar dan”.

Crkva nudi utočište

Kada si suočen sa teškoćama
Ali najlakši put je otrov
Na recept od lekara.

Onda refren –
Uz Uh! I stenjanje, i tiho krckanje zglobova,
Smrt stiže polako iz iskopanih grobova –
Ali najbolje mesto za kraj čašica je iz ruke prijatelja.”
 „Džubale”, zabrinuto je pitala En, „da li vas možda muči stomak?”
„Uvek.”
„Ide li i ovo u kartoteku?”
„Šta? Ne, to je za Njujorker. Uobičajeni pseudonim za njih.”
„Odbiće ga.”
„Kupiće ga. Morbidno je, kupiće ga.”
„Osim toga, neke rime nedostaju.”
„Naravno! Moraš ostaviti uredniku da nešto promeni, inače će se
samo nervirati. Kad lično probrka po rečima, osećaće se kao da je piškio
unutra, pa će mu se dopasti ukus i kupiće. Slušaj, dušo, ja uspešno
izbegavam pravi rad još od pre nego što si se ti rodila – i zato ne
pokušavaj da me učiš kako se pravi kajgana. Ili bi radije da ja hranim
Abi dok ti ovo prekucavaš? Hej! Pa vreme je da Abigejl ručka, zar ne?
I nisi ti na redu. Trebalo je da Dorkas bude ‘Front!’. Sećam se.”
„Abi može da sačeka nekoliko minuta. Dorkas je prilegla. Jutarnja
mučnina.”
„Koješta. Ako je trudna, što ne dozvoli da joj uradim test? En, ja
mogu da prepoznam trudnoću dve nedelje pre zečeva – i ti to dobro
znaš. Moraću da budem strog sa tom devojkom.”
„Džubale, ostavite je na miru! Plaši se da nije uspelo... i hoće da
misli da jeste, dok god može. Zar ne znate ništa o ženama?”
„Hmmm... sad kad malo razmislim – ne. Ni najmanje. Dobro, neću
je gnjaviti. Ali zašto nisi donela ovamo našeg malog anđelka, pa da je
nahraniš ovde? Kad tebi diktiram, obe ruke su ti slobodne.”
„Kao prvo, drago mi je što nisam – možda bi razumela ono što ste
mi napričali.”
„Znači, sad i decu kvarim?”
„Suviše je mala da bi osetila toplinu u dubini, šefe. Ali glavni razlog
je to što vi ne radite ništa ako donesem bebu: samo se igrate sa njom.”
„Zar ima boljeg načina da se provedu prazni sati?”
 „Džubale, drago mi je što volite moju ćerkicu; i ja mislim da je baš
slatka. Ali vi ništa drugo ne radite osim što se igrate sa Abi... ili se
durite. To nije dobro.”
„Kad možemo da napravimo pauzu?”
„Nije reč o tome. Ako ne pišete priče, dobićete duhovni zatvor.
Stigli smo dotle da Dorkas i Lari i ja grizemo nokte – a kada viknete
‘Front!’, svi uzdrhtimo od olakšanja. Samo što je to uvek lažna
uzbuna.”
„Ako u banci ima dovoljno novca za plaćanje računa, što se
brinete?”
„A što se vi brinete, šefe?”
Džubal se zamislio. Da li da joj kaže? Sve eventualne sumnje u
očinstvo Abigejl razvejane su, što se njega tiče, kada je dobila ime; En
se dvoumila između Abigejl i Zenobija – pa je na kraju dala bebi oba
imena. En nije pominjala značenje tih imena... verovatno nije znala da
ih on zna.
En je odlučno nastavila. „Niste prevarili nikoga osim sebe samog,
Džubale. Dorkas i Lari i ja znamo da Majk može da se stara o sebi... a
i vi biste to morali znati. Ali pošto ste tako pomahnitali zbog njega...”
„Pomahnitao! Ja?!”
„... Lari je diskretno postavio stereo-tank u svojoj sobi i neko od nas
troje gleda svaku emisiju vesti. Ne zato što se brinemo, jer ne brinemo
– osim za vas. Ali kada se Majk pojavi u vestima – a naravno da se
pojavljuje: on je i dalje Čovek sa Marsa – mi znamo za to pre nego što
vi dobijete one glupe isečke. Volela bih da prestanete da ih čitate.”
„Otkuda ti znaš bilo šta o isečcima? Silno sam se potrudio da niko
ne sazna. Bar sam tako mislio.”
„Šefe”, rekla je umornim glasom, „neko mora da baca đubre. Zar
mislite da Lari ne ume da čita?”
„Tako, dakle. Ta prokleta seckalica nije radila kako treba još otkako
je Djuk otišao. Prokletstvo, ništa ne radi!”
„Treba samo da pošaljete poruku Majku da želite da se Djuk vrati –
Djuk će smesta doći.”
 „Znaš da to ne mogu.” Smetalo mu je što je ona skoro sigurno u
pravu... a potom je usledio nagli nalet strašne sumnje. „En! Da li si ti i
dalje ovde zato što ti je Majk rekao da ostaneš?”
Odgovorila je skoro smesta. „Ovde sam zato što želim da budem
ovde.”
„Hm... Nisam siguran da li je to odgovor na moje pitanje.”
„Džubale, ponekad poželim da ste dovoljno mali da vam isprašim
tur. Hoćete li me pustiti da završim to što sam govorila?”
„Mikrofon je tvoj.” Da li bi iko od njih bio ovde? Da li bi se
Merjema udala za Stinkija i otišla u Bejrut da Majk to nije odobrio? Ime
Fatima Mišel možda predstavlja njeno priznanje vere koju je prihvatila
i želju njenog muža da oda priznanje svom najboljem prijatelju – a
možda je i šifra jednako jednostavna kao dva imena male Abi, koja kaže
da je Majk nešto više od kuma kćerci gospodina i gospođe Mahmud.
Ako je tako, je l’ Stinki ne zna da su mu nabili rogove? Ilije pristao na
to sa spokojnim ponosom jednog Josifa? Hm... ali svakako se mora
zaključiti da Stinki dobro poznaje svoje hurije; bratstvo po vodi ne
dozvoljava ni diplomatsko prenebregavanje jednog tako važnog pitanja.
Ako je zaista važno, u šta je Džubal, kao lekar i agnostik, sumnjao. Ali
bilo bi važno njima...
„Ne slušate me.”
„Izvini. Nešto sam se zamislio.” I prekini više, grozni starče...
pripisuješ značenja imenima koje majke daju svojoj deci, pa stvarno!
Šta je sledeće, numerologija... pa astrologija... pa spiritualizam – sve
dok te senilnost ne sklepta toliko da ti ostane samo palijativna nega za
ljušturu, pošto ćeš biti suviše tupav da se dostojanstveno rasteloviš. Idi
do fioke broj devet u klinici, gde piše „Lethe” i uzmi najmanje dva zrnca
da bi bio siguran, mada je i jedno više nego dovoljno...
„Nema nikakve potrebe da čitate te isečke iz štampe, jer mi
saznamo javne vesti o Majku pre vas... a Ben nam je dao obećanje vode
da će nam javiti svaku privatnu vest koju treba da znamo – i Majk to,
naravno, zna. Džubale, Majku niko ništa ne može. Samo kad biste otišli
da posetite Gnezdo, kao što smo nas troje uradili, videli biste i sami.”
 „Nisam pozvan.”
„Ni mi nismo dobili zvanične pozivnice; prosto smo otišli. Niko ne
mora čekati poziv da bi otišao svojoj rođenoj kući... baš kao što ni njima
ne treba poziv da bi došli ovamo. Kao u ‘Smrti najamnog radnika’. Ali
vi samo nalazite izgovore, Džubale, i to loše... jer i Ben vas je
nagovarao, a Don i Djuk su vam poslali poruke.”
„Majk me nije pozvao.”
„Šefe, Gnezdo pripada meni i vama isto koliko i Majku. Majk je
prvi među jednakima... kao vi ovde. Da li je ovo Abin dom?”
„Igrom slučaja”, odgovorio joj je mirno, „već joj pripada... a ja
imam pravo plodouživanja.” Džubal je izmenio svoj testament kada je
video Majkov testament i shvatio da nema potrebe da on obezbeđuje
one koji su Majkova braća po vodi. Ali pošto nije bio siguran u
„vodeni” status ovog mladunčeta – osim da je uglavnom mokra – uneo
je izmene u njenu korist i korist potomaka, ako ih bude, još nekoliko
osoba. „Nisam hteo da ti kažem, ali ne smeta da znaš.”
„Džubale... sad ste me rasplakali. I umalo da zaboravim šta sam
htela da kažem. A moram da kažem. Majk vas nikad neće požurivati, to
svakako znate. Grukujem da on čeka punoću – i grukujem da to čekate
i vi.”
„Hmmm... grukujem da govoriš istinito.”
„U redu. Mislim da ste danas naročito natmureni jer je Majk ponovo
uhapšen. Ali to se desilo već mnogo...”
„Uhapšen?! Nisam čuo za to! Šta se dešava? Prokletstvo,
devojko...”
„Džubale, Džubale! Ben nije zvao; to je dovoljan znak. Vi znate
koliko je puta Majk već hapšen – u vojsci, na vašaru, na drugim
mestima – i pet-šest puta kao propovednik. Nikad nikom nije naudio:
pušta ih da to urade. Oni ne mogu ni za šta da ga osude i puste ga čim
on to poželi – ili smesta, ako on tako hoće.”
„Šta je bilo ovoga puta?”
„Uobičajene gluposti – javni razvrat, odnosi sa maloletnicima,
pronevera, držanje javne kuće, nagovaranje maloletnika na
delinkvenciju, zavera da se izbegne obavezno školovanje...”
„Molim?”
„To se odnosi na njihovu školu za mlade. Oduzeta im je dozvola da
rade kao parohijska škola; deca i dalje nisu prešla u državnu. Nije bitno,
Džubale – ništa od toga nije bitno. Jedino gde su tehnički prekršili
zakon – a to ste radili i vi, dragi šefe – ne može se nikako dokazati.
Džubale, da ste ikada videli hram i Gnezdo, znali biste da čak ni
najspretniji agenti ne mogu da prokrijumčare u njega opremu za nadzor.
Dakle, opustite se. Posle mnogo galame, optužbe će biti odbačene – a
na spoljašnjim službama biće više sveta nego ikada.”
„Hm! En, da li Majk lično namešta te optužbe?”
Ona se iznenadila, a njeno lice nije bilo naviknuto na taj izraz.
„Nisam nikad ni pomislila na tu mogućnost. Majk ne ume da laže,
Džubale.”
„Da li bi to uključivalo laganje? Recimo da je pustio potpuno
istinite glasine o sebi, ali takve koje se ne mogu dokazati na sudu?”
„Zar bi Majk to umeo da radi?”
„Ne znam. Ali znam da je najprepredeniji način laganja kada kažeš
tačno određenu količinu istine u pravom trenutku – a onda zaćutiš. A
ovo ne bi bilo prvi put da je progon iskorišćen u smislu marketinga.
Dobro, neću više brinuti o tome osim ako se ispostavi da on ne može da
izađe na kraj. Da li si ti i dalje ‘Front’?”
„Ako možete da se uzdržite od češkanja Abi ispod brade i gukanja
i sličnih nekomercijalnih zvukova, doneću je ovamo. Inače bolje da
kažem Dorkas da ustane i krene na posao.”
„Dovedi Abi. Daću sve od sebe da izvodim samo komercijalne
zvuke – potpuno nov zaplet, poznatiji kao ‘dečko sreće devojku’.”
„E, to vam je dobro, šefe! Pitam se kako se niko ranije nije setio
toga? Samo sekund...” Žurno je izašla.
Džubal se stvarno obuzdavao – manje od jednog minuta
nekomercijalnih zvukova i pokreta, taman koliko da izazove Abigejlin
medeni smešak, sa sve jamicama, a onda se En smestila da doji bebu.
„Naslov”, počeo je. „Devojčice su kao dečaci, ali još više. Početak.
Henri M. Haveršam Četvrti bio je veoma pažljivo vaspitavan. Verovao
je da postoje samo dve vrste devojaka: one koje su u njegovom
prisustvu i one koje nisu. Mnogo više je cenio ove druge, pogotovo kad
bi takve i ostale. Novi red. Nije upoznao devojku koja mu je pala pravo
u krilo, i nije smatrao takvu uobičajenu nezgodu jednaku zvaničnom
upoznavanju – Šta kog đavola hoćeš? Zar ne vidiš da radim?”
„Šefe...”, rekao je Lari.
„Izlazi napolje, zatvori vrata i...”
„Šefe! Majkova crkva je spaljena!”
Svi su pohitali u Larijevu sobu, Džubal je u prvoj krivini zaostajao
za karijem pola dužine, a En je držala korak uprkos dodatnom
opterećenju. Dorkas je sustigla grupu iako je kasno startovala; buka ju
je probudila.
„... u ponoć. Ovo što sada vidite je glavni ulaz u hram kulta, kako
je izgledao neposredno posle eksplozije. Gledate podnevne vesti vaše
komšijske televizije, preko mreže Novi svet. Ostanite sa nama da čujete
dalji razvoj događaja. A sada trenutak za vaše lokalne sponzore...”
Prizor uništenja je zatreperio i zamenilo ga je lice ljupke mlade
domaćice.
„Dođavola! Lari, ištekaj tu spravu i donesi je u radnu sobu. En... ne,
Dorkas. Zovi Bena.”
En se pobunila. „Dobro znate da hram nema telefon... nikad ga nisu
imali. Kako da ga zove?”
„Onda neka neko ode tamo i... ne, naravno da ne: u hramu neće biti
nikoga – uf, zovite tamošnjeg šefa policije. Ne, okružnog tužioca.
Poslednje što znamo o Majku je da je još uvek u zatvoru?”
„Tako je.”
„Nadam se da je i dalje tamo – a i ostali sa njim.”
„I ja se nadam. Dorkas, uzmi Abi. Ja ću telefonirati.”
Kada su ušli u radnu sobu, telefon je već davao znak dolaznog
poziva koji zahteva obezbeđenu liniju i šifrovanje. Džubal je opsovao i
podesio komande, rešen da onog ko zove što pre skine sa linije.
 Ali zvao je Ben Kakston. „Zdravo, Džubale.”
„Bene! Šta se tamo dešava?”
„Vidim da ste čuli vesti. Zato i zovem, da vas umirim. Sve je pod
kontrolom. Nema problema.”
„A vatra? Je li neko povređen?”
„Nema nikakve štete. Majk je poručio da vam kažem...”
„Nema štete? Sad smo videli snimke; izgleda kao da je sve...”
„Ah, to.” Ben je slegnuo ramenima. „Džubale, molim vas ćutite i
pustite me da govorim. Posle vas moram da zovem i druge ljude. Vi
niste jedini kojeg treba umiriti. Ali Majk je rekao da prvo zovem vas.”
„Oh... dobro. Ćutaću.”
„Niko nije povređen, niko se ni opekao nije. Jeste, imamo par
miliona dolara štete, uglavnom nije pokriveno osiguranjem. Njičevo.
Celo mesto je već bilo prepuno iskustava: Majk je svakako planirao da
ga uskoro napusti. Jeste, bilo je obezbeđeno protiv požara – ali sve
može da gori kad mu dodate dovoljno benzina i dinamita.”
„Podmetnut, znači?”
„Molim vas, Džubale. Uhapsili su nas osmoro – sve koje su mogli
da pohvataju iz Devetog kruga, uglavnom po nalogu za nepoznatog
počinioca. Majk nas je sve izvukao na kauciju u roku od par sati, osim
sebe. On je još uvek u ćuzi...”
„Odmah dolazim!”
„Polako. Majk kaže da dođete ako želite, ali nema apsolutno
nikakve potrebe. Upravo tako je rekao. A ja se slažem. Samo biste došli
na izlet. Požar je podmetnut sinoć, kad je hram bio prazan, sve smo
otkazali zbog hapšenja – dobro, prazan osim Gnezda. Svi mi koji smo
bili u gradu, osim Majka, okupili smo se u Centralnom hramu, držali
smo posebno deljenje vode u njegovu čast, kad je došlo do eksplozije i
požara. I zato smo se povukli u rezervno gnezdo.”
„Po onom što smo videli, imali ste sreće što ste uopšte uspeli da
izađete.”
„Potpuno smo odsečeni, Džubale. Svi smo mrtvi.”
 „Šta?”
„Svi se vodimo kao mrtvi ili nestali, što se vlasti tiče. Zato što niko
nije izašao iz zgrade otkako je počeo pakao... ni na jedan poznati izlaz.”
„Ah... imate ‘mišju rupu’?”
„Džubale, Majk ima vrlo poseban način za rešavanje ovakvih stvari
– a ja neću da govorim o tome preko telefona, čak ni šifrovanog.”
„Rekao si da je on u zatvoru.”
„Da. Još je tamo.”
„Ali..?
„To je dosta. Ako dođete ovamo, nemojte ići u hram. Hram je gotov.
Naša organizacija je razbijena. Završili smo u ovom gradu. Možete reći
da su nas počistili, verovatno. Neću vam reći gde smo... a i ne zovem
odatle. Ako morate da dođete – a ja ne vidim zašto biste; ionako ništa
ne možete da učinite – dođite kao što biste inače učinili, a mi ćemo vas
naći?
„Ali...”
„To je sve. Doviđenja, En, Dorkas, Lari – i vama, Džubale, i bebi.
Delimo vodu. Ti si bog? Ekran je potamneo.
Džubal je opsovao. „Znao sam! Od početka sam znao! Eto šta se
dešava kad se petljaš sa religijom. Dorkas, zovi mi taksi. En – ne, ti
hrani dete. Lari, spakuj mi malu torbu. En, hoću svu gotovinu koju
imamo, a Lari neka ode sutra u grad da dopuni zalihu.”
„Ali, šefe”, pobunio se Lari, „svi idemo.”
„Naravno”, oštro je rekla En.
„Tišina, En. I zatvori usta, Dorkas. Ovo nije situacija u kojoj žene
imaju pravo glasa. Taj grad je u ovom trenutku linija fronta i svašta
može da se desi. Lari, ti ćeš ostati ovde da štitiš dve žene i bebu.
Zaboravi odlazak u banku; neće ti trebati gotovina jer niko od vas neće
ni nos promoliti odavde dok se ne vratim. Neko je rešio da igra grubo,
a postoji dovoljno veza između ove kuće i one crkve da bi mogli
poželeti da igraju grubo i ovde. Lari, reflektori preko cele noći, uključi
ogradu, ne oklevaj da pucaš. I nemoj se ustezati da ih sve odvedeš u
bunker ako zatreba – najbolje da odmah prenesete tamo Abinu kolevku.
Hajde, na posao, svi – moram da se presvučem.”
Trideset minuta kasnije Džubal se našao sam u svom apartmanu:
ostali su bili zauzeti izvršavanjem njegovih naloga. „Šefe!”, doviknuo
je Lari. „Taksi se sprema da sleti!”
„Odmah dolazim”, odgovorio je, a onda se okrenuo da još jednom
pogleda Palu Karijatidu. Oči su mu bile pune suza. „Pokušala si, zar ne,
dušo? Ali taj kamen je bio suviše težak... za bilo koga.”
Nežno je dotakao ruku skljokane figure, okrenuo se i izašao.
 Poglavlje 35

