Историја Русије

Историја Русије је период који почиње

насељавањем Источних Словена од којих касније
настају Руси,,
Руси Белоруси и Украјинци..
Украјинци
Првaисточнословенска држава била је Кијевска
Русија,,
Русија која је примила хришћанство из
988.[1] На тај начин настала је руска
Византије 988.
култура која је током наредних хиљаду година
представљала мешавину византијске и
старословенске културе.[2] Кијевска Русија је као
држава престала да постоји током тридесетих
Споменик „Хиљаду
година 13. века,
века, услед најезде Монгола
Монгола.. Током
година Русије“,
овог периода, градови као што су Новгород и подигнут 1862
1862,, у
Псков,, очували су културно и политичко наслеђе
Псков Великом Новгороду
Кијевске Русије.

Након 13. века, Москва је полако почела да доминира над осталим

културним центрима.[2] До 18. века Велика московска кнежевина је
прерасла у велику Руску империју,
империју, која се простирала од Пољске на западу
до Тихог океана,
океана, на истоку. Територијална ширења на запад су омогућила
боље повезивање Русије са остатком Европе, чији утицај је довео до
стварања климе у којој је тражено спровођење свеобухватних реформи.
Власт је на те тежње одговорила комбинацијом репресије и неодлучних
реформи. Руски кметови су од 1861
1861.. били ослобођени, али су услови под
којим су ослобођени били неповољни за сељаке и само су убрзали
револуцију. Од ослобођења кметова па до почетка Првог светског рата 1914
1914..
године, спровођењем Стоплинових реформи, доношењем устава 1906
1906.. и
одлукама које је донела Дума
Дума,, извршене су знатне промене у политици и
привреди Русије,[3] али цар и даље није био вољан да се одрекне
аутократског начина владавине.[4]

Руска револуција из 1917

1917.. године, била је логична последица комбинације
потпуног економског слома, антиратног расположења и неслагања са
аутократским начином владавине. Власт су првобитно преузели либерали
и умерени социјалисти, али је њихов неуспех у спровођењу сопствене
политике довео до Октобарске револуције када су власт преузели
комунисти бољшевици
бољшевици.. Између 1922
1922.. и 1991
1991,, Русија је била део Совјетског
Савеза.. Напредак у стварању социјалистичког друштва током различитих
Савеза
периода историје Совјетског Савеза био је променљив, од мешовите
привреде и разноликог друштва током двадесетих, преко строго управљане
привреде и политичке репресије током Стаљиновог доба па све до „доба
стагнације“ током осамдесетих. Почев од марта 1918
1918,, друштвено уређење у
Совјетском Савезу било је засновано на једнопартијском комунистичком
систему.[2] До краја осамдесетих, слабљење и опадање совјетског
политичког и привредног система је постало све уочљивије. Лидери
Совјетског Савеза покушали су да спрече његово даље пропадање, али је то
распад.[5]
био само увод у његов коначни распад.

Распадом Совјетског Савеза крајем 1991. године, Русија је постала

независна држава и призната је као правни наследник Совјетског Савеза.[6]
Русија је изгубила статус велесиле и суочила се са озбиљним изазовима у
настојању да успостави нови политички и привредни систем. Напуштена је
идеја социјалистичке планске привреде и државног власништва а
привреда почиње да се развија на принципима тржишног капитализма
капитализма,,
што је веома често давало нежељене резултате[5]. У Русији се и данас у
готово свим сферама друштва осећа утицај како монархистичке, тако и
совјетске прошлости.

Рана историја

Пресловенско доба

Током праисторије
простране степе јужне
Курганска хипотеза
Русије настањивала су
бројна номадска
племена.. У античко доба ова територија је била
племена
позната као Скитија.[7]
Скитија. Археолошки остаци

Карта на којој се виде народа који су живели на овом простору

културе које су пронађени су током 20. века[7]
[7][8]
[8][9]
[9][10]
[10]
. Крајем 8.
постојале у Европском века п. н. е. дуж северних обала Црног и Азовског
делу Русије у време
мора,, Грци су основали велики број колонија,
мора
доласка Варјага
међу којима су највеће биле у Танаису и
Фанагорији.[11] Босфорско краљевство,
Фанагорији. краљевство, које је
настало из грчких колонија[12], претрпело је између 3. и 6. века неколико
варварских инвазија [13].

Током 8. века, турско племе, Хазари

Хазари,, владало је степама у басену доње
мора..[14] Они су били значајни
Волге,, између Каспијског и Црног мора
Волге
савезници Византијског царства[15] и предводили су низ успешних ратова
Арабљана..[14]
против Арабљана [14][16]
[16] У 8. веку примили су јудаизам
јудаизам..[16]

Рани Источни Словени

Преци Руса су била старословенска племена чија је прапостојбина, према

тврдњама неких научника, била шумовита област око Припјатске
мочваре.[17] Источни Словени су настанили територију западне Русије у два
мочваре.
таласа. Један талас је ишао од Кијева до данашњег Суздаља и Мурома и
други који је ишао од Полоцка до Новгорода и Ростова[18]. Од 7. века
Источни Словени су били већинско становништво у западној Русији[18] и
они су полакао и мирним путем асимиловали Угрофинска племена која су
овај простор настањивала пре њих[19]
[19][20]
[20][21]
[21]
.

Кијевска Русија

Викинзи))[22] су се прво настанили у

Варјази ((Викинзи
области језера Ладога
Ладога,, а затим су даље кренули на
југ ка Новгороду
Новгороду.. Бавили су се пиратством и
трговином. Средином 9. века су почели да се
крећу дуж пловних путева од источног Балтика
мору..[23] Према
према Каспијском и Црном мору
легенди, која је описана у летопису под називом Кијевска Русија у 11.
Повест минулих лета,
лета, варешки кнез Рјурик је веку

изабран за владара Новгорода, негде око 860

860..
године.[2] Његови наследници су проширили своју власт на југ заузевши
Кијев[24], којим су пре тога управљали Хазари.[25]

Прва руска држава, Кијевска Русија,

Русија, настала је у 9. веку у долини реке
Дњепар.[2] Трговачки интереси градова су довели до њиховог уједињења
Дњепар.
под влашћу Кијева, јер су градови настојали да обезбеде сигурност за своје
бродове који су одржавали трговачке везе између Скандинавије и
Византије.. На тај начин Кијевска Русија је преузела контролу над рутама за
Византије
Волхов..[2]
транспорт коже, воска и робова дуж река Дњепар и Волхов

До краја 10. века мањински Варјази су били готово у потпуности

асимиловани од стране већинских Словена.[26] Током својих бројних
похода на Цариград они су дошли у контакт са грчком културом.[27]

Кијевски Руси су створили словенску варијанту православног

хришћанства,[2] на тај начин продубљујући синтезу византијске и
хришћанства,
словенске културе, која ће карактерисати руску културу током наредних
хиљаду година. Хришћанство је званично примљено 988
988.. чином јавног
крштавања становника Кијева, који је спроведено по налогу Владимира
I.[28] Неколико година после тога прокламован је први законик, Руска
Правда.[29] Кијевски владари су следили пример византијских владара, да
Правда.
држе цркву у зависном положају,[30] па су кроз историју у Русији црква и
држава увек били блиско повезани. У 11. веку,
веку, а нарочито током владавине
Јарослава Мудрог,
Мудрог, Кијевска Русија је доживела процват у привреди,
архитектури и литерарном стваралаштву.[31]

Номадски турски народ Кумани су освојили јужну Русију крајем 11. века и
створили номадску државу на обали Црног мора. Они су са тог простора
првобитно потписали Печенезе
Печенезе.. Кумани су вршили сталне упаде на север,
где су пљачкали и палили руска села. Становништво се са тог простора
почело масовно исељавати на север. На брзо слабљење Кијевске Русије су
утицале унутар династичке борбе око престола. Слабљење Кијева се
одразило и на остале руске државе, Владимир-Суздаљ
Владимир-Суздаљ,, Новгородску
републику и Галичку Русију.
Русију. Освајања монголске Златне хорде у 13. веку су
задала последњи ударац Кијевској Русији, која је престала да постоји.[32]
савезу,,[2] Владимир-
Галичка Русија је припојена Пољско-литванском савезу
Суздаљ је био под монголском управом, док је једино Новгородска
република очувала своју независност.[2]

Инвазија Монгола

Инвазија Монгола је убрзала распад Кијевске

Русије. Након битке на реци Калка 1223
1223.. године у
којој су се сукобили Руси и Монголи, Монголи су
забележили велику победу.[33] Током 1237
1237.. и 1238
1238..
су спалили град Владимир[34] и друге веће градове
североисточне Русије након битке на реци Сит,
Сит, у
Опсада Суздаља коју је
којој су поново победили.[35] Након тога су се предводио Бату кан у
Мађарској.[36]
усмерили на запад, ка Пољској и Мађарској. фебруару 1238.
Покорили су већину руских држава,[37] једино је Новгородска република
избегла разарање и очувала је своју независност у оквиру Ханзеатске
лиге.[38]
лиге.

Последице инвазије Монгола су биле огромне. Око половине становника

Русије је погинуло у нападу. Највећи културни центри су били потпуно
уништени. Градови попут Кијева и Владимира се никада нису опоравили
од разарања.[32] Избеглице које су напустиле јужну Русију су углавном
населиле подручје између Волге и Оке
Оке.. То је регион који је представљао
језгро средњовековне Русије. Нови градови попут Москве[39], Твера[39] и
Нижњег Новгорода[40] су почели да се међусобно боре за превласт. Без
1380.[41] руске територије су
обзира на победу Руса у Куликовској бици 1380.
1480..[39]
остале под монголском влашћу све до 1480

Златна Хорда

Након пропасти Хазарске државе у 10. веку,

веку, на
простору средње Волге настаје несловенска
држава Поволшка Бугарска.
Бугарска. Убрзо након тога
њени становници примају ислам..
ислам Након
монголске инвазије постаје део Златне хорде,
хорде, а од
њих су настали данашњи Чуваши и Казањски
Татари..
Татари

Монголи су владали Русијом из своје западне

Александар Невски престонице у Сарају на реци Волги,
Волги, у близини
данашњег Волгограда
Волгограда,, који је у то време био један
од највећих градова на свету.[42] Принчеви јужне и источне Русије су
морали да плаћају данак Монголима, који су често називани и
Татарима,[42] а за узврат су добијали овлашћења на основу којих су могли
Татарима,
да делују као изасланици канова. У суштини су принчеви имали велику
слободу да владају по својој вољи, али су ипак били обавезни да добију
потврду свога звања од стране татарског кана.[42] Татари су оставили све
повластице руској православној цркви,
цркви, нису је прогонили, а чак су
свештена лица била ослобођена плаћања пореза.

Принц Новгорода
Новгорода,, Александар Невски,
Невски, стекао је средином 13. века статус
хероја захваљујући победама над витезовима Тевтонског реда,
реда, Швеђанима
и Литванцима
Литванцима.. Папа Гргур IX је 1237
1237.. организовао крсташки поход да би
покорио руске земље. Православна црква и принчеви су већу опасност
видели у Западу него у Монголима. Невски је од Монгола добио протекцију
и помоћ у борбама против освајача са Запада који су, у нади да ће извући
корист из слома Русије након инвазије Монгола, нападали њихову
територију. И поред тога, наследници Невског ће се касније дићи против
татарске власти.

Монголи су извршили велики утицај на руску војну тактику и допринели су

развоју трговачких путева. Под монголском влашћу, Русија је развила
мрежу поштанских путева, повећала прираштај становништва, развила
фискални систем и јаку војну организацију.[2] Источни утицај ће остати јак
све до 17. века,
века, када руски владари настоје да уреде земљу према западном
моделу.

Велика московска кнежевина

Успон Москве

Данило Александрович,
Александрович, најмлађи син Александра Невског, основао је
Московску кнежевину која је још била позната под именом Московија,[39]
која је касније потпуно протерала Татаре из Русије. Најпре је Московска
Кнежевина била у вазалском односу према Владимиру, да би касније
успела да себи припоји Владимир. Важан фактор у успону Московске
Кнежевине је била сарадња њихових владара са монголским владарима,
који су им потврђивали титулу Великог Кнеза и давали право да убирају
порез од других руских држава у њихово име. Превласт Москве у односу на
друге руске државе је потврђена тиме што је у њу премештено седиште
Руске православне цркве.
цркве. Седиште митрополије је
из Кијева прво премештено у Владимир 1299
1299.. а
неколико година касније је премештено у Москву
за стално.

До средине 14. века снага Монгола је опадала и

Током владавине
Велики кнез је био у могућности да им се отворено Данила
супротстави. У Куликову на Дону 1380
1380.. године су Александровича
Москва је била само
забележили тешку победу,[41] то није означило
мало утврђење у
крај монголске власти у Русији, али је донело централној Русији
славу Великом кнезу Дмитрију Донском.
Донском. Вођство
Москве у Русији је било потпуно учвршћено, а
територија је средином 14. века знатно проширена преговорима, ратом и
склапањем бракова.

Иван III Велики

У 15. веку,
веку, Велики Кнез је почео да уједињује руске
земље под својом влашћу. Најзаслужнији за овај
процес је био Иван III,
III, (1462
(1462——1505 ),[39] који је
1505),
ударио темеље Русије као националне државе.
Пад Новгородске
Борио се против кнежевине Литваније за превласт
републике 1478
1478..
над полунезависним кнежевинама које су се
Ока.[43]
налазиле у горњем току река Дњепар и Ока.
Придобијањем дела племства из других руских држава на своју страну,
мањим пограничним сукобима и дугим ратом против Новгорода, Иван III
Твер..[44] Иван III је
је успео да Московској кнежевини припоји Новгород и Твер
утростручио територију Русије за време своје владавине.[39] Током сукоба
који је водио са Псковом
Псковом,, калуђер Филотеј му је предао писмо у којем се
Рим..[45] Пад
налазило пророчанство да ће његова држава постати Трећи Рим
Цариграда 1453
1453.. је само допринео популаризацији ове идеје да би Москва
православља..[39]
могла да постане нови Рим и седиште православља
Иван III је учврстио своју апсолутистичку власт.
власт. Одбио је да плаћа данак
Татарима и серијом напада је отворио пут потпуном уништењу Златне
Хорде, која се распала на неколико мањих каната и хорди. Започео је
изградњу одбрамбеног појаса, како би заштитио јужне границе од
Кримских Татара и других хорди.[46]

Спровођење унутрашње консолидације земље је било праћено даљим

територијалним ширењем. До 16. века,
века, Московски владари су под своју
контролу ставили територију читаве Русије. Бројне кнежевине које су
задржале неке елементе независности[43] биле су принуђене да признају
Ивана III и његове потомке као врховне владаре, са потпуном контролом
над војском, судством и спољном политиком. Руски владари су почели да
носе титулу цара Грозни.[39]
цара,, а први крунисани цар је био Иван IV Грозни.

