IRVIN D.

JALOM

Lečenje Šopenhauerom

bojana888
 Grupi starih drugara koji mi ukazuju čast svojim prijateljstvom, dele sa
mnom neumoljive životne slabosti i gubitke i neprekidno me podržavaju svojom
mudrošću i posvećenošću životu uma: Robertu Bergeru, Mareju Balmsu,
Martelu Brajantu, Dagfinu Felesdalu, Džozefu Franku, Vanu Harviju, Džulijusu
Keplanu, Herbertu Kocu, Mortonu Libermanu, Volteru Sokelu, Saulu Spirou i
Lariju Zarofu.
 IZRAZI ZAHVALNOSTI

Ova knjiga je dugo pripremana i zahvalan sam mnogima koji su mi

tokom tog perioda pružili pomoć. Urednicima, koji su mi pomagali u ovom
čudnom amalgamu fikcije, psihobiografije i psihoterapijske pedagogije:
Mardžori Breman (bedemu podrške i vođenja u HarperCollinsu), Kentu Kerolu,
i mojim izuzetnim urednicima kod kuće - sinu Benu i supruzi Merilin. Brojnim
prijateljima i kolegama koji su čitali delove ili kompletan rukopis i davali
sugestije: Vanu i Margaret Harvi, Volteru Sokelu, Ruthelen Džozelson, Karolin
Zarof, Mareju Balmsu, Džulijusu Kaplanu, Skotu Vudu, Herbu Kocu, Rodžeru
Volšu, Saulu Spirou, Džin Rouz, Helen Blau, Dejvidu Spigelu. Mojoj grupi
podrške sačinjenoj od kolega terapeuta koji su tokom ovog projekta postojano
pružali prijateljstvo i oslonac. Mom čudesnom i višestruko talenlovanom
agentu, Sendi Dijkstra, koja je, između ostalog, predložila i naslov knjige (kao
što je to učinila i za prethodnu, The Gift of Therapy [Dar terapije]). Mom
asistentu u istraživanjima, Geriju Doranu.

Veliki deo sačuvane Šopenhauerove korespondencije ili nije, ili je nevešto

preveden na engleski jezik. Dugujem zahvalnost svojim pomoćnicima Markusu
Birginu i Feliksu Rojteru, za prevođenje i obimna bibliografska pretraživanja
materijala na nemačkom jeziku. Volter Sokel je bio izvanredan intelektualni
vodič, i pomogao je u prevođenju više Šopenhauerovih epigrama kojima
započinje svako poglavlje i koji još jače reflektuju Šopenhauerovu moćnu i
lucidnu prozu.
 U ovom poslu, kao i svim ranijim, moja supruga Merilin bila je stub
podrške i ljubavi.

Mnoge dobre knjige usmeravale su me u pisanju. Najviše dugujem

odličnoj biografiji Šopenhauer i divlje godine filozofije Rudigera Safranskog [R.
Safranski, Schopenhauer and the Wild Years of Philosophy, Harvard University
Press, 1989], kome sam zahvalan za nesebične savete tokom našeg dugog
razgovora u jednom berlinskom kafeu. Ideja biblioterapije - lečenja čitanjem
celokupnog korpusa filozofije - potiče iz odlične knjige Brajana Magija
Ispovesti jednog filozofa [B. Magee, Confessions of a Philosopher, New York:
Modern Library, 1999]. Ostali radovi koji su za mene bili izvori informacija su
Šopenhauerova filozofija Brajana Magija [B. Magee, The Philosophy of
Schopenhauer, Oxford: Clarendon Press, 1983; izmenjeno izdanje 1997];
Šopenhauer: ljudski karakter, Džona Etvela [J. E. Atwell, Schopenhauer: the
Human Character, Philadelphia: Temple University Press, 1990]; Šopenhauer
Kristofera Džejnveja [Ch. Janeway, Schopenhauer, Oxford, U.K: Oxford Univ.
Press, 1994]; Filozofi: njihovi životi i priroda njihove misli Ben-Ami Šarfsteina
[B-A. Scharfstein, The Philosophers: Their Lives and the Nature of Their
Thought, New York: Oxford University Press, 1989]; Šopenhauer Patrika
Gardinera [P. Gardiner, Schopenhauer, Saint Augustine’s Press, 1997];
Filozofija razočaranje Edgara Saltusa (E. Saltus, Philosophy of
Disenchantment, New York: Peter Eckler Publishing Co., 1885); Kembridžki
vodič za Šopenhauera Kristofera Džejnveja [C. Janeway, The Cambridge
Companion to Schopenhauer, Cambridge, UK: Cambridge University Press,
1999]; Šopenhauer Majkla Tanera [M. Tanne Schopenhauer, New York:
Routledge, 1999]; Artur Šopenhaue filozof pesimizma Frederika Koplstona [F.
Copleston, Arthur Schopenhauer: Philosopher of Pessimism, Andover, UK:
Chapel River Press, 1946]; Utehe filozofije Alena de Botona [A. de Botton, The
Consolations of Philosophy, New York: Vintaj 2001]; Filozofsko savetovanje
Pitera Rabea [P. Raabe, Philoschical Counseling, Westport, Conn.: Praeger];
Filozofska praksa: alternativa savetovanju i psihoterapiji Šlomita Šustera [Sh.
C. Shuster, Philosophy Practice: An Alternative to Counseling and
Psychotherapy, Westport, Conn.: Praeger, 1999]; Platon, ne Prozak Lua
Marinofa [L. Marinoff, Plato, not Prozac, New York: HarperCollins, 1999];
Filozofija kao način života: duhovne vežbe od Sokrata do Fukoa, urednika Pjera
Hadota i Arnolda Dejvidsona [eds. P. Hadot i A.I. Davidson, Philosophy as a
Way of Life: Spiritual Exercises from Socrates to Foucault, trans. M. Chase,
New Haven: Blackwell, 1995]; Terapija želje Marte Nusbaum [M. Nussbaum,
The Therapy of Desire, Princeton, N.J.: Princeton Univ. Press, 1994]; Filozofija
za savetovanje i psihoterapiju: od Pitagore do postmodernizma Aleksa Hauarda
[A. Howard, Philosophy for Counseling and Psychotherapy: Pythagoras to
Postmodernism, London: Macmillan, 2000].
 Svaki naš udah odbija smrt

koja stalno preti... Na kraju, smrt

mora da trijumfuje jer već pri rođenju

postaje naša sudbina koja

se nakratko poigra sa plenom

pre no što ga proguta. Pa ipak,

veoma zainteresovano i revnosno

živimo svoje živote što duže

možemo, baš kao što se trudimo

da napravimo što veći i trajniji

mehur od sapunice iako smo

potpuno sigurni da će pući.

Džulijusu su propovedi o životu i smrti bile poznate koliko i svakom drugom.

Slagao se sa stoicima koji su govorili da „čim se rodimo počinjemo da
umiremo”, i sa Epikurovim rezonovanjem da „gde sam ja, smrti nema, a gde je
smrt, mene nema. Čemu onda strah od smrti?” Kao lekar i psihijatar, umirućima
je šaputao ove utešne reči.

Iako je verovao da te mračne misli mogu koristiti pacijentima, nikada nije

pomišljao da bi mogle imati ikakve veze s njim. Sve do onog užasnog trenutka,
pre četiri nedelje, koji je zauvek promenio njegov život.

Taj trenutak se dogodio prilikom redovnog godišnjeg sistematskog

pregleda. Njegov internista, Herb Kac - stari prijatelj i kolega s fakulteta -
upravo je završio pregled, a onda, kao i obično, kazao Džulijusu da se obuče i
dođe u kancelariju da porazgovaraju.

Herb je seo za sto, prelistavajući Džulijusov karton. „Sve u svemu, za

jednog matorog šezdesetpetogodišnjaka izgledaš prilično dobro. Prostata je
malo natečena, ali i moja je. Rezultati analize krvi, nivoi holesterola i lipida su
dobri - lekovi i dijeta čine svoje. Evo recepta za Lipitor koji, u kombinaciji sa
džogingom, dovoljno snižava holesterol. Možeš malo i da pauziraš: pojedi s
vremena na vreme neko jaje. Ja nedeljno jedem dva za doručak. I evo ti recept
za paratiroideu. Malo sam povećao dozu. Tvoja tiroidea postepeno prestaje da
radi - dobre tiroidne ćelije izumiru i zamenjuje ih fibrotični materijal. Kao što
znaš, to je potpuno benigno. Svima nam se dešava; i sam uzimam lekove za to.

Da, Džulijuse, nijedan naš deo ne može umaći neumitnom starenju.

Zajedno sa tiroideom, troši ti se i hrskavica u kolenu, folikule kose umiru, a ni
gornji lumbalni pršljenovi nisu kakvi su nekad bili. Štaviše, kvalitet kože ti
očito slabi; epitelne ćelije prosto propadaju - vidi ova staračka orožnjavanja na
obrazima, ove tamne fleke.” Prineo je ogledalce da bi Džulijus mogao da se
pogleda. „Mora da ih je bar desetak više od našeg poslednjeg viđenja. Koliko
vremena provodiš na suncu? Nosiš li šešir sa širokim obodom, kao što sam ti
preporučio? Voleo bih da te pregleda dermatolog. Bob King je dobar. On je u
susednoj zgradi; evo ti njegov broj. Poznaješ ga?”

Džulijus klimnu glavom.

„Ove najgore može da spali kapima tečnog azota. Mojih nekoliko je

uklonio prošlog meseca. Ništa strašno - traje pet, deset minuta. Danas to rade i
mnogi internisti. Imaš, takođe, jednu na leđima koju bih voleo da pogleda: ne
možeš da je vidiš; nalazi se baš ispod lateralnog dela lopatice. Izgleda drugačije
od ostalih - neravnomerno je pigmentirana i granice nisu oštre. Verovatno ništa,
ali neka proveri. U redu, momče?”

„Verovatno ništa, ali neka proveri.” Džulijus je čuo zabrinutost i

izveštačenu ležernost u Herbovom glasu. E, tu nema greške, fraza „nejednako
pigmentirana i granice nisu oštre”, kada je jedan doktor saopšti drugom, razlog
je za uzbunu. Bila je to šifra za potencijalni melanom, i sada, retrospektivno,
Džulijus je tu frazu, taj jedan trenutak, izdvojio kao tačku u kojoj se završio
bezbrižan život a materijalizovala smrt, njegov dotad nevidljiv neprijatelj, u
svoj svojoj užasnoj realnosti. Smrt je došla da ostane, i više ga nije napuštala, a
sve strahote koje su usledile bile su predvidljivi postskriptumi.

Bob King je pre mnogo godina bio Džulijusov pacijent, kao uostalom i
mnogi drugi lekari iz San Franciska. Džulijus je u psihijatrijskoj zajednici
dominirao trideset godina. Kao profesor psihijatrije na Kalifornijskom
univerzitetu obučio je mnoštvo studenata, a pre pet godina predsedavao je
Američkom psihijatrijskom asocijacijom.

Njegova reputacija? Doktor za doktore, koji ne okoliša. Terapeut

beznadežnih slučajeva, dobri mag spreman da uradi sve što se mora kako bi
pomogao pacijentu. Upravo to je bio razlog da mu se Bob King pre deset godina
obrati zbog problema dugogodišnje zavisnosti od vikodina (najomiljenije droge
među lekarima jer im je lako dostupna). U to vreme King je bio u teškoj
situaciji. Njegova potreba za vikodinom dramatično je porasla: brak mu je bio
ugrožen, trpela je njegova lekarska praksa i svake noći je morao da se drogira
kako bi zaspao.

Bob je pokušao da započne terapiju, ali su mu sva vrata bila zatvorena.

Svi terapeuti kojima se obratio insistirali su da uđe u program oporavka lekara s
poremećajima, što je bio plan kome se Bob opirao ne želeći da kompromituje
svoju privatnost pristupanjem terapijskoj grupi sa drugim lekarima-zavisnicima.
No, terapeuti su bili neumoljivi. Ako bi doktora-zavisnika koji obavlja praksu
lečili mimo zvaničnog programa, rizikovali bi kaznene mere lekarske komore ili
privatnu tužbu (ukoliko, na primer, njihov pacijent napravi pogrešnu procenu u
kliničkom radu).

Pre nego što će prekinuti posao i uzeti odsustvo kako bi se anonimno

lečio u drugom gradu, njegov poslednji očajnički pokušaj bio je da se obrati
Džulijusu, a ovaj je prihvatio rizik i poverovao Bobu Kingu da će sam prekinuti
sa vikodinom. Iako je terapija bila teška, kao što je to uvek sa zavisnicima.

Džulijus je lečio Boba tri godine bez pomoći programa oporavka. Bila je
to jedna od onih tajni koje ima svaki psihijatar - terapijski uspeh koji se ni po
koju cenu nije smeo diskutovati ili publikovati.

Pošto je napustio ordinaciju interniste, Džulijus je sedeo u svom autu.

Srce mu je tuklo tako snažno - izgledalo je kao da se čitava kola tresu. Duboko
je udahnuo da bi obuzdao užas koji je u njemu rastao, pa još jednom i još
jednom, drhtavim rukama otvorio mobilni telefon, pozvao Boba Kinga i
zatražio da ga hitno primi.

„Ovo mi se ne sviđa”, rekao je Bob narednog jutra proučavajući

Džulijusova leđa kroz ogromnu okruglu lupu. „Hoću da i ti pogledaš; možemo
to sa dva ogledala.”

Bob ga je postavio ispred zidnog ogledala a pored mladeža je držao jedno

veliko pokretno. Džulijus je bacio pogled na dermatologov odraz u ogledalu:
plav, rumen, s naočarama debelih stakala na dugom impozantnom nosu - setio
se da mu je pričao kako su ga deca zadirkivala uzvikujući „nos-krastavac”. U
ovih deset godina nije se mnogo promenio. Delovao je užurbano, kao kad mu je
bio pacijent, zadihan, kasneći uvek nekoliko minuta. Refren Belog Zeca
„Kasnim, kasnim na vrlo važan sastanak” često bi mu pao na pamet dok bi Bob
uletao u njegovu ordinaciju. Ugojio se, a ostao nizak. Izgledao je baš kao
dermatolog. Ko je ikad video visokog dermatologa? A onda ga je pogledao u oči
- oh, odavalo su zabrinutost - zenice su bile široke.

„Evo stvora.” Džulijus je gledao u ogledalo tamo gde je Bob uperio iglicu
s gumenim vrhom. „Ovaj ravan mladež ispod desnog ramena pod lopaticom.
Vidiš?”

Džulijus klimnu glavom.

Prislanjajući uz njega mali lenjir, nastavi: „Tu je senka manja od

centimetra. Siguran sam da se sećaš bazičnog ABCD pravila iz studentske
dermatologije...”

Džulijus ga prekide. „Ničega se ne sećam iz studentske dermatologije.

Tretiraj me kao neznalicu.”

„Dobro. ABCD. A je za asimetriju - pogledaj ovamo.” Pomerio je iglu ka

delovima lezije. „Nije skroz okrugao kao svi drugi na leđima - vidi ovaj i ovaj.”
Označio je dva mala mladeža u blizini.

Džulijus pokuša da dubokim uzdahom preseče napetost.

„B za borduru - evo, pogledaj ovde, znam da je teško videti.” Bob ponovo

pokaza prema leziji pod lopaticom. „Vidi kako je u ovom gornjem delu ivica
oštra, a svuda u sredini nejasna i stapa se sa okolnom kožom. C za koloraciju.
Tu, na ovoj strani, pogledaj kako je svetlosmeđ. Kad uveličam, vidim malo
crvenog, nešto crnog, možda čak i sivog. D za dijametar; kao što rekoh,
otprilike sedam-osam milimetara. Povelik je, ali ne možemo biti sigurni kada se
pojavio, to jest, koliko brzo raste. Herb Kac kaže da ga nije bilo na
prošlogodišnjem pregledu. I najzad, kad se uveliča, nema sumnje, u sredini je
upaljen.”

Spuštajući staklo, reče: „Obuci košulju, Džulijuse.” Kad je pacijent

dovršio zakopčavanje, King sede na hoklicu u ordinaciji i započe: „Poznata ti je
literatura o ovome. Razlozi za brigu su očigledni.”
 „Čuj, Bob”, odgovori Džulijus, „znam da ti ovo teško pada zbog odnosa
koji smo ranije imali, ali te molim da od mene ne tražiš da radim tvoj posao. Ne
pretpostavljaj da išta znam. Imaj na umu da sam u ovom trenutku užasnut i da
se to pretvara u paniku. Hoću da preuzmeš odgovornost, da budeš potpuno
iskren i brineš o meni. Upravo ono što sam ja radio za tebe. I, Bobe, pogledaj
me! Najviše me plaši kad izbegavaš moj pogled.”

„Naravno. Izvini.” Pogleda ga pravo u oči. „Stvarno si dobro brinuo o

meni. I ja ću o tebi.” Pročisti grlo. „Dobro, moje kliničko mišljenje glasi da je
verovatno u pitanju melanom.”

Na Džulijusov trzaj, dodade: „Čak i ako je tako, sama dijagnoza kaže

malo. Većina - zapamti - većina melanoma se lako leči, iako su neki gadni.
Potrebni su nam patološki nalazi: da li je sigurno melanom? Ako jeste, koliko je
dubok? Da li se proširio? Dakle, prvi korak je biopsija i uzorak za patologa.

Čim završimo, pozvaću opšteg hirurga da iseče leziju. Biću prisutan sve
vreme. Sledeća na redu je patološka analiza zamrznutog uzorka i, ako je rezultat
negativan, onda odlično: tu je kraj. A ako je pozitivan, ako jeste melanom,
uklonićemo najsumnjiviji čvor ili, ukoliko treba, napraviti višestruku resekciju.
Nema hospitalizacije - čitava procedura se obavlja u hirurškom centru. Prilično
sam siguran da neće biti potrebna transplantacija kože, a s posla ćeš
odsustvovati najviše jedan dan. Nekoliko dana ćeš osećati izvesnu nelagodnost
na mestu zahvata. Nema dalje priče dok ne saznamo više iz biopsije. Brinuću o
tebi, kao što si tražio. Imaj poverenja u moj sud; video sam na stotine ovakvih
slučajeva. U redu? Sestra će te kasnije telefonom obavestiti o svim detaljima -
vremenu, mestu i načinu pripreme. Dobro?”

Džulijus potvrdi spuštanjem glave. Obojica ustadoše.

„Žao mi je”, reče Bob, „voleo bih da mogu da te poštedim svega ovoga.”
Pruži mu fasciklu sa informativnim materijalom. „Jasno mi je da ovo možda ne
želiš, ali ga uvek dajem pacijentima koji su u situaciji poput tvoje. Reaguju
kako ko: za neke su informacije utešne, a drugi bi radije da ne znaju ništa, pa ih
naprosto bace na izlasku iz ordinacije. Nadam se da ću nakon hirurškog zahvata
moći da ti kažem nešto vedrije.”

Međutim, nije bilo ničeg vedrijeg - naknadne novosti zvučale su još mračnije.
Tri dana po biopsiji ponovo su se sreli. „Želiš li da pročitaš?”, upitao je Bob
pružajući završni izveštaj patologa. Videvši da Džulijus odmahuje glavom,
ponovo ga je preleteo pogledom i započeo: „Dakle, da ga pročitamo. Moram ti
reći: nije dobro. Konačan zaključak je, to jeste melanom i ima nekoliko ...uh
...upadljivih karakteristika: dubok je, preko četiri milimetra, upaljen, sa pet
pozitivnih čvorova.”

„Što znači? Hajde Bob, ne okolišaj. ’Upadljivo’, četiri milimetra, upaljen,

pet čvorova? Budi direktan. Pričaj mi kao da sam laik.”

„Što znači loše vesti. Imamo posla sa povelikim melanomom koji se

proširio na žlezde. Vrlo je opasno ukoliko je otišao još dalje, ali to nećemo znati
dok ne uradimo CT skeniranje koje sam ti zakazao za sutra u osam.”

Dva dana kasnije ponovo su razgovarali. Bob ga je izvestio da je rezultat

CT skena negativan - nije bio zahvaćen nijedan drugi deo tela. Bila je to prva
dobra novost. „Ali, čak i tako, Džulijuse, ipak je reč o opasnom melanomu.”

„Koliko opasnom?” Džulijusa izdade glas. „O čemu zapravo govorimo?

Kolika je stopa preživljavanja?”

„Jasno ti je da se na to pitanje može odgovoriti samo u statističkim

terminima. Svaki pojedinac je priča za sebe. U slučaju upaljenog melanoma,
dubokog četiri milimetra, sa pet čvorova, statistički podaci kažu da manje od
dvadeset pet posto živi do pet godina.”

Nekoliko trenutaka Džulijus je sedeo pognute glave, srce mu je tuklo,

suze navirale na oči, pre nego što je progovorio. „Nastavi. Bio si otvoren.
Moram da znam šta da kažem svojim pacijentima. Kakav će biti dalji tok? Šta
će se dešavati?”

„Nemoguće je dati precizan odgovor, jer se ništa neće desiti sve dok se
melanom ne pojavi opet negde u telu. Ako dođe do toga, posebno ukoliko
metastazira, razvoj može biti brz, govorimo možda o nedeljama ili mesecima.
Što se tiče tvojih pacijenata, teško je reći, ali ima smisla nadati se bar još jednoj
godini dobrog zdravlja.”

Džulijus klimnu pognutom glavom.

„Gde ti je porodica? Zar nije trebalo da dođeš s nekim?”

„Mislim da znaš, žena mi je umrla pre deset godina. Sin je na Istočnoj

obali, a ćerka u Santa Barbari. Još im ništa nisam rekao; smatrao sam da nema
smisla da ih nepotrebno uznemiravam. U principu, bolje se osećam kad sam
ližem svoje rane, ali sam prilično siguran da će ćerka odmah doleteti.”

„Džulijuse, mnogo mi je žao što sam sve ovo morao da ti kažem. No, za
kraj imam jednu malu dobru vest. Veliki broj intenzivnih istraživanja je u toku -
bar u desetak vrlo aktivnih laboratorija u zemlji i inostranstvu. Iz nepoznatih
razloga melanom se javlja češće, broj se gotovo udvostručio u poslednjoj
deceniji, i to je aktuelna oblast istraživanja. Moguće je da su proboji nadohvat
ruke.”

Tokom sledeće nedelje Džulijus je bio kao ošamućen. Njegova ćerka Evelin,
profesor klasičnih nauka, otkazala je nastavu i odmah doputovala da sa njim
provede nekoliko dana. Dugo je razgovarao s njom, sa sinom, sa sestrom,
bratom i sa bliskim prijateljima. Često se budio u tri ujutru, u strahu, uz krik i
boreći se za vazduh. Otkazao je individualne seanse i terapijsku grupu na dve
nedelje i provodio vreme razmišljajući šta i kako da kaže pacijentima.
 Ogledalo mu nije govorilo da izgleda kao čovek koji je stigao do kraja
života, svakodnevni džoging od pet kilometara održavao je svežinu i žilavost
njegovog tela bez trunke sala. Oko očiju i usta bilo je nekoliko bora. Ne mnogo
- otac mu je umro bez ijedne. Uvek je bio ponosan na svoje zelene oči. Jake i
iskrene, oči kojima se moglo verovati, koje su mogle da izdrže bilo čiji pogled.
Mlade oči, oči šesnaestogodišnjeg Džulijusa. Umirući čovek i
šesnaestogodišnjak zurili su jedan u drugog kroz decenije.

Pogledao je u svoje usne, pune, prijateljske. Usne koje su se čak i sada, u

trenucima očajanja, jedva primetno smešile. Kosu je imao crnu, nemirnu,
kovrdžavu, sedu samo na zaliscima. Dok je bio tinejdžer u Bronksu, stari sedi
berberin-antisemita crvenog lica, čija je radnjica bila smeštena niže u njegovoj
ulici, između Mejerove prodavnice slatkiša i Morisove kasapnice, proklinjao je
tu jaku kosu dok je kroz nju prolazio metalnim češljem i sekao je makazama za
šišanje ovaca. A danas su i Mejer, i Moris i berberin bili mrtvi, a onaj mali
šesnaestogodišnji Džulijus stavljen na listu čekanja.

Jednog popodneva je pokušao da uspostavi kakvo-takvo osećanje

kontrole čitajući literaturu o melanomu u biblioteci medicinskog fakulteta, ali se
to pokazalo jalovim. Još gore - osećao se još strašnije. Kad je shvatio istinsku
užasnu prirodu svoje bolesti, počeo je da razmišlja o melanomu kao o
proždrljivom stvoru koji svoje crne pipke uranja duboko u njegovo telo. Kakvo
je iznenađenje bilo shvatiti da odjednom više nije predstavljao superiorni oblik
života. Umesto toga, bio je domaćin; bio je uzgajalište, hrana za sposobniji
organizam čije su se halapljive ćelije delile vrtoglavom brzinom, organizam koji
ga je munjevito napao i prisvojio okolnu protoplazmu i sigurno se već pretvara
u vojske ćelijskih skupina za krstarenje krvotokom i kolonizaciju udaljenih
organa, možda slatke trošne hranljive podloge jetre ili sunđerastih travnatih
livada pluća.

Manuo se čitanja. Prošlo je više od nedelju dana i bilo je vreme da se

sabere. Došao je trenutak da se suoči sa onim što se zaista događalo. Sedi, rekao
je sebi. Sedi i meditiraj o smrti. Zatvorio je oči.

Dakle smrt, pomisli, konačno je stupila na scenu. No, bio je to banalan

ulazak - zavesu je naglo podigao dežmekasti dermatolog s nosom nalik
krastavcu, lupom u ruci, kostimiran u beli lekarski mantil na čijem je gornjem
džepu tamnoplavim slovima bilo izvezeno njegovo ime.

A završnica? Predviđena da po svoj prilici bude isto tako banalna. Kostim

bi mu mogao biti izgužvana prugasta pidžama-dres Njujork Jenkija sa
DiMađovim brojem 5 na leđima. Scenografija? Onaj isti bračni krevet u kome
je spavao trideset godina, na stolici pored kreveta gomila odeće i na noćnom
stočiću hrpa nepročitanih romana, nesvesnih da njihovo vreme nikad neće doći.
I zarozano, razočaravajuće finale. Svakako, pomisli, veličanstvena avantura
njegovog života zaslužuje nešto više... više... više čega?

Javila mu se scena kojoj je prisustvovao nekoliko meseci ranije, dok se

odmarao na Havajima. Tokom jedne šetnje slučajno je nabasao na veliki
budistički centar i ugledao mlađu ženu kako obilazi kružni lavirint načinjen od
vulkanskih kamenčića. Dospevši u centar, zaustavila se i ostala nepokretna u
dugoj stojećoj meditaciji. Džulijusova refleksna reakcija na takav religiozni
ritual nije bila blagonaklona, spadala je u nešto između podsmeha i gnušanja.

Ali sada, dok je razmišljao o toj mladoj ženi koja je meditirala, emocije
su smekšale u struju saosećanja prema njoj i svim ljudima, žrtvama ovog
nakaznog evolutivnog obrta koji nam je podario samosvest, ali ne i neophodnu
psihološku opremu da se nosimo s bolom prolazne egzistencije. Zbog toga
godinama, vekovima, milenijumima istrajno konstruišemo improvizovana
poricanja konačnosti. Da li ćemo, da li će iko od nas, ikada dovršiti traganje za
višom moći s kojom se možemo ujediniti i živeti zauvek, za priručnikom s
Božijim uputstvima, za nekim znakom šire zamišljenog plana, za ritualom i
ceremonijom?
 Jer, dok je mislio o svom imenu na spisku mrtvih, pitao se ne bi li mu
ipak dobro došla neka mala ceremonija. Od te pomisli se trgao kao oprljen - bila
je u tako dubokom neskladu sa njegovim večitim antagonizmom prema ritualu.
Oduvek je prezirao oruđa kojima su religije svojim sledbenicima oduzimale
razum i slobodu: svečane odežde, tamjan, svete knjige, hipnotička gregorijanska
pojanja, molitvene mlinove, molitvene ćilime, šalove i kapice, biskupske mitre i
žezla, svete nafore i vina, obrede smrti, klanjanja glavama i njihanja telima u
ritmu napeva - sve ih je smatrao rekvizitima najmoćnije i najdugotrajnije
prevarantske igre u istoriji, igre koja je osnaživala vođe i zadovoljavala žudnju
vernika za potčinjavanjem.

Sad, sa smrću pored sebe, primetio je da se ta žestina zatomila. Možda

nije voleo samo nametnute rituale. Možda bi se mogla naći neka dobra reč za
male lične kreativne ceremonije. Bio je dirnut novinskim opisima njujorških
vatrogasaca na Ground zero, koji se zaustavljaju, uspravljaju i skidaju šlemove
kako bi odali poštu mrtvima svaki put kad se na površinu nosilima iznesu
pronađeni posmrtni ostaci. Nema ničeg lošeg u odavanju pošte mrtvima... ne, ne
mrtvima, nego životima umrlih. Ili je to bilo nešto više od odavanja pošte, od
posvećenja? Nije li taj gest, taj ritual vatrogasaca, označavao i povezanost?
Priznavanje međusobnog odnosa, jedinstva sa svakom žrtvom?

I sam je to osetio nekoliko dana nakon sudbonosne posete dermatologu, u

grupi podrške kolega-psihoterapeuta. Zaprepastilo ih je ono što im je saopštio,
vest o melanomu. Pošto su ga ohrabrili da o tome govori, svaki član je izrazio
svoju potresenost i tugu. Ni Džulijus ni bilo ko drugi nije mogao da pronađe niti
jednu reč više. Neko je tu i tamo zaustio da nešto kaže, ali nije, a onda kao da se
grupa neverbalno složila da reči nisu potrebne. Poslednjih dvadeset minuta
sedeli su i ćutali. Toliko dugi periodi tišine u grupama po pravilu su gotovo
mučni, ali je ovaj delovao drugačije, skoro utešno. Džulijusu je bilo neprijatno
da prizna, čak i sebi, da se ta tišina činila „svetom”. Kasnije je shvatio da
članovi nisu samo izrazili žaljenje, već su skinuli šlemove i stali mirno,
pridružujući se i odajući poštu njegovom životu.

A možda je to bio i način da odaju poštu sopstvenim životima, pomislio

je. Šta drugo imamo? Šta drugo do ovaj čudesni blagosloveni interval
bivstvovanja i samosvesti? Ako išta treba da je poštovano i blagosiljano, to
naprosto treba da je ovo - neprocenjiv dar čiste egzistencije. Živeti u očajanju
zato što je život konačan ili zato što nema višu svrhu ili ucrtan plan, krajnje je
nezahvalno. Zamišljati svemogućeg tvorca i posvetiti svoj život beskonačnom
klanjanju izgleda besmisleno. I jalovo, takođe: zašto svu tu ljubav rasipati na
neki fantazam kada se čini da je na Zemlji ima tako malo? Bolje je prigrliti
Spinozino i Ajnštajnovo rešenje: naprosto pognuti glavu, skinuti kapu pred
elegantnim zakonima i misterijom prirode, a onda se pozabaviti poslom
življenja.

Nisu ovo za njega bile nove misli - oduvek je znao za konačnost i

iščeznuće svesti. Ali, postoji znanje i znanje. Prisustvo smrti na sceni približilo
ga je istinskom znanju. Nije on poslao mudriji: samo je uklanjanje distrakcija -
ambicije, seksualne strasti, novca, prestiža, aplauza, popularnosti - omogućilo
čistiju viziju. Zar to raskidanje nije Budina istina? Možda jeste, ali mu se više
dopadao put kojim su krenuli Grci: sve umoreno. Toliko se toga u životu
propusti ako nikada ne skinemo kapute i ne uzmemo učešće u zabavi. Čemu
žurba ka izlaznim vratima pre fajronta?

***

Nekoliko dana kasnije, kad se smirio i kad su minuli naleti panike, okrenuo je
misli ka budućnosti. „Jedna dobra godina”, rekao je Bob King, „bez garancija,
ali ima smisla nadati se bar godini dana dobrog zdravlja.” No, kako provesti tu
godinu? Bio je rešen da tu dobru ne pretvori u lošu žaljenjem što ih nema više
od jedne.

Jedne noći, ne mogavši da zaspi i žudeći za nekakvom utehom, nervozno

je pretraživao po kućnoj biblioteci. Nije pronalazio ništa iz svoje oblasti što bi
bilo iole relevantno za njegovu životnu situaciju, ništa što se odnosilo na to
kako živeti ili pronaći smisao u danima koji su preostali. A onda mu je pogled
pao na pohabani primerak Ničeovog Tako je govorio Zaratustra. Dobro je
poznavao tu knjigu: decenijama ranije temeljno ju je proučio dok je pisao
članak o znatnom ali nepriznatom Ničeovom uticaju na Frojda. Zaratustra je
bila hrabra knjiga, pomislio je, koja više od bilo koje druge uči kako poštovati i
slaviti život. Da, to bi mogla biti ulaznica. Previše uznemiren da bi čitao
sistematski, nasumice je prelistavao strane i birao pojedine rečenice koje je
svojevremeno bio podvukao.

„Promenu ’bilo je’ u ’tako sam hteo’ - samo to zvaću spasenjem.”

Razumeo je da Ničeove reči znače da svoj život mora izabrati - da ga

mora živeti umesto da on živi njega. Drugim rečima, treba da voli svoju
sudbinu. A povrh svega, tu je bilo Zaratustrino često postavljano pitanje da li
bismo bili spremni da upravo onakav život kakav živimo beskrajno ponavljamo
u večnosti. Bizaran misaoni eksperiment - što je o tome više razmišljao, dobijao
je više usmerenja: Ničeova poruka je da živimo tako da možemo biti voljni da
taj isti život beskonačno ponavljamo.

Nastavio je da prelistava i zaustavio se kod dva pasusa debelo podvučena

ružičastim fluorescentnim flomasterom: „Konzumirajte život.” „Umrite u pravo
vreme.”

Bio je to pun pogodak. Živi punim životom; a onda, tek onda, umri. Ne
ostavi iza sebe nimalo neživljenog života. Često je Ničeove reči poredio sa
Roršahovim testom - toliko su različitih gledišta nudile da je čitaočevo duhovno
stanje određivalo šta će iz njih izvući. Sada je čitao u potpuno drugom stanju
svesti. Prisustvo smrti podstaklo je jedno drugačije, prosvetljenije iščitavanje:
stranicu za stranicom, pronalazio je dokaze za panteističku povezanost koju
ranije nije uvažavao. Koliko god je Zaratustra samoću uzdizao, čak
glorifikovao, koliko god je zahtevao izolaciju kako bi izrodio velike misli, ipak
je bio posvećen voljenju i uzdizanju drugih, pomaganju drugima da se usavrše i
nadmaše sebe, prenošenju sopstvene zrelosti. Prenošenje sopstvene zrelosti - to
je bio pun pogodak.

Vrativši Zaratustru na mesto, sedeo je u mraku zureći u farove

automobila koji su prelazili Golden gejt i razmišljao o Ničeovim rečima.
Nedugo zatim, sinulo mu je: znao je tačno šta da radi i kako da provede svoju
poslednju godinu. Živeće upravo onako kako je živeo prethodne godine - i one
pre, i one pre nje. Voleo je to što je terapeut; voleo je da se povezuje s drugima i
da im pomaže da ožive nešto u sebi. Možda je njegov posao bio sublimacija za
izgubljenu vezu sa ženom; možda mu je bio potreban aplauz, afirmacija i
zahvalnost onih kojima je pomogao. Pa čak i da je tako, da su u igri bili mračni
motivi, bio je zahvalan zbog svog rada. Bog ga blagoslovio!

Prišavši zidu gde su se nalazili ormani s registratorima, otvorio je fioku punu

kartona i kaseta na kojima su bile snimljene seanse sa nekadašnjim pacijentima.
Zurio je u imena - svaki karton predstavljao je spomenik bolnoj ljudskoj drami
koja se jednom odigravala baš u ovoj sobi. Dok je prebirao po dosijeima, većina
lica mu je momentalno iskrsavala u svesti. Druga su izbledela, ali bi pasus-dva
iz beležaka prizvali i njih. No, nekoliko je bilo zaista zaboravljeno, njihovi
likovi i priče zauvek izgubljeni.

Kao i većini terapeuta, Džulijusu je bilo teško da se zaštiti od neprekidnih

nasrtaja na polje terapije. Napadi su stizali iz raznih pravaca: iz farmaceutskih
kompanija i ustanova zdravstvenog osiguranja, koje su finansirale površna
istraživanja orkestrirana da potvrde efektivnost lekova i kraćih terapija; iz
medija, neumornih u ismevanju terapeuta; od bihejviorista; od govornika-
huškača; od hordi new age iscelitelja i kultova, koji su se otimali za srca i duše
nevoljnika. Naravno, sumnji je bilo i iznutra: sve češći izveštaji o izvanrednim
otkrićima u molekularnoj neurobiologiji činili su da se i najiskusniji terapeuti
zapitaju o relevantnosti svog rada.

Džulijus nije bio imun na te napade i često je sumnjao u efektivnost svoje

terapije, ali isto tako često sebe tešio i ohrabrivao. Naravno da je bio delotvoran
iscelitelj. Naravno da je pružao nešto vredno većem delu, možda čak i svim
svojim pacijentima.

Ali đavo sumnje je nastavio da se oglašava: Da li si im zaista, istinski,

bio od pomoći? Možda si samo umeo da izabereš one čije bi se stanje popravilo
i samo od sebe.

Ne. Pogrešno! Zar nisam bio onaj koji se uvek prihvatao najvećih
izazova?

Hej, i ti imaš granice! Kad si poslednji put stvarno zapeo - lečio nekog ko
je očit granični slučaj? Ili ozbiljno oštećen shizofrenik, ili bipolarni pacijent?

Nastavljajući da lista stare kartone, bio je iznenađen količinom

postterapijskih informacija koje je sakupio prilikom povremenih seansi
namenjenih praćenju ili „korigovanju” pacijenata, slučajnih susreta s njima, ili
putem poruka koje su mu prenosili novi pacijenti preporučeni od strane starih.
Ipak, da li je kod njih proizveo trajnu promenu? Možda su rezultati iščezli.
Možda su se mnogi od njegovih uspešnih slučajeva vratili na staro i to od njega
sakrili iz pukog milosrđa.

Beležio je i svoje neuspehe - ljude koji, kako je sebi ponavljao, nisu bili
spremni za njegov moderni brend spasenja. Čekaj malo, reče u sebi, stani! Kako
znaš da su oni zaista neuspesi?

Definitivni neuspesi? Nikada ih nisi ponovo sreo. Svi znamo koliko je

onih koji kasno cvetaju.

Pogled mu pade na debeli dosije Filipa Slejta. Želiš neuspeh? zapita se. E,
to je bio neuspeh. Oldtajmerski prvoligaški neuspeh. Filip Slejt. Prošlo je više
od dvadeset godina, a slika Filipa Slejta bila je sveža. Njegova svetlosmeđa
kosa začešljana unazad, uzan otmen nos, visoke jagodice koje odaju
aristokraciju, i one jasne zelene oči koje su ga podsećale na vode Kariba. Setio
se koliko mu je bilo mrsko sve vezano za seanse sa Filipom, izuzev jednog -
gledanja njegovog lica.

Filip Slejt je bio toliko otuđen od sebe da uopšte nije ni pomišljao da

pogleda unutra, radije je klizio površinom života i posvećivao svu životnu
energiju razvratu. Zahvaljujući lepom licu, za to je imao bezbroj volonterki.

Preturajući po njegovom dosijeu, Džulijus je odmahivao glavom - tri

godine seansi, sva ona priča i podrška i briga, onolike interpretacije bez trunke
progresa. Čudesno! Možda i nije terapeut kakvim sebe zamišlja.

Hej, ne žuri sa zaključcima. Zašto bi Filip dolazio tri godine ako ništa nije
dobijao? Zašto bi trošio svoj novac ni zbog čega? A sam Bog zna koliko nije
voleo da troši novac. Možda je terapija promenila Filipa. Možda je i on kasno
cvetao - bio jedan od onih pacijenata kojima je potrebno vreme da prevare
hranu dobijenu od terapeuta, od onih koji nešto od terapeutove dobre robe
pokupe, odnesu kući, kao kost, da je glođu kasnije, sami. Znao je pacijente koji
su toliko skloni rivalizovanju da svoj napredak skrivaju upravo da terapeutu ne
bi priuštili zadovoljstvo (i osećanje moći) zbog toga što im je bio od pomoći.

Čim je Filip Slejt ušao u njegov um, Džulijus više nije mogao da ga se
oslobodi. Ukopao se i pustio korenje, poput melanoma. Neuspeh s Filipom
postao je simbol svih njegovih terapijskih neuspeha. U tom slučaju bilo je nečeg
neobičnog. Odakle je dolazila sva ta snaga? Otvorio je karton i pročitao svoju
prvu zabelešku, napisanu pre dvadeset pet godina.
FILIP SLEJT - 11. decembar 1980.

Star dvadeset šest godina, neoženjen, belac, hemičar, zaposlen u kompaniji

DuPont - radi na novim pesticidima - upadljivo lep, nemarno odeven, ali s
kraljevskom aurom, formalan, sedi kruto, pravi malo pokreta, ne ispoljava
osećanja, ozbiljan, bez imalo humora, ne smeje se niti osmehuje, strogo
poslovan, bez ikakvih socijalnih veština. Poslao ga je njegov internista, doktor
Vud.

OSNOVNI PROBLEM: „Gonjen sam seksualnim impulsima, protiv svoje

volje.”

Zašto sada? Epizoda „poslednja slamka”, pre nedelju dana, o kojoj

govori mehanički:

„Doleteo sam u Čikago na poslovni sastanak, izašao iz aviona, pojurio

ka najbližem telefonu i krenuo po svom spisku žena odatle, u potrazi za
seksualnim kontaktom za to veče. Nisam imao sreće! Sve su bile zauzete.
Naravno: bio je petak uveče. Znao sam kad dolazim u Čikago; mogao sam da ih
pozovem danima, čak nedeljama unapred. Pošto sam okrenuo i poslednji broj iz
imenika, spustio sam slušalicu i rekao sebi, ’Hvala bogu, sad mogu da čitam i
da se naspavam, što sve vreme zaista i želim’.”

Pacijent kaže da ga je ta rečenica, taj paradoks - „što sve vreme zaista i

želim” - progonila čitave nedelje i upravo je ona bila podsticaj da zatraži
terapiju. „Na to hoću da se usredsredim u terapiji”, kaže. „Ako je to ono što
želim - da čitam i da se dobro naspavam - recite mi, doktore Hercfeld - zašto to
nisam u stanju i da uradim, zašto to ne radim?”
 Postepeno mu je naviralo sve više detalja iz rada s Filipom. Taj čovek ga
je intelektualno intrigirao. U vreme kad ga je prvi put sreo, pisao je rad o
psihoterapiji i volji, i Filipovo pitanje - zašto ne mogu da radim ono što zaista
želim? - predstavljalo je fascinantan početak tog članka. No, najviše od svega,
sećao se Filipove izuzetne postojanosti: i posle tri godine činio se potpuno
netaknutim i nepromenjenim - i bio isto onoliko seksualno opterećen kao i pre.

Šta se desilo sa Filipom Slejtom? O njemu nije bilo ni glasa od trenutka

kad je, pre dvadeset dve godine, iznenada prekinuo terapiju. Ponovo se zapitao
da li mu je, a da to nije znao, bio od pomoći. Najednom je morao da sazna; kao
da je to bilo pitanje života i smrti. Posegnuo je za telefonom i okrenuo broj
informacija.
 Ekstaza u aktu kopulacije.

To je to! To je prava suština

i jezgro svih stvari, cilj i svrha

celokupne egzistencije.

„Dobar dan, da li je to Filip Slejt?”

„Da, ovde je Filip Slejt.”

„Ovde dr Hercfeld. Džulijus Hercfeld.”

„Džulijus Hercfeld?”

„Glas iz tvoje prošlosti.”

„Daleke prošlosti. Iz pleistocena. Džulijus Hercfeld. Ne mogu da verujem

- mora da je prošlo, koliko... najmanje dvadeset godina. Otkud ovaj poziv?”

„Pa, Filipe, zovem zbog tvog duga. Čini mi se da nisi do kraja izmirio
račun za poslednju seansu.”

„Šta? Poslednju seansu? Ali, siguran sam...”

„Ma šalim se, Filipe. Izvini, neke stvari se ne menjaju - ovaj gospodin u
godinama je i dalje veseo i razuzdan. Uozbiljiću se. Ukratko, evo zašto zovem:
Imam nekih zdravstvenih problema i razmišljam o odlasku u penziju. U procesu
donošenja te odluke javio mi se neodoljiv poriv da se sretnem sa nekim od
mojih bivših pacijenata - da saznam kako su, da zadovoljim radoznalost.
Ukoliko budeš želeo, kasnije ću ti dati podrobnija objašnjenja. Daaakle - evo
pitanja za tebe: da li bi bio voljan da se vidimo? Da porazgovaramo, oko sat
vremena? Da se zajednički osvrnemo na našu terapiju i da mi kažeš šta se
dešava s tobom? To bi bilo zanimljivo i prosvetljujuće za mene. Ko zna - možda
i za tebe.”

„Hm... Sat vremena. Naravno. Zašto da ne? Pretpostavljam da to ne

naplaćujete?”

„Ne, osim ukoliko ne želiš ti meni da naplatiš - ja tražim tvoje vreme. Šta
misliš da to bude krajem ove nedelje? Recimo, petak popodne?”

„Petak? Dobro. To mi odgovara. Daću vam taj sat u jedan. Neću tražiti da
mi platite uslugu, ali ovoga puta naći ćemo se u mom prostoru - ja sam u ulici
Union - četiri-trideset-jedan Union. Blizu Franklina. Broj ordinacije potražite u
spisku na ulazu - upisan sam kao dr Slejt. I ja sam sada terapeut.”

Dok je spuštao slušalicu, Džulijusa je podišla jeza. Zavrteo se na stolici i izvio

vrat kako bi bacio pogled na Golden gejt. Posle ovog telefonskog razgovora
trebalo mu je da vidi nešto lepo. I da oseti nešto toplo u rukama. Napunio je lulu
od morske pene duvanom Balkan Sobranie, upalio je i povukao dim.

O bejbi, pomisli, topli zemljani ukus latakije, medni, oštri miris - ništa na
svetu mu nije ravno. Teško je poverovati da se uzdržavao tolike godine. Utonuo
je u sanjarenje i mislio o danu kad je prestao da puši. Mora da je to bilo onda
kad se vratio od zubara, inače prvog komšije, starog dr Denboera, koji je umro
pre čitavih dvadeset godina. Dvadeset godina - da li je moguće? Džulijus je i
dalje jasno video njegovo izduženo holandsko lice i naočare sa zlatnim
okvirom. Stari dr Denboer, punih dvadeset godina pod zemljom. A on, Džulijus,
još uvek iznad. Za sada.

„Taj plik na nepcu”, dr Denboer je lako odmahnuo glavom, „izgleda

zabrinjavajuće. Trebaće nam biopsija.” Iako je rezultat bio negativan, Džulijusa
je bio uzdrman; te iste nedelje prisustvovao je sahrani starog druga sa tenisa,
Ala, pušača koji je umro od raka pluća. Sve mu je palo još teže jer je bio usred
čitanja knjige Frojdovog doktora Maksa Šura, Frojd, život i umiranje -
slikovitog opisa kako je rak izazvan cigarama postepeno gutao Frojdova nepca,
vilicu, i na kraju njegov život. Šur je Frojdu obećao da će mu pomoći da umre
kada za to dođe vreme i pošto mu je Frojd naposletku rekao da je bol toliko jak
da više nije imalo smisla živeti, Šur se pokazao kao čovek od reči i ubrizgao mu
fatalnu dozu morfijuma. E, to je bio doktor. Gde danas naći dr Šura?

Više od dvadeset godina bez duvana, i bez sira, jaja, životinjskih masti.
Bio je zdrav i srećan apstinent. Sve do prokletog lekarskog pregleda. Sad je sve
dozvoljeno: pušenje, sladoled, rebarca, jaja, sir... sve. Zar je išta od toga više
važno? Zar je išta uopšte važno? - za godinu dana Džulijus Hercfeld će se
rastvoriti u zemlji, razbacanih molekula koji čekaju svoj sledeći zadatak. A pre
ili kasnije, u sledećih nekoliko miliona godina, biće uništen ceo solarni sistem.

Osetivši da se spušta koprena očajanja, Džulijus hitro usmeri misli na

telefonski razgovor sa Filipom Slejtom. Filip terapeut? Kako je to moguće?
Sećao ga se kao hladnog čoveka kog nije briga za druge, nesvesnog drugih
ljudi, a sudeći po njihovom razgovoru, i dalje je bio takav. Povukao je dim iz
lule i odmahnuo glavom u nemom čuđenju, otvorio Filipov karton i nastavio da
čita diktirane beleške s prve seanse.

SADAŠNJA BOLEST - Od trinaeste godine seksualno opterećen - kompulzivne

masturbacije tokom čitave adolescencije sve do danas - ponekad četiri, pet puta
dnevno - neprekidno opsednut seksom, masturbira da bi se smirio. Ogroman
deo vremena provodi razmišljajući o seksu - kaže „koliko sam vremena izgubio
jureći za ženama - mogao sam da doktoriram filozofiju, mandarinski kineski i
astrofiziku.”
ODNOSI: Usamljenik. Živi u malom stanu, sa psom. Nema muških prijatelja.
Nijednog. Niti ima ikakav kontakt sa poznanicima iz prošlosti - iz srednje škole,
sa koledža, fakulteta. Izrazito izolovan. Nikada nije imao dužu vezu sa ženom -
svesno izbegava stalne odnose - više voli veze za jednu noć - povremeno se sa
nekom viđa i mesec dana - obično žena raskida - bilo zato što od njega hoće
više, bilo što se naljuti jer je on iskorišćava ili što se viđa sa drugim ženama.
Želi novine - seksualno osvajanje - ali nikada nije zadovoljen - ponekad, kad je
na putu, pokupi ženu, ima seksualni odnos, otarasi je se, i sat kasnije napušta
hotelsku sobu u daljoj potrazi. Vodi evidenciju o partnerkama, udara recke, u
poslednjih dvanaest meseci seksualno je opštio sa devedeset žena. Sve ovo
saopštava zaravnjenog afekta - bez stida, bez hvalisanja. Oseća napetost ako je
uveče sam. Seks na njega obično deluje kao valijum; čim je imao odnos, oseća
se smireno do kraja večeri i može opušteno da čita. Nema homoseksualnh
aktivnosti niti fantazija.

NJEGOVO SAVRŠENO VEČE? Izlazi rano, pokupi ženu u baru, s njom

seksualno opšti (poželjno je pre večere), oslobodi je se što brže, po mogućnosti
pre nego što mora da joj plati večeru, ali obično je na kraju ipak nahrani. Važno
mu je da uveče, pre spavanja, ima što više vremena za čitanje. Nema televizije,
filmova, društvenog života, sportova. Jedina zabava su mu čitanje i klasična
muzika. Nezasit čitalac klasika, istorije i filozofije - nikakva fikcija, ništa
aktuelno. Želeo da razgovara o Zenonu i Aristarhu, koji ga trenutno zanimaju.

PROŠLOST: Odrastao u Konektikatu, jedinac, iz više srednje klase. Otac

investicioni bankar, ubio se kada je Filipu bilo trinaest godina. Ne zna ništa o
okolnostima ili razlozima očevog samoubistva, osim neke neodređene ideje da
je tome doprinelo majčino stalno kritikovanje. Totalna amnezija što se tiče
detinjstva - malo sećanja na prvih nekoliko godina i ništa vezano za očevu
sahranu. Majka se ponovo udala kad mu je bilo 24 godine. Usamljenik u školi,
fanatično predan učenju, nikada nije imao bliske prijatelje, i otkad je počeo da
studira na Jelu sa 17 godina, prekinuo je veze sa porodicom. Telefonom
kontaktira s majkom jednom ili dvaput godišnje. Nikada nije upoznao očuha.

POSAO: Uspešan hemičar - za DuPont razvija novi pesticid na bazi hormona.

Striktno se pridržava radnog vremena, nema strasti za struku, odnedavno mu je
posao postao dosadan. Prati istraživanja iz svoje oblasti, ali ne u slobodno
vreme. Visok prihod plus hartije od vrednosti. Sakupljač: uživa da ono što
poseduje tabelarno prikazuje i da upravlja svojim investicijama, provodi svaku
pauzu za ručak sam, proučavajući izveštaje sa berze.

IMPRESIJA: Shizoid, seksualno kompulzivan - veoma distanciran, odbija da

me pogleda - nijednom nam se pogledi nisu sreli - bez osećaja za bilo šta lično
između nas, nema ideju o interpersonalnim odnosima - na pitanje sada-i-ovde o
prvom utisku o meni reagovao je zbunjenim pogledom, kao da sam progovorio
katalonski ili svahili. Delovao je nervozno, bilo mi je neprijatno s njim. Totalno
odsustvo humora. Ni zrnce. Visoko inteligentan, izražava se jasno, ali štedljiv na
rečima - moram mnogo da se trudim. Uporno brine zbog cene terapije (iako
može lako da je priušti). Zatražio popust, odbio sam. Bio nezadovoljan što sam
seansu započeo s nekoliko minuta zakašnjenja i ne oklevajući pitao da li ćemo
to vreme nadoknaditi na kraju kako ne bi bio na gubitku. Dva puta me pitao
koliko unapred treba da otkaže seansu da za nju ne bi platio.

Zatvarajući karton, Džulijus pomisli: Eto, dvadeset pet godina kasnije,

Filip je terapeut. Ima li na svetu manje pogodne osobe za taj posao? Izgleda da
je ostao isti: i dalje nema smisla za humor, i dalje zabrinut zbog novca (možda
nije trebalo da napravim onu šalu s računom). Terapeut bez smisla za humor?
Tako hladan. I taj nervozni zahtev da se sretnemo u njegovoj ordinaciji. Ponovo
se stresao.
 Život je mizerija. Odlučio sam

da ga provedem u razmišljanju

o tome.

Ulica Union bila je sunčana i praznična. Zveckanje srebrnog escajga i žamor

živahnih razgovora uz ručak dopirali su sa trotoara nakrcanih stolovima Prega,
Bitlnata, Egzotik Pice i Perija. Marinsko plavi i magenta ružičasti baloni vezani
za parking satove reklamirali su uličnu vikend rasprodaju. No Džulijus je, idući
ka Filipovoj kancelariji, jedva obraćao pažnju na goste restorana ili gomile
firmirane garderobe na tezgama preostale od letnje sezone. Nije ni zastao pred
svojim omiljenim izlozima, Moritinom prodavnicom starog japanskog
nameštaja, tibetanskom radnjom, pa čak ni pred Azijskim blagom, na čijem je
krovu iz osamnaestog veka živim bojama predstavljena fantastična žena ratnik
pored koje bi retko kad prošao bez divljenja.

Nije razmišljao ni o umiranju. Zagonetke vezane za Filipa Slejta pružile

su mu priliku da se udalji od tih uznemirujućih misli. Prva je bila zagonetka
memorije - zašto je tako lako mogao da prizove Filipov lik i sa tako strahovitom
jasnoćom? Gde su svih ovih godina bili pritajeni njegovo lice, ime, njegova
priča? Teško mu je bilo da poveruje u to da je sećanje na čitavo iskustvo s
Filipom bilo neurohemijski pohranjeno negde u kori njegovog mozga. Mnogo je
verovatnije da je boravilo u zamršenoj „Filip-mreži” povezanih neurona koji se,
pokrenuti odgovarajućim neurotransmiterima, aktiviraju i projektuju sliku Filipa
na sablasnom ekranu njegovog vizuelnog korteksa. Zadrhtao je na pomisao da u
mozgu čuva tog mikroskopskog robota projekcionistu.

Ipak, mnogo intrigantnija bila je zagonetka zbog čega je odlučio da poseti

Filipa. Od svih starih pacijenata, zašto je izabrao da baš njega izvuče iz
dubokog skladišta sećanja. Da li naprosto zato što je terapija s njim bila toliko
neuspešna? Sigurno je tu bilo nešto više. Na kraju krajeva, imao je i drugih
pacijenata kojima nije pomogao. Međutim, većina lica i imena tih neuspeha
nestali su bez traga, možda zato što su uglavnom brzo prekidali terapiju. Filip je
bio nesvakidašnji neuspeh jer je kontinuirano dolazio. Bože, kako je samo
dolazio! Tokom tri frustrirajuće godine nijednom nije propustio seansu. Nikada
nije kasnio, ni minuta - previše škrt da bi izgubio i trenutak plaćenog vremena.
A onda jednog dana, bez upozorenja, na kraju terapijskog sata, jednostavna i
neopoziva objava da je to bila njihova poslednja seansa.

Čak i kad je prekinuo terapiju, Džulijus je i dalje smatrao da je Filipovo

stanje izlečivo - doduše, uvek se zavaravao da je svakoga moguće lečiti. Zašto
nije uspeo? Filip je ozbiljno pristupao rešavanju svojih problema; bio je smeo,
pametan, oštrouman. Ali i dubinski nedopadljiv. Džulijus je retko prihvatao
pacijente koji mu se nisu dopadali, no znao je da u Filipovom slučaju nije bilo
ničeg ličnog. Filip se nikome ne bi dopao. Dokaz za to je što nikad nije imao
prijatelja.

Mada Filipa nije voleo, voleo je intelektualnu zagonetku koju je on

predstavljao. Njegova glavna žalba („Zašto ne mogu da radim ono što zaista
želim?”) bila je izazovan primer paralize volje. Iako mu terapija možda nije
koristila, izuzetno je podsticala Džulijusovo pisanje, i mnoge ideje koje su
potekle sa tih seansi plasirane su u čuvenom članku „Terapeut i volja” i u knjizi
Želja, htenje i delanje. Sinula mu je misao da je možda on iskoristio Filipa. I da
će eventualno sada, sa svojim pojačanim osećanjem povezanosti, biti u stanju da
se iskupi, da ostvari ono što ranije nije uspeo.
 Union četiri-trideset-jedan bila je skromna dvospratna omalterisana
zgrada na uglu. Na spisku u predvorju pronašao je Filipovo ime: „Filip Slejt,
doktor filozofije, filozofsko savetovanje.” Filozofsko savetovanje? Šta je to,
zaboga? Sledeće što ćemo imati, pomisli s prezirom, biće berberi koji nude
brijačko savetovanje i piljari koji reklamiraju mahunarsko savetovanje. Popeo
se stepenicama i pozvonio.

Začulo se zujanje dok su se vrata otključavala, i Džulijus se nađe u

majušnoj čekaonici golih zidova, opremljenoj samo jednim negostoljubivim
dvosedom presvučenim crnim vinilom. Filip je stajao na vratima ordinacije,
nekoliko metara dalje, ne prilazeći i pokazujući mu rukom da uđe. Nisu se
rukovali.

Džulijus je upoređivao Filipov izgled sa onim koji mu je ostao u sećanju:

prilično poklapanje. Nije se mnogo promenio za poslednjih dvadeset pet godina,
izuzev finih bora oko očiju i malo mlitavijeg vrata. Svetlu smeđu kosu i dalje je
češljao unazad, i dalje je pogled zelenih očiju bio intenzivan i izbegavajući.
Prisetio se koliko su im se tokom svih tih zajedničkih godina pogledi retko
susretali. Filip ga je podsećao na onu superiornu samodovoljnu decu iz razreda,
koja na času samo sede i ne hvataju beleške dok on i svi drugi žure da zapišu
svaki podatak koji bi se mogao pojaviti na testu.

Ulazeći u ordinaciju pomislio je da napravi šalu na račun spartanskog

nameštaja - izgrebanog i pretrpanog radnog stola, dve rasparene stolice koje su
izgledale neudobno i zida ukrašenog jedino diplomom. Ali, predomislio se, seo
na stolicu koju mu je Filip pokazao, odlučio da igra otvorenih karata i sačekao
da ovaj počne.

„Dakle, prošlo je mnogo vremena. Zaista mnogo.” Filip je progovorio

formalnim, profesionalnim tonom, ničim ne odajući nervozu zbog preuzimanja
kontrole u ovom razgovoru i promene uloga sa svojim nekadašnjim terapeutom.
 „Dvadeset dve. Pogledao sam u beleškama.”

„Zašto sada, dr Hercfeld?”

„Znači li ovo da smo završili s lakom konverzacijom?” Ne, ne! Džulijus

prekore sebe. Prekini! Setio se da Filip nema smisla za humor.

Filip je delovao neuznemireno. „Bazična tehnika vođenja intervjua, dr

Hercfeld. Poznata vam je rutina. Postavljanje okvira. Već smo odredili mesto,
vreme - uzgred, nudim seansu od šezdeset minuta, ne psiho-sat od pedeset - i
cenu, odnosno odsustvo iste. Sledeći korak su svrha i ciljevi. Nastojim da
budem na usluzi, dr Hercfeld, kako bi ova seansa za vas imala maksimum
efekta.”

„Dobro, Filipe. Zahvaljujem na tome. Pitanje ’zašto sada’ nikad nije

rđavo - ja ga stalno postavljam. Tako se usmerava tok seanse, odmah prelazi na
posao. Kao što sam rekao telefonom, zbog izvesnih zdravstvenih problema,
ozbiljnih zdravstvenih problema, poželeo sam da pogledam unazad, ocenim
stvari, procenim svoj rad s pacijentima. Možda to ima veze i s mojim godinama
- i nekakvim sumiranjem. Mislim da ćeš, kad dođeš u šezdeset petu, razumeti.”

„Što se tiče procesa sumiranja, tu ću morati da vam verujem na reč.

Razlog vaše želje da ponovo vidite mene ili nekog drugog pacijenta nije mi tako
očit; ja nemam potrebu da idem u tom pravcu. Klijenti mi plate i zauzvrat
dobiju stručno savetovanje. Tu se naša transakcija završava. Na rastanku, oni
osećaju da su dobili nešto vredno, a ja da sam pružio onoliko koliko treba.
Nezamislivo mi je da poželim da ih kasnije ponovo sretnem. No, stojim vam na
usluzi. Gde počinjemo?”

Džulijus tokom intervjua obično nije imao zadršku. To je bila jedna od

njegovih prednosti - znalo se da je direktan. Međutim, danas je sebe prisilio da
se obuzdava. Filipova grubost ga je zapanjila, no nije došao da bi mu davao
savete. Ono što je želeo bilo je Filipovo iskreno mišljenje o njihovom
zajedničkom radu, i što manje kaže o sebi, to bolje. Da je Filip znao da je on
očajan, da traga za smislom, da mu je stalo do toga da u njegovom životu igra
neku značajnu instrumentalnu ulogu, možda bi mu, iz milosrđa, dao baš onu
potvrdu koja mu je bila potrebna. Ili bi možda, da bi mu kontrirao, učinio
upravo suprotno.

„Pa, počeću zahvaljivanjem što si mi udovoljio i pristao da se sretnemo.

A evo šta hoću: prvo, tvoje viđenje našeg rada - na koji način je bio od pomoći,
a na koji nije - i drugo, što je težak zadatak - veoma bih želeo da me izvestiš
kako ti je život tekao od našeg poslednjeg susreta. Uvek volim da čujem kraj
priče.”

Ako je i bio iznenađen onim što se od njega traži, Filip to nije pokazao
već je nekoliko trenutaka sedeo ćutke, zatvorenih očiju, spojivši šake vrhovima
prstiju. Započeo je pažljivo odmerenim tonom: „Priča još nije završena -
zapravo, u mom životu u poslednjih nekoliko godina desio se tako značajan obrt
da imam osećaj kao da tek sad počinje. No, čvrsto ću se držati hronologije i
počeću od terapije. Moram reći da je, sve u svemu, terapija s vama bila potpuni
neuspeh. Skup neuspeh koji je koštao i mnogo vremena. Mislim da sam kao
pacijent uradio svoj deo posla. Koliko se sećam, bio sam do kraja kooperativan,
trudio se, dolazio redovno, plaćao račune, sećao se snova, sledio svaku ideju
koju ste dali. Da li biste se složili sa mnom?”

„Složio da si bio kooperativan? Apsolutno. Čak ću reći, i više od toga.

Pamtim te kao posvećenog pacijenta.”

Pogledavši opet u plafon, Filip klimnu glavom i nastavi: „Koliko se

sećam, dolazio sam pune tri godine. Veći deo tog vremena viđali smo se dva
puta nedeljno. To je mnogo sati - najmanje dve stotine. Oko dvadeset hiljada
dolara.”

Džulijus samo što mu nije upao u reč. Kad god pacijent kaže nešto ovako,
njegov refleksni odgovor je „kap u moru”, a zatim naglasi da problemi na
kojima se radi u terapiji postoje dugo u pacijentovom životu i ne može se
očekivati njihovo brzo povlačenje. Obično doda i lični komentar - da je njegov
osnovni kurs iz terapije - analiza tokom edukacije, trajao tri godine, pet puta
nedeljno - ukupno više od sedamsto sati. Ali Filip sada nije bio njegov pacijent i
Džulijus nije došao da bi ga ubeđivao u bilo šta. Bio je tu da sluša. Ćutke se
ugrizao za usnu.

Filip nastavi: „Kad sam započeo rad s vama bio sam na nultoj tački svoje
egzistencije; možda je umesnije reći ’na donjoj granici’. Radio sam kao hemičar
i razvijao nove načine ubijanja insekata, profesija mi je bila dosadna, život mi je
bio dosadan, sve mi je bilo dosadno izuzev čitanja filozofije i razmišljanja o
velikim zagonetkama istorije. Međutim, razlog zbog kog sam došao kod vas
bilo je moje seksualno ponašanje. Toga se, naravno, sećate?”

Džulijus klimnu glavom.

„Nisam imao kontrolu. Sve što sam želeo bio je seks. Bio sam opsednut,
nezasit. Naježim se kad pomislim na šta sam ličio, kakav život sam vodio.
Trudio sam se da zavedem što veći broj žena. Nakon koitusa bih samo nakratko
olakšao kompulziju, ali bi me ubrzo opet obuzela želja.”

Džulijus je suzdržao osmeh kad je Filip upotrebio reč koitus - podsetio se

tog čudnog paradoksa: Filip se valjao u blatu bluda, a zazirao je od prostih reči.

„Samo u tom kratkom periodu - odmah posle koitusa”, Filip nastavi, „bio
sam u stanju da živim ispunjeno, harmonično - mogao sam da se povežem sa
velikim umovima prošlosti.”

„Sećam se toga, i tvog Aristarha, i Zenona.”

„Da, oni i mnogi drugi od tada, ali periodi olakšanja, bez prisile, bili su
suviše kratki. Sad sam slobodan. Sada stalno boravim u jednoj višoj ravni. No,
da nastavim svoje viđenje terapije s vama. Nije li to vaš primarni zahtev?”
 Džulijus potvrdi glavom.

„Sećam se da sam se za terapiju jako vezao. Ona je postala još jedna

prisila ali, nažalost, nije zamenila seksualnu već je s njom samo koegzistirala.
Sećam se kako sam s nestrpljenjem iščekivao svaki terapijski sat, da bih na
kraju ostajao razočaran. Nisam zapamtio baš mnogo od onoga što smo radili -
mislim da smo se trudili da kompulziju razumemo sa stanovišta moje životne
istorije. Da je razumemo - uvek smo se trudili da razumemo. A meni je svako
rešenje izgledalo sumnjivo. Nijednu hipotezu nismo valjano raspravili niti
valjano zasnovali i, što je još gore, nijedna nije imala nikakvog efekta.

A to jeste bila kompulzija. To sam znao. I znao sam da moram da je

prekinem naglo. Trebalo mi je mnogo vremena, ali sam na kraju shvatio da niste
umeli da mi pomognete i izgubio sam veru u naš zajednički rad. Sećam se da ste
trošili preterane količine vremena istražujući moje odnose - sa drugima i
naročito s vama. To za mene nikada nije imalo smisla. Ni tada ni sada. Kako je
vreme prolazilo, viđanje s vama postalo mi je mučno, mučno je bilo i to što smo
i dalje proučavali naš odnos kao da je stvaran ili postojan ili bilo šta drugo osim
onoga što je zaista bio: kupljena usluga.” Zaslade i pogleda Džulijusa, šireći
ruke kao da kaže „Hteo si iskrenost - izvoli.”

Džulijus je bio zapanjen. Nečiji ludi glas odgovorio je umesto njega: „To
je zbilja iskreno. Hvala, Filipe. A sada, ostatak priče. Šta se od tada dešavalo s
tobom?”

Filip sklopi dlanove, osloni bradu na vrhove prstiju, zagleda se u plafon

kako bi sabrao misli, i nastavi: „Dakle, da vidimo. Počeću s poslom. Moja
ekspertiza - razvoj hormonskih agenata protiv razmnožavanja insekata -
kompaniji je donela značajne rezultate i plata mi se povećala. Ali mi je hemija
bivala sve dosadnija. Zatim, kad sam napunio trideset godina, prispela je jedna
od očevih renti i ja sam je preuzeo. Tako mi je poklonjena sloboda. Imao sam od
čega da živim nekoliko godina, prekinuo pretplatu na sve stručne časopise, dao
otkaz i okrenuo se onome što sam zaista u životu želeo - težnji ka mudrosti.

I dalje sam bio jadan, napet, seksualno opterećen. Pokušao sam sa drugim
terapeutima, ali mi nisu pomogli ništa više od vas. Jedan, inače Jungov student,
bio je mišljenja da mi treba više od psihološke terapije. Rekao je da zavisnik
poput mene najbolje može da se oslobodi duhovnim preobraćenjem. Njegova
sugestija odvela me je religioznoj filozofiji - naročito idejama i praksi Dalekog
istoka - jedino su one imale nekog smisla. Svi drugi religijski sistemi nisu uspeli
da istraže fundamentalna filozofska pitanja, već su Boga koristili kao način da
izbegnu istinsku filozofsku analizu. Čak sam proveo nekoliko nedelja u
centrima za meditaciju. To nije bilo sasvim nezanimljivo. Nije zaustavilo
opsesiju, ali sam ipak osećao da tu ima nečeg važnog, samo ja još nisam bio
spreman.

U međuvremenu, izuzev pauza prisilne neporočnosti u ašramu (mada sam

čak i tamo uspevao da nađem poneka otvorena vrata), nastavio sam sa
seksualnom potragom. Kao i pre, spavao sam sa mnogo žena, desetinama,
stotinama. Nekada i sa dve u jednom danu, svuda, kad god sam uspevao da ih
nađem - isto kao u vreme rada s vama. Seks sa istom ženom, jednom, nekad dva
puta, a onda dalje jer prestaje da bude uzbudljivo. Znate staru izreku: ’Sa istom
devojkom možeš prvi put imati seks samo jednom’.” Podiže bradu i okrenu se
ka Džulijusu.

„Ovaj poslednji komentar trebalo je da bude duhovit, dr Hercfeld. Sećam

se da ste svojevremeno rekli kako je čudno što se nikad, ni u jednoj seansi,
nisam našalio.”

Džulijus, kome sada nije bilo do frivolnosti, prisilio se na osmeh, uprkos

tome što je u Filipovom bon mot prepoznao nešto što mu je sam jednom rekao.
Zamislio ga je kao mehaničku lutku s velikim ključem koji štrči iz temena.
Došlo je vreme da ga opet navije. „I šta se onda desilo?”
 Filip nastavi zureći u plafon. „Onda sam jednog dana doneo značajnu
odluku. Pošto mi nijedan terapeut nimalo nije pomogao - žao mi je, dr Hercfeld,
uključujući i vas...”

„Tu poentu počinjem da shvatam”, upade Džulijus, a onda brzo dodade,

„izvinjenja nisu potrebna. Samo iskreno odgovaraš na moja pitanja.”

„Oprostite, nisam imao nameru da o tome nadugačko raspravljam. Da

nastavim: pošto terapija nije bila odgovor, odlučio sam da se lečim sam - jednim
kursom biblioterapije, usvajanjem značajnih misli najmudrijih ljudi svih
vremena. Tako sam sistematski počeo da čitam celokupan korpus filozofije
počev od grčkih presokratovaca sve do Popera, Rolsa i Kvajna. Nakon godinu
dana učenja kompulzija se nije smanjila, ali sam došao do nekih važnih
zaključaka: naime, da sam na pravom putu i da je filozofija moj dom. To je bio
veliki korak - sećam se koliko smo pričali o tome kako se nigde na svetu nisam
osećao kao kod kuće.”

Džulijus potvrdi klimanjem glave. „Da, i ja se toga sećam.”

„Uvideo sam da godine čitanja filozofije mogu da se pretvore u profesiju.

Novac koji sam imao ionako ne bi potrajao večno. Tako sam upisao doktorske
studije iz filozofije na univerzitetu Kolumbija. Bio sam dobar, napisao
kompetentnu disertaciju i pet godina kasnije doktorirao. Otpočeo sam
predavačku karijeru, a zatim sam se, tek pre neku godinu, zainteresovao za
primenjenu ili - kako je ja shvatam - ’kliničku filozofiju’, i to me dovodi do
današnjeg dana.”

„Nisi mi ispričao kako si se izlečio.”

„Pa, na Kolumbiji, negde na polovini studija, uspostavio sam odnos sa

jednim terapeutom, savršenim terapeutom, terapeutom koji mi je pružio ono što
niko drugi nije bio kadar da mi da.”

„U Njujorku? Kako se zove? Na Kolumbiji? Kom institutu pripada?”

 „Ime mu je Artur...” Zastao je i posmatrao Džulijusa, jedva primetno se
smešeći.

„Artur?”

„Da, Artur Šopenhauer, moj terapeut.”

„Šopenhauer? Zavitlavaš me, Filipe?”

„Nikad nisam bio ozbiljniji.”

„Poznato mi je malo o Šopenhaueru, samo klišei o njegovom sumornom

pesimizmu. Nisam čuo da se njegovo ime pominje u kontekstu terapije. Kako je
mogao da ti pomogne? Šta...”

„Ne želim da vas prekidam, dr Hercfeld, ali dolazi mi klijent, a ja i dalje

ne volim da kasnim - to se nije promenilo. Ostavite mi, molim vas, svoju
vizitkartu. Nekom drugom prilikom reći ću vam o njemu nešto više. On je bio
pravi terapeut za mene. Ne preterujem kad kažem da svoj život dugujem geniju
Artura Šopenhauera.”
 Talenat je nalik strelcu koji pogađa

metu za druge nedostižnu;

genije je nalik strelcu koji pogađa

metu za druge nevidljivu.

1787 - Genije:

Olujni početak

i pogrešan start

Olujni početak - Genije je bio dugačak samo deset centimetara kad je oluja
počela. Septembra 1787, oko njega se uzburkalo amniotičko more, bacalo ga
tamo-amo i zapretilo krhkoj vezi sa obalom materice. Morska voda se pušila od
ljutnje i straha. Pokrivale su ga opore hemikalije nostalgije i očaja. Zauvek su
nestajali blagi, slatkasti, uljuljkani dani. Pritešnjene, bez nade za utehu, njegove
nežne nervne sinapse bleskale su i buktale u svim pravcima.

Ono što se rano nauči, najbolje se nauči. Artur Šopenhauer nije zaboravio
svoje prve lekcije.

Pogrešan start (ili kako Artur Šopenhauer umalo nije postao Englez) - Arturrr,
Arturrr, Arturrr. Hajnrih Florio Šopenhauer grebao je jezikom svaki slog. Artur -
dobro ime, odlično ime za buduću glavu velike trgovačke kuće Šopenhauer.

Bila je 1787, a njegova mlada žena Johana bejaše u drugom mesecu

trudnoće kada je doneo odluku: ako bude imao sina, zvaće se Artur. Kao
časnom čoveku, ništa mu nije bilo preče od dužnosti. Onako kako su njegovi
preci preneli na njega upravljanje velikom trgovačkom kućom Šopenhauer, i on
će ga tako preneti sinu. Bila su to pogibeljna vremena, ali je Hajnrih verovao da
će njegov još nerođeni sin povesti firmu u devetnaesti vek. Artur je
predstavljalo savršeno ime za tu poziciju: jednako se piše na svim glavnim
evropskim jezicima, otmeno klizi kroz sve državne granice i, najvažnije od
svega, englesko je.

Stolećima su Hajnrihovi preci vodili posao s velikom marljivošću i

uspehom. Njegov deda je jednom ugostio rusku caricu Katarinu Veliku; da bi joj
priuštio sav komfor, naredio je da se u gostinskim odajama podovi poliju
konjakom a onda upale kako bi bile suve i aromatične. Oca je posetio pruski
kralj Fridrih, koji ga je satima bezuspešno ubeđivao da kompaniju premesti iz
Gdanjska u Prusku. A sada je vodstvo velike trgovačke kuće predato Hajnrihu,
uverenom da će jedan Šopenhauer koji nosi ime Artur povesti firmu u briljantnu
budućnost.

Kuća Šopenhauer, koja je trgovala žitom, drvetom i kafom, dugo je bila

jedna od vodećih firmi u Gdanjsku, otmenom hanzeatskom gradu sa
višegodišnjom dominacijom u trgovini na Baltiku. No, dolazila su teška
vremena za taj veliki slobodni grad. S Pruskom koja je pretila na zapadu i
Rusijom na istoku, sa oslabljenom Poljskom, nemoćnom da Gdanjsku i dalje
garantuje suverenitet, Hajnrih Šopenhauer nije sumnjao da su se dani slobode i
trgovačke stabilnosti bližili kraju. Čitavu Evropu su potresali politički i
finansijski nemiri - izuzetak je bila Engleska. Ona je bila stena. Ona je bila
budućnost. Firma i porodica Šopenhauer u Engleskoj će naći sigurnu luku. Ne,
više od sigurne luke, prosperiraće ukoliko njen budući naslednik bude rođen kao
Englez i ponese englesko ime. Herr Arturrr Šopenhauer, ne - Mister Arturrr
Šopenhauer - engleski podanik na čelu firme: to je bila ulaznica za budućnost.

Ne obazirući se otuda na proteste svoje bremenite, veoma mlade žene,

koja je zatražila umirujuće prisustvo svoje majke kada bude rađala prvo dete,
krenuo je, vukući je sa sobom, na dug put do Engleske. Mlada Johana je bila
prestravljena, ali je morala da se potčini neumoljivoj volji svog muža. Međutim,
čim su se u Londonu smestili, njen razdragani duh se povratio, te je svojim
šarmom uskoro osvojila londonsko društvo. U putnom dnevniku zapisala je da
su joj novi dragi engleski prijatelji pružili spokojnu sigurnost i da je veoma brzo
postala centar velike pažnje.

Previše pažnje i previše ljubavi za tvrdog Hajnriha, čija se anksiozna

ljubomora, izgleda, ubrzo pretvorila u paniku. Gušeći se i osećajući da ga
napetost u grudima razdire, morao je nešto da preduzme. I tako je, okrenuvši
kurs, tokom jedne o najsurovijih zima tog veka naglo napustio London
odvlačeći pobunjenu ženu, sada već gotovo u šestom mesecu trudnoći nazad u
Gdanjsk. Godinama kasnije, Johana je opisala kako s osećala kad je bila
istrgnuta iz Londona: „Niko mi nije pomogao, morala sam sama da pobedim
tugu. Taj čovek me je vukao kroz pola Evrope da bi savladao svoju
anksioznost.”

To, tada, bio je olujni početak genijeve inkubacije: brak bez ljubavi,
uplašena, pobunjena žena, napeti, ljubomorni otac, dva mučna putovanja kroz
zavejanu Evropu.
 Srećan život je nemoguć -

najbolje što se može postići je

herojski život.

Napustivši Filipovu kancelariju Džulijus se osećao ošamućeno. Pridržavajući se

za ogradu nesigurnim koracima sišao je niz stepenice i posrćući izašao na svetlo
dana. Ispred zgrade je zastao oklevajući da li da skrene levo ili desno. Sloboda
neisplaniranog popodneva više ga je zbunila nego radovala. Uvek je bivao na
nešto usredsređen; ako nije viđao pacijente, drugi značajni projekti i aktivnosti -
pisanje, predavanja, tenis, istraživanja - okupirali bi mu pažnju. Ali danas ništa
nije izgledalo važno. Moguće da nikada ništa nije bilo važno, da je njegov um
projektima proizvoljno dodeljivao značaj a zatim vešto prikrivao svoje tragove.
Danas je prozreo lukavstva jednog ljudskog života. Danas nije bilo ničega
bitnog da se radi, te je polako i besciljno krenuo niz ulicu Union.

Pri kraju poslovne četvrti, odmah iza ulice Filmor, približavala mu se

neka starica tandrčući hodalicom. Gospode, kakav prizor! pomislio je. Prvo je
izbegao njen pogled, a zatim se okrenuo da je bolje osmotri. Njena odeća -
nekoliko slojeva džempera i preko njih ogroman kaput - delovala je besmisleno
po tom sunčanom danu. Obrazima kao u veverice snažno je žvakala, valjda da
bi tako zadržala na mestu veštačku vilicu. Ipak, najgore od svega bila je
ogromna izraslina ispod jedne nozdrve - providna ružičasta bradavica veličine
grozda, iz koje je štrcalo nekoliko dugačkih oštrih dlaka.
 Glupava starica, bilo je sledeće što je pomislio, i odmah dodao:
„Verovatno je starija od mene. U stvari, ona je moja budućnost - bradavica,
hodalica, invalidska kolica. Dok se približavala, čuo je kako mrmlja: „Da
vidimo šta je u ovim radnjama napred. Šta bi to bilo? Šta ću pronaći?”

„Gospođo, nemam pojma, samo šetam ovuda”, Džulijus joj dobaci.

„Ne pričam s vama.”

„Ne vidim nikog drugog ovde.”

„To i dalje ne znači da pričam s vama.”

„Ako ne sa mnom, onda s kim?” Šakom je natkrilio oči i pantomimski se

osvrnuo po praznoj ulici.

„Šta se to vas tiče? Prokleti ulični čudaci”, progunđa mimoilazeći ga uz

zveku.

Za trenutak se zaledio. Pogledao je oko sebe kako bi se uverio da nema

svedoka ovog razgovora. Bože, pomisli, gubim se - šta ja to, dođavola, radim?
Dobro je što danas nemam pacijente. Nema sumnje: vreme provedeno s Filipom
Slejtom ne utiče dobro na moje raspoloženje.

Prateći opojnu aromu koja se širila iz Starbaks kafea, zaključi da seansa

sa Filipom zaslužuje jedan dupli espreso. Smesti se pored prozora i poče da
posmatra prolaznike. Nije bilo sedih glava, ni napolju ni unutra. Kao
šezdesetpetogodišnjak bio je najstarija osoba u okruženju, najstariji od starih,
onaj koji ubrzano propada iznutra dok njegov melanom produžava svoju mučku
invaziju.

Dve ljupke prodavačice flertovale su s nekim gostima. Bile su od onih

mladih žena koje nikad ne gledaju u njegovom pravcu, koje ga nisu zavodile ni
kad je bio mlad niti hvatale njegov pogled dok je stario. Vreme je da shvati da
njegovo doba neće doći, da mu te stasale prsate devojke s licem Snežane nikad
neće uputiti koketan osmeh i reći „Hej, nije vas bilo neko vreme. Kako je?” To
se neće dogoditi. Život je bio ozbiljno linearan i ireverzibilan.

Dosta. Dosta samosažaljenja. Onima koji kukaju znao je šta da kaže: nađi
načina da okreneš pogled ka spolja, prevaziđi sebe. Da, to je bio način - pronaći
put da se ovo đubre pretvori u zlato. Zašto ne pisati o tome? Možda kao lični
dnevnik. A onda i nešto manje intimno - ko zna šta? - možda članak za Magazin
Američkog psihijatrijskog udruženja o „Psihijatru koji se suočava sa smrću.” Ili
nešto komercijalno za Sunday Times? Mogao bi on to. A zašto ne i knjigu? Na
primer, Autobiografija nestanka. Nije loše! Ponekad kad smisliš eksplozivan
naslov delo se napiše samo od sebe. Naručio je espreso, izvadio olovku i
razmotao papirnu kesu koju je našao na podu. Čim je počeo da piše, usne mu se
razvukoše u laki smešak zbog skromnih početaka te moćne knjige.

Petak, 2. novembar 1990. DOS (dan-otkrivanja-smrti) + 16

Nema sumnje: potražiti Filipa Slejta beše loša ideja. Loša ideja je i to što sam
pomislio kako od njega mogu nešto da dobijem. Loša ideja je što sam se s njim
susreo. Nikad više. Filip terapeut? Neverovatno - terapeut bez empatije,
osećajnosti, brižnosti. Čuo je kad sam mu preko telefona rekao da imam
zdravstvenih problema i da su oni delom razlog što sam hteo da se vidim s njim.
Pa ipak, nijednog ličnog pitanja o tome kako mi je. Čak ni rukovanja. Hladno.
Nehumano. Na tri metra udaljenosti. Za tog tipa sam tri godine radio kao skot.
Dao mu sve. Dao mu ono najbolje. Kopile nezahvalno.

O da, znam šta bi on rekao. Čujem taj ravni precizni glas: „Naša
razmena je bila tržišna: ja sam vama davao novac, a vi mi meni stručne usluge.
Plaćao sam uredno za svaki sat vaših konsultacija. Transakcija je završena. Sad
smo kvit; ništa vam ne dugujem.”
 Pa bi dodao: „Manje nego ništa, dr Hercfeld, vi ste bolje prošli. Dobijali
ste punu cenu, a ja ništa vredno.”

Najgore je što je u pravu. Ništa mi ne duguje. Ja trubim naokolo kako

psihoterapija znači život posvećen služenju. Služenju koje se daje s ljubavlju.
Od njega nemam nikakvih potraživanja. Zašto nešto i da očekujem? Uostalom,
šta god da je to za čim žudim, on to nema da mi dâ.

„To nema da ti dâ” - koliko sam samo puta ovo rekao pacijentima - za
njihove muževe ili žene ili očeve. A sad ja nisam u stanju da odustanem od
Filipa, tog tvrdog neosetljivog, sebičnog čoveka. Kako bi bilo da napišem odu o
zahvalnosti koju pacijenti duguju svojim bivšim terapeutima?

I zašto je to toliko važno? Zbog čega sam, od svih pacijenata, izabrao da

stupim u kontakt baš s njim? To i dalje ne znam. U beleškama sam naišao na
neki ključ - utisak da sam komunicirao sa svojim fantazmom iz mladosti. Možda
u meni ima više od tragova Filipa, u onom meni koga su kao tinejdžera i
dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka šibali hormoni. Mislio sam da znam
kroz šta prolazi, mislio sam da imam unutrašnji uvid kako da ga lečim. Da li
sam se zbog toga toliko trudio? Zašto je dobio više moje pažnje i energije nego
većina pacijenata zajedno? U praksi svakog terapeuta uvek postoje pacijenti
koji troše nesrazmernu količinu njegove energije i pažnje - Filip je tri godine
bio takva osoba.

Uveče se vratio u hladnu i mračnu kuću. Tog jutra se njegov sin Lari, s
kojim je proveo protekla tri dana, vratio u Baltimor gde je radio na
neurobiološkim istraživanjima u bolnici Džons Hopkins. Gotovo da je osetio
olakšanje što je Lari otišao - njegov bolan izraz lica i pokušaji, puni ljubavi ali
nespretni, da uteši oca doneli su mu više tuge nego smirenja. Počeo je da okreće
broj telefona Martija, jednog od kolega iz grupe podrške, ali je bio suviše
utučen pa je spustio slušalicu i uključio kompjuter da bi uneo beleške koje je tog
dana nažvrljao na izgužvanoj papirnoj kesi iz Starbaksa. Pozdravilo ga je jedno
„Imate poštu”; na njegovo iznenađenje, bila je to poruka od Filipa. Žurno ju je
pročitao:

Na kraju današnjeg razgovora pitali ste me o Šopenhaueru i kako mi je

njegova filozofija pomogla. Takođe ste nagovestili da biste želeli da
saznate više o njemu. Učinilo mi se da bi vas možda zanimalo moje
predavanje na Kostal koledžu sledećeg ponedeljka u 7 h uveče (Tojon
Hol, ulica Fulton broj 340). Držim ogledni kurs o evropskoj filozofiji i u
ponedeljak ću dati kratak osvrt na Šopenhauera (u dvanaest nedelja treba
da pokrijem dve hiljade godina). Posle predavanja možemo i da
popričamo. Filip Slejt

Bez oklevanja mu je odgovorio: Hvala. Biću tamo. Otvorio je planer na

stranici za sledeći ponedeljak i upisao „Tojon Hol, Fulton br. 340, 19 h.”

***

Džulijus je terapijsku grupu vodio ponedeljkom, od četiri i trideset do šest sati.

Tokom čitavog tog dana premišljao se da li da grupi saopšti svoju dijagnozu.
Odlučio je da sa individualnim pacijentima to učini tek kad uspostavi ravnotežu,
ali grupa je bila nešto drugo: članovi su obično bili usredsređeni na njega, pa je
verovatnoća da neko primeti promenu u njegovom raspoloženju i to
komentariše bila mnogo veća.

No, brige su bile neopravdane. Članovi grupe spremno su prihvatili

opravdanje da je zbog gripa otkazao prethodne dve seanse i počeli da pričaju o
onome što im se događalo poslednje dve nedelje. Stjuart, niski, dežmekasti
pedijatar, uvek rasejan i u žurbi da stigne do sledećeg pacijenta, delovao je
napeto i zatražio da mu grupa posveti vreme. To je bilo veoma neuobičajeno; za
godinu dana koliko je bio u terapiji, retko je tražio pomoć. Grupi se priključio
pod prinudom: žena ga je mejlom obavestila da će ga ostaviti ukoliko ne krene
na terapiju i ne napravi neke značajne promene. Objasnila je da mu se obratila
tim putem jer on više pažnje poklanja elektronskoj komunikaciji nego bilo čemu
što mu se kaže direktno. Tokom prethodne nedelje povisila je ulog tako što se
iselila iz spavaće sobe, pa je najveći deo seanse protekao u pomaganju Stjuartu
da istraži kako se oseća zbog njenog povlačenja.

Džulijus je voleo ovu grupu. Često je bio impresioniran hrabrošću s

kojom su učesnici kontinuirano osvajali nove prostore i preuzimali velike rizike.
Današnji susret nije bio izuzetak. Stjuartova spremnost da ispolji ranjivost
dobila je podršku svih i vreme je proletelo. Pri kraju seanse osećao se mnogo
bolje. Toliko je bio uključen u terapijsku dramu da je na sat i po zaboravio
sopstveno očajanje. To nije bilo neobično. Svakom grupnom terapeutu poznate
su izvanredni isceliteljski kvaliteti svojstveni atmosferi grupe u akciji. Po ko zna
koji put na seansu je došao uznemiren, a napušta je osećajući se značajno bolje
iako se, naravno, nije eksplicitno bavio nijednim ličnim problemom.

Jedva da je imao vremena za večeru s nogu u obližnjem Ve Be Suši,

restoranu gde je bio redovan gost. Dok je zauzimao mesto, Mark, šef kuhinje,
glasno ga je pozdravio. Kad nije dolazio u društvu, uvek bi sedeo za šankom - i
njemu je, kao i njegovim pacijentima, bilo neprijatno da jede sam za stolom.

Naručio je kao i obično: kalifornijske rolnice, jegulju na žaru i maki - suši

sa različitim vegetarijanskim punjenjem. Voleo je suši, ali je strogo izbegavao
živu ribu plašeći se parazita. Čitava ta borba protiv spoljašnjih napadača - kako
je sada bila komična! Kakva ironija da će, na kraju, taj posao biti obavljen
iznutra. Do đavola s tim! Odbacio je opreznost i od iznenađenog šefa naručio
ahi suši. Jeo je s velikim uživanjem, a onda pohitao u Tojon Hol na svoj prvi
sastanak sa Arturom Šopenhauerom.
 Čvrsti temelji našeg pogleda na

svet, pa otuda i njegova dubina

i plitkost, formiraju se u godinama

detinjstva. Takav pogled se

potom razrađuje i usavršava, ali

se suštinski ne menja.

Mama i tata

Šopenhauer -

Zu Hause

Kakav je čovek bio Hajnrih Šopenhauer? Težak, strog, inhibiran, nepopustljiv,

ponosan. Priča kaže da je 1783, pet godina pre Arturovog rođenja, u vreme kad
je Gdanjsk bio pod pruskom opsadom i oskudevalo se u hrani za ljude i stoku,
porodica Šopenhauer bila primorana da u svoju kuću na selu primi jednog
neprijateljskog generala. Zauzvrat, pruski oficir je Hajnrihu ponudio da mu
obezbedi hranu za konje. Šta je Hajnrih odgovorio? „Gospodine, moja
konjušnica je dobro snabdevena, a kad zalihe nestanu, konje ću ubiti.”

A Arturova majka, Johana? Romantična, ljupka, maštovita, poletna,

koketna. Iako je čitav Gdanjsk te 1787. sklapanje braka Hajnriha i Johane
smatrao sjajnim događajem, ispostavilo se da je to bio tragičan spoj. Johanina
porodica Trojzener bila je skromnog porekla i dugo je na otmene Šopenhauere
gledala sa strahopoštovanjem. Kada je Hajnrih u svojoj trideset osmoj došao da
prosi sedamnaestogodišnju Johanu, Trojzenerovi su bili ushićeni, a Johana se
povinovala izboru svojih roditelja.

Da li je Johana svoj brak smatrala greškom? Pročitajmo ono što je

godinama kasnije napisala kao upozorenje drugim mladim ženama pred kojima
je odluka o udaji: „Sjaj, položaj i titula imaju preteranu moć zavođenja srca
mladih devojaka, mame ih da zategnu bračni čvor... pogrešan korak zbog kojeg
moraju da trpe najtežu kaznu do kraja svojih života.”

„Trpe najtežu kaznu do kraja svojih života” - jake reči Arturove majke. U
dnevnicima je priznala da je pre Hajnrihove prosidbe imala mladalačku ljubav,
koju je sudbina od nje otrgla, i da je bila u stanju rezigniranosti kada je
prihvatila bračnu ponudu Hajnriha Šopenhauera. Da li je imala izbora?
Najverovatnije ne. Ovaj konvencionalni brak tipičan za osamnaesto stoleće
ugovorila je njena porodica zbog imovine i statusa. Da li je tu bilo ljubavi?
Između Hajnriha i Johane Šopenhauer to pitanje se nije postavljalo. Nikad.
Kasnije, u svojim memoarima, napisala je: „Nisam se pretvarala da ga žarko
volim više nego što je on to tražio.” Niti je u njihovom domu bilo obilja ljubavi
za druge - ni za mladog Artura Šopenhauera, niti za njegovu mlađu sestru
Adelu, rođenu devet godina kasnije.

Ljubav između roditelja rađa ljubav prema deci. Povremeno čujemo priče
o roditeljima čija velika uzajamna ljubav potroši svu raspoloživu ljubav u kući,
ostavljajući samo mrvice za decu. Ali ekonomski model sa sumom nula ljubavi
ima malo smisla. Izgleda da je tačno suprotno: što više volimo, to više na decu,
na svakoga, reagujemo s ljubavlju.