Džubal je grozno putovao. Taksi je bio automatski i radio je upravo ono

što se od mašina očekuje, tokom leta je primetio kvar, pa je krenuo na
popravku umesto na zadatu destinaciju. Džubal se tako našao u
Njujorku, udaljeniji od odredišta nego na početku putovanja. Onda je
utvrdio da bi mu bilo brže komercijalnim letom nego bilo kakvim
čarterom. I na kraju je stigao nekoliko sati kasnije nego što je očekivao,
pošto je proveo dobar deo vremena zatvoren u malom prostoru sa
neznancima (čega se gnušao) gledajući stereo-tank (čega se gnušao
samo malo manje).
Ali barem se donekle obavestio. Video je insert na kome je vrhovni
biskup Šort objavio sveti rat protiv Antihrista, to jest Majka, i video je
i suviše snimaka nečega što je bilo očigledno potpuno uništena zgrada
– nije mu bilo jasno kako je iko od njih uspeo da izađe živ. Ogastas
Grivz, svojim najdostojanstvenijim lipmanskim glasom, uznemireno je
opisivao to mesto... ali je ukazao na to da u svakoj susedskoj svađi jedan
komšija daje početni zamah – i jasno je stavio do znanja da, po
njegovom lukavo sročenom mišljenju, krivicu snosi takozvani Čovek
sa Marsa.
Džubal se konačno našao na opštinskom sletištu, preznojen u
zimskoj odeći neprimerenoj za vrelo sunce; primetio je da palme i dalje
izgledaju kao loša imitacija peruške za prašinu, sumorno je osmotrio
okean iza njih, pomislivši kako je ta prljava, nestabilna masa vode
svakako zagađena ljuskama od grejpfruta i ljudskim izlučevinama,
mada ih sa te udaljenosti nije mogao videti – i upitao se šta da radi dalje.
Obratio mu se čovek u uniformi i sa šapkom. „Taksi, gospodine?”
„Hm, da, čini mi se.” U najgorem slučaju će otići u hotel, pozvaće
novinare i daće intervju u kome će pomenuti svoje mesto boravka –
obično ima nekih prednosti kada si zanimljiv TV stanicama.
 „Ovuda, gospodine.” Taksista ga je poveo kroz gužvu, pa prema
izubijanom vozilu. Kad je Džubal seo, dodao mu je torbu i spustio glas.
„Nudim vam vodu.”
„Ah? Nikad žedan.”
„Ti si bog.” Vozač je zatvorio vrata i ušao u svoj odeljak.
Stigli su na privatno sletište na jednom krilu velikog hotela na obali
– prostor za četiri automobila, dok je hotelsko sletište bilo na drugom
krilu. Pilot je podesio taksi da se sam vrati u bazu, uzeo je Džubalovu
torbu i ispratio ga unutra. „Ne biste lako prošli kroz predvorje”, rekao
je vedro, „jer je foaje na ovom spratu pun prilično zlovoljnih kobri.
Zato, ako odlučite da želite napolje na ulicu, svakako se najpre javite
nekome. Meni, ili nekom drugom – ja sam Tim.”
„Ja sam Džubal Haršo.”
„Znam, brate Džubale. Ovuda. Pazite gde stajete.” Ušli su u hotelski
apartman, prostran i izuzetno luksuzan, i stigli do spavaće sobe sa
kupatilom. „Ovo je vaše”, rekao je Tim, spustio Džubalovu torbu i
izašao. Džubal je na stočiću našao vodu, čaše, kocke leđa i flašu
brendija, otvorenu ali nenačetu. Iznenadio se što vidi svoju omiljenu
marku. Smućkao je sebi piće, otpio i uzdahnuo, a onda je skinuo debelu
zimsku jaknu.
Ušla je žena noseći poslužavnik sa sendvičima. Imala je na sebi
jednostavnu haljinu za koju je Džubal pretpostavio da je uniforma
hotelske sobarice, jer nije ni najmanje ličila na šortseve, ešarpe,
suknjice, haltere, saronge i ostale jarke odevne predmete kojima se
odlikovala većina gošći u ovom odmaralištu. Ali nasmešila mu se. „Pij
duboko i nikad ne budi žedan, brate naš”, rekla je, spustila poslužavnik,
ušla u kupatilo i počela da puni kadu, a onda je osmotrila i kupatilo i
sobu. „Da li vam je potrebno još nešto, Džubale?”
„Meni? Ne, ne, sve je odlično. Samo da se malo sredim i... je li Ben
Kakston tu negde?”
„Jeste. Ali rekao je da ćete prvo želeti da se okupate i sredite. Ako
vam išta zatreba, samo recite. Bilo kome. Ili tražite mene. Ja sam Pati.”
„Oh! Život arhanđela Fostera.”
 Nasmešila se sa jamicama i odjednom više nije bila obična već lepa,
i mnogo mlađa od trideset godina, koliko joj je Džubal davao. „Da.”
„Veoma bih voleo da to jednom vidim. Zanima me religijska
umetnost.”
„Sada? Ne, grukujem da želite da se okupate. Ili biste želeli da vam
pomognem oko kupanja?”
Džubal se setio da je njegova japanska prijateljica sa mnogo
tetovaža bila u ranoj mladosti sluškinja u kupatilima i da mu je nudila
– mnogo puta – sličnu stvar. Ali Pati nije bila Japanka, a on je stvarno
želeo da spere sa sebe znoj i smrad i da obuče odeću primerenu ovoj
klimi. „Ne, Pati, hvala. Ali želim da ih vidim, kad tebi bude
odgovaralo.”
„U svako doba. Nema žurbe.” Otišla je, ne žureći, ali brzo i tiho.
Džubal se nasapunjao i potopio u vodu i uspeo je da se savlada i ne
izležava u prijatnoj toploti kao što su njegovi umorni mišići želeli; hteo
je da vidi Bena i čuje novosti. Ubrzo je već gledao šta mu je Lari
spakovao i ljutito je gunđao što nema letnjih pantalona. Na kraju je uzeo
sandale, kratke pantalone i jarku letnju košulju, zbog koje je izgledao
kao emu poliven farbom i koja mu je naglašavala maljave, mršave noge.
Samo što je Džubal prestao da brine zbog izgleda još pre nekoliko
decenija; ovo je bilo udobno i zato odgovarajuće, barem dok ne bude
morao da izađe na ulicu... ili da ode u sud. Da li članstvo u njegovoj
advokatskoj komori važi i ovde? Nije mogao da se seti. Pa, u najgorem
slučaju zatražiće reciprocitet sa nekim kolegom.
Stigao je u prostranu dnevnu sobu, veoma udobnu ali bezličnu, kao
što već biva sa hotelskim smeštajem. Nekoliko ljudi se okupilo oko
najvećeg stereovizijskog tanka koji je Džubal ikada video, osim u
bioskopu. Neko je podigao pogled, rekao: „Zdravo, Džubale”, i pošao
ka njemu.
„Zdravo, Bene. Kakva je situacija? Je li Majk još u zatvoru?”
„O, nije. Izašao je ubrzo pošto sam razgovarao sa vama.”
„Znači da je podignuta optužnica. Da li je određeno pripremno
ročište?”
 Ben se nasmešio. „Nije sve baš tako, Džubale. Majkl je, tehnički, u
bekstvu od pravde. Nije pušten uz kauciju. Pobegao je.”
Džubal je delovao zgađeno. „Kakav glup postupak. Sada će slučaj
biti osam puta teži.”
„Džubale, rekao sam vam da nema razloga za brigu. Svi mi ostali
se smatramo mrtvim – a Majk je prosto nestao. Završili smo sa ovim
gradom, tako da nije ni važno šta će biti dalje. Idemo na novo mesto.”
„Odande će ga izručiti.”
„Ne brinite. Neće.”
„Pa... gde je on? Hoću da pričam sa njim.”
„O, tu je, dve sobe od vas. Ali povukao se u meditaciju. Ostavio je
poruku da vam prenesemo kada stignete – da ne preduzimate apsolutno
ništa. Možete pričati sa njim i sad odmah ako insistirate; Džil će ga
dozvati da se probudi. Ali ne bih preporučio. Nema razloga za žurbu.”
Džubal je razmislio o tome, priznao da je prokleto željan da čuje od
Majka lično kakva je situacija – i da ga izgrdi što se uvalio u celu tu
zbrku – ali je priznao i da bi uznemiravanje Majkla dok je u transu bilo
skoro sigurno mnogo gore nego uznemiravanje Džubala dok diktira
priču – dečko se uvek budio iz svoje samo-hipnoze kada bi „grukovao
u potpunosti” o čemu god da je reč – a ako ne uspe, onda je uvek morao
da se vrati i da nastavi. Dakle, besmisleno baš kao buđenje medveda iz
zimskog sna.
„Dobro, sačekaću. Ali hoću da pričam sa njim kad se probudi.”
„Naravno. Sad se opustite i budite srećni. Neka putovanje iščili iz
organizma.” Ben ga je poveo prema grupi oko stereo-tanka.
En je podigla pogled. „Zdravo, šefe.” Pomerila se u stranu da mu
napravi mesta. „Sedite.”
Džubal joj se pridružio. „Mogu li da pitam kog đavola ti radiš
ovde?”
„Isto što i vi – ništa. Gledam stereo. Džubale, molim vas nemojte
biti strogi što nismo uradili ono što ste nam rekli. Nama je mesto ovde,
isto kao vama. Nije trebalo da nam kažete da ne dolazimo... Ali bili ste
suviše uznemireni da bismo se raspravljali sa vama. Sad se lepo opustite
i gledajte šta pričaju o nama. Šerif je upravo saopštio da će isterati sve
kurve iz grada... nas.” Nasmešila se. „Još me nikada nisu isterali iz
grada. Biće zanimljivo. Da li i kurve nose na železničkoj šini? Ili
moramo da hodamo?”
„Nisam siguran da postoji neki čvrst protokol. Svi ste došli?”
„Da, ali nemojte se sekirati. Džed Meklintok spava u kući. Lari i ja
smo se dogovorili sa Meklintokovim sinovima, pre više od godinu dana
– za svaki slučaj. Oni znaju kako radi kotao za grejanje i gde su
prekidači i osigurači i ostalo; biće sve u redu.”
„Hmmm! Počinjem da se osećam kao da sam tamo podstanar.”
„Zar ste išta drugo i bili, šefe? Očekujete da vodimo kuću i da vas
ne gnjavimo time. To i radimo. Ali šteta je što niste hteli da se smirite,
pa da svi zajedno putujemo. Mi smo stigli pre više od dva sata – vi ste
sigurno naišli na neke komplikacije.”
„I jesam. Užasno putovanje. En, kada se vratim kući ne nameravam
nos da promolim sa imanja do kraja života... Iščupaću telefon iz zida i
maljem ću razbiti brbljivu kutiju.”
„Da, šefe.”
„Ovog puta ozbiljno mislim.” Pogledao je ogromnu brbljivu kutiju
pred sobom. „Da li ove reklame večno traju? Gde mi je kumče? Nemoj
mi reći da si je ostavila na milost i nemilost Meklintokovih idiotskih
sinova!”
„O, naravno da nisam. Ovde je. Čak ima i svoju dadilju, hvala
nebesima.”
„Hoću da je vidim.”
„Pati će ti je pokazati. Meni se na glavu popela – bila je nesnosna
tokom celog putovanja. Pati, mila! Džubal hoće da vidi Abi.”
Tetovirana žena zastala je u jednom od svojih neužurbanih prolaza
kroz sobu – koliko je Džubal mogao da vidi, samo je ona od svih
prisutnih išta radila, i kao da je bila svuda u isto vreme. „Naravno,
Džubale. Nisam ničim zauzeta. Ovuda.”
„Deca su u mojoj sobi”, objasnila je dok se Džubal trudio da drži
korak sa njom. „Tako Slađa može da ih čuva.”
 Džubal se blago zaprepastio kad je kroz nekoliko trenutaka utvrdio
šta to tačno znači. Udav je bio smotan na jednom od dva široka kreveta,
u koncentričnim krugovima, tako da se zmija pretvorila u gnezdo – dva
gnezda, pošto je jedan kolut zmije bio namešten tako da pregradi
prazninu u sredini, pa su nastala dva džepa veličine kolevke, lepo
postavljeni ćebencima, i u svakom se nalazila po jedna beba.
Zmijska dadilja je upitno podigla glavu kad su njih dvoje ušli. Pati
ju je pomilovala. „U redu je, dušo. Otac Džubal je došao da ih vidi.
Pomazite je malo, pustite da vas grukuje, pa će vas sledeći put
prepoznati.”
Džubal je prvo malo gukao i golicao svoju omiljenu devojčicu koja
je blebetala i mlatarala nožicama, a onda je pomazio zmiju. Zaključio
je da je to najlepši primerak familije Boidae koji je ikada video, a pritom
i najveći – procenio je da je duža od bilo kojeg drugog udava u
zarobljeništvu. Tamne mrlje su bile jasno oivičene, a jarke boje bliže
repu veoma upadljive. Zavideo je Pati na ovom šampionskom ljubimcu
i zažalio je što nema više vremena da se sprijatelji sa njom.
Zmija mu se protrljala glavom o šaku, baš kao mačka. Pati je uzela
Abi. „Baš kao što sam i mislila. Slađo, zašto mi nisi rekla?” Dala se na
posao da zameni pelene. „Obično mi odmah kaže ako se neko od njih
upetlja, ili mu treba pomoć, ili bilo šta, pošto ona ne može da učini
mnogo – nema ruke – osim da ih gurka nazad ako pokušaju da ispužu,
pa bi možda pali. Ali izgleda nikako ne uspeva da grukuje kako mokru
bebu treba presvući – Slađa ne vidi da u tome ima ičeg lošeg. A ne vidi
ni Abi.”
„Znam. Mi je zovemo Gejzir. Ko je drugi slatkiš?”
„To je Fatima Mišel. Mislila sam da znate.”
„I oni su ovde? Mislio sam da su u Bejrutu!”
„Pa i jesu došli iz neke strane zemlje. Ne znam tačno koje. Možda
mi je Merjema i rekla, ali nije mi ništa značilo: ja nikada nikud nisam
putovala. Nije ni važno; grukujem da su sva mesta slična – sastoje se
od ljudi. Hoćete li da pridržite Abigejl Zenobiju dok ja pogledam
Fatimu?”
 Naravno da je hteo; i uveravao ju je da je najlepša devojčica na
svetu, a odmah potom je uveravao i Fatimu u isto to. Svaki put je bio
potpuno iskren i devojčice su mu verovale - Džubal je to već mnogo
puta govorio u raznim prilikama počev od vremena predsednika
Hardinga, uvek je bio potpuno iskren i uvek su mu verovale. To je bila
viša istina, na koju ovozemaljska logika nema uticaja.
Sa žaljenjem ih je ostavio, pošto je još jednom pomazio Slađu i
rekao i njoj isto, takođe potpuno iskreno.
Izašli su iz sobe i smesta sreli Fatiminu mamu. „Šefe, dušo!”
Poljubila ga je i pogladila ga po stomačiću. „Vidim da vas lepo hrane.”
„Donekle. Upravo sam se cmakao sa tvojom ćerkom. Pravi mali
anđeo, Mirijam.”
„Fina beba, je li? Planiramo da je prodamo u Riju – tamo se nude
dobre cene.”
„Mislio sam da je u Jemenu bolje tržište!”
„Stinki kaže da nije. Ali moramo je prodati da napravimo mesta.”
Položila je njegov dlan sebi na stomak. „Da li se primećuje? Stinki i ja
smo ovog puta pravili dečaka – nemamo vremena za ćerke.”
„Merjema”, strogo se javila Patriša, „ne smeš tako da govoriš, čak
ni u šali.”
„Izvini, Pati. Neću više tako govoriti o tvojoj bebi. Tetka Pati je
dama, a grukuje da ja nisam.”
„I ja grukujem da nisi, drznice jedna. Ali ako je Fatima na prodaju,
nudim dvostruko više od najveće ponude koju imate.”
„O tome ćete morati sa tetkom Pati; ja smem da je vidim samo
povremeno.”
„I ne primećuje se, pa možeš i da je zadržiš. Daj da ti pogledam oči.
Hmmmm... moguće je.”
„I jeste. A Majk je veoma pažljivo grukovao i rekao je Stinkiju da
je napravio dečaka.”
„Kako Majk to može da grukuje? Nemoguće. Ja nisam siguran ni
da si uopšte trudna.”
 „O, jeste trudna, Džubale.” potvrdila je Patriša.
Mirijam ga je spokojno gledala. „Još ste skeptični, šefe. Majk je
grukovao dok smo Stinki i ja još bili u Bejrutu, pre nego što smo uopšte
bili sigurni da je uspelo. Majk nam je telefonirao. A Stinki je sutradan
rekao na univerzitetu da uzimamo odsustvo radi terenskog rada – ili
dajemo otkaz, kako im je lakše. I evo nas.”
„Šta radite?”
„Radimo. Radimo više nego što ste me vi ikada terali da radim, šefe
– moj muž je gonič robova.”
„Šta radite?”
„Pišu marsovski rečnik”, javila se Pati.
„Marsovsko-engleski? To mora da je teško.”
„O, ne, ne, ne!” Mirijam je delovala gotovo užasnuto. „To ne bi bilo
teško, bilo bi nemoguće. Marsovski rečnik na marsovskom. Još nijedan
nije napisan: Marsovcima takve stvari nisu potrebne. Moj deo je čisto
tehnički; prekucavam ono što oni urade. Majk i Stinki – uglavnom
Stinki – razradili su fonetsko pismo za marsovski jezik, sa osamdeset
jednim karakterom. Dali smo da se IBM pisaća mašina prepravi za te
karaktere, morali smo da iskoristimo i velika i mala slova – dragi šefe,
ja sam uništena kao sekretarica; sad mogu da prekucavam samo na
marsovskom. Hoćete li me ipak voleti? I dalje umem da kuvam... a
rečeno mi je da imam i druge talente.”
„Naučiću da diktiram na marsovskom.”
„I hoćete, pre nego što Majk i Stinki završe sa vama. Grukuješ li,
Pati?”
„Govoriš ispravno, brate moj.”
Vratili su se u dnevnu sobu. Kakston im se pridružio i predložio da
nađu neko mirnije mesto, dalje od ogromne brbljive kutije: poveo je
Džubala kroz hodnik u drugu dnevnu sobu. „Izgleda da ste zauzeli veći
deo ovog sprata.”
„Ceo”, složio se Ben. „Četiri apartmana: sekretarski, predsednički,
kraljevski i vlasnički, spojeni u jedan i dostupni samo sa našeg
sopstvenog sletišta... i kroz predvorje koje nije nimalo zdravo ako
nemate pomoć. Da li su vas upozorili na to?”
„Jesu?”
„Sada nam ne treba ovoliko mesta... ali možda uskoro hoće; ljudi
stalno pristižu.”
„Bene, kako možete da se krijete od policije ovako otvoreno?
Hotelsko osoblje će vas prijaviti.”
„O, ima načina. Osoblje ne dolazi ovamo gore. Znate, Majk je
vlasnik hotela.”
„Utoliko gore, rekao bih.”
„Ne, već utoliko bolje... osim ako naš odvažni načelnik policije ima
gospodina Daglasa na platnom spisku, u šta sumnjam. Majk je kupio
hotel preko neka četiri lažna posrednika – a Daglas se ne raspituje zašto
Majk želi nešto da uradi. Daglas me ne mrzi više tako mnogo otkako je
Oz Kilgalen preuzeo moju kolumnu, valjda, ali ipak ne želi da prepusti
meni kontrolu – on radi tačno ono što Majk traži. Hotel je dobra
investicija; donosi novac – ali zvaničan vlasnik je jedan od naših
članova Devetog kruga. Pa kada vlasnik odluči kako želi da uzme za
sebe ceo ovaj sprat za celu sezonu, upravnik ne sme, ne može i neće da
se raspituje zašto, niti koliko će gostiju biti – on voli svoj posao: Majk
ga plaća više nego što zaslužuje. Zato je ovo sasvim fino skrovište, za
sada. Dok Majk ne grukuje kuda ćemo ići dalje.”
„Zvuči kao da je Majk očekivao da će vam biti potrebno skrovište.”
„O, siguran sam da jeste. Pre skoro dve nedelje Majk je ispraznio
gnezdo za mladunce – ostali su samo Merjema i njena beba; Merjema
mu je potrebna za posao koji trenutno radi. Majk je sve ostale roditelje
sa decom poslao u druge gradove – verovatno mesta gde namerava da
otvori hramove – i zato je u ključnom trenutku bilo samo nas desetak
za selidbu. Ništa strašno.”
„Ali opet ste jedva izvukli živu glavu, kako čujem.” Džubal se pitao
kako su uopšte uspeli da pokupe odeću – s obzirom na to da verovatno
nisu imali ništa na sebi. „Izgubili ste sve što je bilo u Gnezdu? I lične
stvari?”
„A, ne, ništa što nam je zaista važno. Imamo Stinkijeve snimke
jezika i Merjeminu prilagođenu pisaću mašinu – pa čak i onu jezivu
prikazu sa vašim likom. Majk je zgrabio našu odeću i nešto gotovine
što je bilo pri ruci.”
„Majk, kažeš? Ali mislio sam da je Majk bio u zatvoru kad je izbio
požar.”
„Jeste i nije. Njegovo telo je bilo u zatvoru... sklupčano i nesvesno.
Ali on je zapravo bio sa nama. Razumete?”
„Uh, ne baš.”
„Povezanost. Bio je u Džilinoj glavi, uglavnom, ali svi smo bili
prilično tesno povezani. Džubale, ne mogu to da objasnim: morate sami
da osetite. Kad se desila eksplozija, premestio nas je ovamo. Onda smo
se vratili nazad i spasli sitnice koje je vredelo spasavati.”
Džubal se namrštio. Kakston je postao nestrpljiv. „Teleportacija,
naravno. Šta je tu teško da se grukuje, Džubale? Vi sami ste mi rekli da
dođem ovamo i otvorim oči i da prepoznam čudo kad ga vidim. I to sam
i uradio. Samo što to nisu čuda, baš kao što ni radio nije čudo. Da li
grukujete radio? Ili stereoviziju? Ili kompjutere?”
„Ja? Ne.”
„Ni ja. Nikad se nisam razumeo u elektroniku. Ali siguran sam da
bih mogao, kad bih uložio vreme i trud da naučim jezik elektronike;
znam da to nije nikakvo čudo – samo je komplikovano. Teleportacija je
sasvim jednostavna, kada naučite taj jezik – mada je sam jezik težak.”
„Bene, možeš da teleportuješ stvari?”
„Ja? O, ne, to se ne uči u zabavištu. Ja jesam đakon, ali samo
formalno, prosto zato što spadam u Prve pozvane i u Deveti krug – ali
po stvarnom napretku spadam u Četvrti krug i napredujem ka Petom.
Tek sam počeo da stičem kontrolu nad sopstvenim telom. Pati je jedina
od nas koja može da iole redovno koristi teleportaciju... a nisam siguran
da to ikada radi bez Majkove pomoći. Majk doduše kaže da je potpuno
spremna za to, ali Pati je tako divno naivna i skromna osoba, iako je u
mnogo čemu genije, da se stalno oslanja na Majka. A ne bi trebalo.
Džubale, ja grukujem ovako: nama Majk nije zaista potreban – ne
pokušavam da ga svrgnem; nemojte me pogrešno shvatiti. Ali i vi biste
mogli da budete Čovek sa Marsa. Ili čak i ja. To je kao prvi čovek koji
je otkrio vatru. Vatra je sve vreme bila tu – a kad je on pokazao kako se
koristi, svako je to mogao da radi... svako sa dovoljno razuma i znanja
da se ne opeče. Razumete me?”
„Grukujem, barem donekle.”
„Majk je naš Prometej – ali setite se da Prometej nije bio bog. Majk
to stalno naglašava. Ti si bog, ja sam bog, on je bog – sve se to grukuje.
Majk je čovek kao i svi mi ostali... iako zna više od nas. Vrlo nadmoćan
čovek, to svi znaju – neki običan čovek, kad bi znao sve ono što
Marsovci znaju, verovatno bi se proglasio za omanjeg boga. Majk je
iznad takvih iskušenja. Prometej... ali ne više od toga.”
„Koliko se sećam”, polako je rekao Džubal, „Prometej je skupo
platio što je podario ljudima vatru.”
„Nemojte misliti da Majk nije! On plaća radeći po dvadeset četiri
sata svakog dana, sedam dana u nedelji, pokušavajući da nauči nas
nekoliko kako da se igramo šibicama a da se ne opečemo. Džil i Pati su
pokušale da ga uspore, počele su da ga teraju da pravi pauzu i odmori
se jednu noć nedeljno, i to dosta pre nego što sam im se ja pridružio.”
Kakston se nasmešio. „Ali ne možeš zaustaviti Majka. Ovaj grad je pun
kockarnica, što svakako znate, a većina ih je nepoštena pošto je to ovde
protiv zakona. Majk obično tu slobodnu noć provodi igrajući nameštene
igre – i pobeđuje. Osvoji po deset, dvadeset, trideset hiljada dolara za
noć. Pokušali su da ga opljačkaju, pokušali su da ga ubiju, pokušali su
da mu sipaju drogu u piće i da mu pošalju snagatore – ništa nije vredelo;
on je prosto stekao i zadržao ugled najsrećnijeg čoveka u gradu... a to
je privuklo nove ljude u hram; hteli su da vide čoveka koji uvek
pobeđuje. Onda su pokušali da mu zabrane da igra – što je bila greška.
Obeležene karte su im se lepile, točkovi ruleta nisu se okretali, kockice
su pri svakom bacanju pokazivale samo duple šestice. Na kraju su
morali da pristanu da ga trpe... i samo su ga učtivo molili da pođe dalje
pošto bi osvojio nekoliko hiljada. Majk bi uvek to uradio, ako ga učtivo
zamole.
Naravno, to je samo još jedna interesna grupa koja je sad protiv nas.
Ne samo fosteriti i još neke crkve nego i kockarski sindikat i gradska
politička mašinerija. Sve mi se čini da je posao u hramu obavio neki
profesionalac doveden izvan grada – čisto sumnjam da su fosteritske
siledžije umele tako da rade. Suviše je profesionalno.”
Dok su pričali, ljudi su ulazili, izlazili, stvarali grupe ili se
pridruživali njima dvojici. Džubal je kod svih osetio nešto veoma
neobično, smirenu opuštenost koja u isto vreme predstavlja dinamičnu
napetost. Niko nije delovao uzbuđeno, čak ni užurbano... a ipak sve što
su radili delovalo je promišljeno, čak i gestovi naizgled potpuno
slučajno i neplanirani kao kad se dve osobe susretnu i pritom se poljube
i pozdrave – a ponekad ne. Džubalu se činilo da je sve to deo neke
ogromne koreografije... a očito nije bilo tako.
Tiha, narastajuća napetost – ili tačnije rečeno iščekivanje, zaključio
je: ovi ljudi nisu napeti u nekom morbidnom smislu. Podsećali su
Džubala na nešto što je iskusio nekada davno. Operacija? Kad radi
majstor, bez zvuka, bez suvišnih pokreta? Možda.
Onda se setio. Jednom, pre mnogo godina, kada su ogromne rakete
na hemijski pogon korišćene za prva istraživanja svemira polazeći sa
treće planete, posmatrao je odbrojavanje sa bezbedne udaljenosti... i sad
