ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

СЕМИНАРСК РАД ИЗ ПРЕДМЕТА : „ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1941-1991 ГОДИНЕ“

ТЕМА : ‚‚ЈУНСКИ УСТАНАК У ХЕРЦЕГОВИНИ 1941 ГОДИНЕ“

ПРОФЕСОР: СТУДЕНТ:

ДРАГА МАСТИЛОВИЋ НИКОЛА КУБУРОВИЋ

ПАЛЕ 13.05.2020
Увод:

У овом раду ће се аутор посветити ужој теми која му је и задата тј.“јунски устанак у
Херцеговини 1941 године“. Почеће ситуацијом преије првог организованог отпора те
поводом и узроцима за избијање устанка а завршиће са угушењем устанка од стране
окупатора у августу 1941 године.

Подручје Источне Херцеговине које обухвата: Невесиње, Љубиње, Билећу, Гацко,

Требиње је оној простор који је по ко зна који пут показао да не одустаје од идеала
слободе и живота у њој. Прије бурних догађаја који су захватили цјели Свијет (а
посебно Европу и Балкан) почетком четрдесетих година двадесетог вијека треба истаћи
да су Велике силе као и мале државе сврставале крајем 30-тих година у два блока:
Савезници (Антихитлеровској коалицији) и Осовини (на линији Еим-Берлин-Токио).

Краљевину Југославију почетак Другог свијетског рата је затекао неспремну и

неорганизовану за вољење ратних операција против далеко надмоћнијег непријатеља.
Влада Цветковић-Мачек која се споразумјела 1939 године о стварању „Хрватске
бановине“ (настала спајањем Савске и Приморске бановине) није била прихваћена ни
са српске ни хрватске стране као влада која ради у интересу државе.

У то вријеме Српски културни клуб на челу са: Слободаном Јовановићем,Николом

Стојановићем и др.истакнутим интелектуалцима је предлагао кнезу Павлу и српским
политичарима да са ради на стварању Српске бановине којој је центар требао бити
Скопље (у Вардарској Бановини).

Кнез Павле је потписао 25 марта 1941 године приступање Краљевине Југославије

Тројном пакту (Осовини),увидјевши да Велика Британија нема намјеру да заштити
Југославију о напада Сила Осовине. Само два дана касније,тачније 27.3.након
демонстрација извршен је војни пуч који је збацио са властуи кнеза Павла и прогласио
краља Петра Другог за пунољетног а нову владу је образовао Душан Симовић пуковник
ваздухопловства.

Одбачен је Тројни пакт (Англо-саксонци су имали разлог за радост) и дошла је наредба

владе о мобилизацији која је каснила а и наоружање које је држава посједовала су била
мала. Догодило се оно што се чинило неизбјежно,наиме у зору 6.4.1941 Њемачка
авијација је бомбардовала Београд (тада је изгоријела Народна библиотека) и друге
градове Краљевине Југославије.

Војска је због дезертерства Хрвата (изузев појединих „часних“) и надмоћи непријатеља

капитулирала 17.4. када је генерал Данило Калафатовић потписао „одредбе о
безусловној предаји“у Ческом посланству у Београду заједно са бившим министом
спољних послова Југославије Александром Цинцар-Марковићем.
Јасан закључак да је војска капитулирала али не и држава изразила је влада Душана
Симовића која се евакуисала за Грчку (једна од последњих сједница одржана је између
осталог и на Плама),касније на Блиски Исток и на крају већина министара,премијер и
краљу у Лондом гдје ће провести рат.

Занимљиво је да Иван Шубашић последњи премијер краљевске владе Југославије (и

марионета у рукама Англо-америчких савезника који су хтјели компромис са
Својетима) склопио споразум са вођом Партизанског покрета у Југославији Јосипом
Брозом Титом 1944 године био званични (формални) бан Хрватске бановине од 1939-
1944 године.

Државу која више није постојала у оквирима институција на подручју Југославије

подјелили су нацистичке и фашистичке државе:Њемачка,Италија,Мађарска и Бугарска
и почеле оснивати марионетске власти коју су биле под њиховом контролом. Рецимо
још то у уводу,да је устанак Херцеговаца избио због масовног злочина Усташа (слугу
окупатора) којима су били фрапирани Италијани.
Почетак и развој устанка

Борба народа у Херцеговини вјековима против угњетавача и завојевача је оставила

дубок траг у свијести људи из те покрајине Краљевине Југославије. У новом вјеку
можемо рећи да је све почело устанцима Луке Вукајловића из Зубаца 50-тих и 60-тих у
којој било и садејства са Црногорским чета књаза Николе Петровића (од 1910 године
Краља Црне Горе). Велики устанак и отварање Источна кризе која је букну на већем
дјелу касније Југославије од 1875 до 1878 године је почела „Невесињском пушком“.

Током тих деценија Херцеговци су се борили против два велика царства:Османско и

Хабзбуршке монархије. Уопштено познат народ који не трпи „ничијега зулума“српски
народ у Херцеговини се подигао на устанак први и то већ у јуну 1941 године а како је
то сматрала „историографија под надзором“ 4.7.1941 када је Политбиро ЦК КПЈ доњео
одлука о ступању у оружани отпор против окупатора (иначе тај дан у СФРЈ се славио
као Дан Борца) или 27.7.када је пао Дрваар тј дан устанка народа БиХ. Јунски устанак у
Херцеговини је био одговор на усташке злочине над српским становништвом. У тим
злочинима гдје су људи стрељани на лицу мјеста (са или без одлуке пријеког
суда),бацани у јаме,држани у нељудским условима у логорима и др.дошло је до
систематског и планског убијања људи само зато што су:срби,јевереји или роми.

