Mata

Amritanandamaji
Život i iskustva poklonika

napisao

Svami Amritasvarupananda Puri

Povereništvo Misije Mata Amritanandamaji

Amritapuri, Kerala, Indija

[Type text] Page 1

Mata Amritanandamaji - Biografija

Izdalo:
Povereništvo Misije Mata Amritanandamaji
Amritapuri P.O., Kolam 690 525, Kerala, Indija
Email: mam@amritapuri.org
Website: www.amritapuri.org
www.embracingtheworld.org

© 1988 Povereništvo Misije Mata Amritanandamaji

Sva prava zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može da se čuva na sistemu za primanje informacija, niti da se
distribuiše, reprodukuje, prepiše ili prevede ni na jedan drugi jezik niti u bilo kojoj formi, ni na jedan način, bez prethodne
saglasnosti i pismenog odobrenja izdavača.

Štampano od godine 1988. godine do 2008. godine u 79,000 primeraka.

Izdanje 2010.: 2000 primeraka.

Grafička obrada:
Amrita DTP, Amritapuri.
Štampao:
Amrita ofset šampači, Amritapuri.

[Type text] Page 2

 Zahvalnost

Mnogi događaji koji su oopisani u ovoj knjizi su preuzeti iz biografije sveta Majke koju je na Malajalamu
napisao profesor M. Ramakrišnan Nair kojem dugujemo našu iskrenu zahvalnost. Isto tako, veliko hvala
onima koji su sudelovali u publikaciji ovoga izdanja knjige.

Sadržaj

Pesme

[Type text] Page 3

 Uvod
Pradipajvalàbhirdivasakaranìràjanavidhih
sudhàsùteshcandropalajalalavairardhyyarachanà

Svakìyairambhòbhih salilanidhisauhityakaranam
tvadìyàbhirvàgbhistava janani vàchàm stutiriyam

O Majko! Ova slava od reči u Tvoju čast, sastavljena je Tvojim vlastitim rečima i ona je kao bogoštovanje
svetla u slavu sunca koje čine njegovi vlastiti zraci, žrtva u slavu meseca sa vodom koja izvire iz mesečevog
kamena, i udovoljavanje okeanu njegovim vlastitim vodama.

– Saundarđalahari, stih 100

E
vo mistika koji je dostupan svakom i svima, sa kojim možeš da razgovaraš i u čijem prisustvu
možeš da osetiš Boga. Ona je ponizna, ali jaka kao Zemlja. Ona je jednostavna, pa ipak prelepa kao
pun mesec. Ona je ljubav, ona je istina, ona je utelovljenje odricanja i samopožrtvovanosti. Ona ne
samo da podučava, nego i deluje. Ona je darodavac svega i primaoc ničega. Ona je nežna kao cvet, ali tvrda
kao dijamant. Ona je veliki učitelj i velika Majka. Takva je Mata Amritanandamaji.
Rođena je potpuno svesna. Nakon što je prošla ili pokazala (mi ne znamo koju) tešku sadhanu
(duhovnu disciplinu), ona je zagrlila ceo svet sa ljubavlju i saosećanjem neopisivih razmera, ljubavlju i
saosećanjem koji su njeno tkivo i biće.
Od njenog ranog detinjstva tražila je božansku najku i oca, čak i bez vođstva Gurua. Oduprla se
napadima svoje rodbine, racionalista i svih napasnika koji su pokušali da je unište. Potpuno sama usred
ovog bojnog polja, suprostavila se potpuno neuznemireno i sa postojanom hrabrošću. Od dvadest i jednu
godinu počela je da spolja ispoljava njeno stanje spoznaje Boga, a od dvadeset i dve godine počela je sa
inicijcijama tragaoca za istinom u duhovni život. Do svoje dvadest i sedme godine, sveta Majka je osnovala
duhovni centar njene međunarodne misije u svojoj rodnoj kući. Posle pet godina nastalo je gotovo dvadest
područnih ašrama u celoj Indiji i u inostranstvu. Sa trideset i tri godine, kao odgovor na poziv njezinih
poklonika u Americi i Evropi, sveta Majka je otišla na njenu prvu svetsku turneju kako bi inspirisala i
uzdigla mnoge ljude širom sveta.
Iznad svega, savetovala je, brisala suze i otklanjala teret hiljada i hiljada ljudi raznih opredeljenja i sa
svih strana sveta. Na tebi je dragi čitaoče da odlučiš ko je i šta je ona kroz intuiciju svoga srca. …

Svami Amritasvarupananda

Legenda

U
Alapad Pančajatu1, u okrugu Kolama, u državi Kerali, u južnoj Indiji, postoji malo selo koje se
zove Parajakadavu. Ovo selo se nalazi usred beskrajnog prostora kokosovih palmi koje se protežu
duž uskog poluostrva koje je sa istočne strane odvojeno od kopna putem vodenog, morskog

1Udruženje pet sela, vladajuće telo koje nadzire lokalne poslove.

[Type text] Page 4

plovnog puta, dok zapadnu obalu sela zapljuskuje svetlucavo, plavozeleno Arapsko more.
Ljudi iz sela pripadaju skromnom ribarskom klanu. Oni ponosno slede njihovo nasleđe koje potiče od
drevnih davnina mudraca Parasare. Mudrac Parasara je oženio devojku iz klana ribara Satjavati, majku Šri
Veda Vjase, poznatog sastavljača zakonika Veda. Postoje mnoge legende koje pričaju o svetosti i veličini
ovoga sela u kojem su svakodnevni život i društveni običaji još uvek blisko povezani sa božanskim
mitovima, dubokim verovanjima seljana u priče koje su se desile pre mnogo hiljada godina. Jedna takva
legenda je sledeća:
Jednom prilikom Gospod Subramanja2, sin Gospoda Šive i boginje Parvati, je počinio ozbiljnu grešku.
Kako je Gospod Šiva bio gnevan radi greha svoga sina, Gospod Šiva je prokleo Subramanju da bude rođen
kao riba. Utučna zbog sudbine svog sina, Parvati je zahtevala od Gospoda da Subramanji oprosti njegovu
grešku. Umesto da je uteši, Šiva je postao još gnevniji, te je prokleo je i Parvati da i ona bude rođena kao
žena u klanu ribara. Nakon što Ga je ljutnja minula, Gospod Šive je rekao Subramanji da će i On doći da ih
obadvoje oslobodi u određeno vreme, te ih je tako blagoslovio.
U skadu sa kletvom Gospoda Šive, Gospod Subramanja je preuzeo oblik ribe, radije velikog kita. Kit se
pojavljivao se u Alapad moru i nanosio ribarima veliku štetu. Ribari su navikli da love ribu za vreme dana i
tokom noći, ali više nisu mogli da izlaze na more. Kit bi ponekad pokidao bačene mreže u komade, dok bi
u drugim prilikama prevrtao brodove i ugrožavao živote ribara. Seljani su bili osuđeni na siromaštvo i
glad.
Kralj ribara nije mogao da pronađe rešenje. Njegovo bogatstvo se smanjivalo jer je hranio gladne ljude.
Konačno, u nastojanju da reši problem, objavio je sledeće: osoba koja uhvati problematičnog kita će dobiti
veliku nagradu, a uz o će mu dati ruku kraljeve lepe ćerke. Uprkos tome, veliki kit je bio toliko strašan da
niko nije mogao da prihvati izazov. Kralj i njegovi podanici su bili potpuno obeshrabreni kada se na
posletku misteriozno sa severa pojavio jedan stari čovek. Niko nije znao ko je on. Kada se približio kralju,
sa kičmom koja se savijala od godina, hrabro je izjavio da može da uhvati velikog kita i da spasi ljude od
potpune propasti. U pratnji začuđenog kralja i njegovih podanika, stari čovek je sa puno pouzdanja krenuo
prema moru.
Starac je napravio dugi konopac tako što je uvio duge niti loze i bacio jedan kraj uvijene loze u more
dok je drugi kraj čvrsto držao u svojoj ruci. Konopac od loze zaokružio je mesto gde je veliki kit ležao ispod
vode. Dao je konopac ribarima i zapovedio da ga vuku svom snagom uz izgovaranje posebne mantre.
Prema naredbi staraca, ribari su počeli da vuku konopac uz izgovaranje mantre. Posle mnogih sati
iznurujućeg napora, gigantska riba je ulovljena u klopku konopcem od loze i izvučena na kopno. Iznenada,
na iznenađenje svih, kit je nestao, a na njegovom mestu se pojavio Gospod Subramanja kojeg je osobodio
Gospod Šiva od svoje kletve. Na mestu gde je gigantska riba izvučena na obalu izgrađen je hram Gospodu
Subramanji. Taj hram postoji i danas kao živi spomenik koji nas i dan danas podseća na ovu drevnu priču.
Ali legenda ne prestaje tamo. Sada je Gospod Šiva, odeven u starog čoveka, izašao napred i stao pred
kralja zahtevajući nagradu venčanja sa princezom. Kralj je obećao svoju jedinu ćerku šampionu koji spasi
njegov narod, ali sada je bio u dilemi. On i njegovi podanici su bili potpuno zbunjeni. Kako je mogao otac,
naročito kralj, dati svoju prelepu, mladu ćerku starom čoveku za ženu? Kralj ga je molio da pita bilo šta
drugo u celom kraljevstvu osim njegove ćerke. Starac je mirno odgovorio da kralj mora da održi svoje
obećanje i da bude iskren na reči.
Sada je kralj bio u stvarnoj dilemi. Istinitost je bila snaga ribara i oni su čvrsto verovali da je istinitost
bila njihov zaštitnik. Ako neko nije bio iskren, govorili su, da bi padao u široko otvorena, užasna usta smrti
tokom ribolova. Kralj je bio paralizovan i nije mogao da pogazi svoje obećanje, a nije mogao ni da da svoju
voljenu princezu da se uda za starca. U tom trenutku, princeza, koja je u stvari bila boginja Parvati, izašla je

2Drugo ime za Šri Murugu, brata Šri Ganeše.

[Type text] Page 5

ispred njega i rekla ocu bez oklevanja: “Oče i najvredniji kralju, svačija je dužnost da zaštiti i sačuva
ispravnost (darmu). Ništa ne bi trebalo da stoji na putu tome.” Očajani kralj nije imao izbora nego da joj
dozvoli da ode sa starcem. Niko nije ni posumnjao da je skromno ribarsko kraljevstvo postalo pozornica
božanske drame čiji je rasplet bio ponovno ujedninjenje Gospoda Šive i boginje Parvati. Teškoga srca ljudi
su pratili božanski par neko vreme pitajući, “Kuda idete? Rado bismo pošli sa vama.” Odgovorili su im,
“Mi nemamo ni jedno posebno mesto stanovanja (uru), mesto u koje stignemo će biti naše mesto prebivanja
(čeluna uru).”
U pratnji ribara, Gospod Šiva i boginja Parvati su nastavili svojim putem dok konačno nisu došli na
mesto gde su zastali. Dok je Gospod Šiva stajao okrenut ka istoku, a boginja Parvati prema zapadu, njih
dvoje su se pretvorili u kamene statue. Čeluruna uru (mesto u koje su stigli) je postalo Čengaur današnjih
dana.
Dogodilo se nešto veoma čudno kada je hram sagrađen tamo i kada je započelo svakodnevno
bogoštovanje. Kad god bi voda bila donesena u sanktum sanktorum da se vrši obred, sveštenici bi u njoj
pronašli ribu. Ovo je onemogućilo vršenje svakodnevnog bogoštovanja. Kako bi pronašli rešenje, vlasti
hrama su astrološki izračunale i otkrile celu priču o Gospodu Šivi, boginji Parvati i prokletstvu Gospoda
Subramanje. Astrološka računica je nadalje otkrila da se venčanje starca i princeze nije desilo. Prema
običaju, ljudi sa Alapad obale, gde je boginja Parvati bila rođena u klanu ribara, trebaju da dođu sa
mirazom i drugim venčanim darovima u Čenganur da obave venčanje. I neophodne pripreme se prave u
Čenganooru i Alapadu. Seljani iz Alapada revnosno sakupljaju devojačku spremu i putuju u Čenganoor da
obave božansku svadbenu ceremoniju. Sve do današnjeg dana, svake godine ovaj obred se vrši za vreme
festivala kao sećanje na drevnu legendu. Hram je još uvek centar privlačnosti hiljada poklonika.
Pre nekoliko desetina godina dogodio se zanimljiv događaj koji je povezan sa ovom pričom. Jedne
godine ljudi sa Alapad obale nisu prisustvovali festivalu i tako su zanemarili običajna pravila i pripreme,
misleći da je to besmislica i rasipništvo da se troši mnogo novca na putovanje u Čengaur. Mislili su, “Zašto
bi učestvovali u festivalu koji se odvija u udaljenom mestu?” Uto se misteriozni događaj desio u Čengaur
hramu. Dekorisani slon koji je nosio Gospodov idol u procesiji je stao i odbio da napravi i korak dalje. Svi
pokušaji da pokrenu slona su propali. Vest o ovoj nepovoljnoj okolnosti je odmah poslata u Alapad, ali je
već bilo prekasno. Tamo su već bile izbile male boginje. Seljani su shvatili svoju glupu grešku i duboko se
poklonili, te otišli u Čengaur bez odlaganja. Sa sobom su poneli sve potrebne stvari koje su prema predanju
potrebne za festival.
Takav je drevni nauk koji je blisko isprepleten sa ovim priobalnim predelom i njegovim ljudima. Da li
je onda čudo da je ovo sveto mesto ponovo postalo centralna pozornica za božansku dramu?

[Type text] Page 6

 Poglavlje prvo

Od samog rođenja
“Od samog rođenja sam imala veliku naklonost prema božanskom imenu, toliko veliku da sam
ponavljala Gospodovo ime neprestalno sa svakim dahom i konstantan protok božanskih misli se
zadržavao u mom umu bez obzira na mesto gde sam bila i posao koji sam obavljala. Ovo
neprekinuto prisećanje na Boga sa ljubavlju i predanošću bi bilo od velike pomoći svakom tragaocu
u spoznaji Boga.”

– Mata Amritanandamaji

[Type text] Page 7

 Thìrthikurvanti tìrthani sukarmikurvanti
karmàni saccàstri kurvanti éàstràni
modante pitaro nrityanti devatàã
sanatha ceyan bhùrbhavati

Veliki sveci daju svetost mestima hodoščašća, obavljaju ispravna i dobra dela, i daju vlast duhovnim svetim
spisima.

Kad se takav svetac rodi, očevi se raduju, bogovi plešu od radosti i zemlja dobija spasioca.

– Narada Bhakti Sutre, stihovi 69-71

Poreklo

P
orodica Idamanel je drevna porodica čiji posed u Parajakadavu selu obuhvaća mali deo Alapad
Pančajata. Iako su nasledili posao ribarenja, obavljali i druge poslove. Vitalni deo njihovog
svakodnevnog života je bilo obavljanje verskh obreda i održavanje raznih zaveta. Ribari iz porodice
su isto tako bili poznati po svojoj darežljivosti. Kada bi se vraćali sa mora sa svojim dnevnim ulovom, prva
stvar koju bi učinili je bila da daju malo ribe svim sakupljenim seljanima bez uzimanja novca za ribu. Isto
tako, nakon prodaje dnevnog ulova, razdelili bi šaku novčića svoj deci.
Mnoge pobožne duše su bile rođene u porodici Idamanel. Šri Velajudan je bio jedan takav čovek. On je
bio veoma saosećajan, istinoljubiv i darežljiv i čvrsto se držao ideala ahimse (nenasilja). Nije dozvoljavao da
se čak ni jedan mali štakor ubije. Velajudan je bio oženjen sa Šrimati Madavi, čestitom i pobožnom ženom,
čija je navika bila da ustaje rano ujutro, pre nego što svane, kako bi napravila cvetne vence za sva
božanstva u porodičnom svetilištu. Dok je radila, uvek je recitovala božja imena. Čak i danas, sada u svojim
osamdesetim, ona svaki dan sedi ispred hrama i pravi vence sa istim posvećenim duhom.
Sugunanandan je bio njihov najstariji sin od petoro dece. Kako je bio inspirisan posvećeničkom
atmosferom svoje porodice, on je postao veliki posvećenik Gospoda Krišne. Kada je imao devet ili deset
godina, počeo je da uči Katakali, klasičnu plesnu dramu Kerale koja opisuje igre i razigrane zabave bogova
i boginja. Dok glumci predstavljaju priču kroz ples i mudre (božanske pokrete), pevači pripovedaju priču
putem njihovih pesama. Lik kojeg je Sugunanandan najviše voleo da igra je bio Šri Krišna. Jednom
prilikom je za vreme Katakali predstave postao potpuno poistovećen sa svojom ulogom Krišne da je pao u
nesvest na pozornici.
Atmosfera oko porodičong dvorišta Idamanela je bila veoma tiha i mirna. Sa tri strane je bila okružena
sa vodama koje su vrvile od divljih životinja i bile okružene sa bujnom vegetacijom koja se se sastojala od
kokosa, voća i indijskih oraha. Tih dana bilo je jako malo kuća u okruženju. Kada je bio mali dečak od
trinaest ili četrnaest godina, Sugunanandan i njegov rođak su na putu iz škole izvodili njihov omiljeni hobi
penjanja na indijske orahe i jedenja ukusnih oraha. Jednog dana dva dečaka su užurbano brala orahe kada
su primetli sanjasina (lutajućeg monaha) sa dugom kosom i bradom kako se približava Idamanelu. Nikad
pre ga nisu videli i bili su privučeni njegovom sjajnom pojavom. Nakon što se prošetao imanjem, sanjasin
se iznenada počeo smejati i glasno je povikao: “Mogu da vidim mnoge askete koji sede uronjeni u duboku
meditaciju na ovom mestu. Prethodno je to bilo boravište mnogih velikih duša čiji grobovi se nalaze ispod
ovoga mesta. Mnogi sanjasini će ovde doseći samoostvarenje. Ovo će postati sveto mesto.” Sanjasin se
ponovo počeo isprekidano smejati. Posle toga je nastavio svojim putem. Zbunjeni izjavom ovog prosjaka,
dečaci su nastavili da se igraju. Mnoge godine su trebale da prođu pre nego što su Sugunanandan i njegov
rođak klimnuli glavom u čudu, prisećajući se proročanskih reči lutajućeg monaha. Kada je odrastao,

[Type text] Page 8

Sugunanandan je počeo da obavlja posao prodaje ribe. Kada je imao dvadeset i jednu godinu, oženio se sa
Damajanti, dvadesetogodišnjom devojkom iz susednog sela, Bandaraturutu. Damajanti je poticala iz
pobožne porodice koja je svakodnevno obavljala religiozne obrede. Njena porodica je čak imala hram.
Damajanti je od detinjstva vodila vrlinski život. Njen otac Punjan i majka Karuta Kunja su bili primerni
bogopoklonici. Cela porodica je podržavala Damajanti u vođenju religioznog života.
Ona je bila toliko pobožna da su je seljani iz poštovanja zvali ‘Patathi Ama’ ili ‘brahmana dama’.
Posvećenost Bogu je bio fokus njenog života i ona je poštovala mnoge religiozne zavete skoro svaki dan u
nedelji. Često je postila i izlazila iz posta pijući vodu mekih kokosovih oraha koji bi misteriozno pali sa
drveta.
Damajanti i Sugunanandana su imali trinaestoro dece iako je četvoro dece umrlo prilikom porođaja,
kao i još jedno dete koje je umrlo posle pedeset i tri dana. Ostala deca, četiri ćerke i četiri sina su se zvali,
redom najstarijeg do najmlađeg: Kasturbai3, Sunil Kumar4, Sudhamani, Sugunama, Sajani, Sureš Kumar,
Sathiš Kumar, i Sudhir Kumar. Od ove dece Sudhamani je bila ona koja je bila predodređena da postane
poznata širom sveta kao Mata Amritanandamaji, majka besmrtnog blaženstva.
Za vreme svoje četvrte trudnoće Damajanti je dobijala čudne vizije. Ponekad je imala prelepe snove o
Gospodu Krišni; nekom drugom prilikom bi videla božansku igru Gospoda Šive i devi, božanske majke.
Jedne noći Damajanti je sanjala misterioznu osobu koja je došla da joj da idol Šri Krišne koji je bio
napravljen od čistog zlata. Otprilike u isto vreme, Sugunanandan je imao san o božanskoj majci. Bio je
poklonik Gospoda Krišne i nije mogao da razume zašto mu se odjednom pojavila devi. Nakon što je
ispričao san Damajanti, otkrio je da je i ona imala mnoge čudne vizije. Oboje su se zapitali koji je značaj tih
snova i kakva velika sreća će ih snaći.
U ovo vreme Sugunanandan i Damajanti su živeli u maloj kolibici na samoj obali jer je ovo bilo
pogodnije za njihov ribarski posao radnije nego da ostanu u drugoj kolibi na imanju porodice Idamanel
koje je bilo nekih pet minuta hoda prema kopnu. Za vreme svoje tri prethodne trudnoće Damajanti je uvek
imala iskustvo oticanja celog tela nekoliko nedelja pre porođaja. Ovo je bio signal za nju da prestane sa
svojom svakodnevnom rutinom i da se vrati u svoju rodnu kuću u Bandaraturutu gde bi bila zbrinuta za
vreme porođaja. Damajanti je još uvek čekala da se oticanje pojavi pre nego počne da se priprema za
porođaj četvrtog deteta.
Jedne noći Damajanti je imala prelepi san da je rodila Krišnu i da je On ležao u njenom krilu pijući
mleko iz njenih grudi. Sledećeg dana je radila na obali kada je osetila da će se poroditi. Damajanti je
zanemarila taj osećaj pošto se izdajničko oticanje još uvek nije bilo pojavilo. Čudan osećaj se zadržao i
Damajanti je odložila posao. Iz nekog razloga ona je osetila neobjašnjiv poriv da krene u Idamanel, prešla je
vodeni rukavac i zaputila ka kopnu. Ušla je u malu kolibu i počela da prikuplja stvari. Trenutak posle toga
osetila je poznatu senzaciju i shvatila je da će se poroditi. Dok je raširila prostirku i lega, dete je već bilo
rođeno! Damajanti je bila šokirana. Primetila je da je dete bilo devojčica. Atmosfera koja je okruživala
detetovo rođenje je bila potpuno tiha i mirna. Osim početne senzacije koja ju je upozorila, Damajanti nije
osetila nikakavu neprijatnost. No, međutim, kada se vratila svojim običnim čulima, bila je ispunjena
brigom. Da li je dete živo? Nije čula da je novorođenče zaplakalo. Brižno je pregledala dete. Sada se
Damajanti još više začudila. Dete je imalo široki osmeh na svom sićušnom licu! Prodorni pogled deteta je
prodro duboko u Damajantino srce i taj pogled nikad nije zaboravila.
U tom trenutku žena iz susedne kuće se pojavila na vratima kolibe. Brzo je shvatila šta se desilo i
požurila da pripremi sve udobnosti za majku i dete. Tako je to bilo u jutro dvadeset sedmog septembra
1953. godine. Sićušna devojčica je rođena u skromnoj kolibici ispletenoj od palminog lišća sa zvukom

3Posle poznat kao Kasturi, kolokvijalno od njenog datog imena.

4Posle poznat pod imenom Subhagan.

[Type text] Page 9

okeana koji je odzvanjao sa obližnje obale.
Roditelji su bili začuđeni detetovim tamnoplavim tenom i činjenicom da je dete ležalo u padmasani 5,
držeći svoje prste u činmudri6 sa spojenim vrhom palca i kažiprstom koji su činili krug. Uplašili su da je
ovaj tamnoplavi ten mogao da bude simptom neke čudne bolesti i da je ova neobična poza mogla da bude
zbog nenormalne strukture kostiju ili dislokacije. Konsultovali su razne doktore. Strah od nenormalnosti
kostiju je bila otkolonjena kada su doktori potvrdili da to nije bio slučaj. Što se tiče boje kože, boja nije
mogla da se pripiše nasledstvu jer su oboje, i Damajanti i Sugunanandan, bili svetlog tena. Zbog toga su
savetovali roditeljima da ne kupaju dete šest meseci u nadi da će misteriozna bolest nestati.
Šest meseci je prošlo, i devojčica je još uvek imala tamnoplavu put koja je podsećala na Gospoda
Krišnu i božansku majku Kali. Svojevremeno, tamnoplava boja se promenila u tamno braon. Pa ipak, kada
bi se pojačala želja male devojčice da vidi viziju Gospoda Krišne, njena boja kože bi ponovo preuzela plavu
nijansu. Čak i danas, za vreme božanskih manifestacija Krišne i Devi, može da se primeti tamnoplava boja
njene kože.
Zapanjujuće je bilo to da su je majka Damajanti i drugi članovi porodice gledali sa velikim prezirom
zbog njene tamnoplave puti. Njihovo nesviđanje tamnopute dece ih je konačno dovelo do toga da je
tretiraju kao nezahvalnu slugu porodice i rodbine. U stvari, samo nekoliko članova bliže rodbine je bilo i
obavešteno o rođenju deteta pošto se nije pridalo mnogo značaja ovom novorođenčetu. Bila je to devojčica i
pored svega toga, Damajanti je već prethodno rodila troje dece.
Ko je mogao da zamisli da je ovo čudno, plavičasto obojeno dete koje je rođeno smejući se, u maloj
kolibi na obalama Arapskog mora, bilo u stvarnosti duhovni gigant koji je došao da obaspe mirom i
božanskom ljubavlju ovaj svet u patnji? Ko je mogao da predvidi da je duhovna sudbina ovog malog deteta
bila da pomaže hiljadama i hiljadama tragoca da pređu okean života i smrti?7
Od trenutka rođenja male devojčice, porodica je počela da primećuje čudne znakove koji će se tek posle
mnogo godina moći razumeti. Tipično, pre nego što prohoda, dete prolazi kroz razne razvojne faze. Najpre
leži na leđima, onda na stomaku, a potom se oslanja na noge i ruke. Na posletku, dete počinje da puzi i
posle nekoliko meseci ustaje na dve noge, pridržavajući se za nešto. Sve ovo kulminira sa geganjem sa
uzrastom od oko jedne godine. Slučaj ove male devojčice je bio potpuno drugačiji kako se ni jedan od ovih
razvojnih faza nije desio. Jednog dana, posle šest meseci, devojčica je odjednom ustala i prošetala preko
terase. Ne zadugo posle toga, počela je da trči, što je ispunilo sva srca sa čuđenjem i radošću.

Ambrozijski dragulj

Roditelji su svojoj posebnoj ćerki dali ime Sudhamani, “Ambrozijski dragulj”. Sudhamani je počela da
priča na svom maternjem jeziku Malajalamu kada je imala jedva šest meseci za razliku od većine druge
dece njenog uzrasta. Njena strast za pevanjem božanskih imena manifestovala se čim je počela da priča
prilično dobro. Sa dve godine, bez instrukcija, počela je da izgovara molitve i da peva kratke pesme u slavu
Šri Krišne. Nepotrebno je reći da je porodica bila u čudu kada ju je čula. Tokom sledeće godine, Sudhamani
je stekla naviku da melodično naglas izgovara božanska imena, i do dana današnjeg, ovaj njezin običaj se
zadržao bez prestanka. Do uzrasta od četiri godine, pevala je sa religioznim zanosom svoje kompozicije od
jednu-dve linije dok bi sedela ispred omiljene male slike Gospoda.
Od ranog detinjstva, Sudhamani je bila puna života i snage. Bila je poslušno dete i u selu svi su je
voleli. Čak su i stranci osećali neobjašnjivu privlačnost i ljubav prema maloj Sudhamani. Ljubav prema
5Lotosov položaj u hata jogi.
6Mudra koja simbolizuje jednotu individualnog sopstva sa vrhovnim sopstvom.
7Metaforičko predstavljanje rođenja, smrti i ponovnog rođenja.

[Type text] Page 10

Bogu, briga za druge, divljenja vredne osobine, manifestovale su se u njenom obliku od ranog detinjstva.
Zbog njenih vrlina svi u selu su je zvali nadimkom “Kunju”, što znači “malena”. Čudno je to da su ti isti
kvaliteti posle postali izgovor za teško zlostavljanje i maltretiranje koje je njena vlastita porodica i rodbina
sručila na nju.
Kada je Sudhamani napunila pet godina, vidljiv tok urođene posvećenosti Gospodu Šri Krišni je tekao
iz njenog srca, i ne zadugo, ova ljubav je preuzela formu zrelih posvećeničkih pesama. Pesme su bile
ispunjene dirljivom žudnjom prema njenom voljenom Krišni i njeno očaravajuće, duševno pevanje ovih
jednostavnih, ali duboko mističnih pesama, postalo je veoma poznato u selu. Dok je recitovala ili pevala,
ona bi usmerila svoje oči na malu sliku Krišne koju je uvek držala zadenutu u svoju košulju. Onda bi sedela
nepokretna dugo vremena. Ovo izuzetno neobično ponašanje i jaka posvećenost je zadivljivalo svakoga i
privlačilo pažnju svih pobožnih seljana. Oni su se dizali rano ujutro samo da bi čuli Sudhamanino
anđeosko pevanje koje je pozdravljalo dan.

Ampati tannile

O Gospode koji si zaštitio Gokulam kao drago dete Ampati, o Gospode okeana mleka, koji si boje oblaka, o Ti
koji si lotosnih očiju, ja Te obožavam sklopljenih ruku….

Molim Te daj olakšanje od greha onima koji greše, o Ti koji si boje tamnih oblaka, molim Te pokaži
saosećanje prema siromašnima u selu...

O Gospode flaute koji nosiš žutu odeću, koji nosiš venac od jasmina, molim Te dođi da sviraš flautu.

O uništitelju Putane, molim Te zaštiti me! O Jednoto koja se naslanjaš na veliku zmiju, o Gospode
Gokulama koji si sprečio obilnu kišu, molim Te učini me jednom sa Tvojim lotosnim stopalima i na taj način
me osobodi od bola moje duše...

Čak i u ovom uzrastu, određeni vidljivi božanski kvaliteti su se pojavljivali u Sudhamani. Dok se igrala
ili radila nešto drugo, odjednom je postajala povučena ka unutra. U ovim tenucima njeni roditelji i drugi
članovi porodice su je nalazili kako sedi nepokretna na nekom usamljenom, izolovanom mestu. U drugim
prilikama našli bi je kako sedi pored vode iza kolibe i kako intenzivno gleda u vodu ili kako tiho posmatra
plavo nebo kao da je prenešena u drugi svet. Nije bilo neobično pronaći je kako sedi sama zatvorenih očiju.
Ako bi je uznemirili, izgledala je rasejano.
U nemogućnosti da shvate značenje ovih neobičnih stanja svesti svoje ćerke, roditelji bi je ukorili što
nije razigrana kao i sva ostala deca. Ovo je označilo početak dugog perioda mučenja njihove ćerke i
pogrešnog tumačenja njenih izleta u predele božanskog. Roditelji su bili zabrinuti da je njeno čudno
ponašanje moglo da ukaže na psihološki poremećaj.
Kada je Sudhamani napunila pet godina, upisali su je u prvi razred u Srajicadu školu koja se nalazila u
obližnjem selu. Čak i tada, ona je pokazivala briljantnu inteligenciju i memoriju. Jednom kada bi čula
lekciju, nikad nije zaboravljala ni jedan delić. Bez napora je mogla da recituje bilo koju lekciju koju je
naučila u razredu ili koju bi pročitala. Kada je Sudhamani pošla u drugi razred, mogla je da sa lakoćom
recituje lekcije iz viših razreda tako što je jednostavno slušala tekst koji se čitao naglas. Njeni stariji drugovi
iz razreda, uključujući njenog brata i sestru, ponekad su dobijali tešku kaznu od učitelja jer nisu mogli da
nauče napamet stihove poezije dok je mala Sudhamani, koja je i to vreme pohađala niži razred, melodiozno
pevala pesme i plesala na melodiju kao graciozni leptir. Svi njeni učitelji su je obožavali i bili zadivljeni
Kunjinom zadivljujućom memorijom. Dobijala je najviše ocene iz svih predmeta i bila prva u razredu bez
obzira na to što je često odsustvovala zbog kućnih obaveza.
Sledeći događaj koji ilustruje Sudhamaninu izvanrednu memoriju se desio pet meseci nakon što je
Damajanti rodila. Toga dana je Damajanti otišla iz kuće i dala dete Sugunanandanu da je pričuva. Iz nekog
[Type text] Page 11
razloga beba je postala nerovozna i počela da plače. Nenaviknut na takvo ponašanje, Sugunanandan je
pokušavao da uteši dete, ali kada se plač nastavio, postao je ljut, izgubio je strpljenje i bacio je Sudhamani
na krevet.
Nakon mnogo godina Sudhamani je spomenula svome ocu, “O, taj dan kako si me samo gurnuo! Hteo
si da me ubiješ!” Ispočetka, Sugunanandan nije razumeo značenje Sudhamaniih reči, ali nakon nekoliko
trenutaka, stari incident je prostrujao kroz njegov um i on je ponovo bio zapanjen memorijom svoje ćerke.
Svo slobodno vreme u školi Sudhamani je provodila radeći svoj domaći zadatak misleći da će vreme
kod kuće mooći da iskoristi na prisećanje na Boga. Po povratku kući, mala devojčica je najpre pomagala
majci oko kućnih poslova. U suprotnom bi se zaboravila u pevanju posvećeničkih pesama.
Čak i kao dete, Sudhamani je veoma pažljivo i ispravno koristila vreme. Nikad nije protraćila ni jedan
trenutak sedeći besposlena. Dok je obavljala njene kućne poslove koji su se postepeno povećavali,
Sudhamani je konstanto recitovala božansko ime Gospoda Krišne. Dok bi ponavljala Božije ime,
vizualizovala bi omiljenu Krišninu prelepu formu u svom srcu i provodila dane i noći u svom vlastitom
svetu.
Kuća gde je Sudhamani provela svoje detinjstvo se sastojala samo od dve male sobe i kuhinje. Da bi
izbegli neprijatnosti zbog stešnjenog životnog prostora, Sugunanandan je sagradio malu sobu uz staju8.
Deca su koristila ovu sobu za učenje, ali to je bilo i mesto gde je mala Sudhamani provela svoje
detinjstvo meditirajući i pevajući posvećeničke pesme. U staji su bile i dve izbeglice, napuštena žena-
berberin, po imenu Potiči i njeno dete. Sugunandan se sažalio na njihovo bespomoćno stanje i dozvolio im
da ostanu u staji. Potiči, žena berberin, je veoma volela Sudhamani. Nosila je malo dete na svom boku i tih
dana se brinula o Sudhamani više od Damajanti.
Tako vidimo kako nežna Sudhamani živi u staji dok usmerava svoje srce i dušu na očaravajuću formu
Gospoda Krišne. Baš kao što su krave bile veoma drage Šri Krišni, i ova mala devojčica ih je isto tako
obožavala. Kad god bi imala slobodnog vremena, provodila je vreme sa njima u osamljenosti, uživajući u
blaženstvu žudnje koja je poticala od blistave vizije Šri Krišne.
Sudhamani je uvek bila okružena sa decom zbog svoje osećajne prirode. Deca su dolazila u Idamanel
da se igraju sa njom kad god su mogla. Isto tako su zajedno išli da sakupljaju travu za krave. Iako
Sudhamanini mali prijatelji nisu bili zainteresovani za teške zadatke, radosno bi joj se pridružili kako bi
uživali u njenom veselom drušvu. Svi su osećali misterioznu privlačnost i jaku emotivnu vezanost za nju.
Kada bi završila posao, Sudhamani bi organizovala decu i uključivala ih u razne igre. Ona ih je privlačila,
kao i drugu decu, glumeći Krišnine lile, zgode Šri Krišne kao deteta. Bez poteškoća bi bodrila celu grupu da
u glasnom horu peva posvećeničke pesme koje su uvek proticale kroz njen um.
Niko nije mogao da razume Sudhamaniina posvećenička raspoloženja koja su postajala sve jača. Kako
su nedelje i meseci prolazili, ona je postajala sve opijenija svojim posvećeničkim aktivnostima, pevajući sa
dubokom žudnjom da vidi božansku lepotu njenog Gospoda. Njena ekstatična raspoloženja su postajala
sve češća i nisu uvek bila ograničena na staju. Sudhamani nije bila sesvesna sveta oko sebe, i ponekad je
plesala u ekstazi dok se vrtela u krug i pevala posvećeničke pesme. Ovo je pesma koju je komponovala
Kunju kad je imala sedam godina:

Zaštiti me, o vrhovni Gospode koji boraviš

U gradu Guruvajur...
O dete Krišna, koji glumiš pastira krava,
O Gospode univerzuma, pratioče boginje Lakšmi,
Zaštiti me, o Krišna, voljeni Radin,
O Krišna, voljeni Gopika,
8Približno gde je sada stari Bhava daršan hram.

[Type text] Page 12

 O Krišna, sine Nande,
O Krišna kojeg svi poštuju i obožavaju...

Porodica i komšije su bili potpuno nesvesni uzvišenih raspoloženja male Sudhamani i uzimali su to za
puke dečije igre. Ko je mogao da zamisli da ova sedmogodišnja devojčica bez ikakvih duhovnih instrukcija
pliva u okeanu čiste ljubavi i blaženstva? Kunju je bila izgubljena za ovaj svet i ponekad bi se zaključala u
sobu da ekstatično peva i pleše. Jednom je Damajanti provirila kroz vrata i uzviknula, “Pogledaj kako naša
ćerka pleše! Trebali bi da joj organizujemo časove plesa!” Jadni roditelji! Oni su znali samo sa svetovni ples.
Nikada nisu čuli da je neko plesao opijen božjim blaženstvom. Da je tu bio prisutan neko ko je proučavao
živote velikih duša, možda bi prepoznao Sudhamanina duhovna stanja. Čak i tada, ko je mogao da očekuje
tako visoko ushićena stanja kod tako malog deteta? Porodica je zaključila da je sve to samo maštanje
njihove ćerke.
Sudhamaniina žudnja da vidi njezinog vrhovnog Gospoda i da se stopi sa Njim se produbljivala.
Neprekidno je posmatrala malu sličicu Krišne koju je držala sigurno zadevenu u njenu košulju. Izlivajući
svoje srce Njemu kroz pesme i molitve, mala devojčica bi uzvikivala, “O moj dragi Krišna, ja vidim nevolje
i patnje svuda oko sebe! O Krišna! Molim Te, ne zaboravi da se brineš o ovom malom detetu. Ja Te uvek
zovem; zar nećeš da dođeš da se igraš sa mnom?”
Sledeća pesma koju je komponovala Sudhamani kada je imala osam godina daje nam mali uvid u
dubine njenog duhovnog stanja:

Kanivin porule

O suštino milosti, o saosećajni Jedan,

O Krišna, daj mi utočište!

O Krišna, da li je priča u ovim gorućim

Suzama koje teku nepoznata Tebi?

Nudim cveće Tvojim stopalima koje su

Zdrobile zmiju Kalika, ja ću obožavati Tebe, o Krišna.

Ti si došao kao voozač kočije Arđune

na Kurukšetru da zaštitiš istinu i ispravnost.
O Gospode, koji čuvaš darmu
Pokaži nam malo saosećanja!

O Gospode Gite, ljubitelju božanske muzike,

Daj nam sposobnost da pevamo Tvoje pesme...
O ljubavniče posvećeničkog pevanja,
Zar ne čuješ svoja sveta imena
Koja se pevaju iz najvećih dubina srca?

Tužno lice i pesme malenog deteta prepune tuge plenile su saosećajna srca seljana. Ali velika misterija
Sudhamaninog unutrašnjeg života ostala je svima nepoznanica. Ko je mogao da zamisli ekstatična
ushićenja njene dečije posvećenosti? Ko je mogao da je razume osim mudrih?

[Type text] Page 13

 Poglavlje drugo

Božanska sluga
“Majka je sluga sluga. Ona nema posebno mesto obitavališta. Ona boravi u tvom srcu.”

– Mata Amritanandamaji

[Type text] Page 14

 Kàminìriti hi yàminishu khalu kàmanìyaka
nidhè bhavàn
Pùrnasammada rasàrnavam
kamapi yògigamya manubhàvayan
Brahmaéankara mukhànapìha
paéupanganàsu bahumànayan
Bhaktalòka gamanìyarùpa
kamanìya driéna paripàhi màm

O riznico lepote! Ti koji si to učinio za vreme noći, daruj žudnjom opijenim gopikama tu istu beskrajnu i
intezivnu radost duha koju samo jogini postižu i na taj način ih učini dostojnim poštovanja čak Brahme i
Šive. O neka Ti, o Krišna lepog oblika, budeš dostupan samo ljudima koji su obdareni sa posvećenošću, budi
toliko zadovoljen da me zaštitiš!

K
ada je imala devet godina, Sudhamani je bila u čevrtom razredu. Od ovih godina obavljala je
većinu kućnih poslova jer je njena majka bila kronično bolesna. Ustajala je pre zore, obavljala
mnoge dužnosti i tek nakon što bi obavila poslove, požurila bi u školu. Uveče bi se vratila kući i u
molitvi i meditaciji provela svo preostalo vreme nakon što bi završila sve njene obaveze. Uvek i svuda je
nosila svoju dragocenu sliku sa sobom, plakala i ljubila je. Ponekad bi Damajanti išla po vodu u daleka
mesta, ostavljajući malu Sudhamani samu, ali ona bi kradom išla za njom jer je mislila da može da
pomogne svojoj majci. Kada bi Damajanti pokušala da je spreči, Sudhamani bi se glasno pobunila.
Damajanti bi je ponekad čak zaključavala u sobu jer je bila ogorčena tvrdoglavošću svoje ćerke. Pokušavala
je da uplaši malu devojčicu govoreći, “Evo duha! Dolazi po tebe!” Ali niko nije mogao da uplaši
Sudhamani. Bila je neustrašiva iako je bila malo dete. Ova činjenica pobudila je veliko poštovanje lokalnih
seljana koji su gajili veliku ljubav prema ovom izuzetnom detetu. U selu je postojala jedna žena koja je bila
veoma poznata po tome što je plašila malu decu. Kada bi deca postala previše nestašna, roditelji su je
pozvali da ih uplaši do poslušnosti. Njeno ime je bilo Apisil Ama i ponekad su je pozivali da dođe u
Idamanel da uplaši malu Sudhamani. Ozloglašena žena bi se prišunjala prozoru gde je Sudhamani sedela.
Glavu bi pokrila vrećom, poskakivala, krištala i pravila geste koje su zastrašivale malu decu. Vireći kroz
prozor, Kunju je hrabro odgovarala, “Odlazi! Znam ko si. Ti si ta Apisil Ama. Ne pokušavaj da me
zaplašiš!”
Sudhamani je zvala svog voljenog Krišnu kao zaboravljeno, napušteno dete. Seljani su je sada smatrali
da je boravila u drugom svetu. Nisu shvatali razlog njene žalosti, saosećali sa njom i govorili, “Kakva šteta!
Jadno dete! Šta joj se desilo? Suze joj uvek teku niz lice. Kakvo jadno stanje! Da li je rođena samo da plače?
Da li je porodica zlostavlja? Šta je napravila da prolazi kroz takve teškoće?” Svako je sažaljevao Sudhamani,
a neki su čak pokušavali da je uteše. Ali pak, ko je moogao to da učini osim voljenog gopika? Samo On je
mogao da smiri njenu neutaživu žeđ za duhovnim jedinstvom.
Do tada, viđenje svih kao jednakih, uzvišen karakter, saosećanje prema svim živim bićima i
očaravajuće pevanje je učinilo Sudhamani dragom celom selu. Oni čija je sudbina bila dobra da su je
poznavali su uskoro otvorili svoja srca prema njoj. Ali sudbina nije bila tako ljubazna što se tiče porodice.
Sudhamanina majka i stariji brat su joj se naročito protivili zbog njenog neobičnog ponašanja.
Na posletku, nakon što je rodila još petoro dece, Damajantino zdravlje je potpuno okopnilo, i ona više
nije mogla da obavlja nikakave kućne poslove. Ovi zadaci koje je već delila sa Sudhamani, sada su pali
potpuno na Sudhamanina leđa. Kasturi, najstarija ćerka, je studirala na lokalnom koledžu, a Subhagan,
najstraiji sin, je isto tako išao u školu. Sudhamanine nevolje su se povećavale, i počela je da naporno radi od
tri ujutro – čistila je kuću i dvorište, nosila vodu, spremala hranu, timarila i muzla krave, i prala odeću i
posuđe.

[Type text] Page 15

 Tako teška rutina je bila izuzetno mukotrpna za dete. Čak je briga za porodičnu stoku i piliće bio
dovoljno velik posao za jednu osobu. Pa ipak, Sudhamani je sve strpljivo i posvećeno obavljala bez da se
žali. U to vreme njeno obrazovanje se gotovo potpuno zaustavilo. Malena je bila preopterećena poslom i
nije mogla da stigne u školu na vreme. Ponekad, kad bi uspela da završi svoje obaveze i da požuri na čas,
čas bi već počeo, i kao ukor za kašnjenje, učitelj bi je natero da stoji napolju, izvan učionice. Iako bi je
naterali da stoji napolju, Sudhamani se oduševljeno usredsređivala na lekciju i na ova način je uspela da
završi četvrti razred.
Međutim, do vremena kada je pošla u peti razred, Sudhamani nije više mogla da uči i da obavlja
neiscrpan broj kućnih poslova. Od deset, Sudhamani je bila prisiljena da odustane od školovanja. Malena je
naporno radila od ranog jutra pre zore, pa sve do kasne noći. Pa ipak, i tako upregnuta u teški posao,
malena je uvek pevala ili recitovala božanska imena njenog voljenog Krišne. Ponekad bi usled obaveza
postala toliko upijena u posvećeničko raspoloženje da bi potpuno izgubila dodir sa spoljašnjim
okruženjem.
Kao što je i ranije rečeno, Sudhamanin dan bi počinjano mnogo pre zore. Ako bi pespavala čas buđenja
zbog velike iscrpljenosti, Damajanti se nije ustezala da na nju izlije krčag hladne vode. Ubrzo nakon što bi
se probudila, njen prvi zadatak je bio da tučkom istuče kokosovu ljusku i da je učini mekanim tkivom koje
se koristilo za izradu kokosovine, jednog od lokalnih proizvoda. Onda bi počela sa čišćenjem kuće i
dvorišta, nošenjem vode sa obližnje seoske česme, pranjem posuđa, pripremanjem hrane i spremanjem
mlađe braće i sestara za školu. Sledeći zadatak je bio kupanje krava, hranjenjenje krava sa krmnim biljem,
ponovno pranje suđa nakon posluživanja ručka, pranje odeće cele porodice i sakupljanje trave za krave. Do
tada bi već bilo četiri uveče i braća i sestre bi se vraćali iz škole. Sudhamani bi im spremila užinu i čaj, a
potom je nekako nalazila vremena da poseti susedne kuće da sakupi otpad od povrća ili pirinčanu cicvaru
za krave. Nadalje, Damajanti je naređivala detetu da ponovo obavi bilo koje dužnosti u kući koje nisu bile
ispravno urađene prvog puta. Potom je dete spremalo večeru za porodicu i pralo posuđe bez ičije pomoći.
Sudhamani su smatrali porodičnom slugom i sve kućne obaveze je obavljala sama. Uz to, Damajanti je
nadgledala svaki njen zadatak. Kada bi primetila bilo koju grešku, bez obzira koliko je greška bila mala,
brzo bi kažnjavala Sudhamani. Sudhamanin jedini prijatelj bio je Krišna; njena jedina inspiracija je bilo
Njegovo ime. Dok je obavljala svoje mnogobrojne dužnosti, intenzivna misao na njenog voljenog Gospoda
je donosila suze u njene oči i ona je plakala satima, kontemplirajući na Njegovu lepu formu.
Konačno bi Sudhamanin dan završio oko jedanaest uveče. Nevina devojčica je tek u to vreme imala
malo vremena da se odmori. Pa ipak nije imala želju da legne na krevet niti da spava, radije je težila da se
odmori u sebi, to jest, da bude sa njenim Gospodom. Kad bi svi ostali zaspali, ona bi sedela u maloj
porodičnom svetilištu i ispovedala se Gospodu Krišni kroz posvećeničke pesme. U tami noći, Sudhamani je
plakala žudeći i pevajući dok konačno ne bi zaspala.

Krishna niyennil karunyamekane

O Krišna, molim Te pokaži saosećanje prema meni!

O Gospode Višnu, obožavvam Te sa spojenim dlanovima!
Molim Te, oslobodi me teškoća govora, uma i tela!
Molim Te, zaštiti me s ljubavlju!

O Krišna, zar Ti, koji si prijatelj bednika, nemaš nimalo saosećanja?

Zar Ti boraviš samo u zlatnom hramu?
Da li su Tvoje sjajne oči postale zamagljene?

O okeanu saosećanja,
Ti si pun ljubavi prema poklonicima!
[Type text] Page 16
 Tvoja stopala su večita podrška!

Čak tih dana, Sudhamanin um bi bio tako ushićen da bi se odmah vinuo u božanske visine kad bi bio
pokrenut bilo kojim vidikom ili pesmom koja je opčinjavala srce. Jednog dana kada se vraćala kući posle
odlaska u kupovinu, čula je melodiju posvećeničeke pesme koja je dolazila iz jednog dalekog mesta.
Privučena pesmom i u polusvesnom raspoloženju, Sudhamani se okrenula i krenula u pravcu pevanja.
Žalopojka je dolazila iz kuće krišćanske porodice gde je neko umro toga dana. Rodbina je sedela oko tela
umrlog i pevala himne tonom punim žalosti. Detetovo srce se odmah pokrenulo, ona je nestala za svet i
ostala nepokretna da stoji u bogoopijenom raspoloženju. Njene oči su bile zatvorene, a suze su lile niz njene
obraze. Kupljene namirnice su joj ispale iz ruku, a ljudi koji su se skupili tamo nisu znali šta da učine u vezi
te iznenadne transformacije ove nepoznate devojčice, pogrešno misleći da je i ona takođe bila pogođena
smrću njihovog rođaka.
Pola sata je prošlo pre nego što je Sudhamani delimično povratila svoju svest u normalu. Skupila je
kutije koje su joj ispale iz ruku, te požurila kući, ali već je bilo prekasno. Damajanti je čekala na nju s puno
ljutnje. Bila je puna gneva, i maltretirala je Sudhamani i teško je izmlatila. Malena je još uvek bila u stanju
povučenosti i tiho i nedotaknuto je primila Damajantino teško mlaćenje. Koja spoljašnja sila može da
uznemiri um koji je uronjen u Boga?
Osim njenog iznimnog sjaja, nepomućne radosti, primerne posvećenosti i dirljivog pevanja, Sudhamani
je bila najpoznatija po njenom ljubaznom saosećanju prema siromašnima i onima u potrebi. Iako je služila
majku najbolje što je mogla i pokušala da je zadovolji, Damajanti je bila žestoke naravi i nikad nije oklevala
da je teško kazni za bilo koju umišljenu grešku. Posebno opravdanje za Damajantinu nenaklonost prema
maloj Sudhamani je bio Sudhamanin tamni ten. Štaviše, Damajanti bi ponekad uhvatila malenu kako krade
maslac, mleko i surutku, baš kao nestašni kradljivac maslaca, Šri Krišna. Ono što Damajanti nije otkrila je
da je hrana deljena gladnim porodicama sa kojima se Sudhamani prethodno sprijateljila.
Neopaženo bi se tajno iskrala sa mlekom i surutkom nakon što bi zamenila ukradenu količinu mleka sa
istom količinom vode. Primala bi bolne batine kada bi je otkrili. Njena saosećajna priroda je često bila
zloupotrebljivana od strane njene braće i sestara koji su takođe krali hranu, ali za sebe, a ne za druge, te bi
je nakon svoje krađe optuživali za delo koje su oni učinili. Iako je znala ko je stvarni kradljivac, ona nikad
ne bi izgovorila ni reč, nego bi tiho trpila teške udarce kojima je obasipala njena majka.
Kada bi Sudhamani upoznala bilo koju porodicu koja je gladovala, ona bi pokrala novac iz majčine
kutije za sakupljanje novca kako bi mogla da obavi neophodnu kupovinu za gladne. Ako ovo nije bilo
moguće, ona bi tvrdoglavo zanovetala svom ocu dok joj on ne bi dao nešto novca. Kada bi oba načina
propala, ona bi onda uzimala žive namirince iz njene porodične male ostave i davala ih gladnoj porodici.
Osim nekih dečijih zgoda i nekoliko razbibrižnih raspoloženja, sav Sudhamanin nestašluk je bio
zasnovan na nesebičnoj nameri. Njena dela su bila plod njezinog prirodnog saosećanja za bilo koga ko je
patio. Međutim, takva darežljiva dela su samo razjarivala Damajanti koja je brzo udeljivala žestoku dozu
fizičkog zlostavljanja. No bez obzira na svoju patnju, Sudhamani je pronalazila beskrajno zadovoljstvo i
blaženstvo u darivanju mira i pomoći drugima. Neprekina kažnjavanja je uopšte nisu odvraćala od ovih
dobrotvornih dela. Nikad nije govorila drugma kroz šta je morala da prođe da bi služila siromašne seljane.
Većinu vremana Sugunanandan je bio odsutan iz Idamanela, povremeno i po nekoliko dana. Bavio se
svojim ribarskim poslom i vraćao se kasno po noći kada su sva deca spavala. Odmah posle njegovog
doslaska, Damajanti je žurila da nabroji sve optužbe protiv sluge-deteta. Jednom prilikom, Sudhamani,
koja se pravila da spava, je iznenada povikala, “Ja nisam tvoja ćerka! Mora da sam tvoja snaha!” Damajanti
je bila šokirana sa Sudhamaninom izjavom. Ono što je melena podrazumevala je bilo jasno; ona je
podsećala Damajanti da bi prava majka strpljivo opraštala greške svoje ćerke dok bi samo svekrva tako
pažljivo izveštavala o greškama snahe koje su bile deset puta uveličane.
Ko je mogao i da zamisli da će neutaživi apetit vrle Sudhamani za otklanjanjem žalosti i patnje uskoro
[Type text] Page 17
dovesti hiljade ljudi iz celog sveta na daleke obale Arapskog mora baš kao što oni koji umiru od žeđi traže
oaze? Kako osoba može da shvati činjenicu da je Sudhamani koja je imala jedva deset godina, kreirala talas
saosećanja u ovom udaljenom ribarskom selu koje je imalo sudbinu da proširi osećaj širom sveta?
Iako je izvršavala svoje dužnosti sa krajnjom iskrenošću, njena majka je često upozoravala, “Hej
devojko, ne budi lenja! Ako budeš sedela besposlena, Bog ti neće dati nikakav posao i umrećeš od gladi.
Uvek se moli Bogu, ‘O Bože, daj mi posao.’ To je način na koji se svako moli.” Kada je čula ove reči,
Sudhamani je usvojila ovu molitvu, ‘O Krišna, molim Te daj mi posao, molim Te daj mi Svoj posao!”
Strpljenje, trpeljivost i samopožrtvovanje koje je Sudhamani pokazivala su bili neverovatni. Njen
kapacitet da istrpi zlostavljanje dok sa neprekidno prisećala njenog voljenog nagovestilo je dolazak još
jedne velike duše u indijsku neprekinutu tradiciju bogospoznatih spasitelja. Iako je prošla kroz bezbrojna
iskušenja i bila svirepo zlostavljana, ona je sve uzimala kao dobrotvorenje božanskog proviđenja. Svu svoju
žalost je držala u svom srcu i ispovedala se samo božanskom sviraču flaute, Gospodu Krišni.
U tamnoj noći, iza zatvorenih vrata porodičnog svetilišta, ona se molila Krišni sa očima punim suza, “O
moj voljeni Krišna, niko osim Tebe ne može razumeti moje srce. Ovaj svet je pun žalosti i patnje. Sebičnost
vlada iznad svega. Ljudi traže samo njhovu vlastitu sreću i zadovoljstvo. Moj dragi Kana 9, ne želim ništa
više od potpunog jedinstva sa Tobom. O Gospode, zar nisi video moju patnju danas? O Gospode, molim Te
dođi! Dozvoli da vidim Tvoj božanski oblik! Ovi jadi nisu ništa za mene, ali odvojenost od Tebe je velika
muka.” Sledeća pesma je komponovana u to vreme:

Karunja murte

O utelovljenje saosećanja koji si crne boje, balgoizvoli da otvoriš Svoje oči.

