Biblioteka

BESKRAJNI SVET FANTASTIKE

Urednik
Borislav Pantić

Džo Haldemen
VEČITI RAT
Naslov originala
Joe Haldeman
The Forever War

Copyright © 1974, 1975, 1997 by Joe Haldeman

Copyright © 2011 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

Prevela
Maja Kostadinović

Beograd 2011.
 SADRŽAJ

BELEŠKA AUTORA...............................................................................................................................................................2
UVOD ................................................................................................................................................................................................4
REDOV MANDELA ................................................................................................................................................................6
PRVO POGLAVLJE ........................................................................................................................................................ 7
DRUGO POGLAVLJE ...................................................................................................................................................10
TREĆE POGLAVLJE ...................................................................................................................................................14
ČETVRTO POGLAVLJE........................................................................................................................................... 20
PETO POGLAVLJE ......................................................................................................................................................23
ŠESTO POGLAVLjE ...................................................................................................................................................26
SEDMO POGLAVLJE ................................................................................................................................................ 30
OSMO POGLAVLJE .....................................................................................................................................................35
DEVETO POGLAVLJE ..............................................................................................................................................42
DESETO POGLAVLJE ...............................................................................................................................................45
JEDANAESTO POGLAVLJE ................................................................................................................................49
DVANAESTO POGLAVLJE ...................................................................................................................................54
TRINAESTO POGLAVLJE .....................................................................................................................................59
ČETRNAESTO POGLAVLJE .................................................................................................................................63
PETNAESTO POGLAVLJE ....................................................................................................................................69
NAREDNIK MANDELA 2007-2024. n. e. ......................................................................................................78
ŠESNAESTO POGLAVLJE.....................................................................................................................................79
SEDAMNAESTO POGLAVLJE ............................................................................................................................85
OSAMNAESTO POGLAVLJE ................................................................................................................................89
DEVETNAESTO POGLAVLJE .............................................................................................................................92
DVADESETO POGLAVLJE ................................................................................................................................. 100
DVADESET PRVO POGLAVLJE ......................................................................................................................110
DVADESET DRUGO POGLAVLJE ...................................................................................................................112
DVADESET TREĆE POGLAVLJE ...................................................................................................................117
DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE .......................................................................................................... 128
DVADESET PETO POGLAVLJE ..................................................................................................................... 138
DVADESET ŠESTO POGLAVLJE ...................................................................................................................148
PORUČNIK MANDELA 2024-2389. n. e. .....................................................................................................154
DVADESET SEDMO POGLAVLJE ................................................................................................................ 155
MAJOR MANDELA 2458-3143. n. e. ...............................................................................................................170
DVADESET OSMO POGLAVLJE ......................................................................................................................171
DVADESET DEVETO POGLAVLJE ............................................................................................................. 180
TRIDESETO POGLAVLJE ................................................................................................................................... 188
TRIDESET PRVO POGLAVLJE .......................................................................................................................197
TRIDESET DRUGO POGLAVLJE .................................................................................................................. 208
TRIDESET TREĆE POGLAVLJE.....................................................................................................................214
TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE............................................................................................................ 235
TRIDESET PETO POGLAVLJE ...................................................................................................................... 242
EPILOG .............................................................................................................................................................................. 251
 Za Bena i, uvek, za Gej

1
 BELEŠKA AUTORA

Ovo je konačna verzija Večitog rata. Postoje dve druge verzije, ali
moj urednik je bio dovoljno ljubazan da mi dozvoli da pojasnim
stvari.
Knjiga koju držite u rukama jeste knjiga koja je originalno
napisana. Međutim, ona ima prilično zakučastu istoriju.
Ironično je, pošto je kasnije osvojila nagradu Hjugo i Nebjula,
kao i nagradu za ‘najbolji roman’ u drugim zemljama, ali knjigu Večiti
rat nije bilo lako prodati tokom ranih sedamdesetih godina. Odbilo
ju je osamnaest izdavača pre nego što je kuća St. Martins pres
odlučila da je izda. „Knjiga je prilično dobra“, to je bila uobičajena
reakcija, „ali, niko ne želi da čita naučnofantastični roman o
Vijetnamu.“ Dvadeset pet godina kasnije, većina mladih čitalaca ne
vidi paralelu između Večitog rata i naizgled beskrajnog rata u koji smo
trenutno upetljani. To je u redu. Knjiga govori o ratu u Vijetnamu
zbog toga što je autor u tom ratu učestvovao. Međutim, pre svega
govori o samom ratu, o vojnicima i razlozima zbog kojih mislimo da
su nam potrebni.
Dok su je izdavači pregledali, knjiga je takođe izlazila u
nastavcima u časopisu Analog. Urednik, Ben Bova, veoma mi je
pomogao, ne samo redigovanjem, već je praktično omogućio
postojanje knjige! Obezbedio joj je istaknuto mesto u časopisu, što je
privuklo pažnju St. Martins presa. Rizikovali su sa izdavanjem knjige

2
u tvrdom povezu, mada u to vreme nisu izdavali naučnu fantastiku
za odrasle.
Međutim, Ben je odbio središnji deo, novelu po imenu „Nikad se
ne možeš vratiti.“ Rekao je da mu se dopada kako je napisana, ali da
smatra da je suviše mračna za čitaoce. Zbog toga sam napisao
pozitivniju priču i ostavio „Nikada se ne možeš vratiti“ u fioku; Ted
Vajt ju je najzad objavio u časopisu Amazing, kao zaključni deo
Večitog rata.
Do danas nisam siguran zašto nisam vratio originalan srednji deo
kad je knjiga prihvaćena. Možda nisam verovao sopstvenom ukusu,
ili nisam želeo sebi da komplikujem život. Ali, prva verzija knjige
zapravo je verzija časopisa Analog sa „sadržajem koji nije prilagođen
za decu“, kako to kažu u Holivudu.
Broširan povez te verzije štampao se šesnaest godina. Zatim sam
1991. dobio priliku da objavim originalnu verziju. Datumi su sad
malo zbrkani; većina ljudi zna da nismo ušli u međuzvezdani rat
1996. godine. Kad sam pisao knjigu, odlučio sam se za tu godinu kako
bi bilo moguće da oficiri i podoficiri budu veterani iz Vijetnama.
Zbog toga smo odlučili da ostavimo tu godinu, uprkos očiglednom
anahronizmu. Razmišljajte o tome kao o paralelnom univerzumu.
Ili je možda stvaran, a mi sanjamo.

Džo Haldemen
Kembridž, Masačusets

3
 UVOD

Tomasa Dena sam upoznao jedne turobne zimske večeri 1974.

godine, na veoma posećenoj zabavi u hotelu Algonkvin. Moj agent,
Robert P. Mils, tog popodneva mi je saopštio da je moj roman, Večiti
rat, neobjavljiv. Pokazao ga je svim urednicima naučne fantastike u
gradu i svi su rekli da je suviše kontroverzan.
Zabava u Algonkvinu je događaj koji jednom godišnje organizuje
Američko udruženje pisaca naučne fantastike, pod nazivom Prijem
za urednike i autore, i u pitanju je bio ozbiljan biznis. Tu su se
sklapali poslovi. Takođe, prisutna je bila većina ljudi koji su odbili
moju knjigu, iako je savremena i bitna – da ne pominjem da sam je
pisao duže od dve godine. Zbog toga sam malo popio pre nego što
sam krenuo, a kad sam stigao, vino je bilo besplatno.
Usled toga su mi tačne pojedinosti susreta sa Tomom Dunom
pomalo maglovite. Izjadao sam se uredniku Analoga, Benu Bovi, i on
mi je rekao: „Moram da te upoznam sa jednim čovekom“, i poveo me
ka Tomu, kojeg pisci nisu preterano opsedali zbog toga što St.
Martins pres u tom trenutku nije izdavao naučnu fantastiku za
odrasle. Ben, u čijem je časopisu roman izlazio u nastavcima,
preporučio ga je Tomu. Roman je pobudio antiratna osećanja kod
Toma zbog čega je pristao da ga pročita.
Prihvatio je knjigu neobično brzo i to je bio početak bliskog i
prijatnog književnog odnosa. Tom je bio pažljiv urednik i napadno
ljubazna osoba, kad god bih uspeo da dođem u grad iz Ajove.

4
 Međutim, ta maglovita noć u Algonkvinu predstavljala je
prekretnicu u mom životu. Da Tom Den nije imao hrabrosti i razuma
da objavi ‘neobjavljivu’ knjigu, verovatno bih se vratio matematici i
držao dosadna predavanja. Hvala ti, Tome.

Džo Haldemen Kembridž,

Masačusets Jun 2008.

5
REDOV MANDELA

6
 PRVO POGLAVLJE

„Večeras ćemo vam pokazati osam nečujnih načina da ubijete

čoveka.“
To je izgovorio narednik koji nije izgledao ni pet godina stariji od
mene. Znači, ako je ikad ubio čoveka u borbi, nečujno ili ne, učinio
je to kao odojče.
Već sam znao osam načina za ubijanje ljudi, ali uglavnom prilično
bučnih. Ispravio sam se u stolici, nabacio na lice izraz učtive pažnje
i zaspao otvorenih očiju. Kao i većina ostalih. Već smo naučili da
nikad ne zakazuju ništa bitno za ove časove nakon jela.
Projektor me je probudio, tako da sam odgledao kratak snimak
‘osam nečujnih načina’. Neki od glumaca sigurno su bili brisani
mozgovi, pošto su ih zaista ubijali.
Devojka iz prvog reda je nakon snimka podigla ruku. Narednik je
klimnuo i ona je ustala paradirajući ostatkom tela. Ne izgleda loše,
mada je nabacila masu oko vrata i ramena. Svima se to dogodi nakon
što mesecima nose teške rance.
„Ser“ – moramo narednicima da se obraćamo sa ‘ser’ sve do
završetka školovanja – „Većina ovih metoda izgleda pomalo...
blesavo.“
„Na primer?“
„Poput ubijanja čoveka udarcem u bubrege ašovom za
ukopavanje. Mislim, kad uz sebe imamo samo ašov za ukopavanje, a
nemamo pušku, ili bar nož? Osim toga, zašto ga ne bismo prosto
zviznuli po glavi?“
„Možda ima šlem“, odvraća on razumno.
„Ali, Tauranci verovatno nemaju bubrege!“

7
 „Verovatno ih nemaju.“ Slegne ramenima. Bila je 1997. godina i
niko još nije video Tauranca; nismo čak ni pronašli komad Tauranca
veći od sprženog hromozoma. „Ali, njihov telesni sastav je sličan
našem i možemo pretpostaviti da su podjednako kompleksna bića u
pitanju. Sigurno imaju slabosti, slabe tačke. Vi morate da ih otkrijete.
„To je najbitnije.“ Zario je prst u ekran. „Ovih osam zatvorenika
je koknuto zbog vas, jer morate da otkrijete kako da ubijete
Taurance. Morate biti u stanju to da uradite bez obzira na to da li na
raspolaganju imate megavatski laser ili turpiju za nokte.“
Sela je, ali nije izgledala uvereno.
„Ima li još pitanja?“ Niko nije podigao ruku.
„Okej. Mirno!“ Teturamo se na noge, a on nas gleda sa
očekivanjem.
„Jebite se, ser“, oglasi se hor.
„Glasnije!“
„JEBITE SE, SER!“ Jedan od manje inspirativnih vojnih izuma za
podizanje morala.
„Tako je već bolje. Ne zaboravite, sutra izvodite manevre pre
zore. Doručak u tri i trideset, prva formacija u četiri. Koga zateknem
u krevetu nakon tri i četrdeset, izudaraću ga kao mačku. Voljno.“
Zakopčao sam kombinezon i pretrčao preko snega do salona, na
šoljicu soje i džokavac. Uvek mi je bilo dovoljno pet, šest sati sna. Ovo
su jedini trenuci kad mogu da budem svoj, kad na kratko mogu da se
izmestim iz vojske. Par minuta sam gledao telefaks. Još jedan brod je
smrvljen, kod sektora Aldebaran. To je bilo pre četiri godine.
Organizovali su flotu za odmazdu, ali biće im potrebno još četiri
godine da stignu do tamo. Do tada će Tauranci dobro obezbediti sve
portal planete.
U smeštajnim prostorijama, svi su već bili u krpama i glavna
svetla su bila pogašena. Čitava četa se vuče ko prebijena od kako smo
se vratili sa dvonedeljne lunarne obuke. Bacio sam odeću u čelični
orman, proverio spisak i otkrio da sam raspoređen na krevet 31.
Prokletstvo, tačno ispod grejača.

8
 Provlačim se kroz zavesu što tiše mogu da ne bih probudio osobu
do sebe. Ne vidim ko je, ali to mi ionako nije bitno. Uvlačim se pod
ćebe.
„Kasniš Mandela“, zevne glas. Bila je to Rodžersova.
„Izvini što sam te probudio“, šapućem.
„Ma, u redu je.“ Primakla se i priljubila uz mene. Bila je topla i
umereno meka.
Potapšao sam je bratski po boku. „’Ku noć, Rodžersova.“ „’Ku
noć, frajerčino.“ Uzvratila mi je odlučnijim gestom.
Zašto uvek dobijete umornu kad ste spremni i spremnu kad ste
umorni? Priklanjam se neizbežnom.

9
 DRUGO POGLAVLJE

„Dobro, zapnite malo, majku mu! Tim za povezivanje! Mrdajte

dupeta!“
Topli talas je naišao tokom noći i sneg se pretvorio u bljuzgavicu.
Greda od permaplasta teška je dvesta pedeset kilograma i prava je
gadura za rukovanje, čak i kad nije prekrivena ledom. Bilo nas je
četvoro, po dvoje na svakom kraju. Nosili smo plastični nosač
smrznutim prstima. Rodžersova mi je bila partner.
„Čelik!“, doviknuo je momak iza mene. To znači da mu greda
ispada iz ruku. Nije od čelika, ali dovoljno je teška da vam slomi nogu.
Svi je puštamo i skačemo u stranu. Blato i lapavica nas zasipaju.
„Do vraga, Petrove“, brecnula se Rodžersova, „zašto se nisi
prijavio za Crveni krst ili nešto slično? Ova jebena greda nije toliko
jebeno teška.“ Većina devojaka obazrivija je u govoru. Rodžersova je
pomalo muškobanjasta.
„Dobro, pokrenite se već jednom. Epoks tim! Pratite ih! Pratite
ih!“
Ljudi iz našeg epoks-tima pritrčavaju, zamahujući kofama. „Ajde,
Mandela. Mrznu mi se jaja.“
„I meni“, dodaje devojka, više iz osećaja nego usled logičkog
razmišljanja.
„Jedan, dva – diži!“ Ponovo dižemo prokletinju i teturamo se ka
mostu. Izgrađeno je već tri četvrtine. Izgleda da će nas drugi vod
preteći. Bolelo bi me dupe zbog toga, ali vod koji prvi izgradi most
ima prevoz do kuće. Ostalima sleduje šest i po kilometara gliba, bez
odmora sve do obroka.

10
 Postavili smo gredu na mesto, ispustili je uz zveket i namestili
statične spone koje je drže uz uspravne stubove. Ženska polovina
epoks tima počinje da je zasipa lepkom pre nego što smo je
obezbedili. Njen partner čeka gredu sa druge strane. Kod osnove
mosta čeka podni tim. Svi iznad glave drže po komad tankog
permaplasta umesto kišobrana. Suvi su i čisti. Naglas sam se zapitao
šta su učinili da to zasluže i Rodžersova navodi par živopisnih, ali
malo verovatnih mogućnosti.
Baš smo hteli da stanemo pokraj druge grede kad je terenski
narednik (po imenu Dugelstin, ali zovemo ga ‘Dobro’) dunuo u
pištaljku i zaurlao: „Dobro, dečaci i devojčice, deset minuta pauze.
Zadimite ako imate šta.“ Posegnuo je u džep i uključio dugme za
zagrevanje naših kombinezona.
Rodžersova i ja sedamo na svoj kraj grede i ja vadim kutiju sa
travom. Imao sam priličnu količinu džokavaca, ali naređeno nam je
da ih ne pušimo pre večernje klope. Jedini duvan koji posedujem jeste
cigara duga sedam santimetara. Palim je uz obod kutije; nije loša,
nakon prvih dimova. Rodžersova uzima dim, tek da bi bila
druželjubiva, ali pravi facu i vraća mi je.
„Jesi li bio u školi kad su te mobilisali?“, upita.
„Da. Upravo sam diplomirao na odeljenju za fiziku. Tražio sam
potvrdu za posao profesora.“
Trezveno je klimnula glavom. „Ja sam bila na biologiji...“
„Tako sam i mislio.“ Izbegao sam šaku punu bljuzge. „Dokle si
stigla?“
„Do šeste godine, drugi stepen i tehnička obuka.“ Kliznula je
čizmom po zemlji, napravivši gomilu od blata i raskvašenog snega
koja poseduje gustinu ledenog mleka. „Koji kurac je ovo moralo da
se desi?“
Slegnem ramenima. Odgovor nije bio potreban, pogotovo
odgovor koji nam ISUN neprekidno ponavlja. Intelektualno i fizički
najspremnija elita planete, odlazi da čuva čovečanstvo od Tauranske
pretnje. Soja-sranje. Sve je to samo jedan veliki eksperiment.
Proveravamo da li možemo da namamimo Taurance na terensku
borbu.

11
 Narednik Dobro dunuo je u pištaljku dva minuta ranije, kao što
smo i očekivali, ali Rodžersova, ja i druga dva člana tima za
povezivanje, sedimo još minut dok članovi epoks i podnog tima
završe prekrivanje naše grede. Brzo je zahladnelo u isključenim
odelima, ali nismo se pomerali iz principa.
Nije imalo smisla primoravati nas da treniramo na hladnoći.
Tipična vojna polulogika. Naravno, biće veoma hladno tamo gde
idemo, ali neće biti tek ledeno i snežno. Gotovo po pravilu, na portal
planeti je uvek par stepeni iznad apsolutne nule – pošto kolapsari ne
sijaju – ako osetite hladnoću, znači da ste mrtvi.
Dvanaest godina ranije, kad mi je bilo deset godina, otkriven je
kolapsarski skok. Pošalješ objekat ka kolapsaru odgovarajućom
brzinom i on se pojavi na drugoj strani galaksije. Nije im bilo
potrebno mnogo vremena da otkriju formulu koja predviđa gde će se
tačno objekat pojaviti: putuje duž iste ‘putanje’ (Ajnštajnovska
geodezijska linija) koju bi pratio da se kolapsar nije našao na putu –
sve dok ne stigne do drugog kolapsarskog polja, nakon čega se
ponovo pojavljuje, odbijen istom brzinom kojom se približio prvom
kolapsaru. Putovanje između dva kolapsara je... trenutno.
Bilo je dosta posla za matematičke fizičare. Morali su da
redefinišu istovremenost, da skrše opštu teoriju relativnosti, pa da je
ponovo izgrade. Ovo je doduše usrećilo političare. Sad su mogli da
pošalju brod pun kolonista na Fomalhaut za manje novca nego što je
koštalo slanje dva čoveka na Mesec. Bilo je dosta ljudi koje bi
političari radije poslali u avanturu na Fomalhaut, nego da im dozvole
da traže đavola kod kuće.
Brodove na razdaljini od par miliona kilometara uvek prati
automatizovana sonda. Znali smo za postojanje portal planeta,
sićušnih olupina koje plutaju oko kolapsara. Svrha sonde jeste da se
vrati i obavesti nas šta se dogodilo u slučaju da brod udari u portal
planetu pri brzini od 0,999 c.
Takva katastrofa se nikad nije dogodila, ali jednog dana se sonda
ipak vratila sama. Podaci su analizirani i ispostavilo se da je drugi
brod pratio i uništio brod kolonista. To se dogodilo nedaleko od
Aldebarana, u sazvežđu Taurus, ali pošto je reč ‘Aldebaranci’ pomalo
rogobatna, neprijatelja su nazvali ‘Tauranci’.

12
 Nakon toga su naoružani čuvari štitili brodove za kolonizaciju.
Naoružani stražari su sve češće kretali sami i najzad je Kolonizaciona
grupa pretvorena u ISUN, Istraživačke snage Ujedinjenih nacija. Sa
naglaskom na reči ‘snage’.
Na Generalnoj skupštini, neki bistar momak je zaključio da treba
da pošaljemo vojsku pešaka da čuva portal planete na najbližim
kolapsarima. To je 1996. godine dovelo do Odluke o regrutovanju
elite, i stvaranju najelitnije vojske ikad mobilisane u istoriji
ratovanja.
Tako smo dospeli ovde. Pedeset muškaraca i pedeset žena, sa
koeficijentom inteligencije preko 150, neobično zdravih i snažnih
tela, šljapkamo kroz blato u centralnom Misuriju, razmišljajući o
tome koliko su naše veštine beskorisne za građenje mostova na
svetovima gde je jedina tečnost poneko jezerce tečnog helijuma.

13
 TREĆE POGLAVLJE

Mesec dana kasnije, krenuli smo na poslednju vežbu svoje obuke.

Manevri na planeti Šaron. Mada se bliži perihelu, ipak je dva puta
dalje od Sunca nego Pluton.
Vojni brod je zapravo bio prerađen stočni vagon’ napravljen da
preveze dve stotine kolonista i asortiman žbunja i životinja. To što je
nas bilo upola manje, ne znači da je bio prostran. Najveći deo viška
prostora zauzele su dodatna reakciona masa i borbena tehnika.
Čitav put je trajao tri nedelje. Prvu polovinu puta smo ubrzavali
do opterećenja od 2 G, a ostatak puta smo usporavali. Naša najveća
brzina, dok smo tutnjali pokraj Plutonove orbite, iznosila je jednu
dvadesetinu brzine svetlosti – nedovoljno da komplikacije
relativnosti izbiju na svetlost dana.
Tri nedelje nošenja duplo veće težine nego obično... nije šala. Tri
puta na dan smo oprezno vežbali i provodili u horizontali što je
moguće više vremena. Ipak, bilo je nekoliko polomljenih kostiju i
ozbiljnih iščašenja. Ljudi su morali da nose specijalne suspenzore da
ne bi zasuli pod razlabavljenim organima. Bilo je gotovo nemoguće
spavati; progonili su nas košmari o tome da se gušimo i da nas nešto
gnječi na smrt. Osim toga, periodično smo morali da se okrećemo da
sprečimo slivanje krvi i stvaranje rana od dugog ležanja. Jedna
devojka je usled zamora prespavala skoro čitavo iskustvo iskakanja
rebra na vazduh.
Ja sam već nekoliko puta bio u svemiru, tako da sam osetio pravo
olakšanje kad smo prestali da ubrzavamo i prešli u slobodan pad.
Međutim, neki ljudi su bili samo na obuci na Mesecu i podlegli su
iznenadnoj vrtoglavici i dezorijentaciji. Ostali su morali da čiste za
njima, plutajući kroz odaje sa sunđerima i uređajima za usisavanje

14
kapljica delimično svarenog ‘Koncentrata koji se dugo vari, bogatog
proteinima, sa ukusom govedine (soja).’
Imali smo dobar pogled na Šaron dok smo se spuštali iz orbite.
Mada nije imalo bogzna šta da se vidi. Tamna sfera, sa par mrlja po
sebi. Sleteli smo dvesta metara od baze. Gusenica pod pritiskom se
sparila sa brodom, tako da nismo morali da oblačimo odela. Zveckali
smo i škripali do glavne zgrade, glatke kutije od sivkaste plastike.
Unutra, zidovi su bili iste jednolične boje. Ostatak čete je sedeo
za stolom i ćaskao. Pored Frilanda je bilo jedno slobodno mesto.
„Džefe, da li ti je bolje?“ I dalje je bio pomalo bled.
„Da su bogovi želeli da čovek bude u stanju da preživi slobodan
pad, dali bi mu čelične glasnice.“ Teško je uzdahnuo. „Malo sam
bolje. Crkavam za cigaretom.“
„Aha.“
„Ti si to izgleda dobro podneo. Išao si u svemir tokom školovanja,
zar ne?“
„Radio sam disertaciju na temu očvršćavanja u vakuumu. Proveo
sam tri nedelje u orbiti iznad Zemlje.“ Zavalio sam se u stolicu i po
hiljaditi put posegnuo ka kutiji sa travom. I dalje nije bila na svom
mestu. Jedinica za održavanje života nije želela da se bakće sa
nikotinom i THC-om 1.
„Obuka je bila dovoljno katastrofalna“, mrmljao je Džek, „ali ovo
sranje...“
„Mirno!“ Ustali smo prilično razulareno, u grupama od po dvoje
i troje. Vrata su se otvorila i ušao je major. Ukrutio sam se. Nikad
nisam video oficira tako visokog čina. Za kombinezon mu je bio
prikačen čitav niz traka, uključujući i purpurnu, što znači da je bio
ranjen na zadatku, boreći se u staroj američkoj vojsci. Sigurno je bio
u Indokini, ali to se stišalo pre nego što sam ja rođen. Ne izgleda
matoro.
„Sedite, sedite.“ Mahnuo je rukom. Zatim je spustio šake na
kukove i osmotrio četu sa blagim osmehom na licu. „Dobro došli na
Šaron. Odabrali ste divan dan za sletanje. Temperatura je prava
letnja, osam zarez nula pet stepeni iznad apsolutne nule. Ne

1 Tetrahidrokanabinol – nalazi se u marihuani. (Prim. prev)

15
očekujemo značajne promene tokom narednih par vekova.“ Neki su
se neodlučno nasmejali.
„Bolje uživajte u tropskoj klimi ovde u bazi Majami. Uživajte dok
možete. Nalazimo se na centru sunčane strane, ali vi ćete uglavnom
trenirati na tamnoj. Tamo je prohladnih dva zarez nula osam
stepeni.“
„Trening koji ste obavili na Zemlji i Mesecu možete slobodno
smatrati osnovnim vežbama, osmišljenim da vam pruže priliku da
preživite Šaron. Ovde ćete preći čitav repertoar: alatke, oružje,
manevre. Otkrićete da, pri ovim temperaturama, alatke ne rade kao
što treba, oružje ne želi da opali. A ljudi se kreću ve-om-a pažljivo.“
Pogledao je tablu za pisanje u ruci. „U ovom trenutku imate
četrdeset devet žena i četrdeset osam muškaraca. Dve smrti na Zemlji
i jedno otpuštanje iz psiholoških razloga. Nakon što sam pročitao
kratak pregled programa vaše obuke, iskreno sam iznenađen što se
toliko vas provuklo.“
„Valjalo bi da znate da neću biti razočaran ako svega pedesetak
vas završi ovu poslednju fazu obuke. Jedini način da ne završite
obuku jeste smrt. Ovde. Jedini način da se bilo ko vrati na Zemlju –
uključujući mene – jeste da preživi borbenu turu.“
„Završićete obuku za mesec dana. Odavde idete do kolapsara
Zvezdana kapija, udaljenog pola svetlosne godine. Bićete smešteni u
naselju na Zvezdanoj kapiji 1, najvećoj portal planeti, sve dok vam ne
stigne zamena. Nadajmo se da to neće potrajati duže od mesec dana;
druga grupa stiže čim vi krenete.“
„Nakon Zvezdane kapije, bićete poslati na neki strateški važan
kolapsar, uspostaviti tamo vojnu bazu i boriti se sa neprijateljem, ako
budete napadnuti. U suprotnom ćete održavati bazu do novih
naređenja.“
„Tokom poslednje dve nedelje obuke, gradićete takvu vrstu baze,
na tamnoj strani. Bićete potpuno izolovani od baze Majami: neće biti
komunikacije, medicinske evakuacije, niti doturanja novih zaliha.
Pre nego što isteknu dve nedelje, procenićemo vašu odbrambenu
sposobnost napadom vođenih dronova. Biće naoružani.“
Zar su potrošili toliki novac samo da bi nas ubili tokom obuke?

16
 „Ovde na Šaronu, svi pripadnici stalnog osoblja su veterani. Znači
da svi imamo između četrdeset i pedeset godina. Ali, mislim da
možemo da držimo korak s vama. Dvojica će uvek biti sa vama, i
pratiće vas bar do Zvezdane kapije. To su kapetan Šerman Stot,
zapovednik vaše čete, i narednik Oktavije Kortez, vaš terenski
narednik. Gospodo?“
Iz prvog reda dva čoveka su ustala sa lakoćom i okrenula se ka
nama. Kapetan Stot je bio nešto sitniji od majora, ali pravljen na isti
kalup: lice tvrdo i glatko kao porcelan, ciničan poluosmeh, vilica
uokvirena preciznim centimetrom brade. Izgledao je kao da nema
više od trideset godina. Na kuku mu je visio veliki pištolj na barut.
Narednik Kortez je bio druga priča. Horor priča. Glava mu je bila
obrijana i pogrešnog oblika, spljoštena s jedne strane, gde je veliki
komad lobanje očigledno izvađen. Lice mu je bilo veoma tamno i
prošarano borama i ožiljcima. Nije imao levo uvo, a oči su mu bile
izražajne poput dugmića na nekoj mašini. Oblik brade i brkova
podsećao je na blistavog, belog leptira koji mu je sleteo preko usta.
Na nekoj drugoj osobi, njegov dečački osmeh bi izgledao prijatno, ali
on je bio najružnije, najopakije stvorenje koje sam ikad video. Ipak,
ako zanemarite glavu i osmotrite preostalih sto osamdeset
centimetara, mogao je da pozira u reklami ‘Pre i posle’, za bodi-
bilding centar. Kao primer za ‘posle.’ Ni Stot, ni Kortez nisu nosili
trake. Kortez je ispod levog pazuha nosio mali džepni laser, obložen
magnetnim pojasom. Imao je glatke, drvene drške.
„A sad, pre nego što vas predam u nežne ruke ove gospode,
ponovo ću vas upozoriti:
„Pre dva meseca na ovoj planeti nije bilo nikog. Tu su bili samo
ostaci opreme zaostali od ekspedicije iz 1991– godine. Četrdeset pet
ljudi se mesec dana mučilo da podigne ovu bazu. Dvadeset četvoro,
znači više od polovine, poginulo je tokom izgradnje. Ovo je
najopasnija planeta na kojoj je čovek pokušao da opstane, ali mesta
na koja vi idete biće ista ili gora. Vaš kadar će pokušati da vas održi
u životu tokom narednih mesec dana. Slušajte šta vam govore...
pratite njihov primer; svi su ovde preživeli znatno duže nego što ćete
vi to morati. Kapetane?“ Kapetan je ustao dok je major izlazio
napolje.