До почетка устанка било је око 3500 пушака а краја јуна цећ 5 хиљада и 10ак
пушкомитраљеза и митраљеза. Мсовни злочина су већ угрозавали физички и
материјални опстанак српског народа у Херцеговини. Први оружани сукоб између
устаника и усташа је избио 3.јуна уселу Дрежањ код Невесиња. Овај датум би се могао
узети за почетак јунског устанка. Овај први сукоб је показао да српски народ у
Херцеговини више неће толерисати усташке покоље и да ће јасно одговорити побуном
на њих. Још прије тога усташе су 1 и 2 јуна побиле 49 становника села Удрежња и
Дрежња. Усташама је у помоћ приспјео из Невесиња један већи одред од 300 бораца
под Фрањом Сударом и један авион из Мостара. Устаници бјеже на планину Островицу
гдје се организују збјегови избјеглог народа. Сваког тренутка је могао да избије
масовни устанак. Почетком јуна усташе упадају у Гатачки срез гдје пљачкају и пале
села и одводе становништво у војни логор у Автовцу.

Већ 6 јуна Гачани одговарују отпором а борба се овога пута води на већим
пространствима. Само 3 и 4 јуна у Коритима код Билеће усташе и муслиманско
становништво из Куле код Гацка убиле су око 150 Срба и бацили их у јаму (Корићанска
јама). Одговор народа је био бјег у збјеговима на планине и у Црну Гору.

Неки муслимани из Автовца,Гацка и Муља су упозорава Србе „да се чувају“ усташа и

бјеже на планине. Шестог јуна наоружани борци из села Плане према Гацку
одговорили су усташама због Корита и разоружали им једам вод на Мекој Груди.
Послије тога су устаници захтјевали да се 9 њихових заробљених бораца пусте из
затвора што је и урађено на првој већој размјени на Мекој Груди 10.јуна. Борбе већих
размјера су вођене 6 и 7 јуна у Гачком срезу када је 150 наоружаних устаника из:
Казана, Дулића ,Наданића ,Прзина ,Степена ,Вратковића плус група Црногораца
заузели у Казанима и Степену усташке жандармеријске станице.

Прекинуте су тада и телефонске везе између Билеће и Гацка и образоване двије чете са
командирима на челу. Формиран је Народни суд који је злочинце осуђивао на смртну
казну а остале разоружавао и пуштао. Усташе су тражиле помоћ из Билеће,Невесиња и
Гацка а ангажоване су снаги из: Автовца,Фазлагић Куле и др.муслимански села и
срезова. Непријатељ је непрестано нападао из Гацка и Фазлагић Куле према Зборној
Гомили и Степену желећи да се пробије до оближњих села. Из Билеће је нападао 7
домобрански батаљон а устаници се бране прилаз и правца код Плане,и једна и друга
страна имају страдалих и рањених. Непријатељ се повлачи ка Автовцу да би га бранио.
Након сазнања да усташе хоће да запале села Јасеник,Липник и Изгоре устаници су се
наоружали и освојили 7.јуна жандармеријске станице код Јасеника и Врбе. Устаници из
Гацка и Пиве су пробили усташка упоришта на том пољу и гоне усташе које бјеже ка
Гацку и селу Бахори и удружују се у Автовцу у намјери да одбране.

Усташе хапсе Србе као вид мобилизације и пријете ако устаници нападну на Автовац
(крај кога се воде преговори) и Гацко да ће побити ухваћене таоце. Сукоби на Живњу 6
и 7.јуна у коме су усташе биле рабијене од стране устаника из Врбе и Чемерна када су
пале 4 жандармеријске станице и убијено више 10-ина усташа. И устаници су имали
губитака а запленили су знатне количине наоружања и спискове људи који су били
предвиљени за логор. Ситуација у источној Херцеговини се заоштрава а усташе
појачавају своје гарнизоне. Форимирају се „крстарећи одјели“младих домобрана који
имају задатак брзог дејства „или логор или стрељање„тј.чишћења терена од непоћудних
елемената. Комунисти су 8.јуна одржали састанак у селу Давидовићима са
представницима села са руба Фатничког и Дабарског поља у вези са усташким
масовним покољима.

Одлука се народ масовне дигне на оружје и пружи отпор окупатору прво су

обавјештени комунисти у Никшићу а посебно Сава Ковачевић који је тражи помоћ. Из
угрожених села дуж комуникација евакуише се већина становништа према планини
Баби и Ситници док у селима остају страже ради одбране. Усташка власт у
Херцеговини се жали својим предпостављеним у Загребу и Сарајеву како не могу да
поврати изгубљене територије поготово источно од пута Корита-Автовац и траже од
њих војну акцију. Слуге окупатора (усташе) се боје устанка ширих размјера па зато
појачавају упоришта у Невесињу,Гацку и Билећи те контролу са Црном Гором.
Преговори у селу Јасенику су одржани 18 и 19.јуна у Гатачком срезу гдје устаници
одбијају миран повратак кућама и предају оружја. Усташе тактизирају да би добили на
времену док не дођу појачања која би одмах супроставили побуњеницима.