se setio takvih istih prigušenih glasova, istih opuštenih, vrlo
raznorodnih ali koordinisanih postupaka, istog narastanja likujućeg
iščekivanja kako su se brojevi pri odbrojavanju sve više smanjivali.
Čekali su punoću, to je bilo sasvim sigurno. Ali čega? Zašto su svi tako
srećni? Njihov hram i sve što su gradili upravo su uništeni... a ipak su
svi ličili na decu pred Božić.
Džubal je u prolazu, kad je tek stigao, primetio da golotinja koja je
toliko uznemirila Bena tokom prve, prekinute posetu Gnezdu izgleda
nije preneta i u ovo, rezervno gnezdo, iako je bilo dovoljno izdvojeno.
Tek kasnije je shvatio da ima i takvih osoba, samo ih on nije
primećivao; toliko se privikao na jedinstvenu porodičnu atmosferu
ovog mesta da je činjenica što je neko obučen ili nije postala nebitna i
zato neupadljiva.
Kada je nešto primetio, to nije bila koža nego najgušća, najlepša
duga crna kosa koju je ikada video, na mladoj ženi koja je ušla, obratila
se nekome, dobacila Benu poljubac, ozbiljno pogledala Džubala i
izašla. Džubal ju je pratio pogledom, diveći se veličanstvenoj,
zanjihanoj grivi boje ponoći. Tek kada je otišla, shvatio je da nije imala
na sebi ništa osim te lepote... a onda je shvatio i da ona nije jedina takva
među braćom.
Ben je primetio njegov pogled. „To je Rut”, rekao je. „Nova visoka
sveštenica. Ona i njen muž su bili van grada, skroz na drugoj obali –
zadatak im je da pripreme ogranak hrama, čini mi se. Drago mi je što
su se vratili. Sad polako izgleda kao da će se čitava porodica okupiti na
istom mestu – kao za nekadašnje božićne večere.”
„Ima prekrasnu kosu. Voleo bih da se još malo zadržala.”
„Pa što je niste pozvali?”
„Molim?”
„Rut je skoro sigurno našla neki izgovor da dođe ovamo samo da bi
vas osmotrila – sigurno su tek stigli. Ali zar niste primetili da smo ostali
skoro potpuno sami, osim nekolicine koja bi sela sa nama, skoro ništa
ne bi govorili i brzo bi otišli?”
„Pa... da.” Džubal jeste to primetio i bio je malčice razočaran, jer se
pripremao, na osnovu svega što je dosad čuo, da će morati da se brani
od neželjene intimnosti – a sad je ustanovio da su očekivanja bila
potpuno pogrešna. Dočekali su ga gostoljubivo i učtivo, ali to je više
ličilo na učtivost mačke nego na učtivost suviše oduševljenog psa.
„Svi su strašno zainteresovani zbog činjenice da ste ovde i mnogo
žele da vas vide... ali vas se i pomalo plaše.”
„Mene?”
„O, pa rekao sam vam to prošlog leta. Vi ste časna tradicija ove
crkve, niste potpuno stvarni i pomalo ste natprirodno veliki. Majk im je
rekao da ste vi jedini čovek kojeg on zna a koji može da ‘grukuje u
potpunosti’ a bez potrebe da prethodno uči marsovski. Većina ih smatra
da možete da im čitate misli, isto kao Majk.”
„O, kakva besmislica! Nadam se da si ih razuverio?”
„Ko sam ja da uništavam mitove? Možda vi i umete da čitate misli
– siguran sam da mi to ionako ne biste rekli. Oni vas se tek malo
pribojavaju – vi jedete bebe za doručak a kada urliknete, zemlja zadrhti.
Svi bi se oduševili da ih pozovete da priđu... ali neće da vam se nameću.
Oni znaju da čak i Majk stoji u stavu mirno kad pričate sa njim.”
Džubal je celu tu zamisao odbacio jednom kratkom, eksplozivnom
rečju.
„Naravno”, složio se Ben. „Čak i Majk ima svoje slabe tačke –
rekao sam vam da je on samo ljudsko biće. Ali tako je kako je. Vi ste
svetac zaštitnik ove crkve – i nema izvlačenja.”
„Gle... eno nekoga koga poznajem, upravo je ušla. Džil! Džil!
Okreni se ovamo, dušo!”
Žena se okrenula tek posle malo oklevanja. „Ja sam Don. Ali hvala
vam.” Ipak im je prišla i Džubal je za trenutak pomislio da će ga
poljubiti... i rešio je da se neće izmaći. Ali ona ili to nije nameravala, ili
se predomislila. Spustila se na jedno koleno, uhvatila ga za ruku i
poljubila je. „Oče Džubale. Dobro nam došli. Pijemo duboko za vas.”
Džubal je istrgao ruku. „Zaboga, dete! Ustani i sedi lepo sa nama.
Delimo vodu.”
„Da, oče Džubale.”
„Uh... i zovi me Džubal – i razglasi ostalima da ne želim da me
tretiraju kao gubavca. Okružen sam svojom porodicom – nadam se.”
„I jeste... Džubale.”
„Zato očekujem da me oslovljavate po imenu i da se ponašate kao
da sam vam brat po vodi – ni više ni manje od toga. Prvi ko dođe da mi
ukazuje poštovanje biće poslat u ćošak. Da li se grukujemo?”
„Da, Džubale”, rekla je staloženo. „Rekla sam im. Biće tako.”
„Molim?”
„Hoće da kaže”, objasnio je Ben, „da je rekla Pati, verovatno, jer je
Majk u ovom trenutku povučen... a Pati će preneti svima koji mogu lako
da je čuju – unutrašnjim uvom – a oni će preneti poruku svima koji su
još uvek pomalo gluvi, kao na primer ja.”
„Da”, potvrdila je Don, „samo što sam rekla Džil – Pati je izašla
napolje, po nešto što Majk želi. Džubale, da li ste gledali vesti na stereo-
tanku? Veoma je uzbudljivo.”
 „Šta? Ne.”
„Misliš li na bekstvo iz zatvora, Don?”
„Da, Bene.”
„Nismo još razgovarali o tome – a Džubal ne voli stereo. Džubale,
Majk nije prosto razvalio vrata i došao kući kad je poželeo; ostavio ih
je u priličnoj dilemi. Bio je uhapšen pod svim mogućim optužbama,
osim valjda silovanja Kipa slobode, a blentavi Šort ga je istog dana
ocrnio kao Antihrista. I zato im je pokazao neka čuda da imaju o čemu
da pričaju. Razbio je sve ćelije i vrata u okružnom zatvoru dok je
izlazio... i u saveznom, tik izvan grada, čisto radi ravnopravnosti – i
razoružao je sve policajce, gradske, okružne i savezne. Delom da bi
imali šta da rade i čime da se zanimaju... a delom zato što Majk mrzi
kada čoveka zaključaju iz bilo kog razloga. On grukuje da je to velika
pogrešnost.”
„Uklapa se”, složio se Džubal. „Majk je uvek blag. Bolelo bi ga da
je bilo ko u zatvoru. Slažem se.”
Ben je zavrteo glavom. „Majk nije blag, Džubale. Ne bi se libio da
ubije čoveka. Ali on je krajnji anarhista – držanje čoveka u ćeliji je
pogrešnost. Sloboda ličnosti – i potpuna lična odgovornost za sebe. Ti
si bog.”
„A u čemu je tu konflikt? Ubistvo čoveka može biti neophodno. Ali
zatvaranje u ćeliju je zločin protiv njegovog integriteta – i protiv
vašeg.”
Ben se zagledao u njega. „Grukujem da je Majk u pravu. Vi stvarno
grukujete u potpunosti – na njegov način. Ja još ne... ali i dalje učim.
Kako su vesti prihvaćene, Don?”
Ona se kratko nasmejala. „Kao u uzdrmanom osinjem gnezdu.
Gradonačelnik je dao izjavu... bukvalno je zapenio. Zahteva pomoć od
savezne države i od Federacije – i dobiće je; videli smo nosače ljudstva
kako sleću. Ali Majk ih još pre sletanja dočeka – ne nestane im samo
oružje, nego i cipele – a čim se transporter isprazni, nestane i on.”
„Pretpostavljam da će ostati povučen dok im ne dosadi pa
odustanu”, rekao je Ben. „Tu ima suviše mnogo detalja, morao bi
neprekidno da ostane takav.”
Don se malo zamislila. „Ne bih rekla, Bene. Ja bih svakako morala,
čak i za samo deseti deo tog posla. Ali grukujem da bi Majk to postigao
i vozeći bicikl pa još naglavačke.”
„Dobro, ne znam, ja se još uvek igram u blatu.” Ben je ustao.
„Ponekad me vi čudotvorci pomalo gnjavite, Don. Idem malo da
gledam u tank.” Sagnuo se da je poljubi. „Ti zabavljaj tatu Džubala; on
voli devojčice.” Udaljio se, a pakla cigareta koje je ostavio na stočiću
podigla se, pošla za njim i uskočila mu u džep.
„To si ti uradila?”, upitao je Džubal. „Ili Ben?”
„Ben je. Ja ne pušim, osim ako muškarac sa kojim sam želi da puši.
Ali on stalno zaboravlja cigarete; moraju da ga jure po celom Gnezdu.”
„Hm... pa, to je prilično velika igra u blatu.”
„Ben napreduje mnogo brže nego što je spreman da prizna. On je
zapravo svetac – ali ni to neće da prizna. Stidi se.”
„Hmf. Don, jesi li ti ona Don Arden koju sam upoznao u Fosterovoj
kapeli pre oko dve i po godine?”
„O, setili ste se!!!” Obradovala se kao da je dobila lizalicu.
„Naravno da se sećam. Ali malo sam zbunjen. Prilično si se
promenila. Nabolje, naravno. Izgledaš još lepše.”
„Zato što jesam lepša”, odgovorila je ona. „Pobrkali ste me sa
Džilijan. A i ona je sad još lepša.”
„Gde je to dete? Nisam je još video... a mislio sam da ću je odmah
sresti.”
„Radila je.” Don je oklevala. „Ali rekla sam joj, a ona kaže da
dolazi.” Ponovo je oklevala. „A ja treba da preuzmem njeno mesto.
Molim vas, izvinite me.”
„O, naravno. Samo ti pođi, dete.”
„Nema žurbe.” Ali ustala je i otišla skoro istog časa kad je prišao
doktor Mahmud i seo.
Džubal ga je kiselo gledao. „Mogao si pokazati makar toliko
osnovne učtivosti da mi se javiš da si stigao u zemlju, umesto da pustiš
da prvi put vidim svoje kumče samo zahvaljujući zmiji.”
„Džubale, vi ste uvek u jezivoj žurbi.”
„Kada je čovek u...” Džubala su prekinule dve male šake kojima mu
je neko iza njega poklopio oči. Začuo je dobro poznati glas:
„Pogodi ko je!”
„Belzebub?”
„Probaj ponovo.”
„Ledi Magbet?”
„To je već bliže. Još jedan pokušaj ili si izgubio.”
„Džilijan, prekini s tim, dođi ovamo i sedi kraj mene.”
„Da, oče.” Poslušala ga je.
„I nemoj da me zoveš ‘oče’ kad smo van kuće. Šta sam ono
govorio? Kad je čovek u mojim godinama, s nekim stvarima mora da
žuri. Svaki izlazak sunca je skupoceni dragulj... jer za njim možda neće
uslediti zalazak. Svet svakog trenutka može nestati.”
Mahmud se nasmešio. „Džubale, da li vi to mislite da će svet
prestati da se okreće ako vi prestanete da ga gurate?”
„Veoma sam uveren da hoće – bar što se mene tiče.” Mirijam im se
ćutke pridružila i sela Džubalu sa druge strane; on ju je obgrlio rukom.
„Mada se nisam spremio da ponovo vidim tvoju ružnu facu... pa čak ni
nešto prihvatljivije lice jedne od mojih nekadašnjih sekretarica...”
„Šefe, a da li ste se spremili da dobijete šut u stomak? Ja sam veoma
lepa; imam potvrdu sa najviše instance.”
„Tišina. Nova kumčad su u posebnoj kategoriji. Doduše, pošto se
nisi setila ni razglednicu da mi pošalješ, umalo da propustim da vidim
Fatimu Mišel. A u tom slučaju bih se vratio da te progonim.”
„A u tom slučaju”, nastavila je Mirijam, „moći ćete da vidite i
Miku... kako razmazuje po kosi rendanu šargarepu. Odvratan prizor.”
„Govorio sam metaforički.”
„Ja nisam. Ona užasno brljavo jede.”
„A zašto ste govorili metaforički, šefe?”, upitala je Džil tiho.
 „Zato što ne priznajem pojam ‘duha’, osim kao govorne figure.”
„Nije to samo govorna figura”, bila je uporna Džil.
„Hm... možda si u pravu, ali ja radije upoznajem male devojčice
uživo... to jest, kad sam i ja živ.”
„Ali ja nisam o tome govorio, Džubale”, javio se doktor Mahmud.
„Vi ne umirete; niste ni blizu smrti. Majk vas je grukovao da se uveri.
Kaže da vas čeka još dosta godina.”
Džubal je vrteo glavom. „Još davno sam postavio gornju granicu,
trocifrenu. Neću više od toga.”
„Trocifrenu, šefe?”, nedužno je upitala Mirijam. „One tri cifre koje
je koristio i Metuzalem?”
On ju je protresao za ramena. „Ne budi opscena!”
„Stinki kaže da žene treba da budu opscene, ali da se ne čuju.”
„Tvoj muž istinito govori. Zato se utišaj. Onog dana kad mi merač
kilometara pokaže trocifreni broj, ima da se rastelovim, bilo na
marsovski način bilo nekom uobičajenijom, grubom metodom. To mi
niko ne može oduzeti. Odlazak u svlačionicu je najbolji deo igre.”
„Grukujem da govorite istinito, Džubale”, odvratila je Džil, „kada
kažete da je to najbolji deo. Ali ja ne bih računala da će se uskoro desiti.
Vaša punoća još nije nastupila. Aleks vam je prošle nedelje napravila
horoskop.”
„Horoskop? Bože blagi! I ko je Aleks? I kako se usuđuje da pravi
moj horoskop! Pokaži mi je! Tako mi svega, ima da je prijavim tržišnoj
inspekciji.”
„Bojim se da neće moći, Džubale”, ubacio se Mahmud, „bar ne u
ovom trenutku, jer ona radi na našem rečniku. A što se tiče pitanja ko
je, to je madam Aleksandra Vešan.”
Džubal se ispravio, odjednom zadovoljan. „Beki? Je li i ona u ovoj
ludnici? Trebalo je da znam. Gde je sada?”
„Da, Beki. Zovemo je Aleks jer imamo još jednu Beki. Ali moraćete
da se strpite. I nemojte da frkćete na njene horoskope, Džubale, ona ima
Vid.”
 „O, koješta, Stinki. Astrologija je gomila gluposti i ti to dobro
znaš.”
„O, naravno. Čak i Aleks zna. A poveliki procenat astrologa su
trapave varalice. Pa ipak, Aleks to radi čak još usrdnije nego nekada,
kad je radila za javnost – sada koristi marsovsku aritmetiku i marsovsku
astronomiju – mnogo su punije od naše. Ali to je samo njen način
grukovanja. Mogla bi isto tako da gleda u jezerce, ili u kristalnu kuglu,
ili da gleda utrobu pileta. Sredstvo koje koristi da bi stigla u pravo stanje
nije uopšte bitno, a Majk joj je savetovao da nastavi sa koriščenjem
simbola na koje je naviknuta. Međutim, činjenica je da ona ima Vid.”
„Šta tačno podrazumevaš pod Vidom, Stinki?”
„Sposobnost da grukuje više vaseljene od ovog delića na kojem u
ovom trenutku sedimo. Majk je to stekao zbog godina marsovske
discipline; Aleks je neobučeni poluposvećenik. Činjenica da je koristila
besmislen simbol astrologije uopšte nije bitna. Besmislena je i brojanica
– govorim o muslimanskoj brojanici, naravno; ne kritikujem našu
konkurenciju od preko puta.” Mahmud je zavukao ruku u džep, izvukao
brojanicu i počeo da je opipava. „Ako pomaže da tokom partije pokera
okreneš kačket naopačke – onda pomaže. Nebitno je što kačket nema
magijske moći i ne može da grukuje.”
Džubal se zagledao u islamsko sredstvo za meditaciju i usudio se
da postavi pitanje koje se ranije ustezao da postavi. „Onda treba da
shvatim da si ti i dalje vernik? Mislio sam da si možda pristupio
Majkovoj crkvi.”
Mahmud je sklonio brojanicu. „Ja sam oboje.”
„Stvarno? Stinki, to dvoje je nespojivo. Ili ja ne grukujem nijedno.”
Mahmud je zavrteo glavom. „Samo na površini. Pretpostavljam da
bi mogao da kažeš da je Merjema prihvatila moju religiju, a ja njenu;
konsolidovali smo se. Ali, Džubale, voljeni brate moj, ja sam i dalje rob
božji, pokoran Njegovoj volji... i ipak mogu da kažem: ‘Ti si bog, ja
sam bog, sve što grukuje je bog’. Prorok nikad nije tvrdio da je poslednji
od svih proroka niti da je kazao sve što ima da se kaže – samo su
fanatici, posle njega, insistirali na te dve veoma neistinite obmane.
 Pokoravanje volji božjoj ne znači postati slepi robot, nesposoban za
slobodno odlučivanje pa time i za greh – a Kuran to i ne kaže. Pokornost
može da uključuje – i uključuje – potpunu odgovornost za način na koji
ja i svako od nas uobličava svoju vaseljenu. Naše je da je pretvorimo u
rajsku baštu... ili da je uništimo.” Nasmešio se. „Pozajmiću za trenutak
izreku: ‘Sa bogom su sve stvari moguće’ – osim jedne... jedne
nemoguće. Bog ne može da pobegne od Sebe, ne može da se odrekne
Svoje potpune odgovornosti – on će zauvek morati da ostane pokoran
Svojoj sopstvenoj volji. Islam ostaje – On ne može da prebaci
odgovornost na drugoga. To je njegovo – moje... vaše... Majkovo.”
Džubal je uzdahnuo. „Stinki, od teologije uvek dobijam ospice. Gde
je Beki? Može li da se malo mane tog rečnika i da pozdravi starog
prijatelja? Video sam je samo jednom za poslednjih dvadeset i više
godina; to je stvarno suviše dugo.”
„Videćete je. Ne može sad da prekida, jer diktira. Objasniću vam
tehniku, da ne biste više navaljivali. Sve do sada provodio sam deo
svakog dana u razgovoru sa Majkom – samo nekoliko trenutaka, mada
mi je delovalo kao puno osmočasovno radno vreme. Onda bih smesta
diktirao u traku sve što je presuo u mene. Sa tih traka je nekoliko drugih
ljudi, uvežbanih u marsovskoj fonetici mada ne obavezno i naprednih
učenika, pravilo fonetske transkripte. Onda bi Merjema to prekucala,
koristeći posebnu pisaću mašinu – a onda bi taj prvi original Majk ili ja
– bolje Majk, ali on je stvarno prezauzet – ručno korigovali.
Ali sad nam je raspored poremećen, a Majk grukuje da će poslati
Merjemu i mene u neki Šangri-la da završimo posao – ili, preciznije
rečeno, grukovao je da će to grukovati kao neophodno. Zato Majk
priprema trake za naredne mesece i godine, kako bih ja mogao da ih
ponesem, pa da ih polako pretvaramo u fonetski prepis koji ljudi mogu
naučiti da čitaju. Osim toga, imamo hrpe traka na kojima su snimljena
Majkova predavanja na marsovskom – koje treba transkribovati i
otkucati kada rečnik bude završen... predavanja koja smo u to vreme
razumeli, uz njegovu pomoć, ali kasnije će morati da se otkucaju,
pomoću rečnika.
Sada moram pretpostaviti da ćemo Merjema i ja krenuti ubrzo, jer,
s obzirom na to koliko je Majk zauzet stotinama drugih stvari, on je
promenio metod. Ovde ima osam spavaćih soba opremljenih
mikrofonima i snimačima. Oni od nas koji to mogu najbolje – Pati, Džil,
ja, Merjema, tvoja prijateljica Aleks i još neki – smenjuju se u tim
sobama. Majk nas ubaci u kratak trans, prespe u nas jezik – definicije,
idiome, pojmove – za nekoliko trenutaka koji nam se čine kao sati... a
onda mi smesta diktiramo to što je usuo u nas, doslovce, dok je još
sveže. Ali to ne može svako da radi, čak ni pripadnici Centralnog
hrama. Potreban je odličan izgovor i sposobnost da se stapamo u transu
i potom deklamujemo rezultate. Sem, na primer, ima sve to osim dobrog
izgovora – uspeo je, bog zna kojim čudom, da govori marsovski sa
akcentom iz Bronksa. Ne možemo da ga koristimo, rečnik bi bio pun
grešaka. Dakle, eto šta Aleks radi u ovom trenutku – diktira. Još je u
polutransu koji je potreban da bi se svega sećala, a ako je prekinemo,
izgubiće sve ono što nije još snimila.”
„Grukujem”, složio sa Džubal, „mada me malo potresa slika Beki
Vizi kao marsovskog stručnjaka. Ipak, ona je nekada bila jedan od
najboljih mentalista u šou-biznisu; mogla je da čita na daljinu, tako
precizno da bi ljudi prosto ostajali bez teksta – i bez novčanika. Slušaj,
Stinki, ako ćeš biti poslat nekuda u mir i tišinu dok sređuješ sve te
podatke, zašto se ti i Mirijam ne biste vratili kući? Imam mnogo
prostorija za učenje i spavanje u novom krilu.”
„Možda i hoćemo. Čekanje još traje.”
„Dušo”, javila se Mirijam žudno, „mnogo bih volela takvo rešenje
– ako nas Majk zaista izbaci iz Gnezda.”
„Misliš, ako grukujemo da napustimo Gnezdo.”
„Isto je to. Kao što i sam grukuješ.”
„Govoriš istinito, draga moja. Ali kada se ovde jede? Osećam vrlo
ne-marsovsku glad. U Gnezdu je usluga bila mnogo bolja.”
„Ne možeš očekivati od Pati da radi na tvom dosadnom rečniku, da
se stara za smeštaj svih koji pristignu, da trčkara okolo obavljajući sitne
poslove za Majka i još da uvek ima pun sto hrane istog časa kad
ogladniš, ljubavi. Džubale, Stinki nikada neće postati sveštenik – on je
rob svog želuca.”
 „E, i ja sam.”
„A vas dve biste mogle da pomognete Pati”, dodao je njen muž.
„Ovo mi zvuči kao vrlo grub zahtev. Znaš da joj pomažemo, mili,
koliko god nam dozvoli – a Toni ne pušta gotovo nikoga u kuhinju...
čak ni u ovu kuhinju.” Ustala je. „Hodite, Džubale, idemo da vidimo šta
se kuva. Toni će biti vrlo polaskan ako posetite njegovu kuhinju.”
Džubal je pošao za njom, prilično se iznenadio kad je osmotrio
telekinezu na delu tokom pripreme hrane, upoznao se sa Tonijem, koji
se mrštio sve dok nije shvatio ko je sa Džil, a potom je sa ogromnim
ponosom pokazivao svoju radionicu – praćen bujicom pogrda na
mešavini engleskog i italijanskog, a na račun zlikovaca koji su uništili
„njegovu” kuhinju u Gnezdu. U međuvremenu je varjača, bez ikakvog
dodira, nastavljala da meša sos za špagete u velikom loncu.
Ubrzo potom Džubal je odbio da ga posade na počasno mesto u čelu
dugačkog stola i odabrao je drugo, manje upadljivo. Pati je sedela na
jednom kraju; stolica na drugom ostala je prazna... osim nekog
nestvarnog osećanja koje je obuzelo Džubala, da Čovek sa Marsa sedi
tamo i da ga vide svi prisutni, osim njega – mada je to važilo samo u
nekim slučajevima.
Prekoputa njega za stolom sedeo je doktor Nelson.
Džubal je otkrio da bi se iznenadio da doktor Nelson nije prisutan.
Klimnuo je glavom: „Zdravo, Svene.”
„Zdravo, doktore. Delimo vodu.”
„Nikad žedni. Šta ste vi ovde? Dežurni lekar?”
Nelson je zavrteo glavom. „Student medicine.”
„Ah. Učite nešto novo?”
„Naučio sam da medicina nije neophodna.”
„To sam vam i ja mogao reći, da ste me pitali. Jeste li videli Vana?”
„On će verovatno doći kasnije večeras ili rano ujutro. Brod mu se
prizemljio danas.”
„Da li uvek dolazi ovamo?”, zanimalo je Džubala.
„Recimo da je on vanredni student. Ne može da provodi mnogo
vremena ovde.”
„Pa, radovaću se da ga vidim. Nismo se sreli možda godinu i po.”
Džubal je zapodenuo razgovor sa čovekom desno od sebe, dok je
Nelson pričao sa Dorkas, desno od njega. Džubal je primetio za stolom
isto ono brideće iščekivanje kao i ranije, ali jače. A ipak, nije se
dešavalo ništa konkretno – samo tiha porodična večera u opuštenoj i
prisnoj atmosferi. Jednom je čaša vode prošla oko stola, ali ako ju je
pratio neki ritual rečima, bile su izgovorene suviše tiho da bi se čule.
Kada je stigla do Džubala, on je otpio gutljaj i dodao je devojci levo od
sebe – okruglih očiju i suviše punoj divljenja da bi ćaskala sa njim – i
poluglasno je rekao: „Nudim ti vodu.”
Uspela je da odgovori. „Hvala na vodi, oč... Džubale.” To je bilo
jedino što je uspeo da izvuče od nje. Kada je čaša dovršila krug, stigavši
do praznog mesta u čelu stola, u njoj je ostalo možda centimetar vode.
Podigla se i nagnula, a voda je nestala; čaša se potom spustila na
stolnjak. Džubal je pretpostavio, ispravno, da je učestvovao u grupnom
deljenju vode Centralnog hrama... i to verovatno njemu u čast – mada
svakako nije ni najmanje ličilo na bahanalijsko veselje, za koje je
smatrao da prati ovu svečanu dobrodošlicu bratu. Da li zato što se
nalaze u neuobičajenom okruženju? Ili je on pripisivao suviše značenja
nejasnim izveštajima, u iščekivanju onoga što je želeo da nađe u njima?
Ili su prosto smanjili doživljaj do asketske formalnosti, iz
poštovanja prema njegovim godinama i stavovima?
Izgledalo mu je da je ovo drugo znatno verovatnije – i utvrdio je da
ga to sekira. Naravno, rekao je sebi, drago mu je što je pošteđen potrebe
da odbija poziv koji svakako ne bi želeo – i ne bi uživao u njemu bez
obzira na godine, pošto je njegov ukus takav kakav je.
Ali ipak, prokletstvo! „Nemojte da je neko pominjao klizanje po
ledu jer je baka suviše stara i slaba za klizanje, pa to ne bi bilo učtivo.
Hilda, ti predloži da igramo dame, a mi ćemo se svi složiti – baka voli
dame. A na klizanje ćemo ići neki drugi put. Dobro, deco?”
Džubal se gnušao ove uviđavnosti pune poštovanja, ako je stvarno
to bilo posredi – gotovo da bi više voleo da ipak idu na klizanje, pa
makar pri tome slomio kuk.