17
 „Mir-no!“ Poslednji slog je odjeknuo kao eksplozija i svi smo
poskočili na noge.
„Ovo ću vam reći samo jednom, zato me dobro slušajte“, zarežao
je. „Ovo jeste borbena situacija, a u borbenoj situaciji postoji samo
jedna kazna za neposlušnost.“ Strgnuo je pištolj sa kuka i uhvatio ga
za cev, kao da drži batinu. „Ovo je vojni automatski pištolj, model
1911, kalibra .45, primitivno, ali delotvorno oružje. Narednik i ja
imamo dozvolu da ubijemo radi podsticanja discipline. Nemojte nas
naterati na to, zato što nećemo oklevati. Nećemo oklevati.“ Vratio je
pištolj za pojas. Kopča na futroli je glasno škljocnula u mrtvoj tišini.
„Između sebe, narednik Kortez i ja ubili smo više ljudi nego što
vas trenutno ima u ovoj prostoriji. Obojica smo se borili u Vijetnamu
na američkoj strani i obojica smo pristupili Međunarodnoj gardi
Ujedinjenih nacija pre više od deset godina. Prihvatio sam sniženje
čina sa majora, zbog privilegije da komandujem ovom četom.
Terenski narednik Kortez je takođe pristao na sniženje čina od
podmajora, zbog toga što smo obojica borbeni vojnici, a ovo je prva
borbena situacija od 1987. godine.“
„Imajte na umu sve što sam rekao, dok vam narednik daje
posebne instrukcije o vašim zaduženjima pod ovom komandom.
Preuzmite, naredniče.“ Okrenuo se na peti i napustio prostoriju.
Tokom čitavog govora, izraz lica mu se nije promenio ni za milimetar.
Narednik se kretao poput teške mašine sa gomilom kugličnih
ležaja. Kad su se vrata uz šištanje zatvorila, okrenuo je svoje
glomazno telo ka nama i izustio iznenađujuće nežnim glasom:
„Voljno, sedite.“ Seo na sto ispred nas. Komad nameštaja je krcnuo,
ali ipak je izdržao.
„Kapetan govori užasne stvar, a ja izgledam užasno, međutim,
obojica smo dobronamerni. Sa mnom ćete tesno sarađivati pa je bolje
da se naviknete na ovo što mi visi ispred mozga. Kapetana verovatno
nećete često viđati, osim tokom manevara.“
Dotakao je spljošten deo glave. „Kad već govorimo o mozgu, i
dalje posedujem većinu svog, uprkos svim pokušajima Kineza da
postignu suprotno. Mi stari veterani koji smo se okupili u ISUN-u
morali smo da ispunimo iste kriterijume po kojima su vas regrutovali
na osnovu Odluke o regrutovanju elite. Zbog toga pretpostavljam da

18
ste svi snažni i žilavi – ali imajte na umu da smo kapetan i ja snažni,
žilavi i iskusni.“
Prelistao je spisak, a da ga zapravo nije pogledao. „Kao što je
kapetan rekao, tokom manevra postoji samo jedna disciplinska mera.
Smrtna kazna. Međutim, obično ne moramo mi da vas ubijemo zbog
neposlušnosti; Šaron se za to sam pobrine.
„U stambenim prostorijama će biti drugačije. Nije nas briga šta
radite unutra. Grabite se za dupeta po čitav dan, jebite se po čitavu
noć, nije bitno... Ali, kad obučete odelo i izađete napolje, morate
imati disciplinu koja bi postidela Centurijanca. Biće situacija u
kojima vas jedan glup postupak može ubiti.“
„U svakom slučaju, prvo ćete dobiti borbena odela. Oružar vas
čeka u stambenim prostorijama; primaće vas jednog po jednog.
Hajdemo.“

19
 ČETVRTO POGLAVLJE

„Znam da su vam na Zemlji držali predavanja o tome za šta je sve

borbeno odelo sposobno.“ Oružar je bio sitan čovek, delimično ćelav,
bez oznake čina na kombinezonu. Narednik Kortez nam je rekao da
mu se obraćamo sa ‘ser’, zbog toga što ima čin poručnika voleo bih
da naglasim nekoliko tačaka i možda da dodam par stvari koje vaši
instruktori na Zemlji nisu lepo objasnili ili nisu mogli da znaju. Vaš
narednik je ljubazno pristao da mi pomogne. Naredniče?“
Kortez je skinuo kombinezon i prišao blago uzdignutoj platformi
gde je stajalo borbeno odelo, otvoreno poput čovekolikog raka. Ušao
je unazad u njega i uvukao ruke u krute rukave. Začuo se kliktaj i
odelo se zatvorilo uz nešto nalik uzdahu. Bilo je svetlozelene boje, na
šlemu je belom bojom, štampanim slovima pisalo KORTEZ.
„Kamuflaža, naredniče.“ Zelena boja je izbledela do bele, a zatim
se pretvorila u prljavo sivu. „Ovo je dobra kamuflaža za Šaron i
većinu portal planeta“, reče Kortez, kao da govori iz dubine bunara.
„Ali postoji još nekoliko kombinacija.“ Siva se išarala i posvetlela do
kombinacije zelene i braon boje: „Džungla.“ Zatim se ujednačila do
svetlooker: „Pustinja.“ Tamnobraon, još tamnije, sve do zift-crne:
„Noć ili svemir.“
„Odlično naredniče. Koliko ja znam, ovo je jedina funkcija odela
koja je usavršena nakon vaše obuke. Upravljač vam se nalazi oko
levog ručnog zgloba i pomalo je čudan. Ali, kad pronađete
odgovarajuću komandu, lako je uključiti.
„A sad, na Zemlji niste mnogo trenirali u odelu. Nismo želeli da
se navikavate na korišćenje odela u prijateljskom okruženju.
Borbeno odelo je najsmrtonosnije lično oružje ikad napravljeno.

20
Takođe, ne postoji oružje koje lakše ubija svog korisnika usled
neopreznosti. Okrenite se, naredniče.“
„Na primer.“ Potapšao je veliko, kockasto ispupčenje između
ramena. „Izduvna peraja. Kao što znate, odelo se trudi da održi
ugodnu temperaturu, bez obzira na to kakvo je vreme napolju.
Sačinjeno je od najsavršenijeg izolatora koji smo uspeli da
napravimo, a da bude u skladu sa mehaničkim zahtevima. Stoga se
ova peraja uvek usijaju – posebno u uslovima koji vladaju na tamnoj
strani – dok ispuštaju grejanje za telo.
„Dovoljno je da se naslonite na veliki komad smrznutog gasa; a
ima ga dosta unaokolo. Gas će ispariti brže nego što može da pobegne
iz peraja; tom prilikom će se odgurnuti od okolnog ‘leda’ i slomiti ga...
za stoti deo sekunde, ekvivalent ručne bombe će vam eksplodirati
ispod vrata. Nećete ništa osetiti.“
„Varijacije na tu temu pobile su jedanaest ljudi u protekla dva
meseca. Nisu radili ništa opasno, samo su gradili par baraka.“
„Pretpostavljam da znate koliko lako možete ubiti sebe i druge
svojim valdo daljinskim manipulatorom. Da li neko želi da se rukuje
sa narednikom?“ Zastao je, a zatim zakoračio napred i stegnuo mu
rukavicu. „On ima dosta iskustva. Dok ga vi ne steknete, morate biti
veoma pažljivi. Možete odlučiti da se počešete tamo gde vas svrbi i da
u tom pokušaju slomite kičmu. Zapamtite, polulogaritamski rast:
pritisak od jednog kilograma daje silu od dva i po kilograma; kilogram
i po, daje deset; dva kilograma, dvadeset tri; dva i po kilograma,
četrdeset sedam. Većina vas može da izađe na kraj sa težinom većom
od pedeset kilograma. Teoretski, tom pojačanom silom možete
prelomiti čelični nosač na dva dela. Zapravo, time biste uništili
materijal svojih rukavica i, bar na Šaronu, veoma brzo umrli. Bila bi
to mrtva trka između dekompresije i smrzavanja mesa. Umrli biste
bez obzira na to ko je pobednik.
„Nožni valdo je takođe opasan, mada je pojačanje manje
ekstremno. Sve dok ne steknete veštinu, ne pokušavajte da trčite i
skačete. Verovatno ćete se saplesti, što znači da ćete verovatno
umreti.“
„Gravitacija na Šaronu iznosi tri četvrtine gravitacije na Zemlji,
što znači da razlika nije velika. Ali na malom svetu poput Lune, mogli

21
biste da poskočite u trku i da se ne spustite narednih dvadeset
minuta. Prosto biste nastavili da plutate preko horizonta. Možda
biste udarili u planinu brzinom od osamdeset metara u sekundi. Na
malom asteroidu bi bilo veoma lako potrčati tako da dostignete drugu
kosmičku brzinu i krenete na neformalnu turu po intergalaktičkom
prostoru. Veoma spor način putovanja.“
„Sutra ujutru ćemo početi da vas učimo kako da preživite u ovoj
paklenoj mašini. Ostatak popodneva i večeri ću prozivati jedno po
jedno i opremati vas odelima. To je sve, naredniče.“
Kortez je prišao vratima i okrenuo ventil koji pušta vazduh u
vazdušnu komoru. Upalio se niz infracrvenih lampica kako bi
sprečile vazduh da se zaledi. Kad se pritisak izjednačio, zatvorio je
ventil, otvorio vrata i ušao unutra, zatvorivši vrata za sobom. Pumpa
je zujala šezdesetak sekundi, prazneći vazdušnu komoru; zatim je
zakoračio napolje i hermetički zatvorio spoljna vrata.
Slično kao na Luni.
„Prvo želim da vidim vojnika Omara Almizara. Ostali mogu da
potraže svoje krevete. Prozivaću vas preko vrištavca 2.“
„Abecednim redom, ser?“
„Da. Potrebno mi je desetak minuta po glavi. Ako ti prezime
počinje slovom Z, možeš slobodno u krevet.“
To je pitala Rodžersova. Sigurno je razmišljala o tome da ode u
krevet.

2 Squawker (sleng) – radio-prijemnik. (Prim. prev.)

22
 PETO POGLAVLJE

Gruba bela tačka direktno iznad nas predstavljala je sunce. Bilo

je mnogo svetlije nego što sam očekivao; udaljeni smo osamdeset
astronomskih jedinica i svetlo sija jačinom od samo jedan kroz 6 400
delova svetla na Zemlji. Ipak, ovo sunce nas je osvetljavalo poput
snažne ulične rasvete.
„Ovde ima znatno više svetla nego na portal planetama.“
Zapucketao je glas kapetana Stota u našim ušima. „Budite srećni što
možete da vidite kuda idete.“
Stajali smo postrojeni u koloni po jedan, na trotoaru od
permaplasta koji povezuje stambene prostorije i baraku sa zalihama.
Celo jutro smo vežbali koračanje unutra. Napolju nije ništa drugačije,
osim egzotičnog prizora. Mada je svetlo prilično bledo, jasno se vidi
sve do linije horizonta, pošto nema atmosfere koja bi nam se isprečila
na putu. Crna stena, suviše pravilnog oblika da bi bila prirodna,
protezala se od jedne do druge strane horizonta na kilometar od nas.
Zemlja je bila crna poput gara, prošarana mrljama belog ili
plavkastog leda. Pored barake sa zalihama nalazila se mala planina
od snega u ogradi sa natpisom KISEONIK.
Odelo je bilo prilično udobno. Međutim, izazivalo je čudan osećaj
da ste u isto vreme i lutkar i marioneta. Vi obezbedite impuls za
pokretanje noge, odelo ga uhvati, pojača i podigne nogu umesto vas.
„Danas ćemo samo šetati po rejonu čete, i niko neće izlaziti iz
rejona čete.“ Kapetan nije nosio četrdesetpeticu – osim ako ga nije
nosio kao amajliju ispod odela – ali, imao je laserski prst kao i svi
ostali. A njegov je verovatno bio uključen.
Održavajući razdaljinu od minimum dva metra između svake
osobe, zakoračili smo sa peraplasta i krenuli za kapetanom preko

23
glatke stene. Pažljivo smo koračali sat vremena, krećući se u spirali
sve dok nismo dospeli do oboda poligona.
„Sad svi obratite pažnju. Idem od one plave ploče leda“ – velik
komad, udaljen dvadesetak metara – „pokazaću vam nešto što vam je
bolje da znate, ako želite da preživite.“
Zakoračio je napred samouverenim koracima. „Najpre moram da
zagrejem stene – spuštajte filtere.“ Pritisnuo sam dugme ispod
pazuha i filter je skliznuo na mesto preko mog transformatora slike.
Kapetan je uperio prstom ka crnoj steni veličine lopte za košarku i
ispalio kratak zrak ka njoj. Blesak svetla je bacio kapetanovu dugačku
senku preko nas i daleko iza. Stena se razbila na gomilu komadića.
„Brzo će se ohladiti.“ Zastao je i podigao komad. „Ovaj komad
verovatno ima toplotu od nekih dvadeset do dvadeset pet stepeni.
Gledajte.“ Bacio je ‘topli’ kamen na ledenu ploču. Poskakivao je po
nekom ludačkom obrascu i skliznuo niz ivicu. Bacio je još jedan
kamen koji se ponašao slično.
„Kao što znate, odela vam nisu savršeno izolovana. Ove stene su
iste temperature kao đonovi vaših čizama. Ako pokušate da stanete
na ploču vodonika, i vama će se dogoditi isto što i kamenu. Naime,
računajte na to da je kamen već mrtav.“
„Razlog je taj što kamen pravi gladak interfejs sa ledom – malu
lokvu tečnog vodonika – i nosi par molekula iznad tečnosti na jastuku
od gasovitog vodonika. Zbog toga, između kamena, odnosno vas, i
leda nema trenja. Ne možete ustati bez trenja pod čizmama.
„Nakon što provedete mesec dana u odelu, trebalo bi da budete u
stanju da preživite pad, ali trenutno još ne znate dovoljno. Gledajte.“
Kapetan je skočio na ploču. Izgubio je oslonac, okrenuo se u
vazduhu i sleteo na ruke i kolena. Skliznuo je sa ploče i stao na
zemlju.
„Bitno je da držite izduvna peraja podalje od kontakta sa
smrznutim gasom. U poređenju sa ledom, vrela su poput visoke peći.
Kontakt uz bilo koju količinu težine za sobom, doveo bi do
eksplozije.“
Nakon te demonstracije, šetali smo još sat vremena i vratili se u
stambene prostorije. Kad smo prošli kroz vazdušnu komoru, morali

24
smo da milimo unaokolo dok odela ne dobiju sobnu temperaturu.
Neko mi je prišao i dodirnuo me šlemom.
„Vilijame?“ Iznad zaštitnog stakla za lice štampanim slovima je
pisalo MEKOJ.
„Zdravo, Son. Šta imaš na umu?“
„Samo sam se pitala da li imaš s kim da spavaš večeras.“
Tako je; zaboravio sam. Ovde nema spiska za spavanje. Svi mogu
da biraju partnera. „Naravno, mislim, uh, ne... ne, nisam nikog pitao.
Naravno, ako želiš...“
„Hvala ti, Vilijame. Vidimo se kasnije.“ Posmatrao sam kako
odlazi i pomislio, ako bi iko mogao da izgleda seksi u borbenom
odelu, to bi bila Son. Ali, čak ni ona to nije mogla.
Kortez je zaključio da smo se dovoljno ugrejali i odveo nas u
ostavu za odela, gde smo ih unazad vratili na mesto i spojili sa pločom
za punjenje. (Svako odelo poseduje mali komad plutonijuma koji ga
može snabdevati energijom godinama, ali rečeno nam je da koristimo
ćelije za gorivo što duže možemo.) Nakon dosta pometnje, svi su
najzad bili uključeni i dozvoljeno nam je da skinemo odela –
devedeset sedam golih pilića koji se migolje iz žarko zelenih jaja. Bilo
je hladno – vazduh, pod, a pogotovo odela – nagrnuli smo u priličnom
metežu ka ormarićima.
Navukao sam tuniku, pantalone i sandale, međutim i dalje mi je
bilo hladno. Uzeo sam šolju i stao u red za soju. Svi su skakutali ne
bi li se ugrejali.
„M-mandela, š-šta misliš koliko je h-hladno?“, bila je to Šon
Mekoj.
„Ne želim ni da razmišljam o tome.“ Prestao sam da skakućem i
protrljao telo što sam žustrije mogao, držeći šolju jednom rukom.
„Sigurno bar koliko i u Misuriju.“
„Uhh... volela bih da su uveli neko jebeno grejanje.“ Sitnim
ženama to uvek više smeta nego ostalima. Son je najsitnija u četi,
lutka tanušnog struka i visoka jedva metar i po.
„Uključili su klimu. Brzo će se ugrejati.“
„Volela bih da sam krupan komad mesa, poput tebe.“ Meni je bilo
drago što nije.

25
 ŠESTO POGLAVLjE

Prva žrtva je pala trećeg dana dok smo učili kako da iskopamo
rupu.
Sa tolikom količinom energije uskladištenom u oružju, ne bi bilo
praktično da vojnik kopa rupu u smrznutoj zemlji ašovom i lopatom.
Doduše, možeš lansirati bombe čitav dan i napraviti samo plitka
ulegnuća – zato uobičajen metod podrazumeva bušenje rupe u zemlji
ručnim laserom, spuštanje tempirane bombe unutra, nakon što se
rupa ohladi i, u idealnom slučaju, ispunjavanje rupe otpacima.
Naravno, na Šaronu nema mnogo kamenja, osim ako već niste
izbušili neku rupu u blizini.
U čitavoj proceduri najteže je skloniti se. Rečeno nam je da
moramo iii da se sklonimo iza nečeg zaista masivnog, iii da budemo
na udaljenosti od bar sto metara. Nakon što postaviš eksploziv, imaš
tri minuta da se skloniš. Međutim, ne možeš da potrčiš. To na Šaronu
nije bezbedno.
Nesreća se dogodila dok smo kopali zaista duboku rupu. Rupu
koja može da posluži umesto velikog, podzemnog bunkera. Da bismo
je napravili morali smo da raznesemo rupu, siđemo na dno kratera i
ponavljamo proceduru dok ne postane dovoljno duboka. Unutar
kratera smo postavljali punjenja sa petominutnim odlaganjem, ali to
jedva da je bilo dovoljno – morate zaista polako da se penjete uz ivicu
kratera.
Svi su već razneli dvostruku rupu; svi osim mene i troje ostalih.
Izgleda da smo samo mi obratili pažnju na to kad se Bovanovićeva
našla u nevolji. Svi smo bili dobrih dvesta metara dalje. Pošto je moj
transformator slike bio je pojačan na četrdeset, posmatrao sam kako

26
nestaje preko ivice kratera. Nakon toga, mogao sam samo da čujem
njen razgovor sa Kortezom.
„Na dnu sam, naredniče.“ Kod ovakvih manevara, normalna
radio-komunikacija se obustavlja; samo Kortezu i regrutu je
dozvoljeno da emituju.
„Okej, kreni ka centru i raščisti krš. Polako. Ne žuri sve dok ne
povučeš iglu.“
„Da, naredniče.“ Čuli smo sitne odjeke kloparanja kamenja, zvuk
se prenosio kroz njene čizme. Nekoliko minuta nije ništa rekla.
„Pronašla sam dno.“ Zvučala je pomalo zadihano.
„Led ili stena?“
„Oh, stena, naredniče. Zelenkasta.“
„Podesi laser na slabiju snagu. Jedan zarez dva, dis četiri.“
„Prokletstvo, naredniče, potrajaće sto godina.“
„Da, ali u steni ima hidrantnih kristala – ako je prebrzo zagreješ,
doći će do pucanja. Onda bismo morali da te ostavimo tu, devojčice.
Mrtvu i krvavu.“
„Okej, jedan zarez dva, disperzija četiri.“ Unutrašnjost kratera je
zasvetlucala crvenom bojom odbijajući svetlost lasera.
„Kad stigneš do dubine od pola metra, suzi disperziju na dva.“
„Razumem.“ Bilo joj je potrebno tačno sedamnaest minuta, od
toga tri minuta sa disperzijom dva. Mogao sam da zamislim koliko joj
se ruka umorila.
„Odmori se par minuta. Kad dno rupe prestane da sija, aktiviraj
punjenje i spusti ga unutra. Zatim laganim koracima izađi napolje,
jesi li razumela? Imaćeš dovoljno vremena.“
„Razumem, naredniče. Laganim koracima.“ Zvučala je nervozno.
Pa, ne dešava se često da morate lagano da se udaljavate od tahionske
bombe od dvadeset mikrotona.
„Ode bomba.“ Čuo se tih zvuk klizanja i bomba je skliznula dole.
„A sad lepo i polako. Imaš pet minuta.“
„D-da. Pet.“ Najpre je koračala polako i ujednačeno. Kad je
počela da se penje uz padinu, zvuci su postali manje ujednačeni, čak
pomalo izbezumljeni. Još četiri minuta...

27
 „Sranje!“ Glasno grebanje, zatim kloparanje i udarci. „Sranje,
sranje.“
„Šta nije u redu, redove Bovanovič?“
„Oh, sranje.“ Tišina. „Sranje!“
„Redove, ako ne želiš da te upucam, odmah mi reci šta nije u redu!“
„Ja... sranje, zaglavila sam se. Jebeni odron... sranje... UČINITE
NEŠTO! Ne mogu da se pomerim, sranje, ne mogu da se pomerim.
Ja, ja...“
„Zaveži! Na kojoj si dubini?“
„Ne mogu da pomerim svoje jebene noge. POMOZITE MI...“
„Dovraga, koristi ruke – guraj! Možeš da pomeriš po jednu tonu
svakom rukom.“ Tri minuta.
Prestala je da psuje i počela da mrmlja tihim jednoličnim glasom,
čini mi se na ruskom. Dahtala je i čulo se kotrljanje kamenja.
„Oslobodila sam se.“ Dva minuta.
„Koračaj što brže možeš.“ Kortezov glas je bio ravan,
bezosećajan.
U trenutku kad je ostalo još devedeset sekundi, pojavila se puzeći
preko ivice. „Trči, devojko... Bolje potrči.“ Pretrčala je pet ili šest
koraka i pala, klizala se par metara, ustala, potrčala, ponovo pala,
ponovo ustala...
Izgledalo je kao da se kreće prilično brzo, ali prešla je samo
trideset metara kad je Kortez rekao: „U redu, Bovanovićeva, lezi na
stomak i ne miči se.“ Deset sekundi, međutim, ili nije čula ili je želela
još malo da se udalji. Nastavila je da trči, neopreznim skokovima.
Dok je bila u najvišoj tački jednog skoka, svetlo je blesnulo i začula
se tutnjava. Nešto krupno ju je pogodilo ispod vrata. Njeno
obezglavljeno telo se zavrtelo i poletelo kroz prostor, ostavljajući za
sobom crnocrvenu spiralu trenutno sleđene krvi koja se ljupko
spustila na zemlju. Tu stazu kristalnog praha niko nije poremetio dok
smo sakupljali kamenje da zakopamo beživotnu stvar na njenom
drugom kraju.
Te noći, Kortez nam nije držao predavanje, nije se pojavio na
večeri. Mi smo bili veoma učtivi jedni prema drugima i niko se nije
plašio da priča o tome.

28
 Te noći sam spavao sa Rodžersovom – svi su pronašli dobrog
prijatelja uz kojeg će se priljubiti – ali, ona je želela samo da se
isplače. Toliko je dugo i neutešno ridala da je na kraju i mene navela
na isto..

29
 SEDMO POGLAVLJE

„Tim A – kreći!“ Nas dvanaest je napredovalo u nepravilnom

poretku ka lažnom bunkeru. Nalazio se kilometar dalje, preko
pažljivo pripremljenog terena s preprekama. Mogli smo da se
krećemo prilično brzo, pošto je sav led uklonjen sa polja, ali čak i
nakon desetodnevnog iskustva nismo mogli da postignemo veću
brzinu od laganog džogiranja.
Nosio sam bacač granata, napunjen granatama za vežbanje od
deset mikrotona. Svi su podesili prsne lasere na nula zarez nula osam,
dis jedan, otprilike kao baterijska lampa. Ovo je simulacija napada –
bunker i njegov robot-branitelj koštaju suviše da bi se iskoristili samo
jednom i odbacili.
„Tim B, krenite za njima. Vođe timova, preuzmite komandu.“
Približili smo se skupini krupnih stena, otprilike na pola puta do
mete, kad je vođa mog tima, Poterova, naredila: „Stoj, u zaklon.“
Načičkali smo se iza stena i čekali Tim B.
Jedva vidljivi u zatamnjenim odelima, dvanaest muškaraca i
žena, projezdiše kraj nas. Čim su prošli, skrenuli su levo, sklanjajući
nam se sa linije vatre.
„Pali!“ Krugovi crvenog svetla zaigrali su pola kilometra duž
poligona, ka jedva vidljivom bunkeru. Pet stotina metara je limit
bombi za vežbanje; ali ipak sam mogao da podbacim. Zato sam
poravnao bacač sa slikom bunkera, postavio ga pod ugao od četrdeset
pet stepeni i ispalio plotun od tri granate.
Povratna vatra iz bunkera oglasila se pre nego što su moje
granate sletele. Njegovi automatizovani laseri nisu bili moćniji od
onih koje mi koristimo, ali direktan udarac može da deaktivira

30
transformator slike i tada ste slepi. Ispaljivao je nasumične rafale, ni
blizu stena iza kojih smo se krili.
Tri magnezijumska bleska trepnula su u isto vreme trideset
metara ispred bunkera. „Mandela! Mislila sam da si dobar strelac.“
„Do vraga, Poterova – domet mu je samo pola kilometra. Kad se
približimo, posadiću ih pravo na krov, svaki put.“
„Naravno da hoćeš.“ Nisam ništa rekao. Neće ona zauvek biti
vođa tima. Osim toga, nije bila loša devojka pre nego što joj je moć
udarila u glavu.
Pošto je grenadir pomoćnik vođe tima, bio sam uključen u radio
vezu Poterove i čuo sam kako razgovara sa vođom tima B.
„Poterova, ovde Frimen. Ima li gubitaka?“
„Poterova ovde – nema, izgleda da su se usredsredili na vas.“
„Da, izgubili smo troje. Trenutno smo u udubljenju nekih
osamdeset do sto metara niže od vas. Počećemo da vas pokrivamo
čim budete spremni.“
„Okej, počnite.“ Tiho škljocanje: „Tim A, krenite za mnom.“
Skliznula je iz zaštitne senke stene i uključila bledoružičastu
svetiljku ispod akumulatora. Ja sam uključio svoju i potrčao uz nju,
ostatak tima je krenuo za nama u formaciji klina. Niko nije pucao
dok nas je tim B pokrivao.
Čuo sam samo disanje Poterove i meko krckanje svojih čizama.
Nisam video bogzna šta, pa sam pojačao transformator slike do jačine
log dva. Zbog toga je slika bila malo zamućena, ali dovoljno svetla.
Delovalo je kao da je bunker dobro prikovao tim B; pekli su se kao
pilići. Uzvraćali su vatru isključivo laserima. Izgleda da su ostali bez
grenadira.
„Poterova, ovde Mandela. Zar ne bi trebali da preuzmemo malo
vatre na sebe?“
„Čim pronađem dovoljno dobar zaklon. Ako se ti slažeš sa tim?
Redove?“ Unapređena je u čin kaplara za vreme trajanja vežbe.
Skrenuli smo desno i naslagali se iza kamene ploče. Većina
ostalih je pronašla zaklon u blizini, ali par ljudi je moralo da se baci
na zemlju.
„Frimane, ovde Poterova.“

31
 „Poterova, ovde Smiti. Friman je ispao; Semjuels je ispao. Ostalo
nas je samo petoro. Pokrivajte nas da možemo...“
„Razumem Smiti.“ Klik. „Tim A, otvaraj vatru. Tim B je gadno
nastradao.“
Gvirim preko ivice kamena. Na mom daljinomeru piše da je
bunker udaljen trista pedeset metara. I dalje je prilično daleko.
Naciljao sam malčice iznad, ispucao tri komada, spustio za par
stepeni, pa ispucao još tri. Prvi plotun je prebacio bunker za dvadeset
metara; drugi je planuo direktno ispred. Pokušao sam da zadržim isti
ugao i izbacio još petnaest komada, sve što mi je ostalo u okviru, u
istom pravcu.
Trebalo je da se sagnem iza stene i napunim okvir, ali želeo sam
da vidim gde će onih petnaest sleteti. Posmatrao sam bunker dok sam
posezao za novim okvirom...
Kad je laser pogodio moj transformator slike, usledio je tako
snažan crveni blesak da mi se učinilo da mi je prošao kroz oči i odbio
se o zadnju stranu lobanje. Potrajalo je samo par milisekundi pre
nego što se transformator preopteretio i ugasio, ali zelena avetinjska
slika izazivala mi je bol u očima još nekoliko minuta.
Pošto sam zvanično ‘mrtav’, radio-veza mi se automatski
isključila i morao sam da ostanem na mestu do kraja bitke. Bez
čulnog opažanja, osim osećaja po koži (i bola na mestima koja je
transformator osvetlio) i zvonjave u ušima, činilo mi se da vreme
strašno sporo prolazi. Najzad je neki šlem zveknuo o moj.
„Jesi li dobro, Mandela?“, pitao je glas Poterove.
„Izvini, crkô sam od dosade pre dvadesetak minuta.“
„Ustani i uhvati me za ruku.“ Učinio sam to i oteturali smo se
nazad do stambenih prostorija. Bio nam je potreban bar pun sat.
Celim putem nije više ništa rekla – čudan način komunikacije – ali
nakon što smo prošli kroz vazdušnu komoru i zagrejali se, pomogla
mi je da skinem odelo. Spremio sam se za blag prekor, ali kad se odelo
otvorilo, pre nego što su mi se oči navikle na svetlost, zgrabila me oko
vrata i sočno poljubila u usta.
„Odlično si gađao, Mandela.“
„A?“

32
 „Zar nisi video? Naravno da nisi... poslednji plotun pre nego što
si pogođen – četiri direktna pogotka. Bunker je zaključio da je
nokautiran i ostatak puta smo samo prošetali.“
„Divno.“ Počešao sam se ispod očiju i nešto suve kože se oljuštilo.
Zakikotala se.
„Treba da se vidiš. Izgledaš kao... „
„Neka se svi članovi osoblja okupe u zbornom rejonu.“ Bio je to
glas kapetana. Što obično ne znači ništa dobro.
Dodala mi je tuniku i sandale. „Hajdemo.“ Trpezarija-zborni
rejon bila je samo malo dalje niz hodnik. Pokraj vrata se nalazio red
dugmića; pritisnuo sam ono pored svog imena. Četiri imena su bila
prekrivena crnom trakom. Dobro je, samo četiri. Tokom današnjeg
manevra nismo nikog izgubili.
Kapetan je sedeo na podijumu, što je značilo da ne moramo da
prolazimo kroz sranje sa stavom mirno. Prostorija se ispunila za
manje od minuta. Zvono je objavilo da su svi prisutni.
Kapetan Stot nije ustao. „Danas ste bili podnošljivo dobri. Niko
nije poginuo, iako sam očekivao da se to dogodi. U tom smislu ste
prevazišli moja očekivanja, ali u svakom drugom smislu ste obavili
loš posao.
„Drago mi je što vodite računa jedni o drugima, pošto svako od
vas predstavlja investiciju od preko milion dolara i jedne četvrtine
ljudskog života.
„Međutim, u ovoj simulaciji bitke protiv veoma glupog robota,
trideset sedmoro vas je uspelo da naleti na lasersku vatru i pogine.
Pošto mrtvacima hrana nije potrebna, ni vi nećete jesti tri dana.
Svaka osoba koja je danas poginula, dobiće samo tri litre vode po
danu i sledovanje vitamina.“
Znali smo da je bolje da ne kukamo naglas, ali otelo se nekoliko
zgroženih pogleda, posebno na licima onih koji su imali oprljene
obrve i ružičaste opekotine u obliku trougla oko očiju.
„Mandela.“
„Ser?“
„Ti imaš najgore opekotine. Da li ti je transformator slike bio
podešen na normalu?“

33
 O, sranje. „Ne, ser. Na log dva.“
„Shvatam. Ko je bio vođa tvog tima tokom vežbe?“
„Privremeni kaplar Poterova, ser.“
„Redove Poterova, da li ste mu naredili da koristi pojačivač
slike?“
„Ser, ja... ne sećam se.“
„Ma nemojte mi reći. Pridružite se mrtvima da malo razmrdate
sećanje. Da li vam to odgovara?“
„Da, ser.“
„Odlično. Mrtvi večeras dobijaju poslednji obrok i od sutra su na
dijeti. Ima li pitanja?“ Sigurno se šalio. „U redu. Voljno.“
Odabrao sam obrok koji je delovao najkaloričnije i odneo svoj
poslužavnik do Poterove.
„Pravi donkihotovski potez. Ali, hvala ti.“
„Nema na čemu. Ionako sam htela da stešem par kilograma.“
Nisam video gde se krije taj višak.
„Znam dobru vežbu za to“, rekoh. Nasmešila se ne podigavši
pogled sa poslužavnika. „Jesi li se dogovorila sa nekim za večeras?“
„Mislila sam da pitam Džefa...“
„Bolje požuri. Balavi za Medžimom.“ Što je uglavnom istina. Svi
balave za njom.
„Ne znam. Možda treba da čuvamo snagu. Onaj treći dan...“
„Ma hajde.“ Blago sam dotakao noktom njenu šaku. „Nismo se
kresnuli od Misurija. Možda sam naučio nešto novo.“
„Možda jesi.“ Nagnula je glavu i osmotrila me prepredenim
pogledom. „Okej.“
Ispostavilo se da je ona naučila novi trik. Francuski vadičep, tako
ga je nazvala. Međutim, nije htela da mi kaže ko ju je to naučio. Voleo
bih da se rukujem s njim. Kad povratim nešto snage.