Zar Ti nisi onaj koji uništava žalost?
Kako je tako, otkloni moje patnje!

U ovom svetu Ti si zaštita,

O svetlim bojama obojeni Jedan, sa očima kao laticama
Crvenog lotosa, obožavam Te zauvek
Sa cvetovima mojih suza, o Krišna...

O Gopala, očaravaocu uma,

Ja tapkam u mraku.
O Ti koji ispunjavaš četrnaest svetova, o Sridhara,
Otvori svoje oči i oslobodi me od žalosti...

Tako su prošle tri godine intenzivne žudnje i bolnih iskušenja. Sudhamani, koja je sada imala trinaest
godina je još uvek naporno radila. Kako je odrastala, njene odgovornosti su se takođe povećavale. Bez da se
ikad požalila, nastavila je da se bori kao i pre. U isto vreme, njena duhovna disciplina je takođe postala
intenzivnija. Osoba je mogla da vidi kako se usne malene uvek pokreću i recituju božansko ime. Unutra i
napolju sveto ime je teklo u konstantnom toku iz njenog srca.

Život sa rodbinom

Sluge za rad u kuhinji i za obavljanje drugih domaćih poslova nisu bile dostupne u priobalnom
području jer je bilo mnogo isplativijih poslova kao što su pletenje ribarskih mreža i proizvodnja

9Ime Krišne.

[Type text] Page 18

kokosovine. Ne samo to, ljudi iz ribarskog klana su smatrali sramnim svaki drugi posao osim ribolova.
Stoga su sve devojčice koje bi prekinule njihovo školovanje bile prisiljene da neprekidno obavljaju domaće
poslove. Štaviše, često su ih slali u kuće rodbine da im služe. Bio je to običaj rodbine da pita roditelje tih
devojčica da im služe.
Tako je bilo i sa Sudhamani. Njena rodbina je insistirala da je šalju da služi u njihovim domaćinstvima.
Konačno odobravajući nakon istrajnog pritiska, Sudhamanini roditelji bili su prisiljeni da je pošalju u kuću
njene babe po majci. Tako je Sudhamani provela sledeće četiri godine igrajući ulogu domaće sluge po
kućama rodbine.
Sudhamanina baba je živela šest kilometara južno od Parajakadavua u Bandaraturutu. Do njenog sela
se moglo doći ili ploveći čamcem kroz rukavac ili hodom uz obalu Arapskog mora. Kao što se može
zamisliti, bilo koja od ove dve rute je imala opijajući efekat na malu Sudhamani. Dok bi putovala trajektom,
gledala je netremice u plavo nebo i plakala od radosti, misleći o plavo obojenom Krišni i recitujući ‘Aum’ u
harmoniji sa brujećim motorom. Ona bi se usredsredila na male talasiće koji su plesali na vodi dok je
vizuelizovala svog voljenog i zamišljala Njegovu božansku igru. Ulazeći u stanje posvećeničkog zanosa,
njen nežni ‘Aum’ bi procvetao u posvećeničko pevanje. Njeni saputnici su veoma uživali u očaravajućem
pevanju malene, i ne bi nimalo bili iznenađeni sa njenim ponašanjem jer su mislili da je bila iz onog drugog
sveta. Nestajući u ovim duhovnim disciplinama, Sudhamani nikad ne bi osetila udaljenost ili dosadu puta.
Radost putovanja brodom je bila kratkog daha. Jednog dana kada je pitala majku za put brodom,
Damajanti je brzo ukorila, “Ko si ti da putuješ brodom? Jesi li studenkinja? Hodanje je dovoljno dobro za
tebe.” U to vreme je Kasturi počela sa studijima na univerzitetu što je bila retka privilegija za devojku sa
obale. Damajanti je bila veoma ponosna na ovu činjenicu i uvek bi joj davala dovoljno novca za sve njene
svakodnevne troškove. Bila je to isuviše značajna stvar za roditelje da im dete postane student koledža,
naročito za porodice koje su bile isuviše siromašne da pošalju svoju decu na visoke studije. Čak i kad su
roditelji mogli da šalju svoju decu, često su brzo napuštali tu ideju kada bi deca pokazala nedostatak
interesa ili inicijative. Damajanti je tako pokazivala malo nepoželjnu uobraženost.
Sudhamani, pošto je bila crna i samo sluga, nije bila primećena, niti se o njoj brinulo. Bila je potpuno
bez razumevanja od strane svoje vlastite porodice. Pa ipak, ona je mirno prihvatila predrasude i siromaštvo
jer je bila puna prisustva Krišne. Nije bila nimalo ozlovoljena grubim rečima svoje majke. Čak naprotiv!
Bila je srećna da hoda uz obalu do babine kuće. Pevajući i plešući radosno u osami, ona je mislila samo na
blagoslov! Šest kilometra hoda je postalo ushićujuće iskustvo za Sudhamani koja je smatrala okean za svoju
vlastitu majku.
Može lako da se zamisli njeno hodanje duž obale i glasno pevanje u društvu nadolazećih okeanskih
talasa. Zaboravila bi na spoljašnji svet i njeni koraci bi postajali sve sporiji. Prizor tamno plavog okeana i
plavo sivih kišnih oblaka iznad nje bi opijao njen um. Hučni zvuk okeana je podsećao na ‘Aum’ i
nedvojbeno je ostavljao božanski opojan dojam na Sudhamani. Videći Krišnu u talasima, ona bi se ponekad
zatrčala da ih zagrli! Okenski povetarac je bio za nju nežno milovanje samog Šri Krišne. Ponekad bi glasno
povikala, “Krišna! Krišna!” Bila je duboko upijena u stanje vrhunske posvećenosti i koraci bi joj drhtali dok
je hodala duž obale. Na posletku bi izgubila svu spoljašnju svest i pala na pesak.
Delimično se vraćajući u njenu normalnu svest, Sudhamani bi lila suze, moleći se, “Kana, moj dragi
Krišna, brzo dođi! Gde si otišao i ostavio me ovde? Zašto si me napustio na ovoj nepoznatoj obali? Gde sam
ja? O voljeni Krišna, dođi trčeći pre nego što me progutaju talasi ovog okeana života i smrti! O Krišna,
podigni ovu ubogu sa peska zadovoljstava. Zar ti nisi spasioc svojih poklonika? Zar ne znaš bol moga srca?
Šta sam Ti skrivila da dozvoljavaš da ovako patim? O Gospode svih svetova, zar nećeš pokazati malo
saosećanja prema ovoj poniznoj slugi svojoj? Svakodnevno čekam da čujem magični zvuk Tvoje božanske
flaute. O Krišna, molim Te, dođi... molim Te, dođi!”
Posle izvesnog vremena, ona bi se vratila u normano stanje uma i nastavila da hoda duž obale, pevajući

[Type text] Page 19

još uvek ekstatično. Uvek iznova, malena bi padala nekoliko puta na pesak, nesvesna za svet oko sebe.

Karunja varidhe

O Krišna, okeanu samilosti,

Životni jadi se uvek povećavaju.
Nema mira za um...
Avaj, zbrka je toliko velika... Oprašanje za sve neispravno,
Obriši znoj sa moje obrve.
O Kana, sada nemam podrške osim u
Tvojim obožavanim lotosnim stopalima...

O Krišna, grlo se suši,

Oči padaju,
Stopala su umorna,
Padam na zemlju, o Krišna...

Dok bi ispijala nektar vrhunske ljubavi i posvećenosti, Sudhamani bi na ovaj način nekako stigla do
babine kuće gde bi se suočila sa kičmoslamajućom količinom posla. Pa ipak, mlada devojčica bi zadovoljno
recitovala imena Krišne i nastavljala sa poslom. Za nju je svaki momenat života bio mogućnost koju je dao
vrhovni Gospod da Ga služi i da Ga se seća.
Ponekad bi Sudhamani poslali da oljušti pirinač u mlin za mlevenje brašna koji je bio blizu babine
kuće. Ona bi veselo prevalila taj put pevajući njene omiljene posvećeničke pesme. Na putu ka mlinu morala
je da prođe pored jednog dela sela gde su živele neke porodice koje su bile užasno siromašne. Sudhamani,
čija je sama priroda bila saosećanje, bi se osetila veoma obeshrabreno gledajući njihovu borbu. Nakon što bi
pirinač bio oljušten, na povratku kući, znala je da podeli malo pirinča ovim porodicama koje su danima
gladovale. Ponekad bi njena baba otkrila da nedostaje deo pirinča i ukorila je i pretukla jer je mislila da ga
je Sudhamani prodala u zamenu za užinu. Bez obzira koliko bi Sudhamani bila pod pritiskom, nikad ne bi
odala ime porodice kojoj je dala pirinač. Milsila je da ako bi otkirili njihova imena da bi njena baba
zasigurno otišla da se svađa sa njima.
Za vreme njenog boravka u Bandaraturutu, Sudhamani su ponekad slali da čuva novoposejana
pirinčana polja od vrana i kokošiju. Kako je polje bilo daleko, ova dužnost joj je pružala priliku da bude
odvojena od svih porodičnih članova i da provede malo vremena u osami, u sećanju na Gospoda i u
molitvi. Svaki njen dah je odzvanjao sa imenom Krišne. Svaki korak je bio napravljen u sećanje na Njegov
božanski oblik. Tako intenzivna je bila njena ljubav i predanost da je često padala pored polja i plakala.
Jedna velika uteha za Sudhamani je bila da je njena baba bila posvećenica Gospoda Krišne i slika
Krišne je visila na zidu. Sudhamani je stajala ispred slike i pevala pesme svom Gospodu. U to vreme njen
ujak, Ratnadasan, koji je veoma voleo malenu, je znao da joj donese tronožac kako bi malena sedela dok se
moli, da me mora da stoji toliko dugo. Sudhamani bi odbila i rekla, “Oh, kako mogu ja da sedim dok
Krišna stoji!” Portret Gospoda nije bio komad naslikanog papira za nju; to je bio Krišna od krvi i mesa koji
je stajao. Za istinskog poklonika ne postoji takvo što kao što je inertna materija; svaki objekat manifestuje
slavu Gospoda.
Privučeni Sudhamaniim pesmama koje su bile opojne za srce, komšije su često dolazile da je slušaju.
Detetovo uzvišeno pevanje je uvek ispunjavao njihove umove sa ljubavlju i posvećenošću. Postepeno su i
oni učili Sudhamanine kompozicije i pevali ih u svojim sobama za molitvu. Da bi sprečili pogled zlog oka 10,
Sudhamanin ujak je mazao čelo svoje sestrične sa svetim prahom koji je bio natopljen sa posebnim
molitvama.
10Praznoverno verovanje u ovom kraju.

[Type text] Page 20

 Jesen, zima, proleće i leto su prošli. Sudhamani, koja je sada imala četrnaest godina, je poslana u kuću
Damajantiine starije sestre. Kao i obično, ona je bila prisiljena da sama snosi teški teret. Najpre bi obarila
neouljušteni pirinač, te bi ga potom sušila na suncu. Kuvala je, čistila i prala porodičnu odeću bez ičije
pomoći. Sva deca iz porodice su bila na koležu i smatrali su sramnim kućne poslove. Oni nisu imali vere u
Boga i nemilosrdno su izrugivali Sudhamani radi njenog posvećeničkog stava, te su čak pokušavali da
spreče njeno pevanje. Kako je bila je okružena sa ovim bezosećajnim ljudima, šta je jedno ljubazno dete
moglo da učini? Skrivajući lice rukama, ona bi briznula u plač kada bi oni privremeno uspeli da spreče
njeno pevanje. Iako je bila privremeno utišana, niko nije mogao da spreči neprekidni tok njenog srca prema
njenom voljenom.
Kako se kuća nalazila u blizini okeana, sva voda u obližnjim česmama je bila slana. Sudhamani je
morala da prevesla vodeni rukavac malim čamacem kako bi došla do daleke česme sa svežom vodom i
natočila pitku vodu. Veslajući čamac, ponekad je čak prevozila decu rodbine koja su išla u školu. Sa velikim
zadoovoljstvom je prevozila i decu drugih ljudi.
Pri povratku je sedela u kanuu i uživala u lepotama prirode. Dok se slobodno obraćala njenom
Gospodu, žudnja njenog srca da vidi Krišnu postajala je iznimno jaka. Ona bi pitala mreške koje su se
stvarale na površini reke i govorila im, “O mali talasići, da li ste videli moga Krišnu tamno plave boje
olujnog oblaka? Da li ste ikad čuli slatku muziku Njegove očaravajuće flaute?” Gledajući u talase kako se
još dižu na vodi, Sudhamani je zamišljala da daju negativan odgovor. Ridala je i mislila, “Oh, kao što sam i
ja, i ovi mali talasi su u dubokoj patnji što ne vide Krišnu.” Posvuda je videla refleksiju svog vlastitog
mučnog bola radi odvojenosti. Preklinjući, vapila je naglas, “O tamno plavi oblaci beskrajnog neba, gde ste
sakrili mog voljenog Krišnu? O beli ždralovi koji brzo letite preko neba, idete li u Vrindavan? 11 Ako se desi
da sretnete Krišnu, molim vas, recite Mu o ovom sirotom detetu koje uvek plače misleći na Njega!” Ubrzo
bi Sudhamani izgubila svu spoljašnju svest i sedela u brodu poput nepokretne statue. Polako povraćajući
normalno stanje svesnosti, zatekla bi se kako sedi u brodu nošenom strujom. Kako su se ova uzvišena
duhovna raspoloženja dešavala spontano, Sudhamani se usled toga susretala sa opasnostima koje su mogle
da joj oduzmu život.
Jednog dana mala Sudhamani je završila posao guljenja pirinča i počela da vesla njen mali kanu natrag
kući. Dok je veslala, gledajući u nebo, videla je olujne oblake kako plove duž horizonta. Prizor je ispunio
njeno nevino srce sa mišlju o njenom voljenom, plavom Krišni. Sledeći moment je izgubila svu svoju
spoljašnju svest i uronila u samadhi12. Veslo je palo iz njene ruke. Njene oči su bile usmerene ka nebu.
Nesvesna svog okruženja, ostala je ukočena i potpuno nepokretna. Povremeno zazivajući, “Krišna,
Krišna!”, ona je potpuno nestala za ovaj svet. Kanu je ponela struja i bio je nošen pravcem opasnim po
život. Iznenada je buka glasnog motora nagovestila približavanje velikog broda koji je išao pravo prema
Sudhamaninom malom kanuu! Putnici u brodu su povikali na uzbunu i činili uzaludan napor da probude
malu devojčicu. Ljudi koji su stajali na obali reke su takođe vikali, dok su neki bacali kamenje u vodu oko
nje. U poslednjem trenutku, dete je delimično povratilo spoljašnju svest i nekako uspelo da odvesla njen
brodić van opasnosti.
Sledeća godina joj je prošla u kući Damajantinog najstarijeg brata, Anandana, u gradu Karunagapalj
koji je od Parajakadavua udaljen oko deset kilometara u pravcu kopna. Sa najvećom iskrenošću i
oduševljenjem, Sudhamani je obavljala njene svakodnevne kućne dužnosti na užitak Anandana i njegove
žene koja ju je čak nagradila sa parom naušnica radi iskrenog obavljanja njenih dužnosti.
Saosećanje sa siromašnima je bila jedna izvrsna osobina male Sudhamani. Bilo da je bila u kući svoga
ujaka, svoje ujne ili u njenoj porodičnoj kući, ništa je nije moglo zaustaviti od pomaganja onima koji su bili
u potrebi. Mnoge muslimanske porodice živele su oko kuće njenog ujaka i mnoge su bile veoma siromašne.

11Mesto gde je Šri Krišna proveo svoje detinjstvo, i gde i danas dolaze bezbrojni Njegovi posvećenici.
12Viši stepen meditacije kada je svest osobe potpuno sjedinjena sa vrhovnom svešću.

[Type text] Page 21

Malena bi pažljivo ukrala razne stvari iz kuće svoga ujaka i tajno ih predala siromašnim porodicama.
Ispočetka niko nije primećivao, ali posle izvesnog vremena njena krađa je konačno bila otkrivena. Nekoliko
puta Sudhamani je dobila batine od ujne, ali ipak nikad se nije osećala uvređenom njenim delima. Mislila
je, “Zašto bi bila uvređena? Odvratnost dolazi samo kada smatram sebe različitom od njih. Ja ih nikad ne
smatram odvojenim. Čak i kod kuće moji roditelji me tuku. Zašto ne bih primala takvo ophođenje i ovde?”
Iako je nekoliko puta bila teško pretučena, Sudhamani nije bila obeshrabrena od pokazivanja samilosti
prema pogođenim. Njena navika davanja stvari drugima se nastavila. Takvi incidenti pokazuju ogromno
strpljenje, saosećanje i trpeljivost koji su bili sama njena priroda. Uzimala je svaki događaj u svom životu
kao lekciju i ponudila je svoj život kao jedinstvenu žrtvu dok se spremala za njenu buduću poruku ljubavi.
Sudhamanin oštri intelekt lako je prodirao u svaku situaciju i izvlačio esencijalne duhovne principe.
Ona je posle opisala sva iskušenja koja je pretrpela kao redak blagoslov koji joj je Gospod darovao da bi
shvatila prolaznu prirodu sveta i njegovih odnosa. Kao što je objasnila, “Iz svih ovih iskustava ja jasno
razumem da je svet pun patnje. Mi nemamo stvarne odnose jer nas sva naša rodbina voli samo da bi
ispunili njihove sebične potrebe. Ljudska bića se vole iz želje. Niko nas ne voli nesebično. Samo Bog nas
voli sa nesebičnom ljubavlju.”
Sudhamani je jasno razumela da je nastavljanje bliskog druženja sa njenim ujakom i ujnom bila
prepreka njenom životnom cilju. Konačno, ona je stvorila okolnosti koje su je oslobodile od te vezanosti. Da
bi prekršila sporazum i napustila kuću, jednog jutra je započela vatreni okršaj sa porodicom. Neosetljiva
rodbina je uzela natrag sve poklone koje su joj prethodno dali, uključujući i naušnice, i poslali je kući
praznih ruku. Odlazeći, Sudhamani je uzviknula, “Jednog dana ćete morati da dođete kod mene moleći. Do
tad nikad neću kročiti u ovu kuću.”
Posle jedanaest godina, financijske poteškoće su počele da napastvuju porodicu njenog ujaka, i oni su
zaista došli u Idamanel da mole pomoć od Sudhamani. Tek onda, ona se vratila u njihovu kuću da obavi
bogopoklonički ritual i da na taj način da svoj blagoslov. Taj dan Sudhamanina ujna zažalila radi svojih
prošlih dela, “Oh, ja nikad nisam mogla da zamislim da će malena da postane tako velika! Kako sam je
nemilosrdno ukoravala i tukla!”
Vrhovni Gospod nikad ne propusti da ispuni svoje obećanje Njegovom iskrenom pokloniku. U velikim
epovima Indije mnogi takvi događaji su primer istine da je Bog sluga svojih poklonika.

[Type text] Page 22

 Poglavlje treće

Suze za Krišnom
“Nemam maslaca i mleka da Ti ponudim, te ću Ti ponuditi malo moga bola. O Kana, kraj Tvojih
stopala ja ću staviti ponudu kaplji mojih suza.”

– Mata Amritanandamaji

[Type text] Page 23

 éri bhagavan uvàca
mayyàveéya mano ye màm/ nitya yuktà upàsate
éraddha parayopetàs te me/ yuktatamà matàã
mayyeva mana àdhatsva/ mayi buddhim niveéaya
nivasiéyasi mayyi eva ata/ ùrdhvam na saméayaã

Blagosloveni Gospod je rekao:

Oni koji usredotočuju svoj um na Mene i obožavaju Mene, uvek postojani i obdareni sa vrhunskom
sradhom, oni, po Mom mišljenju, su najbolje upućeni u jogu.

Usredotoči svoj um samo na Mene, postavi svoj intelekt u

Mene; (onda) ćeš živeti u Meni posle.

– Bhagavad Gita, poglaavlje 12, stihovi 2 & 8

Povratak u Idamanel

V
raćajući se u Idamanel iz kuće njenog ujaka, Sudhamani, koja je sada imala šesnaest godina, bila je
potpuno uronjena u njenu duhovnu disciplinu dok je istovrmeno nosila planinski teret kućnih
poslova. Čak i u ovoj zemlji svetaca, njena ogromna strast za duhovnom uzdržanošću u
suprostavljanju velikoj opoziciji, stoji kao jedinstvena i bez premca.
Njen posao je bio stalno obožavanje vrhovnog. Bilo ko bi je video Sudhamani tih dana bi uzdahnuo sa
divljenjem. Kako je njeno malo telo podnosilo tako težak teret? Damajanti je postala još zlovoljnija i
okrutnija jer je već tada patila od kroničnog reumatizma koji se pogoršao tokom Sudhamaninog odsustva
usled obavljanja kućnih poslova. Štaviše, Sudhamanina saosećajna priroda, koja je navodila da krade stvari
iz kuća svoje rodbine je donela Sudhamani loš ugled. Ovo je udvostručilo Damajantiino neprijateljstvo
prema njenoj ćerki. Iako je Sudhamani obavljala kućne poslove bez greške, Damajanti je stalno ukoravala i
tukla.
Uprkos tako okrutnim postupcima svoje vlastite majke, Sudhamani nije bila ljuta na nju. U stvari,
godinama posle, ona se odnosila s poštovanjem prema Damajanti kao njenom duhovnom Guruu. Njenim
vlastitim rečima:
“Damajanti Ama je na neki nači bila moj Guru. Ona je urezala u mene marljivost, posvećenost i
disciplinu. Ona je pažljivo posmatrala sva moja dela. Ako bi posle čišćenja dvorišta ostala čak i trunka
otpada, ona bi me udarila. Nakon što bi suđe bilo oprano, ona je proveravala da li je bilo čisto, i ako bi
ostao i najmanji trag nečistoće, ona bi me ukorila. Ako bi čak i najmanja grančica metle pala dok bi čistila,
ona me ne bi poštedela batina. Ako bi trun prašine ili pepela pao u lonac za kuvanje, usledela bi kazna.
Majke su očekivale da njihove ćerke kažu molitvu rano ujutro dok ona nije oklevala da izlije kantu vode na
naša lica, naročito na moje, ako bi kasnila sa ustajanjem usled premora. Kada bi čupala travu za krave, ona
bi me posmatrala sa udaljenosti da vidi da li sam se upustila u ogovaranje. Ona me je čak udarala drvenim
tučkom koji se koristio za mlevenje pirinča. Svedočeći dela svoje majke, lokalni ljudi bi je često molili,
‘Molim te, ne kažnjavaj je tako! Ona će morati da se uda jednog dana!’ Ali celo veme ja sam shvatala da su
takva iskustva bila samo za moje dobro.”
Čitaoci će se možda osetiti šokiranim sa Damajantiinim okrutnim postupcima prema svojoj vlastitoj
ćerci, naročito jer je bila poznata kao pobožna žena. U stvari, ovo i nije teško za razumeti kada shvatimo da
njena posvećenost nije bila utemeljena na znanju. Mnogi poklonici imaju poštovanje prema bogovima i

[Type text] Page 24

boginjama i revnosno obavljaju religiozne obrede, ali njihov koncept o Bogu je veoma ograničen. Bog se ne
vidi kao Onaj koji boravi u svim bićima nego se radije On nalazi između četiri zida hrama. Takvi poklonici
obavljaju religiozne obrede sa ciljem da ispune njhove želje ili da zadovolje Boga. Njihovo gledište o religiji
i bogopoštovanju nema ništa sa gradnjom karaktera niti istrebljenjem vlastitih negativnih sklonosti. Ovi
poklonici nemaju želju da spoznaju Boga ili Sopstvo kao svoj vrhovni cilj. Oni bogopoštuju jer su njhovi
očevi to činili ili iz straha od činjenja greha. Međutim, posvećenici sa razumevanjem vide Boga kao
sveprožimajućeg i služe Mu u svim bićima. Oni napuštaju sve svetovne želje i predaju celo svoje biće
lotosnim stopalima Gospoda. Njihov krajnji cilj života je da spoznaju i postanu jedno sa vrhunskom
stvarnošću. Damajanti je imala veoma ograničenu viziju Boga i duhovnosti što se odražavalo u njenim
surovim delima prema njenoj neobičnoj ćerki.
Ponekad kada je Damajanti nameravala da udari Sudhamani, dete bi uhvatilo njenu ruku. Iako mala,
Sudhamani je bila veoma jaka. U nemogućnosti da oslobodi ruku od Sudhamaniinog stiska, ona bi je tada
pokušavala da udari nogom. Malena bi tad uhvatila i Damajantinu nogu. Ne pronalazeći drugog načina da
kazni svoju ćerku, majka bi pribegla ujedanju. Ponekad bi Damajanti čak opalila Sudhamani sa mašetom
koja se koristila za otvaranje kokosa. Majka bi tako bez ograničenja redovno redala prostačka zlostavljanja
na nevino dete.
Sudhamani je ponekad bila veoma hrabra i otresita kada bi razgovarala sa majkom. Kada bi Damajanti
zapovedila, “Ne govori!”, ona bi odmah odgovarala, “Hoću da govorim!” Kada bi Damajanti rekla, “Ne
čini to!”, Sudhamani bi bez oklevanja insistirala, “Uradiću to!” Ali što je više uzvraćala, uto je kažnjavanje
postajalo sve teže. Damajanti bi čak klela svoju ćerku i govorila, “Prokleta bila ova prkosna devojka! Ako
bude ovakva kad odraste, sigurno će osramotiti porodicu. O Bože, zašto joj ne oduzmeš život?”
Sudhamani nije obraćala pažnju na majčinu okrutnost. U njenim očima su svi ljudi bili jednaki. Čak od
detinjstva, ona je zvala starije ljude “oče” i starije žene “majko”. Ovo je nadalje razdraživalo njene roditelje
koji su smatrali njen čudan način oslovljavanja drugih za sramoćenje porodice. Ukorili bi je rečima, “Da li je
ispravno da zoveš ove prljave ljude svojim ocem i majkom?” Sudhamani je odgovarala, “Nikad nisam
videla svoga stvarnog oca i majku. Stoga su svi moj otac i majka.”
Malenoj su zabranili da stavlja sveti prah na svoje čelo. Porodični članovi bi joj se potsmevali i govorili,
“Hej devojko, da li ti hoćeš da postaneš sanjasin?” Sudhamani nije čak bilo dozvoljeno da se odeva kao
obične devojke. Ako bi stavila vermilion13 na svoje čelo ili nosila kariranu bluzu ili čistu jaknu, rugali bi joj
se. “Zašto nosiš ovu obojenu odeću i stavljaš vermilion? Za koga praviš predstavu?” Devojke bi trebale da
žive u najvećoj skomonosti.”
Još neverovatnija od žalosnog mučenja od strane porodice je bila Sudhamanina nepoljuljana tolerancija
svega onoga što je zadesilo. Iako je ponekad bila bezobrazna, nikad nije imala ni trunak mržnje prema
svojim mučiteljima. Posle je znala jednostavno da kaže, “Damajanti me nije kažnjavala. Ona se loše
odnosila prema meni samo radi njenog ograničenog shvatanja. Sva ova iskušenja su me vodila ispravnom
stazom, stoga ja nemam mržnje prema njoj.”
Jedan stariji brat, Subhagan, je bio pravi teror, ne samo za Sudhamani, nego i za porodicu, kao i za
seljane. On je bio osorni ateista koji je insistirao da žene trebaju da budu apsolutno tihe i povučene.
Njegova plahovita priroda je bila dobro poznata i Sudhamani koja je često bila njegova žrtva. On joj ne bi
dozvoljavao da se sprijatelji ni sa devojčicama njenog uzrasta jer je bio ubeđen da bi drušvo uništilo njen
karakter. Kada bi Sudhamani odlazila po pitku vodu, uvek bi išla sama. Ako bi se desilo da priča sa drugim
devojčicama, mogla bi da računa da će dobiti žestoke batine od Subhagana. Ovo pravilo nije obeshrabrilo
Sudhamani; ona je više volela da bude sama i da se priseća Boga bez ometanja.
Onih dana postojala je samo jedna česma za vodu za celo selo i pokretala se snagom vetra. Uvek je bio

13 Sveto crveno obeležje koje nose Hindusi.

[Type text] Page 25

dugački red na česmi i svaka osoba je trebala da čeka u redu. Sudhamani i seoske žene bi se skupile tamo sa
svojim vrčevima od gline, ponakad stojeći satima, čekajući da dune vetar. Ako je red bio dug, Sudhamani je
morala da ostavi svoj vrč u redu kako bi otišla da nakupi travu za krave. Druge žene koje su znale kako je
pobožna i vredna, bi ljubazno napunile njen vrč i ostavile ga sa strane.
Kao što je spomenuto ranije, Sudhamani je često posećivala susedne kuće kako bi sakupila ostatke
povrća i pririnčne cicvare za krave. Ako bi došlo do odlaganja te dužnosti iz nekog razloga, ona bi ušla u
porodično svetilište da otpeva nekoliko posvećeničkih pesama i da meditira. Onda bi provela neko vreme
sa starijim gospođama u kući, ljubazno se raspitala o njihovom dobrostanju i pažljivo saslušala njihove
tužne priče. Saznala je da su ih čak njihova vlastita deca zlostavljala i zanemarivala samo zato jer su stari i
slabi. Tako je Sudhamani rano u životu svedočila o privremenosti i sebičnosti ljudskih odnosa. Kad god bi
to bilo moguće, ona bi odvela ove starije žene sa sobom kući i okupala ih u toploj vodi, dala im hranjivi
obrok i preobukla ih u odeću porodičnih članova.
Ako bi saznala da bilo ko nema hrane, davala bi im makar nešto svežih namirnica iz njene vlastite
kuće. Kada bi pronašla malu decu da lutaju unakolo bez ispravne brige ili roditeljskog hranjenja,
Sudhamani bi decu ponekad dovela svojoj kući i obezbedila im neophodnu negu pre nego što bi ih vratila
njihovim kućama.
Jednog dana Sudhamani su uhvatili kako daje hranu siromašnom čoveku. Iako bi je jako pretukli,
odbijala je da prestane sa njenim saosećajnim aktivnostima. Nastavila bi sa istim dobročinstvima kad god
bi videla da je pomoć potrebna. Drugom prilikom je videla porodicu kako gladuje usled nedostatka hrane.
Ne pronalazeći ništa drugo, dala im je zlatnu narukvicu koja je pripadala njenoj majci, a koju su mogli da
prodaju za novac sa kojim su mogli da kupe preko potrebnu hranu. Kada je njen otac otkrio krađu, vezao je
za deblo drveta i u vatrenom gnevu je nemilosrdno tukao dok njeno nežno telo nije počelo da krvari.
Uprkos takvim postupcima, Sudhamani je opraštala i ostala hrabra. Čuli su je kako se moli Bogu da oprosti
njenoj pogrešno vođenoj rodbini za užasna dela koja su činili u neznanju. Dok je sedela u osami, ona se
molila,
“O Krišna, kakav je ovo svet? Čak i majka koja rodi dete ophodi se prema detetu bez ljubavi. Čak ni
ona nema čistu ljubav prema vlastitoj porodici. Gde mogu da pronađem nesebičnu i čistu ljubav u ovom
svetu? Da li je bilo koja ljubav u ovom svetu istinski iskrena? Zar to nije samo puka zabluda?” Ponekad bi,
dok je sedela u porodičnom svetilištu, briznula u plač misleći na sve ovo i vapila naglas, “Krišna, Krišna!
Nemam nikog u ovom svetu osim Tebe! Moj um uvek ide za Tobom, žudeći da vidi Tvoj božanski oblik.
Zar me nećeš povesti sa Sobom? O Krišna, molim Te, brzo dođi!”
U ovo vreme, neki stariji čovek, koji je bio daljnji rođak porodice, je došao je da živi u Idamanelu. Više
nije imao nikoga od porodice ili rodbine i bio je veoma lošeg zdravlja, čak i nesposoban da hoda. Bio je
potpuno prikovan za krevet i nije mogao da se uzdrži, pa mu je krevet stalno bio prljav. I bez da su je pitali,
Sudhamani je odmah počela da pomaže starcu i na posletku je popuno preuzela odgovornost za njegovo
služenje. Drugi porodični članovi bi ga jedva i pogledali, a kamoli poduzeli išta oko njegove brige. Tako je,
uz kućne obaveze, Sudhamani pomagala iskreno i strpljivo ovom starcu oko njegovih potreba. Prala je
njegovu odeću, kupala ga svaki dan, otklanjala njegov ekskret i urin i davala mu propisane lekove u dato
vreme. Iako je Sudhamani manifestovala neobično bogatstvo uzvišenih vrlina, niko u porodici nije ništa
primetio, a još manje razumeo ili bio zahvalan za njen stav u životu u kojem su svi bili podjednako
prigrljeni. To može samo da bude božanski paradoks da je malena primala toliko mnogo zlostavljanja za
sve što je radila.
Dok je obavljala svoj posao, Sudhamanina navika je bila da se priseća Krišne pretvarajući se da je i ona
sama Krišna, Rada, gopike ili neka druga ličnost koja je povezana sa Krišninim životom.
Ponekad dok bi kuvala, njeno srce bi bilo ispunjeno oblikom Krišnine majke, Jašode, koja bi bućkala
mleko, davajući ga svome detetu Krišni dok Ga je negovala. Dok je Sudhamani spremala svoju braću i

[Type text] Page 26

sestre za školu, ona je zamišljala da obožava Krišnu, Balaramu i Gope 14 pre nego što bi otišili da napasaju
krave. Ona je lila suze radosti dok je gledala sve ovo sa svojim unutrašnjim okom. Kad bi išla na pijacu da
kupi potrepštine za domaćinsvo, prisećala se gopika koje su hodale ulicama Vrindavana prodajući mleko i
maslac. I umesto uzvikivanja, “Mleko, maslac...”, one su zvale, “Krišna, Madhava, Govinda, Ačjuta...!”,
tako je bila velika njihova predanost!
Čista ljubav i posvećenost gopika Šri Krišni uvek je bila izvor njene velike inspiracije. Povremeno bi
sebe zamišljala da je Rada, voljena Šri Krišne. Sama misao o Radi je bila dovoljna da ukrade njen um i
ubrzo bi njena svest o spoljašnjem svetu nestala. Postala bi potpuno apsorbovana u božansko raspoloženje i
pevala bi, plesala i lila suze u ekstazi.

Kalina kanan

O Jedan tamnoga tena,

Moje oči žalosno gore za pogledom na
Tvoja stopala. O Jedan lotosnih očiju, dođi brzo
Sa kravama i muzikom flaute.

Koliko dana sam Te zvala?

Zar Ti nemaš nimalo saosećanja?
Koju veliku grešku sam učinila?
Zar Ti nisi ljubavnik poklonika?
Pre nego što padnem ničice plačući, dođi sa svojom flautom,
Nesposobna sam da živim bez gledanja u Tebe
Ti, koji si jedina stvarnost, dođi, dođi...

Ispunjavaoče želja, uzroku svega,

O Jedan tamnog tena, dođi, dođi...
Bez da mi oduzimaš vreme i povećavaš moju žalost.
O utelovljenje saosećanja, dođi, dođi...

Kad je išla po vodu, Sudhamani se sećala gopika koje su išle na reku Jamunu i nosile vrčeve na svojim
glavama. Dok je prala odeću porodice, zamišljala je da pere svilene haljine Krišne i gopika. Stavila bi odeću
da se suši, gledala je kako se vijori na vetru, i mislila, “O, gledaj kako lepo pleše na povetarcu Krišnina
zlatno žuta, svilena haljina!“ Dok je sakupljala travu za krave i hranila ih, mislila je intenzivno na Krišnu
koji je svakog dana obavljao ulogu dečaka pastira krava na livadama i u šumama Vrindavana. Sudhamani
je uživala u mislima o igrama božanskog pastira dečaka i gopika.
Sudhamanino omiljeno vreme je bilo suton kada bi gacala po vodenom rukavacu tražeći domaće
životinje, patke, koze i krave koje bi otišle stramputicom tokom dana. Dok je to radila, sećala se Krišne koji
bi tražio krave i telad koja su odlutala od krda. Ako bi čula bilo kakvo posvećeničko pevanje koje je
uobičajeno u Indiji u to vreme povečernjih sati, ostala bi nepokretna i prebačena u drugu dimenziju. Ovo
bi se često desilo i razljućeni porodični član bi morao da ide da traži dete.
Iako je Sudhamani neprekidno obavljala ovaj ili onaj posao, njen um uopšte nije bio u tom poslu. Njen
um je bio ispunjen žudnjom, uvek trčeći za Krišnom. Njegova sveta imena su uvek bila na njenim usnama i
čim bi čula reč Krišna, suze bi se pojavile u njenim očima. Kako je stalno nosila vodu, prala porodičnu
odeću ili gazila kroz vodeni rukavac, njena jednostavna odeća je i noću i danju bila natopljena vodom.
Njenim vlastitim rečima, “Jedva sam čekala da mi se odeća osuši! Iako sam imala mnogo posla, molila bih

14Pastirice iz Vrindavana.

[Type text] Page 27

se Bogu za još više kako bih uvek bila zauzeta posvećujući mu sva moja dela. Kosa sa vrha moje glave je
bila opala od nošenja vode za kuvanje i uzavrelih vrčeva pirinčane cicvare na glavi.”
Što god je Sudhamani radila, njene usne bi nastavljale da se pokreću. Niko nije znao da ona neprestano
ponavlja ime Gospodnje. Jednog dana njen mlađi brat, Satiš, koji je preuzeo naviku porodičnih članova da
verbalno zlostavlja Sudhamani, je oštro primetio, “Pokretanje usnana je simptom ludosti!” Iako je čula
Satišov komentar, Sudhamani nije bila uznemirena. Pa ipak, kad god bi Satiš imao žestok napad astme,
Sudhamani ga je nosila na svom boku sve do bolnice iako je bilo i drugih porodičnih članova koji su to
mogli lakše da urade. Niko se nije brinuo za njegovo astmatično stanje osim nevine devojčice koja je uvek
čekala priliku da služi i pomogne drugima.
Bilo bi već kasno kada bi Sudhamani završila svoje obaveze. Ni jedno jedino svetlo ne bi bilo upaljeno
u njenoj kući niti u komšijskoj. Onda bi Sudhamani glasno pevala njenom Gospodu u porodičnom
svetilištu. Damajanti i Subhagan su je bičevali rečima zbog pevanja u mraku i ometanja njihovnog sna. Njen
stariji brat bi je ukorio, “Zašto vičeš i zavijaš tako? Da li je to jer te Bog ne može čuti na nebesima? Da li je
tvoj Bog gluv?” Iako je morala da trpi kažnjavanje i ukore, Sudhamani nisu mogli da odvrate od pevanja
Bogu u noćnim, tihim satima. Jednom je Subhagan došao ljutit u porodično svetilište i kritikovao je zbog
pevanja u mraku, ali brzo je došao odgovor, “Ti vidiš samo spoljašnju lampu, ali u meni gori lampa koja se
nikad ne gasi!” Bespotrebno je pričati o unutrašnjem značenju njenih reči koje je promaklo neosetljivom
Subhaganu.
Sudhamani je strahovala da će Bog kazniti njenu majku, oca i braću jer su je tukli jer je pevala
posvećeničke pesme. Stoga bi često tiho pevušila da ih spreči u radu takvih zlih dela. Bila je veoma utučena
zbog prepreka koje je stvarala njena porodica i plakala bi dok je sedela u svetilištu. Oni bi onda uporno
tvrdili da je greh plakati dok se pevaju posvećeničke pesme, i da će im to svima uzrokovati velike nevolje.
Oni bi pronašli grešku bez obzira šta je Sudhamani radila. Jadna mala Sudhamani! Ona je tiho trpila i
utopila sve jade u slatkoj uspomeni na Šri Krišnu.
Čak od svog detinjstva, Sudhamani nikad nije poveravala njene jade ni jednom ljudskom biću. Jedini
kome se ispovedala je bio Gospod Krišna. Sudhamani je isto tako imala naviku da priča sa životinjama i sa
prirodom dok je zamišljala da Krišna pažljivo sluša njene reči. Razgovarala sa svim stvorenjima videći u
svima Krišnu. Ako bi se desilo da je krava ležala odmarajući se, ona bi isto legla, naslanjajući se na njeno
telo, zadovoljno misleći da leži u Krishninom naručju.
Gledajući u zvezde, mesec i drveće u cvatu, Sudhamani je pitala, “O moji prijatelji, jeste li videli moga
Krišnu? O nežni povetarče, da li si milovao Njegovu očaravajuću formu? O sjajne zvezde i tihi meseče, da li
ste i vi u potrazi za Njim? Ako Ga nađete, molim vas, recite Mu da i ova jadna Sudhamani čeka da Ga
vidi.”

Ningalil arunumundo

Da li je iko od vas video moga dragog Kanu?

Vi možete da Ga vidite, ali se On nikad ne pojavljuje pred mojim očima...

Beleg sandalove masti na čelu,

Lepota žutih, svilenih haljina,
Talasaste kovrdže kose sa perom pauna...
O kad ću ja sve ovo videti?
Od kakave je koristi ovo telo i ovaj moj život?
Sva moja dobra sreća je prestala...
Koliko još dugo će ova patnja trajati?

‘Majka more’ je takođe bilo jedno od Sudhamaninih prijatelja. Ona je smatrala okean za svoju vlastitu
[Type text] Page 28
majku. Kad god bi imala slobodan trenutak, iskrala bi se na obalu i izjadala se moru dok je gledala u veliko
prostranstvo vode. Tamno plava boja bi je podsetila na njenog plavog voljenog i nedugo zatim, njena
spoljašnja svest bi nestala.
Sudhamani je videla da neke njene komšije zarađuju za život šivajući. Bila je podstaknuta idejom da bi
mogla pomoći drugima sa novcem koji bi zradila šivajući, tako da je gajila želju da nauči da šije. Na ovaj
način je mogla da izbegne neprijatnosti uzimanja stvari iz svoje kuće da bi pomogla drugima. Puna nade,
Sudhamani je izrazila želju svojim roditeljima. Damajantin odgovor je bio obeshrabrujući, “Nećeš učiti
kako da šiješ, nego ćeš uskoro biti udata za penjača kokosa!” Penjači kokosovih oraha su bili ljudi niskog
staleža u Kerali čiji je jedini izvor zarade bio branje kokosa. Sudhamani bi često uhvatali kako krade
kokosove orahe, pa je Damajanti mislila ih da ona jede, dok ih je ona uvek davala siromašnima.
Sudhamani je istrajala u svom zahtevu, pa ipak, njeni roditelji su joj samo dozvolili da uči šivati jedan
sat na dan pod uslovom da završi sve domaće poslove pre nego što napusti kuću. Tih dana Sudhamanina
rutina je bila zadivljujuća. Nekako bi uspela da obavi sve poslove koji su trebali da budu obavljeni do
podneva i da onda otrči na njen čas šivanja. Drugih dana devojčice iz njenog razeda, koje su znale njenu
situaciju, bi došle da joj pomognu da obavi svoje poslove. Po užeglom suncu podnevnih sati, Sudhamani je
pešačila dva ili tri kilometra na čas šivanja. Kad bi prošao jedan sat, odjurila bi kući da posluži podnevni
ručak.
Ostatak dana bi se nastavio kao i obično uz njen naporni raspored. Jednini trenuci koje je imala za
svoju najvažniju dužnost - molitvu i meditaciju, su bili tihi sati noći. Jecajući sa žudnjom, malena bi ušla u
stanje opijenosti Bogom. Vraćajući se na posletku u polusvesno stanje, pala bi u san.
Sudhamanino strpljenje, izdržljivost i čini se, neiscrpna energija, koji traju do današnjih dana, su bili
čudesni. Koliko god obaveza bi se nagomilalo, ona je radila sa osećanjem sreće i bez pritužbi. Sudhamani je
osećala da je njeno pravo stečeno rođenjem i darma bila da pomaže svima i bez pitanja. Posle je objasnila,
“Ja se radujem kad vidim radost drugih. Ja nikad nisam razmišljala o svojoj valastitoj lagodnosti i teretu.
Kad god sam imala priliku da služim drugima, davala sam sve od sebe da im pomognem sa najvećom
iskrenošću i ljubavlju.”
Ispočetka je Sudhamani učila šivanje na dva različita mesta. Posle nekog vremena, odabrala je da
pohađa časove koji su se davali u parohijskoj radionici u obližnjoj kapeli. Brzo je usvajala tehniku šivanja, i
počela je da radi male šivaće poslove za siromašne žene u komšiluku. Ispočetka je odbijala da uzima novac
jer to nije bio način na koji je ona obavljala posao. Ali kad su roditelji odbili da plate za njene časove, bila je
primorana da prihvati novac za svoj rad. Tako je uspela da plati školarinu, a ostatak je iskoristila da
pomogne siromašnim stanovnicima sela. Mogla je da kupi i nekoliko osnovnih stvari za obavljene švaljskih
poslova. Sudhamani je bila vična u krojenju i zarađivala je dobru plaću. Koristila je svu zaradu da pomogne
siromašnima bez da je davala čak i jedan pais15 u svoju kuću.
Dok je šivala u radionici kapele, Sudhamani je bila uronjena u posvećeničko pevanje i lila je suze koje
su padale na šivaću mašinu. Sveštenik crkve je bio pobožan, stariji čovek koji je ubrzo primetio
Sudhamanin izvrsni karakter. Dok su druge devojčice tračarile, Sudhamani je bila obuzeta njenom
posvećenošću. Saveštenik je bio duboko ganut sa ovim, i Sudhamani mu je postala veoma draga. Ovo je
stvorilo ljubomoru kod drugih devojčica, ali malena je pokazivala ljubav prema njima baš kao i pre, i bez
traga neprijateljstva.
Satiš je uvek išao sa sestrom na čas, i čekao na nju na imanju crkve ili sedeći u ćošku. Jednog dana za
vreme molitve Sudhamani ga je upitala, “Zašto se ti nisi pridružio molitvi?” On je odgovorio, “Zar mi
nismo Hindusi?” Sudhamani mu je rekla, “Pitaj sveštenika da li i ti možeš da prisustvuješ molitvi.”
Sveštenik se rado složio. Od tada je Satiš uvek išao na molitvu.

15Iste vrednosti kao jedan peni.

[Type text] Page 29

 Kad bi se čas šivanja završio, Sudhamani bi išla na groblje crkve da veze. Volela je tamošnju osamu.
Sedela je na groblju i pitala duše koje su otišle: “Kakav je vaš život? Gde živite? Da li ste sretne tamo? Da li
imate bilo kakva osećanja?” Ona je jasno osećala njihovo prisustvo i tražila način da ih uteši. Prijatelj od
Sudhamanine starije sestre, Kasturi, bio je sahranjen na tom groblju. Devojčica je pokazala beskrajnu ljubav
prema Sudhamani čak i kada je njena porodica užasno zlostavljala. Možda je ovo bio još jedan razlog zašto
je Sudhamani volela da posećuje groblje. Ona je pričala sa dušama koje su lebdele u njihovim suptilnim
telima i pevala tužne melodije za njihov mirni počinak. Ponekad dok bi sedela u meditaciji, Sudhamani bi
ušla u samadhi u tišini i nepokretnosti hrišćanskog groblja.
Ako bi preostalo imalo vremena nakon što bi se vezenje završilo, Sudhamani bi se vratila u kapelu koja
je imala unutrašnju prostoriju kao pećinu. U zamagljenom svetlu, ona bi gledala raspetu formu Isusua
Hrista. Kada bi videla Isusa na krstu, ona je osećala da je On njen voljni Krišna. Odmah je postajala
ushićena. Kada bi se vratila na plan normalne svesti, plakala bi i razmišljala o ljubavi i raspeću Isusua
Hirsta i Krišne. Mislila je, ‘“O, kako su oni žrtvovali sve za svet! A ljudi su se okrenuli protiv njih, a oni su
ih još uvek voleli. Ako su oni to učinili, zašto ne mogu ja? Nema ništa novo u tome.”
Sudhamani je u stvari bila svesna ekstremnog siromaštva seljana. Gledala je njihovu tugu i patnju, i
plakala u tihim satima koje je provodila u svetilištu. Molila se, “O Bože, da li je ovo sudbina? Ljudi rade iz
dana u dan samo za malo hrane da utaži njihovu glad. O Krišna, zašto im dozvoljavaš da gladuju? Zašto
postaju žrtve bolesti? Gde god da se okrenem, nađem se licem u lice sa sebičnošću i ljudskom patnjom čiji
je uzrok sebičnost. Mladi se mole za dug život, a deca se mole za ranu smrt njihovog starog oca i majke.
Niko nije ni malo zainteresovan da se brine o starijima. O Gospode, kakav je ovo svet? O Krišna, koje je
rešenje za sve ovo?” Takve su bila molitve nevine devojčice.
Tri godine su prošle od kad je Sudhamani odlučila da prekine svoje časove krojenja jer je smatrala da je
odvraćaju od njene duhovne discipline koju je htela da pojača. U to vreme sveštenik je bio premešten u
drugu parohiju. Pre nego što je otišao, poslao je nekoliko devojčica iz razreda u Idamanel kako bi izrazile
njegovu želju Sudhamani da se pozdravi sa njom. U pratnji Satiša, otišla je u posetu svešteniku poslednji
put. Gledajući u dete, sveštenik je briznuo u plač. Sudhamani je stajala sa pokornim osećanjem. Sveštenik je
rekao, “Ćerko, ja ću sada da napustim ovaj posao. Odlučio sam da vodim život sanjasina.” Kad su
Sudhamani i Satiš trebali da krenu, sveštenik je rekao Satišu, “Videćeš, Sudhamani će postati velika u
budućnosti.” Možda je sveštenik sa velikom moći opažanja već postao svestan sjajnog božanstva unutar
malene.
Kada je usavršila šivanje, Sudhamani je izrazila želju da ima svoju mašinu za šivanje. Damajanti je
grdila što je ambiciozna, ali Sugunanandan je obećao nekoliko puta da će joj nabaviti mašinu. Međutim,
šivaća mašina se nikad nije materijalizovala. Sudhamani je odlučila, “Neću ih opet pitati za mašinu. Samo
ako Bog da mašinu, koristiću je.” Posle nekoliko godina, kada su posvećenici počeli da pristižu u Idamanel,
jedan od holandskih poklonika, po i menu Piter, joj je kupio šivaću mašinu, i ona se prisetila njenog zaveta.
Bog se brine za svaku potrebu Njegovog istinskog poklonika.
Sva deca, osim Sudhamani, su bila ili u osnovnoj školi ili na koledžu. Svi oni su bili svetlog tena i
bledoliki. Sudhamanin tamno plavi ten i njena vredna priroda učinili su da su je svi oni gledali kao na
običnu slugu. Nije dobijala ni dovoljno odeće. Kada bi videli sve ove teškoće mlade Sudhamani i
protivljenje njenih roditelja i starijeg brata, ljudi u selu bi govorili, “Sudhamani su kupili u Kolamu 16 za
malo pirinčanih ljusaka.” Njeni roditelji su za festivale i druge ceremnije vodili svu decu u hramove dok su
nju uvek zanemarivali i ostavljali.
Jednog dana, Sudhamani je dobila kariranu bluzu i srećno je obukla. Njen stariji brat joj je naredio da
da je smesta skine. Oteo je iz njenih ruku i zapalio je ispred nje. Vikao je, “Nosiš ovu objenu odeću samo da

16Obalni grad 35 kilometara južno od Parajakadavua.

[Type text] Page 30

bi privukla pažnju drugih!” Drugom prilikom, Damajanti je zlostavljala jer je nosila žutu, svilenu jaknu
koja je pripadala jednoj od njenih sestara. Od onda ona je odlučila da će nostiti samo odeću koju joj Gospod
da, samo staru, iznošenu odeću koju su drugi odbacili. Sudhamani bi isekla staru odeću da napravi bluzu i
suknju. Koristila je labave konce sa šavova stare odeće da spoji parčad odeće. Bila je srećna što nije na teret
nikome. Posle je rekla o ovim danima, “Bez pravog konca, makaza i šivaće mašine, ja sam nekako uspevala
da sašijem svoju vlastitu odeću!”

[Type text] Page 31

 Poglavlje četvrto

Stvarna flauta
“Stvarna flauta je unutra. Pokušaj da uživaš svirajući je. Jednom kad se taj zvuk čuje, osoba je bez
rođenja i smrti.”

– Mata Amritanandamaji

[Type text] Page 32

 Vaggadgadà dravatè yasya cittam
rudatyabhìshnam hasati kvacicca
vilajja udgàyati nrityatè ca
madbhaktiyuktò bhuvanam punàti

Posvećenik čiji se glas zagrcnuo sa osećanjem, čije srce se topi od ljubavi, koji uvek jeca, i koji se povremeno
počinje da smeje, i koji se oslobađa od stida, i počinje da peva glasno i da pleše, posvećuje ceo svet.

– Šrimad Bhagavatam, skanda X, pesma XIV, stih 24

D
uhovna slava i čudno ponašanje bogospoznate duše su veoma daleko od razumevanja svesti
običnog ljudskog bića. Neki ljudi smatraju žeđ za Bogom ludilom, drugi to nazivaju psihološkom
represijom, dok neki potpuno odbijaju da private realnost takvog nečega. Velike duše ostaju
neuznemirene. Oni nikad ne obraćaju pažnju na besmislene opaske skeptika i kritičara koji ne mogu da se
optuže radi njihovog ograničenog viđenja suptilnih područja svesti. Da li je fizičar zabrinut jer čovek sa
ulice osporava postojanje podatomskih čestica? Da li je uznemiren njihovim neosnovanim kriticizmom?
Ni nipodaštavanje, ni poruga, ni podsmeh nisu imali efekat na svetu Sudhamani. Kada je ušla u njene
kasne tinejdžerske godine, bila je upijena u neprekinuti tok duhovne svesti. Njena posvećenost Šri Krišni je
bila neopisivo snažna. Sudhamani se prirodno i spontano uzdizala sa jednog plana svesti na sledeći. Kao
da je nadoknađivala za težak teret, žudnja njenog srca neprekidno se isticala u formi dirljive posvećeničke
pesme koju je pevala dan i noć.

Niramila

Duga bez boja, cvet bez mirisa, kada je takvo moje srce, zašto plakati za saosećanjem?

Život je postao pun hladnoće, čak i bez trunka toplote, kao vina instrument koji nema slatku melodiju nego
samo žalosnu tišinu...

Da li mogu lotosni cvetovi cvetati u malom potoku duboko u šumi gde zrake sunca ne mogu da dopru?

Geldajući oblake na nebu, paun širi svoja krila kako bi plesao, ali uzalud, a čataka ptica17 čeka na kaplje
kiše...