Руско царство

Иван IV Грозни

Развој царске аутократије је достигао врхунац у

периоду између 1547
1547——1584
1584,, за време Ивана
Грозног. Његова баба по мајци била је Српкиња,
кнегиња Ана Јакшић-Глинска,
Јакшић-Глинска, из чувене српске
племићке породице Јакшић
Јакшић,, чија је сестра била
српска деспотица Јелена, жена деспота српског
Иван Грозни
Јована Бранковића.
Бранковића. Иван Грозни је ојачао своју
позицију апсолутистичког владара, који је све
племство потчинио својој вољи, кажњавајући изгнанством и смрћу, оне
који су показали и најмањи знак непослушности.[39] И поред тога многи
историчари га сматрају великим државником, који је реформисао Русију,
доношењем новог законика Успостављањем првог представничког тела
1550,, сузбијањем утицаја свештенства[47] и успостављањем
Земског сабора 1550
локалних власти у руралним деловима земље.[48]
Иван Грозни је претрпео пораз у Ливонском рату који је водио ради
остварења потпуне контроле над Балтичком обалом и лукама које би му
омогућиле развијање поморске трговине.[49] Успео је да Русији припоји
канат..[50] Ова освајања су спречила
Казањски,, Астрахански и Сибирски канат
Казањски
сеобе ратоборних номадских племена из Азије у Европу, преко Волге и
Урала. Након тих територијалних проширења, унутар руских граница
нашао се велики број Татара муслимана
муслимана,, па је на тај начин Русија постала
мултиетничка и мултирелигијска држава. Подстакао је сеобе руских козака
који су направили прва насеља у Сибиру и тако започели његову
колонизацију.[51]

Последњих година владавине заводи нови режим, тако што ствара једну
нову установу коју назива опричнина
опричнина,, која представља неки вид његове
личне телесне гарде чији је задатак да га штити и бори се против
издајника.. Његови следбеници су спровели неколико великих чистки
издајника
феудалне аристократије, која је осумњичена за издају након бекства
принца Курбског у Литванију. Ове чистке су достигле врхунац 1570
1570.. када је
извршен Новгородски масакр.
масакр. Све ово, уз још слабљење војске, епидемије
и слабе приносе летине су довели до потпуног слабљења Руског царства,
што је омогућило Кримским Татарима да опустоше централну Русију и
потпуно спале Москву.[52] Опричнину је распустио 1572
1572..[53]
[53][54]
[54]

Крајем владавине Ивана Грозног Пољско-литвански савез и Шведска су

спровели заједнички напад на Русију и потпуно су опустошили њене
северне и северозападне крајеве.[55]

Доба немира

После смрти Ивана Грозног, на престо је дошао његов син Фјодор I.

I. Будући
да Фјодор није имао деце, а његов брат Димитрије је 1591
1591.. године умро под
неразјашњеним околностима, династија Рјуриковича се гаси, а на престо
долази Борис Годунов.
Годунов. Крај династија Рјуриковича означава почетак
периода грађанских ратова и страног мешања у унутрашња питања земље,
 времена.[57] Веома
у историји познатог као смутна времена.
хладна лета, 1601
1601,, 1602
1602.. и 1603
1603.. године, изазвала
су слаб принос летине, што је довело до велике
глади[58] и масовних немира.

Део племства се није слагао са избором Бориса

Годунова за новог владара. Појава младића који је
тврдио да је Царевић Димитрије,
Димитрије, дала је
могућност Пољско-литванском савезу да уз помоћ Козма Минин позива
незадовољног дела племства, на престо доведе становнике Нижњег
лажног Димитрија,
Димитрија, а касније и да свог принца Новгорода на устанак
против Пољске.[56]
Владислава IV Васу постави на руски
престо[59]
[59][60]
[60][61]
[61]
.

Пољска инвазија је довела до потпуног уједињења народа и подизања

устанка против завојевача. У јесен 1612
1612.. народна војска предвођена Козмом
Минином и Димитријем Пожарским, Москву.[62]
Пожарским, ослободила је Москву. [62][63]
[63]
Без
обзира на ослобођење, велики део територије изгубљен током смутних
времена, остао је под влашћу Пољско-литванског савеза и Шведске
Шведске..

Романови

Ред је успостављен фебруара 1613

1613.. када је
Михаило I,
I, син патријарха Филарета,
Филарета, изабран на
престо. Изабран је вољом Земаљског сабора,
сабора, који
су сачињавали представници педесет руских
Слика Москве из 17.
века градова и представници сељака. Династија
Романових је владала Русијом све до 1917
1917.. године.

Први задатак нове династије је био успостављање реда. Срећом по Русе,

њихови највећи непријатељи Пољско-литвански савез и Шведска су у то
време водили међусобни рат, што је Русима омогућило да закључе мир са
Шведском 1617
1617.. и примирје са Пољацима 1619
1619.. Изгубљене територије су
повратили средином 17. века,
века, након устанка Богдана Хмељницког против
Пољске власти у Украјини
Украјини.. Споразумом у Перејаславу
Перејаславу,, јануара 1654
1654..
године, између цара Алексеја I и козачког хетмана Богдана Хмељницког,
Хмељницког,
Русији је присаједињен Козачки хетманат.
хетманат. То је био повод за даљи наставак
Руско-пољског рата,
рата, који је завршен миром у Андрусову. Тим миром
Пољска је Русији вратила Смоленск Украјину..[39]
Смоленск,, Кијев и источну Украјину

Током овог периода држава је постепено укинула право сељацима да могу

да мењају посед на коме раде. Држава је у потпуности контролисала
кметове, који су бекством са поседа за који су били везани постајали
одметници. Власници земље су имали готово неограничену власт над
својим кметовима. Племство и држава су повећали намете сељацима.
Трговцима је такође био увећан порез и било им је забрањено као и
кметовима да се преселе у другу област. Целокупно становништво је
спадало у војне обвезнике, а такође су били обавезни да плаћају посебне
порезе.[64]

У таквим условима су побуне биле честе, чак је и становништво Москве

неколико пута устајало против власти.[65]
[65][66]
[66]
Највећа сељачка буна у
Европи у 17. веку је избила 1667
1667.. године. Тада су се Козаци побунили
против централизације државе, а придружили су им се и одбегли кметови.
Козак Стенка Разин је повео своје устанике уз Волгу
Волгу,, бунећи сељаке и
мењајући локалну власт козачком.[39] Царска армија је сломила устанак
1670.. године. Годину дана касније Стенка је заробљен и погубљен.
1670

Руска Империја

Петар Велики

Петар I Велики (1672

(1672——1725
1725),
), учврстио је аутократију у Русији и одиграо
велику улогу у стварању државе по европском систему. Русија је била
највећа земља на свету, она је по површини била једнака површини три
континенталне Европе. Простирала се од Балтичког мора до Тихог океана.
Већина територијалних проширења је остварена у 17. веку,
веку, када су створена
прва руска насеља на Тихом океану, поново је враћен Кијев и умирена су
 сибирска племена. У то доба
Русија је имала само 14
милиона становника од којих
је само мали део живео у
Петар I уништава градовима. Русија је остала
стрелци-побуњенике искључена из поморске
трговине, а унутрашња
трговина је зависила од временских услова.[67]

Петрови први војни циљеви су били усмерени против

царства..[68] Касније преусмерава своју
Османског царства
пажњу ка северу. Петру је недостајала сигурна морска
лука на северу, поред луке Архангелск на Белом мору,
мору,
која је годишње девет месеци била под ледом. Излаз на
Балтик блокирала је Шведска
Шведска.. Жеља за излазом на
море навела га је да 1699
1699.. склопи тајни савез са
Пољско-литванском унијом и Данском против
Шведске, што је довело до Великог северног рата.
рата. Рат
је окончан 1721
1721.. када је исцрпљена Шведска затражила
мир. Петар је добио четири провинције на југу и истоку
Финског залива, обезбеђујући тако себи дуго жељени излаз на море. Ту је
подигао нову руску престоницу, Санкт Петербург,
Петербург, као „прозор ка Европи“
који ће заменити Москву, која је дуго била руски културни центар. У част
својих освајања Петар додаје себи титулу императора и Руско царство
званично постаје Руска Империја 1721. године.

Петар је реорганизовао државу у складу са

најновијим моделима са Запада и претворио је
Русију у апсолутистичку државу. Заменио је стару
бољарску Думу (савет племства) сенатом од девет
чланова, који је био врховно веће државе. Земља
Петар I на челу руске је подељена на нове провинције и округе. Петар је
војске током битке код
сенату наложио да убира порезе. За време његове
Полтаве
владавине приходи од пореза су се утростручили.
Као део реформи, Руска православна црква је делимично инкорпорирана у
административну структуру државе, и тако је постала оруђе државе. Петар
је укинуо звање патријарха и заменио га заједничким телом, Светим
Синодом,, којим су управљали државни званичници. У међувремену су
Синодом
отклоњени остаци локалне самоуправе, а Петар је наставио и
интензивирао захтеве његових претходника за државном службом за све
племство.

Петар је умро 1725, остављајући несређено питање око наследства. Његова

владавина је отворила питања заосталости Русије, њеног односа са Западом
и друге важне проблеме са којима су морали да се суоче многи владари
који су дошли после њега. Ипак, он је поставио темеље модерној руској
држави.

1725—1825.

Скоро педесет година је било потребно да прође

пре него што се на руском престолу појавио
амбициозан и окрутан владар. Катарина II је била
немачка принцеза која се удала за руског
престолонаследника. Када је открила да је он
неспособан, дала је прећутну дозволу за његово
убиство. Објављено је да је умро од "апоплексије
"апоплексије",
",
и 1762
1762.. је Катарина дошла на престо.

Споменик Катарини II у Катарина је допринела оживљавању руског

Санкт Петербургу племства које је започето после смрти Петра
Великог. Укинута је државна служба и племићи су
добили већину државних функција у провинцијама.

Катарина Велика је проширила руски политички утицај над Пољско-

литванским савезом, тако што је пружила подршку конфедерацији
Тарговица, иако су трошкови таквог поступка били огромни. Пружање
подршке тој конфедерацији уз тирански друштвени систем који је од
кметова захтевао да скоро све време раде на господаревој земљи, довео је
до великог сељачког устанка 1773
1773.. Непосредан повод за дизање устанка је
била легализација продаје кметова одвојено од земље. Предвођени још
једним Козаком, Јемељаном Пугачевим,
Пугачевим, уз повике „Обесимо све
земљопоседнике!", устанак је запретио да захвати и Москву, пре него што је
крваво угушен. Катарина је наредила да Пугачев буде удављен и
тргу,,[69] али све те мере нису дале резултата и
рашчеречен на Црвеном тргу
нове побуне су стално претиле, и њој и њеним наследницима.

Водила је успешне ратове са ослабљеним

Османским царством[70] и проширила је јужну
границу Русије ка Црном мору. Склопивши савез
са владарима Аустријског царства и Пруске
Пруске,, за
време поделе Пољске присвојила је половину
Пољско-Литванског савеза[71] и померила руску
границу ка западу, у саму Средњу Европу. До њене
смрти, 1796
1796,, Катаринина освајачка политика је
Русију претворила у једну од највећих европских
сила. Територијално ширење је настављено Руске трупе прелазе
освајањима Александра I који је преотео Финску Алпе 1799.

од ослабљеног шведског краљевства 1809

1809.. и
Бесарабије од Турске 1812
1812.. године.

Наполеон Бонапарта је направио велику грешку

када је после сукоба са царом Александром I
кренуо у освајање царске Русије 1812. године. Овај
поход је за Наполеона био катастрофалан. У Наполеоново
немогућности да уништи руску војску која је повлачење из Москве

избегавала директне окршаје и служила се

тактиком спржене земље.
земље. Наполеон је покушао да заузимањем Москве
натера Александра I на преговоре. Због ужасно хладног руског времена, и
неприпремљености за зимске услове ратовања хиљаде француских војника
је умрло на снегу. Примењујући герилски начин борбе Руси су их
приморали на повлачење, а затим их гонили кроз централну и западну
Европу све до Париза
Париза.. Након победе савезника над Наполеоном, у којој је
руска страна изнела највећи терет, Александар I је постао познат као
спасилац Европе.
Европе. Након Бечког конгреса Русији је припао већи део
Варшавског војводства.
војводства.

Иако је Руско царство играло водећу политичку улогу током 19. века,
века, коју
му је омогућила победа над Наполеоновом Француском, задржавање
феудалних односа је онемогућило било какав економски напредак. Док је
економски развој западне Европе убрзан за време Индустријске
револуције,, која је отпочела у другој половини 18. века,
револуције века, Русија је све више
заостајала за остатком Европе, што је стварало додатне проблеме великом
царству.

Царска Русија до Октобарске револуције

Децембарска револуција

Иако је Русија била велика сила, њена влада је у

много чему била неефикасна, народ сиромашан, а
привреда неразвијена.[72]
[72][73]
[73]
Након победе над
Наполеоном, Александар I је имао у плану
Децембарски устанак спровођење уставних реформи. Иако је неке
покушао да спроведе, оне најнеопходније нису ни
покушане.[74]

Релативно либералних убеђења био је Николај I Романов ((1825

1825——1855
1855),
), који
је у почетку своје владавине био суочен са устанком. Позадина овог устанка
лежи у Наполеоновим ратовима када је велики број војних официра
обишао Европу у оквиру војних похода, где их је контакт са либерализмом
западне Европе подстакао да потраже промене на повратку у Русију.
Резултат овога је био Децембарски устанак (децембар 1825), који је био
дело малог круга либералних племића и војних официра који су желели да
устоличе Николајевог брата као уставног монарха. Међутим, устанак је
лако угушен, због чега је Николај морао да одустане од програма
модернизације који је започео Петар Велики, и заштити максималну
„Аутократију, православље, и поштовање народа“.[75] Руски цар је такође
морао да се обрачуна са устанцима у новостеченим територијама
Конгресне Пољске,
Пољске, који су подигли Новембарски устанак 1830, и
Јануарски устанак 1863.[76]

Шизма и реакција

Сурова одмазда због устанка учинила је да

„Четрнаести децембар“ буде дан који су дуго
памтили каснији револуционарни покрети.
Како би се сузбили будући устанци, школе и
универзитети су били под сталним надзором.
Полицијски шпијуни су били свуда.
Потенцијални револуционари су слати у Сибир,
посебно за време Николаја I, када је на стотине
хиљада њих послато у радне логоре.