34
 OSMO POGLAVLJE

Dve nedelje obuke u bazi Majami koštale su nas jedanaest života.

Dvanaest, ako računamo Dalkvista. Ako moraš da provedeš ostatak
života na Šaronu, bez obe noge i jedne ruke, meni to veoma nalikuje
smrti.
Fostera je ubio odron, a Frilendu se pokvarilo odelo i zaledio se
pre nego što smo uspeli da ga unesemo unutra. Većinu ostalih
pokojnika nisam dobro poznavao. Ali, sve te smrti su nas zabolele.
Osim toga, više su nas plašile nego što su nas navodile na to da
budemo oprezniji.
A sad, tamna strana. Letelica nas je prevezla u grupama od po
dvadeset i ostavila pored gomile materijala za gradnju, obzirno
ostavljenog u lokvi helijuma II.
Izvukli smo stvari uz pomoć hvataljki. Nije bezbedno gacati po
tome pošto puzi svuda po vama, a ne vidi se šta je ispod; možete da
naletite na ploču vodonika i tada vas sreća napušta.
Predložio sam da laserima skuvamo lokvu do tačke ključanja, ali
desetak minuta koncentrisane vatre nije primetno spustilo nivo
helijuma. Niti je helijum proključao. Helijum II je superfluid, zbog
toga isparavanje mora ravnomerno da se dogodi, po celoj površini.
Nema vrućih tačaka, pa nema ni ključanja.
Nismo smeli da koristimo svetlo, da bismo ‘izbegli detekciju’. Ako
odvrnete transformator slike na log tri ili četiri, svetlost zvezda je
dovoljna. Međutim, svaki stepen pojačanja znači sve manje i manje
detalja. Pri pojačanju od četiri loga krajolik izgleda poput proste
crno-bele slike i ne možete da pročitate imena na šlemovima, osim
ako se osoba ne nalazi direktno ispred vas.

35
 Doduše, krajolik ionako nije bio interesantan. Pet-šest
meteorskih kratera srednje veličine (sa identičnim nivoima helijuma
II u sebi) i obrisi nekih majušnih planina na horizontu. Neravno
zemljište ima čvrstinu zaleđene paučine; svaki put kad spustite
stopalo, ono potone jedan centimetar uz krckanje. Što može da vas
iznervira.
Veći deo dana smo izvlačili građu iz lokve. Dremali smo na
smenu, što se može izvesti u stojećem ili sedećem stavu, a može se i
ležati na stomaku. Nijedna pozicija nije mi odgovarala, tako da sam
imao snažnu potrebu da se bunker što pre izgradi i hermetizuje.
Nismo mogli da ga izgradimo ispod zemlje – helijum II bi ga
ispunio – zbog toga smo prvo morali da napravimo izolacionu
platformu, troslojni sendvič od permaplast-vakuuma.
Bio sam privremeni kaplar i komandovao sam četom od deset
ljudi. Nosili smo slojeve permaplasta do gradilišta – dvoje ljudi može
lako da nosi jedan – kad se jedan od mojih ljudi okliznuo i pao na
leđa.
„Dođavola Singere, gledaj kud ideš.“ Par pokojnika smo već
izgubili na sličan način.
„Izvinite, kaplare. Umoran sam. Sapleo sam se o sopstvena
stopala.“
„Samo pripazi.“ Osovio se na noge i zajedno sa partnerom
postavio sloj na mesto. Zatim su otišli po novi.
Držao sam ga na oku. Za par minuta se praktično teturao, što nije
lako činiti u odelu od kibernetičkog oklopa.
„Singere! Želim da te vidim čim postaviš tu ploču.“
„Okej.“ Nekako je odradio zadatak i dovukao se do mene.
„Proveriću očitavanja.“ Otvorio sam vratanca na njegovim
grudima i pogledao medicinski monitor. Temperatura mu je porasla
za dva stepena; krvni pritisak povišen, kao i broj otkucaja srca. Mada
još nije ušao u crvenu zonu.
„Jesi li bolestan?“
„Dođavola, Mandela. Osećam se dobro, samo sam umoran.
Otkako sam pao, pomalo mi se vrti u glavi.“

36
 Ukucao sam broj bolničara. „Doktore, ovde Mandela. Možeš li da
dođeš na trenutak?“
„Naravno, gde si?“ Mahnuo sam i on nam je prišao iz pravca
lokve.
„U čemu je problem?“ Pokazao sam mu Singerovo očitavanje.
Znao je šta znače i ostali brojčanici i cifre, tako da je potrajalo.
„Koliko mogu da procenim, Mandela... prosto je vruć.“
„Dođavola, to sam i ja mogao da ti kažem“, reče Mandela.
„Možda je najbolje da mu oružar pogleda odelo.“ Dvoje ljudi je
odradilo ubrzan kurs iz održavanja odela i bili su naši ‘oružari’.
Pozvao sam Sančeza i rekao mu da dođe sa opremom.
„Dolazim za par minuta, kaplare. Nosim ploču.“
„Spusti je i odmah dolazi ovamo.“ Imao sam loš osećaj. Čekajući
ga, bolničar i ja smo pregledali Singerovo odelo.
„Uh“, reče doktor Džouns. „Pogledaj ovo.“ Obišao sam odelo i
pogledao ono što mi pokazuje. Dva pera na razmenjivaču bila su
savijena.
„Šta nije u redu?“, upitao je Singer.
„Pao si na razmenjivač toplote?“
„Naravno, kaplare – to je to. Sigurno ne radi kako treba.“
„Mislim da uopšte ne radi“, rekao je doktor.
Sančez je prišao sa opremom za dijagnostikovanje i mi smo mu
ispričali šta se dogodilo. Pogledao je razmenjivač toplote, uključio
par džekova u njega i posmatrao digitalno očitavanje na svom malom
monitoru. Nisam znao šta meri, ali pojavila se nula sa osam decimala.
Čuo sam meko škljocanje i Sančez se nakačio na moju privatnu
frekvenciju. „Kaplare, čovek je pokojnik.“
„Sta? Zar ne možeš da popraviš prokletinju?“
„Možda... možda bih mogao, ako bih mogao da je rastavim. Ali,
nema šanse...“
„Hej! Sančez?“ Singer je pričao preko zajedničke frekvencije.
„Jesi otkrio šta nije u redu?“ Dahtao je.

37
 Klik. „Smiri se, čoveče, radimo na tome.“ Klik. „Neće poživeti do
hermetizovanja bunkera. Ne mogu da radim na razmenjivaču toplote
sa spoljne strane odela.“
„Imamo rezervna odela, zar ne?“
„Dva komada, univerzalna veličina. Ali nema gde... hej....“
„Tako je. Idi da ugreješ jedno odelo.“ Uključio sam se na
zajedničku frekvenciju. „Slušaj Singere, moramo da te izvučemo iz
odela. Sančez ima rezervno, ali da bi se prebacio, moraćemo da
izgradimo kuću oko tebe. Razumeš li?“
„Aha.“
„Slušaj, izgradićemo kutiju i povezati je sa aparatom za
održavanje života. Tako ćeš moći da dišeš dok se presvlačiš.“
„Zvuči mi prilično kompis... kompil... kovano.“
„Samo pođi...“
„Biće sa mnom sve u redu čoveče, samo me pusti da se odmor...“
Zgrabio sam ga za ruku i poveo ka gradilištu. Silno se zanosio.
Doktor ga je uhvatio za drugu ruku i tako smo ga sprečili da padne.
„Kaplare Ho, ovde kaplar Mandela.“ Ona je bila zadužena za
aparat za održavanje života.
„Odlazi Mandela, zauzeta sam.“
„Bićeš još zauzetija.“ Izložio sam joj problem. Dok je njena grupa
žurila da adaptira AOŽ – za ovu svrhu, dovoljno je crevo za vazduh i
grejač – ja sam naredio svojoj četi da donese šest ploča permaplasta,
kako bismo izgradili veliku kutiju oko Singera i dodatnog odela.
Izgledala je poput ogromnog kovčega. Pravougaonik širok metar i
dugačak šest metara. Položili smo odelo na ploču od koje ćemo
izgraditi pod kovčega. „Okej, Singere, hajde.“
Nema odgovora.
„Singere, hajde.“
Nema odgovora.
„Singere!“ Prosto je stajao tamo. Doktor Džouns je proverio
njegova očitavanja.
„U nesvesti je, čoveče.“

38
 Napeto sam razmišljao. Možda u kutiji ima dovoljno mesta za još
jednu osobu. „Pomozi mi.“ Uzeo sam Sančeza za ramena, a doktor ga
je zgrabio za noge i pažljivo smo ga položili pored praznog odela.
Zatim sam ja legao na odelo. „Okej, zatvarajte nas.“
„Slušaj Mandela, ako će iko ući sa njim to treba da budem ja.
„Jebi se, Dok. To je moj posao. Moj čovek.“ Ovo je zvučalo nekako
pogrešno. Vilijam Mandela, heroj.
Položili su ploču uz ivicu – imala je dva otvora za AOŽ i izduvne
gasove – i počeli da je vare uskim laserskim snopom za donju ploču.
Na Zemlji bismo prosto koristili lepak, ali ovde je jedina tečnost
helijum. Ima mnoga zanimljiva svojstva, ali definitivno nije lepljiv.
Nakon desetak minuta bili smo potpuno zatvoreni. Čuo sam
zujanje AOŽ-a. Upalio sam svetlo na odelu – prvi put od kako smo
sleteli na tamnu stranu – i posmatrao purpurne tufne kako mi igraju
pred očima.
„Mandela, ovde Ho. Ostani u odelu bar dva, tri minuta. Pumpamo
topao vazduh unutra, ali vraća se maltene u tečnom stanju.“ Neko
vreme sam posmatrao kako purpur bledi.
„Okej. I dalje je hladno, ali preživećeš.“ Otvorio sam odelo. Nije
se otvorilo do kraja, ali nisam imao suviše problema pri izlasku.
Odelo je i dalje bilo tako hladno da mi je skinulo malo kože sa prstiju
i dupeta dok sam se migoljio napolje.
Morao sam da puzim sa nogama napred niz kovčeg do Singera.
Brzo se smračivalo dok sam se udaljavao od svetla. Kad sam otvorio
njegovo odelo, talas vrelog smrada me je zapahnuo po licu. Na
prigušenom svetlu koža mu je bila tamnocrvena i puna mrlja. Disao
je veoma plitko i video sam da mu srce brzo kuca.
Prvo sam otkačio cevi za olakšavanje – neprijatan posao – zatim
biosenzore; a tada sam imao problem da izvučem ruke iz rukava.
To je lako uraditi sa svojim rukama. Okreneš malo na jednu,
uvrneš na drugu stranu i ruke iskoče. Spolja je sasvim druga stvar:
morao sam da mu uvrnem ruke, a zatim posegnem ispod i pomerim
rukave odela ka njima – potrebna je prilična snaga da pomerite odelo
sa spoljne strane.

39
 Kad sam izvadio jednu ruku, bilo je lakše; otpuzao sam napred,
spustio stopala na ramena odela i povukao njegovu slobodnu ruku.
Skliznuo je iz odela kao što ostriga klizi iz školjke.
Otvorio sam rezervno odelo i nakon dosta cimanja i guranja
uspeo da ubacim njegove noge unutra. Zakačio sam biosenzore i
prednju cev za olakšavanje. Drugu će morati sam, suviše je
komplikovano. Po rati put sam pomislio koliko mi je drago što nisam
rođen kao žena; one moraju da nose dva prokleta vodoinstalaterska
prijatelja, umesto jednog, plus obično crevo.
Ostavio sam ruke van rukava. Odelo je ionako beskorisno za rad.
Valdovi moraju da budu prilagođeni određenoj osobi.
Kapci su mu zatreperili. „Man... dela. Gde... sam... koji kurac...?“
Polako sam mu objasnio i činilo se kao da shvata veći deo.
„Zatvoriću te i obući svoje odelo. Zatim ću reći ekipi da odseče jedan
kraj kocke i onda ću te izvući napolje. Kapiraš?“
Klimnuo je glavom. Čudno je to gledati – kad klimnete glavom ili
slegnete ramenima unutar odela, to prosto nema značenje.
Uvukao sam se u svoje odelo, pričvrstio sve što treba i uključio se
u zajedničku frekvenciju. „Dok, mislim da će mu biti dobro. Vadite
nas odavde.“
„Odmah.“ reče Ho. Šum AOŽ-a zamenilo je cvokotanje, a zatim
udarac. Pražnjenje kutije da bi se sprečila eksplozija.
Jedan kraj šava je zasvetleo crveno, zatim belo i najzad se
tamnocrveni zrak probio unutra, pola metra od moje glave. Skupio
sam se koliko sam mogao. Zrak je kliznuo duž šava i oko uglova,
nazad do početne tačke. Kraj kutije je otpao polako, vukući za sobom
vlakna istopljenog permaplasta.
„Sačekaj da se stvrdne, Mandela.“
„Nisam toliko glup, Sančez.“
„Evo.“ Neko mi je dobacio uže. To jeste pametnije nego da ga sam
izvlačim. Provukao sam omču ispod njegovih pazuha i vezao mu je
iza vrata. Zatim sam izašao da im pomognem, što je bilo prilično
budalasto – dvanaest ljudi se već postrojilo da vuče.

40
 Izvukli su Singera bez problema. Sedeo je dok je doktor Džouns
proveravao njegova očitavanja. Ljudi su me zapitkivali i čestitali, kad
je Ho iznenada uzviknula i pokazala ka horizontu.
Crni brod nam se brzo približavao. Imao sam tek toliko vremena
da pomislim kako nije pošteno. Trebalo je da nas napadnu tek tokom
poslednjih par dana. U tom trenutku brod se našao iznad nas.

41
 DEVETO POGLAVLJE

Svi smo se instinktivno bacili na zemlju, ali brod nas nije napao.
Uključio je rakete za kočenje i ispustio nosače za sletanje. Zatim se
okrenuo i spustio pored gradilišta.
Svi su sve shvatili i sada su stajali unaokolo snebivajući se dok su
dve figure u odelima izlazile iz broda.
Poznat glas je zapucketao preko zajedničke frekvencije. „Svi ste
videli da dolazimo i niko nije upotrebio laser. To vam ne bi mnogo
vredelo, ali bi ukazalo na izvesnu količinu borbenog duha. Imate
nedelju dana ili manje pre pravog napada i pošto ćemo narednik i ja
biti ovde, ja ću insistirati na tome da pokažete malo više volje za
životom. Privremeni naredniče Poter.“
„Ovde sam, ser.“
„Dajte mi odred od dvanaest ljudi za istovaranje tereta. Doneli
smo sto malih robota-dronova na kojima ćete vežbati gađanje, kako
biste imali šansu kad se prava meta pojavi.
„Mrdajte. Imamo samo trideset minuta pre nego što brod krene
nazad u Majami.“
Proverio sam, zapravo smo imali četrdesetak minuta.
To što su kapetan i narednik trenutno ovde, nije bilo naročito
bitno. I dalje smo bili prepušteni sebi, oni su samo posmatrali.
Kad smo postavili pod, bio nam je potreban samo jedan dan da
završimo bunker. Bio je duguljast i ravan, osim mehura za vazdušnu
komoru i četiri prozora. Na vrhu se nalazio stožerni laser od jednog
gigavata. Operater – ne biste mogli baš da ga nazovete ‘nišandžija’ –
sedi na stolici i obema rukama drži prekidače. Laser neće pucati sve
dok on drži jedan od ta dva prekidača. Ako pusti, laser će automatski

42
nišaniti leteće objekte i pucati po volji. Glavni sistem za detekciju i
nišan postavljen je na antenu visoku jedan kilometar, postavljenu
pored bunkera.
To je jedina postavka za koju se moglo očekivati da će biti
delotvorna, pošto je horizont tako blizu, a ljudski refleksi tako spori.
Laser ne sme da bude u potpunosti automatizovan pošto se, bar u
teoriji, mogu približiti i prijateljski brodovi.
Među metama koje se pojavljuju u isto vreme, kompjuter može
da izabere do dvanaest ciljeva koje će gađati (najpre gađa najveću).
U svemiru će pogoditi svih dvanaest za pola sekunde.
Instalacija je delimično zaštićena od neprijateljske vatre
delotvornim ablativnim slojem koji pokriva sve osim ljudskog
operatera. Međutim, tu su prekidači. Jedan čovek gore čuva
preostalih osamdeset unutra. Vojski aritmetika ide od ruke.
Kad smo završili bunker, polovina ljudstva je sve vreme sedela
unutra – osećajući se poput meta – i na smenu rukovala laserom, dok
su ostali išli na manevre.
Nekih četiri kilometra od baze, nalazilo se veliko ‘jezero’
zaleđenog vodonika; jedan od najvažnijih manevara podrazumeva da
naučimo kako da se snalazimo na tom opasnom terenu.
Nije bilo teško. Na njemu ne možete da ustanete, pa morate da
se spustite na stomak i klizate.
Ako ima ko da vas odgurne od ivice, nije problem pokrenuti se. U
suprotnom, morate da se batrgate nogama i rukama, gurajući nadole
koliko god je moguće, sve dok se ne pokrenete, u seriji sitnih skokova.
Kad krenete, nastavljate da se krećete sve dok vam ne ponestane leda.
Možete pomalo da upravljate svojim kretanjem, ukopavajući ruke i
stopala sa odgovarajuće strane, ali na taj način ne možete dovoljno
da usporite i zaustavite se. Zbog toga je bolje da se ne krećete suviše
brzo i da se ne postavite na takav način da vaš šlem apsorbuje šok
zaustavljanja.
Proradili smo sve što smo vežbali na svetloj strani: vežbe sa
oružjem, miniranje, obrasce napada. Takođe smo u nepravilnim
intervalima lansirali dronove ka bunkeru. Na taj način su operateri
desetak do petnaest puta na dan mogli da demonstriraju svoju
veštinu puštanja ručki čim se upali senzor za blizinu.

43
 Vežbao sam četiri sata, kao i svi ostali. Bio sam nervozan do prvog
‘napada’. Tad sam shvatio da to nije ništa komplikovano. Senzor se
upali, ja pustim prekidače, laser nanišani, i kad se dron pojavi na
horizontu – zzt! Fin vatromet boja, istopljen metal prsne kroz
prostor. Osim toga, ne dešava se ništa naročito uzbudljivo.
Niko nije brinuo zbog predstojeće ‘diplomske vežbe’, mislili smo
da će biti nešto slično u pitanju.
Baza Majami nas je napala trinaestog dana sa dve rakete
lansirane istovremeno sa suprotnih strana horizonta, brzinom od
četrdeset kilometara u sekundi. Laser je zbrisao prvu bez problema,
ali druga je dospela na svega osam kilometara od bunkera pre nego
što je uništena.
Vraćali smo se sa manevra i bili na kilometar od bunkera. Ne
bismo ništa videli da nismo gledali direktno u bunker u trenutku
napada.
Eksplozija druge rakete je poslala kišu istopljenog krša ka
bunkeru. Pogodilo ga je jedanaest komada. Evo kako smo kasnije
rekonstruisali događaj:
Prva žrtva unutar bunkera bila je Medžima, obožavana Medžima.
Pogođena je u leđa i umrla je istog trenutka. Sa padom pritiska, AOŽ
se prebacio u veću brzinu. Fredman je stajao ispred glavnog klima
uređaja i odbačen je do suprotnog zida dovoljno snažno da se
onesvesti; dokrajčila ga je dekompresija pre nego što su ostali uspeli
da ga uvuku u odelo.
Svi ostali su uspeli da prebrode oluju i uđu u odela, ali Garsijino
odelo je bilo probušeno i nije mu bilo od koristi.
Kad smo stigli, oni su već isključili AOŽ i zavarivali rupe u zidu.
Jedan čovek je pokušavao da sastruže neprepoznatljivu masu koja je
nekad bila Medžima. Čuo sam kako jeca i povraća. Garsiju i
Fredmana su već izneli napolje na ukop. Kapetan je preuzeo
organizovanje popravke od Poterove. Narednik Kortez je odveo
rasplakanog čoveka u stranu i vratio se da sam sakupi Medžimine
ostatke. Nije nikome naredio da mu pomogne i niko se nije
dobrovoljno prijavio.

44
 DESETO POGLAVLJE

Umesto svečanosti povodom diplomiranja, bez ceremonije smo

potrpani u brod – Zemljina nada, isti onaj kojim smo došli do Šarona
– i bačeni ka Zvezdanoj kapiji, pri ubrzanju tek nešto jačem od jedan
G.
Putovanje je izgledalo beskonačno, šest meseci subjektivnog
vremena. Bilo je smrtno dosadno, ali ne toliko naporno za trupove
kao odlazak na Šaron. Kapetan Stot nas je terao da svaki dan usmeno
razmatramo tok naše obuke i vežbali smo svaki dan dok nismo svi
kolektivno odlepili od iznurenosti.
Zvezdana kapija 1 nalikovala je tamnoj strani Šarona, ali bila je
još malo grdnija. Baza na Zvezdanoj kapiji 1 bila je manja od baze
Majami – ali malo veća od one koju smo izgradili na tamnoj strani –
prekinuli smo putovanje na nedelju dana da bismo im pomogli da
prošire objekat. Posadi je bilo veoma drago što nas vide, naročito
dvema ženama koje su delovale pomalo izanđalo.
Napakovali smo se u malu trpezariju, gde nam je podmajor
Vilijamson, zapovednik Zvezdane kapije 1, saopštio uznemirujuće
vesti:
„Svi se udobno smestite. Ali, siđite sa stolova. Ima dovoljno mesta
na podu.
„Znam kroz šta ste prošli dok ste bili na obuci na Šaronu. Neću
reći da ste uzalud trošili vreme. Međutim, tamo gde ste pošli, stvari
će biti drugačije. Toplije.
Zastao je da bismo registrovali informaciju.
„Alef Aurigae, prvi otkriveni kolapsar, okreće se oko normalne
zvezde Epsilon Aurigae. Orbita traje dvadeset sedam godina.

45
Neprijatelj nema operativnu bazu na portal planeti Alef, već na
planeti koja kruži oko Epsilona. Ne znamo bogzna šta o toj planeti,
samo to da obiđe Epsilon za 745 dana, da je manja od Zemlje za jednu
četvrtinu i da ima albedo od 0,8, što znači da je verovatno prekrivena
oblacima. Ne znamo koliko će tačno vruće biti, ali sudeći prema
udaljenosti od Epsilona, verovatno je da će biti toplije nego na Zemlji.
Naravno, ne znamo da li ćete raditi... boriti se na svetloj ili tamnoj
strani, na ekvatoru ili na polovima. Malo je verovatno da će
atmosfera biti pogodna za disanje – u svakom slučaju, bićete u
odelima.
„Sad o mestu na koje idete znate koliko i ja. Ima li pitanja?“
„Ser“, otezao je Stein, „sad znamo gde idemo... da li neko zna šta
ćemo raditi kad tamo stignemo?“
Vilijamson je slegnuo ramenima. „To zavisi od vašeg kapetana –
vašeg narednika, kapetana Zemljine nade i Nadinog logističkog
kompjutera. Nemamo dovoljno podataka da vam osmislimo plan
akcije. Možda ćete imati dugu i krvavu bitku, možda ćete samo
ušetati i dovesti stvari u red. Moguće je da će Tauranci ponuditi
maslinovu grančicu“ – Kortez je frknuo – „u tom slučaju vi ćete biti
naša pregovaračka sila.“ Pogledao je Korteza pitomim pogledom.
„Ništa nije sigurno.“
Te noći su održane zanimljive orgije, ali kao da pokušavate da
zaspite usred divlje žurke na plaži. Jedina dovoljno velika prostorija
za spavanje bila je trpezarija; razapeli su poneki čaršav tu i tamo, radi
privatnosti, a zatim pustili osamnaest muškaraca gladnih seksa na
naše žene, popustljive i promiskuitetne po vojnom običaju (i
zakonu), ali uglavnom prosto željne toga da spavaju na čvrstom tlu.
Osamnaestorica muškaraca su se ponašala kao da moraju da
isprobaju što više permutacija i njihov učinak je bio upečatljiv (u
strogo kvantitativnom smislu). Neki od nas su vodili evidenciju i
predvodili navijačke timove za neke od nadarenijih članova. Čini mi
se da je to odgovarajuća reč.
Narednog jutra – kao i svakog jutra koje smo proveli na
Zvezdanoj kapiji 1 – isteturali smo se iz kreveta, obukli odela i izašli
napolje da radimo na ‘novom krilu’. Jednog dana, na Zvezdanoj kapiji
će biti smeštena taktička i logistička komanda rata, sa hiljadama

46
pripadnika stalnog osoblja, a čuvaće je šest teških krstarica klase
Nade. Kad smo počeli, bilo je dve barake i dvadeset ljudi; kad smo
krenuli, bilo je četiri barake i dvadeset ljudi. Posao jedva da se mogao
tako nazvati, nakon tamne strane. Ovde smo imali dovoljno svetla i
šesnaest sati odmora na svakih osam sati rada. Bez završnog ispita u
vidu napada dronova.
Kad nas je šatl prebacio nazad na Nadu, nikome se nije odlazilo
(mada su neke od popularnijih žena izjavile da će im odmor dobro
doći). Zvezdana kapija je bila poslednji lak, bezbedan zadatak koji
ćemo imati pre nego što dignemo oružje na Taurance. Kao što je
Vilijamson istakao prvog dana, ne može se predvideti kako će to
izgledati.
Takođe, uglavnom nismo bili oduševljeni idejom o kolapsarskom
skoku. Uveravali su nas da nećemo ništa osetiti, samo slobodan pad
čitavim putem.
Nisam bio uveren. Kao student fizike, imao sam uobičajene
predmete iz opšte relativnosti i teorije gravitacije. U to vreme smo
imali malo direktnih podataka – Zvezdana kapija je otkrivena dok
sam bio postdiplomac – ali, matematički model je izgledao dovoljno
jasno.
Kolapsar Zvezdana kapija bio je savršeno sfernog oblika i imao
cri kilometra u prečniku. Zauvek je zaključan u stanju gravitacionog
kolapsa, što znači da površina pada ka centru brzinom bliskoj brzini
svetlosti. Relativnost ga podupire, ili bar stvara iluziju da je tu... kao
što stvarnost postaje iluzorna i zavisi od posmatrača dok proučavate
opštu relativnost. Ili budizam. Ili vas regrutuju.
U svakom slučaju, postojaće teoretska tačka u prostor-
vremenskom kontinuumu kad će se jedan kraj našeg broda nalaziti
tik iznad površine kolapsara, a drugi kraj kilometar dalje (sa naše
tačke gledišta). U svakom razumnom univerzumu, ovo bi pokrenulo
plimu opterećenja i rastrgnulo brod. Postali bismo još jedan milion
kilograma iskrivljene materije na teoretskoj površini, koja
strmoglavo juri nigde do kraja večnosti ili propada do centra tokom
narednog trilionitog dela sekunde. Plati pa klati svoju tačku gledišta.

47
 Ali, bili su u pravu. Poleteli smo sa Zvezdane kapije 1, nekoliko
puta ispravili kurs i onda prosto propali, i nastavili da padamo još
jedan sat.
Zatim se oglasilo zvono i potonuli smo u jastuke usporavajući pri
postojanom opterećenju od dve gravitacije. Našli smo se na
neprijateljskoj teritoriji.

48
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Usporavali smo pri opterećenju od dve gravitacije skoro devet

dana, kad je bitka započela. Dok smo ležali na krevetima osećajući se
krajnje bedno, osetili smo dva laka udarca kad su rakete poletele.
Osam sati kasnije, vrištavac je zapucketao: „Pažnja, posado. Govori
vam vaš kapetan.“ Pilot Kvinsana je bio poručnik, ali dozvoljeno mu
je da se na brodu naziva kapetanom, gde je imao viši čin do svih nas,
čak i od kapetana Stota. „Mogu da slušaju i prašinari u brodskom
skladištu.“
„Upravo smo započeli borbu sa neprijateljem. Ispalili smo dve
tahinoske rakete od pedeset gigatona i uništili neprijateljski brod,
kao i objekat koji je lansirao tri mikrosekunde pre toga.“
„Neprijatelj je pokušavao da nas prestigne prethodnih 179 sati,
po brodskom vremenu. U vreme napada, neprijatelj se kretao
brzinom malo većom od 0,5 c u odnosu na Alef, i nalazio se otprilike
trideset AJ od Zemljine Nade. Kretao se brzinom 0,47 c u odnosu na
nas, tako da bismo se poravnali u prostor-vremenu“ – sudarili! – „za
nešto više od devet sati. Rakete su lansirane u 7.19 po brodskom
vremenu. Uništile su neprijatelja u 15.40; obe tahionske bombe su
eksplodirale hiljadu kilometara od neprijateljskih objekata.“
Mlazni pogon ove dve rakete sam po sebi predstavlja tahionsku
bombu koju je gotovo nemoguće kontrolisati. Ubrzavale su pri
konstantnim opterećenjem od 100 G, i putovale relativistićkom
brzinom kad ih je masa neprijateljskog broda detonirala.
„Ne očekujemo nove napade neprijateljskih brodova. Naša brzina
u odnosu na Alef će u narednih pet sati biti ravna nuli; tada ćemo
započeti putovanje nazad. Za povratak će nam biti potrebno dvadeset

49
sedam dana.“ Nastalo je opšte ječanje i utučeno psovanje. Svi su to
već znali, naravno, ali nismo želeli da nas bilo ko podseća na to.