Arturovo detinjstvo lišeno ljubavi imalo je ozbiljne posledice po njegovu

budućnost. Deca uskraćena za vezu materinske ljubavi ne uspevaju da razviju
bazično poverenje neophodno da bi volela sebe, verovala da će ih drugi voleti,
ili volela što su živa. Kao odrasli, postaju otuđeni, povlače se u sebe i često
provode život u neprijateljskim odnosima s drugima. Takav je bio psihološki
pejzaž koji će naposletku formirati Arturov pogled na svet.
 Ako osmotrimo život u njegovim

pojedinostima, kako sve izgleda

smešno. Kao kap vode viđena

kroz mikroskop, kap prepuna

protozoa. Smejemo se gledajući ih

kako se užurbano komešaju i bore

jedna s drugom. Bilo ovde, ili u kratkom

periodu dok traje ljudski život, ova strahovita

aktivnost proizvodi komičan efekat.

U pet do sedam Džulijus je istresao pepeo iz svoje lule od stive i stupio u

auditorijum Tojon Hola. Seo je u peti red uz bočni prolaz i pogledao po
amfiteatru. Dvadeset redova strmo se uzdizalo nad ulaznim nivoom, gde je bio
podijum za predavača. Većina od dve stotine sedišta bila je prazna, tridesetak je
bilo polomljeno i omotano žutom najlon trakom; na onima u poslednjem redu
raširila su se dva beskućnika sa svojim naramcima novina. Približno trideset
mesta zauzimali su studenti neurednog izgleda, tu i tamo raspršeni po
auditorijumu, izuzev prva tri reda koja su ostala prazna.

Baš kao i u terapijskoj grupi, pomisli Džulijus, niko ne želi da sedne

pored vođe. Čak i u grupnoj seansi koju je vodio ranije tog dana, sedišta sa obe
njegove strane ostavljena su prazna, za članove koji poslednji stižu. Našalio se
rekavši kako sedeti pored njega izgleda kao kazna za kašnjenje. Razmišljao je o
grupnoterapijskom folkloru rasporeda sedenja; osoba koja je najviše zavisna
sedi sa liderove desne strane, a najparanoidniji članovi smeste se tačno
nasuprot; no, po njegovom iskustvu, oklevanje da se sedne pored vođe bilo je
jedino pravilo na koje se sigurno moglo računati.

Otrcanost i dotrajalost Tojon Hola bila je tipična za čitav kampus

Kalifornija Kostal koledža, koji je otvoren kao večernja poslovna škola, zatim
se proširio i kratko cvetao kao viša škola, a sada je očigledno prolazio kroz fazu
entropije. Idući na predavanje kroz sumnjivi kvart, Džulijusu je bilo teško da
napravi razliku između zapuštenih studenata i beskućnika iz tog kraja. Kog
učitelja ne bi obeshrabrilo ovakvo okruženje? Počinjao je da shvata zašto Filip
želi da promeni karijeru ulaskom u kliničku praksu.

Pogledao je na sat. Tačno sedam. U tom trenutku Filip stupi u

auditorijum, odeven u profesorsku uniformu: kaki pantalone, kariranu košulju i
smeđi sako od rebrastog somota sa zakrpama na laktovima. Izvadivši beleške iz
dobrano oguljene tašne, i bacivši samo kratak pogled na publiku, započe:

Ovo je pregled zapadne filozofije, osamnaesto predavanje, Artur

Šopenhauer. Večeras ću postupiti drugačije i prići svojoj temi indirektnije.
Ako vam se učini da pravim digresije, molim za trpeljivost - obećavam da
ću se uskoro vratiti zadatku. Počnimo obraćanjem pažnje na velike debije
u istoriji.

Pogledom je zatražio neki znak razumevanja iz publike i, ne uspevši da

ga nađe, kažiprstom pozva najbližeg studenta da izađe na tablu. Zatim je slovo
po slovo izdiktirao tri reči i definisao njihovo značenje: d-i-g-r-e-s-i-j-a, t-r-p-e-
l-j-i-v-o-s-t i d-e-b-i, što je ovaj poslušno napisao. Pošao je ka mestu, ali mu
Filip pokaza da sedne u prvi red i tu ostane.

A sada o velikim debijima; verujte - razlog što započinjem na ovaj način

uskoro će biti očit. Zamislite Mocarta koji je zapanjio bečki dvor
savršenim izvođenjem na klavsenu sa samo devet godina. Ili, ako vam
primer Mocarta nije blizak (ovde se pojavio tanani tračak osmeha),
zamislite nešto što vam je bliže, Bitlse, koji su sa devetnaest svirali svoje
kompozicije liverpulskoj publici.

Među zadivljujućim debijima je i izvanredni početak Johana

Fihtea. (Ovde je studentu dao znak da na tabli ispiše F-i-h-t-e.) Da li se
neko seća ovog imena s prošlog predavanja, kad sam govorio o velikim
nemačkim filozofima idealistima, sledbenicima Kanta krajem
osamnaestog i početkom devetnaestog veka: Hegelu, Šelingu, Fihteu?
Fihteov život i njegov debi su najizuzetniji: život je započeo kao
siromašni neobrazovani čuvar gusaka u Ramenauu, nemačkom seocetu
koje se pročulo jedino po inspirativnim nedeljnim propovedima
tamošnjeg sveštenika.

Jedne nedelje u selo je stigao bogati aristokrata, no suviše kasno da

bi čuo propoved. Dok je stajao pred crkvom, očito razočaran, neki stariji
seljanin mu je prišao i rekao da ne očajava, jer guščar, mladi Johan, može
da mu je ponovi. Poslao je po Johana, koji je zaista, od reči do reči,
izrecitovao čitavu propoved. Baron je bio do te mere impresioniran
guščarovim neverovatnim pamćenjem da je finansirao njegovo
obrazovanje i uredio da pohađa Pfortu, slavni internat koji su kasnije
pohađali mnogi eminentni nemački mislioci, uključujući i onog koji je
predmet našeg sledećeg predavanja, Fridriha Ničea.

Johan je bio odličan učenik u školi i potom na univerzitetu, no kad je njegov

pokrovitelj umro, ostao je bez sredstava za izdržavanje i prihvatio se posla
privatnog učitelja u Nemačkoj; zadatak mu je bio da jednog mladića podučava
Kantovoj filozofiji, sa kojom se ni sam dotad nije upoznao. Uskoro ga je
ushitilo delo božanskog Kanta...

Naglo je podigao pogled sa beležaka kako bi pogledao svoje slušaoce. Ne

videvši u njihovim očima ni nagoveštaj prepoznavanja onoga o čemu govori,
prosiktao je dajući studentu znak da na tabli napiše K-a-n-t.

’Alo, ima li koga? Kant, Imanuel Kant, Kant, Kant, sećate se? Prošle
nedelje smo mu posvetili dva sata! Kant, uz Platona, najveći od svih
filozofa na svetu. Dajem vam reč: Kant će biti na završnom ispitu. Aha,
tako s vama treba... Primećujem znake života, pomeranje, nekolicinu
raširenih očiju. I olovke koje dolaze u dodir s papirom.

Gde sam stao? A, da. Guščar. Fihte je zatim dobio ponudu da bude
privatni učitelj u Varšavi i, sasvim švorc, peške otišao čak do tamo da bi,
kad je stigao, odmah bio odbijen za posao. Pošto se Kenigsberg, gde je
živeo Kant, nalazio samo nekoliko stotina kilometara dalje, odlučio je da
taj put prepešači i lično upozna velikog majstora. Stigao je nakon dva
meseca i smelo zakucao na Kantova vrata, ali nije bio primljen. Kant je
bio osoba navike i nesklon da prima nepoznate posetioce. Prošle nedelje
sam vam opisivao rigoroznost njegovog rasporeda - tako preciznog da su
sugrađani mogli da podešavaju satove prema njegovim dnevnim
šetnjama.

Fihte je mislio da ga je Kant odbio jer nije doneo preporuke i

odlučio je da sam sastavi jednu kako bi obezbedio prijem. U nastupu
kreativne energije napisao je svoj prvi rukopis, čuvenu Kritiku svakog
otkrovenja, u kojoj je Kantove poglede na etiku i dužnost primenio na
 interpretaciju religije. Kant je bio do te mere impresioniran njegovim
radom da je ne samo pristao da se s njim sretne već ga je ohrabrio da to
delo objavi.

Nekim čudnim slučajem, verovatno zbog marketinške smicalice

izdavača, Kritika je izašla nepotpisana. Delo je bilo tako briljantno da su
ga kritičari i čitalačka publika smatrali novim Kantovim radom. Na kraju
je Kant bio prisiljen da obznani kako on nije autor tog odličnog rukopisa,
već jedan talentovani mladi čovek po imenu Fihte. Njegova pohvala je
osigurala Fihteovu budućnost u filozofiji, i godinu i po dana kasnije
ponuđena mu je profesura na univerzitetu u Jeni.

„To”, Filip je podigao pogled, ekstatičnog izraza lica, i zamahnuo kroz

vazduh, na neobičan način demonstrirajući entuzijazam, „to je ono što ja zovem
debijem!” Nijedan student ga nije pogledao niti dao ikakav znak da je zapazio
tu kratku, čudnu manifestaciju oduševljenja. Ako ga je i obeshrabrila
ravnodušnost publike, to nije pokazao i mirno je nastavio:

A sada, uzmimo nešto što vam je bliže - debije u sportu.

Ko može da zaboravi početke Kris Evert, Trejsi Ostin ili Majkla Čenga,
koji su sa petnaest-šesnaest osvajali teniske gren-slem turnire? Ili
šahovske vunderkinde Bobija Fišera i Pola Morfija? Ili, setite se Hozea
Raula Kapablanke, koji je na Kubi osvojio šahovski šampionat kad mu je
bilo jedanaest godina.

Konačno, želim da se pozabavim jednim književnim debijem -

najbriljantnijim literarnim debijem svih vremena, naime, čovekom koji je
u svojim srednjim dvadesetim blesnuo na literarnom nebu jednim
čarobnim romanom...
 Ovde je zastao da bi pobudio napetost, uzdignute glave, lica koje je
zračilo samopouzdanjem. Bilo je očito da je siguran u ono što radi. Džulijus ga
je s nevericom pratio. Šta je Filip očekivao da će videti? Studente na ivicama
sedišta, kako drhte od radoznalosti i šapuću „Ko je to literarno čudo?”

Džulijus je iz petog reda okrenuo glavu da bi osmotrio publiku: svuda

bezizražajne oči, slušaoci zavaljeni u sedišta, uronjeni u novine, popunjavaju
ukrštene reči. Na levoj strani, jedan usnuli opružen preko dve stolice; na desnoj,
na kraju njegovog reda, zagrljeni par u dugom poljupcu. U redu tačno ispred
njegovog, dvojica momaka se gurkaju laktovima, požudno kibicujući nekoga
gore, u dnu prostorije. Uprkos radoznalosti, nije se okrenuo da isprati njihov
pogled - verovatno su zverali u neku žensku - već se ponovo usredsredio na
Filipa. Ovaj je nastavio da veze:

I ko je bio taj vunderkind? Njegovo ime je Tomas Man. Kada je bio vaših
godina, da, vaših godina, počeo je da piše jedno remek-delo, slavni roman
koji se zove Budenbrokovi, objavljen kada mu je bilo samo dvadeset šest.
Tomas Man, nadam se i molim boga da ste za njega čuli, postao je golema
figura u literarnom svetu dvadesetog veka i dobio je Nobelovu nagradu za
književnost. (Ovde je pisaru na tabli izdiktirao reči M-a-n i B-u-d-e-n-b-
r-o-k-o-v-i.) Budenbrokovi, štampani 1901, prate život jedne nemačke
buržoaske porodice kroz četiri generacije, sa svim udesima koje nose
životni ciklusi.

Kakve ovo ima veze sa filozofijom i pravim predmetom današnjeg

predavanja? Kao što sam obećao, malo sam odlutao, ali samo da bih se
još odlučnije vratio na suštinu.
 Džulijus začu šuškanje u auditorijumu i zvuk koraka. Dva voajera ispred
njega koja su se ranije podgurkivala, sada su bučno skupljala svoje stvari i
napuštala salu. Oni što su se ljubili na kraju reda već su bili otišli, čak je iščezao
i student koji je pisao na tabli.

Filip nastavi:

Za mene, najupečatljiviji pasaži u Budenbrokovima nalaze se pri kraju

romana, kada se protagonista, paterfamilias, stari Tomas Budenbrok,
približava smrti. Zadivljujuće je da jedan pisac u svojim ranim
dvadesetim ima takav uvid i takvu senzibilnost kad su u pitanju teme koje
se tiču kraja života. (Dok je podizao raskupusanu knjigu na usnama mu
se pojavio bled osmeh.) Ove stranice preporučujem svima koji imaju
nameru da umru.

Džulijus je začuo kako dva studenta, napuštajući prostoriju, šibicom pale

cigarete.

Kad je smrt došla po njega, Tomas Budenbrok je bio smeten i preplavljen

očajanjem. Nijedan od njegovih sistema verovanja nije mu pružio utehu -
ni religijski nazori, koji su već mnogo ranije zakazali u zadovoljenju
njegovih metafizičkih potreba, niti svetovni skepticizam i sklonost
materijalističkom darvinizmu. Ništa, po Manovim rečima, nije moglo da
pruži umirućem čoveku „u susretu sa prodornim očima smrti jedan jedini
sat spokoja.”

Na ovom mestu, Filip podiže pogled. „Ono što se zatim dogodilo je od

velikog značaja i sad počinjem da se približavam zadatoj temi večerašnjeg
predavanja.”

Usred svog očaja, Tomas Budenbrok je slučajno sa police izvukao jedan

jeftini, loše uvezan filozofski tom, kupljen pre mnogo godina na tezgi s
polovnim knjigama. Počeo je da čita i odmah se utešio. Zadivilo ga je
kako je, po Manovim rečima, „jedan veliki um uspeo da ščepa tu okrutnu
podrugljivu stvar zvanu život.”

Izvanredna jasnoća vizije u tom filozofskom tomu očarala je

umirućeg, prolazili su sati a on nije prekidao čitanje. Stigao je tako do
poglavlja s naslovom „O smrti i njenom odnosu s našom ličnom
besmrtnošću” i, opijen tim rečima, čitao je kao da mu od toga zavisi
život. Kad je završio, bio je drugi čovek, čovek koji je pronašao utehu i
mir što su mu prethodno izmicali.

Šta je to što je umirući otkrio? (U ovom trenutku iznenada je

progovorio proročkim glasom.) Sad dobro slušajte, Džulijuse Hercfelde,
jer vam ovo može biti od koristi na završnom životnom ispitu...

Šokiran što je direktno oslovljen na javnom predavanju, Džulijus se

hrabro uspravio na sedištu. Nervozno se osvrnuo oko sebe i, na svoje
zaprepašćenje, shvatio da je auditorijum prazan: svi, čak i dva beskućnika, otišli
su.

Filip, kog nestanak publike nije poremetio, mirno je produžio:

Pročitaću jedan pasus iz Budenbrokovih. (Otvorio je pohabanu knjigu u

mekom povezu.) Vaš zadatak je da roman pročitate vrlo pažljivo, posebno
deveto poglavlje. Biće vam od neprocenjive koristi - daleko je vrednije od
pokušaja izvlačenja smisla iz sećanja na davnašnje pacijente.
 Da li sam se nadao da ću živeti kroz svog sina? U ličnosti mnogo bleđoj,
nepostojanijoj i bojažljivijoj nego što je moja? Slepa, detinjasta ludost! Šta moj
sin može da učini za mene? Gde ću biti kad umrem? Ah, to je tako blistavo
jasno. Biću u svima onima koji su ikada rekli, koji ikada kažu, ili će ikada reći
„Ja” - ali naročito u svima onima koji to kažu sa najviše punoće, snage i
radosti!... Zar sam ikada mrzeo život - život čist, moćan, neumoljiv! Taman
posla! Ali sam mrzeo sebe što nisam uspevao da ga iznesem. Sve vas volim, vas
blagoslovene, i uskoro, uskoro, prestaću da budem odsečen od vas tananim
nitima svog sopstva; uskoro će ono u meni što vas voli biti slobodno i biti u
vama i sa vama - u svima vama i sa svima vama.

Zatvorio je roman i vratio se svojim beleškama.

No, ko je autor koji je toliko promenio Tomasa Budenbroka? Man

njegovo ime u romanu ne pominje, ali je četrdeset godina kasnije napisao
veličanstven esej u kom je naveo da je Artur Šopenhauer pisac dotičnog
toma. Man zatim nastavlja da opisuje kako je u dobi od dvadeset tri prvi
put iskusio veliki užitak u čitanju Šopenhauera. Ne samo da je bio
ushićen zvonjavom Šopenhauerovih reči, koje je opisao kao „tako krajnje
dosledno jasne, tako zaokružene, dok su njihovo predstavljanje i jezik
tako moćni, tako elegantni, tako nepogrešivo prikladni, tako žestoko
briljantni, tako veličanstveno i poletno oštri - kao nigde drugde u istoriji
nemačke filozofije”, već i suštinom šopenhauerovske misli, za koju kaže
da je „emotivna, da ostavlja bez daha, titra između snažnih kontrasta,
između instinkta i uma, strasti i iskupljenja.” Man je tada uvideo da je
otkriće Šopenhauera isuviše vredno iskustvo da bi ga zadržao za sebe i
odmah ga je kreativno upotrebio nudeći filozofa svom napaćenom heroju.
 Ne samo Tomas Man, već i mnogi drugi veliki umovi priznali su
svoj dug Arturu Šopenhaueru. Tolstoj ga je nazvao „genijem par
excellence među ljudima”. Za Riharda Vagnera bio je „dar s neba.” Niče
je izjavio da mu se život promenio nakon što je u antikvarnici u Lajpcigu
kupio otrcan primerak Šopenhauera i, kako se izrazio, „pustio
dinamičnog, turobnog genija da obrađuje njegov duh.” Šopenhauer je
trajno promenio intelektualnu mapu zapadnog sveta i bez njega bismo
imali drugačijeg i slabijeg Frojda, Ničea, Hardija, Vitgenštajna, Beketa,
Ibzena, Konrada.

Izvadio je džepni sat, na trenutak ga pomno osmatrao i završio s velikom

pompom:

Ovo je kraj mog uvoda u Šopenhauera. Njegova filozofija ima takvu

širinu i dubinu da se opire nekom kratkom rezimeu. Stoga sam odlučio da
podstaknem vašu radoznalost, nadajući se da ćete pažljivo pročitati
poglavlje od šezdeset strana u vašem udžbeniku. Ja ću radije da posvetim
poslednjih dvadeset minuta predavanja pitanjima slušalaca i diskusiji.
Ima li pitanja, doktore Hercfeld?

Uzdrman Filipovim tonom, Džulijus je još jednom prokrstario pogledom

po ispražnjenom auditorijumu, a onda blago rekao: „Filipe, pitam se da li si
svestan da ti je publika otišla?”

„Koja publika? Oni? Ti takozvani studenti?” Otresao je rukama u znak

omalovažavanja, pokazujući tako da nisu vredni pomena, da ga se ni njihov
dolazak ni odlazak nimalo ne tiču. „Moja publika ste danas vi, doktore
Hercfeld. Predavanje sam namenio samo vama”, reče, nimalo zbunjen što u
pećinski pustoj slušaonici vodi razgovor sa udaljenosti od deset metara.

„U redu, zagrišću. Zašto sam ja danas tvoja publika?”

„Razmislite o tome, doktore Hercfeld...”

„Radije bih da me zoveš Džulijus. Ako se ja tebi obraćam sa Filipe, i

pretpostavljam da ti to ne smeta, onda je jedino ispravno da ti mene zoveš
Džulijus. Ah, déjà vu, sve ispočetka - jasno se sećam da sam ti vrlo davno rekao
’Molim te, zovi me Džulijus - nismo stranci?’”

„Ja se svojim klijentima ne obraćam ličnim imenom, jer sam njihov

profesionalni konsultant a ne prijatelj. Ali, ako je to tvoja želja, biće Džulijus.
Krenuću od početka. Pitaš zašto si samo ti moja ciljna publika. Zato što
naprosto odgovoram na tvoju molbu za pomoć. Razmisli, Džulijuse, pozvao si
me i zatražio razgovor, a u tom zahtevu bilo je i drugih zahteva.”

„Zar?”

„Da. Objasniću ti. Prvo, u tvom glasu čuo se prizvuk urgentnosti. Bilo ti
je veoma stalo do našeg susreta. Očito, tvoj zahtev nije potekao iz puke
radoznalosti da čuješ kako sam ja. Ne, želeo si nešto drugo. Pomenuo si da ti je
zdravlje ugroženo, a za čoveka koji ima šezdeset pet godina to sigurno znači
suočavanje sa smrću. Otuda sam mogao da pretpostavim da si uplašen i da
tragaš za nekom vrstom utehe. Moje današnje predavanje je odgovor na tvoj
zahtev.”

„To je zaobilazan odgovor, Filipe.”

„Ništa zaobilazniji od tvog zahteva, Džulijuse.”

„Touché! Koliko se sećam, zaobilaznost ti nikad nije smetala.”

„Ne smeta mi ni sada. Zamolio si me za pomoć i ja sam odgovorio

upoznajući te s čovekom koji najviše od svih može da ti pomogne.”

„Tvoja namera je bila da mi pružiš utehu opisujući kako je Manovog

umirućeg Budenbroka tešio Šopenhauer?”

„Upravo tako. A to sam ti ponudio samo kao predjelo, uzorak onoga što
treba da usledi. Ima mnogo toga što ja, kao tvoj vodič do Šopenhauera, mogu da
ti pružim i želeo bih da ti nešto predložim.”

„Da predložiš? Filipe, ne prestaješ da me iznenađuješ. Radoznao sam da

čujem.”

„Završio sam program iz savetovanja i ispunio sve druge uslove da bih

dobio licencu, osim što mi nedostaje još dve stotine sati profesionalne
supervizije. Mogu da nastavim da radim kao klinički filozof - ta oblast nije
zakonski regulisana - ali bi mi licenca savetnika donela mnoge prednosti,
između ostalog i mogućnost da uplatim osiguranje protiv nesavesne prakse, te
da sebe uspešnije reklamiram. Za razliku od Šopenhauera, niti imam nezavisan
izvor finansijske podrške, niti neku sigurnu akademsku poziciju - svojim očima
si video kakvu nezainteresovanost za filozofiju pokazuju klipani upisani na ovaj
svinjac od univerziteta.”

„Filipe, moramo li da se dovikujemo? Predavanje je završeno. Zašto ne

sedneš, pa da razgovor nastavimo na manje formalan način?”

„Naravno.” Pokupio je beleške, gurnuo ih u torbu i spustio se na sedište u

prvom redu. Iako su sedeli bliže, i dalje su ih delila četiri reda i Filip je morao
da krivi vrat kako bi gledao u Džulijusa.

„Dakle, s pravom sam pretpostavio da je tvoj predlog trampa - ja tebe

superviziram, a ti mene podučavaš Šopenhaueru?”, pitao je Džulijus sada tišim
glasom.

„Tačno!” Filip je okrenuo glavu, ali nedovoljno da bi im se pogledi

susreli.

„I sigurno si osmislio precizan mehanizam našeg sporazuma?”

 „Mnogo sam o tome razmišljao. Zapravo, doktore Hercfeld...”

„Džulijuse.”

„Da, da - Džulijuse. Hteo sam da kažem da već nekoliko nedelja planiram

da te pozovem kako bismo se dogovorili o superviziji, ali sam odlagao,
prvenstveno zbog finansijskih razloga. Kad si me nazvao zapanjila me je ta
koincidencija. Što se tiče mehanizma, predlažem jedan susret nedeljno i podelu
vremena: pola sata ti meni daješ profesionalne savete u vezi sa mojim
pacijentima, a pola sata ja tebe vodim ka Šopenhaueru.”

Džulijus zatvori oči i utonu u misli.

Filip pričeka dva-tri minuta i reče: „Šta veliš na moju ponudu? Iako sam
siguran da se nijedan student neće pojaviti, ja ih po rasporedu primam posle
predavanja, tako da moram da se vratim do upravne zgrade.”

„Pa Filipe, ovo nije uobičajena ponuda. Treba mi vremena da razmislim.

Da se vidimo kasnije tokom nedelje. Meni je slobodna sreda popodne. Može li u
četiri?”

Filip klimnu glavom. „U sredu završavam u tri. Da se nađemo u mojoj

ordinaciji?”

„Ne, Filipe. U mojoj. Nalazi se nedaleko od stare, u mojoj kući, Avenija

Pacifik broj 2-40-9. Evo ti moja kartica.”

Izvodi iz Džulijusovog dnevnika

Posle predavanja, Filipov predlog za razmenu supervizije i podučavanja

me je zaprepastio. Kako se samo brzo vraćamo u poznato polje sile druge
osobe! To toliko liči na sećanja iz snova izazvana nekim našim stanjima, u
kojima te zastrašujuća bliskost pejzaža podseti da si identičnu lokaciju posetio
u ranijim snovima. Isto je sa marihuanom - nekoliko udara i odjednom si na
znanom mestu, misliš znane misli koje postoje samo dok si u marihuana-stanju.

Tako je i sa Filipom. Kratko vreme s njim i - presto! - duboka sećanja na

njega, plus posebno Filipom izazvano stanje duha munjevito se vraćaju. Kako
je arogantan, kako pun prezrenja. Kako neosetljiv za druge. A ipak, ima tu
nešto, nešto jako - pitam se šta? - što me vuče njemu. Njegova inteligencija?
Njegova umišljenost i to kao da je s druge planete, spojem do neverovatne
naïveté? I kako je isti posle dvadeset dve godine. Ne, to nije istina! Oslobodio
se seksualne kompulzije, nije osuđen da zauvek njuška po tlu u potrazi za
ženkom. Daleko više boravi na onim uzvišenijim mestima za kojima je uvek
žudeo. No, njegova manipulativnost - i dalje je prisutna, i tako očita, a on nema
pojma koliko je vidljiva, kako ja valjda treba da skočim na njegovu ponudu,
kako treba da mu dam dvesta sati mog vremena u zamenu za podučavanje
Šopenhaueru, a da to besramno predstavi kao moj predlog, moju želju, moju
potrebu. Ne mogu poreći da me Šopenhauer pomalo zanima, ali provesti dvesta
sati sa Filipom učeći o njemu u ovom trenutku je nisko plasirano na listi mojih
želja. I ako je citat koji je pročitao o umirućem Budenbroku noseći primer
onoga što Šopenhauer ima da mi ponudi, onda me to ostavlja hladnim. Ideja
ponovnog sjedinjenja sa univerzalnim Jednim, bez ikakvog daljeg trajanja mene
i mojih sećanja i neponovljive svesti, najhladnija je uteha. Ne, to je nikakva
uteha.

A šta Filipa vuče meni? To je drugo pitanje. Njegova šala od pre neki
dan, o dvadeset hiljada dolara protraćenih na terapiju sa mnom - možda još
uvek traži neki način da povrati investiciju.

Supervizirati Filipa? Učiniti ga propisnim, košer terapeutom? Tu je

dilema. Da li želim da ga podržim? Želim li da mu dam blagoslov, a pritom da
ne verujem da jedan mrzitelj (a on jeste mrzitelj) može ikome pomoći da raste?
 Religija ima sve na svojoj strani:

otkrovenje, proročanstva, zaštitu

vlasti, najviše dostojanstvo i eminentnost... i povrh toga,

neprocenjive prerogative dozvole da u umove

tokom nežnog doba detinjstva utisne svoje doktrine,

čime one postaju bezmalo urođene ideje.

Srećni dani ranog

detinjstva

Johana je u svom dnevniku, nakon Arturovog rođenja u februaru 1788, napisala

da kao i sve mlade majke uživa igrajući se sa svojom „novom lutkom”. Ali nove
lutke ubrzo postaju stare, te se Johana za nekoliko meseci zasitila svoje igračke i
prepustila dosadi i izolaciji u Gdanjsku. U njoj se javljalo nešto novo - neki
nejasan osećaj da nije predodređena za materinstvo i da je očekuje drugačija
budućnost. Posebno teško su joj padala leta na seoskom imanju
Šopenhauerovih. Hajnrih joj se, u društvu sveštenika, pridruživao vikendom, a
ostatak vremena je provodila sama sa Arturom i poslugom. Budući žestoko
ljubomoran, Hajnrih je svojoj ženi branio da prima susede ili da iz bilo kog
razloga napušta kuću.
 Kad je Arturu bilo pet godina, porodica se suočila s velikim stresom.
Pruska je anektirala Gdanjsk i, neposredno pred dolazak pruskih trupa pod
komandom upravo onog generala kojeg je Hajnrih svojevremeno uvredio, čitava
porodica je izbegla u Hamburg. Tamo, godine 1797, u stranom gradu, Johana je
rodila drugo dete, Adelu, i osetila se sputanijom i očajnijom no ikad pre.

Hajnrih, Johana, Artur, Adela - otac, majka, sin, ćerka - njih četvoro,
zajedno, a nepovezani.

Za Hajnriha, Artur je bio čaura predodređena da se razvije u buduću

glavu trgovačke kuće Šopenhauer. Bio je otac u tradiciji Šopenhauera: brinuo je
o poslu, ne i o sinu, planirajući da se aktivira i preuzme očinske dužnosti kad
ovaj prestane da bude dete.

A supruga, šta je s njom planirao? Za porodicu Šopenhauer ona je bila

nosilac semena i kolevka. Opasno vitalna, morala je biti kontrolisana, zaštićena
i sputana.

Johana? Kako se ona osećala? U zamci! Suprug i hranilac bio je njena

životna greška, zlosretni tamničar, surovi crpitelj njene vitalnosti. A sin Artur?
Nije li i on bio deo te zamke, nešto što je zapečatilo njen mrtvački kovčeg?
Pošto je bila talentovana, u njoj je divljim tempom rasla žudnja da izrazi i
ostvari sebe, a Artur će se ispostaviti kao žalosno neadekvatna naknada za njeno
samoporicanje.

A mlada kćer? Adelu je Hajnrih malo primećivao, u porodičnoj drami bila

joj je namenjena minorna uloga i sudbina da čitav život provede kao sekretarica
Johane Šopenhauer.

I tako, Šopenhauerovi su pošli svojim odvojenim putevima.

Otac, pritisnut strepnjom i očajem, dovukao se do svoje smrti, šesnaest

godina po Arturovom rođenju, tako što se popeo na gornji prozor za utovar robe
u vlastitom magacinu i bacio u ledene vode Hamburškog kanala.
 Majka, Hajnrihovim skokom katapultirana iz bračne klopke, sa cipela je
otresla hamburšku prašinu i kao vetar odletela u Vajmar, gde je ubrzo stvorila
jedan od najživljih književnih salona u Nemačkoj. Tu je postala dragi prijatelj
Geteu i drugim izuzetnim ljudima od pera, te napisala desetak romantičnih
bestselera, većinu o ženama koje su primorane na neželjene brakove, ali
odbijaju da podižu decu i stalno čeznu za ljubavlju.

A mladi Artur? Artur Šopenhauer će izrasti u jednog od najmudrijih ljudi

svih vremena, i jednog od najvećih očajnika i mrzitelja života, koji će u svojoj
pedeset petoj napisati:

Da možemo videti unapred, bilo bi trenutaka kad bi nam deca mogla

izgledati kao nevini zatvorenici osuđeni ne na smrt, već na život, još isuviše
nesvesni šta njihova kazna znači. Ipak, svi čeznemo da dostignemo duboku
starost... ono stanje života za koje se može reći „danas je loše, i svaki dan će biti
gore, sve dok se ne dogodi ono najgore.”
 Beskrajni prostor sa bezbroj blistavih

sfera, oko kojih se okreće desetine

manjih svetlucavih, vrelih u jezgru

a omotanih hladnom tvrdom korom iz

čije se buđave opne produkuju bića

koja žive i znaju - to je... realnost, svet.

Džulijusova prostrana vila na Pacifik hajtsu bila je mnogo veća od ijedne koju
bi danas sebi mogao da priušti: spadao je u one srećne milionere San Franciska
koji su bili u prilici da kupe kuću, bilo kakvu, pre trideset godina. Kupovinu je
omogućilo trideset hiljada dolara nasledstva njegove žene Mirijam i, za razliku
od svih njihovih drugih investicija, ovoj je vrednost meteorski rasla. Nakon
Mirijamine smrti razmišljao je da je proda - bila je prevelika za jednu osobu -
ali je umesto toga na prvi sprat preselio svoju ordinaciju.

Četiri stepenika vodila su od ulice do odmorišta sa fontanom obloženom

plavim pločicama. S leve strane, preko nekoliko stepenika stizalo se do
ordinacije; s desne, dužim stepeništem, pelo se do njegovog stana. Filip je
stigao tačno na vreme. Džulijus ga je pozdravio na vratima, dopratio do
ordinacije i pokazao mu da sedne na stolicu presvučenu kestenjastom kožom.

„Kafa ili čaj?”

Filip se nije ni osvrnuo oko sebe dok je sedao i, ignorišući Džulijusovu

ponudu, rekao: „Čekam tvoju odluku u vezi supervizije.”

„Ah, opet pravo na posao. Mučim se s tom odlukom. Mnogo je pitanja.

Ima nešto u tom zahtevu - neka duboka kontradikcija - što me totalno zbunjuje.”

„Razume se, želiš da znaš zašto hoću tvoju superviziju kad sam bio toliko
nezadovoljan tobom kao terapeutom?”

„Baš to. Na vrlo jasan način si rekao da je naša terapija predstavljala

kolosalan neuspeh, izgubljene su tri godine i velike količine tvog novca.”

„Pa to i nije neka kontradikcija”, Filip spremno odgovori. „Neko može

biti kompetentan terapeut i supervizor iako nije imao uspeha sa određenim
pacijentom. Istraživanja pokazuju da terapija, ma ko da je radi, ne daje rezultate
kod približno jedne trećine pacijenata. Uz to, ja sam nesumnjivo igrao značajnu
ulogu u tom neuspehu - i moja tvrdoglavost, rigidnost. Tvoja jedina greška je
bila što si za mene izabrao pogrešan tip terapije i onda u tome predugo
istrajavao. Međutim, svestan sam tvog truda, čak i zainteresovanosti, da mi
pomogneš.”

„To dobro zvuči, Filipe. Zvuči logično. Ali ipak, tražiti superviziju od
terapeuta čija terapija ti nije donela ništa! Neka sam proklet ako bih ja to uradio
- tražio bih nekog drugog. Imam osećaj da tu ima još nečeg, nešto mi
prećutkuješ.”

„Možda bi bila na mestu jedna mala korekcija. Nije sasvim tačno da od

tebe ništa nisam dobio. Izgovorio si dve rečenice koje su mi ostale u sećanju i
možda odigrale neku korisnu ulogu u mom oporavku.”

Džulijusa je na trenutak naljutilo što će morati da pita za detalje. Da li je

Filip mislio da ga to neće zanimati? Zar je moguće da je toliko otkačen? Na
kraju se predao i rekao: „Koje dve rečenice?”

„Prva ne zvuči bog zna kako, ali je imala izvesnu snagu. Opisivao sam ti
jedno svoje tipično veče - znaš, kad negde pokupim ženu, izvedem je na večeru,
scenu zavođenja u mojoj spavaćoj sobi, sa istom rutinom i istom muzikom za
pravljenje atmosfere. Sećam se da sam te pitao šta misliš o tome, i da li misliš
da je neukusno ili nemoralno.”

„Ne sećam se šta sam odgovorio.”

„Rekao si da ne misliš ni da je neukusno ni da je nemoralno, već samo da

je dosadno. Pogodila me je pomisao da vodim dosadan, repetitivan život.”

„Ah, zanimljivo. To je bila prva rečenica. A druga?”

„Razgovarali smo o epitafima. Ne sećam se zašto, činim mi se da si

pokrenuo pitanje kakav bih ja izabrao za sebe...”

„Vrlo moguće. To pitam kad osetim da sam na mrtvoj tački i da je

potrebna neka šokantna intervencija. I...?”

„Sugerisao si da bi na mojoj nadgrobnoj ploči moglo biti urezano „Voleo

je da tuca”. A onda si dodao da bi ista rečenica bila dobar epitaf i za mog psa -
mogao bih da iskoristim isti spomenik i za sebe i za psa.”

„Prilično jako. Zar sam bio toliko grub?”

„Grubo ili ne, to nije bitno. Važno je koliko je efektivno i trajno. Mnogo
kasnije, možda nakon deset godina, to sam upotrebio.”

„Odložene intervencije! Uvek sam imao osećaj da su važnije nego što se

obično misli i hteo sam da se njima pozabavim. Ali, za naše današnje potrebe,
reci mi zašto si oklevao da mi prošli put ovo pomeneš, da priznaš da sam ipak,
makar malo, bio od koristi?”

„Džulijuse, nisam siguran da vidim zbog čega bi to bilo relevantno za ovo

čime se sada bavimo - da li si ili nisi voljan da budeš moj psihoterapijski
supervizor i da zauzvrat prihvatiš da budem tvoj šopenhauerovski savetnik?”

„Činjenica da ne vidiš zašto je relevantno čini ga još relevantnijim. Filipe,

neću ni pokušavati da budem diplomata. Govorim ti otvoreno: nisam siguran da
si bazično opremljen za terapeuta, i stoga gajim izvesne sumnje da supervizija
ima smisla.”

„Kažeš, nisam opremljen? Razjasni mi to, molim te”, upita Filip bez traga
nelagode.

„Dakle, reći ću to ovako. Uvek sam terapiju smatrao više vokacijom nego
profesijom, načinom života onih kojima je stalo do drugih. Kod tebe ne vidim
dovoljno brižnosti. Dobar terapeut želi da ublaži patnju, da pomogne ljudima da
se razvijaju. A u tebi vidim jedino prezir prema drugima - pogledaj samo kako si
svoje studente odbacio i uvredio. Terapeuti treba da sa svojim pacijentima
uspostave odnos, a tebi nije mnogo stalo do toga kako se drugi osećaju.
Uzmimo nas dvojicu - kažeš da si, na osnovu mog telefonskog poziva,
pretpostavio da imam fatalnu bolest. A nisi izustio ni reč utehe ili saosećanja.”

„Zar bi to pomoglo - mrmljati neke prazne reči saosećanja? Dao sam ti

više, mnogo više. Za tebe sam osmislio i izveo čitavo jedno predavanje.”

„To mi je sada jasno. Ali, bio si tako indirektan, Filipe. Osećao sam se
kao da sam zbrinut, a ne da neko brine za mene. Bilo bi mi mnogo bolje da si
bio direktan, da si iz svog srca poslao neku poruku mom srcu. Ništa veliko,
možda samo jednostavna zainteresovanost za moju situaciju ili stanje duha ili si,
pobogu, mogao naprosto reći ’Žao mi je što umireš’. Da li je to toliko teško?”

„Da sam ja bolestan, to ne bi bilo ono što bih želeo. Ja bih želeo alatke,
ideje, onu viziju koju je Šopenhauer dao suočavajući se sa smrću - ono što sam i
ja tebi pružio.”

„Čak ni sada, Filipe, i dalje nemaš nameru da proveriš svoju pretpostavku

da sam fatalno bolestan.”

„Grešim li?”

„Probaj opet, Filipe. Izgovori te reči - neće boleti.”

 „Rekao si da imaš ozbiljne zdravstvene probleme. Možeš li mi reći više o
tome?”

„To je dobar početak. Rečenica sa otvorenim krajem je ubedljivo najbolji

izbor.” Zastao je da bi sabrao misli i razmotrio koliko da otkrije Filipu. „Dakle,
nedavno sam saznao da imam jednu vrstu karcinoma kože koji se zove maligni
melanom i život mi je ozbiljno ugrožen, mada me doktori uveravaju da će me
zdravlje poslužiti još godinu dana.”

„Još sam više ubeđen”, Filip odgovori, „da bi ti koristila

šopenhauerovska vizija koju sam izneo na predavanju. Sećam se da si jednom
tokom naše terapije rekao da je život privremeno stanje sa trajnim ishodom - to
je čist Šopenhauer.”

„To je trebalo da bude ironično.”

„Pa, znamo šta je tvoj guru, Sigmund Frojd, imao da kaže o ironiji. Moja
poenta i dalje stoji: Šopenhauerova mudrost sadrži mnogo toga što ti može
poslužiti.”

„Filipe, nisam tvoj supervizor, to tek treba da odlučimo, ali daću ti prvu
lekciju iz psihoterapije, besplatno: Ni ideje ni vizije ni tehnike nisu ono što je
zaista važno. Kad na kraju terapije pacijente pitaš o procesu, čega se sećaju?
Nikad ideja - uvek odnosa. Retko pamte važne uvide koje su dobili od terapeuta,
ali po pravilu sa emocijama govore o svom ličnom odnosu s njim. Počinjem da
mislim da je to slučaj čak i sa tobom. Zašto si me tako dobro zapamtio i pridao
važnost onome što se među nama događalo, toliko da se sada, nakon svih ovih
godina, obraćaš za superviziju? Nije to zbog ona dva komentara - ma koliko da
su bili provokativni - ne, verujem da je to zato što osećaš izvesnu povezanost sa
mnom. Mislim da prema meni gajiš neki oblik duboke naklonosti i, zato što je
naš odnos - koliko god da je možda bio težak - imao smisla, ponovo mi se
obraćaš nadajući se nekoj vrsti prihvatanja.”
 „Pogrešno od početka do kraja, dr Hercfeld...”

„Da, da, tako pogrešno da te čak i pominjanje prihvatanja tera da se brže

bolje vratiš na formalno oslovljavanje.”

„Pogrešno od početka do kraja, Džulijuse. Prvo, hoću da te upozorim da

praviš grešku pretpostavljajući da je tvoje viđenje realnosti ono pravo - res
naturalis - i da je tvoja misija da tu viziju nametneš drugima. Ti žudiš za
odnosima, pridaješ im značaj i imaš pogrešnu pretpostavku da ja, zapravo
svako, mora da radi to isto i da sam, ako tvrdim drugačije, potisnuo svoju
žudnju za odnosom.”

„Izgleda verovatnije”, Filip nastavi, „da bi nekom kao što sam ja bio
mnogo bliži filozofski pristup. Istina je da se ti i ja suštinski razlikujemo. Ja
nikad nisam crpeo zadovoljstvo iz odnosa s drugima; njihovo trabunjanje,
zahtevi, efemerne beznačajne težnje, njihovi besmisleni životi, smetnja su i
prepreka mom druženju s nekolicinom velikih svetskih umova koji imaju nešto
značajno da kažu.”

„Zašto si se onda opredelio da budeš terapeut? Zašto ne ostaneš s velikim

svetskim duhovima? Zašto da trošiš vreme nudeći pomoć tim besmislenim
životima?”

„Da imam, kao Šopenhauer, nasledstvo od kog bih živeo, uveravam te da

danas ovde ne bih sedeo. U pitanju je samo novac. Troškovi studiranja ispraznili
su mi račun u banci, za predavanja dobijam crkavicu, koledž je pred bankrotom
i sumnjam da će mi angažman biti obnovljen. Da bih pokrio troškove dovoljno
je da imam nekoliko klijenata nedeljno: živim štedljivo, ne želim da postignem
ništa izuzev slobode da sledim ono što mi je istinski važno, a to su čitanje,
razmišljanje, meditacija, muzika, šah, šetnje sa mojim psom Ragbijem.”

„Još uvek mi nisi odgovorio na pitanje: zašto si došao kod mene kad je
jasno da radim na sasvim drugačiji način od onog na koji ti hoćeš da radiš? I
nisi odgovorio na pretpostavku da ima nečeg u našem ranijem odnosu što te je
dovelo meni.”

„Nisam odgovorio jer je to tako daleko od istine. Ali pošto izgleda da ti je

važno, pozabaviću se tvojom pretpostavkom. Nemoj da misliš da dovodim u
pitanje postojanje bazičnih interpersonalnih potreba. Sam Šopenhauer je rekao
da dvonošci - to je njegov izraz - imaju potrebu da se okupe oko vatre kako bi
se ogrejali. Međutim, upozorio je na opasnost - mogu se opeći ukoliko se
previše zbiju. Njemu su se dopadali ježevi - zbijaju se da bi se ugrejali, a bodlje
koriste da održe odstojanje. On je svoju distanciranost cenio i njegova sreća nije
zavisila ni od čega izvan njega. I u tome nije bio usamljen; drugi veliki ljudi,
Montenj, na primer, takođe su razmišljali na ovaj način.”

„I ja se bojim dvonožaca”, nastavio je, „i slažem se sa njegovim

zapažanjem da je srećan onaj čovek koji može da izbegne većinu drugih
stvorova. A kako se ne složiti da dvonošci proizvode pakao na Zemlji?
Šopenhauer je verovao da je ’Homo homini lupus’ - čovek čoveku vuk; siguran
sam da je poslužio kao inspiracija Sartrovom Bez izlaza.”

„Sve je to divno i krasno, Filipe. No, ti potvrđuješ upravo moju poentu:

da možda nisi opremljen da radiš kao terapeut. Tvoje gledište ne ostavlja prostor
za prijateljstva.”

„Svaki put kad napravim kontakt s nekim, završim gubeći deo sebe. U
odraslom dobu nisam imao prijatelja, niti mi je slalo da razvijem neko
prijateljstvo. Možda se sećaš, bio sam usamljeno dete, sa nezainteresovanom
majkom i nesrećnim ocem koji je na kraju izvršio samoubistvo. Budimo iskreni,
nisam sreo nikoga ko bi mogao da mi ponudi nešto značajno, a nije da nisam
tražio. Čim bih pokušao da se sprijateljim s nekim, doživeo bih isto što i
Šopenhauer, koji je rekao da nailazi samo na jadnike, ljude ograničene
inteligencije, zlog srca i rđavog karaktera. Ovde mislim na žive osobe - ne na
velike umove iz prošlosti.”
 „Sreo si mene, Filipe.”

„To je bio profesionalan odnos. Ja ovde govorim o društvenim

kontaktima.”

„Ti stavovi su primetni u tvom ponašanju. S prezirom i nedostatkom

socijalnih veština koji taj prezir pojačava, kako ćeš uopšte da terapijski
komuniciraš s drugima?”

„Nije da se tu ne slažemo - saglasan sam da treba da radim na socijalnim

veštinama. Malo prijateljskog stava i topline, kaže Šopenhauer, omogućava da
manipulišemo ljudima, kao što vosak zagrevamo da bismo ga oblikovali.”

Džulijus ustade, odmahujući glavom. Sipao je sebi kafu i počeo da hoda

po sobi. „Oblikovanje voska ne samo da je loša metafora - to je verovatno
najgora metafora za terapiju koju sam čuo - zapravo, jeste najgora. Tebe
svakako ne odlikuje odmerenost niti, uzgred rečeno, svog prijatelja i terapeuta
Artura Šopenhauera činiš meni iole dragim.”

Vrativši se na mesto, otpi malo kafe i reče: „Ne nudim te opet kafom jer
pretpostavljam da ne želiš ništa drugo osim odgovora na pitanje o superviziji.
Izgledaš vrlo usredsređeno, Filipe, tako da ću imati milosti i biću direktan. Evo
moje odluke u vezi superviziranja...”

Filip, koji je tokom razgovora izbegavao kontakt očima, po prvi put

pogleda ravno u Džulijusa.

„Imaš istančan um, Filipe. Mnogo toga znaš. Možda ćeš naći načina da
svoje znanje upotrebiš u terapiji. Moguće je da ćeš na kraju dati i neki značajan
doprinos. Nadam se tome. No, nisi spreman da budeš terapeut. I nisi spreman za
superviziju. Moraš da poradiš na svojim interpersonalnim veštinama,
senzitivnosti i osvešćenosti - i to mnogo. Ali, želim da ti pomognem. Prvi put
nisam uspeo, sad imam drugu šansu. Možeš li da me prihvatiš kao saveznika?”

„Dozvoli da na to pitanje odgovorim kada čujem tvoj predlog, koji

pretpostavljam da će uslediti.”

„Gospode! U redu, evo ga: ja, Džulijus Hercfeld, slažem se da budem

supervizor Filipu Slejtu ako, i samo ako, on prvo bude šest meseci pacijent u
mojoj terapijskoj grupi.”

Ovoga puta Filip je bio iznenađen. Nije očekivao takav odgovor. „Ne
misliš valjda ozbiljno!”

„Nikad nisam bio ozbiljniji.”

„Kažem ti da sam nakon mnogo godina valjanja u blatu konačno sredio

svoj život. Kažem ti da želim da zarađujem kao terapeut, i za to mi je potreban
supervizor - jedino to mi treba, a ti mi nudiš ono što ne želim i što ne mogu da
platim.”

„Ponavljam, nisi spreman za superviziju, nisi spreman da budeš terapeut,

ali mislim da u grupnoj terapiji možeš početi da se baviš svojim nedostacima.
To su moji uslovi. Prvo kurs iz grupne terapije, a onda, i samo onda, moja
supervizija.”

„Koliko naplaćuješ grupnu terapiju?”

„Ne mnogo. Sedamdeset dolara za seansu od devedeset minuta. I, uzgred

budi rečeno, plaća se i ako ne dođeš na seansu.”

„Koliko je pacijenata u toj grupi?”

„Nastojim da ih bude oko sedam.”

„Sedam puta sedamdeset dolara - to je četristo devedeset dolara. Za sat i

po vremena. Zanimljiv komercijalni poduhvat. I u čemu je poenta grupne
terapije - kako to radiš?”

„Poenta? Pa o čemu smo mi to pričali? Gledaj, Filipe, biću iskren: kako

da budeš terapeut ako nemaš pojma šta se dešava između tebe i drugih ljudi?”

„Ne, ne. Tu poentu sam shvatio. Pitanje je bilo neprecizno. Nisam prošao
obuku iz grupne terapije i tražim objašnjenje kako to funkcioniše. Kako će meni
koristiti da slušam druge dok pričaju o svojim životima i problemima en masse?
Užasava me i sama pomisao na takvu horsku jadikovku, mada - kako
Šopenhauer ističe - uvek je zadovoljstvo čuti da drugi pate više od nas.”

„O, pitaš za orijentaciju. To je opravdano pitanje. Uvek se trudim da

svakog pacijenta, pre nego što uđe u grupu, okvirno uputim u grupnu terapiju.
Svaki terapeut to treba da uradi. Saslušaj moju propoved. Prvo, moj pristup je
strogo interpersonalan; polazim od pretpostavke da je svaki član došao u grupu
zbog teškoća u uspostavljanju stabilnih odnosa...”

„Ali, to nije istina. Niti želim niti mi treba...”

„Znam, znam. Udovolji mi ovde, Filipe. Samo sam rekao da

pretpostavljam da su prisutne interpersonalne teškoće - pretpostavljam da je
tako i kod tebe, bez obzira da li se slažeš ili ne. Što se tiče mog cilja u
terapijskoj grupi, tu sam sasvim jasan: pomoći svakom članu da što bolje
razume kako se odnosi prema drugim osobama u grupi, uključujući terapeuta.
Držim fokus na sada-i-ovde - to je ključni koncept za tvoj razvoj kao terapeuta,
Filipe. Drugim rečima, grupa radi aistorijski: usredsređeni smo na sada - nema
potrebe da dubinski istražujemo prošlost svakog člana - fokusiramo se na
sadašnji trenutak u grupi; i na ovde - ignorišemo ono što članovi kažu da je loše
u njihovim drugim odnosima - pretpostavka je da će u grupi manifestovati ista
ponašanja koja im predstavljaju teškoću u njihovom društvenom životu. Dalje,
pretpostavljam da će na kraju ono što su naučili o svojim odnosima u grupi
generalizovati na svoje odnose napolju. Da li je to jasno? Mogu da ti dam
literaturu, ako hoćeš.”

„Jasno je. Koja su osnovna pravila u grupi?”

„Prvo - poverenje, ne razgovaraš ni sa kim o ostalim članovima. Drugo -

nastojiš da otkrivaš sebe i da iskreno izražavaš svoje viđenje drugih članova i
osećanja vezana za njih. Treće - sve mora da se odvija unutar grupe. Ako
članovi međusobno kontaktiraju van terapije, to se u grupu mora vratiti i o tome
diskutovati.”

„Jedino tako si spreman da me superviziraš?”

„Apsolutno. Hoćeš da te obučavam? E pa, to je moj uslov.”

Filip je ćutke sedeo, zatvorenih očiju, čela naslonjenog na sklopljene

ruke. Onda ih je otvorio i rekao: „Prihvatiću tvoj predlog ukoliko pristaneš da
mi seanse grupne terapije računaš kao sate supervizije.”

„To je prestup, Filipe. Možeš li da zamisliš u kakvu me etičku dilemu to

dovodi?”

„Možeš li ti da zamisliš u kakvu dilemu ti mene dovodiš? Da se bavim

odnosima s drugima a nikad nisam poželeo da mi bilo ko bilo šta znači. Zar mi
nisi ti sugerisao da će me poboljšanje socijalnih veština učiniti efektivnijim
terapeutom?”

Džulijus je ustao, odneo šolju do lavaboa i odmahujući glavom zapitao se

u šta se to upustio, onda se vratio do stolice, polako izdahnuo i rekao: „Pošteno,
slažem se da sate grupne terapije računam kao supervizijske.”

„Još jedna stvar: nismo se dogovorili o logistici razmene - mojoj ponudi

da te uvedem u Šopenhauera.”

„Šta god budemo radili po tom pitanju, moraće da sačeka, Filipe. Evo još
jedne terapijske smernice: izbegavaj s pacijentima dvojne odnose - uticaće na
terapiju. Mislim na sve vrste dodatnih veza: romantičnih, poslovnih, čak i onih
učitelj-učenik. Tako da bih radije, a to je i za tvoje dobro, da naš odnos držimo
čistim i jasnim. Zato predlažem da počnemo s grupom, da u supervizijski odnos
uđemo kasnije, a onda, možda - ništa ne obećavam - u filozofsko poučavanje.
Mada, u ovom trenutku, nemam veliku želju da se bavim Šopenhauerom.”
 „Ipak, možemo li da odredimo cenu naših budućih filozofskih
konsultacija?”

„To je pod znakom pitanja, i na dugačkom štapu.”

„Ipak bih voleo da definišemo cenu.”

„Ne prestaješ da me čudiš, Filipe. O čemu ti brineš! A o čemu ne brineš!”

„Svejedno, šta je fer cena?”

„Moj princip je da superviziju naplaćujem isto koliko i individualnu

terapiju - sa izvesnim umanjenjem za studente početnike.”

„Rešeno”, reče Filip odobravajući glavom.

„Stani, hoću da budem siguran da si dobro čuo da mi aranžman s

podučavanjem Šopenhaueru ne znači mnogo. Kad se među nama pojavila ta
tema, samo sam pokazao blago interesovanje za način na koji ti je Šopenhauer
toliko pomogao, a ti si istrčao pred rudu i pretpostavio da je posao ugovoren.”

„Nadam se da ću pojačati tvoje zanimanje za njegov rad. Rekao je toliko

toga važnog za našu oblast. Umnogome je anticipirao Frojda, koji je od njega
masovno pozajmljivao a da mu za to nije odao priznanje.”

„Zato ću ostati otvoren, ali ponavljam, mnogo toga što si rekao o

Šopenhaueru ne budi mi želju da saznam više o njegovom radu.”

„Uključujući i ono što sam rekao na predavanju, njegovim pogledima na

smrt?”

„To naročito. Ideja da se čovekovo suštinsko biće na kraju ponovo

ujedinjuje s nekom neodređenom, eteričnom univerzalnom životnom silom ne
pruža mi nikakvu utehu. Ako svest ne opstane, kakvo mi je to onda olakšanje?
Isto tako, malo me teši saznanje da će mi se telesni molekuli raspršiti svemirom
i da će moja DNK naposletku završiti kao deo nekog drugog oblika života.”

„Voleo bih da zajedno pročitamo njegov esej o smrti i o neuništivosti

postojanja. Ako to učinimo, siguran sam...”

„Ne sada, Filipe. U ovom trenutku nisam toliko zainteresovan za smrt

koliko za što punije življenje ostatka života - tako osećam.”

„Smrt je uvek tu, kao horizont svega za šta smo zainteresovani. Sokrat je
to najjasnije izrazio: ’Da bismo naučili valjano da živimo, moramo prvo naučiti
valjano da umremo’. Ili Seneka: ’Niko ne uživa u pravom ukusu života ako nije
voljan i spreman da ga napusti’.”

„Da, da, znam te propovedi i one su možda suštinski tačne. I ne

osporavam inkorporiranje mudrosti filozofije u psihoterapiju. Ja jesam za to.
Takođe znam da ti je Šopenhauer poslužio na mnogo načina, ali ne na sve:
moguće je da ti treba još i lečenje. Za to je dobra grupa. Radujem se našem
viđenju na tvojoj prvoj seansi sledećeg ponedeljka u četiri i trideset.”
 Samo zato što je strašna aktivnost

genitalnog sistema još uvek uspavana,

a mozak već ima punu živahnost,

detinjstvo je vreme nevinosti i sreće,

raj življenja, izgubljeni Eden na koji se

čežnjivo osvrćemo tokom čitavog preostalog života.

10

Najsrećnije godine

Arturovog života

Kada je Artur napunio devet godina, njegov otac je odlučio da je došlo vreme da
preuzme kontrolu nad obrazovanjem svog sina. Prvi korak se sastojao u tome da
ga na dve godine smesti u kuću svog poslovnog partnera, Gregori de Blesimara,
u Avru. Artur je tu trebalo da nauči francuski, otmene manire i, kako se Hajnrih
izrazio, „postane načitan u knjigama sveta”.

Prognan iz doma, odvojen od roditelja u devetoj godini? Koliko dece bi

ovakav egzil smatralo katastrofičnim životnim događajem? Ipak, Artur je te dve
godine kasnije opisao kao „ubedljivo najsrećniji deo svog detinjstva”.

U Avru se dogodilo nešto važno: možda je jedino tada osećao da je

negovan i da uživa u životu. Godinama je čuvao uspomenu na vedre
Blesimarove, kod kojih je pronašao nešto što je ličilo na roditeljsku ljubav.
Pisma koja je slao roditeljima bila su toliko puna hvale za njih, da je njegova
majka osetila obavezu da ga podseti na očeve vrline i širokogrudost. „Seti se da
ti je otac dozvolio da kupiš onu flautu od slonovače koja je koštala zlatnik.”

Još jedan značajan događaj zbio se tokom boravka u Avru. Artur je stekao
prijatelja, jednog od retkih u čitavom svom životu. Antim, Blesimarov sin, bio
je njegov vršnjak. Dva dečaka su se u Avru zbližila i nakon Arturovog povratka
u Hamburg razmenila nekoliko pisama.

Godinama kasnije, kao dvadesetogodišnjaci, ponovo su se susreli i u

nekoliko navrata zajedno izašli da bi potražili ljubavne avanture. Potom su im
se putevi i interesovanja razdvojili. Antim je postao biznismen i nestao iz
Arturovog života; trideset godina kasnije kratko su se dopisivali, i tom prilikom
Artur mu je zatražio neki finansijski savet. Kada je Antim odgovorio ponudom
da upravlja njegovim deonicama uz izvesnu nadoknadu, Artur je naglo prekinuo
komunikaciju. Do tada je već sumnjao u svakoga i nije verovao nikome.
Antimovo pismo je odložio na stranu nakon što je na poleđini koverte nažvrljao
jedan cinični Gracijanov aforizam (španski filozof kome se njegov otac veoma
divio): „Uđi u tuđe poslove kako bi iz njih izašao sa sopstvenim.”

Artur i Antim su se poslednji put videli deset godina kasnije - bio je to

čudan susret tokom kojeg su imali malo toga da razmene. Artur je starog
prijatelja opisao kao „nepodnošljivog starca”, a u dnevniku zapisao da je
„osećanje koje je pratilo susret dva prijatelja nakon čitave generacije pauze bilo
ogromno razočaranje čitavim životom.”

Još jedan događaj je obeležio Arturov boravak u Avru: iniciran je u smrt.

Drugar sa kojim se igrao u Hamburgu, Gotfrid Janiš, umro je tokom tog
perioda. Iako je delovao suzdržano i izjavio da o Gotfridu više nije mislio, očito
da nikada nije uistinu zaboravio svog mrtvog druga, a ni šok od prvog
upoznavanja sa smrću; trideset godina kasnije, u dnevniku je opisao jedan san:
„Nalazim se u nepoznatom selu, grupa ljudi stoji u polju, među njima je tanak,
visok, odrasli muškarac za kog, ne znam kako, znam da je Gotfrid Janiš, i on mi
želi dobrodošlicu.”

Artur je bez teškoća protumačio ovaj san. U to vreme živeo je u Berlinu,

usred epidemije kolere. Snevani prizor ponovnog susreta sa Gotfridom mogao
je značiti samo jedno: upozorenje da je smrt blizu. Rešio je da joj umakne
momentalnim napuštanjem Berlina. Izabrao je Frankfurt, u kom je živeo
poslednjih trideset godina, najviše zbog toga što ga je smatrao bezbednim od
kolere.
 Najveća mudrost je uživanje u sadašnjosti

učiniti vrhovnim životnim ciljem,

jer to je jedina realnost, sve ostalo je igra misli.

Ali je takođe možemo zvati i najvećom glupošću,

jer ono što traje samo trenutak i iščezava

kao san nikad ne zaslužuje ozbiljan napor.

11

Filipova prva seansa

Na svoju prvu seansu grupne terapije Filip je došao petnaest minuta ranije,
odeven isto kao i prilikom prethodna dva susreta sa Džulijusom: u izgužvanu i
izbledelu kariranu košulju, kaki pantalone i somotski sako. Diveći se Filipovom
doslednom nemaru prema odeći, kancelarijskom nameštaju, studentskoj publici
ili, kako se činilo, bilo kome s kim je stupao u kontakt, Džulijus ponovo poče da
preispituje svoju odluku da ga pozove u grupu. Da li je to bio ispravan
profesionalni sud ili je njegov chutzpah opet promolio svoju ružnu glavu?

Chutzpah: krajnja drskost. Chutzpah: najbolje ga definiše poznata priča o

dečaku koji je ubio svoje roditelje a onda na sudu molio za milost jer je siroče.
Chutzpah je Džulijusu često padao na um kad je razmišljao o svom pristupu
životu. Možda je bio natopljen chutzpahom od samog starta, ali ga je prvi put
svesno prigrlio jedne jeseni, u svojoj petnaestoj godini, kada se njegova
porodica iz Bronksa preselila u Vašington. Otac, koji je doživeo finansijski krah,
uselio ih je u jednu od malih kuća nanizanih duž ulice Feragat u
severozapadnom delu grada. O prirodi tih novčanih teškoća nije se smelo pitati,
ali Džulijus je bio ubeđen da su imale veze sa hipodromom Akvadukt i konjem
She’s All That, koga je otac posedovao zajedno sa Vikom Vičelom, drugarom s
pokera. Vik je bio neuhvatljiv, nosio je roze maramicu u džepu žutog sportskog
sakoa i vodio računa da kod njih ne svraća kad je majka bila kod kuće.

Očev novi posao bio je vođenje prodavnice alkoholnih pića čiji je vlasnik
bio rođak pokošen u četrdeset petoj infarktom, tim mračnim neprijateljem koji
je onesposobio ili usmrtio čitavu mušku generaciju pedesetogodišnjih Aškenazi
Jevreja podignutih na kiselom mleku i masnom mesu. Otac je mrzeo novi
posao, ali je pomoću njega porodicu održavao solventnom; ne samo da je bio
dobro plaćen već ga je dugo radno vreme držalo podalje od lokalnih hipodroma
Lorel i Pimliko.

Prvog dana u školi Ruzvelt Haj septembra 1955. Džulijus je doneo važnu
odluku: promeniće se. U Vašingtonu ga niko nije poznavao, bio je slobodan duh
neopterećen prošlošću. Tokom prethodne tri godine u državnoj osnovnoj školi
1126 u Bronksu nije bilo ničega čime bi se mogao ponositi. Kockanje ga je
mnogo više zanimalo od školskih aktivnosti, tako da je svako popodne provodio
u kuglani pripremajući izazovna takmičenja, kladeći se na sebe ili na svog
partnera Martija Gelera, jednog od najboljih levorukih bacača. Takođe je
organizovao i klađenja, deset-prema-jedan onom ko pogodi tri igrača bejzbola
koji će ukupno osvojiti šest udaraca u istom danu. Bez obzira koga bi te budale
birale - Mentla, Kalina, Arona, Vernona ili Stena (the Man) Muziala - retko bi
pobeđivale, najviše jednom u dvadeset ili trideset puta. Družio se sa dripcima
sličnim sebi, a da bi zastrašio potencijalne dužnike izgradio je reputaciju
opasnog uličnog kavgadžije; u razredu se pravio glupim da bi ostao faca i
provodio mnoga školska popodneva posmatrajući Mentlovo patroliranje
središnjim poljem stadiona Jenkija.

Sve se promenilo onda kada je njega i roditelje pozvao direktor škole i

pokazao im svesku dugovanja od opklada, onu za kojom je Džulijus prethodnih
dana mahnito tragao. Iako mu je odmerena kazna - ukinuti večernji izlasci u
preostala dva meseca školske godine, kuglanje, odlasci na stadion Jenkija, sport
posle škole, džeparac - bilo mu je jasno da njegov otac u tome nije iskren, već
krajnje zainteresovan za detalje kombinacije od tri igrača i šest udaraca. No,
Džulijus je veoma poštovao direktora škole i gubitak njegove naklonosti ga je
toliko prenuo da je uložio napor da se popravi. Ali, bilo je to premalo i
prekasno; jedino je uspeo da popravi ocene do niskih B. Nije mogao da stvori
nova prijateljstva - bio je zaključan u svojoj ulozi i niko nije umeo da uspostavi
odnos sa tim novim momkom, kakav je odlučio da postane.

Kao posledicu ove epizode, onaj kasniji Džulijus razvio je izvanrednu

osetljivost za fenomen „zarobljenosti u ulozi”: koliko često je u grupnoj terapiji
imao pacijente koji se dramatično menjaju, ali ih drugi članovi i dalje
percipiraju na isti način. To se dešava i u porodicama. Mnogi od pacijenata koji
su napravili pomake doživljavaju teške trenutke prilikom posete roditeljima:
moraju da zauzmu gard kako ne bi bili vraćeni u stare uloge unutar porodice, te
da ulože ogromnu energiju da ubede roditelje, braću i sestre da su se zaista
promenili.

Džulijusov veliki eksperiment reinvencije započeo je s preseljenjem

porodice. Tog prvog dana u školi u Vašingtonu - bio je blag miholjski dan u
septembru - gazio je po opalom lišću platana i ušetao kroz glavnu kapiju škole
Ruzvelt Haj smišljajući ključnu strategiju za svoj preobražaj. Primetivši plakate
okačene ispred amfiteatra koji su reklamirali kandidate za predsednika učenika,
dobio je inspiraciju i, pre nego što je otkrio gde se nalazi muški toalet, već je
istakao svoju kandidaturu.
 Bio je kandidat s malim šansama, i gore od toga - klađenje na njega bilo
je bezizglednije od opklade da će se nesposobni vašingtonski Senatori vođeni
čvrstom rukom Klarka Grifita popeti sa začelja tabele. O školi nije znao ništa i
tek je trebalo da se upozna sa učenicima iz razreda. Da li bi se onaj stari
Džulijus iz Bronksa kandidovao za neku funkciju? Ne, ni za hiljadu godina. Ali
u tome je bila poenta; upravo je to bio razlog što se novi Džulijus upustio u ovaj
poduhvat. Šta je najgore što se moglo dogoditi? Ime će mu bilo istaknuto i svi
će znati da je Džulijus Hercfeld jedna sila, potencijalni lider, dečko koji
obećava. A povrh toga, voleo je akciju.

Naravno, oponenti će ga odbaciti kao lošu šalu, komarca, anonimnog

neznalicu. Očekujući takve kritike, bio je pripravan i spremio dosetku o
sposobnosti novajlije da sagleda pogreške nevidljive onima koji su preblizu
korupcije. Odlikovale su ga jake verbalne sposobnosti, razvijane tokom dugih
sati u kuglani, gde je mamio i nagovarao naivčine da učestvuju u takmičenjima.
Novi Džulijus nije imao šta da izgubi i bez straha je prilazio grupama studenata
govoreći: „Zdravo, ja sam Džulijus, novi klinac u kraju, nadam se da ćete
podržati moju kandidaturu za predsednika učenika. Ne znam ništa o školskoj
politici ali, čujte, ponekad je svež pogled i najbolji pogled. Uzgred, ja sam
potpuno nezavisan - ne pripadam nijednoj kliki jer nikog ne poznajem.”

Kako se pokazalo, Džulijus ne samo da je iznova kreirao sebe već je

umalo i pobedio na izborima. S ragbi timom koji je izgubio osamnaest utakmica
u nizu i košarkaškim gotovo isto tako nikakvim, Ruzvelt Haj je bila
demoralisana. Ostala dva kandidata imala su svoje slabosti: Katarina Šuman,
pametna ćerka sićušnog sveštenika izduženog lica, koji je vodio molitve pre
svakog školskog okupljanja, bila je izveštačena i nepopularna, a Ričard
Hajšman, zgodni crvenokosi, konzervativni ragbi bek, imao je mnogo
neprijatelja. Džulijus se razvio u perjanicu robustnih glasova protesta. Uz to, na
njegovo veliko iznenađenje, odmah su ga snažno prigrlili bukvalno svi učenici
Jevreji koji su činili oko 30 procenata đačke populacije i do tada bili neprimetni
i apolitični. Zavoleli su ga; bila je to ljubav stidljivog, opreznog i pasivnog
Mejson-Dikson Židova prema drčnom, beskrupuloznom Jevrejinu iz Njujorka.

Taj izbor je predstavljao tačku preokreta u Džulijusovom životu. Drskost

mu se toliko isplatila da je na pukom chutzpahu iznova izgradio celokupni
identitet. Tri jevrejska srednjoškolska bratstva nadmetala su se za njega; videli
su ga kao nekoga ko ima ne samo petlju već i taj teško uhvatljiv sveti gral
adolescencije, „ličnost”. Ubrzo je u kafeteriji, za vreme ručka, bio okružen
drugim đacima, a posle škole su ga viđali kako držeći se za ruke šeta s ljupkom
Mirijam Kaj, urednicom školskih novina i jedinom koja je bila dovoljno oštra
da ospori izbor Katarine Šuman za studenta generacije. Njih dvoje su uskoro
postali nerazdvojni. Ona ga je uvela u svet umetnosti i estetske osećajnosti, dok
on nju nikada neće pridobiti za veliku dramu kuglanja ili bejzbola.

Da, chutzpah ga je daleko odveo. Džulijus ga je kultivisao, njime se

ponosio; i u kasnijim godinama bi zablistao kad bi čuo da se o njemu govori kao
o jedinstvenom, individualcu, terapeutu koji ima hrabrosti da preuzme slučajeve
od kojih su drugi digli ruke. No, chutzpah je imao i svoju mračnu stranu -
precenjivanje. Više no jednom pogrešio je pokušavajući da uradi preko onog što
se moglo uraditi, tražeći od pacijenata da naprave veće promene nego što je to
dopuštala njihova konstitucija i vodeći ih kroz dug i na kraju neuspešan proces
terapije.

Da li je saosećanje ili puka klinička upornost bilo ono što ga je navelo da

misli kako se Filip može izmeniti? Ili je to bio grandiozni chutzpah? Odista nije
znao. Vodeći Filipa ka prostoriji za grupnu terapiju, uputio je dug pogled prema
svom neodlučnom pacijentu. Ravne svetlosmeđe kose začešljane unazad, bez
razdeljka, zategnute kože na jagodicama, opreznih očiju, teška koraka, izgledao
je kao da ga vode na pogubljenje.

Džulijusa preplavi talas saosećanja i on pokuša da ga umiri svojim

najmekšim, najutešnijim glasom. „Znaš, terapijske grupe su beskrajno
kompleksne, ali sve imaju jednu apsolutno predvidljivu karakteristiku.”

Ako je i očekivao prirodno pitanje o toj „jednoj apsolutno predvidljivoj

karakteristici”, nije pokazao nikakav znak razočaranja što Filip ćuti. Naprosto je
produžio dalje, kao da je ovaj pokazao odgovarajuće zanimanje. „A ta
karakteristika je da je prva seansa po pravilu manje neprijatna i mnogo
fascinantnija nego što to novi član pretpostavlja.”

„Nije mi neprijatno.”

„Onda ništa, samo zapamti šta sam rekao - u slučaju da ti ipak bude.”

Filip zastade pred vratima ordinacije u kojoj su se sastali nekoliko dana

ranije, ali ga Džulijus, dodirnuvši mu lakat, usmeri prema hodniku i susednim
vratima prostorije čija su tri zida od poda do plafona pokrivale police s
knjigama. Na četvrtom su bila tri prozora s drvenim oknima koja su gledala na
japansku baštu ukrašenu nekolicinom patuljastih borova, dvema hrpama
oblutaka i uskim jezercem dugim dva i po metra, u kome su plivali zlatni šarani.
Nameštaj je bio jednostavan i funkcionalan, sastojao se samo od stočića pored
vrata, sedam udobnih stolica od bambusa poređanih u krug, i još dve smeštene u
uglovima.

„Evo nas. Ovo je moja biblioteka i soba za grupnu terapiju. Dok čekamo
ostale, ukratko ću ti saopštiti kućna pravila. Ponedeljkom otvaram prednja vrata
oko deset minuta pre seanse, i članovi sami ulaze. Ja dođem u četiri i trideset,
uglavnom počnemo na vreme i završavamo u šest. Zbog jednostavnosti
procedure naplaćivanja i knjiženja, svi plaćaju na kraju svake seanse - samo
ostave ček na stočiću pored vrata. Pitanja?”

Filip odmahnu glavom i pogleda unaokolo, duboko uzdahnuvši. Uputi se

pravo ka policama, primače lice tomovima u kožnom povezu i još jednom
uzdahnu odajući veliko zadovoljstvo. Ostade da stoji i poče revnosno da čita
naslove.

U sledećih nekoliko minuta ušlo je pet članova, i svako od njih, pre nego
što je seo, bacio je pogled na Filipa okrenutog leđima. Uprkos žamoru koji su
proizvodili, Filip nije okretao glavu niti je na bilo koji drugi način prekinuo
razgledanje Džulijusovih knjiga.

Tokom trideset pet godina koliko je vodio grupe, Džulijus je video mnoge
načine ulaska u prvu seansu. Obrazac je bio predvidljiv: novajlija ulazi ophrvan
strepnjom, ponaša se snishodljivo prema drugima, a oni ga dočekuju
dobrodošlicom i predstavljaju mu se. Ponekad u mladoj grupi, gde postoji
pogrešno uverenje da su koristi direktno proporcionalne količini terapeutove
pažnje koju svako pojedinačno dobija, može biti ljutnje na novodošle, ali
razvijene grupe ih pozdravljaju: one hvataju da raznovrsnost pre doprinosi nego
što oduzima efektivnosti terapije.

Ponekad pridošlice odmah uskoče u diskusiju, ali uglavnom ćute najveći

deo prve seanse nastojeći da razumeju pravila i očekujući nečiji poziv da
učestvuju. Ali član do te mere indiferentan da okreće leđa i ignoriše ostale?
Džulijus to ranije nije sreo. Čak ni u grupama psihotičnih pacijenata na
psihijatrijskom odeljenju.

Pomisli da je pozivanjem Filipa u grupu svakako napravio loš potez. To

što je trebalo da saopšti da ima rak bilo je više nego dovoljno za taj dan. A sad
ga je opterećivalo što mora da brine za Filipa.

Šta se s njim dešavalo? Da li je moguće da su ga savladali strepnja ili

stid? Teško da je tako. Ne, po svoj prilici je besan zbog mog insistiranja da uđe
u grupu, te na svoj pasivno-agresivan način pokazuje i meni i grupi da se
nosimo. Bože, pomisli, najradije bih ga ostavio na cedilu. Ne bih činio ništa.
Pustio bih ga da pliva ili potone. Kakvo bi zadovoljstvo bilo zavaliti se i uživati
u ubitačnom napadu grupe koji će sigurno da usledi.
 Obično nije pamtio viceve, ali se sad setio jednog kog je davno čuo.
Jednog jutra sin reče majci „Danas ne želim da idem u školu.”

„Zašto?” upita ga ona.

„Iz dva razloga: mrzim učenike, i oni mrze mene.

Majka odgovori: „Postoje i dva razloga zbog kojih moraš u školu: prvo,
imaš četrdeset pet godina, i drugo, ti si direktor škole.”

Da, on je odrastao čovek, i terapeut ove grupe. I posao mu je da integriše

nove članove, da ih štiti od drugih i od sebe.

Iako gotovo nikada nije započinjao seanse, ohrabrujući radije članove da

sami preuzmu odgovornost za tok grupnog rada, danas nije imao izbora.

„Četiri i trideset. Vreme je da počnemo. Filipe, što ne sedneš?” Filip se

okrenu i pogleda ga, ali ne priđe stolici. Gluv li je? pomisli Džulijus. Socijalni
imbecil? Tek kad mu je energičnim kolutanjem očima pokazao na jednu od
praznih stolica, Filip je seo.

Džulijus mu se obrati: „Ovo je naša grupa. Jedna članica večeras nije

ovde, Pam, otputovala je na dva meseca.” Zatim, okrećući se ka grupi,
„Pomenuo sam u nekoj od skorašnjih seansi da ću možda uvesti jednog novog
člana. S Filipom sam se video prošle nedelje i on počinje danas.” Naravno da
počinje danas, prođe mu kroz glavu. Glupavi, bezvezni komentar. To je to.
Nema više držanja za ruku. Toneš ili plivaš.

Upravo u tom trenutku Stjuart, dojurivši s dečije klinike, još uvek u

belom doktorskom mantilu, ulete u sobu i baci se na stolicu mrmljajući
izvinjenje što kasni. Zatim se svi okrenuše ka Filipu, njih četvoro se predstavi i
požele mu dobrodošlicu. „Rebeka, Toni, Boni, Stjuart. Zdravo. Drago nam je što
te vidimo. Dobro došao. Sjajno što si ovde. Treba nam sveža krv - to jest, novi
input.”
 Još jedan član, atraktivan muškarac prerano oćelavljenog temena
uokvirenog svetlosmeđom kosom i snažnog, pomalo propalog tela linijskog
ragbi sudije, reče iznenađujuće mekim glasom: „Ćao, ja sam Gil. Filipe, nadam
se da nećeš misliti da te ignorišem, ali ja apsolutno, danas hitno moram da
dobijem vreme u grupi. Grupa mi nikad nije bila potrebnija nego sada.”

Filip nije reagovao.

„U redu, Filipe?” Gil ponovi.

Iznenađen, Filip širom otvori oči i klimnu glavom.

Gil se okrenu ka poznatim licima i započe. „Mnogo toga mi se dešava, a

kritična tačka je nastupila jutros nakon seanse sa terapeutom moje žene.
Prethodnih nedelja sam vam pominjao da je taj terapeut dao Rouz knjigu o
zlostavljanju u detinjstvu, na osnovu koje je zaključila da je i ona kao dete bila
zlostavljana. To je kao fiksna ideja - kako to zovete - idea feexed?” Gil se
obratio Džulijusu.

„Idée fixe”, Filip spremno upade, izgovorivši to s perfektnim akcentom.

„Tačno. Hvala”, reče Gil, bacivši kratak pogled ka Filipu i dodade, više
za sebe, „Uh, kakva brzina”, a zatim se vrati na svoju priču. „Dakle, Rouz ima
idée fixe da ju je otac seksualnu uznemiravao kad je bila mala. Zakačila se za to.
Da li se seća ijednog takvog događaja? Ne. Ima li svedoka? Ne. Ali njen
terapeut smatra da ukoliko je depresivna, plaši se seksa, ima simptome kao što
su prekid pažnje i nekontrolisane emocije, bes usmeren na muškarce, onda
mora biti da je napastvovana. To je poruka te proklete knjige. A njen terapeut se
u nju kune. Tako da mesecima, kako sam vam već ad nauseam pričao, jedva da
govorimo o bilo čemu drugom. Terapija moje žene je naš život. Nema se
vremena ni za šta drugo. Ne postoji nijedna druga tema za razgovor. Naš
seksualni život je pokojan. Ništa. Zaboravljena stvar. Pre nekoliko nedelja je
tražila da telefoniram njenom ocu - ona s njim neće da razgovara - i da ga
pozovem da dođe na jednu njenu terapijsku seansu. Želela je da i ja
prisustvujem - ’zbog zaštite’, kako je rekla.

Pozvao sam ga i on je smesta pristao. Juče je iz Portlanda krenuo

autobusom i jutros se na seansi pojavio s jednim ulubljenim koferčetom jer je
planirao da se odmah po završetku vrati na stanicu. Seansa je bila katastrofa.
Totalna propast. Rouz mu je samo prebacivala i prebacivala. Bez granica, bez
prestanka, bez ijedne reči zahvalnosti tom starcu što je prevalio nekoliko stotina
kilometara zbog nje, zbog njene terapijske seanse od devedeset minuta.
Optuživala ga je za sve, čak i da je, dok je bila devojčica, pozivao susede,
drugare s pokera, kolege iz vatrogasne stanice - tada je radio kao vatrogasac - da
s njom seksualno opšte.”

„Kako je otac reagovao?”, upita Rebeka, visoka, vitka

četrdesetogodišnjakinja izrazite lepote koja je, nagnuta napred, pažljivo slušala
Gila.

„Poneo se kao čovek. On je simpatičan starac od oko sedamdeset godina,

fin, drag. Tada sam ga prvi put sreo. Bio je fantastičan - gospode, voleo bih da
sam ja imao takvog oca. Samo je sedeo i sve prihvatao, i rekao Rouz da, ako je
toliko ljuta, verovatno je najbolje da to i ispolji. Sve vreme je nežno poricao
njene sulude optužbe i izrekao jednu pretpostavku - dobru, po mom mišljenju -
da ono što nju istinski ljuti jeste činjenica da je on porodicu napustio, kad je
Rouz bilo dvanaest godina. Kazao je da je ljutnju nađubrila - to je njegov izraz,
on je farmer - njena majka koja ju je odmalena trovala pričama protiv njega.
Rekao joj je da je morao da ode, da je ušao u depresivno ludilo živeći s njenom
majkom i da bi, da je ostao, sad verovatno bio mrtav. Iskreno rečeno, znam
Rouzinu majku, on je tu u pravu. I te kako.

Na kraju seanse je zamolio da ga odvezemo do autobuske stanice. Pre

nego što sam stigao da odgovorim, Rouz je rekla da se ne bi osećala bezbedno
sa njim u istim kolima. ’Shvatam’, kazao je, i otišao vukući svoj kofer.
 Deset minuta kasnije, Rouz i ja se vozimo niz ulicu Market i ja ga
ugledam - sedokos, poguren starac koji tegli kofer. Počela je i kiša, i ja
pomislim ’Ovo je budalaština’. Pao mi je mrak na oči, i rekao sam joj ’Došao je
zbog tebe - zbog tvoje terapijske seanse - čak iz Portlanda, pada kiša, i
dođavola, odvešću ga na stanicu’. Stao sam pored ivičnjaka i ponudio mu da ga
povezem. Rouz me je probola pogledom. ’Ako on uđe, ja izlazim’, rekla je. Ja
sam odgovorio ’Samo izvoli.’ Pokazao sam prema stolovima ispred Starbaks
kafea i rekao da me tu sačeka, da ću se vratiti za nekoliko minuta. Izašla je i
udaljila se uzdignute glave. Ima tome nekih pet sati. U Starbaks nije ni ušla.
Dovezao sam se do Golden gejt parka i šetao do sada. Razmišljam da se više ne
vratim kući.”

To rekavši Gil se, iscrpljen, zavali u stolicu.

Toni, Rebeka, Boni i Stjuart, u horu su odobravali: „Divno, Gil”. „Bilo je

krajnje vreme.” „Hej, stvarno si to uradio.” „Bravo, dobar potez.” Toni reče:
„Ne mogu da ti kažem koliko mi je drago što si se otrgao od te kučke.” „Ako ti
treba mesto za spavanje”, upade Boni, prstima nervozno prolazeći kroz smeđu
kovrdžavu kosu i nameštajući naočare s okruglim žutim staklima, „imam
slobodnu sobu. Ne brini, bezbedan si”, dodade uz kikot, „prestara sam za tebe, a
i ćerka mi je kod kuće.”

Džulijus, nezadovoljan zbog grupnog pritiska (toliko puta je video kako

pacijenti napuštaju terapijske grupe jer ih je sramota da razočaraju ostale
članove), po prvi put je intervenisao. „Dobijaš snažan feedback, Gil. Kako se
osećaš zbog toga?”

„Odlično. Osećam se odlično. Samo... Ne želim da bilo koga izneverim.

Sve se odvija tako brzo - desilo se jutros... Potresen sam i nekako razliven... ne
znam šta da radim.”

„Misliš”, reče Džulijus, „ne želiš da zameniš ženine zapovesti

zapovestima grupe.”

„Aha. Rekao bih da je tako. Da, vidim na šta ciljaš. Tačno. Ali, sve se
pomešalo. Zaista želim, zaista mi je potrebno ovo ohrabrenje... zahvalan sam za
to... treba mi usmeravanje - ovo može biti tačka preokreta u mom životu. Svi su
se izjasnili osim tebe, Džulijuse. I naravno, našeg novog člana. Filip, zar ne?”
Filip klimnu glavom.

„Filipe, znam da nisi upoznat s mojom situacijom, ali i jesi.” Gil se obrati
Džulijusu. „A šta je s tobom? Šta ti misliš da treba da radim?”

Džulijus se nevoljno trže, ponadavši se da to niko nije primetio. Kao i

većina terapeuta, mrzeo je to pitanje - pitanje iz serije „kajaćeš se ako uradiš,
kajaćeš se ako ne uradiš”. A znao je da će biti postavljeno.

„Moj odgovor ti se neće svideti, ali, evo ga. Ne mogu ti reći šta da učiniš:
to je tvoj posao, tvoja odluka, ne moja. Jedan od razloga što si u ovoj grupi je da
naučiš da veruješ sopstvenom sudu. Drugo, sve što znam o Rouz i tvom braku
stiglo mi je preko tebe, a ti ne možeš da izbegneš davanje pristrasnih
informacija. Ono što mogu da uradim je da ti pomognem da se usredsrediš na to
kako ti doprinosiš svojim životnim neprilikama. Rouz ne možemo razumeti niti
promeniti; ali ti - tvoja osećanja, tvoje ponašanje - to je ovde važno jer to možeš
da menjaš.”

Grupa utonu u tišinu. Džulijus je bio u pravu - odgovor se nije dopao

Gilu, a ni drugim članovima.

Rebeka, izvukavši obe šnale iz duge crne kose i rastresavši je pre no što
će ih ponovo staviti, prekinu tišinu okrenuvši se ka Filipu: „Ti si ovde nov i ne
znaš pozadinsku priču koju mi ostali znamo. A nekad, iz usta novorođenčeta...”

Filip je sedeo ćutke. Nije bilo jasno da li je uopšte čuo Rebeku.

„Da, imaš li šta da kažeš na ovo, Filipe?” upita Toni, za njega

neuobičajeno nežnim tonom. Bio je crnomanjast muškarac, rošavih obraza, čije
su vitko i graciozno atletsko telo dobro isticali crna majica s natpisom San
Francisco Giants i uske farmerke.

„Imam jedno zapažanje i jedan savet”, reče Filip, sedeći skrštenih ruku,
glave zabačene unazad i pogleda fiksiranog za plafon. „Niče je jednom napisao
da je glavna razlika između čoveka i krave u tome što krava ume da postoji,
ume da živi bez angsta - to jest, teskobe - u blagoslovenom sada, neopterećena
prošlošću i nesvesna užasa budućnosti. A nas, nesrećne ljude, prošlost i
budućnost toliko progone da možemo samo nakratko da besciljno šetamo u
ovome sada. Znate li zašto toliko čeznemo za zlatnim danima detinjstva? Niče
nam kaže da je to zbog toga što su ti dani bili bezbrižni, dani oslobođeni brige,
dani pre nego što smo postali opterećeni olovno bolnim uspomenama,
ruševinama prošlosti. Uzgred da napomenem, ovde se pozivam na jedan Ničeov
esej, ali ta misao nije originalna - nju je, kao i mnogo toga drugog, Niče ukrao
iz Šopenhauerovih radova.”

Zastao je. U grupi je odzvanjala tišina. Džulijus se vrpoljio na stolici, i

mislio: uh, ovo je katastrofa, mora da sam totalno poludeo kad sam doveo ovog
tipa. Koliko znam, ovo je najnenormalniji, najbizarniji način na koji je neki
pacijent ušao u grupu.

Boni prekinu tišinu. Gledajući direktno u Filipa, reče: „To je fascinantno,

Filipe. Znam da stalno čeznem za detinjstvom, ali nikada to nisam tako
razumela, da se u detinjstvu osećamo slobodno i zlatno jer nas ne pritiska težina
prošlosti. Hvala, zapamtiću to.”

„I ja. Zanimljivo”, reče. Gil. „No, rekao si da za mene imaš i savet?”

„Da, evo i mog saveta.” Progovorio je ravnim, mekim glasom, i dalje ne

gledajući ni u koga. „Tvoja žena je od onih osoba naročito nesposobnih da žive
u sadašnjosti jer su teško pritisnute teretom prošlosti. Ona je brod koji tone, ide
nadole. Moj savet ti je da skočiš s palube i počneš da plivaš. Dok bude tonula,
praviće ogromne talase, tako da ti savetujem da plivaš što dalje i što brže i
snažnije.”

Muk. Grupa je bila kao u šoku.

„Hej, bar te niko neće optužiti da si me štedeo”, reče Gil. „Ja sam
postavio pitanje, ti si odgovorio. Cenim to. Mnogo. Dobro došao u grupu. Ako
imaš još neke komentare, voleo bih da ih čujem.”

„Pa”, reče Filip, još uvek upirući pogled naviše, „u tom slučaju, dodaću
još jednu misao. Kjerkegor je neke ljude okarakterisao kao ’dvostruke
očajnike’; to znači da su očajni ali se toliko samozavaravaju da ni ne znaju da su
očajni. Čini mi se da si ti možda u dvostrukom očajanju. Evo na šta mislim:
najveći deo moje patnje je posledica toga što me pokreću želje, a kad želju
zadovoljim, uživam u trenutku zasićenja koji se ubrzo pretvara u dosadu, a ova
opet prekida pojavom nove želje. Šopenhauer je smatrao da je to univerzalno
ljudsko stanje - želja, trenutno zadovoljenje, dosada, nova želja.

Da se vratim tebi - pitam se da li si već istraživao taj ciklus beskrajnih

želja u sebi. Možda si bio toliko preokupiran željama svoje žene da te je to
omelo u upoznavanju sopstvenih? Nisu li ti zbog toga drugi ovde danas
aplaudirali? Zar to nije zato što si konačno odbio da te definišu njene želje?
Drugim rečima, pitam se da li tvoj rad na sebi kasni ili je sasvim zastranio zbog
preokupiranosti tim željama?”

Gil je slušao, otvorenih usta i pogleda prikovanog za Filipa. „E, ovo je

duboko. Znam da ima nešto duboko i važno u tome što govoriš, u toj ideji
dvostrukog očaja - ali nisam baš sve razumeo.”

Sve oči su sad bile na Filipu, dok su njegove ostale uprte u plafon.
„Filipe”, reče Rebeka, završavajući sa stavljanjem šnala, „znači li to da Gil neće
zaista započeti rad na sebi sve dok se ne oslobodi žene?”

„Ili”, upita Toni, „da ga upletenost s njom sprečava da shvati koliko je

stvarno sjeban? Do đavola, znam da je to tačno za mene i moj odnos prema
poslu - prošle nedelje sam baš razmišljao koliko sam opterećen stidom što sam
stolar - radnik, loše plaćen, drugi me gledaju s visine - da ne stižem da mislim o
pravim problemima koje treba da rešavam.”

Džulijus je začuđeno gledao dok su ostali, žedni Filipovih reči, govorili

uglas. Osetio je kako mu se javlja takmičarski poriv, ali ga je obuzdao
podsetivši se da su ciljevi grupe zadovoljeni. O’ladi, Džulijuse, reče sebi, ovoj
grupi si potreban; neće te napustiti zbog Filipa. Ovo što se sad dešava je
odlično; asimiluju novog člana, a pritom svako postavlja svoj budući radni
zadatak.

Planirao je da im danas kaže za svoju dijagnozu. Na neki način, bio je

prisiljen na taj korak - Filipu je već rekao za melanom i, da bi izbegao utisak
posebnog odnosa s njim, moraće to da podeli s celom grupom. Ali, bio je
preduhitren, prvo Gilovom hitnom situacijom, a potom totalnom fasciniranošću
grupe Filipom. Pogledao je na sat. Ostalo je još deset minuta. Nedovoljno da bi
im to servirao. Odlučio je da sledeću seansu svakako započne tom lošom vešću,
i do kraja ove nije progovorio.
 Kraljevi su svoje krune i svoja žezla

ostavili ovde, i heroji svoja oružja.

No najveći duhovi među njima,

koji su sjaj izlivali iz sebe a nisu ga dobili spolja,

oni svoju veličinu nose sa sobom.

- Artur Šopenhauer,

sa šesnaest godina u Vestminsterskoj opatiji

12

1799 - Artur upoznaje izbor

i druge ovozemaljske strahote

Kad se Artur vratio iz Avra, otac ga je upisao u privatnu školu namenjenu

obrazovanju budućih trgovaca. Tamo je naučio ono što je dobar trgovac tog
vremena trebalo da zna: da računa u različitim valutama, da piše poslovna
pisma na svim glavnim evropskim jezicima, da proučava transportne rute,
trgovinske centre, poljoprivredne prinose i ostale podjednako zanimljive teme.
No, Artur nije bio fasciniran; ovakvo znanje nije ga zanimalo, u školi nije
sklopio bliska prijateljstva i svakim danom bio je sve zastrašeniji planom za
budućnost koji mu je otac skrojio - sedam godina šegrtovanja kod lokalnog
poslovnog magnata.
 Šta je Artur želeo? Ne život trgovca - gnušao se i na samu pomisao.
Žudeo je za životom intelektualca. Iako se ni mnogima iz njegovog razreda nije
dopadala ideja dugog šegrtovanja, Arturovi protesti išli su daleko dublje.
Uprkos strogim ukorima roditelja - u pismu mu je majka naložila „sve te pisce
neko vreme stavi na stranu... petnaest ti je godina a već si pročitao i proučio
najbolje nemačke, francuske, pa delom i engleske autore” - svoje celokupno
raspoloživo slobodno vreme provodio je studirajući književnost i filozofiju.

Arturovog oca Hajnriha uznemiravala su sinovljeva interesovanja. Od

direktora škole dobio je informaciju da njegov sin gaji strast prema filozofiji, da
je izuzetno prijemčiv za život intelektualca i da bi bilo dobro da se prebaci u
gimnaziju gde bi se pripremao za univerzitet. Duboko u srcu, Hajnrih je mogao
osetiti da je direktorov savet ispravan; nezasito čitanje i proučavanje svih dela iz
filozofije, istorije i književnosti u obimnoj biblioteci Šopenhauera bilo je više
nego očito.