У оваквој ситуацији се појављује Михаил Михаил Бакуњин

Бакуњин као отац анархизма
анархизма.. Из Русије одлази
у западну Европу 1842
1842,, где постаје активиста социјалистичког покрета.
После учешћа у Мајском устанку у Дрездену 1849
1849,, ухапшен је и послат у
Сибир, али одатле успева да побегне и да се врати у Европу. У Европи
почиње да сарађује са Карлом Марксом,
Марксом, упркос значајним идеолошким и
тактичким разликама.

Питање усмерења Русије је било актуелно још од програма приближавања

западу Петра Великог. Једни су били присталице имитирања Европе, док
су други окретали леђа Западу и тражили повратак традиционалној
прошлости. Ову другу стазу су утабали славофили који су распламсали
презир према „декадентном“ Западу.[77] Славофили су били противници
бирократије, давали су предност колективизму средњовековног руског
мира и сеоској заједници над индивидуализмом Запада.[78]

Александар II

Цар Николај је умро остављајући за собом многа

нерешена питања. Годину дана пре тога, Русија је
узела учешће у Кримском рату,
рату, који је вођен пре
свега на Кримском полуострву.[79] Пошто је
одиграла главну улогу у Наполеоновом поразу,
Русија је сматрана непобедивом војном силом, али
Александар II Романов
је насупрот томе претрпела значајне губитке због
слабости режима цара Николаја.

Када је Александар II дошао на престо 1855

1855,, постојала је потреба за хитним
реформама. Узнапредовали хуманитарни покрет, који је касније био
повезан са аболиционистичким покретом у САД пре Америчког грађанског
рата,, тражио је укидање кметства. Током 1859
рата 1859.. се процењивало да је у
Русији било више од 23 милиона кметова (целокупна Русија је бројала око
69 милиона становника)[80] који су живели у горим условима него
сељаштво у западној Европи у 16. веку.
веку. Александар II је одлучио да укине
кметство и да не чека да оно буде укинуто револуцијом.

Руска реформа о еманципацији из 1861

1861.. године је најзначајнији догађај у
руској историји 19. века.
века. Био је то почетак краја монопола аристократије
над земљом. Реформа је донела прилив радне снаге градовима, подстакла
је индустријску производњу, број припадника средње класе се повећао, као
и њихов утицај; ипак, уместо да добију земљу, ослобођени сељаци су
морали да плаћају порезе које је убирала држава, а земљопоседницима је
плаћена скромна сума за поседе које су изгубили. У највећем броју
случајева сељаци су добијали најгору земљу. Сва земља која је предата
сељацима је била у колективном власништву мира
мира,, сеоске заједнице, која
је вршила поделу земље и надгледање поседа. Иако је кметство укинуто,
његови резултати нису много ишли на руку сељацима па револуционарне
тензије нису умањене, упркос намери Александра II.

Током 1876
1876.. у Османском царству је избила побуна на Балкану. Руско
становништво је масовно стало на страну своје српске и бугарске браће, па
је Русија поново ушла у рат са Турском.
Турском. Улазак у рат је повећао тензије
између Русије и Аустроугарске
Аустроугарске,, која је такође имала територијалне
претензије на Балкану.[81] Током овог периода Русија је проширила своје
територије у средњој Азији,
Азији, која је била богата сировинама, као и у региону
језера.[82]
Каспијског језера.

Нихилизам

Око 1860
1860.. покрет познат под називом Нихилистички покрет се развио у
Русији. Многи руски либерали нису били задовољни празним говорима
интелигенције. Нихилисти су доводили у питање старе вредности и
бранили су независност појединаца.

Нихилисти су прво покушали да придобију аристократију. Када у томе нису

успели, окренули су се сељаштву. Њихова кампања „обраћање народу“
постала је позната под називом Народник покрет. Покрет се базирао на
идеји да обичан народ поседује способност да управља државом.[39]

Како је покрет Народник постајао све јачи, влада је брзо решила да га

искорени. Као одговор на реакцију владе, радикални огранак Народника је
тероризму.[39] Један за другим, важни чиновници су убијани.
прибегао тероризму.
Коначно, после неколико покушаја, Александар II је убијен 1881
1881,, истог
дана када је донео предлог да се позову представници како би се спровеле
нове реформе којима би се изашло у сусрет захтевима револуционара.

Аутократија и реакција под Александром III

 За разлику од свог оца, нови цар Александар III (1881—
1894) био је убеђени реакционар који је владао под
девизом: Самодржавље, православље и национализам,
девизом која је била на снази у време Николе I.[83]
Александар III, убеђени славофил, веровао је да Русија
може бити поштеђена хаоса уколико се одупре
субверзивним утицајима са запада, као што су штетне
Портрет цара идеологије (анархизам, социјализам, нихилизам). За
Александра III време његове владавине Русија је склопила савез са
(1886) Француском,,
Француском како би се заједничким снагама
супротставиле све моћнијој Немачкој
Немачкој..

Најмоћнији царев саветник је био Константин Победоносцев,

Победоносцев, тутор
Александра III и његовог сина Николе и члан Светог Синода од 1880
1880.. до
1895.. Учио је своје ученике да се боје слободе говора и да мрзе демократију,
1895
устав и парламентарни систем[84]. Под Победоносцевом, револуционари су
прогањани[85] и политика русификације је спровођена царством[86].

Николај II

Александра је наследио његов син Николај II

(1894
1894——1917
1917).
). Индустријска револуција, која је
имала све већег утицаја на прилике у Русији,
створила је снаге које ће коначно збацити Инцидент познат као
Крвава недеља
монархију. Либерални елементи међу
индустријским капиталистима и племством су
веровали у мирољубиве друштвене реформе и уставну монархију, коју би
формирале уставотворне демократе или Кадети како су се још називали.
Социјални револуционари су следили традиције Народника и тражили су
расподелу земље међу онима који су је у ствари обрађивали - сељацима.
Још једна радикална група је била Руска социјалдемократска радничка
партија, коју су чиниле присталице марксизма у Русији. Придобивши
подршку радикалних интелектуалаца и градске радничке класе, захтевали
су комплетну социјалну, економску и политичку револуцију.
Од 1903
1903.. партија је подељена на два крила: мењшевици или умерени, и
бољшевици,, који су били веома радикални. Мењшевици су веровали да ће
бољшевици
се руски социјализам развијати постепено мирним путем, и да царски
режим треба заменити демократском републиком у којој би социјалисти
сарађивали са либералним буржоаским партијама. Бољшевици под
вођством Владимира Лењина,
Лењина, захтевали су стварање мале елите
професионалних револуционара, подвргнутих строгој партијској
дисциплини, која би деловала као авангарда пролетеријата како би се
власт освојила на силу.[87]

Војни неуспех у Руско-јапанском рату ((1904

1904——1905
1905))
је био огроман ударац царском режиму.[88]
Јануара 1905, инцидент познат као "Крвава
"Крвава
недеља"" се одиграо када је отац Гапон повео
недеља
Октобарски манифест огромну масу народа на Зимски дворац у
којим су гарантоване
Петрограду како би цару поднели молбу. Када је
грађанске слободе и
успостављена светина стигла до палате, Козаци су отворили
скупштина паљбу на народ, убивши многе.[88] Руски народ је
био толико погођен масакром да је проглашен
генерални штрајк уз захтев за успостављање демократске републике. Ово је
означило почетак Руске револуције 1905.
1905. Совјети (већа радника) настају у
већини градова и ради управљања револуционарним активностима. Русија
је била парализована, влада је била очајна.

Октобра 1905, Николај је невољно издао чувени Октобарски манифест,

манифест,
којим је дозволио стварање народне Думе (законодавно тело) која је без
одлагања била сазвана.[88] Проширена су права на гласање и ни један
закон није могао да ступи на снагу без сагласности Думе. Група умерених је
овим била задовољена[88], али социјалисти су одбацили ове промене као
недовољне и покушали су да организују штрајкове. До краја 1905, било је
несугласица међу реформаторима, али царев положај је у том тренутку био
ојачан.

Руска револуција
Цар Николај је увео Русију у Први светски рат да заштитни Србију од
Аустроугарске. Августа 1914
1914.. пре завршетка мобилизације, руска војска је
ушла у Немачку како би француске трупе ослободила притиска.[89]
Међутим, слаба руска привреда, неефикасност и корупција у влади су неко
време били сакривени под окриљем јаког национализма. Велики део
становништва постаје огорчен због војних неуспеха и за то окривљује
власт.[88] Немачка контрола на Балтичком мору и Немачко-отоманска на
Црном мору одсекли су Русију од страних снабдевача и потенцијалних
тржишта.[88]

До средине 1915
1915.. рат је постао деморалишући. Резерве хране и горива су
понестајале, број жртава је био огроман, инфлација је расла. Избијају
штрајкови међу недовољно плаћеним радницима у фабрикама и међу
сељаштвом које тражи аграрне реформе. У међувремену, јавно неповерење
у режим се продубљује због гласина да полуписмени мистичар Грегориј
Распућин,, има велики политички утицај у влади. Његовим убиством
Распућин
крајем 1916
1916.. је окончан скандал, али није повраћен изгубљени углед
аутократије.[88]

Током 1916. побољшано је снабдевање руске војске. Руска војска се борила

против немачке, аустроугарске и турске војске на фронту дугом од
Балтичког мора до Кавказа и задржавала је скоро половину војних снага
Централних сила.

Велики штрајк је избио 3. марта 1917

1917.. у фабрици у Петрограду (бивши
Санкт Петербург).
Петербург). За недељу дана сви радници су престали са радом и
избијају уличне борбе. Када је цар распустио Думу и наредио штрајкачима
да се врате на посао, букнула је Фебруарска револуција.
револуција. Дума је одбила да
буде распуштена, штрајкачи одржавају разне састанке као протест режиму,
а војска је отворено стала на страну народа. Кроз неколико дана Дума је
поставила привремену владу, 1917. на челу са кнезом Георгијем Лавовим.
Лавовим.
Следећег дана цар је абдицирао. У међувремену, социјалисти у Петрограду
су формирали совјет (веће) радника и војника који ће им пружити моћ која
им је недостајала у Думи.

У јулу, председник привремене владе је смењен и на његово место долази

Александар Керенски,
Керенски, који је био напреднији од свог претходника али не и
довољно радикалан за бољшевике. Влада Керенског је обележила то време,
а марксистички совјети у Петрограду су проширили своју организацију
широм земље постављајући локалне совјете. Керенски је направио фаталну
грешку тиме што је наставио учешће Русије у рату, што је било изузетно
непопуларна политика међу народним масама.

Лењин се вратио у Русију из егзила у Швајцарској

Швајцарској,, уз помоћ Немачке која
се надала да ће свеопште неслагање приморати Русију да се повуче из рата.
Хиљаде сељака, радника и војника је узбуђено дочекало Лењина на
железничкој станици. После многих маневара иза сцене, совјети су се
домогли власти новембра 1917, и отерали Керенског и његову привремену
владу у егзил, у догађајима који ће постати познати као Октобарска
револуција..
револуција

Народна скупштина се састала у јануару 1918

1918,, и одбила да буде марионета
бољшевицима, па су је Лењинове трупе распустиле. Распуштањем
уставотворне скупштине уклоњени су сви трагови буржоаске демократије.
Пошто је уклонио умерену опозицију, Лењин потписује са Немачком,
Брест-литовски споразум (1918), којим Русија губи велики део
територије.[90]

Руски грађански рат

Војска контрареволуционара, која је најчешће називана Бела армија
почиње да се организује како би збацила бољшевике. Истовремено
савезници шаљу експедиционе трупе у Русију да подрже антикомунистичке
снаге. Савезници су се бојали да бољшевици не кују заверу са Немачком
због Брест-литовског споразума и надали су се да ће Бели покрет обновити
непријатељство према Немачкој. У јесен 1918
1918.. бољшевички режим се
нашао у незавидном положају. Био је у сукобу са бившим руским
савезницима и домаћим непријатељима, као и у повременом конфликту са
краткотрајним националистичким републикама у Белорусији и Украјини и
анархистичким силама.

Црвена армија и Чека (тајна полиција) спроводе терор како би уништили

све непријатеље револуције. Они нису имали подршку свих друштвених
елемената, па су морали да спроводе своју владавину силом за време
грађанског рата. До 1920
1920.. отпор Белог покрета је сломљен, све стране
војске евакуисане и успостављена је бољшевичка влада у Белорусији,
Украјини и на Кавказу, али по цену одржања старог модела аутократске
власти само у новом облику.

Како је Русија била заокупљена грађанским ратом, границе са Пољском

нису биле јасно одређене послератним Версајским миром.
миром. Пољско-
совјетски рат (1919—1921), који се завршио поразом Црвене армије,
утврдио је границе између Совјетске Русије и Пољске.[91] Поред територије
Пољске, Совјети су изгубили Финску, Молдавију и Прибалтичку обалу.

СССР

Настанак СССР

Историја Русије у периоду између 1922

1922.. и 1991
1991.. је у ствари историја Савеза
Совјетских Социјалистичких Република или историја Совјетског Савеза.
Савеза.
Овај савез који су на идеолошкој основи, децембра 1922. основали лидери
Руске Комунистичке партије[92] је често поистовећиван са Руским
царством. У то време, нова нација је укључивала четири конститутивне
републике: Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република,
Република, или
Руска СФСР, Украјинска ССР,
ССР, Белоруска ССР,
ССР, и Транскавкаска Совјетска
Федеративна Социјалистичка Република или Транскавкаска СФСР[93].

Устав, усвојен 1924, успоставио је федерални систем власти заснован на

совјетима који су постављени у селима, фабрикама и градовима у већим
областима. На врху ове пирамиде совјета у свакој републици је био све-
савезни Конгрес совјета. Иако је изгледало да конгрес спроводи суверену
власт, овим телом је управљала Комунистичка партија, коју је опет
контролисао Политбиро Централног комитета КПСС из Москве,
престонице Совјетског Савеза, као што је било и за време царева пре Петра
Великог.