 Ipak, odlučio je da ne pominje to, čak ga je potpuno potisnuo, uz
pomoć čoveka desno od sebe koji je bio tačno onoliko pričljiv koliko je
devojka sa leve strane bila ćutljiva. Džubal je saznao da se čovek zove
Sem, a potom je otkrio da je Sem čovek široke i duboke učenosti,
osobina koju je Džubal cenio kod svakoga ako nije reč o papagajskoj
učenosti – a grukovao je da je Sem od one prave vrste.
„Ova nezgoda je samo privremena”, uveravao ga je Sem. „Jaje je
spremno da se izlegne i mi ćemo se širiti. Naravno, imali smo problema;
imaćemo ih i dalje – jer nijedna zajednica, ma koliko liberalne zakone
imala, neće dozvoliti da se njeni osnovni stavovi nekažnjeno dovode u
pitanje. A mi upravo to radimo. Mi dovodimo u pitanje sve, od svetosti
imovine do svetosti braka.”
„I imovine?”
„Imovine onakve kakva je danas. Do sada je Majkl samo namučio
nekoliko nepoštenih kockarnica. Ali šta će se desiti kada budu postojale
hiljade, desetine hiljada, stotine hiljada pa i više ljudi koje ne mogu da
zaustave sefovi banaka i koje ograničava samo njihova samodisciplina
da ne uzmu sve što požele? Ta disciplina je jača od svake moguće
zakonske zabrane – ali nijedan bankar to neće grukovati dok sam ne
bude pošao trnovitim putem sticanja te discipline... a onda više neće biti
bankar. Šta će biti sa tržištem akcija kada prosvetljeni budu znali kako
će se kretati akcije – a brokeri ne budu?”
„Da li vi znate?”
Sem je zavrteo glavom. „Ne znanima me. Ali Saul, onaj tamo
krupni Jevrejin, on mi je rođak; on grukuje, zajedno sa Aleks. Majkl im
je rekao da budu veoma oprezni, bez velikih dobitaka, i koriste desetine
lažnih naloga – ali ostaje činjenica da svako upućen u disciplinu može
da zaradi bilo koju svotu novca na bilo čemu – nekretnine, akcije,
konjske trke, kockanje, bilo šta – kada se nadmeće sa onima što su tek
napola budni. Ne, ja ne mislim da će novac i imovina nestati – Majkl
kaže da su oba pojma korisna – ali kažem da će biti okrenuti naglavačke,
do te mere da će ljudi morati da uče nova pravila (a to znači da će učiti
na teži način, baš kao i mi) ili će ostati beznadežno zastareli. Šta će se
desiti sa Lunar enterprajzom kada se prevoz između Zemlje i Meseca
bude obavljao teleportacijom?”
„Da li da kupujem? Ili da prodajem?”
„Pitajte Saula. On može da koristi postojeću korporaciju, ili će je
oterati u bankrot. Ili će je ostaviti nedirnutu vek ili dva. Ali osim
bankara i brokera, razmislite o svim drugim zanimanjima. Kako da
učiteljica u školi uči nečemu dete koje zna više od nje i neće da sedi i
sluša pogrešno poučavanje? Šta će biti sa lekarima i zubarima kada ljudi
postanu istinski zdravi? Šta će biti sa tekstilnom industrijom i sa
radničkim sindikatima kada odeća više ne bude potrebna i kada žene
više ne budu toliko beskrajno zainteresovane za oblačenje (mada nikada
neće potpuno izgubiti to interesovanje) – i kada nikog ne bude bilo briga
hoće li ga neko videti gologuzog? Šta će biti sa poljoprivrednom
industrijom kada se korovu bude moglo reći da ne raste, i kada usevi
budu mogli da se ubiraju bez pomoći moćne mašinerije? Odaberite koju
bilo industrijsku granu: promeniće se do neprepoznatljivosti kad se
primeni disciplina. Uzmite samo jednu promenu koja će potpuno
izmeniti svetost braka – u njegovoj sadašnjoj formi – i svetost imovine.
Džubale, da li imate predstavu koliko se novca svake godine u ovoj
zemlji troši na sredstva za kontracepciju?”
„Imam prilično jasnu predstavu, Seme. Gotovo milijardu dolara na
oralne kontraceptive samo u poslednjoj fiskalnoj godini... a više od
polovine toga su bućkuriši koji su jednako efikasni kao prašak za
pecivo.”
„O da, vi ste medicinar.”
„Samo povremeno. Zakon krda.”
„Svejedno. Šta će biti sa tom velikom industrijom – i sa kreštavim
pretnjama moralista – kada žena bude mogla da začne samo onda kada
ona to odabere, svojom voljom, i kada bude imuna na bolesti, kada ne
bude marila za mišljenje drugih ljudi... i kada se njeni stavovi toliko
izmene da će želeti snošaj srcem i dušom, onako kako Kleopatra nije ni
sanjala – ali muškarac koji pokuša da je siluje umreće tako brzo, ako
ona tako grukuje, da neće ni znati šta ga je snašlo? Kada žene budu
oslobođene krivice i straha – ali postanu neranjive osim po svom
izboru? Dođavola, farmaceutska industrija će se pretvoriti u kolateralnu
štetu – šta će onda tek biti sa ostalim privrednim granama, zakonima,
institucijama, stavovima, predrasudama i ostalim besmislicama?”
„Ne grukujem u potpunosti”, priznao je Džubal. „To se tiče teme
koja me već duže vreme nije direktno zanimala.”
„Jedna institucija neće biti na gubitku. Brak.”
„Zaista?”
„Potpuno sam siguran. Biće pročišćen, ojačan i postaće podnošljiv.
Ne podnošljiv, ekstatičan! Vidite li onu curu tamo dole, sa dugom
crnom kosom?”
„Da. Već sam se ranije divio njenoj lepoti.”
„Ona zna da joj je kosa divna i sad joj je pola metra duža nego kad
smo stupili u crkvu. To je moja žena. Pre nešto više od godinu dana
živeli smo zajedno kao pas i mačka. Ona je bila ljubomorna... ja sam
bio nepažljiv. Dosađivao sam se. Ma, oboje smo se dosađivali i samo
smo zbog dece ostali zajedno – i zbog njene posesivnosti; znao sam da
me nikad neće pustiti da odem bez borbe i skandala... a nisam imao
petlju da pokušam da započinjem nov brak u mojim godinama. Zato
sam malo švrljao, kad sam uspevao – fakultetski profesor se sreće sa
mnogim iskušenjima i ponekom bezbednom prilikom – a Rut je bila
tiho ogorčena. Ponekad baš i ne tako tiho. A onda smo stupili ovamo.”
Sem se široko nasmešio. „A ja sam se zaljubio u sopstvenu ženu.
Najbolja prijateljica, broj jedan!”
Sem je govorio veoma tiho, bio je to intiman razgovor zaklonjen
žamorom veselog društva koje jede. Njegova žena je bila daleko, na
drugom kraju stola. Podigla je pogled i rekla vrlo razgovetno: „To je
preterivanje, Džubale. Mislim da sam otprilike broj šest.”
„Ne mešaj mi se u glavu, lepotice!”, doviknuo joj je muž. „Ovo su
muške priče. Posveti se lepo Lariju.” Gađao ju je kiflicom.
Ona je zaustavila pecivo u letu i bacila ga nazad na njega, ne
prekidajući priču. Sem ju je uhvatio i namazao je puterom.
„Posvećujem Lariju svu pažnju koja mu je potrebna... do malo kasnije,
možda. Džubale, taj grubijan me nije pustio da završim. Mesto boj šest
je sjajno! Jer kad smo stupili u crkvu, moje ime uopšte i nije bilo na
spisku. Kod Sema nisam stigla na šesto mesto u poslednjih dvadeset
godina.” Potom se ponovo posvetila Lariju.
„Najvažnije”, nastavio je Sem tiho, „jeste što smo nas dvoje sada
partneri, mnogo više nego što smo bili čak i u najboljem periodu našeg
spoljašnjeg braka – a to smo postigli kroz obuku, koja kulminira u
deljenju i zbližavanju sa drugima koji su prošli istu obuku. Svi smo mi
u dvočlanom partnerstvu unutar veće grupe – obično, ali ne i obavezno,
sa zvaničnim muževima i ženama. Ali ponekad ne... a ako ne, onda se
ta promena odvija bez patnje i sa toplijim, bliskijim, boljim odnosom
između takozvanog razvedenog para nego ikada, kako u krevetu tako i
van njega. Niko ne gubi, svi dobijaju. Znate, to partnerstvo i ne mora
biti između muškarca i žene. Na primer, Don i Džil – njih dve rade
zajedno kao akrobatski tim.”
„Hm...”, zamišljeno je rekao Džubal. „A ja sam mislio da su njih
dve Majkove supruge.”
„Ne više nego bilo kome od nas. Ili nego što je Majk svima
ostalima. Majk je suviše zauzet, i takav je otkako je hram izgoreo – i
nema vremena ni za šta više nego da se postara da bude svuda prisutan.
Ako je iko Majkova žena, onda je to Pati, mada se ona više bavi vezama
koje su pre duhovne nego fizičke prirode. Zapravo, moglo bi se reći da
su i Majk i Pati uskraćeni kada je reč o krevetskim aktivnostima.”
Pati nije bila tako udaljena kao Rut, ali ipak dovoljno daleko.
Podigla je pogled. „Seme, mili. Ja se ne osećam uskraćeno.”
„Je li?” Sem je podigao glas i zazvučao je prilično ogorčeno.
„Jedino što ne valja sa ovom crkvom jeste što čovek nema apsolutno
nikakvu privatnosti”
Na to je ka njemu poletela hrana iz svih pravaca, sve od ženskog
sveta. Uspeo je da sve pohvata i baci nazad i ne podigavši ruku... sve
dok složenost manevara nije postala suviše velika, pa ga je porcija
špageta pogodila pravo u lice – a bacila ih je, koliko je Džubal video,
Dorkas.
Sem je za trenutak izgledao kao žrtva užasne saobraćajne nesreće.
Sledećeg trenutka, međutim, lice mu je bilo čisto, a čak su nestale i fleke
od sosa koji je kapnuo na Džubalovu košulju. „Ne sipaj joj više, Toni.
Gle kako traći hranu; neka malo gladuje.”
„Ima još mnogo u kuhinji”, odvratio je Toni. „Seme, špageti ti lepo
stoje. Fin sos, je li?” Dorkasin tanjir je otplovio u kuhinju i vratio se,
pun. Džubal je zaključio da Dorkas nije krila ovaj dar od njega – tanjir
je bio mnogo puniji nego što bi ona sama sipala; dobro je poznavao njen
apetit.
„Veoma fin sos”, složio se Sem. „Probao sam ono malo što mi je
upalo u usta. Od čega je? Ili ne treba da pitam?”
„Seckani policajac”, odgovorio je Toni.
Niko se nije nasmejao. U jednom nelagodnom trenutku Džubal se
upitao da li je to uopšte šala. Onda se setio da se njegova braća po vodi
često smeše, ali retko smeju – a osim toga, policajac bi predstavljao
dobru, zdravu hranu. Ali sos nikako nije mogao biti od „duge svinje”,
jer bi tada imao ukus na svinjetinu. Ovaj sos je imao jasan ukus
govedine.
Promenio je temu. „Kod ove religije mi se najviše sviđa...”
„Ovo je religija?”, upitao je Sem.
„Dobro, crkva. Reći ćemo da je crkva. Ti si je tako nazvao.”
„I jeste crkva”, složio se Sem. „Ima sve funkcije crkve, a njena
kvaziteologija, priznajem, prilično odgovara nekim stvarnim
religijama. Ja sam uskočio jer sam ranije bio nepokolebljivi ateista – a
sada sam visoki sveštenik i ne znam šta sam.”
„Razumeo sam da ste rekli da ste Jevrej.”
„I jesam. Iz duge loze rabina. I onda sam postao ateista. A gledajte
me sad. Ali moj rođak Saul i moja žena Rut su oboje Jevreji i u verskom
smislu – popričajte sa Saulom; videćete da to ne predstavlja teškoću u
ovoj disciplini. Verovatno je čak i pomoć... a Rut, kad se probila kroz
prvu barijeru, napredovala je brže od mene; postala je sveštenica dosta
pre nego što sam ja postao sveštenik. Ali ona je spiritualni tip; ona misli
žlezdama. Ja moram sve da radim na teži način, između ušiju.”
„Disciplina”, ponovio je Džubal. „Upravo to mi se najviše dopada.
Vera u kojoj sam ja vaspitan nije zahtevala ni od koga da zna bilo šta.
Samo ispovedi svoje grehe i spasen si, i eto te na sigurnom, u Isusovom
naručju. Mogao si biti tako glup da ne možeš kapom da pogodiš pod...
a opet si se mogao smatrati odabranikom božjim, sa garantovanim
pravom na večno blaženstvo, jer si se preobratio’. Mogao si, a nisi
morao da proučavaš Bibliju; čak ni to nije bilo neophodno... a svakako
nisi morao da znaš, pa ni da pokušavaš da znaš, ništa drugo. Ova crkva,
koliko grukujem, uopšte ne prihvata preobraćenje...”
„Ispravno grukujete”.
„Osoba mora početi od spremnosti da uči i potom učiti dugo i
naporno. Grukujem da je to i samo po sebi korisno.”
„I više od toga”, složio se Sem. „Nezamenjivo. Ne može se
razmišljati o pojmovima bez jezika, a disciplina koja daje pun rog obilja
koristi – od načina da se živi bez svađa, pa do načina da se udovolji
sopstvenoj ženi – zasniva se na konceptualnoj logici... na razumevanju
ko ste, zašto ste ovde, šta vas pokreće – i na ponašanju u skladu sa tim.
Sreća je pitanje funkcionisanja na način na koji je ljudsko biće
organizovano da funkcioniše... ali reči na engleskom su obična
tautologija, prazne su. Na marsovskom čine potpunu zbirku uputstava
za upotrebu. Da li sam pomenuo da sam imao rak kad sam došao
ovamo?”
„Šta? Ne, niste.”
„Nisam ni ja znao. Majkl ga je grukovao, poslao me je na
uobičajena snimanja i tako dalje, kako bih se i ja uverio. Onda smo
počeli zajedno da radimo na tome. Lečenje verom. Čudom. Lekari su
to nazvali ‘spontana remisija’, a ja grukujem da je to samo drugi način
da se kaže ‘ozdravio sam’.”
Džubal je klimao glavom. „Profesionalni žargon. Neke vrste raka
se povuku, ne znamo zašto.”
„Ja znam zašto se ovaj ovde povukao. Tada sam počeo da učim da
kontrolišem sopstveno telo. Uz Majkovu pomoć popravio sam nanetu
štetu. Sada to mogu i sasvim sam. Želite li da osetite kako srce prestaje
da kuca?”
„Hvala, pratio sam to kod Majka, mnogo puta. Moj cenjeni kolega,
lečitelj Nelson, ne bi sedeo za istom stolom da je to o čemu govorite
bilo ‘lečenje verom’. Posredi je bila svesna kontrola tela. Grukujem to.”
„Izvinite. Svi znamo da znate. I mi znamo.”
„Hm... ne dopada mi se da nazovem Majka lažovom jer on to nije.
Ali u mom slučaju dečko je izgleda bio pristrastan.”
Sem je zavrteo glavom. „Razgovarao sam sa vama tokom večere.
Hteo sam i ja da se uverim, uprkos Majkovim rečima. Vi grukujete.
Pitam se kakve biste sve nove stvari mogli da nam otkrijete ako biste se
pomučili da naučite jezik.”
„Nikakve. Ja sam starac koji nema mnogo da doprinese bilo čemu.”
„Ipak ću ostati pri svom mišljenju. Svi ostali od Prvih pozvanih
morali su da se pozabave jezikom kako bi mogli da napreduju. Čak i
troje koje ste zadržali uz sebe imali su vrlo intenzivnu obuku, držani su
u transu tokom većeg dela dana i retko su bili sa nama. Svi osim vas...
a vama to i nije potrebno. Osim ako želite da brišete špagete sa lica bez
salvete, što grukujem da verovatno niste zainteresovani.”
„Samo u smislu posmatranja.”
Većina ostalih je otišla od stola, ustajući tiho i bez formalnosti kad
je kome odgovaralo. Rut je prišla da stane kraj njih. „Hoćete li sedeti
ovde cele noći? Ili da vas iznesemo zajedno sa posuđem?”
„Ja sam papučić. Hodite, Džubale.” Sem je zastao da poljubi svoju
ženu.
Potom su se zaustavili na trenutak u sobi sa stereo-tankom. „Nešto
novo?”, upitao je Sem.
„Okružni tužilac drži govoranciju”, odgovorio je neko, „u pokušaju
da dokaže kako su sve današnje nesreće naše delo... a ne priznaje da
nema nikakvu predstavu kako smo to postigli.”
„Sirotan. Hteo je da ujede, a zagrizao je drvenu nogu i sad ga bole
zubi.” Prošli su dalje i našli tišu dnevnu sobu. „Rekao bih da su se ove
nevolje mogle očekivati”, rekao je Sem, „a postaće još mnogo gore pre
nego što budemo u stanju da dovoljno kontrolišemo javno mnjenje da
bi ih tolerisalo. Ali Majk ne žuri. Zato zatvaramo Crkvu Svih svetova –
već je zatvorena. Mi se selimo i otvorićemo Kongregaciju Jedne vere –
pa će nas opet isterati. Onda ćemo na nekom drugom mestu otvoriti
Hram Velike piramide – tu će se sjatiti šašave opčinjene žene, a neke
od njih na kraju neće biti ni šašave ni opčinjene – a kada lekarska
komora i lokalni bar i novine i političari počnu da nam dahću za vratom
– pa, otvorićemo na nekom novom mestu Bratstvo pokrštenja. Svaki
novi korak značiće napredak, čvrsto jezgro disciplinovanih kojima se
ne može nauditi – Majk je ovde počeo pre jedva nešto više od godinu
dana, nesiguran u sebe, uz pomoć samo tri neobučene priručne
sveštenice. Sada imamo čvrsto gnezdo... i veliki broj prilično naprednih
hodočasnika sa kojima možemo stupiti kasnije u kontakt i pozvati ih da
nam se ponovo pridruže. A jednog dana, jednog dana ćemo biti suviše
snažni da bi nas progonili.”
„To bi moglo da uspe”, složio se Džubal. „Isus je napravio priličnu
gužvu sa samo dvanaest učesnika. Sve u svoje vreme.”
Sem se zadovoljno nasmešio. „Hvala što ste pomenuli njega. On je
izvanredna priča o uspehu za moje pleme – i mi svi to znamo, iako
mnogi među nama ne govore o njemu. Ali on je bio jevrejski momak
koji je dobro radio i ponosan sam na njega, pošto sam i ja jevrejski
momak. On je imao strpljenja. Osnovao je dobru organizaciju i pustio
je da raste. Majk je takođe strpljiv. Strpljenje je deo discipline do te
mere da više i nije strpljenje; prosto je automatsko. Bez muke. Uvek
bez muke.”
„To je dobar stav u svako doba.”
„Nije to stav. To je način na koji disciplina funkcioniše. Džubale?
Grukujem da ste umorni. Da li želite da se odumorite? Ili biste radije
pošli u krevet? Ako ne biste, naša braća će vam praviti društvo cele
noći, pričom. Većina nas ionako ne spava mnogo, znate.”
Džubal je zevnuo. „Mislim da želim da se dugo izležavam u toploj
vodi, a onda da spavam osam sati. Razgovaraću sa našom braćom
sutra... i ostalim danima.”
„I mnogo ostalih dana”, složio se Sem.
Džubal je našao svoju sobu, a tu se odmah pojavila Pati, koja je
insistirala da mu napuni kadu, pa da mu raspremi krevet, uredno, ne
dodirujući ništa, pripremila mu je sve sastojke za piće (sa svežim
kockama leđa) kraj kreveta, a jedno mu je već sipala i stavila na policu
kraj kade. Džubal nije pokušavao da je požuruje da ode; stigla je
prikazujući sve svoje slike. On je dovoljno znao o sindromu koji navodi
ljude na toliko tetoviranje, pa je bio siguran da će, ako sada ne bi
prokomentarisao tetovaže i zamolio da ih detaljno razgleda, ona biti
veoma povređena iako bi to možda krila.
On nije osećao ni pokazivao sekiraciju koju je Ben osetio ranije, u
sličnoj situaciji; odmah se i sam svukao, ne pridajući tome mnogo
značaja – i otkrio je, sa mračnim i gorkim ponosom, da mu nije ni
najmanje važno iako je prošlo mnogo godina otkako je poslednji put
dopustio nekome, bilo muškarcu bilo ženi, da ga vidi bez odeće.
Izgledalo je da Pati to uopšte nije bitno, a njemu još manje. Ona se samo
postarala da voda u kadi bude udešena kako treba pre nego što ga je
pustila da uđe.
Onda je ostala u kupatilu i pričala mu šta je prikazano na kojoj slici
i kojim redom da ih gleda.
Džubal se prikladno divio i hvalio, kao pravi nepristrastan likovni
kritičar. Ali ovo jeste bio, priznao je sebi, prokleto najbolji primer
virtuoznosti iglom koji je ikada video – u poređenju sa tim, tetovirana
Japanka delovala je kao jeftin ćilim naspram najboljeg persijskog
tepiha.
„Pomalo se menjaju”, rekla mu je. „Pogledajte scenu Svetog
rođenja – onaj zid pozadi počinje da deluje zakrivljeno... a krevet
gotovo da liči na bolnički sto. Naravno da se i ja menjam, i to prilično.
Sigurna sam da Džordžu to ne smeta. Nijedna igla me nije dotakla
otkako je on otišao na nebo... a ako se desi neka čudesna promena,
sigurna sam da on to zna i da ima veze sa tim.”
Džubal je zaključio da je Pati pomalo luckasta, ali vrlo fina...
Ukupno gledano, on je više i voleo ljude koji su pomalo luckasti:
ispravni i valjani građani, „so zemlje” ostavljali su ga ravnodušnim.
Mada ne suviše luckasti, ispravio se: Pati ga je pustila da se sam svuče,
a onda je prenela odeću u njegov orman a da joj se nije ni približila. To
je verovatno bio čvrst dokaz da čovek ne mora biti razuman, šta god to
značilo, kako bi imao koristi od ove sjajne marsovske discipline kojoj
je dečko, očito, svakog mogao da nauči.
 Sada je osetio da je ona spremna da ode, pa ju je zamolio da poljubi
njegovu kumčad za laku noć – jer on je to smetnuo s uma. „Bio sam
umoran, Pati.”
Klimnula je glavom. „A mene zovu za rad na rečniku.” Sagnula se
i poljubila ga, toplo ali brzo. „Ovo ću poneti vašoj dečici.”
„I pomiluj Slađu.”
„Naravno. Ona vas grukuje, Džubale. Zna da volite zmije.”
„Dobro je. Deli vodu, brate.”
„Ti si bog, Džubale.” I otišla je. Džubal se smestio u kadi, iznenađen
što odjednom više nije umoran i kosti ga ne bole. Pati je melem...
spokojna sreća u hodu. Poželeo je da je on toliko lišen sumnji – a onda
je priznao sebi da ne želi da bude drugačiji nego što jeste, star i
zlovoljan i sklon da sebi ugađa.
Posle nekog vremena nasapunao se i istuširao i odlučio da se obrije,
kako ne bi morao to da radi pre doručka. Onda je zaključao vrata sobe,
uključio noćno svetlo i legao u krevet.
Osvrtao se tražeći nešto za čitanje, nije našao ništa, pa se iznervirao,
jer mu je to bio najveći porok, a nije želeo da ponovo izlazi i možda
nešto poremeti. Gucnuo je malo pića i ugasio svetlo.
Nije odmah zaspao. Prijatno ćaskanje sa Pati kao da ga je razbudilo
i odmorilo. Bio je potpuno budan kad je došla Don.
„Ko je tamo?”, uzviknuo je.
„Ja sam, Don.”
„Nemoguće da je već jutro; tek što sam... oh.”
„Da, Džubale. Ja sam.”
„Prokletstvo, mislio sam da sam zaključao vrata. Dete, odmah izlazi
iz moje... Hej! Beži iz mog kreveta. Brzo!”
„Da, Džubale. Hoću. Ali prvo hoću da vam nešto kažem.”
„Šta?”
„Odavno vas volim. Skoro isto tako dugo kao Džil.”
„Oh, kakva... Prekini sa tim glupostima i pravac vrata.”
 „Hoću, Džubale”, rekla je vrlo poslušno. „Ali najpre hoću da vam
nešto ispričam. Nešto o ženama.”
„Neću sada da slušam. Reći ćeš mi ujutro.”
„Sada, Džubale.”
Uzdahnuo je. „Pričaj. Ostani tu gde si.”
„Džubale... voljeni brate moj. Muškarcima je veoma važno kako
žene izgledaju. Zato mi pokušavamo da budemo lepe i to je divota.
Nekad sam bila striptizeta, znam da znate. I to je bila divota, puštati
muškarce da uživaju u lepoti koju sam im donosila. To je bila divota i
za mene, da znam da je njima potrebno ono što imam da im dam.
Ali, Džubale, žene nisu muškarci. Nama je važno kakav je
muškarac. Ponekad je nešto smešno, na primer da li je bogat. Ili: da li
će se starati o mojoj deci i biti dobar prema njima. Ili, ponekad: da li je
dobar? A vi ste dobri, Džubale. Ali lepota koju vidimo u vama nije
lepota koju vi vidite u nama. Vi ste prekrasni, Džubale.”
„Za boga miloga!”
„Mislim da govorite istinito. Ti si bog i ja sam bog – i potrebni ste
mi. Nudim vam vodu. Hoćete li deliti sa mnom da se zbližimo?”
„Oh, slušaj, devojčice, ako sam dobro razumeo šta mi nudiš..
„Grukovali ste, Džubale. Da delimo sve što imamo. Nas. Sebe.”
„Tako sam i mislio. Draga moja, ti imaš mnogo šta da deliš – ali...
ja... Pa, stigla si nekoliko godina prekasno. Iskreno mi je žao, veruj mi.
Hvala ti. Od srca. A sad idi i pusti starca da spava. „
„Spavaćete kada čekanje bude ispunjeno. Džubale... mogu da vam
pozajmim snagu. Ali jasno grukujem da vam to nije potrebno.”
(Prokletstvo – stvarno nije potrebno!) „Ne, Don. Hvala ti, dušo.”
Podigla se na kolena i nagnula se nad njega. „Onda samo još nešto.
Džil mi je rekla da, ako se budete opirali, treba da plačem. Da li da vam
suze kaplju po grudima? Da li da na taj način delimo vodu?”
„Ima da isprašim Džil!”
„Da, Džubale. Počeću da plačem.” Nije ispustila ni glas, ali već za
sekund ili dva krupna, topla suza kapnula je Džubalu na grudi – a za
njom još jedna... i još jedna – i još. Ona je gotovo bezglasno jecala.
Džubal je opsovao i pružio ruke ka njoj... i sarađivao u neizbežnom.
 Poglavlje 36