Šta je Hajnrihu predstojalo? U pitanju je bio njegov naslednik, kao i

budućnost čitave firme i njegova sinovljevska obaveza prema precima da očuva
lozu Šopenhauera. Povrh toga, užasavala ga je ideja da se jedan muški
Šopenhauer izdržava od ograničenih prihoda intelektualca.

Prvo se bavio mišlju da posredstvom crkve sinu aranžira neku doživotnu

rentu, ali troškovi su bili neprihvatljivi; posao je išao loše, a imao je i obavezu
da garantuje finansijsku budućnost supruzi i ćerki.

A onda se jedno rešenje, u izvesnom smislu dijabolično, postepeno

počelo oblikovati u njegovom umu. Već neko vreme je odbijao Johanine molbe
da krenu na jedno dugo putovanje po Evropi. Bejahu to teška vremena;
međunarodna politička klima bila je nestabilna toliko da je ugrožavala
bezbednost hanzeatskih gradova i zahtevala je njegovu konstantnu brigu o
poslu. No, zbog zamora i čežnje da se otarasi tereta poslovne odgovornosti,
njegov otpor prema Johaninoj želji je popuštao. Polako mu se u glavu uvrteo
inspirativan plan kojim bi se postigla dva cilja: žena bi bila zadovoljna a dilema
oko Arturove budućnosti razrešena.

Odlučio je da petnaestogodišnjem sinu ponudi izbor. „Moraš da

izabereš”, rekao mu je: „Ili da pratiš roditelje godinu dana na putu po Evropi ili
da slediš karijeru intelektualca. Obećaj da ćeš onoga dana kad se vratimo
započeti šegrtovanje, ili se odreci putovanja, ostani u Hamburgu i odmah se
prebaci na klasični obrazovni program koji će te pripremiti za akademski život.”

Kako li je biti petnaestogodišnjak i suočiti se sa odlukom koja toliko

menja život? Možda mu je uvek pedantni Hajnrih dao jedno egzistencijalno
uputstvo. Možda je hteo da sina nauči da se alternative isključuju, da svako „da”
podrazumeva neko „ne”. (I zaista, godinama kasnije, Artur je napisao: „Onaj
koji bi da bude sve ne može biti ništa.”)

Ili je sina izložio nagoveštaju ukusa odricanja - ukoliko nije u stanju da se

odrekne zadovoljstva putovanja, kako će se odreći zemnih zadovoljstava i živeti
život intelektualca u oskudici?

Možda smo preterano blagonakloni prema Hajnrihu. Njegova ponuda je

verovatno bila neiskrena pošto je znao da putovanje Artur neće, ne može, odbiti.
Nijedan petnaestogodišnjak to ne hi učinio 1803. godine. U ono vreme takav put
je predstavljao životnu priliku bez premca, koja se pruža samo privilegovanima.
Pre pojave fotografije, strana mesta su upoznavana jedino posredstvom skica,
slika i štampanih vodiča (žanr koji će, igrom slučaja, Johana Šopenhauer kasnije
briljantno eksploatisati).

Da li se Artur osećao kao da prodaje dušu? Da li ga je odluka mučila? O

ovome istorija ćuti. Znamo samo da je 1803, u svojoj petnaestoj, sa ocem,
majkom i slugom krenuo na put dug petnaest meseci, po celoj zapadnoj Evropi i
Velikoj Britaniji. Šestogodišnja sestra Adela ostavljena je kod jednog rođaka u
Hamburgu.
 Artur je u svojim dnevnicima s putovanja zabeležio brojne impresije, po
zahtevu roditelja pisane na jeziku zemalja koje su obilazili. Imao je čudesan dar;
u to vreme tečno je govorio nemački, francuski i engleski, a služio se
italijanskim i španskim.

Vremenom je ovladao desetinom modernih i starih jezika, i stekao običaj,

što primećuju i posetioci njegove memorijalne biblioteke, da na marginama piše
zabeleške na jeziku kojim je pisan tekst.

Arturovi putnički dnevnici suptilno su predstavili interesovanja i crte koji

su formirali čvrstu strukturu njegovog karaktera. Snažan podtekst u dnevnicima
čini fascinacija strahotama u ljudskom rodu: istančano opisuje opčinjavajuće
prizore gladnih prosjaka u Vestfaliji, masa koje panično beže od predstojećeg
rata (uoči Napoleonovih pohoda), lopova, džeparoša i pijanih gomila u
Londonu, bandi pljačkaša u Poatjeu, javne giljotine prikazane u Parizu, šest
hiljada robova galiota izloženih kao u zoološkom vrtu u Tulonu, osuđenih da
čitavog života budu vezani zajedničkim lancem u nasukanim rashodovanim
brodovima, isuviše trošnim da bi ikad ponovo zaplovili. Opisao je i tvrđavu u
Marselju, u kojoj je jednom boravio čovek sa gvozdenom maskom, i muzej
Crne smrti, gde su pisma iz delova grada pod karantinom, pre nego što bi bila
prosleđena dalje, umakana u bačve sa vrućim sirćetom. U Lionu je zabeležio
prizor ljudi koji mirno šetaju po istim onim mestima na kojima su njihovi očevi
i braća ubijani tokom Francuske revolucije.

U internatu u Vimbldonu, u kojem je lord Nelson nekada bio engleski

đak, usavršio je engleski i prisustvovao javnim egzekucijama i bičevanjima
mornara, posećivao bolnice i azile i prolazio sam ogromnim prenaseljenim
sirotinjskim četvrtima Londona.

Kao mladić, Buda je živeo u očevoj palati, gde je svagdašnja ljudska kob
bila od njega skrivana. Tek kad je prvi put izašao napolje, video je tri osnovne
životne strahote: jednog bolesnog čoveka, jednog onemoćalog starca i jedno
telo mrtvaca. Otkriće tragične i užasne prirode egzistencije Budu je vodilo
odricanju od sveta i traganju za oslobođenjem od univerzalne patnje.

I u slučaju Artura Šopenhauera rani prizori patnje imali su dubokog

uticaja na njegov život i rad. Sličnost njegovih iskustava s Budinim ostavila je
traga, i godinama kasnije, o tom putovanju je napisao: „U sedamnaestoj, još bez
ikakve škole, bio sam obuzet bedom života, baš kao i Buda u svojoj mladosti,
kada je video bolest, bol, starenje i smrt.”

Nikada nije prošao kroz religioznu fazu; nije imao vere, ali je kao mlad
imao volju da veruje, želju da pobegne od užasa potpuno neprimetne
egzistencije. Da je verovao u postojanje Boga, njegov mladalački obilazak
strahota evropske civilizacije stavio bi ga na teško iskušenje. Sa osamnaest je
napisao: „Ovaj svet je navodno napravio Bog? Ne, pre je to bio đavo!”
 Kad na kraju svojih života većina ljudi

pogleda unazad, shvatiće da su živeli

kroz privremenost. Biće iznenađeni što

vide da je stvar kojoj su dopustili da

isklizne bez zahvalnosti i bez uživanja bila

upravo njihov život. I tako, zavedeni nadom,

plešemo u susret smrti.

13

Nevolja s mačetom ta je kvačka

Što ono na kraju postane mačka.

Nevolja s mačetom ta je kvačka

Što ono na kraju postane mačka.

Trgnuvši glavom kako bi izbacio ovaj iritantni distih iz misli, Džulijus se

uspravi u krevetu i otvori oči. Bilo je šest sati ujutru, nedelju dana kasnije, na
dan kad se grupa ponovo sastajala, a ovi neobični stihovi Ogdena Neša motali
su mu se po glavi kao pozadinska muzika za još jednu loše prospavanu noć.

Iako se svi slažu da život čini gubitak za gubitkom, samo neki znaju da je
jedan od težih onaj koji nas čeka u poznijim decenijama - gubitak dobrog
noćnog sna. Džulijus je tu lekciju savladao više nego dobro. Njegova
uobičajena noć sastojala se od sna lakog kao papir, koji se gotovo nikad ne bi
razvio u duboko, blagosloveno, delta-talasno spavanje, i sa tako mnogo prekida
da se često čak plašio da ode u krevet. Poput većine onih koji pate od nesanice,
ujutru se budio misleći ili da je spavao mnogo kraće nego što je to stvarno bilo
ili da je probdeo čitavu noć. Često bi se uverio da je ipak spavao tek pošto bi
pažljivo analizirao svoje nokturne misli i uvideo da u budnom stanju nikada ne
bi mogao toliko nadugačko da pretresa takve bizarne, iracionalne sadržaje.

Ali ovog jutra bio je u krajnjoj nedoumici koliko dugo je spavao. Stihovi
o mačetu-mački mora da su izronili iz domena sna, ali su druge noćne misli pale
na ničiju zemlju, lišene kako jasnoće i svrhovitosti pune svesti tako i čudnih
kaprica snevanja.

Sedeo je u krevetu, zatvorenih očiju, razmišljajući o tom dvostihu, sledeći

uputstva koja je davao pacijentima da bi im olakšao prisećanje noćnih fantazija,
hipnagognih slika i snova. Pesma je govorila o onima koji vole mačiće, ali ne
vole kad mačići postanu mačke. Kakve je to veze imalo s njim? Voleo je
podjednako i mačiće i mačke, voleo je dve odrasle mačke u očevoj prodavnici,
voleo njihove mačiće i mačiće njihovih mačića, i nije shvatao zašto su se ti
stihovi u njegov um uselili i postali tako zamorni.

No, kad je bolje razmislio, možda su stihovi bili žalostan podsetnik na to

kako je čitavog života prihvatao jedan pogrešan mit: naime, da se sve oko
Džulijusa Hercfelda - bogatstvo, veličina, slava - razvija spiralno naviše, i da će
život uvek biti sve bolji i bolji. Naravno, sad je shvatao da je tačno upravo
obrnuto - stihovi su bili istiniti - prvo dolazi zlatno doba; naivni mačeći počeci,
razigranost, igre žmurke i osvajanja sveta, pravljenje tvrđava od praznih kutija u
očevoj prodavnici alkoholnih pića, bez opterećenja krivicom, izdajom, znanjem
ili dužnošću, bili su najbolji period života, a kako su dani i godine prolazili,
jačina plamena je jenjavala, a egzistencija neumoljivo postajala sve strašnija.
Ono najgore sačuvano je za kraj. Setio se Filipovih reči o detinjstvu iz
prethodne seanse. Nema sumnje: Niče i Šopenhauer su u tom pogledu bili u
pravu.

Tužno zaklima glavom. Tačno je da nikada nije zaista uživao u trenutku,

nikad uhvatio sadašnjost, nikad sebi rekao „To je to, ovaj trenutak, ovaj dan -
ovo je ono što želim. Ovo su ta stara dobra vremena, upravo sada. Ostaću u
ovom trenutku, ukoreniću se na ovom mestu za sva vremena.” Ne, uvek je
verovao da najsočnije meso života tek treba otkriti i žudeo je za budućnošću,
vremenom kad će biti stariji, pametniji, veći, bogatiji. A onda je došao preokret,
doba velikog obrta, iznenadno i kataklizmičko deidealizovanje budućnosti i
početak dubokog žala za onim što je nekad bilo.

Kad se desio taj obrt? U kom periodu je nostalgija došla na mesto

budućnosti koja obećava? Ne u koledžu, gde je sve smatrao uvertirom (i
preprekom) za veliku nagradu - upis na medicinski fakultet. Ne ni na fakultetu,
gde je prvih godina jedva čekao da napusti učionice i krene na odeljenja, na
vežbe, u belom mantilu i sa stetoskopom koji viri iz džepa ili opušteno visi oko
njegovog vrata kao neki gumeno-čelični šal. Ne ni na praksi tokom treće i
četvrte godine studija, kad je konačno zauzeo svoje mesto na tim odeljenjima.
Tada je poželeo da ima više autoriteta - da bude važan, da donosi ključne
kliničke odluke, spasava živote, navlači plavo hirurško odelo, naginje se nad
pacijentom kojeg odvoze niz hodnik do operacione sale gde će obaviti hitnu
traumatsku intervenciju. Čak ne ni onda kad je postao glavni stažišta na
psihijatriji, virio iza zavese šamanizma i bivao zatečen granicama i
neizvesnostima struke koju je izabrao.

Hronična i uporna nespremnost da uhvati sadašnjost bez sumnje mu je

uništavala i brak. Iako je Mirijam zavoleo od prvog trenutka kad ju je ugledao, u
desetom razredu, istovremeno ju je i mrzeo jer je predstavljala prepreku
uživanju u mnoštvu žena, na šta je mislio da ima pravo. Nikada nije do kraja
priznao da je traganje za partnerkom završeno niti da mu je sloboda da sledi
svoju požudu iole umanjena. Kad je započeo stažiranje, otkrio je da su
spavaonice stažista odmah do spavaonica škole za medicinske sestre, prepune
devojaka bujnih grudi koje su obožavale doktore. Bila je to, bukvalno,
prodavnica slatkiša, s čitavom lepezom raznih ukusa, i on ih se do grla najeo.

Mora da je obrt započeo tek nakon Mirijamine smrti. Tokom tih deset
godina otkako ju je saobraćajna nesreća odvojila od njega, više mu je značila
nego dok je bila živa. Dešavalo se da mu pozli od očajničke pomisli kako su
opojna zadovoljstva sa Mirijam, oni stvarni idilični srećni trenuci života, došli i
prošli a da ih on nije u potpunosti osetio. Čak ni sada, posle deset godina, nije
bio u stanju da njeno ime izgovori brzo, već je pravio pauzu posle svakog sloga.
Takođe je znao da mu nijedna druga žena neće više biti stvarno značajna.
Nekoliko njih privremeno je raspršilo usamljenost, ali nije dugo trebalo, ni
njemu ni njima, da shvate kako se Mirijam ne može zameniti. Odnedavno,
usamljenost je umanjio širok krug muških prijatelja, od kojih su neki bili
članovi njegove psihijatrijske grupe podrške, i njegovo dvoje dece. Poslednjih
godina sve svoje odmore provodio je en famille, s decom i petoro unučadi.

Ali sve ove misli i sećanja bili su samo nokturni fragmenti i uzgredne
teme - glavna tema noćnog razmišljanja bila je proba govora koji će održati u
terapijskoj grupi kasnije tog popodneva.

Činjenicu da ima karcinom već je obznanio brojnim prijateljima i

individualnim pacijentima, ali je, začudo, bio bolno zaokupljen svojim istupom
u grupi. Pomišljao je da to ima veze s tim što je u svoju terapijsku grupu bio
zaljubljen. Svih dvadeset pet godina s nestrpljenjem je iščekivao svaku seansu.
Grupa je bila više od skupa ljudi; posedovala je sopstveni život, postojanu
ličnost. Iako nijedan od izvornih članova (izuzev, naravno, njega) nije više bio
prisutan, ona je imala svoje stabilno ja, izvesnu bazičnu kulturu (u žargonu,
jedinstven skup „normi” - nepisanih pravila), koji kao da su bili besmrtni.
Nijedan član ne bi umeo da izdeklamuje grupne norme, ali su se svi mogli
složiti oko toga da li je određeno ponašanje prihvatljivo ili ne.

Grupa je zahtevala više energije od bilo kojeg događaja u nedelji, i

Džulijus se silno trudio da je održi u životu. Plemenita, spasilačka lađa prevezla
je horde nesrećnih ljudi u bezbednije, srećnije luke. Koliko njih? Pa, s obzirom
da je prosek boravka bio između dve i tri godine, izračunao je da je to najmanje
stotinu putnika. S vremena na vreme, mislima bi mu prostrujala sećanja na bivše
članove, komadići interakcija, kratkotrajne slike lica ili događaja. Tužna je bila
pomisao da su ti tračci uspomena sve što je ostalo od bogatih vibrantnih
vremena, iskustava prepunih života, smisla i oštrine.

Pre mnogo godina eksperimentisao je sa snimanjem grupnih seansi i

pregledanjem sekvenci nekih naročito problematičnih interakcija sledećeg puta.
Ti snimci načinjeni su u zastarelom formatu, inkompatibilnom sa savremenom
video opremom. Ponekad bi maštao kako ih vadi iz podruma, konvertuje i
ponovo oživljava bivše pacijente. Ali, to nikada nije uradio; nije imao snage da
se izloži dokazu iluzorne prirode života, tome kako je pohranjen na svetlećoj
traci i kako brzo sadašnji trenutak i svaki trenutak koji dolazi blede u ništavilo
elektromagnetskih talasa.

Grupama je potrebno vreme da bi razvile stabilnost i poverenje. Nova

grupa će često odbaciti članove koji nisu u stanju, bilo zbog manjka motivacije
ili sposobnosti, da se angažuju u grupnom zadatku (interakcija s drugima i
analize tih interakcija). Zatim, nedeljama mogu trajati teški sukobi, u kojima se
članovi bore za pozicije moći, centralnosti i uticaja, ali na kraju, kako se
poverenje razvija, lekovita atmosfera počinje da dominira. Njegov kolega Skot
jednom je terapiju uporedio s mostom koji se gradi za vreme bitke: masovni
gubici (to su oni koji odustanu) javljaju se tokom faze gradnje, ali onda, kad je
most napravljen, preostali izvorni članovi i oni koji se vremenom pridruže preko
njega prelaze na bolje mesto.

Džulijus je pisao stručne tekstove o različitim načinima na koje terapijska

grupa pomaže pacijentima, ali uvek mu je bilo teško da nađe reči kojima bi
opisao onaj zaista ključni sastojak: njen isceliteljski ambijent. U jednom članku
napravio je poređenje sa dermatološkim tretmanom teških povreda kože, kada
se pacijent zaroni u lekovitu ovsenu kupku.

Jedna od glavnih uzgrednih dobiti vođenja grupe - tu činjenicu niko nije

naveo u stručnoj literaturi - jeste da snažna terapijska grupa neretko leči
terapeuta isto koliko i pacijente. Iako je Džulijus nakon grupnih seansi često
osećao lično olakšanje, nikada mu nije bio sasvim jasan tačan mehanizam te
pojave. Da li je naprosto bila rezultat zaboravljanja na sebe tokom devedeset
minuta, ili altruističkog akta terapije, ili uživanja u sopstvenoj ekspertizi,
ponosa zbog vlastitih sposobnosti i zadovoljstva što ga drugi uvažavaju? Sve to
zajedno? Na kraju je digao ruke od preciznosti i nekoliko poslednjih godina
držao se narodskog objašnjenja da je naprosto reč o ulasku u lekovite vode
grupe.

Obznaniti grupi da ima melanom izgledalo je kao važan čin. Jedna stvar
je, pomislio je, biti otvoren s porodicom, prijateljima i ostalim svetom iza
kulisa, a sasvim druga demaskirati se pred primarnom publikom, tom izabranom
grupom za koju je predstavljao iscelitelja, doktora, sveštenika i šamana. Bio je
to ireverzibilan korak, priznanje da je islužen, javna ispovest da mu se život više
ne odvija spiralno naviše, prema boljoj, sjajnijoj budućnosti.

Mnogo je razmišljao i o odsutnoj članici, Pam, koja je bila na putu i

vraćala se za mesec dana. Žalio je što neće biti tu danas, kada se bude otvarao.
Ona je bila ključni član grupe, njeno prisustvo je uvek bilo utešno i lekovito za
druge - i za njega. Bio je tužan jer grupa nije uspela da joj pomogne da se
oslobodi ekstremnog besa i opsesivnih misli o suprugu i bivšem ljubavniku, te
je, u očajanju, potražila pomoć u Indiji, u jednom budističkom centru za
meditaciju.

Pritisnut i uznemiren svim tim osećanjima, u četiri i trideset je otvorio

vrata sobe za grupnu terapiju. Učesnici su već sedeli udubljeni u neke papire,
koje su brzo sklonili kad je Džulijus ušao.

Neobično, pomisli. Da li je zakasnio? Pogleda na sat. Ne, tačno je četiri i

trideset. Prestade da se time bavi i započe svoje pripremljeno izlaganje.

„Dakle, pređimo na stvar. Kao što znate, nikada ja ne otvaram seansu, ali
danas je izuzetak jer želim da se oslobodim tereta o kom mi je teško da
govorim. Evo o čemu je reč.

Pre oko mesec dana saznao sam da bolujem od ozbiljnog, biću iskren,
više nego ozbiljnog - životno opasnog oblika raka kože, malignog melanoma.
Nisam ni slutio da imam problema sa zdravljem; ovo je otkriveno na nedavnom
rutinskom lekarskom pregledu.”

Zaćutao je. Nešto nije bilo u redu. Izrazi lica i gestovi prisutnih bili su
neočekivani. Držanje im je bilo pogrešno. Trebalo bi da su nagnuti ka njemu,
usredsređeni; međutim, niko mu nije bio potpuno okrenut, ničiji pogled nije
mogao da sretne, sve oči su ga izbegavale, gledale okolo, izuzev Rebeke koja je
krišom proučavala papir na svom krilu.

„Šta se događa?”, upita Džulijus. „Osećam da nemam kontakt s vama.

Kao da ste danas svi okupirani nečim drugim. Rebeka, šta to čitaš?”

Rebeka smesta presavi papir i ćušnu ga u tašnu, izbegavši Džulijusov

pogled. Ćutke su sedeli, sve dok Toni nije prekinuo tišinu.

„Pa, ja moram da progovorim. Ne mogu da pričam u Rebekino ime, ali

mogu u svoje. Imao sam problem dok si pričao jer sam unapred znao šta ćeš
nam reći o svom... zdravstvenom stanju; zato mi je bilo teško da te gledam i
pretvaram se da slušam neku novost. A opet, nisam mogao da te prekinem i
kažem ti da već znam.”

„Molim? Kako to misliš, znao si šta ću reći? Šta se ovde, dođavola,

dešava?”
 „Džulijuse, izvini, dozvoli da objasnim”, reče Gil. „Mislim da sam na
neki način ja kriv. Kad smo završili prošlu seansu i dalje sam se osećao
iscrpljeno i nisam znao kad i da li da odem kući ili da tu noć negde prespavam.
Insistirao sam da svi odemo u kafe, i tamo smo seansu nastavili.”

„Aha. I?” Džulijus ga je podsticao kruženjem ruku, kao da diriguje

orkestrom.

„Dakle, Filip nam je rekao kakva je situacija. Znaš - o tvom zdravlju i o

malignom mijelomu...”

„Melanomu”, Filip se tiho ubaci.

Gil pogleda u papir koji je držao u ruci. „Tačno, melanom. Hvala, Filipe.
Hajde, ti preuzmi. Ja se zbunjujem.”

„Multipli mijelom je rak kostiju”, reče Filip. „Melanom je rak kože, seti
se melanina, pigmenta, boje kože...”

„A ti papiri su...” upade Džulijus, pozivajući pokretima ruku Gila ili

Filipa da objasne.

„Filip je sa Interneta skinuo neke informacije o tvojoj bolesti, napravio

rezime i podelio nam ga pre nekoliko minuta, čim smo ušli.” Gil pruži svoj
primerak Džulijusu, koji pročita naslov „Maligni melanom”.

Kao proboden, zavali se unazad. „Ja... uh... ne znam kako da se izrazim....

Osećam se preduhitrenim, kao da sam imao da vam saopštim veliku novost a
odbačen sam, odbačena je priča mog života - ili smrti.” Okrećući se ka Filipu i
obraćajući mu se direktno, reče: „Imaš li uopšte ideju kako se sad osećam?”

Filip je ostao bezizražajan, nije odgovorio niti je pogledao Džulijusa.

„To nije baš fer, Džulijuse”, reče Rebeka koja je, skinuvši šnale,
raspustila dugu crnu kosu, a potom je smotala u punđu. „Nije to njegova greška.
Kao prvo, Filip ni najmanje nije želeo da posle seanse ide u kafe. Rekao je da se
ne druži, da mora da priprema predavanje. Praktično smo ga mi tamo odvukli.”

„Tako je”, nadovezao se Gil. „Pričali smo najviše o meni i mojoj ženi i
gde ću da prespavam tu noć. Onda smo, naravno, pitali Filipa zašto je na
terapiji, što je i prirodno - svakom novom članu se postavi to pitanje - i on nam
je ispričao o telefonskom pozivu na koji si se odlučio zbog bolesti. To što smo
čuli šokiralo nas je, i nismo mogli da ga pustimo, pritisnuli smo ga da nam kaže
sve što zna. Kad porazmislim, ne vidim kako je mogao da ćuti.”

„Filip je čak pitao”, dodade Rebeka, „da li je košer da se grupa sastaje

bez tebe.”

„Košer? Filip je to izgovorio?”

„U stvari”, reče Rebeka, „ako vratim film, košer je moj izraz, ne njegov.
Ali, to je mislio, i ja sam mu rekla da često imamo postterapijske seanse u kafeu
i da ti na to nikad nisi imao primedbu, osim što si insistirao da sve koji nisu bili
prisutni o tome informišemo na sledećoj seansi, kako ne bi bilo nikakvih tajni.”

Bilo je dobro što su mu Rebeka i Gil dali vremena da se smiri. Bio je

besan, negativan: Taj nezahvalni skot, to bedno kopile. Trudim se da učinim
nešto za njega, a evo kako mi vraća - svako se dobro delo obije o glavu. A
koliko je, da mi je znati, pričao grupi o sebi i o tome zašto je bio kod mene na
terapiji... Kladio bih se da je ’slučajno’ zaboravio da im kaže kako je tucao
hiljadu žena, a ni za jednu nije mario ili nešto osećao.

No, sve ovo je zadržao za sebe i, razmislivši o događajima koji su usledili

nakon poslednje seanse, počeo je lagano da se oslobađa ogorčenosti. Bilo mu je
jasno da je grupa naravno vršila pritisak na Filipa da posle seanse pođe na kafu
i da on tom pritisku nije mogao da se odupre - zapravo, Džulijusova greška je
bila što ga nije uputio u ta periodična postterapijska okupljanja. I, naravno,
grupa ga je svakako ispitivala o tome zašto je na terapiji - Gil je u pravu -
nikada ne propuste da novom članu postave to pitanje, i naravno, Filip je morao
da ispriča priču o njihovom neobičnom odnosu koji se završio terapijskim
ugovorom - zar je imao izbora? A što se tiče štampanja uznemirujućih
informacija o malignom melanomu - Filipova originalna ideja - nema sumnje da
je to bio njegov način da se integriše u grupu.

Osećao je slabost, nije mogao ni da se osmehne, ali je skupio snagu i

nastavio. „U redu, maksimalno ću se potruditi da o ovome razgovaramo.
Rebeka, daj da vidim taj papir.” Brzim pogledom je preleteo preko njega. „Ove
činjenice su izgleda tačne tako da ih neću ponavljati, već ću vas izvestiti šta se
sa mnom dešavalo. Počelo je tako što je lekar primetio neobičan mladež na
mojim leđima, a biopsija potvrdila da je to maligni melanom. Naravno, zbog
toga sam otkazao seansu - nekoliko nedelja bilo mi je teško, zaista teško, dok se
sve nije sleglo.” Glas mu je podrhtavao. „Kao što možete da primetite, i dalje je
teško.” Zastade, duboko udahnu i produži. „Doktori ne mogu da predvide šta će
sa mnom biti, ali važno je da su duboko uvereni da će me zdravlje služiti barem
godinu dana. Stoga će ova grupa raditi na uobičajeni način još dvanaest meseci.
Ne, čekajte, reći ću to ovako: ukoliko mi zdravlje dozvoli, obavezujem se da ću
se sa vama sastajati još godinu dana, i tada će se grupa raspustiti. Izvinite na
nespretnosti, u ovome nemam iskustva.”

„Džulijuse, da li je to zaista smrtonosno?”, upita Boni. „Informacije koje

je Filip našao na Internetu... sve te statistike zasnovane na fazama razvoja
melanoma.”

„Na direktno pitanje direktan odgovor glasi da - definitivno je

smrtonosno. Veliki su izgledi da će me ta stvar dotući. Znam da nije lako
postaviti takvo pitanje, ali cenim tvoju otvorenost, Boni, jer, kao i većina
ozbiljno bolesnih ljudi - mrzim kad se okoliša. To bi me samo izolovalo i
uplašilo. Moraću da se naviknem na novu realnost. Ne volim što je tako, ali
život zdrave, bezbrižne osobe - da, takav život se definitivno bliži kraju.”

„Razmišljala sam o onome što je Filip rekao Gilu prošle nedelje. Pitam se
- ima li u tome nečeg vrednog i za tebe, Džulijuse?” upita Rebeka. „Nisam
sigurna da li je to bilo u kafeu ili ovde u grupi - tiče se definisanja sebe ili
sopstvenog života preko onoga za šta si vezan. Da li sam te dobro razumela,
Filipe?”

„Kad sam odgovarao Gilu prošle nedelje”, reče Filip, odmerenim tonom i
izbegavajući kontakt očima, „istakao sam da što više veza imamo, život nam
postaje sve teži i više patimo kada se od njih odvojimo. Šopenhauer i budizam
drže da se moramo osloboditi veza i...”

„Nisam siguran da mi to pomaže”, upade Džulijus, „a nisam siguran ni da

li u tom pravcu ova seansa treba da se razvija.” Primeti da su Rebeka i Gil hitro
razmenili značajne poglede, no nastavi: „Ja to vidim sasvim drugačije: veze, i to
mnogo njih, neophodan su sastojak punog života, a njihovo izbegavanje zbog
toga što anticipiramo patnju siguran je recept da budemo samo delimično živi.
Ne želim da te prekidam, Rebeka, ali sve više mislim da treba da se vratimo na
tvoju reakciju, reakcije svih vas, na ono što sam vam saopštio. To što ste čuli da
imam rak očito je izazvalo snažne emocije. Sa mnogima od vas se dugo
poznajem.” Zaćuta i pogledom pređe po prisutnima.

Toni, dotad zavaljen u stolici, sad se promeškoljio. „Trglo me je kad si

rekao da ono što treba da nam bude važno jeste koliko dugo ćeš biti u stanju da
vodiš grupu - ta rečenica mi se uvukla pod kožu, za koju me inače optužuju da
je debela. Doduše, ne poričem da je i meni to prošlo kroz glavu, ali me ipak
najviše brine šta to znači za tebe... Mislim, pogledajmo istini u oči, ti si meni
prilično, mislim... stvarno, važan, pomogao si mi da prevaziđem neke vrlo teške
probleme... Mislim, mogu li nešto ja, to jest mi, da učinimo za tebe? Mora da ti
je strašno.”

„Pridružujem se”, reče Gil, a ostali (izuzev Filipa) se uglas složiše.

„Odgovoriću ti, Toni, ali ću prvo reći koliko sam dirnut i koliko bi za tebe
pre samo godinu-dve bilo nemoguće da se tako otvoriš i pokažeš toliku
velikodušnost. A evo i odgovora na tvoje pitanje: strašno je. Osećanja naviru u
talasima. Prvih nedelja, kad sam otkazao seansu, bio sam na dnu. Non-stop sam
razgovarao s prijateljima, mojom mrežom podrške. Sada, u ovom trenutku,
osećam se bolje. Na sve se navikneš, pa i na fatalnu bolest. Prošle noći stalno mi
se vraćao refren ’Život je samo prokleti gubitak za gubitkom’.”

Zaćutao je. Niko nije progovarao, svi su zurili u pod. Zatim dodade:
„Želim da se time bavim otvoreno... spreman sam da o svemu razgovaram...
neću ništa da izbegavam... ali ako nemate još neko pitanje, ja sam završio, a
osim toga, ne mislim da čitava današnja seansa treba da bude posvećena meni.
Hoću da kažem, imam energije da sa vama ovde radim na uobičajen način. U
stvari, važno mi je da produžimo kao i do sada.”

Nakon nekoliko trenutaka tišine, Boni reče: „Iskreno, Džulijuse, ima

nešto na čemu bih mogla da radim, ali ne znam... moji problemi deluju
beznačajno u poređenju sa onim što se tebi dešava.”

Gil podiže pogled i dodade: „I moji. Ono što mene opterećuje - da li

razgovarati sa ženom ili ne, ostati s njom ili napustiti brod koji tone, sve to, kad
se uporedi s tobom, izgleda trivijalno.”

Filipu je ovo poslužilo kao šlagvort. „Spinozi je omiljena bila latinska

sintagma, sub specie aeternitatis, što znači ’pod vidom večnosti.’ Sugerisao je
da nas uznemirujući svakodnevni događaji manje remete ako ih sagledavamo s
aspekta večnosti. Mislim da se taj koncept nedovoljno koristi u psihoterapiji, a
možda može”, okrenu se ka Džulijusu direktno mu se obraćajući, „da pruži neku
vrstu utehe čak i pri tako ozbiljnom udarcu s kojim se ti suočavaš.”

„Vidim da hoćeš nekako da mi pomogneš, Filipe, i zahvalan sam ti zbog

toga. Ali, u ovom trenutku ideja da prihvatim kosmički pogled na život je
pogrešan lek. Reći ću ti i zašto: prošle noći sam loše spavao, rastužilo me je što
nisam znao da cenim ono što imam onda kad je trebalo. Dok sam bio mlad, na
sadašnjost sam uvek gledao kao na uvertiru za nešto mnogo bolje što će mi se
tek desiti. A onda, godine su prolazile, i odjednom sam sebe uhvatio kako činim
suprotno - potonuo sam u nostalgiju. Ono što nisam dovoljno radio jeste da
vrednujem svaki trenutak, i tu leži problem sa tvojim rešenjem o nevezivanju.
Mislim da je to kao gledanje na život sa pogrešne strane teleskopa.”

„Ovde bih se, Džulijuse”, reče Gil, „uključio sa jednim zapažanjem: čini
mi se da su male šanse da prihvatiš bilo šta što Filip predloži.”

„Zapažanja ću uvek uvažiti. Ali, ovo je mišljenje. Gde je zapažanje?”

„Pa, zapažanje je da se ti naprosto ne obazireš ni na šta što on ponudi.”

„Gil, znam šta će Džulijus kazati”, reče Rebeka. „To i dalje nije
zapažanje, već je nagađanje kako se on oseća. Ono što ja vidim”, okrenu se ka
Džulijusu, „jeste da ste se ti i Filip sad prvi put obratili jedan drugom, makar i
poludirektno, i da si danas nekoliko puta Filipu upao u reč, što je nešto što ne
primećujem da radiš ikome drugom.”

„Touché, Rebeka”, odgovori Džulijus. „Ispravno - direktna i tačna

opservacija.”

„Džulijuse”, reče Toni, „ništa ne kapiram. Ti i Filip - šta se dešava? - ne

razumem. Je 1’ istina da si ga iz čista mira pozvao telefonom?”

Džulijus je za trenutak sedeo pognute glave, a onda rekao: „Da, shvatam

koliko vas sve ovo zbunjuje. U redu, biću jasan, ili bar onoliko jasan koliko mi
to sećanje dopušta. Kad sam saznao za dijagnozu, zapao sam u potpuni očaj.
Osećao sam da mi je izrečena smrtna presuda, bio sam u šoku. Pored ostalih
mračnih misli, počeo sam da se pitam da li je išta što sam u životu uradio uopšte
imalo neko trajnije značenje. To pitanje me je mučilo dan ili dva i, pošto mi je
život tako usko povezan s poslom, okrenuo sam se razmišljanju o pacijentima sa
kojima sam ranije radio. Da li sam zaista trajno uticao na bilo čiji život? Znao
sam da nemam vremena za gubljenje, i tako sam, na licu mesta, odlučio da
kontaktiram neke od starih pacijenata. Filip je bio prva osoba, za sada i jedina,
koju sam pozvao.”

„Zašto si izabrao baš Filipa?”, upita Toni.

„To je pitanje od šezdeset četiri hiljade dolara - možda je cifra zastarela -

danas je, valjda, to šezdeset četiri miliona? Odgovor je kratak: nisam siguran. I
sam se često pitam. To nije bilo pametno jer, ako sam hteo potvrdu da vredim,
za to ima mnogo boljih kandidata. Onoliki trud pune tri godine, a Filipu nisam
pomogao. Možda sam se nadao da će me izvestiti o nekom zakasnelom
terapijskom efektu - neki pacijenti pominju takve stvari. Ali s njim nije ispalo
tako. Možda sam mazohista koji je time sebi hteo da natrlja nos. Možda sam
izabrao najveći neuspeh da bih sebi dao drugu šansu. Priznajem - stvarno ne
znam koji su mi bili motivi. A onda, tokom našeg razgovora, Filip mi je rekao
da je promenio posao i pitao da li bih pristao da budem njegov supervizor.
Filipe”, okrete se ka njemu, „pretpostavljam da si grupi ovo ispričao?”

„Izneo sam neophodne detalje.”

„Možeš li da budeš još malo tajanstveniji?”

Filip skrenu pogled, a ostatku grupe kao da je bilo neprijatno; nakon

dužeg perioda ćutanja, Džulijus reče: „Izvinjavam se zbog sarkazma, Filipe, ali
vidiš li gde me je doveo tvoj odgovor?”

„Kao što sam rekao, izneo sam im neophodne detalje”, odgovori Filip.

Boni se obrati Džulijusu. „Biću otvorena. Ovde postaje neprijatno, i hoću

da te izvučem. Rekla bih da ti sada ova gnjavaža nije potrebna - i da treba da
brinemo o tebi. Reci nam, molim te, šta danas možemo da učinimo za tebe?”

„Hvala, Boni, u pravu si, danas sam potresen - tvoje pitanje je divno, ali
nisam siguran da umem da odgovorim. Reći ću vam jednu veliku tajnu: bilo je
trenutaka kad sam ulazio u ovu sobu s lošim emocijama zbog ličnih problema, a
izlazio osećajući se bolje samo zato što sam bio deo ove izuzetne grupe. Možda
je to odgovor na tvoje pitanje. Za mene je najbolje da naprosto svi koristite ovu
seansu i ne dozvolite da nas moja situacija totalno blokira.”

Nakon kratkog zatišja progovori Toni: „Težak zadatak, s obzirom na sve

što se danas desilo.”

„Tačno”, saglasi se Gil. „Nekako je čudno govoriti o bilo čemu drugom.”

„Ima trenutaka kad mi nedostaje Pam”, reče Boni. „Ona uvek zna šta da
radi - ma kako da je situacija uvrnuta.”

„Zanimljivo, i ja sam malopre pomislio na nju”, dodade Džulijus.

„To mora da je telepatija”, reče Rebeka. „Pre minut mi je Pam prošla kroz
glavu, onda kad je Džulijus pričao o uspesima i neuspesima.” Okrete se ka
njemu. „Znam da ti je ona ljubimica u našoj porodici - ovo nije pitanje - toliko
je očigledno. Ono što se pitam jeste da li imaš osećanje neuspeha u vezi sa njom
- mislim na to što već mesecima odsustvuje tragajući za drugom vrstom terapije,
jer mi nismo bili u stanju da joj pomognemo. To baš i ne doprinosi tvom
samopoštovanju.”

Džulijus pokaza na Filipa. „Možda ga treba informisati.”

„Pam je ovde prava sila”, reče Rebeka Filipu, koji je nije gledao. „Raspali
su joj se brak i veza s ljubavnikom. Ona je odlučila da napusti muža, ali je
ljubavnik odlučio da ne napusti ženu. Naljutila se na obojicu, počela o njima
opsesivno da razmišlja dan i noć. Koliko god da smo se trudili, nismo našli
način da joj pomognemo. Potpuno očajna, otputovala je u Indiju da potraži
pomoć kod poznatog gurua u jednom budističkom centru za meditaciju.”

Filip ne odgovori.

Rebeka se ponovo obrati Džulijusu. „Pa, kako si se osećao kad je otišla?”

„Znaš, do pre nekih petnaest godina bio bih vrlo striktan - više od toga,
možda bih se i jako protivio, i tvrdio da je traganje za drugačijim oblikom
prosvetljenja samo otpor promeni. Izmenio sam se. Sad smatram da je svaka
pomoć koja je na raspolaganju dobrodošla. A učešće u nekom drugom vidu
razvoja, koliko god da je uvrnut, često može da otvori nove prostore za
terapijski rad. I svakako se nadam da će tako biti i u njenom slučaju.”

„Možda za nju to nije uvrnut, već odličan izbor”, reče Filip. „Šopenhauer
je imao pozitivno mišljenje o istočnjačkoj praksi meditacije i njenom
fokusiranju na čišćenje uma, preziranje iluzije i olakšavanje patnje kroz učenje
kako da se oslobodimo vezivanja. U stvari, on je prvi uveo istočnu misao u
zapadnu filozofiju.”

Filipov komentar nije bio upućen nikom posebno i niko na njega nije
odgovorio. Džulijusa je iritiralo toliko često pominjanje Šopenhauera, ali je to
zadržao za sebe pošto je primetio da nekoliko članova klimanjem glave
odobrava Filipove upadice.

Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što se Stjuart oglasio. „Zar ne bi

bilo bolje da se vratimo tamo gde smo maločas stali, kad je Džulijus rekao da je
za njega najbolje da radimo?”

„Slažem se”, reče Boni, „ali, odakle da počnemo? Od toga da nas izvestiš
o sebi i svojoj ženi, Stjuarte? Poslednje što smo čuli jeste da ti je poslala mejl s
porukom kako se bavi mišlju da te napusti.”

„To se sredilo i vratili smo se na status quo. Ona je i dalje na distanci, ali
stvari bar nisu gore. Da vidimo šta je u grupi još u opticaju.” Stjuart pogleda
unaokolo. „Mogao bih da izdvojim dve stvari. Gil, kako ste ti i Rouz - šta se tu
dešava? I Boni, ti si na početku rekla da bi radila na nečemu, ali da ti izgleda
suviše trivijalno.”

„Ja danas ne bih da učestvujem”, reče Gil, oborenog pogleda. „Potrošio

sam previše vremena prošle nedelje. Ali, sve u svemu, poraz i kapitulacija. Stid
me je što sam se vratio kući, u istu situaciju. Onoliki dobri saveti od Filipa, od
svih vas, protraćeni... A ti, Boni?”

„Moj problem izgleda sitno danas.”

„Seti se moje verzije Bojlovog zakona”, priskoči Džulijus. „Mala količina

anksioznosti širi se dok ne ispuni sav potencijalni prostor za anksioznost. Tvoja
anksioznost je podjednako teška koliko i anksioznost drugih koja dolazi iz
izvora čija je katastrofičnost očiglednija.” Pogleda na sat. „Upravo nam ističe
vreme, no želiš li da načneš svoju temu? Da je staviš na dnevni red?”

„Kako ne bih kukavički uzmakla sledeći put, misliš?” upita Boni. „Pa,
nije loša ideja. Ono što sam htela danas da iznesem ima veze s tim što sam
ružna i debela i nespretna, a Rebeka - i Pam - su lepe i... i imaju stila. Naročito
ti, Rebeka, pokrećeš u meni mnogo starih bolnih osećanja - osećanja koja sam
uvek imala jer sam trapava, ružna, nikom poželjna.” Zastade i pogleda
Džulijusa. „Eto, izrečeno je.”

„I stavljeno na dnevni red za sledeću nedelju”, reče Džulijus ustavši i

tako označivši kraj seanse.
 Osoba uzvišenih, retkih duhovnih

darova, primorana da radi posao

koji isključivo donosi korist, može se

uporediti sa najlepše oslikanom

skupocenom vazom upotrebljenom

kao kuhinjski ćup.

14

1807 - Kako je Artur

Šopenhauer umalo

postao trgovac

Veliko putovanje porodice Šopenhauer okončalo se 1804, i šesnaestogodišnji

Artur, teška srca, poštujući obećanje dato ocu, započeo je sedmogodišnje
šegrtovanje kod senatora Jeniša, eminentnog hamburškog trgovca. Uklizavši u
dvostruki život, ispunjavao je svakodnevne šegrtske zadatke, ali je svaki
slobodni trenutak provodio tajno studirajući velike ideje u istoriji ljudske misli.
Oca je, međutim, internalizovao u toj meri da ga je ovo ukradeno vreme
ispunjavalo kajanjem.

A onda, devet meseci kasnije, zbio se zastrašujući događaj koji je zauvek

obeležio Arturov život. Hajnrih Šopenhauer je tada imao samo šezdeset pet
godina, ali mu je zdravlje ubrzano propadalo: izgledao je žutičavo, umorno,
depresivno i konfuzno, često nije uspevao da prepozna ni stare poznanike.
Dvadesetog aprila 1805, uprkos slabosti, nekako se dovukao do svog magacina,
popeo u potkrovlje ambara i bacio kroz prozor u kanal. Nekoliko sati kasnije,
telo je pronađeno kako pluta ledenom vodom.

Svako samoubistvo ostavlja tragove šoka, krivice i besa kod preživelih, i

Artur je doživeo sva ta osećanja. Koliko je samo kompleksno bilo sve što je
iskusio! Ljubav prema ocu rezultirala je dubokim bolom i gubitkom, a ljutnja -
kasnije će često pominjati koliko je trpeo zbog očeve preterane krutosti -
izazivala je grižu savesti. Izvanredna prilika da zadobije slobodu morala je
pokrenuti mnogo krivice: Artur je znao da bi mu otac zauvek blokirao put da
postane filozof. Ovo podseća na druga dva velika slobodnomisleća filozofa
morala, Ničea i Sartra, koji su takođe rano izgubili očeve. Da li bi Niče postao
Antihrist da njegov otac, luteranski sveštenik, nije umro kad je ovaj bio dete? A
Sartr u autobiografiji pominje koliko mu je olakšanje predstavljalo što nije
morao da traži očevo odobrenje. Neki drugi, na primer Kjerkegor i Kafka, nisu
imali tu sreću: čitavog života bili su pod pritiskom sudova svojih očeva.

Iako opus Artura Šopenhauera pokriva enorman opseg ideja, tema,

istorijskih i naučnih kurioziteta, pojmova i sentimenata, prisutno je tek nekoliko
nežnih ličnih pasaža i svi se odnose na Hajnriha Šopenhauera. U jednom
odlomku Artur se ponosi očevim časnim priznanjem da je u poslu bio radi
zarade, i njegovu iskrenost poredi sa dvoličnošću mnogih kolega filozofa
(posebno Hegela i Fihtea), koji su grabili za bogatstvom, moći i slavom,
pretvarajući se pritom da rade za čovečanstvo.

U šezdesetoj je planirao da svoje celokupno delo posveti uspomeni na

oca. Pisao je i prerađivao posvetu koja na kraju nije ni objavljena. Jedna verzija
je počinjala sa: „Plemeniti, izuzetni duh kojem dugujem sve što jesam i što
postižem... ko god u mom radu pronađe imalo radosti, utehe, saveta, neka
začuje tvoje ime i zna: da Hajnrih Šopenhauer ne beše čovek kakav je bio, Artur
Šopenhauer bi već hiljadu puta propao.”

Snaga Arturove sinovljevske odanosti zbunjuje, s obzirom na odsustvo

svake Hajnrihove otvorene naklonosti prema sinu. Pisma koja mu je upućivao
bila su prožeta kritikom. Na primer: „Ples i jahanje ne mogu da izdržavaju
trgovca čija će pisma neko imati da čita, te stoga treba da su dobro napisana.
Povremeno nalazim da su velika slova u tvom rukopisu i dalje prave
monstruoznosti.” Ili: „Nemoj da se pogrbiš, to izgleda strašno... da u gostionici
ugledaš pogurenog čoveka, pomislio bi da je neki prerušeni krojač ili obućar.” U
poslednjem pismu Hajnrih ga je savetovao: „Što se tiče uspravnog hodanja i
sedenja, moj savet ti je da od svakoga s kim si zatražiš da te klepi kad god
zaboraviš na ovu važnu stvar... Tako su postupala i prinčevska deca, smatrajući
da je bolje nakratko otrpeti bol, nego čitavog života izgledati neotesano.”

Artur je bio sin svog oca, na njega je ličio ne samo fizički nego i
temperamentom. Kad mu je bilo sedamnaest, majka mu je napisala: „Predobro
mi je poznato koliko si malo mladalačke radosti imao, koliko veliku dispoziciju
za melanholičnu zamišljenost si kao tegobni deo nasleđa dobio od oca.”

Artur je takođe nasledio očev dubok osećaj integriteta, koji je odigrao

odlučnu ulogu u dilemi sa kojom se suočio po njegovoj smrti: treba li da nastavi
šegrtovanje iako je mrzeo svet trgovine? Naposletku, odlučio je da učini ono što
bi učinio i njegov otac: da poštuje obećanje.

O svojoj odluci napisao je: „Zadržao sam poziciju kod gazde trgovca,
delom zato što mi je velika tuga slomila energiju duha, a delom jer bih imao
grižu savesti ukoliko bih očevu odluku opozvao odmah po njegovoj smrti.”

Ako se Artur posle očevog samoubistva osećao imobilisanim i vezanim

dužnošću, njegova majka tome nije bila sklona. Brzinom vihora promenila je
čitav život. U pismu sedamnaestogodišnjem Arturu napisala je: „Tvoj karakter
je potpuno drugačiji od mog: ti si po prirodi neodlučan, a ja sam isuviše brza,
isuviše odvažna.” Nakon nekoliko meseci udovištva prodala je vilu
Šopenhauera, likvidirala časni porodični posao i odselila se iz Hamburga.
Arturu se pohvalila: „Uvek ću izabrati najuzbudljiviju opciju. Na primer, mesto
boravka: umesto da se preselim u rodni grad gde su mi prijatelji i rođaci, kao što
bi svaka druga žena na mom mestu učinila, izabrala sam Vajmar, koji mi je bio
skoro nepoznat.”

Zašto Vajmar? Johana je bila ambiciozna i žudela je da bude blizu

epicentra nemačke kulture. Beskrajno sigurna u svoje socijalne sposobnosti,
znala je da može nešto da postigne i, zaista, za nekoliko meseci stvorila je sebi
jedan novi nesvakidašnji život: ustanovila je najživlji salon u Vajmaru i razvila
blisko prijateljstvo sa Geteom i brojnim drugim vodećim piscima i umetnicima.
Uskoro je počela da gradi i karijeru, prvo kao uspešan autor putničkih vodiča,
pišući hroniku porodične turneje Šopenhauerovih i jednog putovanja u južnu
Francusku; zatim se, uz Geteovu podršku, okrenula fikciji i napisala seriju
romantičnih romana. Bila je jedna od prvih istinski oslobođenih žena, a prva u
Nemačkoj koja je pisanjem zarađivala za život. Tokom sledećih deset godina
Johana Šopenhauer se proslavila kao romanopisac, postavši nešto kao Danijela
Stil Nemačke devetnaestog veka, pa je narednih decenija Artur bio poznat samo
kao „sin Johane Šopenhauer.” U poznim dvadesetim godinama devetnaestog
veka objavljena su joj sabrana dela u dvadeset tomova.

Iako istorija (u velikoj meri bazirana na Arturovom oštrom kritičkom

stavu prema majci) Johanu uglavnom predstavlja kao narcističnu i nemarnu, bez
sumnje ga je ona, i jedino ona, oslobodila ropstva i inicirala njegov put ka
filozofiji. Sredstvo kojim je to izvela bilo je sudbonosno pismo napisano aprila
1807, dve godine po očevom samoubistvu.
Dragi Arture,

Ozbiljan i smiren ton tvog pisma od 28. marta, strujeći od tvog duha ka
mom, prenuo me je i otkrio da si možda na putu da potpuno promašiš svoj
poziv! Zato moram da učinim sve kako bih te spasla, sve što je u mojoj
moći; ja znam šta znači živeti život kog ti se duša grozi i, ako je to
moguće, ja ću te, dragi sine, poštedeti te bede. O dragi, dragi Arture, zašto
je moj glas tako malo vredeo; ono što želiš sada, bila je u stvari moja
najžarkija želja tada; koliko sam se samo upinjala da to ostvarim, uprkos
svemu što se protiv mene govorilo... ukoliko ne želiš da budeš primljen u
časni filistarski red, ja, mili Arture, uistinu ne želim da ti pravim bilo
kakvu smetnju na tom putu; ti treba sam da tražiš svoj put i da ga biraš.
Tek onda ću te savetovati i pomagati, onoliko koliko budem mogla. Prvo
pokušaj da se pomiriš sa sobom... zapamti da moraš izabrati studije koje
obećavaju dobru platu, ne samo zato što je to jedini način da sebe
izdržavaš; nikada nećeš biti dovoljno bogat da živiš samo od nasledstva.
Ako praviš izbor, to mi reci, ali tu odluku moraš doneti sam... Ukoliko za
to imaš snage i srčanosti, spremno ću ti pružiti ruku. Ali nemoj misliti da
je život učenog čoveka od karijere prepun divota. Sad to vidim oko sebe,
dragi Arture. To je zamoran, mučan život pun rada; samo je oduševljenje
u radu ono što mu daje šarm. Tako se ne postaje bogat; ako si pisac, s
mukom dolaziš do onoga što ti je potrebno da preživiš... Da bi živeo kao
pisac, treba da si u stanju da stvoriš nešto izvrsno... sada, više nego ikad,
potrebni su briljantni umovi. Arture, pažljivo razmisli i izaberi, a onda
ostani čvrst; nikada ne posustaj i sigurno ćeš postići svoj cilj. Izaberi ono
što želiš... a ja te sa suzama u očima preklinjem: nemoj da se zavaravaš.
Odnosi se prema sebi ozbiljno i iskreno. U pitanju je tvoja dobrobit, kao i
 moja sreća kad ostarim; jer samo ti i Adela možete, nadam se, biti zamena
za moju izgubljenu mladost. Ne bih podnela da znam da si nesrećan,
naročito ako bih sebe krivila što sam dozvolila da te zbog moje prevelike
popustljivosti zadesi ta velika nevolja. Vidiš, dragi Arture, da te veoma
volim i da želim u svemu da ti pomognem. Nagradi me svojim
poverenjem i, kad doneseš odluku, prihvatanjem mog saveta kako da je
ostvariš. I ne povređuj me buntovništvom. Znaš da nisam zadrta. Umem
da se povučem pred argumentima i nikada neću zahtevati od tebe nešto za
šta nemam dobre razloge...

Adieu, dragi Arture, žurim da ovo pošaljem, prsti me bole. Razmisli

o svemu što ti poručujem i pišem, i brzo odgovori.

Tvoja majka,

J. Šopenhauer.

U starosti, Artur je zabeležio: „Kad sam završio čitanje ovog pisma, suze
su mi tekle potocima.” U uzvratnom pismu izabrao je oslobađanje od
šegrtovanja, a Johana je odgovorila: „To što si odluku doneo tako brzo, protivno
svom običaju, uznemirilo bi me u slučaju nekog drugog. Trebalo bi da me žurba
plaši; kod tebe me smiruje, smatram je snagom tvoje najintimnije pokretačke
želje.”

Johana nije gubila vreme; obavestila je gazdu trgovca i stanodavca da

Artur napušta Hamburg, organizovala selidbu i upisala ga u gimnaziju u Goti,
pedeset kilometara od svoje kuće u Vajmaru.

Arturovi lanci bejahu pokidani.

 Vredno je pažnje i treba pomenuti

da čovek, pored življenja u konkretnom,

uvek živi drugi život u apstraktnom...

(gde mu) u sferi mirnog promišljanja,

ono što ga je prethodno potpuno obuzimalo

i intenzivno pokretalo sada izgleda hladno,

bezbojno i udaljeno: on samo gleda i registruje.

15

Pam u Indiji

Dok je voz iz Bombaja za Igatpuri usporavao kako bi zastao u jednom seocetu,

Pam je začula zveket ceremonijalnih činela i provirila kroz musav prozor. Jedan
dečak tamnih očiju, od oko deset-jedanaest godina, uperivši prst ka njenom
prozoru, trčao je duž voza sa visoko podignutom krpom i žutom plastičnom
kanticom za vodu. Otkako je pre dve nedelje stigla u Indiju, Pam je sve vreme.
odmahivala glavom signalizirajući „ne”: „ne” vođenim turama, čišćenju cipela,
sveže ceđenom soku od mandarine, sarijima, Nike patikama, zameni novca;
„ne” prosjacima i „ne” brojnim seksualnim pozivima, ponekad nuđenim
otvoreno, ponekad diskretno namigivanjem, podizanjem obrva, oblizivanjem
usana, coktanjem jezikom. I sad konačno, pomisli, neko mi nudi nešto što mi
stvarno treba. Energično je zaklimala glavom jedno „da” mladom peraču
prozora koji se široko nacerio. Oduševljen Paminim pristankom i prijemom,
obrisao je okno velikim teatralnim zamasima.

Pošto mu je velikodušno platila i, kad je počeo da okleva i zuri u nju,

pokazala da ide, Pam se naslonila i zagledala u povorku seljana koja se
zmijoliko kretala niz prašnjavu ulicu prateći sveštenika odevenog u široke
skarletne pantalone i žuti šal. Njihova destinacija bila je centar gradskog trga i
velika statua od papir-mašea boga Ganeše, s kratkim punačkim telom poput
Budinog i glavom slona. Svi - sveštenik, muškarci obučeni u svetlucavo belo i
žene u boje šafrana i magente - nosili su male statue Ganeše. Devojčice su
bacale pregršti cveća, a parovi dečaka adolescenata nosili su motke sa metalnim
plamenicima iz kojih su se širili oblaci mirisa. Uz zveket cimbala i grmljavine
bubnjeva, svi su pevali, „Ganapathi bappa Moraya, Purchya varshi laukariya.”

„Izvinite, možete li mi reći šta pevaju?” Pam se obrati jedinom putniku u

njenom kupeu, muškarcu bakarne kože koji je sedeo nasuprot njoj i pijuckao
čaj. Bio je nežnog i ljupkog izgleda, odeven u široku belu pamučnu košulju i
pantalone. Na zvuk Paminog glasa zagrcnuo se i jako zakašljao. Njeno pitanje
ga je obradovalo jer je, od trenutka kad je voz krenuo iz Bombaja, bezuspešno
pokušavao da zapodene razgovor s tom lepom ženom preko puta. Nakon
silovitog kašljanja, promuklo je odgovorio: „Oprostite, madam. Fiziologija nije
uvek pod našom kontrolom. Ljudi ovde i širom Indije danas pevaju, ’Voljeni
Ganapati, bože Moraja, porani nam opet sledeće godine’.”

„Ganapati?”

„Da, vrlo zbunjujuće, znam. Možda ste čuli za njegovo poznatije ime,
Ganeša. Ima i mnogo drugih imena, na primer, Vignesvara, Vinajaka,
Gadanana.”

„A ova parada?”
 „Označava početak desetodnevnog festivala Ganeše. Možda ćete imati
sreće da budete u Bombaju sledeće nedelje kad se festival završava i posmatrate
kako stanovnici masovno ulaze u okean i potapaju svoje statue Ganeše u
nadolazeće talase.”

„Oh, a ovo? Mesec? Ili sunce?” Pam pokaza na četvoro dece koja su
nosila veliku žutu loptu od papir-mašea.

Viđaj se u sebi radovao. Pitanje je bilo dobrodošlo - nadao se da će voz

dugo stajati i da će razgovor potrajati. Žene ovako raskošnih oblina bile su
uobičajene u američkim filmovima ali on do sada nije imao sreće da priča ni sa
jednom takvom. Gracioznost i bledoputa lepota ove žene pokrenule su mu
maštu kao da je iskoračila iz starinskih erotskih reljefa Kama Sutre. Gde bi ovaj
susret mogao da vodi? pitao se. Možda je onaj događaj koji menja život, za čim
je dugo tragao? Bio je slobodan, njegova fabrika odeće učinila ga je, po
indijskim standardima, bogatim čovekom. Pre dve godine mu je verenica, još
maloletna, umrla od tuberkuloze i bio je bez ikakvih obaveza sve dok roditelji
ne odaberu drugu mladu.

„Ah, to što deca drže je mesec. Nose ga da bi iskazali poštovanje jednoj

staroj legendi. Prvo, morate znati da je bog Ganeša bio poznat po svom apetitu.
Obratite pažnju na njegov veliki stomak. Jednom je bio pozvan na gozbu i najeo
se slatkiša koji se zovu lados. Da li ste probali ladose?”

Pam odmahnu glavom, plašeći se da ih on ne izvuče iz svog kofera. Jedan

blizak prijatelj je dobio žuticu u čajdžinici u Indiji, i ona se do sada pridržavala
saveta svog lekara da ne jede nigde osim u hotelima sa četiri zvezdice. Van
hotela ograničavala se na hranu koju je mogla da oljušti - uglavnom mandarine,
tvrdo kuvana jaja i kikiriki.

„Moja majka je pravila odlične ladose s kokosom i bademom”, Viđaj

nastavi. „To su zapravo pržene kugle od brašna sa slatkim sirupom od
kardamona - zvuči prozaično, ali verujte mi, mnogo su više od sume svojih
delova. Ali, vratimo se bogu Ganeši, koji se toliko najeo da nije mogao da se
uspravi. Izgubio je ravnotežu, pao, stomak mu se raspukao i iz njega su
poispadali ladosi.

Ovo se desilo noću, a jedini svedok bio je Mesec, kome je sve to bilo
urnebesno smešno. Razgnevljen, Ganeša ga je prokleo i proterao iz univerzuma.
Ali čitav svet je žalio što ga nema, pa je veće bogova zamolilo boga Šivu,
Ganešinog oca, da ovoga ubedi da popusti. Mesec se, sa svoje strane, skrušeno
izvinio za svoje rđavo ponašanje. Na kraju je Ganeša modifikovao svoje
prokletstvo i objavio da će Mesec biti nevidljiv jedan dan mesečno, delimično
vidljiv ostatak meseca, a samo jedan dan biće mu dozvoljeno da bude vidljiv u
svojoj punoj svetlosti.”

Nakon nekoliko trenutaka tišine, Viđaj dodade: „Sad znate zašto je Mesec
prisutan na festivalu boga Ganeše.”

„Hvala na objašnjenju.”

„Zovem se Viđaj, Viđaj Pande.”

„Ja sam Pam, Pam Svonvil. Kakva divna priča i kako neverovatno
zabavan bog - s glavom slona i telom Bude. No, izgleda da ovi seljani taj mit
shvataju vrlo ozbiljno... kao da su stvarno...”

„Zanimljiva je ta ikonografija boga Ganeše”, Viđaj je nežno prekide,

izvlačeći ujedno ispod košulje lanac s velikim medaljonom na kome je bio
ugraviran lik Ganeše. „Obratite pažnju, molim vas, kako svaka karakteristika na
Ganeši ima promišljeno značenje, neko uputstvo za život. Uzmimo ogromnu
glavu slona: ona nam govori da mislimo velike misli. A velike uši? Da slušamo
više. Sitne oči nas podsećaju da se usredsredimo, skoncentrišemo, a mala usta
da govorimo manje. Ja ne zaboravljam Ganešina uputstva - čak i u ovom
trenutku, dok pričam s vama, prisećam se njegovih saveta i sebe opominjem da
ne govorim previše. Vi ćete pomoći tako što ćete mi reći da li vam govorim više
nego što želite da znate.”

„Ne, nikako. Veoma me zanimaju vaše napomene o ikonografiji.”

„Ima i mnogo drugih; ovde, pogledajte bolje - mi Indusi smo veoma

ozbiljni ljudi.” Zavukao je ruku u kožnu torbu okačenu o rame i izvadio malu
lupu.

Uzevši je, Pam se sagnula da pogleda Viđajev medaljon. Do nje je dopro

njegov miris cimeta i kardamona i tek ispeglane pamučne odeće. Kako uspeva
da miriše ovako opojno i sveže u zatvorenom prašnjavom kupeu? „Ima samo
jednu kljovu”, primetila je.

„To znači: zadrži dobro, odbaci loše.”

„A šta to drži? Sekiru?”

„Da odseče sve što ga vezuje.”

„To zvuči kao budistička doktrina.”

„Da, setite se da se Buda pojavio iz majčinskog okeana Šive.”

„Drži nešto i u drugoj ruci. Teško je razabrati. Konac?”

„Konopac koji nas vuče sve bliže cilju.”

Voz je, uz iznenadni trzaj, krenuo.

„Naše vozilo je oživelo”, reče Viđaj. „A pogledajte Ganešino prevozno

sredstvo - ovde, ispod njegovih nogu.”

Pam se primakla kako bi virnula kroz sočivo i diskretno udahnula njegov

miris. „Oh, da, miš. Videla sam ga na svakoj statui i slici Ganeše. Ali ne znam
zašto je tu.”

„To je najzanimljiviji od svih atributa. Miš je želja. Možeš ga jahati, ali

samo ako ga držiš pod kontrolom. Inače izaziva haos.”
 Pam je zaćutala. Dok je voz brektao promičući pored kržljavog drveća,
hramova koji su iskrsavali tu i tamo, bizona u blatnjavim barama i imanja čiju je
crvenu zemlju iscrpla hiljadugodišnja obrada, posmatrala je Viđaja i osetila da
je preplavljuje talas zahvalnosti. Kako je nenametljivo, kako nežno izvadio
medaljon i pomogao da se ne obruka što o njegovoj religiji govori bez
poštovanja. Da li je ikad ranije doživela takvo uvažavanje od strane nekog
muškarca? Ne, podsetila se, nemoj biti nepravedna prema drugim dragim
muškarcima. Pomislila je na svoju terapijsku grupu. Tu je bio Toni, koji bi za
nju učinio sve. Stjuart je, takođe, umeo da bude velikodušan. I Džulijus, čija se
ljubav činila beskrajnom. No, Viđajeva suptilnost - to je nešto neuobičajeno, to
je egzotika.

A Viđaj? I on je utonuo u sanjarenje, vrteći u mislima razgovor sa Pam.

Bio je neobično uzbuđen, srce mu je tuklo i trebalo mu je smirenje. Otvorivši
kožnu torbicu izvukao je staru izgužvanu kutiju cigareta, ne da bi zapalio -
kutija je bila prazna, a uz to, čuo je koliko su Amerikanci strogi kad je pušenje u
pitanju - naprosto je hteo da razgleda plavo-belo pakovanje na kom je bila
silueta čoveka sa cilindrom i debela slova, naziv, Prolazni prizor.

Jedan od njegovih prvih verskih učitelja skrenuo mu je pažnju na

Prolazni prizor, naziv cigareta koje je pušio njegov otac, i poučio ga da
meditaciju započne razmišljanjem o čitavom životu kao o prolaznom prizoru,
kao o reci koja sve predmete, svako iskustvo, sve želje nosi sa sobom mimo
njegove neometene pažnje. Počeo je da meditira na sliku reke koja protiče i
slušao bezvučne reči svoga uma, anitya, anitya - nepostojanost. Sve je
privremeno, podsetio se; čitav život i sva iskustva promiču pored nas tako
sigurno i neopozivo, kao i prizor viđen kroz okno voza. Zatvorio je oči, duboko
disao i zabacio glavu na naslon sedišta; puls mu se smirivao dok je uplovljavao
u željenu luku ravnoteže.

Pam, koja ga je krišom posmatrala, pokupi kutiju koja je bila pala na pod,
pročita natpis i reče: „Prolazni prizor - neobičan naziv za cigarete.”

Polako je otvorio oči i uzvratio: „Kao što sam rekao, mi Indusi smo
veoma ozbiljni. Čak i pakovanja cigareta nose poruke za vođenje života. Život
jeste prolazni prizor i - meditiram na to kad god osetim unutrašnji nemir.”

„Da li ste pre minut meditirali? Nije trebalo da vas uznemiravam.”

Viđaj se nasmeši i blago odmahnu glavom. „Moj učitelj je jednom rekao

da nas drugi ne mogu uznemiriti. Jedino mi sami možemo poremetiti vlastitu
ravnotežu.” Oklevao je shvatajući da je čak i u tom trenutku preplavljen željom:
toliko je žudeo za pažnjom svoje saputnice da je meditativnu vežbu preokrenuo
u puki kuriozitet - sve da bi izmamio osmeh te ljupke žene, jedne utvare, dela
prolaznog prizora koji će uskoro izaći iz njegovog života i iščeznuti u nebiću
prošlosti. Iako je znao da će ga ono što sledeće izgovori odvući dalje od
njegovog puta, srljao je napred.

„Hteo bih nešto da kažem: dugo ću pamtiti naš susret i razgovor. Uskoro
silazim, idem u ašram gde ću se sledećih deset dana suočavati sa tišinom, i
neizmerno sam vam zahvalan za reči koje smo razmenili, trenutke koje smo
podelili. Pao mi je na pamet jedan američki film o zatvoru, u kome je osuđeniku
na smrt dopušteno da za svoj poslednji obrok naruči šta god poželi. Mogu reći
da su moje želje za poslednju konverzaciju u potpunosti uslišene.”

Pam je samo klimnula glavom. Retko je ostajala bez reči, ali sad nije
znala kako da direktno odgovori na Viđajevu ugladenost. „Deset dana u
ašramu? Da to nije Igatpuri? I ja sam se uputila u to utočište.”

„U tom slučaju, imamo isto odredište i isti cilj - da nas poštovani guru
Goenka uputi u vipasana meditaciju. I to ubrzo - naša stanica je sledeća.”

„Da li ste rekli ’deset dana tišine’?”

„Da, Goenka uvek zahteva uzvišenu tišinu - osim neophodnih razmena

informacija sa osobljem, učenici ne izgovaraju ni reč. Imate li iskustva u
meditaciji?”

Pam odmahnu glavom. „Ja sam univerzitetski profesor, predajem

englesku književnost. Prošle godine jedna od mojih studentkinja imala je u
Igatpuriju isceljujuće i transformativno iskustvo. Veoma aktivno radi na
osnivanju vipasana centara u Sjedinjenim Državama, a trenutno pomaže u
organizaciji Goenkine posete Americi.”

„Vaša studentkinja je želela da nešto podari svojoj profesorki. Nada se da

biste i vi mogli proći kroz transformaciju?”

„Tako nekako. Nije mislila da treba da promenim nešto određeno; želela

je, pošto su dobiti u njenom slučaju bile tolike, da i ja i drugi doživimo to isto.”

„Naravno. Loše sam formulisao pitanje; nipošto nisam imao nameru da

sugerišem kako vam je transformacija potrebna. Zainteresovao me je
entuzijazam vaše studentkinje. Da li vas je ona na bilo koji način pripremila za
ovu vrstu povlačenja?”

„Namerno to nije učinila. Ona sama je sasvim slučajno pronašla taj centar
i rekla mi je da je najbolje da i ja u njega uđem potpuno otvorenog duha.
Odmahujete glavom. Ne slažete se.”

„Ah, imajte na umu da Indusi odmahuju glavom levo-desno kad se slažu,

a gore-dole kad se ne slažu - obrnuto od američkog običaja.”

„O, Bože. Mislim da sam to nesvesno osetila, jer se često dešava da se u

komunikaciji s ljudima ovde nekako promašujem. Mora da sam zbunjivala
svoje sagovornike.”

„Ne, ne, Indusi koji dolaze u kontakt sa Zapadnjacima priviknu se na to.

Što se tiče saveta vaše studentkinje, nisam siguran da se slažem da treba da
budete potpuno nepripremljeni. Samo ću vam napomenuti da ovo nije centar za
početnike. Plemenita tišina, meditacije koja započinju u četiri ujutru, malo sna,
jedan obrok dnevno. Naporan režim. Morate biti jaki. Evo, voz usporava. U
Igatpuriju smo.”

Ustao je, pokupio svoje stvari i spustio Pamin kofer. Voz je stao.
Pripremio se za silazak i rekao „Iskustvo počinje.”

Njegove reči nisu bile utešne i Pam je počinjala da brine. „Znači li to da

nećemo biti u prilici da razgovaramo dok smo ovde?”

„Nema komunikacije, ni pisane, ni jezikom znakova.”

„Mejlovi?”

Nije mu bilo smešno. „Plemenita tišina je pravi put da nam vipasana bude
od koristi.” Delovao je drugačije. Pam je osetila da se već udaljio.

„Bar će mi”, rekla je, „biti uteha što znam da ste tu. Manje je preteće kada
pomislim da smo zajedno sami.”

„Zajedno sami. Dobro rečeno”, Viđaj odgovori ne gledajući je.

„Možda”, reče Pam, „možda ćemo se ponovo sresti u ovom istom vozu
kad se boravak završi.”

„O tome ne smemo da mislimo. Goenka će nas učiti da moramo živeti

samo u sadašnjosti. Juče i sutra ne postoje. Prošla sećanja, buduće čežnje, samo
izazivaju nemir. Put smirenja je u posmatranju sadašnjosti i puštanju da ona bez
remećenja pluta niz reku naše svesti.” Bez osvrtanja okači torbu na rame, otvori
vrata kupea i izađe.
 Samo muški intelekt zamućen seksualnim

impulsom može taj pol malog rasta,

uskih ramena, širokih kukova i kratkih

nogu zvati lepšim polom.

- Artur Šopenhauer o ženama

Tvoje večite zamerke, jadikovke nad glupim

svetom i ljudskom bedom donose mi nesanicu

i neprijatne snove... Nema ni jednog jedinog

neprijatnog trenutka koji ne dugujem tebi.

- Pismo Arturu Šopenhaueru od majke

16

Najvažnija

Šopenhauerova žena

Daleko najznačajnija žena u Arturovom životu bila je njegova majka Johana, s

kojom je imao bolan i ambivalentan odnos okončan kataklizmom. U Johaninom
pismu koje ga je oslobodilo šegrtovanja bile su iskazane divljenja vredne
majčinske emocije: briga, ljubav, nada u njega. Ali, one su bile uslovljene:
naime, Artur je trebalo da ostane na prihvatljivoj distanci. Stoga mu je u tom
oslobađajućem pismu sugerisala da se iz Hamburga preseli u Gotu, a ne u njen
dom u Vajmaru, udaljen pedeset kilometara.

Sjaj toplih osećanja među njima koji je pratio Arturovu emancipaciju od

sužanjstva brzo je iščileo zbog kratkoće njegovog boravka u preparandiji u Goti
- posle samo šest meseci, devetnaestogodišnji Artur je izbačen jer je napisao
pametnu ali brutalno ironičnu poemu o jednom od učitelja, te je izmolio
majčinu dozvolu da se preseli kod nje i studije nastavi u Vajmaru.

Johana nije bila oduševljena; zapravo, ideja da Artur živi s njom dovodila
ju je do izbezumljenja. Tokom šestomesečnog boravka u Goti nekoliko puta je
dolazio u kratke posete i svaka je za nju bila izvor velikih neprijatnosti. Pisma
koja mu je slala nakon izbacivanja iz škole spadaju u najšokantnija koja je neka
majka ikada napisala sinu.

... Poznata mi je tvoja narav... iritantan si i nepodnošljiv, i da živim s

tobom za mene je nešto najteže. Svi tvoji dobri kvaliteti pomračeni su
hipermudrijaštvom i otuda su jalov poklon svetu... svuda nalaziš greške
izuzev u sebi... time ozlojeđuješ sve u okolini - niko ne želi da bude
unapređen i prosvetljen na tako nasilan način, a najmanje od strane tako
beznačajne individue kakva si ti još uvek. Niko neće tolerisati kritike
osobe koja sama pokazuje toliko ličnih slabosti, a posebno taj
omalovažavajući stil što propovednim tonom proklamuje da je nešto
ovako i onako, bez imalo sumnje u mogućnost greške.

Da si manje takav kakav jesi - bio bi samo smešan, ali ovakav kakav si,
od svega najviše iritiraš... Mogao si, kao hiljade drugih učenika, da živiš i
studiraš u Goti... ali to nisi hteo i zato si izbačen... takav živi literarni
dnevnik kakav bi ti želeo da budeš dosadna je i mrska stvar, jer mu se
strane ne mogu preskakati niti se to đubre može zavrljačiti iza peći, kao
 što se može neki štampani.

Vremenom se Johana pomirila s činjenicom da ne može izbeći Arturov

dolazak u Vajmar dok se ovaj priprema za univerzitet, ali mu je ponovo pisala,
za slučaj da je nije dobro razumeo, i svoja strahovanja izrazila još slikovitijim
rečima.

Mislim da je najmudrije da ti otvoreno saopštim šta želim i osećam

povodom ove situacije, kako bismo se razumeli od početka. Da te veoma
volim, sigurna sam da nećeš posumnjati. To sam ti dokazala i dokazivaću
dok sam živa. Da bih bila srećna, neophodno mi je da znam da si i ti
srećan, ali da tome ne budem svedok. Uvek sam ti govorila da je s tobom
jako teško živeti... Što te više poznajem, ovo sve jače osećam.

Od tebe neću kriti: sve dok si to što jesi, radije ću da podnesem bilo
koju žrtvu nego da pristanem da budem blizu tebe... Ono što me odbija
nije nešto u tvom srcu; to je u tvom spoljašnjem, a ne u unutrašnjem biću.
To je u tvojim idejama, u tvom suđenju, tvojim navikama; ukratko, ne
slažemo se ni u čemu vezanom za spoljašnji svet.

Vidi, dragi Arture, svaki put kad si me posećivao, makar i na

nekoliko dana, bilo je burnih scena ni oko čega, i svaki put sam ponovo
slobodno disala čim bi otišao, jer tvoje prisustvo, žalbe na nešto što je
neminovno, tvoje namrgođeno lice, loš humor, bizarni stavovi koje
iznosiš... sve me to tišti i uznemirava, a tebi ne pomaže.

Johanina dinamika je očigledna. Božijom milošću je utekla iz braka za

koji se plašila da će biti njen večiti zatvor. Opijenu slobodom, ushićivala ju je
ideja da više nikada i nikome neće polagati računa. Živeće sopstveni život,
viđaće se s kim poželi, prepuštati romantičnim vezama (ali nikada ponovo
udati) i istražiti svoje nemale talente.

Nije mogla da podnese pomisao da se zbog Artura odrekne slobode. Ne

samo da je on kao osoba bio posebno težak i sklon kontroli, već je bio i sin
njenog nekadašnjeg tamničara: živa inkarnacija mnogih Hajnrihovih neugodnih
crta.

A prisutno je bilo i pitanje novca; prvi put je isplivalo kad je

devetnaestogodišnji Artur optužio majku da previše troši i da to ugrožava
nasledstvo koje on treba da dobije čim napuni dvadeset jednu. Johana se
razbesnela, naglasila da je dobro poznato kako na svojim salonskim
okupljanjima služi samo sendviče - hleb i puter - a potom ga izribala što živi
daleko iznad svojih mogućnosti idući na skupe večere i uzimajući časove
jahanja. Na kraju su svađe oko novca eskalirale do neizdrživih razmera.

Johanina osećanja prema Arturu i materinstvu reflektuju se u njenim

romanima: tipična heroina tragično gubi pravu ljubav, zatim se prepušta nekom
ekonomski racionalnom braku bez ljubavi, pokatkad nasilničkom, no u aktu
prkosa i samopotvrđivanja odbija da podiže decu.

Artur nikome nije poveravao svoja osećanja, a majka je kasnije uništila

sva njegova pisma. No, neke tendencije kao da su očigledne. Veza između
Artura i majke bila je intenzivna, a bol zbog njenog rastakanja progonio ga je
čitavog života. Johana je bila nesvakidašnja majka - živahna, otvorena, lepa,
slobodoumna, prosvećena, načitana. Svakako da su ona i Artur razgovarali o
njegovoj zaokupljenosti modernom i antičkom književnosti. Moguće je čak da
je petnaestogodišnji Artur doneo onu značajnu odluku da krene na dugo
putovanje, umesto da se priprema za univerzitet, zato što je želeo da bude u
njenoj blizini.

Tek nakon očeve smrti promenio se ton u njihovom odnosu. Arturove

nade da će u majčinom srcu zameniti oca mora da je skrhala njena nagla odluka
da ga ostavi u Hamburgu i preseli se u Vajmar. Ako su te nade i bile oživljene
kad ga je oslobodila obećanja datog pokojnom ocu, ponovo su slomljene onda
kada ga je poslala u Gotu, uprkos daleko boljim mogućnostima za obrazovanje
koje je pružao Vajmar. Možda se, kao što je majka sugerisala, Artur namerno
potrudio da bude izbačen iz Gote. Ukoliko su mu postupci bili motivisani
željama da joj se pridruži, svakako ga je obeshrabrila njena nespremnost da ga
primi u svoj novi dom, kao i prisustvo drugih muškaraca u njenom životu.

Arturovo osećanje krivice zbog očevog samoubistva potiče kako od

radovanja zadobijenoj slobodi, tako i od straha da je njegovu smrt možda
ubrzao svojom nezainteresovanošću za svet trgovine. Nije prošlo dugo vremena,
a krivica se transformisala u žestoku odbranu očevog dobrog imena i surovu
kritiku majčinog ponašanja prema svom mužu.

Godinama kasnije, napisao je:

Poznajem žene. One brak vide samo kao instituciju za izdržavanje. Moj
bi otac, teško obolevši, završio napušten da nije bilo nežnog milosrđa
jednog odanog sluge koji ga je negovao i brinuo o svemu neophodnom.
Majka je priređivala zabave dok je otac ležao usamljen; majka se
zabavljala dok je on bolno patio. To je ljubav žene!

Kada je stigao u Vajmar da bi se uz pomoć privatnog učitelja pripremao

za upis na univerzitet, nije mu bilo dopušteno da živi s majkom, već u zasebnom
smeštaju koji mu je ona našla. Tu ga je čekalo njeno pismo, sa surovo jasno
izloženim pravilima i granicama njihovog odnosa.

Upamti sada na kojoj osnovi želim da budem zajedno s tobom: tvoj dom
 je u tvojim odajama, a u mojim si gost... koji se ne meša ni u kakve
domaće stvari. Svakog dana ćeš dolaziti u jedan sat i ostajati do tri, posle
toga te neću viđati osim kad imam salon, koji možeš da posećuješ ukoliko
želiš; tada takođe možeš da večeraš u mojoj kući pod uslovom da se
uzdržavaš od zamornih rasprava koje me ljute... Tokom dnevne posete
možeš da mi kažeš sve u vezi sa tobom što treba da znam, dok ćeš ostatak
vremena morati sam da vodiš računa o sebi. Ne mogu ti dozvoliti da se
zabavljaš na moj račun. Toliko o tome, sad znaš šta želim i nadam se da
na majčinsku brigu i ljubav nećeš uzvratiti suprotstavljanjem.

Tokom dvogodišnjeg boravka u Vajmaru Artur je ove uslove poštovao i

ostajao striktno posmatrač na majčinim večernjim okupljanjima, nijednom se ne
upustivši u razgovor sa velikim Geteom. Zadivljujućom brzinom je ovladao
grčkim, latinskim, klasičnim naukama i filozofijom, i u dvadeset prvoj godini
bio primljen na univerzitet u Getingenu. Istovremeno, dobio je u nasledstvo
dvadeset hiljada talira, što je značilo skroman, ali dovoljan prihod do kraja
života. Kao što je njegov otac predvideo, to nasledstvo će mu biti preko
potrebno - Artur nikada neće zaraditi ni paru od poziva intelektualca.

Kako je vreme prolazilo, oca je video kao anđela a majku kao đavola.
Verovao je da su očeva ljubomora i sumnje u majčinu vernost bili valjano
utemeljeni i brinuo je da ona neće poštovati uspomenu na njega. Od nje je, u
očevo ime, zahtevao da živi tihim, povučenim životom. Žestoko je napadao sve
koje je smatrao majčinim udvaračima, sudeći o njima kao o nižim stvorenjima,
„masovno proizvedenim”, nedostojnim da zamene njegovog oca.

Artur je studirao na univerzitetima u Getingenu i Berlinu, a potom

doktorirao filozofiju na univerzitetu u Jeni. Kratko je živeo u Berlinu, ali je
ubrzo pobegao pred ratom protiv Napoleona i vratio se u Vajmar da živi s
majkom. Uskoro su izbili isti oni domaći sukobi: ne samo da je prekorevao
majku što rasipa novac koji je namenio za negu njegove bake već ju je
optuživao za nedoličnu vezu s bliskim prijateljem Milerom Gerstenberkom. Bio
je u toj meri neprijateljski nastrojen prema Gerstenberku da je Johana bila
prinuđena da ga viđa samo kada je Artur odsustvovao iz kuće.

Tokom ovog perioda došlo je do jednog često citiranog razgovora, kada je

majci dao kopiju doktorske disertacije, briljantne rasprave o principima
uzročnosti s naslovom O četvorostrukom korenu principa dovoljnog razloga.

Bacivši pogled na naslovnu stranu, Johana je primetila: „Četvorostruki

koren? To je, bez sumnje, nešto apotekarsko?”

Artur: „To je nešto što će se čitati i kad tvojih knjiga jedva bude bilo.”

Johana: „Naravno, jer će čitav tiraž tvojih i dalje biti u prodavnicama.”

Artur je bio beskompromisan u pogledu naslova, ne vodeći, računa o

tržišnoj prođi. O četvorostrukom korenu principa dovoljnog razloga bilo je
prikladnije nasloviti sa Teorija eksplanacije. Bez obzira na to, dve stotina
godina kasnije, ona se i dalje štampa. Nema mnogo disertacija koje mogu
pretendovati na takvu popularnost.

Oštre rasprave o novcu i Johaninim vezama s muškarcima nastavile su se

sve dok ona nije izgubila strpljenje. Obznanila je da zbog Artura nikad neće
prekinuti prijateljstvo s Gerstenberkom niti s bilo kim drugim. Naredila mu je
da se iseli, pozvala Gerstenberka da zauzme njegove ispražnjene sobe i napisala
sledeće kobno pismo.

Vrata koja si juče tako bučno zalupio, posle nedoličnog ponašanja prema
majci, od sada su zauvek zatvorena između tebe i mene. Odlazim na selo
i neću se vratiti sve dok ne čujem da si otišao... Ne znaš kakvo je majčino
srce - što nežnije voli, to bolnije oseća svaki udar ruke koju je nekad
volela... Sam si se otcepio od mene: tvoje nepoverenje, kritikovanje mog
 života, izbora prijatelja, nesuvislo ponašanje prema meni, preziranje mog
pola, nespremnost da doprineseš mom zadovoljstvu, tvoja pohlepa - ovo i
još mnogo toga čini te opasnim po mene...

Da sam ja mrtva i da si ostao sa ocem, da li bi se usudio da njemu držiš

pridike? Probao da kontrolišeš njegov život, njegova prijateljstva? Da li
sam niža od njega? Da li je on učinio više za tebe nego ja? Voleo te više
nego ja? Moja dužnost prema tebi je okončana. Idi svojim putem, ja s
tobom nemam više ništa... Ostavi svoju adresu, ali mi nemoj pisati, od
sada niti ću čitati tvoja pisma, niti i na jedno odgovoriti... Znači, ovo je
kraj... Isuviše si me povredio. Živi i budi srećan koliko možeš.

I to je bio kraj. Johana je živela još dvadeset pet godina, ali majka i sin se
više nikada nisu sreli.

U poznim godinama, sećajući se svojih roditelja, Šopenhauer je napisao:

Većina muškaraca sebi dozvoli da ih zavede lepo lice... priroda podstiče

žene da u jednom trenutku pokažu sav svoj sjaj... i da naprave
„senzaciju”... ali priroda skriva mnoga zla [koje žene] donose, kao što su
beskrajni troškovi, briga za decu, zadrtost, svojeglavost, starenje i
ružnoća posle nekog broja godina, prevara, rogovi, hirovi, namćorenja,
napadi histerije, pakao, i đavo sam. Zbog toga brak nazivam dugom
napravljenim u mladosti, koji se otplaćuje u starosti.
 Velike patnje čine da one manje budu

gotovo neosetne, i obrnuto, u odsustvu velikih,

muče nas čak i najmanje brige i neprijatnosti.

17

Na početku naredne seanse sve oči su bile uprte u Boni. Započela je mekim
tonom, oklevajući: „Ideja da se javim za današnji rad naposletku se nije
pokazala tako dobrom, pošto sam čitavu nedelju razmišljala šta da kažem,
stalno se preslišavala, iako znam da pripremljena prezentacija nije ono kako
ovde radimo. Džulijus stalno ponavlja da grupa mora da bude spontana da bi
funkcionisala. Je li tako?” Boni pogleda prema Džulijusu.

On klimnu glavom. „Boni, pokušaj da se oslobodiš uvežbane

prezentacije. Probaj ovako: zatvori oči i zamisli da uzimaš pripremljeni govor,
držiš ga pred sobom i cepaš na pola, pa opet na pola. Sada ga baci u korpu za
otpatke. Može?”

Boni potvrdi glavom, zatvorenih očiju.

„A sad nam svežim rečima pričaj o ružnoći i lepoti. Pričaj nam o sebi i
Rebeki i Pam.”

I dalje klimajući glavom, Boni polako otvori oči i poče. „Svi me se

sigurno sećate. Ja sam ona niska debela devojka u vašem odeljenju. Vrlo
bucmasta, vrlo nespretna, previše kovrdžava. Ona koja u sali za fizičko izgleda
tragično, dobija najmanje ljubavnih poruka, mnogo plače, nema najbolje
prijatelje, kući se uvek vraća sama, ne primi nijedan poziv na školsku igranku,
toliko isprepadana da u učionici nikad ne podigne ruku iako je vraški pametna i
zna sve odgovore. A Rebeka, ova ovde, ona je moj izomer...”

„Tvoj šta?”, upita Toni. Sedeo je opruženo, u gotovo horizontalnom

položaju.

„Izomer je nešto kao odraz u ogledalu”, odgovori Boni.

„Izomer se odnosi na dva hemijska jedinjenja”, dodade Filip, „sa

identičnim sastojcima u istim proporcijama, ali različitim svojstvima zbog
načina na koji su atomi raspoređeni.”

„Hvala, Filipe”, reče Boni. „Možda sam upotrebila pretencioznu reč.

Međutim, Toni, htela bih da kažem kako se divim tvom istrajavanju u odluci da
svaki put signaliziraš kad nešto ne razumeš. Ona seansa od pre nekoliko meseci
koju si otvorio pričom o stidu zbog svog obrazovanja i radničkog zanimanja
zapravo me je oslobodila da govorim o nekim svojim temama. No dobro,
vraćam se školskim danima. Rebeka je moja apsolutna suprotnost, u svakom
smislu - šta god da je u pitanju. Život bih dala da mi Rebeka bude drugarica -
ubila bih da budem Rebeka. To je ono što se u meni dešava. Poslednjih nedelja
preplavljena sam sećanjima na svoje košmarno detinjstvo.”

„Ta debela mala devojka išla je u školu pre mnogo vremena”, reče
Džulijus. „Šta je sad tamo vraća?”

„E, to je onaj teži deo. Ne želim da se Rebeka naljuti...”

„Najbolje je da joj se obratiš direktno”, prekide je Džulijus.

„Dobro”, reče Boni, i okrenu se ka Rebeki. „Želim da ti nešto kažem, ali

ne bih da se naljutiš.”

„Pretvorila sam se u uši”, reče Rebeka, potpuno usredsređena na Boni.

„Kad te vidim kako upravljaš muškarcima ovde u grupi - kako izazivaš

njihovo interesovanje, kako ih zavodiš - osetim se potpuno bespomoćno. Izmile
sva ona stara loša osećanja: debeljuca, nevažna, nepopularna, autsajderka.”

„Niče je”, ubaci se Filip, „jednom rekao nešto što ima veze s tim - kada
se uplašeni probudimo usred noći, to nas ponovo progone odavno poraženi
neprijatelji.”

Boni se široko osmehnu i okrenu ka Filipu. „Ovo je poklon, Filipe, baš

divan. Ne znam zašto, ali osećam se bolje zbog te ideje o jednom poraženim
neprijateljima koji se opet pojavljuju. Samim tim što nečemu damo ime čini
da...”

„Sačekaj trenutak, Boni”, prekinu je Rebeka, „hoću da se vratimo na

moje zavođenje muškaraca ovde - objasni, molim te.”

Bonine zenice se raširiše; izbegavala je Rebekin pogled. „To nema veze s

tobom. Ne radiš ti ništa što nije u redu - to sam sve ja, to je moja reakcija na
savršeno normalno žensko ponašanje.”

„Kakvo ponašanje? O čemu ti to pričaš.”

Boni duboko udahnu i reče: „O šepurenju. Ti se šepuriš. Meni to tako

izgleda. Ne znam koliko si samo puta na prošloj seansi skinula šnale, raspustila
kosu, motala je, prolazila prstima kroz nju, ali sigurno je bilo mnogo više nego
pre, bar koliko ja pamtim. To mora imati veze sa Filipovim ulaskom u grupu.”

„O čemu pričaš?”, upita Rebeka.

„Da citiram starog mudraca, Svetog Džulijusa, pitanje nije pitanje

ukoliko znaš odgovor”, upade Toni.

„Zašto ne pustiš Boni da mi sama odgovori?” odvrati Rebeka, ledenog

pogleda.

Toni se ne dade zbuniti. „Očigledno je. Filip ulazi u grupu, i ti se menjaš -

menjaš se u nešto ka muškarcu... ah... šta je prava reč? Startuješ ga. Jesam li u
pravu, Boni?”

Boni klimnu glavom.

Rebeka izvadi maramicu iz tašne i potapka oči, vodeći računa o maskari.

„Ovo je stvarno žešće uvredljivo.”

„Upravo to ne želim”, reče Boni molećivo. „Nije reč o tebi, Rebeka - opet
ti ponavljam. Ne radiš ti ništa loše.”

„To kod mene ne prolazi - praviš neku en passant ružnu optužbu na račun
mog ponašanja, a kad kažeš da nema veze sa mnom ne činiš je manje ružnom.”

„En passant?”, upita Toni.

„En passant znači”, ubaci se Filip, „u prolazu - uobičajen izraz u šahu,

koji se koristi kada pešak prelazeći dva polja prilikom otvaranja prođe pored
protivničkog pešaka.”

„Praviš se važan - znaš li to?”, reče mu Toni.

„Ti postaviš pitanje. I ja odgovorim”, uzvrati Filip, potpuno ravnodušan

prema Tonijevom komentaru. „Osim ako tvoje pitanje nije pitanje.”

„Uh, sad si me uhvatio.” Toni prelete pogledom preko ostalih i reče,

„Mora da zaglupljujem. Sve mi je teže da pratim. Da li ja to umišljam, ili se
ovde ubacuje sve više teških reči? Možda je Filipov dolazak uticao i na druge -
ne samo na Rebeku.”

Džulijus je intervenisao koristeći najčešću i najefektniju taktiku grupne

terapije - premestio je fokus sa sadržaja na proces, to jest, sa reči koje se
izgovaraju na prirodu odnosa osoba u interakciji. „Ovde se danas mnogo toga
dešava. Možda možemo da iskoračimo na trenutak i pokušamo da razumemo šta
se zbiva. Prvo ću vam svima uputiti jedno pitanje: šta vidite da se događa u
odnosu između Boni i Rebeke?”

„To je teško”, reče Stjuart, koji je uvek prvi odgovarao na Džulijusova

pitanja, i nastavi svojim profesionalno-lekarskim tonom: „Stvarno ne mogu da
kažem da li Boni ima jedan ili dva plana.”

„A to znači?” upita Boni.

„To znači, šta je tvoj plan? Želiš li da pričaš o problemima sa muškarcima

i nadmetanju sa ženama? Ili hoćeš da udariš na Rebeku?”

„Ja to sagledavam iz obe perspektive”, reče Gil. „Vidim kako su isplovile

Bonine stare ružne uspomene. A mogu takođe da vidim zbog čega se Rebeka
uznemirila - mislim, možda je nesvesno popravljala kosu - po meni to nije tako
veliki problem.”