Од 3 до 22.јуна било је више покушаја усташа да се пробрију у погранична села са

Црном Гором и крајеве Херцеговине (Требиње,Гацко,Билећу и збјегове народа у Бјелој
Гори, Ситници,Хргуди). У другој половини јуна ситуација у Херцеговини се
погоршавала када долазе усташки прваци који хоће да униште систематски српски
народ. Народ у збјеговима се убрзано војнички орзанизује ради одбране својих села.
Иако живе у ванредним приликама народ херцеговачки има искуства и сјећања
из“Великог рата“и борбе са Шуцкорима. И једна и друга страна се припрема за нови
сукоб већих размјера. Устаници знају да без добре организације и војне дисциплине
нема ништа од ослобођења и опстанка српског народа у Херцеговини. Чете Народне
војске (војне јединице) нису довољно оформљене и организоване у једну цјелину по
командној одговорности. Организовани су по територијалном принципу „једно или
више села једна чета“. Чете носе имена села из којих је већина бораца а мања села и
засеоци формирају водове уз најближе сеоске чете. У чету иду сви мушкарци сбособни
да баратају оружјем али и жене ступају у чете. Старјешина чете се бира на народним
скуповима или послије већих акција. Он (старјешина) мора имати искуство,бити
најодважнији и храбрији,утицај у народу и велику храброст.

На јавним гласањима се бира неко ко ће водити војне јединице који ће дати примјер
борцима и бити у првим редовима као прави командири својих мјеста. Сам назив
Народна војска представља „борби за ослобођење од свих насилника,наметљиваца и
италијанског ропства“а првенствено да заштите народ. У ово вријеме нема
јединственог војног руководства које ће народ предводити у борби.

КПЈ у Херцеговини у саставу окружних партијских и војних руководстава је радио на

припреми народа за устанак што је неоспорно али није дорасло времену ни тренутку па
и није стало на чело народног покрета. Оно окљева и чека наређење виших органа.
Народ је тражио излаз и ослањао се на искуства из минулих ратова и знања појединаца.
У војску иду добровољци али не присилно тј.сви мушкарци спбособни да употријебе
оружје. Чете народне војске су општенародне политичке и војне организације: које су
дисциплиноване,воде рачуна о народу у збјеговима и њиховој организацији,
евакуацији,пољским радовима и др. Издаја је ко год да одбије да учествује у раду
народне војске и служи италијанском фашизму.

Прве чете су формиране у Невесињу,3.јуна у Дрежњу и Гатачком срезу тј.у угроженим

подручјима а касније и свугдје у источној Херцеговини. Само на подручју Невесињског
и Гатачког среза формирано је 20 чета а 15 чета броји више од неколико десетина
бораца. У Билећком срезу је до краја јула формирано 18 чета са око 2200 бораца
наоружаних са 1230 пушака,6 митраљеза и пушкомитраљеза.

До 24 јуна напади се уобличавају сарадњом командира чета и сектора те напади на

Бишини,Трусини,Невесиње и Автовац имају добру војну команду и организацију али и
дање нема јединственог војног штаба за читаво устаничко подручје. Ове чете
самостално дјелује,нема бројније концентрације и држе се договора команде
устаничких чета. Код устаника има доста школованих официра и подофицира а
заједничка опасност и солидарност је ујединила устанике.

Треба се нагласити и да устаници маневришу и тактизирају да би добили на времену

док окупатор тврди да се иза тих акција“ крију виши цијеви“. Италијани се информишу
о противнику преко својих емисара и шпијуна „зашто се народ у источној Херцеговини
први побунио и диагао на устанак?“. Народ који се организује у збјеговима је побјегао
на плаинне: Снијежницу,Островицу,Баба планини и у селима и око њих Липнику,
Лебршнику, Кубашу, Видуши,Ситници,Бјелој Гори,Бјелашници,Црвњу и др. Старина
која је остајала је већином страдала од усташких злочинаца а иначе се почетком јуна
српски народ из угрожених подручја повлачи на планине и у Црну Гору. У збијегу на
Илији и Беговим Коритима налазило се становништво из 40 села Требињског и
Љубинског среза. На јавним скуповима се бира командни одбор у кога народ има
апсолутно повјерење,руководство збјега и сва средства се организују у корист народа.
Са више аспеката је интересантан овај збјег на Илији гдје се „вијорила црвена застава и
имали су свој печат на коме је била звијезда петокрака“. Јасно је да су у овом збјегу
велики утицај имали комунисти. Измељу збјегова се одржавају везе,војна дисциплина и
солидарност у води у храни. Расподјелу хране у збјегу вршио је старјешина збјега на
основу „народног фонда“. Непријатељ хоће да уништи Херцеговачка села уз границу са
Црном Гором а становништво тих села се склонило: у Жупу Пивску, Бањане ,Голију и
Вучји До. У мају 1941 формиран је „одбор за прихват,смјештај и исхрану народа из
Херцеговине“у Бањанима. Касније у вријеме јунског устанка такав одбор је дјелова у
Грахову под командом Саве Ковачевића и притекао у помоћ и заједно са Херцеговцима
и Црногорцима спријечио напада на збјег на Илији 20 јуна од стране усташа и
домобрана из Требиња и Љубиња.

Устаници су преузели војну иницијативу и офанзиву док је непријатељ приморан на

дефанзиву. Усташе покушавају народ „приволити“да се врати у села и положи оружје
али та им замисао код самих устаника не успјева који се војно и организационо убрзано
преипремају за масован устанак али и даље поједине јединице немају јединствену
команду за ту акцију. Ипак сарадња,помоћ и везе и даље фунционишу међу самим
устаницима. До 22.јуна када је на међународном плану СССР ушао у рат,што је
изазвало „усхићење у Југославији а посебно у Херцеговини“ тј.Њемачка чизма је
дубоко загаила у унутрашњост Русије. У Југославији и Херцеговини устаници имају
карактер народног отпора. У Гацку је спонтани устанак избио почетком јуна 1941
године. Масовни устанак у Херцеговини је избио 24 јуна јер до тад устаници само
директно угрожавају истурена упоришта непријатеља.