Džubal se probudio živahan, odmoran i srećan; shvatio je da se oseća

bolje nego godinama pre doručka. Već veoma dugo je prolazio kroz
mračan period između buđenja i prve šolje kafe, tešeći sebe pomišlju da
će mu sutra možda biti malo lakše.
Ovog jutra je uhvatio sebe kako zvižduće, što mu je vrlo loše išlo.
Primetio je to, prekinuo, zaboravio se i ponovo počeo.
Video je sebe u ogledalu, mangupski se nasmešio, a onda se iskezio.
„Nepopravljivi matori jarče. Uskoro će doći čike sa naročitom
košuljom.” Primetio je sedu malju na grudima, iščupao je, zanemario
druge jednako bele i počeo da se priprema za izlazak pred svet.
Kad je izašao iz svoje sobe, zatekao je Džil. Slučajno? Ne, nije
verovao ni u kakve slučajnosti u ovoj zajednici; ovde je sve bilo
organizovano kao u kompjuteru. Prišla mu je pravo u zagrljaj. „Džubale
– o, kako vas svi volimo! Ti si bog.”
Uzvratio joj je poljubac jednako toplo kao što je njemu dat,
grukujući da bi bilo dvolično kad bi to propustio – i otkrio je da se
ljubljenje Džil razlikuje od ljubljenja Don samo na neki način koji jeste
vrlo izrazit, ali se uopšte ne može rečima opisati.
Potom ju je odmakao od sebe, ne puštajući je. „Tvoja mala
Mesalina... smestila si mi igru.”
„Džubale, dragi... bili ste divni!”
„Uh... kako si uopšte znala da sam u stanju?”
Uzvratila mu je pogled potpuno nedužnim izrazom lica. „Bila sam
sigurna u to još dok smo Majk i ja živeli u kući. Vidite, čak i tada, kad
je Majk spavao – bio u transu – mogao je da vidi dosta daleko oko sebe
i ponekad bi pogledao i vas – kad je želeo da vas nešto pita i tome slično
– da vidi spavate li.”
„Ali ja sam spavao sam! Uvek.”
„Da, dušo. Ali nisam na to mislila. Uvek sam morala da
objašnjavam Majku stvari koje nije razumeo.”
„Hmmmf!” Odlučio je da je ne propituje dalje. „Svejedno, nije
trebalo da mi tako smestiš.”
„Grukujem da ne mislite to ozbiljno, Džubale... a vi grukujete da
govorim istinito. Morali smo da vas primimo u Gnezdo. Skroz. Potrebni
ste nam. Pošto ste stidljivi i skromni u svojoj dobroti, uradili smo ono
što je potrebno da vam pružimo dobrodošlicu a da vas ne povredimo. I
nismo vas povredili, kao što grukujete.”
„Ko to ‘mi’?”
„Ovo je bilo potpuno deljenje vode sa celim Gnezdom, kao što ste
već grukovali – bili ste prisutni. Majk je prekinuo to što je radio i
probudio se radi toga... i grukovao je sa vama i držao nas je sve na
okupu.”
Džubal je žurno odustao od raspitivanja i o tome. „Dakle, Majk je
konačno budan. Zato ti oči tako blistaju.”
„Samo delimično. Naravno, svi se uvek radujemo kad Majk nije
povučen, veselo je... Ali on nikada nije daleko. Džubale, grukujem da
još niste grukovali punoću našeg načina deljenja vode. Ali čekanje
donosi ispunjenje. Nije ni Majk grukovao, u početku – mislio je da je
to samo radi pokretanja jaja, kao na Marsu.”
„Pa... to je svakako bila prvobitna svrha, ona očigledna. Bebe. Iz
čega proizilazi da je to vrlo glupo ponašanje za neku osobu, konkretno
mene, koja nema nameru ni želju, u mojim godinama, da doprinosi tom
postupku.”
Ona je zavrtela glavom. „Bebe su očigledan rezultat... ali uopšte
nisu glavna svrha. Bebe daju smisao budućnosti, a to je velika divota.
Ali u životu žene bebe se pokreću samo tri ili četiri ili možda deset
puta... od više hiljada puta kada se žena deli – a to je glavna svrha onoga
što činimo tako često ali ne bismo morali da je reč samo o
razmnožavanju. Reč je o deljenju i zbližavanju, uvek i zauvek. Džubale,
Majk je to grukovao zato što su na Marsu te dve stvari – podsticanje
jaja i zbližavanje – potpuno odvojene... a grukovao je i da je naš način
bolji. Kako je divno i srećno što se nismo izlegli kao Marsovci... što
smo ljudi... i žene!”
Pažljivo ju je pogledao. „Dete, da li si trudna?”
„Da, Džubale. Grukovala sam da se čekanje konačno okončalo i da
sam slobodna da budem. Većina Gnezda nije morala da čeka – ali Don
i ja smo bile prilično zauzete. Ali kada smo grukovale da dolazi
prekretnica, ja sam grukovala da će posle toga uslediti čekanje – kao
što vidite, svakako će ga biti. Majk neće ponovo izgraditi hram preko
noći – zato ova visoka sveštenica neće žuriti da izgradi bebu. Čekanje
uvek ispunjava.”
Iz cele te zbrke novih reči Džubal je izvukao osnovnu činjenicu...
ili Džilino uverenje u moguću činjenicu. Pa, svakako je imala više nego
dovoljno prilike. Rešio je da je drži na oku i da pokuša da je dovede
kući, ako je moguće. Majkove supermenske metode su divne i krasne,
ali neće škoditi da imaju pri ruci najbolju, najsavremeniju opremu i
metode. Neće dozvoliti da izgubi Džil zbog eklampsije ili neke druge
nezgode, makar morao da bude grub prema svima.
Onda se setio još jedne slične mogućnosti i odlučio da je ne
pominje. „Gde je Don? I gde je Majk? Ovde je nekako užasno tiho.”
Niko nije prošao kroz hodnik kraj njih i nije čuo nikakve glasove... a
ipak, čudno osećanje srećnog iščekivanja bilo je još snažnije nego
prethodne večeri. Očekivao bi da napetost popusti posle ceremonije u
kojoj je očito i sam učestvovao – ne znajući – ali vladala je jednaka
napetost kao i pre. Podsetila ga je na to kako se osećao, kad je bio
sasvim mali, dok je čekao da naiđe cirkuska parada... a neko je
uzviknuo: „Eno slonova!”
Džubal se osećao kao da bi, da je samo malo viši, mogao da vidi
slonove kroz uzbuđenu masu. Samo što ovde nije bilo mase.
„Don mi je rekla da vas poljubim umesto nje; biće zauzeta sledeća
tri sata. I Majk je zauzet – vratio se u trans.”
„Oh.”
 „Nemojte mi zvučati tako razočarano; brzo će biti slobodan. Ulaže
poseban trud kako bi posle mogao da bude sa vama... i da malo oslobodi
i nas ostale. Djuk je cele noći pretraživao grad da nađe superbrze
snimače kakve koristimo za rečnik, i sada su svi koji to umeju prepuni
marsovskih fonetskih simbola, a onda će Majk završiti i moći će da
dođe. Don je upravo počela da diktira; ja sam završila jednu turu, iskrala
sam se da vam poželim dobro jutro... a onda se vraćam nazad da mi
uliju poslednji deo mog zadatka, i zato ću biti odsutna malo duže nego
Don. A evo vam i poljubac od Don – onaj prvi je bio od mene.” Zagrlila
ga je oko vrata i ponovo prinela usne njegovima. „Zaboga!”, rekla je
posle nekog vremena. „Zašto smo čekali dosad? Doviđenja uskoro!”
Džubal je u velikoj trpezariji zatekao samo nekolicinu ljudi. Djuk
je podigao pogled, nasmešio se i mahnuo, a onda se vratio jelu. Nije
izgledao kao da je celu noć budan – a i nije bio: bio je budan dve noći.
Beki Vizi se okrenula kad je Djuk mahnuo. „Zdravo, matori!”,
uzviknula je, zgrabila ga za uvo, povukla ga ka sebi i šapnula: „Sve
vreme sam znala – ali zašto nisi bio tu da me tešiš kad je profesor
umro?” Onda je nastavila glasno. „Sedi tu kod mene, pa ćemo da te lepo
nahranimo dok mi pričaš kakve si sve đavolije radio u poslednje
vreme.”
„Samo malo, Beki.” Džubal je obišao oko stola. „Zdravo, kapetane.
Kakav je bio put?”
„Bez problema. To već postaje kao raznošenje mleka. Mislim da još
niste upoznali gospođu Van Tromp. Draga, osnivač ove čarolije, jedan
i jedini Džubal Haršo – dvojica bi već bila previše.”
Kapetanova žena je bila visoka i obična, sa smirenim očima osobe
koja je navikla da osmatra pučinu sa kopna. Ustala je i poljubila
Džubala. „Ti si bog.”
„Oh... Ti si bog.” Džubal je zaključio da je vreme da se navikne na
ovaj ritual – ako bude dovoljno često ponavljao te reči, možda će
konačno zaboraviti sve ograde i poverovati... a stvarno je prijatno
zvučalo dok su ga čvrsto grlile ruke kapetanove gospođe. Zaključio je
da bi čak i Džil mogla da nauči od nje ponešto o ljubljenju. Kako je ono
rekla En? Posvećivala je tome punu pažnju; nije se nikuda žurila.
 „Izgleda da ne treba da se čudim što vas nalazim ovde, Vane”, rekao
je.
„Pa, čovek koji putuje na Mars morao bi da bude u stanju da ćaska
sa lokalnim življem, zar ne?”
„Čisto razgovora radi?”
„Ima i drugih aspekata.” Van Tromp je pružio ruku ka tostu; tost je
spremno poslušao. „Dobra hrana, dobro društvo.”
„Ovaj, da.”
„Džubale”, doviknula je madam Vešan, „klopa je spremna!”
Džubal se vratio na svoje mesto, našao biftek sa jajetom, sok od
pomorandže i još nekoliko odabranih đakonija kako ga čekaju. Beki ga
je pogladila po butini. „Lep molitveni doručak, mili.”
„Ženo, vrati se ti svojim horoskopima!”
„Dobro si me podsetio, mili, hoću da znam tačan trenutak tvog
rođenja.”
„Uf, rodio sam se u tri uzastopna dana, svaki put u drugo vreme.
Bio sam veoma velika beba – morali su da me vade u nastavcima.”
Beki je odgovorila psovkom. „Saznaću već.”
„Gradska kuća je izgorela kad su mi bile tri godine. Nećeš moći.”
„Ima načina. Hoćeš da se kladimo?”
„Samo me izazivaj, pa ćeš videti sa nisi suviše velika da ti se ispraši
tur. Kako si mi, curo?”
„Šta misliš? Kako ti izgledam?”
„Zdravo. Malo poširoko u kukovima. Lepo si sredila kosu.”
„Nisam. Prestala sam i kanu da koristim pre nekoliko meseci.
Videćeš, i ti ćeš se osloboditi tih sedih zalistaka. Dobićeš prirodne
boje.”
„Beki, odbijam da se podmlađujem iz bilo kog razloga. Namučio
sam se da dobijem sve ove znake starenja i nameravam da uživam u
njima. Prekini sa pričom i pusti me da jedem kao čovek.”
„Dobro, dobro. Jarče matori.”
 Džubal je baš ustajao od stola kad je ušao Čovek sa Marsa. „Oče!
Džubale!” Majk ga je zagrlio i poljubio.
Džubal se blago ispetljao iz zagrljaja. „Ponašaj se u skladu sa
svojim godinama, sinko. Sedi i doručkuj. Praviću ti društvo.”
„Nisam došao u potrazi za doručkom, već u potrazi za tobom. Naći
ćemo mesto da razgovaramo.”
„Dobro.”
Prešli su u dnevnu sobu u drugom apartmanu. Majk je držao
Džubala za ruku kao oduševljeni dečačić koji je jedva dočekao da vidi
deku. Odveo ga je do velike, udobne fotelje, a on se pružio na kauč tik
kraj njega. Ova se soba nalazila na onoj strani hotelskog krila gde i
privatno sletište; klizeća staklena vrata izlazila su pravo tamo. Džubal
je ustao i pomerio sedište tako da mu svetlo spolja ne smeta dok gleda
u svog usvojenog sina; nije se iznenadio, ali se malo iznervirao što se
teška fotelja pomerila s lakoćom, kao da je dečji balon, a njegova ruka
ju je samo vodila.
U sobi su zatekli dva muškarca i ženu. Oni su ubrzo otišli, bez
žurbe, svako za sebe i neupadljivo. Potom su ostali sami, osim što je
obojici donet Džubalov omiljeni brendi – rukom, na Džubalovo
zadovoljstvo; već je bio spreman da prizna kako sposobnost ovih ljudi
da bez dodira kontrolišu predmete oko sebe smanjuje fizički zamor, a
verovatno štedi i novac (za pranje veša svakako! – ona košulja ubrljana
špagetima bila je potpuno čista kad ju je danas ponovo obukao), a očito
su svi radije koristili taj metod nego da se slepo oslanjaju na mehaničke
sprave. Pa ipak, nije još navikao na telekontrolu bez žica i talasa; svaki
put bi se trgao, isto onako kako su se njegovi stariji trzali kad vide kočije
bez konja u vreme kad se Džubal rodio.
Brendi je doneo Djuk. „Zdravo, ljudožderu”, rekao je Majk. „Hvala.
Jesi li ti novi batler?”
„De nada, čudovište. Neko je morao ovo da uradi, a ti si sve iole
pametne poslao da robuju nad mikrofonom.”
„Pa, to će trajati još samo koji sat, a onda možeš mirno da nastaviš
sa svojim beskorisnim, grebatorskim postojanjem. Posao je obavljen,
ljudožderu. Za-vr-še-no.”
„Ceo prokleti marsovski jezik u jednoj turi? Čudovište, moraću da
proveravam pregorele kondenzatore!”
„O, ne, ne! Samo osnovno znanje koje ja imam – imao sam; mozak
mi je sad prazna vreća. Ali pametnice kao što je Stinki vratiće se na
Mars, na vek ili dva, da ga dopune onim što ja nisam stigao da naučim.
Ali svakako sam obavio povelik posao – oko šest nedelja subjektivnog
vremena od jutros u pet, ili već koliko je bilo kad smo završili sastanak
– a sad vredni i staloženi tipovi mogu da ga dovedu do kraja a ja mogu
da pričam sa Džubalom bez ijedne brige.” Majk se protegao i zevnuo.
„Odličan osećaj. Uvek je odličan osećaj kad završiš posao.”
„Još koliko danas naći ćeš nešto drugo da dirinčiš. Šefe, ovo
marsovsko čudovište ne ume da se mane posla. Znam zasigurno da je
ovo prvi put da se zaista odmara i ništa ne radi u poslednja dva meseca.
Trebalo bi da se prijavi u nekakvu grupu za zavisnike od rada. Ili bi
trebalo da dolazite češće. Dobro utičete na njega.”
„Bože sakloni da ja na bilo koga dobro utičem.”
„A ti briši odavde, ljudožderu, i prestani da lažeš o meni.”
„Lažem, nije nego. Vi ste me pretvorili u manijačkog istinozborca...
a to je velika mana na nekim mestima gde volim da svraćam.” Djuk ih
je s tim rečima ostavio.
Majk je podigao čašu. „Delimo vodu, brate moj oče Džubale.”
„Pij duboko, sinko.”
„Ti si bog.”
„Polako, Majk. Trpim to od ostalih i učtivo im odgovaram. Ali
nemoj ti mene da bogišeš. Znao sam te kad si bio ‘samo jaje’.”
„Dobro, Džubale.”
„To je već bolje. Kada si počeo da piješ od ranog jutra? U tvojim
godinama to može da uništi želudac. Nećeš doživeti da budeš srećan
matori pijanac kao ja.”
Majk je pogledao dopola ispijenu čašu. „Pijem kad je deljenje da to
radim. A ne deluje na mene nikako, kao ni na većinu ostalih, osim ako
mi baš poželimo. Jednom sam pustio da deluje na mene i nisam se
zaustavljao dok se nisam onesvestio. Čudan osećaj. Nije divota,
grukujem. Samo način da se rasteloviš nakratko bez rastelovljenja. Kad
se povučem u sebe, mogu da dobijem sličan efekat, samo mnogo bolji
i bez oštećenja koja treba kasnije popravljati.”
„A i jeftinije je.”
„Pa da, na piće jedva i da trošimo. Zapravo, troškovi čitavog hrama
bili su manji od troškova života kod kuće. Osim početne investicije i
zamene nekih elemenata, kupovali smo samo kafu i kolače – sami smo
organizovali sve ostalo. Bili smo srećni. Trebalo nam je tako malo da
smo se pitali šta da radimo sa svim novcem koji pristiže.”
„A zašto ste onda sakupljali priloge?”
„Pa morate im nešto naplatiti, Džubale. Mete ne obraćaju ozbiljnu
pažnju na ono što je besplatno.”
„Znao sam to, samo sam hteo da proverim znaš li i ti.”
„O da, grukujem ja mete, Džubale. Prvo sam pokušao da
propovedam besplatno – samo da bi se širilo. Imao sam dovoljno novca
i mislio sam da tako treba. Ali nije uspelo. Mi ljudi moramo još mnogo
da napredujemo pre nego što budemo u stanju da primimo besplatan
poklon i da ga cenimo. Obično im ne dozvoljavam da dobiju bilo šta
besplatno dok ne dođu do Šestog kruga. Tada već umeju da prihvataju...
a prihvatanje je mnogo teže nego davanje.”
„Hm... sine, mislim da bi možda trebalo da napišeš knjigu o ljudskoj
psihologiji.”
„I jesam. Ali na marsovskom. Trake su kod Stinkija.” Majk je
ponovo pogledao u čašu i polako, meraklijski otpio. „Koristimo piće.
Nekoliko nas – Saul, ja, Sven i još neki – stvarno ga volimo. A naučio
sam da mogu pustiti da deluje sasvim blago, i da ga zaustavim u tom
trenutku, i tako euforično zbližavanje postaje veoma slično transu bez
potrebe za povlačenjem. Sitna oštećenja je lako popraviti.” Popio je još.
„To radim i danas – puštam da me obuzme sasvim mali sjaj, i srećan
sam sa tobom.”
Džubal ga je pažljivo posmatrao. „Sinko, ti ne piješ samo da bi ti
bilo prijatno u društvu; imaš još nešto na umu.”
„Da, imam.”
„Hoćeš li da pričaš o tome?”
„Hoću. Oče, uvek je velika divota kad sam sa tobom, čak i kad me
ništa ne muči. Ali ti si jedini čovek sa kojim uvek mogu da razgovaram
i znam da ćeš me grukovati i da ti neće biti previše. Džil... Džil uvek
grukuje – ali ako mene nešto boli, nju boli još više. Don isto. Pati... pa,
Pati uvek ume da ukloni moj bol, ali onda ga zadrži u sebi. Sve tri suviše
lako osete moj bol, pa se ne usuđujem da delim u potpunosti sa njima
ono što ne mogu da grukujem i cenim pre nego što podelim.” Majk je
delovao veoma zamišljeno. „Ispovest je korisna. Katolici to znaju, zato
je i imaju – i imaju odrede snažnih ljudi da ih primaju. Fosteriti imaju
grupnu ispovest, pa je dele među sobom i time je oslabe. Moram da
uvedem ispovest u ovu crkvu, kao deo ranog pročišćenja – o, imamo je
i sada, ali spontano, kada hodočasniku zapravo više i nije potrebna.
Potrebni su nam za to snažni ljudi – greh se skoro nikad ne tiče prave
pogrešnosti; greh je ono što grešnik grukuje kao greh – a kada to
grukujete sa njim, može da bude veoma neprijatno. Znam to.”
Majk je nastavljao bez pauze. „Divota nije dovoljna, divota nikad
nije dovoljna. To mi je bila jedna od prvih grešaka, jer su među
Marsovcima divota i mudrost jedno isto, identični su. Ali kod nas nisu.
Evo na primer Džil. Njena divota je bila savršena čim sam je sreo. A
ipak, iznutra je bila sva spetljana – ja sam je skoro uništio, kao i sebe –
jer sam i ja bio zbrkan – pre nego što smo uspeli da se sredimo. Njeno
beskrajno strpljenje (što baš nije često na ovoj planeti) na kraju nas je
spaslo... dok sam ja učio da budem čovek, a ona je učila ono što sam ja
znao.
Ali divota sama po sebi nije nikada dovoljna. Hladna, čvrsta
mudrost je takođe potrebna, da bi divota postigla nešto dobro. Divota
bez mudrosti po pravilu postiže samo zlo.” Nasmešio se, a lice mu je
sinulo. „I zato ste mi vi potrebni, oče, ne samo zato što vas volim. Želim
da vam se ispovedim.”
Džubalu je bilo neprijatno. „Pobogu, Majk, nemoj da praviš
predstavu od toga. Lepo mi reci šta te muči. Naći ćemo rešenje.”
 „Da, oče.”
Ipak, Majk je ćutao. Na kraju je Džubal progovorio. „Da li se osećaš
izgubljeno zbog uništenja hrama? Ne bi me čudilo. Ali nisi ostao bez
ičega, možeš ponovo da ga sazidaš.”
„O, ne, to nije ni najmanje bitno!”
„Kako to misliš?”
„Taj hram je kao rokovnik sa popunjenim stranicama. Vreme je za
novi, radije nego da pišemo preko starih strana i sve pobrkamo. Vatra
nije uništila iskustva iz njega... a strogo gledano, u smislu publiciteta i
praktične politike crkve, to što smo izbačeni iz njega na tako
spektakularan način biće nam korisno, dugoročno gledano. Ne,
Džubale, poslednjih par dana su prosto prijatna pauza u inače
pretrpanom rasporedu. Nema nikakve štete.” Izraz lica mu se promenio.
„Oče... nedavno sam shvatio da sam bio špijun.”
„Kako to misliš, sinko? Objasni mi.”
„Za Starije. Oni su me poslali ovamo da špijuniram našu vrstu.”
Džubal je razmislio. „Majk”, rekao je posle nekog vremena, „znam
da si ti strašno pametan. Očito poseduješ moći koje ja nemam i za koje
nisam ni znao da postoje. Ali čovek može biti i genije pa ipak postati
žrtva zablude.”
„Znam. Sad ću da objasnim, a vi odlučite da li sam lud ili nisam.
Znate kako funkcionišu sateliti za nadgledanje koje koriste Snage
bezbednosti.”
„Ne.”
„Ne mislim na detalje, to bi možda zanimalo Djuka; mislio sam na
opšti princip. Sateliti kruže oko planete, prikupljaju podatke i skladište
ih. U nekom trenutku, satelit se povezuje sa Zemljom i isporučuje sve
što je video. Tako je bilo i sa mnom. Znate da mi iz gnezda koristimo
ono što se zove telepatija.”
„Nateran sam da poverujem u to.”
„Dakle, koristimo je. Inače, ovaj razgovor je potpuno privatan – a
osim toga, niko od nas nikad ne bi ni pokušao da čita iz vas; nisam
siguran ni da bismo mogli. Čak i sinoć veza je išla preko Doninog uma,
a ne vašeg.”
„Pa, to jeste pomalo umirujuće.”
„Uf, to sam hteo da kažem tek kasnije. Ja sam u ovoj veštini još
uvek samo jaje; Stariji su pravi majstori. Ostali su povezani sa mnom,
ali su me ostavili na miru, ignorisali su me – a onda su me priključili i
sve što sam video i čuo i radio i osećao i grukovao izlilo se iz mene i
postalo je deo njihovog stalnog znanja. To ne znači da su izbrisali iz
mog uma sve što sam doživeo; prosto su preslušali traku, da tako
kažem, i napravili su kopiju. Ali ja sam bio svestan priključenja – a
završilo se pre nego što sam stigao da ih zaustavim. Onda su me
odbacili, presekli su vezu; nisam mogao ni da se pobunim.”
„Pa... čini mi se da su te iskoristili prilično traljavo...”
„Ne po njihovim merilima. A ne bih se ni bunio – rado bih se i
dobrovoljno javio – da sam znao za to pre polaska sa Marsa. Ali oni
nisu hteli da znam; hteli su da vidim i grukujem bez uplitanja.”
„Hteo sam da kažem”, dodao je Džubal, „da ako si sad slobodan od
njihovog upadanja u um, onda nije bilo nikakve štete, zar ne? Izgleda
da si ovde dve i po godine stalno vodio Marsovca sa sobom, ali se nije
primećivalo.”
Majk je delovao veoma ozbiljno. „Džubale, slušajte me. Saslušajte
me do kraja.” Onda mu je ispričao o uništenju nestale Pete planete od