„Taktičan si, Gil”, prozbori Stjuart. „Kao i obično, nastojiš da umiriš sve
strane, naročito dame. Ali, jasno ti je da ako ideš tako duboko u razumevanje
ženske tačke gledišta, nikada nećeš progovoriti sopstvenim glasom. To je ono
što ti je Filip rekao prošle nedelje.”

„Mrzim ovakve seksističke komentare, Stjuarte”, reče Rebeka. „Iskreno,

jedan doktor bi mogao i bolje. Ta ženska tačka gledišta’ je smešna.”

Boni je šakama formirala slovo T. „Moram da najavim time-out - prosto

ne mogu dalje. Ovo je važno, ali i nadrealno; nisam u stanju da nastavim. Kako
da radimo kao i obično kad nam je Džulijus prošle nedelje saopštio da umire? Ja
sam pogrešila: nije trebalo danas da započnem temu o meni i Rebeki - suviše je
trivijalna. Sve je trivijalno u odnosu na to.”

Zavladao je muk. Svi su oborili poglede. Boni prekide tišinu. „Hoću da se

vratim nazad. Način na koji je trebalo da otvorim seansu je da opišem san,
noćnu moru koju sam imala posle prošlog susreta. Mislim da se tiče tebe,
Džulijuse.”

„Nastavi”, ohrabri je Džulijus.

„Bila je noć. Našla sam se na mračnoj železničkoj stanici...”

 Džulijus je prekide: „Pokušaj da koristiš sadašnje vreme, Boni.”

„To bi već trebalo da znam. U redu - noć je. Nalazim se na mračnoj

železničkoj stanici. Pokušavam da uhvatim voz koji upravo polazi. Ubrzavam
korak kako bih se popela. Pored mene promiče vagon-restoran pun dobro
odevenih ljudi koji večeraju i pijuckaju vino. Nisam sigurna gde treba da se
ukrcam. Voz postepeno ubrzava, poslednji vagoni su sve otrcaniji a prozori su
zakovani daskama. Onaj na kraju, službeni vagon, samo je skelet, sav u raspadu,
udaljava se od mene i čujem zviždaljku toliko glasnu da me to budi oko četiri
ujutro. Srce mi je strašno lupalo, bila sam mokra od znoja i te noći više nisam
zaspala.”

„I dalje vidiš taj voz?”, upita Džulijus.

„Jasno da jasnije ne može biti, kako se udaljava niz prugu. San je i dalje
zastrašujući. Jeziv.”

„Znaš li šta ja mislim?” progovori Toni. „Mislim da je voz grupa i da će

se zbog Džulijusove bolesti raspasti.”

„Baš tako”, reče Stjuart, „voz je grupa - vodi te nekuda, i hrani tokom
puta - mislim na ljude u vagon-restoranu.”

„Da, ali zašto nisi uspela da se ukrcaš? Trčala si?”, upita Rebeka.

„Nisam; kao da sam znala da ne mogu da se ukrcam.”

„Čudno. Kao da si to želela, a u isti mah i nisi”, reče Rebeka.

„U svakom slučaju, nisam se mnogo trudila.”

„Možda si bila suviše uplašena da bi se ukrcala?”, upita je Gil.

„Da li sam vam rekao da sam zaljubljen?”, oglasi se Džulijus.

Svi su zaćutali. Nastupila je mrtva tišina. Džulijus vragolasto pogleda

unaokolo po zbunjenim i zabrinutim licima.

„Da, zaljubljen u ovu grupu, naročito kada radi kao danas. Sjajno, to kako
radite na ovom snu. Stvarno ste nešto posebno. Imam i nešto da dodam - pitam
se, Boni, nije li voz simbol i mene samog. Taj voz odiše užasom i mrakom i,
kao što Stjuart reče, nudi hranu. Ja nastojim da to činim. Ali ti se plašiš - kao što
i moraš da se plašiš mene ili onoga što mi se dešava. I taj poslednji vagon,
službena kola nalik skeletu: zar nisu simbol, vizija mog propadanja?”

Boni se zagrcnu, izvuče maramicu iz kutije koja je stajala na sredini i

obrisa oči. „Ja... uh... ne znam kako da odgovorim - sve to je nadrealno...
Džulijuse, poražavaš me; fascinira me što o umiranju govoriš tako činjenički.”

„Svi umiremo, Boni. Ja samo bolje poznajem svoje parametre nego vi

ostali”, odvrati Džulijus.

„Baš na to mislim. Uvek sam volela tvoju lakoću, ali sada, u ovoj
situaciji, kao da se njome nešto izbegava. Sećam se kako si jednom rekao - onda
kad je Toni vikendom odrađivao zatvorsku kaznu, a mi o tome ćutali - da ako se
u grupi ignoriše nešto veliko, onda se više ne govori ni o čemu važnom.”

„Imam da kažem dve stvari”, upade Rebeka. „Prvo, Boni, mi govorimo o

nečemu važnom upravo sada - o nekoliko važnih tema - i, drugo, šta pobogu
hoćeš da Džulijus radi? I on o tome govori.”

„Štaviše”, uključi se Toni, „iznervirao se što smo to čuli od Filipa, a ne od

njega lično.”

„Slažem se”, dodade Stjuart. „Dakle, Boni, šta hoćeš od njega? Dobro se
drži. Rekao je da ima mrežu podrške koja mu pomaže da se s tim nosi.”

Džulijus ih prekide - stvar je otišla predaleko. „Znate, cenim vašu pomoć,

ali kad je ovako intenzivna, počinjem da brinem. Možda ja posustajem; znate li
u kom momentu je Lu Gerig odlučio da se povuče? Kad su ga na jednoj
utakmici svi iz tima obasuli komplimentima što je uhvatio neku rutinsku loptu.
Možda smatrate da sam previše krhak da bih govorio u svoje ime.”

„Pa, kako ćemo onda dalje?”, zapita Stjuart.

 „Prvo, Boni, hoću da ti kažem da si pokazala mnogo hrabrosti kada si
uskočila i dala ime nečemu što je vruć krompir. Štaviše, apsolutno si u pravu:
ovde sam podsticao izvesno... ne, ogromno poricanje.

Biću kratak i sve ću vam izneti. U poslednje vreme imao sam nekoliko
besanih noći i mnogo vremena za razmišljanje o svemu, uključujući i to šta da
radim sa pacijentima i ovom grupom. Do sada nisam imao ovakva iskustva.
Niko ne uvežbava završetke. Oni se dešavaju samo jednom. Nijedan udžbenik
ne opisuje ovu situaciju - tako da je sve improvizacija.

Suočavam se sa odlukom kako da provedem preostalo vreme. Pogledajte,

koje opcije imam? Da prestanem da radim s pacijentima i okončam ovu grupu?
Na to nisam spreman - zdravlje će me služiti bar još godinu dana, a posao mi
mnogo znači. Takođe, iz njega mnogo dobijam za sebe lično. Prekid rada značio
bi da sebe tretiram kao pariju. Sreo sam mnogo fatalno obolelih pacijenata i iz
njihovih priča saznao da je izolacija koja prati bolest nešto što im najteže pada.

A ta izolacija je dvostruka: prvo, ozbiljno bolesna osoba izoluje samu

sebe jer ne želi da druge uvlači u sopstveno očajanje - mogu vam reći da je to
zapravo jedna od mojih briga ovde i, drugo, ljudi iz okruženja je izbegavaju,
bilo zato što ne znaju kako da s njom komuniciraju, bilo zato što ne žele da
imaju išta sa smrću.

Prema tome, povlačenje iz grupe nije dobra opcija za mene a, štaviše,

mislim ni za vas. Video sam veliki broj nasmrt bolesnih ljudi koji su doživeli
promenu, postali mudriji, zreliji i mogli druge štošta da nauče. Izgleda da to
počinje i meni da se dešava i uveren sam da ću u sledećih nekoliko meseci imati
mnogo toga da vam pružim. No, ukoliko nastavimo sa radom, možda ćete
morati da se suočite sa mnogo anksioznosti; ne samo da ćete morati da se
suočite s mojom nadolazećom smrću, već i sa vlastitom. Kraj govora. Možda
treba da prespavate, i da onda vidite šta hoćete dalje.”
 „Ja ne moram da prespavam”, reče Boni. „Volim ovu grupu, i tebe i
svakog u njoj, i želim da ovde radim što je moguće duže.”

Pošto su se ostali saglasili sa Boninim potvrdnim izjašnjavanjem,

Džulijus reče: „Cenim vaš glas poverenja. Ali, još na početnom kursu iz grupne
terapije govori se o strahovitoj snazi grupnog pritiska. Teško je javno se
suprotstaviti konsenzusu grupe. Svakom od vas bi trebala nadljudska rešenost
da danas kaže, ’Izvini, Džulijuse, ali ovo je previše za mene i ja bih radije
potražio nekog zdravog terapeuta, dovoljno zdravog da se brine o meni.’

Prema tome, danas nema obavezivanja. Ostanimo naprosto otvoreni i

nastavimo da procenjujemo naš rad, pa ćemo videti kako ćemo se osećati za
nekoliko nedelja. Velika opasnost, koju je Boni danas pomenula, jeste da vaši
problemi počnu da izgledaju suviše nevažni da bi se o njima razgovaralo. Dakle,
treba pronaći najbolji način na koji ću vam pomoći da nastavite rad na svojim
problemima.”

„Mislim da to radiš”, reče Stjuart, „samim tim što nas stalno informišeš.”

„U redu. Hvala, to mi pomaže. A sada da se vratimo vama.”

Usledila je duga tišina.

„Znači, možda vas nisam oslobodio. Probaću nešto: možeš li ti, Stjuarte,
ili neko drugi, da izložiš čime raspolažemo, šta je na stolu - koje teme su danas
otvorene?”

Stjuart je bio neformalni hroničar grupe, obdaren tako dobrom

memorijom da je Džulijus uvek mogao da računa na njegov izveštaj o prošlim i
sadašnjim događajima u grupi. Nastojao je da to previše ne koristi, pošto je
Stjuart došao na terapiju upravo da bi naučio kako da uključi druge, a ne da
samo registruje događaje. Izvanredan s decom-pacijentima, u društvu je
postajao nesiguran kad god bi izašao iz radijusa svoje uloge pedijatra. Čak bi i u
grupu često dolazio sa nekim delom opreme svog zanata, gurnutim u džep
košulje: kašikama za grlo, lampicom, lilihipima, lekovima. Bio je stabilna snaga
grupe tokom prethodne godine, i napravio ogroman napredak u, kako je rekao,
„projektu humanizacije”. Ipak, interpersonalna senzitivnost, i dalje tako
nerazvijena, činila je da njegova prepričavanja grupnih događaja budu lišena
svakog podteksta.

Zavalivši se u stolicu, zatvorio je oči a onda odgovorio. „Pa, da vidimo -

počeli smo sa Boni i njenom željom da govori o svom detinjstvu.” Boni je
Stjuarta često kritikovala pa je, pre nego što će nastaviti, potražio njen pogled
odobravanja.

„Ne, nije sasvim tačno, Stjuarte. Činjenice su tačne, ali ton je pogrešan.
Zvučalo je neozbiljno. Kao da sam htela da ispričam priču da bismo se zabavili.
Mnogo je bolnih sećanja iz detinjstva koje mi se sada vraćaju i progone me.
Shvataš li razliku?”

„Nisam siguran da shvatam. Nisam ni rekao da si to uradila radi zabave.

Eto, na ovakve stvari se žali i moja žena. Ali, da nastavim: onda je bilo nešto sa
Rebekom, koja se uvredila i naljutila na Boni jer joj je ova rekla da se šepuri i
trudi da impresionira Filipa.” Ignorisao je to što se Rebeka pljesnula po čelu i
promrmljala „blagi bože”, i produžio. „Onda se Toniju učinilo da koristimo
složeniji rečnik kako bismo na Filipa ostavili utisak. Zatim je Toni
prokomentarisao da se Filip pravi važan. Usledio je oštar Filipov odgovor, pa je
tu bilo moje zapažanje upućeno Gilu kako toliko izbegava da naljuti žene da je
izgubio osećaj za samog sebe.

„I, šta još...” Stjuart se osvrnu po prostoriji. „Dakle, tu je Filip - ne ono

što je rekao, već ono što nije. O njemu ne govorimo mnogo, kao da je to tabu.
Ako bolje razmislimo, čak ne govorimo ni da ne govorimo o njemu. I naravno,
Džulijus. Ali, time smo se bavili, osim onim da je Boni bila naročito brižna i
zaštitnički nastrojena, kakva je često prema Džulijusu. U stvari, deo seanse o
Džulijusu otvoren je Boninim snom.”
 „Impresivno, Stjuarte”, reče Rebeka. „I prilično potpuno: izostavio si
samo jedno...”

„A to je?”

„Sebe. Činjenicu da si ponovo fotoaparat grupe, slikaš umesto da se

uključiš.”

Grupa je Stjuartu često ukazivala na njegov impersonalni stil

učestvovanja. Pre nekoliko meseci opisivao im je košmar u kome je njegova
ćerka upala u živo blato a on nije mogao da je spase jer je izgubio mnogo
vremena vadeći iz ranca aparat kojim bi snimio tu scenu. Tada mu je Rebeka
prišila etiketu „fotoaparata grupe”.

„U pravu si, Rebeka. Sad ću spakovati aparat i kazati da se u potpunosti

slažem sa Boni: ti si lepa žena. No, za tebe to nije novost - ti to znaš. I znaš da
ja to mislim. I, naravno, šepurila si se pred Filipom - skupljala i rasplitala i
zaglađivala kosu. To je bilo očigledno. Kako sam se ja zbog toga osećao? Bio
sam pomalo ljubomoran. Ne, mnogo ljubomoran - nikada se preda mnom nisi
šepurila. Niko se nikada preda mnom nije šepurio.”

„Zbog ovakvih stvari osećam se kao u zatvoru”, odvrati Rebeka. „Mrzim

kad muškarci hoće da me kontrolišu na ovakav način, svaki moj pokret kao da
je pod lupom.” Zastajala je posle svake reči, manifestujući da je na ivici i pred
slomom već neko vreme.

Džulijus se setio svojih prvih utisaka o Rebeki. Pre deset godina, mnogo
pre no što je pristupila grupi, dolazila je godinu dana na individualnu terapiju.
Bila je delikatna osoba, gracioznog, vitkog tela i prekrasnog lica, krupnih očiju,
poput Odri Hepbern. I ko bi mogao zaboraviti kako je otvorila prvu seansu?
„Otkako sam napunila trideset, primetila sam da, kada uđem u restoran, niko ne
prestane da jede kako bi me pogledao. Očajna sam.”

Džulijus se u radu sa njom, kako individualno tako i u grupi upravljao

prema dva izvora informacija. Prvi je Frojdov savet da se terapeut prema lepoj
ženi odnosi prirodno, a ne da se povlači ili je kažnjava samo zato što je lepa.
Drugi je esej pod nazivom „Lepa prazna žena”, koji je čitao kao student i u
kome je naglašeno da se veoma lepa žena toliko često slavi i nagrađuje samo za
svoj izgled da ona zanemaruje razvoj drugih delova sebe. Njeno samopouzdanje
i osećanje uspeha su duboki koliko i njena koža, i jednom kada lepota počne da
iščezava, shvati da ima malo toga da ponudi: niti je razvila umeće da bude
interesantna drugima niti da se zainteresuje za druge.

„Ja pravim opservacije, nazvan sam fotoaparatom”, reče Stjuart, „a kada

kažem šta osećam, onda sam kontrolišući muškarac. Ovo je saterivanje u
ćošak.”

„Ne kapiram, Rebeka”, dodade Toni. „Šta je toliko strašno? Što si se

izbezumila? Stjuart govori samo ono što i sama kažeš. Koliko si samo puta
pomenula da umeš da flertuješ, da ti to dolazi spontano? Sećam se da si rekla
kako ti je na fakultetu i u advokatskoj kancelariji bilo lako jer pomoću svoje
seksualnosti manipulišeš muškarcima.”

„Po tebi izgledam kao kurva.” Iznenada se obrati Filipu. „Zar ne počinješ
zbog ovog da misliš da sam kurva?”

Filip, ne skrećući pogled sa svoje omiljene tačke negde na plafonu, brzo

odgovori, „Šopenhauer je rekao da je izuzetno atraktivna žena, koliko i izuzetno
inteligentan muškarac, apsolutno osuđena da živi izolovano. Isticao je da su
drugi zaslepljeni zavišću i mržnjom prema superiornim osobama, koje iz tog
razloga nikada nemaju bliske prijatelje istog pola.”

„To ne mora biti tačno”, reče Boni. „Pada mi na pamet Pam, naša odsutna
članica, koja je isto tako lepa a ima veliki broj bliskih prijateljica.”

„Filipe”, progovori Toni, „ti kažeš da bi neko morao da bude glup ili
ružan da bi bio popularan?”
 „Baš tako”, reče Filip, „a mudar čovek neće trošiti život na zadobijanje
popularnosti. Popularnost je iluzija, ne određuje šta je istina ili šta je dobro već
upravo suprotno, poravnjuje, zaglupljuje. Mnogo je bolje za vrednostima i
ciljevima tragati iznutra.”

„A šta je s tvojim ciljevima i vrednostima?”, zapita Toni.

Ako je i primetio osornost u Tonijevom pitanju, Filip to nije pokazao i

prostodušno je odgovorio: „Kao i Šopenhauer, hoću da želim što je manje
moguće i da znam što je više moguće.”

Toni zaklima glavom, očigledno u nedoumici kako da odgovori.

Rebeka upade: „To što ti ili Šopenhauer kažete o prijateljima, po meni je

pun pogodak - istina je da imam malo bliskih prijateljica. Ali, šta je sa dvoje
ljudi koji imaju slična interesovanja i sposobnosti? Ne misliš li da je u tom
slučaju prijateljstvo moguće?”

Pre nego što je Filip uspeo da odgovori, Džulijus ih je opomenuo:

„Vreme nam danas brzo ističe. Hoću da proverim kako se osećate u odnosu na
ono što se dešavalo poslednjih petnaest minuta. Kako smo sada?”

„Ne pogađamo metu. Promašujemo”, reče Gil. „Nekako okolišamo.”

„Ja sam apsorbovana”, reče Rebeka.

„Tja, previše smo u glavama”, prozbori Toni.

„Slažem se”, dodade Stjuart.

„E pa, ja nisam u svojoj glavi”, reče Boni. „Blizu sam toga da

eksplodiram, ili zavrištim ili...” Iznenada ustade, pokupi tašnu i jaknu te izlete iz
sobe. Trenutak kasnije Gil skoči i izjuri napolje kako bi je vratio. Grupa je
sedela u mučnoj tišini i slušala udaljavajući bat koraka. Uskoro se Gil vratio,
seo na svoje mesto i izvestio, „U redu je, rekla je da joj je žao, ali je naprosto
morala da izađe kako bi se smirila. Doći će sledeće nedelje.”
 „U čemu je njen problem?” prozbori Rebeka, otkopčavajući tašnu iz koje
je izvadila naočare za sunce i ključeve od kola. „Mrzim kad ovo uradi. Baš je
bedno.”

„Ima li neko ideju šta je posredi?”, upita Džulijus.

„PMS, rekla bih”, odgovori Rebeka.

Toni je primetio da se Filip, u nedoumici, namrštio, te je uskočio:

„Predmenstrualni sindrom.” Kad je ovaj klimnuo glavom, stegao je pesnice i
podigao palčeve uvis. „Hej, hej, nešto sam i ja tebe naučio.”

„Moramo da završimo”, reče Džulijus, „ali imam ideju šta se događa sa

Boni. Vratimo se Stjuartovom izveštaju. Sećate se kako je Boni započela seansu
- pričala je o bucmastoj devojčici u školi, o njenoj nepopularnosti i
nesposobnosti da se takmiči sa drugim učenicama, naročito onima koje su
privlačne? Pitam se da li se to danas ponovilo? Ona je otvorila seansu, a grupa
ju je ubrzo napustila zbog Rebeke. Drugim rečima, problem o kom je htela da
govori možda je upravo ovde živo ilustrovan, zajedno sa svima nama koji smo
ušli u taj prizor”.
 Ništa ga više ne može uznemiriti

niti pomeriti. Sve one bezbrojne

niti volje (prepune strepnje, žudnje,

besa i straha) koje nas vezuju za svet

i vuku napred-nazad u stalnoj patnji

- sve ih je prekinuo. Osmehuje se

i spokojno osvrće kako bi bacio

pogled na fantazmagoriju ovog sveta,

koji sada pred njim indiferentno stoji

kao šahovske figure na kraju partije.

18

Pam u Indiji (2)

Nekoliko dana kasnije, u tri ujutru, Pam je ležala budna i zurila u tamu.
Zahvaljujući urgenciji njene studentkinje Merdžori, koja joj je obezbedila VIP
privilegije, imala je poluprivatnu sobu u jednoj maloj niši, sa zasebnim
toaletom, odmah pored zajedničke ženske spavaonice. No, alkoven nije
prigušivao zvuke, te je Pam čula disanje ostalih 150 učenica vipasane. Huk
promaje vratio ju je u njenu spavaću sobu u potkrovlju roditeljske kuće u
Baltimoru, gde je ležeći budna slušala udare martovskog vetra o prozore.
 Uspevala je da izdrži sve druge neudobnosti ašrama - buđenje u četiri
ujutru, režim od jednog oskudnog vegetarijanskog obroka dnevno, beskrajne
sate meditacije, tišinu, spartanske odaje - ali nesanica ju je iscrpljivala. Njen
mehanizam zaspivanja je kompletno otkazao. Kako je to ranije radila? Ne,
pogrešno pitanje, rekla je sebi - pitanje koje pogoršava problem jer je zapadanje
u san jedna od onih stvari koje nemaju voljni karakter; to mora biti spontano.
Iznenada, staro sećanje na prase Fredija uplovilo joj je u misli. Frediju, majstoru
detektivu u serijalu dečijih knjiga, koji joj nije pao na pamet više od dvadeset
pet godina, jednom su se za pomoć obratile stonoge, nesposobne da hodaju jer
su im noge bile nesinhronizovane. Fredi je napokon rešio problem tako što im je
savetovao da hodaju ne gledajući u noge - i ne razmišljajući o njima. Rešenje je
bilo u gašenju svesti i prepuštanju kontrole mudrosti tela. Tako je i sa
spavanjem.

Pokušavala je da zaspi koristeći tehnike za pročišćenje uma i

rasplinjavanje misli, koje je savladala na vežbama. Goenka, debeljuškasti guru
bronzane kože, pedantan, krajnje ozbiljan i pompezan, započeo je rečima da će
poučavati vipasani, ali pre toga studenta mora da nauči kako da utiša um. (S
mukom je podnosila isključivu upotrebu zamenica muškog roda; talasi
feminizma još nisu zapljusnuli obale Indije.)

Prva tri dana Goenka je davao instrukcije u anapana-sati - osvešćenom

disanju. Ti dani su bili dugi. Izuzev jedne dnevne lekcije i kratkog perioda za
pitanja i odgovore, jedina aktivnost od četiri sata ujutru do devet i trideset uveče
bila je meditacija u sedećem stavu. Da bi učenici u potpunosti osvestili disanje,
Goenka ih je savetovao da proučavaju udisaje i izdisaje.

„Slušajte, slušajte zvuk vašeg disanja”, govorio je. „Budite svesni

njegove dužine i temperature. Obratite pažnju na razliku između hladnoće
udaha i toplote izdaha. Postanite stražar koji čuva kapiju. Skoncentrišite se na
svoje nozdrve, tačno na onu anatomsku tačku gde vazduh ulazi i izlazi.
 Uskoro, udisanje će postati sve tananije, sve dok se ne učini da je potpuno
nestalo, ali, budete li se usredsredili još dublje, moći ćete da razaberete njegov
suptilan i delikatan oblik. Ako predano pratite uputstva”, rekao je, pokazujući na
nebo, „ako ste posvećen učenik, praktikovanje anapana-sati stišaće vam um.
Tada ćete se osloboditi svih prepreka ka punoj svesnosti: nemira, besa, sumnje,
čulne želje i lenjosti. Probudićete se u stanju živahnosti, smirenosti i radosti.”

Za Pam je umirenje uma zaista bilo gral - razlog za hodočašće u Igatpuri.

Tokom nekoliko proteklih nedelja um joj je postao bojište sa kojeg je žestoko
pokušavala da odbije bučna, opsesivna, intruzivna sećanja i fantazije o svom
mužu Erlu i ljubavniku Džonu. Erl je pre sedam godina bio njen ginekolog,
onda kada je zatrudnela i odlučila se na abortus ne obavestivši oca deteta,
povremenog seksualnog partnera sa kojim nije želela dublju vezu. Bio je
neobično nežan, brižan čovek. Vešto je obavio abortus, a zatim joj priuštio
nesvakidašnje postoperativno praćenje pozvavši je telefonom dva puta na kuću i
raspitujući se o njenom stanju. Pomislila je kako su sve te priče o nestanku
humane, posvećene medicinske nege svakako bile retoričko preterivanje. Zatim,
nekoliko dana kasnije, usledio je treći poziv, kada joj je predložio ručak, tokom
kojeg je vešto izveo prelaz sa doktora na udvarača. Prilikom četvrtog poziva
složila se, ne bez entuzijazma, da ga prati na kongres lekara u Nju Orleansu.

Njihova veza razvijala se velikom brzinom. Nijedan muškarac nije je tako

dobro poznavao, toliko mnogo tešio, bio tako upućen u sve njene skrovite
kutke, niti joj pružio toliko seksualnog zadovoljstva. Iako se odlikovao
mnoštvom izuzetnih kvaliteta - bio je stručan, lep i imao dobro držanje - ona mu
je povrh toga pridala (sada je to shvatala) herojsku, natprirodnu dimenziju.
Zaslepljena činjenicom da je ona ta koju je izabrao, da je promovisana na prvo
mesto u nizu žena koje su mu punilo ordinaciju tražeći njegov isceljujući dodir,
totalno se zaljubila i nekoliko nedelja kasnije pristala na venčanje.

Bračni život je u početku bio idiličan. Međutim, polovinom druge godine

počela je da se nameće realnost braka sa čovekom starijim dvadeset sedam
godina: trebalo mu je više odmora, na telu se primećivalo da mu je šezdeset pet,
sede su se pomaljale uprkos Grecian formuli za farbanje kose. Povreda ručnog
zgloba dokrajčila je zajedničko igranje tenisa nedeljom, a kada je zbog istrošene
hrskavice kolena stavljena tačka na skijanje, odlučio je da bez konsultovanja s
njom proda svoju kuću na jezeru Taho. Šila, njena bliska prijateljica i cimerka
sa koledža, koja joj je savetovala da se ne udaje za starijeg čoveka, sada ju je
opominjala da zadrži sopstveni identitet i ne požuri da ostari. Pam se osetila kao
da je na „brzom premotavanju”. Erlovo starenje se hranilo njenom mladošću.
Svake noći vraćao se kući sa taman toliko energije da ispije tri martinija i
odgleda televiziju.

Najgore od svega je bilo to što nikada nije čitao. A kako je samo tečno,
kako samouvereno sa njom ranije razgovarao o književnosti. Koliko joj se samo
omilio time što je voleo Polumarš i Danijela Derondu. I kakav šok je doživela
kad je ubrzo potom shvatila da je zamenila formu za suštinu; ne samo da je Erl
svoja zapažanja o književnosti naučio napamet, već je i njegov repertoar knjiga
bio ograničen i statičan. To je predstavljalo najteži udarac: kako je uopšte mogla
zavoleti čoveka koji ne čita? Ona, čiji su najdraži i najbliskiji prijatelji živeli na
stranicama Džordž Eliot, Vulfove, Mardokove, Gaskelove i Bajatove?

I upravo na tom mestu je ušetao Džon, crvenokosi vanredni profesor na

njenom odeljenju na Berkliju, sa naramcima knjiga, dugim otmenim vratom i
izraženom adamovom jabučicom. Iako se od profesora engleske književnosti
očekuje da budu načitani, poznavala je i previše onih koji su retko izlazili iz
veka svoje ekspertize i kojima je savremena beletristika bila potpuna
nepoznanica. No, Džon je čitao sve. Tri godine ranije, podržala je njegov izbor
za profesora na osnovu dve očaravajuće knjige koje je objavio, Šah: Estetika
brutalnosti u savremenoj prozi, i Ne, gospodine!: Androgina heroina u
britanskoj književnosti kasnog devetnaestog veka.
 Prijateljstvo je začeto na svim onim bliskim romantičnim akademskim
sastajalištima: sastancima fakultetskih i odeljenskih odbora, ručkovima u klubu
fakulteta, mesečnim književnim večerima u amfiteatru Noris, gde su svoje
radove čitali gostujući pesnici i romanopisci. Ukorenilo se i procvetalo u
zajedničkim akademskim avanturama, kao što je program timskih predavanja o
velikanima Zapadne civilizacije u devetnaestom veku ili uzajamno gostovanje
na časovima. A zatim se uspostavila stalna veza tokom rovovske bitke sa većem
fakulteta, borbenih preleta zbog prostora i plata, i brutalne tuče u odboru oko
unapređenja. Ubrzo su imali toliko poverenja u ukus onog drugog, da su retko
sa strane tražili preporuku za neki roman ili poeziju, a e-mail etar između njih je
krčao od obilja filozofsko-literarnih pasaža. Oboje su se klonili puko
dekorativnih ili kvazipametnih citata; nisu se zadovoljavali ničim manjim od
sublimnog - lepote plus vekovne mudrosti. Oboje su se gnušali Ficdžeralda i
Hemingveja, oboje voleli Dikinsonovu i Emersona. Što je njihova zajednička
gomila knjiga više rasla, odnos im se razvijao u sve veću harmoniju. Pokretale
su ih iste duboke misli istih autora. Zajedno su doživljavali epifanije. Ukratko,
ovo dvoje profesora engleske književnosti su se zaljubili.

„Ti izađi iz svog braka, a ja ću iz svog.” Nisu se sećali ko je prvi to

izgovorio. Ali, u jednom trenutku tokom druge godine zajedničkih predavanja
dospeli su do ovog visoko-rizičnog ljubavnog obavezivanja. Pam je bila
spremna, ali je Džonu, čije ćerke još nisu ni ušle u tinejdžerske godine, prirodno
trebalo više vremena. Bila je strpljiva. Njen muškarac, Džon, hvala bogu, dobar
je čovek i potrebno mu je vreme da se izbori sa moralnim pitanjima kao što je
smisao bračnog zaveta. Takođe, mučio ga je problem krivice zbog napuštanja
dece i žene čiji je jedini prestup bio tupost, žene koju je dužnost transformisala
iz blistave ljubavnice u bezbojnu majku. Neprestano je uveravao Pam da je en
route, u procesu, da je problem uspešno identifikovao i suočio se sa njim, te sve
što mu treba jeste još vremena da pronađe rešenje i izabere povoljan momenat
za akciju.

Međutim, meseci su prolazili, a povoljan momenat nikada nije naišao.

Pam je pretpostavljala da Džon, kao i toliko drugih nezadovoljnih supružnika, u
nastojanju da izbegne krivicu i teret ireverzibilnih nemoralnih postupaka,
pokušava da navede ženu da ona donese odluku. Povukao se, postao potpuno
seksualno nezainteresovan za svoju ženu, koju je ćutke, a ponekad i glasno
kritikovao. Bio je to stari manevar „ne mogu da je napustim, ali se molim da
ona napusti mene.” Ali, ni to nije uspelo - ova žena nije progutala udicu.

Konačno, Pam je povukla jednostrani potez. Njen pravac akcije ubrzala

su dva telefonska poziva koja su počinjala sa „Draga moja, mislim da bi trebalo
da znaš...” Dve Erlove pacijentkinje, pod izgovorom da joj čine uslugu,
upozorile su je na njegovo seksualno predatorsko ponašanje. Kada je stigao
sudski poziv sa vešću da je još jedna pacijentkinja Erla optužila za
neprofesionalno ponašanje, Pam je zahvalila svojoj srećnoj zvezdi što nema
dete i odmah telefonom kontaktirala advokata specijalizovanog za razvode.

Da li je njen postupak mogao da natera Džona na odlučniju akciju? Iako

bi svoj brak napustila i da nije bilo Džona u njenom životu, Pam je, u
neverovatnom napadu poricanja, ubedila sebe da je Erla ostavila zbog
ljubavnika, a Džonu neprestano predočavala tu verziju realnosti. Ali on je
oklevao; i dalje nije bio spreman. Onda je, jednog dana, preduzeo odlučnu
akciju. Dogodilo se to u junu, poslednjeg nastavnog dana, odmah posle
ekstatičnog ljubavnog slavlja u njihovom stalnom budoaru, na odmotanoj plavoj
sunđerastoj prostirci delimično natkriljenoj radnim stolom, na parketu njegovog
kabineta. (U kabinetima profesora engleskog jezika nije bilo sofa; odeljenje je u
toj meri bilo pritisnuto optužbama za napade profesora na studentkinje, da su
sofe morale biti izbačene.) Pošto je zakopčao šlic, Džon joj je uputio tužan
pogled. „Pam, volim te. I zato što te volim, odlučio sam da budem jasan. Nije
fer prema tebi i moram donekle da smanjim pritisak - koji naročito ti trpiš, ali i
ja. Doneo sam odluku da proglasim moratorijum na naše viđanje.”

Bila je zapanjena. Jedva je čula njegove reči. Danima potom, ovu poruku
osećala je kao kuglu u utrobi - preveliku da je prevari, pretešku da je povrati. Iz
časa u čas oscilirala je između mržnje, ljubavi, čežnje za njim i želje da on
umre. U glavi su joj se odigravala različita scenarija: Džon i njegova porodica
ginu u saobraćajnoj nesreći; Džonova žena gine u avionskoj nesreći, a Džon se
pojavljuje na njenim vratima, nekad sa decom, nekad sam. Ponekad bi mu ona
pala u zagrljaj, ponekad bi tiho zajedno plakali; ponekad bi se pretvarala da ima
nekog muškarca u stanu i zalupila bi mu vrata ispred nosa.

Dve godine koje je provela na individualnoj i grupnoj terapiji donele su

joj mnogo toga dobrog, ali za ovu krizu terapija je bila bezuspešna: nije mogla
da parira monstruoznoj snazi njenih opsesivnih misli. Džulijus je neustrašivo
isprobavao - bio je neumoran i izvlačio bezbroj naprava iz svoje kutije za alat.
Prvo, zahtevao je da posmatra sebe i beleži koliko je vremena trošila na
opsesije. Dve do tri stotine minuta dnevno. Zaprepašćujuće! Izgledalo je da to
potpuno van njene vlasti; opsesija je imala demonsku snagu. Nastojao je da joj
pomogne u uspostavljanju kontrole nad mislima predloživši da postepeno
smanjuje vreme provedeno u fantaziji. Kada je to propalo, izabrao je
paradoksalni pristup i dao joj instrukcije da izabere jedan sat svakog jutra koji
će potpuno posvetiti odmotavanju najomiljenije fantazije o Džonu. Iako je
sledila instrukcije, neposlušna opsesija je odbijala obuzdavanje i plavila je njen
um isto koliko i ranije. Kasnije joj je sugerisao nekoliko tehnika za prekidanje
misli. Danima je svojim mislima uzvikivala „ne” ili puckala gumenim
narukvicama po ručnom zglobu.

Pokušao je da opsesiju stiša i iznošenjem njenog skrivenog značenja.

„Opsesija je odvraćanje pažnje; sprečava te da razmišljaš o nečemu drugom”,
tvrdio je. „Šta se njom prikriva?” Da je nema, o čemu bi razmišljala? Ali, ona se
nije predavala.
 I članovi grupe su se latili posla: pričali su o sopstvenim opsesivnim
epizodama; javljali se da dežuraju pored telefona kako bi mogla da ih pozove
kad god se oseća savladanom; podsticali su je da popuni vreme, pozove
prijatelje, organizuje svakog dana neku društvenu aktivnost, nađe momka, i da
se, zaboga, potuca! Toni ju je zasmejao kada je tražio da se prijavi za taj posao.
Ali ništa nije pomagalo. Protiv monstruozne snage njene opsesije sva terapijska
oružja bila su uspešna koliko i vazdušna puška protiv razjarenog nosoroga.

A onda se dogodio slučajni susret sa Mardžori, studentkinjom-

postdiplomcem i učenicom vipasana meditacije, sanjalačkih očiju, koja ju je
konsultovala zbog promene teme za disertaciju. Bila je izgubila interesovanje za
uticaj Platonovih koncepata ljubavi na dela Džune Barnsa, a zapalila se za
Larija, junaka Oštrice brijača Somerseta Moma, i predložila temu „Poreklo
istočnjačke religiozne misli kod Moma i Hesea”. Tokom njihovih razgovora,
Pam je pogodila jedna od Mardžorinih (i Momovih) omiljenih fraza, „smirenje
uma”. Ta fraza je zvučala tako privlačno, tako zavodljivo. Što je duže o njoj
razmišljala, sve više je shvatala da je umosmirenje upravo ono što joj je
potrebno. I pošto se činilo da ni individualna ni grupna terapija nisu mogle da
joj pomognu, odlučila je da posluša Mardžorin savet - rezervisala je avionsku
kartu do Indije i Goenke, epicentra smirenja uma.

Rutina u ašramu zaista je to postepeno i činila. Bila je manje fiksirana za

Džona, ali je nesanica počela da biva gora od opsesije. Ležala je budna
osluškujući noćne zvuke: pozadinske otkucaje ritmičkog disanja i libreto
hrkanja, jecanja i stenjanja. Na skoro svakih petnaest minuta trgnuo bi je
prodoran zvuk policijske pištaljke koji bi dopro kroz prozor.

Zašto nije uspevala da utone u san? To mora da je imalo veze sa

svakodnevnom dvanaestočasovnom meditacijom. Šta bi drugo moglo biti? A
ipak se 150 drugih učenica izgleda udobno odmaralo u naručju Morfeja. Da je
samo mogla Viđaju da uputi ova pitanja. Jednom prilikom, dok ga je pogledom
krišom tražila u sali za meditaciju, Manil, pomoćnik koji je krstario prolazima
između redova, bocnuo ju je bambusovim štapom i opomenuo, „Gledaj unutra,
nigde drugde.” A kada ga je i opazila u dnu muških odaja, bio je kao u transu,
sedeći uspravno u lotos pozi, nepomično poput Bude. Mora da ju je primetio u
sali za meditaciju; od tri stotine ljudi, jedino je ona sedela na zapadnjački način,
u stolici. Iako se zbog te stolice stidela, bolovi u leđima od dana provedenih u
sedenju bili su toliki da nije bilo druge do da je zatraži od Goenkinog asistenta
Manila.

Manil, visoki i vitki Indijac, koji je mnogo radio na svom smirenom

izgledu, nije bio oduševljen tom molbom. Ne pomerajući pogled sa horizonta,
odgovorio je: „Tvoja leđa? Šta si radila u prošlim životima što je dovelo do
toga?”

Kakvo razočaranje! Manilov odgovor opovrgao je Goenkina decidna

uveravanja da je njegov metod izvan oblasti ma koje specifične religijske
tradicije. Postepeno je počela da uviđa zjapeću provaliju između neteističkog
stava elitnog budizma i praznoverja masa. Ni ovaj asistent u nastavi nije
uspevao da prevaziđe žudnju za magijom, misterijom i autoritetom.

Jednom je Viđaja videla za ručkom u jedanaest časova i nekako uspela da

sedne do njega. Začula je dubok uzdah, kao da je udahnuo njen miris, ali je nije
ni pogledao niti joj se obratio. U stvari, niko ni sa kim nije razgovarao, pravilo
plemenite tišine suvereno je vladalo.

Trećeg jutra, jedna bizarna epizoda unela je vedrinu u tu čitavu

proceduru. Neko je tokom meditacije glasno pustio vetar i grupica učenika se
zasmejala. To je bilo zarazno, i ubrzo je nekoliko drugih dobilo napad smeha;
no, Goenku nije zabavilo i odmah je, u pratnji žene, dostojanstveno napustio
salu za meditaciju. Nedugo zatim jedan od asistenata studentima je svečano
saopštio da je njihov učitelj osramoćen i da odbija da nastavi obuku dok svi
krivci ne napuste ašram. Nekolicina njih se pokupila i otišla, ali je u sledećih
sat-dva meditacija bila poremećena jer su ti izgnani virili kroz prozore i hučali
kao sove.

Dotični incident se nije pominjao, no Pam je pretpostavila da je bilo

noćnog čišćenja creva pošto je sledećeg jutra osvanulo daleko manje sedećih
Buda.

Reči su bile dozvoljene samo tokom jednog podnevnog sata, kada su

učenici mogli da upute konkretna pitanja učiteljevim pomoćnicima. Četvrtog
dana u podne, Pam je Manilu postavila pitanje o nesanici.

„Nije tvoje da o tome brineš”, rekao je, zagledan u daljinu. „Telo spava
onoliko koliko mu treba.”

„Dobro, onda”, ponovo je pokušala, „možete li mi reći zašto se kraj mog

prozora po čitavu noć čuju oštre policijske pištaljke?”

„Zaboravi takva pitanja. Koncentriši se isključivo na anapana-sati. Samo

prati svoje disanje. Kad se budeš stvarno usredsredila, tako trivijalni događaji
više te neće uznemiravati.”

Njoj je meditacija na dah bila do te mere dosadna da se pitala hoće li

moći da izdrži deset dana. Pored sedenja, jedina aktivnost na raspolaganju bila
je slušanje Goenkinih večernjih monotonih razglabanja. Goenka, odeven u
svetlucavo belo kao i ostalo osoblje, težio je rečitosti, ali često neuspešno jer je
provejavala prikrivena reska autoritarnost. Predavanja su se sastojala od dugih
repetitivnih traktata posvećenih uzdizanju brojnih vrlina vipasane, koja ukoliko
se pravilno primenjuje, dovodi do mentalnog očišćenja, puta prosvetljenja,
mirnog i uravnoteženog života, iskorenjivanja psihosomatskih bolesti,
eliminacije tri uzroka nesreće: žudnje, averzije i neznanja. Redovno
upražnjavanje vipasane je kao redovno održavanje bašte uma, tokom kog se
čupa nečisto korenje misli. I ne samo to, naglašavao je Goenka: vipasana se
može praktikovati svuda i obezbeđuje jednu prednost: dok drugi traće vreme u
čekanju po autobuskim stanicama, vredni meditant ima priliku da istrgne deo
korova kognitivne nečistoće.

Priručnici za kurs vipasane sadržavali su obilje pravila koja su, površno

gledano, delovala razumljivo i razborito. Ali bilo ih je tako mnogo. Nema krađe,
nema ubijanja nijednog živog stvorenja, nema laži, nema seksualne aktivnosti,
nema opojnih sredstava, nema nikakvih čulnih uživanja, nema pisanja, hvatanja
beleški, penkala ni olovaka, ni čitanja, nema muzike ni radija ni telefona, ni
luksuznih prostirki niti ikakvih telesnih ukrasa, nema neskromne odeće, nema
popodnevnih obroka (izuzev što se onima koji su tu prvi put servira čaj i voće u
pet). Napokon, učenicima je zabranjeno da dovode u pitanje učiteljevo vođenje i
instrukcije; moraju da pristanu na poštovanje discipline i da meditiraju tačno
onako kako im je rečeno. Samo sa takvim poslušnim stavom, govorio je
Goenka, moguće je dostići prosvetljenje.

Pam je načelno bila spremna da Goenki pokloni poverenje. Na kraju, on

je bio predan čovek koji je svoj život posvetio upućivanju u vipasanu. Naravno,
bio je određen svojom kulturom. A ko nije? I zar se Indija nije uvek povijala
pod teretom religijskih rituala i krute društvene raslojenosti? Uz to, volela je
Goenkin divni glas. Svake noći ushićivalo ju je njegovo duboko zvonko pojanje
svetih budističkih tekstova na drevnom pali jeziku. Na sličan način bila je
dirnuta ranohrišćanskom duhovnom muzikom, naročito vizantijskim
liturgijskim pojanjem, kao i pojcima u sinagogama, a jednom su je u nekom
turskom selu paralisale hipnotičke melodije mujezina koji je pet puta dnevno
pozivao narod na molitvu.

Iako predana učenica, bilo joj je teško da svoje disanje prati petnaest
minuta a da ne upadne u neku od sanjarija o Džonu. No, postepeno su nastupile
promene. Nekadašnji razdvojeni scenariji stopili su se u jedan: iz nekog medija
- televizije, radija ili novina - doznaje da je Džonova porodica poginula u
avionskoj nesreći. Tu scenu je stalno zamišljala. Od nje joj je bilo muka, ali ju je
i dalje odigravala.

Kako su dosada i nervoza rasli, počela je da se interesuje za male domaće

poslove. Kada se pri dolasku prijavljivala u kancelariji (i na svoje iznenađenje
saznala da se desetodnevni boravak ne naplaćuje), primetila je male kese
deterdženta u ašramskoj prodavnici. Trećeg dana je kupila jednu i od tada
provodila mnogo vremena iznova perući istu odeću i kačeći je na konopac iza
spavaonice (kakav nije videla još od detinjstva), da bi kasnije iz sata u sat
pratila proces sušenja. Koji grudnjak i koje gaćice se najbrže suše? Koliko sati
noćnog sušenja odgovara jednom satu dnevnog sušenja? Ili, sušenja u senci
nasuprot sušenju na suncu? Ili kako se suši isceđena odeća u odnosu na
neisceđenu?

Četvrtog dana nastupio je veliki događaj: Goenka je počeo da ih uči

vipasani. Ta tehnika je jednostavna i jasna. Učenici dobijaju uputstvo da
meditiraju na svoje teme sve dok se ne javi neki osećaj - svrab, žmarci,
peckanje, možda osećanje blage jeze ispod skalpa. Kada prepozna senzaciju,
učenik samo treba da je prati, ništa više. Usredsređenost na svrab. Kako
izgleda? Gde odlazi? Koliko traje? Kada nestane (što se uvek dešava), meditant
se pomera na sledeći deo tela, lice, i proučava nadražaje kao što su golicanje u
nozdrvama i peckanje ispod kapaka. Kada se ovi stimulusi pojačaju, opadnu i
nestanu, učenik prelazi na vrat, ramena, sve dok ne ispita svaki deo tela, sve do
stopala, a onda u obrnutom smeru sve do temena, ponavljajući isti proces više
puta.

Goenka je na večernjim predavanjima saopštavao načela ove tehnike.

Ključni koncept je anitya - nepostojanost. Potpuno prihvatanje nepostojanosti
svake fizičke senzacije mali je korak do prenošenja principa anitye na sve
životne događaje i neprijatnosti. Sve će proći, i doživećemo smirenje ukoliko
zadržimo poziciju posmatrača i naprosto ispratimo prizor koji promiče.

Nakon dva-tri dana vežbanja vipasane, za Pam je taj proces postao manje
tegoban jer je razvila veštinu i brzinu fokusiranja na telesne senzacije. Sedmog
dana, na svoje čuđenje, čitav proces postao je automatski i ona je započela
„čišćenje”, baš kako je Goenka predvideo. Bilo je to kao da joj je neko na glavu
sipao teglu meda i on se polako i delikatno slivao sve do njenih stopala. Mogla
je da oseti komešanje, gotovo seksualno brujanje, kao zujanje bumbara svuda
oko nje, dok je med curio nadole. Sati su leteli. Uskoro je odbacila stolicu i
stopila se sa trista drugih učenika koji su u pozi lotosa sedeli ispred Goenke.

Naredna dva dana čišćenja bila su ista i oba su brzo prošla. Devetog dana
ležala je budna - spavala je loše kao i ranije, ali ju je to manje brinulo pošto je
od drugog asistenta (od Manila je odustala), jedne Burmanke, čula da je
nesanica tokom vipasana treninga krajnje uobičajena; očito da prolongirana
meditativna stanja čine san manje potrebnim. Asistentkinja je takođe razjasnila
misteriju policijskih pištaljki. U južnoj Indiji noćni čuvari rutinski duvaju u
pištaljke dok kruže teritorijom koju pokrivaju. To je preventivna mera kojom se
upozoravaju lopovi, kao što malo crveno svetlo na komandnoj tabli automobila
upozorava kradljivce na postojanje aktiviranog auto-alarma.

Često se dešava da je prisustvo repetitivnih misli najočiglednije tek kada

one iščeznu, i Pam je sa iznenađenjem konstatovala da čitava dva dana nije
pomislila na Džona. Džon je iščezao. To beskrajno klupko fantazije zamenilo je
medeno brujanje čišćenja. Kako je bio čudan taj uvid da sada nosi svoj lični
izvor zadovoljstva, koji se mogao uvežbati da luči endorfinsko dobro
raspoloženje. Počinjala je da razume zašto ljudi postaju zavisni, zašto dugo
borave u centrima za meditaciju, nekad mesecima, nekad godinama.

Sad kad je najzad pročistila um, zašto nije bila ushićena? Upravo
suprotno, na njen uspeh pala je senka. Misli joj je mračilo nešto što je imalo
veze sa uživanjem u čišćenju. Mozgajući o ovoj zagoneci utonula je u laki
polusan, a nekoliko trenutaka potom uznemirilo ju je neobično snoviđenje:
jedna zvezda na malenim nožicama, sa cilindrom i štapom, stepovala je duž
pozornice njene svesti. Zvezda koja pleše! Tačno je znala šta ova slika znači. Od
svih aforizama koje su ona i Džon razmenjivali i voleli, među omiljenima joj je
bila Ničeova rečenica iz Zaratustre: „Čovek mora u sebi imati haos da bi
porodio zvezdu koja pleše.”

Naravno. Sada je razumela koren svoje ambivalencije prema vipasani.

Goenka se držao svojih reči. Pružio je tačno ono što je obećao: staloženost,
smirenost ili, kako je obično govorio, protivtežu. Ali, po koju cenu? Da je
Šekspir upražnjavao vipasanu, da li bi Lir ili Hamlet bili rođeni? Da li bi ijedno
remek-delo zapadne kulture bilo napisano? U misli joj je doplovio jedan od
Čepmenovih kupleta:

Sve što je večno napisano je perom

umočenim u sokove noći.

Namočiti sokovima noći - to je zadatak velikog pisca - da uroni u sokove

noći, da zauzda moć tame da bi stvarao umetnička dela. Kako bi drugačije
uzvišeni mračni autori - Kafka, Dostojevski, Virdžinija Vulf, Hardi, Kami,
Silvija Plat, Po - osvetlili tragediju u ljudskoj egzistenciji? Ne izmeštanjem iz
života, niti sedeći u naslonjači i posmatrajući prizore koji promiču.

Iako je tvrdio da njegovo učenje nema versku dimenziju, Goenkin

budizam se ipak pomaljao. U večernjim predavanjima koja su imala izvesnu
reklamnu notu nije mogao da ne naglasi da je vipasana bila Budin lični metod
meditacije, koji je on, Goenka, sada ponovo predstavljao svetu. To joj nije
smetalo. Malo je znala o budizmu; pročitala je jedan bazični tekst u avionu za
Indiju i bila impresionirana snagom i verodostojnošću Budine četiri plemenite
istine:
 1. Život je patnja.

2. Patnju uzrokuju vezivanja (za objekte, ideje, osobe, za sam opstanak).

3. Postoji lek za patnju: prestanak želje, vezivanja, sopstva.

4. Postoji posebna staza do egzistencije bez patnje: put od osam koraka

ka prosvetljenju.

Sada je ponovo o tome razmišljala. Dok je gledala oko sebe učenike u

transu, smirene asistente, askete u planinskim pećinama, zadovoljne životom
posvećenim vipasana pročišćenju, pitala se da li su te četiri istine baš toliko
istinite. Da li je Buda bio u pravu? Da nije cena leka gora od same bolesti? U
zoru sledećeg jutra zapala je u još veću sumnju posmatrajući malu grupu
džainistkinja koje su išle u kupatilo. Džainisti se do apsurda zavetuju da ne
ubijaju: šepuckale su niz stazu mučenički sporo, kao rakovi, jer su prvo morale
da pažljivo očiste šljunak pred sobom iz straha da ne zgaze nekog insekta - i
jedva disale pod maskama od gaze koje su sprečavale da udahnu i najsićušnijeg
živog stvora.

Gde god bi pogledala, videla je odbacivanja, žrtvovanja, ograničenja i

odustajanja. Šta se to desilo sa životom? Sa radošću, ekspanzijom, strašću,
carpe diem?

Da li je život toliko bolan da ga treba žrtvovati zbog smirenosti? Možda

su četiri plemenite istine kulturološki uslovljene? Možda su i bile istine pre
2500 godina, u zemlji preplavljenoj ljudima, siromaštvom, glađu, bolešću,
klasnim ugnjetavanjem i lišenoj nade u bolju budućnost. Ali, da li su to istine
danas, i za nju? Nije li Marks bio u pravu? Zar nisu sve religije zasnovane na
oslobađanju ili boljem životu u budućnosti bile namenjene siromašnima,
patnicima, porobljenima?
 No, upitala se (nakon nekoliko dana plemenite tišine mnogo je sa sobom
razgovarala), nije li nezahvalna? Odaj poštovanje tamo gde treba. Zar vipasana
nije obavila svoj posao - umirila um i ugušila opsesivne misli? Zar nije uspela
tamo gde nisu dali rezultata ni njeni najveći napori, ni Džulijusovi, ni članova
grupe? Možda da, možda ne. Možda to i nije fer poređenje. Na kraju krajeva, sa
Džulijusom je imala ukupno osam grupnih seansi - dvanaest sati - dok je
vipasana iziskivala stotine sati - deset punih dana, plus vreme i napor potreban
da se pređe pola sveta. Šta bi bilo da su Džulijus i grupa radili sa njom toliko
dugo?

Njen rastući cinizam ometao je meditaciju. Pročišćavanje je prestalo. Gde

li je nestajalo to delikatno, milozvučno, šumno zadovoljstvo? Sa svakim novim
danom njeno meditiranje je regrediralo; nije napredovalo dalje od njenog
temena. Oni nežni žmarci, ranije tako lahorasti, nisu nestali već su bivali sve
grublji - trnjenje se pretvorilo u ubode, a zatim u uporno peckanje koje dalja
meditacija nije uspevala da otkloni.

Čak je rani rad u anapana-sati bio poništen. Bedem njenog mira,

izgrađen meditiranjem na dah, srušio se, a zapljusnuo ju je talas neposlušnih
misli o mužu, Džonu, osveti i avionskim nesrećama. Neka ih. Videla je Erla
onakvog kakav je - ostarelo dete s velikom nabranim usnama spremnim da
zgrabe svaku bradavicu na koju naiđu. I Džona - jadnog, mlakog, malodušnog
Džona, i dalje nespremnog da shvati da svako „da” znači neko „ne”. I Viđaja
takođe, koji je izabrao da život, novinu, avanturu, prijateljstvo prinese na oltar
velikog Boga, Smirenosti. Upotrebi pravu reč za celu tu gomilu, reče sebi.
Kukavice. Moralne kukavice. Nijedan te ne zaslužuje. Pusti ih niz vodu. Javila
joj se jedna moćna slika: svi ti muškarci, Džon, Erl, Viđaj, stoje u džinovskoj
klozetskoj šolji, preklinju podignutih ruku, a njihov vrisak za pomoć jedva se
čuje od huke puštene vode! To je bila slika vredna meditiranja.
 Cvet odgovori: Ti, budalo!

Zamišljaš da cvetam da bih bio viđen?

Cvetam zbog sebe, jer mi to pričinjava

zadovoljstvo, ne zbog drugih.

Moja radost se sastoji u mom postojanju

i mom cvetanju.

19

Narednu seansu Boni je otvorila izvinjenjem. „Izvinjavam se svima što sam

prošle nedelje izašla. Nije trebalo da to uradim, ali... ne znam... bilo je izvan
moje kontrole.”

„Đavo te je naterao”, podsmehnu se Toni.

„Baš smešno, Toni. U redu, znam šta hoćeš da kažeš. Izabrala sam da to
uradim zato što sam bila iznervirana. Je li bolje?” Toni se nasmeši i podiže
palac u znak odobravanja.

Nežnim glasom koji je uvek koristio kada se obraćao ženama u grupi, Gil
reče Boni, „Posle tvog odlaska prošli put, Džulijus je pretpostavio da si se
razbesnela jer si ovde bila ignorisana - grupa je u suštini odigrala ono što si
opisala da ti se stalno dešavalo u detinjstvu.”

„Nešto tako. Osim što nisam bila besna. Povređena je bolji izraz.”

„Znam šta znači bes”, reče Rebeka. „Na mene si, bogami, bila itekako
besna.”

Boni se smrači i okrete ka Rebeki. „Prošle nedelje si rekla da je Filip

pronašao objašnjenje zbog čega nemaš drugarice. Ali, kod mene to ne prolazi.
Zavist zbog dobrog izgleda nije razlog zašto ih nemaš, ili bar nije za to što se ti i
ja nismo zbližile; pravi razlog je što te žene zapravo ne zanimaju - ili, bar te ja
ne zanimam. Kad god mi se ovde obratiš, to je uvek s ciljem da se razgovor
vrati na tebe.”

„Dam ti feedback o načinu na koji vladaš - ili, uglavnom, ne vladaš

besom, a budem optužena da sam egocentrična”, Rebeka se nakostreši. „Želiš li
ili ne želiš feedback. Zar to nije smisao ove grupe?”

„Želim feedback o meni. Ili o meni i o još nekom drugom. A uvek je o

tebi. Ili o tebi i meni - toliko si privlačna da se sve vraća na tebe, a udaljava od
mene. Ne mogu s tobom da se takmičim. Nisi samo ti kriva; i ostali tome
doprinose. Htela bih svima da postavim jedno pitanje.”

Boni okrete glavu kako bi redom pogledala svakog člana, te reče:

„Nikada vas nisam stvarno zainteresovala - zašto?” Muškarci u prostoriji
oboriše poglede. Nije sačekala odgovor, već je nastavila: „I, drugo, Rebeka, ono
što ti govorim o prijateljicama za tebe nije novost. Dobro se sećam da ste ti i
Pam imale identičnu rundu na tu temu.”

Okrenu se ka Džulijusu. „Kad pomenuh Pam, baš sam htela da te pitam

ima li nekih vesti od nje? Kad se vraća? Nedostaje mi.”

„Ovo je bilo brzo!” reče Džulijus. „Majstorski si se izvukla! Pustiću te da

zbrišeš na trenutak i odgovoriću na pitanje o Pam, uglavnom zato što sam i hteo
da vam saopštim da se javila mejlom iz Bombaja. Završila je boravak u centru
za meditaciju i uskoro se vraća u Ameriku. Trebalo bi da je tu na sledećoj
seansi.”

Okrenuvši se ka Filipu, reče: „Sećaš li se, pomenuo sam ti Pam, našu

odsutnu članicu.”

Filip uzvrati kratkim klimanjem glave.

„A ti, Filipe, ti si majstor brzog klimanja glavom”, reče Toni.

„Zadivljujuće je kako ostaješ usred stvari a da nikog ne gledaš i ne kažeš
mnogo. Pogledaj šta se sve oko tebe dešava. Boni i Rebeka se zbog tebe
prepiru. Kako se osećaš povodom toga? Kako se osećaš u grupi?”

Pošto Filip nije odmah odgovorio, Toniju je postalo neprijatno. Pogledom

je prešao po prisutnima. „Ma šta je ovo? Osećam se kao da ovde kršim neko
pravilo, kao da sam prdnuo u crkvi. Samo sam mu postavio isto pitanje koje
svako svakom postavlja.”

Filip prekide kratku tišinu. „Imaš pravo. Treba mi vremena da

organizujem misli. Evo o čemu sam razmišljao. Boni i Rebeka imaju slične
probleme. Boni ne podnosi to što nije popularna, dok Rebeka ne podnosi to što
više nije popularna. Obe su taoci kaprica tuđih mišljenja. Drugim rečima,
njihova sreća je u rukama i glavama drugih. I za obe je isto rešenje: što više
imamo u sebi, manje želimo od drugih.”

U tišini koja je usledila gotovo da su se mogli čuti zvuci cerebralnog

žvakanja dok je grupa pokušavala da svari Filipove reči.

„Ne izgleda kao da će iko od vas odgovoriti Filipu”, reče Džulijus, „pa ću
ja pomenuti grešku koju mislim da sam maločas napravio. Boni, nije trebalo da
te pratim u izvrdavanju pomoću Pam. Ne želim da se ponovi prošla nedelja,
kada se nismo bavili tvojim potrebama. Nekoliko minuta govorila si o tome
zašto te grupa često prenebregava i ja sam pomislio da si učinila hrabar korak
uputivši svima pitanje zbog čega ih nisi zainteresovala. A pogledaj šta se onda
desilo: u istom dahu si se prebacila na Pamin povratak u grupu i presto, za samo
tren, tvoje pitanje je otišlo u istoriju.”

„I ja sam to primetio”, reče Stjuart. „Dakle, Boni, izgleda da sve činiš da

te mi ignorišemo.”

„To je dobar feedback.” Boni klimnu glavom. „Vrlo dobar. Verovatno to

mnogo radim. I razmisliću o tome.”

Džulijus nije popuštao. „Cenim što nam zahvaljuješ, ali ne mogu da se

otmem utisku da radiš istu stvar i sada. Zar nam zapravo ne kažeš dovoljno je
bilo fokusa na mene. Trebalo bi da imam jedno Boni-zvono i zazvonim svaki
put kada sebe isključiš.”

„Pa šta ja to radim?”, upita Boni.

„Daj nam razlog zbog kojeg nemaš pravo da od nas tražiš feedback”,
predloži Džulijus.

„Pretpostavljam da se naprosto ne osećam dovoljno važnom.”

„A da li je u redu da drugi ovde prisutni imaju tu vrstu zahteva?”

„O, da.”

„To znači da su drugi ovde prisutni važniji od tebe?”

Boni potvrdno klimnu glavom.

„Onda, Boni, probaj ovo”, nastavi Džulijus, „pogledaj u svakog i

odgovori: Ko je u grupi važniji od tebe? I zašto?” Mogao je čuti sebe kako
prede od zadovoljstva. Zaplovio je poznatim vodama. Po prvi put nakon dužeg
vremena, u svakom slučaju otkako je Filip ušao u grupu, znao je tačno šta radi.
Učinio je ono što dobar grupni terapeut treba da učini: preveo je jedan od
pacijentovih glavnih problema u sada-i-ovde, gde se može neposredno istražiti.
Uvek je mnogo produktivnije fokusirati se na sada-i-ovde, nego raditi na
pacijentovim rekonstrukcijama događaja iz prošlosti ili iz aktuelnog života
izvan grupe.

Okrenuvši se da baci brz pogled na svakog člana, Boni reče: „Svako ovde
je važniji od mene, mnogo važniji.” Lice joj se zajapurilo, disanje ubrzalo. Iako
je žudela za pažnjom, bilo je očigledno da je sada najviše želela da bude
nevidljiva.

„Budi konkretna, Boni”, podsticao ju je Džulijus. „Ko je važniji? Zašto?”

Boni pogleda unaokolo. „Svi ovde. Ti, Džulijuse - vidi kako pomažeš
svima. Rebeka je Rebeka, obara s nogu, lepa, uspešan advokat, ima divnu decu.
Gil je finansijski direktor velike bolnice, pored toga što je i dasa. Stjuart - on je
prezauzeti doktor, pomaže deci, pomaže roditeljima; na njemu je etiketa uspeha.
Toni...” Boni zastade na trenutak.

„Daaakle? Ovo će biti zanimljivo.” Toni, odeven kao i obično u farmerke,

crnu majicu i patike poprskane farbom, zavali se u stolicu.

„Kao prvo, Toni, ti si ti - bez poze, bez igara, samo čista iskrenost. Pljuješ
po svom zanimanju, ali ja znam da nisi običan stolar; ti si verovatno umetnik u
svom poslu - vidim taj BMW u kojem ćeš odmagliti odavde. A i ti si dasa,
sviđaš mi se u tim uskim majicama. Koliko sam rizikovala?” Boni je prošla
pogledom po krugu u kom su sedeli. „I, ko još? Filip - imaš opasnu
inteligenciju, znaš sve - ti si profesor, bićeš terapeut, ono što kažeš svakoga
fascinira. A Pam? Pam je predivna, univerzitetski profesor, slobodan duh;
izaziva pažnju; svuda je bila, svakoga poznaje, sve je čitala, može da parira bilo
kome.”

„Ima li reakcija na Bonino objašnjenje zašto je manje važna od svakog

ovde?” Džulijus je pogledom kružio po grupi.

„Njen odgovor po meni nema smisla”, reče Gil.

„Možeš li to njoj da kažeš?”

„Izvini, ono što mislim je - ne želim da te uvredim - ali, Boni, tvoj

odgovor zvuči regresivno...”

„Regresivno?” Boni napravi grimasu zbunjenosti.

 „Pa, ova grupa postoji jer smo svi mi samo ljudska bića koja pokušavaju
da se na human način povežu sa drugima, i svoje uloge, zvanja, novac i BMW
automobile ostavljamo ispred vrata.”

„Amin”, reče Džulijus.

„Amin”, Toni upade i dodade: „slažem se sa Gilom i, samo da se zna,

kupio sam taj sportski BMW polovan, a sledeće tri godine ću biti u dugovima.”

„I Boni”, Gil nastavi, „u svom kruženju si se usredsredila na ono eksterno

- profesije, novac, uspešnu decu. Ništa od toga nema veze s pitanjem zašto si
najmanje važna osoba u ovoj sobi. Ja te smatram veoma važnom. Ti si ključni
član; trudiš se oko svih nas; topla si, velikodušna; čak si mi u onoj situaciji kad
nisam hteo da idem kući, ponudila da prespavam kod tebe. Brineš o fokusu
grupe; ovde obavljaš težak posao.”

Boni se nije dala. „Ja sam živa dosada. Čitavog života se stidim svojih
roditelja alkoholičara, uvek lažem o svojoj porodici. To što sam te pozvala u
svoju kuću, Gil, za mene je velika stvar - nikada nisam mogla da pozovem
drugare u strahu da će se moj otac pojaviti pijan. Da bude gore, moj bivši muž
je bio pijanica, ćerka mi je zavisnik od heroina...”

„I dalje izbegavaš ono glavno”, reče Džulijus. „Govoriš o svojoj

prošlosti, ćerki, svom bivšem, svojoj porodici... ali ti, gde si ti?”

„Ja sam sve to, sastojim se od svega toga; i šta drugo mogu biti? Ja sam
dosadna zdepasta bibliotekarka, ono što radim je katalogizacija knjiga... Ja... ne
znam na šta misliš. Konfuzna sam, ne znam gde sam, ni ko sam.” Zaplakala je,
izvukla papirnu maramicu, glasno izduvala nos, zatvorila oči, podigla ruke i
počela da njima kruži po vazduhu, mrmljajući kroz jecaje, „Dosta mi je, danas
ovoliko mogu da podnesem.”

Džulijus se prebacio u drugu brzinu i obratio čitavoj grupi. „Da

pogledamo šta se dešavalo poslednjih nekoliko minuta. Ko ima reakcije ili
zapažanja?” Uspevši da prebaci grupu u sada-i-ovde, prešao je na sledeći korak.
Po njemu, terapijski rad se sastojao iz dve faze: prva je interakcija, često
emotivna, a druga, razumevanje te interakcije. To je način na koji terapija treba
da se odvija - smenjivanje sekvenci evociranja emocija i njihovog razumevanja.
Nastojao je da grupu pomeri u drugu fazu rekavši „Napravimo korak unazad i
nepristrasno pogledajmo šta je upravo izašlo na videlo.”

Stjuart se upravo spremao da opiše sled događaja, kada je Rebeka

uskočila: „Mislim da je bilo značajno što nam je Boni navela razloge zbog kojih
se oseća nevažnom, a onda pretpostavila da ćemo se svi s tim složiti. Tada je
postala konfuzna i zaplakala, i rekla da joj je dosta - i ranije sam primetila da to
radi.”

Toni reče, „Daaa. Slažem se. Boni, tebi prorade emocije kad god dobiješ
mnogo pažnje. Da li ti je neprijatno kad si pod reflektorima?”

I dalje jecajući, Boni prozbori: „Trebalo bi da budem zahvalna, ali

pogledajte kakvu sam zbrku napravila. Koliko bi samo drugi bolje iskoristili
ovo vreme.”

„Pre neki dan”, reče Džulijus, „razgovarao sam sa kolegom o jednoj

njegovoj pacijentkinji. Rekao je kako ona ima običaj da hvata strelice koje su
joj upućene i njima samu sebe bode. Možda ću biti pomalo slobodan, Boni, ali
to mi je palo na pamet kada sam video kako neke stvari shvataš i kako sebe
kažnjavaš.”

„Jasno mi je da ste svi izgubili živce sa mnom. Valjda još uvek ne znam
kako da upotrebim grupu.”

„Znaš šta ću ti reći. Ko tačno ovde nema živce? Pogledaj okolo.” Grupa
je sa sigurnošću mogla da računa na ovo Džulijusovo pitanje. Nikada nije
dozvolio da neka ovakva izjava prođe a da je ne izoštri i ne upita za konkretna
imena.
 „Pa, mislim da je Rebeka želela da prestanem.”

„Štaaa? Zašto ja...”

„Sačekaj trenutak, Rebeka.” Džulijus je bio neuobičajeno direktivan.

„Boni, šta si tačno videla? Koje znake si uočila?”

„Kod Rebeke? Pa, ćutala je, nije ni reč izgovorila.”

„Ne mogu da pobedim. Dala sam sve od sebe da ćutim kako me ne bi

optužila da skrećem pažnju sa tebe. Zar ne prepoznaješ da je to nešto dobro?”

Boni je htela da odgovori, ali ju je Džulijus zamolio da navede kome još

je bilo dosadno.

„Ne mogu da ukažem ni na šta konkretno. Jednostavno znaš kad je

ljudima dosadno. Ja sam sebi dosadna. Filip me nije gledao, ali on inače nikog
ne gleda. Znam da je grupa očekivala da Filip nešto kaže. Ono što je rekao o
popularnosti bilo je daleko zanimljivije od moje kuknjave.”

„Pa, meni nisi bila dosadna”, odgovori Toni, „a nisam video ni da se iko
drugi dosađivao. Niti je ono što je Filip imao da kaže bilo zanimljivije; toliko
govori iz glave da me njegovi komentari ne pomeraju. Čak ih se ni ne sećam.”

„Ja se sećam”, reče Stjuart. „Toni, posle tvog komentara da je on centar

zbivanja uprkos tome što govori tako malo, rekao je da Boni i Rebeka imaju
vrlo sličan problem. Obe se preterano opterećuju mišljenjem drugih: Rebeka je
previše naduvana, a Boni izduvana - tako nekako.”

„Opet samo snimaš”, reče Toni, praveći pantomimski pokret kao da

fotografiše.

„Tačno. Treba da me podsećaš - jasno mi je - manje opservacija, više

osećanja. Dakle, slažem se da je Filip nekako u centru iako ne govori mnogo. I
kao da kršimo pravila kada ga s bilo čim konfrontiramo.”

„To je opservacija i mišljenje, Stjuarte”, reče Džulijus. „Možeš li da uđeš

u osećanja?”

„Pa, pretpostavljam da osećam nekakvu zavist zbog Rebekinog

zanimanja za Filipa. Čudno mi je što niko njega nije pitao kako se zbog toga
oseća - ovo i ne izgleda kao neko osećanje, zar ne?”

„Bliže si”, odgovori Džulijus. „Prva generacija posle osećanja. Nastavi.”

„Plašim se Filipa. Previše je pametan. Takođe osećam da me ignoriše, a

ne volim kad sam ignorisan.”

„Bingo, Stjuarte, sad si izoštrio”, reče Džulijus. „Imaš li pitanja za

Filipa?” Trudio se da zadrži mek i suptilan ton. Posao mu je bio da pomogne
grupi da Filipa uključi, a ne da ga uplaši i isključi time što će insistirati da uradi
nešto na način koji još uvek nije moguć. Zbog toga se obratio Stjuartu, a ne
Toniju koji je bio skloniji konfrontiranju.

„Naravno, ali teško je Filipu postavljati pitanja.”

„On je ovde, Stjuarte.” Još jedno fundamentalno Džulijusovo pravilo:

nikada ne dozvoliti da članovi jedni o drugima govore u trećem licu.

„Dakle, to je problem. Teško je sa njim razgovarati...” Stjuart se okrenu

ka Filipu, „Mislim, teško mi je da ti se obraćam jer me nikada ne gledaš. Evo, ni
sada. Zašto je to tako?”

„Više volim da se ne otkrivam”, reče Filip, zureći i dalje u plafon.

Džulijus je bio spreman da uskoči u razgovor po potrebi, ali Stjuart je

ostao strpljiv.

„Ne pratim te.”

„Ako mi nešto zatražiš, hoću da istražujem u sebi, bez ikakvih ometanja,

kako bih ti dao najbolji mogući odgovor.”

„Ali, kad me ne gledaš, osećam da nemamo kontakt.”

„Moje reči mora da ti govore nešto drugo.”

 „A kako bi bilo i da šetaš i da žvačeš gumu?”, upade Toni.

„Pardon?” Filip je, zbunjen, okrenuo glavu ka Toniju, ali ga nije

pogledao.

„Na primer, kako bi bilo da radiš oboje u isto vreme - da ga gledaš i da

daješ dobar odgovor?”

„Važnije mi je da pretražujem po sebi. Susret pogledima me odvlači od

traganja za odgovorom koji drugi možda želi da čuje.”

Nastupila je tišina dok su Toni i ostali mozgali o onome što je Filip rekao.
Onda je Stjuart postavio sledeće pitanje: „Pa, da te pitam, Filipe, sva ta diskusija
o Rebekinom šepurenju pred tobom - kako si se zbog toga osećao?”

„Znaš”, Rebekine oči su sevale, „zaista počinjem ovo da mrzim,

Stjuarte... kao da se Bonina fantazija pretočila u jevanđelje.”

Stjuart nije dozvolio da bude ometen. „U redu, u redu. Izbriši to pitanje.

Filipe, a pitaću te sledeće: kako si se osećao povodom čitave rasprave o tebi na
prošloj seansi?”

„Rasprava je bila veoma zanimljiva i vrlo sam joj posvećen.” Filip

pogleda u Stjuarta i nastavi: „Ali nemam emotivnih reakcija, ako me to pitaš.”

„Nikakvih? Teško da je to moguće”, odgovori Stjuart.

„Pre nego što sam došao u grupu pročitao sam Džulijusovu knjigu o
grupnoj terapiji i bio spreman za ono što će se desiti na ovim seansama. Ponešto
sam očekivao: da ću biti predmet radoznalosti, da ću za neke biti dobrodošao, za
neke ne, da će uspostavljena hijerarhija moći biti poremećena mojim dolaskom,
da će me žene možda gledati blagonaklono, a muškarci ne, da će glavnijim
članovima eventualno smetati moj dolazak, dok će me manje uticajni štititi.
Pošto sam sve ovo anticipirao, formirao sam nepristrasno viđenje dešavanja u
grupi.”
 Stjuart je, kao i Toni pre njega, ostao zatečen Filipovim odgovorom i
utonuo je u tišinu kako bi o njemu razmislio.

Džulijus prozbori: „Imam malu dilemu...” Zastao je na trenutak. „S jedne

strane”, nastavi, „osećam da je važno da pratimo ovaj razgovor sa Filipom, ali
sam isto tako zabrinut zbog Rebeke. Gde si ti, Rebeka? Deluješ uznemireno, i
znam da si htela da se uključiš.”

„Osećam se pomalo zgnječeno danas, i isključeno, ignorisano. Od strane

Boni, Stjuarta.”

„Nastavi.”

„Mnogo toga negativnog je stiglo na moju adresu - da sam egocentrična,

da me ne zanimaju žene prijatelji, da sam se nameštala Filipu. To me je ubolo. I
to mi se ne sviđa.”

„Znam kako se osećaš” reče Džulijus. „I ja imam te iste automatske

reakcije na kritiku. Ali, reći ću ti šta sam naučio da uradim s tim. Prava stvar je
da feedback shvatiš kao poklon. Prvo treba da proceniš da li je tačan. Ja
postupam tako što proveravam sa sobom i pitam se da li se to slaže sa mojim
iskustvom mene samoga. Da li neki deo, makar i trunčica, bar pet posto, izgleda
istinito? Pokušavam da se setim da li sam i ranije dobijao taj isti feedback.
Razmislim s kim bih još mogao da ga proverim. Zapitam se da li je neko
pronikao u jednu od mojih slepih mrlja, da li vidi nešto što ja ne vidim. Možeš li
to da probaš?”

„Nije lako, Džulijuse. Osećam kao da me nešto steže.” Rebeka lupnu

rukom po grudima. „Baš ovde.”

„Daj toj stegnutosti glas. Šta ona kaže?”

„Kaže, ’Kako li ja izgledam?’ To je sramota. Otkrivena sam. Primećeno je

da se igram s kosom. Zbog toga se ježim, i želim da kažem, ’Nije to vaša stvar -
to je moja kosa - radiću s njom šta hoću?’”
 Džulijus je progovorio s maksimumom profesorske intonacije: „Pre
mnogo godina postojao je terapeut po imenu Fric Perls, koji je osnovao školu
geštalt terapije. Danas ga ne spominju mnogo, no puno je radio sa telom - znate
ono, ’Pogledaj šta sada radi tvoja leva ruka,’ ili ’Primećujem da često gladiš
bradu.’ Tražio bi od pacijenata da pojačaju taj pokret: ’Stegni jače levu pesnicu,’
ili ’Gladi bradu još više i prati ono što se pojavljuje.’

Uvek sam mislio da u Perlsovom pristupu ima rezona jer se mnogo našeg
nesvesnog izražava kroz telesne pokrete kojih takođe nismo svesni. Ali u
terapiji to nikada nisam nešto naročito koristio. Zašto? Upravo zbog ovoga što
se sada događa, Rebeka. Često se uvredimo kada drugi primete da radimo nešto
čega nismo svesni. Razumem koliko ti je neprijatno, ali ipak, možeš li da
zastaneš i sagledaš ima li taj feedback išta vredno u sebi?”

„Drugim rečima, kažeš mi, ’budi zrela’. Pokušaću.” Uspravila se,

udahnula i u odlučnom maniru započela, „Prvo, tačno je da volim pažnju i da
sam na terapiju došla uznemirena što starim i što muškarci više neće zuriti u
mene. Možda sam i zavodila Filipa, ali ne svesno.” Obratila se grupi. „Prema
tome, mea culpa. Volim da mi se dive, volim da me vole i obožavaju, volim
ljubav.”

„Platon je”, Filip se ubaci, „smatrao da je ljubav u onome ko voli, a ne u

onome ko je voljen.”

„Ljubav je u onome ko voli, a ne u onome koje voljen - sjajan citat,

Filipe”, reče Rebeka, uputivši mu osmeh. „Vidiš, to je ono što mi se sviđa kod
tebe. Komentari poput ovog otvaraju mi oči. Mislim da si zanimljiv, i
privlačan.”

Okrenu se prema grupi. „Da li to znači da sa njim želim aferu? Ne!

Poslednja koju sam imala ugrozila mi je brak, i više ne tražim nevolju.”

„Pa, Filipe”, upita Toni, „osećaš li nešto u vezi sa ovim što je Rebeka
rekla?”

„Već sam izjavio da mi je životni cilj da želim što manje i da znam što
više. Ljubav, strast, zavođenje - to su moćni sentimenti, deo naše opreme za
održanje vrste i, kao što je Rebeka upravo razjasnila, mogu da dejstvuju
nesvesno. No, sve u svemu, ove aktivnosti služe da razum izbace iz koloseka i
ometu moja intelektualna nastojanja, te s njima neću da imam ništa.”

„Kad god te nešto pitam, daš odgovor sa kojim je teško ne složiti se. Ali
nikada ne odgovoriš na pitanje”, reče Toni.

„Mislim da je odgovorio”, uključi se Rebeka. „Bio je jasan u pogledu

toga da ne želi nikakvo emotivno vezivanje, da hoće da ostane slobodan i bistre
glave. Mislim da Džulijus kaže to isto - zbog toga su romantični odnosi u grupi
tabu.”

„Kakav tabu?” Toni se obrati Džulijusu. „Nikada nisam čuo da je to

pravilo glasno izrečeno.”

„Nikad ga i nisam tako formulisao. Jedino bazično pravilo koje ste od

mene čuli o odnosima van seansi je da nema tajni, i ako ima susreta van grupe,
oni koji to rade moraju s tim izaći pred grupu. Ako to ne učine, imaju tajne, to
gotovo uvek remeti rad grupe i sabotira njihovu terapiju. Dakle, to je jedino
pravilo o susretima van grupe. No, Rebeka, hajde da ne izgubimo nit onoga što
se dešava između tebe i Boni. Šta sada osećaš prema njoj?”

„Pokrenula je neke teške teme. Da li je tačno da se ne družim sa ženama?

Želim da kažem da nije. Tu je moja sestra - bliske smo, na neki način i
nekolicina drugih žena advokata u kancelariji, ali, Boni, verovatno si ukazala na
nešto - za mene definitivno ima više naboja, više uzbuđenja u odnosima sa
muškarcima.”

„Pada mi na pamet period koledža”, reče Boni, „i to kako nisam mnogo

izlazila s momcima, i kako sam se osećala odbačeno kada bi me neka drugarica,
nimalo ne mareći, otkačila u poslednjem trenutku zbog poziva mladića.”

„Da, ja bih to verovatno uradila”, priznade Rebeka. „U pravu si -

muškarci i izlasci, oko toga se sve vrtelo. Tada je to imalo nekog smisla; sada
nema.”

Toni je još uvek pogledom proučavao Filipa i ponovo mu se obratio.

„Znaš, na neki način, ti ličiš na Rebeku. I ti zavodiš, ali to radiš pomoću
dovitljivih, dubokoumnih slogana.”

„Mislim da hoćeš da kažeš”, reče Filip, zatvorenih očiju, duboko

koncentrisan, „da moja motivacija da iznosim zapažanja nije kakvom se čini: da
zapravo služi sama sebi, da je forma zavođenja pomoću koje, ako sam te dobro
razumeo, nastojim da izazovem interesovanje i divljenje Rebeke i drugih. Da li
je to tačno?”

Džulijusa je hvatala nervoza. Šta god činio, fokus grupe se vraćao na

Filipa. Pažnju su mu zaokupljale bar tri konfliktne želje: prva, da zaštiti Filipa
od prevelikog konfrontiranja, druga, da spreči da Filipov bezlični stav skrene
intimni tok razgovora i, treća, da pohvali Tonijev napor da nokautira Filipa. Ali,
uzevši sve u obzir, odlučio je da se neko vreme drži po strani jer je grupa
vladala situacijom. U stvari, upravo se dogodilo nešto važno: Filip je po prvi put
nekom odgovorio direktno, čak lično.

Toni klimnu glavom. „Na to sam mislio, izuzev što tu ima više od pukog
interesovanja ili divljenja. Probaj sa zavođenjem.”

„Da, to je dobra ispravka. Ali izraz šepurenje već ga podrazumeva, dakle

sugerišeš da moja motivacija parira Rebekinoj, to jest, da hoću nju da zavedem.
To je solidna i razumna hipoteza, da vidimo da li je i proverljiva.”

Tišina. Niko nije reagovao, a nije ni izgledalo da Filip očekuje odgovor.

Nakon što je za trenutak promislio, izgovorio je zatvorenih očiju: „Možda je
najbolje pratiti proceduru doktora Hercfelda...”
 „Zovi me Džulijus.”

„Ah, da. Dakle, sledstveno Džulijusovoj proceduri, prvo moram da

proverim da li je Tonijeva hipoteza konsonantna sa mojim unutrašnjim
iskustvom.” Zastade, odmahnu glavom. „Ne nalazim dokaza za to. Pre mnogo
godina oslobodio sam se vezanosti za javno mišljenje. Čvrsto verujem da su
najsrećniji ljudi oni koji ni za čim toliko ne žude koliko za samoćom. Mislim tu
na božanskog Šopenhauera, na Ničea i Kanta. Njihova poenta, a i moja, jeste da
čovek koji je iznutra bogat ne želi ništa spolja, osim negativnog poklona
neometane dokolice koja mu omogućava da uživa u svom bogatstvu - u svojim
intelektualnim moćima.

Ukratko, dakle, zaključujem da moji doprinosi diskusiji nemaju poreklo u

pokušaju da ikoga zavedem ili da sebe uzdignem u vašim očima. Možda je
ostalo pomalo od te želje; mogu samo da kažem da toga nisam svestan. Ono
čega sam svestan je žaljenje što tim mislima jedino vladam, a nisam im sam
doprineo.”

Tokom decenija vođenja terapijskih grupa Džulijus je iskusio mnogo

perioda ćutanja, ali tišina koja je usledila posle Filipovog odgovora nije ličila ni
na jednu do sada. Nije to bila tišina koja prati velike emocije, niti ona koja
ukazuje na zavisnost, stid ili zbunjenost. Ne, ova je bila drugačija, kao da je
grupa naletela na neku novu vrstu, novi oblik života, recimo na daždevnjaka sa
šest očiju i pernatim krilima, pa ga krajnje oprezno i pažljivo, lagano okružuje.

Rebeka je prva progovorila. „Biti zadovoljan, tražiti tako malo od drugih,

nikada ne žudeti za društvom - zvuči prilično usamljenički, Filipe.”

„Upravo suprotno”, reče Filip. „U prošlosti, kada sam žudeo za društvom,

tražeći nešto što mi drugi nisu davali, odnosno, nisu mogli da daju - tada sam
znao za samoću. Poznavao sam je vrlo dobro. Kada ti niko ne treba, to ne znači
da si usamljen. Blažena izolacija je ono što tražim.”
 „A ipak si ovde”, obrati mu se Stjuart. „Veruj mi - ova grupa je zakleti
neprijatelj izolacije. Zašto se tome izlažeš?”

„Svaki mislilac mora nečim da plati svoj način života. Ili je srećnik pa
ima univerzitetsku stipendiju poput Kanta i Hegela, ili ima nezavisna sredstva
kao Šopenhauer, ili plaćeni posao, kao Spinoza koji je glačao sočiva da bi se
izdržavao. Izabrao sam filozofsko savetovanje kao svoj posao, a iskustvo u
grupi je deo onoga što mi je potrebno za sertifikat.”

„To onda znači”, reče Stjuart, „ti si se upleo u našu grupu, ali s krajnjim
ciljem da drugima pomogneš da im takvo uplitanje ne bude potrebno.”

Filip je za trenutak oklevao, zatim klimnuo glavom.

„Samo da proverim da li sam te dobro razumeo”, reče Toni. „Ako se

Rebeki dopadaš, ako ti se nabacuje, šarmira te, šalje ti svoje fascinantne
ubistvene osmehe, kažeš da to na tebe ne utiče? Nimalo?”

„Ne, nisam rekao ’ne utiče’. Slažem se sa Šopenhauerom kada piše da je

lepota otvoreno pismo s preporukama koje srce čini sklonim da favorizuje
osobu koja ga donosi. Smatram da je prekrasno gledati nekoga ko je veoma lep.
Ali isto tako kažem da tuđe mišljenje o meni ne menja i ne sme da menja moje
mišljenje o sebi.”

„Zvuči mehanički. Ne baš humano”, odvrati Toni.

„Ono što je stvarno za mene bilo nehumano je vreme kada sam dopuštao
da moje samovrednovanje pluta gore-dole u zavisnosti od onoga što dolazi od
nevažnih drugih.”

Džulijus je zurio u Filipove usne. Bile su pravo čudo. Kako su samo

precizno reflektovale njegovu spokojnu pribranost, čvrste i bez drhtaja dok su
oblikovale svaku reč u istu savršenu zaokruženost visine i boje tona. Bilo je
lako saosećati sa Tonijevom sve jačom željom da Filipa naljuti. Ali znajući da
Tonijeva impulsivnost može lako da eskalira, odlučio je da je došao trenutak za
skretanje razgovora u benignijem pravcu. Još nije nastupilo vreme da se Filip
konfrontira; ovo mu je bila tek četvrta seansa.

„Filipe, u ranijem komentaru upućenom Boni rekao si da ti je cilj da joj

pomogneš. A davao si savete i drugima - Gilu, Rebeki. Možeš li da kažeš nešto
više o tome zašto to radiš? Deluje mi kao da u tvojoj želji da posavetuješ ima
nečeg više od običnog posla. Najzad, nema finansijskih razloga da ovde pružaš
svoju pomoć.”

„Trudim se da nikada ne gubim iz vida da smo svi osuđeni na postojanje

ispunjeno neminovnom bedom - postojanje koje niko od nas ne bi izabrao da
smo te činjenice znali na vreme. U tom smislu smo svi, kako je Šopenhauer
rekao, sapatnici, i u životu su nam neophodni tolerancija i ljubav bližnjih.”

„Opet Šopenhauer! Filipe, previše slušam o njemu - ko god da je - a

premalo o tebi.” Toni je govorio smireno, kao da je imitirao Filipov odmereni
ton, ali mu je dah bio plitak i ubrzan. U principu, Toni je lako ulazio u sukobe; u
vreme kad je započeo terapiju, ne bi prošla ni nedelja dana bez fizičkih
obračuna u barovima, saobraćajnoj gužvi, na poslu ili košarkaškom terenu. Iako
nije bio krupne građe, bez straha se konfrontirao, izuzev u jednoj situaciji -
sudaru ideja sa obrazovanim rečitim napasnikom, baš onakvim kakav je bio
Filip.

Od Filipa nije bilo znaka da će Toniju odgovoriti. Džulijus je prekinuo

tišinu. „Toni, izgleda kao da si zadubljen u misli. Šta ti prolazi kroz glavu?”

„Razmišljam o onome što je Boni rekla na početku seanse, kako joj

nedostaje Pam. Meni takođe. Danas mi nedostaje.”

Džulijus je bio iznenađen. Toni se navikao na Pamino tutorstvo i zaštitu.

Njih dvoje su ušli u neobičnu vezu - profesorka engleske književnosti i
tetovirani primitivac. Koristeći zaobilazan pristup, reče mu: „Toni,
pretpostavljam da ti nije lako da kažeš, ’Šopenhauer, ma ko to bio’.”
 „Pa, ovde smo valjda da govorimo istinu”, odgovori Toni.

„Baš tako, Toni”, reče Gil, „i ja takođe priznajem: ne znam ko je

Šopenhauer.”

„Sve što ja znam”, dodade Stjuart, „jeste da je čuveni filozof. Nemac,

pesimista. Je l’ beše devetnaesti vek?”

„Da, umro je 1860. u Frankfurtu”, reče Filip, „a što se tiče pesimizma, to

pre smatram realizmom. I, Toni, možda je tačno da Šopenhauera prečesto
pominjem, ali imam dobar razlog za to.” Izgledalo je kao da je Toni šokiran što
mu se Filip lično obratio, mada ga ni tada nije pogledao u oči. Više nije zurio u
plafon, gledao je kroz prozor kao da mu pažnju privlači nešto u bašti.

Filip nastavi: „Prvo, poznavati Šopenhauera znači poznavati mene. Mi

smo neodvojivi, naši umovi su blizanci. Drugo, on je moj terapeut i pruža mi
dragocenu pomoć. Ja sam ga internalizovao - naravno, mislim na njegove ideje -
kao što su mnogi od vas učinili sa doktorom Hercfeldom, mislim, Džulijusom.”
Filip se bledo osmehnu bacivši pogled na Džulijusa - bio je to njegov prvi
nestašluk u grupi. „I najzad, gajim nadu da će neki od Šopenhauerovih
sentimenata biti od koristi vama kao što su meni.”

Pogledavši na sat, Džulijus prekide tišinu koja je usledila nakon Filipovih

reči. „Ovo je bila dragocena seansa, jedna od onih koje ne volim da okončam,
ali današnje vreme je isteklo.”

„Dragocena? Šta ja to propuštam?”, promrmlja Toni dok je ustajao i

kretao ka vratima.
 Živahnost i poletnost mladosti

delom dugujemo činjenici da se

brdom života uspinjemo, a ne vidimo

smrt koja leži u podnožju druge strane.

20

Nagoveštaji pesimizma

Na samim počecima obuke terapeute uče da se usredsrede na odgovornost

pacijenata za vlastite životne dileme. Zreli terapeuti nikada ne uzimaju zdravo
za gotovo njihove priče o tome kako ih drugi rđavo tretiraju. Jasno im je,
naprotiv, da su pojedinci do izvesne mere kokreatori svog socijalnog okruženja i
da su odnosi uvek recipročni. Ali, šta je sa odnosom mladog Artura
Šopenhauera i njegovih roditelja? Arturova priroda primarno je bila određena
Johanom i Hajnrihom, njegovim tvorcima i modelatorima; najzad, oni su bili
odrasli.

No Arturov udeo se ipak ne može zanemariti: bilo je nečeg primalnog,

ugrađenog, tvrdog u njegovom temperamentu što je, još dok je bio dete, budilo
određene reakcije kod Johane i drugih. Po pravilu nije uspevao da izmami
nežne, velikodušne i radosne odgovore; upravo suprotno, gotovo svi su na njega
reagovali kritički i odbrambeno.

Možda je taj obrazac bio uspostavljen tokom Johanine burne trudnoće, ili
je genetsko nasleđe odigralo glavnu ulogu u njegovom razvoju. Loza
Šopenhauera obilovala je znacima psiholoških poremećaja. Godinama pre nego
što je izvršio samoubistvo, Arturov otac je bio hronično depresivan, anksiozan,
krut, hladan i nesposoban da uživa u životu. Očeva majka imala je nasilnu i
nestabilnu prirodu i na kraju je završila u azilu. Od tri očeva brata, jedan je
rođen ozbiljno retardiran, a drugi je, prema jednom biografu, umro u trideset
četvrtoj „polulud usled razularenog ponašanja, u nekom budžaku, sastajalištu
razvratnika.”

Arturova ličnost, formirana u ranom uzrastu, ostala je upadljivo postojana

tokom čitavog života. Pisma koja je kao adolescent dobijao od roditelja puna su
pasaža koji ukazuju na njihovu sve veću zabrinutost zbog nezainteresovanosti
koju je ispoljavao prema društvenim konvencijama. Na primer, majka mu je
pisala: „...iako malo marim za strogu etikeciju, ipak manje volim grubu,
samozadovoljnu prirodu i postupke... A ti imaš ne beznačajnu sklonost ka
tome.” Otac je napisao: „Samo želim da naučiš da budeš prijatniji prema
drugima.”

U putničkom dnevniku vidi se kakav će čovek postati. Tu, u

tinejdžerskim godinama, pokazuje starmalu sposobnost da se distancira i
sagleda stvari iz kosmičke perspektive. Opisujući portret jednog holandskog
admirala, kaže: „Pored slike stajali su simboli njegove životne priče: mač,
pehar, počasna ogrlica kojom se kitio, i najzad, tane, čineći sve ovo beskorisnim
za njega.”