Ратни комунизам и Нова економска политика

Период од консолидације бољшевичке револуције 1917. до 1921

1921.. је познат
комунизма..[94] Земља, индустрија, банке, железница и
као период ратног комунизма
бродски саобраћај су били у потпуности национализовани, а привреда је
ограничена. Убрзо се развила јака опозиција[94]. Сељаци су желели да
уновче своје производе и били су незадовољни што морају да предају
вишак производа влади. Суочен са сељачком опозицијом, Лењин је
започео стратегијско повлачење из ратног комунизма познато као Нова
економска политика (НЕП).[94] Сељаци су ослобођени пореза за продају
робе на велико и дозвољено им је да продају вишак производа на
отвореном тржишту. Трговина је подстакнута дозволом за приватну
продају на мало. Држава је и даље била одговорна за банкарство,
транспорт и тешку индустрију.
Иако су левичари Комунистичке партије критиковали богате сељаке или
кулаке који су остварили велики профит из НЕП-а, програм се показао као
изузетно користан и привреда је обновљена[94]. НЕП ће касније развити
1924..[94]
јаку опозицију у партији након Лењинове смрти почетком 1924

Промене у руском друштву

Док је руска привреда пролазила кроз процес трансформације, и

друштвени живот људи је такође претрпео драстичне промене. Од почетка
револуције, влада је покушала да ослаби патријархалну доминацију у
породици. Развод више није захтевао судски поступак[95], а како би се жене
ослободиле одговорности за рађање, побачај је озакоњен већ 1920.[96] Као
последица тога, еманципација жена је повећала потражњу за послом.
Девојке су биле подстакнуте да се образују и да граде каријеру у фабрици
или канцеларији. Отворени су државни вртићи за бригу о малој деци и
уложени су велики напори да центри друштвеног живота постану
образовне групе и групе за рекреацију, такозвани совјетски клубови.

Режим је напустио царску политику дискриминације националних мањина

у корист политике инкорпорирања више од двеста мањинских група у
живот Совјетског Савеза. Режим је такође проширио опсег медицинских
услуга. Спровођене су кампање против тифуса
тифуса,, колере и маларије
маларије,, број
доктора се повећао, а стопа смртности новорођенчади је убрзо опала док је
животни век продужен.

Влада је такође промовисала атеизам и материјализам

материјализам,, који су ударили
темеље марксистичкој теорији. Супротстављали су се организованој
религији, посебно у циљу сламања моћи Руске православне цркве, која је
била стуб старог царског режима и главна препрека друштвеним
променама. Многе верске вође су послате у интерне логоре за изгнанике.
Члановима партије је било забрањено да иду на богослужења. Систем
образовања је одвојен од Цркве. Веронаука је забрањена сем у кућном
образовању, а у школама је акценат стављан на атеизам.

Индустријализација

Период од 1929
1929.. до 1939
1939.. је немирно доба руске историје. То је период
масовне индустријализације и унутрашњих немира када је Јосиф Стаљин
успоставио скоро потпуну контролу над руским друштвом, будући да је
имао неограничену моћ коју нису имали ни најамбициознији цареви.
Након Лењинове смрти Стаљин се борио за власт над Совјетским Савезом
са својим ривалима у Политбироу, а посебно са Лавом Троцким.
Троцким. До 1928
1928,,
када су сви троцкисти или прогнани или остали без моћи, Стаљин је био
спреман да почне са спровођењем радикалног програма
индустријализације[97].

Стаљин је 1928. изнео предлог првог Петогодишњег плана..[94]

плана
Изузимајући НЕП (Нова економска политика) који је осмислио Лењин, ово
је био први међу бројним плановима који су спроведени у циљу брзе
акумулације капитала кроз изградњу тешке индустрије, колективизацију
пољопривредне производње и рестриктивну политику производње робе
широке потрошње[94]. По први пут у историји, привреда једне земље је у
потпуности била контролисана од стране владе.

Као део плана, влада је преузела контролу над државном пољопривредом и

колективним фармама (колхозима ).[98] Фебруарским декретом 1930
(колхозима). 1930,, око
милион "кулака
"кулака““ је протерано са својих поседа. Многи сељаци су се
супротставили режиму. Често су, суочени са губитком земље, убијали своју
стоку. У појединим крајевима су се побунили, али су малобројни сељаци
названи „кулаци“ од стране власти, били погубљени[99]. Комбинација
лошег времена, дефицита на насилно успостављеним колективним
фармама и масовна конфискација добара, довели су до појаве глади[98], од
чега је умрло неколико милиона сељака, већином у Украјини и Кубању[98].
Лоши услови на селу су навели милионе очајних сељака да оду у градове,
чиме су допринели развоју индустријализације и повећали у знатној мери
руску урбану популацију за само пар година.

План је донео значајне резултате и у другим доменима, не само у

пољопривреди. Русија, у многим аспектима најсиромашнија земља у
Европи у време Бољшевичке револуције, сада се индустријализовала
невероватном брзином, превазилазећи немачку индустријализацију у
деветнаестом веку и јапанску током раног 20. века. Совјетске власти су
1932.. тврдиле да је индустријски учинак повећан за 334 процента током
1932
1914,, а 1937
1914 1937.. да је током 1932. увећан за додатних 180 процента. Штавише,
преживљавање Русије уочи предстојеће нацистичке навале било је
омогућено производним капацитетом који је био резултат
индустријализације.

Док је Петогодишњи план спровођен, Стаљин је успостављао своју личну

моћ. Састављена је тајна полиција НКВД,
НКВД, од десетина хиљада совјетских
грађана, како би спроводила хапшења, депортацију или егзекуцију. Шест
чланова Политбироа из 1920, који су надживели Лењина, нестали су у
Стаљиновим чисткама. Стари бољшевици који су били одани другови
Лењину, високи чиновници Црвене армије и индустријски директори су
чисткама..[100] Чистке у осталим совјетским
ликвидирани у великим чисткама
републикама су допринеле централизовању моћи у Совјетском Савезу.

Стаљинове репресалије су довеле до стварања система интерног егзила,

знатно већих димензија од оних које су у прошлости стварали цареви.
Драконске казне су уведене и многи грађани су били осуђивани за
измишљене злочине, саботажу и шпијунажу. Посао који су обављали
осуђеници који су радили у радним логорима у оквиру гулаг
гулаг-система,
-система,
постао је значајна компонента индустријализацијског учинка, посебно у
Сибиру[101]
[101][102]
[102]
. Сматра се да је око 18 милиона људи прошло кроз систем
Гулага и да је још око 15 милиона других било послато на принудни
рад[103].

Совјетски Савез у међународним односима

Совјетски Савез је осетио велику претњу доласком на власт у Немачкој

антикомунистичких снага, предвођених Хитлером
Хитлером.. Та претња је постала
реална када је Хитлер јавно прокламовао план Продора на исток као једног
Лебенсраум.[104] До 1939
од главних циљева његове стратегије Лебенсраум. 1939.. Совјетски
Савез је био значајан противник нацистичкој Немачкој, подржавајући
републиканце у Шпанији који су се борили против немачких и
италијанских трупа.[105]
[105][106]
[106] Током 1938
1938.. и 1939. Совјетски Савез је водио
веома успешан рат против Јапана на Руском далеком истоку који је
завршен потписивањем пакта о међусобном не нападању који је остао на
1945..[107]
снази све до августа 1945 [107][108]
[108]

Међутим, 1938. Немачка је потписала Минхенски споразум са Западним

силама и заједно са Пољском поделила Чехословачку
Чехословачку.. Из страха од напада
Немачке, совјетска влада је започела дипломатске маневре, након што је
Пољска одбила да учествује у заједничкој безбедности, па је Совјетски
Савез склопио споразум Рибентроп-Молотов - пакт о ненападању са
Немачком.[109] Овим споразумом су нормализовани међусобни односи две
земље и настављена је њихова међусобна трговина.[110]

Други светски рат

Седамнаест дана након почетка Немачке инвазије на Пољску,

Пољску, када је
немачка војска била на 150 km од совјетске границе, совјетска војска је
окупирала источне делове Пољске насељене углавном Украјинцима и
Белорусима[111]
[111][112]
[112]
. Након пропалих преговора око размене територије,
која је совјетима била неопходна ради боље одбране Лењинграда
Лењинграда,,
Совјетски Савез је започео рат са Финском, познат као Зимски рат (1939—
1940). Тај рат су добили уз велике губитке али су ипак приморали Финску
 земљоуза.[113]
на потписивање мира, којим су добили део Карелијског земљоуза. [113][114]
[114]
У
лето 1940
1940.. су Румунију ултиматумом присилили да им преда Бесарабију и
Северну Буковину.
Буковину. Истовремено су извршили окупацију до тада
независних Прибалтичких држава, Летоније,,
Летоније Литваније и
Естоније.[115]
Естоније. [115][116]
[116][117]
[117]

Обе стране су се припремале за рат, упркос Стаљиновим настојањима да тај

рат са Немачком избегне,[118]
[118][119]
[119]
она објављује рат Совјетском Савезу и
прелази границу 22. јуна 1941
1941.. До краја новембра, немачка војска је заузела
Украјину, започела Лељинградску опсаду,
опсаду, и претила да заузме и саму
Москву.[120]
престоницу, Москву. [120][121]
[121][122]
[122]
Упркос чињеници да је Совјетски Савез
децембра 1941. покренуо успешну контраофанзиву којом су Немце одбили
од Москве, Немци су се реорганизовали и током наредне године су
усмерили главнину својих снага на југоисток, у циљу избијања на Волгу и
Кавказ.. Совјетске победе у Стаљинградској и Курској бици су се показала
Кавказ
одлучујућим и промениле су ток читавог рата. После ових пораза Немачка
није била у стању да води офанзивни рат па је иницијатива прешла на
страну Совјетског Савеза коју ће он задржати све до краја рата.[123] До краја
1943,, Црвена армија је разбила немачку опсаду Лењинграда, повратила
1943
велики део Украјине и Западне Русије и прешла у Белорусију.[124]До краја
1944,, фронт је померен са совјетских граница из 1939
1944 1939.. у источну Европу. Са
знатно надмоћнијим трупама, совјетске снаге су ушле у источну Немачку и
1945.[125] Тиме је рат против Немачке окончан у
заузеле Берлин маја 1945.
корист Совјетског Савеза.

Као део споразума потписаног на Јалти

Јалти,, три месеца након дана победе
трупе Совјетског Савеза су извршиле успешну инвазију на Манџурију
Манџурију,, чиме
су окончали своје чешће у рату.[126]

Иако је Совјетски Савез из Другог светског рата изашао као победник,

привреда је разорена, а током рата је погинуло 27 милиона Совјета.[127] Око
1 700 градова и око 70.000 насеља је уништено.[128] Тринаест милиона
совјетских грађана је било жртва репресивне политике Немачке и њених
савезника на окупираној територији.[129]
[129][130]
[130]
Специјални немачки
 Ајнсацкомандо, балтички и украјински
колаборатори су учествовали у геноциду
совјетских Јевреја. Румунске јединице су
учествовале у геноциду над Јеврејима у области
Одесе. За време опсаде, Лењинград је изгубио 27%
Изгладнели совјетски
војници у популације, а Псков и Новгород су изгубили
заробљеничком логору петину становништва. Велики број руског
становништва у Карелији је настрадао у финским
концентрационим логорима. Окупиране територије су претрпеле велика
пустошења од стране Немачке, депортовање у радне логоре, али су и Руси
при повлачењу примењивали тактику пустошења.[131] Као последица тога,
милиони људи на окупираним територијама су умрли од глади и
недостатка елементарне медицинске помоћи. Око 3,5 милиона совјетских
ратних заробљеника (од 5,5 милиона) је умрло у немачким
логорима.[132]
[132][133]
[133][134]
[134]

Хладни рат

Сарадња савезника је извојевала победу у рату и

требало је да буде основа послератне
реконструкције и безбедности. Међутим,
конфликт између Совјетског Савеза и САД, познат
као Хладни рат је доминирао на међународној
Берлински зид - симбол
сцени у послератном периоду као сукоб
Хладног рата.
идеологија.

Хладни рат је произашао из сукоба Стаљина и америчког председника

Харија Трумана око будућности источне Европе за време Потсдамске
1945.[135] За време претходних 150 година Русија је
конференције лета 1945.
претрпела три разорна напада за време Наполеонских ратова и за време
Првог и Другог светског рата, па је Стаљинов циљ био да успостави тампон
зону од земаља између Немачке и Совјетског Савеза[136]. Труман је
оптужио Стаљина да је издао Јалтски споразум.
споразум. Како је источна Европа
била под окупацијом Црвене армије, Стаљин је добијао на времену док је
његов пројекат атомске бомбе полако и сигурно напредовао[137]
[137][138]
[138]
.

Априла 1949
1949.. САД су спонзорисале Северно-атлантски пакт (НАТО), пакт о
међусобној заштити по ком је већина западних земаља обавезала да
оружани напад против једне од њих, сматра нападом на све. Совјетски
Савез је основао источни еквивалент НАТО-у 1955
1955,, назван Варшавски
пакт.[139]
пакт. [139][140]
[140][141]
[141]
Подела Европе на западни и совјетски блок је касније
попримила глобални карактер, нарочито после 1949, када је окончан
нуклеарни монопол САД тестирањем совјетске бомбе РДС-1 и доласком на
власт Комунистичке партије Кине у Народној Републици Кини.
Кини.

Најважнији циљеви совјетске иностране политике су били одржавање и

повећање националне безбедности и одржање превласти над Источном
Европом. Совјетски Савез је одржао своју доминацију у Варшавском пакту
1956,,[142] Прашко пролеће у
тако што је угушио Мађарску револуцију 1956
Чехословачкој 1968, и подржао гушење Покрета солидарности у Пољској
почетком осамдесетих година. Совјетски Савез се супротстављао
Сједињеним Америчким Државама у бројним заступничким ратовима
широм света, међу којима су највећи били Корејски и Вијетнамски рат.
рат.

Како је Совјетски Савез наставио да одржава чврсту контролу над својим

доменом утицаја у источној Европи, Хладни рат се кретао ка делимичном
смиривању, а ситуација се компликовала у смислу да више нису постојале
само две јасно раздвојене супротстављене стране седамдесетих година.
Мање моћне земље су имале више простора да утврде своју независност, и
две суперсиле су делимично биле у стању да препознају заједнички интерес
у покушају да се контролише даље проширење и множење нуклеарног
наоружања, споразумима попут САЛТ I,
I, САЛТ II и Антибалистичког
ракетног споразума.
споразума.
Руско-амерички односи су се погоршали након совјетске инвазије на
Авганистан 1979
1979.. и америчких председничких избора 1980
1980.. на којима је
изабран Роналд Реган,
Реган, убеђени антикомуниста, али си побољшани када је
Совјетски блок почео да се распада крајем осамдесетих. Распадом
Совјетског Савеза 1991, Русија је изгубила статус велесиле који је стекла у
Другом светском рату.