Sunca, od koje su ostali samo asteroidi. „Pa, Džubale?”
„Malo me podseća na one mitove o potopu.”
„Ne, Džubale. U potop ne možete biti sigurni. Da li ste sigurni za
uništenje Pompeje i Herkulanuma?”
„O, da. To su čvrste istorijske činjenice.”
„Džubale, uništenje Pete planete koje su izveli Stariji jednako je
istorijski čvrsto kao erupcija Vezuva – i zabeleženo je sa mnogo više
detalja. Nije mit. Činjenica je.”
„Uh, uzećemo je kao takvu. Da li dobro razumem, A se plašiš da će
Stariji sa Marsa odlučiti da sa ovom planetom postupe na isti način?
Hoćeš li mi oprostiti ako kažem da mi je to malo teško da progutam?”
„Džubale, nisu potrebni Stariji da to učine. Potrebno je samo
određeno poznavanje fizike, načina na koji je materija sastavljena – i
ista onakva kontrola kakvu ste već videli da imam. Najpre je neophodno
da grukujete šta želite da postignete. Ja to mogu bez ikakve pomoći, u
ovom trenutku. Na primer, mesto blizu jezgra planete, prečnika možda
sto pedeset kilometara – mnogo veće nego što je neophodno, ali želimo
da sve bude brzo i bezbolno, makar zato da se Džil ne bi bunila. Osetite
njegovu veličinu i položaj, onda pažljivo grukujete kako je
sastavljeno...” Lice mu je postalo bezizražajno dok je to govorio i oči
su počele da mu se prevrću.
„Hej!”, prekinuo ga je Haršo. „Prestani! Ne znam da li možeš ili ne
možeš, ali siguran sam da ne želim da pokušaš!”
Licu Čoveka sa Marsa vratio se normalan izraz. „Ma, ne bih ja to
uradio. Za mene je to pogrešnost – ja sam ljudsko biće.”
„A za njih nije?”
„O, ne. Stariji to možda grukuju kao lepotu. Ne znam. Imam ja
disciplinu da to izvedem... ali ne i volju. Džil bi isto mogla to da uradi
– to jest, mogla bi da smisli tačan način. Ali nikada ne bi poželela da ga
ostvari; ona je isto ljudsko biće; ovo je njena planeta. Srž discipline čini,
kao prvo, svest o sebi, a potom samokontrola. Do trenutka kada je
ljudsko biće u stanju da fizički uništi ovu planetu na taj način – umesto
trapavim metodama kao što su kobaltne bombe – više nije moguće, to
potpuno grukujem, da to uopšte požele. Pre bi se rastelovili. A to bi
okončalo svaku opasnost; naši Stariji se ne motaju ovuda onako kao na
Marsu.”
„Hm... Sinko, kad već razgovaramo o sumanutim idejama, da
raščistimo još nešto. Ti stalno govoriš o tim Starijima isto kao što ja
govorim o komšijskom psu – ali stvarno mi je teško da progutam
postojanje duhova. Kako izgledaju ti Stariji?”
„Pa, isto kao i svi Marsovci... osim što kod odraslih Marsovaca
postoji više raznovrsnosti u izgledu nego ovde kod nas.”
„Pa kako onda znaš da nije prosto reč o odraslom Marsovcu? Da li
prolazi kroz zidove ili nešto slično?”
„To može svaki Marsovac. Ja sam to juče uradio.”
 „Uh... da li trepere? Ili nešto slično?”
„Ne. Možete da ih vidite, čujete, dodirnete – sve redom. Kao slika
u stereo-tanku, ali savršena i smeštena pravo u vaš um. Ali... Džubale,
na Marsu bi to bila smešna pitanja, ali razumem da ovde nisu. Da ste
prisustvovali rastelovljenju – smrti – nekog prijatelja, i da ste pomogli
da se njegovo telo pojede... a i da ste onda videli njegov duh, pričali sa
njim, dotakli ga, bilo šta – da li biste tada verovali u duhove?”
„Pa, ili bih verovao u duhove ili bih mislio da sam pomerio
pameću.”
„U redu. Ovde bi to bila halucinacija... ako ispravno grukujem da
mi ne ostajemo ovde posle rastelovljenja. Ali u slučaju Marsa, postoji
ili čitava planeta sa veoma bogatom i složenom civilizacijom čiji svi
pripadnici pate od masovnih halucinacija – ili važi drugačije
objašnjenje... ono kojem su mene učili i na koje me navodi moje
celokupno iskustvo. Zato što su na Marsu ti ‘duhovi’ daleko najvažniji
i najmoćniji i najbrojniji deo stanovništva. Oni koji su još uvek živi,
telesni, samo su nosači vode i drveta, sluge Starijih.”
Džubal je klimao glavom. „Dobro. Neću ni pokušati da primenim
Okamovu oštricu. Ovo jeste u suprotnosti sa svim mojim iskustvom, ali
moja iskustva su ograničena na ovu planetu – dakle lokalna su. Dobro,
sinko, a ti se plašiš da bi oni mogli da nas unište?”
Majk je odmahnuo glavom. „Ne naročito. Mislim – ovo nije
grukovanje već samo nagađanje – da bi mogli da urade dve stvari: ili da
nas unište... ili da pokušaju da nas pokore u kulturnom smislu, da nas
preurede po ugledu na sebe.”
„Ali te ne plaši da bi mogli da nam raznesu planetu? To je prilično
opušten pogled na stvar, čak i za mene.”
„Ne. Ovaj, mislim da bi mogli doći i do te odluke. Vidite, po
njihovim merilima, mi smo bolesni i obogaljeni kao vrsta – ono što
činimo jedni drugima, i što ne uspevamo da razumemo-jedni druge,
gotovo potpuna neuspešnost da grukujemo jedni druge, naši ratovi i
bolesti i glad i okrutnost – sve je to za njih pokazatelj potpunog
idiotizma. Znam to. Zato mislim da bi se lako mogli odlučiti na ubistvo
iz milosrđa. Ali to je samo nagađanje, ja nisam Stariji. Ali, Džubale,
ako odluče da to učine, to bi bilo...” Majk je zastao i dosta dugo
razmišljao, „najmanje pet stotina godina, možda i pet hiljada, pre nego
što išta budu učinili.”
„To je prilično dugo vreme za većanje porote.”
„Džubale, najveća razlika između naše dve vrste jeste to što se
Marsovcima nikad ne žuri – a ljudima uvek. Oni će mnogo radije
razmišljati o tome još jedan vek, ili osam vekova, samo da bi bili sigurni
da su sve grukovali u potpunosti.”
„U tom slučaju, sinko, predlažem ti da ne brineš o tome. Ako za pet
stotina ili hiljadu godina ljudska rasa ne bude u stanju da izađe na kraj
sa komšijama, ni ti ni ja tu ne možemo nikako da pomognemo.
Međutim, nekako mi se čini da će biti u stanju.”
„To grukujem i ja, mada ne u potpunosti. Ali rekao sam da me ne
brine ta mogućnost. Mnogo veća briga mi je druga opcija, da bi mogli
pokušati da nas promene. Džubale, oni to ne mogu da urade. Ako bi
pokušali da nas nateraju da se ponašamo kao Marsovci, to bi nas isto
tako ubilo, samo mnogo manje bezbolno. To bi bila velika pogrešnost.”
Džubal nije žurio da odgovorom. „Ali, sinko, zar to nije isto kao
ovo što ti pokušavaš da radiš?”
Majk je izgledao veoma nesrećan. „I da i ne. To sam počeo da
radim. Ali sada više ne radim to. Oče, znam da ste se razočarali u mene
kad sam započeo ovo.”
„To je tvoja stvar, sinko.”
„Da. Moja. Ja moram da grukujem i odlučim sam u svakom
prelomnom trenutku. A morate i vi... i mora svako drugi za sebe. Ti si
bog.”
„Odbijam kandidaturu.”
„Ne možete je odbiti. Ti si bog i ja sam bog i sve što grukuje je bog,
a ja sam sve što sam ikada bio ili video ili osetio ili iskusio. Ja sam sve
što grukujem. Oče, video sam u kakvom je užasnom stanju ova planeta
i grukovao sam, mada ne u potpunosti, da bih mogao da je promenim.
Ono čemu treba da naučim ljude ne može se naučiti u školama i na
fakultetima; morao sam da prokrijumčarim to među ljude prerušeno u
religiju – mada uopšte nije to – i da prevarim mete da okuse malo
koristeći njihovu radoznalost i želju da ih neko zabavlja. Delom je
uspelo upravo onako kako sam znao da će biti; disciplina i znanje su na
raspolaganju svima, isto kao što su bili i meni, koji sam odrastao u
marsovskom gnezdu. Naša braća se dobro slažu – videli ste nas, delili
ste sa njima – žive u miru i sreći bez gorčine, bez ljubomore.
Već samo ovo poslednje je trijumf, koji je dokazao da imam pravo.
Muškoženskost je najveći dar koji imamo – romantična fizička ljubav
možda je jedinstvena samo za ovu planetu. Ne znam. Ako jeste, svemir
je mnogo siromašnije mesto nego što bi mogao biti... a ja nejasno
grukujem da mi-koji-smo-bog možemo spasti taj dragoceni izum i širiti
ga. To kad se spajaju i stapaju dva fizička tela, uz istovremeno stapanje
duša i zajedničku ekstazu ljubavi, davanja i primanja i uživanja u onom
drugom – na Marsu nema ničeg ni prineti tome, i to je izvor, potpuno
grukujem, svega onoga što čini ovu planetu tako bogatom i čudesnom.
Džubale, sve dok neka osoba, muškarac ili žena, ne uživa u tom blagu,
obuzeta uzajamnim blaženstvom umova spojenih jednako prisno kao
tela, ta osoba je i dalje nevina i sama kao da se nikada ni sa kim nije
sparila. Ali grukujem da vi jeste; to dokazuje vaše oklevanje da
rizikujete nešto manje od toga... uostalom, znam i direktno. Vi
grukujete. Oduvek. Čak i bez potrebe za pomoći jezika grukovanja. Don
nam je rekla da ste bili isto toliko duboko u njenom umu kao i u njenom
telu.”
„Ovaj... dama možda preteruje.”
„Don nije u stanju da govori o tome drugačije nego istinito. A –
oprostite mi – i mi smo bili tamo. U njenom umu, ali ne i u vašem... a
vi ste bili tamo, delili ste sa nama.”
Džubal je odlučio da ne kaže kako su jedine situacije u kojima je
ikada makar nejasno osetio da bi mogao da čita nečiji um bile upravo te
situacije... a i tada to nisu bile misli, već emocije. Žalio je bez gorčine
što nije pola veka mlađi – a u tom slučaju je znao da bi Don prestala da
bude „gospođica”, a on bi odvažno rizikovao još jedan brak, uprkos
stečenim ožiljcima. Osim toga, ne bi menjao prethodnu noć ni za sve
godine života koje su mu možda ostale. U osnovi, Majk je imao potpuno
pravo. „Nastavi, molim te.”
„Tako treba da bude. Ali postepeno sam grukovao da je retko tako.
Umesto toga, imamo ravnodušnost i mehaničke pokrete i silovanje i
zavođenje kao igru ništa bolju od ruleta, ali sa lošijim izgledima, i
prostituciju i celibat po ličnom izboru ili nametnut, i strah i krivicu i
mržnju i nasilje i decu vaspitavanu da misle kako je seks loš i sramotan
i životinjski, nešto što treba skrivati i nikad nemati poverenja. Ta divna,
savršena stvar, muško-ženskost, preokrenuta je naglavačke i na naličje
i postala je užasna.
A svaka od tih pogrešnih stvari je posledica ljubomore. Džubale,
nisam mogao da poverujem, i još uvek ne grukujem ljubomoru u
potpunosti, meni to liči na ludilo, na užasnu pogrešnost. Kada sam
saznao šta je ekstaza, moja prva pomisao je bila da želim da je delim,
smesta da je delim sa svom svojom braćom po vodi – direktno sa
ženskom braćom, a indirektno sa muškom braćom, pozivajući ih da
delimo. Sama pomisao da pokušam da zadržim za sebe taj nepresušni
izvor bila bi mi užasna, da sam uopšte i pomislio na to. Ali nisam bio u
stanju da pomislim tako nešto. I prema tome nisam imao ni najmanju
želju da pokušam da postignem to čudo sa bilo kim ko nije neko kome
već verujem i volim ga – Džubale, ja fizički nisam u stanju ni da
pokušam ljubav sa ženom sa kojom nisam odranije delio vodu. A to
važi za čitavo Gnezdo. Fizička impotencija, osim ako nam se duh stopi
isto kao telo.”
Džubal ga je slušao i žalosno mislio kako je to odličan sistem – za
anđele – i baš tad na privatno sletište, dijagonalno od njega, spustio se
leteći automobil. Okrenuo je glavu da pogleda, ali onog trenutka kad su
skije dotakle krov, auto je nestao.
„Problemi?”, upitao je.
„Nisu problemi”, odgovorio je Majk. „Samo što počinju da
sumnjaju da smo ovde – to jest, da sam ja ovde. Misle da su svi ostali
mrtvi. Iz Centralnog hrama, hoću da kažem. Ostale krugove nisu mnogo
gnjavili... a mnogi su ionako napustili grad dok se gužva ne smiri.”
Nasmešio se. „Mogli bismo da dobijemo lepe pare za ove hotelske sobe;
u grad stiže velik broj ljudi, uglavnom udarne trupe biskupa Šorta.”
 „Šta? Zar nije vreme da se porodica preseli negde drugde?”
„Džubale, nemojte ništa da brinete. Taj auto nije stigao nikom da se
javi, čak ni radiom. Dobro pazim. Nema nikakvih problema, sad kad je
Džil prevazišla svoje zablude u vezi sa ‘pogrešnošću’ rastelovljenja
osoba koje sadrže pogrešnost u sebi. Ranije sam morao da pravim
svakakve komplikovane smicalice kako bih nas štitio. Ali sada Džil zna
da to radim samo kad grukujem u potpunosti.” Čovek sa Marsa se
dečački nasmešio. „Sinoć mi je pomogla oko sekire... a to nije bilo prvi
put da mi pomaže.”
„Šta sa sekirom?”
„O, u vezi sa bekstvom iz zatvora. Nekolicinu onih koji su se našli
u zatvoru nikako nisam mogao da pustim; bili su stvarno zli. Zato sam
ih se oslobodio pre nego što sam se oslobodio rešetki i vrata. Ali
postepeno sam grukovao ceo ovaj grad proteklih meseci... a nekolicina
stvarno najgorih uopšte i nije bila u zatvoru. Neki su čak imali javne
funkcije. Čekao sam, pravio sam spisak, starao se da postignem
potpunost za svakog od njih. Dakle, sad kad odlazimo iz ovog grada –
oni više ne žive ovde. Nestali su. Trebalo ih je rasteloviti i poslati na
početak reda da probaju ponovo. Slučajno se desilo da je to grukovanje
promenilo i Džilin stav – više se nije ustezala, već je svim srcem
odobravala; kada je konačno grukovala u potpunosti da je zapravo
nemoguće ubiti čoveka – da u stvari postupamo kao sudija koji izbacuje
igrača sa terena zbog nepotrebne grubosti.”
„Zar se ne plašiš da izigravaš boga, dečko?”
Majk se nasmešio sa bestidnom vedrinom. „Ja jesam bog. Ti si
bog... i svaki krelac kojeg uklonim je takođe bog. Džubale, rečeno je da
bog primećuje svakog vrapca koji pada. I to je tačno. Ali najpreciznija
izjava o tome koja se može sročiti na engleskom jeste da bog ne može
da ne primeti vrapca jer vrabac jeste bog. A kada mačka vreba vrapca,
i jedno i drugo su bog, sprovode božje misli.”
Još jedan leteći automobil je pokušao da sleti i nestao je tik pre
spuštanja; Džubal nije smatrao potrebnim da to komentariše. „Za koliko
njih si noćas zaključio da zaslužuju izbacivanje iz igre?”
„O, prilično mnogo. Oko sto pedeset, rekao bih – nisam baš brojao.
Ovo je veliki grad, znate. Ali neko vreme će biti veoma pristojan. To
nije lek, naravno – nema leka, osim sticanja čvrste discipline.” Majk je
za trenutak izgledao nesrećan. „I to je ono što moram da vas pitam, oče.
Plašim se da sam zaveo na pogrešan put ljude koji me slede. Svu našu
braću.”
„Kako to, Majk?”
„Suviše su optimistični. Videli su koliko nam je dobro išlo, svi
znaju koliko su srećni, koliko su snažni i zdravi i svesni – koliko se
duboko vole. A sada misle da grukuju kako je samo pitanje vremena
kada će cela ljudska vrsta dostići isto blaženstvo. O, ne sutra – neki
grukuju da je dve hiljade godina samo sitnica za tako veliki eksperiment
– ali veruju da hoće.
I ja sam tako mislio, u prvo vreme. Ja sam ih naveo da tako misle.
Ali, Džubale, zanemario sam ono najvažnije.
Ljudi nisu Marsovci.
Pravio sam istu grešku ponovo i ponovo – ispravio bih se... i ponovo
je načinio. Ono što savršeno funkcioniše kod Marsovaca ne mora
obavezno uspeti kod ljudi. Oh, konceptualna logika koja se može izreći
samo na marsovskom jeziku deluje kod ove vrste. Logika je
nepromenljiva... ali podaci su drugačiji. Zato su i rezultati različiti.
Nisam mogao da vidim zašto se, ako su ljudi gladni, neki od njih ne
jave da budu zgotovljeni kako bi ostali mogli da jedu... na Marsu je to
očito rešenje – i čast. Nisam razumeo zašto su bebe toliko cenjene. Na
Marsu bi ove naše dve devojčice bile prosto izbačene napolje, da
prežive ili umru – a na Marsu devedeset posto larvi umre u prvoj godini.
Moja logika je bila ispravna, ali sam pogrešno tumačio podatke: ovde
se ne nadmeću bebe nego odrasli; na Marsu se odrasli uopšte ne
nadmeću, jer su već prosejani kao bebe. Ali ovako ili onako,
nadmetanje i prosejavanje moraju se desiti... ili će vrsta poći nizbrdo.
Ali bez obzira na to da li grešim u želji da isključim nadmetanje sa
obe strane, u poslednje vreme počinjem da grukujem da me ljudska
vrsta neće pustiti da to uradim, bez obzira na sve.”
Utom je u sobu zavirio Djuk. „Majk? Da li si gledao napolje? Oko
hotela se okupilo baš dosta sveta.”
„Znam”, potvrdio je Majk. „Reci ostalima da čekanje nije
ispunjeno.” Potom se ponovo obratio Džubalu. „‘Ti si bog’. To nije
poruka bodrenja ili nađe, Džubale. To je prkos – i odvažna, besramna
pretpostavka postojanja lične odgovornosti.” Izgledao je tužno. „Ali ja
je retko koristim. Vrlo mali broj, za sada samo ova nekolicina prisutnih
ovde sa nama, razumela me je i prihvatila gorku stranu zajedno sa
slatkom, pa su ustali i ispili je – grukovali su. Ostali, stotine i hiljade
ostalih, ili su insistirali da to treba da bude nagrada bez nadmetanja –
preobraćanje’ – ili su sve potpuno ignorisali. Ma šta da sam ja govorio,
oni su uporno mislili o bogu kao o nečem izvan sebe. Nečem što jedva
čeka da uzme svakog priglupog kretena u svoje naručje i da ga teši.
Pomisao da oni moraju da ulože napor... i da su svi njihovi problemi
njihovo delo... to nikako ne mogu i ne žele da prihvate.”
Čovek sa Marsa je zavrteo glavom. „A moji neuspesi su toliko
brojniji od uspeha da počinjem da se pitam da li će potpuno grukovanje
pokazati da sam ipak bio na potpuno pogrešnom putu – da ova vrsta
mora da se podeli, da se međusobno mrzi, da se međusobno bori, da
stalno bude nesrećna i u ratu, čak i unutar sebe samih... prosto da bi se
na taj način izvršilo prosejavanje koje mora postojati u svakoj vrsti.
Recite mi, oče. Morate mi reći.”
„Majk, odakle ti dođavola ideja da sam ja sveznajući?”
„Možda i niste. Ali kad god mi je bilo potrebno da nešto znam, vi
ste to uvek mogli da mi kažete – a punoća je uvek pokazivala da ste
govorili istinito.”
„Prokletstvo, mani me sa tom apoteozom! Ali vidim nešto, sinko.
Ti si taj koji je tražio od svih drugih da nikad ne žure – ‘čekanje će
ispuniti’, uvek tako kažeš.”
„To je tačno.”
„A sada kršiš svoje sopstveno osnovno pravilo. Čekao si samo malo
– veoma kratko po marsovskim merilima, koliko shvatam – i već hoćeš
da baciš peškir u ring. Dokazao si da tvoj sistem može da funkcioniše u
maloj grupi – a ja sa zadovoljstvom potvrđujem; nikada nisam video
tako srećne, zdrave, vedre ljude. To bi trebalo da ti bude dovoljno za
ovo kratko vreme koje si uložio u njih. Vrati se kod mene kad budeš
imao hiljadu puta toliko njih, gde svi rade i srećni su i bez ljubomore,
pa ćemo ponovo razgovarati. Da li je to u redu?”
„Govorite istinito, oče.”
„Ali nisam završio. Ti se sekiraš zbog toga što činjenica da ti je
izmaklo više od devedeset devet posto ljudi možda znači da se naša
vrsta ne može izbaviti od svih postojećih zala, nego je potrebno
prosejavanje. Ali prokletstvo, momče, ti već uveliko prosejavaš – to
jest, to čine oni sami time što te ne slušaju. Da li si planirao da
eliminišeš novac i siromaštvo?”
„Oh, ne! Unutar Gnezda nam nije potreban, ali...”
„Nije potreban nijednoj porodici koja dobro funkcioniše. Tvoja je
samo veća. Ali u spoljašnjem svetu ti je potreban za postupanje prema
drugim ljudima. Sem mi kaže da naša braća, umesto da budu iznad
materijalnog, postaju sve spretniji sa novcem. Je li to tačno?”
„Jeste. Zarađivanje novca je vrlo jednostavno, kad jednom
grukujete.”
„Dakle, dodao si još jedno blaženstvo: ‘Blagosloveni su bogati
duhom, jer će zaraditi dovoljno love.’ Kako vam ide u drugim
oblastima? Bolje ili lošije od proseka?”
„Oh, bolje, naravno – ako je reč o nečem što vredi grukovati. Znate,
Džubale, ovo nije vera: disciplina je samo metod za efikasno
funkcionisanje u bilo kojoj aktivnosti koju izaberete.”
„To ti je ceo odgovor, sinko. Ako je to što kažeš tačno – a ja to ne
prosuđujem; ja samo pitam, a ti odgovaraš – onda je to sve nadmetanje
koje ti je potrebno... i prilično je neravnopravno. Ako deseti deo jednog
procenta stanovništva može da razume vesti, onda ti moraš da im
pokažeš – i već kroz nekoliko generacija svi glupi će izumreti, a oni sa
tvojom disciplinom će naslediti Zemlju. Kad god da to bude – kroz
hiljadu godina od sada, ili kroz deset hiljada – uskoro će ih biti dovoljno
mnogo da počneš da brineš je li potrebna neka nova prepreka kako bi
ih naveo da skaču više. Ali nemoj da si malodušan zato što je samo
šačica njih preko noći prešla u anđele. Ja lično nisam očekivao da će
iko uspeti u tome. Prosto sam mislio da praviš budalu od sebe
pretvarajući se da si propovednik.”
Majk je uzdahnuo i nasmešio se. „Počeo sam da brinem da i jesam
– plašio sam se da sam izneverio svoju braću.”
„I dalje bih više voleo da si nazvao celu stvar ‘kosmička halitoza’
ili tako nekako. Ali ime nije bitno. Ako imaš istinu, možeš da je
prikažeš. Pokaži ljudima. Pričanje o njoj neće je dokazati.”
Čovek sa Marsa je ustao. „Potpuno ste me umirili, oče. Sad sam
spreman. Grukujem u potpunosti.” Pogledao je ka vratima. „Da, Pati.
Čuo sam te. Čekanje je okončano.”
„Da, Majkle.”
 Poglavlje 37