Комунисти и родољуби играју све запаженију улогу и објашњавају муслиманском и

хрбатском народу суштину уједињене борбе против окупатора, толеранцији и о
узајамној помоћи. Физички и национални опстанак српског народа у НДХ а посебно у
Херцеговини је био озбиљно угрожен због чега се народ првенствено побунио.
Устаници су успоставили контакт са „напредним муслиманима“који их обавјештавају о
даљем плану усташа а и сами устаници знају ако дозволе да се влада НДХ утврди онда
ће јој одмах у случају устанка доћи у помоћ италијанске снаге. Устанак у Херцеговини
је убрзао већ поменути напад Њемачке на Спвјетски Савез 22 јуна. У то вријеме
припрема масовног устанка у Херцеговини је у завршној фази а његов почетак је убрзао
и одлука Политбироа ЦК КПЈ да се народ „дигне на оружје против окупатора и
његових слугу“ што је одмах мобилисало: комунисте,скојевце и све антифашиссте.
Перспективу успјешне борбе форсирао је радио Москва која позива на масовни устанак
против фашизма и нацизма. Устаници су одушевљени уласком у рат Русије и очекују
брзу побједу Совјета. Масови устанак у Хецеговини се дигао како је већ назначено
24.јуна када су отпочеле борбе широких размјера са непријатељем. Општи сигнал за
ступање у сукоб био је паљење ватре на врховима планина када почиње отворена и
безкомпромисна борба. На вјест о нападу Хитлеровске Њемачке на СССР у
Херцеговини су одржани велики народни зборови: 23 и 24 јуна у Биограду код
Невесиња (родно село члана Политбироа ЦК КПЈ Благоја Паровића), Драмешини,
Пустом Пољу у Гатачком срезу,у збјеговима народа на Ситници,Видуши,Илији,Хргуди
и др. Вјест од нападу на Невесиње долази посредно и до Саве Ковачевића у Грахову.
Масовни устанак у Херцеговини је почео 24.јуна у Невесињском и Гатачком срезу да
би се од 25 до 27 јуна прењео на: Љубињски,Требињски и Столачки срез те захватио
дјелове сјеверне и јужне Херцеговине и скоро читаву источну.

Овај устанак представља почетак и НОБ против окупаторске власт и њихових слугу
који ће ескалирати у јулу и августу те захватити највећи дио Југославије. Комунисти и
даље раде на политичкој припреми устаника за одлучујућу фазу устанка. Политика
НДХ крајем јуна је да се одлучно супроставе устаницима и наишла је на одогвор у
одлуци Политбироа ЦК КПЈ од 4.јула гдје они поручују да се одмах ступи у борбу
широких размјера као народ у Херцеговини. Већ у то вријеме почетком јула се воде
жестоке борбе устаника са нешто преко 3 хиљаде војника и лаким пјешадијским
наоружањен наспрам надмоћнијег непријатеља у артиљерији,авионима и тенковима.

Тактика устаника се мјења зависно од потреба напада или не. Непријатељ непрекидно
напада у смислу фронталних борби у рејону: Невесиња,Гацка,Билеће и Стоца и тако
измара противника. Првих дана устаници су у офанзиви тачније од 24 до 28 јуна да би
били у дефанзиви и одбрани слободне територије у периоду од 28 јуна до 7 јула. У
првој половини јуна устаници практикују тактику „напад је најбоља одбрана“а
најжешће борбе се воде за: Автовац, Невесиње ,Трусину ,Морине ,Бишини,Бакрачуши
и за саобраћајне комуникације. У организованој офанзиви устаничких снага на
Невесиње 24 јуна и жандармеријске станице: Лукавац, Оџак, Риља ,Кифино Село,
Морине,Трусина сва непријатељска упоришта су заузета. Формиран је народни суд које
је неке жандарме и непријатеље стрељао а неке разоружао и пустио а у овим акцијама
је заплењена већа количина оружја (око 100 пушака) и спискови људи за логоре.
Разоружани су муслимани из Плужина,Бјеловића Плане и Оџака и одговарали су пред
народним судом за своја „(не)дјела“.

Устаничким четама из Лукавца и Зовог Дола командовао је Дукица Граховац а из

Залома и Котешка Васо Ковачевић Форимира се чета од 150 бораца која „крстари“ са
црвеним заставама по дјеловима Невесињског среза и разоружава „Дивље усташе“и
позивају се муслимани у заједничку борбу (непљачкају им се куће). Устаници 24.јуна
нападају на Невесиње из три правца са око 600 бораца и заузимају спољна упоришта
града док се непријатељ повлачи и чека појачања из Мостара,Калиновика и Стоца.
У овој акцији устаници су ангажовали становнике из 14 села Невесињског среза. Иако
су имали доста губитака и заузели већину града Нвесиња сем војног логора и утврђења
Кнежаче устаници су били принуђени на повлачење. Ради синхронизације другог
напада који је треба да усљеди одржано је савјетовање командира устаничких чета у
Буковици 24.јуна. Ни други напад није успјео па су се устаници вратили на полазне
положаје а дио снага послали на Трусину, Морину и Бишину. Устаничке чета на Баби
планини са руба Фатничког поља су заузели 24.јуна жандармеријску станицу у
Шипачну а 25.јуна су напали жандармеријску станицу на Дивину али баш у том
тренутку су дошла појачања усташама из Билеће па су устаници принуђени да се
повлаче на планинске превоје изнад Фатнице и Качеља.