Хрушчов и Брежњев

У борби за власт која је уследила након Стаљинове смрти 1953

1953,, његови
најближи следбеници су изгубили. Никита Хрушчов је учврстио свој
положај говором на двадесетом конгресу Комунистичке партије Совјетског
Савеза 1956
1956.. у коме је изложио Стаљинова зверства и оптужио га да је
промовисао култ личности.
личности. Како су делови његовог говора постали јавни,
Хрушчов је убрзо почео са спровођењем бројних реформи. Оставивши по
страни Стаљинов нагласак на тешкој индустрији, повећао је производњу
робе широке потрошње и стамбену градњу и подстицао пољопривредну
производњу. Нова политика је побољшала животни стандард, мада су се
проблеми несташице кућних уређаја, одеће и сличног погоршати у
наредним годинама. Правни систем, мада још увек под потпуном
контролом Комунистичке партије, заменио је полицијски терор па су
интелектуалци имали више слободе него раније.

Хрушчов је избачен из Централног комитета Комунистичке партије 1964

1964,,
због оптужбе да је одговоран за Кубанску ракетну кризу и продубљивање
Кинеско-совјетских проблема.
проблема. Након кратког периода заједничког вођства,
ветеран бирократа Леонид Брежњев,
Брежњев, преузео је Хрушчовљево место.

И поред Хрушчовљевих напора око економског планирања, економски

систем је остао зависан од централних планова сачињених без помена
тржишног механизма. Као развијеној индустријској земљи, Совјетском
Савезу је било све теже и теже да одржи високе стопе раста у
индустријском сектору које је уживао у пређашњим годинама. Била су
потребна све већа улагања и све већи број радника, али ово је било тешко
постићи, делимично због новог нагласка на производњи робе широке
потрошње. Иако су циљеви петогодишњих планова били мањи од оних
ранијих, циљеви су бивали у великој мери непостигнути. Пољопривредни
развој је и даље био у великом заостатку у годинама под Брежњевом.

Иако су поједини апарати и друга добра постајали приступачнији током

шездесетих и седамдесетих година, побољшања у покућству и исхрани нису
била довољна. Расле су потрошачке потребе и самим тиме и оскудице у
потрошачким добрима својствена нетржишном систему цена, ситне крађе
државног власништва и раст црног тржишта. Али, насупрот
револуционарном духу који је прожимао рађање Совјетског Савеза,
преовладавајуће расположење у време смрти Брежњева 1982
1982.. године је
била тежња за променама.

Током година у којима су се на власти налазили Хрушчов и Брежњев, наука

и индустрија су доживели процват. Изграђена је прва нуклеарна електрана
у свету, која је пуштена у рад 1954
1954.. године у близини града Обнинска
Обнинска..
Завршена је Бајкалско-амурска магистрала која је повезала Руски далеки
исток са остатком земље.

Совјетски свемирски програм, који је водио Сергеј Павлович Корољов је

био изузетно успешан. Први вештачки сателит,
сателит, Спутњик је лансиран у
1957.[143] Јуриј Гагарин је 12. априла 1961
свемир 4. октобра 1957. 1961.. постао први
човек који је путовао у свемир, совјетским свемирским бродом Восток
1.[144] Међу успехе Совјетског Савеза у освјању свемира се убрајају и
снимање првог снимка тамне стране месеца, слање прве жене Валентине
Терешкове у свемир, први боравак човека у отвореном свемиру који је
извео Алексеј Леонов и лансирање прве свемирске станице, Саљут 1 која је
1986.. замењена свемирском станицом Мир.
1986 Мир.

Распад СССР
Увод у распад Совјетског Савеза су обележила два процеса: све видљивији
распад совјетске економске структуре и покушаји заустављања даљег
распада, а све у циљу враћања на пређашње стање. Након брзог смењивања
Јурија Андропова и Константина Черњенка,
Черњенка, две значајне личности још из
времена власти Брежњева, Михаил Горбачов је начинио значајне промене
у привреди и партијском вођству. Његова политика гласности је
дозволила слободно информисање јавности након деценија репресије од
стране владе, дала је могућност медијима да скрену пажњу јавности на
бројне социјалне проблеме. Током таласа револуција који је почев од 1989
1989..
захватио Централну и источну Европу СССР је изгубио готово све своје
спољашње савезнике. Гласност је дозволила да национално незадовољство
које је постојало у другим републикама избије на површину. Балтичке
републике, Грузија и Молдавија су захтевале већу аутономију са чим се
Москва није слагала. Горбачов није успео да реши оне најважније
проблеме. Несташица горива и природног гаса, рат у Авганистану,
Авганистану,
застарела индустрија и системска корупција су били највећи проблеми које
совјетска планска привреда није успела да превазиђе, па је влада и
одустала од њеног даљег спровођења. Дошло је до несташица готово свих
производа па је становништво морало да чека у редовима за оне
најосновније намирнице.

Због доминантне позиције Руса у Совјетском Савезу, скоро да нико није

правио велику разлику између Русије и Совјетског Савеза све до пред крај
осамдесетих. Међутим, чињеница да су Руси доминирали совјетским
режимом не значи да је Руска република обавезно профитирала од овог
савеза. У Совјетском Савезу, Русији су недостајали чак и најбезазленији
инструменти државности, које су друге републике поседовале, као што је
сопствени огранак Комунистичке партије, КГБ
КГБ,, савет трговинске уније,
академија наука, и сличне институције на републичком нивоу.[145] Разог за
ово је био у томе што кад би ове организације имале огранке у Руској
републици, ови огранци би били по моћи конкуренција оним
институцијама на савезном нивоу.
Током касних осамдесетих година, Горбачов је потценио значај Руске
Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. Руске патриоте почеле
су да указују да се новац из Русије одлива у друге републике, нарочито када
је у питању нафта. Појавили су се захтеви да Русија успостави сопствене
институције. Ти руски захтеви су постајали све гласнији крајем
осамдесетих година, тако да је дошло до тензије између оних који су били
за руску превласт у совјетској држави, с једне стране, и оних који су били за
независну Русију.

Ове тензије су се заоштриле у личној борби за власт између Горбачова и

Јељцина..[146] Овај стари партијски кадар, без икаквих веза са
Бориса Јељцина
дисидентским круговима, притиснут унионистичком политиком
Горбачова, потражио је алтернативни политички програм како би могао да
угрози Горбачова. Почео је себе да представља као руског националисту и
преданог демократу. Успео је да добије изборе за председавајућег Врховног
совјета Русије у мају 1990, а то је значило да је Јељцин постао први руски
директно изабрани председник.[147] Следећег месеца Јељцин је руским
законима дао предност у односу на совјетске и успоставио је контролу над
две трећине укупног буџета. Совјетски покушај пуча и смене Горбачова,
који су организовали припадници тврде линије комуниста, заустављен је уз
Јељцинову помоћ. Пучисти су намеравали да очувају партију и Савез али су
само убрзали крај и једног и другог.

1991.[148] Коначни чин

Совјетски Савез се званично распао 25. децембра 1991.
преласка моћи од Совјетског Савеза на Русију био је Горбачовљева предаја
актовки Јељцину, у којима су биле шифре за лансирање совјетског
нуклеарног наоружања. Руска федерација званично почиње да постоји од
26. децембра 1991.[148]

Руска Федерација
Иако је Јељцин дошао на власт на таласу народног оптимизма, није успео
да очува ту своју популарност након потписивања економских реформи по
принципу шок терапије,
терапије, које је предложио Јегор Гајдар,
Гајдар, а која је
подразумевала крај контроле цена на тржишту из ере старијег Совјетског
Савеза, драстична смањења државних трошкова и отворену спољну
трговину у раним деведесетим. Реформа је у тренутку уништила животни
стандард већине становништва, посебно група које су уживале благодети
контроле цена и плата, субвенција и расподеле јавног власништва. У
деведесетим годинама 20. века, Русија је прошла кроз економски пад
озбиљнији него онај у Сједињеним Америчким Државама и Немачкој шест
депресије.[149]
деценија раније за време Велике депресије.

До средине деведесетих, Русија је имала систем вишестраначке изборне

политике. Било је тешко успоставити репрезентативну владу због два
структурна проблема: борбе председника са парламентом и анархистичког
партијског система. Иако су у иностранству Јељцина тапшали по рамену
јер се представио као демократа који ће ослабити Горбачова, његово
поимање председништва је било изузетно аутократско. Или је сам обављао
дужност премијера, (до јуна 1992
1992)) или је именовао човека по свом избору,
без обзира на мишљење парламента.

У међувремену, велики број малих партија и њихова аверзија према

склапању савеза оставили су законодавство у хаосу. Од 1993
1993,, Јељцинов
прекид добрих односа са вођством парламента је довео до Руске уставне
кризе септембра и октобра 1993. Криза је достигла врхунац 3. октобра,
октобра, када
је Јељцин одабрао радикално решење како би разрешио расправу са
парламентом: позвао је тенкове да оспу паљбу на Бели дом,
дом, потукавши
тако своје противнике. Како је Јељцин предузео неуставне мере у
распуштању парламента, Русија никад није била тако близу озбиљном
грађанском сукобу, још од револуције 1917
1917.. Јељцин је тада имао пуну
слободу да наметне устав, који је одобрен референдумом децембра 1993.
Избори у децембру су донели велики добитак комунистима и
националистима, одражавајући све веће народно разочарање подстакнуто
слабим резултатима неолибералних економских реформи.
Економске реформе су такође консолидовале полу-криминалну олигархију
са коренима у старом совјетском систему. По савету западних влада,
Светске банке и Међународног монетарног фонда,
фонда, Русија је отпочела
највећу и најбржу приватизацију коју је свет икада видео. За пола деценије,
малопродаја, трговина, службе и мала индустрија су били у приватном
власништву. Већину великих предузећа су добили њихови стари менаџери,
стварајући нову богаташку руску олигархију која је била у савезу са
мафијом или са западним инвеститорима.[150] Као резултат свега,
инфлација и незапосленост је многе раднике гурнула у сиромаштво,
проституцију или криминал. У међувремену, централна влада је изгубила
контролу над локалним властима, бирократијом и економским феудима, а
царинска такса је доживела колапс. И даље у великој депресији све до
средине деведесетих, руска привреда је била тешко погођена и
финансијским крахом 1998
1998..

Повратак на управљану привреду је тада изгледао скоро немогућ. Руска

привреда се почела опорављати од 1999
1999,, захваљујући великом порасту цене
сирове нафте у свету. То је довело до пораста тражње природног гаса чији
је Русија далеко највећи извозник.

После финансијске кризе 1998, Јељцин се нашао

на заласку своје политичке каријере. Само
неколико минута пре првог дана 2000
2000,, Јељцин је
изненадио јавност својом оставком, остављајући
власт у рукама мало познатог премијера Дмитриј Медведев
Владимира Путина,
Путина, бившег службеника КГБ и (лево) са Владимиром
председника Федералне службе безбедности,
безбедности, Путином (десно)

агенције која је у пост-совјетској Русији наследила

КГБ.[151] Током 2000, нови председник је лако победио свога противника
на председничким изборима 26. марта.
марта. Путин је угушио побуну Чечена,
Чечена,
иако се дешава спорадично насиље широм северног Кавказа. Високе цене
нафте и слаба почетна вредност домаће валуте, које су пратиле све већа
домаћа потражња, потрошња и инвестиције су помогле расту економије
девет узастопних година, што је поправило руски стандард и повећало
утицај Русије на међународној сцени. Иако су многе реформе током
Путиновог председништва оцењене од западних земаља као
недемократске, Путиново вођство у повратку реда, стабилности и напретка
донели су му велику популарност у Русији. Поново је изабран 2004. са 71%
гласова, а његови странка је добила на парламентарним изборима, уз
присуство међународних и домаћих посматрача.[152]

На изборима одржаним 2008

2008.. за председника је изабран Дмитриј
Медведев бивши председник Гаспрома
Гаспрома,, а Путин је од тада почео да обавља
функцију премијера. Русија је 2008. водила успешан краткотрајан рат
против Грузије чији је резултат потврдио де факто независност Јужне
Осетије и Абхазије
Абхазије..

Види још
Политика Русије
Привреда Русије
Руска колонизација Америке
Списак познатих Руса
Руска православна црква
Руско царство

Референце
1. „Kievan Rus' and Mongol Periods” (https://web.archive.org/web/20070927230631/htt
p://www.shsu.edu/~his_ncp/Kievan.html).. Sam Houston State University.
p://www.shsu.edu/~his_ncp/Kievan.html) University. Архивирано
из оригинала (http://www.shsu.edu/~his_ncp/Kievan.html) 27. 9. 2007. г.
г.
Приступљено 20. 7. 2007.
2007.
2. Curtis 1998

3. Walkin, Jacob (1962). The Rise of Democracy in Pre-revolutionary Russia: Political

and Social Institutions Under the Last Three Czars (https://books.google.com/books?i
d=3_oZAAAAIAAJ).. Praeger.
d=3_oZAAAAIAAJ)
4. CIAO - Atlas - Russia (http://www.ciaonet.org/atlas/countries/ru_data_loc.html#a0)
(http://www.ciaonet.org/atlas/countries/ru_data_loc.html#a0),,
Приступљено 8. 4. 2013.
 5. Filtzer 1994
6. Zubok 2009,
2009, стр. 1893.
7. Belinskij, Andrej (март/април 1999). H. Härke. „The 'Princess' of Ipatovo”.
Archeology.. 52 (2).
Archeology
8. Drews 2004,
2004, стр. 50.
9. Dr. Ludmila Koryakova, "Sintashta-Arkaim
"Sintashta-Arkaim Culture (http://www.csen.org/koryakova2/K
orya.Sin.Ark.html) Архивирано (https://web.archive.org/web/20190228104055/http://
www.csen.org/koryakova2/Korya.Sin.Ark.html) на сајту Wayback Machine (28.
фебруар 2019)" The Center for the Study of the Eurasian Nomads (CSEN).
Прибављено 20. јула 2007.
10. 1998 NOVA documentary: "Ice Mummies: Siberian Ice Maiden" (http://www.pbs.org/w
gbh/nova/transcripts/2517siberian.html) транскрипт.
11. Jacobson 1995,
1995, стр. 38–.
12. Tsetskhladze 1998,
1998, стр. 48–.
13. Turchin 2003,
2003, стр. 185–186.
14. Christian 1998,
1998, стр. 286–288.
15. Róna-Tas, András (1999). Hungarians and Europe in the Early Middle Ages: An
Introduction to Early Hungarian History.
History. Central European University Press. стр. 257.
ISBN 978-963-9116-48-1
978-963-9116-48-1..
16. Frank & Leaman 1997,
1997, стр. 196
17. Barford 2001,
2001, стр. 15–16.
18. Christian 1998,
1998, стр. 6–7.
19. Paszkiewicz 1963,
1963, стр. 262.
20. McKitterick 1995,
1995, стр. 497.
21. Aleksandr Lʹvovich Mongaĭt, Archeology in the U.S.S.R.,
U.S.S.R., -{Foreign Languages
Publishing House}. 1959. стр. 335.
22. Погледати, као пример, Viking (Varangian) Oleg (http://www.britannica.com/eb/articl
e-9057004/Oleg) и Viking (Varangian) Rurik (http://www.britannica.com/eb/article-906
4445/Rurik) у Енциклопедији Британика.
Британика.
23. Obolensky 1994b,
1994b, стр. 42.
24. Thompson & Johnson 1937,
1937, стр. 268.
25. Christian 1998,
1998, стр. 343.
26. Particularly among the aristocracy. Погледати World History (http://history-world.org/
BYZ4.htm) Архивирано (https://web.archive.org/web/20070718120101/http://history-
world.org/BYZ4.htm) на сајту Wayback Machine (18. јул 2007). Прибављено 22.
јула 2007.
27. Obolensky 1994,
1994, стр. 13.
28. Погледати The Christianisation of Russia (http://www.dur.ac.uk/a.k.harrington/christi
n.html) Архивирано (https://web.archive.org/web/20070727221316/http://www.dur.ac.
uk/a.k.harrington/christin.html) на сајту Wayback Machine (27. јул 2007), крштење
Владимира I и становништва Кијева, описано у The Russian Primary Chronicle.
Chronicle.
29. Smith 1996,
1996, стр. 2 (https://archive.org/details/reformingrussian0000smit/page/2)
(https://archive.org/details/reformingrussian0000smit/page/2)–3
–3
30. P. N. Fedosejev, The Comparative Historical Method in Soviet Mediaeval Studies,
Studies, -
{USSR Academy of Sciences}. 1979. стр. 90.
31. Russell 2003,
2003, стр. 13.
32. Hamm 1993