Džubal i Čovek sa Marsa su polako ušli u dnevnu sobu sa velikim

stereo-tankom. Tu se izgleda okupilo čitavo Gnezdo, gledajući vesti.
Na ekranu se videla gusta i nemirna masa sveta, koju su policajci
donekle obuzdavali. Majk je bacio pogled i delovao je spokojno srećno.
„Dolaze. Sada je punoća.” Osećanje oduševljenog iščekivanja koje je
Džubal pratio kako narasta otkako je stigao ovamo sada je ponovo
naraslo, ali niko se nije pomerao.
„To je stvarno ogromna publika, dušo”, složila se Džil.
„I sprema je da priđe”, dodala je Pati.
„Trebalo bi da se obučem”, izjavio je Majk. „Imam li ovde nekakvu
odeću? Pati?”
„Evo odmah, Majkle.”
„Sinko”, javio se Džubal, „ta rulja napolju meni izgleda prilično
gadno. Da li si siguran da je ovo pravi trenutak da izađeš?”
„O, naravno”, odvratio je Majk. „Došli su mene da vide... Dakle,
izaći ću pred njih.” Zastao je kad mu se pred licem pojavila hrpa odeće;
obukao se vratolomnom brzinom uz potpuno suvišnu pomoć nekoliko
žena – suvišnu jer kao da je svaki deo odeće znao kuda da ode i kako
da se namesti. „Ovaj posao ima svoje privilegije, ali i obaveze – zvezda
mora da se pojavi na predstavi... grukujete li? Mete to očekuju.”
„Majk zna šta radi, šefe”, javio se Djuk.
„Pa... ja ne verujem ruljama.”
„Ovu rulju čine uglavnom radoznalci, uvek je tako. O, ima tu i
fosterita i nekih drugih koji nam koješta zameraju – ali Majk može da
izađe na kraj sa svakom ruljom. Videćete. Je li tako, Majk?”
„Baš tako, ljudožderu. Privuci publiku, onda im daj predstavu. Gde
mi je šešir? Ne mogu na podnevno sunce bez šešira.” U sobu je ulebdeo
skupoceni panamski šešir sa trakom u jarkim bojama i spustio mu se na
glavu; Majk ga je vedro nakrivio. „Eto! Da li dobro izgledam?” Bio je
obučen isto kao kad je držao spoljašnje službe, u dobro skrojeno,
besprekorno ispeglano belo poslovno odelo, odgovarajuće cipele,
snežnobelu košulju i jarku, raskošnu kravatu.
„Nedostaje ti samo akten-tašna”, rekao je Ben.
„Grukuješ da mi je potrebna? Pati, imamo li je?”
Džil mu je prišla. „Ben se šalio, mili. Izgledaš savršeno.” Ispravila
mu je kravatu i poljubila ga – a Džubal je osetio taj poljubac. „Idi pričaj
sa njima.”
„Da. Vreme je da se privuče publika. En? Djuk?”
„Spremni smo, Majk.” En je nosila odeždu časnog svedoka, koja joj
je davala ogromno dostojanstvo; Djuk je bio sušta suprotnost, aljkavo
obučen, sa upaljenom cigaretom u uglu usana, sa starim šeširom na
potiljku i karticom na kojoj piše „PRESS” zakačenom za traku; bio je
natovaren kamerama i drugom opremom.
Uputili su se ka vratima predvorja zajedničkog za sva četiri
apartmana. Samo je Džubal pošao za njima; svi ostali, njih više od
trideset, ostali su uz stereo-tank. Majk je zastao pred vratima. Tu je
stajao mali sto, a na njemu bokal vode i čaše, činija voća i nož za voće.
„Bolje nemojte ići dalje”, posavetovao je Džubala, „inače će Pati morati
da vas vraća nazad zbog svojih ljubimaca.”
Majk je sipao čašu vode i popio deo. „Od propovedanja se ožedni.”
Pružio je čašu En, a onda je uzeo nož za voće i odsekao krišku jabuke.
Džubalu se učinilo da je Majk odsekao sebi i jedan prst... ali pažnju
mu je skrenuo Djuk, pružajući mu čašu. Majkova ruka nije krvarila, a
Džubal se donekle privikao na opsenarske veštine. Prihvatio je čašu i
popio gutljaj; i njemu je grlo zbog nečeg bilo suvo.
Majk ga je stegnuo za mišicu i nasmešio se. „Ne sekirajte se. Ovo
će trajati samo nekoliko minuta. Vidimo se kasnije, oče.” Prošli su
između kobri na straži i vrata su se zatvorila. Džubal se vratio u sobu
kod ostalih, još uvek noseći čašu. Neko ju je uzeo od njega; nije
primetio, jer je gledao slike u velikom tanku.
Rulja je izgledala gušća, nadirali su napred, a zadržavali su ih
policajci opremljeni samo pendrecima. Poneko je uzvikivao, ali
uglavnom se čuo samo žamor mase.
„Gde su sad, Pati?”, upitao je neko.
„U skokocevi. Majkl je malo napred, Djuk se zaustavio da prihvati
En. Ulaze u predvorje. Primetili su Majkla, sevaju blicevi.”
Prizor u tanku se pretopio u ogromnu glavu i ramena neprirodno
vedrog spikera: „Ovo je mreža Novi svet, uvek na licu mesta kad je
najvažnije – vaš izveštač Hepi Holidej. Upravo smo saznali da je lažni
mesija, ponekad poznat kao Čovek sa Marsa, ispuzao iz svog skrovišta
u hotelskoj sobi ovde u prekrasnom Sent Pitersburgu, gradu koji ima
sve što će vas navesti da pevate. Izgleda da je Smit spreman da se preda
vlastima. Juče je pobegao iz zatvora, koristeći eksploziv koji su mu
doturili njegovi fanatični sledbenici. Međutim, čvrst kordon postavljen
oko celog grada izgleda da je ipak previše za njega. Još uvek ne znamo
– ponavljam, ne znamo – i zato ostanite sa vašim izveštačem! A sada
poruka našeg lokalnog sponzora koji je omogućio ovaj pogled u središte
stvari u pravom trenutku...”
„Hvala ti, Hepi, i svima vama koji gledate prenos na našoj mreži
Novi svet! Koliko košta raj? Neverovatno malo! Dođite i uverite se
lično u Jelisejskim poljima, upravo iznetim na prodaju za ograničen broj
kupaca. Zemlja oteta od toplih voda veličanstvenog zaliva, a svaka
parcela je garantovano najmanje osamnaest inča iznad najvišeg nivoa
mora, uz zaista minimalnu uplatu na rač... O, nastavićemo kasnije,
prijatelji – telefonirajte na broj Zaliv devet dva osam dva osam!”
„Zahvaljujem Džiku Morisu i graditeljima Jelisejskih polja! Mislim
da imamo nešto, narode! Da, da, mislim da imamo...”
(„Izlaze na glavni ulaz”, rekla je Pati tiho. „Rulja još nije primetila
Majkla.”)
„Možda još ne... ali samo što nije. Sada vidite glavni ulaz u
veličanstveni hotel ‘San Susi’, biser Zaliva, čija uprava ni na koji način
nije odgovorna za prisustvo traženog begunca i sarađivala je sa vlastima
tokom čitavog perioda, što se vidi iz saopštenja koje je upravo izdao
načelnik policije Dejvis. A dok čekamo šta će se desiti, nekoliko kratkih
podsetnika na čudnu karijeru ovog poluljudskog čudovišta odraslog na
Marsu...”
Scena uživo zamenjena je kratkim arhivskim snimcima koji su se
brzo smenjivali: poletanje Izaslanika pre mnogo godina, Šampion koji
lebdi naviše tiho i sa lakoćom, pokretan lajlovskim pogonom, Marsovci
na Marsu, trijumfalni povratak Šampiona, odlomak prvog intervjua sa
lažnim Čovekom sa Marsa – „Šta mislite o devojkama sa Zemlje?”...
„Auuuu!” – još kraći odlomak konferencije u Izvršnoj palati i mnogo
puta prikazivane dodele doktorata prirodnih nauka, sve uz brzometni
komentar.
„Vidiš li nešto, Pati?”
„Majkl je na vrhu stepenica, masa je na stotinak metara od njega,
ne daju im da priđu hotelu. Djuk fotografiše, a Majk čeka da on zameni
objektiv. Ne žure.”
Hepi Holidej je nastavljao dalje, a slika u tanku prikazivala je masu
sa poludistance, polako šetajući: „Dragi prijatelji, jasno vam je da je
ova divna zajednica danas u posebnoj situaciji. Dešava se nešto
neobično i ovi ljudi nisu voljni to da dopuste. Njihovi zakoni se ne
poštuju, prema njihovim snagama bezbednosti postupa se sa prezirom,
i oni su s pravom besni. Fanatični sledbenici ovog navodnog antihrista
ne prezaju ni od čega u želji da stvore nerede u uzaludnom naporu da
spasu svojeg vođu od duge ruke pravde. Sve može da se desi – baš sve!”
Izveštač je podigao glas: „Da, evo sad izlazi – ide prema ljudima!”
Ugao snimanja se promenio: Majk je išao direktno prema kameri. En i
Djuk su ga pratili, ali su postepeno zaostajali. „Evo ga! Evo ga! Počinje
predstava!”
Majk je bez žurbe nastavljao ka masi sve dok se nije pojavio u
stereo-tanku u prirodnoj veličini, kao da je tu u sobi sa svojom braćom
po vodi. Zaustavio se na travi ispred hotela, na nekoliko metara od
mase. „Zvali ste me?”
Odgovorilo mu je gunđanje.
 Nebom su plovili retki oblaci; tog trenutka sunce je provirilo iza
jednog i bacilo zrak zlatne svetlosti pravo na Majka.
Njegova odeća je nestala. Stajao je pred ruljom, slika zlatne
mladosti, ogrnut samo svojom lepotom – lepotom od koje je Džubala
zabolelo srce i pomislio je kako bi Mikelanđelo u svojim zrelim
godinama pohitao da siđe sa visokih skela kako bi ga ovekovečio za
buduće generacije. „Pogledajte me”, rekao je Majk blago. „Ja sam sin
čovekov.”
Prenos se prekinuo na deset sekundi i pojavio se niz kan-kan
plesačica koje su pevale:

„Drage, dame, pokušajte!

U najlepšoj peni haj’te!
Prašak Ljubav voli ruke
I još pere sve bez muke!”