Nakon mesec dana tromog vežbanja i treniranja, pri opterećenju

od dve gravitacije, konačno smo ugledali planetu koju ćemo napasti.
Osvajači iz svemira, baš tako.
Dve astronomske jedinice od Epsilona, čekao nas je zaslepljujuć,
beli srp. Kapetan je utvrdio lokaciju neprijateljske baze sa udaljenosti
od pedeset AJ, tako da smo manevrisali u širokom luku, postavljajući
planetu između nas i njih. To nije značilo da im se prikradamo –
upravo suprotno; pokrenuli su tri bezuspešna napada – ali imali smo
bolju odbrambenu poziciju. Sve dok ne budemo morali da se
spustimo na površinu. Tada će samo brod i posada zvezdane flote biti
umereno bezbedni.
Pošto se planeta oko svoje ose okreće veoma sporo – jednom u
deset i po dana – brod je morao da se postavi u stacionarnu orbitu
nekih 150 000 kilometara iznad. Zbog toga se posada broda osećala
prilično bezbedno. Od neprijatelja ih je delilo deset hiljada
kilometara stene i sto pedeset hiljada kilometara svemira. Međutim,
to je takođe značilo da će postojati čitav sekund kašnjenja u
komunikaciji između nas i brodskog borbenog kompjutera. Osoba
može ozbiljno zaginuti dok se neutronski puls vuče gore i nazad.
Dobili smo prilično neodređeno naređenje da napadnemo bazu i
preuzmemo kontrolu, a da pri tom što manje oštetimo opremu
neprijatelja. Treba da uhvatimo bar jednog živog Tauranca.
Međutim, ni pod kojim uslovima ne smemo dozvoliti da nas žive
uhvate. To ionako nije zavisilo od nas; jedan specijalan impuls
borbenog kompjutera i komadić plutonijuma u našim odelima
dostiže fisiju sa 0,01% efikasnosti. Zatim postajete komad vrele
plazme koji se veoma brzo širi.
Napakovali su nas u šest izviđačkih brodova – po jedan odred od
dvanaest ljudi u svakom – i lansirali sa Zemljine nade pri opterećenju
od osam G. Svaki izviđački brod trebalo je da prati svoj pažljivo
nasumice odabran kurs do mesta sastanka, 108 kilometara od baze.
U isto vreme je lansirano četrnaest letelica dronova, što treba da
zbuni antikosmički sistem neprijatelja.

50
 Sletanje je proteklo skoro savršeno. Jedan brod je pretrpeo manju
štetu, raketa ih je promašila za dlaku, ali je istopila nešto ablativnog
materijala na trupu. Međutim, ipak će moći da se vrati, ako ne leti
brzo dok se nalazi u atmosferi.
Leteli smo u cik-cak i prvi stigli do mesta sastanka. Postojao je
samo jedan problem. Mesto sastanka se nalazilo ispod četiri
kilometra vode.
Maltene sam čuo mašinu, sto pedeset kilometara dalje, kako
napinje mentalne zupčanike dok dodaje ovaj novi podatak. Nastavili
smo kao da ćemo sleteti na čvrsto tlo: rakete za kočenje, pad,
izbacivanje klizača za kočenje, udarac u vodu, poskok, udarac u vodu,
poskok, udarac u vodu, poniranje.
Ima smisla sleteti na dno – brod je aerodinamičan, a voda je
tečnost – ali trup nije dovoljno snažan da izdrži četiri kilometra vode.
Narednik Kortez je bio u brodu sa nama.
„Naredniče, recite kompjuteru da učini nešto! Svi ćemo...“
„Oh, zaveži Mandela. Veruj u boga.“ Kad je Kortez to izgovarao,
reč ‘Bog’ se definitivno pisala malim slovom.
Začuo se glasan, klokotav uzdah, zatim još jedan, i najzad sam
osetio blag pritisak na leđima, što je značilo da se brod diže. „Vreće
za plutanje?“ Kortez me nije udostojio odgovora, ili prosto nije znao.
To je bilo to. Uzdigli smo se do desetak metara ispod površine i
tu zaustavili. Kroz otvor sam video površinu, svetlucala je poput
ogledala od kovanog srebra. Pitao sam se kako bi bilo biti riba i imati
trajan krov iznad svog sveta.
Posmatrao sam drugi brod kako uleće. Uzburkao je vodu i
napravio mnoštvo balončića, a zatim kratko propadao – repom
nadole – dok mu vreće nisu iskočile ispod krila. Tad se popeo na naš
nivo i zaustavio.
„Ovde kapetan Stot. Slušajte me pažljivo. Plaža se nalazi dvadeset
osam kilometara od naše trenutne pozicije, u pravcu neprijatelja.
Krenućete ka plaži s izviđačima i odatle organizovati napad na
Tauransku poziciju.“ Kakvo olakšanje. Moraćemo da hodamo samo
osamdeset kilometara.
Ispumpali smo vreće, poleteli do površine i krenuli sporim letom
u širokoj formaciji ka plaži. Bilo nam je potrebno nekoliko minuta.

51
Dok se brod zaustavljao, čuo sam zujanje pumpi koje izjednačavaju
pritisak u kabini sa pritiskom van broda. Pre nego što smo u
potpunosti prestali da se krećemo, otvor za spasavanje kraj mog
sedišta skliznuo je u stranu. Otkotrljao sam se na krilo letelice i
skočio na zemlju. Imao sam deset sekundi da nađem zaklon – potrčao
sam preko šljunka do ‘drveća’, izuvijanog trnjaka visokih raštrkanih
zelenkasto-plavkastih žbunova. Bacio sam se u trnje i okrenuo da
posmatram brodove kako odlaze. Dronovi koji su ostali polako su se
podigli na visinu od sto metara i raspršili u svim pravcima uz
gromoglasan urlik. Prave izviđačke letelice su polako skliznule nazad
u vodu. Možda je to ipak bila dobra ideja.
Planeta nije bila preterano privlačna, ali daleko lakše ćemo se po
njoj kretati nego po kriogeničnom košmaru za koji smo obučeni.
Tupo srebrnkasto nebo tako se savršeno stapalo sa izmaglicom
iznad okeana, da je bilo nemoguće proceniti gde se voda završava, a
gde počinje vazduh. Mali talasi su milovali obalu posutu crnim
šljunkom, suviše spori i graciozni za gravitaciju manju od zemaljske
za jednu četvrtinu. Čak i sa pedeset metara udaljenosti, kloparanje
miliona kamenčića koje plima kotrlja, glasno mi je odzvanjalo u
ušima.
Temperatura vazduha je iznosila 79 stepeni Celzijusovih,
nedovoljno da more proključa, mada je vazdušni pritisak nizak u
poređenju sa Zemljinim. Tanani stubovi pare brzo su se uzdizali
nagore, tamo gde bi voda dotakla tlo. Pitao sam se koliko dugo bi
čovek mogao ovde da preživi bez odela. Da li bi ga prvo ubila vrelina
ili niska količina kiseonika (parcijalan pritisak iznosi jednu osminu
normalnog zemaljskog pritiska)? Ili bi ih neki smrtonosan
mikroorganizam pretekao...?
„Ovde Kortez. Okupite se svi oko mene.“ Stajao je na plaži, levo
od mene, i mahao rukom ukrug, iznad glave. Pošao sam ka njemu
kroz žbunje. Bilo je krto, nestvarno, paradoksalno suvo na ovom
vlažnom vazduhu. Neće nam pružiti naročitu zaštitu.
„Napredovaćemo u pravcu 0,05 radijana istočno od severa. Želim
Prvi vod na čelu. Dvojka i trojka neka ih prate sa udaljenosti od
dvadeset metara, na levom i desnom krilu. Komandni vod Sedmica u
sredinu, dvadeset metara iza Dvojke i Trojke. Petica i Šestica neka

52
obrazuju zaštitnicu, u obliku zatvorenog polukruga. Da li je svima
jasno?“ Naravno, mogli smo u snu da obavimo manevar ‘strelice’.
„Okej, pokret.“
Bio sam član Sedmice, ‘komandne grupe’. Kapetan Stot me je
dodelio tom vodu, ne zbog toga što se od mene očekivalo da izdajem
komande, već zbog toga što sam studirao fiziku.
Komandna grupa je navodno bila u najbezbednijoj poziciji,
okružena drugim odredima: ljudi su određivani za Sedmicu na
osnovu toga što je postojao taktički razlog da oni prežive duže od
ostalih. Kortez je bio tu da izdaje naređenja. Savez da bi popravljao
pokvarena odela. Tu su još bili glavni bolničar, doktor Vilson (jedini
bolničar koji zapravo ima doktorsku diplomu), i radio-inženjer
Teodopolis, naša veza sa kapetanom koji je odlučio da ostane u orbiti.
Ostali su dodeljeni komandnoj grupi zbog specijalne obuke ili
sposobnosti za koju se obično ne bi smatralo da je ‘taktičke’ prirode.
Suočavamo se sa potpuno nepoznatim neprijateljem i nemoguće je
proceniti šta se može pokazati bitnim. Ja sam se našao tu zbog toga
što sam u čitavoj jedinici bio nešto najbliže fizičaru. Rodžersova je
bila biolog, Tejt hemičar. Ho je svaki put postizala savršen rezultat
na Rajnovom testu ekstrasenzorne percepcije. Bors je bio poliglota
koji tečno, idiomatski govori dvadeset jedan jezik. Za Petrova se
ispostavilo da ne poseduje ni trunku ksenofobije u psihi. Kiting je bio
vešt akrobata. Debi Holister – ’Talična’ Holisterova – ispoljila je
neverovatnu sposobnost za sticanje novca i takođe imala dosledno
visok rezultat na Rajnovom testu.

53
 DVANAESTO POGLAVLJE

Kad smo krenuli, najpre smo koristili ‘džungla’ kamuflažu na

odelima. Međutim, rastinje koje se ovde izdavalo za džunglu bilo je
suviše raštrkano; izgledali smo poput čete upadljivih harlekina koji
defiluju kroz šumu. Kortez nam je rekao da pređemo na crnu, ali to
je bilo podjednako loše, pošto nas je svetlo Epsilona osvetljavalo sa
svih strana i osim naših, drugih senki nije bilo. Najzad smo se odlučili
za ‘pustinjsku’ kamuflažu.
Priroda krajolika se polako menjala dok smo koračali na sever,
udaljavajući se od mora. Trnovite stabljike – pretpostavljam da mogu
da se nazovu drvećem – bile su sve ređe, ali sve krupnije i manje krte.
U dnu svakog nalazila se prepletena masa loze iste plavozelene boje
i širila se u pljosnatom fišeku, prečnika otprilike deset metara. Pri
vrhu svakog drveta rastao je nežan zeleni cvet veličine čovekove
glave.
Pet kilometara od obale primetili smo prvu travu. Kao da poštuje
‘pravo svojine’ drveća, ostavljala je pojas gole zemlje oko svakog
fišeka loze. Na ivici tih čistina, rasla bi poput plašljive plavozelene
strnjike, a dalje od drveta postajala gušća i viša. Tamo gde je
razdaljina između dva drveta veća, trava je dopirala čak do visine
ramena. Bila je svetlija i zelenija od drveća i loze. Promenili smo boju
odela u svetlozeleno, boju koju smo koristili tokom maksimalne
vidljivosti na Šaronu. Držeći se najgušće trave, bili smo prilično
neupadljivi.
Prelazili smo po dvadeset kilometara dnevno, prosto lebdeći
nakon dva meseca pod silom od 2 G. Jedina životinjska vrsta koju
smo susreli do drugog dana, bila je neka vrsta crnog crva, veličine
prsta, sa stotinama tanušnih nožica nalik na četku. Rodžers je rekao

54
da očigledno postoji neko krupnije stvorenje, inače drveće ne bi
imalo trnje. Zbog toga smo dvostruko bili na oprezu, očekujući napad
Tauranaca i neidentifikovanih ‘krupnih stvorenja’.
Poterova je predvodila Dvojku, koja se nalazila na čelu;
zajednička frekvencija je bila rezervisana za nju, pošto će njen vod
najverovatnije prvi uočiti nevolju.
„Naredniče, ovde Poterova“, svi smo je čuli. „Vidimo kretanje
pred sobom.“
„Na zemlju!“
„Već jesmo. Mislim da nas nisu videli.“
„Prvi vod, krenite ka čelu. Držite se nisko. Četvrti, levo, zamenite
ih. Javite se kad stignete na poziciju. Šestica nek ostane u zaštitnici.
Petica i Trojka, priđite komandnoj grupi.“
Dva tuceta ljudi je izmilelo iz trave i pridružilo nam se. Kortez se
izgleda čuo sa Četvorkom.
„Dobro je. Šta je sa Prvim vodom... okej, dobro. Koliko ih ima?
„Vidimo osam.“ oglasila se Poterova.
„Dobro. Kad vam dam znak, otvorite vatru. Sve ih pobijte.“
„Naredniče... to su samo životinje.“
„Poterova – ako si sve vreme znala kako Tauranci izgledaju,
trebalo je da nam kažeš. Sve ih pobijte.
„Ali, treba nam...“
„Treba nam zarobljenik, ali ne moramo da ga sprovodimo
četrdeset kilometara do njegove baze i da ga držimo na oku dok se
borimo. Jasno?“
„Razumem, naredniče.“
„Okej. Sedmice, mozgovi i čudaci, idemo da gledamo. Petica i
Trojka nek krenu za nama da nas obezbede.”
Puzili smo kroz metar duboku travu do položaja na kojem se
Drugi vod rasporedio u borbenu liniju.
„Ništa ne vidim“, reče Kortez.
„Ispred nas, malo ulevo. Tamnozeleno.“
Bili su samo za nijansu tamniji od trave. Ali, nakon što ugledate
jednog, vidite ih sve dok polako mile tridesetak metara dalje.

55
 „Pali!“ Kortez je opalio prvi; zatim je dvanaest tamnocrvenih
pruga poskočilo. Trava je pocrnela i nestala, a stvorenja su poskočila
i umirala pokušavajući da se razbeže.
„Prekini vatru! Prekini!“ Kortez je ustao. „Želimo da bar nešto
preostane – drugi vod, za mnom.“ Zakoračio je ka leševima koji su se
dimili i ispružio laserski prst, poput skarednih rašlji koje ga vuku ka
središtu pokolja... osetio sam kako mi se hrana vraća i shvatio da me
svi jezivi snimci sa časova, sve užasne pogibije tokom obuke, nisu
pripremile za realnost... imam čaroban štapić koji mogu da uperim u
život i da ga pretvorim u dimljivu gomilu polupresnog mesa; nisam
vojnik, niti sam to ikad želeo da budem, niti sam ikad želeo...
„Okej, Sedmi vod, priđite.“ Dok smo koračali ka njima, jedno
stvorenje se pomaklo, bio je to tek majušni drhtaj, i Kortez je prešao
laserskim zrakom preko njega gotovo nemarnim pokretom,
napravivši duboku ranu duž sredine tela. Umrlo je, kao i ostali, ne
ispustivši ni zvuk.
Stvorenja nisu bila visoka poput ljudi, ali bila su šira u obimu.
Prekrivena tamnozelenim, gotovo crnim krznom – i belim uvojcima
tamo gde ih je laser oprljio. Imala su po tri noge i jednu ruku. Jedini
ukras na njihovim rutavim licima bila su usta, vlažan i crn otvor pun
ravnih crnih zuba. Bila su apsolutno odurna, ali najgora
karakteristika nije bilo ono što ih je razlikovalo od ljudskih bića, već
ono što je bilo slično... Gde god je laser rasporio telo, izlili bi se
mlečnobeli spletovi vena i hrpe organa. Krv im se zgrušavala u
tamnocrvene grudvice.
„Rodžersova, pogledaj. Tauranci ili ne?“
Rodžersova je kleknula pokraj rasporenog stvorenja i otvorila
ravnu, plastičnu kutiju punu blistavih instrumenata za seciranje.
Odabrala je skalpel. „Možda postoji način da otkrijemo.“ Doktor
Vilson je preko ramena posmatrao kako metodično seče zaštitne
membrane nekoliko organa.
„Evo.“ Podigla je crnkastu, vlaknastu masu sa dva prsta, u
parodičnom pokretu koji iskazuje gađenje, uprkos mnogobrojnim
slojevima oklopa.
„Pa?“

56
 „To je trava, naredniče. Ako Tauranci jedu ovu travu i dišu ovaj
vazduh, zaista su pronašli planetu koja neobično podseća na njihov
dom.“ Bacila je masu u stranu. „To su životinje, naredniče, obične
jebene životinje.“
„Nisam siguran“, reče doktor Vilson. „Samo zato što mile
unaokolo na sve četiri, dobro tri, i jedu travu...“
„Pa, hajde da pogledamo mozak.“ Pronašla je stvorenje pogođeno
u glavu i sastrugala površinski gar sa rane. „Pogledajte ovo.
Maltene sama kost. Povlačila je i razbarušila dlaku na glavi
drugog stvorenja. „Šta dođavola koristi umesto senzornih organa?
Nema oči, nema uši, niti...“, ustala je.
„Nema ništa na jebenoj glavi osim usta i deset centimetara
lobanje. Koja usput ništa ne štiti, nijednu jebenu stvar.“
„Da mogu da slegnem ramenima, učinio bih to“ reče doktor. „To
ništa ne dokazuje – mozak ne mora da izgleda kao kašast orah i ne
mora da bude u glavi. Možda ta lobanja nije kost, možda je to mozak,
neka vrsta kristalne rešetke...“
„Da, ali jebeni stomak je na pravom mestu. Ako ono nisu creva,
poješću...“
„Čujte“, reče Kortez. „to je sve vrlo zanimljivo, ali mi samo treba
da procenimo da li je to stvorenje opasno, a zatim da produžimo dalje;
nemamo ceo...“
„Nisu opasni“, započela je Rodžersova. „Nemaju... „
„Doktore!“, neko je mahao rukama sa borbene linije. Doktor je
pojurio nazad, a mi smo ga pratili.
„Šta nije u redu?“ U trku je posegao ka leđima i otkopčao
medicinsku opremu.
„Ho. Onesvestila se.“
Doktor je otvorio vratanca njenog biomedicinskog monitora. Nije
morao mnogo da mozga. „Mrtva je.“
„Mrtva?“, upita Kortez. „Šta se dođavola...“
„Samo trenutak.“ Doktor je uključio džek u monitor i zamajao se
oko nekih brojčanika na svojoj opremi. „Biomedicinska očitavanja se
čuvaju dvanaest sati. Puštam ih unazad, trebalo bi da – evo ga!“
„Šta?“

57
 „Pre četiri i po minuta – verovatno kad ste otvorili vatru – Isuse!“
„Pa?“
„Izliv krvi u mozak. Bez...“ gledao je brojke. „Bez... ikakvog
upozorenja, bez indikacija da nešto nije u redu. Krvni pritisak je
povišen, puls je ubrzan, ali to je normalno u tim okolnostima...
ništa... što bi ukazalo...“ Otvorio je njeno odelo. Njene lepe
orijentalne crte bile su izvijene u užasnu grimasu, a povučene usne
su otkrivale desni. Ispod spuštenih kapaka curila je lepljiva tečnost,
a krv je i dalje curila iz oba uva. Doktor Vilson je zatvorio odelo.
„Nikad nisam video ništa slično. Kao da joj je bomba eksplodirala
u glavi.“
„Sranje“, reče Rodžersova, „imala je visok nivo ekstrasenzorne
percepcije, zar ne?“
„Tako je“, Kortez je zvučao zamišljeno. „U redu, slušajte. Vođe
vodova, proverite da li vam neko nedostaje ili je povređen. Da li je
nekom u Sedmici loše?“
„Ja... ja imam užasnu glavobolju, naredniče“, reče Talična.
Još četvoro ljudi je prijavilo glavobolju. Jedan od njih je potvrdio
da ima ekstrasenzornu percepciju. Ostali nisu znali.
„Naredniče, čini mi se da je očigledno“, reče doktor ‘Vilson, „da
ova... čudovišta treba da zaobilazimo u širokom luku. Svakako ne
treba da povredimo više nijedno od njih. Imamo petoro ljudi
podležnih onome što je ubilo Ho.“
„Naravno, dođavola, to ne mora niko da mi kaže. Bolje da
krenemo. Upravo sam obavestio kapetana o svemu što se dogodilo;
slaže se da je najbolje da se mrdnemo što dalje odavde pre nego što
se zaustavimo zbog spavanja.“
„Hajde da se vratimo u formaciju i nastavimo u istom pravcu.
Petica, preuzmi vođstvo, dvojka u zaštitnicu. Svi ostali, isto kao i
ranije.“
„Šta ćemo sa Ho?“, pitala je Talična.
„Sa broda će se pobrinuti za nju.“
Nakon što smo se udaljili pola kilometra, ugledali smo blesak i
čuli grmljavinu. Tamo gde se nekad nalazila Ho, sada se pojavio
tanani svetlucavi oblak u obliku pečurke i ispario ka sivom nebu.

58
 TRINAESTO POGLAVLJE

Zaustavili smo se zbog spavanja – mada sunce neće zaći još

sedamdeset sati – na vrhu blagog uzvišenja, nekih desetak kilometara
od mesta na kojem smo pobili vanzemaljce. Samo što nisu oni bili
vanzemaljci, morao sam da podsetim sebe, već mi.
Dva voda su se razvila u borbeni poredak oko ostalih i svi smo
iscrpljeno popadali na zemlju. Dozvoljeno nam je četiri sata sna i
morali smo da stražarimo po dva sata.
Poterova je prišla i sela kraj mene. Ukucao sam njenu
frekvenciju.
„Zdravo, Merigej.“
„Oh, Vilijame“, preko veze, glas joj je zvučao promuklo i
slomljeno. „Bože, bilo je užasno.“
„Sad je gotovo...“
„Ubila sam jedno od njih, prvog trenutka. Pogodila sam ga pravo
u, pravo u...“
Spustio sam ruku na njeno koleno. Dodir je imao plastičan ukus.
Trgnuo sam ruku kad me je spopala vizija mašina koje se grle, imaju
snošaj. „Nemoj prisvajati svu odgovornost, Merigej; krivica, ako je
ima... pripada svima podjednako... ali trostruka porcija pripada Kor..
„Redovi, prekinite da meljete i bacite se na spavanje. Oboje
stražarite za dva sata.“
„Okej, naredniče.“ Glas joj je bio tako tužan i umoran, da nisam
mogao to da podnesem. Da samo mogu da je dotaknem. Imao sam
osećaj da bih time iscedio tugu, kao što gromobran cedi struju, ali
oboje smo zarobljeni u svojim plastičnim svetovima –
„’Ku noć, Vilijame.“

59
 „Laku noć.“ Gotovo je nemoguće uzbuditi se u odelu, dok vas cevi
za olakšavanje i senzori od srebrnog hlorida bockaju, ali moje telo je
nekako uspelo baš na taj način da reaguje na emotivnu impotenciju.
Možda sam se prisetio ugodnijih noći sa Merigej, možda sam okružen
svim tim pogibijama osetio da moja smrt vreba iza ugla i pokreće moj
kran za prokreaciju, još jedan, poslednji put... I slične divne misli.
Zaspao sam i sanjao da sam mašina koja imitira životne funkcije, da
nespretno škripim i zvečim kroz svet, da su ljudi suviše učtivi da mi
bilo šta kažu, ali da mi se smeju iza leđa. Da u mojoj glavi sedi mali
čovek koji povlači poluge i kvačila i posmatra brojčanike. Da je
beznadežno lud i da skladišti uvrede do dana kad će...“
„Mandela – budi se, dovraga, tvoja smena počinje!“
Odvukao sam se do svog mesta da čuvam stražu od bogzna čega...
ali bio sam tako umoran da nisam mogao da držim oči otvorene.
Najzad sam progutao stim tabletu, svestan da ću kasnije platiti za to.
Sedeo sam tako duže od sat vremena, skenirajući svoj sektor.
Levo, desno, napred, nazad. Scena se nije menjala, ni dašak vetra nije
pomerao travu.
Zatim se iznenada trava razdvojila i preda mnom se našlo jedno
tronogo stvorenje. Podigao sam prst, ali nisam stisnuo okidač.
„Pokret!“
„Pokret!“
„Isuse Hris... evo ga jedan tačno isp...“
„NE PUCAJTE! Zaboga, ne pucajte!“
„Pokret.“
„Pokret.“ Pogledao sam levo-desno. Dokle god mi je pogled
dopirao, ispred svakog stražara je stajalo po jedno slepo, nemo
stvorenje.
Možda me droga koju sam uzeo učinila osetljivijim prema onome
što su radili. Osetio sam žmarce po koži glave i bezobličnu stvar u
svom umu, osećanje koje imate kad neko kaže nešto što niste dobro
čuli. Želite da odgovorite, ali prilika da ga zamolite da ponovi zauvek
je nestala.
Stvorenje je selo na kukove, nagnuvši se napred na onu jednu
prednju nogu. Veliki, zeleni medved sa suvonjavom rukom. Njegova

60
moć je prebirala po mom umu, plela paukove mreže poput odjeka
košmara, pokušavajući da komunicira, pokušavajući da me uništi.
Nisam mogao tačno da znam.
„U redu, svi se polako povucite nazad. Ne činite nagle pokrete...
Da li neko oseća glavobolju ili bilo šta drugo?“
„Naredniče, ovde Holisterova.“ Talična.
„Pokušavaju nešto da nam kažu... Mogu gotovo da... ne, samo...“
„Jedino što ja hvatam jeste da misle da smo... pa, smešni. Ne plaše
se.“
„Hoćeš da kažeš da stvorenje pred tobom nije.
„Ne, osećaj dopire od svih njih, svi misle isto. Ne pitaj me kako
znam, prosto znam.“
„Možda misle da je smešno ono što su uradili Hoovoj.“
„Možda. Nemam osećaj da su opasni. Samo su radoznali.“
„Naredniče, ovde Bors.“
„Da.“
„Tauranci su ovde bar godinu dana – možda su naučili da
komuniciraju sa ovim... preraslim plišanim medvedima. Možda nas
špijuniraju, možda šalju...“
„Mislim da se u tom slučaju ne bi pokazali“, reče Talična.
„Očigledno je da mogu prilično dobro da se sakriju, kad to požele.“
„U svakom slučaju“, reče Kortez, „ako jesu špijuni, šteta je već
učinjena. Mislim da nije pametno preduzimati bilo kakvu akciju
protiv njih. Znam da želite da ih pobijete zbog onoga što su učinili
Hoovoj. I ja to želim, ali bolje je da budemo pažljivi.“
Nisam želeo da ih pobijem, ali radije se uopšte ne bih nalazio u
njihovom prisustvu. Polako sam se povlačio ka sredini logora.
Stvorenje izgleda nije bilo raspoloženo da me prati. Možda je prosto
znalo da smo opkoljeni. Podizalo je travu rukom i žvakalo.
„Okej, vođe vodova neka probude ostale. Prebrojte svoje ljude.
Obavestite me ako je neko povređen. Recite ljudima da krećemo za
minut.“
Ne znam šta je Kortez očekivao, ali naravno da su nas stvorenja
pratila. Digla su opsadu, ali dvadeset, trideset komada nas je pratilo.

61
To nisu uvek bila ista stvorenja. Pojedina bi odlutala, a nova bi se
priključila paradi. Bilo je očigledno da se oni neće zamoriti.
Svima je dozvoljeno da uzmu po jednu stim tabletu. Bez njih niko
ne bi bio stanju da maršira ni sat vremena. Druga pilula bi nam dobro
došla nakon što je dejstvo prve počelo da čili, ali okolnosti su to
strogo zabranjivale. Bili smo trideset kilometara od neprijateljske
baze, što podrazumeva bar petnaest sati marširanja. Iako na
tabletama možemo sto sati da ostanemo budni i puni energije,
rasuđivanje i vid se dovode u pitanje već nakon druge, sve dok se
ekstremi bizarnih halucinacija ne uzmu zdravo za gotovo i osoba
počne usplahireno satima da razmišlja o tome da li da doručkuje.
Pod uticajem veštačke stimulacije, četa je prvih šest sati putovala
veoma energično, usporila tokom sedmog sata i pala na zemlju od
iscrpljenosti nakon devet sati i devetnaest kilometara. Plišani
medvedi su nas sve vreme držali na oku, i prema Taličnoj, nisu ni u
jednom trenutku prestali da ‘emituju’. Kortez je doneo odluku da
stanemo na sedam sati. Svaki vod će stražariti po sat vremena. Nikad
mi nije bilo toliko drago što sam u Sedmici. Stražarili smo poslednji i
zbog toga bili blagosloveni sa šest sati neprekinutog sna.
Tokom par budnih trenutaka, pre nego što sam konačno legao,
pomislio sam da možda poslednji put zatvaram oči. Delimično zbog
droge, ali uglavnom zbog užasa koje smo doživeli tokom proteklog
dana, otkrio sam da me boli kurac za to.

62
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Do prvog kontakta sa Taurancima došlo je tokom moje smene.