Kao zreo filozof, ponosio se svojom sposobnošću da zauzme objektivan

stav ili, kako je to formulisao, „da svet gleda sa pogrešne strane teleskopa”.
Sklonost da svet posmatra odozgo prisutna je već u njegovim ranim
zapažanjima o planinarenju. U šesnaestoj je napisao, „Smatram da pogled koji
se pruža sa visoke planine neverovatno doprinosi širenju ideja... svi mali objekti
iščezavaju, a samo ono veliko zadržava oblik.”
 Ovde nailazimo na snažan nagoveštaj odraslog Šopenhauera. Nastaviće
da razvija kosmičku perspektivu koja mu je kao zrelom filozofu omogućavala
da svet doživljava sa velike distance - ne samo fizičke i konceptualne, već i
vremenske. U ranom dobu intuitivno je razumeo perspektivu Spinozinog „sub
specie aeternitatis”, kada se svet i događaji u njemu sagledavaju iz tačke
večnosti. Ljudska sudbina, zaključio je, najbolje se razume ne ako si deo, već
ako si odeljen od nje. Kao adolescent proročki je pisao o svojoj budućoj
golemoj izolaciji.

Filozofija je staza u visokoj planini... izolovana, sve pustija što se više

penjemo. Ko god da je sledi, ne treba da se plaši već da ostavi sve iza
sebe i sigurno prti svoj put kroz zimske smetove... Uskoro će ugledati
svet pod sobom; peščane plaže i kaljuge nestaju iz vidokruga, neravne
tačke se poravnavaju, uznemirujući zvuci više ne dopiru do ušiju, a
otkriva se njegova zaokruženost. Čovek sam je uvek na čistom svežem
planinskom vazduhu i posmatra sunce, dok je sve pod njim i dalje zastrto
crnilom noći.

Ali još nešto ga je motivisalo, pored visina koje su ga vukle; nešto ga je

guralo odozdo. Još dve crte takođe su vidne u mladom Arturu: duboka
mizantropija udružena sa surovim pesimizmom. Ako je i bilo nečeg u tim
visinama, udaljenim vidikovcima i kosmičkoj perspektivi, što ga je mamilo, isto
tako bilo je očito da ga je blizina drugih odbijala. Jednog dana, pošto je sišao sa
planinskog vrha odakle je posmatrao kristalno jasan izlazak sunca, ponovo
ušavši u ljudski svet, u krčmu u podnožju, zabeležio je: „Ušli smo u sobu gde su
sluge bančile... Bilo je nepodnošljivo: njihova životinjska toplota zračila je
vrelim žarom.”

Njegov putnički dnevnik je pun prezrivih, podrugljivih opservacija o

drugima. O protestantskoj službi je napisao: „Od kreštavog pevanja gomile
zabolele su me uši, a jedan koji je neprekidno meketao širom otvorenih usta
naterao me je na smeh.” O jevrejskoj službi: „Zbog dva dečaka koja su mi
stajala blizu izgubio sam prisebnost, jer su s ustima razjapljenim u ruladi i
zabačene glave izgledali kao da sve vreme na mene viču.” Grupa engleskih
aristokrata „izgledala je poput maskiranih seoskih razvratnika.” Engleski kralj je
„jedan naočit starac, ali kraljica je ružna i bez ikakvog držanja.” Austrijski car i
carica „nose izrazito skromnu odeću. On je izmožden čovek, čije bi upadljivo
glupo lice moglo navesti na pomisao da je krojač a ne car.” Drugar iz škole, koji
je uočio Arturovu sklonost ka mizantropiji, pisao mu je u Englesku: „Žao mi je
što je boravak u Engleskoj na tebe uticao tako da zamrziš čitavu tu naciju.”

Podsmešljivi, drski mladić razviće se u ogorčenog, besnog čoveka koji

ima običaj da sve ljude naziva „dvonošcima” i saglasiće se sa Tomom iz
Kempena, da „kad god izađem među ljude, vratim se kao manje human”.

Da li su ga ove crte omele u postizanju cilja da postane „jasno oko

sveta”? Mladi Artur je ovaj problem anticipirao i ostavio podsetnik svom
starijem ja: „Osiguraj da tvoji objektivni sudovi u najvećoj meri ne budu
maskirani subjektivni”. Ipak, kao što ćemo videti, uprkos odlučnosti, uprkos
samodisciplini, često nije bio u stanju da posluša ovaj izvrstan mladalački savet.
 Srećan je onaj ko jednom zasvagda

može da raskrsti s većinom drugih

ljudskih stvorova.

21

Na početku sledeće seanse, baš u trenutku kada je Boni pitala Džulijusa da li je

Pam doputovala, Pam otvori vrata, raširi ruke i glasno uzviknu: „Ta-da!” Svi,
izuzev Filipa, ustadoše i pozdraviše je. Na svoj jedinstveni ljupki način
napravila je krug, svakog pogledala u oči, zagrlila, Rebeku i Boni poljubila,
Toniju razbarušila kosu, a kada je stigla do Džulijusa dugo ga je držala u
zagrljaju i prošaputala: „Hvala što si bio iskren preko telefona. Grozno se
osećam, toliko mi je žao, tako se brinem za tebe.” Džulijus je pogleda. Njeno
poznato nasmejano lice ulivalo je hrabrost i zračilo energijom. „Dobro došla,
Pam”, reče. „Bože, kako je dobro što si ovde. Nedostajala si nam. Nedostajala si
meni.”

No, kad joj je pogled pao na Filipa, odjednom se smračila. Nestali su

osmeh i smejalice oko očiju. Pomislivši da joj je zasmetalo prisustvo nepoznate
osobe u grupi, Džulijus ga brzo predstavi: „Pam, ovo je naš novi član, Filip
Slejt”.

„O, to je Slejt?”,1 reče Pam, upadljivo ne gledajući u Filipa. „A nije Sliz? 2

Ili Slajmbol?”3 Pogleda ka vratima. „Džulijuse, ne znam da li mogu da budem u
1 Škriljac - prim. prev.
2 Nemoralni - prim. prev.
3 Ljigavi - prim. prev.
istoj sobi sa ovim gadom!”

Iznenađeni, članovi grupe gledali su naizmenično u iznerviranu Pam i

potpuno nemog Filipa. Džulijus se umeša. „Kaži nam u čemu je problem, Pam.
Molim te, sedi.”

Kad je Toni privukao još jednu stolicu, Pam reče: „Neću pored njega.”
(To prazno mesto bilo je pored Filipa.) Rebeka odmah ustade i ustupi joj svoje
mesto.

Nakon kratke tišine, Toni upita: „Šta se dešava, Pam?”

„Bože, ne mogu da verujem - da li je u pitanju neka monstruozna šala?

Ovo je poslednja stvar na svetu koju bih poželela. Nadala sam se da nikad neću
ponovo sresti ovog pacova.”

„Šta se ovde događa?”, upita Stjuart. „Šta imaš ti da kažeš, Filipe? Reci
nešto. Šta je posredi?”

Filip nastavi da ćuti i blago odmahnu glavom. Ali njegovo lice, sada
zajapureno, govorilo je mnogo. Džulijus pomisli kako Filipov autonomni nervni
sistem ipak funkcioniše.

„Probaj da nam ispričaš, Pam”, podstaknu je Toni. „Medu prijateljima si.”

„Od svih muškaraca koje sam ikad upoznala, ovaj stvor se prema meni
najgore poneo. I sad, vraćam se u svoju terapijsku grupu i zatičem njega kako tu
sedi - to je da ne poveruješ. Dođe mi da urlam, da vrištim, ali neću - ne dok je
on ovde.” Zaćutavši, spustila je pogled, polako odmahujući glavom.

„Džulijuse”, reče Rebeka, „postajem sve napetija. To nije dobro za mene.

Dajte, ljudi, šta se zbiva?”

„Očigledno postoji neki prethodni život između Pam i Filipa, što je i za

mene, uveravam vas, potpuno iznenađenje.”

Nakon kratke tišine, Pam pogleda Džulijusa i reče: „Toliko sam

razmišljala o grupi. Toliko sam želela da se ovde vratim, motala po glavi šta ću
vam reći o putovanju. Ali, Džulijuse, žao mi je, mislim da ne mogu, ne želim da
ostanem.”

Ustade i krenu ka vratima. Toni skoči i uhvati je za ruku.

„Pam, molim te, ne možeš tek tako da odeš. Toliko toga si učinila za
mene. Evo, ja ću sesti pored tebe. Hoćeš li da ga izbacim napolje?” Slabašno se
osmehnula i dopustila Toniju da je vrati na mesto. Gil promeni stolicu da bi
Toniju ustupio mesto pored nje.

„Slažem se s Tonijem. Želim da pomognem”, reče Džulijus. „Svi želimo.

Ali moraš nam to dozvoliti, Pam. Očito, postoji neka istorija, neka loša priča
između tebe i Filipa. Reci, ispričaj - inače su nam ruke vezane.”

Pam polako klimnu glavom, zatvori oči i otvori usta, ali ne izusti nijednu
reč. Onda ustade i ode do prozora, nasloni čelo na okno, i odmahnu Toniju koji
je krenuo ka njoj. Okrete se, udahnu duboko nekoliko puta i započe sablasnim
glasom: „Pre nekih petnaest godina, moja drugarica Moli i ja poželele smo da
okusimo život u Njujorku. Ona je živela u komšiluku i od detinjstva mi je bila
najbolja prijateljica. Upravo smo bile završile prvu godinu studija na Amherstu,
i zajedno se upisale na letnje kurseve na Kolumbiji. Jedan od naša dva kursa bio
je o presokratskim filozofima i, šta mislite, ko je bio AP?”

„AP?”, upita Toni.

„Asistent profesora”, upade Filip, meko ali momentalno, progovorivši

prvi put od početka seanse. „AP je student na postdiplomskim studijama koji
pomaže profesoru tako što vodi male grupne diskusije, čita radove, ocenjuje
pismene ispite.”

Pam kao da je bila probodena Filipovim neočekivanim komentarom.

Na njeno neizgovoreno pitanje Toni je odgovorio: „Filip je ovde dežurni

za odgovore. Izbaci pitanje i on će odgovoriti. Izvini, sad kad si počela da
pričaš, trebalo bi da držim jezik za zubima. Nastavi. Možeš li da se vratiš u
krug?”

Pam klimnu glavom, vrati se na svoje mesto, ponovo zatvori oči i

produži: „Dakle, bila sam zajedno sa Moli u letnjoj školi na Kolumbiji, a ovaj
čovek, ovo biće koje ovde sedi, bio je naš asistent. Moja prijateljica Moli
prolazila je kroz težak period: tek je bila prekinula dugogodišnju vezu. Čim je
kurs započeo, ovaj čovek... ova sramota od čoveka”, glavom pokaza na Filipa,
„počeo je da je zavodi. Imajte na umu da smo tada imale samo osamnaest
godina, a da je on bio profesor - pravi profesor se pojavljivao dva puta nedeljno
na predavanjima, dok je asistent zapravo bio zadužen za kurs, i za naše ocene.
Filip je bio vešt, a Moli ranjiva. Zaljubila se u njega i njeno stanje ushićenosti
trajalo je otprilike nedelju dana. Jednog subotnjeg popodneva nazvao me je i
predložio da se nađemo zbog ispitnog eseja koji sam bila napisala. Bio je sav fin
i beskrupulozan, a ja dovoljno glupa da budem izmanipulisana. Sledeće čega se
sećam je kako ležim gola na sofi u njegovoj kancelariji - ja, osamnaestogodišnja
devica. A on je voleo grub seks. Ponovo mi je to uradio nekoliko dana kasnije, a
onda me je svinja otkačila, više nije hteo ni da me pogleda, kao da me ne
poznaje, i što je najgore, za to mi nije pružio nikakvo objašnjenje. Bila sam
suviše uplašena da bih pitala - moć je bila na njegovoj strani - on je davao
ocene. Eto kako sam ušla u sjajni divni svet seksa. Bila sam očajna, tako besna,
osramoćena... i, najteže od svega, tako kriva jer sam izdala Moli. Mišljenje koje
sam imala o sebi kao atraktivnoj ženi naglo se promenilo.”

„Oh, Pam”, reče Boni polako odmahujući glavom. „Nije čudo što si sada
u šoku.”

„Čekajte, čekajte. O ovom monstrumu još niste čuli ono najgore.” Pam je
hvatala ubrzanje. Džulijus pogleda unaokolo: svi su bili nagnuti napred,
usredsređeni na nju, izuzev Filipa, naravno, čije su oči bile zatvorene i koji je
ostavljao utisak kao da je u transu.
 „On i Moli su bili zajedno još nekoliko nedelja, a onda je i nju otkačio,
rekavši da mu sa njom nije više zanimljivo i da hoće da ide dalje. To je bilo to.
Nehumano. Možete li da verujete da jedan profesor to kaže mladoj studentkinji?
Odbio je svaku dalju priču, pa čak i da joj pomogne da iznese stvari koje je bila
ostavila u njegovom stanu. Gest opraštanja bio je da joj da spisak imena trinaest
žena koje je tucao tog meseca, mnoge od njih sa istog kursa. Moje ime je bilo na
vrhu liste.”

„Nije joj on dao tu listu”, reče Filip, i dalje sklopljenih očiju. „Našla ju je
kad je provalila u njegov stan.”

„Koje to izopačeno stvorenje uopšte pravi takvu listu?” Pam mu uzvrati.

Slabašnim glasom, Filip odgovori, „Muškarac je konstruisan da rastura

svoje seme. Nije bio ni prvi ni poslednji koji pravi inventar zaoranih i zasejanih
parcela.”

Pam ispruži ruke u znak predaje, zavrte glavom i promrmlja: „Eto,

vidite”, kao da ukazuje na bizarnost te forme života. Ignorišući Filipa, nastavi:
„Bilo je bolno i razarajuće. Moli je užasno patila, i prošlo je mnogo, mnogo
vremena pre nego što je ponovo poverovala nekom muškarcu. A meni više
nikad nije verovala. Tako je okončano naše prijateljstvo. Izdaju mi nikad nije
oprostila. Bio je to strašan gubitak za mene, a mislim i za nju. Pokušale smo da
popravimo stvar - čak i sada razmenimo poneki mejl, informišemo jedna drugu
o značajnim činjenicama - ali ona nikada nije pokazala spremnost da
razgovaramo o tom letu.”

Nakon duže pauze, možda najduže od svih u toj grupi, Džulijus

progovori: „Pam, strašno je doživeti takav slom u osamnaestoj. Činjenica da o
tome nikad nisi govorila ni meni ni drugima ovde potvrđuje koliko je trauma
jaka. Još i izgubiti dugogodišnjeg prijatelja na taj način! Zaista je grozno. Ali,
kazaću još nešto. Dobro je što si danas ostala. Dobro je što si to ispričala. Znam
da ćeš mrzeti ovo što ćeš čuti, ali možda za tebe nije loše što je Filip ovde.
Možda može nešto da se učini, da dođe do nekakvog isceljenja za oboje.”

„U pravu si, Džulijuse - zaista mrzim to što si rekao, štaviše, mrzim što
moram ponovo da gledam ovog insekta. On u grupi u kojoj mi je tako dobro!
Osećam se zaprljano.”

Džulijusu se zavrtelo u glavi. Bilo je toliko toga što je zahtevalo njegovu

pažnju. Koliko Filip može da podnese? Čak i on ima tačku pucanja. Koliko će
mu još trebati pa da napusti prostoriju, i nikad se više ne vrati? Razmišljajući o
njegovom odlasku, razmatrao je posledice - za Filipa, ali prvenstveno za Pam:
ona mu je daleko više značila. Pam je bila dama velike duše, i obavezao se da će
joj pomoći u potrazi za boljom budućnošću. Da li bi joj Filipov odlazak
koristio? Možda bi doživela neku satisfakciju - no bila bi to Pirova pobeda. Ako
bih pronašao način, pomisli, da joj pomognem da Filipu oprosti, to bi je izlečilo
- a možda i njega.

Gotovo se trgnuo kad mu je kroz glavu prošla zvučna reč oproštaj. Od

raznih novijih pokreta koji su prohujali kroz oblast psihoterapije, halabuka oko
reči „oproštaj” najviše ga je iritirala. On, je, kao i svaki iskusan terapeut, oduvek
imao posla s pacijentima koji nisu bili u stanju da prevaziđu neka iskustva, koji
su hranili svoj bes, koji nisu mogli da nađu mir - i oduvek je koristio
najrazličitije metode da im pomogne u „opraštanju” - to jest, udaljavanju od
besa i mržnje. U stvari, svaki iskusan terapeut ima arsenal često korišćenih
terapijskih tehnika „prevazilaženja”. Ali pojednostavljena i lukavo smišljena
industrija „oproštaja” pojačava, uzdiže i reklamira ovaj aspekt terapije kao da je
to čitav posao i prezentuje ga kao nešto potpuno novo. Ta smicalica zadobija
poštovanje tako što se implicitno stapa s klimom aktuelnih društvenih i
političkih oproštaja zločina kakvi su genocid, ropstvo i kolonijalna
eksploatacija. Čak je i papa nedavno zamolio za oproštaj zbog krstaša koji su u
trinaestom stoleću opustošili Carigrad.
 A ako bi Filip utekao, kako bi se on, kao terapeut, osećao? Bio je rešen da
Filipa ne napusti, mada mu je bilo teško da u sebi nađe iole saosećanja za njega.
Pre četrdeset godina, kao mlad student, slušao je predavanje Eriha Froma koji je
citirao Terencijev epigram napisan pre više od dve hiljade godina: „Čovek sam,
i ništa ljudsko nije mi strano.” From je istakao da dobar terapeut mora biti
spreman da uđe u sopstveni mrak kako bi se identifikovao sa pacijentovim
fantazijama i impulsima. Džulijus je to sada pokušao. Dakle, Filip je napravio
spisak žena sa kojima je spavao? Nije li i on to radio kad je bio mlađi? Naravno
da jeste. A i mnogi drugi muškarci sa kojima je o tome razgovarao.

Takođe, podsetio se odgovornosti koju ima prema Filipu - i prema

Filipovim budućim klijentima. Sam ga je pozvao da mu bude pacijent i učenik.
Sviđalo mu se to ili ne, Filip će ubuduće imati mnogo klijenata, i ako bi ga sad
napustio, bilo bi to loša terapija, loše podučavanje, loše modelovanje - i krajnje
nemoralno.

Imajući sve ovo u vidu, premišljao se šta da kaže. Krenuo je da izgovori

rečenicu koja počinje uobičajenim U pravoj sam dilemi: s jedne strane... a sa
druge... No, situacija je bila prenapeta za ijednu od standardnih taktika. Na
kraju je rekao, „Filipe, kad si danas odgovarao Pam, za sebe si upotrebio treće
lice: nisi rekao ’ja’, već ’on’. ’On joj nije dao taj spisak’. Pitam se da nisi pod
tim podrazumevao da si sada druga osoba u odnosu na onu koja si bio tada?”

Filip otvori oči i pogleda u Džulijusa. Bio je to redak trenutak kontakta

očima. Da li je u tom pogledu bilo zahvalnosti?

„Već duže vreme se zna”, reče Filip, „da telesne ćelije stare, umiru i
bivaju zamenjene u regularnim intervalima. Do pre neku godinu mislilo se da
jedino moždane ćelije traju čitav život - i, naravno, jajnici kod žena. Današnja
istraživanja pokazuju, međutim, da nervne ćelije takođe umiru, a novi neuroni
se stalno rađaju, uključujući i ćelije koje obrazuju arhitekturu kore velikog
mozga, uma. Mislim da se s pravom može reći da nijedna ćelija u meni danas
nije postojala u onom čoveku koji je nosio moje ime pre petnaest godina.”

„Dakle, sudija, to nisam bio ja”, Toni mu odbrusi. „Časti mi, nisam kriv;
neko drugi, neke druge moždane ćelije su završile posao pre nego što je mene
bilo.”

„Hej, Toni to nije fer”, reče Rebeka. „Svi želimo da podržimo Pam, ali
mora da postoji bolji način od ’dignimo ruke od Filipa’. Šta hoćeš da on uradi?”

„Pa, za početak, da kaže jedno prosto ’Izvini’.” Okrenu se ka Filipu. „Zar

je to toliko teško? Da li bi ti pala kruna s glave?”

„Imam nešto da kažem obojici”, reče Stjuart. „Prvo tebi, Filipe. Pratim
najnovija istraživanja u oblasti mozga i hoću da kažem da te tvoje činjenice o
regeneraciji ćelija više ne stoje. Nedavno se pokazalo da ćelije koštane srži
presađene drugoj osobi mogu da završe kao neuroni u određenim delovima
mozga, na primer hipokampusu i Purkinjeovim ćelijama cerebeluma, ali nema
dokaza da se u korteksu formiraju novi neuroni.”

„Prihvatam korekciju”, reče Filip. „Bio bih ti zahvalan ako bi me uputio u

odgovarajuću literaturu. Možeš li, molim te, da mi to pošalješ mejlom?” Iz
novčanika je izvukao vizit kartu i pružio je Stjuartu koji je gurnu u džep ne
pogledavši je.

„A ti, Toni”, Stjuart nastavi, „znaš da nisam protiv tebe. Uživam u tvojoj
direktnosti i neformalnosti, ali se slažem s Rebekom: čini mi se da si suviše
grub i pomalo nerealan. Kad sam došao u grupu, ti si zbog optužbe za seksualno
nasilje odrađivao zatvorsku kaznu tako što si vikendom čistio autoput.”

„Ne, to je bilo za tuču. Optužba za seksualno napastvovanje je bila bez

veze, i Lizi ju je povukla. A i optužba za tuču je bila lažna. Šta hoćeš time da
kažeš?”

„Hteo sam reći da nikad nisam čuo tebe da kažeš kako ti je žao, i niko te
zbog toga nije prozivao. Primetio sam upravo suprotno - mnogo podrške. Ma
đavola, više nego podrške; svim ženama, čak i tebi”, okrenu se prema Pam,
„sviđa se tvoje... tvoje šta? Tvoje bezakonje! Sećam se da su ti Pam i Boni
nosile sendviče jednom kad si skupljao đubre na autoputu 101. I sećam se da
smo Gil i ja pričali o tome kako nismo u stanju da pariramo tvojoj... tvojoj...
kako ono beše?”

„Divljoj prirodi”, reče Gil.

„Daa.” Toni se podsmehnu. „Stvorenje iz džungle. Primitivac. To je baš

bilo kul.”

„Prema tome, šta mislite da Filipa malo ostavimo na miru. Divljaštvo je

tvoj fazon, ne i njegov. Da čujemo šta on ima da kaže. Grozno mi je zbog onog
što je Pam preturila preko glave, ali usporimo malo, nemojmo odmah da
linčujemo. Petnaest godina je prošlo - to je dugo.”

„Pa”, reče Toni, „ja nisam u vremenu od pre petnaest godina, ja sam u
sadašnjosti.” Okrenu se ka Filipu. „Kao prošle nedelje kad si... Filipe, do vraga,
teško mi je da s tobom pričam kad izbegavaš moj pogled. To me totalno
izluđuje! Tvrdiš da ti je svejedno što je Rebeka zainteresovana za tebe - što je...
flertovala... ne mogu da se setim te proklete reči.”

„Šepurila se!” uzviknu Boni.

Rebeka je rukama obuhvatila glavu. „Ne mogu da verujem; ne mogu da

verujem da još uvek govorimo o tome. Ima li zakonskih konsekvenci za tako
jeziv i stravičan zločin raspuštanja kose? Koliko li će još trajati?”

„Koliko bude trebalo”, odgovori Toni, koji se ponovo okrenu Filipu. „Ali,
šta je s mojim pitanjem, Filipe? Predstavljaš se kao monah, kao neko ko je izvan
svega, previše čist da bi te zanimale žene, čak i one vrlo privlačne.”

„Vidiš li sad”, Filip se obrati Džulijusu, a ne Toniju, „zašto sam oklevao

da dođem u grupu?”
 „Ovo si očekivao?”

„Tačna je i proverena jednačina”, odgovori Filip, „da što imam manje

veze s ljudima, to sam srećniji. Kad sam pokušavao da živim u životu, bio sam
uznemiren. Za mene, ostati van života, ne želeti ništa i ništa ne očekivati,
okupirati se višim kontemplativnim zadacima - to je put, jedini put, do mira.”

„Sasvim dobro, Filipe”, odgovori Džulijus, „ali, ako hoćeš da budeš u

grupi ili da vodiš grupe, to jest da klijentima pomažeš da poboljšaju odnose sa
drugima, apsolutno je nemoguće da se ne upustiš u odnose s njima.”

Džulijus primeti da Pam polako odmahuje glavom, u potpunom čudu.

„Šta se ovde dešava? Ovo je ludo. Filip ovde? Rebeka s njim flertuje? Filip vodi
grupe, ima klijente? Šta se zbiva?”

„Imaš pravo, treba da te informišemo”, reče Džulijus. „Stjuarte, ovo je

signal za tebe”, ubaci se Boni.

„Pokušaću”, poče Stjuart. „dakle, tokom dva meseca koliko si bila

odsutna...”

Džulijus upade. „Ovoga puta samo započni, Stjuarte. Nije fer da ti obaviš
čitav posao.”

„Tačno. Ali znaš, ovo nije posao - volim da rezimiram.” Videvši da će ga

Džulijus prekinuti, brzo dodade: „U redu, reći ću samo jednu stvar i završiti.
Kad si otišla, Pam, ja sam potonuo. Osećao sam se kao da smo te izneverili, kao
da nismo bili dovoljno dobri ni sposobni da bismo ti pomogli da izađeš iz krize.
Nije mi se svidelo što si morala da se okreneš nečemu drugom - Indiji. Sledeći.”

Boni odmah nastavi, „Gigantska stvar bila je to što nam je Džulijus

saopštio da je bolestan. O tome sve znaš?”

„Daa.” Pam teško klimnu glavom. „Rekao mi je prošlog vikenda, kad

sam mu javila da sam se vratila.”
 „U stvari”, reče Gil, „nemoj da se ljutiš, ali bih te ispravio, Boni - nije
nam Džulijus saopštio. Bilo je tako što smo, posle prve seanse s Filipom, otišli
na kafu i od njega čuli, pošto mu je Džulijus to rekao na njihovom prethodnom
sastanku. Džulijus je bio prilično ljut što ga je Filip preduhitrio. Sledeći.”

„Filip je ovde bio pet puta. Na obuci je za terapeuta”, reče Rebeka, „a,
kako sam razumela, Džulijus je bio njegov terapeut pre mnogo godina.”

Toni se ubaci: „Pričali smo o Džulijusovoj... uh... bolesti i uh...”

„Misliš o raku. To je šokantna reč, znam”, reče Džulijus, „ali najbolje je

suočiti se i izreći je.”

„O Džulijusovom raku. Čvrst si momak, moram priznati.” Toni nastavi:

„Dakle, pričali smo o Džulijusovom raku i koliko je teško govoriti o drugim
stvarima koje su u poređenju s tim sitne.”

Svi su nešto rekli sem Filipa, koji sada progovori: „Džulijuse, bilo bi u
redu da grupi saopštiš zašto sam uopšte počeo da dolazim kod tebe.”

„Mogu da ti pomognem, Filipe, ali bilo bi bolje da sam, kad budeš

spreman, to ispričaš.”

Filip klimnu glavom.

Kad je bilo izvesno da Filip neće nastaviti, Stjuart reče: „U redu, opet ja -
drugi krug?”

Videvši pokrete odobravanja, Stjuart nastavi: „Na jednoj seansi Boni je

imala izvesne reakcije na Rebekino udvaranje Filipu.” Zastade, pogleda u
Rebeku, i ubaci, „Rebekino navodno udvaranje. Boni je radila na svojim
osećanjima vezanim za sliku o sebi, doživljaju da je neprivlačna.”

„I nespretna i nesposobna da se takmiči sa ženama kao što ste ti i

Rebeka”, dodade Boni.

Rebeka reče: „Dok si bila odsutna, Filip je imao mnoštvo konstruktivnih

komentara.”

„Ali ništa nije otkrio o sebi”, dodade Toni.

„Još nešto: Gil je imao ozbiljan sukob sa ženom - čak je razmišljao da se

iseli”, reče Stjuart.

„Ne shvataj me previše ozbiljno - samo sam brbljao. Ta odluka je trajala

otprilike četiri sata”, odvrati Gil.

„Dobar pregled”, zaključi Džulijus pogledavši na sat. „Pre nego što

završimo, pitaću te, Pam, kako si sa svim ovim - osećaš li da si se prizemljila?”

„I dalje mi je nekako nerealno. Pokušavam da se držim, ali mi je drago

što je gotovo. Ovo je sve što mogu da podnesem za danas”, odgovorila je,
skupljajući svoje stvari.

„Ja moram nešto da kažem”, reče Boni. „Strah me je. Svi znate da volim
ovu grupu, a osećam da je pred eksplozijom i raspadom. Hoćemo li svi biti
ovde? Pam? Filipe? Da li ćete doći sledeći put?”

„Pitanje je direktno”, Filip uzvrati bez oklevanja, „tako ću i odgovoriti.

Džulijus me je pozvao da dođem u grupu na šest meseci i ja sam se složio.
Takođe mi je obećao supervizijske sate. Planiram da platim svoj račun i ispunim
ugovor. Ja ne odlazim.”

„A ti, Pam?”, upita Boni.

Pam ustade. „Ovo je sve što mogu da podnesem za danas.”

Dok su odlazili, Džulijus je čuo neke predloge o dolasku na kafu. Kako

će to izvesti, pitao se. Hoće li pozvati Filipa? Često je učesnicima govorio da
sastanci izvan grupe, ukoliko ne uključuju sve, mogu uneti podele. Primetio je
da su Filip i Pam krenuli ka vratima putanjama koje se ukrštaju. Ovo bi moglo
biti zanimljivo, pomislio je. I Filip je to u trenutku primetio i, ocenivši da su
vrata premala za dvoje, zastao i blago izustio „izvoli”. Povukao se da bi je
propustio, a ona je projurila kao da je nevidljiv.
 Seks ne okleva da se nametne svojim smećem,

da se uplete u pregovore državnika i

istraživanja učenih. Svakoga dana uništava

najvrednije odnose. Potpuno lišava

savesti one koji su ranije bili poštovani i ispravni.

22

Žene, strast, seks

Posle majke, sledeća najprisutnija žena u Arturovom životu bila je džangrizava

švalja po imenu Karolina Marke. Neki biografski prikazi Šopenhauera
propuštaju da istaknu njihov sukob jednog podneva 1823, na mračnom
stepeništu ispred njegovog stana u Berlinu, kada je njemu bilo trideset pet, a
Karolini četrdeset pet godina.

Tog dana kod Karoline Marke, koja je živela u susednom stanu, bile su tri
gošće. Razdražen njihovim bučnim čavrljanjem, Artur je naglo otvorio vrata,
optužio četiri žene da mu ugrožavaju privatnost, s obzirom da je predvorje u
kom su stajale i razgovarale tehnički predstavljalo deo njegovog stana, te im
strogo naložio da odu. Kad je Karolina to odbila, Artur ju je, uz udarce i viku,
izgurao iz predvorja i niz stepenice. A kada se drsko iz inata ponovo popela,
opet ju je oterao, ovoga puta silovitije.
 Karolina ga je tužila, tvrdeći da je bila gurnuta niz stepenice i da je
zadobila tešku povredu koja je za posledicu imala tremor i delimičnu paralizu.
Artura je sudski proces uplašio: znao je da nije izgledno da će s profesijom
intelektualca ikada zarađivati i uvek je pomno čuvao kapital nasleđen od oca.
Od trenutka kad mu je taj novac postao ugrožen, bio je, po rečima svog
izdavača, kao „pas na lancu”.

Ubeđen da je Karolina Marke oportuni simulant, na sudu se borio svom

snagom koristeći sve raspoložive pravne lekove. Mučni sudski proces potrajao
je narednih šest godina, nakon čega je donesena presuda protiv njega i naloženu
mu da joj isplaćuje šezdeset talira godišnje, sve dok posledice povrede traju. (U
to doba, plata za kućnu poslugu ili kuvara iznosila je dvadeset talira godišnje, uz
hranu i smeštaj.) Arturovo predviđanje da će njena drhtavica lukavo potrajati
sve dok novac bude pristizao ispostavilo se kao tačno; plaćao joj je sve do njene
smrti, dvadeset šest godina kasnije. Kada je primio kopiju njene umrlice, preko
nje je nažvrljao: „Obit anis, abit onus” (Starica umire, teret je skinut).

A druge žene u Arturovom životu? Nikada se nije ženio, ali je bio daleko
od čednosti: u prvoj polovini života bio je seksualno veoma aktivan, možda čak
i opsednut seksom. Kad je u doba Arturovog šegrtovanja iz Avra u Hamburg
doputovao Antim, prijatelj iz detinjstva, dvojica mladića su večeri provodila
tragajući za ljubavnim avanturama, uvek sa ženama iz nižih socijalnih slojeva -
služavkama, glumicama, horistkinjama. Ukoliko im potraga ne bi uspela, noć bi
završavali tešeći se u zagrljaju „profesionalnih kurvi”.

Artur, kome su nedostajali takt, šarm i joie de vivre, bio je nevešt

zavodnik, pa su mu Antimovi saveti bili preko potrebni. To što je mnogo puta
bio odbijen na kraju je učinilo da seksualnu želju poveže s poniženjem. Nije
podnosio da njime vlada seksualna opsesija i narednih godina je imao mnogo
toga da kaže o degradaciji koju donosi utapanje u animalni život. Ne da nije
želeo žene; tu je bio jasan: „Veoma su mi se dopadale - samo da su one mene
htele.”

Najtužnija od ljubavnih priča u Šopenhauerovoj hronici odigrala se u

njegovoj četrdeset trećoj, kada je pokušao da zavede Floru Vajs, lepo devojče od
sedamnaest godina. Jedne noći na brodskoj zabavi prišao joj je držeći grozd u
ruci i saopštio da ga ona privlači i da namerava da sa njenim roditeljima i
razgovara o braku. Nešto kasnije, Florin otac, iznenađen Arturovom prosidbom,
odgovorio je: „Ta još je dete.” Naposletku je pristao da ona sama donese
odluku. Čitav taj posao završio se tako što je Flora svima jasno stavila do znanja
da Šopenhauera ne podnosi iz dna duše.

Decenijama kasnije, nećaka joj je postavljala pitanja o susretu sa čuvenim

filozofom i u dnevnik je zapisala da je tetka kazala: „Oh, ostavi me na miru sa
tim starim Šopenhauerom.” Pošto ova nije odustajala, Flora Vajs je ispričala o
grozdu koji joj je Artur poklonio, i rekla: „Ali vidiš, ja to grožđe nisam htela.
Bila sam revoltirana što ga je matori Šopenhauer dotakao. I pustila sam da
isklizne, sasvim polako, u vodu iza mojih leđa.”

Nema dokaza da je Artur ikada imao ljubavnu vezu sa nekom ženom koju
je poštovao. Primivši pismo u kome je izveštava o „dve ljubavne veze bez
ljubavi”, sestra Adela mu je u jednoj od malobrojnih razmena informacija o
njegovom privatnom životu odgovorila: „Daj Bože da potpuno ne izgubiš
sposobnost da poštuješ žene petljajući se sa običnim i najnižim slojevima
pripadnica našeg pola, i neka te Nebo jednog dana odvede do one prema kojoj
ćeš osećati nešto dublje od ove zaslepljenosti.”

Sa trideset i tri, Artur je ušao u nepostojanu desetogodišnju vezu sa

mladom horistkinjom iz Berlina, Karolinom Rihter-Medon, koja je često
održavala paralelne veze sa više muškaraca. Arturu taj aranžman nije smetao i
rekao je: „U kratkom periodu svog cvetanja za ženu je neprirodno da se ograniči
na jednog muškarca; od nje se očekuje da za jednog sačuva ono što taj ne može
da iskoristi, a što drugi od nje žele.” Takođe se protivio monogamiji kod
muškaraca: „Muškarci u jednom trenutku imaju previše, a dugoročno premalo...
polovinu života bludniče, a polovinu nose rogove.”

Kada se preselio iz Berlina u Frankfurt, Karolini je ponudio da je povede

sa sobom, ali bez njenog vanbračnog sina, za koga je tvrdio da nije njegov.
Karolina je odbila da napusti dete i, nakon kratke korespondencije, ta veza se
zauvek završila. No uprkos tome, Artur je gotovo trideset godina kasnije, kada
mu je bila sedamdeset jedna, u svoj testament dodao odredbu da Karolini
Rihter-Medon ostavlja pet hiljada talira.

Iako je često nipodaštavao žene i čitavu instituciju braka, ipak se kolebao

po pitanju ženidbe. Sebe je upozoravao refleksijama: „Svi veliki pesnici bili su
u nesrećnim brakovima, a nijedan veliki filozof nije se ženio: Demokrit, Dekart,
Platon, Spinoza, Lajbnic i Kant. Jedini izuzetak bio je Sokrat - i za to je morao
da plati, pošto mu je žena bila goropadna Ksantipa... mnoge muškarce iskušava
spoljni izgled žena, koji prikriva njihove poroke. Ožene se mladi i plaćaju
visoku cenu kad ostare, jer im žene postaju histerične i tvrdoglave.”

Kako je stario, postepeno je gubio nadu da će se oženiti i u četrdesetoj je

od te ideje potpuno odustao. Ženiti se u poznim godinama, rekao je, isto je kao
preći tri četvrtine puta peške, a onda se odlučiti na kupovinu skupe karte za
čitavo putovanje.

Najpomnije je filozofski istraživao sve najfundamentalnije životne teme,

a seksualna strast, ono što su njegovi prethodnici u filozofiji izbegavali, nije bila
izuzetak.

Tu diskusiju započeo je neobičnom izjavom o moći i sveprisutnosti

seksualnog poriva.

Pored ljubavi prema životu, to [seks] se ovde ispostavlja kao najsnažniji i

najaktivniji od svih motiva, te neprestano zaokuplja polovinu snaga i
 misli mlađeg dela čovečanstva. On je krajnji cilj gotovo svih ljudskih
nastojanja. Njegov uticaj na najvažnije poslove je nepovoljan, svaki čas
prekida najozbiljnija zanimanja, a katkad na neko vreme zbuni i najveće
umove. [...] Seks je zapravo nevidljivi smisao svake akcije i ponašanja, i
odasvud proviruje uprkos onolikim velovima koji su preko njega
prebačeni. Uzrok je ratu, cilj i svrha mira... neiscrpan izvor duhovitosti,
ključ svih aluzija, značenje svih tajanstvenih nagoveštaja, svih
neizgovorenih ponuda i svih ukradenih pogleda; meditacija mladih a
često i starih, neprekidna pomisao poročnih i, čak protiv njihove volje,
ono čime je stalno okupirana mašta čednih.

Krajnji cilj gotovo svih ljudskih nastojanja? Nevidljivi smisao svake

akcije i ponašanja? Uzrok rata, cilj i svrha mira? Čemu ovoliko
prenaglašavanje? Koliko on ovde zaključuje iz vlastite seksualne preokupacije?
Ili je hiperbola naprosto način da čitaočevu pažnju prikuje za ono što će
uslediti?

Uzmemo li ovo u obzir, moramo uzviknuti: čemu sva ta buka i prašina?!

Čemu sav taj pritisak, pometnja, mučenje i napor? Reč je samo o tome da
svaki Džek nađe svoju Džil. Zašto bi takva jedna tričarija igrala ovako
važnu ulogu i neprekidno unosila nemir i smutnju u čovekov život?

Arturov odgovor na sopstveno pitanje anticipira mnogo toga što će

uslediti u oblastima evolucione psihologije i psihoanalize. On tvrdi da ono što
nas uistinu vodi nije naša potreba, već potreba naše vrste. „Pravo dovršenje
celokupne ljubavne priče, mada su umešane strane toga nesvesne, jeste
mogućnost da se rodi jedno određeno dete”, nastavlja on. „Otuda, to što čoveka
vodi zapravo je instinkt usmeren na ono što je najbolje za vrstu, dok on zamišlja
da naprosto traga za vrhuncima vlastitog zadovoljstva.”

Veoma detaljno razmatra principe koji upravljaju izborom seksualnog

partnera („volimo ono što nam nedostaje”), ali više puta naglašava da izbor
pravi genije vrste. „Čoveka drži u vlasti duh njegove vrste, vlada njime, i on
više ne pripada sebi... zbog čega, na kraju, ne sledi svoje interese, već interes
neke treće osobe koja tek treba da stupi u egzistenciju.”

Ne jednom, podvlači da je seksualna sila neodoljiva. „Jer on je pod

uticajem impulsa sličnog instinktu insekata, koji ga primorava da svoje svrhe
bezrezervno sledi, uprkos svim argumentima njegove razumske moći... Od toga
ne može da odustane.” Razum ima malo veze s tim. Često želimo nekoga koga
po savetu razuma treba da izbegavamo, ali glas razuma je nemoćan protiv sile
seksualne strasti. Citira latinskog dramatičara Terencija: „Onim što nije
obdareno razumom ne može se razumski ni upravljati.”

Često se kaže da su tri velike revolucije u oblasti misli ugrozile ideju

antropocentričnosti. Prvo, Kopernik je pokazao da se Zemlja ne nalazi u
središtu oko kog se okreću sva nebeska tela. Drugo, Darvin je pokazao da nismo
glavni u lancu života, već da smo, kao i ostala stvorenja, evoluirali iz drugih
oblika života. Treće, Frojd je pokazao da nismo gospodari u svojoj kući - da je
veliki deo našeg ponašanja upravljan silama izvan naše svesti. Nema sumnje da
je nepriznati saborac u toj revoluciji bio Artur Šopenhauer, koji je mnogo pre
Frojdovog rođenja tvrdio da smo vođeni dubokim biološkim silama, a da sebe
zavaravamo misleći da svesno biramo svoje aktivnosti.
 Ako o svojoj tajni ćutim, ona je

moj zarobljenik; ako se izlanem,

ja sam njen zarobljenik.

Drvo ćutnje nosi plodove mira.

23

Bonina zabrinutost za opstanak grupe pokazala se neosnovanom: na sledećoj

seansi ne samo da su svi bili prisutni već su i poranili - svi izuzev Filipa, koji je
žustro ušao i seo na svoje mesto tačno u četiri i trideset.

Kratak period tišine na početku grupne seanse nije neuobičajen. Učesnici

brzo nauče da se seansa ne otvara tek tako, jer onome ko prvi progovori gotovo
po pravilu sleduje mnogo vremena i pažnje. Ali Filip, nemilosrdan kao i uvek,
nije gubio vreme. Izbegavajući kontakt očima, započeo je da govori
zaravnjenim, tihim glasom.

„Ono što nam je prošle nedelje ispričala članica koja se vratila...”

„Zove se Pam”, prekide ga Toni.

Filip klimnu glavom ne dižući pogled. „Pamina priča o mojoj listi nije
potpuna. Bila je više od običnog spiska žena sa kojima sam tog meseca imao
seksualni odnos; sadržavala je ne samo imena, već i brojeve telefona...”

Pam ga prekinu. „O, brojeve telefona! E, onda, izvini - to popravlja

stvar!”
 Ne reagujući, Filip nastavi: „Takođe je sadržavala kratak opis seksualnih
preferencija svake žene.”

„Seksualnih preferencija?”, upita Toni.

„Da, šta je svaka žena volela u seksu. Na primer, otpozadi... šezdeset

devet... traži dugu predigru... početi sa dužom masažom leđa... masaža uljem...
pali se na udarce... ljubljenje grudi... voli lisice... uzbuđuje je vezivanje za
krevet.”

Džulijus se trgnuo. Bože! Gde je to Filip krenuo - da li u pravcu

otkrivanja Paminih preferencija? Biće nevolje.

Pre nego što je uspeo da ga zaustavi, Pam je uzviknula: „Stvarno si

odvratan. Odbojan.” Nagnula se napred kao da namerava da ustane i ode.

Boni joj dodirnu ruku kako bi je zadržala i reče Filipu: „Sad sam na
Paminoj strani. Jesi li lud? Zašto se, za ime sveta, hvališ takvim stvarima?”

„Tačno”, reče Gil, „uopšte te ne razumem. Pazi, ovde si na udaru -

mislim, brinem se zbog tebe, čoveče. To čemu se izlažeš ja ne bih podneo. I šta
radiš? Sipaš ulje na vatru i kažeš ’Opecite me još jače.’ Nemoj da se ljutiš,
Filipe, ali, pobogu, kako samo možeš tako da se ponašaš?”

„Da, i ja to vidim”, pridruži se Stjuart. „Da sam u tvojoj situaciji,

predstavio bih se u što boljem svetlu - ne bih neprijatelju davao još municije.”

Džulijus je nastojao da smiri situaciju. „Filipe, kako se osećaš u

poslednjih minut-dva?”

„Pa, imao sam nešto važno da kažem o toj listi i to sam rekao - tako da
sam, prirodno, potpuno zadovoljan razvojem događaja.”

Džulijus je bio uporan. Svojim najnežnijim glasom, reče, „Nekoliko ljudi

je na to reagovalo. Kako se osećaš u vezi s tim?”

„Tim pravcem ja ne idem, Džulijuse. To je put očajanja. Bolje mi je,

daleko bolje, da se držim vlastitog suda.”

Džulijus posegnu za još jednim sredstvom iz svoje priručne torbe -

oveštalom, ali pouzdanom strategijom kondicionala. „Filipe, pokušaj da izvedeš
jedan misaoni eksperiment. Filozofi to rade svakodnevno. Razumem tvoju želju
da zadržiš uravnoteženost, ali učini mi za trenutak i probaj da zamisliš da
osećaš nešto povodom današnjih reakcija drugih. Šta bi to bilo?”

Filip razmisli o Džulijusovom pitanju, nasmeši se i klimnu glavom, što je

možda bio i znak divljenja ingenioznosti Džulijusove smicalice.

„Eksperiment? Pristajem. Da imam osećanja, bio bih uplašen žestinom

Paminog upada. Svestan sam da želi teško da mi naudi.”

Pam je htela da se ubaci, ali joj je Džulijus momentalno signalizirao da ne

progovara i dopusti Filipu da nastavi.

„Onda se Boni raspitivala zbog čega se hvalim, pa su Gil i Sljuart pitali

zašto hoću da se imoliram.”

„Imo... šta?”, upita Toni.

Pam zausti da odgovori, ali Filip odmah reče: „Imolirati - žrtvovati se

samospaljivanjem.”

„U redu, delimično si ušao u eksperiment”, Džulijus nije odustajao.

„Tačno si opisao ono što se desilo - šta su Boni, Gil i Stjuart rekli. Sada pokušaj
da nastaviš - da imaš osećanja povodom njihovih komentara.”

„U pravu si, skrenuo sam s koloseka. Nema sumnje, tvoj zaključak bi bio
da se pomalja moje nesvesno.”

Džulijus zaklima glavom. „Nastavi, Filipe.”

„Osećao bih da sam potpuno pogrešno shvaćen. Rekao bih Pam: ’Nisam
pokušavao da to predstavim kao nešto što je u redu’. Boni bih rekao:
’Hvalisanje je bilo poslednje što sam imao na umu’. A Gilu i Stjuartu: ’Hvala na
upozorenju, ali nisam nameravao da sebi naudim’.”

„Ok, sad znamo šta nisi radio. A kaži nam šta jesi? Zbunjena sam”, javi
se Boni.

„Naprosto sam poređao činjenice, slušajući diktat razuma. Ni manje ni

više od toga.”

Grupa je upala u raspoloženje koje bi uvek usledilo nakon interakcije s

Filipom. On je bio tako racionalan, tako suvereno iznad svakodnevnih
razmirica. Svi su oborili poglede, zbunjeni, dezorijentisani. Toni je odmahivao
glavom.

„Razumem sve što si rekao”, reče Džulijus, „izuzev poslednjeg - tvoje

poslednje rečenice - ’ni manje ni više od toga’. To ne kupujem. Zašto si ponudio
baš taj aspekt istine sada, danas, u ovom momentu, u ovom odnosu s nama? Bio
si nestrpljiv da to učiniš. Jedva si čekao. Prosto sam osetio pritisak da izađeš s
tim. Uprkos očito negativnim posledicama na koje je grupa ukazala, odlučio si
da danas odmah u to uletiš. Hajde da otkrijemo zašto. Šta time dobijaš?”

„Pitanje nije teško”, odgovori Filip. „Znam tačno zašto sam to rekao.”

Svi su ćutali i čekali.

„Počinjem da se nerviram”, reče Toni. „Filipe, držiš nas u neizvesnosti; to

stalno radiš. Treba li da te molimo za sledeću rečenicu?”

„Izvini?”, upita Filip, sa grimasom zbunjenosti.

„Svi smo u iščekivanju da čujemo zašto si ono rekao”, reče Boni. „Da li
si sad namerno tajanstven?”

„Možda misliš da ne želimo da znamo, da nismo radoznali”, sugerisala je

Rebeka.

„Ništa od toga”, reče Filip. „To nema veze sa vama. Naprosto mi se fokus
zamagli i okrenem se ka sebi.”
 „To izgleda važno”, reče Džulijus. „Mislim da za to postoji razlog - i
uključuje tvoje interakcije s grupom. Ako zaista veruješ da je tvoje ponašanje
stvar kaprica, nešto kao kiša koja prosto padne, onda zauzimaš poziciju
bespomoćnosti. Postoji razlog zbog čega nas povremeno izbegavaš i povlačiš
se: mislim da je to zbog izvesne napetosti koja iz tebe izbija. U ovom slučaju,
gubitak fokusa ima veze s tim kako si otvorio ovu seansu. Da li možeš da slediš
taj pravac?”

Filip je ćutao, razmišljajući o njegovim rečima.

Džulijus je imao još načina da pojača pritisak kada radi s drugim

terapeutom: „Još nešto, Filipe, ako ćeš u budućnosti imati klijente ili voditi
grupu, gubljenje fokusa i okretanje sebi biće ozbiljna smetnja u tvom radu.”

To je imalo efekta. Filip je odmah odgovorio: „Izabrao sam do otkrijem

ono što sam radio da bih se zaštitio. Pam je znala sve o listi, i osećao sam
nelagodu jer je ona tu bombu mogla da aktivira u svakom trenutku. Moje
otkrivanje bilo je manje od dva zla.” Zastao je, udahnuo, pa nastavio: „Ima još
toga da se kaže. Još uvek nisam odgovorio na Boninu optužbu da se hvališem.
Imao sam tu listu zato što sam te godine bio ekstremno seksualno aktivan.
Tronedeljna veza sa Paminom drugaricom Moli bilo je nešto neuobičajno; više
sam voleo veze za jednu noć, mada bih ponekad pribegao i drugom viđenju ako
sam bio naročito seksualno opterećen a nisam mogao da sretnem neku novu
ženu. Kada bih sa istom ženom bio po drugi put, beleške su mi trebale da
osvežim pamćenje i ostavim utisak da je se sećam. Ukoliko bi saznala istinu -
da je samo jedna od mnogih - možda kod nje ne bih uspeo. U tim beleškama
nema nikakvog hvalisanja. Služile su samo meni lično. Moli je imala ključ od
mog stana, narušila moju privatnost, nasilno otvorila zaključanu fioku i ukrala
taj papir.”

„Ti nam kažeš”, reče Toni, raširenih očiju, „da si imao seks sa toliko žena
da si morao da pišeš beleške kako ih ne bi pomešao? Mislim, o čemu mi ovde
pričamo? Koliko? Kako si to postigao?”

Džulijus je zavapio u sebi. Stvari su bile dovoljno komplikovane i bez

Tonijevog zavidljivog pitanja. Tenzija između Pam i Filipa bila je već
nepodnošljivo visoka. Trebalo ju je stišati, ali Džulijus nije bio siguran kako to
da uradi. Neočekivana pomoć stigla je od Rebeke, koja je iznenada promenila
pravac čitave seanse.

„Izvinjavam se što prekidam, ali treba mi vreme u grupi danas”, reče.

„Cele nedelje sam razmišljala o tome da otkrijem nešto što nikome nisam rekla,
čak ni tebi, Džulijuse. To je, čini mi se, moja najmračnija tajna.” Zaćutala je,
pogledala uokolo. Sve oči su bile uprte u nju. „Da li je to u redu?”

Džulijus se okrenu ka Pam i Filipu. „Šta vas dvoje kažete? Da li vas

ostavljamo sa mnogo jakih osećanja?”

„U redu je što se mene tiče”, reče Pam. „Treba mi pauza.”

„A ti, Filipe?”

Filip klimnu glavom.

„Za mene je više nego u redu”, reče Džulijus, „sem ako prvo ne želiš da
kažeš zašto si odlučila da to otkriješ baš danas.”

„Ne, bolje je da zaronim dok još imam hrabrosti. Evo: pre oko petnaest
godina, negde dve nedelje pre mog venčanja, kompanija me je poslala u Las
Vegas na sajam kompjutera, gde je trebalo da prezentujem naš novi proizvod.
Već sam bila dala otkaz i ta prezentacija je bila moj poslednji zadatak - tada sam
mislila da mi je možda i poslednji u životu. Bila sam u drugom mesecu
trudnoće, i Džek i ja smo planirali jednomesečni medeni mesec, a posle toga je
trebalo da se posvetim kući i bebi. Ovo se dešava mnogo pre studija prava -
nisam imala predstavu da li ću se ikada ponovo zaposliti.

Dakle, u Vegasu me je obuzelo čudno raspoloženje. Jedne večeri, na svoje

iznenađenje, zatekla sam se u baru u Cezarevoj palati. Naručila sam piće i ubrzo
ušla u intimni razgovor sa jednim dobro obučenim muškarcem. Pitao me je da li
’radim’. Taj izraz mi nije bio poznat i klimnula sam glavom. Pre nego što sam
stigla išta da kažem o tome šta radim, pitao me je za cenu. Progutala sam
knedlu, odmerila ga od glave do pete - bio je sladak - i rekla, ’Sto pedeset
dolara’. Pristao je i za tren smo se našli u njegovoj sobi. Sledeće noći sam otišla
u Tropikanu i uradila isto. Za istu cenu. A poslednje noći učinila sam to gratis.”

Duboko udahnu, a zatim glasno izdahnu. „I to je to. Nikom o ovome

nisam pričala. Ponekad pomišljam da kažem Džeku, ali se uzdržim. Šta bi bila
poenta? Ništa osim bola za njega i dragocenog malog oprosta za mene... I...
Toni, skote jedan... zaboga, to nije smešno!”

Toni, koji je izvadio novčanik i počeo da broji novac, zastao je u pola

pokreta i s nevinim osmehom rekao: „Hteo sam samo da unesem malo vedrine.”

„Ne želim da bude vedro. Za mene je ovo ozbiljno.” Blesnu jednim od

svojih fascinantnih osmeha, koje je mogla da priziva po želji. „Eto pravog
ispovedanja.” Okrenu se Stjuartu, koji ju je u više navrata opisivao kao
porcelansku lutku. „Šta ti misliš? Možda Rebeka i nije tako ljupka lutka kao što
izgleda.”

Stjuart reče: „Nisam o tome razmišljao. Znaš li gde sam odlulao dok si
govorila? Pao mi je na pamet film koji sam iznajmio pre neki dan - Zelena
milja. U njemu je jedna nezaboravna scena u kojoj osuđenik na smrt jede svoj
poslednji obrok. Meni sc čini kao da si u Las Vegasu sebe častila poslednjim
parčetom slobode pre venčanja.”

Džulijus potvrdi glavom i reče: „Slažem se. Zvuči kao ono o čemu smo ti
i ja nekada davno razgovarali, Rebeka.” Objasnio je grupi. „Pre sedam godina
Rebeka i ja smo zajedno radili oko godinu dana, u vreme kada se ona mučila s
odlukom da se venča.” Okrenuvši se ponovo ka Rebeki, reče: „Sećam se da smo
provodili nedelje razgovarajući o tvojim strahovima od gubitka slobode, osećaju
da ti se zatvaraju mogućnosti. Mislim isto što i Stjuart, da su te takve brige
morile u Las Vegasu.”

„Od onih sati provedenih zajedno jedno mi je, Džulijuse, ostalo u

sećanju. Pamtim da si mi pričao o romanu gde neko pronalazi mudraca koji mu
kaže da se alternative isključuju, da za svako da mora postojati jedno ne.”

„Hej, znam tu knjigu - Grendel Džona Gardnera”, upade Pam. „To je bio
Grendel, demon koji je tragao za mudrim čovekom.”

„Kako smo se samo isprepleli”, reče Džulijus. „Pam mi je prva pomenula

taj roman kad je, otprilike u isto vreme, nekoliko meseci dolazila kod mene.
Prema tome, Rebeka, ako je taj komentar bio od pomoći, duguješ ga Pam.”

Rebeka uputi Pam veliki osmeh zahvalnosti. „Od tebe sam dobila
indirektnu terapiju. Tu rečenicu sam zalepila na svoje ogledalo: Alternative se
isključuju. Ona je objašnjavala moju blokadu da se udam za Džeka iako sam
verovala da je pravi čovek za mene.” Zatim se okrenu Džulijusu: „Sećam se
tvojih reči da ako hoću da starim dostojanstveno, moram prihvatiti ograničenje
mogućnosti.”

„Mnogo pre Gardnera”, ubaci se Filip, „Hajdeger”, obrati se Toniju,

„jedan istaknuti nemački filozof prve polovine prošlog veka...”

„Istaknuti nacista, takođe”, upade Pam.

Filip je ignorisao Pamin komentar. „Hajdeger je govorio o suočavanju sa

ograničenjem mogućnosti. Zapravo, to je povezao sa strahom od smrti. Smrt je,
kako je kazao, nemogućnost daljih mogućnosti.”

„Smrt je nemogućnost daljih mogućnosti”, ponovi Džulijus, „baš snažna

misao. Možda ja ovu zalepim na svoje ogledalo. Hvala, Filipe. Ima toliko toga
što treba sagledati ovde, uključujući i tvoja osećanja, Pam, ali prvo, još jedan
komentar za tebe, Rebeka. Ta epizoda u Las Vegasu mora da se desila dok smo
se ti i ja viđali, a nikada mi je nisi pomenula. Što mi govori da mora da si
osećala veliki stid.”

Rebeka klimnu glavom. „Da, donela sam odluku da čitavu tu epizodu

duboko zakopam.” Nakon kratkog premišljanja da li da kaže još nešto, dodala
je: „Ima još nešto, Džulijuse. Bilo me je sramota, ali čak i više... ovo je rizično...
još više sam se stidela kada sam o tome kasnije fantazirala: bio je to fantastično
povišen osećaj - ne vrhunski u seksualnom smislu, ne tako, ne samo seksualno,
već uzbuđujuće jer sam van zakona, jer sam primitivna. I da znaš”, okrenu se ka
Toniju, „to je delom uvek bilo ono što me je privlačilo kod tebe, Toni -
zatvorska kazna, tuče u barovima, prkošenje pravilima. Ali ovde si baš preterao;
štos sa izvlačenjem novca bio je uvredljiv.”

Pre nego što je Toni uspeo da odgovori, Stjuart je uskočio. „Imaš mnogo
hrabrosti, Rebeka. Divim ti se. Oslobodila si me da otkrijem nešto o čemu
nikada nisam pričao - ni sa Džulijusom, ni sa prethodnim terapeutom, ni sa
kim.” Oklevao je, pogledao redom svima u oči. „Proveravam koliko je ovde
bezbedno jer je ovo stvar visokog rizika. Imam poverenja u svakoga od vas
izuzimajući tebe, Filipe, pošto te još uvek ne poznajem dobro. Siguran sam da ti
je Džulijus govorio o poverljivosti informacija u grupi?”

Tišina je potrajala.

„Filipe, tvoje ćutanje me blokira. Pitao sam te nešto”, reče Stjuart,

okrenuvši se i pogledavši u njega još direktnije. „Šta se dešava? Zašto ne
odgovaraš?”

Filip podiže pogled. „Nisam znao da se očekuje odgovor.”

„Rekoh, siguran sam da je Džulijus govorio o poverljivosti informacija, i

podigao sam glas na kraju rečenice. To označava pitanje - zar ne? Takođe, zar ti
priča o poverenju nije ukazivala da tražim odgovor od tebe?”

„Jasno”, odgovori Filip. „Da, Džulijus mi je govorio o poverljivosti

informacija i, da, obavezao sam se da ću poštovati sva bazična pravila grupe,
uključujući i poverljivost.”

„Dobro”, reče Stjuart. „Znaš, Filipe, počinjem da menjam mišljenje -

smatrao sam te arogantnim, a sad počinjem da mislim da prosto nisi dresiran za
kuću ili ljude. I ovde ne zahtevam odgovor - možeš da biraš.”

„Hej, Stjuarte - odlično!”, reče Toni ironično. „Isplivavaš, čoveče. To mi

se sviđa.”

Stjuart zaklima glavom. „Nisam mislio ništa negativno, Filipe, ali hoću
da ispričam svoju priču i moram da budem siguran da je ovde potpuno
bezbedno. Dakle”, uzdahnuo je, „da počnem. Pre trinaest ili četrnaest godina -
tek što sam završio staž i započeo lekarsku praksu - otišao sam na kongres
pedijatara na Jamajku. Svrha tih skupova je praćenje najnovijih rezultata
medicinskih istraživanja, ali poznato vam je da mnogi lekari odlaze i iz drugih
razloga: traže neku poslovnu priliku ili akademsku poziciju... ili naprosto hoće
dobar provod i seksualnu avanturu. Tog puta ja sam pukao po svim stavkama, a
onda, da sve bude još gore, u povratku mi je kasnio avion za Majami i propustio
sam vezu za Kaliforniju. Morao sam da prespavam u aerodromskom hotelu,
osećao sam se očajno.”

Svi u grupi su napregnuto pratili - bio je to novi Stjuart.

„Stigao sam u hotel oko pola dvanaest noću, popeo se liftom na sedmi
sprat - čudno koliko su pojedini detalji jasni - i krenuo dugačkim tihim
hodnikom ka svojoj sobi kad su se iznenada otvorila jedna vrata i u hodnik
izašla izbezumljena, raščupana žena u spavaćici - privlačna, divnog tela, nekih
deset do petnaest godina starija od mene. Zgrabila me je za ruku - osećala se na
alkohol - i pitala da li sam nekog sreo u hodniku.

’Ne, zašto?’ odgovorio sam. Ispričala mi je dugu zamršenu priču o

poslužitelju koji ju je upravo ’izradio’ za šest hiljada dolara. Predložio sam da
pozove recepciju ili policiju, ali je ona delovala upadljivo nezainteresovano za
bilo kakvu akciju. Onda mi je rukom pokazala da uđem u njenu sobu.
Razgovarali smo, i ja sam pokušao da je razuverim da je opljačkana - očigledno
je halucinirala. Korak po korak, i uskoro smo završili u krevetu. Pitao sam je
nekoliko puta da li želi da budem tu, da li želi da vodimo ljubav. Želela je i to
smo uradili, a sat ili dva kasnije, dok je spavala, otišao sam u svoju sobu, malo
odremao i rano ujutru uhvatio let. Pre nego što sam ušao u avion anonimno sam
nazvao hotel i rekao da imaju gošću u sobi sedamsto dvanaest kojoj možda
treba medicinska pomoć.”

Nakon nekoliko trenutaka tišine, Stjuart dodade: „To je to.”

„To je to?”, upita Toni. „Nakresana, zgodna riba te pozove u svoju

hotelsku sobu i ti joj daš ono što traži? Čoveče, nema šanse da bih ja to
propustio.”

„Ne, to nije to!”, reče Stjuart. „To je da sam ja bio lekar i naleteo na
nekoga ko je bolestan, ko verovatno ima početnu ili razvijenu alkoholnu
halucinozu, a završio s njom u krevetu. To je povreda Hipokratove zakletve,
težak prekršaj, i sebi nikada nisam oprostio. To veče ne mogu da zaboravim -
zapečaćeno je u mom sećanju.”

„Prestrog si prema sebi, Stjuarte”, reče Boni. „Žena je usamljena, pripita,

izađe na hodnik, vidi privlačnog mlađeg muškarca, i pozove ga u krevet. Dobila
je upravo ono što je želela, možda ono što joj je trebalo. Verovatno si joj učinio
uslugu. Verovatno ona smatra da je te noći imala sreće.”

Ostali - Gil, Rebeka, Pam - bili su spremni da govore, ali Stjuart ih je

preduhitrio: „Zahvalan sam vam za sve što kažete - ni ne znate koliko sam puta
sebi rekao nešto slično, ali ja uistinu, iskreno, ne tražim da me umirite. Hteo
sam naprosto da vam ispričam, da taj podli čin iz dugogodišnje tame iznesem na
svetlo - to mi je dovoljno.”
 Boni se javi: „Odlično. Dobro je što si nam ispričao, Stjuarte, ali se to
uklapa u nešto o čemu smo ranije govorili - tvoju zadršku da od nas prihvatiš
pomoć. Sjajan si u davanju pomoći, ali ne i kada treba da nam dozvoliš da tebi
pomognemo.”

„Možda su to samo doktorski refleksi”, odgovori Stjuart. „Na fakultetu

me nisu učili kako da budem pacijent.”

„Postoji li trenutak kad nisi na dužnosti?”, upita Toni. „Čini mi se da te

noći u Majamiju nisi bio dežuran. Naletiš u ponoć na pijanu, napaljenu ribu - šta
da čekaš, čoveče, kresni, uživaj.”

Stjuart odmahnu glavom. „Pre izvesnog vremena slušao sam snimljeni

govor Dalaj Lame učiteljima budizma. Jedan mu je postavio pitanje o umoru i
da li treba da planiraju redovne termine kada su van dužnosti. Odgovor Dalaj
Lame bio je vrlo zabavan: Van dužnosti? Buda izgovara ’Žao mi je, danas ne
radim!’ Isusu prilazi neki patnik, a on kaže ’Oprosti, ali danas nisam dežuran!’
Dalaj Lama se kikotao sve vreme, ta ideja mu je bila urnebesno smešna, nije
mogao da prestane da se smeje.”

„Kod mene to ne prolazi”, reče Toni. „Mislim da svoju doktorsku titulu

koristiš da izbegneš život.”

„Ono što sam uradio u tom hotelu bilo je pogrešno. Niko me neće ubediti
u suprotno.”

Džulijus reče: „Prošlo je četrnaest godina a ti ne možeš toga da se

oslobodiš. Kakve je posledice imao taj incident?”

„Misliš, pored samokritikovanja i odvratnosti?”, upita Stjuart.

Džulijus klimnu glavom.

„Mogu da kažem da sam đavolski dobar doktor; da nikada, ni na trenutak,

nisam ponovo povredio etiku svoje profesije.”
 „Stjuarte, presuđujem da si namirio dug”, reče Džulijus. „Slučaj je
zatvoren.”

„Amin”, začulo se nekoliko glasova.

Stjuart se osmehnu i prekrsti. „Ovo me vraća u detinjstvo, u vreme

nedeljnih misa. Osećam se kao da sam upravo izašao iz ispovedaonice, razrešen
greha.”

„Ispričaću vam jednu priču”, reče Džulijus. „Pre mnogo godina u Šangaju
sam posetio neku napuštenu katedralu. Ja sam ateista, ali volim da obilazim
religijske lokalitete - možete misliti! Dakle, prošetao sam uokolo a onda seo u
ispovedaonicu, na sveštenikovu stranu, i uhvatio sebe kako zavidim ocu-
ispovedniku. Kakvu je samo moć on imao! Probao sam da izgovorim reči
’Oprošteno ti je, sine moj, kćeri moja.’ Zamišljao sam kako uživa u uzvišenoj
sigurnosti jer veruje da nosi pošiljku oproštaja direktno od onog čoveka gore.
Kako su moje tehnike izgledale slabašno u poređenju s tim. Ali kasnije,
napustivši crkvu, izašao sam iz tog raspoloženja tešeći se da bar živim po
principima razuma, a ne tako što infantilizujem pacijente predstavljajući im
mitologiju kao stvarnost.”

Nakon kratkog perioda tišine, Pam mu reče: „Znaš šta, Džulijuse? Nešto
se promenilo. Drugačiji si nego što si bio pre mog odlaska. Pričaš priče iz svog
života, daješ mišljenja o religijskim uverenjima, a ranije si takve teme uvek
izbegavao. Pretpostavljam da je to posledica bolesti ali, u svakom slučaju, sviđa
mi se. Zaista mi se dopada što si više ličan.”

Džulijus klimnu glavom. „Hvala. Zbog vašeg ćutanja stekao sam utisak
da sam povredio nečija religiozna osećanja.”

„Moja nisi, ako brineš zbog mene”, reče Stjuart. „Čude me one ankete
koje kažu da devedeset posto Amerikanaca veruje u Boga. Napustio sam crkvu
još kao tinejdžer, a da nisam tada, učinio bih to sad, posle svega što je izašlo na
videlo o sveštenicima i pedofiliji.”

„Nisi ni moja”, reče Filip. „Ti i Šopenhauer imate nešto zajedničko kad je
reč o religiji. On je smatrao da crkveni poglavari eksploatišu čovekovu
neiskorenjivu potrebu za metafizičkim i infantilizuju svoju publiku, a sebe drže
u stanju večite obmane odbijajući da priznaju da su svoje istine namerno
zabašurili alegorijom.”

Filipov komentar je zaintrigirao Džulijusa, no pošto je primetio da im je

ostalo još samo nekoliko minuta, grupu je vratio na proces. „Mnogo toga se
dogodilo danas. Ulazilo se u brojne rizike. Koja su nam osećanja? Neki od vas
su bili vrlo ćutljivi - Pam? Filipe?”

„Nije mi promaklo”, Filip brzo odgovori, „da ono što se danas ovde
otkrivalo, ono što je prouzrokovalo toliko nepotrebne patnje, meni i drugima,
dolazi od vrhovne i univerzalne moći seksa, o kojoj sam od mog drugog
terapeuta, Šopenhauera, saznao da je apsolutno urođena ili, kao što bismo danas
rekli, deo našeg programa.

Poznato mi je mnogo toga što je Šopenhauer izrekao na ovu temu, pošto

sam ga često citirao na predavanjima. Evo nekoliko citata: ’[Seks je] najjači i
najaktivniji od svih motiva... On je krajnji cilj gotovo svih ljudskih napora. [...]
Svakog časa prekida najozbiljnije poslove, a ponekad zapliće... najveće ljudske
umove.’ ’Seks ne okleva da se nametne svojim smećem, da se uplete u...
istraživanja učenih...’”

„Filipe, to je važno, ali, pre nego što završimo za danas, pokušaj da

govoriš o svojim osećanjima, a ne o Šopenhauerovim”, umeša se Džulijus.

„Pokušaću, ali dopusti da završim - samo još jednom rečenicom:

’Svakoga dana uništava najvrednije odnose. Potpuno lišava savesti one koji su
ranije bili poštovani i ispravni?’” Zastade. „To sam hteo da kažem; završio
sam.”
 „Nismo čuli ništa o osećanjima, Filipe”, reče Toni, zadovoljan što može
da se s njim konfrontira.

Filip klimnu glavom. „Samo sam užasnut jer smo mi jadni smrtnici, mi
sapatnici, tolike žrtve biologije da punimo svoje živote krivicom zbog prirodnih
postupaka kakvi su Stjuartov i Rebekin. I svi imamo za cilj da se iskobeljamo iz
ropstva seksa.”

Nakon nekoliko sekundi uobičajene tišine koja je pratila Filipove izjave,

Stjuart se obrati Pam. „Ja bih svakako danas voleo da čujem tebe. Kako se ti
osećaš zbog onoga što sam danas izneo u grupi? Imao sam te na pameti dok sam
razmišljao da se ovde ispovedim. Mislim da sam te stavio u tešku poziciju jer,
na neki način, ne možeš oprostiti meni a da ne oprostiš Filipu.”

„Prema tebi osećam isto poštovanje kao i uvek, Stjuarte iako sam, ne
zaboravi, osetljiva na takve stvari. Jedan doktor me je eksploatisao - moj bivši
muž Erl, bio je moj ginekolog.”

„Tačno”, reče Stjuart. „To usložnjava stvar. Kako možeš da oprostiš meni,
a da ne oprostiš i Filipu i Erlu?”

„Nisi u pravu, Stjuarte. Ti si moralna osoba - sad kad smo te saslušali i

čuli da se kaješ, osećam to čak i više. A incident u hotelu u Majamiju ne potresa
me - da li si čitao Strah od letenja?”

Pošto je Stjuart odmahnuo glavom, Pam nastavi: „Potraži tu knjigu. Erika

Džong bi to što si ti doživeo nazvala naprosto ’ševa bez šlica’; bilo je to
uzajamno, spontano parenje, bio si nežan, niko nije povređen, preuzeo si
odgovornost da kasnije s njom bude sve u redu. I taj incident ti od tada služi kao
moralni kompas. A Filip? Šta reći o čoveku koji sebe oblikuje po ugledu na
Hajdegera i Šopenhauera? Od svih filozofa koji su ikada živeli, ova dvojica su
bili najveći promašaji kao ljudska bića. Ono što je Filip uradio neoprostivo je;
zverski, bez kajanja...”
 Boni upade: „Čekaj, Pam, zar nisi primetila da, kad je Džulijus hteo da ga
prekine, Filip je apsolutno insistirao na još jednoj rečenici o seksu koji osobu
lišava savesti i uništava odnose. Pitam se, da to nema veze s kajanjem? I da nije
možda upućeno tebi?”

„On ima nešto da mi kaže? Pa neka kaže. Neću da to čujem od

Šopenhauera.”

„Umešaću se ovde”, ubaci se Rebeka. „S prošle seanse sam izašla

osećajući se loše zbog tebe i zbog svih nas, uključujući i Filipa na koga smo se,
budimo iskreni, svi ljutili. Kod kuće sam razmišljala o Hristovoj pouci da onaj
ko je bezgrešan treba prvi da se baci kamenom - to ima mnogo veze sa onim što
sam danas otkrila.”

„Moramo da prekinemo”, reče Džulijus, „ali, Filipe, upravo sam za tim

tragao kada sam te pitao o tvojim osećanjima.”

Filip je zbunjeno odmahivao glavom.

„Da li razumeš da si danas nešto dobio od Rebeke i od Stjuarta?”

Filip je nastavljao da odmahuje glavom. „Ne razumem.”

„To ti je domaći zadatak, Filipe. Želim da razmisliš o poklonima koje si

danas dobio.”
 Ako ne želimo da budemo igračka

u rukama svakog nitkova i predmet

podsmeha svake budale, prvo pravilo

je da budemo rezervisani i nedostupni.

24

Filip je posle seanse hodao satima, prošao Palatu lepih umetnosti, tu oronulu
kolonadu sagrađenu za Međunarodnu izložbu 1915. godine, dva puta obišao
obližnje jezero posmatrajući kako labudovi patroliraju svojom teritorijom, a
zatim krenuo duž marine i staze Krisi Fild pored zaliva San Francisko, sve do
podnožja Golden gejta. O čemu mu je ono Džulijus naložio da razmišlja? Setio
se sugestije da razmisli o Stjuartovom i Rebekinom poklonu ali, pre nego što bi
uspeo da se sabere, svoj zadatak bi već zaboravljao. Svaki put je ispočetka
praznio um od svih misli i pokušavao da se usredsredi na umirujuće i arhetipske
prizore - tragove koje su ostavljali labudovi, piruete pacifičkih talasa ispod
mosta Golden gejt - no i dalje se osećao čudnovato rastrojenim.

Koračao je kroz Prezidio, bivšu vojnu bazu lociranu iznad ušća zaliva, i
niz ulicu Klement s njenih dvadeset blokova načičkanih azijskim restoranima.
Izabrao je jedan skroman, vijetnamski pho; kad mu je doneta goveđa supa,
mirno je sedeo nekoliko minuta udišući isparenje limunove trave i zureći u
staklasto brdo pirinčanih rezanaca. Uzeo je samo nekoliko kašika i zatražio da
ostatak spakuju za njegovog psa.
 U principu nezainteresovan za hranu, svoje navike u ishrani je
rutinizovao: doručkovao je tost, marmeladu i kafu, glavni obrok jeo u podne u
studentskoj kafeteriji a skromno večerao supu ili salatu. Obedovao je sam, tako
je najviše voleo. Tešila bi ga, ponekad čak i nasmejala, pomisao na
Šopenhauerov običaj da u klubu gde se hranio plaća za dvoje kako bi bio
siguran da niko neće sesti pored njega.

Krenuo je nazad ka svojoj kući, oskudno nameštenoj kao što je bila i

njegova ordinacija, s jednom spavaćom sobom, smeštenoj na placu jedne vile na
Pacifik Hajtsu nedaleko od Džulijusove. Udovica koja je u vili živela sama
izdala mu je kućicu za skromnu rentu. Bio joj je potreban dodatni prihod, a
pošto je držala do svoje privatnosti, želela je nekog nenametljivog u blizini.
Filip je bio prava osoba za to, te su oni već nekoliko godina živeli blizu a
odvojeno.

Entuzijastičan pozdrav kevtanjem, lajanjem, mahanjem repom i

akrobatskim skokovima u vazduhu njegovog psa Ragbija obično bi ga
razveselio, ali ove večeri to nije bilo tako. Smirenje mu nije donela ni večernja
šetnja psa, niti ijedna od uobičajenih aktivnosti u dokolici. Upalio je lulu, slušao
Betovenovu Četvrtu simfoniju, rasejano čitao Šopenhauera i Epikteta. Pažnju
mu je, samo na nekoliko trenutaka, okupirao jedan Epiktetov odlomak.

Ako najsnažnije žudiš za filozofijom, od samog početka se pripremi na

stalno ismevanje i podrugivanje. No imaj na umu, budeš li uporan, te iste
osobe će ti se kasnije diviti... Zapamti, desi li ti se da pažnju usmeriš ka
spoljnim stvarima kako bi zadovoljio druge, budi siguran da si upropastio
svoj obrazac života.

Ali, osećanje nelagode je i dalje bilo prisutno - nelagode kakvu nije osetio
već neko vreme - ono stanje duha koje ga je proteklih godina činilo seksualno
sluđenom zveri u potrazi za plenom. Uputio se u malu kuhinju, sa stola sklonio
posuđe od doručka, uključio kompjuter i prepustio se svom jedinom
zavisničkom poroku: ulogovao se na šah klub i sledeća tri sata igrao
petominutne brzopotezne partije, u tišini i anonimno. Uglavnom je pobeđivao.
Kad je gubio, obično je to bilo zbog nepažnje, a nerviranje je kratko trajalo:
odmah bi ukucao „tražim igru” i čim bi započela nova partija oči bi mu zasijale
detinjastim oduševljenjem.
 U tridesetoj, beše mi zaista mučno

i zamorno da kao sebi ravne tretiram

stvorove koji to uistinu nisu. Sve dok je mlada,

mačka se igra sa papirnim lopticama jer ih

smatra za nešto živo i slično sebi. Tako je bilo

i sa mnom u slučaju ljudskih dvonožaca.

25

Ježevi, genije i mizantropski

vodič za međuljudske odnose

Basna o ježevima, jedan od najpoznatijih pasaža iz Šopenhauerovih dela,

ilustruje njegov ledeni pogled na ljudske odnose.

Jednog hladnog zimskog dana nekoliko ježeva zbilo se na gomilu kako bi

se uzajamno grejali i tako izbegli smrzavanje. Ali uskoro su osetili
uzajamno bockanje, što ih je nateralo da se ponovo odvoje. Kada ih je
potreba za toplotom opet okupila, ubodi su se ponovili: bacani su između
dva zla sve dok nisu otkrili pravo rastojanje sa kog su mogli da se
međusobno tolerišu. Tako isto potreba za društvom, potekla iz praznine i
monotonije njihovih života, ljude vuče jedne ka drugima, ali ih brojne
 neprijatne i odbojne osobine opet razdvajaju.

Drugim rečima, blizinu treba tolerisati samo kada je to neophodno za

preživljavanje, i izbegavati je kad god je to moguće. Većina savremenih
psihoterapeuta bez oklevanja bi predložila terapiju onom ko ovako ekstremno
zagovara izbegavanje drugih. Zapravo, psihoterapijska praksa se u najvećem
broju slučajeva i bavi takvim problematičnim interpersonalnim stavovima - ne
samo društvenim izbegavanjem, već i neprilagođenim društvenim ponašanjem u
svim njegovim bojama i nijansama kao što su autizam, socijalna fobija,
shizoidna ličnost, antisocijalna ličnost, narcistička ličnost, nesposobnost da se
voli, samouveličavanje, povlačenje u sebe.

Da li bi se Šopenhauer s ovim složio? Da li je svoja osećanja prema

drugima smatrao neprilagođenim? Teško. Ovi stavovi su bili toliko bliski
njegovoj suštini, tako duboko ukorenjeni da ih nikada nije smatrao smetnjom.
Naprotiv, na svoju mizantropiju i izolaciju gledao je kao na vrlinu. Zapazimo,
na primer, kodu u paraboli o ježevima: „Ipak, ko god raspolaže velikom
količinom sopstvene unutrašnje toplote radije će se držati podalje od društva
kako bi izbegao davanje ili primanje brige i nerviranja.”

Verovao je da onaj ko ima unutrašnju snagu ili vrlinu neće tražiti od

drugih potporu ma koje vrste; takav čovek dovoljan je sam sebi. Ova teza,
čvrsto povezana sa njegovom nepokolebljivom verom u sopstvenu genijalnost,
čitavog života mu je služila kao racionalizacija za izbegavanje bliskosti. Često
je izjavljivao da mu pozicija u „najvišoj klasi ljudskog roda” nameće imperativ
da ne traći talente na isprazno društveno opštenje, već da ih stavi u službu
čovečanstva. „Moj intelekt”, pisao je, „pripada ne meni, nego svetu.”

Mnogo šta od onoga što je napisao o svojoj superiornoj inteligenciji

rečeno je prejako; mogli bismo ga smatrati grandomanom da nije činjenice da je
ta samoprocena intelektualnih sposobnosti bila tačna. Kad se jednom posvetio
učenju, njegovi izuzetni intelektualni darovi postali su evidentni. Učitelji koji su
ga pripremali za univerzitet bili su zaprepašćeni brzinom njegovog
napredovanja.

Gete, jedini čovek u devetnaestom stoleću koga je smatrao sebi

intelektualno ravnim, u jednom trenutku je počeo da poštuje Arturov um.
Mladića je upadljivo ignorisao u Johaninim salonima u vreme kada se ovaj
spremao za studije. Kasnije, kada ga je Johana zamolila da napiše preporuku za
Arturov upis na univerzitet, Gete je vešto zadržao svoje rezerve u poruci starom
prijatelju, profesoru grčkog jezika: „Izgleda da je mladi Šopenhauer nekoliko
puta menjao predmet svojih studija i interesovanja. Koliko je postigao i koliko
je disciplinovan, sam ćeš prosuditi ako mu zbog prijateljstva sa mnom posvetiš
trenutak svog vremena.”

Međutim, nekoliko godina kasnije, Gete je pročitao Arturovu doktorsku

disertaciju i bio do te mere impresioniran tim dvadesetšestogodišnjakom, da ga
je tokom njegovog narednog boravka u Vajmaru redovno po slugi pozivao na
duge privatne razgovore. Gete je tražio nekoga ko bi kritički sagledao njegov
dugotrajan rad na teoriji boja. Iako Šopenhauer nije ništa znao o toj temi, Gete
je smatrao da ga retka prirodna inteligencija čini zaslužnim sagovornikom. I
dobio je više nego što je očekivao.

Šopenhauer, isprva počastvovan, uživao je u Geteovom priznanju i pisao

svom profesoru u Berlin: „Vaš prijatelj, naš veliki Gete, dobar je, vedar,
prijatan: neka je zauvek slava njegovom imenu.” Međutim, nekoliko nedelja
kasnije među njima se pojavila nesloga. Artur je smatrao da je Gete načinio
neka zanimljiva zapažanja o vizuelnoj percepciji, ali i da se prevario u
pojedinim vitalnim tačkama, te nije uspeo da proizvede celovitu teoriju boje. A
onda se, napustivši vlastito pisanje, poduhvatio toga da razvije svoju teoriju
boja, koja se u nekoliko krucijalnih momenata razlikovala od Geteove i koju je
objavio 1816. Šopenhauerova arogancija upropastila je na kraju njihovo
prijateljstvo. Gete je u svom dnevniku opisao kako se taj odnos završio: „U
mnogo čemu smo se slagali; međutim, naposletku se određeno razilaženje
pokazalo neizbežnim, kao kada se dva prijatelja, koji jedan deo puta koračaju
zajedno, oproste rukovanjem, jer jedan želi da ide u pravcu severa a drugi juga,
i ubrzo zatim izgube jedan drugog iz vida.”

Artur je bio povređen i ljut što je napušten, ali je internalizovao Geteovo

poštovanje prema njegovoj inteligenciji i do kraja života uvažavao Geteovo ime
i citirao njegova dela.

Imao je mnogo toga da kaže o razlici između genijalnih i talentovanih.

Pored komentara da čovek od talenta može da pogodi metu koja je drugima
nedostižna, dok genije pogađa metu koju drugi ne vide, istakao je da se
talentovani rađaju zbog potreba epohe i kadri su da te potrebe zadovolje, ali da
njihov rad ubrzo bledi i nestaje u sledećoj generaciji. (Da li je tu imao na umu
majčina dela?) „No, genije osvetljava svoje doba kao kometa planetarne
putanje... i ne može da se kreće maticom svoje kulture: on svoja dela, naprotiv,
odašilje daleko ispred sebe.”

Otuda, jedan aspekt njegove parabole o ježevima jeste da čoveku istinske

vrednosti, a posebno čoveku genija nije potrebna toplota drugih. Ali tu je još
jedna, mračnija strana iste parabole: da su naši sapatnici neprijatni i odbojni i da
ih zbog toga treba izbegavati. Ovo mizantropsko gledište može se naći posvuda
u Šopenhauerovim spisima, inače prepunim prezira i sarkazma. Pogledajmo
samo početak ovog pasusa iz njegovog pronicljivog eseja „Učenje o tome kako
smrt ne može razoriti našu istinsku prirodu”: „Ako bi nas jedan od mnogih koji
bi hteli da znaju sve, a neće naučiti ništa, uzgred upitao o produžetku postojanja
nakon smrti, najpogodniji i iznad svega najtačniji odgovor bi bio: ’Posle smrti
bićeš ono što si bio pre rođenja’.”

Ovaj esej se nastavlja prodornom i fascinantnom analizom nemogućnosti

dve vrste ništavila i u svojoj celini nudi razjašnjenja svima koji su ikada
razmišljali o prirodi smrti. Ali zašto započeti bezrazložnom uvredom - „jedan od
mnogih koji bi hteli da znaju sve, a neće naučiti ništa”? - Zašto uzvišene misli
zagađivati sitnim vređanjem? Ovakvi disonantni sklopovi uobičajeni su u
Šopenhauerovim radovima. Kako uznemirava susret sa misliocem toliko
obdarenim a tako društveno hendikepiranim, toliko vidovitim a tako
zaslepljenim!

U svim svojim delima lamentira nad svakim trenutkom provedenim u

druženju i razgovoru. „Bolje je”, kaže, „uopšte ne razgovarati nego voditi tako
sterilne i dosadne razgovore kakvi su uobičajeni među dvonošcima.”

Žalio se na to da je čitavog života tragao za „istinskim ljudskim bićem”, a

nije našao nikoga do „jadne nesrećnike, ograničene inteligencije, zlog srca i
rđavog karaktera.” (Izuzetak je Gete, kojeg je uvek izričito pošteđivao ovakvih
pogrda.)

U jednoj autobiografskoj crtici izjavljuje, „Gotovo svaki kontakt s

ljudima je kontaminacija, oskrnavljenje. Spustili smo se u svet naseljen
žalobnim stvorenjima, kojima ne pripadamo. Treba da cenimo i uvažavamo onu
nekolicinu boljih; mi smo rođeni da poučimo ostale, ne da se mešamo s njima.”

Kad bismo se pažljivo pozabavili njegovim spisima, mogli bismo

sastaviti jedan manifest mizantropije - pravila ponašanja prema kojima treba
živeti. Zamislimo samo kako bi se Artur, držeći se pravila tog manifesta, osećao
u nekoj terapijskoj grupi našeg doba!

■ „Ne reci prijatelju ništa što tvoj neprijatelj ne sme da zna.”

■ „Smatrajmo lične stvari tajnama i ostanimo potpuni stranci, čak i prema

bliskim prijateljima... ako se okolnosti promene, njihovo znanje i
najbezazlenijih sitnica o nama može oslabiti našu poziciju.”
■ „Ne prepuštati se ni ljubavi ni mržnji već predstavlja polovinu mudrosti
sveta: ne reći ništa i ne verovati ničemu čini drugu polovinu.”

■ „Nepoverenje je majka sigurnosti” (francuska izreka, koju s

odobravanjem citira).

■ „Zaboraviti u bilo kom trenutku rđave crte čovekovog karaktera isto je

što i bacati teško zarađen novac. Moramo se čuvati glupe prisnosti i
glupog prijateljstva.”

■ „Jedini način da postanemo superiorni u odnosima s drugima jeste da

oni vide da smo od njih nezavisni.”

■ „Omalovažavanjem stičemo uvažavanje.”

■ „Ako zaista imamo visoko mišljenje o nekoj osobi, od nje to treba kriti
kao zločin.”

■ „Bolje je pustiti da ljudi budu to što jesu, nego ih smatrati za ono što
nisu.”

■ „Nikada ne smemo ispoljiti bes i mržnju, osim u svojim postupcima...

jedino su hladnokrvne životinje otrovne.”

■ „Ljubaznošću i prijatnošću možete druge učiniti popustljivim i

predusretljivim: otuda je ljubaznost za ljudsku prirodu isto što je toplota
za vosak.”
 Malo je tako dobrih načina da drugima

popravite raspoloženje kao što je da im

ispričate o nekoj nevolji koja vas je nedavno

zadesila ili da im otkrijete neku svoju slabost.

26

Narednu seansu Gil je otvorio tako što se sručio u stolicu, testirajući svojim
ogromnim telom njenu izdržljivost, sačekao da svi pristignu, i započeo: „Ako
niko nema šta da kaže, ja želim da nastavim s vežbom otkrivanja tajni.”

„Dozvoli da ovde ubacim jedno upozorenje”, reče Džulijus, „mislim da

nije dobra ideja da ta vežba postane obavezna. Iako zaista verujem da ljudi u
grupi rade bolje ukoliko se potpuno otvore, važno je da se krećemo svojim
tempom i ne osećamo pritisak da zbog bilo koje vežbe moramo da se otvorimo.”

„Razumem, Džulijuse”, odgovori Gil, „ali ne osećam pritisak. Želim da

govorim, a isto tako želim da se pridružim Rebeki i Stjuartu. U redu?”

Videvši da grupa odobrava klimanjem glava, on nastavi: „Moja tajna

potiče iz vremena kad sam imao trinaest godina. Bio sam nevin, jedva sam ušao
u pubertet, pun bubuljica, a tetka Valeri, najmlađa sestra mog oca... tada je bila
u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim... boravila je kod nas s vremena na
vreme - često je ostajala bez posla. Odlično smo se slagali, mnogo se igrali dok
su moji roditelji bili odsutni - rvali se, golicali, kartali. Jednom smo igrali poker
u svlačenje odeće, ja sam varao i skinuo je golu, i situacija je postala stvarno
seksualna - nije to više bilo golicanje već ozbiljno paljenje. Neiskusan i uzavreo
od hormona, nisam znao tačno šta se dešava, ali kad je rekla stavi ga unutra,
odgovorio sam ’da, gospođo’ i pratio instrukcije. Posle smo to radili kad god
smo imali priliku, sve dok nas nekoliko meseci kasnije moji, koji su se vratili
kući ranije, nisu uhvatili, napaljene, bukvalno na delu - kako se to kaže...
flagrant... nešto flagrant?”

Gil pogleda prema Filipu, koji zausti da odgovori, ali ga Pam preteče
izgovorivši brzinom svetlosti „Flagrante delicto”.

„Au, hitro, nema šta... zaboravio sam da ovde imamo dva profesora”, Gil
promrmlja i nastavi s pričom: „Dakle, čitava stvar je nekako poremetila
porodicu. Otac se nije mnogo uzbudio, ali majka je pozelenela, i tetka Val više
nije dolazila u našu kuću; majka je besnela na oca što je s njom ostao u dobrim
odnosima.”

Zastade, pogleda uokolo, pa dodade: „Mogu da razumem zašto se majka

ljutila, ali ipak, ja sam pogrešio isto koliko i tetka Val.”

„Ti pogrešio - sa trinaest godina? Ma daj!”, reče Boni. Ostali - Stjuart,

Toni, Rebeka - klimnuše glavama u znak saglasnosti.

Pre nego što je Gil stigao nešto da kaže, Pam progovori: „Ja imam
reakciju, Gil. Možda ne onakvu kakvu očekuješ, ali to je nešto što sam držala za
sebe, nešto što sam htela da ti kažem još pre nego što sam otputovala. Ne znam
kako da ispadnem taktična, tako da neću ni pokušavati - jednostavno ću reći.
Sve u svemu, tvoja priča me nimalo nije pomerila i, uglavnom, ti me naprosto
ne pomeraš. Mada kažeš da se otvaraš kao što su to uradili Rebeka i Stjuart, ja
nemam doživljaj da si bio ličan.

Znam da si posvećen grupi, Pam nastavi. „Izgleda da se trudiš, preuzimaš

mnogo odgovornosti brinući o drugima, ako neko izleti napolje, obično ti
potrčiš da ga vratiš nazad. Izgleda kao da se otvaraš, ali ne - to je iluzija -
ostaješ skriven. Da, to si ti - skriven, skriven, skriven. Priča o tetki je tako
tipična za ovo o čemu govorim. Izgleda lična, ali nije. U pitanju je trik, jer to
nije tvoja priča, to je priča tetke Val, i naravno, svi će skočiti i reći ’Ali bio si
dete, trinaestogodišnjak, ti si žrtva’. Šta drugo da kažu? I sve priče o tvom braku
uvek su o Rouz, nikad o tebi. I kod nas svaki put izazivaju istu reakciju ’Zašto
trpiš to sranje’?

U Indiji, dok sam meditirala - i crkavala od dosade - mnogo sam

razmišljala o ovoj grupi. Ne biste verovali koliko. I o svakoj osobi u njoj, izuzev
o tebi, Gil. Ne volim što ovo kažem, ali prosto nisam mislila na tebe. Dok
govoriš, uopšte ne znam kome se obraćaš - da li zidovima ili podu, ali nikada
nemam doživljaj da se obraćaš lično meni.”

Nastupila je tišina. Ostali kao da nisu znali kako da reaguju. Onda je Toni
zviznuo i rekao, „Dobrodošla nazad, Pam.”

„Nema smisla da budem ovde ako nisam iskrena”, reče Pam.

„Kako se osećaš, Gil?”, upita Džulijus.

„Oh, imam samo onaj tipični osećaj kad dobijem udarac u stomak - i
ispljunem nekoliko parčića pankreasa. Da li je ovo dovoljno lično, Pam? Čekaj,
čekaj, izvini, ne odgovaraj. Nisam tako mislio. Jasno mi je da mi upućuješ nešto
dobro, direktno. I duboko u sebi, znam da si u pravu.”

„Reci nam više o tome, Gil, kako je to ona u pravu”, reče Džulijus.

„U pravu je, mogao sam da otkrijem više. Znam to. Ponešto bih mogao
reći ljudima ovde.”

„Kome, na primer?”, upita Boni.

„Pa, tebi. Stvarno mi se sviđaš, Boni.”

„Lepo je to čuti, Gil, ali to i dalje nije mnogo lično.”