U nemogućnosti da shvate značenje njenih ushićenih posvećeničkih raspoloženja, Sudhamanini

roditelji i stariji brat su je grdili i mučili bez milosti. Oni su bili ubeđeni da su sve njene božanske aktivnosti
simptom mentalne slabosti ili depresije.
Sudhamani je sada provodila sve svoje dane dane i noći u meditaciji, pesmi i ponavljanju božanskog
imena. Često bi se zaključala u porodično svetilište i plesala u ekstazi na veliko gnušanje njenog starijeg
brata. Ili bi plakala, obuzeta bolom odvojenosti. Posle bi je našli nesvesnu na pesku. Osoba može samo da
pita kako je njena ljubav za Krišnu mogla da se povećava jer ova njena ljubav nije imala granica. Kapija
njenog srca je bila potpuno otvorena i Sudhamani je željno iščekivala pojavu njenog Gospoda. Kako je
moguće za osobu da opiše jačinu njene posvećenosti i samopredanosti?
Sudhamani je imala neutaživu žeđ da sluša priče o Šri Krišni - kad god bi čula da neko priča priče o
Njemu, njena pažnja bi odmah bila usredsređena na Njega, i ona bi ulazila u samadi. Mnogo pre nego što

17Govori se da ptica čataka pije samo kapi kiše koje padnu za vreme kišne sezone. Ne uživa ni u jednoj drugoj vodi. Ideja je da se i
paun i čataka ptica osećaju srećnima samo kada ugledaju oblake, a da postaju tužni u odsustvu kiše. Tako isto, čekanje samo na
Boga da usreći nekoga izgleda da je uzaludno posle dužeg neplodnog traženja i duhovne discipline.

[Type text] Page 33

bi priča bila ispričana, Sudhamani bi sedela ukočena. Do sada ljudi u selu nisu pronašli nista čudno niti
iznenađujuće u njenom ponašanju iz drugog sveta. Ponekad bi Sudhamani zvala malu decu u stranu i
podsticala ih da dramatizuju priče o Krišni. Ona bi gledala njihove igre sa suzama u očima i dok bi oni
kazivali priču, zamišljala je da Krišna sedi pored nje i priča priču. Zaboravljajući na okolnosti, ona bi grlila
malu decu, misleći da su oni stvarno sam Krišna. Nenaviknuti na takva stanja, mala deca bi se ponekad
uplašila. Postala navika nevine devojčice da obožava malu decu dajući im naivedjam 18 i slatkiše dok je
pevala molitve i iskreno ih gledala kao Šri Krišnu.
Ako bi se desilo da se neko probudi u tihi sat noći, mogao je da čuje tužno preklinjanje malene dok se
obraća njenom Gospodu,
“Krišna, Krišna! Moj životni cilju! Kada ću videti Tvoj prelepi oblik? Da li će moj život i svo moje
nastojanje da Te vidim biti uzaludni? Zar se moje molitve da se sjedinim sa Tobom ne čuju? O Krišna, za
Tebe se kaže da si pun saosećanja prema svojim poklonicima. Da li sam ozlovoljila Tvoje milosrdno srce?
Da li nisam zaslužila da budem Tvoja sluga? Koliko dana će moje molitve ostati neodgovorene? Zar ne
osećaš saosećanje sa ovim malenim, ostavljenim detotom? O Kana, da li si me napustio? Gde si Ti?... Gde si
Ti?...”
Konačno bi pala na zemlju, ali njene noći bi ostale besane. Čekala bi i čekala bez zatvaranja očiju,
očekujući da će Gospod doći svaki čas.
Ponekad bi Sudhamani izvajala kip Krišne od gline i vršila obred bogoštovanja ispred njega. Mentalno
bi se poverila svom voljenom, “Znaš, niko me nije nije naučio kako da Te služim i kako da Te obožavam.
Molim Te, oprosti mi sve greške!” Onda bi zbog nedostatka cveća ponudila pesak do nogu kipa. Kada bi se
obred završio, osetila bi da je sam Krišna došao i da je stajao odmah ispred nje. Njeno telo bi drhtalo, a oči
bi joj se ispunile sa suzama. Postala bi ophrvana posvećenošću i prostirala se bez prestanka ispred glinene
statue. Sledeći trenutak bi osetila da će Krišna da pobegne, i u žurbi bi iskočila napred da Ga uhvati. Onda
bi shvatila da je cela igra bila samo njena mašta i da je idol od gline bio samo glina. Topeći se u suzama i
obeshrabreno ridjući, nastavljala bi da Ga moli, “Krišna, Krišna! Molim Te dođi i blagoslovi ovu koja se
raspala u parčiće usled žudnje za Tvojom vizijom! Da li je ovo sve zbog toga kako bi testirao moju ljubav
prema Tebi? Zašto oklevaš? O Kana, mogu da istrpim bilo koju muku osim odvojenosti od Tebe. O Krišna,
da li je Tvoje srce izgubilo svo svoje saosećanje?”
Sudhamani se nije bila obeshrabrena. Puna željnog iščekivanja, ova skromna devojka je sa
samouverenošću čekala na dolazak svog Gospoda. Ponekad je sebe smatrala voljenom Krišne, dok je u
drugim prilikama bila Njegova sluga. Ovo nepismeno dete koje nije pohađalo školu posle četvrtog razreda
i nikad nije čitalo Vede ili Upanišade, postalo je utelovljenje vrhunske posvećenosti Gospodu Krišni.
Različiti aspekti vrhunske posvećenosti spontano su se manifestovali u mladoj Sudhamani.
Tih dana financijska situacija porodice je strmo krenula na dole kako je Sugunanandan doživeo veliki
gubitak u prodaji ribe. Damajanti i porodica su postali veoma očajni. Jednog dana Damajanti je rekla
Sudhamani, “Zašto nam Gospod daje žalost? Ćerko, moli se za svog oca. Ceo njegov posao je propao.”
Sudhamani je mislila, “O Krišna, kako žalost počinje? Koji je njen temeljni uzrok? Majka je očajana jer želi
sreću svome mužu i želi da živi udobno. Zar to nije želja koja donosi neseću? O dragi Krišna, ne dozvoli da
se zapletem u to! Ako ja ovisim o ljudskim bićima koja su uronjena u želju i neznanje, onda ću zasigurno i
ja postati žalosna. O Krišna, dozvoli da se moj um drži Tvojih lotosnih stopala!”
U ovo vreme, bez obzira na njihove financijske probleme, Sudhamanini roditelji su odlučili da je
nekako udaju. Damajanti je oduvek bila veoma brižna u odgoju njene četiri ćerke i njena nadmenost u
ovom trenutku nije bila tajna u selu. Zajednica je trebala da vidi njene ćerke kao ispravne i vrlog vladanja.
Ako bi se njihov ugled ukaljao, onda bi sve bilo izgubljeno u Damajantinim očima. U skladu sa ovim ciljem,

18Obrok ponuđen Bogu ili božanstvu u hramu pre nego što bi se dao poklonicima da jedu.

[Type text] Page 34

Damajanti je odgojila ćerke u ekstremno strogoj disciplini. Nije im bilo dozvoljeno da pričaju ni sa kojim
muškarcem, naročito mladim.
Onih dana, sve četri strane Idamanela su bile okružene vodom, pa ipak, Damajanti je imala ogradu oko
kuće radi veće zaštite od uljeza. Čak i onda ona nije bila zadovoljna, stoga je držala psa u kući kako bi je
upozorio ako se ko približi. Kada bi pas zalajao, pozvala bi Subhagana da vidi ko je. Ako je to bio stranac ili
mladić, brat bi odbio da otvori vrata. Damajanti je uvek bila zabrinuta za svoje odrasle ćerke. Zato je bila
željna da se oslobodi Sudhamani koja je bila veliki deo njenog tereta.
Sugunanandan i Subhagan su konačno pronašli odgovarajućeg mladoženju za Sudhamani, i dan je
zakazan za njihov prvi susret. Na ovaj način roditelji su mogli da vide zasigurno da su se mladi ljudi
sviđali jedno drugom pre nego što je večanje obavljeno. Dogovori su napravljeni bez znanja ili pristanka
Sudhamani. Ne samo to, sastanak je trebao da se desi u tuđoj kući, daleko od Idamanela. Na odabrani dan,
žena je došla u Sudhamaninu kuću pod izgovorom da će joj dati krojački posao. Pitala je Sudhamani da
pođe sa njom njenoj kući kako bi uzela sve mere za suknje i bluze njene ćerke.
Kada je Sudhamani došla u njenu kuću, shvatila je da je njihova namera bila nešto sasvim drugo. Žena
joj je ponudila šoljicu čaja i rekla, “Shvati, Sudhamani, postoji neko ko sedi u susednoj sobi. Daj mu ovaj
čaj.” Ovo je bio uobičajni način upoznavanja mlade sa mladoženjom. Jasno znajući njihovu tajnu nameru,
Sudhamani je odgovorila sa ozbiljnim tonom, “Ne mogu. Došla sam da uzmem mere, a ne da služim čaj.”
Izašla je iz kuće, vratila se svojoj kući i prepričala Damajanti taj događaj. Tek onda je shvatila da su sve
dogovore u stvari napravili njeni vlastiti roditelji i stariji brat.
Sledeći veridbeni predlog je prispeo za Sudhamani. Ovaj put mladoženja i njegova pratnja su došli u
Idamanel. Kada je potencijalni muž došao, Damajanti je slatko upitala Sudhamani da mu odonese banane.
U prisustvu gostiju, nevoljka mlada je odgovorila, “Neću to da uradim! Ako želiš, možeš da ih kupiš!” To je
bio kraj dogovora!
Ali roditelji su odbili da odustanu od njihove ideje. Još jedan predlog je došao za Sudhamani, i ponovo
je ugovoreno da mladoženja dođe u Idamanel. Pre toga, Damajanti je razgovarala sa Sudhamani moleći je i
plačući, “Ćerko, ne donosi nam loš ugled. Molim te, vladaj se ljubazno prema svom budućem mužu.” Kada
su mladi ljudi puni očekivanja došli da se sretnu sa Sudhamani, on je sedeo mirno u dnevnoj sobi.
Sudhamani je bila zauzeta sa mlevenjem sušenog, crvenog čilija sa drvenim tučkom. Ona je već odlučila da
se suoči sa situacijom na suroviji način nego pre. Držala je tučak obema rukama kao vojnik spreman da
napadne svog neprijatelja sa bajonetom, i stajala vrišteći i preteći mladoženji sa mlatećim tučkom dok je pri
tom činila smešne geste. Damajanti se gotovo onesvestila od srama, ali malena nije bila sprema da odustane
tako jednostavno. Nastavila je svoju dramu dok mladoženjina grupa nije pobegla misleći da je Sudhamani
luda. Sudhamani je, naravno, odmah dobila žestoke batine.
Posle ovog slučaja, Sudhamani je odlučila da, ukoliko je njeni roditelji ponovo uznemire sa veridbenim
predlozima, napusti kuću i nastavi njenu posvećeničku disciplinu u pećini ili nekom drugom usamljenom
mestu. O ovoj stvari braka, ona je bila odlučna, i imala je veru da njeni roditelji neće napravili sledeći
pokušaj za duže vreme.
Porodični loši postupci su nastavili da se pogoršavaju. Nevoljka da i dalje trpi situaciju, Sudhamani je
odlučila da pobegne od kuće. Isti dan, komadić novina je pao na zemlju pravo ispred nje. Podigla ga je i na
njeno zaprepašćenje, to je bio novinski isečak koji je obaveštavao o užasnoj sudbini devojke koja je pobegla
od kuće. Uzimajući ovo kao očigledan odgovor od Boga, Sudhamani je odustala od ideje da ode od kuće.
Sledeće prilike, žestoko uznemiravanje od strane njenih porodičnih članova je nateralo da odluči da
sebi oduzme život skačući u more. Razmatrajući ovu ideju, ona je mislila, “Ko umire? Ko se rađa? Ko može
da uznemiruje istinskog poklonika Gospoda?” Ovo jako ubeđenje je odagnalo iz njenog uma misao o
umiranju.
Ovih dana intenzivne sadane, Sudhamani nije mogla da spava ni u kojoj drugoj kući niti da jede hranu

[Type text] Page 35

koja je bila spremljena u kuhinji svetovne osobe. Ako bi se desilo da jede takvu hranu, postala bi veoma
nemirna i povraćala bi. Iz tog razloga, Sudhamani je uglavnom postila. Ako bi ostala u nekoj drugoj kući
gde su svetovni ljudi spavali, nije mogla da nađe ni trenutak mira. Da, ona se nije obazirala na san jer je
više volela da ostane budna i da meditira i priziva svoga voljenog. Čak se plašila da zaspe jer se bojala da
Krišna ne bi došao baš u tom trenutku i ona je mogla da propusti dugo iščekivanu viziju Njegove božanske
forme.
Čak na ovom stepenu, Sudhamani je nakako uspevala da obavlja svoje kućne poslove bez greške. Zbog
njenog napornog posla koji se nastavljao, seljani su je nazvali “Kaveri”. Kaveri je bio idealan karakter
obdaren svim vrlinama. Čak ako bi bila bolesna, išla bi od kuće do kuće da prodaje mleko. Kada su uvideli
njene užasne teškoće i njene uzvišene kvalitete, seljani su dobili ogromno poštovanje i ljubav prema
Sudhamani.
Gorka životna iskustva sa kojima se morala suočiti i brutalno okruženje u kojem je odrasla su uverili
Sudhamani u prolaznost i sebičnu prirodu svetovnog života. Samo duboko razmišljanje o životu i životnim
ciljevima su zaokupljali njen um. Razmišljala je o misteriji života i pomišljala, ‘O Bože, zar ne vidiš svu ovu
žalost i patnju? Da li sam ja sama na ovom svetu? Ko je moj stvarni rođak? Ko je moj otac i ko je moja
majka? Gde je istina u svemu ovome? Ako osoba uzme ljudsko telo, da li je osoba osuđena da pati?”
Sudhamani je uvek gajila saosećanje prema običnim ljudima koji su žudeli za momentalnim zadovoljstvima
svetovnog života. Ona se molila za njih, “O Gospode, molim Te, spasi one koji pate od neznanja, pogrešno
uzimajući prolazni svet za nešto veliko. Molim Te, daj im ispravno znanje.”
Damajanti je veoma volela krave. Iako su porodični članovi morali da pate, ona ne bi dozvoljavala da
krave prolaze kroz bilo kakve teškoće. U njenim očima krave su bile isto što i Bog. Za vreme sezone
jugozapadnih monsuna, Keralin rukavac je preplavljivao obale i postao jedno sa Arapskim morem, tako
uzrokujući poplave duž obale. U Idamanelu, kada bi u to vreme porodična staja bila poplavljena,
Damajanti bi spratila krave unutar kuće! Dnevna soba bi postala puna kravlje balege i urina. Svi porodični
članovi bi protestvovali i optuživali Damajanti, naravno, osim Sudhamani koja je volela krave čak više
nego što ih je volela njena majka zbog usrdne uloge koju su igrale u životu Šri Krišne.
Za nju su sve sezone bile jednako inspirativne; za nju je sve bila božanska igra. Uopšte nije bila
zabrinuta zbog vreline sunca koje je sve pržilo, obilnih pljuskova monsunske sezone, i hladnih strujanja
zime. Nije mogla da vidi ništa u prirodi osim njenog voljenog. Nije imala ništa da dobije od ovog sveta;
njen jedini cilj je bio da se sjedini sa lotosnim stopalima Šri Krišne. Čak i zvuk kiše koja je padala bi ispunio
Sudhamanino srce sa ljubavlju. Za nju su svi zvukovi predstavljali sveti slog ‘Aum’, naročito padanje kiše.
Ona bi pevala pesme u slavu Gospodu u sazvučju sa zvukom kiše. Sretno bi posmatrala kišu, vizuelizujući
Krišnu kako stoji u svakoj kapi kiše.
Kako se Sudhamanina duhovna praksa povećala, njena neprisutnost je postala sve očiglednija.
Ponekad bi ušla u kupatilo da se tušira gde bi je satima posle zatekli u nesvesnom stanju. Ova
Sudhamanina stanja su bila misterija za porodicu koja je bila uverena da je umno skrenula. Malena je bila
usamljeni putnik u svom vlastitom svetu. Kako možemo da zamislimo duhovne dubine ove nevine devojke
čija ljubav nije poznavala granice? Koja je sila, osim samoga Boga, vodila sve dublje i dublje ka
samoprosvetljenju?
Često, dok bi sakupljala lišće da nahrani koze, Sudhamani je bila u društvu malih prijatelja koji su je
uvek pratili gde god bi krenula. Oni su voleli njeno društvo; Sudhamani je bila njihov vođa. Sedeći na grani
drveta i otkidajući lišće, Sudhamani bi postala ophrvana jasnim osećanjem da je ona sama bila Krišna. Posle
bi se prisetila, “Svi dečaci i devojčice koji su stajali ispod mene izgledali su kao gopiji i gopike.”
Imala je mnoge božanske vizije. Krišna bi došao kasno u noć i pojavio se ispred nje. Božanski svirač
flaute bi uhvatio njene ruke i plesao sa njom. Drugi put bi se igrao sa njom i zasmejavao je. U ovim
blaženim trenucima, ona je plesala u božanskoj ekstazi ples Rade i Krišne. Tada bi začula očaravajući zvuk

[Type text] Page 36

Krišnine flaute. Na početku je mislila da je Krišna svirao Njegovu nebesku flautu stojeći negde pored nje,
ali onda bi shvatila sa zaprepaštenjem da je zvuk dolazio iz nje! Odmah bi briznula u plač i pala ispred Šri
Krišnine slike. Ako bi se desilo da je spavala, odmah bi se Krišna pojavo da je probudi. Sudhamani je posle
primetila, “Njegov ten je bio kombnacija tamno plave i svetlo crvene.” Ponekad bi videla namešten krevet i
različite vrste mirisnih cvetova. Hvatajući malenu za ruke, Krišna bi plesao sa njom. Poveo bi je iznad
oblaka i pokazao joj drugačije svetove i prelepe prizore. Ali Sudhamani je mislila, “Kakvu privlačnost ovi
svetovi imaju ako On nije tamo? On je esencija; spoljašnji izgled ovih svetova će nastaviti da se menja!”
Njeno uverenje je bilo čvrsto. Njen unutrašnji let ka njenom voljenom je bila česta pojava. Predanost malene
je bila potpuna.
Ponekad je Sudhamani videla Krišnu kako hoda pored nje. Drugi put, kada bi iznutra postala
poistivećena sa Krišnom, osetila bi da želi da skloni sve slike bogova i boginja sa zida, uključujući sliku
Krišne. “Ove slike su samo papir i boja; oni nisu Krišna! Ja sama sam Krišna!” Sledeći trenutak njen stav bi
se promenio, “Ne, ne bi trebala da sklanjam ove slike; ovaj portret mi je pomogao da dosegnem Krišnu. Sve
je prožeto Krišnom, vrhunskom svešću. Stoga je i ovaj portret To!”
Videći i shvatajući sve kao Krišnu, označilo je vrhunac godina žrtvovanja i žudnje. Sada su viđali
Sudhamani kako grli drveće, ljubi biljke i malu decu jer, gde god bi se okrenula, videla bi očaravajuću
formu Gospoda Krišne. Čak nije postojala ni bekonačno mala tačka u kojoj je bio odsutan.
Posle je rekla o tom vremenu,
“Gledala sam u prirodu i videla sve kao Krišnu. Čak nisam mogla da uberem ni jedan cvet jer sam
znala da je i to Krišna. Kada bi povetarac dodirivao moje telo, osećala sam da me Krišna miluje. Bila sam u
strahu da hodam jer sam mislila, ‘O, ja stajem na Krišnu!’ Svako zrno peska je za mene bio Krišna. Ponekad
sam imala jak dojam da sam ja Krišna. Postepeno je ovo postajalo prirodno stanje. Nisam više mogla da
pronađem bilo kakvu razliku između sebe i Krišne koji je boravio u Vrindavanu.”
Tako je Sudhamani postala učvršćena u okeanu čistog postojanja i blaženstva, i postigla je savršeni mir
uma. Međutim, porodica i ljudi u selu još uvek nisu znali o njenom poistovećenju sa vrhovnim. Iako je
spolja izgledala kao neka obična seoska devojka, iznutra je bila jedno sa Gospodom Krišnom što je bilo
prirodno stanje bivanja kao jedna stvarnost.

[Type text] Page 37

 Poglavlje peto

Za dobro sveta
“Sva božanstva hinduskog panteona koji pretstavljaju beskonačne aspekte jednog vrhunskog bića,
postoje i u nama takođe. Božanska inkarnacija može samom svojom voljom da manifestuje bilo koju
od njih radi dobra sveta. Božansko raspoloženje Krišne (Krišna bava) je manifestacija Puruše ili
čiste svesti koji je aspekat apsoluta.”

– Mata Amritanandamaji

[Type text] Page 38

 Vamsì vibhùéita karàt navanìra dabhàt
pitàmbaràt aruna bimba phalà taroçtàt
purnèntu sundara mukhàt aravinda nètràt
käçåàt param kimapi tatva maham na jàne

Ne poznajem drugu realnost osim Šri Krišne čije ruke drže flautu, koji je lep kao sveži kišni oblak, koji nosi
žutu haljinu, čije su usne crvene kao voće aruna bimba, čije lice je očaravajuće kao pun mesec i čije su oči
izduljene kao latice lotosa.

– Madusudana Sarasvati

Nastupanje Krišna bhave

M
lada Sudhamani čije je celo biće pronašlo večiti odmor u vrhovnom se sada borila da nastavi sa
kućnim poslovima kao pre. Teško se mučila da obavi svoje obaveze, ali, kao što ćemo da
vidimo, božansko to nije imalo u planu za nju.
U sredu uveče, septembra 1975. godine, desili u se određeni događaji koji su kasnije označili početak
novog poglavlja u analima indijske duhovne istorije. Sudhamani je tek završila sa sakupljanjem trave i
vraćala se kući oko pet popodne u društvu svog mlađeg brata Satiša. Nosila je veliki svežanj trave na svojoj
glavi, bila u svom uobičajenom uzvišenom raspoloženju dok je melodija posvećeničke pesme bila na
njenim usnama. Kada su njih dvoje prošli ulaznu kapiju susedne kuće na severnoj strani Idamanela,
Sudhamani je naglo stala. Čula je zadnje stihove Šrimad Bagavatama koji se čitao naglas u dvorištu 19 jedne
kuće. Čitanje je prestalo i posvećeničko pevanje je tek otpočelo.
Sudhamani je zastala i postala nepokretna, uhvatila je trenutak i izgledalo je da pažljivo sluša pevanje.
Iznenada se njeno raspoložnje dramatično promenilo. Svežanj trave je pao sa njene glave dok je trčala na to
mesto i stala usred poklonika koji su se sakupili tamo. Obuzeta božanskim blažensvom, njeno unutrašnje
poistovećenje sa Gospodom prelilo se u spoljašnje biće i preobrazilo njene karakteristike i pokrete u one od
Šri Krišne!
Poklonici su bili zapanjeni i verovali su da je Šri Krišna zaista iznenada došao da ih blagoslovi u formi
ove seoske devojke. Sudhamani je upitala jednog od poklonika da donese malo vode koju je ona poškropila
po svima kao svetu vodu. Novosti o Sudhamaniinoj božanskoj manifestaciji su se brzo proširile, i ubrzo se
skupila velika grupa. Neki skeptici su davali primedbe o božanskom stanju malene govoreći, “Ako si zaista
Gospod Krišna, onda nam moraš dati dokaz putem čuda. Inače, kako možemo da ti verujemo?” Odmah je
stigao odgovor,
“Objekat koji ne postoji ne može da se dovede u postojanje. Sve stvari su zaista samo projekcija uma.
Imajući stvarni dragulj unutar sebe, zašto žudeti za imitacijom? Čak iako je čisto biće unutar tebe, neznanje
ga zaklanja!”
U nemogućnosti da shvate ovu uzvišenu istinu izgovorenu od strane one koja je bila ustoličena u
čistom biću, oni su od nje zahtevali uvek iznova da pokaže čudo. Sudhamani je odgovorila,
“Nisam zainteresovana da učinim nekoga vernikom pokazujući mu čudo. Moja namera nije da
pokazujem čuda. Moj cilj je da inspirišem ljude sa željom za oslobođenjem putem spoznaje njihovog
večitog Jastva. Čuda su iluzorna. Ona nisu bit duhovnosti. Ne samo to, jednom kad se prikaže čudo,
zahtevaće se da se vidi uvek iznova. Nisam ovde da stvaram želje nego da ih otklanjam.”
Skeptici su navaljivali, “Ne, nećemo pitati ponovo; pokaži nam čudo jednom, nećemo zahtevati

19Svaki mesec jedno domaćinstvo iz susednog sela koje je pripadalo čoveku po imenu Šri Narajanan, bi organizovalo čitanje ovoga
velikog epa koji opisuje život i zabave Gospoda Krišne.

[Type text] Page 39

ponovo!” Na posletku, Sudhamani je pristala, “Da usadim veru u vas, učiniću to jednom, ali nikad više mi
se ne pribižavajte s takvim željama. Oni koji sumnjaju, neka dođu na isto mesto na dan sledećeg Šrimad
Bagavatam predavanja.”
Kada se održavalo sledeće Bagavatam predavanje, velika grupa se sakupila u kući i napolju. Nevernici
su se čak popeli na drveće i čučali na krovu, nadajući se da će obelodaniti prevaru. Otkrivajući njeno
jedinstvo sa Šri Krišnom, Sudhamani je rekla jednoj osobi koja je sumnjala da donese bokal vode kojom je,
kao i pre, poškropila poklonike kao svetom vodicom. Onda je pitala istog čoveka da uroni prste u ostatak
vode. Na čuđenje svih, voda je postala čisto mleko! Mleko su onda podelili grupi ljudi kao sveti poklon od
Boga. Onda je Sudhamani pozvala sledećeg skeptika pitajući ga da umoči svoje prste u bokal. Mleko u vrču
se pretvorilo u slatki i mirisni puding (pančamritam) koji je bio napravljen od mleka, banana,
neprerađenog šećera, suvog grožđa i kamenog šećera. Svi prisutni su vikali, “O Bože! O Bože!” i verovali
su da su zaista u božanskom prisustvu Gospoda Krišne. Pančamritam je bio podeljen između više od
hiljadu ljudi koji su se sakupili, pa ipak, vrč je ostao pun. Neki ljudi koji su sedeli daleko pored malog
banjan drveta na obali su dobili satki puding, ali sadržaj posude se nije smanjivao. Neki skeptici koji još
uvek nisu bili zadovoljni su rekli da je događaj bio hipnotički podvig, insistirajući da će pančamritam
nestati za nekoliko sekundi. Ali na njihovu žalost, nije nestao, i slatki miris je ostao nekoliko dana na
rukama svih. Ovaj događaj je veoma povećao veru ljudi u selu koji su sada čvrsto verovali u Sudhamaninu
božanskost.
Ukazujući na dolazak Krishna bhave, Sudhamani je objasnila,
“U ranim danima sam plesala u blaženstvu i kretala se sama, ostajući u Krishna bavi, ali niko to nije
znao. Jednog dana osetila sam veliki nagon da se sjedinim sa vrhunskim bićem bez povratka. Onda sam
čula glas koji je iznutra govorio, ‘Hiljade i hiljade ljudi na svetu su ogrezli u bedu. Imam mnogo posla za
tebe, za tebe koja si jedno sa Mnom.‘“
Nakon što je čula ovaj glas, Sudhamani je manifestovala svoje unutrašnje jedinstvo sa Gospodom
Krišnom ljudima u selu. Sudhamani je nastavila,
“Bila sam u mogućnosti da znam sve o svima. Ja sam bila potpuno svesna da sam ja Krišna, ne samo za
vreme te određene manifestacije, nego celo vreme. Nisam osetila, ‘Ja sam velika’. Kada sam videla ljude i
znala njihove patnje, osetila sam veliko sažaljenje prema njima. Bila sam svesna poklonika koji su mi se
klanjali i oslovljavali me sa ‘Gospode’. Mogla sam da razumem žalost poklonika, čak i bez da mi kažu.”
Od tada pa nadalje, Sudhamani je redovno otkrivala Krišna bavu pored malog banjan drveta koje je
raslo na zapadnoj strani Idamanela pored puteljka na obali. Oko drveta je raslo lepo cveće. Nekoliko
godina pre toga, ljudi u seli su planirali da tamo sagrade hram. Neki mladi ljudi iz sela su posadili još jedno
banjan drvo i zapalili svetu uljnu lampu da svečano ukrasi mesto za hram.
Sugunanandan je podsticao mlade ljude, pa i sam aktivno učestvovao u ovim naporima. Njegova stara
majka, Madavi, često je išla sa Sudhamani i dolazila svako veče da upali uljnu lampu i da peva neke svete
pesme. Mala koliba, pokrivena sa ispletnim lišćem kokosa, je bla sagrađena ispred banjan drveta, i slike
Gospoda Krišne i majke Kali su potom postavljene u nju20.
Nekoliko godina posle, ovo je postalo mesto gde je Sudhamani otkrila svoju jednakost sa Gospodom
Krišnom. Komad zemlje bio javni posed i to je bilo pogodno mesto za ljude da se sakupljaju i učestvuju u
blagoslovnoj Krišna bavi. Ležeći horizontalno na tankoj grani banjan drveta, Sudhamani bi zauzela pozu
anantasajane Gospoda Višnua koji se naslanjao na zmiju sa hiljadu glava, Anantu. Svojom voljom njeno
telo bi tada postalo lagano kao vazduh. Bio bi to predivan prizor za poklonike.
Sveto mesto je postalo pravi Vrindavan, obitavalište Šri Krišne i atmosfera je bila prožeta sa
posvećeničkim pevanjem u slavu Gospoda. Poklonici su počeli da se sakupljaju na tom mestu, ne samo radi
izuzetno povoljnog daršana Šri Krišne, nego da olakšaju svoje probleme. Nevolje poklonika bi misteriozno

20Ovo malo svetilište je smešteno pored šljunčanog puta koji vodi od ašrama ka okeanu.

[Type text] Page 40

nestale nakon što bi svoje teškoće predali Sudhamani za vreme Krišna bave.
Tih dana, kada su se ljudi molili za rešenje njihovih problema, Sudhamani, kao Krišna, bi im dala
uputstva da zapale komadić kamfora na njenom isplaženom jeziku. Ona bi to zatim progutala zajedno sa
vatrom! Nakon što bi se bava završila, niko nije mogao da pronađe nikakav trag na njenom jeziku. Ova
praksa je takođe učvrstila veru ljudi.
Vesti o Krišna bavi su se brzo proširile, i ljudi iz Kerale i drugih delova Indije su počeli da hrle u
Parajakadavu. Ovo je označilo početak hodoščašća u ovo sveto mesto koje se nastavilo do dana današnjeg
sa uvek povećavajućim brojem tragaoca. Neki ljudi bi dolazili pitajući za olakšanje od bolesti, neki su tražili
slobodu od materijalnih nedaća, neki bi dolazili iz znatiželje, a drugi su pak dolazili iz posvećenosti. Ali
jedna stvar koju su svi oni otkrili je bila da bi nakon dolaska ka Sudhamani pronalazili rešenje za njihove
probleme.
Jedna grupa lokalnih nevernika počela da je da dolazi sa nadom da će otkriti prevaru kako su oni videli
Sudhamanino božansko stanje. Ali malena je ostala uravnotežena pod svim okolnostima. Posle je objasnila,
“Za vreme bave, razne vrste ljudi su dolazile da me vide, neki iz posvećenosti, drugi radi rešenja
njihovih svetovnih problema, a treći radi olakšanja od bolesti. Nikoga nisam odbacila. Da li mogu da ih
odbacim? Da li su oni drugačiji od mene? Zar nismo svi zrnca brojanice koja su nanizana na životnu nit?
Ljudi me vide prema nivou mišljenja svakoga od njih. I oni koji me vole i oni koji mrze su isti za mene.”
Za vreme prve dve Krišna bave, Sugunanandan je bio poslovno van grada. Kada je čuo o misterioznom
preobražaju svoje ćerke, on je posumnjao da je to neka nedijagnostikovana bolest. Međutim, odlučio je da
sam vidi Krišna bavu pre nego što bilo šta odluči. Stoga je zakazao čitanje Bagavatama u Idamanelu, i na taj
dan Sudhamani je ponovo otkrila njenu jednotu sa Šri Krišnom. Videći božansko stanje svoje ćerke koja je
od rođenja bila puna iznenađenja, Sugunanandan se zatekao u čudu i nije mogao da prozbori ni reč. Od
onda je Sugunanandan, koji je oduvek bio vatreni poklonik Gospoda Krišne, učestvovao u svim bava
daršanima koji su postali redovan događaj u ovom svetom obalnom, ribolovnom mestu.
U to vreme njeni roditelji su još uvek verovali da su Sudhamanina božanska stanja samo rezultat
zaposedanja Gospoda Krišne i da su njene posvećeničke prakse bile privremena skrenuća uma koja će
prestati jednog dana. Oni su čekali da dođe dan udaje. Ali oni se ne mogu optuživati zbog njihovih
pogrešnih viđenja jer oni uopšte nisu bili svesni velikih duša i njihovog ponašanja. Imali su jednostavno
viđenje Boga: Njegove manifestacije na zemlji su bile, u njihovim umovima, strogo ograničene na idole
bogova i boginja u svetilištima i hramovima. Bog se nije mogao naći drugde, a najmanje od svega u
njihovoj ekscentričnoj ćerki!
Uprkos njihovim prošlim iskustvima, roditelji su ponovo napravili dogovor za Sudhamaninu udaju, i
ponovo je Sudhamani žestoko zapretila prospektivnom mladoženji koji je bio dovoljno srećan da stigne u
Idamanel. Konačno, Sudhamani je ljutito upozorila svoje roditelje, “Ako uspete da me udate, ubiću čoveka,
i onda se vratiti u Idamanel!”
Roditelji koji su doživeli gorak neuspeh u pokušajima da udaju Sudhamani, su odlučili da potraže
savet dobro poznatog astrologa21 koji je živeo daleko i nikad nije čuo za Idamanel, Sudhamani ili njeno
božansko stanje. Roditelji su bili puni očekivanja da će konačno zaobići njenu tvrdoglavost. Nakon što je
video Sudhamanin horoskop, astrolog se okrenuo prema Sugunanandanu i rekao svečanim tonom, “Ova
devojka je Mahatma (velika duša ili svetica)! Ako brak još nije ugovoren, molim vas, nemojte da činite
nikakave daljnje aktivnosti da je udate. Ako je brak ugovoren, opozovite ga odmah jer ćete inače morati da
pretrpite veliku nevolju; to će biti uzrok velike žalosti za vas.” Očajni otac se vratio kući teškog srca. Svi
planovi za Sudhamaninu udaju su propali.
Kad su ljudi shvatili da su Sudhamanine manifestacije Krišna bave bile istinite, sve više njih je dolazilo
po blagoslov. U isto vreme, neki ljudi su došli nadajući se da će iskoristiti Sudhamaninu božansku dobrotu

21U Indiji, venčanja se tradicionalno organizuju od strane roditelja nakon što astrolog pogleda sinovljev ili ćerkin horoskop.

[Type text] Page 41

da unaprede svoje sebične motive i zarade novac. Jedne noći neki ljudi su se približili Sudhamani da vide
da li može da podlegde iskušenju novca. Oni su joj ponudili veliku sumu ako im pokaže neka čuda.
Sudhamani se glasno nasmejala i ljubazno im rekla,
“Ja nemam ništa da dobijem pokazujući čuda. Moj cilj nije da dobijem slavu i materijalni napredak
pokazujući čuda. Postoji ogromno i nepotrošivo blago božanskog u nama. Odbacujući to, zašto bi neko
trčao za privremenim i beznačajnim bogatstvom sveta? Nesebična služba Bogu i čovečanstvu u patnji je
moj životni cilj. Ja nisam ovde da zaradim bilo šta nego da se odreknem svega radi sreće drugih.”
Svaki dan broj posvećenika se povećavao jer su oni koji su prethodno posetili Sudhamani za vreme
Krišna bave delili divna iskustva sa drugima i inspirisali druge da potraže svoje utočište u njoj. Obala oko
banjan drveta je postala ispunjena posvećeničkim pevanjem, a seljani, zaboravljajući na njihove razlike, su
se sakupljali da zajedno prime blagoslov.
Jednom prilikom, ogromna grupa poklonika se skupila kod svetog hrama kod banjan drveta za vreme
Krišna bave. Iznenada, tamni, preteći olujni oblaci su se nadvili nad njihovim glavama i ubrzo zatim se
sručila obilna kiša. Kako nigde u blizini nije bilo skloništa, poklonici su jednostavno stajali i čekali na
neizbežno kupanje. Ali na zaprepašćenje svih, ni kap kiše nije pala na mesto gde su se okupili poklonici,
iako je kiša pala u bujicama svuda oko njih!
U to vreme pojavila se otrovna kobra koja je često plašila ljude po selu, i to naročito noću. Ljudi su
često viđali kobru kako slobodno puzi unaokolo i svi su se plašili da po noći šetaju duž obale. Neki od
seljana su se približili Sudhamani za vreme Krišna bave da se pomole za rešenje. Onda se jedno veče zmija
od koje su se svi plašili pojavila za vreme njenog božanskog stanja. Grupa se raštrkala, ježeći se u daljini.
Sudhamani je bez straha uzela kobru i dotakla njen rašljasti jezik sa svojim! Nakon toga je pustila. Nikad
više seljani nisu bili u nevolji sa otrovnom zmijom i ponovo su mogli da slobodno šetaju duž obale.
Jednom prilikom ‘Deca majke mora,’ kako su ribari bili poznati, su gladovala jer danima nisu mogli da
ulove ribu. Prišli su Sudhamani za vreme Krišna bave i ispovedili joj svoje jade. Dajući im tulsi list 22, ona im
je dala uputstva da mladi dečak baci list u more na određenom mestu i da onda love tamo. Da bi je testirali,
ribari nisu delovali u skladu sa njenim savetom nego su joj pristupili ponovo za vreme sledećeg daršana
(viđenja). Pre nego što su izustili i reč, Sudhamani je ukazala na njhov nestašluk i ponovo im dala tulsi list.
Iznenađeni i puni kajanja, oni su prihvatili list i zaputili se na more, ali nekako nisu uspeli da ga bace na
određeno mesto. Ona se sažalila na njih za vreme sledećeg daršana i blaženo plesala na obali, i na taj način
dala svoj blagoslov. Na veliku radost ribara i olakšanje, sledeći dan je ogromno jato riba doplivalo do obale.
Nikad pre u istoriji sela nije bio tako bogat ulov. U druga dva navrata Sudhamani je uradila slična čuda kao
odgovor na iskrene molitve ribara. Ali Sudhamani nije negovala naklonost niti je ohrabrivala ovu sebičnu i
željom podstaknutu ljubav seljana.
Iako je Krišna bava bila spoljašnja manifestacija Sudhamanine beskrajne duhovne moći koju je ona
izražavala kroz formu Krišne, njeni roditelji i većina seljana su verovali da je ona bila privremeno
zaposednuta Gospodom Krišnom za vreme bave. Njen stariji brat i roditelji su isto tako imali ideju da je
ona patila od šizofrenije ili neke druge mentalne zablude. Sudhamani je bila voljna da im dopusti da u to
veruju. U tom trenutku, navodno, ona je bila zadovljna da su ljudi osećali ljubav prema Bogu i olakšanje od
njihovih svetovnih patnji kao rezulat bava daršana. Ova božanska drama je trebala da se odigra nadalje u
svojim činovima i u odgovarajućem momentu prema potrebama ljudi.
Iako su poklonici mogli da se slobodno sakupljaju pored obale mora, obavljanje bava daršana tamo je
imalo svojih neostatka. Neki bi dolazili radi poštovanja i božanske ljubavi, a uporna grupa je dolazila da
zlostavlja i uznemiruje Sudhamani. Ne samo to, nego i brzo povećanje broja poklonika je uzrokovalo neki
čudni razvoj događaja oko banjan drveta. Jedna samomotivisana grupa seljana je formirala čak

22Tulsi je vrsta bosiljka i smatra se da je bio sveta i obredna biljka Šri Krišne.

[Type text] Page 42

administrativni odbor koji je brzo odlučio da uspostavi zaključanu kutiju za novčane priloge za sebe. Ovo
je bilo upozorenje o stvaranju problematičnog saveza.
Ovi događaji su učinili Sugunanandana veoma tužnim. Jedne noći je prišao Sudhamani za vreme
Krišna bave i izrazio svoju zabrinutost, “Za mene je veoma teško da gledam kako vršiš bava daršan pored
ceste. Takođe mi je nepodnošljivo da slušam kako Ti se nevernici rugaju. Pored ostalog, Ti si moja ćerka, i
moje se srce slama što vidim da si okružena sa raznim vrstama ljudi na javnom mestu.” Rekavši ovo,
briznuo je u plač.
Sudhamani mu je odgovorila, “U tom slučaju Mi daj drugo mesto da primam Svoje poklonike. Ako
nema drugog mesta, biće dovoljna i staja.” Sugunanandan je to spremno prihvatio i dogovoreno je da se
popravi staja. Staja je cementirana , a zid je postavljen po sredini deleći je na dva dela. Jedna strana je ostala
staja, a druga je pripremljena za bava daršan. Sve četiri strane su prekrivene ispletenim palminim lišćem.
Uskoro se bhava daršan premestio sa obalnog svetilišta pored banjan drveta u Idamanel gde se
nastavio do dana današnjeg. Za vreme Krišna bave, Sudhamani je sada bila u novoizgrađenom svetilištu.
Naslanjajući se na poluzid, ona bi povremeno pružila ruku preko zida i stavljala je na jednu od krava sa
druge strane.
Jedne noći za vreme Krišna bave, Sudhamani je pozvala svog oca i rekla mu,
“Moji poklonici će dolaziti sa raznih strana i izdaleka. Mnogi od poklonika će se trajno nastaniti ovde.
Moraćeš da se suoočiš sa mnogim preprekama, ali ne boj se. Pretrpi sve. Ne osvećuj se nikom. Ne budi
zavisan. Ne traži ništa od nikoga. Sve što ti je potrebno će ti stići i bez pitanja. Uvek daj deo onoga što
primiš u dobrotvorne svrhe. U određeno vreme, ovo mesto će postati veliki duhovni centar. Malena će
putovati širom sveta mnogo puta. Iako ćeš morati da propatiš mnogo u biskoj budućnosti, Bog će te uvek
blagosloviti i dati ti za tvoje potrebe. Tvoja rodbina, pa i ljudi u selu će te mrzeti i zlostavljati, ali u svoje
vreme oni će postati tvoji prijatelji. Hiljade Mojih poklonika će postati kao tvoja vlastita deca. Od ovog
dana, malena je zauvek čista.”
Još jednom, Sugunanandan je bio zapanjen! Njegova tamno plava ćerka koja je pretrpela nebrojene
batine od njegovih ruku, će ići po svetu?! Zašto, nikad nije bia dalje od Kejp Komorina! 23 Hiljade ljudi će
dolaziti u Idamanel? Gde će pobogu svi oni ostati? Kuća je bila premala! I šta je bilo značenje njenih reči da
je malena zauvek čista?24 Iako su ove reči ostavile dubok utisak u Sugunanandanovom umu, u to vreme on
ih je odbacio kao ludi iskaz. Tek nakon mnogih godina, on je shvatio apsolutnu istinu onoga što mu je
njegova ćerka rekla taj dan.
Neki od ljudi iz mesta su shvatili da su njihovi interesi pretrpeli zbog premeštanja Krišna bave, i glasno
su protestvovali govoreći, “Mi ne želimo Boga koji sledi želje svoga oca!” Poklonici koji su pevali kod
svetilišta kod banjan dreveta, sada su se podelili na dve grupe. Jedna grupa je objavila njeno protivljenje u
obliku nesaradnje, dok je druga grupa došla u Idamanel da peva bhađane (posvećeničke pesme) za vreme
bava daršana kao i pre. Ogorčena mesnom grupom poklonika, grupa seljana koja se protivila, je počela
dolaziti u Idamanel samo sa jedinom namerom, a to je bilo da se svađa i da uzrokuje probleme. Oni su
otvoreno zlostavljali pevače bhađana dok su pevali tokom bava daršana. Ova protivnička grupa koja se
sastojala od muškaraca i žena je nastavila sve dok Sugunanandan jednog dana nije bio postao prezasićen
događajima. On i još neki poklonici su ih poterali iz Idamanela, ali ovo je bio samo početak problema.

23Kejp Komorin ili Kanja Kumari je južna tačka Indije, dvesta kilometara južno od Parajakadavua.
24Nakon što su Krišna bave počele, Sudhamani nije imala svoj mesečni cikluus.

[Type text] Page 43

 Racionalistički pokret

Neki iz te prkosne grupe su bili sinovi velposednika iz sela. Oni su se potpuno povezali u osniivanju
organizacije koju su imenovali “Odbor za otklanjanje slepih verovanja”, takođe poznat kao “Racionalistički
pokret.” Uspeli su da okupe hiljadu mladih iz trinaest obalnih mesta i počeli su njihovu kampanju da
zaustavi Sudhamanina božanska stanja.
Seljani su voleli vrlu i plemenitu Sudhamani od njenog detinjstva kada ih je pozdravljala svakoga jutra
sa njenim očaravajućim pevanjem Krišni. Nadalje, imali su čvrstu posvećenost i veru u njena božanska
stanja, ali Sugunanandanova nepopustljiva priroda je pogoršala prikrivena osećanja zavisti i neprijateljstva
nekih od njih. Od početka Krišna bave, Sudhamani je upozorila svog oca za vreme jednog daršana da se ne
svađa ni sa kim niti da se osvećuje ikome ko joj se suprostavlja. Ne obraćajući pažnju na njen božanski
savet, Sugunanandan je preduzeo neke korake protiv odbora koji su samo pojačali neprijateljstvo
takozvanih racionalista.

Počeli su da smišljaju slogane izrugujući Sudhamani. Onda su štampali obaveštenja ispunjena

neosnovanim i nerazumnim kriticizmom Sudhamani. Njihova osvetnička kampanja se nije zaustavila tamo;
njihov napor da ozloglase Sudhamani i da zaustave Krišna bave je tek započeo. Njihov sledeći korak je bio
da podignu lažnu policijsku tužbu protiv nje, izjavljujući da vara ljude u ime posvećeničke ljubavi! Kao
rezultat ove tužbe, neki policajci su došli u Idamanel da je ispitaju. Potpuno neuznemirena, Sudhamani je
rekla oficirima, “Molim vas, uhapsite me ako želite, i odvedite me u zatvor. Ovde mi porodica i seljani ne
dozvoljavaju da meditiram. Bar ću u zatvoru imati osamu da meditiram na Boga. Ako je to Božja volja,
neka bude tako.” Nakon što je to rekla, ispružila je ruke. Policajci su bili veoma zadivljeni njenim hrabrim,
ali nevinim nastupom prema njima i situaciji. Nekolicina je misla da mora da je luda, a drugi su bili očarani
njenom ličnošću, pa im je bilo žao da je jedna tako velika duša bila grubo sramoćena i progonjena ni radi
čega. Ovi oficiri su joj odali poštovanje i napustili Idamanel. Sudhamani je komponovala sledeću pesmu za
vreme lažne tužbe i policijske istrage:

Bhagavane Bhagavane

Ti si saosećajan prema poklonicima...

O čista svesnosti!
Uništavaču svih grešaka!
Zar postoje samo grešnici na ovom svetu?

O Bhagavane! O Bhagavane!25
Ko postoji da da usmerenje na stazi ispravnosti?
Esencijalni principi26 se samo nalaze
Štampani na stranicama knjiga...

O Bhagavane! O Bhagavane!
Što jedan vidi je samo
Lažano zaodevanje i koještarija.
O Kana, molim te zaštiti me i
Ponovo uspostavi ispravnost!

25O Gospode! O Gospode!

26Ovo se odnosi na večite duhovne istine koje su navedene u vedskim svetim spisima.

[Type text] Page 44

 Jedne večeri, u sumrak, dok je trajalo posvećeničko pevanje, drugi policajac koji nije bio zadovoljan sa
prvom istragom je došao u Idamanel na osnovu neke nove tužbe. Na njegovo iznenađnjene, atmosfera je
imala umirujući efekat na njega i nemogavši da nađe išta uvredljivo ili pogrešno, on je takođe otišao bez
reči.
Napasnici su još uvek nastavljali da čine napor da zaustave Sudhamanina božanska raspoloženja. Oni
su se sada okrenuli mnogo direktnijim i nasrtljivijim taktikama da ostvare svoje željene ciljeve. Njihov
sledeći plan je bio da dolaze u Idamanel u malim grupama za vreme bava daršana i da zgrabe Sudhamani
za vreme božanskog raspoloženja, da na taj način obeščaste Sudhamani i da u isto vreme prikažu prevaru
od daršana. Oni su nameravali da se grubo ponašaju nakon što je uhvate. Ove siledžije su bile uverene da
će njihov direktni plan uspeti jer su se ponosili sa svojom hrabrošću i snagom. Međutim, pre nego što se
noć završila, otišli su iz Idamanela posramljeni jer, iz nekog neobjašnjivog razloga, ni jedan među njima se
nije usudio da se približi Sudhamani za vreme njenog božanskog raspoloženja.
Nezaustavljeni, oni su sada unajmili crnomagijaša koji je bio ozloglašen zbog njegovih ubitačnih
vradžbina. On je sam došao u Idamanel i ponudio Sudhamani neki takozvani ‘sveti prah’ u kojem je
prizivao zle sile. Ovaj prah je bio pripremljen od ugljenisanog tela kobre i bio je poznat kao toliko moćan da
su njegovi loši efekti uzrokovali smrt osobi kojoj je dat. Čak i primiti takav prah u svoje ruke se smatralo
lošim znakom koji donosi veliku nevolju. Potpuno svesna navodnih posledica, Sudhamani je uzela prah i
natrljala ga po telu ispred pogrešno vođenog čoveka. Mislila je za sebe, “Ako će telo stradati od ovoga,
neka tako bude. Ako je Božja volja, kako bilo ko može da je izbegne?”Bezobzirni čovek je dugo čekao da
osvedoči očajnički efekat njegove vradžbine koja se nikad nije materijalizovala. Kako se ništa neobično nije
desilo čak ni nakon mnogih sati, konačno je morao prizna potpuni poraz i da ode.
Sada očajni da dokrajče Sudhamani i njena božanska raspoloženja, napasnici su pokrenuli njihov
najpodmukliji plan. Ušli su u hram za vreme Krišna bave i ponudili Sudhamani čašu smrtonosnog mleka
pomešanim sa otrovom. Sudhamani je besprekorno igrala njenu ulogu. Ljubazno se smešeći, ispila je celu
čašu bez oklevanja. Ubitačni neprijatelji su zabrinuto čekali unutar svetilišta da vide kako će Sudhamani da
padne presavijajući se u grčevima i da umre. Na njhovu veliko zaprepašćenje, posle nekoliko trenutaka
Sudhamani se okrenula u njihovom smeru i povratila otrovno mleko pravo ispred njih i nastavila da prima
poklonike kao da se ništa nije desilo. Racionalisti su pobegli i privremeno odustali od svoje kampanje
protiv nje. Druga prepreka sa kojom se Sudhamani stalno susretala je bio stav njene vlastite porodice.
Uprkos neprekidnim uznemirenjima koje je primala iz njenih odnosa, Sudhamanin um se nikad nije
pokolebao u svom spokoju, toleranciji i saosećajnoj odlučnosti da ublaži bol i patnju, bilo prijatelju ili
neprijatelju, porodici ili strancu.
Stvaranje neprijateljske organizacije i zla namera organizacije da povredi nevinu Sudhamani stvorili su
velike mentalne nevolje za Sugunanandana. Tokom ovog perioda, Sudhamanina navika je bila da provodi
noći napolju i meditira pod nebom punim zvezda. Od detinjstva, ona je uvek smatrala osamu svetom, kao i
tišinu noći kada je mogla bez ometanja da prjateljski razgovara sa božanskim i da pleše u blaženstvu i
bogoopojnom raspoloženju.
Sugunanandanov strah za njegovu ćerku bi se povećao kada bi pomisilo da su je njeni neprijatelji mogli
krišom napasti dok je sedela i meditirala u samoći. Tako joj je jednoga dana zapovedio, “Ćerko, dođi da
spavaš u kući!” Sudhamani je ohrabrila njenog oca, “Ja nemam svoju kuću. Draže mi je da spavam napolju.
Bog je sveprisutan. On je svuda, napolju i unutra. Stoga, zašto bi se brinula? Ako neko dođe da me povredi,
Bog će me sačuvati.”
Šro se tiče Damajanti, kada bi Krišna bava počela, imala je veru u Krišnu, ali kada bi bava završila,
njeno povređivanje ćerke bi se i dalje nastavljao. Verovala jer da je Sudhamani bila opsednuta od strane
Krišne samo za vreme bava daršana, a da je inače ostala njena ponizna sluga i ekscentrična ćerka. Posle

[Type text] Page 45

nastupanja Krišna bave, Damajanti nije imala izbora nego da isključi Sudhamani iz njenih kućnih obaveza
jer je u bilo kojem trenutku njen um mogao da se vine u samadi bez obzira gde je bila. Ako bi kuvala ili
gazila kroz rukavac, ova potpuna opijenost bi je dovela u stvarnu opasnost.
Kao što je prethodno rečeno, Damajanti je bila veoma stroga u vezi ponašanja njene ćerke. Ona je
zabranjivala Sudhamani da razgovara sa bilo kojim poklonikom posle daršana, naročto sa mladićima. Ako
bi to učinila, Damajanti bi je išibala i pretukla bez oklevanja. Ona je još uvek verovala da će njeno neobično
ponašanje da obeščasti porodicu! Iako je Sudhamani bila iznad svih vezanosti i odbojnosti, roditelji su je
pogrešno smatrali za običnu devojku sa svim ljudskim osećanjima i privlačnostima, osim za vreme bava
daršana. Ostaje nam samo da se pitamo kako su oni koji su joj bili najbliži bili najmanje sposobni da
prepoznaju njen stalni boravak u bogosvesnosti.
Najtvrdoglaviji član porodice je bio Subhagan, Sudhamaniin stariji brat. Nije mogao da prihvati
ponašanje svoje sestre koja je primala poklonike i bio je potpuno netrpeljiv prema njenom ekstatičnom,
posvećeničkom pevanju i plesanju. Sudhamani, koja je bila iznad svih duanosti, primala je i muškarce i
žene, decu, kao i starije, na isti način. Ovo bi razljutilo Subhagana koji je, pored toga što je bio ateist,
žestoko verovao da su žene bile niže od muškaraca i da su trebale da budu tihe i nevidljive. Smatrao da je
njegova sestra šizofreničarka i pokušavao je svim silama da stvori što više prepreka za nju.
Jednog dana, on je namerno polupao uljnu lampu koju su poklonici držali upaljenom u hramu za
vreme Krišna bave. Oni koji su došli te noći na daršan su bili veoma obeshrabreni da vide da je lampa
razbijena jer nisu imali drugu da je zamene. Kada je videla njihova nesrećna lica, Sudhamani je upitala neke
poklonike da donesu nekoliko školjki, stave fitilje u njih i upale ih, iako nije bilo ulja. Onda se nemoguće
desilo. Ne samo da su fitilji osvetljavali, nego su goreli cele noći sve dok Krišna bava nje završila, čak i bez
kapi ulja! Kada su upitali kako je bilo moguće da se to događalo, Sudhamani je jednostavno rekla, “Lampe
su gorele cele noći radi sankalpe27 poklonika.” Sledećeg bava daršana, poklonik koji nije bio svestan da je
uljna lampa razbijena, kao ni pratećeg događaja, ponudio je uljne lampe za svetilište. Odgovarajući na
pitanja poklonika, objasnio je da je imao san u kojem mu je bilo rečeno da ih donese.
Neki od seljana koji su bahato ismejavali Sudhamani morali su da se suoče sa velikom katastrofom u
životu. Sledeći je bio takav događaj.
Sudhamani se vraćala kući nakon posete obližnje kuće. Pored staze je stajala grupa seljana. Kad je
prošla pored njih, Sudhamani je čula kako je jedan od njih zadirkuje. Bogati seljak je govorio drugom
čoveku zvučnim glasom, “Vidiš ovu devojku? Ona je luda. Uvek peva, pleše i pretvara se da je Krišna. Koja
budalaština! Ovo je slučaj emotivne histerije. Kad bi je njen otac samo udao, njena bolest bi bila izlečena.”
Kada su čuli kritiku, njegovi prijatelji su počeli da se smeju. On je nastavio egoistično, “Ako njenom ocu
treba miraz, spreman sam da mu dam kredit od dve hiljade rupija da je uda. Moram to da mu kažem
danas!”
Sudhamani nije prozborila ni reči. Po dolasku kući, odjurila je u porodično svetilište i zaključala se.
Sedela je unutra i počela je da se jada Krišni, “O Krišna, zar ne čuješ šta govore? Zovu me ludom! Oni ne
znaju ništa o Tvojoj lepoti i umesto toga oni bi me vezali za njihov način egoističnog života. O Krišna,
zaštitniče onih koji traže Tvoju zaštitu, zar si me i Ti napustio? Ako je tako, ko će onda Tebe slaviti u ovom
očajnom stanju? Da li je ovo nagrada za suze koje sam lila misleći samo na Tebe? Da li je ova ljubav i
posvećenost samo buncanje lude devojke? Svih ovih dana Ti si bio moja uteha. Na plavom nebu vidim
Tvoje lice, u talasima vidim Tvoju plešuću pojavu. Jutarnja pesma golubice je melodija Tvoje božanske
flaute! O Krišna, Krišna...” Tako se moleći, ona je počela jecati i pala je na pod.
U međuvremenu, bogati čovek koji je zadirkivao Sudhamani je pripemao svoje ribarske brodove i
mreže za ribolov toga dana. Kad je skupio svoje radnike, otisnuo se na more. Taj dan su imali izuzetno

27Čista namera.