Plišane mede su još bile tu kad sam se probudio i zamenio
doktora Džounsa na straži. Ponovo su zauzeli prvobitnu formaciju,
po jedan ispred svakog stražara. Mene je čekao nešto krupniji
primerak, ali inače identičan kao ostali. Već je obrstio svu travu oko
sebe, tako da je povremeno vršio prepade levo i desno od sebe.
Međutim, uvek se vraćao da sedne tačno ispred mene. Mogao bih da
kažem da je zurio, ali nije imao čime.
Gledali smo se petnaestak minuta kad je Kortezov glas zatutnjio:
„Budite se i sakrijte!“
Pratio sam svoj instinkt, bacio se na zemlju i otkotrljao u duboku
travu.
„Neprijateljska letelica iznad nas.“ Zvučao je maltene lakonski.
Strogo uzevši, nije bila baš iznad nas. Prolazila je istočno od nas.
Kretala se polako, možda sto kilometara na sat i izgledala poput
metle okružene mehurom od prljave sapunice. Vozač je delovao
humanoidnije od plišanih meda, ali nije bio lepotan. Pojačao sam
transformator slike na četrdeset logova, da bolje vidim.
Imao je dve ruke i dve noge, ali struk mu je bio tako tanak da bih
mogao da ga obuhvatim šakama. Ispod tanušnog struka nalazila se
velika potkovičasta karlična struktura, široka skoro metar. Sa nje su
visile dve mršave noge, bez vidljivih kolena. Iznad struka, telo se
ponovo širilo ka grudima, nešto sitnijim od ogromne karlice. Ruke su
mu izgledale iznenađujuće slične ljudskim, samo što su bile veoma
dugačke i ne naročito mišićave. Imao je suviše prstiju, ali nije imao
ramena i vrat. Glava mu je bila košmarna izraslina koja je iz masivnih

63
grudi izvirala poput gušavosti. Dva oka su izgledala kao jato ribljih
jaja, umesto nosa imao je svežanj kićanki i krut otvor tamo gde bi
trebalo da bude Adamova jabučica i koji bi možda mogao da
predstavlja usta. Mehur je očigledno imao svrhu da obezbedi
odgovarajuće okruženje, pošto na sebi nije imao ništa osim nabrane
kože koja je izgledala kao da je predugo bila potopljena u vruću vodu,
a zatim obojena u narandžasto. ‘On’ nije imao spoljne genitalije, niti
bilo šta što nalikuje mlečnim žlezdama. Zbog toga smo se odlučili za
zamenicu muškog roda.
Očigledno nas nije video ili je pomislio da smo deo čopora
plišanih meda. Nije se ni osvrnuo na nas, prosto je nastavio da se
kreće u istom pravcu, 0,05 radijana istočno od severa.
„Možete da se vratite na spavanje, ako ste u stanju da spavate
nakon što ste videli ovu kreaturu. Krenućemo u 4.35.“ Za četrdeset
minuta.
Zbog toga što planetu prekrivaju neprozirni oblaci, iz svemira
nije bilo moguće otkriti kako izgleda neprijateljska baza, niti kolika
je. Znali smo samo njenu poziciju, kao što smo znali na koju poziciju
izviđački brodovi treba da slete. Znači, mogla je lako da bude pod
vodom ili pod zemljom.
Međutim, neki od dronova su bili izviđači koliko i mamci. Tokom
lažnog napada na bazu, jedan od njih je uspeo da se približi dovoljno
da napravi fotografiju. Kapetan Stot je poslao dijagram Kortezu – on
je jedini imao vizir u odelu – kad smo bili na pet kilometara od baze.
Stali smo i pozvali vođe svih vodova da priđu Sedmici radi
savetovanja. Priključila su se i dva plišana medveda. Trudili smo se
da ih ignorišemo.
„Okej, kapetan je poslao slike objekta. Nacrtaću vam mapu; neka
je vođe vodova precrtaju.“ Uzeli su blokove i stilose iz džepova na
nogama dok je Kortez odmotavao veliku plastičnu ploču. Protresao
ju je da ukloni zaostalo naelektrisanje i uključio svoj stilos.
„Dolazimo iz ovog pravca.“ Nacrtao je strelu u dnu ploče. „Prvo
ćemo naići na ovaj niz baraka. Verovatno su u pitanju stambene
prostorije ili bunkeri, ali ko bi to dođavola znao... Naš glavni cilj jeste
da uništimo te objekte – cela baza se nalazi u ravnici; ne možemo da
se prikrademo.“

64
 „Ovde Poterova. Zašto ne skočimo preko njih?“
„Da, mogli bismo, tada bi bili potpuno okruženi i raskomadani.
Prvo ćemo zauzeti zgrade.“
„Nakon toga... sve što mogu da kažem jeste da ćemo morati da
razmišljamo u hodu. Na osnovu izviđanja iz vazduha otkrili smo
svrhu samo par zgrada – što nikako ne valja. Možda ćemo potrošiti
gomilu vremena raznoseći bar za podoficire i zanemarujući ogroman
logistički kompjuter zato što izgleda poput... kante za smeće.“
„Ovde Mandela“, oglasih se. „Zar ne postoji neka vrsta
kosmodroma – čini mi se da bismo...“
„Stižem do toga, proklet bio. Ove barake okružuju čitav logor,
znači da negde moramo da se probijemo. Ovo mesto je najbliže i
najmanja je šansa da će otkriti našu poziciju pre napada.“
„U čitavoj bazi ne postoji ništa što izgleda kao oružje. Međutim,
to ništa ne znači; u svakoj od ovih baraka može se sakriti gigavatski
laser.“
„A sad, oko petsto metara od baraka, u središtu baze, nalazi se
velika struktura u obliku cveta.“ Kortez je nacrtao simetričnu formu,
poput cveta sa sedam latica. „Nemamo blage veze šta je dođavola to.
Ali, ne smemo previše da ga oštetimo pošto je to jedina struktura tog
tipa. Što znači... da ćemo je razneti u prah ako se meni učini da je
opasna.“
„Što se tiče tvog kosmodroma, Mandela – nema ga. Prosto ga
nema.“
„Krstarica koju je Nada rasturila, verovatno je ostavljena u orbiti,
kao što naša mora da bude ostavljena u orbiti. Ako imaju nešto slično
izviđačima ili raketama-dronovima, ili ih ne drže ovde ili su dobro
sakriveni.“
„Ovde Bors. Čime su nas napali dok smo se spuštali iz orbite?“
„Voleo bih da to znamo, redove.“
„Očigledno ne postoji način da procenimo koliko ih ima, bar ne
direktan način. Na fotografijama izviđača ne vidi se nijedan Tauranac
na tlu baze. Što ništa ne znači, pošto je ovo okruženje za njih strano.
Indirektno, međutim... prebrojaćemo one leteće metle.

65
 „Ima pedeset baraka, i u svakoj po najviše jedna metla. U četiri
barake nije parkirana nijedna, ali locirali smo tri u drugim delovima
baze. Možda to znači da baza ima posadu od pedeset jednog
Tauranca, od kojih je jedan bio van baze kad je fotografija načinjena.“
„Ovde Kiting. Možda imaju pedeset jednog oficira.“
„Tako je – možda je pedeset hiljada prašinara sabijeno u jednu od
onih zgrada. Ne postoji način da to otkrijemo. Možda ima deset
Tauranaca i svaki ima pet metli koje koristi u zavisnosti od
raspoloženja.“
„Jedna stvar nam ide u korist. To su komunikacije. Očigledno
koriste frekventnu modulaciju elektromagnetskog zračenja od
jednog megaherca.“
„Radio!“
„Tako je, ko god da si. Predstavi se pre nego što progovoriš. Znači,
vrlo je moguće da nisu u stanju da otkriju našu faznu-
-neutrino komunikaciju. Takođe, pre napada, Nada će detonirati
prljavu bombu u atmosferi, iznad baze. To će ih na neko vreme
ograničiti na komunikacije u okviru linije posmatranja, čak i one će
biti prepune smetnji.“
„Zašto... ovde Tejt... zašto im ne bace bombu pravo u krilo. To bi
nas spasilo silnih...“
„Ovo pitanje ne zavređuje odgovor, redove. Međutim, dobićeš ga.
Mogli bi to da učine, ali nadaj se da neće. Ako sravne bazu, učiniće
to samo u slučaju da je Nada u opasnosti. Nakon našeg napada i
verovatno pre nego što se nađemo na dovoljnoj udaljenosti.“
„To ćemo sprečiti time što ćemo obaviti dobar posao. Moramo da
neutrališemo bazu, a da u isto vreme nanesemo što manje štete.
Potreban nam je jedan zarobljenik.“
„Poterova ovde. Mislite, potreban nam je bar jedan zarobljenik.“
„Mislim ono što sam rekao. Samo jedan. Poterova... smenjena si.
Pošalji Saveza.“
„Razumem, naredniče.“ Nije moglo da nam promakne olakšanje
u njenom glasu.

66
 Kortez je nastavio sa crtanjem mape i instrukcijama. Postojala je
još jedna zgrada čija je funkcija bila očigledna; imala je veliku,
pokretnu antenu u obliku tanjira na vrhu. Dobili smo naređenje da
je uništimo čim bude u dometu bacača granata.
Plan napada je bio prilično neodređen. Eksplozija fisione prljave
bombe biće signal za početak. U isto vreme, nekoliko dronova će
napasti bazu, da bismo videli gde im se nalazi antikosmička odbrana.
Pokušaćemo da smanjimo delotvornost te odbrane tako što ćemo je
potpuno uništiti.
Odmah nakon bombe i dronova, grenadiri će zbrisati sedam
baraka u nizu. Svi će se kroz ovu rupu probiti u bazu... šta će se nakon
toga dogoditi, to niko nije znao.
U idealnom slučaju, očistićemo rejon od jednog do drugog kraja
baze, brišući sve Taurance, osim jednog. Ali, to je malo verovatno,
pošto podrazumeva praktično nikakav otpor Tauranaca.
S druge strane, ako Tauranci otpočetka prikažu očiglednu
superiornost, Kortez će izdati naređenje za raštrkavanje. Predviđeno
je povlačenje u različitim pravcima. Preživeli treba da se sastanu u
dolini, četrdeset kilometara istočno od baze. Zatim bi razmislili o
povratku, nakon što Nada malo smekša bazu.
„Još samo jedna stvar“, graknuo je Kortez. „Možda neki od vas
razmišljaju slično kao Poterova, možda neki od muškaraca smatraju
da treba da budemo popustljivi, da ne težimo krvoproliću. Milosrđe
je luksuz, slabost kojoj ne smemo da se prepustimo u ovoj fazi rata.
O neprijatelju znamo samo to da su ubili sedam stotina i devedeset
osam ljudi. Nisu se uzdržavali da napadnu naše krstarice i bilo bi
glupo očekivati da će se uzdržati tokom naše prve akcije na terenu.
„Odgovorni su za smrt vaših drugova koji su poginuli tokom
obuke, kao i za pogibiju Hoove i svih ostalih koji će danas nastradati.
Nisam u stanju da razumem osobu koja želi da ih poštedi. Ali, to nije
bitno. Dobili ste naređenja i ko ga jebe, sad mogu da vam kažem, svi
ste primili posthipnotičnu sugestiju koju ću pre bitke pokrenuti
određenom frazom. Na taj način ću vam znatno olakšati posao.“
„Naredniče...“
„Zaveži. Nemamo puno vremena. Vraćajte se u svoje vodove i
objasnite im zadatak. Krećemo za pet minuta.“

67
 Vođe su se vratile svojim vodovima, napustivši Korteza i nas
desetoro – plus tri plišana medvedića koji mile unaokolo i smetaju
nam.

68
 PETNAESTO POGLAVLJE

Pažljivo smo prešli poslednjih pet kilometara, držeći se najviše

trave i trčeći preko povremenih čistina. Kad smo stigli na 500 metara
od mesta na kojem treba da se nalazi baza, Kortez je poveo treći vod
u izviđanje, dok je ostatak zalegao na zemlju.
Čuli smo njegov glas preko zajedničke frekvencije: „Izgleda kao
što smo očekivali. Krenite napred u koloni, puzeći. Kad stignete do
Trojke, pratite svog vođu levo ili desno.“
Učinili smo to i našli se u nizu od osamdeset troje ljudi koji se u
gruboj vertikali kreću ka pravcu napada. Bili smo dobro skriveni,
osim što nas je desetak plišanih meda pratilo po bokovima, pasući
travu.
Unutar baze nije bilo znakova života. Nijedna zgrada nije imala
prozore i sve su bile blistavobele. Barake koje su predstavljale našu
glavnu metu izgledale su poput velikih, dopola zakopanih jaja,
šezdeset metara udaljenih jedno od drugog. Kortez je svakom
grenadiru dodelio po jedno kao metu.
Podelili smo se u tri tima: tim A se sastojao od Dvojke, Četvorke
i Šestice; tim B, od Jedinice, Trojke i Petice; a komandni vod je bio
tim C.
„Krećemo za manje od minuta – spuštaj filtere! – kad kažem
‘pali’, grenadiri nek unište svoje mete. Neka vam je bog u pomoći ako
promašite.“
Začulo se nešto poput veoma glasnog podrigivanja i niz od pet ili
šest raznobojnih mehurova isplovilo je iz zgrade u obliku cveta.
Uzdizali su se nagore sve većom brzinom dok nisu maltene nestali iz
vidokruga, zatim su suknuli na sever iznad naših glava. Blesak je

69
iznenada osvetlio zemlju i ja sam prvi put nakon dugo vremena
ugledao svoju senku. Bila je dugačka i okrenuta ka severu. Bomba je
eksplodirala pre vremena. Imao sam tek toliko vremena da pomislim
kako to nije bitno; ipak će im spržiti veze...
„Dronovi!“ Brod se pojavio uz pisak tik iznad linije drveća, a
mehur se našao u vazduhu da ga dočeka. Kad su se dotakli, mehur je
prasnuo i razneo drona u milion komadića. Još jedan se pojavio sa
suprotne strane i doživeo istu sudbinu.
„PALI!“ Blesnulo je sedam granata od 500 mikrotona, uz potres
koji bi sigurno ubio nezaštićenog čoveka.
„Diži filtere.“ Siva izmaglica od dima i prašine. Grumenje zemlje
je padalo poput teških kapi kiše.
„Slušaj ovamo:

Škoti koji sa Volasom krvariste

Škoti koje Brus cesto predvodiše,
Usnite na krvavom krevetu
Ili živite u slavi pobede!“

Jedva sam ga čuo, pokušavajući da shvatim šta mi se dešava u

glavi. Znao sam da je to posthipnotička sugestija, setio sam se kako
su je usadili u Misuriju, ali prisila nije zbog toga bila nimalo slabija.
Moj um je klecao pod težinom snažnih pseudosećanja: rutave,
glomazne kreature Tauranaca (ni nalik onome što sada znamo o
njihovom izgledu) upadaju na letelicu kolonista, jedu male bebe dok
njihove majke to posmatraju i vrište od užasa (kolonisti nikad nisu
vodili bebe sa sobom, bebe ne mogu da podnesu ubrzanje), zatim
siluju žene do smrti velikim purpurnim udovima prošaranim venama
(krajnje je smešna pomisao da bi osetili pohotu prema zemljankama),
kidaju komade mesa sa živih muškaraca i jedu ih (kao da bi bili u
stanju da prerade strane proteine)... i stotine drugih jezivih detalja
zapamćenih kao da su se dogodili pre par minuta, besmisleno
preteranih i sasvim apsurdnih. Ali, dok je moj svesni um odbijao
budalaštine, negde dublje, u uspavanoj životinji koja čuva naše
stvarne motive i moral, nešto je žudelo za tuđinskom krvlju, čvrsto

70
ubeđeno da najplemenitija stvar koju čovek može da učini jeste da
ubije jedno od tih užasnih čudovišta...
Znao sam da je to čisto soja-sranje i mrzeo sam čoveka koji se
drznuo da mi se tako opsceno poigra umom, ali čuo sam kako mi zubi
škrguću, obrazi su se izvili u spazmičan kez i osetio žeđ za krvlju...
Ispred mene je došetao plišani meda, izgledajući ošamućeno. Počeo
sam da podižem laserski prst, ali neko me je pretekao i glava
stvorenja je nestala u oblaku sivih krhotina i krvi.
Talična je napola ječala, napola cvilela: „Prljava... prokleta,
jebena kopilad.“ Laseri su planuli i ukrstili se. Sve plišane mede su
pobijene.
„Pazite, dođavola”, vrištao je Kortez. „Ciljajte tim jebenim
laserima – nisu to igračke!“
„Tim A, krenite ka kraterima i pokrivajte tim B.“
Neko se smejao i jecao. „Do kurca, šta nije u redu sa tobom,
Petrove?“, bilo je čudno čuti Korteza kako psuje.
Okrenuo sam se i levo od sebe ugledao Petrova kako leži u
plitkom udubljenju i kopa izbezumljeno rukama, plačući i krkljajući.
„Sranje“, reče Kortez. „Tim B! Postrojte se u liniju deset metara
od kratera. Tim C – uđite u kratere sa timom A.“
Osovio sam se na noge i prešao sto metara u dvanaest ogromnih
koraka. Krateri su bili dovoljno veliki da se u njih sakriju izviđačke
letelice, neki su imali deset metara u prečniku. Skočio sam na
suprotnu stranu rupe i sleteo pokraj momka po imenu Cin. Nije se ni
okrenuo kad sam skočio, samo je nastavio da gleda bazu u potrazi za
znacima života.
„Tim A – deset metara, prođite pored tima B, postrojte se.“ Kad
je završio rečenicu, zgrada ispred nas je podrignula i plotun mehura
je krenuo ka našem poretku. Ljudi su ih uglavnom videli i bacili se na
zemlju, ali Cin je upravo ustao da krene u juriš i zakoračio pravo na
jedan od njih.
Okrznuo mu je vrh šlema i nestao uz glasan prasak. Zakoračio je
unazad i pao preko ivice kratera, ostavljajući za sobom luk krvi i
moždane mase. Beživotan, raširenih ruku, skliznuo je do pola
kratera, usisavajući zemlju u savršeno simetričnu rupu koju je mehur
progrizao kroz plastiku, kosu, kožu, kosti i mozak.

71
 „Ostanite na mestu. Vođe vodova, želim raport o žrtvama...
ovde... ovde, ovde... ovde, ovde, ovde... ovde. Imamo tri pokojnika.
Ne bi ih uopšte bilo da ste ostali dole. Svi se bacite na zemlju kad ih
ponovo čujete. Tim A, nastavi juriš.“
Manevar smo završili bez incidenata. „Okej. Tim C, krenite ka
mestu gde je B... stanite! Svi dole!“
Svi su već poljubili prašinu. Mehuri su kliznuli u glatkom luku
dva metra iznad zemlje. Spokojno su jezdili preko naših glava, osim
što je jedan pretvorio drvo u čačkalicu, i nestali u daljini.
„Tim B, prođite pored tima A i napredujte još deset metara. C,
zauzmite mesto tima B. Grenadiri iz tima B, proverite da li možete da
dobacite do Cveta.“
Dve granate su raznele zemlju trideset, četrdeset metara od
strukture. Dobro imitirajući paniku, cvet je počeo da podriguje
neprekidnu reku mehura – ipak, nijedan se nije spuštao niže od dva
metra iznad zemlje. Pognuli smo se i nastavili dalje.
Iznenada se na zgradi pojavio šav i proširio do veličine vrata.
Tauranci su nagrnuli napolje.
„Grenadiri, prekidajte vatru. Tim B, zasipajte laserskom vatrom
levo i desno – držite ih na gomili. A i C, jurnite ka centru.“
Jedan Tauranac je poginuo pokušavajući da protrči kroz laserski
zrak. Ostali su stajali tamo gde su se zatekli.
U odelima je prilično nezgodno u isto vreme trčati i držati glavu
pognutom. Morate da se prebacujete sa strane na stranu, kao skejter
koji kreće; inače ćete poleteti. Bar je jedna osoba, čini mi se neko iz
tima A, poskočila suviše visoko i doživela istu sudbinu kao Cin.
Ja sam se osećao kao u klopci, uz lasersku vatru sa obe strane i
nizak plafon, smrtonosan na dodir. Uprkos samom sebi, bio sam
srećan, euforičan što najzad imam priliku da ubijam nitkove koji
žderu male bebe. Sve vreme svestan toga da je u pitanju soja-sranje.
Nisu se branili, osim što su koristili prilično nedelotvorne
mehure (očigledno nisu bili dizajnirani da se koriste kao oružje protiv
žive sile), niti su se povukli nazad u zgradu. Mileli su unaokolo, njih
stotinak, i gledali kako se približavamo. Mogli smo da ih dokrajčimo
sa par granata, ali pretpostavljam da je Kortez razmišljao o
zarobljeniku.

72
 „Okej, kad kažem ‘kreni’, počećemo da ih sabijamo sa bokova.
Tim B neće pucati... Dvojka i četvorka desno, šestica i sedmica levo.
Tim B napred. Tako ćemo ih okružiti.“
„Kreni!“ Skrenuli smo desno. Čim su laseri ugašeni, Tauranci su
masovno pojurili pravo ka našim krilima.
„Tim A, spuštaj se na zemlju i otvaraj vatru! Ne pucajte dok niste
sigurni da ćete pogoditi – ako promašite, možda pogodite nekog od
naših. I zaboga, sačuvajte mi jednog!“
Stravičan prizor: ka nama je jurilo krdo čudovišta. Kretali su se u
velikim skokovima – mehuri su ih izbegavali – i svi su izgledali poput
onog kojeg smo nešto ranije videli kako jaše na metli; nagi, osim
maltene providne sfere oko čitavog tela, koja se kretala zajedno sa
njima. Desno krilo je otvorilo vatru, birajući pojedince na začelju
čopora.
Iznenada je laser planuo kroz Taurance sa druge strane, neko je
promašio metu. Začuo se užasan visak. Pogledao sam niz vrstu i video
nekog – čini mi se da je to bio Peri – kako se grči na zemlji sa desnom
šakom preko patrljka leve ruke odsečene ispod lakta. Krv mu se
slivala kroz prste i niz odelo. Kola za kamuflažu su se poremetila tako
da je svetlucao crno-belo-pustinjskozeleno-sivom bojom. Ne znam
koliko sam dugo zurio – dovoljno dugo da bolničar pritrči i počne da
mu pomaže – ali kad sam podigao pogled, Tauranci su gotovo stigli
do mene.
Prvi moj hitac je bio nasumičan i visok, ali okrznuo je vrh
zaštitnog mehura Tauranca predvodnika. Mehur je nestao i čudovište
se zateturalo i palo na zemlju, spazmatično se trzajući. Na usta mu je
izbila pena, najpre bela, a zatim prošarana crvenim. Uz poslednji
trzaj se ukrutio i izvio unazad, skoro do oblika potkovice. Njegov
dugačak vrisak, više nalik piskavom zvižduku, ugasio se trenutak pre
nego što će ga drugovi pregaziti. Mrzeo sam sebe zbog osmeha koji
mi se razlio licem.
Bio je to pravi pokolj, iako je naše krilo bilo brojčano nadjačano
pet prema jedan. Nadirali su bez oklevanja, čak i kad su morali da se
penju preko nagomilanih trupova i delova tela, visokih koliko i naša
krila. Između nas, zemlja je bila klizava od crvene krvi, tauranske krvi
– sva Božja deca poseduju hemoglobin – i kao kod plišanih meda,

73
njihova creva su mojim neobučenim očima izgledala poput naših
creva. Slem mi je odjekivao od histeričnog smeha dok smo mlatili po
njihovim krvavim ostacima, tako da zamalo nisam čuo Korteza:
„Prekini vatru – rekoh PREKINI VATRU, dođavola! Uhvatite par
kopilana, neće vas povrediti.“
Prestao sam da pucam i nakon nekog vremena to su učinili i
ostali. Kada je sledeći Tauranac skočio preko zadimljene gomile mesa
ispred mene, skočio sam da ga oborim na zemlju ciljajući tanane
nožice.
Kao da pokušavam da uhvatim velik, klizav balon. Kad sam
pokušao da ga povučem na zemlju, izmigoljio mi se iz ruku i nastavio
da trči.
Uspeli smo da zaustavimo jednog tako što se šestoro ljudi bacilo
na njega i zatrpalo ga. Dotad su ostali protrčali kroz naše redove i
krenuli ka velikim cilindričnim rezervoarima za koje je Kortez tvrdio
da verovatno predstavljaju skladište. Pri dnu svakog nalazila su se
mala vrata.
„Imamo zarobljenika“, doviknuo je Kortez. „Ubijaj!.“
Bili su udaljeni pedeset metara i brzo su trčali. Nezgodne mete.
Laseri su mlatili oko njih, šibajući levo-desno. Jedan je pao, presečen
na pola, ali preostalih desetak su skoro stigli do vrata kad su grenadiri
otvorili vatru.
Imali su bombe od 500 mikrotona, ali nije dovoljno promašiti za
dlaku – potres ih podiže u vazduh, ali ne povređuje ih dok god su u
mehurima.
„Zgrade! Gađajte proklete zgrade!“ Grenadiri su pomerili nišan i
bombe su poletele, ali izgledalo je kao da su u stanju samo da oprlje
belu spoljašnost. Sve dok jedna slučajno nije pogodila vrata. Zgrada
se prepolovila kao da ima šav; dve polovine su se oljuštile i oblak
mašinerije je poleteo u vazduh, praćen velikim bledim plamenom koji
se u trenutku posuvratio i nestao. Zatim su svi usmerili vatru ka
vratima, osim još par hitaca ka Taurancima ne bi li ih sprečili da uđu
unutra. A izgledalo je kao da to silno žele.
Sve vreme smo zapravo pokušavali da pogodimo Taurance
laserima, a oni su skakutali unaokolo pokušavajući da uđu u zgrade.
Prišli smo što smo bliže mogli, a da ne budemo u opasnosti da nas

74
granate raznesu, ali ipak smo bili predaleko da bismo mogli dobro da
naciljamo.
Ipak, upeli smo da ih smaknemo jednog po jednog i da uništimo
četiri od sedam zgrada. Kad su samo dva vanzemaljca preostala,
eksplozija granate je bacila jednog par metara od vrata. Uskočio je
unutra i nekoliko grenadira je poslalo salve granata za njim, ali sve
su podbacile i detonirale se uz bok zgrade, ne nanevši nikakvu štetu.
Bombe su padale unaokolo, praveći silnu buku, ali galamu je
iznenada utulio dubok uzdah, poput udisanja. Tamo gde se nalazila
zgrada, sad se uzdizao gust, cilindričan oblak dima. Delovao je čvrsto
i kretao se ka stratosferi, ravno kao da mu je putanja nacrtana
lenjirom. Drugi Tauranac se nalazio kraj podnožja cilindra i video
sam kako se komadi njegovog tela razleću. Sekundu kasnije pogodio
nas je udarni talas i ja sam se bespomoćno otkotrljao ka nagomilanim
trupovima Tauranaca i dalje.
Ustao sam i paničio par trenutaka kad sam ugledao krv po odelu
– tad sam shvatio da je to tuđinska krv i opustio se. Međutim, osećao
sam se nečisto.
„Uhvatite kopile! Uhvatite ga!“ U čitavoj zabuni, zarobljeni
Tauranac je uspeo da se oslobodi i trčao je ka travi. Jedan vod ga je
jurio, ali zaostajali su. Tada je čitav tim B potrčao da ga odseče. I ja
sam krenuo da se pridružim zabavi.
Četvoro ljudi je bilo na njemu, a pedesetoro ih je okruživalo,
posmatrajući borbu.
„Razilazite se, dođavola! Možda još hiljadu njih samo čeka da nas
okupe na istom mestu.“ Razišli smo se gunđajući, ali svi smo
prećutno bili ubeđeni da više nema nijednog živog Tauranca na
planeti.
Kortez je koračao ka zarobljeniku dok sam se ja povlačio. Onih
četvoro ljudi iznenada je propalo na stvorenje... čak i sa svoje
udaljene pozicije video sam da mu pena izvire na usta. Mehur mu je
prsnuo. Samoubistvo.
„Prokletstvo!“ Kortez je pristigao. „Ustanite sa gada.“ Osovili su
se na noge i Kortez je laserom raskomadao čudovište na desetak
delova. Dirljiv prizor.

75
 „U redu je, uhvatićemo drugog. Svi nazad u formaciju strele. U
napad na Cvet.“
Pa, napali smo Cvet koji je u nekom trenutku ostao bez municije
(i dalje je podrigivao, ali više nije bilo mehura), i bio je prazan. Trčkali
smo uz rampe i kroz hodnike, sa prstima na gotovs, poput dece koja
se igraju vojnika. Kod kuće nije bilo nikoga.
Isto smo zatekli u zgradi sa antenom, u ‘Salami’ i ostalih dvadeset
većih zgrada, kao i u četrdeset četiri netaknute barake. Znači, osvojili
smo desetine zgrada neshvatljive svrhe, ali izneverili smo glavni cilj
misije – hvatanje Tauranca na kojem zenolozi mogu da
eksperimentišu. Pa, dobro, mogu da pokupe zamašne količine
komadića i delova. I to je nešto.
Nakon što smo pročešljali svaki kvadratni centimetar baze,
doleteo je izviđač sa pravim istraživačkim timom, naučnicima.
Kortez je rekao: „Dobro, osvestite se“, i hipnotička prinuda je nestala.
U početku je bilo gadno. Mnogi ljudi, poput Talične i Merigej,
gotovo da su poludeli od sećanja na krvava ubistva umnožena stotinu
puta. Kortez je svima naredio da uzmu sed-tabletu. Najuznemireniji
su morali da uzmu dve. Ja sam uzeo dve, bez naređenja.
To jeste bilo ubistvo, pravo klanje – kad smo se rešili antikosmičke
odbrane, više nismo bili u opasnosti. Tauranci izgleda nisu poznavali
koncept borbe prsa u prsa. Prosto smo ih sabili u krdo i pobili. Prvi
susret čovečanstva sa drugom inteligentnom vrstom. Možda je to
zapravo bio drugi susret, ako računamo plišane mede. Šta li bi se
dogodilo da smo seli i pokušali da komuniciramo? Međutim,
postupili smo isto.
Proveo sam dosta vremena ubeđujući sebe da zapravo nisam ja
veselo tranžirao uplašena, uspaničena stvorenja. U dvadesetom veku
su na opšte zadovoljstvo utvrdili da je ‘postupanje po naređenjima’
adekvatan izgovor za nehumano ponašanje... ali, šta uraditi ako
naređenje dolazi iz dubine nesvesnog?
Najgori je bio osećaj da moje akcije možda i nisu tako neljudske.
Naši preci od pre samo par generacija, učinili bi isto čak i
pripadnicima svoje vrste, bez hipnotičkog uslovljavanja.

76
 Gadila mi se ljudska rasa, gadila mi se vojska i užasavala me je
mogućnost da živim sa sobom još stotinak godina... Pa, uvek mi
ostaje brisanje mozga.
Brod sa jedinim preživelim Taurancem uspeo je da pobegne.
Masa planete ga je zaštitila od Zemljine Nade dok je padao u
kolapsarsko polje Alefa. Nagađao sam da je pobegao kući, gde god da
je to, kako bi podneo izveštaj o tome šta dvadeset ljudi naoružanih
ručnim oružjem mogu da učine stotini nenaoružanih Tauranaca u
begu.
Pretpostavio sam da će borba biti izjednačena kad se ljudi sledeći
put sretnu sa Taurancima licem u lice. Bio sam u pravu.

77
NAREDNIK MANDELA
2007-2024. n. e.

78
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

Bio sam dovoljno uplašen.