„Pa, palilo me je kad si me nazvala dasom pre neku nedelju. I ne slažem

se kad sebe opisuješ kao ružnu i tako daleko od Rebekine lepote - uvek sam
nešto osećao - možda još od onog s tetkom Val - prema starijim ženama. I, da
budem iskren, imao sam erotske fantazije kad si me pozvala u svoj stan, onda
kad nisam želeo da se vratim kući i Rouz.”

„I zato nisi prihvatio njenu ponudu?”, upita Toni.

„Druge stvari su iskrsle.”

Kad je postalo jasno da Gil neće dalje da objašnjava, Toni upita: „Želiš li
da kažeš nešto više o tim drugim stvarima?”

Gil je sedeo ćutke trenutak-dva, ćelavo teme mu se sijalo od znoja, a onda

je skupio hrabrosti i rekao: „Znate šta, krenuću redom. I svakom reći šta
osećam.” Počeo je od Stjuarta, koji je sedeo pored Boni. „Za tebe, Stjuarte,
nemam ništa drugo do divljenje. Da imam decu, bio bih srećan da im ti budeš
doktor. Ono što si ispričao prošle nedelje nimalo ne menja moja osećanja.

A, Rebeka, pravo da ti kažem, ti me plašiš - izgledaš suviše savršeno,

suviše lepo, suviše čisto. Događaj iz Las Vegasa o kom si nam pričala nema
uticaja - meni si i dalje prečista i bez mrlje, beskrajno samouverena. Možda zato
što sam trenutno uzrujan, ali ja čak ne mogu ni da se setim zašto si na terapiji.
Stjuartov utisak da si porcelanska lutka zvuči tačno - ponekad si previše krhka,
možda su ti neke ivice oštre - ne znam.

A ti, Pam, ti si direktna, otvorena, najpametnija osoba koju sam sreo sve
do Filipovog dolaska - samo on može da ti parira. Ne želim da budem ni na čijoj
strani, ali Pam, ima stvari vezanih za muškarce na kojima moraš da radiš.
Povredili su te, ali opet, i ti mrziš nas. Sve nas. Teško je reći šta je tu kokoška, a
šta jaje.

Filipe, tako si visoko, na potpuno drugom nivou ili... ili ravni

bivstvovanja. No, pitam se o tebi. Pitam se da li si ikada imao prijatelja - ne
mogu da zamislim da izlaziš, piješ pivo, pričaš o Džinovima. Ne mogu da
zamislim da se dobro provodiš ili da ti se iko ikada stvarno svideo. I reći ću ti
šta je po meni pravo pitanje: zašto nisi usamljen?”

Gil produži. „Toni, ti me fasciniraš, radiš rukama, zaista nešto praviš, ne

zezaš se s brojevima kao ja. Voleo bih da se ne stidiš toliko svog posla.

Dakle, to su svi.”

„Ne, nisu”, reče Rebeka, pogledavši prema Džulijusu.

„Oh, Džulijus? Pa on je van grupe, ne u njoj.”

„Šta znači ’van grupe’?”, upita Rebeka.

„O, ne znam, to je samo zgodna fraza koju sam čuo i poželeo da

upotrebim. Džulijus - on je naprosto ovde, za mene, za nas, daleko iznad nas.
Način na koji on...”

„On?” upita Džulijus, praveći pokrete kao da nekog traži. „Gde je taj ’on’
tip?”

„U redu, mislim na tebe, Džulijuse, na to kako se nosis s bolešću -

mislim, impresivno je - to nikada neću zaboraviti.”

Zaustavio se. Pažnja svih je bila prikovana za njega, i on ispusti jedno

glasno „uhhhh.” Izgledalo je da mu je svega dosta, zavalio se u stolicu, očito
iscrpljen, izvadio maramicu i obrisao lice i glavu.

Rebeka, Stjuart, Toni i Boni izrazili su reakcije tipa „dobro urađeno,

preuzeo si neke rizike”. Pam i Filip su ćutali.

„Kako je bilo, Gil? Zadovoljan?”, upita Džulijus.

Gil klimnu glavom. „Osvojio sam neke nove prostore. Nadam se da

nisam vređao.”

„A ti, Pam? Jesi li zadovoljna?”

„Danas sam već dovoljno lajala u ovoj grupi.”

„Gil, zamoliću te da nešto uradiš”, reče Džulijus. „Zamisli kontinuum

samootkrivanja. Na jednom polu, koji ćemo označiti sa ’jedan’, nalazi se
najbezbednije samootkrivanje, na primer priče sa žurki; na drugom, zvaćemo ga
’deset’, najdublje je i i taj rizičnije otkrivanje koja možeš da zamisliš.
Razumeš?”

Gil klimnu glavom.

„Sad se vrati na svoje kruženje od malopre. Reci mi, koju bi ocenu sebi
dao?”

Nastavljajući da klima glavom, hitro je odgovorio: „Dao bih ’četiri’,

možda ’pet’?”

Džulijus, želeći da spreči intelektualizovanje ili neku drugu odbranu iz

Gilovog arsenala otpora, smesta upita: „A sad mi reci, šta bi se desilo da si
zupčanik okrenuo za jedan ili dva zareza?”

„Da sam zupčanik pomerio za jedan ili dva zareza”, Gil odgovori bez
oklevanja, „grupi bih rekao da sam alkoholičar i da se svake večeri opijam dok
ne izgubim svest.”

Svi su bili zaprepašćeni, Džulijus ništa manje od drugih. Pre nego što ga
je doveo u grupu, Gil je dve godine bio kod njega na individualnoj terapiji i
nikada, nijednom, nije pomenuo problem alkohola. Kako je to moguće? U
Džulijusovoj prirodi bilo je da veruje svojim pacijentima. Spadao je u one
optimistične duše koje dvoličnost veoma destabilizuje; sad se osetio uzdrmanim
i trebalo mu je vremena da formuliše novi pogled na Gila. Dok je ćutke
razmišljao o sopstvenoj naivnosti i tome koliko je realnost krhka, raspoloženje u
grupi se smračilo i od neverice prešlo u glasne povike.

„Šta, šališ se!”

„Ne mogu da verujem. Kako si mogao da dolaziš ovde nedelju za

nedeljom i to zadržavaš za sebe?”
 „Sa mnom nikad nisi pio, čak ni pivo. Šta je to trebalo da znači?”

„Gospode! Kad samo pomislim na sve one stranputice kojima si nas

vodio, koliko vremena smo protraćili.”

„Kakvu igru si igrao? - sve je laž - mislim, to oko Rouzinih problema -

njeno zakeranje, izbegavanje seksa, odbijanje da imate dete, a ni reči o pravom
problemu - tvom pijenju.”

Kad je Džulijus povratio ravnotežu, shvatio je šta treba da radi. Bazični

aksiom kojem je učio studente grupne terapije bio je: Članove grupe nikada ne
treba kažnjavati zato što su otkrili nešto o sebi. Naprotiv, preuzimanje rizika se
uvek podržava i potkrepljuje.

S tim na umu, on se obrati grupi: „Razumem da ste zaprepašćeni što nam

Gil ovo nije saopštio ranije. Ali ne zaboravimo nešto važno: On se danas
otvorio, verovao nam je. Dok je govorio, samo na trenutak je pogledao Filipa,
ponadavši se da će ovaj iz te transakcije naučiti nešto o terapiji. Onda reče Gilu:
„Ono što se ja pitam jeste šta ti je omogućilo da danas uđeš u ovakav rizik?”

Gil, suviše postiđen da bi gledao u druge, usredsredio je pažnju na

Džulijusa i odgovorio kontrolisanim tonom: „Pretpostavljam da su to bila
rizična otkrivanja tokom prošle dve seanse - prvo Pam i Filipa, a onda i Rebeke
i Stjuarta - prilično sam siguran da sam zato bio u stanju da kažem...”

„Koliko dugo?” prekide ga Rebeka. „Koliko dugo si alkoholičar?”

„Počelo je neosetno, znaš, tako da nisam siguran. Uvek sam voleo da

pijem, ali mislim da sam ispunio sve kriterijume negde pre pet godina.”

„Koji si tip alkoholičara?”, upita Toni.

„Moji omiljeni otrovi su skoč, kaberne i kokteli Black Russian. Ali ne

odbijam ništa - votku, džin - podjednako se služim i levom i desnom rukom.”

„Mislio sam kada i koliko”, reče Toni.

 Kod Gila nije bilo znakova otpora i delovao je spremno da odgovori na
sva pitanja. „Uglavnom posle posla. Počnem sa skočem čim stignem kući (ili
pre nego što stignem, ako mi Rouz pravi probleme), i onda nastavim s dobrim
vinom, do kraja večeri - najmanje boca, nekad dve, dok se ne onesvestim ispred
televizora.”

„Gde je Rouz u svemu tome?”, upita Pam.

„Ranije smo zajedno bili veliki ljubitelji vina, napravili podrum sa dve
hiljade boca, išli na aukcije. Ali ona sada ne podržava moje pijenje - retko
popije čašu za večerom i ne želi da učestvuje ni u kakvim aktivnostima vezanim
za vino, osim kad organizuje neku veliku degustaciju za društvo.”

Džulijus je i dalje nastojao da zaustavi bujicu i grupu vrati u sada-i-ovde.

„Pokušavam da zamislim kako ti je moralo biti da ovamo dolaziš seansu za
seansom a da o tome ne govoriš.”

„Nije bilo lako”, priznade Gil odmahujući glavom.

Džulijus je studente učio da razlikuju vertikalno i horizontalno

samootkrivanje. Kao što se moglo očekivati, grupa je vršila pritisak u pravcu
vertikalnog otkrivanja - detalja iz prošlosti, uključujući i pitanja o intenzitetu i
trajanju pijenja - iako je horizontalno otkrivanje, to jest otkrivanje o otkrivanju,
po pravilu bilo daleko produktivnije.

Pomislio je kako je ova seansa pružila dobru priliku za učenje i kako

treba da upamti redosled događaja zbog budućih predavanja i tekstova koje će
pisati. A onda, kao udaren tupim predmetom, setio se da budućnost za njega više
nema značaja. Iako mu je sa plećke odstranjena otrovna crna izraslina, znao je
da su negde u telu ostale smrtonosne ćelije melanoma, proždrljivice koje su za
životom žudele više od njegovih sopstvenih umornih ćelija. Bile su tu, pulsirale,
gutale kiseonik i hranljive materije, rasle i jačale. A tu su bile i njegove mračne
misli, kapale su pod membranom svesti. Bogu hvala, ima načina da umanji svoj
užas: da što silovitije uđe u život. Izuzetno intenzivan život koji se odvijao u
ovoj grupi bio je za njega veoma dobar lek.

Podstakao je Gila: „Reci nam nešto više o tome šta ti je prolazilo kroz
glavu tokom svih ovih meseci provedenih u grupi.”

„Kako to misliš?”, upita Gil.

„Pa, rekao si ’Nije bilo lako.’ Kaži nam više o tome, o tim seansama i
zašto nije bilo lako.”

„Dolazio sam rešen, ali nisam uspevao da to iznesem; nešto me je uvek

zadržavalo.”

„Kopaj dublje - nešto te je zadržavalo.” Džulijus je retko bivao tako

direktivan u grupi, ali je bio uveren da zna kako da usmeri razgovor u korisnom
pravcu, što prisutni možda ne bi uradili.

„Volim ovu grupu”, reče Gil. „To su najvažniji ljudi u mom životu.
Nikada dosad nisam bio član bilo čega. Plašio sam se da ću izgubiti svoje
mesto, kredibilitet - baš ono što se događa sada. Upravo sada. Ljudi mrze
pijance... grupa će hteti da me šutne... ti ćeš mi reći da idem na AA 4 sastanke.
Grupa će mi suditi, neće mi pomoći.”

To je bio trag koji je Džulijus čekao. Brzo je reagovao.

„Gil, osvrni se oko sebe - kaži mi, ko su ovde sudije?”

„Svi su sudije.”

„Svi su isti? Sumnjam u to. Pokušaj da ih razlikuješ. Pogledaj okolo. Ko

su glavne sudije?”

Gil je i dalje gledao u Džulijusa. „Pa, Toni može biti prilično težak, ali ne,
ne u ovom smislu - i on voli da pije. To hoćeš?”

Džulijus klimnu u znak ohrabrenja.

4 AA - skraćenica za Alcoholics Anonymous, sistem grupa podrške u lečenju alkoholizma - prim. prev.
 „Boni?” Gil nastavi da se obraća direktno Džulijusu. „Ne, ona nije sudija
- osim sebi i, s vremena na vreme, Rebeki - prema meni je uvek nežna. Stjuart,
pa dobro, on jeste jedan od sudija, definitivno ima moralizatorsku crtu. Prilično
je veliki čistunac, ponekad. I Rebeka, sigurno - izdaje mnogo direktiva - budi
kao ja, budi siguran, budi temeljit, budi lepo obučen, budi opran, budi uredan.
Zato sam i doživeo olakšanje kad su Rebeka i Stjuart pokazali koliko su ranjivi:
to mi je omogućilo da se otvorim. A Pam - ona je baš sudija. Glavni sudija. Tu
nema sumnje. Znam da misli da sam slab, nepravedan prema Rouz, i ko zna šta
još, sve u vezi sa mnom je loše. Nemam neku nadu da bih mogao da je
zadovoljim - u stvari, nemam nikakvu.” Zastao je. „Mislim da je to to”, reče,
kružeći pogledom po prisutnima. „O da, Filip.” Za razliku od ostalih članova,
Filipu se obratio direktno. „Da vidimo... ne mislim da mi sudiš, ali nisam
siguran da je to u stvari kompliment; više znači da se ti ne bi približavao ni
uplitao čak ni da bi mi sudio.”

Džulijus je bio vrlo zadovoljan. Smirio je nekonstruktivno gunđanje o

izdaji i kazneno mrcvarenje Gila. Bilo je to pitanje pravog trenutka; pre ili
kasnije detalji njegovog alkoholizma bi isplivali, ali ne sada niti na ovakav
način.

Štaviše, usredsređenost na horizontalno otkrivanje donela je i bonus -

Gilovo desetominutno hrabro kruženje po grupi otvorilo je zlatni majdan
podataka - dovoljno za nekoliko dobrih seansi.

Obraćajući se grupi, Džulijus reče, „Ima li reakcija?” Oklevaju, pomisli,

ali ne zato što je malo toga da se kaže već zato što je previše. Bila je tu čitava
lavina tema spremna da se obruši: morali su imati reakcije na Gilovo priznanje,
na njegov alkoholizam i neočekivanu žestinu u poslednjih nekoliko minuta.
Čekao je, iščekivao. Pomaljalo se mnogo dobrog materijala.

Primetio je da ga Filip posmatra i za trenutak su im se pogledi ukrstili -

što je bilo neuobičajeno. Možda mu je Filip odavao priznanje za veštinu s
kojom je vodio ovu seansu. Ili je možda razmišljao o onome što mu je Gil
rekao. Odluči da to ispita i klimnu glavom Filipu. Nije bilo odgovora, pa zato
reče: „Filipe, kako se osećaš u ovoj seansi?”

„Pitao sam se da li ćeš ti uzeti učešća.”

„Uzeti učešća?” Džulijus je bio iznenađen. „A ja se pitam nisam li danas

bio previše aktivan, previše direktivan.”

„Mislio sam uzeti učešća u iznošenju tajni”, reče Filip.

Da li će ikada doći vreme, pomisli Džulijus, kad će Filip reći nešto barem
donekle predvidljivo? „Filipe, nije da izbegavam tvoje pitanje, ali ovde ima
prečih stvari.” Okrenu se Gilu: „Zanima me kako ti je sada.”

„Pod velikim sam pritiskom. Jedino o čemu razmišljam je da li ćeš mi

dozvoliti da ostanem u grupi budući da sam alkoholičar”, reče Gil, čije se čelo
sijalo od znoja.

„Zvučiš kao da smo ti sada najviše potrebni. Pitam se, međutim, da li

činjenica da si danas o tome progovorio znači i da si skupio snage da nešto
uradiš tim povodom. Možda da se uključiš u program rehabilitacije?”

„Da. Posle ovoga danas ne mogu da nastavim kao do sada. Možda ću ti se

javiti za neku individualnu seansu, šta kažeš?”

„Naravno - koliko god ti treba.” Džulijusovo pravilo bilo je da uvaži

potrebe za individualnom terapijom uz uslov da ostali budu upućeni u njene
pojedinosti na narednoj grupnoj seansi.

Ponovo se obrati Filipu. „Vratimo se na tvoje pitanje. Ima jedan stari

terapeutski trik kojim se elegantno zaobilaze neprijatna pitanja, a to je da se
odgovori sa ’Pitam se zašto si mi postavio to pitanje?’ Dakle, ja ću te to pitati,
ali neću izbeći da ti odgovorim. Zapravo, nudim ti jedan predlog: obećavam da
ću na tvoje pitanje dati potpun odgovor ako se složiš da prvo istražimo tvoje
motive da ga postaviš. Dogovoreno?”

Filip je oklevao, a onda uzvratio. „Pošteno. Motivacija da postavim to

pitanje nije složena. Želim da razumem tvoj pristup savetovanju i, ako je
moguće, integrišem sve aspekte koji mogu da poboljšaju moju praksu. Ja radim
veoma različito od tebe: ne nudim emotivan odnos - nisam tu da svoje klijente
volim. Umesto toga, ja sam intelektualni vodič. Klijentima dajem uputstva kako
da razmišljaju jasnije i žive u skladu s razumom. Možda sa zakašnjenjem, ali
sad počinjem da razumem na šta ti ciljaš - to je neki buberovski ja-ti susret...”

„Buber? Ko?”, upita Toni. „Ne volim što stalno zvučim kao kreten, ali
neka sam proklet ako ću ovde da sedim a da ne znam o čemu se priča.”

„U pravu si, Toni”, reče Rebeka. „Svaki put kad postaviš pitanje, to radiš
i za mene. Nemam pojma ko je Buber.”

Ostali su klimali glavama u znak slaganja. Stjuart reče, „Čuo sam to ime -
nešto o ’ja-ti’ - to je sve.”

Pam se ubaci. „Buber je nemački Jevrejin, filozof, umro pre pedesetak

godina, u svom radu istraživao istinski susret između dva bića - ’ja-ti’, odnos
potpunog prisustva, brižnosti - kao suprotnost ’ja-to’ susretu koji zanemaruje
’ja’ drugog i pre upotrebljava nego što se odnosi. Ta ideja je ovde prilično
izražena - ono što mi je Filip uradio pre mnogo godina jeste da me je koristio
kao ’to?’

„Hvala, Pam, shvatio sam”, reče Toni, a onda se okrenu ka Filipu. „Da li
svi pratimo isti tekst?”

Filip ga upitno pogleda.

„Ne znaš šta to znači?”, reče Toni. „Treba da nabaviš rečnik govora
dvadesetog veka. Upališ li ti ikada TV?”

„Nemam TV”, reče Filip ravnim nedefanzivnim tonom. „Ali, ako me

pitaš, Toni, da li se slažem sa Paminim odgovorom o Buberu, on glasi ’da’ - ni
sam to ne bih bolje rekao.”

Džulijus je bio fasciniran: Filip je izgovorio Tonijevo i Pamino ime? Filip

je dao Pam kompliment? Da li su ovo bile čiste slučajnosti ili možda najave
značajne promene? O, koliko samo volim da budem živ, pomisli - živ u ovoj
grupi.

„Još uvek imaš reč, Filipe. Ja sam te prekinuo”, reče Toni.

Filip produži: „Dakle, rekao sam Džulijusu... mislim, rekao sam ti”,
okrenu se ka Džulijusu, „tačno?”

„Tačno, Filipe”, odgovori ovaj. „Mislim da brzo učiš.”

Filip nastavi, govoreći odmerenim tonom jednog matematičara, „Prva

propozicija: želiš da imaš ja-ti susret sa svakim klijentom. Druga propozicija:
ja-ti se sastoji od potpuno recipročnog odnosa - po definiciji to ne može biti
jednostrana bliskost. Treća: u poslednjih nekoliko seansi ljudi su mnogo toga
otkrili o sebi. Otuda je moje pitanje potpuno opravdano: zar to od tebe ne traži
reciprocitet?”

Nakon trenutka ćutanja dodade: „Eto, to je pitalica. Namera mi je bila da

pratim kako terapeut tvojih uverenja izlazi na kraj s klijentovim zahtevom za
paritetom.”

„Znači, tvoja motivacija je primarno testiranje da li sam dosledan u svom

pristupu?”

„Da, ne testiranje tebe lično, već tvog metoda.”

„U redu, prihvatam objašnjenje da je tvoje pitanje u službi intelektualnog

razumevanja. A sad mi reci još nešto, pa ću ti onda odgovoriti. Zašto u ovom
trenutku? Zašto postavljaš upravo to pitanje upravo u ovom trenutku?”

„Ovo je prvi trenutak u kome je to moguće. Prvi mali predah u radu.”

 „Nisam ubeđen. Mislim da tu ima nešto više. Ponovo, zašto sada?”

Filip je zbunjeno odmahnuo glavom. „Možda ovo nije odgovor na tvoje

pitanje, ali imao sam na umu nešto što je Šopenhauer rekao: malo toga ljudima
toliko popravlja raspoloženje kao što je slušanje o tuđoj nesreći. Citira
Lukrecijevu poemu - to je rimski pesnik iz prvog veka pre nove ere”, reče
pogledavši iskosa u Tonija „u kojoj osoba doživljava zadovoljstvo dok stoji na
obali mora i gleda druge kako se na pučini bore sa snažnom olujom. ’Usrećuje
nas’, kaže on, ’da posmatramo nevolje koje nas ne pogađaju.’ Nije li to jedna od
moćnih sila prisutnih u terapijskoj grupi?”

„Zanimljivo, Filipe”, reče Džulijus. „Ali potpuno promašuje temu.

Ostanimo usredsređeni na pitanje zašto sada?”

Filip je i dalje delovao zbunjeno.

„Dozvoli da ti pomognem, Filipe”, Džulijus ga je ohrabrio. „Insistiram na

ovom pitanju iz razloga koji će naročito jasno ilustrovati razliku između naša
dva pristupa. Sugerišem da je odgovor na ’zašto sada?’ blisko povezan s tvojim
interpersonalnim problemima. Da ilustrujem: možeš li da sumiraš svoje iskustvo
sa poslednjih nekoliko seansi?”

Usledila je tišina. Filip kao da je bio u nedoumici.

Toni reče: „Meni to deluje prilično očigledno, profesore.”

Filip pogleda u Tonija, podignutih obrva. „Očigledno?”

„Pa, ako hoćeš da ti sričem, evo: ulaziš u ovu grupu i prosipaš masu
dubokoumnih izjava. Izvlačiš neke trikove iz svoje filozofske torbe koji nam se
svima sviđaju. Neki ovde misle da si mnogo mudar - na primer Rebeka i Boni.
Pa i ja. Imaš odgovor na sve. I sam si terapeut, i deluje kao da se takmičiš s
Džulijusom. Pratiš tekst?”

Upitno pogleda Filipa, koji jedva primetno klimnu glavom, pokazujući

mu da nastavi.

„A onda se stara dobra Pam vrati, i šta uradi? Otkrije te! Ispadne da imaš
gadnu prošlost. Baš gadnu. Na kraju se ispostavi da nisi Gospodin Čistunac.
Pam si stvarno sjebao. Skinut si sa trona. Mora da si sad zbog toga uznemiren.
I, šta onda radiš? Dođeš danas i kažeš Džulijusu: koji je tvoj tajni život? Želiš
njega da oboriš sa trona, da izjednačiš. Pratiš tekst?”

Filip opet lako klimnu glavom.

„Tako ja to vidim. Do đavola, a šta bi drugo bilo?”

Filip je uperio pogled u Tonija i odgovorio: „Tvoja zapažanja nisu bez

osnova.” Okrenuo se i obratio Džulijusu: „Možda li dugujem izvinjenje -
Šopenhauer je uvek upozoravao da ne dozvolimo da naše subjektivno iskustvo
kontaminira objektivnu opservaciju.”

„ A izvinjenje Pam? Šta je s tim?” upita Boni.

„Da, mislim. I to.” Filip baci pogled u njenom pravcu, ali ona okrenu
glavu.

Kad je bilo jasno da Pam nema nameru da išta kaže, Džulijus reče: „Neka
Pam govori u svoje ime, onda kad bude spremna, Filipe. Ali, meni nema potrebe
da se izvinjavaš. Razlog što si ovde jeste upravo da razumeš šta govoriš i zašto
to govoriš. A što se tiče Tonijevih zapažanja - mislim da imaju smisla.”

„Filipe, hoću nešto da te pitam”, reče Boni „To je pitanje koje mi je

Džulijus postavio mnogo puta. Kako si se osećao po završetku nekoliko
poslednjih seansi?”

„Ne dobro. Rastreseno. Čak nervozno.”

„Tako sam i mislila. Mogla sam i sama da primetim”, reče Boni. „Da li si
razmišljao o onome što ti je Džulijus rekao na kraju prošle seanse, da si dobio
dar od Stjuarta i Rebeke?”
 „Nisam o tome mislio. Pokušao sam, ali sam samo osećao napetost.
Ponekad se plašim da je sva ova borba i larma destruktivno odvlačenje od
nastojanja do kojih zaista držim. Sva ta usredsređenost na prošlost i na naše
želje za promenom u budućnosti samo čine da zaboravimo fundamentalnu
činjenicu da život nije ništa drugo do sadašnji trenutak koji zauvek nestaje. Šta
je poenta sve te muke, s obzirom na krajnji ishod?”

„Vidim na šta Toni misli kada kaže da se nikad ne zabavljaš. Ovo je tako
sumorno”, reče Boni.

„Ja to nazivam realizmom.”

„Dobro, vrati se onda malo na deo da je život samo sadašnji trenutak”,

Boni je insistirala. „I pitam te samo za sadašnji trenutak - za tvoj sadašnji
odgovor na to što si dobio poklon. Takođe imam pitanje o našim postgrupnim
okupljanjima u kafeu. Napustio si nas prilično brzo nakon poslednje dve seanse.
Da li si mislio da nisi pozvan? Ne, kazaću to ovako: šta osećaš u ovom trenutku
u vezi sa seansom u kafeu nakon ove seanse?”

„Nisam navikao na toliko mnogo priče - treba mi oporavak. Na kraju ove

seanse biće mi drago što je gotovo za danas.”

Džulijus pogleda na sat. „Moramo da prekinemo - probili smo vreme.

Filipe, neću zaboraviti naš dogovor. Ti si ispunio svoj deo, ja ću svoj sledeći
put.”
 Treba da ograničimo svoje težnje,

obuzdamo svoje želje i savladamo

svoj bes, uvek imajući na umu

činjenicu da se može dosegnuti samo

beskrajno mali deo onoga što vredi imati...

27

Nakon terapijske seanse, članovi grupe su proveli oko četrdeset pet minuta na
svom uobičajenom mestu, u kafeu u ulici Union. Pošto Filip nije bio prisutan, o
njemu nisu pričali, a nisu ni produžili razgovor o temama kojima su se bavili u
seansi. Umesto toga, sa zanimanjem su pratili Paminu živopisnu priču sa puta u
Indiju. Boni i Rebeku zaintrigirao je Viđaj, prelepi, misteriozni saputnik iz voza,
koji je mirisao na cimet, i nagovarale su je da uzvrati na njegove učestale
mejlove. Gil je bio vedar, svima zahvalio na podršci i rekao da će se videti sa
Džulijusom, ozbiljno se pozabaviti apstinencijom i krenuti na AA sastanke.
Zahvalio je Pam što mu je pomogla u radu.

„Živela Pam”, reče Toni. „Dama koja žestoko voli ponovo je u akciji.”

Pam se vratila u svoj stan na Berkli Hilsu povrh univerziteta. Često je

sebi čestitala što je imala zdravog razuma da ga zadrži i posle udaje za Erla.
Možda je, nesvesno, znala da će joj opet biti potreban. Sviđali su joj se svetlo
drvo u svakoj prostoriji, razbacani tibetanski ćilimi, topli sunčevi zraci koji su u
kasna popodneva navirali u dnevnu sobu. Pijuckajući prošek, sela je za radni sto
i posmatrala kako sunce zalazi za San Francisko.

Navirale su joj misli o grupi. Pomislila je kako je Toni svukao kostim

grupne lude i sa hirurškom preciznošću demonstrirao Filipu koliko mu
nedostaje uvid u sopstveno ponašanje. Bilo je vrlo zabavno. Poželela je da to
ima snimljeno. Toni je nebrušeni dragulj - malo po malo, sve više izbija njegov
pravi sjaj. I njegov komentar da ona udeljuje „žestoku ljubav”? Da li je on ili
neko drugi osetio u kojoj meri je u njenom odgovoru Gilu „žestoko” prevagnulo
nad „ljubavlju”? Iskaliti se na Gilu predstavljalo je pravo zadovoljstvo,
neznatno umanjeno time što mu je bilo od pomoći. Nazvao ju je „vrhovnim
sudijom”. Pa, bar je imao hrabrosti da to kaže - a onda pokušao da poništi
lažnim komplimentom.

Prisetila se prvog susreta s Gilom - kako ju je odmah privukao svojim

fizičkim izgledom, nabreklim mišićima ispod prsluka i sakoa, i kako ju je ubrzo
razočarao malodušnom sklonošću da svakog zadovolji i jadikovkama,
beskrajnim jadikovkama o Rouz - njegovoj frigidnoj tvrdoglavoj Rouz od
pedeset kila - koja je bila dovoljno pametna, kao što se sad pokazalo, da ne
zatrudni s pijancem.

Posle samo nekolicine seansi, Gil je zauzeo mesto u dugom nizu

muškaraca gubitnika u njenom životu, počev od oca, koji je protraćio diplomu
pravnog fakulteta jer nije bio u stanju da izdrži stalnu utakmicu u advokaturi i
zadovoljio se bezbednom pozicijom u državnoj službi, podučavajući sekretarice
kako da pišu poslovna pisma, a onda mu je ponestalo snage da se izbori sa
upalom pluća koja ga je ubila pre nego što je primio prvu penziju. Iza njega je
bio Aron, njen bubuljičavi dečko iz srednje škole, koji je odustao od odlaska u
Svortmor da bi ostao da živi kod kuće i izabrao univerzitet Merilend jer mu je
bio najbliži; i Vladimir, koji je želeo da se s njom oženi iako nikada nije dobio
stalno profesorsko mesto i uvek će raditi po ugovoru kao nastavnik pisanja; i
Erl, uskoro bivši muž, koji je bio totalni folirant počevši od Grecian formula
farbe za kosu do Cliff Note mastery of the classics, čiju je ergelu pacijentkinja,
uključujući i nju, bilo lako zavesti; i Džon, prevelika kukavica da bi napustio
mrtav brak i bio s njom. I poslednji dodatak, Viđaj? Neka ga Boni i Rebeka
slobodno uzmu! Nije mogla da probudi entuzijazam za čoveka kome treba čitav
dan povlačenja u mir kako bi se povratio od stresa koji nosi naručivanje
doručka.

No, ove misli o drugima samo su prohujale. Osoba koja je zaokupila

njenu pažnju bio je Filip, taj pompezni Šopenhauerov klon, ta budala koja je
tamo sedela i izgovarala apsurdnosti glumeći čoveka.

Završivši večeru, prišla je policama s knjigama i pregledala odeljak sa

Šopenhauerovim delima. Jedno vreme joj je filozofija bila glavni predmet i
nameravala je da piše disertaciju o uticaju Šopenhauera na Beketa i Žida. Volela
je njegovu prozu - bio je, uz Ničea, najbolji stilista među filozofima. I divila se
njegovom intelektu, širini i hrabrosti da dovede u pitanje svako verovanje u
natprirodno, no što je više saznavala o njemu kao osobi osećala je sve veću
odbojnost. Izvukla je i otvorila jedno staro izdanje kompleta njegovih eseja i
počela glasno da čita neke od obeleženih pasaža pod naslovom „Naš odnos sa
drugima”.

■ „Jedini način da postignete superiornost u odnosima s drugima jeste da

im pokažete da ne zavisite od njih.”

■ „Omalovažavanjem stičemo uvažavanje.”

■ „Ljubaznošću i prijatnošću možete druge učiniti popustljivim i

predusretljivim: otuda je ljubaznost za ljudsku prirodu isto što je toplota
za vosak.”
 Sada se podsetila zašto je mrzela Šopenhauera. A Filip kao terapeut?
Šopenhauer kao njegov uzor? I Džulijus koji ga podučava? Bilo je u to teško
poverovati.

Ponovo je pročitala poslednji aforizam: „Ljubaznost je za ljudsku prirodu

isto što i toplota za vosak.” Hm, dakle, on misli da može da me obrađuje kao
vosak, da poništi ono što mi je uradio upućujući neosnovani kompliment mom
komentarisanju Bubera, ili propuštajući me na vratima. Pa, nek’ se nosi!

Kasnije je pokušala da se smiri legavši u džakuzi i slušajući traku sa

Goenkinim pojanjem; ova hipnotička vedra melodija sa iznenadnim stankama i
počecima, te promenama tempa i boje često joj je donosila utehu. Čak je
nekoliko minuta pokušavala da meditira vipasana tehnikom, ali nije uspevala da
povrati mir kakav je ranije postizala. Izašavši iz kade, posmatrala je sebe u
ogledalu. Uvukla je stomak, podigla grudi, okrenula profil, pomazila pubične
dlake, prekrstila noge u zavodljivoj pozi. Đavolski dobro za ženu od četrdeset
godina.

Po glavi joj se vrtela slika Filipa od pre petnaest godina, kada ga je prvi
put videla. Sedi za radnim stolom, studentima koji ulaze nemarno deli nastavni
program, upućuje joj širok osmeh. Sjajno je izgledao tada, lep, inteligentan, s
drugog sveta, nezbunljiv. Šta se, dođavola, desilo s tim čovekom? I taj seks, ta
sila, to da radim ono što on želi, cepanje mog veša, kako me je prekrio svojim
telom. Što sebe lažeš, Pam - to ti se sviđalo. Učen čovek sa fantastičnim
znanjem intelektualne povesti Zapada, i uz to odličan predavač, možda najbolji
kog je uopšte imala. Zato je isprva i počela da razmišlja da diplomira filozofiju.
No, bilo je to nešto što on nikada neće saznati.

Pošto je iscrpla sve te ometajuće i uznemirujuće ljutite misli, okrenula se

mekšoj, tužnijoj realnosti: Džulijusovom umiranju. On je bio čovek vredan
ljubavi. Umire, ali je kao i uvek posvećen poslu. Kako to uspeva? Kako održava
koncentraciju? Kako i dalje brine za druge? A Filip, taj kreten, izaziva ga da se i
on otkrije. I Džulijusova strpljivost, nastojanje da ga pouči. Zar ne vidi kakva je
taj prazna posuda?

Počela je da fantazira kako neguje Džulijusa koji postaje sve slabiji;

donosi mu hranu, briše ga toplim peškirom, stavlja talk, menja čaršave i uvlači
se u njegov krevet i grli ga po celu noć. U grupi sada ima nečeg nadrealnog -
sve te male drame koje se odigravaju na sumračnom horizontu Džulijusovog
kraja. Kako je nefer što je on taj koji umire. Zapljusnuo ju je talas besa - ali
prema kome da ga usmeri?

Ugasivši lampu pored kreveta i čekajući da tableta za spavanje počne da

deluje, uočila je jednu prednost ove nove pometnje u svom životu: opsesija
Džonom koja je bila nestala tokom vipasana treninga i vratila se po dolasku iz
Indije, ponovo je iščezla - možda zauvek.
 Nema ruže bez trnja.

Ali ima mnogo trnova bez ruže.

28

Pesimizam kao način

života

Glavno Šopenhauerovo delo, Svet kao volja i predstava, koje je napisao u

svojim dvadesetim godinama, objavljeno je 1818, a dodatni drugi tom 1844. To
je spis zadivljujuće širine i dubine, u kome se iznose pronicljiva zapažanja o
logici, etici, epistemologiji, percepciji, nauci, matematici, lepoti, umetnosti,
poeziji, muzici, o potrebi za metafizikom i čovekovom odnosu prema drugima i
prema sebi. Ljudski usud je predstavljen u svojim najsumornijim aspektima:
smrti, izolaciji, besmislu života i patnji inherentnoj egzistenciji. Mnogi
intelektualci su ubeđeni da u Šopenhauerovom delu ima više dobrih ideja nego
kod bilo kog drugog filozofa, izuzimajući jedino Platona.

Šopenhauer je više puta izrazio želju i nadu da ga pamte po ovoj velikoj

knjizi. Kasnije je objavio drugi značajan rad, filozofske eseje i aforizme u dva
toma, naslovljene sa Parerga i paralipomena, što (prevedeno sa grčkog) znači
„preostali i dopunski radovi”.

U vreme Arturovog života psihoterapija još nije bila rođena, ali u

njegovim rukopisima je mnogo toga što ima veze sa terapijom. Glavno delo mu
počinje kritičkim osvrtom i nadovezivanjem na Kanta, koji je filozofiju
revolucionisao uvidom da realnost ne percipiramo već je konstituišemo. Kant je
shvatio da sve podatke koje dobijemo čulima naš nervni aparat filtrira i
rekombinuje tako da formiramo sliku koju zovemo realnost, a koja je zapravo
samo himera, fikcija potekla iz konceptualizacije i kategorizacije našeg uma.
Čak su i uzrok i posledica, sled, kvantitet, prostor i vreme zapravo
konceptualizacije, konstrukti, a ne entiteti „tamo napolju” u prirodi.

Štaviše, mi ne možemo „videti” izvan svoje procesirane verzije tog

spoljašnjeg; nemamo načina da saznamo šta je „stvarno” tamo, tj. šta je taj
entitet koji egzistira nezavisno od naše čulne i intelektualne obrade. Taj izvorni
entitet, koji je Kant nazvao Ding an sich (stvar po sebi), ostaće i mora zauvek
ostati nesaznatljiv za nas.

I mada se Šopenhauer saglasio da „stvar po sebi” nikada ne možemo

saznati, verovao je da joj se možemo više približiti nego što je to Kant smatrao.
Po njegovom mišljenju, Kant je prevideo glavni izvor raspoloživih informacija
o opaženom svetu (svetu fenomena): naša vlastita tela! Tela su materijalni
objekti; ona egzistiraju u vremenu i prostoru. A svi mi imamo izuzetno bogato
znanje o svojim telima - znanje koje ne potiče od perceptivnog i pojmovnog
aparata, već direktno znanje koje dolazi iznutra, znanje koje potiče iz osećanja.

Spoznaju koju dobijamo od tela ne uspevamo da konceptualizujemo i

saopštimo jer nam je glavnina unutrašnjeg života neprozirna. Nju potiskujemo i
ne dopuštamo joj da prodre u svest, pošto bi nam poznavanje naše dublje
prirode (okrutnosti, straha, zavisti, seksualne požude, nasilnosti, sebičnosti)
uzrokovalo više poremećaja no što bismo mogli podneti.

Zvuči poznato? Zvuči kao ona stara frojdijanska priča - nesvesno,

primitivni procesi, id, potiskivanje, samozavaravanje. Zar to nisu oni vitalni
zameci, primordijalni koreni psihoanalitičkog poduhvata? Imajmo na umu da je
Arturovo glavno delo objavljeno četrdeset godina pre Frojdovog rođenja.
Sredinom devetnaestog veka, u doba kad su Frojd i Niče bili školarci,
Šopenhauer je bio najčitaniji nemački filozof.

Kako razumemo te nesvesne sile? Kako ih posredujemo drugima? Iako se

ne mogu konceptualizovati, moguće ih je iskusiti i, prema njegovom mišljenju,
saopštiti direktno, bez reči, kroz umetnost. Otuda je umetnosti, naročito muzici,
posvećivao više pažnje nego bilo koji filozof.

A seks? Nije ostavljao nedoumicu u pogledu svog uverenja da seksualna

osećanja igraju krucijalnu ulogu u ljudskom ponašanju. Bio je i ovde, ponovo,
neustrašivi pionir: nijedan filozof pre njega nije imao tu pronicljivost (ili
hrabrost) da obradi plodonosni uticaj seksualnosti na naš unutrašnji život.

Religija? Šopenhauer je bio prvi veliki filozof koji će svoju misao

izgraditi na ateističkim temeljima. Otvoreno i žestoko poricao je natprirodno
tvrdeći, nasuprot tome, da u potpunosti živimo u prostoru i vremenu, te da su
svi imaterijalni predmeti lažni i nepotrebni konstrukti. Mada su mnogi drugi,
Hobs, Hjum, čak i Kant, možda imali agnostičke sklonosti, nijedan se nije
usudio da bude eksplicitan u pogledu svog neverovanja. Oni su, pre svega,
finansijski zavisili od država i univerziteta koji su ih zapošljavali, što ih je
onemogućavalo da ispolje bilo kakva antireligiozna raspoloženja. Artur nikada
nije bio zaposlen, niti mu je to bilo potrebno, i bio je slobodan da piše šta god
želi. Iz istog razloga je Spinoza, vek i po ranije, odbio ponude za visoke
položaje na univerzitetu i nastavio da glača sočiva.

A kakve zaključke je Šopenhauer izvukao iz svog unutrašnjeg znanja o

telu? To da je u nama, i u celoj prirodi, neumoljiva, nezasita, primalna životna
sila koju je nazvao voljom. „Gde god se u životu osvrnuli”, napisao je, „vidimo
težnju koja predstavlja srž ili ’po-sebi’ svega što postoji.” Šta je patnja?
„Ometanje te težnje preprekom na putu između volje i njenog cilja.” Šta je
sreća, blaženstvo? To je „postizanje cilja”.
 Želimo, želimo, želimo, želimo. Na svaku potrebu koju osvestimo dolazi
deset onih što čekaju u krilima nesvesnog. Volja nas vuče nemilosrdno, jer čim
se neka potreba jednom zadovolji, uskoro je zamenjuje druga, a zatim sledeća, i
sledeća, sve do kraja života.

Šopenhauer ponekad, da bi opisao dilemu ljudske egzistencije, evocira

mitove o Iksionovom točku ili o Tantalu. Iksion je bio kralj nelojalan Zevsu i za
kaznu vezan o vatreni točak koji se beskonačno okretao. Tantal, koji se usudio
da Zevsu prkosi, za oholost je kažnjen večitim iskušavanjem bez zadovoljenja.
Šopenhauer je smatrao da se ljudski život beskrajno vrti oko ose potreba koje
prati zasićenje. A da li nas sitost čini zadovoljnim? Avaj, samo nakratko. Gotovo
odmah javlja se dosada, te smo iznova stavljeni u pokret, ovoga puta da bismo
pobegli od njenih strahota.

Rad, briga, kuluk i nevolja dosuđeni su, nema sumnje, gotovo svakom
dok postoji. No, kada bi se sve želje ispunile čim se jave, kako bi ljudi
zaposlili svoje živote i potrošili vreme? Pretpostavimo da se ljudska rasa
preseli u Utopiju, gde sve raste samo od sebe i s neba padaju pečene ševe;
gde svako odmah nalazi svoju draganu i nema teškoća da je zadrži: tada
bi ljudi umirali od dosade ili se vešali; ili bi se tukli, hvatali za guše i
ubijali jedni druge i tako sebi nanosili više patnje nego što im je priroda
sada dodelila.

A šta je najstrašnije u samoj dosadi? Zašto žurimo da je razvejemo? Zato

što je to stanje u kojem ništa ne odvraća pažnju, koje vrlo brzo otkriva
neugodne bazične istine o postojanju - našu beznačajnost, našu besmislenu
egzistenciju, neumitno napredovanje u pravcu propadanja i smrti.

Dakle, šta je ljudski život do beskrajan ciklus želje, zadovoljenja, dosade

i nove želje? Važi li to za sve oblike života? Za ljude utoliko gore, kaže
Šopenhauer, jer se sa porastom inteligencije intenzivira i patnja.

Pa, da li je iko ikada srećan? Da li iko ikada može da bude srećan? Artur
misli da ne može.

Kao prvo, čovek nikada nije srećan, već čitav život provodi težeći ka
nečemu za šta smatra da će ga usrećiti; retko dostiže svoj cilj, a kada to
učini, samo je razočaran: na kraju se uglavnom nasuče, i u luku vraća bez
jarbola i konopaca. I onda je svejedno da li je bio srećan ili jadan; jer
njegov život nikada nije bio ništa više od sadašnjeg trenutka, koji uvek
iščezava, a sada je i to gotovo.

Život, koji se sastoji od neizbežne tragične nizbrdice, nije samo brutalan

već i sasvim nepredvidljiv.

Mi smo kao jaganjci zaigrani na polju, koje kasapin posmatra i bira jedno
po jedno; u svojim dobrim danima ne znamo kakvu nam nesreću sudbina
baš u tom trenutku sprema - bolest, progon, siromaštvo, sakaćenje,
slepilo, ludilo i smrt.

Da li su Šopenhauerovi pesimistički zaključci o ljudskoj sudbini bili do te

mere nepodnošljivi da je potonuo u očajanje? Ili je bilo obrnuto? Da li je to što
je bio nesrećan uzrokovalo da ljudski život smatra tužnom rabotom, za koju bi
najbolje bilo da do nje nikada nije ni došlo? Svestan ove zagonetke, Artur nas (a
i sebe) često podseća kako emocija ima snagu da pomrači i iskrivi spoznaju da
čitav svet pokazuje veselo lice onda kada imamo razloga da se radujemo, a
mračno i sumorno kad nas pritisne tuga.
 Ne pišem za gomilu... Svoj rad

ostavljam mislećim pojedincima

koji će se vremenom ispostaviti kao

retki izuzeci. Oni će se osećati onako

kao što sam se osećao ja, ili kako se

oseća mornar-brodolomnik na pustom ostrvu,

kojem trag bivših sapatnika donosi više

utehe nego svi kakadui i majmuni na drveću.

29

„Želeo bih da nastavim tamo gde sam stao”, reče Džulijus započinjući narednu
seansu. Glas mu je zvučao kruto, kao da čita pripremljen tekst. Požurio je, „Kao
i većina terapeuta koje znam, sa intimnim prijateljima prilično otvoreno
razgovaram o ličnim stvarima. Nije mi lako da se otkrijem na tako neuvijen i
čist način, tako direktno rizično kako su to neki od vas učinili nedavno. Ali
postoji jedan događaj koji sam ispričao samo jednom u životu - i to pre mnogo
godina, bliskom prijatelju.”

Pam, koja je sedela pored Džulijusa, prekide ga. Stavljajući ruku na

njegovu, reče: „Hej, ne moraš to da radiš. Filip te je gurnuo u tu situaciju, a kad
je Toni raskrinkao njegove glupe motive, čak se i izvinio zbog tog zahteva. Ja,
na primer, ne želim da kroz to prolaziš.”
 Ostali se složiše, ističući da je Džulijus uvek u grupi govorio o svojim
osećanjima i da je Filipov ja-ti ugovor jedna nameštaljka.

Gil dodade: „Počinjemo da se rasplinjavamo. Svi smo ovde jer nam treba
pomoć. Moj život je u haosu - videli ste to prošle nedelje. Ali koliko znam,
Džulijuse, ti nemaš problem sa intimnošću. Šta se time onda postiže?”

„Pre nekoliko nedelja”, Rebeka progovori svojim odsečnim, preciznim

tonom, „rekao si da sam se otkrila kako bih Filipu dala poklon. To je bilo
delimično tačno - ne i potpuna istina: sada mi je jasno da sam htela da ga
zaštitim od Paminog besa. Međutim, dok ovo govorim, moja poenta je... šta je
moja poenta? Moja poenta je da je priznanje šta sam uradila u Las Vegasu bilo
za mene dobra terapija - lakše mi je što sam to izbacila napolje. Ti si ovde da bi
meni pomogao, a nimalo mi neće pomoći ako razotkriješ nešto o sebi.”

Džulijus se veoma iznenadio - tako jak konsenzus bio je retkost u ovoj

grupi. No, mislio je da zna šta se dešava. „Osećam da veoma brinete zbog moje
bolesti - o meni mnogo vodite računa, ne želite da budem pod stresom. Zar ne?”

„Možda”, reče Pam, „ali što se mene tiče ima još nečeg - jednim delom
ne želim da otkriješ nešto mračno iz svoje prošlosti.”

Džulijus primeti znakove slaganja kod drugih i progovori, ne obraćajući

se nikom posebno: „Kakav paradoks! Otkako se bavim ovim poslom, non-stop
slušam pacijente kako se uglas žale što se terapeuti previše distanciraju i
otkrivaju premalo od svog privatnog života. I evo, sad kad sam na ivici da to
učinim, dočekuje me ujedinjeni front povika, ’Ne želimo da čujemo. Ne čini to.’
U čemu je stvar?”

Ćutali su.

„Želite da me vidite neokaljanog?”, upita ih.

Niko ne odgovori. „Izgleda da smo se zaglavili, tako da ću danas odbaciti

pristojnost i naprosto nastaviti, pa ćemo videti šta će da ispadne. Ova priča
vraća nas deset godina unazad, u vreme smrti moje žene. Oženio sam se sa
Mirijam, svojom devojkom iz srednje škole, dok sam studirao medicinu; pre
deset godina ona je poginula u saobraćajnoj nesreći u Meksiku. Bio sam očajan.
Iskreno rečeno, nisam siguran da sam se ikada oporavio od tog užasnog
događaja. Žaljenje je, na moje iznenađenje, imalo bizaran obrt: osetio sam
intenzivan talas seksualne energije. U to vreme nisam znao da je pojačana
seksualnost uobičajen odgovor na suočavanje sa smrću. Otada sam sreo mnogo
ljudi u žalosti preplavljenih seksualnom energijom. Razgovarao sam i sa nekima
koji su imali teške infarkte, a oni su mi pričali kako su pipkali bolničarke dok su
ih kolima hitne pomoći prevozili u bolnicu. U mom žalovanju postao sam
opsednut seksom, bio mi je neophodan - u velikom količinama - i kad su naše
prijateljice, udate i neudate, dolazile da me teše, ja sam koristio situaciju i imao
seksualni odnos s nekima od njih, čak i sa jednom Mirijaminom rođakom.”

Grupa je ostala nema. Svima je bilo nelagodno, izbegavali su susret

pogledima; neki su slušali prodoran cvrkut zebe na crvenom japanskom javoru,
koji je dopirao kroz prozor. U pojedinim trenucima, tokom svih ovih godina
provedenih u vođenju grupa, Džulijus bi poželeo da ima koterapeuta. Ovo je bio
jedan od tih trenutaka.

Naposletku, Toni je s mukom izustio: „Pa, šta je bilo s tim

prijateljstvima?”

„Prekinula su se, postepeno iščezla. Neke od žena sam kasnije slučajno

sretao, ali to nikada nismo pominjali. Bilo nam je veoma neprijatno. I jako smo
se stideli.”

„Žao mi je, Džulijuse”, reče Pam, „i žao mi je zbog tvoje žene - nisam
ništa znala o tome - i, naravno o... tim.... odnosima.”

„Ne znam šta da ti kažem, Džulijuse”, reče Boni. „Ovo je stvarno

neprijatno.”
 „Kaži nešto više o toj neprijatnosti, Boni”, reče Džulijus, osećajući teret
zadatka da samom sebi bude terapeut u grupi.

„Pa, ovo je sasvim novo. Prvi put si sebe ovako izložio u grupi.”

„Nastavi. Osećanja?”

„Osećam veliku napetost. Mislim, zato što je tako dvoznačno. Kad neko
od nas”, pokaza rukama okolo, „donese nešto bolno u grupu, mi znamo šta nam
je činiti - mislim, krenemo odmah da radimo iako možda ne znamo tačno kako.
Ali s tobom, ne znam...”

„Tačno, ono što je nejasno je zašto si nam ispričao”, reče Toni, naginjući
se napred, žmirkajući ispod debelih obrva. „Pitaću te nešto što sam naučio od
tebe, upravo prošle nedelje. Zašto sada? Da li zato što si se nagodio s Filipom?
Većina ljudi ovde rekla je ’ne’ - ta nagodba nema smisla. Ili ti treba pomoć zbog
osećanja koja su ostala nakon tih događaja? Mislim, razlozi da to podeliš s nama
nisu jasni. Ako hoćeš moju ličnu reakciju, nemam problem s tim što si radio.
Reći ću ti direktno, osećam isto što sam osećao kada su u pitanju bili Stjuart i
Gil i Rebeka - lično ne vidim ništa strašno u tvojim postupcima. Mogu da
zamislim da se i ja tako ponašam. Usamljen si, napaljen, neke ženske hoće da te
teše, ti im to dopustiš, i svi se dobro provedu. I one su verovatno isto želele.
Mislim, govorimo o damama kao da su one samo iskorišćene ili eksploatisane.
Dovodi me do besa, do belog usijanja, ta predstava o muškarcima koji preklinju
za mrvice seksa dok žene, sedeći na svojim tronovima, odlučuju da ga kad
milostinju udele ili ne udele. Kao da i one ne dobijaju nešto.”

Toni okrenu glavu čuvši Pam koja se lupila po čelu i pokrila lice rukama,
a primeti da se i Rebeka drži za glavu. „U redu, možda ću odbaciti ovo
poslednje, a ostaću pri onom zašto sada?”

„Dobro pitanje, Toni, hvala na podsticaju. Pre nekoliko minuta poželeo

sam da ovde imam koterapeuta koji bi mi pomogao, a onda si ti progovorio i
obavio posao. Dobar si, mogao bi da napraviš solidnu karijeru u terapiji. Hajde
da vidimo: zašto sada? Toliko puta sam ja drugima postavljao ovo pitanje, a sad
je verovatno ono prvi put postavljeno meni. Kao prvo, mislim da si u pravu
kada kažeš da razlog nije nagodba s Filipom. Ipak, to ne mogu da potpuno da
odbacim, jer ima nečega u onom ja-ti odnosu o kome je Filip govorio. Citiraću
ga, ’ideja nije bez vrednosti’.” Džulijus mu uputi osmeh, ali ovaj ne uzvrati.

Zatim nastavi, „Ono što imam na umu je da postoji problem s manjkom

reciprociteta u autentičnom terapijskom odnosu - to je jedno zamršeno pitanje.
Suočavanje s njim deo je razloga što sam prihvatio Filipov izazov.”

Ponadao se nekoj reakciji; imao je utisak da predugo govori. Okrenuo se

ka Filipu. „Kako se ti osećaš u vezi sa ovim što sam do sada rekao?”

Ovaj zavrte glavom, zatečen Džulijusovim pitanjem. Posle trenutka

premišljanja, reče: „Izgleda da ovde postoji generalna saglasnost da sam jedan
od onih koji je izabrao da obznani nešto veliko. To je netačno. Neko u grupi je
obelodanio nešto o svom iskustvu sa mnom, a ja sam otkrio šta sam radio jedino
zarad istorijske tačnosti.”

„Možeš li mi reći kakve to veze uopšte ima sa bilo čim?”, upita Toni.

„Upravo tako”, javi se Stjuart. „Što se tiče tačnosti, Filipe, prvo, neka se
zna, ja nisam od onih koji misle da si se otkrio. No ono glavno što hoću da
kažem je da tvoj odgovor nije ni blizu traženog. Nema nikakve veze s
Džulijusovim pitanjem o tome kako se osećaš.”

Filipa ovo kao da nije dotaklo. „Dobro. U redu, vratimo se na

Džulijusovo pitanje - mislim da me je zbunilo zato što nemam osećanja. U
onome što je rekao nije bilo ničega što iziskuje emocionalni odgovor.”

„Ovo je barem relevantno”, reče Stjuart. „Tvoj prethodni odgovor stigao

je niotkuda.”

„Tako sam umorna od tvoje igre pseudodemencije!” Pam, pljesnuvši

ozlojeđeno po butini, ispali ove reči ka Filipu. „I besna sam što odbijaš da me
zoveš po imenu! Uvredljivo je i imbecilno da o meni govoriš kao o ’nekome u
grupi’.”

„A pseudodemencija bi značila da se pravim da ne razumem?” upita Filip,

izbegavajući Pamin ubojiti pogled.

„Bogu hvala!”, reče Boni, podižući ruke. „Evo, prvi put ste se jedno
drugom obratili, stvarno razgovarate.”

Pam je ignorisala Boninu primedbu i nastavila da govori Filipu.

„Pseudodemencija je kompliment u poređenju sa onim što joj je alternativa.
Kažeš da ne nalaziš ništa u Džulijusovom komentaru što bi iziskivalo reakciju.
Kako neko može da nema reakciju na Džulijusa?” Streljala ga je pogledom.

„Na primer?” upita Filip. „Ti očigledno misliš da ja nešto treba da

osećam.”

„Da probamo sa zahvalnošću što je tvoje besmisleno i neosetljivo pitanje

shvatio ozbiljno? Ili sa poštovanjem što je održao ja-ti obećanje koje ti je dao?
Kako bi bilo da ti je žao zbog onoga kroz šta je prošao u prošlosti? Ili da si
fasciniran ili se čak poistovećuješ s njegovim nesavladivim seksualnim
osećanjima? Ili da mu se diviš zbog spremnosti da, uprkos bolesti, radi s tobom,
sa svima nama? A to je samo početak.” Povisi glas: „Kako možeš da nemaš
osećanja?” Skrenu pogled sa Filipa, prekidajući tako njihov kontakt.

Filip nije odgovarao. Sedeo je nepomično kao Buda, nagnut napred,

zureći u pod.

Dok je trajala duboka tišina koja je pratila Pamin emotivni izliv, Džulijus
se pitao kako najbolje da nastavi. Obično je bolje sačekati - jedan od omiljenih
terapijskih aksioma bio mu je „gvožđe se kuje kad je hladno!”

S obzirom da je terapiju uglavnom shvatao kao seriju pokretanja osećanja

i njihovo integrisanje, Džulijus je pomislio kako je taj dan obilovao
izražavanjem emocija. Možda je toga bilo i previše. Došao je trenutak da se
pređe na razumevanje i integrisanje. Izabravši zaobilazan put, obratio se Boni.
„Šta je značilo ono ’bogu hvala’?”

„Opet mi čitaš misli, Džulijuse. Kako to uspevaš? Baš sam razmišljala o

toj pošalici i zbog nje se pokajala. Bojim se da je ispala nekako loše i zvučala
kao podsmevanje. Da li je?” Pogledala je Pam, a zatim Filipa.

„Nisam to pomislila”, reče Pam, „ali, da, kad pogledam unazad, bilo je tu
i ruganja.”

„Izvini”, reče Boni. „Ali ova uzavrela situacija, tvoje i Filipovo ujedanje,
sva ta prepucavanja - samo mi je laknulo što ste postali direktni. A ti?”, okrenu
se ka Filipu. „Tebi se nije dopao moj komentar?”

„Izvini.” Filip je i dalje gledao u pod. „Nisam registrovao. Bio sam

svestan jedino sevanja u njenim očima.”

„Njenim?”, upita Toni.

„U Paminim očima.” Okrenu se prema njoj, glas mu na trenutak zadrhta,

„u tvojim očima, Pam.”

„Dobro je, čoveče”, reče Toni, „sad se pomeramo.”

„Da li si se uplašio, Filipe?”, upita Gil. „Nije lako naći se tome na putu,
zar ne?”

„Ne, trudio sam se da ne dozvolim da njen ubojiti pogled, njene reči,

njeno mišljenje utiču na mene. Mislim, Pam, tvoje reči, tvoje mišljenje.”

„Izgleda da ti i ja imamo nešto zajedničko, Filipe,” reče Gil. „Slični smo -

obojica imamo problem s Pam.”

Filip pogleda u Gila i klimnu glavom; možda je to bio znak zahvalnosti,

pomisli Džulijus. Kad je postalo jasno da Filip neće ponuditi više, Džulijus
pogleda uokolo kako bi uključio i ostale članove. Nikada nije propuštao priliku
da proširi mrežu interakcija: čvrsto poput jevanđeliste verovao je da što više
članova učestvuje, grupa je efektivnija. Želeo je da uključi Pam - njen izliv
emocija usmeren na Filipa još uvek je odzvanjao prostorijom. S tim ciljem,
obratio se Gilu i rekao: „Kažeš da nije lako naći se na putu Paminim
komentarima... prošle nedelje si je nazvao vrhovnim sudijom - možeš li o tome
da kažeš nešto više?”

„Oh, jasno mi je da je to nešto samo moje, nisam siguran i ne prosuđujem

baš dobro, ali...”

Džulijus ga prekide. „Stani! Zamrznimo akciju ovde, ovog trenutka.”

Okrenu se ka Pam: „Da vidimo šta je Gil upravo rekao. Ima li to veze sa onim
da nećeš ili ne možeš da ga slušaš?”

„Naravno”, reče Pam. „To je Gilova kvintesencija. Čuj, Gil, šta si

maločas izjavio: ’Ne obraćajte nimalo pažnje na ono što ću sada reći. Nije
važno - ja nisam važan - to je nešto samo moje. Neću da vređam. Ne slušajte
me! Tako ne samo da diskvalifikuješ sebe, već sve činiš otužnim. Nasmrt
dosadnim. Zaboga, Gil! Imaš nešto da kažeš? Onda ustani i reci!”

„Dakle, Gil,” upita Džulijus, „da si hteo da govoriš direktno, bez

okolišanja, šta bi rekao?” Taj stari dobri trik sa kondicionalom.

„Rekao bih joj - tebi, Pam - ti si onaj sudija kog se ja ovde plašim. Sediš
tu i sudiš o meni. Nelagodno mi je - ne, bukvalno sam preplašen u tvom
prisustvu.”

„To je direktno, Gil. Sad te slušam”, uzvrati Pam.

„Dakle, Pam”, reče Džulijus, „imamo dva muškarca ovde - Filipa i Gila -
koji kažu da te se boje. Imaš li neku reakciju na to?”

„Aha, veliku reakciju: ’To je njihov problem’!”

„Ima li šanse da bude i tvoj problem?” upita Rebeka. „Možda i drugi

muškarci u tvom životu osećaju isto.”

„Razmisliću o tome.”

„Ima li neko feedback na ovu poslednju razmenu?”, upita Džulijus.

„Mislim da Pam pomalo izvrdava”, reče Stjuart.

„Slažem se. Imam osećaj da se nećeš baš mnogo udubljivati, Pam”, reče
Boni.

„Da, totalno si u pravu. Mislim da me još uvek boli što je Rebeka rekla da
hoće da zaštiti Filipa od mog besa.”

„To je dilema, zar ne, Pam?”, upita Džulijus. „Baš kao što si rekla Gilu,
ceniš feedback bez zamajavanja, a kad ga dobiješ, joj, kako boli.”

„Tačno - možda i nisam tako čvrsta kao što izgledam. I, Rebeka, jeste me
zabolelo.”

Rebeka odgovori: „Žao mi je, Pam; to mi nije bila namera. Podrška Filipu
nije isto što i napad na tebe.”

Džulijus je čekao i pitao se u kom pravcu da usmeri grupu. Bilo je mnogo

opcija. Na stolu su se našli Pamin bes i suđenje drugima. I šta je s drugim
muškarcima, Tonijem i Stjuartom, gde su oni? Pam i Rebeka su se i dalje
nadmetale. Ili grupa treba da se pozabavi nezavršenim poslom sa Boni i njenom
podrugljivom izjavom? Ili da se više fokusira na Paminu erupciju emocija
prema Filipu? Znao je da je najbolje biti strpljiv; pogrešio bi ako bi ih prejako
gurao. Nakon samo nekoliko seansi definitivno je došlo do napretka u
popuštanju zategnutosti. Možda su uradili dovoljno za danas. Ipak, bilo je teško
proceniti; Filip je dao malo od sebe. Na njegovo iznenađenje, međutim, grupa je
krenula u sasvim neočekivanom pravcu.

„Džulijuse”, reče Toni, „pitao sam se nešto. Da li si zadovoljan

reakcijama koje si dobio na ono što si nam otkrio o sebi?”
 „Pa, nismo baš daleko odmakli. Da razmislim šta se dogodilo: rekao si mi
kako se ti osećaš, i Pam je to učinila, a onda su se ona i Filip upustili u njegovo
odsustvo emocija na moje otkrivanje. I ja ti još nisam odgovorio na pitanje
’zašto sada’; dozvoli da se na to vratim.” Polako se koncentrisao, veoma svestan
da njegovo samootkrivanje, kao i u slučaju bilo kog drugog terapeuta, uvek ima
dvostruku implikaciju: prvi nivo je sve ono što iz toga dobije za sebe, a drugi je
modelovanje koje se time uspostavlja u grupi.

„Mogu vam reći da nisam želeo da me odvratite od toga da priznam ono

što sam učinio. Mislim, gotovo svi ste pokušali da me zaustavite, ali ja sam bio
tvrdoglav, potpuno rešen da nastavim, što je za mene vrlo neuobičajeno. Nisam
siguran da do kraja razumem, ali ima tu nečeg važnog. Zanimalo te je, Toni, da
li sam tako tražio pomoć - ili možda oproštaj. Ne, nije bilo to; davno sam sebi
oprostio, posle godina rada s prijateljima i terapeutom. Ono što sa sigurnošću
mogu reći jeste da u prošlosti, tu mislim pre melanoma, ne bih nikad, ni za
hiljadu godina, u grupi rekao ovo što sam rekao danas.”

„Pre melanoma”, nastavio je, „to je ključ. Svima nam je izrečena smrtna
presuda - znam da me dobro plaćate za ovakve vesele izjave - ali saznanje da je
to zvanično, zapečaćeno i čak datirano svakako je postalo moj fokus. Melanom
mi daje čudan osećaj rasterećenja koji ima mnogo veze sa mojim otkrivanjem
danas. Možda sam zbog toga zavapio za koterapeutom - nekim objektivnim ko
će osigurati da i dalje postupam u vašem najboljem interesu.”

Zastade, a zatim dodade: „Primetio sam da niko nije reagovao kad sam
prokomentarisao kako ste danas vodili računa o meni.”

Nakon nekoliko trenutaka tišine, reče, „I dalje ne reagujete. Vidite, zato

mi nedostaje koterapeut. Uvek sam verovao da ako postoji nešto veliko o čemu
se ne govori, onda se ni na čemu drugom važnom ne može raditi. Moj posao je
da uklanjam barijere; poslednje što želim jeste da budem barijera. Ja iz ove kože
ne mogu, a osećam kako me izbegavate ili, da se tako izrazim, izbegavate moju
fatalnu bolest.”

Boni reče: „Ja želim da razgovaramo o onome što ti se dešava; ali ne

želim da ti nanosim bol.”

Ostali se složiše.

„Daa, sad ste uperili prst na to. Dobro slušajte šta ću vam reći: postoji
samo jedan način da me povredite - a to je da presečete kontakt sa mnom. Teško
je komunicirati s nekim ko je fatalno oboleo - znam to. Ljudi su skloni da budu
previše obzirni; ne znaju šta je ispravno reći.”

„To važi za mene”, reče Toni. „Ne znam šta da kažem. Ali probaću da
ostanem s tobom.”

„Osećam to, Toni.”

„Zar nije tačno”, reče Filip, „da se ljudi plaše kontakta sa unesrećenima
zato što ne žele da se suoče sa smrću koja čeka svakog od njih.”

Džulijus klimnu glavom. „Ovo zvuči značajno, Filipe; hajde da dalje

istražimo.” Da je bilo ko drugi sem Filipa ovo rekao, Džulijus bi sigurno pitao
da li izražava vlastita osećanja. Međutim, u ovoj fazi, jedino je želeo da podrži
Filipovo uključivanje. Pogledao je okolo, iščekujući reakcije.

„Možda”, reče Boni, „nije bez osnova ono što Filip govori jer nedavno
sam imala košmare u kojima nešto pokušava da me ubije, a tu je i mora koju
sam opisala - kad jurim za vozom koji se raspada.”

„Znam da se ispod površine mnogo više plašim nego obično”, uključi se

Stjuart. „Jedan od mojih drugara s tenisa je dermatolog i ovog meseca dvaput
sam mu tražio da mi pregleda fleke na koži. Melanom mi se uvrteo u glavu.”

„Džulijuse”, progovori Pam, „otkako si mi rekao za melanom stalno si mi

na pameti. Ima nešto u onome što ste mi rekli, da sam oštra s muškarcima, ali ti
predstavljaš veliki izuzetak - najdivniji si čovek kog znam. I da, ja imam
zaštitnički odnos prema tebi. Osetila sam to kad te je Filip prozvao. Mislila sam
- i dalje mislim - da je to od njega bezdušno i bezosećajno. I pitanje je da li sam
svesnija sopstvene smrti - možda i jesam, ali to ne znam. Ono što mogu da
kažem jeste da tragam za rečima koje bi te utešile. Prošle noći čitala sam nešto
zanimljivo, deo iz memoara Govori, sećanje Nabokova, gde se život opisuje kao
varnica između dva istovetna jezera tame, tame pre rođenja i tame posle smrti, i
kako je čudno što nas toliko brine ova poslednja, a tako malo ona prva. Nekako
mi je delovalo neverovatno umirujuće i odmah sam ga obeležila za tebe.”

„To je dar, Pam. Hvala ti. Jedna izuzetna misao. I jeste umirujuća, mada
nisam siguran na koji način. Prijatnije se osećam u vezi sa prvim jezerom, koje
prethodi rođenju - kao da je dobronamernije - možda ga ja ispunjavam
obećanjem, potencijalom za ono što će doći.”

„Ta misao”, reče Filip, „takođe je umirila i Šopenhauera, od koga ju je,

uzgred rečeno, Nabokov bez sumnje uzeo. Šopenhauer je rekao da ćemo posle
smrti biti isto što smo bili pre rođenja, a zatim se upustio u dokazivanje
nemogućnosti postojanja više od jedne vrste ništavila.”

Džulijus nije imao priliku da odgovori. Pam je Filipu uputila besan

pogled i obrecnula se: „Upravo ovo savršeno ilustruje zašto je tvoja želja da
budeš terapeut monstruozna šala. Nalazimo se usred nežnih emocija, a ono što
je tebi najvažnije, ono što je tebi jedino važno, jeste pitanje autorstva. Misliš da
je Šopenhauer jednom rekao nešto otprilike slično. Vrlo važno!”

Filip zatvori oči i poče da recituje: „’Čovek se, nakon hiljade i hiljade
godina neegzistiranja, na svoje veliko zaprepašćenje odjednom nađe u
egzistenciji; onda živi neko vreme, a potom, opet, dolazi isto tako dug period
kad više ne egzistira’: Naučio sam mnogo toga Šopenhauerovog napamet: ovo
je treći paragraf eseja „Dodatne napomene doktrini ništavnosti egzistencije”. Da
li je ovo, po tvom mišljenju, dovoljno otprilike?”
 „Deco, deco, prekinite”, povika Boni visokim tonom.

„Opuštaš se, Boni. To mi se sviđa”, reče Toni.

„Imate li još nekih osećanja, bilo ko?”, upita Džulijus.

„Ne želim da budem uhvaćen u ovoj unakrsnoj vatri. Koristi se teška

artiljerija”, progovori Gil.

„Daa”, reče Stjuart, „nijedno od njih dvoje ne propušta priliku da zada

udarac. Filip mora da komentariše nečije korišćenje Šopenhauerovih misli, a
Pam ne može da odoli prilici da Filipa nazove monstruoznom šalom.”

„Nisam rekla da je on monstruozna šala. Rekla sam...”

„O’ladi, Pam, sad cepidlačiš. Znaš na šta sam mislio.” Stjuart nije
odstupao. „A i ta provala besa oko Nabokova - to je bilo neprimereno. Prvo
vređaš njegovog idola, a onda hvališ nekog drugog ko je pozajmio
Šopenhauerove reči. Šta je tako loše u tome što Filip hoće da te ispravi? Kakav
je zločin ako ukazuje da Šopenhauer ima prioritet?”

„Moram da kažem nešto”, reče Toni. „Kao i obično, ne znam ko su ti

tipovi - bar ne znam za Nabo... Nobo?”

„Nabokov”, odgovori Pam, blagim tonom rezervisanim samo za Tonija,

„veliki ruski pisac. Možda si čuo za njegov roman Lolita.”

„Daa, gledao sam to. Dakle, u ovoj vrsti razgovora upadam u začarani
krug - zbog toga što nešto ne znam osećam se glupo, zato zaćutim, a onda se
osećam još gluplje. Moraću i dalje da razbijam taj obrazac tako što ću govoriti.”
Okrenu se ka Džulijusu: „Eto odgovora na tvoje pitanje o osećanjima, to je
jedno osećanje - glupost. Drugo je što sam na tren, kad je Filip rekao ’da li je to,
po tvom mišljenju, dovoljno otprilike?’ uhvatio pogledom njegove zube - oštri
su, baš oštri. I još nešto osećam prema Pam”, okrenu se ka njoj, „ti si moja cura
- stvarno mi se sviđaš, ali reći ću ti nešto: Nikako ne bih voleo da se na mene
naljutiš.”

„Čula sam te”, uzvrati Pam.

„I, i...”, nastavi Toni, „zaboravio sam najvažnije što sam hteo da kažem -
da nas je cela ova prepirka skrenula s puta. Pričali smo kako te možda štitimo ili
izbegavamo, Džulijuse. A sa Pam i Filipom brzo smo skrenuli s teme. Zar to
opet nije izbegavanje?”

„Znaš, ne osećam tako. Kad radimo ovako intimno kao sada, nikad se ne
zadržimo na jednom koloseku. Struja misli stalno se preliva u nove kanale i,
uzgred”, Džulijus se obrati Filipu, „ovaj izraz - intimno - upotrebljavam sasvim
namerno. Smatram da je tvoja ljutnja - koju vidimo da se probila ovde po prvi
put - zaista znak intimnosti. Mislim da ti je dovoljno stalo do Pam da na nju
možeš da se naljutiš.”

Znao je da ovaj neće sam odgovoriti, pa ga je podstakao. „Filipe?”

Odmahujući glavom, Filip uzvrati: „Ne znam kako da procenim tvoju

hipotezu, no ima nešto drugo što hoću da kažem. Priznajem da sam i ja, poput
Pam, tražio nešto utešno ili bar relevantno što bih ti rekao. Sledim
Šopenhauerov običaj da svaki dan završim čitajući Epikteta ili Upanišade.”
Pogleda u Tonijevom pravcu. „Epiktet je rimski filozof iz drugog veka, a
Upanišade je stari sveti hindu tekst. Pre neko veče pročitao sam pasus iz
Epikteta koji mi se čini vredim i kopirao ga. Ovo je grub prevod s latinskog na
savremeni govor.” Posegnuo je za torbom, podelio svima kopije, a zatim,
zatvorenih očiju izrecitovao pasus.

Kad se, nakon plovidbe morem, brod ukotvi, ti izlaziš da doneseš vode i
usput sakupiš nešto korenja i školjki. Ali na pameti uvek treba da imaš
brod i da se stalno osvrćeš jer, ako te gospodar broda pozove, poziv
moraš poslušati i sve ostaviti, ukoliko nećeš da te tretiraju kao ovce koje
 vezuju i bacaju u potpalublje.

Tako je i sa ljudskim životom. Ako su nam, umesto školjki i korenja, na

raspolaganju žena i deca, ništa ne treba da nas omete da ih uzmemo. No,
ukoliko gospodar pozove, potrči ka brodu, odbaci sve i ne osvrći se. A
ako si u starosti, od broda se ne udaljavaj ni za tren, kako se ne bi desilo
da kad gospodar pozove ti ne budeš spreman.

Filip završi i ispruži ruke kao da kaže, „To je to.”

Svi su pažljivo proučili odlomak. Bili su zbunjeni. Tišinu je prekinuo

Stjuart, „Evo, ja pokušavam, Filipe, ali ne kapiram. Šta ovde ima vredno za
Džulijusa? Ili za nas?”

Džulijus pokaza na svoj sat. „Žao mi je što ovo moram da kažem, ali
vreme nam je isteklo. Dozvolite, međutim, da zazvučim kao učitelj i da ukažem
na nešto. Izjavu ili postupak obično sagledavam iz dve perspektive - sadržaja i
procesa - a pod procesom podrazumevam šta nam govore o prirodi odnosa
između uključenih strana. Kao i ti, Stjuarte, ni ja u ovom trenutku ne razumem
sadržaj Filipove poruke: moraću da je proučim, i možda če taj sadržaj biti tema
sledeće seanse. Ali, ponešto razumem o procesu. Ono što znam, Filipe, jeste da
si, kao i Pam, mislio na mene, želeo da mi daš poklon, i donekle dopro u tom
pravcu: napamet si naučio taj odlomak i napravio kopije. A šta je njegovo
značenje? Biće da odražava tvoju brigu za mene. I kako se ja zbog toga
osećam? Dirnut sam, zahvalan i jedva čekam da dođe vreme kad ćeš moći svoju
brižnost da izraziš vlastitim rečima.”
 Život se može uporediti s parčetom

izvezene tkanine čije se lice otkriva

svakom tokom prve polovine životnog veka,

a naličje tokom druge. Ovo potonje nije tako lepo,

ali je poučnije jer nam omogućava da sagledamo

kako su niti povezane.

30

Džulijus je posmatrao kako članovi grupe odlaze silazeći prednjim stepenicama

na ulicu. Umesto da se svako uputi ka svojim kolima, produžili su zajedno,
nesumnjivo ka kafeu. Oh, kako bi rado zgrabio jaknu i sleteo dole da im se
pridruži. Ali, bio bi to neki drugi dan, drugi život, drugi par nogu, pomislio je
dok se vukao hodnikom ka kompjuteru u radnoj sobi da bi uneo beleške sa
seanse. Odjednom je promenio mišljenje, vratio se u sobu za terapiju, izvadio
lulu i počeo da uživa u bogatoj aromi turskog duvana. Na umu nije imao ništa
drugo do da se minut-dva naprosto greje na žaru grupne seanse.

Ovaj susret, kao i poslednja tri ili četiri, ostavio je snažan pečat. U
mislima se vratio na grupe pacijentkinja obolelih od raka dojke koje je davno
vodio. Koliko puta su samo članice pominjale zlatan period koji nastupa kada se
prevaziđe panika izazvana uvidom da će zaista umreti. Neke su govorile da ih je
život s karcinomom učinio mudrijima, samoostvarenijima, a druge su menjale
životne prioritete, postajale jače, učile da kažu ’ne’ aktivnostima koje više nisu
cenile a ’da’ onome što im je zaista važno na primer, pružanju ljubavi porodici i
prijateljima, posmatranju lepote kojom su okružene, uživanju u promenama
godišnjih doba. Ali kakva šteta, mnoge su se žalile, što su tek kad je njihova tela
proždirao rak naučile kako da žive.

Ove promene bile su toliko dramatične - jedna pacijentkinja je čak

izjavila, „Rak leči psihoneurozu” - da je u nekoliko navrata napravio štos tako
što je studentima opisao samo psihološke promene, a onda ih upitao koja je
vrsta terapije bila primenjena. Kako bi ih šokiralo kad bi čuli da tu razliku nije
proizvela terapija niti lekovi, već suočavanje sa smrću. Mnogo je dugovao tim
pacijentkinjama. Kakav su one model za njega u ovom teškom periodu bile, i
kakva šteta što to ne može da im kaže. Živi kako valja, opomenuo se, i uzdaj se
da će ono dobro teći od tebe čak i ako za to nikada ne saznaš.

A kako se ti nosiš sa svojim kancerom, zapitao se. Znam mnogo o fazi

panike iz koje, hvala bogu, izlazim, iako i dalje postoje oni trenuci u tri ujutru
kad me obuzme strah sa svojim bezimenim užasom koji ne ustupa ni pred
kakvom racionalizacijom niti retorikom - osim pred valijumom, svetlošću zore
ili utešnom toplom kupkom.

No, da li sam se promenio ili postao mudriji, zapitao se. Imao svoj zlatni
period? Možda sam bliži svojim osećanjima - možda je u tome rast. Mislim, ne,
znam da sam postao bolji terapeut - osetljiviji sam slušalac. Da, definitivno sam
drugačiji terapeut. Pre melanoma nikada ne bih rekao da sam zaljubljen u grupu.
Ne bih ni sanjao da ću otkriti tako intimne detalje iz svog života - Mirijaminu
smrt, svoj seksualni oportunizam. A moja neizdrživa prisila da se danas grupi
ispovedim - odmahnuo je glavom u neverici - to je nešto za čuđenje, pomisli.
Kao da me nešto gura protiv moje volje, protiv onoga kako sam obučavan,
protiv sopstvene doktrine.

Jedno je sigurno, nisu želeli da me čuju. Toliko o otporu! Nisu želeli da

uzmu učešća u mojim gresima niti u mom mračnjaštvu. Ali, čim sam to izneo na
videlo, pojavilo se nešto zanimljivo. Toni je postao neko drugi! Ponašao se kao
vešt terapeut - pitao da li sam zadovoljan reakcijom grupe, pokušavao da
normalizuje moje ponašanje, insistirao na „zašto sada.” Sjajno. Gotovo da sam
mogao da ga zamislim kako nakon mog odlaska vodi grupu - to bi bilo nešto -
terapeut koji je bivši propali đak, osuđivan u prošlosti. I drugi - Gil, Stjuart,
Pam - prišli su, brinuli o meni i održavali grupni fokus. Jung je imao nešto
drugo na umu kada je rekao da samo ranjen iscelitelj može odista da leči, ali
možda usavršavanje pacijentovih terapijskih veština jeste dovoljno dobro
opravdanje za terapeutovo otkrivanje sopstvenih rana.

Teškim korakom je krenuo niz hodnik ka radnoj sobi i nastavio da

razmišlja o seansi. I Gil - kakvim se samo danas pokazao! To što je Pam nazvao
„vrhovnim sudijom” bilo je fantastično - i tačno. Moram da pomognem Pam da
taj feedback prihvati. Evo slučaja gde je Gilov pogled oštriji od mog. Toliko
dugo volim Pam da sam prevideo njenu patologiju - možda joj zbog toga nisam
bio od pomoći u opsesiji vezanoj za Džona.

Uključio je kompjuter i otvorio fajl sa naslovom Zapleti za kratke priče,

koji je sadržavao veliki neostvareni projekat u njegovom životu: da bude pravi
pisac. Dobro je pisao stručne tekstove, dao značajan doprinos profesiji (objavio
je dve knjige i stotine članaka u psihijatrijskim časopisima), ali je žudeo da se
ogleda u književnosti i decenijama je iz svoje mašte i iz prakse sakupljao
zaplete za kratke priče. Iako je nekolicinu započeo, nikad nije nalazio vremena,
ni hrabrosti, da ih završi i pošalje izdavačima.

Listajući naslove zapleta, kliknuo je na „Žrtve se suočavaju sa svojim

neprijateljem” i pročitao dve svoje ideje. Prvo suočavanje se odigrava na
luksuznom brodu koji krstari turskom obalom. Psihijatar ulazi u brodsku
kockarnicu i na drugoj strani zadimljene prostorije ugleda bivšeg pacijenta,
prevaranta koji ga je svojevremeno „prešao” za sedamdeset pet hiljada dolara. U
drugom zapletu suočavanja, ženi advokatu je dodeljena pro bono odbrana
čoveka optuženog za silovanje. Na prvom razgovoru koji s njim vodi u zatvoru,
posumnja da je to čovek koji ju je silovao pre deset godina.

Uneo je novu zabelešku: „U terapijskoj grupi žena sreće čoveka koji joj je
davno bio profesor i seksualno je iskoristio.” Nije loše. Veliki potencijal za
književno delo, pomislio je, iako je znao da ga nikada neće napisati. Postojali su
problemi etičke prirode: bila bi mu potrebna dozvola od Pam i Filipa, a takođe i
da prođe deset godina koje on nije imao. Ali, to je predstavljalo potencijal i za
dobru terapiju. Bio je siguran da odatle može proizaći nešto pozitivno - bude li
samo u stanju da ih oboje zadrži u grupi i nosi teret bola zbog otvaranja starih
rana.

Uzeo je Filipov prevod priče o putnicima na brodu. Pročitao ju je

nekoliko puta, nastojeći da dokuči njeno značenje ili važnost. No, ipak je
završio odmahujući glavom. Filip ju je ponudio kao utehu. Ali gde je tu bila
uteha?
 Čak i bez posebnog povoda,

ja sam u stanju stalne strepnje

zbog čega vidim i tražim opasnosti

i tamo gde ih nema; to mi beskrajno

uveličava najsitniju brigu i maksimalno

otežava zajedništvo s ljudima.

31

Kako je Artur živeo

Po sticanju doktorata, Artur je boravio u Berlinu, nakratko u Drezdenu,

Minhenu i Manhajmu, a zatim je, bežeći pred epidemijom kolere, poslednjih
trideset godina života proveo u Frankfurtu koji - izuzimajući jednodnevna
putovanja - više nije napuštao. Bez plaćenog posla, živeo je u iznajmljenim
sobama, lišen doma, ognjišta, žene, porodice, intimnih prijateljstava. Nije imao
društveni krug u kom se kretao, bliska poznanstva, niti osećanje pripadnosti
zajednici - čak je često bio predmet lokalnih šala. Sve do pred sam kraj života
nije imao slušaoce ni čitaoce, niti prihode od pisanja. Pošto je održavao odnose
sa vrlo malo ljudi, njegovu oskudnu korespondenciju čine primarno poslovna
pisma.

Uprkos nedostatku prijatelja, o njegovom privatnom životu znamo ipak

više nego o životu većine filozofa jer je bio zapanjujuće ličan u svojim
filozofskim spisima. Na primer, početnim pasusima uvoda u svoje glavno delo,
Svet kao volja i predstava, daje personalnu notu neuobičajenu za jednu
filozofsku raspravu. Čistoća i jasnoća njegove proze odmah čini očiglednom
želju da sa čitaocem komunicira lično. Najpre ga upućuje kako da čita tu knjigu,
s molbom da je pročita dva puta - i da to učini s mnogo strpljenja. Zatim mu
sugeriše da se prvo upozna s njegovom prethodnom knjigom, O četvorostrukom
korenu stava dovoljnog razloga, koja služi kao uvod ovoj, i uverava ga da će
mu biti zahvalan na tom savetu. Zatim kaže da će mu još korisnije biti ukoliko
se uputi u veličanstveno delo Kanta i božanskog Platona. Ali navodi i da je kod
Kanta otkrio ozbiljne greške, o kojima raspravlja u dodatku (koji takođe treba
prethodno proučiti) i, zatim, da su oni koji poznaju Upanišade najpripremljeniji
da shvate njegovu knjigu. A na samom kraju (s pravom) primećuje da čitalac
mora da je sve ljući i nestrpljiviji zbog ovih zahteva koji su drski, neskromni i
traže mnogo vremena. Kako je čudno da je najličniji od svih filozofskih autora
živeo tako bezlično.

Pored ovakvih obraćanja umetnutih u dela, Šopenhauer otkriva mnogo od

svoje intime u autobiografskom dokumentu s grčkim naslovom, Eιζεαυτον (O
sebi), rukopisu zaodenutom velom misterije i kontroverzi, čija se neobična
storija odvija ovako:

Pozno u životu, oko Artura se formirao mali krug entuzijasta, ili

„jevanđelista”, koje je tolerisao ali ih nije poštovao niti voleo. Ovi poznanici su
ga često slušali kako pominje O sebi, autobiografski dnevnik u koji je
prethodnih trideset godina beležio opservacije lične prirode. Međutim, nakon
njegove smrti, desilo se nešto čudno: rukopis O sebi nije se nigde mogao
pronaći. Posle uzaludne potrage, Šopenhauerovi sledbenici su se o nestalom
dokumentu raspitivali kod Vilhelma Gvinera, izvršioca Šopenhauerovog
testamenta. On ih je informisao da O sebi više ne postoji: postupio je po
Šopenhauerovim instrukcijama i rukopis spalio čim je ovaj umro.

No ubrzo zatim, taj isti Vilhelm Gviner je napisao prvu Šopenhauerovu

biografiju, a dotični jevanđelisti su tvrdili da prepoznaju delove spisa O sebi,
bilo kao direktne citate bilo kao parafraze. Da li je Gviner napravio kopiju
rukopisa pre nego što ga je spalio? Ili ga uopšte nije spalio, već zadržao kako bi
ga iskoristio za tu biografiju? Kontroverza je besnela decenijama, a na kraju je
jedan drugi Šopenhauerov učenik rekonstruisao dokument na osnovu Gvinerove
knjige i ostalih Šopenhauerovih rukopisa, te objavio Eιζεαυτον od četrdeset
sedam strana na kraju četvorotomne Nachlass (Rukopisne zaostavštine). Čitati
O sebi predstavlja neobično iskustvo pošto svaki paragraf prati izlaganje
njegovog zamršenog porekla, često duže od samog teksta.

Zbog čega Artur Šopenhauer nikada nije dobio posao? Priča o njegovoj
samoubilačkoj strategiji za osvajanje pozicije na univerzitetu jedna je od onih
bizarnih anegdota koje nalazimo u svakoj Šopenhauerovoj biografiji. Kad je
imao trideset dve godine (1820) prvi put mu je ponuđena profesura, naime,
jedan privremen i veoma slabo plaćen posao predavača filozofije (Privatdozent)
na univerzitetu u Berlinu. A on je, ništa manje, odmah i namerno svoje časove
(kurs pod nazivom „Suština sveta”) zakazao u isto vreme kada je predavanja
držao i Georg Vilhelm Hegel, šef odeljenja i najčuveniji filozof tog doba?

Dve stotine radoznalih studenata guralo se na Hegelovo predavanje, a

samo je pet došlo da čuje Šopenhauera koji se, prema sopstvenim rečima,
nalazio u osvetničkoj misiji oslobađanja postkantovske filozofije od praznih
paradoksa i od savremenog, izvitoperenog i opskurnog filozofskog jezika. Nije
bila tajna da su Šopenhauerove mete bili Hegel i njegov prethodnik Fihte
(filozof koji je život započeo kao guščar i prepešačio čitavu Evropu kako bi se
susreo s Kantom). Razume se, mladog Šopenhauera ovo nije omililo ni Hegelu
ni drugim profesorima, i pošto se narednog semestra nijedan student nije
pojavio na Šopenhauerovom kursu, njegova kratka i nesmotrena akademska
karijera bila je okončana: nikada više nije držao javna predavanja.

Za svojih trideset godina u Frankfurtu, sve do smrti 1860, Šopenhauer se

držao određenog dnevnog rasporeda, gotovo identičnog Kantovoj dnevnoj
rutini. Dan bi započinjao sa tri sata pisanja, posle čega bi sat ili dva svirao
flautu. Svakodnevno je plivao u hladnoj Majni; to je retko preskakao čak i usred
zime. Uvek je ručavao u istom klubu, Englischer Hof, odeven u frak i belu
kravatu, kostim koji je bio u modi u njegovoj mladosti, a potpuno promašen u
Frankfurtu sredinom devetnaestog veka. Klub su pohodili radoznalci, željni da
sretnu filozofa-osobenjaka i džangrizavca.

Obilje je anegdota o Šopenhaueru iz kluba Englischer Hof o njegovom

enormnom apetitu (često bi jeo za dvojicu, a kada bi to neko prokomentarisao,
odgovorio je da takođe i misli za dvojicu), plaćanju duplog obroka kako ne bi
imao suseda za stolom, osornoj ali oštroumnoj komunikaciji, izlivima
ćudljivosti, crnoj listi osoba sa kojima je odbijao da govori, sklonosti da
diskutuje o nedoličnim i šokantnim temama, na primer da pohvali novo naučno
otkriće koje omogućava da se izbegne venerična infekcija tako što se posle
seksualnog odnosa penis umoči u blagi rastvor praška za izbeljivanje.

Iako je uživao u ozbiljnim razgovorima, retko bi pronalazio društvo za

trpezom koje bi smatrao vrednim svog vremena. U jednom periodu je imao
običaj da, pre nego što sedne za sto, na njega stavi zlatnik i na odlasku ga
pokupi. Oficir koji je često ručavao za istim stolom nekom prilikom ga je pitao
šta je cilj ove izvedbe. Šopenhauer je odgovorio da će zlatnik pokloniti
siromašnima onoga dana kad bude čuo da oficiri vode ozbiljan razgovor koji se
ne vrti isključivo oko konja, pasa ili žena. Za obrokom bi svog pudla Atmana
oslovljavao sa „vi, gospodine”, a ako bi se Atman rdavo ponašao, obraćao mu se
sa „ti, čoveče!”

Ispričane su mnoge anegdote o njegovom britkom humoru. Jednom mu je

neki gost postavio pitanje na koje je naprosto odgovorio: „Ne znam”. Taj mladić
je prokomentarisao: „Vidi, vidi, a ja sam mislio da vi, veliki mudrac, sve znate!”
Šopenhauer je uzvratio: „Ne, znanje je ograničeno, samo je glupost
neograničena!” Pitanja koja su mu upućivana od strane žena ili o ženama,
odnosno braku, po pravilu su kod njega izazivala jetke reakcije. Jednom je bio
prisiljen da trpi društvo vrlo pričljive dame, koja je do detalja opisivala svoj
nesrećni brak. Strpljivo ju je saslušao, a kad ga je upitala da li je razume,
odgovorio je, „Ne, ali razumem vašeg muža.”

U jednom drugom razgovoru upitan je da li bi se oženio.

„Nemam nameru da se ženim jer bi mi to samo donelo brige.”

„A zašto bi to bilo tako?”

„Bio bih ljubomoran jer bi me žena varala.”

„Zbog čega ste u to tako sigurni?”

„Jer bih to zaslužio.”

„A zašto?”

„Jer sam se oženio.”

Oštru reč uputio je i na adresu doktora, primećujući da imaju dve vrste

rukopisa: jedan jedva čitljiv za recepte i drugi, jasan i normalan za račune.

Pisac koji je pedesetosmogodišnjeg Šopenhauera viđao za ručkom 1846.

opisao ga je ovako:

Dobro građen... uvek dobro odeven, mada demode... srednje visine,

kratke srebrnaste kose... živih i izuzetno inteligentnih plavih očiju posutih
pegicama... odaje introvertnu i, kad govori, gotovo baroknu prirodu, a
 svakodnevno proizvodi priličnu količinu materijala za jeftinu satiru...
društva za stolom. Otuda je taj često komično razljućeni, a u suštini
bezopasni i dobroćudno džangrizavi gost za trpezom postao predmet šala
beznačajnih ljudi koji su ga redovno - mada, istina, ne zlonamerno -
izvrgavali podsmehu.

Posle ručka bi se zaputio u dugu šetnju, često vodeći glasan monolog ili
konverzaciju s psom, što je izazivalo zadirkivanje dece. Večeri je provodio u
sobi, čitajući i ne primajući posetioce. Nema podataka da je bio u romantičnim
vezama tokom godina provedenih u Frankfurtu, a 1831, u četrdeset trećoj,
stavio je među beleške O sebi: „Neizvesnost življenja bez posla i s malim
prihodom može se podneti samo u celibatu”.

Nakon prekida odnosa s majkom, u njegovoj trideset prvoj godini, više se

nikada nisu sreli, ali su dvanaest godina kasnije, 1813, zapodenuli sporadičnu
poslovnu prepisku koja je trajala sve do njene smrti 1831. godine. Jednom, kada
se razboleo, uputila mu je poruku lične prirode, što je bilo neuobičajeno: „Dva
meseca provesti u sobi ne videvši nikog živog, to nije dobro, sine, i žalosti me.
Čovek ne može i ne sme toliko da se izoluje.”