[Type text] Page 46

dobar ulov i svi su radosno veslali nazad na obalu.
Tokom povratka, neki od radnika koji su voleli i obožavali Sudhamani su spomenuli brodovlasniku,
“Znaš, nije bilo u redu da zadirkuješ nevino dete kako što si to učinio danas.” Vlasnik je podrugljivo
odgovorio, “I šta iako sam to učinio? Vidiš šta se desilo iako sam je zadirkivao: imamo veći ulov nego
obično!”
Poklonici su bili vezanog jezika i pognutih glava. Čamac se približavao obali kada je vlasnik iznenada
povikao, “Hej, zašto ne odemo u Nindakaru28? Tamo ćemo dobiti dobru cenu za naš ulov. U Parajakadavu
su cene veoma niske.” Složili su se i počeli veslati prema Nindakari. Nešto pre nego što što su dospeli u to
mesto, more je odjednom postalo nemirno. U tili čas, talasi su se podigli i počeli udarati isprekidano o
drveni trup čamca. Gigantski talasi su nasilno bacali čamac pun ribe, mreža i ljudi. Svi napori ribara da
kontrolišu čamac bili su uzaludni. Čamac je počeo da tone. Sledećeg momenta, ogromni talas je zgrabio
čamac, bacio ga na stenu i čamac se razbio u paramparčad. Dnevni ulov je bio izgbljen, jedan od najboljih
brodova ponosnog vlasnika je bio uništen dok su njegove ribarske mreže ležale pokidane na stenama.
Samo su njihovi životi bili pošteđeni. Sa velikim mukom, ribari su uspeli da doplivaju do obale.
Potpuno neočekivana katastrofa je zadesila gordog vlasnika broda. Sada je bio njegov red da pešači
obalom pognute glave. Utučen, pao je na pesak nemogavši da nosi svoj veliki gubitak. Radnici koji su bili
poštovaoci Sudhamani, šaptali su jedno drugom, “Vidiš li ishod Božje ljutnje! On se samo hvalio svojom
dobrom srećom nakon što je zadirkivao malenu. Vidi sada šta se desilo!” Drugi radnik-poklonik se složio,
“Napustio je obale Parajakadavua nakon što je rekao da malena pati od histerije i čak se razmetao da bi dao
dve hiljade rupija da je uda. Da vidimo sad gde će da posudi taj novac!” Sve zajedno, taj dan je izgubio
sedamdest i pet hiljada rupija. Radnici su autobusom krenuli kući, a vesti su odjeknule posvuda.
Tih dana, Sudhamani je ponekad iznenada postajala razigrana kao trogodišnje dete, i pravila je vesele
nestašluke sa poklonicima koji su dolazili na Krišna bavu. Kada bi daršan završio, ona bi se prikrala i
pribižila se poklonicima koji su spavali. Ponekad bi zavezala sari jedne žene za sari druge žene. Sledećeg
puta bi sasula šaku peska na čoveka koji je spavao širom otvorenih usta. Haršan, Sudhamanin hromi stariji
rođak, je imao veliko poštovanje i ljubav prema njoj. Ako bi se desilo da je spavao nakon što bi daršan
završio, Sudhamani bi ga tražila. Hvatajući ga za noge, ona bi ga vukla unaokolo, smejući se. To je bila
velika šala za njega takođe. Svi poklonici su se smejali gledajući Sudhamaninu dečiju igru. Subhagan nikad
nije voleo takve aktivnosti svoje sestre i ukoravao je zbog njenog čudnog ponašanja. Kako je mogao on koji
nije znao baš ništa o duhovnosti, da razume uzvišeno stanje Sudhamani?
Šo se tiče njenog čudnog ponašanja, Sudhamani je rekla,
“Moj um uvek stremi ka gore da se stopi sa apsolutom. Uvek pokušavam da ga spustim dole, samo
onda mogu da služim one koji pate i da se mešam sa poklonicima. To je razlog zašto igram takve igre, da
učinom um uključenim u svet poklonika, ali bez vezanosti.”

28Grad u Kerali koji je veoma poznat po njegovom ribarskom tržištu.

[Type text] Page 47

 Poglavlje šesto

Kao dete božanske majke

“Kako su se plemenite težnje jasno manifestovale u mom umu, božanska majka sa sjajnim, nežnim
rukama mazila je moju glavu. Pognute glave, rekla sam majci da je moj život posvećen Njoj.”

– Mata Amritanandamaji

[Type text] Page 48

 Sivastvam gurustvanca saktistvamèva
tvamèvasi màta pità ca tvamèva
Tvamèvasi vidyà tvamèvàsi bandhur
gatirmmè matirddèvi sarvam tvamèva

O Devi, zaista, Ti si Šiva, samo Ti si učitelj, samo Ti si

Vrhovna energija, samo Ti si majka, samo Ti si otac.

Za mene sve si Ti - znanje, rodbina, održanje i inteligencija.

– Devi Buđangam

Božanska ljubav (devocija)

U
nikatni šarm i lepota bakti (devocije) su neopisive. Iskrena želja istinskog poklonika je da ostane
poklonik zauvek. On ne želi da dosegne nebo niti oslobođenje. Za njega je devocija njegov život, i
Gospod je njegovo sve. Poklonik doživljava najvišu radost prilikom pevanja slave Božje. To je put
koji Šastre29 objavljuju:

Samo devocija je plod devocije.

U unutrašnjoj prirodi ova božanska ljubav
je besmrtno blaženstvo.

Čak i veliki svetac, Suka, iako je bio potpuno ustoličen u vrhovnoj svesnosti, doživeo je neizreciva
uznošenja pevanjem o slavi Gospodnjoj. Takvo je blaženstvo koje se zadobija od čiste devocije.
Sudhamani, koja je bila potpuno učvršćena u svesti Krišne, je još uvek je imala neutaživu žeđ da uživa
u blaženstvu vrhovne devocije, para bakti. Ali njeno potpuno poistovećenje sa Gospodom Krišnom je
učinilo nemogućim za nju da meditira na Njegovu formu i da bude uronjena u misao o Njemu. Tako su
njene molitve prestale da teku ka Krišni i njena Krišna sadana se završila.
Onda je Sudhamani imala viziju koja donela veliku promenu u njenoj manifestaciji Boga i njenoj službi
svetu. Ova neočekivana vizija je otvorila put za Sudhamaninu devi sadanu, njenu strastveno traganje da
ostvari božansko kao majku univerzuma. Jednoga dana dok je sedela sama u sobi u kući, sa otvorenim
očima, njen um se okrenuo ka unutra i postala je uronjena u Jasvo. Iznenada, tačno isped nje se pojavila
kugla briljantnog svetla, crvenkasta kao zalazak sunca i u isto vreme smirujuća kao mesec. Kugla svetla nije
počivala na zemlji niti je lebdela na nebu. Ona se okretala. Naspram pozadine ovog sjajnog, ali
hladnjikavoga diska svetla, pojavila se očaravajuća forma devi, božanske majke, sa prelepom krunom koja
je ukrašavala Njenu glavu. Oduševljena ovom vizijom očaravajuće devi, Sudhamani je vapila, “O Krišna,
majka je došla! Molim Te, odvedi me k Njoj, želim da je zagrlim!” U taj čas, Sudhamani je videla Krišnu
kako je podiže. On se izdigao sa njom iznad oblaka gde je videla čudne prizore: uzvišene brežuljke,
prostrane, guste šume, plave zmije i zastrašujuće pećine. Ali malena nije mogla da ponađe devi.
Sudhamani ju je dozivala kao malo dete, “Želim da vidim svoju majku! Gde je moja majka?” i počela je da
plače.
Predivna vizija velike čarobnice je nestala iz njenog videla, ali je ostala zauvek učvršćna u
Sudhamaninom srcu. Sudhamani je ostala ushićena dugo vremena. Od tog trenutka pa nadalje, ona je
negovala želju da ponovo vidi blagonakloni osmeh i samilosno lice božanske majke. Sudhamani, koja je

29Posvećenički sveti spisi kao Narada bakti sutre.

[Type text] Page 49

bila božnska forma Šri Krišne nebrojeno puta, je bila ushićena sa neizrecivim sjajem devi. Njeno srce je
pohitalo za devi i sada je njena jedina želja bila da zagrli božansku majku, sedne u majčino naručje i poljubi
majčin obraz.
Tako je Sudhamani, koja nikad nije meditirala na bilo koju drugu formu osim Šri Krišnine, koja je jako
verovala da nema višeg božanstva od Šri Krišne, sada posvetila celo svoje biće ostvarenju univerzalne
majke, Adi Parashakti30. Celo vreme, osim za vreme Krišna bave, bila je uronjena u duboku kontemplaciju
sjajne forme božanske majke. Vatra žudnje za vizijom majke je neprestano gorela u Sudhamaninom srcu.
Prethodno, njene kućne obaveze zahtevale su od nje da deluje u svetu, ali sada je taj okov bio razbijen i ona
je potpuno nestala za ovaj grubi svet egzistencije. Čak joj je bio napor da održi najminimalniju negu svoga
tela. Mesecima je živela samo na tulsi lišću i vodi. Ponekad, kad bi izašla iz duboke meditacije, ona bi
naglas plakala, “Ama! Ama! Gde si otišla? Da li si došla onaj dan samo da bi me napustila? Molim Te, imaj
milosti za ovo svoje dete i ponovo otkrij svoju iznimno milostivu formu! O majko, ako sam zaslužila, učini
me jednom sa Tobom. Ne mogu da trpim ovaj očaj odvojenosti! O majko univerzuma, zašto si ravodušna
prema pozivu skrhanog srca ovog deteta? Molim Te, zagli me, uzmi me u svoje naručje!”

Kanunir kondu

Opraću Tvoja stopla svojim suzama.

O Katjajani, ne napuštaj me.
Koliko dana moram da čekam, majko moja,
na viziju Tvoga oblika?

Iako si Ti odložila davanje onog što želim,

Moj um je zadovoljan Tvojom majom.
Da li ćeš mi dozvoliti da stavim
crveni cvet pred Tvoja stopala?

Napuštenom stazom
Lutam u nadi da ću Te pronaći.
Ima li imalo ljubaznosti u Tvome tvrdom srcu,
Reci mi, o voljeni Šiva?

Baš kao da je Sudhamani videla na kraju svoje Krišna sadane kako je sve prožeto Krišnom, sada je
osećala božansko prisustvo devi u svemu. Čak je i povetarac bio dah devi. Lutala je nevino unaokolo,
pričajući sa biljkama, drvećem, pticama i životinjama. Osetila je da je zemlja bila njena majka i lila je suze
na pesak, dozivajući, “Ama, Ama! Gde si Ti? Gde nisi?”
Jednoga dana nakon što je završila sa svojom meditacijom, Sudhamani je izašla iz malog svetilišta.
Iznenada je bila obuzeta osećanjem da je bila malo dete, i da je priroda bila božanska majka. U tom
raspoloženju je kao dete odpuzila do kokosvog oraha na rukama i nogama. Sedeći i lijući suze, molila je,
“Majko... Majko moja... zašto se kriješ od mene? Ja znam da se ti kriješ u ovom drvetu. Ti si u ovim
biljkama, Ti živiš u ovim životinjama, u ovim pticama! Ova zemlja nije ništa sem Tebe. O majko, kako se
skrivaš u okeanskim talasima i osvežavajućem povetarcu! O majko, moja nedostižna majko!...” Sledećeg
trenutka ona bi zagrilila kokosov orah, osećajući da je to božanska majka.
Ponekad je Sudhamani ležala na zemlji, ali se nije odmarala jer nije imala sklonost ka čulnim
zadovoljstvima. Dok bi ležala na goloj zemlji, gledala bi netremice u beskrajno nebo, srebrene oblake,
svetleće sunce, sijajuće zvezde, smirujući mesec. Kada bi se nakupili tamni oblaci, Sudhamani više nije

30Prvobitna vrhovna energija, kreatorka, ženski pratioc muškog ‘Šive’ ili čiste svesnosti.

[Type text] Page 50

videla Šri Krišnu u njima, nego je zamišljala dugu, valovitu, kovrdžavu kosu božanske majke. Svaki objekat
koji je lebdeo na beskrajnom nebu postajao je znak prisustva devi. Dok je ležala pod nebom, nikad nije
spavala, nego je ostajala u stanju suznog preklinjanja vrhovne majke univerzuma.
Pričajuči o ovim danima, Sudhamani se posle prisetila, “Dok sam hodala, ponavljala sam božansko ime
sa svakim korakom. Napravila bih korak samo nakon recitovanja mantre. Kada bih zaboravila da
odrecitujem mantru, odmah bi se vratila unazad. Nakon što bih se vratila jedan korak, ponovila bih
mantru. Tek onda bih nastavila. Ako bi se desilo da sam obavljala u neku spoljašnju aktivnost, odlučila bih
da odrecitujem mantru određeni broj puta pre nego što bih završila zadatak. Dok bi se kupala u reci, pre
nego što bih zaronila u vodu, odlučila bih da odrecitujem mantru određeni broj puta pre nego što bih
izašala na površinu. Nikad nisam imala Gurua niti sam ikad inicirana od strane bilo koga, niti su mi dali
određenu mantru. Mantra koju sam običavala da recitujem bila je ‘Ama, Ama’.”
Postoji sveta zapoved koja kaže, “Aktivnosti prirodno opadaju u stanju vrhovne devocije.” Ovo je jasno
u slučaju Sudhamani. Ujutro bi počnela dan sa pranjem zubi, ali sledećeg trenutka njen um bi nestao u
jednoj misli o božanskoj majci. Kada bi se dogodilo ovo stanje usredotočene koncentracije, ono bi se
produbljivalo satima. Njeni pokušaji da se okupa su često bili neuspešni. Nakon ulaska u kupatilo, shvatila
bi da je zaboravila da uzme peškir. Nakon što bi dohvatila peškir, primetila bi da je došla bez sapuna.
Obeshrabrena, uzviknula bi, “O majko, koliko vremena se gubi samo pokušavajući da se okupa! Umesto
toga, neka moj um bude prikovan na Tebe! Zaboraviti Te čak i za trenutak stvara očajnički bol u mom
srcu...” Napuštajući potpuno ideju o kupanju, ona bi sedela u kupatilu uronjena u samadi. Sati bi ponekad
prošli pre nego što bi neko otkrio da sedi u kupatilu, duboko upijena u meditaciju. Kanta vode koja bi bila
izlivena na njenu glavu je bila dovoljna da je probudi za njeno kupanje! Ako ne bi odgovorila, protresli bi je
silovito ili jednostavno odneli u kuću.
U tom priobalnom kraju nije bilo pravih toaleta. Svaka porodica je pravila malu skelu iznad vodenog
rukavca, zatvarajući okvir sa pletenim palminim lišćem. Kako nije bilo poda, osoba je morala da čuči na
dasci i da tako obavi zov prirode. Mnogo puta dok je Sudhamani sedela u takvom zahodu, pala bi u vodeni
rukavac nakon što bi izgubila spoljašnju svest.
Uronjena u meditaciju na božansku majku, Sudhamani je sedela satima. Pre nego što bi počela, donela
bi oduku iznutra: ‘Moram da sedim ovoliko vremena.’ Onda bi dala zapoved telu, “Sedi ovde, telo.” Ona bi
rekla devi, “Ne pravi smicalice. Zadrži ih za sebe. Ako mi ne dozvoliš da sedim i meditiram, neću Ti
dozvoliti da odeš!” Ako bi bilo kakvo spoljašnje uznemirenje poseglo za njenom svešću, ona bi grizla devi i
vukla je za kosu dok ne bi shvatila da grize svoje vlastito telo i čupa svoju vlastitu kosu.
Jednoga dana, Sudhamani nije mogla da odsedi određenu dužinu vremena jer je osetila da joj neko
silovito trese telo. Taj oset je uznemirio. Misleći, “Ovo je Njena lakridija! Zašto mi ne dozvoljava da sedim?”
iznenada je otvorila oči, istrčala iz svetilišta i vratila se posle nekoliko trenutaka sa drvenim tučkom s
namerom da zapreti devi. Dižući tučak, malena je vikala “Danas hoću...”, onda je sledećeg trenutka shvatila
besmislicu. “Šta! Da izmlatim devi? Da li je to u redu? Da li je to moguće?” Onda je spustila tučak i
nastavila sa meditacijom.
Sudhamani nije ostajala čak ni sekundu bez sećanja na božansku majku. Ako bi se desilo da je pričala s
nekim, zamišljala je da je ta osoba devi. Osoba bi nastavila da priča dok ne bi primetila da je malena
misiteriozno iskliznula u drugi svet. Ako bi shvatila da je trenutak bez da se priseća devi, Sudhamani je
bila veoma zabrinuta i priznala bi, “O Majko, toliko vremena je izgubljeno!” Kako bi nadoknadila
izgubljeno vreme, ona bi povećala dužinu njene meditacije taj dan. Ako bi se desilo da propusti meditaciju,
hodala bi tamo, ovamo po zemlji cele noći, ponavljajući mantru i iskreno se moleći, “O majko, koja je korist
od ovog života ako nisam u mogućnosti da meditiram na Tebe? Bez Tebe postoji samo maja koja čeka da
me proždre. O majko, molim Te, daj mi snagu! Daruj mi svoju viziju! Rastopi me u svom večitom Jastvu!”
Sudhamani je najviše od svega volela da meditra pored obale okeana za vreme tihih, noćnih sati. Za nju

[Type text] Page 51

su udarajući talasi odzvanjali sa svetim slogom ‘Aum’. Prostrano, duboko nebo koje je sjalo sa bezbrojnim
zvezdama, odražavalo je beskrajnu božanskost majke. Na tom mestu bi se njen um u tren oka okrenuo ka
unutra i spontano boravio u Jastvu.
Kada bi Sugunanandan tražio svoju ćerku tih noći, postajao bi veoma uznemiren što nije mogao da je
nađe u kući ili u dvorištu. Na posletku bi ga njegova potraga dovela na more gde bi je pronašao
apsorbovanu u duboku meditaciju dok je sedela kao nepokretna stena. Neki od seljana, pogrešno tumačeći
Sudhamanine odlaske na obalu kasno po noći, su počeli da šire loše glasine o njoj. Kada su glasine stigle do
Sugunanandana, on joj je strogo zabranio da ide na obalu po noći.
Ovi događaji koji oslikavaju ranu fazu Sudhamanine devi sadane, samo su koristli da uvere porodicu
još više u njeno ludilo. Ova uzvišena stanja čiste devocije su bila daleko iznad dosega mašte običnog
čoveka. Ponekad bi Sudhamani jecala kao malo dete, dozivajući nevidljivo biće; drugi put bi tapšala
rukama i smejala se glasno, onda bi se valjala po zemlji ili pokušavala da poljubi mreške vode, zovući
“Ama, Ama’. Malo je čudno da je let malene od samoće u Samoga pogrešno protumačen za ludilo. Čak su i
poklonici, koji su je posećivali za vreme Krišna bave, potpuno pogrešno shvatili ovo Sudhamanino usrdno
traganje da postigne jedinstvo sa božanskom majkom.
To je ironično da, iako je njena porodica smatrala da je poludela, nikad nisu pokušali da otkriju uzrok
ili lek. Umesto toga, nastavili su sa njihovom navikom da joj se rugaju i da je maltertiraju, naročito njen
stariji brat Subhagan. Njegovo ponašanje je konačno postalo tako nehumano da je Sudhamani odlučila da
prekrati sebi život tako što će skočiti u okean. Ona je plakala preklinjući božansku majku, “Da li sam ja tako
zla devojka? Zašto moji članovi porodice nastavljaju sa njihovom okrutnošću? Ljudi vole samo one koji su
očaravajući. Ne mogu da vidim čistu ljubav nigde na ovom svetu. O draga majko, osećam da je sve iluzija.
O majko, zar ti nisi zaštitnik svojih poklonika? Zar ja nisam Tvoje dete? Da li si me i Ti napustila? Ako je
tako, zašto bi nosila ovo telo? Ono je teret za mene, kao i za druge. Prihvati svoje dete, O majko more!”
Odlučna, Sudhamani je potrčala ka okenu, međutim, kada je htela da skoči, videla je prostrano more kao
devi. U nemogućnosti da održi svoj um na fizičkom planu, ušla bi u samadi i pala nesvesna na pesak.
Haršan, Sudhamanin rođak i poklonik, je prečuo njenu oproštajnu molitvu dok je trčala iz Idamanela.
Trčao je brzo za njom, shvatajući njenu nameru. Kad je pronašao nesvesnu pored vode, on je sa
strahopoštovanjem odneo nazad u Idamanel i zahvaljivao Bogu da je pronašao još uvek živu.
Mnogi seljani su saosećali sa Sudhamani, iako su neki od njih takođe smatrali da je luda. Oni bi rekli
jedno drugom, “Vidi kako je jadno njeno stanje! Jadna devojka! Niko se ne brine o njoj, čak su je njeni
roditelji odbacili. Dok je bila zdrava i normalna, naporno je radila dan i noć, a sada nisu čak ni
zainteresovani da se brinu o njoj. Zar ona nije njihova ćerka?”
Neke od žena koje su živele u susedstvu su se sažalile na Sudhamani i počele da joj služe s ljubavlju.
Ove žene su joj se divile od detinjstva. One su sada bile poklonice Krišna bave i prepoznavale su
Sudhamanin duhovni sjaj i sveobuhvatnu ljubav. Ali, nekako, imale su nejasno shvatanje njenih uzvišenih
duhovnih stanja. Kad bi god mogle, pomogle su joj ili je spašavale od opasnosti.
Čelama i njena ćerka, Vatsala, živele su na parčetu zemlje koji se nlazio ispred Idamanela. Vatsala je
smatrala Sudhamani za svoju blisku prijateljicu i gajila je neograničenu ljubav prema njoj. Kako je živela
blizo Idamanela, ona i njena majka bi često primetile da malena pada nesvesna u rukavac. One bi je odmah
izvukle iz vode, osušile i preobukle je u čistu odeću.
Pušpavati i njen muž, Bašaran, su oboje bili njeni vatreni poklonici. Ona je volela Sudhamani kao njenu
vlastitu ćerku i bila je tužna da gleda kako je porodica muči. Shudamani je takođe bila veoma bliska i draga
dvema sestrma, Remi i Rati, koje su takođe živele pored Idamanela. Još jedan odani prijatelj, Aiša,
Sudhamanin rođak od tetke, je bio ekstremno odan i srdačan prema Sudhamani. Ove žene su bile one koje
su bile blagoslovene da suže Sudhamani za vreme njenog intenzvnog tapasa 31. Često, kada bi Sudhamani

31Strogi asketizam.

[Type text] Page 52

postala nesvesna svog okuženja, jedna od žena bi je pronašla kako leži u blatnjavoj vodi ili na prljavom
mestu. Ako nisu mogle da je ožive, one bi je nosile u naručju u svoju vlastitu kuću. Kao da je bila malo dete,
oni bi joj oprali zube, okupali je, obukli je u čistu odeću i nahranili je svojim vlastitim rukama.
Kao i ranije, Subhagan je celo vreme ostao neprijateljski raspoložen prema Sudhamani i njenom
božanskom raspoloženju. Nekoliko puta je nateravao da prekine sa Krišna bavom jer je to smatrao
sramotnim pokazivanjem koji će obesčastiti porodično ime. Kako su njegovi zahtevi bili zanemareni, on je
odlučio da napravi drastičnije korake.
Jednog dana posle bava daršana, Sudhamani je htela da uđe u kuću, ali Subhagan joj je preprečio put i
stao na dovratak, preteći joj. Vikao je, “Ne ulazi u ovu kuću! Biće ti dozvoljeno da uđeš unutra samo nakon
što prestaneš onim sramnim pevanjem i plesanjem!” Uzimajući njegovu reč za božansku zapoved,
Sudhamani je otišla bez reči i sela ispred dvorišta. Subhagan je glasno vikao i zabranio joj da i tamo sedi.
Nakon ovoga, Sudhamani je uzela rukohvat peska i dala ga Subhaganu govoreći, “Ako je tvoj, molim te
izbroji ovaj pesak!”
Od tad, živela je napolju i bila je srećna zbog toga. Nebo nad njom je postalo krov, zemlja krevet, mesec
lampa, a morski povetarac njen ventilator. Ovi strogi uslovi su samo poslužili da pojačaju njeno odricanje i
povećaju odlučnost da spozna božansku majku. Dižući svoje ruke iznad glave i sa suzmama koje su lile niz
obraze, molila je svoju majku kao malo dete i plakala naglas, “Ama, Ama... da li si me ostavila ovde da
umrem žudeći za Tvojom vizijom? Dani prolaze jedan za drugim. Još nemam mir uma bez da gledam u
Tvoju očaravajuću formu. Sve moje nade počivaju u Tebi. Da li ćeš me i Ti napustiti? Zar ne vidiš moje
očajno stanje?” Tokom ovog vremena, Sudhamani je napisala sledeće pesme:

Baktavalsale Devi

O devi, o Ambika, lepoto personifikovana,

O Ti koja si ljubazna
Prema poklonicima,
Boravi ovde da bi zaustavila
Patnje poklonika...
Ti si sve, moćna dovoljno
Da zaustaviš moje jade, glavni korenu svega...

Ti stojiš kao kraljica svih bića,

Ti si svet i njegov zaštitnik...

Verujem u ovo, i slavim Te sa devocijom.

O boginjo univerzuma, ja želim da Te vidim...

Jer koliko sam dana želela da Te vidim...

Ja Te slavim bez da gubim čak i trenutak...

Da li sam napravila neku grešku ili Ti ne želiš da zaustaviš moju žalost?

Ili možda Ti želiš da moje unutrašnje biće bude

Spaljeno u prah. Ja postajem zbunjena, ne znam ništa...

Da li će istina koju nosim u svom srcu da sva

Deca budu jednaka majci, propasti?

[Type text] Page 53

 Da zaustavim svoj jad, ja ću zahtevati

Malo nektara Tvoje milosti da se slije

Iz pogleda Tvojih svetih očiju...

Pašću pred Tvoja stopala da vidim

Tvoje milostivo lice i molim za blagodet
Ispunjenje života...

Oru tuli sneham

O majko, radi ispunjenja mog života

Daj mi kap Svoje ljubavi na moje suvo, goruće srce.
Zašto, o zašto si Ti stavila goruću vatru
Da učini plodnom ovu sprženu puzavicu?

Briznuvši u plač, koliko

Vrelih suza sam stavila ispred Tebe?
Zar ne čuješ kako moje srce lupa
I očaj koji dolazi od potisnutih prizora?

Nek vatra ne ulazi i ne pleše

Kroz šumu sandalovog drveća.
Nek vatra žalosti ne pokaže njenu snagu
I ne izbije kao pucajuće cigle...

O Devi, recitujući ime ‘Durga, Durga’

Moj um je zaboravio sve druge staze.
O moja Durga, ne želim ni nebo ni oslobođenje.
Ja samo želim čistu devociju prema Tebi...

Njen tapas je postao toliko jak da je Sudhamanino telo postalo ekstremno vruće, kao da je stajala na
užarenom uglju. Vrućina je postala toliko nesnosna da je jedva mogla da nosi odeću. Tražeći olakšanje od
vreline, ona bi se valjala u blatnjavom pesku vodenog rukavca. Ponekad bi satima ostajala u dubokoj
meditaciji potopljena ispod vode rukavca.
Iskreni i vatreni poklonici Sudhamani su je pozivali u svoje kuće za vreme posebnih religioznih obreda.
Verovali su da će njeno prisustvo podariti duhovni sjaj i moć onima koji prisustvuju obredu. Ove porodice
su dolazile u Idamanel i odvozile Sudhamani njihovim kućama sa autobusom. Ponekad bi Sudhamani
postala opijena Bogom dok je čekala na autobuskoj stanici. Zaboravljajući na spoljašnji svet, valjala se po
zemlji ili bi se začuo prasak njenog blaženog, zvonkog smeha. Naravno, ljudi nisu mogli da razumeju njeno
stanje, pa bi se sakupili oko nje i zaprepašćno gledali u nju. Drugi bi je zadrkivali i ukoravali, nazivajući je
ludom devojkom. Deca su stajala oko nje podsmehivajući joj se, ali takvo ophođenje prema Sudhamani je
bio promašaj.
Koje su zajedljive reči mogle da dosegnu svet gde se ona naslađivala? Koje uznemiravanje je moglo da
pokvari stanje opijenosti božanskim blaženstvom ove nevine devojke?
U njenom dubokom bolu zbog odvojenosti od božanske majke, Sudhamani bi ponekad plakala i glasno
vikala. Mala deca bi se tad sakupila oko i molila je, “Starija sestro, ne plači! Da li te boli glava?” Konačno bi
i oni, takođe, shvatili da je plakala za devi. Za vreme ovih nekontronisanih izliva, jedna od njenih mlađih
sestara bi stala ispred nje, zauzimajući pozu devi, noseći sari i puštajući valovitu kosu da pada. Na veliku

[Type text] Page 54

radost Sudhamani, ona bi potrčala da je zagrli. Ako bi primetila bilo koju lepu devojku u tom svom stanju,
potrčala bi zanesena prema njoj, grlila je i ljubila, i videla samo devi.
Sugunanandan je primetio Sudhamanino potpuno zanemarenje tela i sažalio se na nju, te je pokušao
nekoliko puta da sagradi slamnati zaklon koji bi je zaštitio od kiše i sunca. Dok je ležala ili sedela uronjena
u meditaciju, njeni roditelji bi iskoristili priliku da sagrade hlad iznad nje. Kada bi se vratila nazad u stanje
normalne svesti i videla šta su njeni roditelji napravili, ona bi se odmakla od mesta, govoreći, “Ovo će
takođe postati uzrok patnje. Koliko dana ćete moći da to zadržite ovde? Ako odete negde drugde, ko će to
da održava? Nedotaknuta i sa čim, dozvolite da izdržim vrućinu, hladnću i kišu, i da ih na taj način
prevaziđem.”
Tih dana intezivne žudnje za božanskom majkom, Sudhamani je preuzimala prirodu dvogodišnjeg
deteta, deteta božanske majke. Njeno poistovećenje sa ovim stavom deteta majke je bilo tako potpuno da se
mnogi od njenih postupaka mogu razumeti samo u svetlu ove činjenice. Jednoga dana, kada je izlašla iz
meditacije, Sudhamani je bila veoma gladna i žedna. Upravo tad, videla je Pušpavathi iz susedne kuće
kako doji njeno dete. Sudhamani je otišla odmah k njoj, premestila dete koje je dojila i legla u ženino
naručje da se nahrani. Umesto da se oseća čudno radi ovog neočekivanog Sudhamaninog ponašanja,
Pušpavathi je bila prepravljena sa majčinskim osećanjima prema njoj. Slični događaju su se desili još
nekoliko puta dok Pušpavathi nije shvatila da je sigurnije da hrani dete neviđena od nevine Sudhamani.
Jednog dana Sudhamani je ležala nesvesna u blatu i pesku rukavca. Neki od poklonika su je pronašli i
osećali se zgroženim da je vide kako leži tamo sa nosnicama, očima, ušima i kosom punom nečistoće i
peska. Neprekidni tok suza je ostavio vidljive tragove na njenim tamno plavim obrazima. Poklonici su
obavestili Sugananandana o njenom jadnom stanju, ali on bi zanemario njihovu molbu. Zaprepašćeni
njegovom ravnodušnošću, oni su je odneli u kuću gde su je probudili. Saprali su prljavštinu sa njenog tela i
nenamerno je polegli na krevet njenog starijeg brata, i ostavili je da se tu udobno smesti.
Kada se vratio kući, Subhagan je zatekao Sudhamani kako leži na njegovom krevetu. Bio je ophrvan
besom i počeo je silovito tresti krevet. Bio je kao lud. Urlao je, “Ko je stavio ovu bednicu na moj krevet? Ko
je stavio ovu bednicu na moj krevet?” Krevet se polomio u paramparčad, ali Sudhamani je ležala tamo
usred krhotina kreveta, izgubljena za svet. Posle, kada je saznala za događaj i njen bliski susret sa
opasnošću, jednostavno je rekla, “Što god da se desi je Božja volja.” Za vreme sledećeg daršana, na divljnje
svih, poklonik koji je bio drvodelja i koji nije znao ništa o ovom incidentu od prethodnnog dana, poklonio
joj je krevet, sto i stolice. Kada su ga pitali o ovom, on je rekao da je imao san u kojem mu se pojavio Krišna
i rekao mu da malenoj donese ove stvari.

[Type text] Page 55

 Poglavlje sedmo

Mnogo bolje od čoveka

“Ljudska bića nisu jedina bića koja imaju kapacitet govora. Životinje, ptice i biljke imaju
ovu moć takođe, ali mi nemamo kapacitet da ih razumemo. Onaj ko je imao viziju Jastva zna
sve ove stvari.”

– Mata Amritanandamaji

[Type text] Page 56

 Ahimsà pratiétàyàm tat
sannidhau vairatyàgaha

Nakon što se ustoličio u nenasilju,

sva bića koja dolaze blizu njega prestaju da budu nasilna.

– Patanđalijeve joga sutre, sadana padam, stih 35

D
ok je Sudhamani živela napolju, psi, mačke, krave, koze, zmije, veverice, golubovi, papagaji i
orlovi su tražili njeno društvo i postali njeni bliski prijatelji. Ova faza njene sadane pokazuje
snagu ljubavi koja je bila neuprljana privlačnošću i odbojnošću, i kao takva mogla je da donese
harmoniju među životinje koje su inače prirodni neprijatelji. U vreme kad je njena vlastita rodbina
napustila i bila žestoko protiv njenog duhovnog života, ove životnje su stajale uz nju i odano joj služile.
Njihovo ponašanje je jasno pokazalo da su, kako se činilo, razumele Sudhamanii mnogo bolje od ljudskih
bića. Onih dana, Sudhamani nije mogla ništa da jede iz njene vlastite kuće jer je bila ekstremno osetljiva na
hranu koju su spremili svetovni ljudi. Mogla je jedino da jede hranu koja je bila pripremljena uz recitovanje
mantri. Jednoga dana kada je izašla iz hrama posle meditacije, osetila je veliku glad i žeđ. Ispred hrama je
bila porodična krava koju je odmah videla kao Božji dar. Igrajući ulogu teleta, ona je pila direktno iz
vimena i na taj način gasila glad i žeđ dok je krava držala noge u odgovarajućem položaju. Od toga dana,
krava je ležala ispred hrama svaki dan dok se Sudhamani ne bi izašla iz njene meditacije. Pre nego što bi je
nahranila, krava bi odbijala da pase ili da hrani vlastito tele! Sugunanandan je pokušao nekoliko puta da
natera kravu da se odmakne sa mesta gde je čekala Sudhamani. Vukao je kravu za rep i polivao je kantama
vode, ali ona nije htela da se pomeri dalje od hrama.
Drugih dana, neko bi doneo mleko iz susedstva za malenu da pije. Međutim, mleko nije bilo čisto; bilo
je pomešano sa vodom. Kada bi Sudhamani popila takvo mleko, povraćala bi, a onaj ko je poslao
razvodnjeno mleko je bio osuđen da pati radi te činjenice. Iz tog razloga, Sudhamani je odlučila da jede i
pije samo što joj Bog da.
Sledeći neobični događaj se desio otprilike u to vreme. U selu Bhandaraturutu gde je živela
Sudhamanina baba, nekih šest kilometara južno, Sudhamanin ujak, Ratnadasan, je kao i obično odvezao
krave sa kanapa kako bi ih odveo u dvorište gde ih je hranio i kupao. Iznenada, jedna od krava se naglo
okrenula i počela da kaska prema okeanu, praveći oštro skretanje ka severu. Krava je brzo trčala uz plažu
dok se Ratnadasan borio da je stigne. Konačno, krava je skrenula u Sudhamanino selo i trčala direktno u
Idamanel iako tamo nikad pre nije bila. Idući ravno na mesto gde je Sudhamani sedela u meditaciji, krava
je počela da se nežno priljubljuje uz nju i da je liže, kao da hoće da pokaže ljubav prema starom prijatelju.
Kako je Sudhamani još uvek bila uronjena u duboku meditaciju, krava je legla pored nje i netremice gledala
u nju, kao da je čekala da završi sa meditacijom. Posle nekog vremena kada je Sudhamani otvorila oči,
ugledala jedva poznatu kravu i prišla joj. U tom trenutku, krava je digla stražnju nogu pozivajući je da pije
njeno mleko. Sudhamani je pila iz vimena dok je njen ujak klimao glavom u neverci.
Koja je misteriozna moć inspirisala kravu da poseti Sudhamani? Pre mnogo godina se brinula o toj
kravi za vreme svog boravka u kući svoje babe, ali da li to objašnjava ovako kravlje ponašanje bez
presedana?
Dok je Sudhamani sedela napolju u meditaciji, zmije su se ponekad pojavljivale i uvijale se oko njenog
tela kao da hoće da vrate njenu svest natrag u spoljašnji svet. Jednog dana, nakon što je porodica
uznemirnivala, Sudhamani je napustila tlo Idamanela. Žena iz susedstva je srela dok je hodala, utešila je i
odvela malenu u mir svoje kuće. Sudhamani je odmah ušla u porodično svetilište i otvorila svoje srce
božanskoj majci. Tada je skladala ovu pesmu:

[Type text] Page 57

 Manasa vacha

Kroz svoj um, govor i dela ja Te se

Neprestano sećam.
Zašto odlažeš da pokažeš
Svoju milost meni, voljena majko?

Godine su prošle, ali moj um još nema mira.

O draga majko, daruj mi malo olakšanja...

Moj um se talasa kao brod uhvaćen u oluju.

O majko, daj mi malo mira uma
Inače ću postati luđakinja...

Umorna sam majko, to je nesnosno.

Ne želim takav život. Ne mogu da podnesem
Tvoje testove. O majko, ne mogu to da istrpim!

Ja sam sirota.
Nemam nikog osim Tebe, majko.
Molim Te, prestani sa svojim testovima,
Ispruži svoju ruku i povuci me gore...

Iznenada, njeno raspoloženje se promenilo i ona je pala u božansku ludost. Plačući i valjajući se po
zemlji, počela je da cepa svoju odeću. Sledećeg trenutka je prasnula u smeh, još uvek se nekontrolisano
valjajući. Porodica je gledala sa brižnim čuđenjem i nisu imali ideju kako da je smire. U tom trenutku,
velika zmija se pojavila na vratima i dopuzila direktno na Sudhamanino telo. Porodica je zurila
prestrašena, a zmija je počela da liže nesvesno lice devojke sa svojim rašljastim jezikom. Ovo je trajalo
nekoliko minuta i odmah je imalo umirujući efekat na Sudhamani. Dok se njen um polako vraćao na
normalni plan svesti, zmija je odpuzila sa njenog tela i nestala. Porodici je izgledalo da je zmija znala tačan
lek da povrati Sudhamaninu spoljašnju svest i da je vešto odgovarala na Sudhamanine potrebe.
Bilo koji posetioc Idamanela može odmah da primeti razne vrste ptica koje imaju svoj dom tamo.
Sudhamani je naročito volela papagaje jer su oni bili dragi boginji. Ponekad kada bi se molila, “O majko,
zar nećeš doći kod mene?”, jato papagaja bi doletelo i spustilo se na zemlju pored nje. Jednog dana
poklonik joj je poklonio papagaja. Papagaj je uvek skakutao oko Sudhamani i ona ga nikad nije zatvarala u
kavez. Jednog dana Sudhamani je razmišljala, “Oh, kakav užašan, svirep svet! Čak ni trunak istine ni
ispravnosti nigde ne postoji. Ljudi varaju i svet je postao pun grešnika. Izgleda da niko ne pokazuje
ispravnu stazu čovečanstvu.” Dok su suze tekle niz njene obraze, promišljala je dugo vremena. U jednom
trenutku, Sudhamani je primetila njenog papagaja kako stoji ispred nje i takođe lije suze, kao da pati od
nečeg. Njen veliki očaj je pokrenuo i pticu takođe.
Uz papagaja, društvo su joj pravila i dva goluba. Kad god bi pevala božanskoj majci, tri ptice bi
skakutale ispred nje, plešući radosno i šireći krila.
Jednom je sa velikog drveta na Idamanel imanju palo na zemlju orlovo gnezdo 32 i dva mlada
žutokljunca su ispala iz gnezda, ošamućena i osetljiva. Neka nevaljala deca su bacala kamenje na malene
ptice, pokušavajući da ih ubiju, ali Sudhamani ih je brzo spasila. Brižno ih je hranila nekoliko nedelja dok
ptice nisu dovoljno ojačale da lete, a onda ih je pustila na slobodu. Ove dve garude su se uvek vraćale na

32Orao se u Indiji zove ‘garuda’. Garuda je vozilo Gospoda Višnua čija je inkarnacija Šri Krišna.

[Type text] Page 58

početku svake Krišna bave i sedele dugo na vrhu oltara. One su bile izvor privlačnosti za poklonike jer je
ptica garuda bila vozilo Gospoda Višnua. Misteriozna poveznanost sa Sudhamani koju su ove dve ptice
gajile ne samo da je dodavala sjaj daršanu, nego je takođe povećavala i veru poklonika u njenu božansku
prirodu.
Kad god bi Sudhamani izgubila svest za vreme devi sadane, i ridala da vidi božansku majku, ove dve
ptice bi se pojavile sa neba i sele pored nje kao da je štite. Neke od žena iz susedstva su posmatrale sa
čuđenjem kako dve ptice netremice gledaju u Sudhamanino očajno lice i na očigled liju suze zajedno sa
njom.
Jednoga dana posle meditacije, Sudhamani se osećala veoma gladnom. Jedna od dve garude odmah je
odletela na okean i vratila se posle nekoliko minuta sa ribom u kljunu. Orao je spustio ribu u Sudhamanino
krilo. Sudhamani je zahvalno uzela ribu i jela je nekuvanu. Kada je Damajanti otkrila ovo, čekala je na
garude da dođu sa dnevnim ulovom. Čim bi ptica ispustila ribu, Damajanti bi pritčala da je ugrabi i skuva
za svoju ćerku. Za vreme sadane tokom koje je Sudhamani nameravala da spozna Krišnu, Sudhamani je
prestala da jede ribu, i čak bi je i miris ribe naterao na povraćanje. Ali sada, riba koju je donosila garuda je
bila hrana poslana od Boga, i ona je zato rado jela. Dnevna rutina garude se nastavila izvesno vreme.
Druga životinja koja je izgledala usklađeno sa Sudhamani je bila mačka. Za vreme bava daršana mačka
bi ušla u hram i kružila oko Sudhamani kao da radi pradakšinu 33. Sedela bi pored nje dugo sa zatvorenim
očima, pa je poklonicima izgledalo kao da meditira. Jednom je neko pokušao da se otarasi mačke i odneo je
preko reke, ali sledećeg dana ona se vratila i ostala pored Sudhamani.
Jedinstveni crno-beli pas je takođe pokazao izvanrednu vernost prema Sudhamani. Kada je Sudhamani
gorko plakala za devi da je padala u nesvest u svojim molitvama, pas bi se mazio uz nju i lizao njeno lice i
udove da je oživi. Kada je izgledalo da Sudhamani napušta Idamanel imanje, pas bi je vukao za suknju i
lajao protestvujući, kako bi sprečio njen odlazak. Često je donosio komade hrane u svojim ustima i spuštao
ih ispred nje da jede. Pas ne bi pojeo čak ni zrno pirinča od onog što bi dobio kao poklon. Po noći, pas je
spavao pored Sudhamani i služio joj kao jastuk dok je ležala na zemlji i gledala u nebo.
Jedne noći malena je meditirala na obali rukavca. Bila je uronjena u samadi. Debelo ćebe komaraca
pokrilo je njeno telo. Sugunanandan je zvao, ali odgovor nije stigao. Kada je počeo grubo da trese njeno
telo, video je da bila lagana kao grančica. “Celo njeno telo izgledalo je beživotno, ali kako sam je pronalazio
u takvom stanju mnogo puta, nisam bio zabrinut,” Sugunanandan je posle objasno. Dok je sedeo pored
svoje ćerke, crno-beli pas se pojavio i počeo grubo da laje. Posle nekoliko minuta, Sudhamani je otvorila oči
i vratila se nazad u normalnu svest. Životinje su izgledale kao da imaju veću sposobnost od ljudi da je
prizovu kada bi postala ushićena u drugom svetu.
Ponekad je veoma jaka ljubav psa izazivala Sudhamani da pomisao da je to sama božanska majka.
Zaboravljajući sve, ona bi grlila i ljubila psa, zovući ga naglas, “Moja majka, moja majka...!”
Jednog dana dok je meditirala, Sudhamani se osetila izuzetno uznemireno. Odmah je ustala sa svog
mesta i brzo se uputila prema selu. Crno-beli pas je pao u ruke hvatača pasa, zavijao je i plakao, ali se nije
nimalo ponašao divlje. U nemogućnosti da pobegne iz kutije hvatača, vukao je šape dok se njegov lovac
borio da ga odvuče. Neke od seoskih devojka koje su bile Sudhamanine prijateljice i obožavateljke,
prepoznale su psa kao njenog vernog saputnika i molile su hvatača da ga pusti. One su mu čak obećale i
mito ako pusti psa. U tom trenutku došla je Sudhamani. Pas je gledao žalosno u nju i počeo je da lije suze!
Ovo je bilo previše za hvatača i nije imao izbora nego da oslobodi psa.
Još jedna kuja iz susedstva je takođe bila veoma privržena Sudhamani. Jednog dana kad je bila skotna,
došla je do hrama i ostala čekajući. Kada je Sudhamani nakon meditacije izašla iz svetilišta, pronašla je
kako stoji na dvorištu. Kuja nije ušla unutra, ali je stavila sve četiri svoje noge na rub hrama i zavijala na

33Kruženje oko svetog objekta držeći objekat s desne strane.

[Type text] Page 59

određeni način kao da je nešto boli. Sudhamani je zagrlila i poljubila kuju, i upitala, “Šta se desilo, ćerko,
šta se desilo?” Posle toga, životnja je otišla iz dvorišta hrama, legla na pesak i idahnula svoj poslednji dah.
Kad god bi se neko poklonio prostiranjem ispred Sudhamani, crno-beli pas bi ispružio sve četiri noge i
pognuo glavu ispred Sudhamani. Kad god je plesala u posvećeničkoj ekstazi, pas je skakutao oko nje kao
da se pridrživao ekstatičnom plesu. Kad bi se oglasio sveti zvuk školjke za povečernju službu, pas bi
zavijao na čudan način, gotovo podražavajući zvuk školjke.
Jednog dana Sudhamani je imala jak osećaj da će njen prijatelj, crno-beli pas, umreti od rana besnila.
Nedugo posle toga, životinja se zarazila sa besnilom i umrla kako je Sudhamani predvidela, ali bez mnogo
patnje. Kad su Sudhamani pitali da li je bila ožalošćena radi gubitka vernog pratioca, rekla je, “Uopšte
nisam tužna radi njegove smrti. Iako je umro, doći će opet k meni. Zato, zašto da budem tužna?” Posle je
komentarisala da se duša psa reinkarnirala u blizini Idamanela, ali da ne želi da otkrije detalje.
Što se tiče koze koja je imala veliku ljubav prema Sudhamani, Sudhamani je jednom rekla, “Koza se
borila protiv bolesti na njenom vimenu. Trebala je da umre. Kada sam videla njen očaj, sela sam blizu nje i
ušla duboko u molitvu i meditaciju. Kada sam otvorila svoje oči, videla sam jadnu životinju kako puže na
kolenima. Stavila je glavu u moje naručje i tiho umrla gledajući u moje lice. Njena ljubav je zaista bila čista.“
Dok se sećala se ovih događaja nekoliko godina posle, ona je rekla: “Kako su ti dani bili blaženi!
Čudno, ove životinje su mogle da razumeju moja osećanja i da reaguju na njih. Ako bi plakala, one bi mi se
pridružile u plaču. Ako bi pevala, one su plesale pored mene. Kada bih gubila svoju spoljašnju svest, one bi
puzile po mom telu. Sve osobine raznih životinja mogu da se pronađu u ljudskim bićima. Kada se osoba
oslobodi svih vezanosti i nesviđanja i postigne ujednačeno viđenje svega, onda i neprijateljski raspoložene
životinje postaju prijatelji u prisustvu te osobe.”

[Type text] Page 60

 Poglavlje osmo

Zaslepljujuće kao milion sunaca

Smešeća Ona (devi) postala je božanski sjaj i stopila se sa mnom. Moj um je procvetao i kupao se u
raznim bojama božanskog svetla, a događaji milion prošlih godina su oživeli u meni. Od tada, ne
videći ništa kao različito od vlastitog Jastva, jedne unije, stapanja u univerzalnu majku; odrekla
sam se svih čulnih zadovoljstava.”

– Mata Amritanandamaji

[Type text] Page 61

 Driéà dràghìyasà dara dalita nìlotpala rucà
davìyamsam dìnam snapaya kripayà màm api shive

Anenàyam dhanyo bhavati na ca te hànir

iyatàvane và harmlye và sama kara nipàto himakaraha

O suprugo Šive! Da li ćeš ljubazno da okupaš i mene koji stojim bespomoćno u velikoj daljini, sa svojim
dalekosežnim pogledom, lepim kao tek malo procvetali plavi ljiljan. Ovaj smrtnik će dobiti najveće dobro od
Tvoga delovanja. Takvim delom, nakon svega, nećeš imati ni Ti gubitka. Snežno obasjani mesec baca isti
sjaj na šumu kao i na zamak.

– Saundarja Lahari, stih 57

S
s apsolutnom verom u božansku majku, Sudhamani je plivala u okeanu božanske ljubavi. Za nju,
cela atmosfera, iznad, ispod, desno i levo, je bila isuviše natopljena sa njenim božanskim prisutvom.
Povetarac je bio ljubavno milovanje majke. Drveće, loze i cveće su svi bili devi, i stoga vredni
Sudhamaninog jednakog obožavanja. Dok je gledala u nebo i videla ono što mi ne znamo, malena bi bila
ophrvana nekontrolisanim izlivom suza i smeha koji bi prestao samo kad bi nesvesna pala na pesak.
Molitve ovog sirotog deteta majci koja je nestala odjekivale su dan i noć u vazduhu Idamanela. Na ovom
stepenu spoznaje, videla je svu prirodu kao božanku majku, i napisala je sledeću pesmu:

Shrishtijum nije

Kreacija i stvoritelj si Ti,

Ti si energija i istina,
O boginjo, o boginjo, o boginjo!

Kreator kosmosa su Ti,

I Ti si početak i kraj...
Bit individualne duše si Ti,
i pet elemenata si Ti takođe...

Poznate životinje su je sada uglavnom služile, a Sudhamani nije ni jela ni spavala. Nikad nije
ostvarivala kontakt sa drugim ljudima dok joj osoba prva ne priđe. Njen uzvišeni um je zanemario čak
osnovni zadatak pranja zubi. Ponekad kad je jela, jela je bačeno lišće čaja, kravlju balegu, komadiće stakla
ili ljudski izmet. Nije mogla da primeti nikakvu razliku između ukusne hrane i svega ovoga. Sa kojim
rečima da se opiše to stanje koje naš um i intelekt ne mogu da shvate?
Malena više nije mogla da obuzda svoj očaj i njene molitve su neprestano tekle ka božankoj majci.
“O majko, moje srce se cepa od bola odvojenosti! Zašto se Tvoje srce ne smekša na pogled na beskrajni
tok mojih suza? O majko, mnoge velike duše su Te obožavale i na taj način zadobile Tvoju viziju i postale
večito jedno sa Tobom. O draga majko! Molim Te, otvori vrata svoga saosećajnog srca ovoj poniznoj sluzi
svojoj! Davim se kao utopljenik. Ako nisi voljna da dođeš k meni, onda, molim Te, uzmi moj život. Neka taj
mač sa kojim odsecaš glave okrutnim i neispravnima padne takođe na moju glavu. Neka bar budem
blagoslovena dodirom Tvoga mača! Koji je smisao zadržavanja ovog beskorisnog tela koje je veliki teret za
mene?”
Sudhamanin bol je postao ekstreman, njene molitve iscpljujuće. Njenim vlastitim rečima,
“Svaka pora moga tela je odisala sa žudnjom, svaki atom moga tela je vibrirao svetu mantru, celo moje
biće je jurilo prema božanskoj majci kao bujica...”
U neizrecivom očajaju, vapila je,

[Type text] Page 62

 “O majko... Tvoje dete samo što ne umre ovde, daveći se u ogromnom bolu... ovo srce se cepa... ovi
udovi drhte... Ja se grčim kao riba izbačena na obalu... O majko... Nemaš ljubavi prema meni... Nemaš ništa
više da mi ponudiš osim poslednjeg daha moga života...”
Njen glas se gušio. Njeno disajenje je potpuno prestalo. Sudhamani je pala u nesvest. Volja majke
odlučuje o trenutku. Božanska čarobnica univerzuma, sveznajuća, sveprisutno stvorenje, drevna, primalna
stvoriteljica, božanska majka se pojavila ispred Sudhamani u živoj formi, zaslepljujuće blistavoj kao hiljade
sunaca. Sudhamanino srce je bilo preplavljeno sa plimnim talasom neizrecive ljubavi i blaženstva.
Božanska majka se dobrostivo osmehivala, i postala čista svetlost i stopila se u Sudhamani.
Božanski događaj je najbolje opisan u Sudhamanioj vlastitoj kompoziciji ‘Ananda Viti’ ili ‘Staza
blaženstva’, u kojoj je pokušala da učini shvatljivom tu mističnu uniju koja je iznad reči:

Ananda vithi

Jednom davno, moja duša je plesala

Radosno na putu blaženstva.
U to vreme svi unutrašnji neprijatelji kao
Prvilačnost i odbojnost su pobegli, krijući se
U najdubljim delovima moga uma.