33. Nicole 2001.

2001.
34. Nossov 2007,
2007, стр. 48.
35. Martin 1995,
1995, стр. 139.
36. Piero Scaruffi, A Time-line of the Mongols (http://www.scaruffi.com/politics/mongols.ht
ml),, 1999. Прибављено 21. јула 2007.
ml)
37. The Destruction of Kiev (https://tspace.library.utoronto.ca/citd/RussianHeritage/4.PEA
S/4.L/12.III.5.html) Архивирано (https://web.archive.org/web/20110427075859/http
s://tspace.library.utoronto.ca/citd/RussianHeritage/4.PEAS/4.L/12.III.5.html) на сајту
Wayback Machine (27. април 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
38. Jennifer Mills, The Hanseatic League in the Eastern Baltic (http://www.conflicts.rem3
3.com/images/The%20Baltic%20States/hansa_ost.htm),, мај 1998. Прибављено 21.
3.com/images/The%20Baltic%20States/hansa_ost.htm)
јула 2007.
39. Curtis 1998.
1998.
40. Laet 2005,
2005, стр. 196
41. The Battle of Kulikovo (8 September 1380) (http://www.fanaticus.org/DBA/battles/Kuli
kovo/index.html) Архивирано (https://web.archive.org/web/20070607151328/http://w
ww.fanaticus.org/DBA/battles/Kulikovo/index.html) на сајту Wayback Machine (7. јун
2007). Прибављено 2. јула 2007.
42. „History of the Mongols” (http://www.historyworld.net/wrldhis/PlainTextHistories.asp?hi
storyid=aa76).. History World.
storyid=aa76) World. Приступљено 26. 7. 2007.
2007.
43. Ivan III (http://www.britannica.com/eb/article-3598)
(http://www.britannica.com/eb/article-3598),, Encyclopædia Britannica.
Britannica. 2007
44. Perrie & Suny 2006.
2006.
45. See eg. Easten Orthodoxy (http://www.britannica.com/ebc/article-60463)
(http://www.britannica.com/ebc/article-60463),,
Encyclopædia Britannica. 2007. Encyclopædia Britannica Online.
46. The Tatar Khanate of Crimea (http://www.allempires.com/article/index.php?q=The_Cri
mean_Khanate) Архивирано (https://web.archive.org/web/20160323101012/http://ww
w.allempires.com/article/index.php?q=The_Crimean_Khanate) на сајту Wayback
Machine (23. март 2016), Приступљено 8. 4. 2013.
47. Zenkovsky, Serge A. (1957). „The Russian Church Schism: Its Background and
Repercussions” (http://links.jstor.org/sici?sici=0036-0341(195710)16%3A4%3C37%3
ATRCSIB%3E2.0.CO;2-P).. Russian Review.
ATRCSIB%3E2.0.CO;2-P) Review. 16 (4): 37—58. JSTOR 125748 (https://
www.jstor.org/stable/125748).. doi
www.jstor.org/stable/125748) doi::10.2307/125748 (https://doi.org/10.2307%2F12574
8).. Приступљено 23. 7. 2007.
8) 2007.
48. Skrynnikov 2001,
2001, стр. 58.
49. Urban, William. „THE ORIGIN OF THE LIVONIAN WAR, 1558” (https://web.archive.or
g/web/20120808094814/http://www.lituanus.org/1983_3/83_3_02.htm).. LITHUANIAN
g/web/20120808094814/http://www.lituanus.org/1983_3/83_3_02.htm)
QUARTERLY JOURNAL OF ARTS AND SCIENCES.
SCIENCES. Архивирано из оригинала (htt
p://www.lituanus.org/1983_3/83_3_02.htm) 08. 08. 2012. г.
г. Приступљено
23. 7. 2007.
2007.
50. Martin 1995,
1995, стр. 395.
51. Siberian Chronicles, Строгановская Сибирская Летопись. изд. Спаским, СПб, 1821

52. Skrynnikov 2001,

2001, стр. 142–173.
53. Robert I. Frost The Northern Wars: 1558-1721 (Longman, 2000), pp. 26–27
54. Moscow - Historical background (http://www.economist.com/cities/printStory.cfm?obj_i
d=9141603&city_id=MCW),, Приступљено 8. 4. 2013.
d=9141603&city_id=MCW)
55. Skrynnikov 2001,
2001, стр. 222–223.
56. Chester S. L. Dunning (2001). Russia's First Civil War: The Time of Troubles and the
Founding of the Romanov Dynasty.
Dynasty. Penn State Press. стр. 433—434. ISBN 978-0-
271-02074-7..
271-02074-7
57. Muscovy (http://countrystudies.us/russia/3.htm)
(http://countrystudies.us/russia/3.htm),, excerpted from Glenn E. Curtis (ed.),
Russia: A Country Study,
Study, Department of the Army. The Wendell H. Ford Government
Publications Act of 1998: Hearings Before the Committee on Rules and
Administration, United States Senate, One Hundred Fifth Congress, Second Session,
on S. 2288 ... Oversight of the Production, Procurement, Dissemination, and
Permanent Public Access of the Government's Publications, July 29; September 16,
1998.. U.S. Government Printing Office. 1998. ISBN 978-0-16-061212-1
1998 978-0-16-061212-1..
58. Borisenkov, E.; Pasetski, V. (1988). The thousand-year annals of the extreme
meteorological phenomena.
phenomena. Мысль. стр. 190. ISBN 978-5-244-00212-6
978-5-244-00212-6..
59. George Vernadsky, "A History of Russia", Volume 5, Yale University Press, (1969).
Russian translation (http://www.spsl.nsc.ru/history/vernad/vol5/vgv522.htm#vgv522no
te35),, Приступљено 8. 4. 2013.
te35)
60. Mikolaj Marchocki "Historia Wojny Moskiewskiej", ch. "Slaughter in the capital",
Russian translation (http://www.vostlit.info/Texts/rus8/Marchockij/pred.phtml?id=902)
(http://www.vostlit.info/Texts/rus8/Marchockij/pred.phtml?id=902),,
Приступљено 8. 4. 2013.
61. Sergey Solovyov. History of Russia...Vol. 8, pp. 847

62. Dunning 2001,

2001, стр. 434
63. Shubin 2009,
2009, стр. 210–212.
64. Skocpol 1988

65. Kotilaine & Poe 2004,

2004, стр. 264
66. (језик: руски) Moscow Uprising of 1682 (http://militera.lib.ru/common/solovyev1/13_0
3.html) in the History of Russia of Sergey Solovyov
67. Milov L.V. «Russian peasant and features of the Russian historical process», the
research of Russian economic history of XV-XVIIIth centuries. (http://bookz.ru/author
s/milov-lv/milovlv01/1-milovlv01.html) Архивирано (https://web.archive.org/web/2009
0418120252/http://bookz.ru/authors/milov-lv/milovlv01/1-milovlv01.html) на сајту
Wayback Machine (18. април 2009), Приступљено 8. 4. 2013.
68. His aim was to establish a Russian foothold on the Black Sea by taking the town of
Azov.. See Lord Kinross, The Ottoman Centuries: The Rise and Fall of the Turkish
Azov
Empire,, Perennial. Kinross, Patrick Balfour Baron (1979). The Ottoman Centuries:
Empire
The Rise and Fall of the Turkish Empire.
Empire. Harper Collins. стр. 353. ISBN 978-0-688-
03093-3..
03093-3
69. Emelyan Ivanovich Pugachev Biography (http://www.bookrags.com/biography/emelya
n-ivanovich-pugachev/) in the Encyclopedia of World Biography.
Biography.
70. „History” (https://web.archive.org/web/20100121024544/http://www.parallelsixty.com/h
istory-russia.shtml).. Parallel 60.
istory-russia.shtml) 60. Архивирано из оригинала (http://www.parallelsixty.c
om/history-russia.shtml) 21. 1. 2010. г.
г. Приступљено 23. 7. 2007.
2007.
71. According to Brockhaus and Efron Encyclopedic Dictionary: 1891 Grodno province -
catholics 384,696, total population 1.509.728 [1] (http://gatchina3000.ru/brockhaus-an
d-efron-encyclopedic-dictionary/031/31772.htm);; Curland province - catholics 68,722,
d-efron-encyclopedic-dictionary/031/31772.htm)
total population 555,003[2]
555,003[2] (http://gatchina3000.ru/brockhaus-and-efron-encyclopedic-
dictionary/057/57501.htm);; Volyhnia Province - catholics 193,142, total population
dictionary/057/57501.htm)
2.059.870 [3] (http://gatchina3000.ru/brockhaus-and-efron-encyclopedic-dictionary/02
2/22861.htm),, Приступљено 8. 4. 2013.
2/22861.htm)
72. Riasanovsky 1993,
1993, стр. 302–303.
73. Charques 1962,
1962, стр. 125.
74. Riasanovsky 1993,
1993, стр. 302–307.
75. Riasanovsky 1993,
1993, стр. 324.
76. Davies 1981,
1981, стр. 315–333, 352–63
77. Encyclopedia Britannica Slavophile article (http://www.britannica.com/eb/article-90681
72/Slavophile),, Приступљено 8. 4. 2013.
72/Slavophile)
78. Richmond 2003,
2003, стр. 65
79. Thomas Nemeth. „Russian Philosophy” (http://www.iep.utm.edu/r/russian.htm)
(http://www.iep.utm.edu/r/russian.htm).. The
Internet Encyclopedia of Philosophy.
Philosophy. Приступљено 23. 7. 2007.
2007.
80. Excerpt from "Enserfed population in Russia (http://demoscope.ru/weekly/2007/0293/
nauka02.php) published at Демоскоп Weekly,
Weekly, No 293—294, June 18 July 1, 2007
81. Riasanovsky 1993,
1993, стр. 386–387.
82. Riasanovsky 1993,
1993, стр. 349.
83. Orthodoxy, Autocracy, and Nationality (http://www.britannica.com/eb/article-9057487/
Orthodoxy-Autocracy-and-Nationality),, Encyclopædia Britannica
Orthodoxy-Autocracy-and-Nationality)
84. Hugo S. Cunninggam, Konstantin Petrovich Pobedonostsev (1827—1907):
Reactionary Views on Democracy, General Education (http://www.cyberussr.com/rus/
pobedonostsev.html).,
pobedonostsev.html) ., Приступљено 21. 7. 2007.
85. Robert F. Byrnes (септембар 1970). „Pobedonostsev: His Life and Thought”. Political
Science Quarterly.
Quarterly. 85 (3): 528—530. JSTOR 2147903 (https://www.jstor.org/stable/21
47903).. doi
47903) doi::10.2307/2147903 (https://doi.org/10.2307%2F2147903)
(https://doi.org/10.2307%2F2147903)..
86. Arthur E. Adams (децембар 1953). „Pobedonostsev's Religious Politics”. Church
History.. 22 (4): 314—326. JSTOR 3161783 (https://www.jstor.org/stable/3161783)
History (https://www.jstor.org/stable/3161783)..
S2CID 154276991 (https://api.semanticscholar.org/CorpusID:154276991)
(https://api.semanticscholar.org/CorpusID:154276991)..
doi::10.2307/3161783 (https://doi.org/10.2307%2F3161783)
doi (https://doi.org/10.2307%2F3161783)..
87. Manning 1982

88. The Last Years of the Autocracy (http://countrystudies.us/russia/7.htm)

(http://countrystudies.us/russia/7.htm),, excerpted
from Glenn E. Curtis (ed.), Russia: A Country Study,
Study, Department of the Army. The
Wendell H. Ford Government Publications Act of 1998: Hearings Before the
Committee on Rules and Administration, United States Senate, One Hundred Fifth
Congress, Second Session, on S. 2288 ... Oversight of the Production, Procurement,
Dissemination, and Permanent Public Access of the Government's Publications, July
29; September 16, 1998.
1998. U.S. Government Printing Office. 1998. ISBN 978-0-16-
061212-1..
061212-1
89. Moss 2005,
2005, стр. 110.
90. See Articles III-VI of theTreaty
theTreaty of Brest-Litovsk (http://net.lib.byu.edu/~rdh7/wwi/1918/
brestlitovsk.html),, 3 March 1918.
brestlitovsk.html)
91. See Orlando Figes: A People's Tragedy (Pimlico, 1996) passim
92. "Tsar Killed, USSR Formed (http://library.thinkquest.org/27629/themes/society/rsussr.
html),"
html) ," in 20th Century Russia.,
Russia., Приступљено 21. 7. 2007.
93. Soviet Union Information Bureau, Area and Population (https://www.marxists.org/histo
ry/ussr/government/1928/sufds/ch01.htm).,
ry/ussr/government/1928/sufds/ch01.htm) ., Приступљено 21. 7. 2007.
94. Richman, Sheldon (1981). „War Communism to NEP: The Road to Serfdom” (http://w
ww.mises.org/journals/jls/5_1/5_1_5.pdf) (PDF). The Journal of Libertarian Studies.
Studies. 5
(1): 89—97. Непознати параметар |middle= игнорисан (помоћ
(помоћ))
95. Moss 2005,
2005, стр. 352.
96. Remennick, L. I. (1991). „Epidemiology and determinants of induced abortion in the
U.S.S.R.”. Soc. Sci. Med.
Med. 33 (7): 841—848. PMID 1948176 (https://www.ncbi.nlm.nih.
gov/pubmed/1948176).. doi
gov/pubmed/1948176) doi::10.1016/0277-9536(91)90389-T (https://doi.org/10.1016%
2F0277-9536%2891%2990389-T)...
2F0277-9536%2891%2990389-T)
97. I. Deutscher (1949). Stalin: A Political Biography (https://archive.org/details/in.ernet.dl
i.2015.463015).. Oxford University Press. стр. 294 (https://archive.org/details/in.ernet.
i.2015.463015)
dli.2015.463015/page/n311)–344.
dli.2015.463015/page/n311) –344.
98. Conquest 1987
99. Viola 1999.
1999.
100. Conquest 1990
101. Gregory 2003

