КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ ДИВ

– Мама, кад порастем бићу див!

– Добро, злато, добро – прошапута мама и помилова сина по коси.
– Мама, али ја ћу стварно бити див!
– Злато, ја стварно верујем да ћеш ти бити див!
– Имаћу снажне руке, дугу браду, огромне чизме и…
– …и док будеш ходао земљом, додириваћеш небо врхом шешира.
– Јесте, мама, јесте и моћи ћу да дохватим звезде, да се рукујем са Месецом,
да разговарам са Сунцем и…
– …и да миришеш облаке.
– Јесте, мама, и још ћу да шапућем са дугом и да се играм са ветровима.
– Дивно, сине, дивно.
– Мама, а када порастем и постанем див, доћи ћу по тебе и тату и све ћу вас
то исто научити.
– Добро, злато, добро, а сада спавај јер у сну се најбрже расте.
– Мама, али док не постанем див, немој да ми гасиш лампу, молим те.

Јасминка Петровић