У СУСРЕТ ЛУЧИН… ПАРДОН, HELLOWEENU

Страх од Бога и стид од људи су, вјероватно, два најприроднија обиљежја човјека.
Историја човјечанства започела је са гријехом и у гријеху истрајава. Свијет какав данас
познајемо добрим дијелом изградио је људски егоизам, гордост, завист, среброљубље,
похлепа, пожуда, гњев… Свечовјечанска цивилизација, „(не)култура”, „(тоталитарна)
демократија”, свако наше технолошко и научно „достигнуће” помоћу кога смо
превремено закорачили у ово постмодерно доба, није ништа друго до производ оног
прастарог еденског гријеха. Но, сјетимо се само какво је осјећање обузело онај први
богочовјечански пар и њиховог сина Каина одмах након учињене непослушности,
односно братоубиства: стид и страх. Управо то осјећање од почетка је, попут рђе,
нагризало човјекову савјест сваки пут пошто би учинио неко непочинство, прекршио
све оне писане и неписане кодексе и норме, урођени морални закон у њему. Свијест о
гријеху дуго времена је била својеврсна и најадекватнија казна за исти. У одређеној
мјери, наравно, то је и даље тако. Међутим, до данас када је, маље-више, читав свијет
постао глобално село и једна шљокичава позорница гријеха, сâм појам гријеха и, што је
још важније, наш однос према њему, знатно је мутирао.
По ријечима нашег Владике Николаја Велимировића, Европа је у 18. вијеку објавила
рат Цркви, у 19. вијеку дигла се против самог Бога, док је у претходном 20. вијеку тог
истог Бога коначно и убила. Овај наш 21. вијек, чини се, тај несамјерљиви злочин над
васкрслим Господом, у свим овим његовим фазама, не само да релативизује, него
представља као највећи искорак у историји цивилизације, трајно отргнуће из сурових
окова назадне хришћанске догматике, која је исувише дуго спутавала човјека да уздигне
свој дух изнад традиције и предања и спозна да му је прародитељ, у ствари, нико други
до – мајмун. Вјерујем да је на том плану отуђења човјека, најприје од Бога, потом од
других људи, на крају и од самог себе, у посљедње двије деценије урађено много више
неголи у читавом претходном стољећу. Истина, тамо су постављени јако чврсти темељи
за тако нешто. Марксистичка идеја да је „религија опијум за народ”, и не само та, као
мало гдје другдје, добро се примила у оној комунистичкој Југославији. Нажалост, још
увијек нису у потпуности увели и иструнули сви они плодови тамо засађених клица
раздора и богоотпадништва, умне и духовне кратковидости. Но, вратимо се корак
уназад.
Прво је требало оправдати Ничеов став да је „Бог мртав”, превазиђен и непотребан, да
се помиримо са Његовом смрћу и да Га положимо у раку заборава, као да смрти Бога и
човјека не падају и исто гробно мјесто. Када је у том дионизијском заносу и екстази Бог
напокон свргнут и погубљен, неко је свакако морао заузети његово упражњено мјесто,
макар тај његов трон био и симболичан. Важно је било ослободити човјека страха од
некакве Божје казне, од одговорности за поступке, избити му из главе ту сулуду идеју о
вјечном, загробном животу и створити једну нову атмосферу која ће постепено, какав
парадокс, морати почети да се контролише и одржава успостављањем посве нове врсте
страха – страха од државног апарата, одређеног појединца, илити личности самог
диктатора који се, упркос свему, зарад новог и већег парадокса, чак и послије смрти, од
стране најватренијих југоносталгичара, доживљавао као какво божанство.
Све оне разлике које су нас чиниле тим што заправо јесмо ваљало је изједначити,
релативизовати, поништити културно, духовно и национално биће нашег народа
утемељено на светосавској традицији и косовском завјету, и све нас, тако сличне колико
и различите, ђутуре подвести под исту заставу и грб. Епилог тог „подухвата” свима је
јако добро познат.
Иако се замеци и тога налазе у прошлом вијеку, једна ствар своју потпуну кулминацију
доживљава управо у овом и то на глобалном нивоу. Ријеч је о преоптерећивању и
тровању човјека деградирајућим и сувишним (дез)информацијама, захтјевима,
потребама, скретању пажње са суштинских питања и проблема, наметању неких
правила који временом требају све да нас претворе у пуке бројеве, безличне и
поводљиве масе за манипулацију и униформисане зомбије неспособне да расуђују. Све
то се постиже једним једноставним методом: дај им све да не добију ништа, одузми им
вријеме за Бога, за породицу, за друге, за себе и преиспитивање сопствених одлука,
грешака, гријехова, наметањем увијек нових и недостижних циљева. Савјест, просто,
нема кад да нас гризе. Посао не смије да чека! Вријеме је новац!
У том смислу, технократски систем представља својеврстан систем ћутања о свему
ономе о чему је још увијек могуће говорити са различитих становишта. А за такво
ћутање се, дабоме, васпитава. Када су ствари тако постављене, није требало дуго да се
чека да човјек духовно обневиди, да постане слијеп за све око себе, да додатно затупи
оне исконске вриједности и осјећања својствена бићу обдареном Логосом. Тако је
егоцентричност постала једна од основних карактеристика модерног свијета и човјека.
Тек данас се у свој својој погубности обистињава она чувена мисао родоначелника
атеистичког егзистенцијализма, Жан-Пол Сартра: „Онај други за мене је пакао.” Ово је
ера индивидуализма, зато сумњам да ће успјети да породи ишта истински велико и
племенито, трајно. Изгубивши у знатној мјери она два својства која су нас поред
самосвијести понајвише разликовала од животиња – страх и стид, чини се да постајемо,
ако већ нисмо, само духовно дезорјентисане, неутемељене и самопорекнуте љуштуре
човјека, са благом дилемом, не да ли да ујутру одемо на Литургију поводом Лучиндана
или преспавамо исту, него – да ли да се маскирамо у зомбија, вампира или какву другу
сподобу, будући да је сутра све у знаку Helloweena, тог „традиционалног српског
празникаˮ којег су нам наши стари оставили у аманет.

Огњен Кандић