102. Ivanova 2000

103. Applebaum 2004

104. See, eg. Mein Kampf
105. Payne 2004

106. Radosh 2001

107. Coox 1977

108. Coox 1990
109. Roberts, Geoffrey (1992). „The Soviet Decision for a Pact with Nazi Germany” (https://
www.jstor.org/stable/152247).. Soviet Studies.
www.jstor.org/stable/152247) Studies. 44 (1): 57—78. JSTOR 152247 (https://
www.jstor.org/stable/152247).. doi
www.jstor.org/stable/152247) doi::10.1080/09668139208411994 (https://doi.org/10.10
80%2F09668139208411994)..
80%2F09668139208411994)
110. Ericson 1999
111. Gross 2002
112. Zaloga & Madej 1991

113. Vehvil'inen 2002.

2002.
114. Dyke 1997.
1997.
115. Dima 1982
116. Tarulis 1959 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFTarulis1959 (help
(help))
117. Misiunas & Taagepera 1993

118. Исаев 2013

119. Мельтюхов 2008.
2008.
120. Gilbert 2004.
2004.
121. Thurston & Bonwetsch 2000.
2000.
122. Clark 1985.
1985.
123. Beevor 1998
124. Glantz 1998
125. Beevor 2004
126. Glantz 2003
127. This is far higher than the original number of 7 million given by Stalin, and, indeed, the
number has increased under various Soviet and Russian Federation leaders. See
Harrison, Mark (1998). The Economics of World War II: Six Great Powers in
International Comparison.
Comparison. Cambridge University Press. стр. 291. ISBN 978-0-521-
78503-7.. ., for more information.
78503-7
128. As evidenced at the post-war Nuremberg Trials. See Ginsburg, George (1990). The
Nuremberg Trial and International Law.
Law. Martinus Nijhoff. стр. 160. ISBN 978-0-7923-
0798-3..
0798-3
129. Gerlach, C. «Kalkulierte Morde» Hamburger Edition, Hamburg, 1999
130. Россия и СССР в войнах XX века“, М. „Олма- Пресс“, 2001 год
131. Final Compensation Pending for Former Nazi Forced Laborers (http://www.dw-world.d
e/dw/article/0,2144,1757323,00.html),, Приступљено 8. 4. 2013.
e/dw/article/0,2144,1757323,00.html)
132. „Case Study: Soviet Prisoners-of-War (POWs), 1941-42” (http://www.gendercide.org/c
ase_soviet.html).. Gendercide Watch.
ase_soviet.html) Watch. Приступљено 22. 7. 2007.
2007.
133. "Soviet Casualties and Combat Losses in the Twentieth Century", Greenhill Books,
London, 1997, G. F. Krivosheev
134. Christian Streit: Keine Kameraden: Die Wehrmacht und die Sowjetischen
Kriegsgefangenen, 1941-1945, Bonn: Dietz (. Streit, Christian (1978). Keine
Kameraden: Die Wehrmacht und die sowjetischen Kriegsgefangenen 1941-1945 (1st
изд.). Dietz. ISBN 978-3-8012-5016-4
978-3-8012-5016-4..
135. „The Cold War” (https://web.archive.org/web/20090214004725/http://jfklibrary.org/Hist
orical+Resources/JFK+in+History/The+Cold+War.htm).. John F. Kennedy Presidential
orical+Resources/JFK+in+History/The+Cold+War.htm)
Library and Museum.
Museum. Архивирано из оригинала (http://www.jfklibrary.org/Historical+
Resources/JFK+in+History/The+Cold+War.htm) 14. 02. 2009. г.
г. Приступљено
28. 06. 2009.
2009.
136. Gaddis 1990,
1990, стр. 176.
137. Cochran, Norris & Bukharin 1995.
1995.
138. Gaddis 1997.
1997.
139. Mastny & Byrne 2005.
2005.
140. Holloway & Sharp 1984

141. Holden 1989.

1989.
142. Litvan, Gyorgy, Janos M. Bak & Lyman Howard Legters (editors) (1996). The
Hungarian Revolution of 1956: Reform, Revolt and Repression, 1953-1963.
1953-1963. London &
New York: Longman. ISBN 978-0-582-21504-7
978-0-582-21504-7..
143. Garber, Steve (19. 1. 2007). „Sputnik and The Dawn of the Space Age” (https://web.ar
chive.org/web/20190430150731/https://history.nasa.gov/sputnik/).. NASA
chive.org/web/20190430150731/https://history.nasa.gov/sputnik/) NASA..
Архивирано из оригинала (http://history.nasa.gov/sputnik/) 30. 04. 2019. г.
г.
Приступљено 22. 7. 2007.
2007. „History
„History changed on October 4, 1957, when the Soviet
Union successfully launched Sputnik I. The world's first artificial satellite ...”
...”
144. Perry, Neil (12. 4. 2001). „Yuri Gagarin” (http://www.guardian.co.uk/netnotes/article/0,,
470879,00.html).. Guardian Unlimited.
470879,00.html) Unlimited. Приступљено 22. 7. 2007.
2007. „April
„April 12 2001 is the
fortieth anniversary of Yuri Gagarin's flight into space, the first time a human left the
planet””
planet
145. „Government” (http://countrystudies.us/russia/68.htm)
(http://countrystudies.us/russia/68.htm).. Country Studies.
Studies.
Приступљено 22. 7. 2007.
2007. „Because
„Because of the Russians' dominance in the affairs of the
union, the RSFSR failed to develop some of the institutions of governance and
administration that were typical of public life in the other republics: a republic-level
communist party, a Russian academy of sciences, and Russian branches of trade
unions, for example.”
example.”
146. Brow 2013,
2013, стр. 24–25.
147. Hahn 1996,
1996, стр. 17.
148. „Timeline: Soviet Union” (http://news.bbc.co.uk/1/hi/world/europe/1112551.stm)
(http://news.bbc.co.uk/1/hi/world/europe/1112551.stm).. BBC
BBC..
3. 3. 2006.
2006. Приступљено 22. 7. 2007.
2007. „1991
„1991 25 December - Gorbachev resigns as
Soviet president; US recognises independence of remaining Soviet republics”
republics”
149. Nolan 1995,
1995, стр. 17–18.
150. Fairbanks, Charles H. (1999). „The Feudalization of the State”. Journal of Democracy.
Democracy.
10 (2): 47—53. S2CID 155013709 (https://api.semanticscholar.org/CorpusID:1550137
09).. doi
09) doi::10.1353/jod.1999.0031 (https://doi.org/10.1353%2Fjod.1999.0031)
(https://doi.org/10.1353%2Fjod.1999.0031)...
151. Felkay 2002,
2002, стр. 232–233.
152. Herspring 2007,
2007, стр. 39.