Podmajor Stot je koračao napred-nazad iza malog podijuma u
trpezariji/prostoriji za okupljanje/vežbaonici broda Godišnjica.
Upravo smo izveli prvi kolapsarski skok, od Teta-38 do Joda-4.
Usporavali smo pri opterećenju od jedne i po gravitacije i naša brzina
u odnosu na dotični kolapsar je iznosila 0.90 c. Jurili su nas.
„Voleo bih da se opustite i verujete brodskom kompjuteru. Još
dve nedelje nećemo biti u dometu tauranskog broda. Mandela!“
Pred odredom me je uvek pažljivo zvao ‘narednik’ Mandela.
Međutim, na ovom sastanku svi su imali čin narednika ili kaplara:
vođe odreda. „Da, ser.“
„Odgovoran si za psihološko i fizičko dobro stanje žena i
muškaraca svog odreda. Pretpostaviću da si svestan toga da na brodu
imamo problem sa moralom. Šta si učinio po tom pitanju?“
„Što se tiče mog odreda, ser?“
„Naravno.“
„Porazgovarali smo o svemu, ser.“
„Došli ste do ubedljivog zaključka?“
„Ne želim da ispoljim nepoštovanje, ser, ali čini mi se da je glavni
problem očigledan. Moji ljudi su zatvoreni na ovom brodu već
četrnaest...“
„Besmislica! Svi smo na odgovarajući način uslovljeni protiv
bremena života u skučenom prostoru, a vojnici i podoficiri imaju

79
privilegiju druženja.“ Krajnje diskretno rečeno. „Oficiri moraju da se
drže celibata, ali ipak nemaju problem sa moralom.“
Ako misli da se njegovi oficiri drže celibata, bolje bi mu bilo da
obavi poduži razgovor sa poručnikom Harmoni. Doduše, možda je
mislio na borbeno osoblje. To bi se odnosilo samo na Korteza i njega.
U tom slučaju, verovatno je pedeset posto u pravu. Kortez je bio u
veoma prijateljskim odnosima sa kaplarom Kamehamehovom.
„Ser, možda je u pitanju bila detoksikacija na Zvezdanoj kapiji;
možda...
„Ne. Terapeuti su radili na tome da izbrišu uslovljavanje mržnje
– svi znaju šta ja mislim o tome – možda su u zabludi, ali više su nego
kvalifikovani.
„Kaplare Poterova.“ Njoj se uvek obraćao po činu kako bi je
podsetio da nije unapređena u viši čin, poput ostalih. Suviše je meka.
„Da li ste i vi ‘porazgovarali’ sa svojim ljudima?“
„Razgovarali smo, ser.“
Podmajor je umeo ljude da posmatra ‘blago prodornim’
pogledom. Upravo je blago prodorno posmatrao Merigej sve dok nije
objasnila.
„Mislim da nije uslovljavanje u pitanju. Moji ljudi su nestrpljivi,
umorni od toga da ponavljaju jedno te isto svaki dan.“
„Znači, željni su borbe?“ U njegovom glasu se nije osećao
sarkazam.
„Željni su da se iskrcaju sa broda, ser.“
„Iskrcaće se sa broda“, rekao je, dopustivši sebi mikroskopski
osmeh. „A zatim će podjednako nestrpljivo poželeti ponovo da se
ukrcaju.“
Nastavilo se u sličnom maniru još neko vreme. Niko nije želeo
otvoreno da kaže da je njegov odred uplašen: uplašen zbog
tauranskog broda koji nas pristiže, uplašen zbog sletanja na portal
planetu. Podmajor Stot nije podnosio ljude koji priznaju strah.
Prešao sam prstom po OT koju su nam dali. Izgledala je ovako:

80
81
 Poznavao sam većinu ljudi iz vremena prvog napada na Alef,
prvog susreta Tauranaca i ljudi, licem u lice. U mom vodu, novi su
bili samo Lutuli i Hejrovski. Ceo odred (izvinjavam se, ‘udarna
grupa’), dobio je dvadeset ljudi kao zamenu za devetnaestoro koje
smo izgubili na Alefu: jedna amputacija, četiri leša i četrnaest
duševno poremećenih.
Datum na dnu tabele nikako mi nije išao u glavu: ‘20. mart 2007’.
Bio sam u vojsci deset godina, a imao sam osećaj da je prošlo manje
od dve. U pitanju je dilatacija vremena, naravno. Čak i uz kolapsarske
skokove, putovanje od zvezde do zvezde guta kalendar.
Nakon ovog napada verovatno ću ispuniti uslove za penziju, uz
pune beneficije. Ako preživim napad i ako u međuvremenu ne
promene pravila. Imaću dvadeset godina službe, a tek mi je dvadeset
pet godina.
Stot je privodio tiradu kraju kad se začulo kucanje, samo jedan
glasan udarac. „Slobodno“, reče on.
Ušao je poručnik korvete kojeg sam znao iz viđenja i bez reči
predao Stotu papir. Stajao je pored uz odgovarajući stepen drskosti,
dok je Stot čitao. Tehnički, Stot je van njegove komandne instance;
u mornarici se ionako nikom nije dopadao.
Stot je vratio papir poručniku, pogledavši pravo kroz njega.
„Obavestite svoje odrede da preliminarni manevri za izbegavanje
počinju u 20.10, za pedeset osam minuta.“ Nije ni pogledao na sat.
„Svi članovi osoblja moraju biti u školjkama za ubrzanje do 20.00.
Mirno!“
Ustali smo i bez entuzijazma horski uzvratili: .Jebite se, ser.“
Idiotski običaj.
Stot je izašao iz prostorije dok ga je poručnik korvete u stopu
pratio, zlobno se smeškajući.
Prebacio sam prsten na frekvenciju svog pomoćnika vođe odreda
i rekao: „Tejt, ovde Mandela.“ Svi u prostoriji činili su to isto.
„Tejt ovde. Šta se zbiva?“ Glas iz prstena imao je metalan prizvuk.
„Pronađi ljude i kaži im da svi moraju da budu u školjkama do
20.00. Manevri za izbegavanje.“
„Sranje. Rekli su nam da nas to čeka tek za nekoliko dana.“

82
 „Izgleda da je nešto iskrslo. Ili je komodoru sinula genijalna
ideja.“
„Komodor može da se nosi. Jesi li u trpezariji?“
„Aha.“
„Napuni mi šolju kad kreneš, okej? Stavi malo šećera.“
„Razumeo. Silazim za pola sata.“
„Hvala. Odoh da ih okupim.“
Svi su krenuli ka mašini za kafu. Stao sam iza kaplara Poterove.
„Šta misliš, Merigej?“
„Možda komodor želi samo još jednom da isproba školjke.“
„Pre prave bitke.“
„Možda.“ Podigla je šolju i dunula u nju. Izgledala je zabrinuto.
„Ili su Tauranci postavili brod kod kapije i čekaju nas. Pitala sam se
zašto to ne rade. Mi jesmo, kod Zvezdane kapije.“
„Kod Zvezdane kapije je bilo drugačije. Ovde bi im bilo potrebno
nekoliko krstarica koje se sve vreme kreću kako bi pokrile sve
moguće uglove za izlazak. Nismo u stanju to da činimo kod više od
jednog kolapsara, kao ni oni.“
Nije ništa rekla dok je punila šolju. „Možda smo naleteli na
njihovu verziju Zvezdane kapije. Ili do sad imaju više brodova od li
nas.
Napunio sam dve šolje i zatvorio jednu. „Ne možemo to znati.“
Prišli smo stolu, pažljivo rukujući šoljama pri gravitaciji snažnijoj od
zemaljske.
„Možda Singe nešto zna“, reče ona.
„Možda zna. Ali do njega mogu samo preko Rodžersove i Korteza.
Kortez će mi skočiti za vrat ako mu sad budem dosađivao.“
„Oh, ja mogu da dođem do njega direktno. Mi...“ Pojavile su se
jamice na obrazima. „Družimo se.“
Otpio sam gutljaj vrele kafe i pokušao da zvučim nonšalantno.
„Znači u tom pravcu si nestajala u poslednje vreme.“
„Osuđuješ me?“, upitala je nevino.
„Pa... dođavola, naravno da ne. Ali, on je oficir! Mornarički
oficir!“

83
 „Dodeljen je nama, što znači da je deo vojske.“ Okrenula je prsten
i rekla: „Uprava.“ Zatim se obratila meni: „A ti i gospođica
Harmoni?“
„To nije isto.“ Šapatom je unosila šifru uprave u prsten.
„Isto je. Želeo si da se kresneš sa oficirom. Razvratniče.“ Zvono
je dva puta zakmečalo. Zauzeta veza. „Kakva je bila?“
„Adekvatna.“ Još sam se oporavljao.
„Osim toga, poručnik korvete Singe savršen je džentlmen. I nije
ni najmanje ljubomoran.“
„Nisam ni ja“, rekoh. „Reci mu da ću ga razvaliti ako te ikad
povredi.“
Pogledala me je preko šolje. „Reci poručnici Harmoni da ću ja nju
razvaliti, ako ona tebe ikad povredi.“
„Dogovoreno.“ Svečano smo se rukovali.

84
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Školjke za ubrzanje bile su novitet; ugrađene su dok smo se

odmarali i čekali zalihe na Zvezdanoj kapiji. Omogućavale su nam da
koristimo brod nešto bliže njegovoj teoretskoj efikasnosti, dok nas
tahionski pogon ubrzava do opterećenja od 25 gravitacija.
Tejt me je čekao u zoni gde se nalaze školjke. Ostali ljudi iz
odreda mileli su unaokolo i razgovarali. Dao sam mu kafu.
„Hvala ti. Jesi li nešto otkrio?“
„Bojim se da nisam. Osim toga da se perači palube ne plaše, a to
je njihova predstava. Sigurno je u pitanju još jedna vežba.“
Otpio je malo kafe. „Nek bude šta bude. Nama je ionako
svejedno. Samo sedimo unutra stisnuti na smrt. Gospode, baš mrzim
školjke.“
„Možda ćemo jednog dana i mi zastareti, pa će nas poslati kući.“
„Kako da ne.“ Bolničar je prišao i dao mi injekciju.
Čekao sam do 19.50, a zatim doviknuo odredu: „Hajde. Skidajte
se i zatvarajte.
Školjka je bila poput savitljivog svemirskog odela; bar je
unutrašnjost prilično slična. Međutim, umesto paketa za održavanje
života, imalo je crevo koje ulazi kroz vrh šlema i dva koja izlaze iz
peta, kao i dve cevi za olakšavanje. Sabijene su jedna pokraj druge na
laganim kaučima za ubrzanje; dolazak do školjke nalikuje prebiranju
puta kroz ogroman tanjir prepun zelenkastih špageta.
Kad su lampice u mom odelu pokazale da su svi u odelima,
pritisnuo sam dugme koje je poplavilo sobu. Ništa se nije videlo,
naravno, ali mogao sam da zamislim bledoplavi rastvor – etilen-glikol
i još nešto – kako pravi penu svuda oko nas. Materijal od kojeg je

85
odelo napravljeno, hladan i suv, priljubio se uz moju kožu. Znao sam
da mi se unutrašnji pritisak u telu brzo povećava kako bi se izjednačio
sa pritiskom tečnosti spolja. Eto čemu služe injekcije; sprečavaju da
se vaše ćelije rastoče između dve sile. Doduše, ipak ste to osećali. Kad
je brojač otkucao ‘2’ (spoljni pritisak je postao ekvivalentan pritisku
vode na dubini od dve nautičke milje), osećao sam kao da me nešto u
isto vreme pritiska i nadima. U 20.05, brojač se ustalio na 2,7. Kad su
manevri započeli u 20.10, razlika se nije osećala. Mada mi se učinilo
da igla blago podrhtava.
Glavna mana sistema jeste to što se oni koji se nađu van školjke
u trenutku kad Godišnjica dostigne ubrzanje od 25 G, pretvaraju u
džem od jagoda. Zbog toga navođenje i borbu izvodi brodski taktički
kompjuter – koji ionako obavlja maltene sve, ali lepo je imati ljudskog
nadzornika.
Sitniji problem sastoji se u tome što će brod eksplodirati kao
lubenica bačena na beton, ako slučajno bude oštećen i pritisak
opadne. Ako opadne unutrašnji pritisak, u mikrosekundi nastupa
smrt gnječenjem.
Potrebno je deset minuta, manje-više, da se pritisak otpusti i još
dva, tri minuta da se ispetljate i obučete. Znači, ne možete baš odmah
da poskočite i da se borite.
U 20.38 ubrzavanje se završilo. Upalilo se zeleno svetlo i ja sam
pritisnuo dugme za otpuštanje pritiska.
Merigej i ja smo se oblačili napolju.
„Kako se to dogodilo?“, pokazao sam crvenu masnicu koja se
protezala od njene desne dojke do kuka.
„To je već drugi put“, odvrati ljutito. „Prva se pojavila na leđima
– mislim da mi školjka ne odgovara, gužva se.“
„Možda si smršala.“
„Sigurno, pametnjakoviću.“ Otkako smo krenuli sa Zvezdane
kapije, unos kalorija se rigorozno prati. Ne možeš da koristiš borbeno
odelo ako ti ne pristaje poput druge kože.
Zidni zvučnik je poklopio njen komentar. „Pažnja! Svi članovi
osoblja neka obrate pažnju. Vojno osoblje od ešalona šest i nagore i
mornaričko osoblje od ešalona četiri i nagore neka se javi u sobu za
sastanke u 21.30.“

86
 Poruka se ponovila dva puta. Otišao sam da prilegnem par
minuta dok je Merigej pokazivala modricu bolničaru i oružaru.
Nisam bio nimalo ljubomoran.

Komodor je otvorio sastanak. „Nemam bogzna šta da vam kažem,

a ono što mogu da saopštim nisu dobre vesti.
„Pre šest dana, tauranski brod koji nas je jurio ispalio je dron
raketu. Njeno početno ubrzanje izvršeno je pod opterećenjem od 80
gravitacija.“
„Nakon što je jedan dan putovala tom brzinom, iznenada je
ubrzala do opterećenja od 148 gravitacija.“ Kolektivni uzdah.
„Juče je poskočila do opterećenja od 203 gravitacije. Ne moram
da vas podsećam da je u pitanju dva puta snažnija sposobnost
ubrzanja neprijateljskih dronova, nego prilikom našeg poslednjeg
susreta.“
„Lansirali smo plotun dronova, četiri komada, radi presretanja u
četiri tačke za koje je kompjuter proračunao da predstavljaju
najverovatniju putanju neprijateljske rakete. Jedna se isplatila, dok
smo izvodili manevre za izbegavanje. Uništili smo tauransko oružje
nekih deset miliona kilometara odavde.“
Praktično u komšiluku. „Jedinu ohrabrujuću informaciju saznali
smo na osnovu spektralne analize eksplozije. Nije bila moćnija od
eksplozija koje smo posmatrali u prošlosti. Znači da neprijatelj nije
ostvario podjednak napredak u razvoju eksplozivnih sredstava kao u
razvoju pogona.“
„Ovo je prva manifestacija veoma bitnog efekta za koji su se
ranije interesovali samo teoretičari. Vojniče, reci mi“, pokazao je ka
Neguleskoj, „koliko je vremena prošlo od kako smo se borili sa
Taurancima na Alefu?“
„To zavisi od vašeg okvira reference, komodore“, odgovorila je
savesno. „Sa moje tačke gledišta, proteklo je nekih osam meseci.
„Upravo tako. Međutim, usled vremenske dilatacije, izgubili ste
devet godina dok ste manevrisali između kolapsarskih skokova. Pošto
na brodu nismo obavili važno istraživanje koje bi dovelo do razvoja,
u tehničkom smislu... neprijateljski brod dolazi iz budućnosti!“
Zastao je ne bi li nam se ovo urezalo u pamćenje.

87
 „Kako rat napreduje, ovo može postati samo izraženije. Tauranci
nemaju lek za relativnost, naravno, što će nama ići na ruku isto
koliko i njima.“
„Međutim, u ovom trenutku mi imamo hendikep. Dok nam se
tauranska potera približava, ovaj hendikep će postajati sve ozbiljniji.
Mogu nas prosto nadmašiti u pucanju.“
„Moraćemo iz šešira da izvučemo fantastične manevre za
izbegavanje. Kad se nađemo na pet stotina miliona kilometara od
neprijateljskog broda upakovani u školjke, moraćemo da verujemo
logističkom kompjuteru. Sprovešće nas kroz brzu seriju nasumičnih
promena pravca i brzine.“
„Biću otvoren. Dok god imaju bar jednog drona više do nas, mogu
da nas dokrajče. Od kako su lansirali prvog, više nisu lansirali
nijednog. Možda su privremeno prekinuli paljbu... možda su imali
samo jednog. U tom slučaju, mi ćemo dokrajčiti njih.
„U svakom slučaju, osoblje će samo deset minuta unapred dobiti
obaveštenje da uđe u školjke. Kad se približimo neprijatelju na
hiljadu miliona kilometara, čekaćete u stanju pripravnosti pokraj
svojih školjki. Kad budemo na pet stotina miliona kilometara od njih,
bićete u školjkama, preplavljeni i pod pritiskom. Ne možemo nikog
da čekamo.
„To je sve što imam da kažem. Podmajore?“
„Kasnije ću se obratiti svojim ljudima, komodore. Hvala vam.“
„Voljno.“ Bez one ‘jebite se, ser’ budalaštine. Mornarica je
smatrala da im je to malčice ispod časti. Stajali smo u stavu mirno –
svi osim Stota – dok nije napustio prostoriju. Zatim je neki drugi
perač palube ponovio ‘voljno’ i tada smo se razišli.
Moj odred je bio zadužen za čišćenje. Rekao sam svima šta da
rade, postavio Tejta da ih nadgleda i otišao. Popeo sam se u prostoriju
za podoficire u potrazi za društvom, a možda i ponekom
informacijom.
Osim zaludne spekulacije, ništa se nije dešavalo, zato sam uzeo
Rodžersovu pod ruku i odveo je u krevet. Merigej je ponovo nestala.
Nadam se da će uspeti nešto da iscedi iz Singea.

88
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Narednog jutra smo imali obećanu sedeljku sa podmajorom.

Ponovio je manje-više isto što je rekao komodor, pešadijskim
terminima i stakato jednoličnim glasom. Naglasio je da će tauranske
kopnene snage verovatno biti spremnije za susret sa nama nego
prošli put, s obzirom na to koliko su sad bolji u vazduhu.
Međutim, to me dovodi do veoma interesantnog podatka. Pre
osam meseci, odnosno devet godina, imali smo neverovatnu
prednost: oni kao da nisu razumeli šta se dešava. Koliko su bili
ratoborni u svemiru, očekivali smo da na zemlji budu pravi Huni.
Umesto toga, praktično su se postrojili za klanje. Jedan je pobegao i
verovatno opisao ideju starog dobrog šibanja prsa u prsa svojim
drugarima.
Sto, naravno, ne znači da su novosti dospele do grupe Tauranaca
koji čuvaju Jod-4. Mi znamo samo za jedan način komunikacije brži
od svetlosne brzine – to je fizički prenos poruke kroz niz kolapsarskih
skokova. Nema načina da saznamo koliko ima skokova između Joda-
4 i tauranske baze – što znači da mogu biti pasivni koliko i prethodna
grupa, ili su uvežbavali pešadijsku taktiku najviše jednu dekadu.
Otkrićemo kad stignemo tamo.
Oružar i ja pomagali smo mom odredu da izvrši remont borbenih
odela, kad smo prošli marker od hiljadu miliona kilometara i morali
da odemo do školjki.
Imali smo pet sati na raspolaganju, pre nego što budemo morali
da uđemo u čaure. Odigrao sam partiju šaha sa Rabijem i izgubio.
Zatim je Rodžersova primorala vod da izvede čitav niz energičnih
atletskih vežbi, verovatno tek da bi im skrenula misli sa predstojećeg

89
četvoročasovnog gnječenja u školjkama. Nikad ranije nismo toliko
vremena proveli unutra.
Deset minuta pre markera od pet stotina miliona kilometara,
vođe odreda su preuzele komandu i nadgledale ukopčavanje u
školjke. Za osam minuta smo bili zakopčani, preplavljeni i bačeni na
milost i nemilost – ili bili u sigurnim rukama – logističkog
kompjutera.
Dok sam ležao u presi, obuzela me je blesava misao i vrtela se
ukrug poput naelektrisanja u superprovodniku: prema vojnom
formalizmu, vođenje rata se uredno deli u dve kategorije, taktiku i
logistiku. Logistika se bavi svime, od pokretanja i ishrane trupa do
svega ostalog, osim same borbe – što predstavlja taktički deo. Mi se
trenutno borimo, ali nas kroz napad i odbranu ne sprovodi taktički
kompjuter, već veliki, superdelotvorni pacifistički, kibernetički
prodavac iz bakalnice za logistiku, obratite pažnju na tu reč: logistički
kompjuter.
Druga strana mog uma, možda ona manje spljoštena, istakla bi
da nije bitno ime kompjutera, to je samo gomila memorijskih
kristala, logičkih kola, navrtaja i zavrtaja... ako ga programirate da
izigrava Džingis-kana, to je ipak samo taktički kompjuter, iako mu je
uobičajena funkcija da prati berzu ili da kontroliše preradu otpadnih
materija.
Međutim, drugi glas je bio uporan i rekao je da je prema takvom
načinu razmišljanja čovek samo skup dlaka, kostiju i vrpčastog mesa;
i da ga bez obzira na njegove osobine, možemo naučiti da postane
zen monah ili krvožedni ratnik.
Šta si onda, dođavola ti, mi, ja, odvratila bi druga strana.
Miroljubivi specijalista za očvršćavanje u vakuumu, diplomirani
profesor fizike ugrabljen po Odluci o regrutovanju elite i
reprogramiran da bude mašina za ubijanje. Ti, ja sam ubijao i dopalo
mi se.
Ali, to je bila hipnoza, uslovljavanje, svađao sam se sam sa sobom.
To se više ne radi.
Iz jednog jedinog razloga, odvratio sam sebi. Zato što misle da ćeš
bez toga bolje ubijati. To je logika.

90
 Kad već govorim o logici, prvobitno pitanje jeste zašto šalju
logistički kompjuter da obavi posao čoveka? Ili nešto slično... i
krećemo ispočetka.
Upalila se zelena lampica i ja sam mehanički pritisnuo prekidač.
Pritisak je spao na 1,3 pre nego što sam shvatio da to znači da smo
živi. Pobedili smo u prvoj čarki.
Samo delimično sam bio u pravu.

91
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Zakopčavao sam tuniku kad se oglasio moj prsten. Podigao sam

ga do uva. Bila je to Rodžersova.
„Mandela, proveri šta je sa odredom u odeljenju broj tri. Nešto je
pošlo po zlu; Dalton je morao da otpusti pritisak iz Kontrole.“
Odeljenje broj tri – Merigej! Pojurio sam niz hodnik bosih stopala
i stigao u trenutku kad su otvorili vrata sa unutrašnje strane i počeli
da se izvlače napolje.
Prvo je izašao Bergman. Zgrabio sam ga za ruku. „Šta se dođavola
dešava, Bergmane?“
„A?“, zurio je u mene i dalje ošamućen, kao i svi kad izađu iz
odaje. „Oh, to si ti Mandela. Ne znam. Na šta tačno misliš?“
Gvirnuo sam unutra ne puštajući ga. „Kasnili ste čoveče, kasnili
ste sa otpuštanjem pritiska. Šta se dogodilo?“
Protresao je glavom pokušavajući da razbistri misli. „Kasnili?
Sta. Uh, koliko smo kasnili?“
Tek tad sam pogledao na sat. „Ne naročito...“ Isuse Hriste. Uh,
ukopčali smo se u 5.20, zar ne?“
„Cini mi se.“
Među nejasnim figurama koje su se probijale kroz krevete i masu
cevi i dalje nije bilo Merigej. „Ovaj, kasnili ste samo par minuta... ali,
trebalo je da ostanemo u školjkama četiri sata, možda i manje. Sad je
10.50.“
„Hm.“ Ponovo je odmahnuo glavom. Pustio sam ga i sklonio se u
stranu da Stiler i Demi izađu.
„Znači da svi kasne“, reče Bergman. „Nismo u nevolji.“

92
 „Uh!“ Non sequiturs3. „Tako je, tako je – hej, Stileru! Jesi li
video...?“
„Bolničar! Potreban nam je BOLNIČAR! Čulo se iz prostorije.
Izlazila je ženska osoba koja nije bila Merigej. Grubo sam je
gurnuo i skočio kroz vrata, naletevši na nekog drugog. Uzverao sam
se do Struva, Merigejinog zamenika. Stajao je iznad školjke i urlao u
prsten.
„... i krv, gospode, da potrebno nam je...“
Merigej je još ležala u svojoj školjki i...
„... Dalton nam je javio...“
... bila od glave do pete prekrivena pokoricom od svetle, blistave
krvi.
„... kad se nije osvestila...“
Počinjalo je kao masnica ispod ključne kosti i prostirala se
između dojki prolazeći preko grudne kosti...
„... prišao sam i otvorio...“
... zatim se pretvarala u posekotinu koja je postajala sve dublja
preko njenog stomaka. Tamo gde se zaustavila...
„... da, još je...“
... par centimetara iznad stidne kosti, virio je splet creva u opni.
„... levi kuk. Mandela...“
Bila je još živa, srce joj je kucalo, ali njena krvlju prekrivena glava
je visila, oči su joj bile izvrnute, a crveni mehuri se pojavljivali u
uglovima usana svaki put kad bi plitko izdahnula.
„... istetovirano na levom kuku. Mandela! Osvesti se! Poduhvati
je i vidi koja je krvna grupa...“
„NULTA, RH NEGATIVNA DOĐAVOLA... izvini. Izvini – nulta,
negativna.“ Video sam tu tetovažu hiljadu puta.
Struv je preneo informaciju, a ja sam se iznenada prisetio
pakovanja za prvu pomoć na svom pojasu, skinuo ga i počeo da
preturam.

3Non sequitur - Ne sledi. Termin se koristi kad je nešto toliko apsurdno da postaje
komično ili veoma zbunjujuće. (Prim. prev.)

93
 Zaustavi krvarenje – obezbedi ranu – tretiraj šok, tako je pisalo u
knjizi. Nešto sam zaboravio, nešto sam... oslobodi disajne puteve.
Disala je, ako su na to mislili. Kako da zaustavite krvarenje ili da
obezbedite ranu jednim ušljivim zavojem, kad je rana dugačka skoro
metar? Tretiraj šok, to mogu. Pronašao sam zelenu ampulu, položio
je na njenu ruku i pritisnuo dugme. Zatim sam sterilnu stranu zavoja
nežno položio preko njenih izloženih creva i obavio elastičnu traku
ispod donjeg dela njenih krsta, gotovo uopšte ne stežući, i zakačio ga.
„Možeš li da učiniš još nešto?“, pitao je Struv.
Zakoračio sam unazad osećajući se bespomoćno. „Ne znam. Da li
tebi još nešto pada na pamet?“
„Ja sam bolničar koliko i ti.“ Gledajući ka vratima, stisnuo je
pesnice i napeo bicepse. „Gde su dođavola? Imaš li morf-fleks u tom
pakovanju?“
„Da, ali neko mi je rekao da se ne koristi za unutrašnje...“
„Vilijame?“
Otvorila je oči i pokušavala da podigne glavu. Pojurio sam da joj
pomognem. „Biće sve u redu, Merigej. Doktor samo što nije stigao.“
„Sta... u redu? Žedna sam. Vode.“
„Ne dušo, ne možeš da piješ vodu. Bar neko vreme.“ Nikako ne
sme da pije vodu pre operacije.
„Zašto ima ovoliko krvi?“, pitala je tiho. Glava joj je pala unazad.
„Nevaljala devojčica.“
„Sigurno je odelo u pitanju“, brzo sam dodao. „Sećaš se, gužvalo
se?“
Odmahnula je glavom. „Odelo?“ Iznenada je postala znatno bleđa
i povratila je. „Vode... Vilijame, molim te.“
„Donesi sunđer ili tkaninu natopljenu vodom.“ Odzvonio je iza
mene glas pun autoriteta. Okrenuo sam se i ugledao doktora Vilsona
i dva bolničara sa nosilima.
„Prvih pola litra femoralno“, obratio se nikom posebno dok je
pažljivo gvirio ispod zavoja. „Prati tu cev za olakšavanje i stegni je
par metara dalje. Proveri da li u mokraći ima krvi.“
Jedan od bolničara je zario iglu od deset centimetara u njenu
butinu, a za drugi kraj zakačio plastičnu vreću punu krvi.