Успостављен је фронт на линији Суви Врх-Рожарица-Липник-Косматуша гдје су

усташе заустављене а отворила се прилика за нову офанзиву устаника до 25 јуна. И
устаници из села и збјегова у рејону Ситнице 26.јуна су заузели зандармеријску
станицу на Крстачама а прије тога су успјели да спријече долазак усташких снага из
Билеће и Плане на то подручје. Било је и успјеха на терену код Требињско и Љубињско
среза. Устаници из збјегова: Видуше,Илије,села Домашева,Кртиње и Ждрије заузели су
жандармеријиску станицу на Змијинцу 29.јуна. Прекинуте су и усташке везе Билећа-
Требиње а од 28 до 30 јуна се воде жестоке борбе на просторима Берковићи-Градина и
Јасен-Љубиње. Љубиње је деблокирано у борбама 29 и 30 јуна када усташе продиру на
потезу Градина - Стражарица. Нове устаничке чете се формирају даље од комуникација
и путева а поготово у рејону Требиња и Љубиња гдје је непријатељ био тренутно
немоћан. У другој половини јуна устаници из села: Плане, Меке Груде,Корита и
Степана задају окупатору тешке ударце на потеу Билећа-Гацко а највећа борба је била
на локалитету Кобиље Главе 26 јуна.

У Гатачком срезу борбе су почеле 25.јуна устаници из: Југовића,Дубљевића и Сливаља

под командом Вула Скока су заузели жандармеријски станицу у Фојници ,путеве
Невесиње-Гацко,мостове код села Рибара и заплијенили архив општине Фојнице.
Устаници се групишу за напад на Фазлагић Кулу,Гацко и Автовац. Крајем јуна
устаници у Гацку су груписани у 3 групе а главни им је циљ заузети војни логор у
Автовцу и избацити усташе из упоришта у Фазлагић Кули,Гацка и Грачаници Прва
гурпа је концентрисана у рејону Фазлагић Куле (овде су били укључени и борци из
Голије и Бањана њих 600-700), друга група устаника из: Самобора,Липника,Јасеника и
источног дјела Гатачког поља плус чета Пиваљана задужени су за напад на Гацко и
трећа група устаника из села: Изгори,Врбе,Чемерна и Дражљева има задатак да
заустави продор око 600 усташа из Борча и Фоче ка Гацку.

Устаници дјелују самостално али и обједињено у смислу више чета у једном батаљону.
Још увијек нема јединственог војног штаба али то не спријечава устанике да у
Гатачком срезу 26 и 27 јуна врше припреме за напад на Автовац. Напад на Автовац се
догодио 28 јуна и то из три правца: Самобора,Липника и Михољача. У Автовцу је
завлада општа паника и прије свега се тражи помоћ од италијана. Око 300 усташа од
тога 50 „дивљих усташа“брани Соколски дом и војни логор у Автовцу митраљезима.
Непријатељски авиони из Сарајева допремљени бомбардују устаничке положаје (један
је и оборен „поготком митраљезом у резервоар па је у пламену изгорио у Гатачком
пољу“). Снабдјевање усташа у Автовцу се врши слетањем на Гатачко поље а један
авион су устаници успјели и тешко да оштете. Усташе шаљу појачања из Требиња и
Билеће а онима из Фазлагић Куле су се одлучно супроставили становници из села
Степена и Пржина као и усташама из Борча устаници из Изгори и Чемерна.

Устаници су разбили италијанску колону код Корита и Кобиље Главе гдје су

непријатељи имали 20 погинулих и рањених. У нападу на Автовац је учествовало 500-
600 назражаних бораца и доста њих без оружја је било. Италијани шаљу нове јединице
у Херцеговину да „очисте зону“. Први напад на Автовац није успјео у другом устаници
користе брдски топ 95мм и прегруписавајући се и истовременим нападом „на јуриш“
пао је добро утврђени Автовац 29 јуна 1941 године. У овом напдау од 38 погинулих 3
су била италијанска војника а заробљено је око 60 непријатељских војника док остали
бјеже у правцу Гацка,Билеће или Фазлагић Куле.

У нападима на Автовац и Муље побинуло је 30 наоружаних и не наоружаних

становника. На ово страдање је имало утицај и освете за јаму на Коритима само у
неупоредиво мањем броју. Комунисти и Скојевци из Липника и Самоброа не
дозвољавају пљачку и убијање муслимана држећи се договора устаничких команди из
Драмешине и Пустог Поља. До краја јуна борбе у Гатачком срезу су доњеле страдање
120 (од тога 20 италијана) непријатељских војника,пад 5 жандармеријских станоца,пад
Автовца и 2 авиона и прекида саобраћаја на мостовима Билећа-Гацко и Гацко-
Невесиње али у овим операцијама и устаници имају преко 30 преминулих и рањених.

Након пада Автовац у Гацку је завладала општа паника. Ово мјесто је бранило 350
непрајтељских добро наоружаних војника. Да се устаници нису „превише бавили
рашчлањивањем ситуације у Автовцу“ Гацко би брзо пало а онда ко зна у каквом би се
свијетлу одвијао даљи ток устанка. Пад Гацка се очекивао сваки тренутак међутим
италијани су послали знатније јаче снаге из Дубровника,Требиња и Билеће које су
успјеле да пробију устаничке положаје на Кобиљој Глави и Степену и евакуишу своје
разбијене јединице у Гацку. Повалчењем италијана усташе су мислили да су
„препуштени неизвјесној судбини“али ипак на њихов притисак изалијани се поново
враћају да бране град 1 јула.

