Једна од одлика Цезарове аутократије јесте управо била та што је почео да се

опходи према римској држави као према огромној империји какав је Рим и постао. Он је
свакако почео да напушта старо, могло би се рећи и застарело, републиканско
италоцентрично схватање римске државе. То се најбоље види у његовом покушају да
утицај римске културе и цивилизације прошири и на остатак државе тако што је основао
многе колоније у римским провинцијама. Тамо је насељено око 100,000 људи и то је као
последицу требало да има ширење римске државе на сва три континента у свим порама
људског друштва. Иако је Гај Грах ово урадио неких осамдесет година пре Цезара,
обимност Цезаровох подухвата је била нова и у сваком случају у супротности са римским
обичајима. Осим овога, Цезар је такође масовно делио римско грађанско и латинско право
странцима. Прво је Цисалпинску Галију практично припојио Италији поделививши њеним
становницима грађанско право. Исто је урадио и са једном легијом коју је регрутовао у
Нарбонској Галији. Он је грађанско право поделио и појединим градовима у Шпанији и
Галији, укључивајући тако људе са тих простора у политички и правни систем римске
државе. Поделио је и латинско право целој Сицилији и другим градовима у провинцијама,
а чак је и увео неке Гале у Сенат. Наравно, Цезар је наставио са праксом додељивања
грађанског права појединцима који су га на одређени начин заслужили. Из овога у сваком
случају произилази закључак да је Цезар желео да превазиђе италоцентрично
републиканско схватање које није могло опстати откако је Рим из града-државе прерастао
у велику и моћну силу. У прилог овој тврдњи иду и спекулације да је Цезар намеравао да
се ожени Клеопатром и да остатак свог живота проведе у Александрији. Сматра се да се
дивио хеленистичким монархијама и да је веровао да су оне право решење за римску
државу. Цезар је сам свакако подривао републикански систем концетришући сву моћ у
својим рукама и обављајући најразличитије функције. Није постојао никакав систем
кочења који би Цезара ограничио у остварењу његових намера. Заиста када га Плутарх
пореди са Александром Великим то чини са добрим разлогом (наравно само у одређеном
аспекту вођења државне политике). Исто као што је Александар спојио две културе и
проширио македонски утицај на цео Блиски и Средњи исток, тако је и Цезар допринео
ширењу утицаја римске културе на обалама Медитерана. Ова нагла промена у вођењу
државне политике и Цезарова самовласт га је на крају коштала живота.