Литература
Coox, Alvin D. (1990). Nomonhan: Japan against Russia, 1939.
1939. Stanford: Stanford
University Press. ISBN 978-0-8047-1835-6
978-0-8047-1835-6..
Glantz, David M. (2003). The Soviet 1945 Strategic Offensive in Manchuria: 'August
Storm'.. London: Routledge. ISBN 978-0-7146-5279-5
Storm' 978-0-7146-5279-5..
Holloway, David; Sharp, Jane M. O. (1984). The Warsaw Pact: Alliance in Transition?
(https://archive.org/details/warsawpactallian00unse).. Ithaca: Cornell University Press.
(https://archive.org/details/warsawpactallian00unse)
ISBN 978-0-8014-1775-7
978-0-8014-1775-7..
Misiunas, Romuald J.; Taagepera, Rein (1993). The Baltic States: The Years of
Dependence, 1940-90 (2nd изд.). London: Hurst & Co. ISBN 978-1-85065-157-4
978-1-85065-157-4..
Tarulis, Albert N. (1959). Soviet Policy Toward the Baltic States 1918-1940 (https://arc
hive.org/details/sovietpolicytowa00taru).. Notre Dame, IN: University of Notre Dame
hive.org/details/sovietpolicytowa00taru)
Press.
Tarulis, Albert N. (1959). Soviet Policy Toward the Baltic States 1918-1940 (https://arc
hive.org/details/sovietpolicytowa00taru).. Notre Dame, IN: University of Notre Dame
hive.org/details/sovietpolicytowa00taru)
Press.
I. Deutscher (1949). Stalin: A Political Biography (https://archive.org/details/in.ernet.dl
i.2015.463015).. Oxford University Press. стр. 294 (https://archive.org/details/in.ernet.
i.2015.463015)
dli.2015.463015/page/n311)–344.
dli.2015.463015/page/n311) –344.
Borisenkov, E.; Pasetski, V. (1988). The thousand-year annals of the extreme
meteorological phenomena.
phenomena. Мысль. стр. 190. ISBN 978-5-244-00212-6
978-5-244-00212-6..
Coox, Alvin D. (1977). The Anatomy of a Small War: The Soviet-Japanese Struggle
for Changkufeng/Khasan, 1938 (https://archive.org/details/anatomyofsmallwa0000coo
x).. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-8371-9479-0
x) 978-0-8371-9479-0..
Davies, Norman (1981). God's Playground: A History of Poland.
Poland. 2. Oxford University
Press. стр. 315—333, 352—63.
Kotilaine, Jarmo; Poe, Marshall (2004). Modernizing Muscovy: Reform and Social
Change in Seventeenth-Century Russia.
Russia. Routledge. стр. 264. ISBN 978-0-415-
30751-2..
30751-2
Manning, Roberta (1982). The Crisis of the Old Order in Russia: Gentry and
Government.. Princeton University Press.
Government
Radosh, Ronald (2001). Mary Habeck; Grigory Sevostianov, ур. Spain Betrayed: The
Soviet Union in the Spanish Civil War (https://archive.org/details/spainbetrayedsov000
0unse).. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08981-3
0unse) 978-0-300-08981-3..
Skocpol, Theda (1988). States and Social Revolutions: A Comparative Analysis of
France, Russia, and China.
China. Cambridge U Press.
Smith, Gordon Bob (1996). Reforming the Russian Legal System (https://archive.org/
details/reformingrussian0000smit).. Cambridge University Press. стр. 2 (https://archiv
details/reformingrussian0000smit)
e.org/details/reformingrussian0000smit/page/2)–3.
e.org/details/reformingrussian0000smit/page/2) –3. ISBN 978-0-521-45669-2
978-0-521-45669-2..
Barford, Paul M. (2001). The Early Slavs (https://archive.org/details/earlyslavscultur00
barf).. Cornell University Press. стр. 15 (https://archive.org/details/earlyslavscultur00b
barf)
arf/page/n144)–16.
arf/page/n144) –16. ISBN 978-0-8014-3977-3
978-0-8014-3977-3..
Frank, Daniel H.; Leaman, Oliver (1997). History of Jewish Philosophy (https://archiv
e.org/details/historyjewishphi00fran).. Routledge. стр. 196 (https://archive.org/details/h
e.org/details/historyjewishphi00fran)
istoryjewishphi00fran/page/n207).. ISBN 978-0-415-08064-4
istoryjewishphi00fran/page/n207) 978-0-415-08064-4..
Hamm, Michael Franklin (1993). Kiev: A Portrait, 1800-1917 (https://archive.org/detail
s/kievportrait18000000hamm).. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02585-8
s/kievportrait18000000hamm) 978-0-691-02585-8..
McKitterick, Rosamond (1995). The New Cambridge Medieval History (https://archive.
org/details/newcambridgemedi00allm).. Cambridge University Press. стр. 497 (https://
org/details/newcambridgemedi00allm)
archive.org/details/newcambridgemedi00allm/page/n518).. ISBN 978-0-521-36447-8
archive.org/details/newcambridgemedi00allm/page/n518) 978-0-521-36447-8..
Obolensky, Dimitri (1994a). „Russia's Byzantine Heritage”. Byzantium & the Slavs (htt
ps://archive.org/details/byzantiumslavs0000obol).. St. Vladimir's Seminary Press.
ps://archive.org/details/byzantiumslavs0000obol)
стр. 75—108. ISBN 978-0-88141-008-2
978-0-88141-008-2..
Obolensky, Dimitri (1994b). St. Vladimir's Seminary Press (https://archive.org/details/b
yzantiumslavs0000obol).. St. Vladimir's Seminary Press. стр. 42 (https://archive.org/d
yzantiumslavs0000obol)
etails/byzantiumslavs0000obol/page/n42).. ISBN 978-0-88141-008-2
etails/byzantiumslavs0000obol/page/n42) 978-0-88141-008-2..
Payne, Stanley G. (2004). The Spanish Civil War, the Soviet Union, and Communism.
Communism.
New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10068-6
978-0-300-10068-6..
Paszkiewicz, Henry K. (1963). The Making of the Russian Nation.
Nation. Darton, Longman &
Todd. стр. 262.
Russell, Bova (2003). Russia and Western Civilization: Cultural and Historical
Encounters.. M.E. Sharpe. стр. 13. ISBN 978-0-7656-0976-2
Encounters 978-0-7656-0976-2..
Thompson, James Westfall; Johnson, Edgar Nathaniel (1937). An Introduction to
Medieval Europe, 300-1500 (https://archive.org/details/introductiontome00thom)
(https://archive.org/details/introductiontome00thom).. W.
W. Norton & Co. стр. 268 (https://archive.org/details/introductiontome00thom/page/26
8)..
8)
Róna-Tas, András (1999). Hungarians and Europe in the Early Middle Ages: An
Introduction to Early Hungarian History.
History. Central European University Press. стр. 257.
ISBN 978-963-9116-48-1
978-963-9116-48-1..
Beevor, Antony (2004). Berlin: The Downfall, 1945 (https://archive.org/details/berlindo
wnfall190000beev) (3rd изд.). New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-101747-1
978-0-14-101747-1..
Beevor, Antony (1998). Stalingrad, The Fateful Siege: 1942-1943 (https://archive.org/
details/stalingrad0000beev).. New York: Viking. ISBN 978-0-670-87095-0
details/stalingrad0000beev) 978-0-670-87095-0..
Charques, Richard Denis (1962). A Short History of Russia (https://books.google.com/
books?id=IZFrtgAACAAJ).. Phoenix House. стр. 125. ISBN 978-0-460-07634-0
books?id=IZFrtgAACAAJ) 978-0-460-07634-0..
Clark, Alan (1985). Barbarossa (https://books.google.com/books?id=Biy-5FvnEUAC)
(https://books.google.com/books?id=Biy-5FvnEUAC)..
HarperCollins. ISBN 978-0-688-04268-4
978-0-688-04268-4..
Glantz, David M.; House, Jonathan M. (1998). When Titans Clashed: How the Red
Army Stopped Hitler (3rd изд.). Lawrence: University Press of Kansas. ISBN 978-0-
7006-0717-4..
7006-0717-4
Laet, Sigfried J. de (2005). History of Humanity: Scientific and Cultural Development.
Development.
UNESCO. ISBN 978-92-3-102814-4
978-92-3-102814-4..
Martin, Janet (1995). Medieval Russia, 980-1584 (https://books.google.com/books?id
=sRCc3TtL9bIC).. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36832-2
=sRCc3TtL9bIC) 978-0-521-36832-2..
Thurston, Robert W.; Bonwetsch, Bernd (2000). The People's War: Responses to
World War II in the Soviet Union (https://books.google.com/books?id=qHiCuLQx168
C).. University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-02600-3
C) 978-0-252-02600-3..
Мельтюхов, Михаил Иванович (2008). Упущенный шанс Сталина: схватка за
Европу, 1939-1941 гг. : (док., факты, суждения) (https://books.google.com/books?i
d=NcAWAQAAIAAJ).. Вече. ISBN 978-5-9533-2697-1
d=NcAWAQAAIAAJ) 978-5-9533-2697-1..
Dima, Nicholas (1982). Bessarabia and Bukovina: The Soviet-Romanian Territorial
Dispute (https://books.google.com/books?id=VAZhQgAACAAJ)
(https://books.google.com/books?id=VAZhQgAACAAJ).. Eastern European
Monographs. ISBN 978-0-88033-003-9
978-0-88033-003-9..
Gilbert, Martin (2004). The Second World War: A Complete History (https://books.goo
gle.com/books?id=7PuvyKPz5f4C).. Henry Holt and Company. ISBN 978-0-8050-
gle.com/books?id=7PuvyKPz5f4C)
7623-3..
7623-3
Исаев, Алексей (2013). Антисуворов. Десять мифов Второй мировой (https://bo
oks.google.com/books?id=R9K1AS8-ZmAC).. Яуза, Эксмо. ISBN 978-5-457-09650-9
oks.google.com/books?id=R9K1AS8-ZmAC) 978-5-457-09650-9..
Dyke, Carl Van (1997). The Soviet Invasion of Finland, 1939-40 (https://books.google.
com/books?id=fpb4w4P86tkC).. Psychology Press. ISBN 978-0-7146-4753-1
com/books?id=fpb4w4P86tkC) 978-0-7146-4753-1..
Zaloga, Steve; Madej, W. Victor (1991). The Polish campaign, 1939 (https://books.goo
gle.com/books?id=L1EpAQAAMAAJ).. Hippocrene Books. ISBN 978-0-87052-013-6
gle.com/books?id=L1EpAQAAMAAJ) 978-0-87052-013-6..
Vehvil'inen, Olli (2002). Finland In The Second World War: Between Germany and
Russia (https://books.google.com/books?id=p2A3ufN7jNMC)
(https://books.google.com/books?id=p2A3ufN7jNMC).. Palgrave Macmillan.
ISBN 978-0-333-80149-9
978-0-333-80149-9..
Applebaum, Anne (2004). Gulag: A History of the Soviet Camps (https://books.google.
com/books?id=VNmB2Czgc2QC).. Penguin. ISBN 978-0-14-028310-5
com/books?id=VNmB2Czgc2QC) 978-0-14-028310-5..
Conquest, Robert (1987). The Harvest of Sorrow: Soviet Collectivization and the
Terror-Famine (https://archive.org/details/harvestofsorrows00conq_0)
(https://archive.org/details/harvestofsorrows00conq_0).. New York:
Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505180-3
978-0-19-505180-3..
Curtis, Glenn Eldon (1998). Russia: A Country Study (https://books.google.com/book
s?id=GaC4wmxgdT4C).. Federal Research Division, Library of Congress. ISBN 978-0-
s?id=GaC4wmxgdT4C)
8444-0866-8..
8444-0866-8
Christian, David (1998). Inner Eurasia from Prehistory to the Mongol Empire (https://b
ooks.google.com/books?id=0I0mnQEACAAJ).. Blackwell Publishers. ISBN 978-0-631-
ooks.google.com/books?id=0I0mnQEACAAJ)
18321-1..
18321-1
Dunning, Chester S. L. (2001). Russia's First Civil War: The Time of Troubles and the
Founding of the Romanov Dynasty (https://books.google.com/books?id=9NUYtSJaO8
cC&pg=PA434).. Penn State Press. стр. 434. ISBN 978-0-271-02074-7
cC&pg=PA434) 978-0-271-02074-7..
Drews, Robert (2004). Early Riders: The beginnings of mounted warfare in Asia and
Europe.. New York: Routledge.
Europe
Brow, Archie (2013). Gorbachev, Yeltsin, and Putin: Political Leadership in Russia's
Transition (https://books.google.com/books?id=8rCyLNphJpcC)
(https://books.google.com/books?id=8rCyLNphJpcC).. Carnegie
Endowment. ISBN 978-0-87003-328-5
978-0-87003-328-5..
Ericson, Edward E. (1999). Feeding the German Eagle: Soviet Economic Aid to Nazi
Germany, 1933-1941 (https://books.google.com/books?id=bK-KrMkySLsC)
(https://books.google.com/books?id=bK-KrMkySLsC)..
Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-96337-8
978-0-275-96337-8..
Filtzer, Donald (1994). Soviet Workers and the Collapse of Perestroika: The Soviet
Labour Process and Gorbachev's Reforms, 1985-1991 (https://books.google.com/boo
ks?id=lL6_ZJNjVvYC&pg=PA11).. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-
ks?id=lL6_ZJNjVvYC&pg=PA11)
45292-2..
45292-2
Cochran, Thomas B.; Norris, Robert Stan; Bukharin, Oleg (1995). Making the Russian
Bomb: From Stalin to Yeltsin (https://books.google.com/books?id=31vfAAAAMAAJ)
(https://books.google.com/books?id=31vfAAAAMAAJ)..
Westview Press. ISBN 978-0-8133-2328-2
978-0-8133-2328-2..
Felkay, Andrew (2002). Yeltsin's Russia and the West (https://books.google.com/book
s?id=1YEBhxioiRYC).. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-96538-9
s?id=1YEBhxioiRYC) 978-0-275-96538-9..
Gregory, Paul R. (2003). The Economics of Forced Labor: The Soviet Gulag (https://b
ooks.google.com/books?id=jwoR4vE1ZZoC).. Hoover Press. ISBN 978-0-8179-3943-
ooks.google.com/books?id=jwoR4vE1ZZoC)
4.
Gross, Jan Tomasz (2002). Revolution from Abroad: The Soviet Conquest of Poland's
Western Ukraine and Western Belorussia (https://books.google.com/books?id=XKtOr
4EXOWwC).. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09603-2
4EXOWwC) 978-0-691-09603-2..
Gaddis, John (1990). Russia, the Soviet Union, and the United States: An Interpretive
History (https://archive.org/details/russiasovietunio00gadd)
(https://archive.org/details/russiasovietunio00gadd).. McGraw-Hill. стр. 176 (htt
ps://archive.org/details/russiasovietunio00gadd/page/n193).. ISBN 978-0-07-557258-
ps://archive.org/details/russiasovietunio00gadd/page/n193)
9. Непознати параметар |middle= игнорисан (помоћ
(помоћ))
Gaddis, John Lewis (1997). We now know: rethinking Cold War history (https://books.
google.com/books?id=rZLtAAAAMAAJ).. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-878070-0
google.com/books?id=rZLtAAAAMAAJ) 978-0-19-878070-0..
Herspring, Dale Roy (2007). Putin's Russia: Past Imperfect, Future Uncertain (https://
books.google.com/books?id=3Da0HyyzczUC).. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-
books.google.com/books?id=3Da0HyyzczUC)
7425-5393-4..
7425-5393-4
Conquest, Robert (1990). The Great Terror: A Reassessment (https://archive.org/detai
ls/greatterror00robe).. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507132-0
ls/greatterror00robe) 978-0-19-507132-0..
Hahn, Jeffrey W. (1996). Democratization in Russia: The Development of Legislative
Institutions (https://books.google.com/books?id=Z84_8N5GBJIC)
(https://books.google.com/books?id=Z84_8N5GBJIC).. M.E. Sharpe.
ISBN 978-1-56324-720-0
978-1-56324-720-0..
Holden, Gerard (1989). The Warsaw Pact: Soviet Security and Bloc Politics.
Politics. Oxford:
Blackwell. ISBN 978-0-631-16775-4
978-0-631-16775-4..
Ivanova, Galina Mikhaĭlovna (2000). Labor Camp Socialism: The Gulag in the Soviet
Totalitarian System (https://books.google.com/books?id=q3y8D69IyG4C)
(https://books.google.com/books?id=q3y8D69IyG4C).. M.E.
Sharpe. ISBN 978-0-7656-0426-2
978-0-7656-0426-2..
Jacobson, Esther (1995). The Art of the Scythians: The Interpenetration of Cultures at
the Edge of the Hellenic World (https://books.google.com/books?id=ciZquFt9IFIC)
(https://books.google.com/books?id=ciZquFt9IFIC)..
BRILL. стр. 38. ISBN 978-90-04-09856-5
978-90-04-09856-5..
Litván, György; Bak, János M.; Legters, Lyman Howard (1996). The Hungarian
Revolution of 1956: reform, revolt and repression, 1953-1963 (https://books.google.co
m/books?id=VTOSAAAAIAAJ).. Longman. ISBN 978-0-582-21505-4
m/books?id=VTOSAAAAIAAJ) 978-0-582-21505-4..
Mastny, Vojtech; Byrne, Malcolm (2005). A Cardboard Castle?: An Inside History of
the Warsaw Pact, 1955-1991 (https://books.google.com/books?id=Jm4L_b8CHycC)
(https://books.google.com/books?id=Jm4L_b8CHycC)..
Central European University Press. ISBN 978-963-7326-08-0
978-963-7326-08-0..
Moss, Walter (2005). A History of Russia (https://books.google.com/books?id=yMwd
WFtgV0QC&pg=PA110).. Anthem Press. ISBN 978-0-85728-739-7
WFtgV0QC&pg=PA110) 978-0-85728-739-7..
Nolan, Peter (1995). China's Rise, Russia's Fall: Politics, Economics and Planning in
the Transition from Stalinism (https://books.google.com/books?id=DbrsAAAAMAAJ)
(https://books.google.com/books?id=DbrsAAAAMAAJ)..
Macmillan. ISBN 978-0-333-62264-3
978-0-333-62264-3..
Nicole, David (2001). Kalka River 1223: Genghiz Khan's Mongols Invade Russia.
Russia.
Osprey Publishing. ISBN 978-1-84176-233-3
978-1-84176-233-3..
 Nossov, Konstantin S. (2007). Medieval Russian Fortresses AD 862-1480 (https://boo
ks.google.com/books?id=Pyo5bKLO-0oC&pg=PA48).. Osprey Publishing. стр. 48.
ks.google.com/books?id=Pyo5bKLO-0oC&pg=PA48)
ISBN 978-1-84603-093-2
978-1-84603-093-2..
Perrie, Maureen; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge History of Russia (http
s://books.google.com/books?id=P-gNnQEACAAJ).. Cambridge University Press.
s://books.google.com/books?id=P-gNnQEACAAJ)
ISBN 978-0-521-81227-6
978-0-521-81227-6..
Riasanovsky, Nicholas V. (1993). A History of Russia, Fifth Edition (https://archive.org/
details/historyofrussia0000rias).. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507462-8
details/historyofrussia0000rias) 978-0-19-507462-8..
Skrynnikov, Ruslan (2001). Ivan Grozny.
Grozny.
Shubin, Daniel H. (2009). Tsars and Imposters: Russia's Time of Troubles (https://boo
ks.google.com/books?id=AWZNAwUQptYC&pg=PA210).. Algora Publishing.
ks.google.com/books?id=AWZNAwUQptYC&pg=PA210)
ISBN 978-0-87586-689-5
978-0-87586-689-5..
Turchin, Peter (2003). Historical Dynamics: Why States Rise and Fall (https://books.g
oogle.com/books?id=mUoCrTUo-eEC).. Princeton University Press. стр. 185—186.
oogle.com/books?id=mUoCrTUo-eEC)
ISBN 978-0-691-11669-3
978-0-691-11669-3..
Tsetskhladze, Gocha R. (1998). The Greek colonisation of the Black Sea area:
historical interpretation of archaeology (https://books.google.com/books?id=iatmAAAA
MAAJ).. F. Steiner. стр. 48. ISBN 978-3-515-07302-8
MAAJ) 978-3-515-07302-8..
Viola, Lynne (1999). Peasant Rebels Under Stalin: Collectivization and the Culture of
Peasant Resistance (https://books.google.com/books?id=uh61mAEACAAJ)
(https://books.google.com/books?id=uh61mAEACAAJ).. Oxford
University Press, Incorporated. ISBN 978-0-19-513104-8
978-0-19-513104-8..
Walkin, Jacob (1962). The Rise of Democracy in Pre-revolutionary Russia: Political
and Social Institutions Under the Last Three Czars (https://books.google.com/books?i
d=3_oZAAAAIAAJ).. Praeger.
d=3_oZAAAAIAAJ)
Zubok, Vladislav M. (2009). Failed Empire: The Soviet Union in the Cold War from
Stalin to Gorbachev: The Soviet Union in the Cold War from Stalin to Gorbachev (http
s://books.google.com/books?id=3j2VJj1hs1EC&pg=PA1893).. University of North
s://books.google.com/books?id=3j2VJj1hs1EC&pg=PA1893)
Carolina Press. стр. 1893. ISBN 978-0-8078-9905-2
978-0-8078-9905-2..

Спољашње везе
Русија до краја средњег века
(Историјска читанка) (https://istorijskacitanka.wordpress.com/2018/02/23/ru
sija-do-kraja-srednjeg-veka/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?
„https://sr.wikipedia.org/w/index.php?
title=Историја_Русије&oldid=26482303””
title=Историја_Русије&oldid=26482303