94
 „Zao mi je što kasnim“, rekao je doktor Vilson umorno. „Posao
mi cveta. Šta ste rekli o njenom odelu?“
„Imala je već dve povrede. Odelo joj ne pristaje, gužva se pod
pritiskom.“
Odsutno je klimnuo glavom, proveravajući njen krvni pritisak.
„Ti, bilo ko, neka mi ga neko doda.“
Neko mu je dodao papirni ubrus natopljen vodom. „Uh, da li ste
joj dali neke lekove?“
„Jednu ampulu antišoka.“
Blago je iscedio ubrus i položio ga u njenu ruku. „Kako se zove?“
Rekao sam mu.
„Merigej, ne možemo da ti damo vodu, ali možeš da sisaš ubrus.
Sad ću ti osvetliti oči jakim svetlom.“ Dok je posmatrao njenu zenicu
kroz metalnu cev, pitao je: „Temperatura?“, i jedan od bolničara je
pogledao digitalnu kutiju za očitavanje, pročitao broj i izvukao
sondu. „Izmokrila je krv?“
„Da. Malo.“
Rukom je blago pritisnuo zavoj. „Merigej, možeš li da se okreneš
na bok?“
„Da“, izgovorila je polako i spustila lakat radi oslonca. „Ne“, rekla
je i počela da plače.
„Hajde, hajde“, rekao je on odsutno i gurnuo njen kuk tek toliko
da joj osmotri leđa. „Samo jedna rana“, promrmljao je. „Užasno
mnogo krvi.“
Pritisnuo je dva puta jednu stranu svog prstena i mahnuo njime
kraj uva. „Ima li nekog u radnji?“
„Harison treba da bude tamo, ako nije i on na terenu.“
Ušla je žena koju u prvom trenutku nisam prepoznao, bleda i
raščupana u krvavoj tunici. Bila je to Estel Harmoni.
Doktor Vilson ju je pogledao. „Imali novih mušterija, doktorko
Harmoni?“
„Ne“, odvratila je tupo. „Čovek iz održavanja je imao dvostruku
traumatsku amputaciju. Živeo je sam par minuta. Ostavili smo ga na
aparatima, za slučaj da nam bude potrebna transplantacija.“
„Ostali?“

95
 „Eksplozivna dekompresija.” Šmrcnula je. „Mogu li da vam
pomognem?“
„Da, samo trenutak.“ Ponovo je okrenuo prsten. „Prokletstvo.
Znaš li gde je Harison?“
„Ne... pa, možda je u operacionoj sali B, ako ima problema sa
održavanjem leša. Ali, mislim da sam sve dobro postavila.“
„Da, dođavola, ti dobro znaš kako se to radi...“
„Mark!“, uzviknuo je bolničar sa krvavom plastičnom kesom.
„Još pola litra femoralno“, rekao je doktor Vilson. „Estel, da li bi
ti smetalo da zameniš jednog od ovih bolničara i pripremiš ovu damu
za operaciju?“
„Naravno, bolje da budem zaposlena.“
„Dobro. Hopkinse, idi u radnju i donesi zavoj i litar, dva litra
izotonika fluorokarba sa primarnim spektrom. Ako ih je proizveo
Merk, pisaće ‘abdominalni spektar’.“ Pronašao je parče rukava bez
krvi i obrisao čelo. „Ako pronađeš Harisona, pošalji ga u operacionu
salu A i kaži mu da spremi anesteziju za operaciju stomaka.“
„I nekog da odveze nju u salu?“
„Tako je. Ako ne pronađeš Harisona, zaposli nekog“, uperio je
prst u mom pravcu, „na primer njega, da odgura pacijenta u salu A;
ti potrči i započni sekvencu.“
Podigao je plastičnu vreću i progledao kroz nju. „Mogli bismo
ovde da započnemo sekvencu“, mrmljao je. „Ali, dođavola, ne sa
parametadonom – Merigej? Kako se osećaš?“
Još je plakala. „Ja... boli me.“
„Znam“, rekao je nežnim glasom. Razmišljao je par trenutaka i
obratio se Estel: „Ne možemo znati koliko je krvi izgubila. Možda je
pod pritiskom ispuštala krv zajedno sa mokraćom. Takođe, napravila
se lokva u stomačnoj šupljini. Pošto je još živa, mislim da nije dugo
krvarila pod pritiskom. Nadam se da još nije nastupilo oštećenje
mozga.“
Dotakao je digitalni aparat za očitavanje na Merigejinoj ruci.
„Kontroliši krvni pritisak, ako misliš da je potrebno, daj joj pet
kubnih centimetara vazokonstriktora. Moram da se oribam za
operaciju.“

96
 Zatvorio je torbu. „Imaš li neke vazokonstriktore, osim
pneumatične ampule?“
Estel je proverila svoju torbu. „Ne, samo pneumatične za hitne...
uh... da, imam kontrolisanu dozu na vazodilatoru.“
„Okej, ako moraš da upotrebiš konstriktor i njen pritisak se
prebrzo podigne...“
„Davaću joj po dva kubna centimetra vazodilatora.“
„Tako je. Užasan način da se stvari srede, ali... pa. Ako nisi suviše
umorna, voleo bih da mi asistiraš gore.“
„Naravno.“ Doktor Vilson je klimnuo glavom i otišao.
Estel je počela da natapa Merigejin stomak izopropil-alkoholom.
Mirisalo je hladno i čisto. „Neko joj je dao antišok?“
„Da“, rekao sam, „pre desetak minuta.“
„Ah– Znači zato je doktor zabrinut – ne, dobro si postupio. Ali
antišok sadrži vazokonstriktor. Više od pet kubnih centimetara može
predstavljati preveliku dozu.“ Nastavila je da čisti u tišini, gledajući
svakih par sekundi ka monitoru krvnog pritiska.
„Vilijame?“ Tad je prvi put pokazala bilo kakav znak toga da me
poznaje. „Ova žen... uh, Merigej, da li ti je ona ljubavnica? Stalna
ljubavnica?“
„Tako je.“
„Veoma je lepa.“ Izvanredna moć opažanja, s obzirom na to da joj
je telo razderano i obliveno skorelom krvlju, a lice razmazano usled
mojih pokušaja da joj obrišem suze. Pretpostavljam da su doktor ili
žena ili ljubavnica u stanju da ispod svega toga vide lepotu.
„Zaista jeste.“ Prestala je da plače i čvrsto zatvorila oči,
isisavajući poslednje trunke tečnosti iz ubrusa.
„Može li da dobije još malo vode?“
„Okej, isto kao i ranije. Ne suviše.“
Izašao sam napolje do ormarića i ve-cea i potražio ubruse. Pošto
su se raščistila isparenja tečnosti pod pritiskom, osećao sam miris
vazduha. Izgledao je pogrešno. Miris mašinskog ulja i nagorelog
metala, poput mirisa u radionici za preradu metala. Pitao sam se da
li su preopteretili klima-uređaj. To se već jednom desilo, nakon što
smo prvi put koristili školjke za ubrzanje.

97
 Merigej je uzela vodu ne otvarajući oči.
„Da li planirate da ostanete zajedno kad se vratite na Zemlju?“
„Verovatno“, rekao sam. „Ako se vratimo na Zemlju. Ostala nam je
još jedna bitka.“
„Nema više bitaka“, izgovorila je monotonim glasom. „Zar nisi
čuo?“
„Šta?“
„Zar ne znaš da je brod pogođen?“
„Pogođen!“ Kako je moguće da smo živi?
„Tako je.“ Nastavila je da čisti. „Četiri odredna odeljenja.
Oružničko odeljenje, takođe. Na brodu više nije ostalo nijedno
borbeno odelo... ne možemo da se borimo u donjem vešu.“
„Sta, četiri odeljenja, šta se dogodilo sa ljudima?“
„Nema preživelih.“
Trideset ljudi. „Koji odredi?“
„Čitav treći vod. Prvi odred drugog voda.“
Al-Sadat, Bisija, Maksvel, Negulasko. „Gospode.“
„Trideset pokojnika, a nemaju nikakvog pojma šta je izazvalo
njihovu smrt, osim da se svakog trenutka može ponovo dogoditi.“
„Nije bio dron u pitanju?“
„Ne, uništili smo sve njihove dronove. Kao i neprijateljski brod.
Ništa se nije pojavilo na senzorima, samo bam! i trećina broda je
odletela dođavola. Imali smo sreće što nije uništen pogon ili sistem
za održavanje života.“ Jedva sam je čuo. Penvort, LaBat, Smiters.
Kristina i Frida. Svi su mrtvi. Obuzela me je obamrlost.
Izvadila je iz torbe žilet sa sečivom i tubu gela. „Budi džentlmen
i skreni pogled“, rekla je. „Oh, evo uzmi.“ Natopila je gazu alkoholom
i dodala mi je. „Budi koristan. Obriši joj lice.“
Učinio sam to. Ne otvarajući oči, Merigej je rekla: „To mi baš
prija. Šta radiš?“
„Izigravam džentlmena. I to korisnog...“
„Pažnja, svi članovi osoblja, pažnja.“ Nismo imali vrištavac u
odaji za pritisak, ali jasno sam ga čuo kroz vrata. „Svi članovi osoblja
od ešalona 6 nagore, neka se odmah prijave u prostoriju za

98
okupljanje, ako nisu zaposleni na hitnim medicinskim slučajevima i
održavanju.“
„Merigej, moram da idem.“
Nije ništa rekla. Ne znam da li je čula objavu.
„Estel“, obratio sam joj se direktno, neka se nose džentlmenski
maniri. „Hoćeš li...?“
„Da. Obavestiću te čim budemo nešto znali.“
„Dobro.“
„Biće sve u redu.“ Međutim, lice joj je bilo mračno i zabrinuto.
„Pođi sad“, rekla je nežno.
Dok sam se probio do hodnika, vrištavac je već četvrti put
ponavljao poruku. U vazduhu se osećao neki novi miris koji nisam
želeo da identifikujem.

99
 DVADESETO POGLAVLJE

Na pola puta do prostorije za okupljanje shvatio sam da izgledam

očajno i uskočio u ve-ce pored salona za podoficire. Kaplar
Kamehameha se žurno češljala.
„Vilijame! Šta ti se dogodilo?“
„Ništa.“ Pogledao sam se u ogledalu. Osušena krv bila mi je
razmazana svuda po licu i tunici. „Merigej, kaplar Poterova, njeno
odelo... pa, izgleda da se zgužvalo, uh...“
„Mrtva je?“
„Ne, samo je gadno, uh, ide na operaciju...“
„Nemoj koristiti toplu vodu, samo ćeš napraviti goru fleku.“
„Oh. Dobro.“ Toplom vodom sam oprao lice i ruke, a tuniku
obrisao hladnom. „Tvoj odred je samo dva odeljka niže od Alovog, zar
ne?“
„Da.“
„Jesi li videla šta se dogodilo?“
„Ne. Da. Ne u tom trenutku.“ Tek tad sam primetio da plače,
krupne suze slivale su joj se niz obraze i bradu. Glas joj je bio smiren,
kontrolisan. Divljački je povlačila kosu. „Pravi haos.“
Zakoračio sam i položio joj ruku na rame. „NE DOTIČI ME!“
Planula je i oborila moju ruku četkom. „Izvini. Pusti me.“
Kod vrata me je dotakla blago po ruci. „Vilijame...“ Pogledala me
prkosno. „Drago mi je što se to nije meni dogodilo. Razumeš li? To je
najbolji način razmišljanja o onome što se desilo.“
Razumeo sam, ali nisam bio siguran da joj verujem.

100
 „Ukratko ću sumirati“, izustio je komodor kroz stegnuto grlo,
„uglavnom zbog toga što znamo tako malo.“
„Nekih desetak sekundi nakon što smo uništili neprijateljski
brod, dva veoma mala objekta su pogodila središnji deo Godišnjice.
Pošto nisu otkriveni i pošto poznajemo ograničenja svog aparata za
detekciju, znamo da su se kretali brže od devet desetina brzine
svetlosti. Preciznije rečeno, njihov vektor brzine, normalan u odnosu
na osovinu Godišnjice, bio je veći od devet desetina brzine svetlosti.
Ušunjali su se iza polja za odbijanje.“
Kad se Godišnjica kreće relativističkom brzinom, ona stvara dva
moćna elektromagnetna polja. Središte jednog se nalazi pet hiljada
kilometara od broda, a drugo je udaljeno nekih deset hiljada
kilometara, oba u pravcu kretanja broda. Ova polja održava ‘nabojno-
mlazni’ efekat, energija pokupljena od međuzvezdanog gasa dok se
krećemo.
Svi dovoljno veliki objekti da brinemo zbog sudara sa njima
(odnosno, sve što se može videti uz pomoć snažnog uveličavajućeg
stakla) prolazi kroz prvo polje i izlazi iz njega sa snažnim negativnim
naelektrisanjem po površini. Dok ulazi u drugo polje, odbija se od
putanje broda. Ako je objekat dovoljno veliki da ne može biti
odgurnut na ovaj način, možemo da ga osetimo sa veće daljine i da
mu se sklonimo sa puta.
„Ne moram da naglašavam koliko je moćno oružje u pitanju. Kad
je Godišnjica pogođena, naša brzina u odnosu na neprijatelja bila je
takva da smo prelazili svoju dužinu tokom svakog desetohiljaditog
dela sekunde. Štaviše, poskakivali smo unaokolo, uz konstantno
promenjivo i čisto nasumično bočno ubrzanje. Zbog toga je objekat
koji nas je pogodio morao biti navođen, a ne ciljan. Sistem za
navođenje je bio samostalan, pošto u vreme udara nije bilo živih
Tauranaca. Sve to u paketu veličine kamička.
„Vi ste uglavnom suviše mladi da se sećate termina šok
budućnosti. Tokom sedamdesetih, neki ljudi su smatrali da se
tehnološki progres odvija suviše brzo za ljude, normalne ljude, koji s
tim ne mogu da se nose; da neće imati vremena da se naviknu na
sadašnjost pre nego što ih budućnost pristigne. Čovek po imenu

101
Tofler skovao je termin šok budućnosti da bi opisao tu situaciju.“
Komodor je umeo da bude predavački nastrojen.
„Uhvaćeni smo u psihološku situaciju koja nalikuje tom
konceptu. Rezultat je katastrofalan. Tragedija. I kao što smo već
primetili na prethodnom sastanku, nema načina da se tome parira.
Relativnost nas drži zarobljenima u prošlosti neprijatelja; relativnost
njih dovodi iz naše budućnosti. Možemo samo da se nadamo da će se
situacija jednog dana preokrenuti. Da bismo tome doprineli, možemo
jedino da pokušamo da se vratimo do Zvezdane kapije, a zatim nazad
na Zemlju, gde će specijalisti na osnovu prirode nanete štete možda
uspeti da izvuku neke zaključke i osmisle neku vrstu odbrane.“
„Možemo da napadnemo tauransku portal planetu iz svemira i
možda ćemo biti u stanju da je uništimo bez pomoći pešadije. Ali, ja
smatram da je to veoma rizično. Možda će nas... oboriti ono što nas
je danas pogodilo i u tom slučaju se nećemo vratiti na Zvezdanu
kapiju sa vitalnim informacijama. Možemo da pošaljemo drona sa
porukom o našim pretpostavkama kad je u pitanju novo oružje
neprijatelja... ali to možda neće biti dovoljno. Snage će u tom slučaju
biti u još većem tehnološkom zaostatku.“
„Prema tome, odredili smo kurs koji će nas povesti oko Joda-4,
držeći što je duže moguće kolapsar između nas i tauranske baze.
Izbegavaćemo kontakt sa neprijateljem i vratiti se na Zvezdanu
kapiju što pre.“
Neverovatno, ali komodor je nakon toga seo i protrljao
slepoočnice. „Svi vi ste vođe odreda ili odeljenja. Uglavnom ste
postigli dobre borbene rezultate. Nadam se da ćete se ponovo
priključiti Snagama, nakon što isteknu vaše dve godine službe. Oni
koji to učine, verovatno će dobiti čin poručnika i suočiti se s prvom
pravom komandom.“
„Tim ljudima želim da se obratim tokom narednih par minuta, ne
kao vaš... kao jedan od vaših zapovednika, već kao viši oficir i
savetnik.“
„Komandna odluka se ne može doneti prosto na osnovu procene
taktičke situacije i odabiranja one akcije koja će naneti najviše štete
neprijatelju uz minimum žrtava i štete po sopstvene ljude i opremu.
Moderno ratovanje je postalo veoma kompleksno, posebno tokom

102
proteklog veka. Ratovi se ne dobijaju pobedom u nizu bitaka, već
složenim međuodnosom vojnih pobeda, ekonomskog pritiska,
logističkog manevrisanja, pristupa neprijateljskim informacijama,
političkim stavovima – u pitanju je na desetine faktora.“
Slušao sam ga, ali do uma mi je dopiralo samo to da je trećini
mojih prijatelja život oduzet pre samo sat vremena, a on sedi i drži
nam predavanje o vojnoj teoriji.
„Ponekad morate da izgubite bitku da biste dobili rat. Upravo to
sad činimo.“
„Ovo nije bila laka odluka. Zapravo, verovatno je u pitanju
najteža odluka koju sam tokom svoje vojne karijere doneo. Zbog toga
što, bar na površini, izgleda poput kukavičluka.“
„Ako pokušamo da uništimo neprijateljsku bazu, logistički
kompjuter je proračunao da šanse za uspeh iznose 62 procenta.
Nažalost, šanse da preživimo iznose svega 30 procenata, pošto neki
od scenarija koji dovode do uspeha misije podrazumevaju udar
Godišnjice u portal planetu pri brzini svetlosti.“ Isuse Hriste.
„Nadam se da niko od vas tokom svoje karijere neće morati da
donese sličnu odluku. Kad se vratimo na Zvezdanu kapiju, verovatno
će mi suditi zbog kukavičluka rokom bitke. Ali, ja iskreno verujem da
su informacije koje će doneti analiza štete nanete Godišnjici bitnije
od uništenja jedne tauranske baze.“ Ispravio se u stolici. „Važnije od
karijere jednog vojnika.“
Morao sam da potisnem impuls da se nasmejem. Naravno da
‘kukavičluk’ nema nikakve veze sa njegovom odlukom. On sigurno
ne poseduje nešto tako primitivno i nevojno kao što je volja za
životom.

Ekipa za održavanje uspela je da zakrpi ogromnu rupu u boku

Godišnjice i da ponovo uspostavi pritisak u tom odeljenju. Proveli smo
ostatak dana čisteći ga; ne dirajući, naravno, dragocene dokaze zbog
kojih je komodor odlučio da žrtvuje karijeru.
Najteže je bilo izbaciti tela u svemir. Nije bilo tako gadno, osim u
slučajevima gde su odela pukla.

103
 Sutradan sam otišao do Estel, čim se njena smena završila.
„Ako bi je sad posetio, to ne bi imalo nikakvu korisnu svrhu.“
Estel je pijuckala piće, mešavinu etil-alkohola, limunske kiseline i
vode, uz kap estera koji nalikuje aromi narandže.
„Da li je van opasnosti?“
„Neće biti van opasnosti tokom narednih par nedelja. Objasniću
ti.“ Spustila je piće i položila bradu na prepletene prste. „Pod
normalnim okolnostima, ovakva povreda bi bila prilično rutinska.
Nakon što nadoknadimo krv koju je izgubila, prosto bismo poprskali
magičnim prahom njenu stomačnu šupljinu i zakrpili je. Za par dana
bi se već teturala unaokolo.
„Međutim, prisutne su razne komplikacije. Niko ranije nije bio
povređen u odelu pod pritiskom. Za sad ništa neobično nije iskrslo.
Ali želimo pažljivo da pratimo stanje u kojem se nalaze njeni
unutrašnji organi tokom narednih par dana.
„Takođe, veoma smo zabrinuti zbog peritonita. Znaš šta je
peritonit?“
„Da.“ Maglovito mi je poznato.
„Zbog toga što joj je crevo puklo pod pritiskom. Nismo želeli da
se zadovoljimo normalnom prevencijom zbog toga što je dobar deo,
uh, kontaminacije pogodio trbušnu maramicu pod pritiskom. Da
bismo bili sigurni, sve smo potpuno sterilisali, stomačnu šupljinu i
čitav probavni sistem od dvanaestopalačnog creva nadole. Zatim
smo, naravno, morali da zamenimo njenu normalnu crevnu floru, sad
mrtvu, komercijalno pripremljenom kulturom. To je takođe
standardna procedura, ali obično se ne radi ako šteta nije znatno
veća.
„Shvatam.“ Počela je da mi pripada muka. Doktori ne shvataju da
je većina ljudi savršeno zadovoljna zbog toga što ne mora da
posmatra sebe kao živahnu kožnu vreću ispunjenu masnom kašom.
„Samo to je dovoljan razlog da je ne posećuješ narednih par dana.
Zamena crevne flore ima prilično nasilno dejstvo na probavni sistem
– nije u opasnosti pošto je pod neprestanim nadzorom. Međutim,
zamorno je i može prilično postideti čoveka.“
„Uz sve to, bila bi potpuno van opasnosti da je u pitanju normalna
klinička situacija. Ali, mi ubrzavamo pri konstantnih 1,5 G, i njeni

104
unutrašnji organi su pretrpeli suviše drmusanja. Bolje da znaš, ako
budemo ubrzali preko 2 G, ona će umreti.“
„Ali... sigurno ćemo ubrzati preko dvojke pri finalnom prilazu!
Šta...“
„Znam, znam. Ali, to je tek za par nedelja. Nadajmo se da će se
do tada oporaviti.“
„Vilijame, suoči se tim. Pravo je čudo što je preživela operaciju.
Velike su šanse da neće preživeti do Zemlje. Tužno je; ona je posebna
osoba, posebna osoba za tebe. Ali, toliko je ljudi poginulo... treba da
se navikneš na tu ideju, da se pomiriš s tim.“
Otpio sam dugačak gutljaj svog pića, identičnog njenom, samo
bez limunske kiseline. „Prilično si oguglala.“
„Možda... ne. Samo sam realna. Imam osećaj da nas čeka još
mnogo tuge i umiranja.“
„Mene to ne čeka. Čim stignemo do Zvezdane kapije, ja postajem
civil.“
„Ne budi tako siguran.“ Poznat, stari argument. „Oni koji su nas
regrutovali na dve godine, mogu lako to da promene u četiri ili...“
„Ili šest ili dvadeset ili koliko god traje rat. Ali, neće. Izbila bi
pobuna.“
„Ne znam. Ako su bili u stanju da nas uslove da ubijamo, mogu
nas usloviti da učinimo bilo šta. Na primer, da se ponovo prijavimo
za vojnu službu.“
Prošla mi je jeza niz kičmu.
Kasnije smo pokušali da vodimo ljubav, ali oboje smo imali suviše
toga na umu.
Merigej sam video tek nedelju dana kasnije. Bila je veoma bleda,
smršala je i izgledala prilično zbunjeno. Doktor Vilson me je
uveravao da je to zbog lekova; nije bilo indicija da je mozak oštećen.
Još je bila u krevetu, još su je hranili na tubu. Postajao sam sve
nervozniji zbog kalendara. Svakog dana joj je bivalo sve bolje i bolje,
ali ako bude u krevetu kad bude vreme za kolapsarski skok, neće
imati nikakve šanse. Ni doktor Vilson ni Estel nisu mi pružali nikakvo
ohrabrenje; rekli su da sve zavisi od toga koliko je Merigej otporna.

105
 Dan pre skoka premestili su je iz kreveta na Estelin kauč za
ubrzanje u ambulanti. Bila je svesna i uzimala hranu oralno, ali i dalje
nije bila u stanju da se pomera sopstvenim snagama, ne pod
opterećenjem od 1,5 G.
Otišao sam da je vidim. „Čula si za promenu kursa? Moramo kroz
Alef-9 da bismo se vratili na Tet-38. Još četiri meseca na ovom
prokletom, raštimovanom brodu. To doduše znači da će nas na Zemlji
čekati još šest godina borbene plate.“
„To je dobro.“
„Ah, samo pomisli šta ćemo sve moći...“
„Vilijame.“
Pustio sam da mi glas utihne. Nikad nisam umeo da lažem.
„Ne pokušavaj da me razveseliš. Pričaj mi o očvršćavanju u
vakuumu, o svom detinjstvu, o bilo čemu. Samo nemoj da kenjaš o
povratku na Zemlju.“ Okrenula je lice ka zidu.
„Jednog jutra sam čula doktore kako razgovaraju u hodniku dok
su mislili da spavam. Ali, to je samo potvrdilo ono što sam već
pretpostavila po snuždenim izrazima.“
„Zato mi pričaj, rođen si 1975. godine u Nju Meksiku. Nakon
toga? Jesi li ostao u Nju Meksiku? Jesi li bio dobar učenik u školi?
Jesi li imao prijatelje ili si bio suviše pametan, poput mene? Koliko si
imao godina kad si se prvi put kresnuo s nekim?“
Razgovarali smo još neko vreme u istom raspoloženju, veoma
nelagodno. Dok smo brbljali, sinula mi je ideja. Ostavio sam Merigej
i otišao pravo kod doktora Vilsona.

„Smatramo da ima pedeset procenata šanse da preživi, ali to je

prilično proizvoljna procena. Objavljeni podaci o sličnim slučajevima
nisu od naročite pomoći.“
„Ali, može se reći da su njene šanse za preživljavanje bolje, što
manje ubrzanja mora da izdrži.“
„Naravno. Ako to bude išta značilo. Komodor je obećao da će nas
voziti što je pažljivije moguće, ali to je i dalje četiri ili pet G. Za nju
će čak i tri možda biti previše; nećemo znati dok sve ne bude gotovo.“

106
 Klimnuo sam glavom nestrpljivo. „Da, ali ja mislim da postoji
način da je izložimo manjem ubrzanju od nas ostalih.“
„Ako si osmislio štit za ubrzanje“, rekao je uz osmeh, „bolje
požuri i patentiraj ga. Možeš da ga prodaš za fantastičnu...“
„Ne, doktore, u normalnim okolnostima ne bi puno vredeo; naše
školjke su bolje i razvijene su iz istih principa.“
„Objasni mi.“
„Stavimo Merigej u školjku i preplavimo...“
„Čekaj, čekaj. To apsolutno ne dolazi u obzir. Neodgovarajuća
školjka je dovela do ovog problema. Ovog puta bi morala da koristi
tuđu.“
„Znam doktore, pustite me da objasnim. Ne mora da joj
odgovara, dok god spone za održavanje života rade. Školjka neće biti
pod pritiskom sa unutrašnje strane; neće morati da bude, zbog toga
što neće biti izložena pritisku od više hiljada kilograma po
kvadratnom centimetru sa spoljne strane.“
„Nisa siguran da te pratim.“
„To je prosto adaptacija – učili ste fiziku, zar ne?“
„Nešto malo, na medicinskom fakultetu. Moje najgore ocene,
posle latinskog.“
„Sećate li se principa ekvivalentnosti?“
„Sećam se nečeg što se tako zvalo. Ima veze sa relativnošću, zar
ne?“
„Aha. To znači da... nema razlike da li ste u gravitacionom polju
ili u njemu ekvivalentnom okviru ubrzanja – odnosno, kad Godišnjica
juri pri opterećenju od pet G, na nas je efekat isti kao da se brod
nalazi na velikoj planeti čija površinska gravitacija iznosi pet G.“
„To mi deluje očigledno.“
„Možda je tako. To takođe znači da ne postoji eksperiment koji se
na brodu može izvesti i koji će nam pokazati da li letimo ili sedimo
na velikoj planeti.“
„Naravno da postoji. Mogli bi da isključimo motore i ako...“
„Ili bismo mogli da pogledamo šta ima napolju, naravno; mislio
sam na izolovan, psiholaboratorijski tip eksperimenta.“
„U redu. Prihvatiću to. I?“

107
 „Poznat vam je Arhimedov zakon?“
„Naravno, lažna kruna – to me je uvek nerviralo kod fizičara, dižu
veliku larmu oko očiglednih stvari, ali kod težih pitanja...“
„Arhimedov zakon glasi da na svako telo potopljeno u tečnost
deluje sila potiska koja je jednaka težini telom istisnute tečnosti.“
„Okej, to je logično.“
„Taj zakon je održiv bez obzira na to kolika je gravitacija ili
ubrzanje – u brodu koji juri brzinom od pet G, istisnuta voda teži pet
puta više od obične vode, pri opterećenju od jedne gravitacije.“
„Naravno.“
„Znači, ako potopite nekog u središte rezervoara punog vode, ta
osoba neće imati težinu, čak ni kad brod ubrza do 5 G.“
„Čekaj malo sinko. Na trenutak si me upecao, ali neće upaliti.“
„Zašto?“ Bio sam u iskušenju da mu kažem da se drži stetoskopa
i pilula, a da meni prepusti fiziku, ali dobro je što nisam.
„Šta se dogodi kad ispustiš francuski ključ u podmornici?“
„U podmornici?“
„Tako je. Arhimedov zakon se može primeniti na...“
„Uh! U pravu ste. Isuse. Nisam o tome dovoljno razmišljao.“
„Taj ključ pada na pod kao da podmornica nije u bestežinskom
stanju.“ Zagledao se u tačku, udarajući olovkom po stolu. „Opisuješ
nešto slično načinu na koji lečimo pacijente sa ozbiljnim oštećenjima
kože, poput opekotina, na Zemlji. Ali to ne obezbeđuje podršku
unutrašnjim organima kao što čini školjka, tako da Merigej od toga
ne bi imala...“
Ustao sam. „Izvinite što sam oduzeo...“
„Stani, čekaj malo. Možda možemo delimično da iskoristimo
tvoju ideju.“
„Kako to mislite?“
„Ni ja nisam dovoljno razmišljao o tome. Način na koji se školjke
obično koriste, za Merigej ne dolazi u obzir.“ Nisam voleo da
razmišljam o tome. Potrebno je mnogo hipno-uslovljavanja da ležiš
tamo i da ti oksidovan fluorokarbon na silu ulazi u svaki prirodan
otvor tela, plus jedan veštački. Dotakao sam prstom zalistak iznad
bedrenjače.

108
 „Da, to je očigledno, pokidao bi joj telo – hej... mislite, nizak
pritisak...“
„Tako je. Bilo bi nam potrebno hiljadu atmosfera da je zaštitimo
od prvolinijskog ubrzanja od 5 G; a gde su silna skretanja i
izvrdavanja! Pozvaću ove iz održavanja. Siđi u odeljenje svog odreda;
njega ćemo koristiti. Poslaću ti Daltona.“

Pet minuta pre ulaska u kolapsarsko polje, započeo sam sekvencu

potapanja. Samo smo Merigej i ja bili u školjkama. Moje prisustvo
nije bilo neophodno pošto je potapanje i pražnjenje moglo da se obavi
iz kontrole. Ali, bolje je imati više opcija; osim toga, želeo sam da
budem tu.
Nije bilo ni izbliza tako loše kao u uobičajenim okolnostima; nije
bilo osećaja gnječenja i nadimanja. Samo vas iznenada ispuni smesa
plastičnog mirisa (nikad ne opazite prve trenutke kad pojuri da vam
zameni vazduh u plućima), a zatim osetite blago ubrzanje i ponovo
udišete vazduh, čekajući da školjka pucne. Nakon toga se isključite i
otvorite i izađete...
Njena školjka je bila prazna. Prišao sam i video krv.
„Prokrvarila je.“ Izgovorio je doktor Vilson pogrebnim glasom.
Okrenuo sam se dok su me suze pekle u očima i ugledao ga
naslonjenog na vrata koja vode ka niši sa ormarićima. Smešio se, što
mi je izgledalo potpuno neobjašnjivo i užasno.
„Ali, to smo očekivali. Doktorka Harmoni će se pobrinuti za to.
Sa Merigej će biti sve u redu.“

109
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Za nedelju dana Merigej je hodala, za dve nedelje se ‘družila’, a

za šest nedelja je proglašena potpuno zdravom.
Deset dugih meseci života u svemiru na vojni, vojni, vojni način.
Gimnastika, beznačajni poslovi, obavezna predavanja – čak se pričalo
o tome da će ponovo uspostaviti spisak za spavanje, kao tokom
osnovne obuke. Međutim, nisu to učinili, možda iz straha od pobune.
Sistem nasumičnih partnera svake večeri ne bi dobro prošao kod nas
koji smo uspostavili manje-više trajne veze.
Svo to sranje, insistiranje na vojnoj disciplini, išlo mi je na nerve
uglavnom zbog toga što sam se plašio da nas nikad neće pustiti.
Merigej mi je rekla da sam paranoičan; da to čine zbog toga što ne
postoji drugi način da se održi red tokom ovih deset meseci.
Osim što smo kukali zbog armije, uglavnom smo spekulisali o
tome koliko se Zemlja promenila i šta ćemo raditi kad izađemo iz
vojske. Bićemo prilično bogati: odjednom ćemo dobiti dvadeset-
šestogodišnju platu. Plus kamata; petsto dolara koje sam dobio prvog
meseca u vojsci, pretvorili su se u hiljadu i petsto.
Stigli smo do Zvezdane kapije krajem 2023. godine, po Griniču.

Baza je dostigla zapanjujuće razmere tokom skoro sedamnaest

godina koje smo proveli u kampanji na Jod-4. Bila je to zgrada
veličine Tiho sitija, u kojoj je smešteno gotovo deset hiljada ljudi.
Sedamdeset osam krstarica veličine Godišnjice, ili većih, učestvovalo
je u napadima na portal planete Tauranaca. Još deset je čuvalo
Zvezdanu kapiju, a dve su u orbiti čekale da njihova posada i pešadija
završi sa papirologijom i dobije naređenja. Osim nas, još jedan brod,

110
Zemljina nada II, vratio se iz borbe, a čekao se povratak još jedne
krstarice.
Izgubili su dve trećine posade. Nije ekonomično poslati na
Zemlju krstaricu sa samo trideset devet putnika. Trideset devet
potvrđenih civila.
Spustili smo se na planetu u dve izviđačke letelice.