Artur i njegova sestra Adela povremeno su razmenjivali pisma, u kojima

je ona neprestano nastojala da mu se približi nudeći uvek podršku koju za sebe
nije tražila. No, on je svaki put uzmicao. Adela, koja se nikada nije udala, živela
je u dubokoj depresiji. Kada joj je saopštio da se seli iz Berlina kako bi izbegao
koleru, odgovorila je da bi ona volela da se zarazi i time stavi tačku na svoju
bedu. Ali, Artur se još više izmakao, apsolutno odbijajući da bude uvučen u njen
život i njenu depresiju. Otkako je napustio dom, imali su samo jedan kratak i
neuspešan susret, 1840, a devet godina kasnije Adela je umrla.

Novac mu je bio stalni izvor brige tokom čitavog života. Majka je Adeli
ostavila mali posed, no od njega posle Adeline smrti ništa nije ostalo. Uzalud je
nastojao da nađe posao kao prevodilac, a do pred kraj života knjige mu se nisu
prodavale niti su bile prikazivane u štampi.

Ukratko, živeo je bez ikakvog komfora i nagrada koje je njegova kultura

smatrala nužnim za postizanje balansa, pa i za preživljavanje. Kako je uspevao
da izdrži? Koju cenu je plaćao? Ovo su, kao što ćemo videti, bile tajne koje je
poverio spisu O sebi.
 Velika dela, ideje koje za sobom

ostavljaju bića nalik meni, najveće su

mi zadovoljstvo u životu. Bez knjiga,

odavno bih pao u očajanje.

32

Sledeće nedelje Džulijus je, ušavši u sobu za terapiju, zatekao neobičnu scenu.
Članovi grupe, utonuli u stolice, pomno su proučavali Filipovu priču. Stjuart je
svoj primerak držao na podmetaču i podvlačio dok je čitao. A Toni, pošto je
svoju kopiju zaboravio, virio je preko Paminog ramena.

Seansu je započela Rebeka, glasom pomalo ozlojeđenim: „Revnosno sam

ovo čitala.” Podiže papir koji je dobila od Filipa, zatim ga presavi i stavi u
tašnu. „Posvetila sam mu dovoljno vremena, Filipe, zapravo i previše, a sada
bih volela da otkriješ u čemu je važnost ovog teksta za mene ili grupu ili
Džulijusa.”

„Smatram da bi vežba bila korisnija ukoliko bi se o njoj prethodno

diskutovalo”, odgovori Filip.

„Diskutovalo? Baš tako i zvuči - kao školski zadatak. Da li tako radiš i

terapiju, Filipe?”, upita ga, zatvarajući tašnu. „Kao učitelj u učionici? Ja nisam
zbog toga ovde; došla sam na tretman, ne u večernju školu.”

Ignorisao je Rebekinu ljutnju: „U najmanju ruku, granica između učenja i

terapije je nejasna. Grci - Sokrat, Platon, Aristotel, stoici i epikurejci - verovali
su da su obrazovanje i razum alati neophodni da bi se pobedila ljudska patnja.
Većina filozofskih terapeuta smatra učenje osnovom terapije. Gotovo svi
prihvataju Lajbnicov moto Caritas sapientis, što znači ’mudrost i brižnost’.”5
Okrenu se ka Toniju. „Lajbnic je nemački filozof iz sedamnaestog veka.”

„Mislim da je ovo dosadno i arogantno”, reče Pam. „Pod parolom da

pomažeš Džulijusu, ti” - povisi ton za oktavu - „Filipe, tebi se obraćam...” Filip,
koji je dotad mirno gledao uvis, trže se i okrenu ka njoj. „Prvo podeliš ovaj
brucoški zadatak, a onda pokušavaš da kontrolišeš grupu podmuklo odlažući
njegovo tumačenje.”

„Opet pokušavaš da raskrinkaš Filipa”, reče Gil. „Zaboga, Pam, on je

filozof i terapeut. Ne moraš biti astrofizičar da bi shvatila kako on želi da grupi
doprinese nečim iz vlastitog domena. Zašto mu sve osporavaš?”

Pam otvori usta u nameri da progovori, a onda ih zatvori, kao da je ostala

bez reči. Zurila je u Gila, koji dodade: „Tražila si direktan feedback, i dobila si
ga. I ne, nisam pio, ako si to pomislila. Trezan sam četrnaest dana - dolazim kod
Džulijusa dva puta nedeljno; on je pojačao pritisak, prišrafio me i naterao da na
AA sastanke idem svaki dan, sedam dana u nedelji, što znači četrnaest sastanaka
za četrnaest dana. Prošle put to nisam pominjao jer nisam bio siguran da ću
izdržati.”

Svi, osim Filipa, snažno su reagovali odobravanjem glavama i

čestitanjem. Boni je rekla da je ponosna na njega. Čak je i Pam uspela da izusti
„svaka čast.” Toni dodade, „Možda bi trebalo da ti se pridružim.” Pokazao je
modricu na obrazu. „Moje cuganje ostavlja fleke.”

„Filipe, a ti? Imaš li neku reakciju na ono što je Gil rekao?”, upita
Džulijus.

Filip odmahnu glavom. „Već je dobio dovoljno podrške od drugih. Trezan

je, otvoreno se izražava, sve je jači. Ponekad, više podrške znači manje.”
5 Doslovni prevod je: brižnost mudroga (tj. filozofa) - prim. prev.
 „Dopada mi se Lajbnicov moto koji si citirao, Caritas sapientis - mudrost
i brižnost”, reče Džulijus. „Podsećam te da ne zaboraviš ovaj ’caritas’ deo. Ako
Gil zaslužuje podršku, zašto si ti poslednji koji mu je daje? Tvoja pozicija je
upravo jedinstvena: ko drugi osim tebe može da izrazi tvoja osećanja povodom
toga što te je branio i zbog tebe se konfrontirao sa Pam?”

„Dobro rečeno”, odgovori Filip. „Osećanja su mi pomešana. Svidelo mi

se što me je Gil podržao, a istovremeno sam oprezan jer mi se svidelo. Ako se
oslanjaš na druge da se za tebe bore, mišići će ti atrofirati.”

„Ja ću otkriti još od svog neznanja”, progovori Toni, pokazujući na

odštampani tekst. „Ova priča o brodu, Filipe - stvarno je ne razumem. Prošle
nedelje si nam rekao da ćeš Džulijusu dati nešto utešno, a priča o brodu i
putnicima - mislim, biću otvoren, ne znam šta ona uopšte predstavlja.”

„Ne izvinjavaj se”, uskoči Boni. „Rekla sam ti, Toni, da gotovo uvek
govoriš i u moje ime - mene je takođe zbunilo ovo s brodom i sakupljanjem
školjki.”

„I mene”, reče Stjuart. „Ja to ne razumem.”

„Da pomognem”, umeša se Pam. „Najzad, posao mi je da interpretiram

književna dela. Prvi korak je da se od konkretnog - to jest od broda, školjki,
ovaca, i tako dalje - krene prema apstraktnom. Drugim rečima, zapitajte se: šta
taj brod, ili putovanje, ili luka, predstavljaju?”

„Mislim da brod predstavlja smrt - ili putovanje ka smrti”, reče Stjuart,

kratko osmotrivši papir na podmetaču.

„U redu”, odgovori Pam. „I onda, u kom bi pravcu odatle krenuo?”

„Čini mi se”, nastavio je Stjuart, „da je glavna poenta: ne obraćajmo

toliko pažnje na detalje sa obale jer ćemo propustiti isplovljavanje broda.”

„Dakle”, reče Toni, „ako te zaokupi nešto na obali - to što imaš ženu i
decu - brod će možda otploviti bez tebe - drugim rečima, možeš propustiti svoju
smrt. Vrlo važno - zar je to tolika katastrofa?”

„Da, da, u pravu si, Toni”, složi se Rebeka, „i ja sam shvatila da je brod
smrt, ali kad se tako protumači vidim da nema smisla.”

„Ni ja ne razumem”, reče Gil, „ali ne kaže se da ćeš propustiti smrt; kaže
se da ćeš ka njoj ići vezan kao ovca.”

„Šta god bilo”, odvrati Rebeka, „to i dalje ne liči na terapiju.” Okrenu se
Džulijusu, „Ovo treba da je namenjeno tebi. Nalaziš li tu neku utehu?”

„Ponoviću ono što sam rekao prošle nedelje. Filipe, shvatio sam da želiš
da mi daš nešto što će olakšati moju tešku situaciju. Zazireš da to učiniš
direktno, pa biraš manje ličan pristup. Ubuduće bi trebalo, mislim, da radiš na
ispoljavanju brižnosti na ličniji način.”

„Što se tiče sadržaja”, nastavi, „i ja sam zbunjen, ali evo kako ga

razumem: pošto brod može isploviti bilo kada - to jest, smrt nas može pozvati u
bilo kom trenutku - treba da izbegavamo preveliko vezivanje za stvari ovoga
sveta. Možda je to upozorenje da će nam duboke veze učiniti smrt bolnijom. Da
li je to poruka utehe koju pokušavaš da mi preneseš, Filipe?”

„Ja mislim”, ubaci se Pam pre nego što je Filip uspeo da odgovori, „da se
više uklapa ako brod i putovanje posmatraš ne kao reprezentaciju smrti već
onoga što možemo zvati autentičnim životom. Drugim rečima, autentičnije
živimo ako ostanemo usredsređeni na fundamentalnu činjenicu samog
postojanja, na čudo egzistencije kao takve. Ukoliko se fokusiramo na
’bivstvovanje’, nećemo se toliko zaplesti u životne zanimacije, to jest u
materijalne objekte na ostrvu, gubeći iz vida samu egzistenciju.”

Nastupio je kratak period tišine. Glave se okrenuše prema Filipu.

„Tačno”, odgovori on s tračkom entuzijazma u glasu. „Upravo je to moje

stanovište. Ideja je da moramo voditi računa da se ne izgubimo u životnim
razonodama. Hajdeger je to zvao padom ili usisanošću u svakodnevicu života.
Znam da ne podnosiš Hajdegera, Pam, ali mislim da njegova pogrešna politika
ne treba da nam uskraćuje dar njegovih filozofskih uvida. Dakle, da
parafraziram Hajdegera, zapadanje u svakodnevicu rezultira time da postajemo
neslobodni - kao ovce.

Kao i Pam, ja verujem da nas ova parabola opominje da ne vezujemo i

podstiče da ostvarimo sklad sa čudom bivstvovanja - ne da brinemo za to kakve
stvari jesu, već da ostanemo u stanju udivljenosti što jesu - što stvari uopšte
postoje.”

„Čini mi se da sam sad shvatila na šta misliš”, reče Boni, „ali, to je

hladno, apstraktno. Gde je tu uteha? Za Džulijusa, za bilo koga?”

„Za mene, utehu predstavlja ideja da moja smrt utiče na moj život.” Filip
je progovorio sa neuobičajenim žarom, i nastavio: „Uteha je u zamisli da ne
dozvolim svom suštinskom biću da ga progutaju trivijalnosti, beznačajni uspesi
ili neuspesi; ono što posedujem, briga da li sam popularan - ko me voli, ko ne.
Po meni, utehu donosi stanje u kome ostajemo slobodni da cenimo čudo
postojanja.”

„Zvučiš živahno”, reče Stjuart, „ali i meni sve ovo deluje nekako čelično i
beskrvno. To je hladna uteha - od nje me podilaze žmarci.”

Bili su zbunjeni. Osećali su da Filip ima nešto vredno da ponudi, ali ih je,
kao i obično, pomeo bizaran način na koji je to radio.

Nakon kratkog ćutanja, Toni upita Džulijusa: „Deluje li ovo na tebe?

Mislim, da li ti nešto nudi. Pomaže li nekako?”

„Na mene ne deluje, Toni. Ipak, kao što rekoh”, okrenuo se ka Filipu,
„trudiš se da mi pružiš nešto što pomaže tebi. I svestan sam, takođe, da je ovo
drugi put da mi daješ nešto što nisam u stanju da upotrebim; sigurno te to
frustrira.”
 Filip ćutke klimnu glavom.

„Drugi put! Ne sećam se prethodnog”, reče Pam, „da li se desilo dok sam
bila odsutna?”

Nekoliko njih odmahnu glavom. Niko se nije sećao prvog puta, i Pam
upita Džulijusa, „Nisu li to praznine koje treba popuniti?”

„Postoji stara priča između Filipa i mene”, reče Džulijus. „Mnogo toga
što je danas zagonetno može se otkloniti ako tu priču ispričamo. Međutim,
smatram da to zavisi od tebe, Filipe; kad ti budeš spreman.”

„Spreman sam da o svemu razgovaramo”, odgovori Filip. „Imaš carte

blanche’.”

„Ne, mišljenja sam da nije do mene da to uradim. Parafraziraću te: vežba

bi bila plodonosnija ukoliko bi ti sam govorio. Smatram da ti treba da doneseš
odluku i preuzmeš odgovornost.”

Filip zabaci glavu, zatvori oči i, koristeći isti ton i manire kao kad recituje
neki napamet naučeni odlomak, započe: „Pre dvadeset pet godina obratio sam
se Džulijusu zbog onoga što se danas naziva seksualna zavisnost. Bio sam u
traganju za plenom, pokretan nagonom, nezasit, mislio o malo čemu drugom.
Celokupno moje postojanje svelo se na jurenje za ženama - novim ženama,
uvek novim, jer čim bih neku odveo u krevet, ubrzo bih za nju izgubio
interesovanje. Izgledalo je kao da je epicentar moje egzistencije bio trenutak
ejakuliranja u unutrašnjost žene. Pošto se to dogodi, prisila bi nakratko
popustila, no odmah zatim - katkad samo nekoliko sati kasnije - ponovo bih
osetio životinjski zov. Dešavalo se da sam imao dve ili tri žene u istom danu.
Očajavao sam. Hteo sam da uzdignem um sa tog dna, da mislim o drugim
stvarima, da se približim nekim od velikih umova prošlosti. Po obrazovanju sam
bio hemičar, ali sam čeznuo za pravom mudrošću. Potražio sam pomoć, najbolju
i najskuplju moguću; kod Džulijusa sam odlazio jednom nedeljno, ponekad
dvaput, tokom tri godine, bez rezultata.”

Zaćutao je. Grupa se uskomešala. Džulijus upita: „Kako se osećaš,

Filipe? Možeš li da nastaviš ili ti je dosta za danas?”

„Dobro sam”, odgovori on.

„Kad zatvoriš oči, teško te je dokučiti”, reče Boni. „Pitam se da li to radiš

zato što se plašiš neodobravanja.”

„Ne, sklopim ih kako bih pogledao unutra i pribrao misli. Sigurno sam
već razjasnio da mi je jedino važno vlastito odobravanje.”

Grupu je ponovo obuzeo onaj čudni onostrani osećaj da je Filip

nedodirljiv. Toni je probao da ga rasprši glasno prošaputavši: „Dobar pokušaj,
Boni.”

Ne otvarajući oči, Filip nastavi. „Ubrzo nakon što sam odustao od terapije
sa Džulijusom, nasledio sam priličnu svotu novca jer je isteklo oročenje
ušteđevine koju mi je otac ostavio, taj novac mi je omogućio da napustim posao
i posvetim se čitanju zapadne filozofije - delom zato što sam dugo bio
zainteresovan za tu oblast, ali primarno jer sam verovao da bih negde u
kolektivnoj mudrosti velikih svetskih mislilaca mogao naći leka za svoju boljku.
Filozofija mi je bila bliska i uskoro sam shvatio da sam pronašao svoj pravi
poziv. Konkurisao sam i bio primljen na doktorske studije na univerzitetu
Kolumbija. U to vreme su se moj i Pamin put ukrstili, na njenu nesreću.”

I dalje sklopljenih očiju, zastao je i duboko udahnuo. Svi pogledi su bili

prikovani za njega, a poneki bi se krišom usmerio ka Pam, koja je zurila u pod.

„Vremenom sam odlučio da pažnju koncentrišem na trojstvo istinski

velikih filozofa: Platona, Kanta i Šopenhauera. No, sve u svemu, jedino mi je
Šopenhauer pomogao. Ne samo da su njegove reči za mene bile čisto zlato već
sam osećao snažan afinitet i prema njegovoj ličnosti. Kao racionalno biće ne
mogu da prihvatim ideju reinkarnacije u vulgarnom smislu reči, ali da sam imao
prethodni život, bio bih Artur Šopenhauer. Samo saznanje da je postojao
ublažava bolnost moje izolacije.

Nakon višegodišnjeg čitanja i ponovnog iščitavanja njegovog dela,

ustanovio sam da sam prevazišao svoje seksualne probleme. U vreme kad sam
doktorirao, očevo nasledstvo sam bio potrošio i morao sam da zarađujem za
život. Predavao sam na više mesta u zemlji, a pre nekoliko godina vratio sam se
u San Francisko i prihvatio posao na Kostal univerzitetu. Na kraju sam izgubio
zanimanje za profesuru pošto nikada nisam naišao na studente vredne mene ili
mog predmeta i, pre otprilike tri godine, uvideo sam da ću možda, pošto je
filozofija izlečila mene, biti u stanju da je koristim u lečenju drugih. Upisao sam
i završio program za savetovanje i započeo skromnu kliničku praksu. I to me
dovodi do ovoga danas.”

„Džulijus ti je bio beskoristan”, reče Pam, „a ipak si ga ponovo

kontaktirao. Zašto?”

„Nisam. On je kontaktirao mene.”

Pam promrmlja, „O, da, Džulijus je tek tako kontaktirao tebe?”

„Ne, ne, Pam”, reče Boni, „taj deo je istinit: Džulijus je to potvrdio dok si
bila na putu. Ne mogu ja o tome da ti pričam, pošto mi ni samoj nikada do kraja
nije bilo jasno.”

„Dobro, odavde nastavljam ja”, progovori Džulijus. „Rekonstruisaću

događaje najbolje što mogu. Prvih dana nakon što sam od doktora dobio loše
vesti bio sam uzdrman i tražio načina kako da prihvatim da sam oboleo od
fatalnog karcinoma. Jedne večeri upao sam u vrlo mrzovoljno raspoloženje
baveći se smislom svog života, počeo da razmišljam kako sam osuđen da
skliznem u ništavilo i da tu zauvek ostanem i, ako je to tako, u čemu je onda
važnost bilo čija, ili bilo čega što radimo?

Ne mogu da se prisetim čitavog tog lanca morbidnih misli, ali bilo je

očito da moram da se dočepam nekakvog smisla ili ću se udaviti na suvom, tu i
u tom trenutku. Dok sam sagledavao svoj život, shvatio sam da sam već iskusio
smisao - i da je to uvek uključivalo iskorak iz mene, pomaganje drugima da žive
i da ispune sebe. Jasnije nego ikada uvideo sam da mom terapijskom radu
pripada centralno mesto, a zatim sam satima razmišljao o onima kojima sam bio
od pomoći; svi moji pacijenti, stari i novi, paradirali su mi pred očima.

Za mnoge sam znao da sam im pomogao, ali da li sam imao trajan uticaj
na njihove živote?

Bilo je to pitanje koje me je mučilo. Čini mi se da sam ostatku grupe

rekao, pre nego što se Pam vratila, da sam toliko očajnički želeo da dobijem
odgovor da sam odlučio da kontaktiram neke od starih pacijenata kako bih
saznao da li sam zaista doprineo promeni. Zvuči ludo, znam.

Onda, prebirajući po kartonima davnašnjih pacijenata, počeo sam da

razmišljam o onima kojima nisam uspeo da pomognem. Šta se s njima zbilo,
pitao sam se. Da li sam mogao više da učinim? A zatim se pojavila jedna misao,
jedna želja, da su neki od mojih neuspeha bili oni koji kasno cvetaju, da su
možda imali neke odložene koristi iz našeg zajedničkog rada. Pogled mi je pao
na Filipov karton, i sećam se da sam sebi rekao ’Ako hoćeš neuspeh, evo ti ga -
evo nekoga kome zaista nisi pomogao - nisi bio u stanju ni da zagrizeš u njegov
problem’. Od tog trenutka osećao sam nezadrživ poriv da ga kontaktiram i
saznam šta se s njim dešava, da vidim da li sam, na neki način, na kraju ipak bio
koristan.”

„Znači, tako je došlo do telefonskog poziva”, reče Pam. „Ali, kako je on

ušao u grupu?”

„Hoćeš li ti da nastaviš odavde, Filipe?” upita Džulijus.

„Mislim da bi vežba bila plodonosnija ukoliko bi ti nastavio”, reče Filip

jedva primetno se osmehnuvši.
 Džulijus je ukratko informisao grupu o događajima koji su usledili: o
Filipovoj oceni da mu je terapija bila beskorisna i da je Šopenhauer njegov
pravi terapeut, o mejlu kojim ga je pozvao na predavanje i molbi da ga
supervizira.

„Ne razumem, Filipe”, upade Toni. „Ako od Džulijusa nisi dobio ništa u
terapiji, zašto si, pobogu, želeo da te on supervizira?”

„Džulijus je postavio to isto pitanje, više puta”, reče Filip. „Moj odgovor
glasi da, iako mi nije pomogao, i dalje cenim njegove vrhunske veštine. Može
biti da sam bio tvrdoglav pacijent, u otporu, ili se moja vrsta problema odupirala
njegovom specifičnom pristupu.”

„U redu, shvatam”, reče Toni. „Prekinuo sam te, Džulijuse.”

„Bližim se kraju priče. Složio sam se da mu budem supervizor, pod

jednim uslovom: da prvo provede šest meseci u mojoj terapijskoj grupi.”

„Mislim da nisi objasnio zašto si postavio taj uslov”, reče Rebeka.

„Posmatrao sam na koji način se odnosi prema meni i svojim studentima i

saopštio da će mu njegov impersonalni i nebrižni pristup činiti smetnju da
postane dobar terapeut. Da li je ovo i tvoje viđenje, Filipe?”

„Reči koje si mi tada uputio doslovno su bile: kako možeš biti terapeut
kad ne znaš šta se kog đavola događa između tebe i drugih ljudi?”

„Bingo”, reče Pam.

„Liči na Džulijusa, svakako”, dodade Boni.

„Liči na Džulijusa, kad mu dirneš u osetljivo mesto”, ubaci se Stjuart.

„Dodirnuo si osetljiva mesta?”

„Ne namerno”, odgovori Filip.

„I dalje mi nije jasno, Džulijuse”, javi se Rebeka. „Razumem zašto si

nazvao Filipa i zašto si mu savetovao da uđe u grupnu terapiju. Ali zašto si ga
stavio u svoju grupu i pristao da ga superviziraš? Imaš toliko posla. Čemu
preuzimanje još jednog zadatka?”

„Žestoki ste danas. To je veliko pitanje i nisam siguran da mogu na njega

da odgovorim, ali svakako ima veze sa iskupljenjem i postavljanjem stvari na
pravo mesto.”

„Znam da je veliki deo ovog razgovora namenjen mom informisanju i

hvala vam na tome”, reče Pam. „Imam samo još jedno pitanje. Rekao si da ti je
Filip dva puta ponudio utehu - ili pokušao da to učini. Još nisam čula šta je bilo
prvi put.”

„Tačno. Krenuli smo u tom pravcu, ali nismo uspeli dotle da stignemo”,
odgovori Džulijus. „Prisustvovao sam jednom Filipovom predavanju i malo po
malo postajao svestan da ga je koncipirao upravo da bi meni pomogao.
Naširoko je razmatrao dugačak odlomak iz romana u kome umirući dobija
mnogo utehe čitajući jedan Šopenhauerov pasaž.”

„Koji je to roman?”, upita Pam.

„Budenbrokovi”, odgovori Džulijus.

„I to nije bilo od pomoći? Zašto?”, oglasi se Boni.

„Iz više razloga. Prvo, Filipov način davanja utehe bio je vrlo indirektan -
vrlo sličan ovome na koji je prezentovao pasus iz Epikteta...”

„Džulijuse”, reče Toni, „nisam neki pametnjaković, ali zar ne bi bilo bolje
da se obraćaš direktno Filipu - pogodi od koga sam to naučio?”

„Hvala, Toni - stoprocentno si u pravu.” Džulijus se okrenu i pogleda

Filipa. „Način na koji si nudio utehu u tom predavanju bio je odbojan - tako
indirektan i tako javan. I tako neočekivan, jer prethodno smo bili proveli sat
vremena u privatnosti, razgovarajući licem u lice, gde je izgledalo da si potpuno
ravnodušan prema mojoj bolesti. To je bilo jedno. A drugo je bio aktuelni
sadržaj. Ne mogu ovde da ponovim odlomak - nemam tvoje fotografsko
pamćenje - ali u suštini to je opis glave porodice koji umire i ima viziju da se
granice između njega i drugih postepeno rasplinjavaju. Na kraju, utehu mu
donosi jedinstvo sveg života i ideja da će se posle smrti vratiti u životnu silu iz
koje je potekao i na taj način ostati povezan sa svim živim bićima. Tako
nekako?” Džulijus pogleda u Filipa, koji klimnu glavom.

„Pa, kao što sam već pokušao da ti kažem, ta ideja mi ne donosi utehu -
uopšte. Ako mi je svest ugašena, onda mi malo znači da li će moja životna
energija ili moji telesni molekuli ili moja DNK opstati u dubokom svemiru. I
ako je povezanost ono čemu se teži, radije bih je ostvario lično, telesno. Tako”,
okrenu se, pređe pogledom po ostalima, a onda se obrati Pam, „to je bila prva
uteha koju je Filip ponudio, a parabola u vašim rukama je druga.”

Nakon kratke pauze, dodade: „Imam utisak da sam danas previše govorio.
Kakve su vam reakcije na ono što se do sada dešavalo?”

„Zaintrigirana sam”, reče Rebeka.

„Daa”, složi se Boni.

„Stvari se odvijaju na prilično visokom nivou”, reče Toni, „ali ja pratim.”

„Osećam da je ovde prisutna tenzija”, primeti Stjuart.

„Tenzija između...?”, upita Toni.

„Između Pam i Filipa, naravno.”

„I mnogo toga između Džulijusa i Filipa”, dodade Gil, ponovo stajući na

Filipovu stranu. „Pitam se, Filipe, imaš li utisak da te čujemo? Misliš li da ono
što ovde daješ dobija zasluženo priznanje?”

„Izgleda mi da... da... pa...”, Filip je bio mimo običaja nesiguran, no

ubrzo je povratio karakterističnu rečitost. „Nije li prenagljeno tako brzo
odbaciti...”
 „Kome se obraćaš?”, upita Toni.

„Tačno”, odgovori Filip. „Džulijuse, nije li prenagljeno da tako brzo

odbaciš koncept koji je hiljadama godina pružao utehu velikom delu
čovečanstva. Epiktetova ideja, a i Šopenhauerova, jeste da preveliko vezivanje
bilo za materijalna dobra bilo za osobe, pa čak i za ’Ja’ koncept predstavlja
glavni izvor ljudske patnje. I zar iz toga ne sledi da se takva patnja može
ublažiti izbegavanjem vezivanja? Ove ideje čine i suštinu Budinog učenja.”

„To je dobra poenta, Filipe, i ja ću je prihvatiti. Koliko razumem, govoriš

da mi daješ nešto kvalitetno, što ja olako odbacujem - i zbog toga se osećaš
neuvaženo? Da li sam u pravu?”

„Nisam rekao ništa o tome da se osećam neuvaženo.”

„Ne glasno. Intuiram - to bi bila prirodna ljudska reakcija. Pretpostavljam

da bi je pronašao ako bi pogledao u sebe.”

„Pam, prevrćeš očima”, primeti Rebeka. „Da li te ovaj razgovor o

vezivanju podseća da tvoju meditativnu terapiju u Indiji? Džulijuse, Filipe -
propustili ste postgrupnu kafu kad nam je Pam pričala o ašramu.”

„Da, tačno”, reče Pam. „Smučila mi se ta priča o odbacivanju vezivanja,

zajedno sa ispraznom idejom da možemo da presečemo vezu s našim ličnim
egom. Na kraju sam snažno osećala da je sve to negiranje života. A i parabola
koju nam je Filip podelio - u čemu je poruka? Mislim, kakvo je to putovanje,
kakav život, ako smo toliko usredsređeni na odlazak da nismo u stanju da
uživamo u onome što nas okružuje i u drugim ljudima? I to vidim kod tebe,
Filipe.” Okrenu se kako bi mu se direktno obratila. „Tvoje rešenje tvojih
problema je pseudorešenje; nije rešenje - nešto je drugo - to je odricanje od
života. Ti nisi u životu; ne slušaš zaista druge i kad te čujem da govoriš ne
osećam da slušam ljudsko biće, biće koje diše.”

„Pam”, Gil skoči u Filipovu odbranu, „kad već pominješ slušanje - nisam
siguran da ti mnogo slušaš. Zar nisi čula da se on veoma dugo osećao jadno? Da
je imao nesavladive probleme i impulse? Da pune tri godine nije reagovao na
terapiju sa Džulijusom? Da je uradio ono što si upravo ti uradila prošlog meseca
- što bi svako od nas uradio - potražio drugi metod? Da mu je konačno pomogao
drugačiji pristup - koji nije nakazno new age pseudorešenje? I da sada pokušava
da ponudi nešto Džulijusu koristeći pristup koji je njemu pomogao?”

Gilov nastup je grupu ostavio bez reči. Posle nekoliko trenutaka, Toni
reče: „Gil, ti si danas neko drugi! Zalepio si moju curu - to mi se ne sviđa, ali,
čoveče, priznajem da mi se dopada način na koji ovde govoriš - nadam se da ćeš
ga preneti na život kod kuće, sa Rouz.”

„Filipe”, reče Rebeka, „hoću da se izvinim što sam te onoliko

nipodaštavala na početku seanse. Želim da ti kažem kako sam promenila
mišljenje o tvojoj... priči... od... Epiheta...”

„Epikteta”, Filip progovori blagim tonom.

„Epikteta, hvala.” Ona nastavi: „Što više razmišljam, cela ta priča o

vezivanju baca svetlo na neke od mojih problema. Mislim da ja patim od
prekomernog vezivanja - ne za stvari ili imovinu, već za svoj izgled. Čitavog
života mi je lepo lice svuda bilo ulaznica - donelo mnoštvo priznanja - kraljica
maturske večeri, kraljica starog kraja, izbori za mis - a to sad bledi...”

„Bledi?”, upita Boni, „Daj meni te izbledele ostatke.”

„I meni, menjala bih se s tobom kad god hoćeš, i još bih dodala sav svoj
nakit... i decu, da ih imam”, reče Pam.

„Zahvaljujem vam na tome. Zaista. Ali, sve je relativno.” Rebeka potom

nastavi: „Ja jesam previše vezana. Ja sam moje lice, a sad kad je toga sve manje,
osećam da sam ja sve manja. Veoma mi je teško da se odreknem te ulaznice.”

„Jedna od Šopenhauerovih formulacija koja mi je pomogla”, reče Filip,

„glasi da relativna sreća proističe iz tri izvora: šta neko jeste, šta neko ima i šta
neko predstavlja u očima drugih. On nas poziva da se usredsredimo samo na
prvo i da se ne pouzdajemo u drugo i treće - posedovanje i našu reputaciju -
zato što nad njima nemamo kontrolu; oni mogu da budu, i biće nam oduzeti -
kao što neizbežno starenje tebi oduzima lepotu. U stvari, u ’posedovanju’ je
prisutan povratni faktor, rekao je - ono što posedujemo neretko počinje da
poseduje nas.”

„Zanimljivo, Filipe. Sva ta tri dela - ko si, šta poseduješ, i šta si u očima
drugih - sasvim odgovaraju mom slučaju. Previše vremena sam provela živeći
taj poslednji deo - šta drugi o meni misle. Poveriću vam još jednu tajnu: moj
magični parfem. Nikome ovo nisam rekla, ali otkako pamtim sanjarim o tome
da proizvodim parfem koji se zove Rebeka i sačinjen je od moje esencije koja
traje večno i čini da svako ko ga udahne pomisli na moju lepotu.”

„Rebeka, rizikuješ mnogo više nego pre. To mi se sviđa”, reče Pam.

„I meni”, dodade Stjuart. „Reći ću ti nešto što je dosad ostalo

neprimećeno. Volim da te gledam, ali sad shvatam da tvoj dobar izgled
predstavlja barijeru da vidim ili upoznam tebe, možda isto toliko barijeru kao i
kad je žena ružna ili deformisana.”

„Uh, ovo je šokantno. Hvala, Stjuarte.”

„Rebeka, želim da znaš”, reče Džulijus, „da sam i ja dirnut time što si
imala poverenja da nam ispričaš tvoju sanjariju o parfemu. Ona ukazuje na to
kakav si začarani krug formirala. Mešaš lepotu sa svojom suštinom. I onda se,
kao što je Stjuart primetio, dešava da drugi ne uspostavljaju odnos prema tvojoj
suštini već prema tvojoj lepoti.”

„Začarani krug koji me ostavlja u sumnji da li tu ima ičeg drugog. I dalje

sam pod utiskom onoga što si rekao prošle nedelje, Džulijuse, ’lepa, prazna
žena’ - to sam, manje-više, ja.”

„Samo što se začarani krug može prekinuti”, reče Gil. „Znam da sam
video više tebe - to jest, nečeg dubljeg, u poslednjih nekoliko nedelja nego
čitave prošle godine.”

„Da, i ja”, složi se Toni, „i, sad sam ozbiljan, hoću da kažem da mi je
zaista žao što sam izvadio novac kad si nam pričala o događaju u Las Vegasu -
poneo sam se kao totalni kreten.”

„Izvinjenje primljeno i prihvaćeno”, uzvrati Rebeka.

„Dobijaš popriličan feedback danas, Rebeka”, reče Džulijus. „Kako se

osećaš povodom toga?”

„Osećam se odlično - dobro je. Osećam da me ljudi tretiraju na drugačiji

način.”

„Nismo to mi”, reče Toni, „to si ti. Kada ubaciš prave stvari - dobiješ
prave stvari!”

„Kada ubaciš prave stvari - dobiješ prave stvari. Sviđa mi se to, Toni”,
reče Rebeka. „Hej, postaješ dobar u ovom terapijskom poslu; možda bi trebalo
da ja izvadim novčanik. Koliko naplaćuješ?”

Toni se široko osmehnu. „Pošto mi je dobro krenulo, saopštiću ti svoju

pretpostavku, Džulijuse, o tome zašto si se toliko potrudio da ponovo radiš sa
Filipom. Možda si, pre mnogo godina, kad si ga prvi put sreo, bio bliži stanju
svesti o kome si nam pričao prošle nedelje - znaš, jakim seksualnim željama za
drugim ženama.”

Džulijus klimnu glavom. „Nastavi.”

„Pa, evo šta se ja pitam: ako si imao probleme slične Filipovim - ne iste,
ali nešto približno tome - da li je to moglo biti prepreka u njegovoj terapiji s
tobom?”

Džulijus se uspravi u stolici. I Filip, takođe. „Ovo mi svakako pobuđuje

pažnju, Toni. Sad sam se setio zašto terapeuti oklevaju da otkriju nešto o sebi -
rekao bih zato što to ne nestaje: otkriveno se vraća da bi te neprekidno
progonilo.”

„Izvini, Džulijuse, svakako nisam nameravao da te dovedem u tešku

situaciju.”

„Ne, u redu je. Zaista tako mislim. Ne žalim se; možda se samo kolebam.
Tvoja opservacija je dobra - možda suviše dobra, suviše blizu, a ja se pomalo
opirem.” Zastade i zamisli se za trenutak. „Dobro, evo šta mi se javlja: sećam se
da me je začudilo i obeshrabrilo to što nisam pomogao Filipu. Trebalo je da mu
pomognem. Kad smo počinjali, mogao sam se kladiti u veliku sumu da ću mu
biti od velike pomoći. Mislio sam da imam svoj način kako da to učinim - bio
sam siguran da će moje lično iskustvo podmazati točkove terapije.”

„Možda”, reče Toni. „Možda si zato pozvao Filipa u grupu - da još

jednom pokušaš, da dobiješ još jednu šansu. Tačno?”

„Uzeo si mi reč iz usta”, reče Džulijus. „Baš sam to hteo da kažem.

Možda je to razlog što sam se pre nekoliko meseci, preispitujući kome sam
pomogao a kome ne, toliko fiksirao za Filipa. U stvari, kad sam se njega setio,
počeo sam da gubim motiv da kontaktiram druge pacijente.

Hej, pogledajte koliko je sati. Ne želim da prekinem seansu, no moramo

da završimo. Dobro je bilo - ima mnogo toga o čemu ću razmišljati - Toni,
otvorio si mi neke teme. Hvala.”

„Dakle”, reče Toni smeškajući se, „ja ne treba da platim danas?”

„Blagosloven je onaj koji daje”, odvrati Džulijus. „Ali, ko zna? - nastaviš

li ovako taj dan će možda doći.”

Napustivši prostoriju članovi grupe su, pre nego što će se razići, stali da
proćaskaju na stepeništu ispred Džulijusove kuće. Jedino su Toni i Pam pošli ka
kafeu.
 Pam je bila opsednuta Filipom. Nije je smekšala njegova izjava da je bila
zle sreće što ga je srela. Povrh toga, mrzela je pohvalu koju joj je uputio za
tumačenje parabole, utoliko više jer joj je prijala. Brinula se da će se grupa
prikloniti Filipu - i udaljiti od nje, i od Džulijusa.

Toni je bio ushićen - sebe je proglasio NUS-om - najvrednijim učesnikom

seanse; možda će večeras preskočiti bar - i pokušati da čita neku od knjiga koje
mu je dala Pam.

Gil je posmatrao Pam i Tonija kako zajedno odlaze niz ulicu. On i,

naravno, Filip bili su jedini koje Pam nije zagrlila na kraju seanse. Da li ju je
previše naljutio? Skrenuo je misli na sutrašnju degustaciju vina - jedan od
Rouzinih velikih večernjih događaja. Grupa njenih prijatelja uvek se okupljala u
ovo doba godine radi degustacije najboljih sorti vina te sezone. Kako da se s tim
izbori? Da vino samo gucne i ispljune? Biće prilično teško to izgurati. Ili da
izađe na sredu sa istinom? Pomislio je na svog AA sponzora: znao je kako bi
tekao razgovor između njih:

Sponzor: Šta su tvoji prioriteti? Preskoči događaj, idi na sastanak.

Gil: Ali degustacija vina je povod da se ti prijatelji okupe.

Sponzor: Stvarno? Predloži neku drugu aktivnost.

Gil: Neće proći. Neće prihvatiti.

Sponzor: Onda nađi druge prijatelje.

Gil: Rouz se to ne bi svidelo.

Sponzor: Pa šta?

Rebeka je sebi ponavljala: Ubaciš prave stvari, dobiješ prave stvari.

Ubaciš prave stvari, dobiješ prave stvari. Mora to da zapamti. Osmehnula se
setivši se Tonija kako broji novac dok ona priča o koketiranju s prostitucijom.
Potajno je uživala u tome. Da li je bilo neiskreno što je prihvatila njegovo
izvinjenje?

Boni je, kao i obično, mrzela što se seansa završila. Tih devedeset minuta
osećala se živom. Ostatak njenog života izgledao je mlak. Zašto je bilo tako?
Zašto bibliotekarke moraju da vode dosadne živote. A onda su joj na um pale
Filipove reči o onome šta si, šta imaš i šta predstavljaš za druge. Intrigantno!

Stjuart je uživao u seansi. Počinjao je da se grupi prepušta celim bićem.

Ponovio je u sebi reči upućene Rebeki o njenom izgledu koji predstavlja
barijeru da je on upozna i kako odnedavno vidi nešto dublje od njene kože. To
je bilo dobro. To je bilo dobro. I ono što je rekao Filipu - da se ježi od njegove
hladne utehe. To je bilo više od snimka. A i to kako je ukazao na tenziju između
Pam i Filipa. Ne, ne, to je bilo fotografisanje.

Na povratku kući Filip se trudio da ne razmišlja o seansi, ali događaji su

mu toliko udarali u glavu da zaklona nije bilo. Za samo nekoliko minuta
popustio je i dozvolio mislima da ovladaju. Stari Epiktet im je privukao pažnju.
S njim je uvek tako. Onda je zamislio pružene ruke i lica okrenuta ka njemu. Gil
je postao njegov šampion - ali ne treba da ga shvati preozbiljno. Gil nije bio za
njega već protiv Pam, pokušavao je da nauči kako da se odbrani od nje, i Rouz, i
svih drugih žena. Rebeki se dopalo ono što je rekao, njeno lepo lice zadržalo mu
se nakratko u mislima. Zatim je pomislio na Tonija - njegovu tetovažu, modricu
na obrazu. Nikada ranije nije sreo nekog poput njega - pravi je primitivac, ali
primitivac koji počinje da razumeva svet izvan svakodnevice. I Džulijus - da li
je gubio britkost? Kako je mogao da stane u odbranu vezivanja, kad je priznao
da je imao problem preteranog investiranja u njega kao pacijenta?

Osećao je uznemirenost, nelagodu u sopstvenoj koži. Naslućivao je

opasnost koju nosi rasplet. Zašto je rekao Pam da nije imala sreće što ga je
srela? Da li je zato tokom seanse toliko često izgovarala njegovo ime - i tražila
da je pogleda? Bivše pokvareno ja šunjalo se kao avet. Osetio je njegovo
prisustvo, žeđ za životom. Umirivši misli, prepustio se meditativnoj šetnji.
 Učenim ljudima i filozofima Evrope:

za vas, brbljivac poput Fihtea jednak je Kantu,

najvećem misliocu svih vremena,

a bezvredni i bezočni šarlatan kakav je Hegel

smatra se dubokim filozofom. Zato za vas i ne pišem.

33

Patnja, bes, istrajavanje

Da je Artur Šopenhauer danas živ, da li bi bio kandidat za psihoterapiju?

Svakako! Imao je brojne simptome. U spisu O sebi, žali se na prirodu koja ga je
obdarila dispozicijom za anksioznost, te „sumnjičavost, senzitivnost, žestinu i
ponos u meri koja se teško da uskladiti sa smirenošću filozofa.”

Svoje simptome opisuje živopisnim jezikom:

Od oca sam nasledio napetost koju proklinjem i sa kojom se rvem svom

snagom volje... Kao mladića, mučile su me umišljene bolesti... Dok sam
studirao u Berlinu, činilo mi se da sam oboleo od sušice... Progonio me je
strah da ću morati da služim vojsku... Iz Napulja sam pobegao plašeći se
malih boginja, a iz Berlina u strahu od kolere... U Veroni me je spopala
ideja da sam ušmrknuo otrovni burmut... U Manhajmu me je obuzelo
 neopisivo osećanje strepnje bez ikakvog spoljašnjeg uzroka... Godinama
me je opsedao strah da ću biti krivično gonjen... Noću bih, kad začujem
neku buku, skakao iz kreveta i grabio mač i pištolje, uvek napunjene...
Večito sam u stanju strepnje, što me nagoni da tražim opasnosti i gde ih
nema; to mi uvećava i najmanju muku i maksimalno otežava odnose s
ljudima.

Da bi obuzdao sumnjičavost i hronični strah, upražnjavao je mnoštvo

mera predostrožnosti i rituala; krio je zlatnike i vrednosne papire u starim
pismima i na drugim tajnim mestima za slučaj opasnosti, čuvao lične beleške
pod lažnim naslovima kako bi zbunio njuškala, bio sitničavo pedantan; tražio je
da ga uvek uslužuje isti činovnik u banci, nikome nije dozvoljavao da dodirne
njegovu statuu Bude.

Imao je prejak seksualni nagon da bi ga zadovoljio, i već se kao mladić

žalio da ga kontrolišu animalističke strasti. U trideset šestoj, čudan tok bolesti
ga je čitavu godinu držao zarobljenog u sobi. Jedan lekar i istoričar medicine
sugerisao je 1906. da je ta bolest bila sifilis, zasnivajući dijagnozu samo na vrsti
prepisanih lekova i povezujući to sa Šopenhauerovom neuobičajeno velikom
seksualnom aktivnošću.

Artur je čeznuo da se oslobodi stege seksualnosti. Uživao je u

momentima spokoja, kada je bio u stanju da svet posmatra s mirom uprkos
žudnji koja je mučila njegovo telesno ja. Seksualnu strast je poredio sa dnevnim
svetlom koje zaklanja zvezde. Kako je stario, radovao se njenom opadanju i
smirenju koje mu je to donosilo.

Pošto mu je najdublja pasija bila rad, njegov najjači i najpostojaniji strah

odnosio se na mogućnost da izgubi finansijska sredstva koja su mu
obezbedivala život intelektualca. Čak i u poznim godinama blagosiljao je
uspomenu na oca čijom je zaslugom takav život mogao sebi da priušti. Trošio je
mnogo vremena i energije na čuvanje novca i razmišljanje o investicijama.
Otuda, uznemirilo bi ga svako previranje koje je pretilo njegovim ulaganjima, i
postao je politički ultrakonzervativan. Prestravila ga je pobuna koja je 1848.
prohujala Nemačkom i ostatkom Evrope. Kada su vojnici ušli u njegovu zgradu
kako bi iz pogodnog položaja osuli paljbu po buntovnoj svetini na ulici,
ponudio im je pozorišni dvogled da bi preciznije gađali. U testamentu, dvanaest
godina kasnije, gotovo celokupno imanje ostavio je humanitarnoj fondaciji
namenjenoj pruskim vojnim invalidima koji su taj ustanak gušili.

Njegova strepnjom motivisana poslovna pisma često su obilovala

ljutnjom i pretnjama. Kada je bankar zadužen da brine o novcu porodice
Šopenhauer, pretrpevši finansijski krah, ponudio svojim klijentima samo mali
deo njihovih investicija kako bi izbegao bankrotstvo, Šopenhauer mu je zapretio
tako drakonskim pravnim posledicama da mu je bankar vratio 70 procenata
njegovog novca, dok je ostalima (uključujući Šopenhauerovu majku i sestru)
isplatio čak manje nego što je prvobitno ponudio. Pogrdna pisma izdavaču na
kraju su dovela do trajnog prekida njihovog odnosa. Izdavač je napisao:
„Ubuduće više neću primati Vaša pisma, koja zbog svoje božanske grubosti i
neotesanosti pre priliče kočijašu nego filozofu... Nadam se jedino da se neće
obistiniti moje bojazni da štampanjem Vaših dela samo traćim papir.”

Šopenhauerov bes postao je legendaran: bes prema finansijerima koji su

upravljali njegovim ulaganjima, izdavačima koji nisu uspevali da prodaju
njegove knjige, budalama koje su pokušavale da ga uvuku u razgovor,
dvonošcima koji su smatrali da su mu ravni, onima koji su kašljali na
koncertima i štampi koja ga je ignorisala. Ali pravi bes, bes do belog usijanja,
koji nas i dalje zapanjuje svojom žestinom i koji ga je učinio parijom njegove
intelektualne zajednice, bio je bes prema savremenim misliocima, naročito
prema dvojici vodećih umova filozofije devetnaestog veka: Fihteu i Hegelu.
 U knjizi objavljenoj dvadeset godina posle Hegelove smrti (umro je od
kolere tokom epidemije u Berlinu), nazvao ga je „opštim mestom, ispraznim,
odvratnim, odbojnim, neznalačkim šarlatanom, koji je sa nenadmašnom
drskošću sklopio sistem ludih besmislica, a njih su unajmljeni sledbenici po
inostranstvu rastrubili kao besmrtnu mudrost.”

Šopenhauera su mnogo koštali ovakvi neodmereni izlivi na račun drugih

filozofa. Godine 1837. dobio je prvu nagradu za esej o slobodi volje na
takmičenju koje je sponzorisalo Norveško kraljevsko obrazovno društvo.
Detinjasto ushićen zbog nagrade (to mu je bilo prvo priznanje), veoma je iritirao
Norveški savet u Frankfurtu nestrpljivim i bučnim potraživanjem svoje medalje.
Sledeće godine, esej o osnovama moralnosti s kojim je učestvovao na
takmičenju sponzorisanom od strane Danskog kraljevskog obrazovnog društva
doživeo je drugačiju sudbinu. Iako je rad izvrsno ocenjen i bio jedini prijavljeni,
žiri je odbio da ga nagradi zbog neumerenih komentara o Hegelu. Sudije su
obrazložile: „Ne možemo ćutke preći preko činjenice da se o nekoliko
izvanrednih filozofa modernog doba govori tako nedolično, što izaziva ozbiljnu
i opravdanu ljutnju.”

Tokom narednih godina mnogi su se slagali sa Šopenhauerovim

mišljenjem da je Hegelova proza nepotrebno opskurna. Njega je uistinu toliko
teško čitati da po odeljenjima za filozofiju kruži jedna stara šala: najmučnije i
najstrašnije filozofsko pitanje nije „da li život ima smisao?” ili „šta je svest”,
već „ko će predavati Hegela ove godine?” Ipak, po nivou intenziteta besa,
Šopenhauer se izdvaja od svih drugih kritičara.

Što je njegov rad bivao zapostavljeniji, on je postajao oštriji, a to je, opet,

uzrokovalo dalje ignorisanje i kod mnogih ga činilo predmetom poruge. Ipak,
uprkos anksioznosti i usamljenosti, Šopenhauer je preživljavao i uspevao da
pokaže sve spoljašnje znake lične samodovoljnosti, i istrajavao je u radu,
ostajući do kraja života plodan mislilac. Nikada nije izgubio veru u sebe.
Poredio se sa mladim hrastom koji izgleda obično i ni po čemu se ne razlikuje
od drugih biljaka. „Ali, ostavite li ga samog, on neće umreti. Doći će vreme i
doneće one koji će znati da ga cene.” Predvideo je da će njegov genije na kraju
imati velikog uticaja na buduće generacije mislilaca. I bio je u pravu - sve se
zbilo upravo tako.
 Posmatran iz perspektive mladosti,

život je beskrajno duga budućnost;

iz perspektive starijih godina liči na

vrlo kratku prošlost. Dok isplovljavamo,

objekti na obali postaju sve manji i sve

teže ih prepoznajemo i razlikujemo;

tako je i sa našim prošlim godinama,

sa svim događajima i aktivnostima u njima.

34

Kako je vreme prolazilo, Džulijus je sve nestrpljivije iščekivao dane grupnih

seansi. Možda je na zbivanja u grupi bio osetljiviji jer su nedelje u njegovoj
„godini dobrog zdravlja” isticale. Ali nisu bili posredi samo ti događaji - sve u
njegovom životu, veliko i malo, činilo se nežnijim i življim. Naravno, oduvek je
imao ograničen broj nedelja, ali je on izgledao toliko velik, protegnut na
beskrajnu budućnost, da se nikad nije suočio s njegovim završetkom.

Kraj na vidiku uvek nas navodi da usporimo. Čitaoci jure kroz hiljade
stranica Braće Karamazovih sve dok ih ne ostane desetak, a onda odjednom
ukoče, lagano se sladeći svakim paragrafom, crpeći nektar iz svake rečenice,
svake reči. Oskudica vremena učinila je da ga Džulijus doživljava kao
dragocenost; sve češće je zapadao u iznenadnu kontemplaciju o začudnom
proticanju svakodnevnih događaja.
 Nedavno je pročitao članak nekog entomologa koji je istraživao kosmos
na prostoru ograđenog travnjaka veličine dva sa dva. On je, kopajući duboko,
opisao svoj doživljaj zaprepašćenosti dinamičnim uzavrelim svetom predatora i
plena, glista, gusenica, zglavkara, tvrdokrilaca i paukova. Ako se perspektiva
podesi, pažnja pojača, znanje proširi, onda se svakodnevici pristupa u
neprekidnom stanju čuđenja.

Takvo je bilo i Džulijusovo iskustvo u grupi. Strahovi zbog vraćanja

melanoma su se umanjili, a napadi panike proredili. Možda mu je najveću utehu
donosilo to što je doktorovu procenu o „godini dana dobrog zdravlja” prihvatao
krajnje bukvalno, gotovo kao garanciju. Međutim, verovatnije je bilo da je
vodio život aktivnog smirivanja. Sledeći Zaratustrin put, svoju zrelost je delio s
drugima, dopirući do njih prevazilazio je sebe, i živeo kao da je spreman da to
neprekidno ponavlja u večnosti.

Bio je znatiželjan kojim pravcem će grupa krenuti sledeće nedelje. Sada,

dok se njegova poslednja godina dobrog zdravlja vidno smanjivala, sva
osećanja su se intenzivirala: radoznalost se razvila u nestrpljivo detinjasto
iščekivanje naredne seanse. Sećao se kako su se, pre mnogo godina, njegovi
studenti početnici na obuci iz grupne terapije žalili da im je dosadno da
opserviraju ljude koji devedeset minuta samo pričaju. Kasnije, kada su naučili
kako da slušaju životne drame pacijenata i da vrednuju izuzetno kompleksne
interakcije između članova, dosada je nestala i svi su, iščekujući sledeću
epizodu, dolazili ranije kako bi zauzeli mesta.

Nagoveštaj kraja terapije podsticao je članove grupe da sa rastućom

strašću iznose svoje suštinske probleme. Okončanje na pomolu uvek vodi
takvom ishodu: iz tog razloga su pioniri poput Ota Ranka i Karla Rodžersa
obično na samom početku određivali i datum završetka.

Stjuart je ovih meseci uradio više nego tokom prethodne tri godine u sve
tri prethodne godine. Možda ga je pokrenuo Filip, posluživši mu kao ogledalo.
U njegovoj mizantropiji Stjuart je video delove sebe i shvatio da su svi, izuzev
njih dvojice, uživali u seansama i grupu doživljavali kao utočište, mesto
podrške i pažnje. Samo su on i Filip dolazili pod prinudom - ovaj da bi dobio
Džulijusovu superviziju, a on zbog ultimatuma koji mu je postavila žena.

Jednom prilikom Pam je prokomentarisala da grupa nikada nije formirala

pravilan krug jer je Stjuartova stolica uvek bila malčice izmaknuta, nekad samo
centimetar-dva, ali značajnih. Ostali su se složili; svi su primećivali to
asimetrično sedenje ali ga nijednom nisu povezali sa Stjuartovim izbegavanjem
bliskosti.

Drugom prilikom Stjuart se upustio u poznatu žalopojku opisujući

vezanost njegove žene za oca, lekara koji je napredovao od načelnika hirurgije
preko dekana medicinskog fakulteta do rektora univerziteta. Kada je, kao i u
prethodnim seansama, otvorio temu nemogućnosti da ikad zadobije ženino
uvažavanje pošto ga je stalno poredila sa svojim ocem, Džulijus ga je prekinuo
pitanjem da li je svestan da to često priča.

A kada je ovaj odgovorio: „Ali, svakako treba da iznosimo probleme koji

nas i dalje muče, zar ne?” Džulijus mu je uzvratio jakim protivpitanjem: „Šta
misliš, kako se osećamo zbog tvojih ponavljanja”

„Pretpostavljam da vam je zamorno i dosadno.”

„Razmisli, Stjuarte, šta dobijaš time što si zamoran i dosadan? I zašto

nikad nisi razvio empatiju za svoje slušaoce?”

Tokom naredne nedelje Stjuart je mnogo razmišljao i saopštio da je

zapanjen koliko se malo bavio tim problemom. „Znam da sam svojoj ženi
obično zamoran; njen omiljeni izraz za mene je neprisutan, i verujem da mi
grupa govori to isto. Znate, mislim da sam svoju empatiju zakopao negde
duboko.”

Posle izvesnog vremena pokrenuo je centralni problem: stalan

neobjašnjivi bes prema svom dvanaestogodišnjem sinu. Toni je otvorio
Pandorinu kutiju pitanjem: „A kakav si ti bio u njegovim godinama?”

Stjuart je opisao svoje odrastanje u siromaštvu; oca je izgubio kad mu je

bilo osam godina, a majku, koja je radila dva posla, nikad nije zaticao kod kuće
kad bi se vratio iz škole. Bio je dete koje je nosilo ključ na lancu, samo sebi
spremalo večeru, u školi dan za danom nosilo istu prljavu odeću. Uglavnom je
uspevao da potisne sećanja na detinjstvo, ali ga je sinovljevo prisustvo vraćalo
na te davno zaboravljene užase.

„Ludost je to što krivim sina”, rekao je, „ali mu naprosto zavidim i kivan
sam kad vidim kakav privilegovan život ima.” Toni je bio taj koji je pomogao
slamanju Stjuartovog besa efektnom reframing6 intervencijom: „A kako bi bilo
da se neko vreme osećaš ponosnim što si sinu obezbedio bolji život?”

Gotovo svi su ostvarili pomak. Džulijus je to viđao i ranije - kad grupe dostignu
fazu zrelosti, kao da kod svih članova odjednom dođe do poboljšanja.

Boni je nastojala da se pomiri sa svojim ključnim paradoksom: besom

prema bivšem mužu jer ju je napustio i olakšanjem što je završen odnos sa
čovekom koji joj se suštinski nije dopadao.

Gil je svakodnevno posećivao AA sastanke - sedamdeset sastanaka u

sedamdeset dana - ali sa njegovom apstinencijom bračne teškoće su, umesto da
se smanje, postajale veće. Za Džulijusa to, naravno, nije predstavljalo misteriju:
čim jedan supružnik napreduje u terapiji, poremeti se ravnoteža u bračnoj
homeostazi te se i drugi supružnik, zarad održanja braka, takođe mora da menja.
Gil i Rouz su započeli bračnu terapiju, ali Gil nije verovao da je Rouz u stanju
da se promeni. Pomisao na prekid braka, međutim, nije ga više užasavala; prvi
put je razumeo jedan od Džulijusovih omiljenih bon mots: „Jedini način da

6 Reframing - terapijska intervencija kojom se menja perspektiva, odnosno otvara novi ugao gledanja na
problem (prim. prev.)
spaseš brak jeste da budeš spreman (i sposoban) da iz njega izađeš.”

Toni je radio zapanjujućim tempom - kao da se Džulijusova snaga

direktno prelivala u njega. Uz Pamino ohrabrenje, ojačano od strane ostalih
članova, odlučio je da prestane da se žali na svoje neznanje i umesto toga nešto
preduzme - da započne sa obrazovanjem; upisao je tri večernja kursa na
lokalnom državnom koledžu.

Ma koliko ove dalekosežne promene Džulijusu donosile ushićenje i

satisfakciju, pažnja mu je ostala prikovana za Filipa i Pam. Bilo mu je nejasno
zbog čega je njihovom odnosu pridavao toliki značaj, ali je bio ubeđen da su
razlozi prevazilazili taj konkretan slučaj. Ponekad bi mu, dok je o njima
razmišljao, na um padala talmudska izreka „pomoći jednoj osobi znači spasti
čitav svet.” Uskoro mu je popravljanje tog odnosa postalo presudno važno -
njegov raison d’être - kao da bi mogao spasti sopstveni život spasavajući nešto
humano iz ruševina tog groznog davnašnjeg susreta. Mozgajući o značenju one
talmudske izreke setio se Karlosa. Sa tim mladićem je radio pre dve-tri godine;
ne, mora da je to bilo ranije, najmanje pre deset godina, pošto se setio da je o
njemu pričao sa Mirijam. Karlos je bio posebno odvratan čovek, neotesan,
egocentričan, plitak, opterećen seksom, koji mu se obratio kad mu je
dijagnostikovan fatalni limfom. Džulijus mu je pomogao da napravi neke
značajne pomake, naročito u sferi povezivanja, i te promene su mu omogućile
da čitav svoj život unazad natopi smislom. Nekoliko sati pred smrt, rekao mu je
„Hvala ti što si mi spasao život.” Karlos mu se često vraćao u misli, ali je ta
priča u ovom trenutku dobila jedno novo i važno značenje - ne samo za
spašavanje Filipa i Pam, već i sopstvenog života.

Filip je u mnogo čemu delovao manje pompezno i prijemčivije u grupi,

povremeno je čak uspostavljao kontakt očima sa većinom članova, izuzimajući
Pam. Rok od šest meseci je došao i prošao a Filip nije pokrenuo pitanje prekida
terapije iako je ispunio svoj šestomesečni ugovor. Kad je Džulijus načeo tu
temu, odgovorio mu je: „Na moje iznenađenje, grupna terapija je daleko
kompleksniji fenomen nego što sam prvobitno mislio. Odgovaralo mi je da
superviziraš moj rad s klijentima dok sam ja u tvojoj grupi, ali si tu ideju odbio
zbog problema ’dvojnog odnosa’. Moj izbor je da ostanem u grupi celu godinu i
da posle toga tražim superviziju.”

„Po mom mišljenju to je dobar plan”, složio se Džulijus, „ali zavisi,

naravno, od mog zdravstvenog stanja. Grupa će raditi još četiri meseca, a posle
toga ćemo videti. Garancija za moje zdravlje traje samo godinu dana.”

To što je Filip promenio mišljenje o učešću u grupi nije bilo nešto

neuobičajeno. Pojedinci grupi obično pristupe imajući na umu neki ograničen
cilj, na primer: da bolje spavaju, da nemaju košmare, da pobede fobiju. A onda,
nakon mesec-dva, neretko postavljaju drugačije, dalekosežnije ciljeve, na
primer da nauče kako da vole, da povrate žudnju za životom, da prevaziđu
usamljenost, da razviju samouvažavanje.

S vremena na vreme grupa je vršila pritisak na Filipa da preciznije

objasni kako mu je Šopenhauer toliko pomogao onda kad je Džulijusova
psihoterapija sasvim zakazala. Pošto mu je bilo teško da na pitanja takvog tipa
odgovara a da ne pominje neophodni filozofski kontekst, od grupe je zatražio
dozvolu da održi polusatno predavanje na ovu temu. Gunđali su, a Džulijus mu
je sugerisao da relevantne činjenice prikaže sažetije i kroz razgovor.

Narednu seansu započeo je kratkim predavanjem koje je trebalo, obećao

je, da pruži jezgrovit odgovor na pitanje kako mu je Šopenhauer pomogao. Iako
je u rukama držao beleške, nije ih koristio. Zagledan u plafon, poče:
„Nemoguće je govoriti o Šopenhaueru a da se ne krene od Kanta, filozofa kojeg
je on, uz Platona, poštovao više nego sve druge. Kant, koji je umro 1804. kad je
Šopenhaueru bilo šesnaest godina, revolucionisao je filozofiju svojim uvidom
da je nemoguće u pravom smislu iskusiti realnost pošto su svi opažaji, činjenice
dobijene čulima, filtrirani i prerađeni kroz naš urođeni neuroanatomski aparat.
Sve činjenice su konceptualizovane posredstvom tako arbitrarnih konstrukata
kao što su prostor i vreme i...”

„Ma, Filipe, pređi na stvar”, upade Toni. „Kako ti je taj tip pomogao?”

„Čekaj, stižem do toga. Govorio sam samo tri minuta. Ovo nisu
televizijske vesti; ne mogu za tren da objasnim zaključke jednog od najvećih
svetskih mislilaca.”

„Hej, u pravu si, Filipe. Sviđa mi se tvoj odgovor”, reče Rebeka.

Toni se osmehnu i povuče.

„Dakle, Kant je otkrio da svet ne doživljavamo onakvim kakav je realno

izvan nas, već stvaramo ličnu prerađenu verziju onoga što je napolju. Svojstva
kao što su prostor, vreme, količina, uzročnost, su u nama, ne van nas - mi ih
namećemo realnosti. Ali, šta onda jeste čista, neprerađena realnost? Šta je
stvarno izvan nas, taj sirovi entitet pre našeg procesa obrade? lb će nam uvek
ostati nesaznatljivo, kaže Kant.”

„Šopenhauer - kako ti je pomogao! Sećaš se? Ovo je zagrevanje?” upita

Toni.

„Stići ću do toga za devedeset sekundi. U daljim radovima Kant i drugi

potpuno su se posvetili načinima na koje prerađujemo primarnu realnost.

Ali Šopenhauer - vidite, već smo tu! - krenuo je drugim putem. On je

smatrao da je Kant prevideo jednu fundamentalnu i neposrednu vrstu činjenica
o nama samima: naša tela i naša osećanja. Sebe možemo spoznati iznutra, tvrdio
je. Mi posedujemo direktno, neposredno znanje koje ne zavisi od naše
percepcije. Prema tome, on je bio prvi filozof koji je posmatrao impulse i
osećanja iznutra, i do kraja života mnogo je pisao o unutrašnjim ljudskim
temama: seksu, ljubavi, smrti, snovima, patnji, religiji, samoubistvu, odnosima s
drugima, sujeti, samovrednovanju. Više od bilo kog drugog filozofa, bavio se
onim mračnim impulsima duboko u nama, čiju spoznaju ne možemo da
podnesemo i koje otuda moramo da potisnemo.”

„Zvuči pomalo frojdovski”, reče Boni.

„Obrnuto. Pre se može reći da je Frojd šopenhauerovac. Mnogo od

njegove psihologije može se naći kod Šopenhauera. Iako je retko priznavao taj
uticaj, nema sumnje da je bio prilično upoznat sa njegovim radovima: u Beču, u
doba kada se školovao 1860-ih i 70-ih, svi su pričali o Šopenhaueru. Verujem da
bez Šopenhauera ne bi bilo Frojda - a, kad smo već kod toga, ni Ničea onakvog
kakvog poznajemo. Šopenhauerov uticaj na Frojda - naročito na teoriju snova,
nesvesno i mehanizam potiskivanja - bio je tema moje doktorske disertacije.”

„Šopenhauer je”, Filip nastavi pogledavši Tonija i ubrza kako ne bi bio

prekinut, „normalizovao moju seksualnost. Učinio je da sagledam koliko je seks
sveprisutan, kako je, na najdubljim nivoima - prelivajući se u sve ljudske
transakcije i uplivišući sve državne poslove - središte svakog postupka. Mislim
da sam vam neke od njegovih reči na ovu temu citirao pre mesec dana.”

„Kao podrška ovom gledištu”, reče Toni, „jeste nešto što sam pre neki
dan pročitao u novinama - u pornografiju se ulaže više novca nego u muzičku i
filmsku industriju zajedno. To je ogromna suma.”

„Filipe”, uključi se Rebeka, „mogla bih da pogađam, ali još uvek nisam
čula da si rekao kako je tačno Šopenhauer pomogao da se izlečiš od seksualne
prisile... ili... uh, adikcije. Da li je u redu da koristim taj izraz?”

„Moram da razmislim, nisam ubeđen da je sasvim precizan”, odgovori

Filip.

„Zašto?”, upita Rebeka. „Ono što opisuješ meni zvuči kao adikcija.”

„Pa, nadovezaću se na ono što je Toni pomenuo, da li si videla podatke o

tome koliko muškaraca gleda pornografiju na internetu?”

„Ti to radiš?”, upita Rebeka.

 „Ne, ali sam u prošlosti mogao otići u tom pravcu - zajedno s većinom
muškaraca.”

„Tu si u pravu”, reče Toni. „Priznajem, ja gledam dva do tri puta

nedeljno. Da budem iskren, ne znam nikoga ko to ne radi.”

„I ja”, reče Gil. „Još nešto što Rouz nervira.”

Svi se okrenuše ka Stjuartu. „Da, da, mea culpa - za mene se zna da se

ponekad prepuštam užicima.”

„Na to sam mislio”, reče Filip. „Pa, da li su svi adikti?”

„Dobro”, uzvrati Rebeka, „vidim na šta ciljaš. Nije reč samo o

pornografiji, tužbe za seksualno uznemiravanje dobijaju razmere epidemije. U
praksi sam imala nekoliko takvih slučajeva. Pre izvesnog vremena pročitala sam
članak o dekanu jednog prestižnog pravnog fakulteta koji je dao ostavku zbog
optužbe za seksualno uznemiravanje. A, naravno, tu je i slučaj Klinton i način
na koji je njegov potencijalno jak uticaj umanjen. Pogledajte koliko se onih koji
Klintona optužuju ponašaju slično njemu.”

„Svako ima neku mračnu stranu seksualnosti”, reče Toni. „Nešto zavisi i
od toga kome se šta zalomi, zar ne? Možda su muškarci naprosto muškarci. Evo
ja, na primer, kažnjen sam jer sam previše navaljivao da mi Lizi popuši. Znam
stotine tipova koji su radili gore stvari - i to bez posledica - pogledajte samo
Švarcenegera.”

„Toni, nećeš se dopasti ovde prisutnim ženama, ili bar ne ovoj ženi”, reče
Rebeka. „Ali ne želim da izgubimo fokus; Filipe, nastavi, još nismo čuli ključnu
stvar.”

„Kao prvo”, Filip produži bez oklevanja, „još pre dva veka Šopenhauer
je, umesto da se iščuđava nad tim groznim izopačenim muškim ponašanjem,
razumeo realnost koja mu je u osnovi: čistu zdravu snagu seksualnog poriva. To
je najmoćnija sila u nama - volja za životom, za reprodukcijom - i ne može se
umiriti, niti se može razumski objasniti. Već sam pomenuo da je pisao kako se
seks preliva u sve. Pogledajte samo skandal s katoličkim sveštenicima,
pogledajte svaki korak u ljudskim težnjama, svaku profesiju, kulturu, starosnu
grupu. Kad sam se prvi put susreo sa Šopenhauerovim delom ovo gledište mi je
postalo izuzetno značajno: pred sobom sam imao jednog od najvećih umova u
istoriji, i prvi put u životu, osećao sam da sam potpuno shvaćen.”

„I?”, upita Pam, koja je do tada ćutke pratila diskusiju.

„I šta?”, reče Filip, vidljivo nervozno, kao i uvek kad se obraćao Pam.

„I šta još? To je bilo to? To je pomoglo? Bilo ti je bolje jer ti je

Šopenhauer dao osećanje da si shvaćen?”

Izgledalo je da Filip nije primetio Paminu ironiju i odgovorio je ravnim

tonom, iskreno. „Ima još mnogo toga. Šopenhaueru dugujem svest da smo
osuđeni na beskrajno okretanje na točku volje: poželimo nešto, to dobijemo,
uživamo u kratkom trenutku zadovoljenja koji se rapidno pretvara u dosadu, a
to, bez izuzetka, prati sledeće ’ja želim’. Iz toga se ne izlazi tako što se želja
utaži - točak se mora u potpunosti napustiti. Tako je učinio on, a tako činim i
ja.”

„Napustiti točak? Šta bi to trebalo da znači?” upita Pam.

„To znači sasvim pobeći od htenja. To znači apsolutno prihvatiti da je

naša najdublja priroda neutoljiva težnja, da je ta patnja u nas ugrađena od
početka, da smo osuđeni sopstvenom prirodom. To znači da prvo moramo
razumeti suštinsko ništavilo ovog sveta iluzije i onda se latiti traženja načina da
poreknemo volju. Naš cilj, kao kod svih velikih umetnika, treba da bude
prebivanje u čistom svetu platonovskih ideja. Neki to čine kroz umetnost, neki
kroz religijski asketizam. Šopenhauer je to postizao izbegavanjem sveta želja,
zajedništvom s velikim umovima istorije i estetskom kontemplacijom - svakog
dana je sat ili dva svirao flautu. To znači da moramo postati posmatrači onoliko
koliko smo i akteri. I moramo prepoznati životnu silu koja egzistira u
celokupnoj prirodi, koja se manifestuje kroz individualnu egzistenciju svakog
od nas, a volja će na kraju tražiti natrag tu silu kad prestanemo da postojimo kao
fizička bića.

Ja skoro u potpunosti sledim njegov model - najvažniji odnosi za mene su

oni sa velikim misliocima, koje čitam svakoga dana. Izbegavam da um
zatrpavam svakodnevicom i upražnjavam redovnu kontemplaciju igrajući šah ili
slušajući muziku - za razliku od Šopenhauera, ne umem da sviram nijedan
instrument.”

Džulijus je bio fasciniran ovim dijalogom. Zar Filip nije bio svestan
Paminog gneva? Ili uplašen njenim besom? I kakvo je njegovo rešenje za
adikciju? Na momente mu se divio, no uglavnom je reagovao podsmehom. A
komentar da je čitajući Šopenhauera osećao da je po prvi put potpuno shvaćen,
doživeo je kao šamar. Šta sam ja, pomislio je, otirač za noge? Tri godine sam se
trudio iz petnih žila da ga razumem i s njim saosećam. No, nije rekao ništa;
Filip se postepeno menjao. Ponekad je bolje nešto odložiti na stranu i vratiti se
kasnije, u nekom pogodnom trenutku.

Grupa je ovu temu pokrenula nekoliko nedelja kasnije, tokom seanse koja je
započela time što su i Rebeka i Boni rekle Pam da se promenila - nagore -
otkako im se Filip pridružio. Svi ljupki, dragi, velikodušni delovi njenog bića su
iščezli i, mada ljutnja nije bila tako intenzivna kao pri prvom suočenju s njim,
ipak je, prema Boninim rečima, bila uvek prisutna i okamenila se u nešto tvrdo i
nepopustljivo.

„Primećujem da se Filip mnogo izmenio u poslednje vreme”, rekla je

Rebeka, „a ti si i dalje u zastoju - kao što si bila i sa Džonom i Erlom. Da li ćeš
se zauvek držati tog besa?”
 Ostali su ukazivali na to da je Filip bio ljubazan, da je davao potpune
odgovore na svako Pamino pitanje, čak i na ona prožeta sarkazmom.

„Budi ljubazan”, glasio je Pamin odgovor, „pa ćeš moći da manipulišeš

drugima. Kao što i vosak možeš da oblikuješ tek kad ga zagreješ.”

„Molim?”, upita Stjuart. I ostali su delovali zbunjeno.

„Samo citiram Filipovog mentora. To je jedan od Šopenhauerovih

omiljenih saveta - i to je ono što ja mislim o Filipovoj ljubaznosti. Nisam vam
to pominjala, ali moja prva razmišljanja o doktorskoj tezi odnosila su se na
Šopenhauera. Ali, pošto sam nekoliko nedelja proučavala njegov rad i život,
počela sam toliko da ga prezirem da sam odustala od ove ideje.”

„Dakle, ti identifikuješ Filipa sa Šopenhauerom?”, upita Boni.

„Identifikujem? Filip je Šopenhauer - blizanac po umu, živo otelotvorenje

tog mizernog čoveka. Kad bih vam ispričala ponešto o njegovoj filozofiji i
životu, krv bi vam se sledila. I, da, verujem da Filip pribegava manipulaciji
umesto odnosu - a reći ću vam i ovo: ježim se na pomisao da će i druge
indoktrinirati Šopenhauerovom mržnjom prema životu.”

„Da li ćeš ikad videti Filipa kakav je sada?” upita Stjuart. „On nije ista
osoba koju si znala pre petnaest godina. Taj incident između vas sve iskrivljuje;
nisi u stanju da pređeš preko toga i ne možeš da mu oprostiš.”

„Taj ’incident’? Govoriš o tome kao da je neka sitnica. To je više od

incidenta. Što se tiče praštanja, zar ne misliš da ima stvari koje su neoprostive?”

„To što ti ne opraštaš ne mora da znači da su stvari neoprostive”, reče

Filip glasom neuobičajeno punim emocija. „Pre mnogo godina ti i ja smo
načinili kratkotrajan društveni ugovor. Jedno drugom smo ponudili seksualno
uzbuđenje i odušak. Ja sam ispunio svoj deo. Postarao sam se da budeš
seksualno zadovoljena, i nisam osećao da imam daljih obaveza. Istina je da sam
ja dobio nešto, i da si ti dobila nešto. Doživeo sam seksualno zadovoljstvo i
olakšanje, i ti isto. Ništa ti ne dugujem. Kad smo posle toga razgovarali, jasno
sam rekao da mi je to veče donelo zadovoljstvo, ali da ne želim da produžim naš
odnos. Zar sam mogao biti eksplicitniji?”

„Ne govorim o jasnosti”, Pam je uzvratila, „govorim o milosrđu - ljubavi,

caritas, brizi za druge.”

„Insistiraš da treba da delim tvoj pogled na svet, da život doživljavam na

isti način kao ti.”

„Volela bih da si osetio isti bol, patio kao ja.”

„U tom slučaju, imam dobre vesti za tebe. Biće ti drago da čuješ da je

nakon tog incidenta tvoja drugarica Moli svim članovima odeljenja kao i
rektoru, dekanu i savetu fakulteta uputila pismo puno optužbi protiv mene.
Uprkos tome što sam doktorirao sa visokim ocenama i uprkos odličnim
evaluacijama studenata (jedna od njih je slučajno bila i tvoja), niko od kolega
nije bio raspoložen da mi napiše preporuke ili mi bilo kako pomogne da radim
na fakultetu. Nigde nisam mogao da dobijem pristojan profesorski posao, i
proteklih godina sam se zlopatio kao putujući predavač u čitavom nizu
bezvrednih, trećerazrednih škola.”

Stjuart, koji je vredno razvijao svoj osećaj za empatiju, odgovori mu:

„Znači, sigurno misliš da si odslužio svoje i da ti je društvo rebnulo visoku
kaznu.”

Filip iznenađeno podiže pogled i uputi ga Stjuartu. Klimnu glavom. „Ne

toliku koliku sam ja sam sebi nametnuo.”

Iscrpljen, nasloni se na stolicu. Nakon nekoliko trenutaka, uperi pogled

ka Pam koja se, nezadovoljna, obrati čitavoj grupi: „Zar ne shvatate da ne
govorim o jednom jedinom krivičnom delu iz prošlosti. Govorim o
kontinuiranom načinu bivstvovanja u svetu. Zar vas maločas nije podišla jeza
kad je Filip ponašanje u ljubavnom aktu opisao kao svoje ’obaveze prema
našem društvenom ugovoru’? I šta kažete na njegove komentare da se, uprkos
tri godine rada s Džulijusom, ’prvi put’ osetio shvaćenim tek kada je pročitao
Šopenhauera. Svi znate Džulijusa. Možete li da poverujete da ga nakon tri
godine Džulijus nije razumeo?”

U grupi je nastupila tišina. Posle nekoliko trenutaka, ona se obrati Filipu.

„Želiš li da znaš zašto si osetio da te je Šopenhauer shvatio, a Džulijus ne? Reći
ću ti: zato što je Šopenhauer mrtav, mrtav više od sto četrdeset godina, a
Džulijus je živ. A ti ne znaš kako da se odnosiš prema živima.”

Filip nije ostavljao utisak kao da će odgovoriti, pa se Rebeka ubaci:

„Pam, zlobna si. Šta ti je potrebno da bi se smirila?”

„Filip nije đavo, Pam”, progovori Boni, „on je slomljen. Zar to ne možeš
da vidiš? Zar ne vidiš razliku?”

Pam odmahnu glavom i reče: „Dosta mi je za danas.”

Nakon perioda tišine pune nelagode koja se mogla gotovo opipati,

uključio se Toni, do tada neuobičajeno ćutljiv. „Filipe, neću ovde da te
spasavam, ali se nešto pitam: da li su ti se naknadno javila neka osećanja u vezi
sa onim što nam je Džulijus nedavno ispričao o seksu posle smrti njegove
žene?”

Činilo se da je Filip zahvalan zbog promene teme. „Kakva osećanja bi

trebalo da imam?”

„Ne znam šta bi ’trebalo’. Samo te pitam kako si se osećao. Evo šta bih
hteo da znam: kad si išao kod njega na terapiju, da li bi osećao da te Džulijus
više razume da je otkrio da i on ima lično iskustvo seksualnog pritiska?”

Filip klimnu glavom odobravajući. „To je zanimljivo pitanje. Odgovor je,

verovatno, potvrdan. Možda bi to bilo od pomoći. Nemam dokaza, ali
Šopenhauerovi spisi ukazuju da je on imao seksualna osećanja slična mojima po
intenzitetu i neumoljivosti. Verujem da sam se zbog toga osetio shvaćenim.
 Međutim, postoji nešto što sam izostavio kad sam govorio o radu sa
Džulijusom, i hoću to da razjasnim. Kad sam mu rekao da je ta terapija za mene
bila beskorisna u svakom pogledu, on me je suočio sa istim pitanjem koje se
nedavno pojavilo i u grupi: zašto bih za supervizora hteo terapeuta koji mi
nimalo nije pomogao? Ovo pitanje me je podstaklo da se setim dva momenta iz
naše terapije koja su ostavila trajan utisak na mene i zapravo se pokazale
korisnim.”

„A to su?” upita Toni.

„Jednom sam opisivao svoje tipično, rutinsko veče seksualnog zavođenja

- flertovanje, prilaženje, večera, seksualno konzumiranje - i pitao ga da li ga to
šokira ili mu se gadi; odgovorio je da mu samo izgleda kao izuzetno dosadno
veče. Taj odgovor me je zapanjio. Pomogao mi je da shvatim koliko sam
proizvoljno unosio uzbuđenja u te repetitivne obrasce.”

„A šta je drugo što je ostavilo utisak?”, upita Toni.

„Pitao me je kakav epitaf bih voleo na svojoj nadgrobnoj ploči. Pošto

ničeg nisam mogao da se setim, on je predložio: ’Mnogo je tucao’. I dodao da bi
taj epitaf mogao da posluži i za mog psa.”

Začulo se nekoliko zvižduka, a neki su se nasmešili. Boni reče: „To je

zlobno, Džulijuse.”

„Ne”, odvrati Filip, „nije bilo zlonamerno - hteo je da me šokira, da me

probudi. I to jeste ostalo u meni, i mislim da je odigralo izvesnu ulogu u odluci
da promenim život. Pretpostavljam da sam želeo da zaboravim ove događaje.
Očigledno, ne dopada mi se da priznam da je bio od pomoći.”

„Znaš li zašto?” upita Toni.

„Razmišljao sam o tome. Možda se s njim nadmećem. Ako mi pobedi, ja

gubim. Možda ne želim da priznam da je njegov pristup savetovanju, toliko
različit od mog, efikasan. Možda ne želim da mu se previše približim. Možda
ona”, pokazao je glavom prema Pam, „ima pravo: nisam u stanju da imam
odnos sa živom osobom.”

„Ili ne bar tako lako”, reče Džulijus. „Ali se tome približavaš.”

I tako je grupa nastavila da radi tokom nekoliko narednih nedelja: redovni

dolasci, produktivan, težak rad. I pored višekratnih anksioznih raspitivanja za
Džulijusovo zdravlje i stalne tenzije između Pam i Filipa, u grupi je bilo puno
poverenja, intimnosti, optimizma, čak spokoja. Niko nije bio spreman za bombu
koja će uskoro eksplodirati.
 Kada se rodi čovek poput mene,

ostaje da se poželi samo jedna spoljašnja okolnost

- da tokom čitavog života u najvećoj mogućoj meri

može da bude ono što jeste i da živi za

svoje intelektualne moći.

35

Autoterapija

Više no išta drugo, autobiografski spis O sebi je blistavi kompendijum strategija

autoterapije koje su Šopenhaueru pomogle da psihički ne potone. Iako su neke
od njih, smišljene u naletima anksioznosti u tri ujutru i odmah u zoru odbačene,
bile efemerne i neefikasne, ostale su se pokazale kao izdržljivi bedemi podrške.
Među njima, najmoćnije je bilo njegovo nepokolebljivo životno uverenje u
sopstvenu genijalnost:

Čak i u mladosti, kod sebe sam zapazio da, dok su drugi težili da
poseduju nešto spolja, nisam morao da se okrećem nečemu takvom jer
sam u sebi nosio blago beskrajno vrednije od svih eksternih poseda;
najvažnije je bilo da se ono poveća, za šta su primarne uslove
predstavljali mentalni razvoj i potpuna nezavisnost...
 Suprotno prirodi i čovekovim pravima, morao sam da razvoju vlastitog
blagostanja uskratim svoje moći, kako bi ih posvetio služenju ljudskoj
vrsti. Moj intelekt nije pripadao meni, već svetu.

Govorio je da ga teret genijalnosti čini još zabrinutijim i napetijim nego

što je to po genetskom ustrojstvu već bio. Kao prvo, senzibilnost genija čini da
oni osećaju više bola i strepnje. U stvari, Šopenhauer je ubedio sebe da postoji
direktna veza između anksioznosti i inteligencije. Geniji, prema tome, ne samo
da imaju obavezu da svoj dar koriste za potrebe čovečanstva već su stvoreni
tako da sebe potpuno posvete ispunjenju sopstvene misije, primorani da se
odreknu brojnih zadovoljstava (porodice, prijatelja, doma, zgrtanja bogatstva)
dostupnih drugim ljudima.

Neprekidno je sebe umirivao izgovarajući mantre o vlastitoj genijalnosti:

„Moj život je herojski i ne može se meriti standardima filistara, trgovčića ili
običnog sveta... Otuda ne smem biti zlovoljan kad uvidim koliko se lišavam
onoga što je deo nečijeg normalnog načina života... i zato me ne može
iznenaditi ako moj lični život izgleda nepovezano i bez ikakvog plana.”
Šopenhauerova vera u vlastiti genij poslužila je i kao trajni osećaj životnog
smisla: sve vreme sebe je smatrao misionarom istine za ljudsku vrstu.

Demon koji ga je najviše proganjao bila je samoća i postao je stručnjak za

odbrane od nje. Među njima, najvrednija je bila ubeđenost da je gospodar svoje
sudbine - da je samoću izabrao sam, a ne ona njega. Izjavio je da je u mladosti
bio sklon društvenosti, ali zatim: „Postepeno sam naučio da cenim samoću,
sistematski postajao nedruštven i odlučio da se potpuno posvetim sebi do kraja
ovog prolaznog života.” Često se podsećao: „Ne živim na svom rodnom tlu, niti
među bićima koja su mi ravna.”

Odbrane od usamljenosti bile su, dakle, snažne i duboke: dobrovoljno ju

je izabrao, druga bića nisu zavređivala njegovo društvo, životna misija kao
genija nalagala mu je izolaciju, život genija mora biti „monodrama” i privatnost
mora služiti samo jednoj svrsi: podsticanju intelektualnog života (dakle, „što je
lični život manji, to je bezbedniji, i otuda bolji”).

Bilo je dana kad je stenjao pod teretom izolacije. „Tokom čitavog života
osećao sam se strašno usamljeno i uvek sam uzdisao iz dubine duše, ’da mi je
sada neko ljudsko biće’, ali avaj. Ostao sam usamljen, no iskreno i pošteno
mogu reći da to nije moja greška, jer nisam izbegavao ni odbio nikoga ko je bio
zaista ljudsko biće.”

Pored toga, govorio je, i nije bio istinski sam pošto je - i evo druge moćne
strategije autoterapije - imao vlastiti krug bliskih prijatelja: najveće mislioce
sveta.

Samo jedan takav bio mu je savremenik - Gete - a većina drugih poticala

je iz antike, prevashodno stoici, koje je često citirao. Gotovo na svakoj strani O
sebi roje se aforizmi velikih umova koji potkrepljuju njegova ubeđenja. Neki od
tipičnih primera su:

Intelektu najviše pomaže ono što jednom zasvagda kida bolne veze koje
naše srce drže u klopci. - Ovidije

Ko god traži mir i spokoj treba da se kloni žena, tog stalnog izvora
nevolja i rasprave. - Petrarka

Nemoguće je ne biti savršeno srećan ako potpuno zavisimo od sebe i u

sebi posedujemo sve što zovemo svojim. - Ciceron
 Jedna tehnika koju koriste neki voditelji terapija ili grupa za lični razvoj
jeste vežba „ko sam ja?”; članovi napišu sedam odgovora na pitanje „ko sam?”,
svaki na posebnoj kartici, a potom ih poređaju prema važnosti. Zatim se od njih
traži da ih jednu po jednu okreću, počinjući od najperifernije, i da razmisle o
tome šta bi bilo kad bi se tog odgovora odrekli (to jest, prestali da se
poistovećuju s njim), sve dok ne stignu do atributa njihovog najunutrašnjijeg
sopstva.

I Šopenhauer je na analogan način isprobavao i odbacivao različite

atribute sopstva sve dok nije stigao do onoga što je smatrao suštinskim ja.

Ponekad, osećao sam se nesrećnim zato što sam sebe smatrao nekim
drugim nego što sam bio, i onda sam sebe osuđivao na jad i bedu te druge
osobe. Na primer, smatrao sam da sam predavač koji ne postaje profesor i
čija predavanja niko ne sluša; ili neko o kome loše govori ovaj filistar ili
onaj skandalmajstor; ili da sam ljubavnik kog ne sluša devojka u koju je
zaljubljen; ili pacijent bolešću vezan za kuću; ili bilo koja druga osoba
pogođena sličnim nevoljama. Ja nisam ništa od ovoga; sve ovo je
materijal od kog je načinjen kaput koji sam nakratko nosio i onda ga
odbacio kako bih ga zamenio drugim.

Ali, onda, ko sam ja? Ja sam čovek koji je napisao Svet kao volja i
predstava, delo u kome pružam rešenje velikog problema egzistencije,
koje će možda učiniti zastarelim sva prethodna rešenja... Ja sam taj čovek,
koga ništa ne može poremetiti u nekoliko preostalih godina koliko će još
disati.

Strategiju utehe, koja se na ovo nadovezuje, činilo je ubeđenje da će pre

ili kasnije, verovatno nakon smrti, njegovo delo postati poznato i drastično
promeniti tok filozofskog istraživanja. Ovo mišljenje počeo je da izražava vrlo
rano, a vera u konačni uspeh nikada nije oslabila. U ovom pogledu bio je sličan
Ničeu i Kjerkegoru, dvojici drugih nezavisnih i nepriznatih mislilaca koji su do
kraja (i s pravom) bili ubeđeni u svoju posthumnu slavu.

Zazirao je od svake natprirodne utehe, prigrlivši samo onu koja je

zasnovana na naturalističkom pogledu na svet. Na primer, verovao je da je u
osnovi bola pogrešna pretpostavka da su mnoge od kriznih situacija slučajne i
da se, prema tome, mogu izbeći. Daleko je bolje shvatiti istinu: da su bol i
patnja neminovni, neizbežni i suštinski za život - „da od slučaja zavisi samo
forma u kojoj se manifestuju, i da naša trenutna patnja popunjava mesto... koje
bi, da nje nema, zauzela neka druga patnja. Ako ovakva refleksija postane
životno ubeđenje, ona može doneti visok nivo stoičke smirenosti.”

Podsticao nas je da živimo i doživljavamo život sada, a ne da živimo za

„nadu” u neko buduće dobro. Dve generacije kasnije, Niče će preuzeti ovaj
apel. Nadu će smatrati našom najvećom mučiteljkom i ismevati Platona, Sokrata
i hrišćanstvo jer nam skreću pažnju sa jedinog života koji imamo na neki budući
iluzorni svet.
 Da li je iko istinski monogaman?

Svi mi ponekad, a većina nas uvek,

živimo u poligamiji. I pošto je svakom

muškarcu potrebno mnogo žena, ništa nije

poštenije nego zadužiti ih da se staraju o mnogo žena.

To će spustiti ženu do njene prave i prirodne

pozicije podređenog bića.

36

Sledeću seansu je otvorila Pam. „Imam nešto da objavim.”

Svi se okrenuše ka njoj.

„Danas je dan ispovedanja. Hajde, Toni.”

Toni se naglo ispravio, dugo piljio u nju, a onda zavalio u stolicu,

prekrstio ruke i zatvorio oči. Da je imao veo, spustio bi ga preko lica.

Pretpostavivši da on nema nameru da govori, Pam nastavi jasnim, žustrim

glasom: „Toni i ja smo u seksualnoj vezi već neko vreme, i teško mi je da ovde
dolazim a da o tome ćutim.”

Nakon kratke napete pauze, počela su da pristižu zamuckujuća pitanja:

„Zašto?” „Šta je bio okidač?” „Koliko dugo?” „Kako ste mogli?” „Gde to
vodi?”

Odgovarala je brzo, hladno. „Traje nekoliko nedelja. Ne znam gde će

odvesti, ne znam šta je bio okidač; nismo planirali, naprosto se desilo, jedne
večeri posle seanse.”

„Hoćeš li nam se pridružiti danas, Toni?” Rebeka ga nežno upita.

Toni polako otvori oči. „Za mene je sve ovo novost.”

„Novost? Kažeš da nije istina?”

„Ne. Mislim na dan ispovedanja. ’Hajde, Toni’ - to je novost za mene.”

„Ne izgleda da si srećan zbog toga”, primeti Stjuart.

Toni se okrenu da bi se obratio Pam: „Mislim, sinoć sam bio kod tebe.
Bili smo intimni, znaš. Intimnost - koliko puta sam ovde čuo da su ženske
senzitivnije i traže više od stare dobre seksualne intimnosti? Pa zašto nisi bila
toliko intimna da sa mnom razgovaraš, da prvo zajedno prođemo kroz ovaj
’ispovedni dan’?”

„Izvini”, reče Pam, mada nije tako zvučalo, „ali nešto je počelo da me
muči. Kad si otišao ostala sam budna gotovo cele noći, mozgajući i baveći se
grupom, i shvatila da je vreme prekratko - ostalo nam je još samo šest susreta.
Da li sam dobro izračunala, Džulijuse?”

„Tačno. Još šest seansi.”

„Pa, naprosto me je pogodilo saznanje koliko sam te izdala, Džulijuse. I

moj ugovor ovde sa svima ostalima. I sebe sam izdala.”

„Nije mi do kraja bilo jasno”, reče Boni, „ali sam imala osećaj da
poslednjih nekoliko seansi nešto nije u redu. Bila si drugačija, Pam. Sećam se
da je Rebeka to osetila više puta. Malo govoriš o svojim problemima - nemam
ideju šta se dešava između tebe i Džona, ili da li je bivši muž i dalje u igri. Ono
što uglavnom radiš jeste da napadaš Filipa.”

„A i ti, Toni”, dodade Gil. „Sad kad razmislim, stvarno si se promenio.

Skrivaš se. Nedostaje mi onaj stari razuzdani Toni.”
 „I ja o nečemu razmišljam”, reče Džulijus. „Prvo, o onome što je Pam
dotakla kad je upotrebila reč ugovor. Znam da se ponavljam, ali to je dobro zbog
onih koji će kasnije biti u nekim grupama”, Džulijus pogleda Filipa, „ili čak
voditi grupu. Jedini ugovor za svakog od nas je da najbolje što možemo
istražujemo naše odnose sa svakim u grupi. Opasnost od odnosa van grupe je u
tome što ugrožavaju terapijski rad. Kako dolazi do toga? Osobe koje se nađu u
bliskom odnosu često će više vrednovati taj odnos nego terapijski rad.
Pogledajte, to se upravo ovde dešava: ne samo da su Pam i Toni skrivali svoju
vezu - što je razumljivo - već su se zbog te veze povukli iz terapijskog rada.”

„Do danas”, reče Pam.

„Svakako, do danas - i pozdravljam ovo što radiš, i odluku da to doneseš

u grupu. Već znate šta će biti moje pitanje oboma: zašto sada? Zajedno ste u
grupi oko dve i po godine. I sad se stvari menjaju. Zašto? Šta se desilo pre
nekoliko nedelja što je dovelo do odluke da se seksualno zbližite?”

Pam se okrenu ka Toniju, izvi obrve dajući mu znak da odgovori. Nije je

poslušao. „Gospoda imaju prednost? Opet je red na mene? Nema problema;
znam tačno šta se promenilo: Pam je savila prst i signalizirala ’priđi’. Ja sam se
neprekidno ložio na nju, od samog početka, i da me je pozvala pre šest meseci
ili pre dve godine, ja bih i tada došao. Zovite me ’Mister raspoloživi?’”