Zaboravljajući sebe, stopila sam se sa zlatnim snom

Koji se digao unutar mene. Dok su se uzvišene težnje
Jasno manifestovale u mom umu,
Božanska majka sa sjajnim, nežnim rukama,
Milovala je moju glavu. Pognute glave rekla sam
Majci da je moj život posvećen Njoj.

Smešeći se, postala je božanska blistavost

I stopila se sa mnom. Moj um je procvetao,
Okupan u raznobojno božansko svetlo
A događaji proteklih miliona godina
Su oživeli u meni. Od tada,
Nisam videla ništa kao različito od mog vlastitog Jastva
Jedna unija, i stapanje u božansku majku,
Odrekla sam se svih čulnih užitaka.

Majka mi je rekla da pitam ljude

Da ispune svoje ljudsko rođenje.
Stoga, obznanjujem celom svetu
Uzvišenu istinu koju je rekla,
“O čoveče, stopi se u svoje Jastvo!”

Hiljade i hiljade jogina

Rođeni su u Indiji i
Živeli su principe koje su vizualizovali
Veliki mudraci iz nepoznate prošlosti.
Da se otkloni patnja čovečanstva,
Koliko golih istina je tu!

Danas drhtim od blaženstva

[Type text] Page 63

 Prisećajući se majčinih reči,
“O draga moja, dođi k Meni,
Ostavi sav drugi posao.
Ti si uvek Moja.”

O čista svesti,
O utelovljenje istine,
Poslušaću Tvoje reči.
O majko, zašto kasniš sa dolaskom?
Zašto si mi dala ovo rođenje?
Ne znam ništa, o majko,
Molim Te, oprosti mi moje greške.

U to vreme Sudhamani je razvila veliku odbojnost prema vidljivom svetu. Kopala je rupe u kojima se
sakrivala kako bi izbegla razne svetovne i umno-čulne ljude. Provodila je svoje dane i noći uživajući u
višegodišnjem blaženstvu spoznaje Boga i izbegavala svako ljudsko društvo. Ko je smatrao ludom pre,
sada je bio čvrsto uveren u njenu ludost. Ko je mogao da shvati nivo svesti na kojem se nalazila? Iako je
Sudhamani iznutra prešla granicu i ušla u apsolut, do je za porodicu i ljude u selu ona bila ona ista luda
Sudhamani koju je zaposedao Krišna tri noći nedeljno. Jedina nedavna promena, ako su je uopšte primetili,
je bila da je sada kopala velike rupe umesto da se valjala po pesku.

Nastupanje devi bave

Jednog dana Sudhamani je začula glas iznutra koji joj je rekao,

“Dete moje, ja boravim u srcima svih bića i nemam posebnog boravišta. Tvoje rođenje nije samo za
užitak u nepmućenom blaženstvu Jastva nego da tešiš čovečanstvo u patnji. Stoga Me obožavaj u srcima
svih bića i oslobodi ih patnje svetovnog postojanja...”
Posle ovog unutrašnjeg poziva Sudhamani je uz Krišna bavu počela da manifestuje devi bavu, stanje
božanske majke. U ovom periodu, ona je otkrivala njeno jedinstvo sa božanskom majkom, iako, za
poklonike, ona je sada samo postajala zaposednuta sa devi, kao i sa Krišnom. Sledeći događaj označava
nastupanje devi bave.
Samo šest meseci je prošlo od početka Krišna bava daršana. Bio je to sada kraj 1975. godine. Jedne noći
za vreme Krišna bave, dok su poklonici su jedan po jedan ulazili u hram, neočekivani incident je promenio
celu atmosferu.
Kao i obično, neki poklonici su pevali bhađane ispred svetilišta u dvorištu. Sudhamani je manifestovala
njeno jedinstvo sa Šri Krišninim aspektom vrhovnog i radosno primala poklonike. Dražestan osmeh je
krasio Njeno svetlo lice, a poklonici su uživali u božanskom prisustvu. U tom trenutku, u mali hram je ušao
poklonik koji je bio potpuno zbunjen. Navodno, jedan od neprijateljskih seljana 34 ga je veoma uznemiro. U
nemogućnosti da podnese teške komentare, briznuo je u plač i molio se Krišni da nađe neko rešenje za tu
situaciju.
Bez upozorenja, osmeh na Sudhamaninom licu je nestao. Sudhamanin izraz lica se promenio i postao
ljutit, kao da je došlo do propasti sveta. Njene oči su izgledale kao dve tinjajuće, gvozdene kugle. Goreći sa

34Napasnici su još uvek delovali i stajali su obično pored puta kuda su prolazili poklonici, i pravili uvredljive komentare. Ne samo
seljani, nego i Sudhamanin vlastiti otac i brat su se upuštali u ovo. Čak su pokušavali da obeshrabre poklonike da ostanu do kraja
daršana.

[Type text] Page 64

ljutnjom, izgledalo je kao da isijavaju sukljajuću vatru. Njene ruke su bile u devi mudri 35. Svi koji su bili
prisutni i unutra i napolju ispred hrama su bili šokirani da čuju bučan smeh iz celog njenog bića. Takav
smeh nikad u životu nisu čuli. Kad su videli tu iznenadnu promenu kod Sudhamani, oni koji su stajali u
hramu počeli su da se tresu od straha. Neki učenjaci koji su bili prisutni počeli su glasno da recituju mantre
za mir i posvećeničke pesme u slavu božanske majke dok su drugi obavljali arati 36 ceremoniju. Posle
mnogo molitvi i recitovanja raznih mantra, ona je postala spokojna i smirena, ali bava se promenila od
Krišna bave u devi bavu.
Sudhamani se posle poverila, “Kada sam videla ojađenost toga poklonika, osetila sam kao da ću
uništiti sve neispravne ljude koji nastavljaju da ismejavaju poklonike. Nije bilo poznato drugima, ali devi
žestoke prirode37 se manifestovala da bi pružila utočište progonjenom.” Od tada, uz Krišna bavu, sveta
majka, kako je mi sada zovemo, redovno daje daršan poklonicima kao devi.
Sveta majka je bila utelovljenje univerzalne ljubavi. One vrline koje su bile očigledne od ranog
detinjstva, kao što su porivi da voli, pomaže i služi ljudima, potpuno su se ispoljili. Majka je prihvatila i
svetovne i duhovne, neobrazovane i obrazovane, bogate i siromašne, bolesne i zdrave sa istom nežnošću i
saosećanjem. Strpljivo je slušala sve probleme od kojih su želeli da se rasterete, i davala im svoj savet u
skladu sa prirodom i zrelošću svakoga od njih. Prema svačijoj potrebi, ona bi ih vodila i tešila u svim
njihovim teškoćama.
Ubrzo nakon početka devi bava daršana, desile su se određene promene u majci. Za vreme njene devi
sadane, ona je uglavnom bila daleka i nekomunikativna. Svo njeno vreme je bilo posvećeno molitvi i
meditaciji na formu božanske majke. Ako bi je roditelji ili brat zlostavljali psihički ili verbalno, ona bi
ostajla tiha. Sada je postajala smelija. Čak se i njen izraz lica promenio. Njena priroda je postala neustrašiva
i nepopustljiva kada bi komunicirala sa roditeljima i bratom o bava daršanu, a naročito o njenim odnosima
sa poklonicima. Ona je sada počela da se sve više meša sa poklonicima i da im daje duhovna uputstva. Ovo
je označilo početak majčine duhovne misije.

Moje vlastito bezoblično Jastvo

“Od toga dana38 nisam videla ništa kao različito od mog bezobličnog Jastva gde je celi univerzum postojao
poput sićušnog mehurića...”

U ovim jezgrovitim rečima, sveta majka prenosi bogatstvo njenog samouvida. Iako je bila utvrđena u
stanju bogospoznaje, majka je obavljala dodatnu sadanu da pokaže da su sve razičite forme bogova i
boginja lica jedne te iste nedualne realnosti. Nakon što je postigla savršenu kontrolu nad umom, videla je
da može da se poistoveti sa bilo kojim aspektom božanskog koje je odabrala svojom vlastitom voljom.
Majka je pričala razna iskustva koja je imala dok je obavljala ove sadane:
“Nakon sadane jednog dana, osetila sam da mi veliki zub očnjak izbija iz usta. Istovremno sam čula
zvuk užasnog brujanja. Videla sam devi sa velikim očnjakom, dugim, isplaženim jezikom, gustom, crnom,
kovrdžavom kosom, crvenkastim, buljavim očima i tamno-plavim tenom 39. Pomislila sam, ‘Brzo! Pobegni!
Devi dolazi da me ubije!’ Gotovo da sam pobegla. Iznenada sam shvatla sam ja sama devi. Brujeći zvuk
sam takođe ja stvarala. Sledeći trenutak sam se našla sa devinim muzičkim instrumenom, vinom, u

35Božanska gesta povezana sa božanskom majkom.

36Mahanje gorućim kamforom ispred božanstva kao oblik obožavanja.
37Kali Mata.
38Odnosi se na njeno iskustvo božanske majke.

39Opis Kali Mate.

[Type text] Page 65

rukama40. Imala sam Njenu krunu na svojoj glavi i nosila sam majčin nosni prsten. Posle nekoliko minuta
sam pomislila, ‘Šta je ovo? Da li sam postala devi? Možda je ovo trik kojim se poigrala božanska majka da
omete moju sadanu.’ Tako sam mislila, ’Sad ću da meditiram na Šivu da vidim šta će se desiti,’ ali onog
trenutka kad sam počela da meditiram na Gospoda Šivu, postala sam On; razbarušene kosa, sa zmijama
oko moga vrata i oko mojih nadlaktica. Mislila sam, ‘Možda me i Šiva testira,’ pa sam isto prestala da
meditiram na Njegovu formu. Sada sam usredotočila svoje srce i dušu na Gospoda Ganešu, onoga koji
oklanja prepreke. Moje biće se odmah promenilo u Ganešu, slonovsko lice sa dugim trupom, par kljova sa
jednom polurazbijenom, i tako dalje. Na koju god formu boga ili boginje bi kontemplirala, postajala sam to.
Onda sam čula glas iz mene, ‘Ti nisi različita od njih. Oni su se stopili u tebe davno. Zašto bi onda zvala sve
ove bogove i boginje?”
Od tada, meditacija svete Majke na Boga sa formom je prirodno prestala. Sveprožimajući sveti slog
‘OM’ pojavo se unutar Nje, i Njeno celo biće se zauvek stopilo u To. Čak i onda, ona bi sedela i meditirala.
Kada bi je pitali o tome, sveta Majka bi im objasnila, “Za vreme meditacije, majka se približava svoj deci,
naročito onoj koja intenzivno misle o Majci ili onoj koja pate.”
Sličan događaj se desio u velikom epu Šrimad Bhagavatamu. Jednog dana poznati mudrac Narada je
posetio Dvaraku, prebivalište Šri Krišne, i pronašao Gospoda kako sedi u dubokoj meditaciji. Narada se sa
poštovanjem poklonio ispred Gospoda i upitao Ga, “O Gospode, na koga Ti meditiraš?” Osmehujući se,
Gospod je odgovorio, “Ja meditiram na svoje poklonike.”
Iako je malena postala “Majka” u očima mnogih, ona je ostala Sudhamani za njenu porodicu. Njen
prirodni boravak u vrhovnom Jastvu je bio previše suptilan za njene roditelje i starijeg brata da bi mogli da
razumeju. Oni su nastavili da sumnjaju i da pogrešno shvataju njeno ponašanje kao šizofreniju. Plašili su se
da će njen kontakt sa poklonicima završiti u njenom skretanju sa staze moralnosti i da će na taj način
osramotiti porodicu. Njen brat Subhagan je bio naročito fanatičan u svojim napadima na Majku. Njegovo
ponašanje prema njoj postalo je nasilno. Jednog dana Subhagan i nekoliko njegovih rođaka su pod lažnim
izgovorom pozvali Majku u kuću jednog od rođaka. Kada je stigla tamo, zaključali su je u sobu i jedan od
njenih rođaka je počeo da joj preti i iznenada je izvadio dugi nož koji je skrivao u svojoj odeći. Subhagan je
rekao, “Ovo tvoje ponašanje je otišlo predaleko! Namerila si da ukaljaš porodično ime. Pošto ne možeš da
zaustaviš da se mešaš sa raznim ljudima i pošto istrajavaš u pevanju i plesanju, bolje je da umreš.” Bio je
razjaren kada je čuo kako se Majka smeje i odgovara, “Uopšte se ne bojim smrti. Telo mora imati svoj kraj
pre ili posle, ali je nemoguće za tebe da ubiješ Jastvo. Sada kada si odlučan da zaustaviš moje fizičko
postojanje, ja ću izraziti svoju zadnju želju. Ti si dužan da je ispuniš. Dozvoli da meditiram malo, a onda
me možeš ubiti dok sam u meditaciji.”
Čuvši njen smioni odgovor, oni su postali još besniji. Jedan od njih je uzviknuo, “Ko si ti da nam
naređuješ? Jesmo li mi ovde da tebe ubijemo ili ne ubijemo prema tvojoj želji?” Majka se nasmejala i hrabro
odgovorila, “Izgleda da niko osim samoga Boga ne može da oduzme moj život!” Drugi rođak je vikao,
“Bog! Ko je tvoj Bog?” Iako su verbalno pretili svetoj Majci, ni jedan od njih nije bio dovoljno hrabar da joj
učini išta nakon što je čuo njen hrabri odgovor i osetio neuznemirenost. Iznenada, rođak je zavitlao nožem i
iskočio napred i pritisao nož na njene grudi kao da će je ubosti. Ali nije mogao da napravi ni jedan korak
dalje. Kao da je bio pogođen teškim bolom u svojim vlastitim grudima na tom istom mestu gde je pritisao
nož na grudi svete Majke, on je pao na pod u mukama. Videvši ovo, ostali u sobi su se prestrašili. U tom
trenutku je stigla Damajanti jer je videla da Sudhamani odlazi sa Subhaganom i njegovim rođacima, te je
krenula je za njima. Čuvši galamu, počela je da lupa na vrata i da viče. Kada su se vrata otvorila, Damajanti
je izvela svetu Majku za ruku i povela je kući uz obalu. Na putu za Idamanel, Majka je rekla Damajanti,
“Tvoji ljudi su osramoćeni sa mnom. Ovaj okean je moja majka takođe. Ona će me prihvatiti raširenih ruku.

40Žičani instrument koji se stalno viđa u naručju Sarasvati, boginje znanja.

[Type text] Page 66

Idem u njeno naručje.” Čuvši ove reči, Damajanti je postala mentalno nestabilna. Počela je da vrišti, “Ne
govori to, ćerko! Ne govori tako, ćerko! Za vreme Krišna bave, Bhagavan mi jer rekao da ako izvršiš
samoubistvo, sva moja deca će poludeti...” Uspevši da odgovori svetu Majku, odvela je nazad u Idamanel.
Epizoda ne nije završila ovde. Rođak koji je podigao nož na Majku da je ubode je odveden u bolnicu u
bolovima. Iako je dobio odličan medicinski tretman, on je na kraju umro, uz stalno povraćanje krvi. Kako je
njegova bolest bila u kritičnom stadijumu, sveta Majka je došla u bolnicu da ga poseti. Ona ga je ljubazno
tešila i hranila ga svojim vlastitim rukama. On se duboko kajao zbog njegove kobne greške i briznuo u plač
osećajući njeno saosećanje i oproštaj.
Sveta Majka nije gajila neprijateljstvo prema njenom rođaku koji je pokušao da je ubije niti je dala
obećanje da će se osvetiti za njegov loš čin. On je jednostavno patio kao rezultat plodova svoga dela. Majka
je objasnila,
“Baš kao što ljudska bića imaju veliku ljubav prema majci, brojna suptilna bića je takođe vole. Ako
neko pokuša da nanese štetu Majci, Majka ne reaguje. Majka se suočava sa takvom osobom bez bilo kakvog
uzbuđenja i čak ni ne pomišlja bilo kakvu lošu misao u vezi one osobe koja to čini iz neznanja. Ali ova
suptilna bića postaju ljuta i osvećuju se. Da li shvatate kako se ovo dešava? Recimo da nečiju majku
napadne neki čovek. Da li deca sede ravnodušno? Čak ako ih njihova majka pokuša da zaustavi, oni
pronađu tog čoveka i osvete se.”
Prevazilazeći ograničenja svetovnog postojanja, sveta Majka je primala poklonike bez obzira na kastu,
veru, klasu i spol. U očima nevernika, jednakost i širokoumlje svete Majke su bili samo manifestovani
simptom mentalnog lutanja. Napasnici su nastavili da ulaze u hram za vreme bava daršana i da
neprijateljski ispituju Majku. Iako je Majka je bila nedotaknuta i smirena, Sugunanandan je postao veoma
potišten zbog njihovih bezobraznih primedbi. Nadalje, iako su svi njegovi pokušaji da ugovori brak za
njegovu ćerku propali, on još uvek nije potpuno napustio ovu ideju. Sada je počeo da oseća da je bava
daršan bio velika prepreka ispunjenju ove njegove želje. Pridružio se Subhaganu u njegovom čvrstom
uverenju da je daršan bio sramna stvar. Nešto drugo ga je takođe brinulo. Telo njegove ćerke je postajalo
tvrdo kao kamen posle bave i tek satima posle jake masaže bi se vraćalo u normalu.
Sugunanandanov um je bio odlučan da se pridruži Subhaganu da nekako zaustavi bava daršan. Ušao
je u hram za vreme sledeće devi bave i rekao svetoj Majci, “Devi bi trebala da ode iz tela malene. Ovde nam
ne treba više ovaj bava daršan. Želimo da je udamo. Želim svoju ćerku nazad!”41
Sveta Majka ga je oslovila kao očuha42 i upitala, “Da li je ona tvoja ćerka?” Već je bio do tada uzrujan, te
je postao još razjareniji kada je čuo kako ga oslovljava. Ljutito je odgovorio, “Da! Ona je moja ćerka. Da li
bogovi i boginje imaju očuhe? Želim svoju ćerku nazad!”
Sveta Majka je smireno odgovorila, “Ako ti dam tvoju ćerku nazad, ona će biti samo leš koji će se brzo
raspasti. Moraćeš da je sahraniš, a ne da je udaš.” Kako nije bio u raspoloženju da sluša, Sugunanandan je
zahtevao, “Neka boginje idu u svoje vlastito obitavalište! Želim svoje dete nazad!”
Majka je rekla, “Ako je tako, evo ti tvoja ćerka. Uzmi je!” Majka je odmah pala na pod hrama. Nakon
nekoliko trenutaka njeno telo je postalo kruto i njeno srce je prestalo da kuca. Iako su njene oči bile širom
otvorene, nije se video ni jedan znak života. Bila je mrtva.
Započelo je veliko jadikovanje. Svi koji su došli na daršan su bili skrhani žalošću. Damajanti i njene
druge ćerke su se onesvestile. Vest je odjeknula da je devi oduzela život Sudhamanii zbog greške koju je
počinio Sugunanandan. Svi su ga optužili da je bio uzrok prevremene smrti Majke.
Uljne lampe su gorele oko tela. Čak je priroda postala tiha u tom trenutku. Neki od poklonika su
plakali, neki su brbljali kao idioti usled iznenadnih, nekontrolisanih emocija. Drugi su svečano sedeli pored
41Treba se prisetiti da je porodica mislila da je sveta Majka bila zaposednuta Krišnom i devi tri noći nedeljno, a ostatak vremena da
je bila luda.
42Kako je bila mlada, prihvatila je samo Boga kao njenu stvarnu majku i oca i tako je svako drugi bio njena pomajka i poočim.

[Type text] Page 67

tela i proveravali da li Majka diše držeći ruku blizu njenih nosnica. Ništa. Doktor je proverio njen puls. Bila
je mrtva. Bio je to užasan trenutak.
Shvatajući užas situacije koju je prouzrokovao svojim nerazboritim delom i u nemogućnosti da
podnese teški bol u svom srcu, Sugunanandan se takođe onesvestio. Žalosna tišina je zavladala. Misili su
da se nemoguće zaista dogodilo, te se odustalo se od pokušaja da se oživi. Osam zlosutnih sati se oteglo.
Povraćajući svest samo da bi se suočio sa užasnim prizorom, Sugunanandan je naglas plakao i molio se
božanskoj Majci, “O devi! Molim Te, oprosti mi za izgovorene reči koje sam rekao u krajnjem neznanju!
Molim Te, oživi moju ćerku! Oprosti mi grešku! Nikad više neću ponoviti ovo delo dostojno prezira!”
Moleći, pao je na zemlju, ridao nekontrolisano i prostirao se celom dužinom ispred hrama.
Iznenada je jedan od poklonika primetio male pokrete na telu svete Majke. Sa uzvišenom nadom,
poklonici su je posmatrali dok su njihove suze žalosti postajale suze radosti. Majka se vratila u život, u
Krishna bavu! Obraćajući se Sugunanandanu koji je bio veliki poklonik Krišne, rekla mu je, “Bez šakti 43 ne
može da bude Krišne!”
Ovaj incident je doneo veliku promenu u stavu njenog oca prema Bogu i njegovoj ćerki. Od tada, on joj
je prepustio da radi kako želi i nikad više nije pokušao da ugovori brak za nju. Posle je Majka rekla sledeće
o ovome,
“On je bio nepopustljiv u nastojanju da dobije svoju ćerku nazad od devi. Ali da je zaista bila njihova
ćerka, oni bi imali moć i da je ožive. Oni to nisu mogli. Najviše od svega, ovo telo je njihovo. Kada je
zahtevao svoje dete nazad, ovo telo je dato.”

43Ženski aspekat kozmičke energije personifikovan u formi devi.

[Type text] Page 68

 Poglavlje deveto

Mač istine
“Deco, čak iako čovek seče drvo iz korena, drvo mu daje hlad. Duhovni traglac bi trebao da bude
takav. Samo onaj ko se moli za dobrobit onih koji ga napastvuju može da postane duhovna osoba.
Najveće oružje duhovnog tragaoca je mač istine.”

– Mata Amritanandamaji

[Type text] Page 69

 Durvrtta vrtta samanam tava dèvi sìlam
rùpam tadhaitadavi cintyamatulya manyaih

Vìryam ca hantr hrtadèvaparàkramànàm

vairisvapi pràkatitaiva dayà tvayèdham

O devi, Tvoja priroda je da oslabiš ponašanje zlih; ova Tvoja neuporedljiva lepota je nezamisliva za druge;
Tvoja moć uništava one koji su orobili bogove od njihovih moći, i tako si manifestovala svoju samilost čak
prema neprijateljima.

– Devi Mahatmjam, poglavlje 4, stih 21

I
zgleda da sve velike duše moraju da istrpe progon osrednjih umova. Međutim, veliki izgleda da se
razvijaju sa tim jer svaka prepreka koja se baci na njihovu stazu doprinosi njihovoj slavi. Životi Šri
Krišne, Šri Rame, Isusa Hrista i Bude nude mnoge ilustracije o ovoj činjenci. Život svete Majke je
takođe sjajan primer. Prošle su tri godine. Do 1978. godine broj poklonika je brzo porastao i ljudi su dolazili
u Idamanel iz svih delova Indije po blagodatni daršan svete Majke. Kako se broj njenih poklonika
povećavao, napasnici su povećali njihovu zlonamernu kampanju, ali ni jedna svetovna sila nije mogla da
spreči duhovnu misiju svete Majke.
U to vreme neki su videli loša predskazanja što je nagovestilo nadolazeću katastrofu u Idamanelu.
Subhagan se nije oslobodio loših posledica njegovog pokušaja da ubije svoju sestru. On je sada postao još
osorniji i još više neprijateljski raspoložen prema svetoj Majci. Svoje vlastite sebične ideje pokušavao je da
nametne i celoj porodici. Čak su i oni bili u strahu da mu se suprostave zbog njegove nestabilne, plahovite
prirode. Kako se povećavao broj poklonika i žestina kleveta racionalista, njegov um je postajao sve
nemirniji. Počeo je da saleće poklonike koji su dolazili na bava daršan i da ih ozbiljno zlostavlja nadajući se
da će ih odvratiti od učestvovanja u daršanu.
Jednog dana sveta Majka je pozvala Damajanti i rekla joj, “Izgleda da se brat Subhagan približava kraju
života. Kao rešenje možeš da uzmeš zavet šutnje, ali se vide određene prepreke koje će pokušati da slome
tvoj zavet. Stoga, budi pažljiva kad uzmeš zavet.” Pridržavajući se Majčinih reči, Damajanti je održala zavet
šutnje jedan dan. Međutim, kada je zavet bio do pola završen, desilo se to da je krava potrgala uže i
počnela da beži iz staje. Damajanti je potpuno zaboravila zavet i počela da viče, “Eto krave! Uhvatite je!”
Porodica je uzela ovo kao loš znak, naročito jer je Majka unapred upozorila Damajanti da se sa brižnošću
odnosi prema zavetu. Nepovoljni događaj je ispunio porodicu sa strahom i brigom.
Jednog dana Subhagan je u naletu besa ozbiljno maltretirao jednu muslimanku koja je došla u
Idamanel na bava daršan. U nemogućnosti da istrpi Subhaganove zlobne opaske, žena je požurila u hram,
počela da plače i udara glavom o prag svetilišta. Vapila je, “O Majko... O Majko... da li je ovo sudbina onih
koji dolaze da Te vide?”
Kada je čula izbezumljno vapljenje ove muslimanke, Majčino sjajno i nasmešeno lice je odmah
promenilo izraz. Sa užasavajućim izgledom, digla se sa svetog mesta držeći trozubac u jednoj i mač u
drugoj. Majka je rekla ozbiljnim i dubokim tonom, “Ko god je uzrokovao nezasluženu patnju ovom
pokloniku umreće za sedam dana.”
Kada je Sugunanandan čuo Majčino predskazanje, požurio je u hram da traži oproštaj za loše
ponašanje njegovog sina. On je molio Majku da poštedi Subhaganov život i umesto Subhaganovog uzme
njegov. Majka mu je mirno rekla, “Ja nikada ne kažnjavam nikoga. Ako sam ja zlostavljana ili mučena, ja ne
marim uopšte. Ali kad poklonik pati od takvog zlostavljanja, čak ni Bog neće oprostiti. Svako mora da
ubere plodove svojih dela. Nema drugog načina.”
Sedam dana je prošlo. Bližila se noć 2. juna 1978. godine kada je Subhagan, koji je bio obavešten o

[Type text] Page 70

Majčinom predskazanju, izvršio samoubistvo vešanjem. Napisao je oproštajno pismo u kojem je kao razlog
naveo nepodnošljiv stres koji je bio uzrokovan njegovom neizlečivom bolešću. Subhaganovo samoubistvo
je stvorilo pomutnju i uznemirenost u Idamanel porodici. Napasnici su odmah iskoristili mogućnost da
ojačaju njihovu antipropaganda kampanju protiv svete Majke. Počeli su da šire lažne verzije Subhaganove
smrti. Optužili su Sugunanandana koji je voleo svog najstarijeg sina kao vlastiti život, da je ubio
Subhagana.
Bez obzira na njihov trud, napasnici nisu mogli da dokažu njihove neispravne optužbe jer je bilo
previše dokaza da je Subhaganova smrt bila samoubistvo. Uz oproštajnu poruku koja je napisana njegovim
vlastitim rukopisom, Subhagan je poslao i pisma nekim svojim drugovima i rodbini i obavestio ih o svojoj
nameri. Izveštaj nakon smrti je takođe potvrdio da je smrt bila samoubistvo. Tako da se nije pojavilo pitanje
pravne akcije.
Subhaganovo samoubistvo je uzrokovalo nemir kod rodbine. Oni su otvoreno iskazali svoju mržnju i
nesaradnju, potpuno zanemarujući celu porodicu kao da nikad nije ni postojala. Porodica Idamanel više
nije pozivana u posetu niti da učestvuje u javnim funkcijama, festivalima, ženidbama i udajama ili
religioznim obredima i ritualima. Sva rodbina ih je napustila. Kada bi neko od rodbine došao da poseti
obližnju kuću, ne bi čak ni pogledao u smeru Idamanela. Ako bi rodbina došla na obalu blizo Idamanela da
uradi obrede za pretke, napuštali bi mesto odmah nakon izvršenja ponuda. Ovi postupci su bili veoma
teški za prodicu i dodali su težinu njihovim ionako teškim srcima.
Šesnaest dana posle Subhaganove smrti kada je ponovo započeo bava daršan, Sugunanandan je prišao
svetoj Majci teškoga srce. On se žalio Majci da nije sačuvala njegovog dragog sina od užasne smrti i počeo
gorko plakati. Tešeći ga, Majka mu je rekla, “Ne brini. Tvoj preminuli sin će se ponovo uteloviti u istoj kući
nakon tri godine.” Posle nekoliko godina, najstarija ćerka, Kasturi, se udala. Kada je zatrudnela sa prvim
detetom, sveta Majka, dok je još uvek bio u utrobi, mu je dala ime ‘Šiva’. Kako je Majka dala muško ime,
porodica je bila ubeđena da će dete biti dečak. Dete je i bilo dečak. Posle njegovog rođenja, Majka je jednom
rekla, “Za tri godine od kada je Subhagan umro, njegova duša je bila oko ašramske atmosfere. Slušao je
posvećeničke pesme i vedske mantre, i dobio je u istoj kući ponovno rođenje kao ‘Šiva’.” Sada je Šivan
inteligentan, mladi dečak. Od njegovog ranog detinjstva uvek mantra sveti slog ‘OM’ i sedi u meditaciji bez
da ga iko pita da to čini.

Povratak racionalista

Nakon ponovnog započinjanja devi bave, raconalisti su postali još drskiji i protivniji. Oni su sada počeli
da koriste novine da pogrešno informišu ljude da misle da je sveta Majka luđakinja i da je bava daršan
prevara. Međutim, što su njihovi napori bili veći da oklevetaju Majku, to je bio veći njihov neuspeh.
Njihova istrajnost je zaista bila čudo!
Jedne noći, napasnici su odlučili da se vrate na staru, ali neuspešnu taktiku da se domognu Majke za
vreme daršana, te da na taj način ponize i ismeju božansku moć. Dvojica grubljih članova grupe su se
pojavili na sceni u svetilištu, potpuno pijani i željni nevolje. Stali su u red zajedno sa drugim poklonicima.
U to vreme Majka je već sedela u devi bavi i rekla nekim poklonicima koji su sedeli pored nje u
svetilištu, “Samo gledajte, Majka će napraviti dobru šalu za vas sada.” Rekavši to, ona je pogledala direktno
u pijance i dobacila im očaravajući osmeh. Do tad oni su stigli do vrata svetilišta, ali onaj koji je stajao
napred nije mogao da se pokrene napred, bio je kao paralizovan. Nije mogao da napravi sledeći korak.
Nekoliko minuta je stajao tamo kao zamrznut. Ovo je razbesnelo njegovog prijatelja koje je stajao odmah
iza njega, te ga je upitao grubim glasom zašto ne ulazi u hram. “Zar ne vidiš koliko ljudi već stoji u hramu
ispred mene!” odgovorio je. Drugi čovek je povikao, “Vidiš li koliko stojiš tu kao deblo drveta! Da li je ova

[Type text] Page 71

devojka i tebe hipnotisala?” Kao što je sveta Majka već predvidela, ovaj grubi razgovor dvojice siledžija je
prerastao u žestoku tuču kada su napuštali Idamanel.
Kao što je prethodno spomenuto, tih dana neki od poklonika-kućedomaćina su pozivali svetu Majku
da poseti njihove domove da obavi obred služenja i posvećeničkog pevanja. Kada bi doznali da će Majka
posetiti određenu kuću, napasnici bi takođe dolazili na isto mesto. Jedno prelepo veče, Majka je posetila
kuću u selu Panmana koja je oko dvadesetak kilometara od Parajakadavua. Porodični članovi ove kuće su
već dugo vremena patili od fizičkih i mentalnih bolesti za koje nisu mogli naći rešenje. Obavljali su razne
puđe da prizovu pomoć raznih bogova i boginja, ali ništa nije pomagalo. Kada su čuli za svetu Majku, došli
su na bava daršan i obratili se njoj za pomoć. Saosećajna Majka se složila da poseti njihovu kuću i uradi
posebnu puđu kako bi otklonila bolesti.
Ali neki porodični članovi su bili protiv bogosluženja i pridružili su se napasnicima koji su se
pripremali da pokvare obred. Uveče, za vreme Majčine posete, jedan od porodičnih članova, pun gordosti,
rekao je svetoj Majci, “Dozvoli da posmatram tvoju službu. Sve ću da ispratim sa interesovanjem. Onda bih
te upitao neka pitanja.” Majka ga je zapitala, “Da li je ovo ‘ja’ nešto šo je ograničeno samo na tvoje telo? Da
li ti to poseduješ?”
Već je bilo dva ujutro i Majka je pripremala sve za puđu. Nesvesno stanje dubokog sna je obuzelo
gordu osobu na olakšanje svih posvećenih članova porodice. Baš kada je poslednji deo puđe završavao,
naprasiti mladić se probudio. Poskočio je i uzviknuo, “Oh, zar je služba završena? Oh, da li je završena...?”
Majka je odgovorila, “Da, završila je. Rekao si da ćeš je pratiti sa interesovanjem. Da li si je otpratio? Da
li sada razumeš da stvar koju zovemo ‘ja’ nije pod našom kontrolom? Kad si ti spavao, gde je ‘ja’ otišlo?”
Čovek je probledeo i oborio glavu bez reči.
Napasnici koji su se okupili nisu tako lako odustajali. Počeli su da ispituju Majku na najgrublji i
neracionalniji način. Majka je ostala vesela i neuznemirena, ali brahmačarinu 44 koji je došao da pomogne
Majci oko puđe je dozlogrdilo. Zatražio je od Majke, “Molim Te, pokaži im nešto da zatvore usta. Inače
neće prestati sa uznemirenjima.”
Prošlo je još nekoliko trenutaka kada se velika, užarena, vatrena kugla iznenada podigla iz obližnjeg
groblja. Jezici vatre su sukljali iz nje kao da su plesali na njoj. Sada je bio red na Majku da upita zapanjene
problematičare. “Ko je hrabar neka ode do groblja i nazad?” Niko od njih nije istupio da prihvati izazov.
Posle par trenutka, preplašeni mladići-ljudi su odstupili i odjurili glavom bez obzira.
Jedan sličan incident se desio 1980. godine u kući Šrimati Indire iz Karunagapalja, grada koji se nalazi
nekih desetak kolometara od Valikavua45. Indira je bila veliki Majčin poklonik i pozvala je svetu Majku da
poseti njen dom da unese pobožnost. Kao i obično, racionalisti su došli u zakazano vreme. Kad su ih
ugledali, porodični članovi su se uplašili jer je njihov loš ugled bio dobro poznat svima. Molili su se Majci
da rastera bandu nevernika.
Majka je uronila u meditaciju. Posle nekoliko trenutaka, na iznenađenje svih, pojavila se blistavo sjajna
kugla okružena sa mnogo sjajnih svetala koja su izledala kao sićušne lampe. Kugla se pojavila na severnoj
strani kuće i počela da se kreće južno, prolazeći kroz prednja vrata. Poklonici su bili ispunjeni sa čuđenjem i
poštovanjem dok su pratili taj događaj, i izgovarali su Majčino božansko ime. Polako, kugla se pomerala u
visinu dok konačno nije nestala, ali tek nakon što je okružila bilva drvo (aegle marmelos) koje je raslo u
južnom delu dvorišta. Zapanjeni i preplašeni, nevernici su napustili kuću. Nikad se više nisu vratili da
ometaju posvećeničko pevanje Majke, i, u stvari, posle ovog incidenta, mnogi od njih su postali poklonici.

44Valikavu je selo u unutrašnjosti, nasuprot Idamanelu. Sveta majka ga je ponekad zvala ‘Valikavu Ama’.
45Duhovni tragaoc koji se drži zaveta celibata.

[Type text] Page 72

 Propast crne magije

Bio neki egoistični vračar koji je živeo u blizini prethodno spomenute kuće. Neko mu je pričao o mladoj
devojci koja je živela u Parajakadavu, a koja je bila zaposednuta Krišnom i devi tri noći nedeljno.
Crnomagičar se hvalio da će on brzo zaustaviti zaposednutost. Čak je opisao bajalicu koju je koristio.
“Prepoloviću srednje rebro lista kokosa na dva dela i izgovarati neke moćne mantre, pa će bogovi i boginje
odmah prestati sa zaposedanjem njenog tela,” izjavio je. Tako je jednoga dana došao u Idamanel. Šta god
da je pokušao, ništa od njegovih trikova nije davalo rezultata sa kojim se prethodno hvalio, pa je na
posletku morao da ode nakon što je iskusio dozu svoga vlastitog ega. Još uvek je nastavljao sa vradžbinama
protiv Majke. U nekoliko navrata joj je slao prah koji je bio natopljen zlim mantrama, ali su svi njegovi
pokušaji propali. Nedugo nakon toga, on sam je postao luđak i prosjak na ulici. Uvek su ga mogli čuti kako
pita ljude, “Daj mi deset paisa, daj mi deset paisa...”
Bio jedan sveštenik koji je živeo u Arikalu, selu na istom ostrvu gde je živela sveta Majka. Pored toga
što je bio sveštenik u hramu, bio je dobro poznati vračar koji je bio naročito efikasan u isterivanju zlih
duhova i suptilnih bića koja su opsedala nevine ljude. Izgleda da se jedna starija žena, koja nije nikako
volela svetu Majku, tajno obratila svešteniku. Njena namera je bila da ga uveri da iskoristi svoju moć da
donese propast svetoj Majci i božanskim bavama. Da bi započela sa magijom, žena je napisla ime svete
Majke i zvezdu rođenja na komad papira i dala ga svešteniku.
Taj isti dan, jedna žena koja je bila poklonik Majke, imala je san u kojem joj se sveta Majka ukazala i
rekla da bi trebala da ode u određeni hram sledećeg dana da se pomoli tamo. Sledeći dan, poklonica je
posetila svetu Majku i ispričala joj san. Majka joj je rekla, “Idi tamo i onda se vrati. Onda ćeš shvatiti značaj
sna.”
Uzevši dozvolu od svete Majke, žena je pošla u taj hram. Iako je njoj bio nepoznat, ovo je bio isti hram
u kojem je starica uveravala sveštenika koji je tamo vršio svakodnevnu službu da izvrši crnu magiju protiv
Majke. Poklonica se pomolila u hramu i otišla da razgovara sa svešenikom. Videvši poklonicu, sveštenik je
izrazio gostoprimstvo i ustao sa kauča na kojem je sedeo. Počeo je da mota dušek govoreći, “Priđi, molim
te, sedi... molim te, sedi...” Dok je motao madrac, maleni komadić papira je pao na zemlju ispred poklonice.
Podigla je papirić i videla je ime svete Majke i zvezdu rođenja na komadiću papira. Odmah je razumela
značaj papira, sveštenika-vračara i san. Počela je da se udara o grudi, “Šta si uradio? Da li si nešto uradio
našoj Majci? Ako je tako, mi ne možemo više da živimo!” Rekavši to, briznula je u plač. Sveštenik joj je
objasno, “Ne, ne, nisam ja ništa uradio. Jedna starija žena je juče navratila ovamo, neprestano mi
ponavljajući da bih trebao da uništim to mesto. Kako bi se otarasio te iste, uzeo sam tu cedulju od nje i
zadržao je ovde.”
Poklonica se smirila kada je videla iskrenost sveštenika. Zahtevala je od njega, “Molim Vas, dođite i
vidite sami šta se dešava tamo. Onda ćete shvatiti šta je istina.” Sveštenik se složio i rekao da će uskoro doći
i da će direktno osmotriti situaciju.
Kao što je obećao, sveštenik je došao u Idamanel za vreme bava daršana. Načuvši da će doći
ozloglašeni sveštenik, velika grupa vernika i nevernika se skupila i zabrinto čekala da odgleda vračarev
sastanak sa Majkom. Neki ljudi su rekli, “Ovaj sveštenik je veliki mađioničar. On će zaustaviti sve šta se
ovde dešava.” Poklonici su velikim uverenjem odgovarali, “Neće uraditi ništa.”
Sveštenik je došao sa starijom ženom i dao joj da drži paketić istucanog pirinča 46, dok on ne uđe u
hram. Sveštenik je već bio odlučio da će postati poklonik ako mu Majka dokaže da je ona zaista božansko
biće. Majka je bila u Krišna bavi. Dala mu je rukohvat svetog praha i upitala, “Zar ti nisi ovde da izgovaraš
ovu mantru?” Rekavši ovo, ona je prozborila nejasnu mantru koja je bila poznata samo svešteniku.
Sveštenik se veoma iznenadio. Majka je nastavila, “Zar ti nisi obožavaoc Hanumana? Ne recituj zle mantre

46Semenke pirinča istucane u pahuljice koje predstavljaju valjani ovas.

[Type text] Page 73

sa istim jezikom koji koristiš da izgovaraš Njegovo ime.” Sveštenik je ostao bez reči. Niko na svetu nije
znao da je njegova Upasana Murthi (voljeno božanstvo) bio Hanuman. Majka je upravo otkrila najveću
tajnu njegovog života. Ali Majka nije još završila sa njim. “Zar nisi pitao ženu da stoji napolju i da drži
paketić istucanog pirinča? Kučela47 je otišla Šri Krišni sa poklonom istucanog pirinča. Zar nisi došao sa tom
ponudom pirinča? Ali jedna stvar. Kučela je ponudila Krišni istucani pirinač u znak odricanja i istine. Čak
iako je pirinač bio pun kamenja i peska, Gospod to nije mogao videti. On je gledao i mogao da vidi samo
Kučelimu čistu božansku ljubav i otvoreno srce. Nije bilo ni kamenja ni peska u njemu. Sve je bila ambozija.
Zato je Gospod pojeo. Da li si posudio pirinač od svoga komšije? Nakon ljuštenja, zašto si ga pomešao sa
kamenjem i peskom, i doneo ovde?”
Sveštenik je bio nepoverljiv. Čuvši kako sveta Majka opisuje sve što je napravio, čak do najsitnijeg
detalja, počeo je da plače. Sa dubokim pokajanjem, zatražio je oproštaj za svoja zla dela. Od toga dana
postao je istinski poklonik svete Majke.

Daljnji podvizi odbora za zaustavljanje slepih verovanja

Odbor za zaustavljanje slepih verovanja sada je pravio još nepoštenije planove protiv svete Majke.
Pokušali su da izvrše uticaj na policiju i vladu da naprave akciju protiv bava daršana. Aktivnosti odbora
dovele su do nekoliko istraživanja kako javnih, tako i tajnih, ali jedini rezultat koji je mogao da se vidi je bio
da su mnogi istražitelji postali poklonici!
Jedne večeri dok je devi bava bila u toku, problematičari su zahtevali da devojka koja je pevala
posvećeničke pesme prestane da peva. Devojka je odgovorila, “Ja ću pevati. Ja imam vere u svetu Majku.”
Tako je počeo obračun rečima i kulminirao je sa svađom između poklonika i siledžija. Na posletku se
pojavio Sugunanandan i oterao ih.
Ubrzo nakon što su otišli, sveta Majka je pozvala oca i upozorila ga, “Oni su otišli da podignu tužbu
protiv nas. Ja ću biti prvobranjena, a ti drugobranjeni. Moraš da odeš pre njih i informišeš vlasti šta se
stvarno desilo.” Bez obaziranja na Majčine reči, Sugunandan je odgovorio, “Neće podići tužbu protiv nas.
Policija neće doći ovamo.” Majka je insistirala još nekoliko puta dok Sugunanandan na posletku nije otišao
u policijsku stanicu. Tamo se uverio da je predskazanje svete Majke bilo savršeno tačno, te je morao da im
jasno i iskreno predoči svoj slučaj.
“Mi ne varamo nikoga. Istina je da moja ćerka manifstuje božanska raspoloženja. Samo ako sami
dođete tamo, moći ćete stvarno da razumete tu činjenicu. Poklonici dolaze i pevaju posvećeničke pesme.
Ništa nije lažno. Voda koja se uzima sa javne česme i pepeo kupljen u Oačiru su materijali koji se dele kao
prasadam48. Mi nikad ne materijalizujemo cveće sa neba. Nudimo cveće koje je nabrano sa drveća i žbunja.
Ne pravimo nikakvo oglašavanje niti dajemo poseban publicitet božanskim raspoloženjima. Ljudi dolaze
nakon što čuju o iskustvima drugih koji su već posvedočili bava daršan. Uz sve to, ovo se dešava u mojoj
kući. To nije ničija tuđa imovina. Napasnici dolaze u moju kuću da se tuku i svađaju sa mnom. Da li je to
ispravno? Stoga zahtevam od vas da nas zaštitite od njih!”
Službenici nisu mogli da izgvore ni reč nakon što su videli njegovu osećajnu iskrenost i čuli šta je
Sugunanandan rekao. Lažna tužba je odbačena. Napasnici su bili besni. Kako bi se osvetli, započeli su novi
plan da povrede Majku. Za vreme bava daršana, nakon što je sveta Majka otkrila svoje jedinstvo sa devi,
izlazila je iz hrama i plesala u blaženstvu. Jedne večeri, napasnici su došli u Idamanel sa košarom punom
otrovnog trnja. Ovo trnje je bilo oštro i otrovno da bi se osoba onesvestila čim bi se jedan trn zario u njeno

47Veliki poklonik Gospoda Krišne čija se priča pojavljuje u Šrimad Bhagavatamu.

48Posvećeni darovi Bogu, blagosloveni od Boga.

[Type text] Page 74

stopalo. Trnje su dali grupi lokalne deci uz uputstva da ga raspu po tlu gde je Majka plesala. Ovo je trebalo
da se napravi za vreme Diparadhana 49 kako bi sva pažnja bila na svetoj Majci, a ne na deci koja su bacala
trnje. Ovo su deca i uradila. Kada je Majka izašla iz hrama, dala je bliski uvid poklonicima o tome šta se
desilo i upozorila ih da se ne kreću sa mesta gde su stajali. Rekavši to, Majka je započela ekstatični ples
držeći mač i trozubac u svojim podignutim rukama. Ples Majke je bio prizor koji je ulevao veliko
srahopoštovanje. Poklonici su osećali kao da je sama majka Kali, razoriteljka zla, plesala ispred njih. Ona je
plesala duž dvorišta ispred hrama kada je njen mač iznenada presekao niti koje su držale slike na zidu.
Slike su pale na pod uz zvuk razbijnog stakla koje je padalo unaokolo po celom dvorištu. Majka nije bila
nimalo zabrinuta zbog opasnosti, i nastavila sa plesom, celo vreme gazeći po razbijenim komadićima stakla
kao da su latice cveća.
Oni koji su došli da stave Majku u veliku opasnost su bili začuđeni pred ovim prizorom, ali još uvek su
čekali puni nade da će videti kako joj stopala krvare, i da osvedoče kako pada na tlo u nemogućnosti da
istrpi nesnosan bol.
Sada je Majka sišla dole iz dvorišta hrama i došla ravno tamo gde je trnje bilo porazbacano. Nacrtala je
liniju vrhom mača i zabranila svima da je pređu. Učinivši to, prešla je liniju i plesala dugo vremena gazeći
po otrovnom trnju. Napasnici nisu mogli da veruju svojim očima. Postali veoma nervozni gledajući ovaj
prizor od kojeg se ledila krv, i odmah su napustili mesto.
Kada je Sugunanandan shvatio šta se dešava, hodao je tamo-vamo, pun straha da će ćerka ozlediti
stoplala. Čak je doneo lekove da tretira ubode, ali na njegovo zaprepaštenje, nije mogao da pronađe čak ni
trag ogrebotine ili uboda.
Iako su takozvani racionalisti svojim vlastitim očima osvedočili mnogo takvih čuda, oni nisu bili
spremni da se odreknu njihove zavisti i neprijateljstva prema Majci. Sa stajališta seljana i poklonika,
izvanredna dešavanja oko Majke su bila izvor čuđenja. Ali za Majku koja je uvek boravila u vrhunskoj
stvarnosti, svi ovi događaji su bili dečija igra. Kada su neki od njenih poklonika dolazili kod nje puni
žalosti zbog bekrajnog niza mučenja koje su neispravni napasnici nametali njihovoj voljenoj Majci, ona bi
rekla, “Deco, nema sveta bez dvoje. Ne bi trebale da nas zamaraju sve ove stvari. Majčini poklonici su
svuda širom sveta. Oni neće biti u zabludi radi ovih dela.”
Sveta Majka je savetovala poklonike i članove porodice da budu mirni i strpljivi. Oni su prećutno
poslušali Majčin savet i tiho podnosili užasno ponašanje racionalista.
Drugom prilikom, neki mlađi članovi racionalističkog pokreta su došli u Idamanel s lošom namerom.
Oni su odlučili da imitiraju ples svete Majke za vreme bave misleći da mogu da prevare poklonike i da se
narugaju Majci.
Kad su došli, daršan je već počeo. Majka je ljubazno primala poklonike, jednog po jednog. Tad je
pozvala nekoliko poklonika i rekla im o namerama mladića, to jest, da će plesati i imitirati je. Zabranila je
poklonicima da ih ozlede i poslala ih napolje nakon što im je dala neophodna uputstva. Poklonici su
oprezno čekali. Posle izvesnog vremena, jedan mladić je počeo da izvodi predstavu. On je pokušao da
imitira određene pokrete koje je sveta Majka manifestovala za vreme božanskog raspoloženja. Obazrivi
poklonici su opkolili varalicu i počeli da ga ispituju. U nemogućnosti da odgovori na njihova pitanja,
uplašio se i shvatio ozbiljnost onoga što je učinio. Svi njegovi prijatelji su odmah pobegli i ostavili ovoga
dečaka. Trčao je zbunjeno i skočio u rukavac! Poklonici su ga izvukli iz vode. Dali su mu ozbiljno
upozorenje da ne ponavlja tu glupost i poslali ga nazad.
U to vreme, napasnici su započeli najhrabriji i najsablazniji plan od svih. Unajmili su ubicu da uđe u
hram i na mrtvo izbode Majku za vreme bava daršana. Krijući nož ispod odeće, on je ušao u hram. Videvši
ga, Majka mu je dobacila osmeh i nastavila da prima poklonike. Njen osmeh je imao jako smirujući efekat
na njega. Pribrao se i shvatio svoju veliku grešku, pao pred noge Majci i zamolio za njen oproštaj. Kad je

49Mahanje gorućim kamforom ispred svete Majke koja sedi u hramu kao devi.

[Type text] Page 75

napustio hram, bio je promenjen čovek. Primetivši naglu promenu kod njega, njegovi drugovi lupeži su ga
pitali da li je i on postao opčinjen svetom Majkom. Jedva se nasmešio i od tada je postao veliki poklonik
Majke.
U to vreme neotesani problematičari su napastvovali svetu Majku kad bi išla cestom ili seoskom
stazom. Stajali bi sa obe strane ceste i rugali joj se na veoma grub način. Čak bi podgovarili seosku decu da
rade to isto. Ako bi to bilo u rano jutro, sakrili bi se iza drveća i žbunja i bacali kamenje na nju. Ova
necivilizovana rulja nije htela da odustane od njihovih napastvovanja. Cela porodica je postala plenom
njihove žalosne razonode. Kada bi videli nekog od porodičnih članova, napasnici su vikali, “Evo Krišne!
Evo Krišne!”
Kada raconalisti ne bi imali drugi plan za tu veče, ušli bi u hram i pravili lažne zahteve od Majke
nadajući se da će se razotkriti njeno delovanje kao laž. Jedan čovek je došao Majci i rekao joj da je slep.
Majka je odmah napravila pokret svojim kažiprstom kao da će mu izbiti oko, i čovek je odmah odskočio
natrag i povikao, “Oh!” Tako je Majka razotkrivala prevarante koji su dolazili da je prevare.
Sledećom prilikom, mladić je došao Majci i rekao da ga užasno boli rame. Očekivao je da će mu Majka
masirati ruku verujući njegovim rečima. Umesto toga, pitala je brahmačarina koji je stajao malo niže da mu
izmasira rame. Čim je brahmačarin dotakao rame, čovek je osetio užasan bol tačno gde ga je on prethodno
lažno opisao Majci. U nemogućnosti da istrpi nesnosan bol, tražio je oproštaj za svoju detinjanstu zabavu.
Bez greške, oni koji su došli da prevare Majku su sami bili razotkriveni kao prevaranti.