Усташе из Фалагић Куле и Грачанице су наишле на жесток отпор при нападу и

заузимању на села: Краварево,Лазарићи и Михољаче. Слуге непријатеља (усташе) су
тражиле помоћ из Сарајева,Мостара и Загреба. У помоћ непријатељу је дошло око 11
хиљада војника из Босанске и Јадранске дивизије те из италијанске дивизије „Марке“ и
дјелова дивизије „Качаторе деле Алпи“. Само из правца Калиновика-Улога-Невесиња
нападало је 2 хиљаде непријатељски војника плус мобилизација дивљих усташа по
муслиманским и хрватским селима. Тих дана устаници су грчевито бранили положаје
на Бишини,Моринама,Трусини и Плужинама који су били нападнути са свих страна.
Слом устаника

Јужну и западну Херцеговину су у знатном дјелу мобилисали усташке снаге за напад на

устанике. Прво се устаници повлаче са Трусине а устаници из Зовог поља,Лукавца и
Биограда напушта положаје при опсади Невесиња 26 и 27 јуна да би помогле
устаницима на угроженим подручијима. Устаници из: Ситнице,Куваша и Хргуда са око
400 бораца прекидају комуникације на потезу Берковићи-Столац код села Предоља а
предвођени су командом од Душана Грка (касније познати партизански комадант и
народни херој) и Саве Беловића. Устаници под командом Дукице Граховца наносе
жесток ударац усташким снагама из Стоца 27 и 28.јуна а у исто вријеме нешта слично
раде и устаници на Ситници код Суховића 28.јуна. На међународној сцени улоге се
мјењају сада су у офанзиви силе Осовине (у Африци Ромелова офанзива а Њемачка је
ушла у унутрашњост Русије од 126 до 400 километара квадратних). У Југославији још
нема масовног отпора окупатору а непријатељска команда у Сарајеву тражи да се
престане са терором усташа док у том тренутку усташе у Загребу релативизују злочине
над Србима. Крајем јуна из Травника,Сарајева и Мостара су послате усташама у помоћ
нове јединице на слободну територију коју брани 2500 бораца слабо наоружаних.

Крајем јуна и почетком јула непријатељима се жури поготово Њемцима „да се казне
бунтовници ради важних економских интерес“и због експлатације
Херцеговине ,коришћења луке Плоче и везен између Мостара и Сарајева. И Њемци и
Италијани знају да су за устанак примарно одговорне „дивље усташе“и њихови
злочини. Сву власт у Херцеговини Павелић је пребацио на свога опуномоћеника
генерала Лаксу 28 јуна. Овај генерал је ублажио мјере и терор усташа али само док се
не концентришу ноне снаге које би сузбиле устанике. Доносе се наредбе са законском
сангом гдје се гарантује „лична и имовинска сигурност“свих,пуштају се
таоци,интернација у логоре је на кратко заустављена,сва власт је преушла у руке
домобранских јединица и друго. Генерал Лакса је обећао истраге поводом масовних
убистава али је одмах затим 30.јуна издао „наредбу о безусловној предаји оружја
устаника,пријетећи им смрћу“. Невесињци су одбили ултиматум и захтјевали од НДХ
да „без нарочите потребе не улази у села а поготово не са оружјем“.

Порука је била јасна: Невесињци ће на сваку силу одговорити силом иако им захртјеви
не буди пеихваћени. НДХ тражи помоћ њених савезника прије свих Италије да би се
дошло до резултата или „виа фацти“. Италијани ангажују јединице Шестог армијског
корпуса из Далмације,Херцеговине и Црне Горе због губитака на линији Гацко-Билећа
и захтјева усташке власти из Загреба. Команде тих јединица издају наредбе о стрељању
на лицу мјеста бунтовних Срба и уништењу устанка. Устаници на то не обраћају пажњу
због борби са бројнијим усташа којима су стигла појачања из Фоче, Калиновика,
Сарајева и Травника и продиру ка потезу Улог-Плужине-Невесиње. Јаче снаге
италијана и удржене снаге усташа и домобрана покушавају да се пробију на линији
Требиње-Билећа према Гацку.
Само у правцу Мостара и Невесиња 26 јуна иде 6 хиљада непријатељски војника а циљ
им је: заузети правац на линији Невесиње-Мостар,деблокада Невесиња и ударити у
леђа устаницима на Моринама и Трусима те их одбацити ка сјеверу Херцеговине уз
помоћ снага из Стоца и Калиновика. Борбе на потезу Невесиње-Мостар трају
непрекидно од 26 до 28 јуна а усташе за ту борбу мобилишу све за њу способне
мушкарце јужне и западне Херцеговине као и у селима Каменој,Риљама,Рабини и
Подвележју.

Непријатељ напада исто као некад турски башибозлук на широком фронту од Оштрог
врха-Малог Вележа (ту су најтеже борбе на простору Тенџере гдје су устаници у
шанчевима из 1875 године)-Мукињке-Бован Кук према Невесињу. Устаници се повлаче
на лијеву обалу ријеке Заломке а исоред бораца повлачи се српско становништво из
села Рабине,Удрежња,Батковића,Биограда,Оџака образујући збјегове на планини
Снијежници уз то непријатељ пали села: Жуберин и Клепетушу и дио Батковића и
Јасена.

До краја дана непријатељ је потиснуо устанике са свих важних положаја у околини

Невесиња,срушен је мост на рјеци Заломки и фронт се проширио тј. линије одбране су
подјељене на пет одсјека. Овакву акцију је извео далеко надмоћнији непријатељ
технички ,околопно ,моторизовано и са подршком авијације која бомбардује:
Гацко,Билећу и пут Невесиње-Мостар. Усташка пропаганда је још увијек јака и она се
правда за злочине који нису морална ствар страдањем сопствених снага.