„Hej, to je Toni kakvog znam i volim”, reče Gil. „Dobro došao nazad u
grupu.”

„Nije teško shvatiti zašto si se promenio, Toni”, uključi se Rebeka. „Ušao

si u vezu sa Pam i nisi hteo da uradiš ništa što bi je pokvarilo. To je logično.
Onda počinješ da se kriješ, paziš da ne pokažeš neku od svojih ne-tako-finih
strana.”

„Misliš na onu divljačnu stranu?”, upita Toni. „Možda da, možda ne - nije
to tako jednostavno.”
 „Što znači?”, upita Rebeka.

„Što znači da je ne-tako-fina strana ono na šta se pali Pam. Ne želim da

pričam o tome.”

„Zašto da ne?”

„Ma daj, Rebeka, to je očigledno. Zašto me stavljaš u neprijatnu poziciju?

Nastavim li ovako, mogu da se oprostim od veze sa Pam.”

„Siguran si?”, uporno će Rebeka.

„A šta ti misliš? Meni se čini da to što je sve iznela pred grupu već
mnogo govori, naime, da je donela odluku. Ovde postaje vruće - vruća stolica
sve je vrelija.”

Džulijus je ponovo upitao Pam zašto je upravo sada ušla u vezu sa

Tonijem, na šta je od nje došao neuobičajeno nesiguran odgovor. „Nisam u
stanju da to sagledam. Suviše sam blizu. Znam da je učinjeno bez predumišljaja,
neplanirano - bio je to impulsivan čin. Posle seanse smo otišli na kafu, samo nas
dvoje, pošto ste se vi ostali razišli. Predložio je da nešto večeramo - to je često
radio, ali ovoga puta sam ga pozvala kod mene na domaću supu. Došao je i
stvari su izmakle kontroli. Zašto tog dana a ne ranije? Ne mogu reći. I pre smo
zajedno izlazili: pričala sam mu o književnosti, davala knjige na čitanje,
podsticala ga da se vrati u školu, a on me je učio obradi drveta i pomogao da
napravim postolje za TV i jedan stočić. Sve to znate. Zašto smo se sada upustili
u seksualnu vezu? Ne znam.”

„Da li je u redu da pokušamo da to otkrijemo? Razumem da nije lako

govoriti o nečemu toliko intimnom u prisustvu ljubavnika”, upita Džulijus.

„Došla sam rešena da na ovome danas radim.”

„Dobro, evo pitanja: vrati se u mislima na grupu - šta se važno dešavalo

kad je to počelo?”
 „Otkako sam se vratila iz Indije zaokupile su me dve stvari. Tvoje
zdravlje je prva. Jednom sam pročitala šašav članak u kome se kaže da se ljudi u
grupama sparuju nesvesno se nadajući kako će njihovo potomstvo dati novog
vođu, ali to je preterivanje. Džulijuse, ne znam na koji način me je tvoja bolest
podstakla da se približim Toniju. Možda me je strah od okončanja grupe nagnao
da potražim jednu ličniju trajnu vezu; možda sam iracionalno zamišljala da to
može da nas održi na okupu i kad se ova godina okonča. Samo nagađam.”

„Grupe su”, prihvati Džulijus, „kao ljudi: ne žele da umru. Možda veza sa
Tonijem jeste jedan zamršen način da se ona održi u životu. Sve terapijske
grupe nastoje da se održe, da se kasnije redovno okupljaju - ali retko to čine.
Kao što sam ovde više puta ponovio, grupa nije život; ona je kostimirana proba
života. Svi mi moramo da pronađemo način da prenesemo ono što smo ovde
naučili na svoj život u realnom svetu. Kraj predavanja.”

„No, Pam”, Džulijus nastavi, „pomenula si dve stvari koje su te

zaokupljale: jedna je moje zdravlje, a druga je...”

„Filip. On me okupira. Mrzim što je ovde. Rekao si da njegovo prisustvo

na kraju može ispasti korisno za mene, i ja ti verujem, ali do sada na mene samo
štetno utiče, sa možda jednim izuzetkom: toliko me je obuzela mržnja prema
njemu da je nestala zaokupljenost Erlom i Džonom. I mislim da se neće vratiti.”

„Dakle”, Džulijus je bio uporan, „Filip te ugrožava. Da li je moguće da

njegovo prisustvo ima izvesnu ulogu u tome što si sad započela vezu sa
Tonijem?”

„Sve je moguće.”

„Imaš li neku pretpostavku?”

Ona odmahnu glavom. „Ništa na vidiku. Opredelila bih se za jednostavnu

napaljenost. Mesecima nisam bila s muškarcem, a to mi se retko dešava. Mislim
da objašnjenje nije komplikovanije od toga.”
 „Ima li reakcija?” Džulijus pogleda ostale.

Stjuart uskoči sa svojim britkim metodičnim mentalnim fotografisanjem.

„To što se dešava između Pam i Filipa više je od konflikta - ima tu mnogo
nadmetanja. Možda je nategnuta, ali moja teorija glasi: Pam je uvek zauzimala
ključno mesto, centralnu poziciju u grupi - profesorka, erudita, neko ko je
Tonija uzeo pod svoje da bi ga obrazovao. I, šta se događa? Ona otputuje na
nekoliko nedelja, vrati se i nalazi Filipa koji je osvojio njeno mesto. Mislim da
ju je to dezorijentisalo.” Okrenu se ka Pam. „Kakve god da si muke imala s
njim pre petnaest godina, sada su se dodatno iskomplikovale.”

„A veza s Tonijem?”, upita Džulijus.

„Pa, to može biti jedan oblik takmičenja. Ako me sećanje ne vara,

otprilike u to vreme i Pam i Filip su pokušali da ti podare nešto utešno. Filip
nam je podelio kopije priče o brodu koji se zaustavlja na ostrvu, i sećam se da je
Toni bio zaista uključen u diskusiju.” Obrati se Pam. „Možda si to doživela kao
pretnju; možda nisi htela da se odrekneš uticaja koji imaš na Tonija.”

„Hvala, Stjuarte, vrlo je prosvetljujuće”, odvrati Pam. „Misliš da, zarad

takmičenja sa ovim zombijem, moram da se tucam sa svim muškarcima u grupi!
Tako ti gledaš na ženske sposobnosti?”

„Ovo će podstaći feedback”, reče Gil, „a šala sa zombijem je neumesna.

Uvek ću biti skloniji Filipovoj ravnodušnosti nego histeričnom davanju
pogrdnih imena! Pam, ti si jedna dama koja se mnogo ljuti. Umeš li da budeš
nešto drugo osim besna?”

„Ovo su jaka osećanja, Gil. Šta se dešava?”, upita Džulijus.

„Čini mi se da u ovoj novoj ljutoj Pam vidim mnogo od moje žene i rešen
sam da pružim otpor svemu što je zlobno - ma od koje da dolazi.”

Zatim dodade, „Ima još nešto. Mislim da sam ozlojeđen jer sam i dalje
nevidljiv za Pam.” On joj se obrati. „Ličan sam i otvoren s tobom; dajem ti do
znanja šta prema tebi osećam, kažem ti da te doživljavam kao vrhovnog sudiju,
ali uzalud - i dalje nisam važan. Imaš oči samo za Filipa... i Tonija. Ja mislim da
je to što ti dajem značajno, a evo još nečeg: mislim da znam zašto se Džon
izvukao: ne zato što je kukavica, već zbog tvog besa.”

Pam, zadubljena u misli, nije progovarala.

„Ovde izbija mnogo snažnih emocija. Nastavimo da ih posmatramo i

pokušajmo da ih razumemo. Ima li nekih ideja?” upita Džulijus.

„Divim se Paminoj današnjoj iskrenosti”, reče Boni, „i mogu da razumem

koliko se ranjivo oseća. Takođe cenim ono što je Gil započeo. To je neverovatna
promena, Gil, i ja je pozdravljam, ali ponekad poželim da pustiš Filipa da se
brani sam. Ne razumem zašto to ne čini.” Okrenu se ka Filipu. „Zašto?”

Filip odmahnu glavom i nastavi da ćuti.

„Ako on neće da govori, odgovoriću ja umesto njega”, ubaci se Pam. „On

sledi uputstva Artura Šopenhauera.” Izvadi papir sa beleškama iz tašne, pogleda
ga i pročita:

■ Govori bez emocija.

■ Ne budi spontan.

■ Ostani nezavisan od drugih.

■ O sebi razmišljaj kao o stanovniku nekog grada u kome samo ti

poseduješ sat koji pokazuje vreme - to će ti činiti dobro.

■ Omalovažavanjem stičemo uvažavanje.

Filip sa zahvalnošću klimnu glavom i uzvrati: „Dopada mi se to što si

donela. Meni liči na dobre savete.”

„O čemu je reč?”, upita Stjuart.

 „Malo prelistavamo Šopenhauera”, odgovori Pam, podižući papir.

Nakon kratke pauze, Rebeka potraži izlaz iz ćorsokaka. „Toni, gde si? Šta
se s tobom događa?”

„Teško mi je danas da govorim”, reče Toni, odmahujući glavom.

„Osećam se stegnuto, kao da sam zamrznut.”

Na iznenađenje svih, Filip progovori: „Mislim da shvatam šta te sputava,

Toni. Kao što je Džulijus rekao, uhvaćen si između dva suprotstavljena zahteva:
od tebe se očekuje da se u grupi slobodno izražavaš, a istovremeno pokušavaš
da ostaneš lojalan prema Pam.”

„Da, uviđam to”, odgovori Toni, „ali uvid nije dovoljan, ne oslobađa me.
Ipak, hvala. A imam i da uzvratim: to što si rekao malopre - znaš, kad si podržao
Džulijusov stav - bilo je prvi put - mislim, da ga ne izazivaš - što je velika
promena, čoveče.”

„Uvid, kažeš, nije dovoljan. Šta je još potrebno?” upita Filip.

Toni odmahnu glavom. „Danas nam nije lako.”

„Mislim da znam šta bi pomoglo”, reče Džulijus, obraćajući se Toniju.

„Ti i Pam izbegavate jedno drugo, ne izražavate osećanja. Možda to ostavljate
za kasniji razgovor. Znam da vam nije prijatno, ali možete li početi sada?
Možda da probate da govorite jedno drugom, ne nama.”

Toni duboko udahnu i okrenu se ka Pam. „Ne osećam se dobro zbog

svega ovoga, kao da sam izgubio ravnotežu. Nervira me način na koji se sve
odigralo. Ne mogu da shvatim zašto me prvo nisi pozvala telefonom, da
porazgovaramo, da me pripremiš za ovo danas?”

„Izvini. Ali oboje smo znali da će u nekom trenutku izaći na videlo. O

tome smo pričali.”

„I to je to? To je sve što imaš da kažeš? A šta ćemo večeras? Da li smo i

dalje zajedno?”

„Bilo bi mi suviše neprijatno da se viđamo. Ovde je pravilo da se govori

o svim vezama, i ja hoću da poštujem ugovor s grupom. Ne mogu da nastavim,
možda kad se grupa završi...”

„Odnos koji gajiš prema ugovorima je krajnje neprincipijelan i

rastegljiv”, upade Filip, pokazujući neuobičajene znake nervoze. „Poštuješ ih
onda kad ti je zgodno. A kad sam ja govorio o poštovanju nekadašnjeg
društvenog ugovora s tobom, narugala si mi se. Sada ti kršiš pravila grupe, igraš
se tajnih igara, koristiš Tonija kako ti se svidi.”

„Ko si ti da pričaš o ugovorima?” Pam uzvrati povišenim tonom. „Šta je

sa ugovorom između profesora i studenta?”

Filip pogleda na sat, ustade i objavi: „Šest sati. Ispunio sam obaveze u
pogledu vremena.” Napusti sobu mrmljajući, „Dovoljno je valjanja u blatu za
danas.”

Bilo je to prvi put da neko drugi izuzev Džulijusa okonča seansu.

 Svako ko je zaljubljen doživeće ogromno

razočaranje čim konačno dostigne zadovoljstvo;

zapanjiće ga da ono što je bilo toliko žuđeno

ne donosi ništa više od bilo kog drugog

seksualnog zadovoljenja, i shvatiće da nije

dobio bog zna šta.

37

Odlazak iz prostorije za grupnu terapiju nije pročistio blato iz Filipovih misli.

Koračao je niz ulicu Filmor preplavljen teskobom. Šta se desilo s njegovim
arsenalom tehnika za samoumirenje? Sve što mu je tako dugo obezbeđivalo
strukturisanost i mir raspadalo se - njegova mentalna disciplina, kosmička
perspektiva. U nastojanju da povrati ravnotežu, naredio je sebi: ne bori se, ne
pružaj otpor, očisti um; ne radi ništa, samo posmatraj kako ti misli promiču;
pusti ih da uplove u svest i da se onda rasplinu.

Uplovljavale su bez problema, ali isplovljavanja nije bilo. Umesto toga,

raspakivale su kofere, kačile odeću i odomaćivale se u njegovom umu. Uplivao
je i Pamin lik. Usredsredio se na tu sliku koja se, na njegovo iznenađenje,
transformisala uklanjanjem proteklih godina: crte su joj se podmlađivale, i
uskoro je pred njim stajala Pam kakvu je poznavao nekad davno. Bilo je tako
čudno razabrati onu mladu u staroj. Obično je zamišljao obrnutu putanju - video
budućnost u sadašnjosti, lobanju ispod savršene kože mladosti.
 Lice joj je tako zračilo! I sa tako zapanjujućom jasnoćom! Od svih tih
hordi, tih stotina žena u čija tela je ulazio i čija su lica odavno izbledela,
stapajući se u jedno arhetipsko, kako je moguće da je Pamin lik istrajao u toliko
živim pojedinostima?

Potom su mu se, opet na njegovo čuđenje, ukazali oštriji fragmenti

sećanja na mladu Pam: njena lepota, vrtoglavo uzbuđenje dok joj vezuje ruke
svojim kaišem, kaskade njenih orgazama. Vlastito seksualno uzbuđenje ostalo je
kao nejasno telesno sećanje - nema, teška senzacija udara karlicom i
razdraganost. Zapamtio je i kako se u njenom zagrljaju predugo zadržavao.
Upravo iz tog razloga ju je smatrao opasnom i smesta odlučio da je više ne viđa.
Bila je pretnja njegovoj slobodi. Plen koji je lovio sastojao se u brzom
seksualnom rasterećenju - tako se ulazilo u blaženi mir i samoću. Nikada nije
tražio putenost. Hteo je slobodu; hteo je da pobegne od vezivanja koje nosi
žudnja, kako bi stupio, makar i nakratko, u istinsko filozofsko očišćenje
oslobođeno volje. Tek posle seksualnog rasterećenja bio je u stanju da se bavi
uzvišenim mislima i pridruži svojim prijateljima - velikim misliocima čije su
knjige bile pisma upućena lično njemu.

Fantazije su i dalje navirale: obuzela ga je strast i, s velikim zamahom,

odvukla s mesta filozofskog distanciranog posmatranja. Žudeo je, želeo, hteo.
Najviše od svega, da Pamino lice obuhvati svojim rukama. Razlabavio se čvrst
pravilan poredak misli. Izronile su slike morskog lava okruženog haremom
morskih krava, a zatim psa lutalice koji cvili i bez prestanka naskače na čeličnu
mrežu koja ga razdvaja od kučke u teranju. Osećao se kao sirovi pećinski čovek
sa zamahnutom toljagom koji groktanjem odvraća konkurente. Htede da je
poseduje, liže, miriše. Zamislio je Tonijeve dlakave podlaktice, zatim Popaja
koji guta spanać i iza sebe baca praznu konzervu. Video je Tonija kako se penje
na nju - njene rastavljene noge, ruke kojima ga je obgrlila. Ta ženka treba da je
njegova, samo njegova. Nije smela da se uprlja nudeći se Toniju - sve što je s
njim radila kaljalo je sećanje na nju, obesnaživalo njegov doživljaj. Pripala mu
je muka. Bio je dvonožac.

Okrenuo se i pošao marinom, zatim kroz Krisi Fild do zaliva i obalom

Pacifika, gde su ga utešili mirno zapljuskivanje i bezvremeni miris okeana.
Zadrhtao je, zakopčao jaknu. U smiraj dana, hladan okeanski vetar zastrujao je
kroz Golden gejt i prohujao pored njega, kao što će sati njegovog života zauvek
prohujati bez topline zadovoljstva. Taj vetar je bio vesnik mraza beskonačnih
dana koji su dolazili, arktičkih dana buđenja bez nade da će imati dom, ljubav,
dodir, radost. Njegova kuća čiste misli nije se grejala. Čudno da to nikad ranije
nije zapazio. Nastavio je da hoda dok je u njemu tinjalo saznanje da je taj dom,
čitav njegov život, podignut na krhkim i lažnim temeljima.
 Treba da smo popustljivi prema svakoj

ljudskoj gluposti, slabosti i poroku,

imajući na umu da su pred nama sopstvene

slabosti, gluposti i poroci.

38

Na sledećoj seansi Filip nije govorio ni o svojim zastrašujućim doživljajima niti

o razlozima zbog kojih je naglo napustio prethodnu. I mada je sada aktivnije
učestvovao u grupnim razgovorima, činio je to uvek po sopstvenom nahođenju,
tako da su ostali shvatili da je uzaludno trošiti energiju podstičući ga da se
otvori. Otuda su pažnju usmerili na Džulijusa i upitali da li je to što je Filip
okončao prošlonedeljnu seansu doživeo kao uzurpaciju.

„To je gorko-sladak osećaj”, on odgovori. „Gorko je imati zamenu.

Gubitak uticaja i moje uloge simbolizuje sve predstojeće završetke i napuštanja.
Nakon poslednjeg susreta proživeo sam tešku noć. Sve je teško u tri ujutru.
Imao sam napad tuge zbog svih završnica koje me očekuju: okončanja grupe,
terapije s drugim pacijentima, kraja poslednje godine dobrog zdravlja. To je,
dakle, gorko. A ono slatko je što se ponosim vama. To se odnosi i na tebe,
Filipe. Ponosan sam zbog vaše sve veće nezavisnosti. Terapeuti su kao roditelji.
Dobar roditelj omogući da dete postane dovoljno samostalno kako bi napustilo
dom i funkcionisalo kao odrasla osoba; na isti način cilj dobre terapije je
osposobljavanje pacijenata da napuste terapiju.”
 „Želim nešto da razjasnim, da ne bi bilo zabune”, reče Filip. „Prošle
nedelje nisam imao nameru da išta uzurpiram. Moji postupci su bili krajnje
samozaštitnički: ona diskusija me je neopisivo uznemirila. Prisilio sam se da
ostanem do kraja seanse, a onda sam morao da odem.”

„Razumem, Filipe, no moja zaokupljenost krajevima je sada toliko jaka

da znake završetka i zamene vidim i u benignim situacijama. Prepoznajem,
takođe, da se u ovom poricanju krije izvesna briga za mene. Hvala ti na tome.”

Filip jedva primetno klimnu glavom.

Džulijus nastavi: „Uznemirenost koju si pomenuo izgleda da je važna. Da

je istražimo? Ostalo nam je još samo pet seansi; savetujem ti da grupu iskoristiš
dok još ima vremena.”

Iako je Filip ćutke odmahnuo glavom pokazujući da za njega i dalje nije

moguće takvo istraživanje, nije mu bilo suđeno da nastavi da ćuti; naredne
seanse su ga u to neumoljivo uvukle.

Pam je sledeći sastanak otvorila smelim obraćanjem Gilu: „Vreme je da se

izvinjavamo! Razmišljala sam o tebi i čini mi se da ti dugujem... ne, znam da ti
dugujem izvinjenje.”

„Reci nešto više o tome.” Gil je bio oprezan i radoznao.

„Pre dva meseca kritikovala sam te da nikada nisi prisutan, da si toliko

odsutan i bezličan da ne podnosim da te slušam. Sećaš li se? Prilično grube
reči...”

„Grube, da”, prekinu je Gil, „ali na mestu. Bio je to pravi lek. Pomogao
mi je da krenem svojim putem - znaš li da od tog dana ne pijem?”

„Hvala, ali ne izvinjavam se zbog toga, već zbog onoga što se događalo
posle. Stvarno se menjaš: prisutan si; otvoreniji i direktniji prema meni više
nego bilo ko ovde, a ja sam previše opsednuta sobom da bih te uvažila. Žao mi
je zbog toga.”

Gil je prihvatio izvinjenje. „A feedback koji sam ti dao? Da li ti je nešto

od toga koristilo?”

„Pa, danima sam bila potresena zbog termina vrhovni sudija. To je bio
pun pogodak; podstakao me je na razmišljanje. Najdublje mi se urezalo kad si
rekao da je Džon nije odbio da napusti ženu zbog kukavičluka, već zato što nije
hteo da se nosi sa mojim besom. To me je pogodilo, zaista nateralo na
razmišljanje. Nisam mogla da se oslobodim tvojih reči. I, znaš šta? Shvatila sam
da si potpuno u pravu, i da je Džon bio u pravu što mi je okrenuo leđa. Nisam
ga izgubila zbog njegovih nedostataka, već zbog svojih - bilo mu je dosta mene.
Pre dva dana sam uzela telefon, pozvala ga i rekla mu sve ovo.”

„Kako je reagovao?”

„Vrlo dobro - pošto je prethodno ustao s patosa. Završili smo u lepom

prijateljskom razgovoru: šta ko radi, o našim kursevima, studentima kojima
oboje predajemo, planiranju nekih zajedničkih časova. Bilo je dobro. Rekao mi
je da zvučim drugačije.”

„To je divna vest, Pam”, reče Džulijus. „Napuštanje ljutnje je veliki

napredak. Slažem se da si se previše vezala za mržnju. Voleo bih da napravimo
interni snimak tog procesa napuštanja radi budućih situacija - da vidimo tačno
kako si to uradila.”

„Bilo je nehotično! Mislim da je tvoja maksima - gvožđe se kuje kad je

hladno! - imala neke veze s tim. Osećanja prema Džonu su se dovoljno ohladila
da sam mogla da se izmaknem jedan korak i dozvolim da razum proradi.”

„A šta je”, upita Rebeka, „s gajenjem mržnje prema Filipu?”

„Mislim da nisi uvidela do kraja monstruoznu prirodu njegovih postupaka

prema meni.”
 „Nije istina. Saosećala sam s tobom... bolovala s tobom kad si to prvi put
pričala. Užasno. Užasno iskustvo. Ali, petnaest godina? Obično se stvari ohlade
za petnaest godina. Šta gvožđe drži usijanim?”

„Prošle noći spavala sam lakim snom, razmišljala o prošlosti s Filipom.

Imala sliku kako ulazim u sopstvenu glavu i grabim čitavu tu gomilu misli o
njemu i bacam je na pod. Onda sam videla kako se saginjem, istražujem delove.
Mogla sam da sagledam njegovo lice, njegov otrcani stan, svoju ukaljanu
mladost, razočaranje u akademski život, izgubljenu drugaricu Moli - i dok sam
gledala tu gomilu krhotina, znala sam da je ono što mi se desilo naprosto...
naprosto... neoprostivo.”

„Sećam se kako je Filip rekao da su neopraštanje i neoprostivo dve

različite stvari”, uključi se Stjuart. „Da li je to tačno, Filipe?”

Ovaj potvrdi klimnuvši glavom.

„Nisam siguran da sam to shvatio”, reče Toni.

„Neoprostivo”, odgovori Filip, „smešta odgovornost izvan nas, dok je

kod neopraštanja odgovornost u našem sopstvenom odbijanju da oprostimo.”

Toni odobravajuće zaklima glavom. „To je razlika između preuzimanja

odgovornosti za ono što radiš i okrivljavanja nekog drugog?”

„Upravo tako”, odgovori Filip, „i, kao što smo čuli od Džulijusa, terapija
počinje tamo gde se završava okrivljavanje i pomalja odgovornost.”

„Ponovo citiraš Džulijusa, Filipe, to mi se dopada”, reče Toni.

„Moje reči zvuče bolje kad ih ti izgovoriš”, uključi se Džulijus. „I ponovo

imam doživljaj da se približavaš; to mi se sviđa.”

Filip se gotovo neprimetno nasmeši. Kad je postalo jasno da ne namerava

dalje da govori, Džulijus se obrati Pam: „Kako se ti osećaš?”

„Da budem iskrena, poražava me koliko se svi trude da vide promenu u

Filipu. On pročačka nos, i svi se oduševe. Smešno je kako njegovi pompezni i
trivijalni komentari izazivaju takvo poštovanje.” Oponašajući Filipa, poče da
zapeva: „Terapija počinje tamo gde se završava okrivljavanje i pomalja
odgovornost.” A onda podiže glas: „A šta je s tvojom odgovornošću, Filipe? Ni
jedne proklete reči o tome izuzev one gluposti o moždanim ćelijama koje se
menjaju, što bi značilo da nisi ti taj koji je ono uradio. Ne, ti nisi bio tamo.”

Nakon neprijatne pauze, Rebeka progovori nežnim glasom, „Pam, hoću

da ukažem da ti jesi u stanju da oprostiš. Oprostila si mnogo toga. Rekla si da si
mi oprostila izlet u prostituciju.”

„Tu nije bilo žrtava - osim tebe”, Pam brzo uzvrati.

„I”, nastavi Rebeka, „svi smo primetili kako si Džulijusu odmah oprostila
njegova razotkrivanja. Oprostila si mu, a da nisi znala niti pitala da li su neke od
njegovih prijateljica bile povređene tim postupcima.”

Pam umekša ton. „Žena mu je tek bila umrla. Bio je u šoku. Zamisli da
izgubiš nekog koga si voleo od srednje škole. Pustimo ga na miru.”

Boni priskoči. „Oprostila si Stjuartu seksualnu avanturu s poremećenom

ženom, pa čak i Gilu što je toliko dugo krio da je alkoholičar. Mnogo toga si
oprostila. Zašto ne i Filipu?”

Pam odmahnu glavom. „Jedno je oprostiti nekom što je povredio nekog

drugog - a sasvim drugo kad si ti žrtva.”

Iako su je ostali slušali saosećajno, nisu odustajali. „Pam”, obrati joj se

Rebeka, „ja opraštam tebi što si pokušala da primoraš Džona da napusti dvoje
male dece.”

„I ja”, reče Gil. „Naposletku, oprostiću ti ono što si učinila Toniju. A ti?
Da li opraštaš sebi što si ga iznenadila ’danom za ispovedanje’ i javno ga
otkačila? - to je bilo ponižavajuće.”
 „Pred svima sam se izvinila što ga nisam konsultovala oko te ispovesti.
Kriva sam zbog krajnje nepromišljenosti.”

Gil je bio uporan: „Ima tu još nešto: da li opraštaš sebi što si iskoristila
Tonija?”

„Iskoristila?” upita Pam. „Ja iskoristila Tonija? O čemu pričaš?”

„Izgleda da je čitava vaša veza predstavljala nešto drugo - i mnogo

važnije - njemu nego tebi. Kao da nisi bila u vezi s Tonijem koliko sa ostalima,
možda čak i sa Filipom, pomoću Tonija.”

„Oh, ona sumanuta Stjuartova ideja - to nikad nisam kupila”, odvrati

Pam.

„Iskorišćen?”, upade Toni. „Misliš da sam bio iskorišćen? Nemam ništa

protiv - raspoložen sam da me tako koriste u svako doba.”

„Ma hajde, Toni”, reče Rebeka, „prekini sa igrama. Prestani da razmišljaš

svojom glavicom.”

„Glavicom?”

„Kurcem!”

Začuvši Tonijev lascivni smeh Rebeka zareža: „Ti, kopile, znao si na šta
mislim! Samo si hteo da čuješ kako izgovaram tu reč. Uozbilji se, nije nam
ostalo još mnogo vremena. Ne možeš da kažeš da na tebe nije uticalo to što ti se
desilo s Pam.”

Toni prestade da se smeje: „Pa, kad me je naprasno otkačila bilo je...

znaš, kao da me je odbacila. Ali, i dalje se nadam.”

„Toni”, reče mu Rebeka, „treba još mnogo da radiš na odnosima sa

ženama. Prestani da prosiš - to je ponižavajuće. Ti zapravo kažeš da žene mogu
da te koriste kako im padne na pamet jer od njih želiš samo jedno: da ih tucaš.
Tako potcenjuješ sebe - i njih, takođe.”
 „Nisam mislila da koristim Tonija”, reče Pam. „Delovalo mi je da je sve
obostrano. No, iskreno rečeno, u tim trenucima nisam mnogo razmišljala.
Nekako sam se prepustila automatskom pilotu.”

„Kao što sam činio i ja, pre mnogo godina. Automatsko pilotiranje”, Filip
meko progovori.

Pam se zapanjila. Nekoliko sekundi je zurila u Filipa, a zatim oborila

pogled.

„Imam pitanje za tebe”, reče Filip.

Pošto nije podizala oči, on dodade: „Pitanje za tebe, Pam.”

Uspravila je glavu i pogledala ga. Ostali su se krišom zgledali.

„Pre dvadeset minuta si rekla ’razočaranje akademskim životom.’ A pre

nekoliko nedelja si izjavila da si birajući fakultet ozbiljno razmišljala o
filozofiji, čak o tome da se baviš Šopenhauercm. Ako je tako, onda te pitam: da
li sam bio tako užasan učitelj?”

„Nikada nisam rekla da si bio loš učitelj”, odgovori Pam. „Bio si jedan od
najboljih koje sam imala.”

Zaprepašćen, Filip je zurio u nju.

„Reci kako se osećaš, Filipe”, priskočio je Džulijus.

Kad je ovaj odbio da odgovori, Džulijus reče: „Sećaš se svega, svake reči
koju je Pam izgovorila. Mislim da ti ona mnogo znači.”

Filip je i dalje ćutao.

Džulijus se okrenu ka Pam. „Razmišljam o onome što si kazala - da je

Filip bio jedan od najboljih učitelja koje si imala. Ta činjenica je verovatno
pojačala tvoje osećanje razočaranja i izdaje.”

„Svaka čast. Hvala, Džulijuse, uvek si tu.”

 Stjuart ponovi njene reči: „Jedan od najboljih učitelja koje si imala! Ovo
me apsolutno ostavlja bez teksta. Obara me što si rekla nešto tako... tako
velikodušno - Filipu. To je ogroman korak.”

„Nemoj da pridaješ tome toliki značaj”, odvrati Pam. „Džulijus je ubo u

metu: upravo to što je bio dobar učitelj učinilo je njegov postupak još
strahotnijim.”

Toni je, primivši k srcu Gilove komentare o vezi sa Pam, sledeću seansu otvorio
obraćajući se direktno njoj. „Nekako mi je... neprijatno, ali nešto prećutkujem.
Želim da kažem da me je to s nama pogodilo više nego što priznajem. Nisam ti
ništa loše učinio - ti i ja smo bili... uh, zajedno... oboje smo hteli seks, a ipak
sam ja sada person non grata...”

„Persona non grata”, Filip tiho došapnu.

„Persona non grata”, Toni nastavi, „i osećam da sam kažnjen. Više nismo
bliski, a to mi po svoj prilici nedostaje. Izgleda kao da smo nekada bili prijatelji,
onda ljubavnici, a sad je... kao u vakuumu... ništa... izbegavaš me. I Gil je u
pravu: biti otkačen tako javno je dozlaboga ponižavajuće. U ovom trenutku od
tebe ne dobijam ništa - ni tucanje, ni prijateljstvo.”

„Oh, Toni, tako, tako mi je žao. Znam. Pogrešila sam - ja - mi - nije

trebalo to da uradimo. I meni je neprijatno.”

„Kako bi bilo da se vratimo na ono ranije?”

„Vratimo?”

„Da budemo samo prijatelji, to je sve. Da se družimo posle grupe kao i

ostali ovde, izuzev mog ortaka Filipa, koji nam se polako približava.” Nagnu se
i prijateljski ga stegnu za rame. „Znaš ono, pričamo o grupi, ti meni o knjigama,
takve stvari.”
 „To zvuči zrelo”, odgovori Pam. „I... bilo bi mi prvi put - kad je vezi kraj,
obično napravim čist, žestok raskid.”

Boni priskoči: „Pitam se, Pam, da li se distanciraš od Tonija iz straha da

bi prijateljsko otvaranje protumačio kao poziv na seks.”

„Da, tačno - ima i toga - u značajnoj meri, ume on da se zalepi za nešto.”

„Pa”, reče Gil, „postoji očigledno rešenje: naprosto raščisti stvari. Budi
direktna s njim. Neodređenost pogoršava situaciju. Čuo sam te pre dve nedelje
kako ostavljaš mogućnost da vas dvoje budete zajedno kasnije, kad se grupa
završi - da li je to realno ili je zapravo folirantski način da ublažiš razočaranje?
Tako samo mutiš vodu. Toni ostaje da visi.”

„Da, imaš pravo!” uzviknu Toni. „Izjava od pre dve nedelje, da ćemo
možda nastaviti jednom u budućnosti, za mene je bila nešto veliko. Trudim se
da stvari održim tako da ta mogućnost ostane otvorena.”

„I”, reče Džulijus, „na taj način propuštaš priliku da radiš na sebi dok
smo ti grupa i ja još na raspolaganju.”

„Znaš, Toni”, uključi se Rebeka, „tucanje nije najvažnija niti jedina stvar
na svetu.”

„Znam, znam, zato danas i pričam o tome. O’ladi malo.”

Nakon kratke pauze, Džulijus progovori: „Dakle, Toni, nastavi da i dalje

na ovome radiš.”

Toni se okrenu ka Pam. „Učinimo ono što je Gil rekao - raščistimo stvari
- kao odrasli. Šta ti hoćeš?”

„Hoću da se vratim tamo gde smo bili ranije. Hoću da mi oprostiš što sam
te dovela u nepriliku izletevši s priznanjem. Drag si čovek i stalo mi je do tebe.
Pre neki dan čula sam kako studenti koriste novi termin, drugarski seks - možda
smo to imali, i bilo je zabavno, ali sada ili ubuduće, to je loša ideja - grupa ima
prednost. Hajde da se usredsredimo na naše probleme.”

„U redu je, što se mene tiče. Ja sam za to.”

„Eto, Toni”, reče Džulijus, „oslobođen si - sad imaš slobodu da pričaš o

svim mislima koje si zadržavao za sebe u poslednje vreme - o sebi, Pam ili
grupi.”

Na preostalim seansama oslobođeni Toni se vratio svojoj instrumentalnoj ulozi

u grupi. Podsticao je Pam da se pozabavi svojim osećanjima prema Filipu. Kada
se potencijalni proboj koji je pratio njenu pohvalu Filipa kao nastavnika nije
materijalizovao, pritisnuo ju je da više poradi na razlozima zbog kojih
netrpeljivost prema Filipu održava u usijanom stanju, dok drugima u grupi može
da oprosti.

„Već sam rekla”, Pam je odgovorila, „očito je mnogo lakše oprostiti

drugima, na primer Rebeki, ili Stjuartu, ili Gilu, zato što nisam bila žrtva
njihovih prestupa. Moj život se nije promenio zbog onoga što su oni učinili. Ali,
ima još nešto: drugima mogu da oprostim jer su pokazali kajanje i, povrh svega,
jer su se promenili.

Ja sam se promenila. Danas verujem da je moguće oprostiti osobi, ali ne i

postupku. Mislim da bih bila u stanju da oprostim promenjenom Filipu. Ali, on
se nije promenio. Pitaš me zašto mogu da oprostim Džulijusu - pa, pogledaj ga:
ne prestaje da daje. I, sigurna sam da ste to shvatili, daje nam poslednji dar
ljubavi: uči nas kako da umremo. Poznavala sam starog Filipa i mogu da
posvedočim da ovde sedi isti čovek kakav je bio tada. Ako se išta promenilo, to
je da je hladniji i arogantniji.”

Pošto je nakratko zaćutala, dodala je: „I ne bi mi smetalo da dobijem

izvinjenje od njega.”

„Filip, nije se promenio?”, upita Toni. „Mislim da vidiš ono što želiš da
vidiš. Sve te žene koje je ranije proganjao - to se promenilo.” Okrenu se ka
Filipu. „Nisi o tome baš govorio, ali drugačije je, zar ne?”

Filip potvrdi glavom. „Vodim znatno drugačiji život - sa ženom nisam bio
dvanaest godina.”

„To ne zoveš promenom?” Toni zapita Pam.

„Ili reformom?” upade Gil.

Pre nego što je Pam uspela da odgovori, Filip se ubaci: „Reforma? Ne,
nije tačno. To nema veze sa idejom reformisanja. Pojasniću: nisam promenio
svoj život ili, kako se ovde kaže, seksualnu zavisnost, zaslugom neke moralne
odluke. Promenio sam se jer mi je život bio agonija - postao je nepodnošljiv.”

„Kako je došlo do tog odlučujućeg koraka? Da li se pojavilo nešto kao

slamka spasa?”, upita Džulijus.

Filip je oklevao razmišljajući da li da odgovori Džulijusu. Zatim je

duboko udahnuo i počeo da govori mehanički, kao navijen ključem: „Jedne noći
vozio sam kući nakon duge orgije sa izuzetno lepom ženom i mislio o tome da,
ako sam ikad u životu dobio sve što sam želeo, to je bilo tada. Bio sam
prezasićen. Miris seksualnih sokova u kolima bio je omamljujući. Svuda se
osećao vonj tela, u vazduhu, na mojim rukama, kosi, odeći, dahu. Kao da sam se
upravo okupao u kadi punoj ženske sluzi. A onda sam, na horizontu uma, počeo
da razabiram - želja je zadobijala snagu, spremna da ponovo promoli glavu. To
je bio taj trenutak. Odjednom mi je bilo muka od vlastitog života, i počeo sam
da povraćam. I tada mi je”, okrenuo se ka Džulijusu, „pao na pamet komentar o
mom epitafu. I tada sam shvatio da je Šopenhauer bio u pravu: život je večita
patnja, a želja je neutaživa. Točak patnje će se večno okretati; morao sam da
nađem načina da s njega siđem, i u tom trenutku sam svesno odučio da život
oblikujem po Šopenhauerovom uzoru.”

„I funkcionisalo je svih ovih godina?”, upita Džulijus.

 „Sve do sada, do ove grupe.”

„Toliko si bolji sada, Filipe”, reče Boni. „Mnogo si prisutniji, daleko

pristupačniji. Kazaću ti istinu - ono kakav si bio kad si počeo da dolaziš... ne bih
mogla da zamislim da te ja ili bilo ko drugi angažujemo kao terapeuta.”

„Nažalost”, Filip odgovori, „’prisutnost’ ovde znači da moram da delim

svačiju nesreću, što samo dodatno pojačava moju sopstvenu. Kaži mi, kako
’prisutnost’ može biti korisna? Kad sam bio ’u životu’ bio sam nesrećan.
Poslednjih dvanaest godina samo sam njegov posetilac, posmatrač prolaznih
prizora, i” - podiže raširene ruke a onda ih spusti da bi naglasio ono što govori -
„živim u miru. I sad kad me je ova grupa primorala da ponovo budem ’u životu’
ja sam opet na mukama. Pomenuo sam vam uznemirenost posle seanse od pre
dve nedelje. Nisam uspevao da uspostavim nekadašnju ravnotežu.”

„Čini mi se da postoji pukotina u tvom rezonovanju, Filipe”, reče Stjuart,

„i da ima veze sa izjavom da si bio ’u životu’.”

Boni uskoči, „I ja sam htela to da kažem. Ne mislim da si ikada bio u

životu, ne zaista u životu. Nisi pomenuo nijedan pravi odnos ljubavi. Nisam
čula ni reč o muškim prijateljima, a što se tiče žena, sam kažeš da si bio
predator.”

„Da li je to istina, Filipe?”, upita Gil. „Zar uopšte nije bilo nijednog
pravog odnosa?”

Filip odmahnu glavom. „Svi sa kojima sam stupao u kontakt naneli su mi

bol.”

„Roditelji?”, upita Stjuart.

„Otac je bio distanciran i, mislim, hronično depresivan. Oduzeo je sebi

život kad mi je bilo trinaest godina. Majka je umrla pre nekoliko godina, ali smo
poslednje dve decenije bili otuđeni. Nisam otišao ni na sahranu.”
 „Braća? Sestre?”, upita Toni.

Filip ponovo odmahnu glavom. „Jedinac sam.”

„Znaš šta mi pada na pamet?”, ubaci se Toni. „Kad sam bio mali,
uglavnom nisam jeo ono što bi majka skuvala. Uvek bih rekao ’ne sviđa mi se’ a
ona bi uzvraćala sa ’Kako znaš da ti se ne sviđa kad nisi ni probao?’ Tvoj odnos
prema životu me podseća na to.”

„Mnogo toga”, odgovori Filip, „može se spoznati pomoću čistog razuma -

celokupna geometrija, na primer. Ili, možemo se samo delimično izložiti nekom
bolnom iskustvu i iz toga zaključiti o celini, ili promišljati, čitati, posmatrati
druge.”

„Ali tvoj najbolji ortak, Šopenhauer”, primeti Toni, „zar nisi rekao da je
pridavao veliki značaj slušanju sopstvenog tela, ili oslanjanju na - šta si ono
rekao? - na trenutno iskustvo?”

„Neposredno iskustvo.”

„Tačno, neposredno iskustvo. Zar se onda ne bi složio da donosiš veliku

odluku na osnovu drugorazrednih informacija, iz druge ruke - mislim,
informacija koje ne predstavljaju tvoje lično neposredno iskustvo?”

„Slažem se s tim zapažanjem, Toni, ali dosta mi je direktnog iskustva

posle one ’ispovedničke’ seanse.”

„Opet se vraćaš na tu seansu, Filipe. Izgleda da je ona značila

prekretnicu”, reče Džulijus. „Možda je vreme da ispričaš šta ti se dogodilo tog
dana?”

Kao i obično, Filip je zastao, duboko udahnuo a onda počeo metodički da

izlaže šta je doživljavao po završetku te seanse. Dok je pričao o uznemirenosti i
neuspehu da primeni tehnike za stišavanje uma, postao je vidljivo nervozan. U
toku opisa mentalne olupine koja nije otplovljavala već se ukotvila u njegovom
duhu, čelo su mu orosile kapljice znoja. A, dok je govorio o ponovnom
pomaljanju svog brutalnog grabljivog ja, ispod pazuha su mu se, na
bledocrvenoj košulji, pojavile lokve znoja, i sa brade i nosa niz vrat pocurili
potočići. U sobi je zavladala tišina; svi su bili paralisani Filipovom bujicom reči
i vode.

Zastao je, ponovo duboko udahnuo, i nastavio: „Misli su izgubile

koherentnost, u svest su mi navirale haotične slike: sećanja koja sam davno
potisnuo. Setio sam se nekih detalja iz dva seksualna susreta s Pam. S
neobičnom živošću video sam njeno lice, ne kakvo je sada, već od pre petnaest
godina. Zračilo je, želeo sam da ga držim. I...” Bio je spreman da ništa ne
prećuti, ni svoju sirovu ljubomoru, ni pećinsku težnju da poseduje Pam, čak ni
sliku Tonija sa popajevskim bicepsima, ali ga je obilno znojenje savladalo, bio
je natopljen do gole kože. „Mokar sam, moram da idem.”

Toni je izjurio za njim. Tri ili četiri minuta kasnije vratili su se zajedno,
Filip u Tonijevom duksu San Francisco Giants, a Toni svučen u usku crnu
majicu.

Filip nije pogledao ni u koga, već se samo svalio u stolicu, vidno

iscrpljen.

„Vratih ga u život”, reče Toni.

„Da nisam udata”, progovori Rebeka, „zaljubila bih se u obojicu zbog

ovoga što ste maločas uradili.”

„Ja sam na raspolaganju”, uzvrati Toni.

„Nemam komentar”, na to će Filip. „Toliko od mene za danas - isceđen

sam.”

„Isceđen? Bogami, prva šala od tebe, Filipe. Sviđa mi se”, zaključi

Rebeka.
 I mada neki ne mogu da olabave

vlastite lance, ipak mogu da oslobode

svoje prijatelje.

39

Slava, napokon

Šopenhauer je malo toga toliko ocrnio kao žudnju za slavom. A ipak, koliko je
samo za njom žudeo!

Slava ima važnu ulogu u njegovom poslednjem delu, Parerga i

paralipomena, dvotomnoj kompilaciji uzgrednih zapažanja, eseja, aforizama,
dovršenoj 1851, devet godina pre njegove smrti. Sa dubokim osećanjem
ispunjenja i olakšanja, završivši knjigu izjavio je: „Obrisaću pero i reći: ’ostatak
je tišina’.”

No, bilo je teško naći izdavača: nijedan od prethodnih nije želeo da ima
posla sa Šopenhauerom, jer su izgubili suviše novca na druge njegove knjige
koje nisu čitane. Čak i opus magnum, Svet kao volja i predstava, prodat je u
samo nekoliko primeraka i ispraćen jednim jedinim bezbojnim prikazom.
Napokon, 1853, jedan od lojalnih „jevanđelista” ubedio je nekog berlinskog
knjižara da se Parerga i paralipomena štampa u 750 primeraka, od kojih je
Šopenhauer dobio deset, ali ne i tantijeme.

Prvi tom knjige sadrži efektan triplet eseja na temu kako steći i zadržati
osećanje lične vrednosti. Prvi esej, „Šta je čovek”, opisuje način na koji
kreativno mišljenje rezultira osećanjem unutrašnjeg bogatstva. Ovakav prilaz
obezbeđuje nam samopoštovanje i omogućava da prevaziđemo temeljnu
prazninu i dosadu života, zbog kojih se neprestano posvećujemo seksualnim
osvajanjima, putovanjima i igrama na sreću.

Drugi esej, „Šta čovek ima”, secira jednu od glavnih tehnika za

kompenzovanje unutrašnjeg siromaštva: beskonačno gomilanje poseda, što na
kraju dovodi do toga da postanemo posed svojih poseda.

U trećem eseju, „Šta čovek predstavlja”, najjasnije su izraženi njegovi

pogledi na slavu. Samouvažavanje ili unutrašnja vrednost čine suštinski
produkt, dok je slava nešto sekundarno, puka senka vrednosti. „Ne slava, već
ono čime je merimo predstavlja pravu vrednost... najveća čovekova sreća nije
da potomstvo zna nešto o njemu, već da on sam razvije misli koje zaslužuju
pažnju i očuvanje kroz vekove.” Samopoštovanje zasnovano na unutrašnjoj
vrednosti vodi ličnoj autonomiji koja nam se ne može oduzeti jer je u našoj
moći, dok slava to nikada nije.

Znao je da nije lako odstraniti želju za slavom; to je uporedio sa

„vađenjem nekog tvrdog bolnog trna iz vlastitog mesa” i slagao se sa Tacitom,
koji je napisao: „Žeđ za slavom je ono poslednje što mudar čovek uspeva da
odbaci.” On sam nije bio kadar da to učini. Spisi su mu natopljeni gorčinom
zbog odsustva uspeha. Redovno je u novinama i časopisima tražio bilo kakav
pomen sebe i svog rada. Kad god je bio na putu, taj zadatak je poveravao
Juliusu Frauenštetu, svom najvernijem jevanđelisti. I mada nije prestajao da se
ljuti što je ignorisan, na kraju se pomirio s tim da za života slavu neće upoznati.
U kasnijim uvodnim rečima za svoje knjige eksplicitno se obraćao budućim
generacijama koje će ga otkriti.

A onda se desilo nezamislivo - Parerga i paralipomena, upravo knjiga u

kojoj je opisao ludost jurenja za slavom, učinila ga je poznatim. U tom
poslednjem delu umekšao je svoj pesimizam, zaustavio bujicu jadikovki i
ponudio mudre savete kako živeti. Iako nikada nije napustio uverenje da život
ne predstavlja drugo do „buđavu opnu na površini zemlje” i „beskorisnu
remetilačku epizodu u blaženom počinku ništavila”, ovde se opredelio za
pragmatičniji pristup. Izjavio je da nemamo izbora do da budemo osuđeni na
postojanje, pa otuda moramo nastojati da živimo sa što manje bola. (Na sreću je
uvek gledao kao na negativno stanje - odsustvo patnje - i cenio Aristotelovu
maksimu „Razboriti teže ne zadovoljstvu, već življenju bez bola”.)

Saglasno ovome, Parerga i paralipomena nudi lekcije o tome kako

misliti nezavisno, kako zadržati skepsu i racionalnost, kako zaobići utešiteljske
natprirodne sedative, kako imati dobro mišljenje o sebi, ne unositi se previše i
izbeći vezivanje za ono što se može izgubiti. Iako „svako mora da igra u velikoj
lutkarskoj predstavi života i da oseti žice koje ga pokreću”, postoji ipak uteha u
zadržavanju uzvišene perspektive filozofa, iz koje, sa aspekta večnosti, ništa
nije uistinu važno - sve prolazi.

Parerga i paralipomena uvodi jedan novi ton. Iako je i dalje naglašena

tragična i žalobna patnja egzistencije, dodata je dimenzija povezivanja - to da
smo neumitno povezani jedni s drugima u zajedništvu naše patnje. U jednom
upečatljivom pasažu, veliki mizantrop izlaže mekši, popustljiviji stav o
dvonošcima:

Zaista bi pravo obraćanje među ljudima, umesto sa „gospodine” trebalo

da bude... moj sapatniče. Koliko god čudno zvučalo, to je u skladu sa
činjenicama, baca najispravnije svetlo na drugog čoveka, podseća nas na
ono najvažnije - toleranciju, strpljenje, trpeljivost, i ljubav prema
bližnjima, koji su svima potrebni i koje, prema tome, svako od nas duguje
drugima.
 Nekoliko rečenica kasnije, navodi misao koja može dobro da posluži kao
uvodni pasus u neki savremeni udžbenik psihoterapije.

Treba da smo popustljivi prema svakoj ljudskoj gluposti, slabosti i

poroku, imajući na umu da su pred nama sopstvene slabosti, gluposti i
poroci. Jer, to su samo neuspesi ljudske vrste kojoj i mi pripadamo, prema
tome, skriveni su i u nama. Ne treba prezirati druge zbog poroka samo
zato što kod nas nisu vidljivi u određenom trenutku.

Parerga i paralipomena je postigla veliki uspeh, generišući nekoliko

kompilacija izabranih odeljaka koji su separatno objavljeni pod popularnijim
nazivima (Aforizmi o praktičnoj mudrosti, Saveti i maksime, Mudrost života,
Šopenhauerove misli o životu, Umetnost pisanja, Religija: jedan dijalog).
Šopenhauerove reči ubrzo su se našle na usnama čitave učene nemačke publike.
Čak u susednoj Danskoj, Kjerkegor je u svom dnevniku 1854. zapisao da su
„svi književni brbljivci, novinari i autorčići počeli da se bave Š.”

Napokon su se u štampi pojavile pohvale. Velika Britanija, umalo

Arturova domovina, prva ga je počastvovala senzacionalnim prikazom
celokupnog njegovog dela (pod nazivom „Ikonoklazma u nemačkoj filozofiji”)
u prestižnoj Vestminsterskoj reviji. Nedugo zatim, taj prikaz je preveden i bio
veoma čitan u Nemačkoj. Slični tekstovi ubrzo su se pojavili u Francuskoj i
Italiji, a Šopenhauerov život se dramatično promenio.

Radoznali posetioci su pohrlili u Englischer Hof ne bi li videli filozofa

dok ruča. Rihard Vagner mu je poslao originalni libreto Nibelunškog prstena sa
posvetom. Njegov rad je postao predmet univerzitetskih predavanja, učena
društva nudila su mu članstvo, poštom su stizala pisma hvale, u knjižarama su
se ponovo pojavile prethodne knjige, sugrađani su ga pozdravljali dok je šetao,
a u prodavnicama kućnih ljubimaca bila je velika potražnja za pudlama sličnim
Šopenhauerovoj.

Njegovo ushićenje i oduševljenje bejahu veoma očiti. Napisao je, „Ako se

mačka pomazi, ona prede; isto tako, neizbežno, kada je čovek pohvaljen, slatki
zanos i oduševljenje reflektuju se na njegovom licu”, i izrazio nadu da će
„jutarnje sunce moje slave pozlatiti svojim prvim zracima veče mog života i
raspršiti njegovu tamu.” Kada je slavna vajarka Elizabet Nej došla na četiri
nedelje u Frankfurt da načini njegovu bistu, Artur se pohvalio: „Po čitav dan
kod mene radi. Kad dođem kući, zajedno pijemo kafu, zajedno sedimo na sofi, i
ja se osećam kao da sam u braku.”

Još od svog najboljeg perioda - one dve godine koje je kao dete proveo u
Avru sa porodicom Blesimar - Artur nije sa toliko nežnosti i zadovoljstva
govorio o domaćem životu.
 Na kraju života, nijedan čovek,

ako je iskren i pri sebi, ne bi poželeo da ga

ponovo proživi. Radije bi izabrao da

uopšte ne egzistira.

40

Jedan za drugim, članovi grupe su na pretposlednju seansu ulazili sa

suprotstavljenim osećanjima: neki s tugom zbog kraja koji se bližio, neki
razmišljajući o onome što je ostalo neurađeno, neki su posmatrali Džulijusovo
lice kao da su hteli da ga utisnu u sećanje, a svi su bili jako radoznali kakav će
biti Pamin odgovor na Filipova priznanja od prošlog puta.

Ali, umesto da im udovolji, Pam je iz tašne izvadila list papira, polako ga

razvila i glasno pročitala:

Tesar ne dođe kod mene da bi rekao, „Slušaj šta imam da kažem o

umetnosti stolarije.” On napravi ugovor za gradnju kuće i sagradi je...
Uradi i ti istu stvar: jedi kao čovek; pij kao čovek... oženi se, imaj decu,
uzmi učešća u građanskom životu, nauči kako da se nosiš sa uvredama i
toleriši druge ljude.

Zatim, okrenuvši se ka Filipu, reče: „Napisao... pogodi ko?” Filip slegnu

ramenima.
 „Tvoj čovek, Epiktet. Zato sam ovo i donela. Znam da ga poštuješ -
Džulijusu si dao jednu od njegovih priča. A zašto ga citiram? Prosto se
nadovezujem na ono što su Toni i Stjuart i drugi otvorili prošle nedelje, da
nikada nisi bio ’u životu’. Mislim da selektivno biraš i uzimaš razne pasuse iz
filozofije kako bi podržao svoju poziciju i...”

Gil upade: „Pam, ovo nam je pretposlednja seansa. Ako će da usledi još
jedna od tirada protiv Filipa, ja lično za to nemam vremena. Učini ono što si
meni savetovala, vrati se u stvarnost i pričaj o svojim osećanjima. Mora da si
imala jake reakcije na Filipove reči od prošle nedelje.”

„Ne, ne, saslušaj me”, Pam brzo odgovori, „ovo nije ’protiv Filipa’. Moji
motivi su drugačiji. Gvožđe se hladi. Pokušavam da kažem nešto što će Filipu
pomoći. Mislim da je svoje izbegavanje života samo pojačao selektivno
sakupljajući podršku od filozofa. Uzima od Epikteta ono što mu treba, a previđa
ga kad mu ne odgovora.”

„To je dobar uvid, Pam”, reče Rebeka. „Ukazala si na nešto važno. Znaš,
u antikvarnici sam kupila primerak knjižice koja se zove Mudrost Šopenhauera
i prelistavala je nekoliko poslednjih noći. Ima tu svega i svačega: nešto je divno,
nešto grozno. Juče sam pročitala odlomak koji me je oborio s nogu. Kaže da ako
odemo na bilo koje groblje, pokucamo na spomenike i upitamo duhove koji
tamo borave da li bi želeli da ponovo žive, svi bi odlučno odbili.” Obrati se
Filipu. „Da li veruješ u to?” Ne čekajući njegov odgovor, nastavi, „Ja, recimo,
ne verujem. On ne govori u moje ime. Htela bih da to proverim. Da glasamo?”

„Ja bih izabrao da opet živim. Život je kurva, ali ima i čari”, reče Toni.
Grupom se raširi horsko: „i ja”. „Oklevam samo iz jednog razloga”, objasni
Džulijus. „Zbog pomisli da još jednom preživljavam bol zbog ženine smrti; no
čak i s tim, rekao bih da. Volim da budem živ.” Jedino je Filip ćutao.

„Zao mi je”, reče on, „ali ja se slažem sa Šopenhauerom. Život je patnja

od početka do kraja. Bilo bi bolje kad života, bilo kog života, ne bi bilo.”

„Da ga nema za koga?”, upita Pam. „Za Šopenhauera, misliš? Ne za ljude

u ovoj sobi.”

„Teško da je Šopenhauer usamljen u svom stavu. Uzmimo milione

budista. Seti se da je prva od Budine četiri plemenite istine ta da je život
patnja.”

„Da li je to ozbiljan odgovor, Filipe? Šta se s tobom desilo? Kad sam bila
student briljantno si predavao modele filozofske argumentacije. Koja je ovo
vrsta argumenta? Proklamovana istina? Istina pozivanjem na autoritet? To važi
za religiju, a ti svakako slediš Šopenhauerov ateizam. I zar nikad nisi pomislio
da je Šopenhauer bio hronično depresivan, a Buda živeo na mestu i u vreme kad
je ljudska patnja - epidemije, glad - bila nekontrolisana i život za mnoge bio
stvarno samo čista patnja? Zar nisi pomislio...”

„A kakva je pa to vrsta filozofskog argumenta?”, odvrati Filip. „Svaki

poluobrazovan brucoš zna razliku između geneze i valjanosti.”

„Čekaj, čekaj”, umeša se Džulijus. „Zastanimo za trenutak i proverimo

gde smo.” Pogledao je ostale. „Kako se vi osećate poslednjih nekoliko minuta?”

„Ovo je dobro”, reče Toni. „Stvarno se boksuju. Ali u mekim

rukavicama.”

„Tačno, bolje nego nemo sevanje i skriveno streljanje pogledima”,

dodade Gil.

„Da, i meni se ovo mnogo više svidelo”, složi se Boni. „Između Pam i
Filipa lete varnice, ali sada hladnije.”

„I meni”, reče Stjuart, „sve do poslednjih minut-dva.”

„Stjuarte”, obrati mu se Džulijus, „još na prvoj seansi rekao si kako te

žena optužuje da govoriš telegrafski.”
 „Da, danas si škrt na rečima. Ništa te neće koštati da dodaš još koju”, reče
Boni.

„Tačno. Možda se vraćam na staro zato... znate, zato što je ovo

pretposlednji susret. Ne mogu da budem siguran - ne osećam tugu; kao i obično,
moram da izvedem zaključak o tome kako se osećam. Ali ima nešto što znam,
Džulijuse. Volim kad brineš o meni, uključuješ me, baviš se mojim problemima.
Kako ovo zvuči?”

„Odlično, i nastaviću da to radim. Rekao si da ti se svidelo kako su Pam i

Filip komunicirali do pre minut-dva. Šta je s tim poslednjim minutima?”

„U početku je izgledalo dobronamerno - kao porodična prepirka. Ali

poslednji Filipov komentar - imao je zloban prizvuk. Mislim na komentar koji
počinje sa ’Svaki poluobrazovan brucoš.’ To mi se nije dopalo, Filipe. Bilo je to
spuštanje. Da si se meni tako obratio, uvredio bih se. I uplašio - nisam čak
siguran ni šta je to filozofski argument.”

„Slažem se sa Stjuartom”, dodade Rebeka. „Reci mi, Filipe, šta si ti

osećao? Da li si hteo da uvrediš Pam?”

„Da je uvredim? Ne, nipošto. To je poslednje što bih želeo”, odgovori

Filip. „Osećao sam se... uh... rasterećeno ili oslobođeno - nisam siguran koja je
prava reč - kad je rekla da gvožđe više nije usijano. Da vidim, šta još? Znao sam
da je jedan od motiva donošenja Epiktetovog citata bio da me satera u zamku i
porazi. To je bilo očigledno. Ali zapamtio sam šta mi je Džulijus rekao kad sam
mu ja doneo onu priču - da mu je drago, jer u tom postupku ima truda i brige.”

„Evo, ja ću biti Džulijus”, reče Toni. „Ja to razumem ovako: nameravao si

da uradiš jedno, ali su tvoje reči proizvele nešto potpuno drugo.”

Filip je delovao zbunjeno.

„Mislim”, objasni Toni, „rekao si da je vređanje Pam bilo poslednje na

svetu što bi uradio. A upravo si to uradio, zar ne?”
 Filip, oklevajući potvrdi glavom.

„Prema tome”, Toni produži, kao neki advokat koji trijumfuje u

unakrsnom ispitivanju, „treba da uskladiš namere i ponašanje. Oni treba da
budu kongruentni - da li je to prava reč?” Pogleda u Džulijusa koji klimnu
glavom. „i zbog toga ti je terapija potrebna. Terapija se i bavi kongruentnošću.”

„Dobro obrazloženo”, reče Filip. „Nemam kontraargument. U pravu si.

Zato mi je potrebna terapija.”

„Šta?” Toni nije verovao sopstvenim ušima. Bacio je pogled ka

Džulijusu, koji mu odobravajuće klimnu glavom.

„Hvatajte me, onesvestiću se”, reče Rebeka i opruži se u stolici.

„I ja”, začu se eho Boninog i Gilovog glasa, koji se takođe zavališe u

stolice.

Filip je posmatrao kako pola grupe leži u glumljenoj nesvestici i po prvi

put otkako im se pridružio, nasmeši se.

Ovu grupnu šalu je završio vraćanjem na temu svog ličnog pristupa

terapiji. „Rebekin komentar Šopenhauerove izjave o nadgrobnim spomenicima
implicira da moj ili bilo koji pristup baziran na njegovom mišljenju nije valjan.
Ne zaboravite da sam se godinama borio sa ozbiljnom nevoljom koju ni
Džulijus nije uspeo da izleči, a isceljen sam tek kad sam krenuo
Šopenhauerovim putem.”

Džulijus je odmah podržao Filipa. „Ne poričem da si uradio dobar posao.

Većina terapeuta danas bi rekla kako je nemoguće da osoba sama pobedi jaku
seksualnu zavisnost. Savremeno lečenje podrazumeva dugotrajan rad - naime,
dugogodišnji - u okviru strukturisanog programa lečenja koji se sastoji od
individualne terapije i grupnih seansi, nekoliko u nedelji, često po principu
dvanaest koraka. U ono vreme takav program lečenja nije postojao, a iskreno
sumnjam da bi ga ti smatrao prihvatljivim.”
 „Tako da”, nastavi Džulijus, „želim zvanično da izjavim kako je tvoj
podvig izuzetan: tehnike kojima si kontrolisao porive za bežanjem su
funkcionisale - bolje nego bilo šta što sam ja ponudio, iako sam se trudio da
dam najbolje.”

„Nikada nisam ni mislio drugačije”, reče Filip.

„Ali, evo jednog pitanja: postoji li mogućnost da su tvoje metode sada

superanualne?”

„Super... šta?”, upita Toni.

„Superanualne”, prošaputa Filip, koji je sedeo do Tonija - „super, latinski

preko, plus annus, godina - drugim rečima, prevaziđene, zastarele.”

Toni klimnu glavom u znak zahvalnosti.

„Pre nekoliko dana”, Džulijus nastavi, „kad sam razmišljao kako ovo da
ti saopštim, pojavila mi se jedna mentalna slika. Zamisli drevni grad oko kog je
izgrađen visok bedem radi zaštite od divljih bujica obližnje reke. Vekovima
kasnije, iako je reka odavno presušila, grad i dalje ulaže ogromna sredstva u
održavanje tih bedema.”

„Hoćeš da kažeš”, ubaci se Toni, „da se i dalje primenjuje isto rešenje

iako je problem nestao - kao kad nosiš flaster, a posekotina je odavno zarasla.”

„Upravo tako”, reče Džulijus. „Možda je flaster bolja metafora - pogađa

suštinu.”

„Ne slažem se”, Filip se obrati Džulijusu i Toniju, „da je moja rana
zalečena ili da kontrolisanje više nije potrebno. Pogledajte, dovoljan dokaz je to
do koje mere mi je neprijatno u ovoj grupi.”

„To nije dobro merilo”, uzvrati Džulijus. „Imao si malo iskustava sa

intimnošću, sa direktnim izražavanjem osećanja, sa primanjem feedbacka i
samootkrivanjem. Za tebe je sve ovo novo; godinama si bio povučen, a ja sam
te bacio u grupu visoke voltaže. Naravno da je to neprijatno. No, ja zapravo
mislim na manifestni problem, seksualnu kompulziju - to je verovatno nestalo.
Stariji si, prošao si mnogo toga, moguće je da si ušao u zonu kad žlezde miruju.
Fino mesto, dobra klima, sunčano. Ja tu boravim već odavno.”

„Ja bih rekao”, uključi se Toni, „da te je Šopenhauer izlečio, ali sada te
treba spasavati od njegovog lečenja.”

Filip je zaustio da odgovori, a onda odustao i razmislio o Tonijevoj

rečenici.

„Još nešto”, dodade Džulijus, „kad pomisliš na stres u grupi, ne zaboravi

ogroman bol i krivicu sa kojima si se suočio zbog slučajnog susreta sa osobom
iz svoje prošlosti.”

„Od Filipa nisam čula ništa o krivici”, reče Pam.

Filip odmah odgovori, gledajući u nju. „Da sam znao tada ono što znam
sada o tome kako si godinama patila, nikada ne bih onako postupio. Kao što
sam već rekao, imala si nesreću da mi se nađeš na putu. Osoba koja sam onda
bio nije mislila na posledice. Automatski pilot - ta osoba je bila na automatskom
pilotu.”

Pam klimnu glavom i uhvati njegov pogled. Filip svoj zadrža za trenutak,
a onda ponovo usmeri pažnju na Džulijusa. „Shvatio sam tvoju poentu o jačini
interpersonalnog stresa u ovoj grupi, ali tvrdim da je to samo deo kompletne
slike. I ovde se naše bazične orijentacije ne podudaraju. Prihvatam da postoji
stres u odnosima s drugim bićima, a možda i nagrada - tu ti dajem za pravo
mada sam to nikada nisam spoznao. Ipak, ubeđen sam da su u samoj suštini
stanja egzistencije tragedija i patnja. Dajte mi samo dva minuta da citiram
Šopenhauera.”

Ne sačekavši odgovor, pogleda uprtog naviše, poče da recituje:

 Kao prvo, čovek nikada nije srećan, već čitav život provodi težeći ka
nečemu za šta smatra da će ga usrećiti; retko dostiže svoj cilj, a kada to
učini, samo je razočaran: na kraju se uglavnom nasuče, i u luku vraća bez
jarbola i konopaca. I onda je svejedno da li je bio srećan ili jadan; jer
njegov život nikada nije bio ništa više od sadašnjeg trenutka, koji uvek
iščezava, a sada je i to gotovo.

Nakon duže tišine, Rebeka reče, „Podišli su me žmarci.”

„Znam na šta misliš”, dodade Boni.

„Zvučaću možda kao uštogljeni profesor engleskog”, reče Pam,

obraćajući se svima, „ali vas opominjem da ne budete zavedeni retorikom. Ovaj
citat ne dodaje ništa suštinsko onome što Filip sve vreme govori, samo što to
izražava mnogo ubedljivije. Šopenhauer je bio briljantan stilista i pisao je
najbolju prozu među filozofima. Izuzev Ničea, naravno - niko nije pisao bolje
od Ničea.”

„Filipe, hteo bih da reagujem na tvoj komentar o našim temeljnim

orijentacijama”, reče Džulijus. „Ne verujem da smo toliko različiti kao što
misliš. Nije da se ne slažem sa većinom onoga što ti i Šopenhauer kažete o
tragediji ljudskog postojanja. Putevi nam se razilaze kad se okrenemo pitanju
šta raditi povodom toga. Kako živeti? Kako se suočiti sa vlastitom smrtnošću?
Kako postojati sa saznanjem da smo samo forme života, bačene u ravnodušni
univerzum bez unapred date svrhe.”

„Jasno ti je”, Džulijus nastavi, „da iako me filozofija zanima više nego
većinu terapeuta, tu nisam ekspert. Ipak, znam za neke druge oštroumne
mislioce koji ne beže od ovih sirovih životnih činjenica a stigli su do potpuno
drugačijih rešenja od Šopenhauera. Tu naročito mislim na Kamija, Sartra i
Ničea, koji svi zagovaraju životni angažman pre nego šopenhauerovsku
rezignaciju. Od njih najbolje poznajem Ničea. Znaš, kad sam prvi put čuo svoju
dijagnozu i upao u stanje panike, otvorio sam knjigu Tako je govorio Zaratustra
i ona me je umirila i inspirisala - naročito komentarom koji slavi život: naime,
živeti tako da možemo reći ’da’ ukoliko nam se pruži prilika da večno iznova
živimo na potpuno isti način.”

„Kako ti je to donelo olakšanje?”, upita Filip.

„Sagledao sam život i osetio da sam ga živeo ispravno - nisam ni zbog

čega žalio iznutra iako, naravno, mrzim spoljašnje događaje koji su mi oduzeli
ženu. Pomoglo mi je da odlučim kako da proživim dane koji su mi preostali: da
i dalje radim upravo ono što mi je uvek donosilo zadovoljstvo i smisao.”

„Nisam znala to o tebi i Ničeu, Džulijuse”, reče Pam. „Osećam da si mi

sad još bliži, zbog Zaratustre koji, iako melodramatičan, ostaje jedan od mojih
apsolutnih favorita među knjigama. Reći ću ti svoj omiljeni citat odatle. To je
kad on kaže ’Zar je to bio život? Dobro, onda, još jednom!’ Volim ljude koji
prigrle život i distanciraju se od onih koji ga se klone - ovde mislim na Viđaja iz
Indije. Prvi oglas koji bih dala u rubrici ’lično’ sadržavao bi ovaj Ničeov i onaj
Šopenhauerov nadgrobni citat, jedan pored drugog, i tražila da zainteresovani
biraju između njih. To bi odvojilo žito od kukolja.”

„Ima još jedna misao koju hoću da podelim s vama.” Okrenu se ka Filipu.
„Valjda je jasno da sam posle prethodne seanse mnogo razmišljala o tebi. Držim
kurs iz biografija i, pripremajući se prošle nedelje, naletela sam na jedan
predivan pasus u biografiji Martina Lutera koju je napisao Erik Erikson. Glasi
otprilike ovako: ’Luter je sopstvenu neurozu uzdigao na nivo univerzalnog
pacijenta, a onda pokušao da reši na svetskom nivou ono što nije bio u stanju
da reši na ličnom planu!’ Čini mi se da je Šopenhauer, kao i Luter, ozbiljno
upao u ovu grešku, a da ga ti slediš.”

„Možda je”, Filip odgovori pomirljivim tonom, „neuroza socijalni

konstrukt i možda su nam potrebne različite vrste terapije i različite vrste
filozofije za različite temperamente - jedan pristup za one koje ispunjava blizina
s drugima, a drugi za one koji biraju život duha. Uzmimo, na primer, ogroman
broj ljudi koje privlače budistički centri za meditaciju.”

„Ovo me je podsetilo na nešto što sam želela da ti kažem, Filipe”, reče

Boni. „Mislim da u tvom viđenju budizma nešto nedostaje. Ja sam bila u
budističkim centrima gde je fokus usmeren napolje - na ljubaznost i povezivanje
- a ne na samoću. Dobar budista može biti aktivan, biti u svetu, čak politički
angažovan - sve zarad ljubavi prema drugima.”

„Postaje jasnije”, nadovezao se Džulijus, „da se tvoja greška selektivnosti

tiče odnosa među ljudima. Evo još jednog primera: citirao si stavove nekoliko
filozofa o smrti i samoći, ali nikada nisi govorio šta su ti isti filozofi - ovde
mislim na grčke - rekli o radosti philiae, prijateljstva. Sećam se kako mi je jedan
od mojih supervizora citirao pasus iz Epikura koji kaže da je prijateljstvo
najvažniji sastojak srećnog života i da obedovati bez bliskog prijatelja znači
živeti životom lava ili vuka. A Aristotelova definicija prijatelja - nekog ko
podstiče ono bolje i zdravije u drugom - blizu je moje zamisli o idealnom
terapeutu.”

„Filipe”, upita ga, „kako se osećaš danas? Da li smo te preopteretili?”

„U iskušenju sam da se branim tako što ću istaći da se nijedan od velikih

filozofa nije ženio, osim Montenja koji je bio toliko nezainteresovan za svoju
porodicu da nije bio siguran ni koliko dece ima. Ali, pošto nam je ostao još
samo jedan susret, čemu to? Teško je biti konstruktivan slušalac kad je
napadnuta čitava moja orijentacija, sve što planiram da radim kao terapeut.”

„Po mom mišljenju, to nije istina. Ima mnogo toga što možeš da daš, što
jesi dao ovde prisutnima. Da li je to tačno?” Džulijus pogleda naokolo.

Nakon energičnih klimanja glavom u znak podrške Filipu, on nastavi:

„Ali ako hoćeš da budeš terapeut, moraš da uđeš u svet ljudi. Podsetiću te da će
mnogima, kladim se da će to biti većina, od onih koji će te konsultovati trebati
pomoć u interpersonalnim odnosima, i ako hoćeš da živiš od terapije moraš da
postaneš ekspert u toj oblasti - nema druge. Pogledaj samo ovu grupu: svi su
došli zbog konfliktnih odnosa. Pam zbog problema sa muškarcima, partnerima,
Rebeka zbog načina na koji je njen izgled uticao na njene odnose, Toni zbog
uzajamno destruktivne veze sa Lizi i čestih tuča s muškarcima, i tako dalje.”

Zastao je, zatim odlučio da pomene sve članove. „Gil je došao zbog
sukoba u braku, Stjuart jer mu je žena zapretila da će ga ostaviti, Boni zbog
usamljenosti i problema s ćerkom i bivšim mužem. Vidiš na šta mislim, odnosi
se ne mogu ignorisati. I ne zaboravi, upravo je to bio razlog što sam insistirao
da uđeš u grupu pre nego što počnem da te superviziram.”

„Možda za mene nema nade. Lista mojih odnosa, prošlih i sadašnjih,

prazna je. Nemam ih s porodicom, ni sa prijateljima, ni s ljubavnicama. Cenim
svoju samoću, ali mislim da biste bili šokirani dokle ona ide.”

„Više puta posle seanse”, reče Toni, „pitao sam te da li bi hteo da zajedno
nešto prezalogajimo. Uvek si odbijao, a ja sam mislio da je to zbog drugih
planova.”

„Nisam obedovao u društvu dvanaest godina. Možda poneki sendvič na

brzinu u vreme ručka, ali ne pravi obrok. U pravu si, Džulijuse, pretpostavljam
da bi Epikur rekao da živim život vuka. Pre nekoliko nedelja, posle one seanse
kad sam se veoma uznemirio, nametnuo mi se uvid da u zdanju misli koje sam
sagradio za svoj život nema grejanja. Ova grupa je topla. Ova soba je topla, a
mesta gde ja boravim su arktički hladna. A što se ljubavi tiče, to mi je nešto
potpuno strano.”

„Sve te žene, stotine njih, koje si pominjao”, nastavio je Toni, „tu je

moralo biti neke ljubavi. Mora da si je osetio. Neke su te sigurno volele.”
 „To je bilo davno. Ako je ijedna imala ljubavi za mene, gledao sam da je
izbegavam. A ako su i osećale ljubav, to nije bila ljubav prema meni, stvarnom
meni - to je bila ljubav prema mom aktu, mojoj tehnici.”

„Šta si stvarno ti?”, upita Džulijus.

Filipov glas je postao smrtno ozbiljan. „Sećaš li se čime sam se bavio kad
smo se prvi put sreli? Bio sam istrebljivač - dovitljivi hemičar koji je smišljao
kako da ubija insekte ili ih učini neplodnim pomoću njihovih sopstvenih
hormona. Šta kažete na ovu ironiju? Ubica sa hormonskim pištoljem.”

„To si stvarno ti?” Džulijus je bio uporan.

Filip ga pogleda pravo u oči. „Monstrum. Predator. Usamljenik. Ubica

insekata.” Navrle su mu suze. „Pun slepog gneva. Nedodirljiv. Niko ko me zna
nije me voleo. Nikad. Niko ne bi mogao da me voli.”

Iznenada, Pam ustade i krenu ka njemu. Dade znak Toniju da sa njom

zameni mesto, i sedajući pored Filipa uze ga za ruku i izgovori nežnim glasom:
„Ja sam te mogla voleti, Filipe. Bio si najlepši, najdivniji čovek kog sam srela.
Zvala sam te i pisala još nedeljama nakon što si odbio da se dalje viđamo.
Mogla sam da te volim, ali ti si zagadio...”

„Ššš.” Džulijus ispruži ruku i dotaknu Pam po ramenu da bi je utišao.

„Ne, Pam, ne idi tamo. Ostani kod ovog prvog dela, reci to ponovo.”

„Mogla sam te voleti.”

„I ti si bio...”, podstače je Džulijus.

„I ti si bio najlepši čovek kog sam srela.”

„Još jednom”, šapnu joj Džulijus.

Dok je i dalje držala Filipovu ruku i gledala kako mu suze slobodno teku,
ponovila je: „Mogla sam te voleti, Filipe. Bio si najlepši čovek...”

Na ovo Filip, pokrivši lice rukama, ustade i izjuri iz sobe.

 Toni se odmah uputi ka vratima. „Ovo je za mene.”

Džulijus, koji je takođe ustao, zadrža ga i promrmlja. „Ne, Toni, za mene

je.” Izađe i ugleda Filipa u dnu hodnika, okrenutog ka zidu, kako jeca glave
spuštene na podlaktice. Obgrli mu ramena i reče: „Dobro je pustiti da sve to
izađe, ali moramo da se vratimo.”

Filip, zajecavši još glasnije i boreći se da povrati dah, energično odmahnu

glavom.

„Moraš da se vratiš, momče. Zbog ovoga si došao, upravo zbog ovog

trenutka, ne smeš da ga propustiš. Danas si dobro radio - upravo onako kako
moraš da radiš da bi postao terapeut. Ostalo je još nekoliko minuta do kraja
seanse. Treba samo da se vratiš sa mnom i sedneš među ostale. Ja ću paziti na
tebe.”

Filip se okrenu i nakratko, tek za tren, spusti ruku preko Džulijusove,

zatim se uspravi i krenu zajedno s njim nazad u sobu. Kad je seo, Pam mu
dodirnu ruku u znak ohrabrenja, a Gil, koji je sedeo s druge strane, potapša ga
po ramenu.

„Kako si ti, Džulijuse?” upita Boni. „Deluješ umorno.”

„U glavi mi je čudesno, sve ovo me je ponelo, tako se divim onome što

ova grupa radi - srećan sam što sam njen deo. Fizički, da, moram priznati da
sam slab i iscrpljen. Ali ostalo mi je više nego dovoljno životnog soka za našu
završnu seansu sledeće nedelje.”

„Džulijuse”, upita ga Boni, „da li je u redu ako donesemo slavljeničku

tortu na poslednji susret?”

„Apsolutno, donesite bilo koju tortu od šargarepe po svom izboru.”

Ali do formalne oproštajne seanse nije došlo. Sledećeg dana Džulijus je

iznenada dobio žestoku glavobolju. Nakon nekoliko sati pao je u komu i umro
tri dana kasnije. U uobičajeno vreme u ponedeljak popodne članovi grupe su se
sastali u kafeu i u nemom bolu zajedno pojeli tortu od šargarepe.
 Mogu podneti pomisao da će moje

telo vrlo brzo izjesti crvi, ali se sav

naježim na ideju da će mi filozofiju grickati

profesori filozofije.

41

Smrt dolazi Arturu

Šopenhaueru

Šopenhauer se sa umiranjem suočio onako kako se suočavao sa svim stvarima

tokom života - ekstremno lucidno. Nijednom ne trepnuvši dok je gledao smrti u
oči, nijednom ne posegnuvši za sedativom verovanja u natprirodno, ostao je
odan razumu do samog kraja. Govorio je da smrt prvi put otkrivamo intelektom:
posmatramo smrt drugih i, po analogiji, shvatamo da ona mora doći i po nas. I
putem intelekta stižemo do očiglednog zaključka da je smrt prekid svesnosti i
ireverzibilno poništavanje sopstva.

Dva su načina da se sa njom suočimo, govorio je: racionalni put, i put

iluzije i religije koji nudi nadu u postojanost svesti i udoban zagrobni život.
Otud je činjenica smrti i strah od nje začetnik dubokih misli i majka kako
filozofije, tako i religije.

Šopenhauer je čitav život proveo boreći se sa sveprisustvom smrti. U

svojoj prvoj knjizi, napisanoj kad mu je bilo dvadeset godina, izjavio je: „Život
našeg tela samo je konstantno sprečavanje umiranja i stalno odlaganje smrti...
Svaki naš udah odbija smrt koja stalno preti, otuda se svakog sekunda rvemo s
njom.”

Kako ju je opisao? Rad mu obiluje metaforama o suočavanju sa smrću:

mi smo ovce razigrane na pašnjaku, a ona kasapin koji ćudljivo jednu po jednu
bira za klanje; ili smo kao mala deca u pozorištu, nestrpljiva da predstava počne
i, na sreću, ne znamo šta će nam se desiti; ili smo mornari koji energično
provlače brodove kroz stene i vrtloge, sve vreme nepogrešivo ploveći ka
velikom katastrofalnom potonuću koje nas čeka na kraju.

Njegovi opisi životnog ciklusa uvek oslikavaju neumoljivo beznadežno

putovanje:

Kakva razlika između našeg početka i našeg kraja! Ono prvo provodimo
u mahnitosti želje i ekstazi čulnog zadovoljstva; drugo, u destrukciji svih
organa i odvratnom vonju leševa. Put od rođenja do smrti uvek je
nizbrdica blaženstva i uživanja u životu; zanosne sanjarije detinjstva,
bezbrižna mladost, tegobno zrelo doba, slabašna i često jadna starost,
tortura njenih bolesti, i konačno, agonija smrti. Zar sve ovo ne izgleda
upravo kao da je egzistencija pogrešan korak čije posledice postepeno
postaju sve očiglednije.

Da li se Šopenhauer plašio sopstvene smrti? U poslednjim godinama vrlo

se spokojno izražavao o umiranju. Odakle ta smirenost? Ako je strah od smrti u
svemu prisutan, ako nas progoni čitavog života, ako je smrt tako zastrašujuća da
se bezbroj religija pojavilo ne bi li je obuzdalo, kako je izolovani i ovozemaljski
Šopenhauer ugušio tu muku u sebi?
 Metode su mu se zasnivale na intelektualnoj analizi izvora strepnje pred
smrću. Da li nas smrt užasava zato što je strana i nepoznata? Ako je to tako,
onda nam je daleko bliskija nego što se generalno smatra. Ne samo da
svakodnevno osećamo njen ukus, dok spavamo ili u stanjima nesvesnosti, već
smo i prošli kroz večnost nebića pre no što smo nastali.

Da li se užasavamo smrti zato što je zla? (Setimo se samo jezive

ikonografije kojom je uobičajeno predstavljamo.) I ovde podvlači da grešimo:
„Apsurdno je neegzistenciju smatrati zlom: svako zlo, kao i dobro, pretpostavlja
egzistenciju i svest... Izgubiti nešto što ne možemo doživeti kao gubitak
očigledno nije zlo.” Od nas traži da imamo na umu da je život patnja, da je sam
po sebi zlo. I pošto je tako, kako onda gubitak nekog zla može biti zlo? Na smrt,
kaže, treba gledati kao na blagoslov, oslobođenje od neumitne teskobe
dvonožne egzistencije: „Treba da je dočekamo kao željeni i srećni događaj, a ne,
kako je obično slučaj, sa strahom i drhtanjem.” Životu se treba narugati jer
prekida naše blistavo nepostojanje, i u tom kontekstu, postavlja kontroverznu
tvrdnju: „Da zakucamo na grobove i upitamo mrtve da li bi želeli da ponovo
ustanu, odmahnuli bi glavama.” Citira i slična zapažanja kod Platona, Sokrata i
Voltera.

Pored racionalnih argumenata, Šopenhauer nudi i jedan koji je na granici

mističkog: flertuje (ali se ne ženi) sa izvesnim oblikom besmrtnosti. Prema
njegovom shvatanju, naša unutrašnja priroda je neuništiva jer nije ništa drugo
do manifestacija životne sile, volje, stvari-po-sebi koja traje večno. Otuda smrt
nije istinska anihilacija; kada se naš beznačajni život završi, pridružujemo se
iskonskoj životnoj sili izvan vremena.

Ideja pridruženja toj životnoj sili izgleda da je donela olakšanje

Šopenhaueru i mnogim njegovim čitaocima (na primer, Tomasu Manu i
njegovom fiktivnom protagonisti, Tomasu Budenbroku), ali pošto ne uključuje
kontinuirano lično ja, na mnoge deluje kao hladna uteha. (Čak je i uteha koju
doživljava Tomas Budenbrok kratkotrajna i iščezava posle nekoliko strana.)
Dijalog koji je Šopenhauer uspostavio između dva grčka filozofa otvara pitanje
koliko je utehe zaista izvukao iz svojih uverenja. Filalet nastoji da ubedi
Trasimaha (okorelog skeptika) da smrt ne nosi ništa užasno jer je suština
individue nerazoriva. Obojica navode tako lucidne i jake argumente da čitalac
ne može biti siguran kakvo je autorovo raspoloženje. Na kraju, skeptik
Trasimah ostaje neubeđen i data mu je završna reč:

Filalet: „Kad kažeš ja, ja, ja hoću da postojim, ne govoriš ti sam. To kaže
sve, apsolutno sve što poseduje i najmanji tračak svesti. Poklik je to ne
individue, već same egzistencije... Upoznaš li samo temeljito šta jesi i šta
tvoja egzistencija uistinu jeste, naime, univerzalna volja za životom,
čitavo to pitanje će ti izgledati detinjasto i vrlo smešno.”

Trasimah: „Ti sam si detinjast i vrlo smešan, kao i svi filozofi, i ako se
čovek mojih godina upusti u razgovor od četvrt sata sa takvom budalom,
to je samo zato što ga zabavlja i popunjava mu vreme. Čekaju me važnija
posla i zato - doviđenja.

Šopenhauer je raspolagao još jednom metodom da strepnju pred smrću

drži na distanci: nje je najmanje tamo gde je samoostvarenje najveće. Ukoliko
se njegova pozicija zasnovana na univerzalnom jednom nekome učini
anemičnom, ova poslednja odbrana nesumnjivo je robustnija. Kliničari koji rade
sa umirućima primećuju da je strah od smrti jači kod onih koji misle da su imali
neispunjen život. Osećaj ispunjenja, „da su do kraja živeli”, kako je to Niče
formulisao, umanjuje ovaj strah.

A Šopenhauer? Da li je on živeo ispravno i smisleno? Ispunio svoju

misiju? U to nimalo nije sumnjao. Pogledajmo završnu belešku u njegovom
dnevniku:

Uvek sam se nadao lakoj smrti, jer ko god je čitavog života bio sam
sudiće bolje od drugih o tom usamljeničkom poslu. Umesto da odem
među budaletine i lakrdijaše koji spadaju u jadne primerke ljudskih
dvonožaca, ja ću završiti srećno, svestan da se vraćam mestu odakle sam
krenuo... i da sam ispunio svoju misiju.

A isto raspoloženje - ponos što je pratio sopstvenu kreativnu putanju -

izražena je i u kratkim stihovima, autorskom finalu, u zaključnim redovima
poslednje knjige:

Iscrpljen, evo, sad na kraju puta

S lovorom teškim za umorno čelo

Zadovoljan, ipak, motrim svoje delo

Ne mareć nimalo šta će drugi reći.

Kada mu je objavljena Parerga i paralipomena, njegov završni rad,

izjavio je: „Duboko sam srećan što sam dočekao rođenje svog poslednjeg
deteta. Osećam se kao da mi je teret koji sam nosio od svoje dvadeset četvrte
godine skinut sa ramena. Niko ne može ni da zamisli šta to znači.”

Ujutru dvadeset prvog septembra 1860, domaćica mu je pripremila

doručak, pospremila kuhinju, otvorila prozore i izašla da obavlja druge poslove.
Šopenhauer je ostao sam; već se bio okupao hladnom vodom, seo na sofu u
prostranoj, jednostavno nameštenoj dnevnoj sobi i počeo da čita. Na podu, duž
sofe, bila je prostrta crna medveđa koža na kojoj je sedeo voljeni pudl Atman.
Tačno iznad visio je veliki uljani portret Getea, a nekoliko portreta pasa,
Šekspira, Klaudija, te dagerotipija s njegovim likom pokrivalo je ostale zidove.
Na pisaćem stolu stajalo je Kantovo poprsje. U jednom uglu, na stočiću,
nalazila se bista Kristofera Vilanda, filozofa koji je mladog Šopenhauera
ohrabrio da studira filozofiju, a u drugom obožavana pozlaćena statua Bude.

Nešto kasnije, u sobu je ušao njegov lekar, koji ga je redovno obilazio, i

zatekao kako leži na leđima, u dnu sofe. „Infarkt pluća” (pulmonalna embolija)
bezbolno ga je zbrisao sa ovoga sveta. Lice mu nije bilo izobličeno i nije bilo
znakova samrtničke agonije. Sahrana po kišnom danu beše neprijatnija od
većine drugih zbog zadaha raspadajućeg tela u maloj zatvorenoj kapeli. Deset
godina ranije, Šopenhauer je ostavio eksplicitno uputstvo da njegovo telo ne
bude odmah zakopano, već da se u mrtvačnici drži najmanje pet dana, sve dok
ne počne da truli - možda je to bio poslednji gest mizantropije ili pak strah od
prividne smrti. U kapeli je ubrzo postalo tako zagušljivo a vazduh toliko
neprijatan, da je nekolicina okupljenih morala da je napusti u toku dugog
pompeznog govora izvršioca testamenta, Vilhelma Gvinera, započetog sledećim
rečima:

Ovaj čovek koji je proveo život među nama, a uprkos tome ostao stranac,
provocira nesvakidašnja osećanja. Ovde ne stoji niko ko mu je pripadao
po krvnoj vezi; izolovan je umro, kao što je i živeo.

Šopenhauerova grobnica pokrivena je teškom pločom od belgijskog

granita. U testamentu je zahtevao da na njoj piše samo ime - „dalje ništa, ni
datum, ni godina, ni slovo više.”

Čovek pod tom skromnom pločom želeo je da njegovo delo govori za

njega.
 Čovečanstvo je od mene naučilo

ponešto što nikada neće zaboraviti.

42

Tri godine kasnije

Kasno popodnevno sunce dopiralo je kroz velike otvorene staklene zidove kafea
Florio. Iz prastarog džuboksa strujale su arije Seviljskog berberina, praćene
šištanjem espreso aparata koji je pravio mlečnu penu za kapućino.

Pam, Filip i Toni sedeli su za stolom pored prozora, za kojim su se posle

Džulijusove smrti svake nedelje sastajali na kafi. Prve godine pridruživali su im
se ostali iz grupe, ali su se u poslednje dve susretali samo njih troje. Filip
zaustavi razgovor kako bi poslušao ariju i uz nju pevušio. „Una voce poco fa,
jedna od mojih omiljenih”, reče, kad su nastavili. Toni je pokazao svoju
diplomu sa državnog koledža; Filip je objavio da sad dve večeri nedeljno igra
šah u Klubu San Francisko - prvi put od očeve smrti igrao je s protivnicima
licem u lice; Pam je pričala o svojoj nežnoj vezi s novim muškarcem,
poznavaocem Miltona, i nedeljnim odlascima na budističku službu u Grin Galč
u Marini.

Pogledala je na sat. „A sad kreće vaša predstava, momci.”

Odmerila ih je od glave od pete. „Baš ste lepotani, vas dvojica. Izgledate

odlično ali, Filipe, taj sako”, odmahivala je glavom, „moraš da ga se rešiš - nije
kul - somot je mrtav, već dvadeset godina passe, i te zakrpe na laktovima.
Sledeće nedelje idemo u kupovinu.” Zagleda im se u lica. „Bićete odlični. Ako
se unervoziš, Filipe, pomisli na stolice. Setite se da vas je Džulijus obojicu
voleo. A i ja vas volim.” Poljubi ih u čela, ostavi novčanicu od dvadeset dolara
na stolu govoreći, „Ovo je poseban dan, ja častim”, i izađe napolje.

Sat kasnije, sedam osoba, jedna za drugom, stigle su u Filipovu

ordinaciju na svoju prvu grupnu seansu, i oprezno zauzele mesta na
Džulijusovim stolicama. Kao odrastao, Filip je plakao dva puta: tokom
poslednje seanse u Džulijusovoj terapijskoj grupi i kad je čuo da mu je zaveštao
tih devet stolica.

„Dakle”, Filip je započeo, „dobrodošli u grupu. Potrudili smo se da

smernice o pravilima u grupi dobijete tokom uvodnih individualnih seansi. Sad
je vreme da počnemo.”

„I to je to. Tek tako? Nema daljih instrukcija?”, upita Džejson, nizak,

žilav sredovečni muškarac u crnoj uskoj majici sa znakom Nike.

„Sećam se kako sam bio uplašen na svojoj prvoj seansi”, reče Toni,
nagnuvši se napred. Bio je uredno obučen u belu košulju kratkih rukava, kaki
pantalone i braon mokasine.

„Nisam rekao ništa o tome da se plašim”, odgovori Džejson. „Mislim na

odsustvo vođenja.”

„Šta bi ti pomoglo da počneš?”, upita Toni.

„Informacije. To danas pokreće svet. Ovo treba da je grupa za filozofsko

savetovanje - da li ste obojica filozofi?”

„Ja sam filozof”, reče Filip, „s doktoratom sa Kolumbije, a Toni,

kovoditelj, studira savetovanje.”
 „Studira? Ne shvatam. Kako ćete vas dvojica da funkcionišete?”, odvrati
Džejson.

„Pa”, odgovori Toni „Filip će na osnovu svog poznavanja filozofije davati

korisne ideje, a ja sam ovde da učim i priskačem u pomoć na sve moguće načine
- više kao stručnjak za emocionalnu pristupačnost. Slažeš se, partneru?”

Filip klimnu glavom.

„Emocionalna pristupačnost? A ja bih, navodno, trebalo da znam šta to

znači?”, upita Džejson.

„Džejsone”, upade jedna članica, „zovem se Marša i htela bih da

naglasim da je ovo već peta provokacija koju si izrekao u prvih pet minuta naše
seanse.”

„I?”

„I ti si vrsta mačo-egzibicioniste sa kakvima imam mnogo problema.”

„A ti si vrsta prenemagulje koja me žešće nervira.”

„Čekajte, čekajte, zamrznimo akciju za trenutak”, reče Toni, „i čujmo

feedback na naših prvih pet minuta od ostalih prisutnih. No, želim da kažem
tebi, Džejsone, i tebi, Marša - nešto što smo Filip i ja naučili od Džulijusa,
našeg učitelja. Siguran sam da je za oboje ovaj početak buran, ali imam
predosećaj, vrlo jak predosećaj, da će se na kraju ove grupe ispostaviti da ste
jedno drugom veoma dragoceni. Šta kažeš, Filipe?”

„U pravu si, partneru.”