“Današnji neprijatelj je sutrašnji prijatelj”

Sugunanandanu je bilo dosta slušanja i gledanja ovih neprestanih ludosti i zlih dela racionalista.
Frustriran, jedne noći je za vreme devi bave prišao Majci i rekao joj, “Da li je ovo plod koji mi je Bog dao?
Ljudi me zovu ubicom vlastitog sina! Ne mogu da prođem koz selo, a da mi neko ne dobacuje. Ovo je jadna
situacija. Devi bi trebala da kazni one koji čine loše!”
Majka je odgovorila, “Sačekaj i vidi. Današnji neprijatelj je sutrašnji prijatelj. Onda, koga da kaznim?
Oni koji ti se danas protive će doći da ožene tvoju ćerku sutra. Uteši se razmišljanjem da se sve dešava
prema Božjoj volji. Ako je tvoj sin otišao, hiljade sinova će doći sutra.” Damajanti je bila u dubokoj tuzi
zbog smrti njenog sina. Sveta Majka joj je rekla, “Ne budi tužna. U budućnosti će toliko mnogo dece doći iz
celog sveta. Voli ih kao svoju decu.”
Iako su dani i noći svete Majke bili posvećeni delenju utehe i pomoći poklonicima, ona je još uvek
pronalazila vremena da služi i pomaže porodičnim članovima u kritičnim trenucima u njihovim životima.
Sa svetovnog stajališta, ona je bila mlada devojka, pa ipak je činila savršenu pravdu hiljadama njenih
poklonika, kao i svojim vlastitim roditeljima, bez imalo odstupanja od staze istine i ispravnosti. Njen stav
prema porodici i načinu na koji se brinula o njima je bio izvor inspiracije za poklonike-kućedomaćine.
Majka je bila neukaljani primer kako je osoba mogla da bude duhovna i da još uvek obavlja dužnosti u
porodici, ostajući pri tom celo vreme nepristrasna i čista.
Iako je Sugunanandan vršio prodaju ribe, posao nije bio veoma profitabilan. On ga je konačno
obustavio kada je bava daršan počeo da dovodi veliki broj ljudi iz svih delova zemlje u njegovu kuću. Uz
to, taj posao nije mogao da se obavlja posao zbog seljana protivnika i drugih problema koji su iskrsli u vezi
bava daršana. Tako da je bio prisiljen da provodi celo vreme u Idamanelu. Pored toga, imao je još tri ćerke
koje su trebale da se udaju iako je Sugunandan izgledao nezabrinut u vezi toga. Njegovi sinovi su još bili u
školi. Uz to, svako malo, neko iz porodice bi se razboleo što je zahtevalo medicinsku pomoć.
Na ovoj razmeđini, možda pod pritiskom stresa i napora, Sugunanandan je bio hospitalizovan
početkom 1979. godine, i morao je da se operiše u bolnici u Kolamu, gradu koji je trideset i pet kilometara

[Type text] Page 76

južno od Valikavua. U to vreme nije bilo nikoga da pomogne oko kućnih poslova niti da ga obilazi u
bolnici. Svi rođaci su bili protiv porodice. Kasturi je radila u udaljenom mestu. Damajanti je bila prikovana
za krevet zbog reumatskih bolova. Dečaci su bili ili premaleni ili su pohađali nastavu. I sav teret je pao na
leđa svete Majke.
Na dane daršana, poklonici bi počeli da dolaze od 1 sat. Majka bi sedela uz posvećeničko pevanje od 4
uveče nakon čega bi usledio bava daršan koji bi trajao do 8 ili 9 sledećeg jutra. Sve dok svi ne bi bili
primljeni, majka se ne bi pomakla sa njenog mesta u hramu. U međuvermenu, davala je upute duhovnim
tragaocima koji su došli da dobiju uputstva od nje. Nakon završetka daršana, majka je obavljala kućne
poslove baš kao i mnogih ranijih godina. Spremala bi mlađe i slala ih u školu. Kada bi sav taj posao bio
završen, majka bi otišla u bolnicu u Kolam noseći hranu i potrepštine za Sugunanandana. Ona se brinula o
njemu sa najvećom mogućom brigom i iskreno ga služila tokom cele njegove bolesti.
Napasnici nisu propuštali ni jednu šansu. Kada bi Majka hodala kroz selo na putu za Kolam, oni bi je
oponašali i bacali kamenje na nju. Zvali bi je, ‘’Krišna, Krišna...” Tiho podnoseći svo njihovo pogrešno
vođeno ponašanje, Majka je mislila, ‘Bar na ovaj način oni recituju božansko ime.’ Jedom je neki siledžija
čak hteo da zgrabi svetu Majku, ali kada je skočio da je uhvati, okliznuo se i pao u jarak pored puta.
Postepeno, Sugunanandanu se vraćalo zdravlje. Međutim, nedugo zatim, Damajanti je takođe bila
hospitalizovana, a posle toga Sureš. Tokom toga vremena, Majka je vodila brigu o domaćim poslovima i
služila hospitalizovane članove porodice.
Zbrka i pometnja su prevladavali u porodičnoj atmosferi, ali bez obzira kakva je bila situacija, Majka je
ostala čvrst stub podrške i uzdržavanja, uvek smirena i saosećajna. Zamislite situaciju. Metež koji je stvorilo
Subhaganovo samoubistvo, rodbina koja odbija svaku saradnju, neprijateljstvo racionalista, dolazak hiljada
poklonika na bava daršan, i tri neudate ćerke u kući. Nije ni bilo čudo što niko nije bio voljan da napravi
sporazum sa porodicom! Ako bi neko pošao sa venčanim predlogom iz udaljenog mesta, do vremena kad
bi stigli u Idamanel, neki seljani bi ih susreli da ih odvrate od njihove namere. Nekoliko perspektivnih
mladoženja su se brzo vratili.
Sugunanandan je ponovo prišao svetoj Majci i rekao, “Zbog bava daršana sam izgubio dostojanstvo.
Ne mogu čak ni da pokažem lice izvan Idamanela. Seljani, kao i rodbina, me mrze, a moje ćerke su neudate.
Šta da radim?”
Sveta Majka je odgovorila, “Nije to bava daršan taj koji je uzrokovao svu tvoju nesreću. Sve se dešava
prema volji Božjoj. Sve će se desiti u pravo vreme. Ne treba da brineš.” Sugunanandan se nije mogao
utešiti. Ljutito je viknuo, “Popiću otrov i umreti!” Čuvši ovo, Majka se okrenula ka portretu devi i sa očima
punim suza upitala, “O saosećajna majko, da li ja donosim samo žalost ovim ljudima?”
Često bi Majka odlučila da napusti Idamanel i čak bi počela sa pripremama da to i učini. Ali svaki put
njen odlazak bi bio misteriozno zaustavljen. Sugunanandan je ponovo prilazio Majci sa svojim
zabrinutošću. Ponovo bi mu rekla, “Ne birini. Udaja tvojih ćerki će se ubrzo desiti.”
Za mesec dana, reči Majke su se obistinile. Sugunama je zaprošena od najneočekivanije porodice.
Porodica je bila naročito protiv svete Majke i mladoženja je bio jedan od kolovođa racionalističkog pokreta.
Ironično, sada kada je venčanje bilo ugovoreno, Sugunanandan više nije bio deo priče, i cela odgovornost
za ugovaranje stvarnog venčanja je pala na svetu Majku! Potpuno ustoličena u savršenom miru, izgledalo
je da ne postoji ništa što bi moglo da poljulja njenu inicijativu i preduzimljivost. Ceremonija venčanja je
prošla uspešno bez obzira na činjenicu da je Sugunanandan stajao sa strane i samo posmatrao ceo događaj.
Reči svete Majke, “Današnji neprijatelj, sutrašnji prijatelj,” su se obistinile, a isto se dogodilo i sa
udajama drugih ćerki.
Postoiji izreka na Malajalamu, ‘Jasmin koji raste ispred kuće nema mirisa.’ Značenje ovoga je da ako
osoba postane velika i slavna, ona nikad neće biti prepoznata od svoje zajednice. Mnoge ispravne duše su
patile kao što kaže ova poslovica. Sveta Majka bi rekla, “Recimo da neko sluša lepu pesmu na radiju. Zaista

[Type text] Page 77

uživa u lepoj melodiji pesme, i uto dolazi njegov bliski drug u sobu i dobaci, ‘Da li znaš ko peva tu pesmu?
Naš komšija, Šankar.’ Odmah bi osoba koja je uživala u pesmi isključila radio i govorila, ‘Oh, kakav je on
pevač? Užasna je!’ Deco, ovo je stav ljudi. Za njih je teško da prihvate osobu koju su uvek poznavali i bili
bliski sa njom.” To je bio i slučaj sa svetom Majkom.
Okolnosti koje su okruživale Majku su bile daleko od lepih. Ova mlada ribarska devojka nije imala
podršku ni od koga. Kako su poklonici bili iz raznih delova zemlje, nisu mogli da učine ništa protiv
necivilizovanih seljana koji su bili u neznanju i napastvovali svetu Majku. Uz to, poklonici su najvećim
delom verovali da je Majka bila zaposednuta od strane Krišne i devi za vreme bava daršana. Oni nisu
shvatali dubinu ili punoću majčine samospoznaje. Ne samo to, većina poklonika je u ovim ranim danima
dolazila prvenstveno radi svetovnih uspeha, a ne zbog duhovnog uzdizanja. Ako bi se njihova želja
ispunila, oni bi se vratilli kada bi se sledeća želja pojavila. Ako se njihova želja ne bi ispunila, oni se ne bi
vratili i njihova božanska ljubav prema Majci bi se tu završila. Majka nije imala ni inč njene vlastite zemlje,
ni peni na raspolaganju. Njena rodbina nije sarađivala i bili su smrtno protiv nje. Njena vlastita porodica je
bila protiv njene želje i volje. Nisu joj pomagali niti su je ohrabrivali ni na koji način.
Jednom zgodom, poklonik je upitao Majku o veličini iskušenja i prepreka sa kojima je morala da se nosi
za vreme i posle dana svoje sadane. Oni su se pitali kako bi njihova vlastita spoznaja mogla ikad da se desi
ako moraju da prođu kroz toliko patnji za koje ne veruju da mogu da ponesu. Majka je brzo odgovorila da
njen vlastiti život samo pokazuje da je moguće spoznati Boga čak i pod najtežim okolnostima.
Čitaocima će biti od velikog interesa da znaju da je sveta Majka podigla ašram usred ove oluje i o ovom
će se govoriti u sledećem poglavlju.

[Type text] Page 78

 Poglavlje deseto

Majka besmrtnog blaženstva

“Uvek znajte da je Majka sveprisutna. Imajte vere da su Jastvo Majke i vaše vlastito Jastvo jedno.
Deco, majka koja vam je dala rođenje može samo da se pobrine o stvarima koje se odnose na ovaj
život, a današnjih dana čak je i ovo veoma retko. Ali Majčin cilj je da vas vodi na takav način da
možete da uživate u blaženstvu u svim svojim budućim životima.”

– Mata Amritanandamaji

[Type text] Page 79

 Trailòkya sphuta vaktàro
devàdyasura pannagàha
guruvaktra sthità vidyà
gurubhaktyà tu labhyatye

Guruova mudrost ne može da se nauči

Čak ni od bogova viših svetova;
Guruovo znanje se budi u njemu
Kod onoga ko služi svog Gurua sa najčišćom ljubavi.

– Guru Gita, stih 22

Grupe mladih ljudi

“Deco, svežina povetarca, zraci meseca, širina prostora i sve stvari sveta – sve su prožete božanskom
svešću. Znati i doživeti ovu istinu je cilj ljudskog života. U tamnom dobu, grupe mladih ljudi koji se
odriču svega će proširiti duhovno svetlo diljem sveta.”

– Mata Amritanandamaji

R
anih godina 1976., mladi dečak od dvadeset godina pod imenom Uni Krišnan iz sela Alapad je
došao da vidi svetu Majku. On je bio prosjak. Iako je imao dom i porodicu, retko ih je viđao. Nakon
što je sreo svetu Majku, razvio je duboku žeđ da živi duhovnim životom. Sveta Majka je razumela
ovo i posle godinu dana poverila mu svakodnevni obred bogosluženja u hramu, dozvoljavajući mu da
ostane u njenoj blizini u Idamanelu. Provodio je svoje dane u malom svetilištu obavljajući sveti obred
bogoštovanja i recitujući Šri Lalita Sahasranamam 50, kao što mu je sveta Majka rekla. On je obavljao i druge
duhovne prakse takođe, čitao svete tekstove i pisao posvećeničku poeziju. Po noći je spavao na dvorištu
hrama koristeći samo tanki peškir koji bi prostro na pod umesto madraca. Bio je tako miran i tih da niko od
posetioca nije ni znao da boravi tamo. Na ovaj način, on je postao prvi stalni stanovnik budućeg ašrama.
Do kraja 1978. godine, jezgro ašrama je porastlo kada je grupa dobro obrazovanih mladih ljudi koji su se
odrekli doma i života u svetu, našla utočište do stopala svete Majke, imajući za cilj spoznaju Boga i službu
društvu. Privučeni magnetskom ličnošću i sveobuhvatnom ljubavlju svete Majke, ovi mladi ljudi su bili
inspirisani da vode božanski život uprkos velikim nedaćama. Većina od njih je bila iz grada Haripada 51, i iz
porodica više klase. Nakon susreta sa svetom Majkom, oni su imali veliko ubeđenje da je staza koju im je
pokazala Majka bila krajnji cilj kojem su mogli da teže u svojim životima.
U roku od mesec dana Srikumar, Rameš Rao, Venugopal, Ramakrišnan i Balagopalan (Balu) 52 su svi
došli da posete svetu Majku i ponizno zahtevali da ih vodi ka njihovom odabranom cilju. Međutim,
Sugunanandan ih je obeshrabrivao od toga da ostanu u blizini svete Majke. Njegovo oklevanje je bilo
motivisano činjenicom da se njegove druge ćerke još nisu udale. Ovi mladi tragaoci su bili ili još na koledžu
ili su bili zaposleni, osim Balua koji je upravo tada završio koledž. Dolazili su da vide Majku gotovo svaki
dan ili svako drugi dan dok su u isto vreme nastavljali da izvršavaju svoje odgovornosti u svetu.
Najvećim delom, njihova iznenadna transformacija od svetovnih mladih ljudi do bogotragaoca stvorila
je zbrku u njihovim porodicama i među prijateljima. U njihovim umovima, sveta Majka je bia veštica koja je

50Sveta mantra koja se sastoji od hiljadu imena božanske majke.

51Nalazoi se 20 kilometara severno od Valikavua.
52Sada poznat kao Svami Amritasvarupananda Puri nakon što je primio tradicionalnu inicijaciju u sanjasu od svete Majke.

[Type text] Page 80

hipnotisala njihove sinove kroz njeno vrhunsko vradžbinastvo. Uvek spremni da nađu grešku kod svete
Majke, racionalisti su našli povod. Počeli su da šire senzacionalne priče u medijima kako bi isprovocirali
javnu reakciju protiv svete Majke.
Poklonici i mladi ljudi su postali zabrinti u vezi pojavljivanja ovih lažnih priča u novinama. Kada je
Majka saznala za njhovu zabrinutost, počela je da se smeje. Rekla je, “Mi nismo ta slova ni reči ispisane na
komadu papira. Nastavite sa svojom duhovnom praksom bez gubljenja vremena i obraćanja pažnje na
takve stvari. Oni koji su potiv nas danas će postati poklonici sutra.” Kako je vreme odmicalo, ova izjava
svete Majke postala je savršeno istinita.
U novembru te godine, kolež student je došao u Idamanel da sretne svetu Majku. Prva poseta Majci je
napravila veliku promenu u njemu. Povremeno je dolazio da vidi Majku kad god bi to bilo moguće. Osetio
je žarku želju da ostavi svetovni život i potražio je savet svete Majke da mu kaže gde bi mogao da ostane
da obavlja svoju duhovnu praksu jer je Sugunanandanova navika tih dana bila da tera mlade tragaoce koji
su želeli da ostanu u prisustvu svete Majke. On je takođe morao da se suoči sa Sugunanandanovim ukorom
jedne večeri i bilo mu je zapoveđeno da napusti Idamanel. Sa velikim bolom u srcu, pitao je svetu Majku da
mu predloži prikladno mesto da nastavi sa svojom praksom. Ona ga je uputila u Tiruvanamalai, boravište
velikog mudraca Ramane Maharšija, i dala mu uputstva da poštuje zavet šutnje 41 dan.
Pre nego što je otišao, pitao je, “Majko, ako Sugunanandan nastavi da se ponaša ovako prema
poklonicima, kako će ovo mesto ikada postati ašram? On je neljubazan prema tebi i onima koji žele da
ostanu pored tebe. Majko, kroz koliko poteškoća prolaziš ovih dana! Ne mogu da podnesem da te gledam
kako patiš. Zar nema niko da se brine o tebi i tvojim potrebama?”
Majka ga je utešila sa rečima, “Ne brini. Sve će biti u redu nakon što se vratiš iz Tiruvanamalaija. U tom
mestu su ljudi koji će paziti na Majku i brinuti se o budućem ašramu. Moja deca iz drugih zemalja su tamo i
nestrpljivo čekaju da me vide. Doći će dan kada će te Sugunanandan dočekati sa ljubavlju i srdačnošću.”
On je zapitao da mu Majka da sat kako bi mogao da ima dnevnu rutiunu i rudrakša 53 đapamalu za
ponavljanje mantre. Sveta Majka je rekla, “Ne pitaj Majku za takve stvari i ne misli o njima. Dobar tragaoc
se nikad neće pomerati s mesta. Sve što mu treba će doći. Pogledaj pauka i pitona. Oni nikad ne idu da
traže lovinu. Pauk mirno sedi na mreži i mali insekti dođu i zaglave se. To je dužnost Boga da se pobrine o
Svojim pokloicima. Predaj sve pred Njegova stopala, idi na Arunačalu i sve neophodno će ti doći.”
Obožavajući Majčinu sliku u svom srcu i prisećajući se njene beskrajne ljubavi, mladi čovek je otišao u
Tiruvanamalai koristeći novac koji mu je za to dao prijatelj. Kad je stigao u boravište Gospoda Šive, proveo
je nekoliko dana u pećini na svetoj planini Arnačala. Prva dva dana se hranio samo sa lišćem i vodom. Treći
dan uveče se onesvestio zbog nedostatka hrane, prizivajući glasno, ‘Ama!’ U pismu Majci je napisao, “Bilo
je oko pet sati uveče kada sam se onesvestio od gladi. Ležao sam na planini u polusvesnom stanju. Upravo
tad sam jasno čuo Majčin glas da zove, ‘Sine moj!’ Osetio sam da mi neko nežno masira glavu. Kad sam
otvorio oči, video sam Majku kako stoji iznad mene u njenoj beloj odeći. Bio sam veoma ponesen
prizorom!”
Nakon što je sveta Majka primila ovo pismo, poklonici su shvatili da je ovo tačno bilo u trenutku u
Valikavu kada je sveta Majka iznenada pozvala, “Oh, sine moj!” i okrenula se prema poklonicima koji su
sedeli pored nje i rekla im, “Moj sin u Tiruvanamalaiju gladuje već tri dana i sada vapi da me vidi!” Posle
ovog incidenta, više nikad nije imao problema da redovno nabavlja hranu.
U nedostatku podobnog mesta da rade svoje duhovne vežbe, mladi ljudi bi provodili dane na planini, a
noću bi spavali u podnožju planine. Dolazeći sa planine, prva žena koju je sreo je bila Australijanka,
Gajatri. Posle nekoliko dana je sreo Madhusudhana54, domaćeg čoveka sa Rejunion Ostrva, čiji su preci
došli iz Indije. Svo troje su osećali tok ljubavi koji ih je povezivao. Prisećajući se reči svete Majke, on je imao

53Tamnobraon košpica koja je poznata po svojim dobrim efektima, kao fizičkim, tako i duhovnim.
54Sada poznat kao Prematma Čaitanja.

[Type text] Page 81

jak osećaj da su oboje njena deca. Počeo je da priča o svetoj Majci i pokazao im njenu malu sličicu. Gajatri je
bila očarana blaženim licem i sjajnim očima Majke na slici.
Iako je Gajatri redovno pokušavla da meditira, nije bila zadovolna sa svojim duhovnim napretkom.
Nakon što je videla sliku svete Majke i čula o njenoj nesebičnoj ljubavi i saosećanju, Gajatri je doživela
njeno prvo duhovno iskustvo. Njenim vlastitim rečima, “Videla sam bljesak svetla unutar sebe i raspoznala
živu fomu Majke u tom svetlu. Iznenada se u meni digao vapaj, ‘Ama! Ama! Ama!’ Onda je nestalo svih
misli i moj um je utonuo u tišinu. Kada sam otvorila oči i pogledala na sat, shvatila sam da je prošlo
dvadest minuta. Bila sam potpuno nesvesna svega.”
Madhu, željan da podeli sreću koju je ikusio dok je slušao o svetoj Majci, predstavio je mladog čoveka
Američkom pokloniku, Nealu, koji je bio kontemplativan po prirodi. Njegov duhovni učitelj, koji je bio
direktni učenik Šri Ramana Maharšija, je napustio telo pre četiri godine. Služeći svog učitleja, Nealu je
živeo u Tiruvanamalaiju proteklih jedanaest godina. U to vreme je najviše vremena provodio prikovan za
postelju, pateći od akutnog bola stomaka i kičme. Bilo mu je teško čak i da sedi ili hoda nekoliko trenutaka.
Doktori nisu mogli da pronađu uzrok ni lek.
Znajući da je imao problem da pronađe mesto za meditaciju, Nealu mu je ponudio seosku kuću svoga
preminulog učitelja za njegovu meditaciju. Dečak mu je pričao o svetoj Majci, ali Nealu ispočetka nije bio
zainteresovan. Video je već mnogo velikih svetaca i bio je samo zabrinut da izleči bolest kako bi mogao da
nastavi sa svojom sadanom. Sa ovom idejom na umu, upitao ga je da ga odvede da se sretne sa svetom
Majkom nakon završetka zaveta tišine mladog čoveka. Onda je Nealu dao mladom sadaki (tragaocu) sat i
rudrakša đapamalu, misleći da će mu ovi predmeti biti od pomoći u njegovoj duhovnoj praksi. Sećajući se
reči svete Majke da će sve doći bez pitanja, dečak je bio ophrvan sa emocijama i iskreno je započeo svoj
zavet.
Jednog dana dok je obilazio oko Arunačale, primetio je visokog belog čoveka koji je recitovao stihove
na Tamilu dok se kretao sa grupom ljudi oko planine. To je bio dan proslave rođandana Šri Ramane. Kad je
pogledao u čoveka, on mu je uzvratio pogled, iako sa dozom ponosa. Mladi sadaka je pomislio, “Iako je
ponosan, i on izgleda kao sin svete Majke.” Ovaj čovek je u stvari bio poklonik iz Francuske, Ganga, koji je
posle došao da ostane u blizini svete Majke.
Nakon što je prošao 41 dan zaveta tišine, mladi poklonik Majke i Nealu su krenuli na put za Valikavu.
Nealuov prvi susret sa svetom Majkom je bio izrazito značajan 55. Kao što sam opisuje, “Četiri prva dana
koja sam proveo tamo osećao sam se kao u samom raju - takvo je bilo blaženstvo koje koje sam doživljavao
u Majčinom prisustvu! Jedne večeri za vreme devi bave Majka je stajala na vratima hrama, a ja sam stajao
napolju gledajući u nju skupljenih dlanova. Bio sam obuzet radošću. U tom trenutku, video sam kako njena
fizička forma nestaje u svetlo koje se posvuda širi i prekriva sve vidljivo. To šireće svetlo se iznenada
skupilo u vatrenu tačku nesnosno jarkog intenziteta, i onda sam osetio da je svetlost ušla u mene. Tri dana
nisam mogao da spavam zbog opijenosti tim iskustvom. Posle ovoga, mogao sam samo da mislim na svetu
Majku noć i dan. Odlučio sam da budem blizo nje do kraja svog života da primam duhovna uputstva i da
je služim.”
Nealu se vratio u Tiruvanamalaia sa dečakom da sredi svoje poslove i da se vrati u Valikavu zajedno sa
Gajatri koja je jako želela da služi svetu Majku. Čudno, Sugunanandan ih je dočekao sa dobrodošlicom kao
da su bili njegova deca. Prve tri godine, Nealu je osetio malo olakšanja od bolesti i mogao je da se kreće i da
obavlja manje poslove.
Kada se Nealu vratio iz Tiruvanamalaija, on je izazio želju svetoj Majci, “Ne želim da odem odavde.
Želim da ostanem zauvek s tobom kao tvoj ponizni sluga.” Majka mu je rekla, “Sine, ja nemam ni inč
vlastite zemlje. Pitaj oca. Svakako nam treba mesto gde možemo da boravimo.”

55Detaljni opis može da se nađe u knjizi, “Na putu do slobode” od Svamija Paramatmanande, M.A. Povereništvo Misije, Indija.

[Type text] Page 82

 To je bilo veliko iznenađenje svima kada se Sugunanandan složio da donira mali komadić zemlje na
kojoj je bila sagrađena skromna koliba od ispletenog lišća kokosovog oraha. Sve u svemu, iznosila je 9 sa 18
stopa. Jedan ćošak se koristio kao kuhinja za spremanje pića za svetu Majku, ali dnevna jela su se još uvek
spremala u glavnoj kući. Koliba se koristila kao sklonište za svetu Majku kao i za Neala, Balu i Gajatri. Ovo
je označilo nefomalni početak ašrama.
Posle prvog sastanka sa svetom Majkom, Balu je ostavio svoj dom i provodio veći deo vremena sa
Majkom. Bila je to njegova dobra sudbina da je dobio odobrenje od Sugunanandana da trajno ostane u
Idamanelu. Kada je Nealu došao iz Tiruvanamalaija da ostane za stalno, Balu se takođe stalno nastanio.
Nakon dolaska Nealu i Gajatri, došli su i Ganga i Madhu i smestili se do stopala svete Majke. Iako su
ponudili svoje bogatstvo svetoj Majci sa svom svojom božanskom ljubavlju, ona je odbila da to primi,
govoreći, “Ako dosegnete čist karakter i postanete duhovno savršeni, to će biti moje blago. Ako jedno
spozna suštinu unutar sebe, videće To u svima. Ceo svet će biti njegov.”
Jedne noći, čovek iz susedne kuće je probudio Gangu da mu posudi lampu (ručnu svetiljku). Ćerka od
tog čoveka je patila od akutnog napada astme i morali su da idu po mraku da je hitno odvedu u bolnicu.
Posle nekoliko sati, čovek je došao natrag i vratio lampu. Sledećeg jutra Ganga je ispričao Majci o ovom
događaju i dodao da je osećao da je mogao da mu razbije glavu što je uznemirio njegov san. Majka ga je
ukorila rečima,
“Kakav si ti duhovni tragaoc? Šta si postigao sve te godine duhovnog života pre nego što si došao
ovamo? Da li su ovo plodovi toga? Da bi bio na stazi znanja, kako što izgleda da misliš da jesi, trebao bi sve
da vidiš kao vlastito Jastvo. Ako je tako, kako si mogao da budeš ljut na tog čoveka? Da te je ubo trn u
stopalo, zar ne bi osećao bol i bio nestrpljiv da ga otkloniš? Zamisli samo brižnu želju tog čoveka da olakša
patnje svoje ćerke. Trebao bi da osećaš bol i patnju svih živih bića kao svoju vlastitu. Samo onda tvoj um će
da se proširi i da bude kao nebo koje gleda na sve jednako. Stoga bi tvoj um trebao da postane nevin kao
kod deteta i to je moguće samo kroz čistu božansku ljubav prema Bogu.”
Ganga je odgovorio podsmešljivim tonom, “Devocija uopšte nije intelektualno zadovoljavajuća. Pratiti
stazu devocije pokazuje određene nedostatke. Čemu svi ti emotivni izrazi kao što su plač i pevanje? Ne
mogu to da radim. Šri Ramana nikad nije propisivao stazu devocije. On je samo vodio poklonike stazom
znanja. Meni se više sviđa staza znanja jer se obraća mom intelektu. Ubedljivija je.” Takvo je bilo Gangino
pogrešno viđenje devocije u vreme kad je došao kod Majke.
Smešeći se Majka je odgovorila,
“Ja sam upravo videla plod tvoje prakse staze znanja. Ako je to rezultat, onda ne trebaš mnogo da se
zamaraš vodeći život žrtvovanja i odricanja. Štaviše možeš da uživaš u zadovoljstvima čula! Da li si
pročitao sve što je napisao Šri Ramana i što je o njemu napisano? Ako nisi, onda, molim te, to učini jer ima
toliko mnogo dela koja su puna devocije. U stvari, on sam je bio utelovljenje devocije prema Gospodu
Arunačali. I sam pomen toga imena bi doneo suze božanske ljubavi u njegove oči. Devocija nije znak
mentalne slabosti kao što ti misliš. To je najveće postignuće koje čovek može da postigne. To je viđenje
Boga u svim bićima podjednako; to je čista ljubav nesebičnog postojanja. Sine, trebao bi da neguješ ljubav u
sebi.”
Neubeđen rečima svete Majke, Ganga je otišo u Tiruvanamalai. Na njegovo veliko iznenađenje, naišao
je na Šri Ramanin devocijski rad. Prisećajući se Majčinih reči, bio je ispunjen sa golemim osećanjem ljubavi i
počeo je da plače. Molio se Majci da ga pozove nazad u svoje sveto prisustvo. U to vreme Majka je, znajući
za njegovo mentalno stanje, napisala pismo Gangi rekavši mu da se vrati. Jasno shvatajući njenu veličinu,
predao se njenim stopalima sa najvećom poniznšću.
Madhu je sreo mnogo svetaca pre nego je došao kod svete Majke, ali kad je video Majku po prvi put,
osetio je kao da je došao do kraja svoga putovanja. Poklanjajući svoje srce i dušu Majci, Madhu je počeo da
sakuplja sve postojeće komentare na Šrimad Bhagavad Gitu i da ih prevodi na francuski za duhovnu

[Type text] Page 83

dobrobit francuskih poklonika. Inspirisan svetom Majkom, on je proširio njenu duhovnu misiju u svojoj
zemlji Rejunion Ostrvima i tamo sagradio prelep ašram posvećen Majci. Sa blagoslovima svete Majke, on je
bio ključan u dovođenju mnogih ljudi na duhovnu stazu.
Tih dana, sveta Majka provodila je većinu noći napolju. Stoga je svako više voleo da spava ispod
kokosovih palmi na pesku nego unutra. Čak i ako bi se Majka odmarala u kolibici, do polovine noći bi
ustala i otišla napolje da legne na otvorenu zemlju. Ostala je činjenica da je sveta Majka spavala vema malo,
jela veoma malo i davala sebe neograničeno. Čak i nakon sedenja u hramu i primanja poklonika tri puta
nedeljno cele noći, uvek je imala vremena preko dana da primi poklonike i da daje uputstva duhovnim
tragaocima koji su tražili njen savet.
U početnom periodu, Nealu i Gajatri su imali puno jezičkih problema. Uvek su tražili pomoć od Balua
u razgovoru sa svetom Majkom, ali ubrzo zatim počeli su polako da uče Majčin jezik, Malajalam. Za to
vreme, Balu je bio vreoma srećan da služi svetu Majku jer nije bilo nikoga drugoga da odgovori na njene
potrebe.
Jednoga dana, Sugunanandan je grubo rekao da nije voljan da hrani ‘saipus’ (strance). Od tada je
Gajatri počela da sprema hranu za svetu Majku, Nealua, Balua i sebe. Majka gotovo ništa nije jela. Ponekad,
na insistiranje Nealua ili Balua, jela bi malo, ali samo toliko da se kaže da je jela.
Jednog dana, Nealu je nastavio da navaljuje na Majku da uzme malo hrane. Na posletku, Majka je
rekla, “Da, ješću. Donesi nešto.” Bez odlaganja, Nealu je doneo tanjir hrane za Majku. Bilo je čudno, ali
pojela je sve za tren oka. Nealu je opet servirao hranu za Majku. I to je pojedeno za tren oka. Majka je
gledala sa očekivanjenjem u Nealua bez da se pomerila sa svoga mesta. Još hrane je posluženo. I ovo je
pojela. Majka je jela i jela, ali sve što bi bilo servirano je izgledalo da je ostavljalo nezasićenom! Nealu i
drugi su se pogledali u čudu. Još hrane je doneto iz obližnje čajdžinice. I ovo je pojela bez odlaganja. Nealu
je bio iscrpljen! Sav je probledeo. Nikad više nije insistirao da sveta Majka jede!
U to vreme, porodični konflikti su se ponovo pojavili. Samo dva meseca su prošla od kad se Sugunama
udala, a Sugunanandan je već ugovorio venčanje ostalih dveju ćerki. Bez ičije saglasnosti, on je zakazao
brak najstarijoj ćerki Kasturi. Čak je i sveta Majka bila informisana tek nakon što je prenet Sugunanandanov
pristanak mladoženjinoj grupi.
Problem je bio - kako uraditi venčanje bez novca? Sugunanandan nije imao priliva novca i nije bilo
novca u hramu. Kao što mu je bio običaj, Sugunanandan je izašao iz priče u tom delu. Majka je bila
neuznemirena. Svedočeći ovo, Balu je postao veoma tužan i pitao je, “Majko, koji je plan? Kako da se uradi
venčanje?” Nealu je rekao, “Majko, ja ću dati sve što imam. Uloga učenika je da se brine i izvršava
odgovornosti svog Gurua. Nemam ništa što mogu da zovem svoje; sve što imam je Majčino. Stoga, molim
te, da se uradi Kasturino venčanje sa novcem koji ja imam na raspolaganju.”
Sveta Majka je odgovoria, “Nakon venčanja, devojke će voditi svetovni život. Ono što ti imaš je
bogatstvo koje je namenjeno za duhovnost. Ono mora da bude potošeno samo u ispravne svrhe. Ako se da
svetovnim ljudima, oni će počiniti greh. To će i na nas delovati i na naše staze. Ako je Bog taj koji je učinio
da otac ugovori venčanje, neka Bog to izvede. Mi ne moramo da obraćamo mnogo pažnje na to.
Sugunanandan se ne brine mnogo o tome, zašto bi se onda mi brinuli? Deco, ne treba da budemo uzbuđeni
oko te stvari.”
Iako je Sugunanandan požurio da zakaže venčanje, kada je došlo do mnogo važnijih detalja, kao što su
finansije, on se držao po strani. Majka je bez reči počela da organizuje sve što je bilo potrebno. Videvši ovo,
Balua je mnogo zabolelo srce i rekao je Majci, “Doneću svoje nasledstvo od kuće.” Sveta Majka se nije
složila. Onda je Balu pisao nekim bliskim poklonicima zahtevajući financijsku pomoć. Posle, kada je Majka
saznala za ovo, ukorila ga je, govoreći, “Sine, dozvoli da se sa tim suočimo u miru. Nema ništa oko čega bi
trebali da se uzbuđujemo.”
Na posletku, sve je bilo spremno, osim jedne stvari, pet hiljada rupija. Ova suma je bila apsolutno

[Type text] Page 84

neophodna da bi se pokrili svi troškovi venčanja. Nakon nekoliko dana, ček od pet hiljada rupija je stigao
od anonimnog donatora iz Madrasa koji je bio nedavno čuo za svetu Majku. Tako se sredinom septembra
1980. godine udala Kasturi.
Ni tri meseca nije prošlo kada je Sugunanandan ugovorio Sađaninu udaju. Uradivši to, opet je nestao i
ostavio težak zadatak svetoj Majci. Odgovornost za skupljanje dovoljno novca da se da kao miraz, da se
plati ceremonija venčanja i da se mlada ukrasi zlatom, je pala na teret svete Majke.
Balu se više nije osećao tužnim, već ljutim! Majka je takođe bila nezadovoljna Sugunanandanovim
manjkom rasuđivanja. Iako uznemirena, Majka je ostala nepoljuljana i uradila je zadatak sa rešenošću.
Mladoženjina grupa je tražila još zlata. Kao i obično, novac je bio veliki upitnik. Sveta Majka je bila veoma
određena da se ne potroši ni peni od onoga što je ostavljeno za ispravne svhe niti je dozvoljavala da se
imalo novca posudi. Šta onda da se učini?
U to vreme, Kasturi se vratila u Idamanel iz mesta svoga supruga zbog nekih razlika u mišljenju. Kad
je doznala da je potrebno još zlata, rekla je, “Evo, za sada možeš da uzmeš moj nakit da obaviš Sađanino
venčanje. Biće u redu ako se posle vrati meni.” Sada je sve bilo spremno osim jedne ogrlice i prstena. Dva
dana pre venčanja, ove stvari su ostale nenabavljene još uvek. Majka je bila smirena i uzdržana kao i uvek.
Sledećeg jutra kad je bava daršan završio, Gajatri, koja je čistila hram, je primetila mali paketić koji je ležao
među poklonima božanskom. Otvorila ga je i kakvo je samo bilo njeno iznenađenje kada je pronašla ogrlicu
i prsten koji odgovaraju tačnom opisu onoga što je bilo potrebno za venčanje! Čak je i stil ukrašavanja bio
isti kao što je bilo odabrano mesec dana pre! Kakav dokaz je još bio potreban da se pokaže da se božanska
volja brine o svemu?
Međutim, ovo nije bio kraj teškoćama u vezi ovoga poslednjeg večanja. Neki od lokalnih poklonika su
prigovarali Sugunanandanu zašto je ugovorio bračni sporazum sa onima koji su mu prethodno bili
neprijatelji. Zar sinovi dobronamernika i poklonika nisu bili dovoljno dobri za njega? Neki mladići koji su
bili bliski prijatelji sa Subhaganom su želeli da ožene Sugunanandanove ćerke. Sada su se i oni okrenuli
protiv njega. Tako su sada oni koji su bili neprijatelji postali rođaci, a oni koji su bili prijatelji, su postali
neprijatelji. Oni su došli da se svađaju sa Sugunanandanom i urotili se da stvore prepreke Sađaninom
venčanju. Nadajući se da će venčanje otkazati, proširili su razne skandalozne priče i poslali ih mladoženji.
Čak i na sam dan pre venčanja, svi su bili puni sumnje da li će se venčanje desiti ili ne.
Na dan venčanja, sveta Majka je odvela brahmačarije u susednu kuću. Isto to je napravila i u slučaju
prethodnih venčanja. Ovo je bilo neophodno zbog dobrobiti brahmačarija koji ne bi trebali da prisustvuju
takvim ceremonijama.
Majka je objasnila,
“Tragaoc ne bi trebao da ima udela u svadbenim cermonijama ni sahranama. U prvom slučaju, svako
će misliti na venčanje što je vezanost. U potonjem, gubitak smrtnog bića izaziva žalost. U oba slučaja,
učesnici razmišljaju o onom što nije večno. Ovi talasi misli su bili štetni za tragaoca. Svetovne vibracije
ulaze u podsvesni um. Tragaoc postaje nespokojan radi nestvarnih stvari.”
Tako je glavna prepreka za brahmačarije da stalno borave u društvu svete Majke bila otklonjena. Sve tri
Sugunanandanove ćerke su sada bile udate. Ne samo to. Napasnici i racionalisti, prihvatajući potpuni
poraz, su se povukli jedan za drugim. Neki od njih su shvatili da su njihove iracionalne akcije bile
besmislene i napustili organizaciju zauvek. Preostali članovi su počeli da se bore uzmeđu sebe i tako je
‘Odbor za sprečavanje slepih verovnja’ potpun raspušten. Oni koji su došli da se bore protiv istine i
ispravnosti su postali uzrokom vlastite propasti. Ovaj razvoj događaja je označio početak nove faze u
duhovnoj službi svete Majke da olakša i uzdigne čovečanstvo u patnji.
Majčin odnos prema iskušenjima i nevoljama u kojima je propatila zbog rodbine i napasnika tokom
godina je bio unikatan. Jednog dana je pripovedala,
“To su bile njihove pogrešne predstave koje su učinile da govore i ponašaju se na takav način i jer nisu

[Type text] Page 85

mogli da shvate značaj i svrhu duhovnog života. Pošto je tako bilo, zašto da se ljutimo ili da ih ne volimo?
To bi bilo naše neznanje ako bismo to učinili, i kao rezultat, naši umovi bi postali nečisti. Pogledaj u ove
sveže ruže. Kako su samo lepe! Kako lep miris šire! A šta im mi dajemo da rastu? Samo malo lišća od čaja i
kravlje balege! Koja je razlika između ovog lepog cveća i gnojiva koje im dajemo! U usporedbi sa njihovom
lepotom i mirisom, da li ovo gnojivo odgovara? Isto tako, prepreke su gnojivo koje nas tera da izrastemo
duhovno jači. Sve ove prepreke će pomoći da naša srca potpuno procvetaju. Noćno cvrkutanje je priroda
cvrčaka, ali taj zvuk nikome ne smeta da spava. Isto tako, praviti nevolje je priroda onih koji su u neznanju.
Moramo se stoga moliti Bogu da im oprosti i da ih izvede ne ispravan put. Posvetite sve Bogu i On će se
brinuti za vas.”

Majka besmrtnog blaženstva

Sada je bilo moguće prvoj grupi brahmačarija da se smeste do nogu svete Majke zahvaljujući
relativnom miru uma u kojem je Sugunanandan uživao udajom svojih ćerki. Uprkos činjenici da nije bilo
smeštaja, zbog velikog intersa brahmačarija da budu u društvu svete Majke, nije im smetala činjenica da su
hrana, odeća i smeštaj bili minimalni. Većinu vremena morali su da provode napolju i da spavaju na goloj
zemlji, čak i bez dušeka. Što god su primili dolazilo je bez pitanja i delili su između sebe. Kako nisu imali
novca, ako bi bilo ko išao igde, išli bi peške. Iako je svaki od njih imao samo jedan set odeće, nekako su
naučili da se snađu.
Osećajući se pomalo utučenim da je njegov jedini set odeće prljav i iznošen, jedan od brahmačarija se
jednom prilikom požalio Majci o nedostatku potrepština. Majka je odgovorila, “Sine, ne pitaj tako male
stvari od Boga. Predaj se Njegovim stopalima i daće ti sve što ti je zaista potrebno.” Sveta Majka je tako
sama živela i govorila iz svoga vlastitog iskustva. Sledeći dan poklonik je doneo novi set odeće za sve
brahmačarije iako nije bio svesan situacije.
Dečaci su dobili sveobuhvatnu obuku o odricanju usled isposničkih okolnosti u kojima su živeli u
ranim danima ašrama. Da bi ih ohrabrila, sveta Majka im je rekla, “Ako možete da istrpite ovo ovde,
možete da se osećate kod kuće bilo gde. Ako možete da prevaziđete lošu situaciju sada, onda ćete lako da
se nosite sa bilo kojom krizom ili izazovom u životu.”
Kako se broj poklonika i stanovnika brahmačarija povećavao, a nedostatak objekata ostao isti, stvorila
se ideja da se formalno oformi ašram. Međutim, situacija nije izgledala veoma obećavajuća. Sveta Majka
nije imala ni zemlje niti bogatstva na raspolaganju. Čak je i zemlja na kojoj je Nealu sagradio kolibu
pripadala Sugunanandanu. Iako je dao dozvolu da Nealu, Balu i Gajatri stalno ostanu u Idamanelu,
Sugunanandan nikad nije gajio ideju da će njegov dom postati budući ašram. Misao da smesti još ljudi nije
mu takođe izgledala privlačno. Jednom kad je sveta Majka razgovarala o ideji ašrama, on je ljutito i jasno
izneo svoje gledište, “Šta je ovo! Da li mi imamo ikakvo bogatstvo ili izobilje ovde? Kako voditi ašram? Gde
ćemo mi (porodica) otići ako ovo postane ašram? Ne! Ne složem sa tim da registrujem ašram ovde!”
Ispočetka, ni sveta Majka nije podržavala ideju da to postane formalni ašram. Kad su joj neki poklonici
prišli sa predlogom, ona je rekla, “Majka je čula dosta o ‘ašramu’. Majci ne treba ašram. Zar to nije
vezanost? Da li ste ikada videli hiromanta kako hoda sa papagajem u krletci, na primer, biti vezan za svrhu
druge osobe? Na posletku će Majčina situacija postati takva. Ne mogu to da učinim. Majka ima njenu
vlastitu slobodu. Ne bi trebalo da joj postoje prepreke u tome.”
Međutim, broj poklonika i učenika je rastao, i nedugo zatim potreba za organizovanim ašramom je
postala neizbežna neophodnost. Nadalje, stranim učenicima svete Majke je prema zakonu zemlje bilo
zabranjeno da ostaju u privatnim kućama na bilo koje duže vreme. U ovom trenutku, sveta Majka je i sama
postala ubeđena da postoji potreba da vlada da odobrenje za duhovni centar. Pitali su za Majčino mišljenje

[Type text] Page 86

pre nego što započnu. Ona je nevaljalo odgovorila, “Bilo kako bilo, porodični članovi neće osnovati ašram.
Njihova samskara (mentalni sklop) je različit. Hajde da ne čekamo njihovo odobrenje jer nikad neće ni
sarađivati. Ali možemo da očekujemo da ćemo čuti malo njihovih grdnji!”
Onda je 6. maja 1981. godine, sa stavom da sačuvaju i šire ideale i učenja svete Majke, osnovan i
registrovan Mata Amritanandamaji Math i Povereništvo Misije pod Travankor-Kočin državnim Literarnim
i dobrotvornom aktom iz 1955. godine, u Kolamu, Kerali, južnoj Indiji. Od ovog vremena, sveta Majka je
usvojila ime ‘Mata Amritanandamaji’ koje joj je dao jedan od njenih brahmačari sinova. Budući da je već
bila Majka besmrtnog blaženstva, kao što ukazuje njeno ime, ime joj je zaista pristajalo.
Otprilike u ovo vreme, jedan od brahmačarija, kako su mu trebale neke svete knjige, zapitao je Majku
da izabere broj na lutriji u kojoj bi dobio neke knjige. Majka mu je rekla, “Zašto žudiš za takvim stvarima?
Uskoro ćeš primiti puno knjiga.” Ubrzo nakon ovog događaja, Nealu, koji je došao iz Tiruvanamalaija da
ostane za stalno sa Majkom, je odlučio da premesti svoju biblioteku sa više od dve hiljade knjiga na
engleskom i na drugim indijskim jezicima, iz Tiruvanamalaija u ašram u Valikavu. Tako je nastala
ašramska biblioteka.
Dana 27. avgusta 1982. godine, Vedanta Vidjalaja (škola) je počela da prenosi tradicionalna vedantska i
sanskritska znanja stanovnicima ašrama. Isto kao i uvek, Majka je uvek podsećala brahmačarije o značaju
meditacije umesto pukog čitanja knjiga. Ašramska rutima se sastoji od šest do osam sati meditacije za sve
ašramske stanovnike. Oni koji žele da posvete svo svoje vreme meditiaciji su na sve načine podržani i njih
ima nekoliko u ašramu. Majka kaže,
“Sveti spisi su samo kao znakovi pored puta. Oni su samo načini, ali ne i sam cilj. Kraj je nešto iznad
njih. Student poljoprivrede zna kako da poseje seme, kada i kako za zagnoji zemlju, kako da se oslobodi
štetočina i spreči njihov povratak, itd. Isto tako, izučavanje svetih spisa daje nam uputstva kako da
obavljamo našu duhovnu praksu.”
Nekoliko reči bi trebalo da se kažu o tome kako je ogromna promena zahvatila porodicu svete Majke i
seljana. Shvatajući da je božanska, sada su se osećali ponosnim na činjenicu da su povezani sa njom i da
žive u istom selu. Sugunanandan i Damajanti su se često pitali koja su dobra dela učinili u prošlim
životima da bi postali ‘roditelji’ same božanske Majke! Oni su sada primereni kućedomaćini i ljubazno
igraju ulogu oca i majke svima brahmačarijima koji borave u ašramu, i vide ih kao svoju vlastitu decu.
Danas su Mata Amritanandamaji Math i Povereništvo misije duhovni centar u razvoju, a vodi ga
božanska Majka koja je veoma odlučna da se vodi prema drevnim tradicijama ove svete zemlje Indje. Sav
posao u ašramu obavljaju sami stanovnici ašrama koji rade bar jedan sat dnevno na održavanju ašrama,
kuvajući, čisteći, timareći krave, itd. O ašramu se brinu Majčini poklonici kao njihovnom duhovnom domu
i kao plodnom tlu gde se izobilno neguju uzvišeni duhovni kvaliteti, i gde se žanje plod samospoznaje.
Odgovarajući na ponovljene pozive svoje dece iz inostranstva, sveta Majka je napravila svoju prvu
svetsku turu u maju-avgustu 1987. godine. Putovala je šriom Amerike i Evrope. Učinak je bilo divan! Sveta
Majka je inspirisala i promenila mnoge ljude koji su iskusili njen duhovni šarm i univerzalnu ljubav na
veliko. U decembru 1987. godine, sveta Majka je posetila Rejunion Ostrvo i Mauricijus na zahtev Mata
Amritanandamaji Centra Misije koji radi tamo od 1985. godine pod vođstvom jednog od njenih učenika.
Nakon toga, sveta Majka je napravila još tri svetske ture 1988., 1989. i 1990. godine. Prelepi boravišni centar
za povlačenje, Mata Amritanandamaji Centar, je takođe iznikao oko 45 minuta vožnje od San Franciska u
Kaliforniji.
Onim blagoslovenim dušama koje su našle njihov put u Majčnino sveto prisustvo, ona ih ljubazno
savetuje:
“Kad vidi komad kamena, majstor vajar će videti samo unutrašnju formu koja je sadržana u kamenu i
zanemariće grubu vanjštinu. Tako isto, bogospoznata duša vidi samo i uvek sijajućeg Atmana ili Jastvo u
svima bez razlike, zanemarujući spoljašnje razlike. Pijanac ne može da zastupa zabranu alkohola. On bi

[Type text] Page 87

najpre trebao sam da se odrekne pijenja, a tek onda da pita druge da to učine. Isto tako, moja deco, samo
nakon što vi postanete moralno i duhovno savršeni i kada budete videli božanstvo u svima, možete da
učite druge da postanu takvi.”
Dozvolite da ovu priču o svetoj Majci završimo sa njenim ljubaznim pozivom celom čovečanstvu:

“Dođite brzo deco moja draga, vi koji ste božanska esencija ‘OM’-a. Otklanjajući sve patnje,
izrastite u divna bića i stopite se sa svetim ‘OM’-om!”