Док су борбе у Гацку, на Невесиње усташе и домобрани нападају из три првца 1) из

Калиновика и Улога ка Невесињу и Плужинама, 2) из Берковића и Стоца према
Трусини и 3) из Невесиња дуж комуникација према Гацку,Улогу и Стоцу. На овом
трећем правцу су вођене најжешће борве које су почеле 28 и 29 јуна а непријатељ
напада фронталном борбом и на јуриш.

Павелић шаље у Херцеговину своје сараднике на челу са доглавником Мијом Бабићем

да преузме контролу над усташко-домобранским снагама које нападају на линији
Калиновик-Улог-Плужине-Столац-Берковићи-Трусина а од 1 јула на овој линији борбе
су енергичније и синхронизованије. Усташе из Невесиња наступају у правцу Невесиње-
Гацко и Невесиње-Кифино Село-Плужине-Улог. Усташе из Гацка хоће да се споје са
снагама из Калиновика а италијани из Гацка иду са 6 лаких тенкова. Удружене снаге
непријатеља наступају линијом Столац-Калиновик-Гацко-Невесиње и нападају на
Трусину и Морине а борбе се воде од 3 до 6 јула.

Општа офанзива непријатеља се десила 3 јула а најжешће борбе су впђене за

жандармеријску станицу на Трусини и код Кривог Дола гдје јуришају усташе и гине
њихов првак Мијо Бабић. У НДХ је због његове смрти била седмодневна жалост а
вршене су и одмазде над Србима. До 5 јула устаници су држали кључне положаје на
Трусини али уз надмоћ наепријатеља у авијацији и артиљерији били су принуђени да се
повлаче. Дио бораца из Биограда је пребачен на планину Снијежину да брани народ и
збјегове. Устаници се повлаче на планине: Бјелашницу,Ситницу,Баба планина,Хргуд и
Лебршник а бјежи се и у Црну Гору тачније у Пиву,Бањане и Голију.
Борци из Пиве су помогли устаницима при евакуацији из Гатачког краја. Један одред
састављен од устаника при повлачењеу је зауставио продор усташа из Фоче,Борча и
Гацка ка Црној Гори код села Краварева. Евакуацију помажу и становници
муслиманског села Бахори. До 10 јула непријатељ је: потиснуо устанике из већих
мјеста и комуникација Горње Херцеговине,јачим снагама запосјео путеве и раскрснице
код Фојнице и Плужина,појачани су гарнизони у: Требињу, Невесињу, Љубињу,
Билећи, Мостару,Стоцу и Гацку.

Усташко-домобранске снаге и италијанске дивизије „Мурђе“ и“Качаторе деле

Алпи“половином јула 1941 године у Херцеговини која је била захваћена устанком у
пуној ратној готовости било је распоређено:10 батаљона,25 чета пјешадије,5
артиљеријских јединица са око трихиљаде усташких војника што је укупно 11 војника.
Скоро сва већа мјеста у Херцегони су била покривана италијански јединицима Мурђе.
Непријатељ више не иде у фронталне борбе већ контролише комуникације а
муслиманско и хрватско становништво махом поправља срушене мостове и путеве.

Усташе издају „изванредне“наредбе (одредбе) које су увод у ноне покоље и

покрштавање становништва. Оснивају пријеке судове који усуђују на стрељање свакога
ко“шири гласине о тобожњим прогонима јеног дјела пућанства“. Ово је било као
оправдање за злочине а муслиманско и хрватско становништво се упозоравало као ће
усташе заводити“ред и мир“и спријечити „дивље усташе“да изврше освету над њима.

Усташе и домобрани шаљу своје „емисаре“да у народ протуре причу о враћању у своје
села и одрицању од оружја као и поштивању усташке власти на коју Херцеговци
заправо нису ни повјеровали са разлогом. Шири се летци који позивају Србе да пређу у
католичанство и тако“са Хрватима живе у миру и гдје ће им имовина бити
загарантована“.

Један број људи се ватио у села (старци,жене и дјеца) гдје их „емисари“и католички
свештеници покрштавају,дјеле им молитвенике и захтјевају их“да моле Бога за
Хрватску државу и признају власт НДХ“. Ова активност у јулу је изражема
у:Мостарском,Чапљинском,Коњичком срезу и Попову пољу. Након устанка у јулу су
привремено прстали масовни покољи,хапшења људи и вођења у концентрационе
логоре а народ који је повјеровао и вратио се у села је био жртва (највећим дјелом) у
новом таласу усташких покоља у августу те године.

Ово затишје су искористиле и једна и друга страна тј.народ у збјеговима је војно

реорганизован а комунисти су пресудно утицали на његове политичке погледе. Устанак
није сломљен на крају иако је непријатељ деблокирао:Невесиње,Љубиње и Гацко те
повратио Автовац а акције са доста мање интензитета су се прењеле крајем јула и
почетком августа на срезове:Љубње,Требиње и Билећу гдје се нападају истурене
жандармеријске станице и комуникације дуж путева и пруга. Окупатор је имао губитке
од 500 заробљених и убијених војника,преко 30 моторних возила и 3 оборена авиона
док су устаници имали преко 30 умрлих и више десетина рањених.
Устаници који су побјегли у шуме и планине су наставили са герилским отпором а
непријатељ је обезбјеђивао комуникације и своја упоришта. Током јула и почетком
августа окупатор (плус италијанске дивизије) највише напада погранични појас са
Црном гороме гдје се полако развија устанак већих размјера.