Tank se ispunio penom i mehurićima i devojačkim smehom, a onda

se ponovo pojavio prenos:
„Proklet bio pred Gospodom?” Polovina cigle udarila je Majka u
rebra. On se delimično okrenuo ka napadaču. „Ali i ti si bog. Možeš da
prokuneš sam sebe... i nikad ne možeš da pobegneš od sebe.”
„Bogohulnik?’ Kamen ga je pogodio iznad levog oka i navrla je krv.
Majk je mirno govorio. „Boreći se protiv mene, boriš se protiv
sebe... jer ti si bog... i ja sam bog... i sve što grukuje je bog – drugi ne
postoji.”
Poletelo je još kamenja sa više strana; počeo je da krvari na nekoliko
mesta. „Čujte Istinu. Ne morate mrzeti, ne morate se boriti, ne morate
se plašiti. Nudim vam vodu života...” U ruci mu se odjednom stvorio
bokal vode, presijavajući se na suncu, „i možete je deliti sa kim god
želite... i hodite u miru i ljubavi i sreći svi zajedno.”
Kamen je pogodio bokal i staklo je prslo. Sledeći ga je pogodio u
usta.
 Smešio im se razbijenim i krvavim usnama, gledajući pravo u
kameru sa izrazom duboke nežnosti. Neki trik sunčeve svetlosti i stereo-
tanka stvorio mu je zlatni oreol oko glave. „O braćo moja, koliko vas
volim! Pijte duboko. Delite i zbližavajte se bez kraja. Ti si bog.”
Džubal je to ponovio šapatom. Na ekranu se pojavila reklama od
pet sekundi: „Pećina Kahuengal Noćni klub sa pravim smogom iz Los
Anđelesa, sveže donetim svakog dana. Šest egzotičnih plesačica.”
„Linčujte ga! Neka kopile omasti konopac!” Masivna sačmara
opalila je iz neposredne blizine; pogodila je Majka u lakat i otkinula mu
ruku. Šaka i podlaktica su polako lebdele naniže i spustile se na meku
travu, šake otvorene kao da poziva.
„Pucaj opet, Šorti – i bolje gađaj!” Masa se cerekala i aplaudirala.
Sledeća cigla pogodila je Majka u nos, a od kamenja koje je usledilo
celo čelo mu je oblila krv.
„Istina je jednostavna, ali je put čovekov težak. Prvo morate naučiti
da kontrolišete sebe. Ostalo sledi iz toga. Blagosloven je onaj ko spozna
sebe i upravlja sobom, jer svet je njegov, a ljubav i sreća i mir pratiće
ga u stopu kud god pošao.” Začuo se još jedan pucanj, pa još dva. Jedan
metak, verovatno četrdeset petica, pogodio je Majka u nivou srca,
raznevši šesto rebro kraj grudne kosti i ostavivši zjapeću ranu; hitac iz
sačmare i drugi metak probili su mu levu potkolenicu deset centimetara
ispod čašice kolena i ostavili kost da štrči pod čudnim uglom, slomljena
i bela na crveno-žutoj pozadini rane.
Majk se malo zateturao i nasmejao se, nastavljajući da govori, jasno
i bez žurbe. „Ti si bog. Kada to znaš, Put se otvara.”
„Proklet bio – ne dajte mu da uzima ime gospodnje uzalud!” –
„Idemo, ljudi! Dokrajčimo ga!” Rulja je jurnula napred, predvođena
ćelavim tipom sa toljagom: obrušili su se na Majka kamenjem i
pesnicama, i nogama kad je pao. On je nastavio da govori dok su mu
šutirali rebra i gazili njegovo zlatno telo, lomili mu kosti i otkinuli mu
uvo. Konačno je neko povikao: „Sklonite se malo da ga polijemo
benzinom!”
Rulja se na to razdvojila, a kamera je zumirala njegovo lice i
ramena. Čovek sa Marsa se nasmešio svojoj braći i rekao još jednom,
tiho i jasno: „Volim te.” Neoprezni skakavac je doleteo i spustio se u
travu na pedalj od njegovog lica; Majk je okrenuo glavu, pogledao ga i
zagledao se u njega. „Ti si bog”, rekao je srećno i rastelovio se.
 Poglavlje 38

Pojavili su se plamen i crni dim i ispunili tank. „Opa!”, rekla je Pati s

poštovanjem. „To je najbolja predstava ikad viđena.”
„Da”, složila se Beki stručno, „ni sam profesor ne bi mogao da
zamisli ništa bolje.”
Van Tromp je rekao veoma tiho, više za sebe: „Sa stilom. Pametno
i sa stilom – dečko je završio sa stilom.”
Džubal je u neverici gledao svoju braću. Zar je on jedini koji išta
oseća? Džil i Don su sedele zagrljene – ali to su radile kad god su
zajedno; nisu delovale nimalo potreseno. Čak je i Dorkas bila suvih
očiju i smirena.
Pakao u stereo-tanku prekinulo je nasmešeno lice Hepija Holideja.
„A sada, narode, nekoliko trenutaka za naše prijatelje iz Jelisejskih
polja koji su nam omogućili...” Pati ga je prekinula.
„En i Djuk se vraćaju gore”, rekla je. „Provešću ih kroz predvorje,
a onda možemo da ručamo.” Ustala je da krene.
Džubal ju je zaustavio. „Pati? Da li si znala šta Majk namerava?”
Zbunjeno ga je pogledala. „Šta? Ne, naravno da nisam, Džubale.
Bilo je neophodno čekati punoću. Niko od nas nije znao.” Okrenula se
i otišla.
„Džubale?” Džil je gledala u njega. „Džubale, voljeni oče naš...
molim vas prestanite i grukujte u potpunosti. Majk nije mrtav. Kako da
bude mrtav kad niko ne može biti ubijen? Niti može ikada biti daleko
od nas koji smo ga već grukovali. Ti si bog.”
„Ti si bog”, ponovio je Džubal tupo.
„To je već bolje. Hodite, sedite kod Don i mene – u sredinu.”
„Ne. Ne, ostavite me samog.” Slepo je pošao ka svojoj sobi, ušao i
zaključao vrata, pa se naslonio obema rukama na uznožje kreveta.
 Sine, o sine moj! Da sam mogao da umrem umesto tebe! Imao si
tako mnogo razloga da živiš... a jedna matora budala koju je suviše
poštovao morala je da ga ućutka i da ga navede na nepotrebno,
beskorisno mučeništvo. Da im je Majk dao nešto veliko – stereo, ili
bingo – ali dao im je Istinu. Ili deo Istine. A koga zanima Istina? Smejao
se kroz jecaje.
Posle nekog vremena je prestao, i sa očajnim jecajima i sa gorkim
smehom, i počeo da pretura po putnoj torbi. Imao je kod sebe ono što
mu je potrebno: držao je potrebnu količinu u neseseru otkako ga je šlog
Džoa Daglasa podsetio koliko je telo krhko.
E pa, sad je došao njegov šlog, a on to nije mogao da podnese.
Prepisao je sebi tri tablete, kako bi bilo brzo i sigurno, popio ih sa
vodom i brzo legao u krevet. Uskoro je bol nestao.
Iz daljine je dopro glas. „Džubale...”
„Dmaram se. N smtj.”
„Džubale! Molim te, oče!”
„Uf... da, Majk? Šta je bilo?”
„Probudite se! Punoća još nije. Čekajte da pomognem.”
Džubal je uzdahnuo. „Dobro, Majk.” Dozvolio je da mu pomogne i
povede ga u kupatilo, da mu drži glavu dok je povraćao, da mu doda
čašu vode da ispere usta.
„Je li bolje?”
„Jeste, sinko. Hvala.”
„Onda moram da obavim neke stvari. Volim te, oče. Ti si bog.”
„Volim te, Majk. Ti si bog.” Džubal se još neko vreme motao
naokolo, upristojio se, presvukao se, popio brendi da ukloni gorak ukus
iz želuca, a onda je pošao da se pridruži ostalima.
Pati je bila sama u sobi sa brbljivom kutijom, isključenom. Podigla
je pogled. „Jeste li za ručak, Džubale?”
„Da, hvala.”
Prišla mu je. „To je dobro. Plašim se da je većina samo jela i
zbrisala. Ali svako je ostavio poljubac za vas. Evo ih, svi u paketu.”
Uspela je da isporuči svu ljubav ostavljenu u njoj, zajedno sa svojom
sopstvenom: Džubal je utvrdio da mu je to dalo snagu, učinilo ga
smirenim poput nje i nije bilo ni traga gorčini.
„Hodite u kuhinju”, rekla je. „Toni je otišao, pa su ostali većinom
tamo – mada ionako nije uspevao da ih rastera gunđanjem.” Zastala je
i pokušala da pogleda sebi niz leđa. „Da li se ta poslednja scena
promenila? Možda se pojavio dim?”
Džubal je ozbiljno potvrdio da tako deluje. Mada nije video nikakvu
promenu... ali nije želeo da staje na put Tatinoj idiosinkraziji. Ona je
klimnula glavom. „Očekivala sam to. Dobro vidim sve oko sebe... osim
sebe same. Još uvek mi je potrebno dvostruko ogledalo da vidim leđa.
Majk kaže da će s vremenom moj Vid uključiti i to. Nije važno.”
U kuhinji je desetak ljudi sedelo za stolom i naokolo; Djuk je stajao
za šporetom, mešajući nešto u šerpici. „Zdravo, šefe. Naručio sam bus
sa dvadeset mesta. To je najveće što može da se spusti na naše malo
sletište... a trebaće nam toliki, za sve pelene i Patine ljubimce. Je li to u
redu?”
„Naravno. Da li svi idemo kući?” Ako ne budu imali dovoljno soba,
devojke mogu da improvizuju ležajeve u dnevnoj sobi i po budžacima
– a brojno stanje će se sigurno s vremenom udvostručiti. Kad bolje
razmisli, možda ga neće pustiti da spava sam... i već je odlučio da se
neće buniti. Prijatno je imati toplo telo na drugom kraju kreveta, čak i
ako nemaš neke aktivne namere. Pobogu, zaboravio je koliko je to
prijatno! Zbližavanje...
„Ne svi. Tim će nas odvesti, a onda će vratiti bus i ide na neko
vreme u Teksas. Kapetana i Beatriks i Svena ćemo ostaviti usput u Nju
Džersiju.”
Sem je podigao pogled sa stola. „Rut i ja moramo da obiđemo decu.
A Saul će sa nama.”
„Ne možete prvo da dođete sa nama na dan ili dva?”
„Možda. Treba da vidim sa Rut.”
„Šefe”, javio se Djuk, „koliko brzo možemo da napunimo bazen?”
„Pa, nikad ga nismo punili pre početka aprila – ali sa ovim novim
grejačima verovatno možemo da ga punimo kad poželimo”, odgovorio
je Džubal. „Ali vreme će i dalje biti gadno – juče je još bilo snega na
zemlji.”
„Šefe, dozvolite da vam objasnim. Ovaj narod ovde može da pešači
kroz sneg koji je žirafi do stomaka i da ne primete to – samo da bi
plivali. Osim toga, ima boljih načina da se spreči zamrzavanje vode
nego što su ti skupi grejači na naftu.”
„Džubale!”
„Da, Rut?”
„Svratićemo na dan ili možda više. Deci nećemo nedostajati – a
ionako mi se ne žuri da ih vidim bez Pati da ih utera u red. Džubale, ne
možete računati da ste me videli dok me ne vidite sa kosom koja pluta
oko mene u vodi – izgledam kao gospođa Čini Drugima Kako Želiš da
Drugi Čine Tebi.”
„Dogovoreno. Reci mi, gde su Budža i Holanđanin? Beatriks nije
nikad bila kod kuće – nemoguće da baš toliko žure.”
„Reći ću im, šefe.”
„Pati, mogu li tvoje zmije da se zadovolje čistim, toplim podrumom
na neko vreme? Dok ne organizujemo nešto bolje? Ne mislim na Slađu,
naravno: ona je jedna od nas. Ali mislim da kobre ipak ne treba da
vladaju kućom.”
„Naravno, Džubale.”
„Hm...” Džubal se osvrnuo. „Don, umeš li da stenografišeš?”
„Nije joj potrebno”, javila se En, „baš kao ni meni.”
„Ah. Trebalo je da znam. Kucaš na mašini?”
„Naučiću, ako želite”, odgovorila je Don.
„Smatraj da si dobila posao – dok se negde ne oslobodi mesto za
visoku sveštenicu. Džil, da li smo nekog zaboravili?”
„Ne, šefe. Osim što svi oni koje nismo pomenuli smatraju da mogu
mirno da dođu kod vas u svako doba. I učiniće tako.”
„To sam već pretpostavio. Gnezdo broj dva, kad god kome ustreba.”
Prišao je šporetu i stao kraj Djuka da pogleda šta ovaj sprema. U šerpi
je bila mala količina čorbe. „Hm... Majk?”
„Da.” Djuk je zagrabio malčice varjačom da okusi. „Treba
dosoliti.”
„Da, Majk je uvek težio nečem boljem.” Džubal je preuzeo varjaču
da i sam okusi. Djuk je bio u pravu: ukus je delovao slatkasto i tražio je
još soli. „Ali hajde da ga grukujemo takvog kakav je. Ko još treba da
deli?”
„Samo vi. Toni me je ostavio ovde sa strogim uputstvom da mešam
rukom, i dodajem vodu po potrebi, i da čekam vas. Da ne sme da
zagori.”
„Onda daj šolje. Delićemo i grukovaćemo zajedno.”
„Dobro, šefe.” Dve šolje su dolebdele i zaustavile se kraj šerpe.
„Ovo je šala na Majkov račun – uvek je tvrdio da će me nadživeti i da
će me poslužiti za Dan zahvalnosti. Ili je možda ipak na moj račun – jer
smo se kladili, a on ne može da naplati dobitak.”
„Ti si dobio samo igrom slučaja. Podeli popola.”
Djuk je poslušao. Džubal je podigao šolju. „Delimo!”
„Zbližavamo se.”
Polako su popili čorbu, rastežući je, uživajući u svakom ukusu,
ceneći i diveći se i grukujući onog čija je. Džubal je, na svoje
iznenađenje, utvrdio da je prepun emocija, ali da je posredi smirena
sreća koja ne izaziva suze. Kakvo je čudno i trapavo kučence bio njegov
sin kad ga je prvi put video... tako željan da ugodi, tako naivan u sitnim
greškama – i kakvu je ponosnu moć stekao a da nije izgubio anđeosku
nedužnost. Najzad te grukujem, sine – i ne bih ništa promenio!
Pati ga je čekala sa ručkom; seo je i navalio, gladan kao da nije
danima jeo. Prišao mu je Sem. „Rekao sam Saulu kako grukujem da
nema potrebe da menjamo planove. Nastavićemo kao i pre. Ako imate
pravu robu, trgovina se širi, iako je osnivač preminuo.”
„Nisam se protivio”, brzo je dodao Saul. „Ti i Rut ćete naći novi
hram – a i mi ostali. Ali sve će morati da čeka dok prikupimo kapital.
Ovo nije propovedanje po ćoškovima, niti nešto što se može useliti u
prazan lokal; potrebne su pripreme i oprema. A to znači novac – da i ne
pominjem da treba platiti godinu ili dve na Marsu za Stinikja i
Merjemu... a to je isto toliko važno.”
„Dobro, dosta više! Ko se svađa? Čekamo punoću... i nastavljamo
dalje.”
„Novac nije problemi, iznenada je rekao Džubal.
„Otkud to, Džubale?”
„Kao advokat ne bih smeo to da kažem... ali kao brat po vodi mogu
da činim ono što grukujem. Samo trenutak. En!”
„Da, šefe.”
„Kupi to mesto. To gde su kamenovali Majka. Najbolje kupi
parcelu od trideset ili pedeset metara oko njega.”
„Šefe, to mesto je javni prostor, parking sa travnjakom. Pedeset
metara oko njega zahvatiće javni put i deo parka oko hotela.”
„Ne protivreči mi.”
„Ne protivrečim, samo vas upoznajem sa činjenicama.”
„Izvini. Prodaće oni. Skrenuće put. Dođavola, ako im dovoljno
zavrnemo uši, doniraće nam zemlju – ako zavrtanje ušiju bude vršio
Džo Daglas. I neka Džo Daglas zahteva od mrtvačnice sve što je ostalo
kada su oni krvoloci završili sa njim, pa ćemo ga sahraniti tačno na tom
mestu – recimo, kroz godinu dana... biće proglašen dan žalosti, a
policajci koji ga danas nisu štitili držaće počasnu stražu.” Kakav
spomenik da podigne? Palu karijatidu? Ne, Majk je bio dovoljno snažan
da podnese svoj kamen. Bolja bi bila Mala Sirena – ali nju ljudi ne bi
razumeli. Možda baš Majkov lik, onakav kakav je bio kad je rekao:
„Pogledajte me. Ja sam sin čovekov.” Ako Djuk nije to snimio, Novi
svet jeste – a možda postoji neki brat, ili će se pojaviti neki brat, koji
ima u sebi iskru nalik Rodenovoj, pa će umeti sve da izvede bez mnogo
cifranja.
„Tu ćemo ga sahraniti”, nastavio je Džubal, „nezaštićenog, i
pustićemo da ga crvi i kiša grukuju. Grukujem da bi se Majku to dopalo.
En, hoću da razgovaram sa Džoom Daglasom čim stignemo kući.”
„Da. šefe. Grukujemo vas.”
 „A sad ovo drugo.” Ispričao im je za Majkov testament. „Kao što
vidite, svako od vas je u najmanju ruku milioner – nisam u poslednje
vreme pravio preciznije procene... ali ostaće mnogo više od toga, po
odbitku poreza. Nema nikakvih uslova... ali grukujem da ćete trošiti po
potrebi, za hramove i slične stvari. Ali ništa vas ne može sprečiti da
kupujete i jahte ako poželite. O, da! Džo Daglas ostaje na položaju
upravnika za svakoga ko želi da se igra kapitaliste, sa istom platom kao
i dosad...ali grukujem da neće dugo potrajati, a potom položaj
upravnika prelazi na Bena Kakstona. Bene?”
Kakston je slegnuo ramenima. „Može, čisto formalno. Grukujem da
će sav stvarni posao obavljati neki pravi biznismen, po imenu Saul.”
„Onda je sve dogovoreno. Malo čekanja, ali niko se neće usuditi da
obara njegov testament; Majk ga je načinio neprobojnog. Videćete.
Koliko brzo možemo da odemo odavde? Da li je račun plaćen?”
„Džubale”, blago ga je podsetio Ben, „mi smo vlasnici ovog
hotela.”
Ubrzo potom već su leteli, policija im nije pravila nikakve probleme
– grad se smirio isto tako brzo kao što je i planuo. Džubal je seo napred
sa Stinkijem Mahmudom i odahnuo – utvrdio je da nije umoran, nije
nesrećan, čak nije ni nestrpljiv da se vrati u svoje utočište. Razgovarao
je sa Mahmudom o njegovim planovima da ode na Mars i bolje nauči
jezik... ali tek kasnije, na Džubalovo olakšanje, pošto završi rad na
rečniku: po Mahmudovoj proceni biće potrebno još godinu dana
proveravanja fonetskog transkripta.
„Dakle”, gunđao je Džubal, „pretpostavljam da ću i ja morati da ga
naučim, makar da bih razumeo šta se priča oko mene.”
„Kao što grukuješ, brate.”
„Prokletstvo, neću da trpim školske časove i numerisane lekcije!
Radiću kad meni odgovara, kao i uvek.”
Mahmud je nekoliko trenutaka ćutao. „Džubale, u hramu smo
koristili razrede i raspored časova jer smo imali posla sa grupama. Ali
neki su imali poseban tretman.”
„E, to treba i meni.”
 „En, na primer, mnogo je naprednija nego što se čini. Pošto ima
savršeno pamćenje, naučila je marsovski u hodu, direktno od Majka.”
„Pa, ja nemam takvo pamćenje – a Majk nije pri ruci.”
„On nije, ali En jeste. A pošto ste tako tvrdoglavi, Don vas može
povezati direktno sa En – ako joj dozvolite. Već za drugi čas Don vam
neće biti potrebna: En će moći sve sama. Mislićete na marsovskom u
roku od nekoliko dana, po kalendaru – subjektivno će proći mnogo više
vremena, ali koga briga?” Mahmud mu se iskezio. „Uživaćete u
vežbama za zagrevanje.”
Džubal se nakostrešio. „Ti zli, podli, razvratni Arapine – a još si mi
ukrao jednu od mojih najboljih sekretarica.”
„I zbog toga ću vam uvek biti dužnik. Ali niste je izgubili u
potpunosti: i ona će vam držati časove. Insistiraće na tome.”
„Idi sad i nađi sebi drugo mesto. Moram da razmislim.”
Nešto kasnije se ponovo oglasio. „Front!”
Dorkas je prišla i sela kraj njega, sa stenografskim blokom u
pripravnosti.
Kratko ju je pogledao pre nego što je počeo sa radom. „Dete,
izgledaš još srećnija nego inače. Sva blistaš.”
„Odlučila sam se da će se zvati Denis”, sanjarski je rekla Dorkas.
Džubal je klimnuo glavom. „Prikladno. Veoma prikladno.”
Prikladno čak i ako očinstvo nije sigurno, pomislio je u sebi. „Da li si
raspoložena da malo radiš?”
„O, da! Osećam se sjajno.”
„Početak. Stereodrama. Prva verzija. Radni naslov: ‘Marsovac po
imenu Smit’. Prva scena: panorama Marsa, prema postojećim
snimcima, neprekinut niz, potom prelazak na minijaturnu maketu mesta
sletanja Izaslanika. Svemirski brod na srednjoj udaljenosti. Animirani
Marsovci, tipični, prema postojećim snimcima ili animirani. Rez,
krupan plan: unutrašnjost svemirskog broda. Pacijent, žena, leži na...”
 Poglavlje 39

U presudu koja će biti doneta za Zemlju niko nije sumnjao. Stariji sa

četvrte planete nisu sveznajući, a ponašaju se jednako provincijski kao
i ljudi. Grukujući na osnovu svojih lokalnih vrednosti, čak i pomoću
veoma nadmoćne logike, s vremenom će svakako primetiti neizlečivu
„pogrešnost” u užurbanim, nemirnim, svadljivim bićima sa treće
planete, pogrešnost koja zahteva prosejavanje, pošto bude prethodno
grukovana i cenjena i omražena.
No, tokom vremena koje će im biti potrebno da polako stignu dotle,
veoma je malo verovatno, čak na granici nemogućeg, da će Stariji biti
u stanju da unište tu čudnu i složenu vrstu. Opasnost je toliko mala da
oni koji se zanimaju za treću planetu neće trošiti na nju ni delić eona.
Foster svakako nije. „Digbi!”
Njegov pomoćnik je podigao pogled. „Da, Fostere?”
„Idem na nekoliko eona, po posebnom zadatku. Hoću da upoznaš
svog novog šefa.” Foster se okrenuo. „Majk, ovo je arhanđeo Digbi,
tvoj pomoćnik. On zna gde je šta i videćeš da je vrlo sposoban
pomoćnik za sve što zamisliš.”
„O, lepo ćemo se slagati”, uveravao ga je arhanđeo Mihailo, a
potom se obratio Digbiju. „Nismo li se već sreli?”
„Ne, koliko se ja sećam”, odvratio je Digbi. „Naravno, s obzirom
na mnoštvo gde-kada...”, slegnuo je ramenima.
„Nije važno. Ti si bog.”
„Ti si bog”, odgovorio je Digbi.
„Molim vas, manite se formalnosti”, požurivao ih je Foster.
„Ostavio sam vam gomilu posla, a nemate baš celu večnost na
raspolaganju. Jeste, ti si bog – ali ko nije?”
 Otišao je, a Majk je bolje namestio oreol i dao se na posao. Već je
video mnoštvo izmena koje želi da uvede...
 Sadržaj

Predgovor ............................................................................................. 8
PRVI DEO Njegovo grešno poreklo .................................................. 11
Poglavlje 1 ...................................................................................... 12
Poglavlje 2 ...................................................................................... 16
Poglavlje 3 ...................................................................................... 17
Poglavlje 4 ...................................................................................... 28
Poglavlje 5 ...................................................................................... 47
Poglavlje 6 ...................................................................................... 62
Poglavlje 7 ...................................................................................... 70
Poglavlje 8 ...................................................................................... 84
DRUGI DEO Njegovo apsurdno nasleđe ......................................... 107
Poglavlje 9 .................................................................................... 108
Poglavlje 10 .................................................................................. 122
Poglavlje 11 .................................................................................. 136
Poglavlje 12 .................................................................................. 155
Poglavlje 13 .................................................................................. 178
Poglavlje 14 .................................................................................. 191
Poglavlje 15 .................................................................................. 219
Poglavlje 16 .................................................................................. 227
Poglavlje 17 .................................................................................. 239
Poglavlje 18 .................................................................................. 268
Poglavlje 19 .................................................................................. 277
Poglavlje 20 .................................................................................. 297
Poglavlje 21 .................................................................................. 306
TREĆI DEO Njegovo ekscentrično obrazovanje ............................. 335
Poglavlje 22 .................................................................................. 336
Poglavlje 23 .................................................................................. 352
Poglavlje 24 .................................................................................. 375
 Poglavlje 25 .................................................................................. 391
Poglavlje 26 .................................................................................. 397
Poglavlje 27 .................................................................................. 412
Poglavlje 28 .................................................................................. 438
Poglavlje 29 .................................................................................. 442
ČETVRTI DEO Njegova skandalozna karijera ................................ 464
Poglavlje 30 .................................................................................. 465
Poglavlje 31 .................................................................................. 489
Poglavlje 32 .................................................................................. 515
Poglavlje 33 .................................................................................. 528
PETI DEO Njegova srećna sudbina ................................................. 542
Poglavlje 34 .................................................................................. 543
Poglavlje 35 .................................................................................. 557
Poglavlje 36 .................................................................................. 592
Poglavlje 37 .................................................................................. 613
Poglavlje 38 .................................................................................. 620
Poglavlje 39 .................................................................................. 628