[Type text] Page 88

 Poglavlje jedanaesto

Značenje božanskih bava

B
ožanske bave svete Majke kao Krišne i devi su predmeti koji su izvan domašaja ljudskog intelekta,
ali njihove detaljne studije daju nam mali uvid u beskrajnu duhovnu moć svete Majke.
Odgovarajući na iskrene pozive poklonika, savršeni učitelj polako otkriva svoje beskrajne atribute
srcu poklonika. Kada proces pročišćenja postane jak, Guruova veličina, koja nije ništa drugo osim istinske
prirode učenika ili poklonika, će se postepeno otkrivati učiteljevom milošću. Milost, naravno, je prvi
preduslov za početak shvatanja značenja božanskih raspoloženja svete Majke.
Veliki učitelji Indije su klasifikovali božanske inkarnacije u tri glavne kategorije: 1) Purna Avatara (puni
ili savršeni), 2) Amsa Avatara (delimična manifestacija), i 3) Avesa Avatara (privremeno preuzet
božanskom moći). Reč ‘Avatara’ znači dolazak dole ili silazak. Purna Avatara je silazak neimenovane,
bezoblike i nepromenjive vrhovne energije koja preuzima ljudski oblik i manifestuje beskrajnu moć bez
ikakvih ograničenja. Namera takvog Jednog je da obnovi i zaštiti ispravnost (darma) i probudi čovečanstvo
čineći ljude svesnima svoga višeg Jastva. Amsa Avatara je silazak Boga dok delimično manifestuje neke od
Njegovih moći da bi se ispunila određena svrha ili cilj. Inkarnacija Gospoda Višnua kao Vamane (patuljka)
i Narasimhe (čoveka-lava) su tipični primeri Amsa Avatara. Avesa Avatara je potpuno drugačiji od ova
dva tipa inkarnacija. Ovo je privrmena poseta ili zaposedanje božanskog bića koje koristi tela nekih ljudi da
bi ispunio određene zadatke. Inkarnacije Gospda Višnua kao Parasurame, kao što je opisano u epu Šrimad
Bhagavatamu, je primer ovoga tipa Avatara. Ovde je Gospod ušao u telo Parasurame koji je bio izvrsni
vojskovođa, kako bi uništio okrutnog kšetrija kralja koji je postao veoma ohol i sebičan. Ubrzo nakon što je
završio sa ovim zadatkom, moć ga je napustila. Kaže se da je Šri Rama, druga iknkarnacija Gospoda
Višnua, uzeo božansku moć od Parasurame kad se vraćao u Ajodju posle venčanja sa Sitom. Sveti spisi
kažu da demoni ili duhovi ponekad preuzimaju telo ljudi koji su mentalno slabi. Ljudi koji su uglavnom
vrli i dobri po prirodi (satvični) će biti zaposednuti sa devama (manjim bogovima), oni koji su nadareni
kreativnošću i snagom (rađasični) mogu da budu zaposednuti sa nebeskim bićima (manjim ili malim
bogovima), dok ljudi koji su po prirodi puni mraka i nerazgovetnosti (tamasični) mogu da budu
zaposednuti zlim duhovima. Sveti spisi kažu da u telima retkih duša koje su iznimno čiste, božanska moć
može da se manifestuje kratko vreme. Ovo je razlog zašto se Parasurama smatra Avesa Avatarom.
Sledeća ilustracija može pomoći čitaocima da zadobiju uvid u božanske bave svete Majke. Jednom je
Gospod Krišna za vreme svoga boravka u Dvaraki imao želju da vidi svoga dragog poklonika Hanumana.
Njegovo prevozno sredstvo, Garuda, kraljica ptica, je poslata kao njegov glasnik u Kadali Vanamu gde je
Hanuman boravio, ali Hanuman je odbio da pođe. Objasnio je, “Neću da idem da vidim nikoga drugog
osim moga Gospoda Rame”. Kada je Hanumanov odgovor prenet Gospodu Šri Krišni, još jednom mu je
poslata kraljica ptica sa porukom, “Reci mu da Gospod Šri Rama sa svojom svetom pratiljom Sitom, dolazi
u Dvaraku i voleli bi da vide Hanumana.”
Dok je Garuda išla po Hanumana, određeni događaji su se dešavali u Dvaraki. Gospod Krišna je sa
svojom vlastitom voljom preuzeo oblik Gospoda Rame koji je živeo pre mnogo godina. Rukmini, Krišnina
pratilja, je postala Sita. Do tada, Hanuman je došao u Dvaraku. Video je svoga voljenog Šri Ramu i Situ i
odao im poštovanje, i vratio se u svoje boravište.
Iako je Šri Rama takođe bio jedna od inkarnacija Gospoda Višnua, on je živeo u Ajodji hiljadama
godina pre Šri Krišne. Pa ipak Hanuman, veliki poklonik Gospoda Rame, nije sumnjao da će se Gospod

[Type text] Page 89

Rama i Sita pojaviti u Dvaraki, čak iako je sveznajući Hanuman bio potpuno svesan da je Krišna bio
Gospod Dvarake. Naravno da je Hanuman znao da niko osim Krišne nije mogao da manifestuje Rama
bavu. Ono što se zaista desilo je da je Hanuman odlučio da iskoristi priliku da vidi svog Gospoda sa Sitom
još jednom u ljudskom telu. Gospod Krišna, sluga svojih poklonika, radosno je ispunio želju svoga velikog
poklonika i blagoslovio ga. Samo Purna Avatar može da postane jedan sa bilo kojim bogom ili boginjom.
Pošto je bio takav Avatar, Krišna je lako manifestovao Rama bavu. Jednoga dana, Gospod Krišna je upitao
svoje žene, uključujući Satjabamu, jednu od Njegovih dragana, da preuzme Sita bavu, ali nijedna nije
mogla to da učini. Konačno, Rukmini, inkarnacija boginje Lakšmi, je prezela Sita bavu bez napora.
U slučaju Avesa Avatara, božanske moći ulaze u određenu osobu i povlače se nazad nakon što
postignu određeni cilj. Ovo nije bio slučaj sa Šri Krišnom i Rukmini. Ono što je Gospod Krišna uradio je
bilo da je manifestovao Rama bavu ili atribute Rame koji su potencijalni u Njemu.
Postoji sličan događaj u životu Gospoda Čaitanje iz Bengala. Jednog dana Pandit Srivasa, veliki
poklonik Gospoda Narasimhe, je kao i obično recitovao (mantra đapu), dok je sedeo u porodičnom
svetilištu. Inenada je začuo kucanje na vratima. “Ko je?” zapitao je pandit. “Vidi voljeno božanstvo kojeg
obožavaš,” stigao je odgovor. Pandit Srivasa je otvorio vrata i video Gospoda Čaitanju kako stoji ispred
njega na dovratku kuće u božanskom raspoloženju. Ušao je u svetilište i seo na stolicu koja je izričito
namenjena za bogosluženje. Pandit je video Gospoda Narasimhu kako svetli u Gospodu Čaitanji i
bogoštovao Ga je sa velikom božanskom ljubavlju u obliku Gospoda Čaitanje. Gospod Čaitanja je
blagoslovio panditovu porodicu dozvolivši svima da učestvuju u ritualu.
Nakon što su svi primili blagoslove, Gospod Čaitanja je pao u nesvest. Nakon što je povratio svoju
spoljašnju svest posle nekoliko trenutaka, zapitao je pandita, “Šta se desilo? Ne mogu da se setim ničega.
Da li sam nešto pogrešno rekao?” Sa svom poniznošću, Srivasa se prostro ispred svoga Gospoda i rekao,
“O Bhagavan, molim te ne zavaravaj ovog svoga poniznog poklonika. Tvojom Milošću mogu da vidim ko
si Ti!” Čuvši ovo, Gospod Čaitanja se milostivo nasmešio i dao potvrdnu gestu. Mnogi takvi događaji iz
života Gospoda Čaitanje pokazuju da je davao daršan svojim poklonicima u raznim bavama.
Iz ovih ilustracija se jasno može videti šta je bhava daršan. Bava daršan je manifestacija različte Išvara
bave ili božanskog raspoloženja od strane inkarnacije Boga prema željama poklonika. Anandamaji Ma koja
je živela u Bengalu je manifestovala Krišna i Kali bhave dok je pevala bhađane. Ove bave koje manifestuju
inkarnacije su se dešavale samo u određenim prilikama kako bi ispunile određeni cilj, naročito kao
odgovor na veliku želju njihovih poklonika. Štaviše, one su trajale samo kratko vreme. Sveta Majka
Amritanandamaji manifestuje božanska raspoloženja tri noći nedeljno tokom dugih deset do dvanaest sati,
u zavisnosti koliko je poklonika prisutno na daršanu. Ovo je način svete Majke da služi čovečanstvu koje je
upalo u duboku močvaru svetovnosti.
Za Gospoda Čaitanju se kaže da je imao dve bave, tu za poklonika, kako je najčešće i viđan, i Bhagavat
bavu, za vreme koje bi otkrivao svoje stvarno stanje prebivanja u sebi. Šri Ramakrišna Paramahamsa je
otkrio više od jedne bave. Kaže se da je čak razvijao i malu izraslinu, kao što je rep, za vreme svoje duhovne
prakse u Hanuman bavi.
Za vreme Krišna i Devi bave svete Majke, ona iznosi to što je unutar nje i manifestuje ova božanska
bića da bi blagoslovila poklonike. Sveta Majka je jednom rekla o bavama:
“Majka ne manifestuje čak ni najmanji deo njene duhovne moći za vreme bava. Da se duhovne moći
mogu manifestovati kakve su uistinu, niko ne bi smeo prići blizo!” Ona nastavlja, “Sva božanstva
hinduskog panteona koja predstavljaju nebrojene aspekte jednog vrhovnog bića, postoje u nama. Božanska
inkarnacija može da manifestuje bilo koju od njih svojom voljom za dobrobit sveta. Krišna bava je
manifestacija Puruše ili aspekta čistog bića, a devi bava je manifestacija večitog ženskog, kreatorice,
aktivnog principa neosobnog apsoluta. Ovo je luda devojka koja oblači kostim Krišne i posle nekog
vremena kostim devi, ali unutar ove lude devojke postoje obadvoje. Međutim, trebalo bi se prisetiti da su

[Type text] Page 90

svi objekti koji imaju ime ili oblik samo mentalne projekcije. Zašto dekorisati slona? Zašto bi advokat nosio
crni kaput ili zašto policajac nosi uniformu i kapu? Sve su ovo samo pomoćna spoljašnja sredstva koja
stvaraju određene impresije. Na sličan način, Majka se oblači u odelo Krišne i devi kako bi dala snagu
posvećeničkom stavu ljudi koji dolaze na daršan. Atman ili Jatsvo je u meni kao i u tebi. Ako možeš da
spoznaš nedeljivi princip koji uvek sija u tebi, postaćeš To.”
Čak i sada neki ljudi veruju da Gospod Krišna i devi posećuju telo svete Majke tri noći u nedelji, posle
čega, kako oni veruju, napuštanju njeno telo. Ove pogrešene predstave proizlaze iz nedostatka ispravnog
razumevanja božanskih raspoloženja svete Majke. Ove božanske bave su samo spoljašnja otkrovenja njene
unutrašnje jednote sa vrhovnim. One nemaju ništa sa posedovanjem božanske milosti kako se to obično
tumači.
Odgovarajući na pitanja poklonika, sveta Majka je objasnila moge teme koje se odnose na bave:
Poklonik: Mnogi kažu da je Majka ista za vreme božanskih bava i tokom ostatka vremena. Ako je tako,
koji je značaj bava?
Majka: Za vreme bava daršana Majka skida dva ili tri sloja (vela, drugim rečima), kako bi poklonik
dobio kratki uvid u vrhunsko. Različiti ljudi imaju različita verovanja. Majčina namera je da nekako
pomogne ljudima da se približe Bogu. Neke zanima samo da vide Majku u kostimu devi ili Krišne. Ne
samo to... vrlo malo ljudi zna išta o duhovnosti. Nekim ljudima je teško da poveruju u reči Majke u običnim
prilikama, ali ako Majka kaže isto za vreme devi bave, oni će verovati.
Poklonik: Majko, da li postoji određeno vreme za manifestaciju ovih bava?
Majka: Ne, ne postoji. Mogu da se manifestuju bilo kad. Sama volja je dovoljna.
Poklonik: Majko, zašto nosiš ove kostime Krišne i devi?
Majka: To će pomoći ljudima da se sete da je vreme bave. Dete, svaka odeća je značajna na svoj način.
Mi smo nagi kad se rodimo. Posle toga, prema svakoj državi i društvenom običaju, ljudi prihvataju razne
vrste odevanja. Kakva god bila odeća, osoba je ista. U ovom vremenu, ljudi poklanjaju puno pažnje
odevanju. Majka će objasniti to putem anegdote. Jedan čovek je sekao drvo koje je raslo pored puta. Jedan
čovek koji ga je video šta radi, mu je rekao, “Ne seci to drvo! Nije ispravno to što činiš, to je
protivzakonito.” Čovek ne samo da je odbio da prestane da seče, nego ga je strogo ukorio. Osoba koja je
pokušala da zaustavi lupeža od toga dela je bila policajac. Osoba je otišla, ali se uskoro vratila u svojoj
službenoj odeći. Čak i izdaleka, sam pogled na kapu policajca je bio dovoljan da lupež pobegne glavom bez
obzira. Pogledaj različite utiske kada je došao u običnoj odeći i onda kada je došao u službenoj odeći. Stoga,
posebna odeća je potrebna da se podučavaju ljudi u neznanju. Isto tako postoje kostimi tokom Krišna i devi
bava. Neki ljudi koji se još uvek osećaju nezadovoljni čak i nakon višesatnog razgovora sa Majkom će se
osećati potpuno zadovoljnim nakon samo nekoliko sekundi razgovora sa njom za vreme bava daršana. Oni
se osećaju mirnim nakon što kažu svoje brige direktno Bogu.
Sve inkarnacije su unikatne po prirodi. Osoba ne može da kaže da je Krišna bio veći od Rame ili da je
Rama bio veći od Bude. Svaki od njih je imao svoj vlastiti zadatak koji je trebao da ispuni i primereni način
koji je trebao da usvoji kako bi uzdigao čovečanstvo. Ali ovo ne znači da su oni imali različite vizije života.
Njihova dela se ne mogu proceniti koristeći merački štap našeg ograničenog intelekta i logike. Možemo
možda da dobijemo kratak uvid u njhovu veličinu kroz čistu intuiciju zodobijenu kroz duhovnu praksu.
Duhovna iskustva koja su zadobile hiljade poklonika kroz svetu Majku baca mnogo svetla na neobjašnjivu
duhovnu moć velike duše. Na sledećim stranicama ćemo podeliti sa čitaocem nekoliko božanskih iskustava
poklonika svete Majke prema njhovim vlastitim pričama.

[Type text] Page 91

 Poglavlje dvanaesto

Iskustva duhovnih tragaoca

Unikrišnan
(Svami Turijamritananda Puri)

Unikrišnan je bio prva osoba koja je bila dovoljno srećna da sretne Majku i da ostane sa njom dugo
vremena. On nije nastavio svoje školovaje posle šestog razreda. U njemu vidimo prelepe primere Majčine
ljubaznosti i milosti. Sa Guruovom milošću, čak i polupismen mladi dečak može da postane inspirativan
pesnik. Unikrišnanov život je svedočanstvo ovome.
Nakon što je završio svoje kratko školovaje, mladi Uni je počeo da slobodno luta, radeći razne
aktivnosti. Godine 1976., kada je imao dvadest godina, čuo je za svetu Majku i došao je da je vidi. Osećao je
veliku veru i božansku ljubav prema Ami od prvog sastanka. Posle toga, često je posećivao, držeći se njenih
uputstva. Posle godinu dana Majka ga je upitala da ostane da radi dnevni ritual bogosluženja u hramu.
Dala mu je uputstva da svaki dan recituje Lalita Sahasranamu (hiljadu imena božanske majke).
Od tada se njegov život dramatično promenio. Samo prisustvo svete Majke ga je inspirisalo sa jakom
željom da spozna istinu. Njegovi dani su bili ispunjeni sa duhovnima praksama strogog isposništva,
formalnim bogosluženjem, razgovorima sa Amom, čitanjem svetih spisa, i drugih duhovnih aktivnosti.
Kao rezultat njegovog disciplinovanog života, on je postepeno shvatio da su slavna Majka bava daršana i
draga Majka u njenim uobičajenom raspoloženju, bile u stvari jedno te isto, dva lica ili manifestacije iste
bekrajne božanske moći koja se ispoljavala za dobrobit sveta. Njegov uvid je uveliko postaknuo njegovu
želju da radi sadanu (duhovnu praksu) i on se potpuno predao Majčinim stopalima, gledajući na nju kao
jedninu podršku u životu. Kako je vreme prolazilo, njegova duhovna disciplina je postala još strožija; počeo
je sve manje da jede, spava i govori. Povremeno bi postio nekoliko nedelja odjednom. Spavao bi na goloj
zemlji, čak i bez ćebeta kojim bi se pokrivao za vreme zime i kišne sezone. Kada bi otišao na hodošćašće,
kao što je to povremeno činio, išao je peške, bez pomoći bilo kakvog prevoznog sredstva.
Jednog dana, ispunjen emocijama, sa suzama u očima, pitao je Majku, “Ko je moja stvarna majka?”
Gledajući u njega sa velikom nežnošću, sveta Majka je stavila njegovu glavu u svoje krilo i rekla, “Moje
dete, ti si moj sin i ja sam tvoja majka.” Unikrišnan je bio preplavljen neizrecivim blaženstvom koje je
dolazilo iznutra. Tiho je gledao u majčino sjajno lice i plakao od radosti.
Beskrajnom milošću Majke, Unikrišnan je postao plodan pesnik čija su dela prožeta sa filozofskim
istinama i devocijskom slatkoćom. Jednom kada su njegovi roditelji poslali neke rođake da ga dovedu
natrag kući, on je odgovorio sa ovim dirljivim stihom:

Napustio sam dom davno,

Kad bih sada živeo svetovnim životom, da li bi zadobio
mir uma odatle?
Kakva nagrada je u takvom postojanju
Čak od vajkada?

Kada pokušavm da se izborim da se oslobodim

Od celokupne ludosti sveta,

[Type text] Page 92

 Zašto pravite stazu budali
za ropstvo prosjaku?
Da li se ikada mogu složiti sa takvom sudbinom?

Uni opisuje svoj prvi susret sa Majkom na sledeći inspirativni način:

Akalatta kovilil

U dalekom hramu svetleći plamen je goreo

Bez da se gasi.
Majka sa beskrajnim saosećanjem je
Sedela kao vodeće svetlo za one
Bednike koji tumaraju u mraku.

Jednog dana sam naišao tamo,

To utelovljenje milosti me pozvalo u stranu.
Otvorivši unutrašnje svetilište,
Ona je utrljala pastu sandalovine na moje čelo.

Melodično pevajući ushićujuće hvale Gospodu,

Ona je napravila mesto za mene na Njenoj nežnoj i svetoj ruci.
Dolazeći u blizinu, čudesan božanski
San je prošaptao istinu na moje uvo:
“Koja je potreba za suzama? Zar ne znaš
Da si došao blizo majke univerzuma?”
Sa uzdahom sam se probudo, Njeno lotosno lice je bilo
Neizbrisivo utisnuto u moju svest.

Jednom kada je Unikrišnan doživljavao unutrašnji konflikt, postio je nekoliko nedelja. Kada je sveta
Majka čula za to, i ona je prestala da jede i pije. Uni, nesvestan da i ona posti, nastavio je sa svojim zavetom.
Posle nekoliko dana, dok je vršio svoj svakodnevni obred bogosluženja, sveta Majka ga je ukorila zbog
neuzimanja hrane zbog kojega je i Majka gladovala. Ubrzo nakon što se obred završio, došao je na vrata
Majčine kolibe teškog srca i sa očima punim suza. Pozivajući ga da sedne pored nje, ona ga je milovala sa
velikom ljubavlju i gledala u njegovo telo koje se treslo. Rekla je, “Uni, moj sine, ako osećaš neko unutrašnje
premišljanje, trebao bi reći Majci o tome. Ne muči svoje telo na ovakav način. Telo je potrebno za tapas. Jedi
bar da telo preživi.” Govoreći ovo, upitala je donesu tanjir pirinča, te je hranila je Unija sa svojim vlastitim
rukama, jedući i sama iz istog tanjira.
Nekoliko meseci nakon što se smestio u ašram, Uni, koji je imao temperament lutajućeg prosjaka,
odlučio je da ode. Bez da je obvestio bilo koga, spremio se za put. Trebao je da ode u noći daršana kada mu
je jedan čovek iznenada prišao i preneo Majčin savet, “Majka kaže da iako se spremaš da odeš, ne bi trebao
da ideš sada.” U nemogućnosti da ne posluša svetu Majku, otkazao je put. Neko izvesno vreme posle još
jednom je pokušao da ode, ali se desila ista stvar. Konačno je otišao, ali je morao da se vrati posle samo dva
dana. Tako je postao uveren da bez Majčinog znanja i blagoslova nije mogao ništa da uradi.
Majka je jednom rekla da “Unijeve pesme izviru iz njegove meditacije.” Koje veće prepoznavanje
postoji? Sledi prevod dve njegove pesme:

Hodao sam po dalekim zemljama noseći

[Type text] Page 93

 Težak teret žalosti. Na posletku, došavši Tebi
Predao sam se Tvojim lotosnim stopalima.
O Majko, da li ćeš ljubazno da spereš moje
Beskrajne nevolje i suze sa vodama
Tvoje ljubavi?

Ne smatraj ovog jadnika za grešnika jer nikog

Drugog nema na ovom svetu za svoj opstanak i podršku.
O utelovljenje saosećanja, molim Te pomazi
Me sa mesečinom svojih prelepih očiju.

O Majko, odbacujući težak teret misli, dozvoli da sednem blizo Tebe i uronim u meditaciju.

O Ti koja si opisana u Vedama i Vedanti! O Majko svih bogova i boginja! Zar nećeš ispuniti ovu želju koja
izvire iz moje duše, da zadobijem vrhunsko Jastvo?

O Majko, kad će to vreme doći kada ću se odreći svih slasti potrage za zadovoljstvom i

Postati jedan sa Tvojim lotosnim stopalima?

Balu (Svami Amritasvarupananda Puri)

Balu nam govori o sledećim iskustvima Majčine milosti:

“Kada je moj zadnji ispit na univerzitetu završio, čuo sam za devojku koja je bila obdarena
nadnaravnim moćima i koja je pojavljivala u oblicima devi i Krišne. Iako je moja vera u postojanje Boga
imala dubok koren, nisam bio mnogo zainteresovan da je vidim. Neki od moje rodbine i prijatelja koji su je
posetli, su imali veoma visoko mišljenje o njoj i nastavili su da vrše uticaj na mene da posetim ašram.
Konačno sam došao u ašram jedne večeri u pratnji moga ujaka, sa umom punim sumnje. Kako sam se
približavao mestu, melodija dirljive posvećeničke peseme je odzvanjala u mojim ušima, pleneći moju
pažnju. Kako sam se približavao malom svetilištu, video sam devojku u beloj odeći kako osećajno i sa
ljubavlju i devocijom peva bađane. Slušajući njenu pesmu, mogao sam da vidim da je njeno srce bilo
natopljeno božanskim blaženstvom i ljubavlju. Vibracije njenog pevanja su prodrle u moje srce i pobudile
najnežnija osećanja.
Kada je došao moj red, ušao sam u svetilište gde je ona sedela na pitamu ili stolici. Prostro sam se
ispred nje i kada sam ustao, ona je uzela moju ruku i gledala u moje oči. Njene oči su gorele kao puni
mesec. Taj pogled je prošao kroz mene; taj osmeh me vezao i učinio nepokretnim. Beskrajno saosećanje se
manifestovalo na njenom licu. Polako je spustila moju glavu na svoje rame i nežno i osećajno rekla, ‘Dete, ja
sam tvoja majka i ti si moje dete.’ Taj slatki glas je ušao duboko u moje srce i postao sam ushićen usled
neobjašnjive radosti. To je ono za čim sam tragao! Počeo sam sa plačem. Ljubav u svojoj čistoći, majčinstvo
u svojoj univerzalnoj esenciji je preuzelo oblik. Oduševljen ovim iskustvom, sedeo sam u blizini Majke cele
noći.
Kada sam došao kući sledećeg dana, shvatio sam da je ogromna pomena nastupila u meni. Postao sam
potpuno nezainteresovan za svoje svakodnevne aktivnosti. Moja želja da ponovo vidim Majku se pojačala.
Sve moje misli su bile usmerene na nju. Te noći nisam mogao da spavam. Kad god bi zatvorio oči, Majka bi

[Type text] Page 94

se pojavila ispred mene. Sledeći dan sam se vratio u ašram. Posle drugog sastanka moja želja da odbacim
perje svetovnosti postala je još jača. Misleći na Majku, bio sam kao luđak. Zaboravio sam da jedem, spavam
i kupam se. Napustio sam svoj moderni način odevanja i češljanja kose. Moji roditelji i drugi porodični
članovi su postali zabrinuti zbog moje promene i zabranili mi da odlazim u Valikavu.
Sledeći dan nakon što sam prisustvovao bađanima, ušao sam sa ovom odlukom: ‘Majko, ako sam tvoje
dete, molim te prihvati me.’ Stavljajući svoju glavu na njeno rame, Majka je ljubazno rekla, ‘Sine, kada te je
majka čula da pevaš, ona je shvatila da je taj glas značio da se stopi sa Bogom. U tom trenutku Majka je
došla k tebi i učinila te jedno sa njom. Ti su moj.’
Jedne noći bio sam u polusnu i osetio sam da čudan, sladak miris prožima sobu. Otvorio sam oči i
shvatio da je miris bio stvaran, ne samo san ili mašta. Iznenada sam osetio nečije ruke da me glade po čelu.
Pogledao sam naviše i u čudu video Majku kako stoji kraj kreveta poviše moje glave. Nisam mogao da
verujem svojim očima. Ona mi se nasmejala i rekla, ‘Sine moj, Majka je uvek sa tobom, ne brini.’ Rekavši
ovo, nestala je.
Sledećeg jutra sam požurio u Valikavu, ali Majka nije bila tamo. Vratila se tek posle četiri posle podne.
Bez reči, otrčala je u kuću i izašla sa tanjirom pirinča sa kojim me hranila onako kako bi samo majka hranila
svoga sina. Dok me je hranila rekla je, ‘Prošle noći Majka ti je došla.’ Oprhrvan srećom, plakao sam kao
malo dete. U stvari nisam ništa jeo taj dan.
Nakon što me Majka inicirala u mantru, nisam mogao da ostanem kod kuće. Moja žudnja da živim u
njenom prisustvu i da tražim njena uputstva su se povećavala svakim danom. Zanemarujući sve prepreke
koje su stvorili moji rođaci, napustio sam kuću i priključio se stanovnicima ašrama.
Dve godine posle toga, dok smo sedeli u kući poklonika, ona mi je izenada rekla, ‘Moj sine Balu, moraš
da dobiješ master iz filozofije.’ Već sam prethodno rekao Majci da neću nastaviti studije, nego da sam hteo
da budem potpuno utopljen u razmišljanje o njoj. Sada, posle dve godine, ona me pitala da se vratim
učenju. Iz iskustva znam da ništa ne kaže niti da učini bez razloga, pa sam se upisao na postuniverzitetske
studije. Tada je nastao stvarni problem - ko će me podučavati? Trebao sam da spremim osam seminarskih
radova, četiri o indijskoj filozofiji, što mi je bilo donekle poznato, a četiri na teme iz zapadne filozofije, što
mi je bila potpuno nova tema. Pitao sam Majku gde da pronađem nekoga da me podučava.
‘Ne brini. Neko će doći ovamo da ti da instrukcije. Čekaj strpljivo i videćeš,’ rekla je. Ali ja sam bio
nespokojan i često sam je uznemiravao sa istim pitanjem. Posle nedelju dana, poklonik me uputio na
čoveka koji je bio profesor filozofije. Otišao sam kod njega da mu objasnim svoj slučaj. On je bio voljan da
me podučava, ali je odbio da dođe u ašram. Pokušao sam da mu objasnim poteškoće koje bih imao
napuštajući ašram radi studija. Na posletku se složio da poseti ašram, ali je rekao, ‘Ne mogu da ostanem
tamo niti da tamo dajem časove. Ako želiš da učiš, moraš da dolaziš mojoj kući. Ako nećeš, odustani
odmah.’ Kako nisam imao drugog izbora, pomislo sam da ga bar nagovorim da dođe u ašram da vidi
Majku.
Sledećeg četvrtka sam otišao po njega njegovoj kući. Kad smo došli u ašram, pozvao sam ga da vidi
Majku, ali je on to odbio. Kada je Majka po svom običaju, sela da peva pre bava daršana, on je posmatrao sa
udaljenosti. Čak je i nakon što je počeo daršan, nastavio je da posmatra sa udaljenosti. Prišao sam mu da
mu predložim da, ukoliko želi, može da ode u hram i da dobije Majčin daršan. ‘Ne, nikad se nisam prostro
ispred bilo koga. Ne želim da učinim to,’ rekao je. Ostavio sam ga nasamo i seo da pevam. Posle nekoliko
minuta video sam ga kako žuri u hram i začuo glasan plač. Pao je ničice ispred Majke i plakao kao malo
dete. Sat ili dva su prošla. Izašavši iz svetilišta, pozvao me je na stranu i rekao, ‘Ona je zaista velika duša.
Svake nedelje ću dolaziti ovamo da te podučavam.’ Tako mi je Majka obezbedila predavača.
Praveći osvrte na razne knjige, profesor je diktirao mnoge beleške za mene, ali nije ništa objašnjavao.
Nažalost, iz raznih razloga, nismo mogli da održavamo redovna predavanja, i zapadna filozofija mi je
ostala nepoznata. Samo tri meseca pre ispita, profesor je izdiktirao još nekoliko beleški i dao mi rezime

[Type text] Page 95

celog predmeta. Kako sam bio zauzet radeći razne poslove u ašramu i kako sam često putovao sa Majkom,
nisam mogao da redovno pratim studije. Ostao je samo još jedan mesec do ispita. Majka me pitala da
napišem svih osam seminarskih radova odjednom. Bio sam zaista zabrinut kako ću odjednom da napišem
seminarske radove i sa prve i sa druge godine. Posvetio sam projekat Majčinim stopalima i počeo da čitam.
Bilo je to dan pre mog odlaska u Tirupati (grad u Andra Pradešu, sedamsto milja od ašrama) gde sam se
prijavio na univerzitet kao student filozofije.
U podne sam trebao da se spakujem. Iznenada sam čuo Majku kako me doziva iz svoje sobe. Otrčao
sam u njenu sobu i video kako pakuje neke stvari u torbu. Stavila je zadnju stvar u torbu i zatvoria je.
Druga velika torba je stajala spremna na njenom stolu. Sa velikom ljubavi je rekla, ‘Sine, spakovala sam sve
za tvoj put.’ Pokazujući na torbu na stolu, rekla je, ‘U toj torbi imaš dotije, majice, peškire, dva ćebeta i
drugu odeću, a u ovoj je kokosovo ulje, sapun, ogledalo, češalj, nešto da napraviš vrući napitak, i druge
korisne stvari. Ja sam spakovala sve ove stvari kako bi dobio na vremenu za učenje.’ Bio sam zapanjen.
Jednostavno sam posmatrao njeno ljubazno lice. Moje srce je bilo preplavljeno sa radošću. Moje su oči bile
ispunjene suzama. Počeo sam da plačem.
Ovo je bio prvi put da sam ceo mesec bio odvojen od nje. Moje srce je bilo veoma teško. U vozu sam
seo u ugao da sakrijem suze. Svi putnici su veselo pričali, ali moj um je bio pun žalosti zbog odvojenosti od
Majke. Tokom celog puta nisam mislio ni o čemu osim o njoj. Sledećeg jutra sam stigao u Tirupati. Moji
dani su bili ispunjeni nesnosnim bolom zbog odvojenosti od Majke. Osećao sam se kao riba bez vode.
Pokušao sam da se koncentrišem na svoje studije, ali nije uspevalo. Svaki trenutak se vukao sporo kao puž.
Nisam mogao da gledam u Majčinu sliku. Svaki predmet koji je donet iz ašrama me podsećao na Majku i
njenu milostivu pojavu. Zaboravio sam da jedem i spavam. Svaki dan mi je izgledao kao godina.
Povremeno bi pao. U nemogućnosti da se nosim sa odvojenošću, briznuo sam u plač. Nekako sam uspeo
da napišem seminarske radove do početka zadnjih ispita. Nije bilo nikoga da sa mnom podeli moju žalost.
U to vreme sam primio pismo od Majke. Nekoliko puta sam ga pročitao. Natopljeno suzama, celo
pismo je bilo mokro. Pismo je glasilo:
Dragi sine,
Tvoja Majka je uvek sa tobom. Sine, Majka ne oseća da si daleko od nje. Moje dete, Majka može da vidi
tvoje čežnjivo srce. Majka može da čuje tvoj plač. Sine moj, ovaj svet je tako lep. Cveće, široki okean, ptice
koje cvrkuću, prostranstvo neba, drveće, grmlje, šume, planine i polja su ovde. Bog je učinio ovu zemaljsku
kuglu prelepom. Vidi Ga u svemu. Voli Ga u svim bićima. Odseci vezanosti koje te odvajaju od Boga. Neka
tvoj um teče neprekidno prema Njemu. Sine, ništa nije loše na ovom svetu. Sve je dobro. Vidi dobro i vrlo.
Naka tvoj mentalni cvet procveta i proširi miris svuda unakolo.
Te noći sam sedeo isped svoje sobe i gledao drveće i biljke kako plešu na laganom povetarcu. Noć je
bila okićena sjajnim zvezdama i srebreno svetlo meseca natapalo je zemlju sjajem. Mislio sam, ‘Ovaj
povetarac možda duva mojoj Majci; možda je toliko srećan da miluje telo moje Majke. Da, bez sumnje nosi
božanski miomiris moje drage Majke. Da imam krila, odleteo bih mojoj Majci.’ Sledeća pesma je nastala te
noći:

Tarapathangale

O zvezde, da li možete da sađete dole, molim vas?

Majka je ovde da vam peva uspavanku.
Ona je potok beskrajne ljubavi i
Drvo koje daje osen onima čiji umovi tragaju.
O hladni, nežni povetarče koji plešeš lagano šumeći
Tihe pesme u noći, šta si prošaptao tako
slatko u moje uši? Slatke priče moje Majke?
[Type text] Page 96
 Sunce i mesec polako izlaze i zalaze
Na plavom nebu svaki dan.
Zar nemate želju da vidite moju
Majku koja vam je dala ovaj božanski sjaj?
Drveće i puzavice rastu u izobilju na
Tihim, samotnim poljima i na brežuljcima.
Kao da mi pružaju utehu, njihove nežne grane plešu na vetru.

Bio sam u pojačanom i neobičnom raspoloženju. Hodao sam gore-dole kao luđak. Nekako sam se
kontrolisao i odlučio da odem sledeći dan. Morao sam da napišem još jedan papir. Odlučio sam da se ne
pojavim na ispitima sa prve godine koji su počinjali za četiri dana. Pomislio sam, ‘Majka me pitala da
izađem na sve ispite, ali ovaj put ću da se suprostavim njenom savetu.’
Konačno sam odlučio sa potražim Majčin savet na čudan način. Uzeo sam tri komada papira iste
veličine. Na prvom sam napisao, ‘Sine, vrati se.’ Na drugom sam napisao, ‘Napiši sve seminarske radove i
onda se vrati,’ i na trećem sam napisao, ‘Po volji moga sina.’ Presavio sam tri papira na isti način, promešao
ih i uzeo Majčinu sliku iz torbe. Sa ovom molitvom sam ponizno predao papire njoj, ‘O majko, uzeću jedan
od ovih papira. Molim te kaži mi svoju volju šta god da bila.’ Zatvorenih očiju uzeo sam jedan od papirića
sa drhtavim rukama i otvorio ga. Avaj! Bio je to onaj na kojem sam napisao, ‘Napiši sve seminrske radove i
onda dođi.’ Nezadovoljan prvim pokušajem, okušavao sam svoju sreću sa još tri papira, ali ponovo sam
izvukao istu poruku. Moj um, međutim, je toliko žudeo da vidi Majku da sam konačno odlučio da odem
sledećeg dana.
Sledećeg dana, nakon što sam prisustvovao poslednjem od zadnjih ispita, požurio sam da se spakujem
i uskoro sam krenuo. Iznenada sam primetio neke stvari u ćošku sobe. Bile su to neke beskorisne novine
koje sam koristio kao omotač za stvari koje sam poneo iz ašrama, i razbijeni komad kutije od sapuna.
Pomislio sam, ‘Kako je jak moj bol od kada sam se odvojio od Majke! Možda ove stvari dele moj bol, ako ih
ostavim ovde, biće to greh.’ Tako da sam pažljivo spakovao i ove stvari u torbu.
Sledeći dan sam stigao u ašram. Na putu ka Majčinoj sobi sreo sam brata Venua. Zapanjen, rekao je,
‘Sinoć mi je Majka rekla da postaješ veoma nemiran i da ćeš danas doći.’ Ušao sam u Majčinu sobu, pao
pred njena stopala i zaplakao. Majka me podigla i utešila, govoreći, ‘Sine, znam tvoje srce. Ova ljubav je
dobra, ali pokušaj da zadobiješ više mentalne jačine. Sadaka bi trebao da bude nežan kao cvet i tvrd kao
dijamant. Moraš da ideš i da napišeš ostatak seminarskih radova. Čak ako padneš, Majka neće mariti. Sutra
idi i vrati se kad se ispiti završe.’
Sledećeg jutra sam se vratio u Tirupati. Nakon sedam dana kad je završio poslednji ispit, vratio sam se
u ašram. Nisam bio zadovoljan sa svojim odgovorima i čak sam se plašio da ću pasti. Majka je mirno rekla,
‘Zaboravi na to. Ne sumnjaj. Uspećeš.’ Kada su izašli rezultati, bio sam začuđen da sam bio u visokoj
drugoj klasi. Jedostavno, biti u prisustvu svete Majke je bio tapas. Uvek nešto novo i sveže. Svaki trenutak
osoba iskusi prosvetljujući uvid koji vodi posvećenika kroz različite predele duhovnosti, uzdižući ga sa
jednog na drugi nivo. U početnim stadijima moga duhovnog života ponekad sam osećao da sam razumeo
svetu Majku. Posle sam shvatio da uopšte nisam ništa razumeo o Majci.

Venu (Svami Pranavamritananda Puri)

Venu je Baluov brat. Oni su obojica bili bebe kada im je umrla majka. Nakon smrti njihove majke, Balu
je odrastao u očevoj kući, a Venu je odgajan u kuće njegove tetke, Sarasvati Ame, u religioznoj i duhovnoj

[Type text] Page 97

atmosferi. Venu je bio ljubimac porodice i nikad nije iskusio gubitak majčine ljubavi i privrženosti. Nakon
što je završio osmogodišnju školu sa petnaest godina, Venu se preselio u očevu kuću kako bi nastavio svoje
školovanje na lokalnom koledžu. Iako je pokazivao sklonost ka duhovnosti u ranom dobu, za vreme
koledža je vodio svetovni život. Čak i tada, kad god bi gledao posvećenički film ili video monahe u
narančastim haljinama, uvek iznova bi osetio komešanje svoga uspavanog, duhovnog impulsa.
Dok je Venu bio još na koledžu, Balu je bio već upoznao svetu Majku i posvetio se duhovnosti. Iako je
Balu nekoliko puta pričao svom bratu o svetoj Majci, Venu nije obraćao puno pažnje. Štaviše, on je
otvoreno prezirao svetu Majku i izjavio, “Neću doći ni blizo te ribarske devojke.” Međutim, pre nego što je
srela Venua, Ama je predvidela, “Tvoj brat je takođe moj sin. I on će doći ovamo.” Čuvši ovo, Balu je bio
zabrinut jer je već postojala uzbuna u njegovoj porodici oko njegove odluke da napusti dom i svetovni
život. Šta bi se desilo da Venu pođe njegovim putem? Međutim, božanska volja je vrhovna i iznad
vidokruga običnog smrtnika. Šta je sudbina, to neminovno mora da se desi.
Kada je Venu bio na poslednjoj godini univerziteta, sveta Majka je posetila kuću njegove tetke. Kada je
Venu došao taj dan, sveta Majka je stajala u dvorištu kuće. Bez i da je pogleda, Venu je prošao pored Majke
i otišao u svoju sobu gde su sedeli Srikumar i još neki stanovnici ašrama.
Iznenada i neoočekivano, sveta Majka je prišla Venuu i uzela ga za ruku i rekla, “Zar ti nisi moj sin,
Baluov brat? Majka je žudela da te vidi.” Venuovo srce se smekšalo i u bljesku trenutka je shvatio da Majka
nije obična ličnost, nego radije vodoskok majčinske ljubavi i nežnosti. Venu se osetio privučenim sa njom
kao što je komad gvožđa bio privučen magnetom. Posepodne, kada je Ama svima delila hranu, i Venu je
dobio kuglu pirinča. Bio je duboko ganut njenom beskrajnom ljubavlju, stavom jednakosti i dečijom
nevinošću. Njeno lice je blistalo i bilo puno duhovnog sjaja. Njen bistri način objašnjavanja duhovnih
misterija, ekstatičnih i očaravajućih bhađana, i iznad svega, njena apsolutna poniznost, su ga veoma
zadivili. U toku kratkog vremena, Venu je bio privučen Majkom. Čak kada je sveta Majka pričala sa
drugima, Venuu se činilo da ona odgovara na sumnje koje su se pojavljivale u njegovom umu.
Prvi susret sa svetom Majkom ostavio je dubok utisak u Venuovom umu, i sve predrasude koje je imao
o svetoj Majci i duhovnom životu su nestale. Svakog dana, njegova žudnja da vidi Majku se povećavala. Na
posletku, u februaru 1980. godine, došao je u Valikavu. Kada je Venu video Majku, briznuo je u plač. Sveta
Majka ga je primetila i posela ga pored sebe. Te noći kada je Venu ušao u hram za vreme Krišna bave,
osećao se da stoji ispred samoga Gospoda Krišne. Njegov um je bio preplavljen radošću i nije mogao ni da
plače niti da se smeje. Molio se Majci da mu podari čistu božansku ljubav i znanje. Majka je rekla, “Sine,
dobićeš ono što tražiš.” Majka mu je dala mantru koja je bila zapisana na komadiću papira i venac od tulsi
lišća.
Nakon Venuovog prvog susreta sa svetom Majkom, on je izgubio želju da nastavi sa studiranjem,
njegova jedina želja je bila da vodi duhovni život. Na insistiranje Majke, Venu se spremio za svoje testove
koji su bili za mesec dana. Profesori i studenti su bili začuđeni da vide Venua na koledžu sa potpuno
obrijanom glavom i svetim prahom na svom čelu. Mislili su da je poludeo. Njegov um je bio potpuno
uronjen u misao o svetoj Majci. Zaista, bio je tako usredotočen na nju da se nenamerno spremio za testove
sledećeg dana, a ne za seminarski rad toga dana. Nekako je uspeo da završi ispite i da ostane sa svetom
Majkom u septembru 1980. godine.
Jednog dana, u ašramu se spremao slatki puding za festival. Običaj je bio ponuditi Boga pre nego se
posluže poklonici. Venu je uzeo punu čašu pudinga i stavio je u malo svetilište ispred hrama. Kako nije
pronašao ništa sa čim bi pokrio čašu, gledao je oko sebe da vidi da Majka nije u blizini, i ubrao je jedan
nežni list sa male biljke koja je rasla u blizini svetilišta. Majka je to primetila sa udaljenosti i povikala
naglas, ‘Hej, Venu!’ Čuvši Majčin glas, pokušao je da sakrije nežni list, ali u žurbi je prevrnuo čašu sa
pudingom i prosuo sve po pesku. Venu je bio potpuno providan, ali nadajući se da će izbeći daljnje poglede
Majke, pokupio je puding sa peska i vratio ga nazad u čašu iako je znao da je bilo pogrešno staviti ga nazad

[Type text] Page 98

u svetilište.
Majka, koja je posmatrala celu ovu scenu iz daljine, prišla mu je i rekla ozbiljnim glasom, “Sine, čak ni
pas ovo ne bi jeo. A šta misliš o ljudskim bićima? Onda, kako si mogao to da ponudiš Bogu? Sine, hoćeš li ti
to jesti? Ne! Ovo je stvarni greh. Bog će uzeti sve što Mu je ponuđeno sa ljubavlju i devocijom, ne mareći šta
je to. On samo vidi stav iza ponude. Da si bio zaista u neznanju o tome šta radiš, ne bih ti zamerala, ali ti si
to nastavio da to činiš sa punim znanjem da je pogrešno to što radiš. Ne samo to. Učinio si još jednu grešku
berući nežan listić sa te mlade biljke. Kako si nemilosrdan! Ja mogu da vidim kako biljka plače od bola. Ako
tebe neko uštine, koliko bola ti istrpiš? Sine, čak iako ti ne osećaš bol, Majka ga oseća.”
Venu je shatio svoju grešku i pokajao se i molio je za oproštaj. Majka je rekla, “Sine, koju god grešku da
učiniš, ja je smatram svojom greškom. Majka nije ljuta na tebe, ali mora da se pretvara kao da jeste kako bi
te povela stazom do savršenstva.”
Venu kaže, “Ništa ne može da se sakrije od svete Majke. Ona zna sve. Pre oko pet godina, imao sam
iskustvo koje govori u prilog ovoj činjenici. Jedne večeri za vreme večere dok su svi jeli kanji (pirinač),
iznenada sam dobio jaku želju da jedem mango krastavce kao prilog. Video sam ih u ašramsoj kuhinji toga
dana jer su bili namenjeni radnicima i posetiocima, ali ne i nama stanovnicima ašrama. Majka nam je isto
tako rekla da mi kao duhovni tragoaci ne bi trebali da jedemo jela koja su veoma začinjena, kisela, slana ili
slatka. Ona bi često došla u kuhinju bez najave da vidi da li se njena uputstva slede. Iako sam bio potpuno
svesan ovoga, želja za krastavčićima me preuzela.
Bez mnogo buke, ušao sam u kuhinju i krišom ukrao dve velike kriške mango krastavca. Taman sam
hteo da odem kad sam iznenada začuo Majčin glas, ‘Venu, šta je to u tvojoj ruci?’ Bio sam šokiran, i da ne
bih bio uhvaćen na delu, bacio sam krastavičiće. Majka je tražila i pronašla kriške; uhvatila me, zgrabila
moje ruke i vezala ih za stub. Bio sam posramljen i pun straha.
Kada je videla njegov detinjasti strah i nevinost, Majka se počela smejati. U stvari, sveta Majka je
uživala brinući se o Venuu kao detetu Krišni kojeg je isto tako njegova majka, Jashoda, vezala za stub jer je
krao maslac i mleko iz kuća Gopika. Posle nekoliko sekundi, Majka ga je odvezala i ljubazno ga ponudila
krastavčićima od mangoa. Rekla je, “Sine, samo ako se ukus jezika kontroliše, osoba može da uživa u
ukusu srca.”
Majka ima svoje vlastite načine da iscrpi negativne sklonosti njene duhovne dece. Ponekad bi rekla, “Ja
sam luda devojka koja ništa ne zna.” Ona se pretvarala da je neznalica, nevina seoska devojka, ali njene oči
prodiru u istinu svega. Jednom kada je greška otkrivena, onda veliki učitelj u njoj ustaje i daje prikladna
uputstva učeniku, dok privremeno sakriva svoje majčinstvo.

Srikumar (Svami Purnamritananda Puri)

Srikumar je bio elektroinženjer pre nego što je došao kod nje. Dok je studirao na univerzitetu 1979.
godine, čuo je o ženi koja može da preuzme božanska raspoloženja i koja daje blagoslov poklonicima na
razne načine u skadu sa njihovim određenim problemima. Iako je verovao u Boga, sumnjao je da se
božansko može da manifestuje kroz ljudska bića. Posmatrajući prirodu ovoga sveta gde je nekolicina
srećna, a većina pati, njegova vera u dobroga Boga je venula. Na posletku je odlučio da sam vidi da li je
sveta Majka posedovala božansku moć ili ne.
Došao je u ašram sumnjičavog uma u martu 1979. godine, ušao u svetilište i prišao svetoj Majci. Njen
ljubazni i saosećajni pogled prodro je duboko u Srikumarovo srce. Samo njeno prisustvo prebacilo ga je u
drugi svet gde su postojali samo Bog, Njegovo sveto ime i On, i Srikumr je postao nevestan svoga
okruženja. Ovo iskustvo ga je vezalo za Majku i njegov um je postao ispunjen samo sa mišlju o njoj.
Posle drugog sastanka sa svetom Majkom, Srikumar je rekao, “Čuo sam da je neki ljudi zovu ‘dete’

[Type text] Page 99

(kunju) dok je drugi zovu ‘Majko’ (Ama). Nakon bava daršana je razgovarala sa poklonicima. Iznenada bi
se ponašala kao malo i nevino dete, i igrala se sa poklonicima. Videći njenu nevinost, srca poklonika bi se
radovala i zaboravljala na sve ostalo. Ponekad je pevala i plesala, dok je sledeći tenutak, kada bi čula
pesmu, plakala i sedela nepokretna kao da ne postoji za svet. Neki su se klanjali ispred nje, drugi joj ljubili
ruku dok su neki pevali posvećeničke pesme. Onda bi se, kao neka luđakinja, valjala po zemlji i smejala.”
Srikumar je ispočetka osetio da je Majka bila privrmeno opsednuta sa božankom majkom Kali i Krišnom,
ali postepeno, kroz bliske odnose sa njom, došao je do razumevanja da je ona manifestovala njenu
unutrašnju jednakost sa vrhunskom stvarnošću.
Srikumarov odnos sa svetom Majkom je postajao sve jači svakim danom. Bilo mu je veoma teško da
bude odvojen od nje. Kad god je imao vremena, on bi ga provodio sa svetom Majkom. Ponekad bi ga sveta
Majka hranila svojim vlastitim rukama i davala mu duhovna uputstva u isto vreme. Jednog dana ona ga je
upitala, “Da li ti je Majka dala mantru da je ponavljaš?” On je odgovorio, “Da, bila je zapisana na jednom
malom komadiću papira i data za poboljšanje mojih studija.” Majka mu je onda rekla, “Sine, za vreme devi
bave, Majka će te inicirati.” Te noći, Srikumar je bio iniciran sa mantrom. Od toga trenutka, on je odlučio da
posveti svoj život duhovnosti pod vođstvom svete Majke.
Iako su Srikumarovi roditelji bili posvećeni svetoj Majci, oni nisu odobravali da on postane monah.
Njihova zamerka je uglavnom bila da je njegov otac u penziji i da je njegova sestra trebala da se uda.
Organizovali su posao za njega u Bangaloreu, oko šetsto kilometara od njih. Danima, kad bi njegovo srce
bolno žudelo za njenom prisutnošću, on bi video njenu viziju. Kako bi ga utešila, Majka mu je ponekad
slala pisma. Tada je napisao sledeću pesmu:

Arikil undenkilum

O majko, iako si blizu,

Ja lutam, u nemogućnosti da Te spoznam.

Čak iako imam oči

Tražim, u nemogućnosti da Te vidim.
Jesi li Ti prelepi mesec
Koji se puni u plavim zimskim noćima?
Ja sam talas koji u nemogućnosti da dosegne nebo
Udara o obalu.
Kada sam shvatio istinu
Da su sve svetovne ugodnosti bezvredne,
Poželeo sam da Te spoznam,
Plačući dan i noć.

Zar nećeš doći da utešiš mene

Koji sam umoran od tereta tuge?
Sa željom da ćeš doći
Ja te neprestano čekam.

Njegova jaka želja da vidi svetu Majku i da ostane sa njom naterala je Srikumara da se vrati kući, čak i
pre nego što je istekao prvi mesec u Bangaloreu. Pod visokom temepraturom, on je hospitalizovan odmah
po dolasku kući. Njegova žudnja da vidi Majku je nastavila da se povećava do ujutro u 4 sata pre podne
kada je imao prelepo iskustvo. “Moj otac je otišao po kafu za mene. Ja sam ostao sam u sobi kad su se

[Type text] Page 100

odjednom moje ruke i noge paralizovale. Hladni, nežni povetarac me milovao, i na moje iznenađenje, video
sam Majku kako ulazi u sobu. Prišla mi je sa dobrostivim osmehom na licu. Počeo sam da plačem kao malo
dete. Potom je sela pored mene i stavila moju glavu u svoje krilo. Ništa nije rekla. Bio sam obuzet sa
osećanjima. Reči su zastale u grlu. Sjaj iz Majčinog tela je ispunio sobu koja je bila preplavljena božanskim
svetlom. U tom trenutku, vrata su se otvorila i moj otac je ušao. Sveta Majka je tada nestala.”
Nekoliko dana posle, Majka je u jutarnjim satima posetila Srikumarovu kuću. Sedela je ispred kuće
igrajući se sa nekom decom. Iznenada je ustala i odšetala kroz polja prema istoku sa rukom koju je držala u
mudri. Nakon određene udaljenosti, ušla je u šumski šiprag gde je jedna porodica obožavala zmije. U
polusvesnom stanju i sa poluzatvorenim očima, očaravajuće se osmehnula porodici i sela na mali oltar koji
je bio sagrađen za obožavanje. Nekoliko ljudi se skupilo da vidi ovaj neobični prizor. Međutim, drugi su
bili uplašeni da uđu u šumu koja je bila poznata po otrovnim zmijama. Čuvši novosti, vlasnici šipraga su
takođe došli i stali ispred Majke sa skupljenim dlanovima.
Pitali su, “Majko, mi obavljamo obred obžavanja bez prestanka. Da li treba da radimo još nešto?”
Majka je odgovorila, “Držite ovde času sveže vode svaki dan. To će biti dovoljno.” Kada je sveta Majka
došla nazad u kuću, porodica je pitala, “Majko, čime si bila privučena da odeš tamo?” Ona je odgovorila,
“Obožavanje zmija se dešava tamo već dugo vremena. Majka je otišla tamo da usliši želju predsedavajućem
božanstvu u toj šumi. Od kada sam došla ovde, imala sam osećaj da su me prizivali.”
Nedugo zatim, Srikumarovi roditelji su mu našli posao u Bombaju. Bili su istrajni da Srikumar konačno
nije imao izbor nego da ode tamo. Srikumar je sa velikim oklevanjem otišao za Bombaj, i tako je bio još
jednom odvojen od svete Majke. Dok je putovao, osećao je jako prisustvo svete Majke. U polusnu, polu-
javi, stalo je uživao u njenim vizijama i blaženstvu njenog božanskog prisustva. Konačno, posle osam
meseci, više nije mogo da podnese odvojenost od Majke i dao je ostavku svom poslodavcu. Za vreme
njegovog boravka u Bomabaju, Srikumar je napisao ovu pesmu koja otkriva njegovo bolno srce:

Azhikulil

Sunce je zašlo na zapadnom okeanu

I dan je započeo svoju žalopojku...
Sve je to igra univerzalnog arhitekte.
Stoga, zašto bi ti, o zatvarajući lotose, bio odbijen?

Ovaj svet koji je pun jada i žalosti,

Je samo drama Boga, a ja, gledaoc,
Ja sam samo drvena lutka u Njegovim rukama
Bez suza da isplačem.

Kao plamen, moj um gori zbog

Odvojenosti od Tebe u ovom okeanu žalosti.
Bacan unakolo,
U nemogućnosti da nađem obalu.

Čak pre nego što je došao kod Majke da ozbiljnije započne duhovni život, Srikumar je imao iskustva
astralnog plana postojanja. Dok bi ležao dole, on bi osetio svoje suptilno telo kako se izdvaja od grubog tela
i putuje unaokolo. U tom stanju on je jasno video objektivni svet i kad bi mu oči bile zatvorene.
Za vreme svog boravka u Bombaju, imao je uzbudljivo iskustvo. Bio je dan i on se odmarao zatvorenih
očiju posle meditacije. Iznenada, njegovo telo je postalo kruto. Osetio je kako se njegova suptilna forma
odvaja od grube i odmah začuo gromoglasan zvuk, popraćen sa sukljanjem kolutova dima u vazduh usred
čega je video oblik svete Majke u raznobojnom kostimu koji nosi za vreme devi bave. Sjajna figura svete
[Type text] Page 101
Majke ispunila je njegov um sa divljenjem i poštovanjem. Srikumar nije mogao da se pokrene niti da otvori
oči nekoliko minuta nakon što je video ovu uzvišenu viziju.
Večeri 28. januara 1980. godine, Srikumar je krenuo kući da poseti svoje roditelje kada ga je Majka
zaustavila i rekla mu, “Ostani ovde. Ne idi nigde danas.” Njegovim rečima, “Bio sam srećan da čujem
Majčine reči i odložio sam svoje planove. Oko šest sati uveče, stajao sam napolju i pričao sa nekim ljudima
kada me je nešto iznenada ujelo za nogu. Jauknuo sam od bola, a kada je Majka to čula, brzo je potrčala
prema mestu gde sam stajao. Našavši ranu, istog momenta Majka je isisala krv i otrov, i ispljunula ga. Bez
obzira, bol je postao nepodnošljiv. Kada me videla kako se previjam u očaju zbog neponošljivog bola,
Majka je pokušavala da me uteši. Konačno, na insistiranje drugih, dozvolila je da me odnesu kod doktora
koji je specijalizovan za ujede zmija. Doktor je rekao, ‘Zmija koja te je ujela je veoma otrovna, ali čudno je
da otrov izgleda nije uticao na tvoje telo ni krv.’ Zahvaljujući Majčinoj ljubavnoj i blagonaklonoj nezi,
konačno sam zaspao u tri ujutro, a tek onda je i Majka otišla da se odmara.
Sledećeg jutra, Majka mi je rekla, ‘Sine, gde god da si bio, sudbina ti je bila da te ujede zmija. Međutim,
kako se to dogodilo u Majčinom prisustvu, ništa ozbiljno se nije desilo. Zato te je Majka juče sprečila da
odeš odavde.’ Nakon što sam stigao kući, prošao sam kroz svoj horoskop i bio sam iznenađen da je nešto
bilo zapisano u njemu o tom incidentu koji je trebao da bude fatalan. Rečeno je, ‘Od dvadeset dve godine
postoji mogućnost trovanja. Stoga bi trebali da se izvrše posebni obredi bogosluženja i prinesu ponude u
hramu za dobro zdravlje.’
Milošću svete Majke, Srikumar je imao nekoliko duhovnih iskustava koja su mu uvek služila kao izvor
inspiracije da nastavi sa svojom sadanom sa sve većim oduševljenjem. Nakon što se pobrinuo za svoje
roditelje i sestru, nastanio se za stalno u ašramu.