У Билећи а поготово у Требињу гдје се устаници у садејству са Црногорским

устаничким четама на челу са Савом Ковачевићем (ова сарадња ће доћи до изражаја
највише крајем 1941 и почртком 1942 године) покушавају да спријече бржи продор
Италијана у Црну Гору. Око 30 комуниста је пребачено на устаничку територију
(највише из Требиња и Мостара) да народ организују политички и идолошки за нову
(„већу“) офанзиву. Формирају се срески штабови за:Љубиње,Невесиње,Гацко и Билећу
за координацију на наширем подручју.

Рад чланова Партије који су још увијек били са недовољно искуства и бројности
осјетио је и непријатељ из чијих докумената се јасно види да“одметници који на својој
одјећи носе црвени знак и на истакнута мјеста истичу црвену заставу“. Комунисти су
мобилизовали велики број чланова и симпатизера да међу збјеговаима народа у
Херцеговини одрже већи број састанака,конференција и зборова у политичкој
припреми за предстојећу офанзиву. Један од њих који такву акцију изводи у Источној
Херцеговини је и члан ЦК КПЈ Миро Попара.

Они (КПЈ) народу објашњава циљеве НОБа,потребе јединства народа и поштовање

живота и имовине (без обзира на вјеску и националну припадност). Народ је припреман
за нову офанзиву која ће усљедити почетком августа 1941 године,у којој ће бити
ослобођена Источна Херцеговина.
Закључак:

Јунски устанак у Херцеговини 1941 године је озваничио почетак отпора нацистичко-

фашистичком окупатору и њихових слугу од стране српског народа. Видјевши како
пролазе њихови земљаци српско становништво се дигло на оружје и једно вријеме
опасно уздрмало непријатеља. Руку на срце удјела у овом устанку који ће касније
постати масован имали су и чланови Комунистичке Партије Југославије. Они су били
подстрекачи устаника који су их политички и војно подучавали оранизацијоно-
стратегијски. Битно је међутим истакнути да КПЈ није у јуну 1941 године „навео“народ
у ратоборној и традиционалној Херцеговини на „дизање на устанак“. Овај покрет
Херцеговаца који је у свој суштини имао за циљ „да спаси свој народ од Усташког
ножа“је букнуо неорганизацијоно и спонтано. Како држава која „де фацто и де
јуре“непостоји (мисли се на Краљевину Југославију) није имала механизме да заштити
народ на широким просторима покрајина тј.њена влада није била у земљи а
„Југословенска војска у отаџбини“(Равногорски покрет) још увијек није био спремана и
довољно организована за акције ширих размјера. Комунистичка Партија Југославије је
позивала народ и доносила одлуке (почетком јула 1941 године) да се ступи у оружану
борбу против окупатора и њихових слугу што се јасно види и на непријатељским
документима:“они на својој одјећи носе црвену петокраку и црвене заставе постављају
на истакнутим мјестима“.

Треба бити објективан и рећи,успркос храбрим устаницима и њиховој вољи да спријече

страдања свога народа и потуче вишеструко надмоћнијег непријатеља да је овај устанак
у реалним оквирима њихове борбе у овом смислу био тешко изводљив. Наиме,
Италијанске снаге које су на терену бројиле више дивизија притекле су у помоћ и на
позив Усташко-домобранских снага које у почетку устанка изгубили своја упориишта у
појединим дјеловима Херцеговине и неке жандармеријске станице. Непријатељ и
окупатор је био знатно надмоћнији у: наоружању,артиљерији,моторизованим возилима,
људству трупа и авионима. Уз сву вољу и храброст коју су устаници имали и у неким
дјеловима у садејству са Црногорским устаницима нису могли да превагну да овај
устанак подигну на већи степен тј.да он прерасте у масовну побуну народа Југославије.

Фишистичка и нацистичка чизма је већ загазила у унутрашњост СССРа (Совјетски

Савез је ушао у рат) а љевичарско-комунистички симпатизери као и њихови чланови су
то примили са одушевљењем надајући се да Совјети лако изаћи на крај са Осовином.
Устанак у Херцеговини је окончан средином јула 1941 године уз помоћ појачања
Италијана и Усташа а уз припреме устаника крајем јула ће у периоду почетком августа
избио још масовнији устанак који ће ослободити скоро читаву Источну Херцеговину.

Важно је још напоментути да као дан почетка устанка народа БиХ званична
социјалистичка историографија („историографија под надзором“) се узима 27.7.1941
године када је нападнут и ослобољен Дрвар и још нека мјеста у Босанској Крајини.
Литературу:

Бранко Петрановић – Историја Југославије 1918-1978.Београд 1988 (друга

књига): Нолит

Бранко Петрановић и Момчило Зечевић – Југославија 1918-1988: Београд

1988 (тематска збирка докумената): Рад

Ђорђе О.Пиљевић – Јунски устанак у Херцеговини 1941

године ,Војноисторијски гласник 1/1990 године

Младен Вукомановић - Устанак у Горњој Херцеговини јуна 1941 годин,

Годишњак историјског друштва БиХ VIII/1956

Херцеговина у НОБ Април 1941-Јуни 1942 године,Београд 1986 године

(Др.Саво Скоко и Милан Граховац - Јунски устанак од 409-438 стране)

Др.Саво Скоко - Покољи Херцеговачких Срба 41 године,Београд 1991

године („Први талас усташког геноцида“ од 31 до 83 стране)
Садржај:

Увод .....................................................................................................................2

Почетак и развој устанка ................................................................................4

Слом устаника .................................................................................................11

Закључак ..........................................................................................................15

Литература .......................................................................................................16