Ramakrišnan
(Svami Ramakrišnananda Puri)

Ramakrišnan je sin roditelja brahmima iz Palghata u Kerali. Godine 1978. je čuo za svetu Majku od
jednog prijatelja u vreme kada je bio radnik državne banke Travankore. Jedne večeri je sa svojim
prijateljima došao da je vidi. Iako je odgojen u tradicionalnoj porodici, Ramakrišnana su čekale nevolje jer je
pao pod uticaj lošeg društva na fakultetu. Kada je video svetu Majku, počeo je da plače. Sva njegova
unutrašnja grubost se istopila i on se smekšao, i ove pročišćavajuće suze su sve saprale. Posle toga, dolazio
je gotovo na sve daršane kako bi video Majku u božanskom raspoloženju. Plakao je kao malo dete i molio
joj se da mu podari viziju Madurai Minakše, njegovog voljenog božanstva. Čak je postio određenim
danima i bio u dubokoj tuzi što ne dobija viziju. Tih dana sveta Majka ga je hranila slatkim pudingom bez
obzira na njegov post. Za vreme devi bave, dok bi ležao u Majčinom naručju, ridao bi i jako čeznuo, te bi je
pitao, “Majko, hoćeš li sutra doći kod mene? Bar mi dozvoli da čujem zveket tvojih nanogvica.” Majka bi
mu ispunjavala njegove ponizne želje, dajući mu mnogo vizija njegovog voljenog božanstva. Drugim
danima bi čuo zveket Majčinih nanogvica i video božansku Majku, a ponekad bi mu zamirisao božanski
miris i ispunio atmosferu oko njega.
Dva značajna događaja ispirisala su Ramakrišnana da odbaci svetovni žvot i da se preda životu
odricanja i duhovnosti. Prvi je bio incijacija od svete Majke. Na taj povoljni dan osetio je neizrecivu moć
koju mu je Majka predala i koja je potpuno promenila njegov koncept svrhe i cilja života. Sledeći događaj je
kao što sledi:
Jedoga dana, dok je pokazivala sliku Šri Ramakrišne Paramahamse Ramakrišnanu, Majka je rekla,
“Obojica imate isto ime, ali ti si postao ovakav.” Ove reči svete Majke prodrle su do najveće unutrašnje
dubine Ramakrišnanovog srca kao svetleća munja i pojačale njegovu duhovnu želju da postane stvarni

[Type text] Page 102

duhovni tragaoc.
Jednoga letnjeg popodneva, Ramakrišnan je došao na daršan Majke za vreme devi bave. U hramu gde
je Majka sedela bilo je izuzetno vruće. Majka ga je upitala da je rashlađuje lepezom. On je, međutim,
oklevao zbog grupe mladih devojaka koje su stajale van hrama. Mislio je za sebe, ‘Ako mladić kao ja,
zaposlenik države banke, rashlađuje ženu, mogle bi da mi se smeju.’ Kako je ovo pomislio, odlučio je da ne
rashlađuje Majku. Ali kad je posle daršana izlazio iz hrama, snažno je udario glavom o drvenu gredu kod
dovratka. Sve mlade devojke koje su stajale tamo su se smejale njegovoj nespretnosti. Ramakrišnan je
probledeo i osetio se posramljenim. Sledeći dan, Ramakrišnan je otišao na daršan i Majka ga je pozvala i
upitala, “Juče nisi hteo da me rashlađuješ čak iako sam te pitala da to učiniš. Stoga sam mislila da bi bilo za
tvoje dobro da te učinim predmetom smeha ispred mladih devojaka čijeg si se smeha bojao!” Od sledećeg
daršana, Ramakrišnan je redovno rashađivao Majku bez da ga je pitala.
Jednom je Ramakrišnan bio premešten u područnu banku koja je bila oko sto kilometara od ašrama.
Jedno od njegovih zaduženja je bilo da kod sebe drži ključ od sefa i da dolazi tačno u deset ujutro.
Napuštao je ašram svakoga jutra nakon nedeljnog noćnog daršana i ulazio u autobus koji je vozio u mesto
koje je bilo nekih trinaest kilometara od njegove kancelarije. Raspitao se za sledeći autobus i doznao da ni
jedan autobus ne ide u tom pravcu do deset ujutro. Pokušao je da nađe taksi, ali nije bilo taksija. Zabrinut i
uplašen, zvao je “Ama!” U roku od nekoliko trenutaka, čovek na motociklu je stao ispred njega. Bio je
potpuni stranac. Okrenuo se prema Ramakrišnanu i rekao, “Idem u Pampakudu (baš to selo gde je
Ramakrišnan radio). Nema autobusa do deset, pa ako hoćeš, prebaciću te do tamo.” Ramakrišnan se
zahvalio i popeo na zadnje sedište, i stigao u selo i ušao u banku tačno u deset sati! Odgovarajući na
Ramakrišnanovo sledeće pitanje, Majka je rekla, “Dovoljno je da se uradi jedan poziv sa koncentracijom.
Bog će to čuti.”
Godine 1981., Ramakrišnan je imao iskustvo iz kojeg je naučio dobru lekciju o poslušnosti duhovnom
učitelju. Iz straha da će Ramakrišnan postati monah ako predugo ostane u ašramu, njegovi roditelji su
pokušali da ga prebace blizo njih u područnu banku u njegovom rodnom gradu. Podlegao je njihovom
stalnom pritisku i konačno predao molbu za prebacivanje bez da je pitao za Majčin savet ili dozvolu. Posle
nekoliko dana je promenio mišljenje i poslao pismo dužnosnicima banke zahtevajući od njih da zanemare
prethodnu molbu.
Jednoga dana Majka mu je rekla, “Bolje se raspitaj o drugom pismu koje si poslo u banku. Nikad nije
stiglo do banke.” Ramakrišnan je odgovorio, “To nije neophodno, Majko. Mora da su ga primili i
prihvatili.” Majka je nekoliko puta uporno zahtevala da se proveri gde je drugo pismo, ali Ramakrišnan
nije ozbiljno shvatio njene reči.
Nedugo zatim, Ramakrišnan je od ovlaštenih dužnosnika primio nalog za premeštaj u Trivandrum gde
se nalazilo sedište banke. Požurio je da se sretne sa rukovodećim dužnosnicima, ali bilo je prekasno. Kao
što je Majka rekla, oni nisu primili pismo u kojem je zahtevao da zanemare prethodnu molbu. Nekako je
bila zagubljena. Na ovaj način Ramakrišnan je naučio tešku lekciju da se nijedna, naočigled beznačajna
izjava Gurua, ne bi trebala da se zanemari.
Jednog dana, usred razgovora, Majka se okrenula Ramakrišnanu namrštenog lica i rekla, “Postoje neki
koji još uvek gledaju devojke, čak i nakon što su prigrlili život odricanja.” Ramakrišnan je pitao, “Ko je to,
Majko?”
“Ti!” Majka je odgovorila. Ramakrišnan je bio šokiran.
“Šta, ja? Ja nikad ne gledam u žene. Majka me ukorava za ono za što nisam kriv,” preklinjao je.
Sledećeg trenutka Majka je prozborila ime žene koju je Ramakrišnan dobro poznavao, te je nastavila da
priča o svim detaljima, imenu njenog muža, imenima njene dece i drugih porodičnih članova. Ramakrišnan
je blenuo, a njegova usta su bila široko otvorena. Kada je čuo tačan opis, gde i kada, i druge detalje o ženi
za koju sveta Majka nije mogla da sazna, bio je zapanjen. Majka ga je ponovo upitala, “Hej, Ramakrišnan,

[Type text] Page 103

reci istinu! Zar ne gledaš u nju svakog dana?”
Ramakršnan je bio tih. Bila je to istina da je gledao u tu ženu svakog dana, ali zašto? Ženin spoljšnji
izgled ga je veoma podsećao na izgled svete Majke. Kad bi gledao u nju, osećao je kao da gleda u svetu
Majku. Majka se nasmejala kada je videla da je ostao bez reči i pognute glave. Ne treba ni da se kaže da
Ramakrišnan posle ovoga nikad nije ni pogledao u tu ženu.
Ovaj navedeni događaj jasno pokazuje kako sveta Majka detaljno posmatra spoljašnje aktivnosti i
unutrašnje misli njene duhovne dece i u skladu sa tim daje im uputstva.
Pre nego što je ašram službeno registrovan kao dobrotvorna institucija, odobreno je samo je nekolicini
ljudi da ostanu tamo. Nije bilo moguće da se brine o potrebama mnogih ljudi jer nije bilo adekvatnih
fondova u to vreme. Neki od brahmačarija koji su napustili svoje poslove, su se oslanjali na Ramakrišnana
za hranu i odeću. On još uvek radio i rado im je davao novac za njihove potrebe i bez pitanja.
Prvih dana ašrama, Ramakrišnan je osećao da je Majka bila dva različita bića, uobičajena ona i
božansko biće za vreme bava daršana. Ova ideja ga je mnogo umno zbunjivala i često se osećao jadno dok
je o tome razmišljao. Na posletku je zapitao Majku da ga blagoslovi u svom običnom rasploženju dok je
bila u beloj odeći. Ovo se desilo pre nego što je Majka počela da se odeva u belo. Posle ove vizije,
Ramakrišnan je poverovao da je Majka u biti ista osoba bez obzira na njeno raspoloženje.
Ramakrišnanova vera u Majku se produbljivala i njegov um je postepeno postao usredsređen na njen
božanski oblik i ime. Ovo stanje je stvorilo mnoge problematične situacije na poslu. Ponekad bi napravio
grešku u sečenju novca ili bi napravio grešku u bankovnim računima. Godine 1982., počeo je da živi u
ašramu i u isto vreme je nekako nastavio i da radi u kancelariji. Posle, 1984. Godine, dao je ostavku da bi se
stalno nastanio u ašramu.

Rao (Svami Amritatmananda Puri)

Rameš Rao je rođen u bogatoj baraminskoj porodici u Haripadu, Kerali. Odrastao je kao moderni mladi
naraštaj koji je uživao i prepuštao se svetovnim zadovoljstvima, sledeći nastrani i loše vođeni način života.
Iako je bio uronjen u svetovni život, odlazio je u obližnji hram koji je posvećen devi kako bi se molio i kajao
za sav nemarni način života. Pre nego što bi učinio bilo koje delo, dobro ili loše, on bi otišao i pomolio se u
hramu tražeći blagoslov božanske Majke.
Jednom ga je prijatelj pozvao da pođu u ašram svete Majke, ali je odbio poziv. Posle, kad je pokušao da
ode u inostranstvo radi zaposlenja, odlučio je da poseti ašram kako bi saznao svoju budućnost jer je čuo da
je sveta Majka obdarena sa božanskim moćima i da može da prorekne budućnost. Tako je u junu 1979.
godine ušao je u hram i prišao svetoj Majci za vreme Krišna bave. Pre nego što je išta rekao, sveta Majka ga
je oslovila i rekla, “Sine, da li ti pokušavaš da pređeš okean? Majka će ti tu želju uslišiti. Ne brini.”
Od prvog sastanka, Rameš je bio ubeđen u božanskost svete Majke i osećao se vezanim za Majku jakim
osećanjem božanske ljubavi. Na povratku kući, pokušavao je da usmeri misao na tekstilni posao koji je
nasledio od oca, ali nije mogao da se usmeri jer mu je um bio ispunjen mislima o svetoj Majci. Pojedinim
danima, njegova žudnja da je vidi je bila tako jaka da bi zatvorio radnju i odjurio u ašram. Jednog dana, na
povratku kući od svete Majke, ona mu je rekla, “Sine, gde ideš? Trebaš da budeš ovde.”
Jedne noći, Rameš je imao san o konačnoj propasti univerzuma, vatrene kugle su padale posvuda.
Okeanski talasi su se dizali do neba i pretili da poplave zemlju. Sakupljajući svu svoju snagu, Rameš je
uzviknuo, “Ama!” Veoma sjajno svetlo se podiglo sa uzburkanog okeana i proširilo se na sve strane. Iz tog
sjaja izašla je boginja Durga, obučena u crveni, svileni sari, sedeći na divljem lavu. Držala je božansko
oružje u svakoj od Njenih osam ruku. Rameš je zadivljeno gledao saosećajno lice boginje koje je bilo lice
svete Majke. Ona ga je tešila govoreći, “Zašto se plašiš kad sam ja sa tobom? Ti si Moj sin. Ne brini.” Posle

[Type text] Page 104

ovoga, Rameš je imao mnogo vizija svete Majke u snovima.
Usled bliskih kontakata sa svetom Majkom, Ramešova unutrašnja želja da spozna Boga i da živi u
prisustvu Majke se pojačala. Jednog dana dok je sedeo u njenom prisustvu imao je iskustvo koje je
razbuktalo plamen njegove težnje. Bilo je četiri ujutro i Rameš je kao i obično došao da vidi Majku koja je
sedela u svetilištu. Ušao je u hram i seo dole pored svete Majke nakon bogoštovnog prostiranja ispred nje.
Dok je posmatrao njeno sjajno lice, cela atmosfera u hramu se iznenada promenila. Svet dualnosti je nestao
iz njegove vizije i samo je Majka bila vidljiva. On je shvatio da mu je ona bila vlastita majka i osetio se kao
dvogodišnje dete. Opijen božanskom ljubavlju, Rameš je zaboravio na svet. Sveta Majka je nežno stavila
njegovu glavu u svoje krilo. Znajući da je Rao uronjen u unutrašnje blaženstvo, Majka je nežno dignula
njegovu glavu i neki od poklonika su ga polegli na pod hrama. U devet posle podne, Majka se vratila u
hram i pronašla ga kako još uvek leži u tom stanju. Tek nakon što je čuo da ga Majka zove, “Sine”, vratio se
u normalnu svest.
Nakon ovog događaja, Ramešov život se dramatično promenio. Njegova žudnja da vidi Majku se
povećala. Jedva da je mario za svetovne stvari. Prestao je da ide u radnju. Njegove posete Majci su postale
učestale. Provodio je dane i nedelje u mestu gde je bila sveta Majka. Ova Ramešova iznenadna promena
stvorila je zabrinutost u njegovoj porodici. Njegovi roditelji i rodbina su pokušavali da ga vrate natrag u
svetovni svet i da ga uvere da treba da se oženi. Ali su svi njihovi pokušaji završili sa porazom. Jednog
dana Majka je rekla Ramešu, “Sine, tvoji roditelji žele da te vide. Idi svojoj kući i dobij njihovu dozvolu da
ostaneš ovde.” Rameš je rekao, “Majko, da li me napuštaš? Stvoriće problem za mene.” Majka je rekla,
“Hrabar čovek je onaj koji može da prevaziđe sve takve poteškoće.”
Majka je poslala Raoa kući sa još jednim stanovnikom ašrama. Porodični članovi su koristili silu da
zadrže Rameša u njihovom zatočenišvu. Mislili su da je sveta Majka uticala na njega koristeći neku zlu silu.
Izvodili su posebne rituale kako bi nagovorili njihovog sina da se vrati u svetovni život. Roditelji su
zahtevali da Rameš jede posebnu vrstu gija koju je spremao sveštenik korišteći posebene mantre da ga
natera da napusti ašram i da se vrati svetovnom načinu života. Rameš je tražio savet svete Majke o giju.
Majka je rekla, “Sine, jedi ga. Ako ima išta loše u njemu, neka bude. Zbog svojih duhovnih skolnosti, došao
si kod mene. Ništa ti se neće dogoditi čak i ako ga budeš jeo.”
Slušajući njene reči, Rameš je jeo gi, ali se ništa nije dogodilo. Njegova žeđ za duhovnim životom se nije
gasila. Sada je porodica promenila svoju taktiku koja je postala grublja i nečovečnija. Zaključili su da je
iznenadna promena njihovog sina bila uzrokovana nekom mentalnom nenormalnošću koja je proistekla iz
razočarenja što nije dobio posao u inostranstvu. Uz pomoć njegovih prijatelja koji su takođe bili protiv
njegovog novog načina života, na silu su ga odveli kod psihijatra na tretman.
Rameš je rekao doktoru, “Ja nisam lud. Ja ću strogo slediti reči moga Gurua. Vi ste ludi za ovaj svet.
Zato pokušavate da nametnete svoju ludost na druge.” Na izričiti zahtev njegove rodbine, doktor je lečio
Raoa deset dana. Njihov cilj je bio da preusmere njihovog sina na svetovni način života. Odmah nakon
psihijatrijskog tretmana, odlučili su da ga pošalju u Bhilai kod rodbine jer su mislili da će mu promena
okruženja pomoći da povrati svoj stari način življenja. Uz to, pokušali su da pronađu odgovarajuću mladu
za Rameša.
Kad bi mu um zadavao probleme, Rameš je pisao Majci, “Majko, do sada nisam podlegao njihovim
sitničavim iskušenjima. Sada, ako me Majka ne spasi, ja ću se stopiti sa Majkom u raju. Počiniću
samoubistvo.”
Rameša su doveli nazad kući nakon mesec dana u Bhilaiu. Njegova porodica je bila uverena da je
Rameš do sada odustao od duhovnog načina mišljenja i življenja. Podsticali su ga nastavi sa tekstilnim
poslom. Jedoga dana, bez ičijega znanja, posetio je svetu Majku preklinjući je, “Majko, ako me napustiš,
umreću.” Bez da je čekao na njen na odgovor, Rameš je ostao u ašramu. Za vreme njegovog kratkog
boravka od tri dana, Majka ga je upozorila nekoliko puta o namerama njegove rodbine da stvore prepreke

[Type text] Page 105

na njegovom putu. Čak ga je savetovala da se vrati kući i da čeka dok oni ne daju pristanak da započne sa
duhovnim načinom života, ali Rao nije obraćao pažnju na to, već je govorio, “Ako se vratim kući, neće mi
dozvoliti da obavljam svoju duhovnu praksu.”
Do tada, Raov otac je uložio tužbu protiv svete Majke zahtevajući policijsku intervenciju da vrati svog
sina koji je, kako je naveo, bio prisilno zadržan u zatočeništvu svete Majke. Treći dan, Raov otac sa još
nekim rođacima, su došli u ašram sa kamionom punim policije. Rao je hrabro rekao policajcu, “Ja sam
dovoljno zreo da izaberem svoj način života i slobodan sam da odlučim gde ću živeti.” Oni nisu obraćali
pažnju na njegove reči i uz pomoć policije, njegovi rođaci su odlučili da ga predaju u mentalnu bolnicu u
Trivandrumu. Na putu prema Trivandrumu, stali su u Kolamu da ručaju. Rao je odbio da jede i ostao da
sedi je u autu. Iznenada je čuo glas u sebi koji je govorio, “Ako pobegneš sada, bićeš spašen. Inače ćeš biti
uništen.”
Odmah sledeći trenutak, autorikša je stala direktno ispred njega. Bez trenutka oklevanja, uskočio je u
nju i rekao vozaču gde da ide, i zahtevao od njega da brzo vozi. Nije imao ni peni u džepu. U to vreme,
jedan od stanovnika ašrama je odseo u Kolamu gde se spremao se za master iz filozofije. Rao mu je rekao
šta se dogodilo. Te noći uz pomoć nekih poklonika, Rao je napustio Keralu i zaputio se u Činmaja misiju u
Bombaj. Nakon što su otkrili da je u Bombaju, rođaci su ponovo pokušali da ga uhapse. Da bi spasao svoj
život, Rao je otišao na Himalaje. Imao je samo malo novca sa sobom za voznu kartu i hranu, ali ne i za
toplu odeću da ga zaštiti od studene himalajske hladnoće. Nekako je stigao do Himalaja gde je lutao od sela
do sela. Njegova odeća je postala pohabana i dronjava jer je mladi čovek postao lutajući prosjak, proseći
svoju hranu i meditirajući ispod drveta ili u pećini. Dani i meseci su prolazili. Končno je primio pismo od
svete Majke na adresu koju joj je dao. Ona mu je jednostavno poručila, ‘Sine, vrati se. Nema više problema.’
Rao se vratio u ašram svete Majke. Onda ga je poslala u posetu roditeljima koji su naučili lekciju.
Izgleda da su se pokajali i bili srećni što vide svoga sina natrag kod kuće. Pa ipak su ga još uvek iskušavali.
Kada su shvatili da je njihov neprijateljski nastup bio glup, pokušali su da ga promene na lep način. Ali svi
njihovi napori su sagoreli u vatri Raoove nepristrasnosti. Dana 27. avgusta 1982. Rao se pridružio ašramu
kao stalni stanovnik i neometano nastavo svoju duhovnu praksu.

Nealu (Svami Paramatmananda Puri)

Neal Rosner koji je rođen u Čikagu, Americi, 1949. godine, je zbog svojih prethodnih samskara i kroz
ralučivanje otkrio dobre i loše strane svetovnog života još od rane mladosti. Došao je u Indiju kao nevezana
ličnost. Od 1968. do 1979. ostao je Tiruvannamalaiju da radi sadanu. U Valikavu je došao 1979. godine. Svo
vreme vožnje vozom bio je bolestan i u postelji. Patio je od bolesti kao što su zamor, slabost, bol u leđima,
gubitak apetita, nemogućnost da sedi i da hoda, itd.
Stigavši u ašram, posle prvog susreta sa Amom, Nealu nije doživeo ništa posebno. Ali sledeće noći za
vreme Krišna bave, iskusio je da je nešto veoma duhovno ušlo u njega iz svetilišta starog hrama, utapajući
ga u blaženstvo. Plakao je iz nekog nepoznatog razloga. Tada je doživeo olakšanje od bolova od kojih je
patio dugo vreme. Na ulazu u svetilište, gledao je u Majčine oči i video je svetlo mira i unutrašnjeg
blaženstva. Kada je video u Majčinu staloženost, doživeo ogromni mir koji slevao iz njenog bića, božansko
iskustvo koje poticalo od nje i postao je ubeđen da je ona đivanmukta (oslobođena duša). Na samom
početku, Nealu je shvatio putem njene božanske milosti, da Majka manifestuje njenu božanskost samo za
vreme bava i da to krije tokom preostalog vremena. Nealu se osetio uzdignutim na nivo božanskog
blaženstva. Molio se Majci da mu pokaže put do večitog blažentva i Majka se složila sa ovim zahtevom.
Jednom kada je Nealu pitao Majku da li bi ga blagoslovila sa devocijom prema njoj kao njenom
blagodeti, Majka se nevino nasmejla kao dete i rekla, “Šta mogu da učinim? Ja sam luda.” Toga dana kada

[Type text] Page 106

je devi bava trebala da završi, Majka je poslala po Nealua koji je stajao na vratima i netremice gledao u nju.
Iznenada, Nealu je video kako se Majčino lice osvetljava. Svetlost se povećavala sve dok nije mogao da vidi
ništa drugo osim sjajnog svetla posvuda unaokolo. Svega je nestalo. Nije bilo ni Majke, ni hrama, ni
okruženja ni sveta. Na mestu Majke je bilo svetlo, sjajno svetlo. Taj sjaj ili svetlo se širilo pokrivajući sve u
svim smerovima. Obavilo je ceo prostor. Onda je svetlo počelo da se postepeno povlači sve dok se nije
suzilo na veličinu čestice svetla i konačno nestalo. Nealu je bio zbunjen. Bio je zapanjen. On je iskusio
Majčino prisustvo u sebi. Doživeo je stanje kada je samo misao o Majčinoj svetlosnoj viziji donosilo suze u
njegove oči. Posle ove vizije, proveo je četiri besane noći. Bio je uronjen u božansko iskustvo. Takođe je
stalno osećao božanski miris. Odlučio je da radi sadanu u Valikavuu. Ama se složila sa tim. Majka mu je
poklonila rudrakša malu (brojanicu). Tokom mnogo godina, različiti mirisi su se širili iz male u različito
vreme.
Nealu se znatno oproravio i bez lekova samo putem Amine božanske sankalpe (rešenosti). Mogao je da
sedi, stoji, hoda, jede, itd. Počeo je da oseća konstantno prisustvo Majke iznutra i da oseća konstantan tok
mira i blaženstva.
Jednom kada je za vreme Krišna bave imao težak napad kašlja koji je bio je nekontrolisan i
nepodnošljiv, Majka je stavila svoje ruke na Nealuova prsa i glavu i tada je ponovo dobio božansku viziju
svetla. Iskusio je da je to isto svetlo koje je bilo u njemu i da telo nije njegovo vlastito (nije bio poistovćen sa
svojim telom). To opojno božansko iskustvo se dugo vremena zadržalo u njemu. Tako je njegova bolest bila
ublažena.
Jedne večeri Nealu nije mogao da prisustvuje bhađanima zbog teške glavobolje. Ležao je u svojoj sobi
zatvorenih očiju, i video svetlo koje je brzo nestalo. Onda je ponovo video svetlo i iskusio Majčino
božansko prisustvo. Njegova glavobolja je odmah bila izlečena, pa se digao i otišao na bađane.
Aminom milošću, Nealove fizičke bolesti su umanjene. Ali mnogo više od ovoga, Nealu je iskusio
Majčino božansko prisustvo gde god je bio, konstantno blaženstvo i mir. Sve je ovo zadobio putem svoga
bliskog kontakta sa Majkom. Iako je krenuo đnanamargom (putem znanja) u Tiruvanamalaiju, sada je više
voleo bhaktimargu (put devocije). On kaže, “Ovo je blagoslov koji sam dobio od Ame.” Nealu kaže da nije
bilo stroge višegodišnje duhovne prakse, nikad ne bi mogao da shvati ili da upije Majčin duhovni savet. On
čvrsto veruje da osoba može da postigne cilj samo putem Majčinog blagoslova.
U ranim godinama postojao je veliki nedostatak novca. Neko je izrazio strah Majci, “Kako ćemo da
vodimo ašram?” Ama je onda odgovorila, “Neka se niko od vas ne plaši. Osoba koja će voditi ašramske
aktivnosti će uskoro stići ovamo.” Vrlo brzo, Nealu je došao u ašram i izneo na svojim ramenima
financijske odgovornosti ašrama. Nealu je služio Majci iskreno vodeći računa čak i o najmanjim detaljima, i
služeći sa najvećim strpljenjem i šradom.

Saumja (Svamini Krišnamrita Prana)

Bila je to 1982. godina kada je Saumja prvi put stigla u ašram svete Majke sa namerom da ostane tamo.
Ona je bila zainetersovana za duhovni život u Australiji i živela je u ašramu nekoliko meseci pre nego što je
otputovala u Indiju da ostane u glavnom centru ašrama u blizini Bombaja. Dok je živela u blizini Bombaja,
upoznali su je sa poklonikom Ame koji je u to vreme studirao u Ćinmaja Misiji. On je pričao o Ami i svojim
iskustvima sa Njom, i rekao je Saumji da je osetio da je ona Amino dete i da ako ode da je poseti da će
zasigurno želeti da ostane tamo šta se na posletku zaista i desilo. Nakon života u ašramu sa nekoliko
hiljada ljudi, mnogi od kojih su bili zapadnjaci, bio je to duboki i divan šok za Saumju da poseti Amin
skromni, mali ašram gde je bilo samo njih 14 ljudi koji su živeli u nekoliko slamnatih koliba u to vreme.
Kako je Ama čula od poklonika koji je Amu pismeno obavestio da će je Saumja posetiti, Ama je

[Type text] Page 107

požurila da je zagrli kad prvi put uđe u kolibu na daršan. Saumja je bila zapanjena sa ljubavlju i nežnošću
koju je Ama pokazivala prema njoj. U ašramima u kojima je bila, čovek je mogao samo se prostre i da
dodirne Guruove sandale dok je Guru sedeo nedodirnut, na sigurnoj udaljenosti, a ovde je Ama nežno
obasipala njene poklonike sa ljubavlju i saosećanjem za koje Saumja nije ni znala da postoje.
U te dane, Ama se ponekad ponašala kao luda devojka i ležala na pesku ili jela hranu sa poda. Često bi
ulazila u samadi dok je pevala bađane ili jednostavno davala daršan ljudima. Ama je živela tako
jednostavno dajući svo svoje vreme Bogu i ljudima tokom svakog sata u toku dana. Nije ostavljala ništa za
sebe. Sela bi na pesak izgubljena u ljubavi prema Bogu, plačući Bogu, pevajući Bogu celo vreme. Bog je bio
Njeno jedino usredotočenje, i kada nije bila uronjena u Boga, volela nas je, volela sve. Ona nje mogla da
sakrije ovu ljubav jer je izbijala iz svake pore njenog tela.
Pre nego što je došla kod Ame, Saumja je mislila da će jednoga dana imati porodicu i volela je da
putuje, ali ove želje su potpuno nestale nakon što je srela Amu. Nakon što je čula duhovne istine od Ame
da je ovo rođenje namenjeno samo da se spozna Bog, osećala je da ne može da se vrati da živi na Zapadu i
da se pretvara da je život stvaran. Želela je da živi sa Amom kao svojim Guruom i da je Ama disciplinuje.
Posle kraćeg boravka u ašramu, Ama je pitala Saumju da se brine o njenim potrebama za vreme bava
daršana. Ovo je bila velika čast i zadovoljstvo u većini slučajeva, ali takođe i veoma težak posao jer nije
razumela Malajalam. Jedna od njenih dužnosti je bila da briše Amino lice za vreme devi bave. Iako se
Amino telo nikad nije znojilo, njeno lice bi ponekad bilo vlažno od znoja njenih poklonika jer je hram uvek
bio vreo i natrpan, i Ama je želela da joj briše lice posle jednog ili dvoje ljudi zbog onih koji dolaze na
daršan.
Saumja se često plašila brisanja lica božanske majke univerzuma sa peškirom za lice, ali nije imala
izbora jer Ama to tada nije radila sama.
Devi Ama se pojavljivala Saumji preko noći zureći u nju dok bi ležala i spavala, i pitala je da li hoće da
joj obriše lice. Ovi snovi su bili tako stvarni da bi Saumja skočila iz kreveta i ponekad počela da traži Amine
peškire za lice, osećajući se veoma krivom jer je ležala i spavala. Ponekad bi je druga devojka koja je delila
sobu sa njom preko noći, upitala šta radi po mraku usred noći.
Kad bi se konačno probudila i shvatila da je još noć i da je devi bava završila i da je to zaista bio san,
izvinula bi se Ami što ide da leži i spava jer šta bi drugo mogla? Ovi snovi bi se dešavali bar jednom
nedeljno, ponekad čak tri puta nedeljeno, i trajali su godinama pre nego što su konačno prestali.
Nakon što je videla nestalnost bilo kakve radosti u svetovnom životu kada je najpre došla kod Ame,
želela je da nauči kako da vodi duhovni život. U ranim godinama ašrama, Ama je govorila o službi, ali
Saumja nikad nije mislila da ovo vredi i za nju. Kako su godine prolazile, Ama je izgleda sve više i više
pričala o služenju. Postepeno, želja za služenjem svetu je rastla od malog semena koje je Ama posadila u
Saumjinom srcu i nežno negovala sa ljubavlju i pažnjom, i na posletku procvetala. To je postala najjača želja
u njenom srcu. Njena tajna molitva je “Ama daj mi snagu i čistoću da mogu da služim svetu.”

Madhu (Svami Premananda Puri)

Madhu je rođen u Rejunionu (francuska kolonija), i indijskog je porekla. Madhu je od detinjstva gajio
želju želju za sanjasom.
Godine 1976. Madhu je došao u Indiju i upoznao se sa Ramakrišninim ašramom. Za savet je pitao
Svami Virešvaranandu iz Belur Matha da li da ide na Himalaje da obavlja sadanu. Svamiđi mu je rekao da
ide u južnu Indiju jer je bila najpogodinija za njega. Prema njegovim uputstvima, otišao je na Arunačalu da
obavlja svoje duhovne vežbe tamo kada mu je jedan od poklonika rekao, “Izgleda da si posvećenik Kali.
Kali je u Valikavuu. Idi da je vidiš.”

[Type text] Page 108

 Tako je Madhu stigao u Valikavu 1. juna 1980. godine. Stigao je za vreme bave. Majka je bila u starom
hramskom svetilištu sa Gajatri. Rekla joj je, “Moj sin Madhu čeka napolju. Idi i dovedi ga.” Kada je
zakoračio u hram i video Majku, Madhuu su potekle suze. Majka je rekla Madhuu, “Koliko dugo sam te
čekala.”
Sledeći dan, Majka je držala fotografiju Virešvaranande i pitala sve čija je to fotografija. Madhu je sedeo
pored Majke i rekao, “To je Virešvaranandađi.” Ama je odgovorila, “On je drag čovek.” Ama je rekla
Madhuu da ga je videla za vreme meditacije. Zar nije bio dalekovidan šaljući Madhua u južnu Indiju! Za
vreme devi bave, Majka je Madhuu dala mantra dikšu.
Godine 1982. Madhu je slavio Amin rođendan na Rejunionu. Osnivanjem ogranka Mata
Amritanandamaji Matha na Rejunionu, Madhu se uključio u širenje sanatana darme (večite religije).
Madhu je bio dobar sadaka koji je posedovao kvalitete kao što su poniznost, učenost (znanje), saosećanje, i
dobar kapacitet za rad.
Madhusudan je dobio brahmačarja dikšu 24. februara 1985. godine pod Amim uputstvima i postao
Prematma Čaitanja. Madhu je dokazao svoju lojalnost prema Majci rekavši sledeće, “Ama me učinila onim
što sam. Da nisam sreo Majku, verovatno bih živeo običnim svetovnim životom. Samo Majčinom milošću
sam mogao da ostanem na stazi odricanja. Guruova milost je mnogo značajnija za duhovni napredak od
individualnog kapaciteta.”

[Type text] Page 109

 Odeljak trinaesti

Majka kao duhovni učitelj

K
o je savršena osoba? Ako biste ovo pitanje pitali moderne mlade ljude, oni bi rekli da je idealna
osoba neki zgodni, visoko uticajan milioner ili možda visoko rangirani politički vođa, inače bi
naveli imena nekih finmskih glumaca koji izgledaju romantično ili pak imena igrača kriketa.
Žalosno je da danas mladi ljudi ne mogu da zamisle društvo bez filmova, politike i romanse. To je vitalna
snaga za njih. Ali da li oni imaju išta sa životom i gradnjom karaktera?
Šta čini osobu lepom i savršenom? Šta daje slatkoću i privlačnost delima osobe? Koji faktori čine osobu
besmrtnom i obožavajućom? Da li je to išta od gore navedenog? Osoba koja je odrasla i obdarena sa
razlučivanjem će bez sumnje reći, “Ne, apsolutno ne!” Šta je to onda? Da kažem jednom rečenicom, to je
upotpunjivanje unutrašnjih vrlina koje će se ispoljiti kroz celo biće osobe kao večite vrline. To je ono što
osoba može da iskusi u prisustvu svete Majke Amritanandamaji, prelepi spoj nesebične ljubavi i
blaženstva.
Ljudi iz različitih oblasti, prema vlastitom nivou razumevanja i mentalne zrelosti, pričaju različito o
svetoj Majci. Na primer, ako pitate osobu čiji um boravi na grubom nivou ko je Mata Amritanandamaji, ona
će reći, “To je izuzetna žena koja leči užasne i neizlečive bolesti samim dodirom ili pogledom.” Osoba
takođe može reći, “Ona takođe lako može da reši svetske probleme i da ispuni sve tvoje želje.” Ako se isto
pitanje postavi osobi koja ima suptilniji intelekt, ona će reći, “O, sveta Majka je zaista neverovatna. Ona
može da ti udeli mnoge psihičke moći. Ona je vrsna u telepatiji i vidovitosti. Za nju nije ništa da promeni
vodu u pančamritam i mleko. Ona vlada sa svih osam mističnih moći,” i tako dalje. Odgovor istinskog
duhovnog tragaoca na isto pitanje bi bio, “Majka je konačni cilj koji aspirant treba da ostvari. Ona je izvor i
podrška istinskih tragaoca i ona im pomaže da pređu uvek promenjivi okean života i smrti. Njena priroda
je ljubav i saosećanje; ona je stvarni svedok istina koje su iskazane u Vedama i svim drugim religijskim
tekstovima sveta. Ako uzmeš utočište u njenim stopalima, cilj je zasigurno blizo. Ona je savršeni učitelj i
velika Majka takođe.”
Sa tačke gledišta osobe koja sledi stazu devocije (bakti joge), sveta Majka je istinski posvećenik bez
premca. U njoj osoba može da vidi kako se manifestuju aspekti vrhunske božanske ljubavi bez prepreka.
Kada osoba na stazi znanja (gjnana joge) posmatra Majku, ona može da vidi savršenog znalca Jastva u
njenim rečima i delima. Za osobu koja iskreno sledi stazu delovanja (karma joge), sveta Majka je
neprevaziđena među karma jogijima. Ovo su sve delimična viđenja koja nastaju iz ograničenog iskustva i
razumevanja. Ali putem bliskog kontakta i posmatranja oslobođenog od predrasuda i pretpostavki, osoba
može jasno da shvati da je sveta Majka integracija svih ovih.
Postoji izreka na Malajalamu, ‘Strpljiv kao Zemlja.’ Majka Zemlja trpi sve. Ljudi je udaraju, pljuju na
nju, oru je plugom, kopaju je, i otvraju njene grudi cepajući je ašovom za obrađivanje i u druge svrhe. Oni
čak grade zgrade sa stotinu spratova na njoj, ali ona strpljivo podnosi sve. Ona se ne žali. Ona ne prezire
nikoga, već služi i hrani sve na najbolji mogući način. Tako i sveta Majka pokazuje ogromnu količinu
strpljenja u ponovnoj izgradnji karaktera njene dece. Ona strpljivo čeka dok učenici ne postanu dovoljno
odrasli da mogu da se disciplinuju. Do tada, ona ih kupa u njenoj nesebičnoj ljubavi i oprašta sve greške
koje su možda učinili.
Ako osoba pažljivo prouči veliko nasljedstvo drevnih svetaca i mudraca Indije i ako poštuje načine koje
su oni usvojili u podučavanju i prosvetljivanju njihovih učenika, nije teško razumeti jedinstvenu prirodu

[Type text] Page 110

odnosa Guru-učenik koja ne može da se vidi nigde drugo na svetu. Sveta Majka je govorila, “Ispočetka
Satguru (savršeni učitelj) neće dati stroga uputstva svom učeniku. Jenostavno će ga voleti. Jak utisak koji je
stvorila Guruova ljubav će učiniti učenika spremnim za Gurua da radi na njegovim vasanama ili
mentalnim sklonostima. Polako, Guru, sa strogim uputstvima, ali datim s ljubavlju, će disciplinovati i
preoblikovati ličnost učenika. U stvarnom odnosu Guru-učenik, biće teško razlučiti ko je Guru, a ko je
učenik jer je Guru ponizniji od učenika i učenik će biti ponizniji od Gurua.” U početku Guru pokazuje
veliku ljubav prema učeniku i čak deluje u skadu sa učenikovim hirovima i fantazijama do određenog
nivoa, ali kad shvati da je učenik dovoljno zreo da iskreno započne duhovnu praksu, onda ga Guru polako
počinje da disciplinuje. Međutim, kad disciplinovanje počne, on neće ispoljavati mnogo svoje ljubavi ikao je
pun ljubavi prema svom učeniku koji mu je zaista kao sin ili ćerka. Njegov jedini cilj će biti da učini učenika
svesnim njegovog čistog Jastva. Drugim rečima, njegovo disciplinovanje je drugi način pokazivanja njegove
ljubavi. To je stvarna ljubav koja preobražava učenika u čisti dragulj.
Ukazujući i ispravljajući mane svoje dece, sveta Majka je govorila, “Ja sam kao baštovan. Bašta je puna
raznobojnog cveća. Od mene se ne zahteva da brinem o prelepom cveću koje ni na koji način nema mana ,
nego se od mene traži da uklanjam insekte i crve sa cveća i biljaka koje su napale štetočine. Možda ću
morati da otkinem stabljike i listove kako bi uklonio insekte, što je bolno, ali to je samo iz razloga da spasim
biljke i cveće od propasti. Na isti način, Majka će uvek raditi na dečijim slabostima. Proces uklanjanja je
bolan, ali je za vaše dobro. Vrlinskim aspektima ne treba pažnja, ali ako tvoje slabosti nisu uklonjene, one
će uništiti i tvoje vrline. Deco moja, možete da mislite da je Majka ljuta na vas, ali ona uopšte nije ljuta.
Majka vas voli više od ičega i zato ona radi sve ove stvari. Majka ne očekuje ništa osim vašeg duhovnog
napretka.”
Svetu Majku se nikad ne može videti da sedi na kraljevskom mestu i da naređuje svojoj duhovnoj deci i
poklonicima da urade ovo ili ono. Ona daje uputstva i u isto vreme daje živi primer. Poniznost i
jednostavnost su odlike veličine. Sveta Majka je živi primer ovoga. Ona je skromnija od najskromnijeg, i
jednostavnija od najjednostavnijeg. Ona kaže o sebi, “Ja sam sluga sluga. Ovaj život je za druge. Sreća njene
dece je Majčino bogatstvo i zdravlje.”
Metod iscrpljivanja ega i drugih negativnih sklonosti koji primenjuje sveta Majka je divan. Ona je uvek
nepobedivi ratnik. Sama Majka priprema polje da testira mentalnu zrelost i duhovni napredak svoje dece
stvarajući odgovarajuću situaciju. Bez da ostavlja mesto za sumnju, ona izvodi osobu napolje. Dok osoba
shvati ozbiljnost situacije, svi unutrašnji neprijatelji su se već pojavili i razlučujući intelekt ustupa mesto
emocionalnom umu. U ovom trenutku, sveta Majka ispravno koristi šansu da otkloni egoizam svoje dece.
Njeno moćno oružje pogađa metu bez greške i negativne sklonosti kod onih koji traže njeno vođstvo,
postaju sve slabije kroz neko vreme. Takav je i sledeći događaj.
Jednom, pre nekoliko godina brahmačari Nealu je doneo prenosivu kucaću mašinu iz Tiruvanamalaija
gde je prethodno boravio. Iako Balu nije znao da tipka, uzeo je komadić papira i iz zabave otipkao, ‘Majko,
učini me svojim robom.’ Majka, koja je sedela u blizini i pričala sa Nealom, se iznenada okrenula prema
Baluu i upitala, “Sine, šta to kucaš?” Balu je onda preveo značenje rečenice na Malajalam za nju. Bez da je
pitala ili rekla išta više o tome, Majka je nastavila da razgovara sa Nealom.
Posle petnaest minuta Majka je rekla Nealuu, “Idem sa Baluom u inostanstvo.” To je bio šok za Balua
da čuje ove reči iz Majčinih usta jer je već dao ostavku na dva posla sa namerom da zauvek ostane u
Majčinom prisustvu. “Šta si rekla, majko?” on je brižno upitao.
“Da, treba nam novac da vodimo ašram. Broj stanovnika se povećava i nemamo priliv novca da ih sve
podržimo. Stoga, moraš da ideš da radiš,” rekla je Majka.
Ovo je bilo dovoljno za Balua. Njegovi unutrašnji neprijatelji su podigli glave i on je besno rekao, “Ne,
ne želim da radim. Ne mogu da idem odavde. Ja sam došao da ostanem sa Majkom i ne želim svetovni
posao niti da zarađujem novac.” Međutim, Majka je nastavila da insistira dok njegova ljutnja nije prešla sve

[Type text] Page 111

granice. Njegove negativne sklonosti su stajale spremne za napad.
Izenada, Majka je nežno rekla, “Sine, šta si ono otipkao pre nekoliko minuta? Ako želiš da postaneš
Božji sluga, moraš da predaš sve svoje pred Njegova stopala. Ako ti um nije čist, Bog neće boraviti u tvom
srcu. Postati Božji sluga znači prihvatiti sva iskustva, dobra i loša, povoljna i nepovoljna, sa uravnoteženim
umom. Vidi sve kao Božju volju. Sine, ja ne tražim tvoje bogatstvo. Kada vidim da vapiš za Bogom, ja sam
tako srećna i moje srce ide ka tebi.” Čim je izgovorila poslednje reči, ušla je u božansko raspoloženje. Suze
su klizile niz njene obraze i njeno telo je postalo nepokretno. Ovo je potrajalo sat vremena posle čega je
polako došla na plan svetovnog postojanja.
Baluov um je bio pun kajanja. Pao je pred njena stopala i molio je da mu oprosti. Molio se, “Majko,
molim te, pročisti moje srce. Očisti me od nečistih misli i dela. Učini me savršenim instrumentom u svojim
rukama.” Ona ga je utešila i rekla, “Sine, ne brini. Došao si kod Majke i sada je njena odgovornost da se
brine o tebi i učini te savršenim.” Kada je čuo ove reči, Balu se osetio punim mira i radosti.
Sveta Majka je jednom rekla, “Deco, vi ste srećni ako Majka uvek pokazuje srećno lice. Ako Majka kaže
nešto suprotno vašoj želji, vi mislite da Majka nema ljubavi prema vama, ali to nije istina. Majka uvek
pokušava da vas učini jačima. Sve mentalne slabosti moraju da budu otklonjene kako biste duhovno
ojačali. Ona će napraviti spoljašnji prikaz ljutnje kako bi postigla taj cilj. Ponekad je to neophodno da bi vas
podučila. Uzmite primer krave koja veselo jede nežno lišće mladog kokosovog oraha. Nije dovoljno ako
osoba kaže, ‘Draga kravo, molim te ne jedi to mlado lišće. Biljka će uvenuti.’ Krava se siguno neće pomeriti
ni milimetar. Ali ako uzmeš dugi prut i povičeš, ‘Odlazi, odlazi!’ krava će odmah prestati sa svojom
nedaćama. To je istina i o Majčinom prikazivanju ljutnje. Deco, Majka nema ni trunak ljutnje prema vama.
Uvek se setite da Majka nema sebičnih motiva i da deluje samo u cilju vašeg duhovnog napretka. Ako
Majka bude uvek pokazivala svoju ljubav i prvrženost prema vama, vi nećete tražiti iznutra vaše stvarno
Jastvo. Deco, što se tiče svetovnjaka, za tu osobu je dovljno da se brine o svojoj ženi i deci, ali stvarni
sanjasin, s druge strane, mora da ponese teret celog sveta. Stoga morate da ojačate.”
Jednom prilikom, posle uobičajenog daršana, Majka je pošla da se odmori tek u četiri ujutro. Nakon što
bi Majka ušla u svoju kolibu, zatvorila vrata i legla, običaj je bio da jedan ašramski stanovnik spava ispred
njene sobe kako je niko ne bi uznemiravao ulazeći u sobu. Upravo u to vreme u ašram je stigla mlada žena
tražeći Majčin blagoslov. Ona je prethodno zakasnila na autobus i prešla je peške celu razdaljinu puta od
Kolama što je udaljenost od tridest i pet kilometara. Kada je saznala da je Majka otišla u krevet, bila je
obeshrabrena, ali još uvek sa tračkom nade, povikala je Majko nekoliko puta. Kada je stanovnik ašrama koji
je ležao ispred Majčinih vrata čuo ženin glas, ustao je i ukorio ženu što uznemirava Majku, i čak je pitao da
napusti mesto. U tom trenutku, Majka, koja je znala šta se dešavalo, je otvorila je vrata i izašla u susret
pokloniku. Posle ljubaznih pitanja, Majka je utešila i razuverila je da će problem sa kojim se suočavala biti
rešen.
Nakon toga, Majka se okrenula se prema osobi koja je spavala ispred vrata i obratila se ozbiljnim
tonom, “Ja nisam ovde da bih uživla u bilo kakvom odmoru ili udobnosti, nego da služim druge i da
otklanjam njihove patnje. Njihova sreća je moja sreća. Ne treba mi ničije služenje. Ja sam ovde da služim
svima. Moram da budem slobodna da sretnem bilo koga u bilo koje vreme. Neću dozvoliti nikome da me
sprečava da srećem poklonike koji od mene traže utehu i pomoć. Da li znaš sa kakvim velikim
poteškoćama oni dolaze ovde sa njihovim mizernim ušteđevinama samo da bi rasteretili njihovo bolno
srce? Ako ponoviš ovu grubost i pokušaš da mi nametneš pravila da treba da srećem poklonike u to i to
vreme, ja ću raspustiti ovu organizaciju. Ne želim ništa kao što je misija ako ne služi čovečanstvu u patnji.
Misija bi trebalo da bude za služenje.” Rekavši ovo, zabranila je svima ašramitama i svim drugim
stanovnicima ašrama da spavaju ispred njene kolibe.
Drugom prilikom, jedna bolesna žena je došla po Majčin savet u ašram i ispovraćala se po Majčinoj
odeći. Stanovnica ašrama, jedna od devojaka koja je lično služila Majku, pokupila je odeću sa štapom i htela

[Type text] Page 112

da to da pralji. Kad je videla ovo, Majka je ukorila i rekla, “Ako ne možeš da vidiš božanstvo u svima i
služiš svima podjednako, onda koja je korist od tolikih godina meditacije i služenja? Ima li ikakve razlike
između mene i bolesne žene?” Nakon što je rekla ovo, Majka je uzela odeću i sama je oprala, zabranjujući
devojci da je služi nekoliko dana.
Samo prisustvo svete Majke je bilo inspirativno za poklonike. Ona može da ih inspiriše i da im da
snagu da učine sve u datom trenutku. Na primer, ako treba da se uradi neki posao u ašramu, kao što je
nošenje cigli, peska i materijala za gradnju ili čak pražnjenje septičke jame, čišćenje ašrama ili pomaganje
građevinskim radnicima sa betoniranjem, itd., stanovnici ašrama bi trčali tamo-vamo da skupe neke
poklonike da pomognu. Ponekad bi bava daršan završio oko tri ili četiri ujutro, i svi poklonici bi bili
spremni da idu na spavanje. Iznenada bi sveta Majka otišla baš tamo gde je posao trebao da se nastavi. Ona
bi uvek bila prva da započne posao. Uprkos činjenici da je sedela od šest prethodne večeri do tri ili četiri
sledećeg jutra, videli bi je kako radi puna radosti i poleta. Vrlo brzo bi se reč proširila da Majka nosi cigle,
vodu ili šta god da je to bilo, i poklonici bi doši trčeći sa svih strana. Najinteresantniji deo toga je bio da bi
posao za koji normalno treba šest ili sedam sati, bio završen za sat ili dva.
Kako bi pomogla poklonicima da zaborave na napor, sveta Majka bi zasmejavala poklonike svojim
izvrsnim smislom za šalu, zapalila vatru pored mesta na kojem se obavljao posao, napravila napitke,
ispekla kikiriki za sve one koji rade i sama ih podelila svojim poklonicima. Sveta Majka bi tokom rada dala
uputstva svima govoreći, “Deco, kad obavljate bilo kakav posao, uvek pokušajte da recitujete svoju mantru
ili da pevate posvećeničke pesme. Samo one aktivnosti koje predate Gospodu se računaju kao stvarne
aktivnosti i onda akcija (karma) postaje joga. Inače je to karma bhoga (delovanje motivisano nagonom da se
uživa).”
“Čak kada su Gopike iz Vrindavana išle da prodaju mleko, mlaćenice, itd., one su zvale ‘Krišna,
Madhava, Jadava, Kesava...’ Čak i u kuhinji bi napisale i prikačile Krišnina razna imena na sve začinske
tegle i druge životne namirnice. One su takođe obavljale i dužnosti domaćica. Nikad nisu sedele
besposlene, nego su uvek nosile Krišninu formu u svojim srcima i Njegova božanska imena na njihovim
usnama. Deco, pokušajte da budete kao one.”
Koja god pitanja su pitali i ko god da ih je pitao, bilo da je bio teista, ateista, racionalista ili protivnik,
sveta Majka bi mu nežno, smireno i usrdno odgovarala bez da ga povredi ili omalovaži njegove ideje. Na
primer, jednog dana mladi čovek koji je posetio ašram je rekao svetoj Majci, “Ja uopšte nemam vere u
filozofiju i duhovne učitelje. Zar nije bolje služiti svetu? Mnogi ljudi pate od sirmaštva i gladi. Šta ovi
takozvani duhovnjaci rade za njih? Zar oni jednostavno ne gube svoje vreme sedeći besposleno?”
Sveta Majka je smireno odgovorila, “Sine, ono što govoriš je tačno. Naravno, služba čovečanstvu je
važna. Život istinskog duhovnog tragaoca mora da bude posvećen tome. Majka se potpuno slaže sa tvojim
gledištem. Ali koja je stvarna služba? Stvarna služba je davanje pomoći bez da se očekuje išta zauzvrat. Ko
to radi? Ako neko ima ideju da pomogne siromašnoj porodici, bez sumnje će postojati sebični motiv iza
toga. Svako ide za imenom i slavom. Majka zna da duhovni savet neće zadovoljiti glad osobe koja je zapala
u siromaštvo. Moramo da imamo saosećanje i ljubav prema takvim ljudima. Stvarno saosećanje i ljubav će
doći samo duhovnom vežbom. Moramo da imamo visoki ideal u životu. Moramo da budemo spremni da
žrtvujemo sve da održimo taj ideal. Ovo je istinska duhovnost. Jednostavno davanje hrane takođe neće
rešiti ničije probleme. Osobi će ponovo trebati hrana. Tako da je najbolji način da se pomogne drugima i
spolja i unutra, npr. hraniti ih i u isto vreme učiniti ih svesnima neophodnosti da se razviju iznutra takođe.
To je moguće samo putem duhovnog obrazovanja. Ova vrsta služenja će pomoći osobi da vodi srećan i
uravnotežen život u svim okolnostima, čak ako osoba gladuje. U stvarnosti, duhovnost je ona koja nas uči
kako da vodimo savršeni život u svetu. Sine, sve ovisi o umu. Ako je um miran i stišan, čak i najniži pakao
će postati prebivalište sreće, ali ako je um uznremiren, čak i najviše nebo će postati mesto velike patnje. To
je ono što osoba dobija od duhovnosti i duhovnih učitelja, mir i tišinu, bez kojih osoba ne može da živi.”

[Type text] Page 113

 Čak i najozloglašenija osoba, koja je u očima svojih roditelja i rodbine surova i koju svi mrze, je dragi
sin svete Majke. Čak i takva osoba bi rekla, “Majka me najviše voli. Volim je više od moje vlastite majke
koja me je rodila. Ja sam njeno dete.” Ovo je dojam koji je stvorila sveta Majka u srcima njenih poklonika.
Čak o nevaljalima sveta Majka je govorila, “Kako je on dobar sin. On je veoma nevin.” Oa bi previdela
njihove loše kvalitete i pričala lepo o njihovoj dobroti koja je u stvarnosti možda bila beskonačno mala.
Putem našeg direktnog iskustva, možemo da shvatimo da je sveta Majka fontana neiscrpne duhovne
energije i dinamičke kreativnosti. Iako sveta Majka živo pristupa i duhovnim i materijalnim potrebama
svojih poklonika, ona celo vreme ostaje nevezana i čista kao i uvek.
Da izrazi božansku ljubav i zahvalnost, poklonik može da kaže, “O Majko, ti si tako samilosna prema
meni. Zbog tvoje milosti, ja imam dobru meditaciju i moj um je savršeno miran.” Neko drugi će reći, “O
Majko, zbog tvojih blagoslova, svi moji porodični problemi su sada rešeni i mnoge od mojih životnih želja
su ispunjene.” Kada čuje ove reči poklonika, sveta Majka se ponekad smeje naglas i odgovara, “Namah
Šivaja! Ko je majka da blagoslovi bilo koga? Ona je samo luda devojka koja luta okolo jer nema nikoga ko bi
je stavio u duševnu bolnicu. Ja ne radim ništa. Bog radi sve bez da išta radi.”
Postoje mnoge razlike između ljudi koji dođu da posete svetu Majku. Neki pitaju o kundalini jogi
(tehnici kojom se budi moć zmije), dok druge zanima da saznaju o nirvikalpa samadiju, stanju boravka u
vrhunkom Jastvu. Sledeća osoba možda se žali na loše zdravlje. Neki roditelji dolaze tužeći se da je njihov
sin jedinac potpuno zaveden i radi razna loša dela, i pitaju Majku da ga spasi. Neki mladi ljudi se žale da,
iako su odavno završili studije, ne mogu da pronađu posao. Oni govore, “Molim te, Majko, blagoslovi me
da dobijem posao.” Muževi dolaze i kažu da njihova supruga nije iskrena. Supruge govore da ih njihov
muž ne voli. Postoje neki ljudi koji se mole Majci da kazni njihovog komšiju ili koji govore da njihova krava
ne daje dovoljno mleka ili da kokosovi orasi u njihovom dvorištu ne rađaju mnogo oraha. Neki taže
blagoslove od nje da polože svoje ispite, dok drugi dolaze sa neizlečivom bolešću. Neki roditelji su
zbunjeni jer njihov sin pokazuje sklonost da živi životom odricanja. Ima ih samo nekoliko koji će postati
ozbiljni duhovni praktičari nakon što sretnu svetu Majku i dođu da potraže njeno direktno vođstvo da bi
napredovali u svojoj sadani. Na ovaj način osoba može da vidi ceo svet kako dolazi po njen blagoslov.
Sveta Majka ne odbacuje nikoga. Svakoga od njih tretira isto i daje svima podjednako veliku ljubav i
privrženost, i svako će biti vođen u skladu sa njihovom mentalnom zrelošću i potrebama. Ona ne samo da
sluša njihove problem, nego daruje ispunjenje svih želja.
Svakoga jutra oko devet sati, sveta Majka dolazi da se sretne sa poklonicima koji dolaze u velikom
broju na njen daršan. Ona zove svakoga od njih da dođe blizu nje i ona živo sluša njihove probleme. Sveta
Majka kaže, “Deco, ne trebam ništa od vas osim vašeg tereta žalosti. Majka je ovde da ga ponese.”Sedi
tamo dok svi nisu primljeni i utešeni. Skoro svaki dan ona završi daršan do dva ili tri popodne. Na
povratku u sobu, Majka prelistava poštu i daje uputstva stalnim stanovnicima ašrama. Ona daje
neophodne savete o menadžmentu ašramske administracije. Čak i dok jede, daje nekome uputstva ili čita
nečija pisma. Često naknadno poziva porodicu ili osobu koja je zakasnila na daršan. Ako je dan bava
daršana, izlazi ponovo oko pet popodne da vodi posvećeničko pevanje. Posle pevanja, počinje bava daršan
koji traje do tri ili četiri sledećeg jutra. Do tad, sveta Majka sedi u hramu i prima poklonike jednog po
jednog i sluša njihove probleme, bilo da su svetovni ili duhovni. Ona ne samo da sluša probleme, nego ih
takođe i rešava pukim dodirom, pogledom ili putem čiste sankalpe (odluke). Sveta Majka
Amritanandamaji je jedinstveni fenomen čak i u ovoj svetoj zemlji Indiji. Preuzimajući bavu Adi Parašakti
(božanska majka), prvobitne vrhovne energije, ona neprekidno služi Gospodnju kreaciju sa svakim svojim
dahom. U duhovnoj istoriji Indije, ona je neusporediva u svojoj neograničenoj manifestaciji milosti i
saosećanja za čovečanstvo u zabludi. Neka njen božanski život posluži kao zvezda vodilja svima onima koji
teže da spoznaju vrhovni mir i blaženstvo samospoznaje.

[Type text] Page 114

 Om Namah Šivaja

[Type text] Page 115