111
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

General Botsford (bio je major kad smo ga upoznali, kad su

Zvezdanu kapiju činile dve barake i dvadeset četiri groba) primio nas
je u elegantno uređenoj sali za konferencije. Koračao je napred-
nazad po prostoriji, ispred velikog holografskog grafikona.
„Znate“, rekao je preglasno, a zatim normalnim tonom, „znate da
možemo da vas dodelimo drugim udarnim grupama i da vas ponovo
pošaljemo u misiju. Odluka o regrutovanju elite produžena je na pet
godina službe, umesto na dve.“
„Ne shvatam zašto neki od vas ne žele da ostanu! Još par godina i
kamata na kamatu će od vas napraviti trule bogataše. Naravno, imali
ste dosta gubitaka – ali to je bilo neizbežno, bili ste prvi. Od sad će
stvari biti znatno lakše. Borbena odela su poboljšana, znamo mnogo
više o tauranskoj taktici, naša oružja su delotvornija... nema potrebe
da se plašite.“
Seo je u čelo stola ne gledajući nikog posebno.
„Moja sećanja na borbu stara su preko pedeset godina. Za mene
je to iskustvo bilo podsticajno, ojačalo me. Sigurno sam drugačija
osoba od vas.“
Ili imaš veoma selektivno pamćenje, pomislio sam.
„Ali to nije bitno. Ponudiću vam alternativu koja ne podrazumeva
direktno učešće u borbi.“
„Fale nam kvalifikovani instruktori. Snage nude čin poručnika
onima koji prihvate poziciju za obučavanje vojnika. Možete raditi na
Zemlji, ili na Mesecu za dvostruko veću platu, na Seronu za trostruko
veću platu, ili ovde na Zvezdanoj kapiji za četvorostruko veću platu.
Staviše, ne morate odmah da se odlučite. Svi ste dobili besplatan put

112
nazad na Zemlju – zavidim vam, nisam bio tamo petnaest godina,
verovatno se nikad neću vratiti – a vi možete ponovo da osetite kako
je biti civil. Ako vam se ne dopadne, samo uđite u kancelariju ISUN-
a i izađite sa oficirskim činom. Sami birate zadatak.“
„Neki od vas se smeškaju. Mislim da za sada treba da se uzdržite.
Zemlja se promenila od kako ste je napustili.“
Izvukao je papir iz tunike i osmotrio ga smešeći se. „Većina vas
će dobiti oko četiri stotine hiljada dolara nagomilane plate i kamate.
Ali, Zemlja je na ratnoj stazi i građani Zemlje pružaju finansijsku
podršku ratnim naporima. Vaši prihodi podrazumevaju porez od
devedeset dva procenata: trideset tri hiljade vam mogu potrajati tri
godine, ako budete veoma pažljivi.“
„U nekom trenutku ćete morati da se zaposlite, a ovo je posao za
koji ste jedinstveno obučeni. Nema mnogo poslova na raspolaganju.
Broj stanovnika na Zemlji je narastao na devet milijardi, od toga je
pet do šest milijardi nezaposleno.“
„Takođe imajte na umu činjenicu da su vaši prijatelji i ljubavnici
od pre dve godine sada dvadeset jednu godinu stariji od vas. Mnogi
vaši rođaci su preminuli. Mislim da će vam Zemlja izgledati kao
veoma pust svet.“
„O tom svetu će vam ponešto ispričati kapetan Siri, koji je upravo
stigao sa Zemlje. Kapetane?“
„Hvala vam, generale.“ Nešto nije bilo u redu sa njegovom
kožom, sa njegovim licem; tada sam shvatio da nosi puder i karmin.
Nokti su mu bili poput glatkih, belih badema.
„Ne znam odakle da počnem.“ Sisao je gornju usnu i posmatrao
nas mršteći se. „Od mog detinjstva, stvari su se veoma mnogo
promenile.“
„Imam dvadeset tri godine, što znači da sam bio u pelenama kad
ste krenuli ka Alefu... za početak, koliko vas je homoseksualne
orijentacije?“ Niko. „To me ne iznenađuje. Ja, naravno, jesam. Kao i
trećina svih Amerikanaca i Evropljana.“
„Vlade uglavnom podržavaju homoseksualnost, Ujedinjene
nacije su neutralne, prepuštaju odluku o tom pitanju pojedinačnim
državama – vlade podržavaju homo-život pre svega zbog toga što je
to siguran metod kontrole rađanja.“

113
 To mi nije izgledalo ubedljivo. Metod kontrole rađanja u vojsci
prilično je delotvoran: svi muškarci ostave prilog u banku sperme, a
zatim sledi vazektomija.
„Kao što je general rekao, na svetu trenutno ima devet milijardi
ljudi. Broj stanovnika se više nego udvostručio od kako ste vi
regrutovani. Skoro dve trećine tih ljudi počinje da živi od socijalne
pomoći čim izađe iz škole.“
„Kad već govorim o školi, koliko godina školovanja vam je vlada
obezbedila?“
Gledao je u mene, pa sam odlučio da mu odgovorim. „Četrnaest.“
Klimnuo je glavom. „Sada školovanje traje osamnaest godina.
Čak i više, ako ne položite ispite. Po zakonu, morate da položite ispite
pre nego što se kvalifikujete za bilo koji posao ili socijalnu pomoć
prve klase. A, čoveče, od bilo čega osim prve klase teško je živeti. Da?“
Hofstader je podigao ruku.
„Ser, da li školovanje traje osamnaest godina u svakoj državi?
Odakle im toliko škola?“
„Oh, većina ljudi se poslednjih pet ili šest godina školuje kod kuće
ili u lokalnim socijalnim centrima, preko holo-ekrana. Ujedinjene
nacije imaju četrdeset ili pedeset informacionih kanala, koji dvadeset
četiri sata na dan daju instrukcije.“
„Ali, vi ne morate time da se bavite. Ako ste u Snagama, već ste
suviše pametni za svoje dobro.“
Sklonio je kosu sa očiju feminiziranim gestom, blago naprćivši
usta. „Ispričaću vam par događaja iz istorije. Nakon vašeg odlaska,
verovatno je prva bitna stvar bio Rat za namirnice.“
„To je bilo 2007. godine. Više stvari se dogodilo odjednom.
Najezda skakavaca u Severnoj Americi, sneg je pokosio pirinčana
polja od Burme do Južnog kineskog mora, najezda algi duž zapadne
obale Južne Amerike; iznenada nije bilo dovoljno hrane za sve ljude.
Ujedinjene nacije su preuzele distribuciju hranom. Svaki muškarac,
žena i dete dobili su knjižicu za namirnice, koja njim određuje koliko
kalorija mogu mesečno da unesu. Ako unesu više, gladuju do
sledećeg prvog u mesecu.“

114
 Neki od novih ljudi koje smo pokupili nakon Alefa koristili su
zamenice ‘nj, njemu, njim’ umesto ‘on, njegovo, njemu’. Pitao sam se
da li je u pitanju univerzalan fenomen.
„Naravno, crno tržište je procvetalo i uskoro su se javile velike
razlike u količini hrane koju konzumiraju ljudi različitog društvenog
statusa. Osvetnička grupa u Ekvadoru sistematski je istrebljivala
ljude koji izgledaju uhranjeno. Ideja se brzo raširila i par meseci
kasnije širom sveta je izbio klasni rat širokih razmera. Ujedinjene
nacije su uspele da povrate kontrolu za godinu dana, ali do tada je
populacija svedena na četiri milijarde, poljoprivreda se oporavila i
kriza je završena. Zadržali su sistem sledovanja, ali više nikad nije bio
zaista strog.“
„Inače, general je vaš novac prebacio u dolare da bi vam bilo
zgodnije. Na svetu se sad koristi samo jedna valuta, kalorije. Vaših
trideset tri hiljade dolara iznosi oko tri hiljade miliona kalorija. Ili tri
miliona k’a, odnosno kilokalorija.“
„Od Rata za namirnice, UN podstiče obradu zemljišta radi
izdržavanja gde god je to praktično. Hrana koju sami gajite ne spada
u sledovanje... To je izvuklo ljude iz gradova u poljoprivredne
rezervate Ujedinjenih nacija i ublažilo neke od urbanih problema.
Ali, obrada zemljišta radi izdržavanja podstiče stvaranje velikih
porodica, tako da se populacija sveta više nego udvostručila od Rata
za namirnice.“
„Takođe, više nema struje u izobilju, kao što se sećam iz dečačkih
dana... verovatno je ima znatno manje. Samo par mesta na svetu ima
struju po čitav dan i noć. Stalno nam govore da je to privremeno, ali
traje već duže od jedne decenije.“
Dugo je pričao o sličnim stvarima. Dođavola, mnogo šta me nije
iznenadilo. Tokom protekle dve godine, verovatno smo proveli više
vremena pričajući o tome kako je kod kuće, nego što smo radili bilo
šta drugo. Na žalost, izgleda da se ostvarila većina loših stvari koje
smo predvideli, za razliku od dobrih.
Za mene je najgore to što su nacionalne parkove uglavnom
pretvorili u male farme. Ako čovek želi da se dokopa divljine, mora
da ode tamo gde je apsolutno nemoguće odgajiti biljku.

115
 Rekao nam je da su odnosi između onih koji biraju homo-život i
onih koje zove ‘priplodnim’, prilično dobri, ali morao sam da se
zapitam da li je to zaista tako. Lično nikad nisam imao problem da
prihvatim homoseksualizam, ali nikad nisam morao da se nosim sa
tolikom njegovom rasprostranjenošću.
Takođe je rekao, odgovarajući na učtivo pitanje, da njegov puder
i šminka nemaju nikakve veze sa seksualnom orijentacijom. U
pitanju je moda. Odlučio sam da budem anahron i da prosto nosim
svoje lice.
Pretpostavljam da ne treba da me iznenadi to što se jezik znatno
promenio za proteklih dvadeset godina. Moji roditelji su uvek
govorili da je nešto ‘kul’, da je džoint ‘trava’ i slično.
Morali smo nekoliko nedelja da čekamo prevoz do Zemlje.
Vratićemo se na Godišnjici, ali prvo moraju da je rastave na delove i
ponovo sklope.
U međuvremenu, smešteni smo u udobne stanove za dvoje i
oslobođeni vojnih dužnosti. Većina je provodila vreme u biblioteci,
pokušavajući da nadoknadi dvadeset godina aktuelnih događaja.
Večeri smo provodili zajedno u Plutajućoj zdeli, klubu za podoficire.
Nije trebalo, naravno, da redovi ulaze unutra, ali otkrili smo da se
niko neće svađati sa osobom koja nosi dve fluorescentne trake
borbenih operacija.
Iznenadilo me je što u baru služe heroinske fikseve. Konobar mi
je rekao da se dobijaju in kompenzacione injekcije koje sprečavaju
stvaranje zavisnosti. Olešio sam se i probao jedan. Nikad više.
Podmajor Stot je ostao na Zvezdanoj kapiji, gde su okupljali novu
Udarnu grupu Alfa. Ostatak nas se ukrcao na Godišnjicu i proveli smo
ugodnih šest meseci u putovanju. Kortez nije insistirao na svim
vojnim glupostima, sa velikim slovom V, tako da nam je bilo znatno
lepše nego tokom povratka sa Joda-4.

116
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Nisam o tome mnogo razmišljao, ali na Zemlji smo, naravno, bili

slavni: prvi veterani koji se vraćaju kući iz rata. Generalni sekretar
nas je dočekao u svemirskom centru Kenedi i nedelju dana smo se
vukli po banketima, prijemima, intervjuima i slično. Bilo je prijatno
i profitabilno – Zaradio sam milion k’a od Tajm-Lajf/ Faksa – ali malo
šta smo od Zemlje videli dok se novost o našem dolasku nije istrošila
i tada su nam dozvolili da idemo svojim poslom.
Uhvatio sam Vašington monovoz na Grand Central stanici i
krenuo kući. Majka me je dočekala na Kenediju, odjednom i žalosno
stara i rekla mi da je otac preminuo. Letačka nesreća. Živeću sa njom
dok ne nađem posao.
Živela je u Kolumbiji, gradu-satelitu izgrađenom po planu
Vašingtona. Preselila se nazad u grad ubrzo nakon Rata za namirnice
– iselila se 1980 – ali porast kriminala i propadanje gradskih službi
ponovo ju je oterao.
Čekala me je na stanici monovoza. Pored nje je stajao div plave
kose u teškoj, crnoj uniformi od vinila, sa masivnim pištoljem na
barut obešenim o kuk i mesinganim bokserom sa šiljcima na desnoj
ruci.
„Vilijame, ovo je Karl, moj telohranitelj i veoma drag prijatelj
Karl je skinuo bokser sa šake koliko da se rukuje sa mnom,
iznenađujuće nežno. „Drago mi je, gos’n Mandela.“
Ušli smo u zemaljsko vozilo na kojem je velikim narandžastim
slovima pisalo ‘Džeferson’. Pomislio sam da je čudno što su kolima
dali ime, ali sam ubrzo shvatio da je to ime višespratnice u kojoj su
majka i Karl živeli. Zemaljsko vozilo je jedno od nekoliko vozila koje

117
pripadaju zajednici i majka je plaćala 100 k po kilometru da bi ga
koristila.
Morao sam da priznam da Kolumbija izgleda lepo: ima parkova i
dosta drveća i trave. Čak su i višespratnice, neravna, konična
mešavina granita sa drvećem koje raste na čudnim mestima,
izgledale više poput planina, nego zgrada. Odvezli smo se do
podnožja jedne od ovih planina, u dobro osvetljen hodnik gde je
izvestan broj vozila već bio parkiran. Karl je odneo moju torbu do
lifta i spustio je.
„Gospojo Mandela, ako je to u redu s vami, mora da pokupim
gospoju Friman iz peticu. Ona je u Zapadnom Ogranku.“
„Naravno Karle, Vilijam će se brinuti o meni. On je vojnik.“ Tako
je, sećam se da sam učio kako da na osam nečujnih načina ubijem
čoveka. Ako mi zaista loše krene, možda mogu da radim isto što i
Karl.
„Je, rekli ste mi. Kako j’ bilo, čoveče?“
„Uglavnom dosadno“, odvratio sam mahinalno. „Kad ti nije
dosadno, onda si uplašen.“
Mudro je klimnuo glavom. „Tako s’m čuo. Gospođa Mandela,
biću slobodan posle šest. Je?“
„U redu, Karle.“
Stigao je lift, iz njega je izašao mršav dečak sa neupaljenim
džointom u ustima. Karl je prešao prstima po šiljcima boksera i dečak
se brzo udaljio.
„Čuvaj s’ jahača. Paz’te se gospođa Mandela.“
Ušli smo u lift i majka je ukucala broj 47. „Šta je jahač?“
„Oh, to su samo mlade pustahije koje se voze liftom u potrazi za
ljudima bez telohranitelja. Ovde nam ne predstavljaju prevelik
problem.“
Četrdeset sedmi sprat je zapravo bio tržni centar prepun radnji i
kancelarija. Otišli smo do prodavnice hrane.
„Jesi li dobio knjižicu za namirnice, Vilijame?“ Odvratio sam da
je još nisam dobio, ali Snage su mi dale tikete za putovanja, vredne
sto hiljada ‘kalorija’ i upotrebio sam tek polovinu.
Bilo je pomalo zbunjujuće, ali sve su nam objasnili.

118
 Kad je svet prešao na upotrebu jedinstvene valute, pokušali su
nekako da je koordinišu sa knjižicama za namirnice. Tako su stvorili
novu valutu k’a, kilokalorije. To je jedinica za merenje energetskog
ekvivalenta hrane. Ali, osoba koja jede 2 000 kalorija bifteka dnevno,
očigledno mora da plati više od osobe koja jede istu količinu hleba.
Zbog toga su ustanovili klizeći ‘faktor sledovanja’ koji je bio toliko
komplikovan da niko nije bio u stanju da ga shvati. Nakon par
nedelja, ponovo su koristili knjižice, ali sad su kilokalorije zvali
‘kalorijama’ pokušavajući da svedu zbunjenost na najmanju moguću
meru. Meni se činilo da će svima olakšati život ako novac ponovo
nazovu dolarima, rubljama, sestercijama ili kako god... bilo kako,
osim kilokalorijama.
Cene hrane su bile zapanjujuće, osim žitarica i mahuna.
Insistirao sam na tome da potrošim novac na dobro, crveno meso:
govedina od 1 500 kalorija, po ceni od 1 730 k. Za istu količinu laž-
bifteka od soje, platio bih 80 k.
Takođe sam kupio glavicu zelene salate za 140 k i malu bocu
maslinovog ulja za 175 k. Majka je rekla da ima sirće. Krenuo sam da
kupim pečurke, ali ona je rekla da ima susetku koji ih gaji i da će se
trampiti s njom za nešto iz svog vrta na balkonu.
U stanu na devedeset drugom spratu, izvinila se zbog skučenog
prostora. Meni nije izgledalo skučeno, ali ona nikad nije živela na
svemirskom brodu.
Čak i na ovoj visini, prozori su imali rešetke. Vrata su imala četiri
odvojene brave. Jedna od njih nije radila zato što ju je neko razvalio
ćuskijom.
Majka je otišla da samelje meso, a ja sam seo da pogledam
večernji ‘faks. Iščupala je nekoliko šargarepa iz svoje bašte i pozvala
ženu koja gaji pečurke. Njen sin je došao da se trampi. Pod miškom
je nosio pušku koja koristi gumene metke.
„Majko, gde je ostatak Stara?“ Doviknuo sam u pravcu kuhinje.
„Koliko znam, sve je tu. Šta tačno tražiš?“
„Pa... pronašao sam male oglase, ali nema podnaslova ‘Poslovi’.“
Nasmejala se. „Sine, podnaslova ‘Poslovi’ nema već deset godina.
Vlada se brine o poslovima... pa, o većini poslova.“

119
 „Svi rade za vladu.“
„Ne, nije to u pitanju.“ Ušla je i obrisala ruke o otrcanu krpu.
„Vlada se brine o distribuciji svih prirodnih resursa, bar nam tako
kažu. Nema mnogo vrednijih resursa od upražnjenih radnih mesta.“
„Idem sutra da porazgovaram s njima.“
„Nemoj gubiti vreme, sine. Šta si rekao, koliko ćeš penzije dobiti
od Snaga?“
„Dvadeset hiljada k’a mesečno. Izgleda da to nije neka suma.“
„Ne, nije. Ali, penzija tvog oca je duplo manja, a ipak neće da mi
daju posao. Poslovi se dodeljuju na osnovu nečijih potreba. Ti ćeš
živeti na pirinču i vodi pre nego što Odbor za zapošljavanje prihvati
da ti je posao potreban.“
„Dođavola, to je birokratija – sigurno mogu nekog da potkupim
da me tutne u dobru...“
„Ne. Taj sektor UN je apsolutno nepodmitljiv. Sve je
kibernetizovano, netaknuto ljudskim rukama. Ne možeš...“
„Ali, rekla si mi da ti imaš posao!“
„Stižem do toga. Ako ti je posao silno potreban, možeš da odeš
kod dilera i možda ćeš dobiti polovan posao.“
„Polovan posao? Diler?“
„Na primer, moj posao, sine. Zena po imenu Hejli Vilijams ima
posao u bolnici, rukuje mašinom koja analizira krv, hromatografom.
Radi treću smenu šest dana u nedelji. Plaćena je 12 000 k nedeljno.
Kad se umorila, kontaktirala je dilera i obavestila ga da je njen posao
trenutno na raspolaganju.“
„Nešto pre toga, dala sam dileru honorar od 50 000 k da bih se
našla na listi. Došao je, opisao mi posao i ja sam rekla ‘u redu,
prihvatiću ga’. Znao je da ću pristati i poneo je sa sobom lažnu
identifikaciju i uniformu. Podmitio je razne nadzornike koji možda
znaju kako gospođica Vilijams izgleda.“
„Gospođica Vilijams mi je pokazala kako da rukujem mašinom i
otišla. I dalje dobija 12 000 k nedeljno, ali meni daje polovinu. Ja
plaćam dileru deset procenata i ostaje mi 5 400 k nedeljno. Uz devet
hiljada koje mesečno dobijam na osnovu penzije tvog oca, živim
prilično ugodno.“

120
 „Tu se stvari komplikuju. Pošto sam shvatila da imam suviše
novca i premalo vremena, ponovo sam kontaktirala dilera i ponudila
da izdam u zakup polovinu svog posla. Sledećeg dana se pojavila
devojka koja takođe ima identifikaciju na ime ‘Hejli Vilijams’.
Pokazala sam joj kako da rukuje mašinom i ona sad radi
ponedeljkom, sredom i petkom. Pola moje plate je 2 700 k, tako da
ona dobija polovinu toga, odnosno 1 350 k i plaća dileru 135 k.“
Uzela je blok i olovku i računala. „Znači, prava Hejli Vilijams
dobija 6 000 k nedeljno, ne radeći ništa. Ja radim tri dana nedeljno i
dobijam 4 045 k. Moja asistentkinja radi tri dana za 1 115 k. Diler
dobija 100 000 k honorara i 735 k nedeljno. Uvrnuto, zar ne?“
„Hmm... rekao bih da je tako. Pretpostavljam da je legalno.“
„Za dilera. Ako Odbor za zapošljavanje sazna, svi ostali mogu da
izgube posao i moraju da počnu ispočetka. Međutim, dileru se briše
mozak.“
„U tom slučaju, bolje da pronađem dilera, dok još mogu sebi da
priuštim pedeset hiljada za honorar.“ Zapravo, imao sam preko tri
miliona, ali planirao sam brzo da ih spiskam. Dođavola, zaslužio sam.

Ujutru sam se spremao da izađem, kad je majka ušla sa kutijom

za cipele. Unutra je bio mali pištolj u futroli sa kopčom.
„Pripadao je tvom ocu“, objasnila je. „Bolje da ga poneseš, ako
planiraš da ideš u grad bez telohranitelja.“
Bio je to pištolj na barut sa besmisleno tankim mecima. Odmerio
sam njegovu težinu rukom. „Da li ga je tata ikad koristio?“
„Nekoliko puta... samo da uplaši jahače i udarače, doduše. Nikad
nije nekoga ubio.“
„Verovatno si u pravu kad kažeš da mi je potrebno oružje“, rekao
sam i vratio ga. „Ali, trebaće mi nešto pozamašnije. Mogu li legalno
da kupim oružje?“
„Naravno, imaš prodavnicu oružja dole u tržnom centru. Ako
nikad nisi hapšen, možeš da kupiš šta god ti odgovara.“ Odlično,
kupiću mali džepni laser. Pištoljem na barut ne bih mogao ni zid da
pogodim.

121
 „Ali... Vilijame, mislim da je bolje da unajmiš telohranitelja, bar
dok se ne navikneš.“ O tome smo sinoć već razgovarali. Pošto sam
profesionalno Obučen ubica, smatram da sam žilaviji od bilo kog
klovna kojeg mogu da unajmim za taj posao.
„Raspitaću se o tome, majko. Ne brini – danas ne idem u centar,
samo do Hajatsvila.“
„To je maltene isto.“
Kad je lift stigao, nije bio prazan. Pogledao me je blago dok sam
ulazio, čovek nešto stariji od mene, obrijan i lepo obučen.
Zakoračio je unazad kako bi me propustio do dugmića. Ukucao
sam broj 47 i tada shvatio da njegov motiv možda uopšte nije bila
ljubaznost. Okrenuo sam se i video kako se muči da izvuče metalnu
cev sa pojasa. Bila je skrivena ispod ogrtača.
„Ma hajde, momče“, rekao sam, posegavši ka nepostojećem
oružju. „Zar želiš da te smaknem?“
Uspeo je da izvuče cev, ali nije je podigao. „Da me smakneš?“
„Da te ubijem. Vojni izraz.“ Zakoračio sam ka njemu,
pokušavajući da se setim. Šut tik ispod kolena, zatim ili prepone ili
bubrezi. Odlučio sam se za prepone.
„Ne.“ Vratio je cev za pojas. „Ne želim da me ‘smakneš’.“ Vrata
su se otvorila na 47. spratu i ja sam izašao unazad.
Prodavnica oružja bila je obložena blistavobelom plastikom i
bleštavocrnim metalom. Ćelavi čovečuljak je doskakutao da me
usluži. Imao je pištolj u futroli zakačenoj preko ramena.
„Dobro jutro, gospodine“, rekao je i zakikotao se. „Čime danas
mogu da vas uslužim?“
„Lagani džepni laser“, rekao sam. „Karbon-dioksid.“
Pogledao me upitno, a zatim se razvedrio. „Odmah, gospodine.“
Kikot. „Danas je specijalna promocija, dobićete i pregršt tahionskih
granata.“
„Odlično.“ Dobro će mi doći.
Pogledao me je sa očekivanjem. „Pa? U čemu je štos?“
„A?“
„U čemu je poenta, čoveče; započeo si vic, sad me nasmej. Laser.“
Zakikotao se.

122
 Počeo sam da shvatam. „Hoćeš da mi kažeš da ne mogu da kupim
laser.“
„Naravno da ne možeš, srculence“, rekao je i uozbiljio se. „Zar to
nisi znao?“
„Bio sam van zemlje izvesno vreme.“
„Van sveta, rekao bih. Dugo si bio van ovog sveta.“ Spustio je levu
ruku na svoj debeljuškasti kuk i tim gestom znatno približio šaku
svom oružju. Počešao se po grudima.
Stajao sam veoma mirno. „Tako je. Upravo sam otpušten iz
Snaga.“
Razjapio je vilicu. „Ne seri? Puškarao si se sa njima, tamo u
svemiru?“
„Tako je.“
„Hej, ono sranje o tome kako ne starite, to nije istina, zar ne?“
„Oh, istina je. Ja sam rođen 1975. godine.“
„Neka sam... proklet. Imaš godina skoro koliko i ja.“ Zakikotao
se. „Mislio sam da su ovi iz vlade to izmislili.“
„U svakom slučaju... kažeš da ne mogu da kupim laser...“
„Oh, ne. Ne, ne, ne. Ovo je legalna radnja.“
„Šta mogu da kupim?“
„Oh, pištolj, pušku, sačmaru, nož, oklop... ali ne lasere,
eksplozive ili automatsko oružje.“
„Da vidim pištolj. Najveći koji imaš.“
„Imam pravu stvar za tebe.“ Pokazao mi je da ga pratim ka
staklenoj tezgi, otvorio ju je sa zadnje strane i izvadio ogroman
revolver.
„Šest metaka, kalibar .410 inča.“ Držao ga je sa obe šake. „Može
da zaustavi dinosaurusa. Autentičan stil starog zapada. Tanad ili
flečete.“
„Flečete?“
„Naravno – uh, to je gomila majušnih strela. Pucaš i one se
razlete po određenom obrascu. Sa njima je teško promašiti.“
Baš ono što mi odgovara. „Mogu li negde da ga isprobam?“

123
 „Naravno, naravno, iza imamo poligon. Samo da pozovem
asistenta.“ Pozvonio je i dečko je došao da vodi računa o radnji dok
smo na strelištu. Usput je pokupio crveno-zelenu kutiju sa mecima
za sačmaru.
Strelište je imalo dve sekcije, malo predsoblje sa plastičnim,
providnim vratima i dugačak hodnik sa druge strane vrata, sa stolom
na jednom i metama na drugom kraju. Iza meta se nalazila metalna
ploča koja je očigledno odbijala metke u mali bazen napunjen vodom.
Napunio je pištolj i položio ga na sto. „Molim te, ne uzimaj ga dok
se vrata ne zatvore.“ Otišao je u predsoblje, zatvorio vrata i uključio
mikrofon. „Okej. Najbolje je da ga prvi put držiš u obe ruke.“ To sam
i učinio, podigavši ga do nivoa mete u sredini, kockastog papira
veličine nokta na nozi sa ove daljine. Sumnjao sam da ću uspeti da ga
pogodim. Povukao sam oroz i lako se pomerio, ali ništa se nije
dogodilo.
„Ne, ne“, začuo se metalan kikot iz mikrofona. „Autentičan stil
starog zapada. Moraš prvo da povučeš udarač.“
Naravno, kao u filmu. Povukao sam udarač, ponovo naciljao i
pritisnuo oroz.
Lice me je zapeklo od količine buke. Pištolj se trgnuo i gotovo me
udario u čelo. Ali, tri centralne mete su nestale: samo su komadići
papira leteli kroz vazduh.
„Uzeću ga.“
Prodao mi je futrolu za pojas, dvadeset metaka, štitnik za grudi i
leđa i bodež sa futrolom za čizmu. Imao sam osećaj da sam teže
naoružan nego u borbenom odelu. Samo što nisam imao valdo da mi
pomogne da vučem svu dodatnu težinu.
Monovoz je imao po dva čuvara u svakom vagonu. Već sam
pomislio da je moja teška artiljerija izlišna, ali tada smo stigli do
Hajatsvil stanice.
Svi ljudi koji su izašli na toj stanici bili su naoružani ili su imali
telohranitelje. Ljudi koji su tumarali stanicom bili su naoružani do
zuba. Policija je nosila lasere.
Pritisnuo sam dugme za ‘poziv taksija’ i dobio očitavanje da
sačekam broj 3856. Pitao sam policajca i on mi je objasnio da treba
da čekam na ulici; dva puta će obići oko bloka.

124
 Tokom pet minuta čekanja, dva puta sam čuo puščanu paljbu,
oba puta prilično udaljenu. Bilo mi je drago što sam kupio štitnik.
Taksi je najzad stigao. Dovezao se uz ivičnjak kad sam mu
mahnuo i vrata su se otvorila kad je stao. Činilo mi se da radi na isti
način kao auto-taksi kojeg se sećam. Vrata su ostala otvorena tokom
provere otiska palca i potvrde da sam ja pozvao, a zatim su se
zatvorila. Bila su od debelog čelika. Kroz staklo je vidik bio pomalo
nejasan i iskrivljen; verovatno je u pitanju neprobojna plastika. Baš i
nije onako kako se sećam.
Morao sam da prelistam prljavu knjigu kako bih pronašao kod za
adresu bara u Hajatsvilu gde treba da se nađem sa dilerom. Ukucao
sam je, zavalio se u sedištu i gledao kako grad promiče pokraj mene.
Prolazio sam kroz mahom stambeni deo grada: zgrade od sivih
cigli izgrađene tokom sredine proteklog stoleća, nadmeću se za
prostor sa modernijim modularnim strukturama i, povremeno,
zasebnim kućama iza visokih zidova od cigle ili betona sa slomljenim
staklom ili bodljikavom žicom na vrhu. Par ljudi je koračalo ulicom,
krećući se veoma brzo, sa rukama na oružju. Ali, uglavnom su sedeli
na dovracima i pušili, ili tumarali ispred radnji u grupama ne manjim
od šestoro. Sve je bilo prljavo i zakrčeno. Slivnici su bili zapušeni
đubretom, a gomile toalet papira zavijorile bi se kada bi kraj njih
prošli malobrojni automobili.
Ali, to je bilo razumljivo; čišćenje ulica je verovatno profesija
visokog rizika.
Taksi je stao ispred bara i grila po imenu Tom i Džeri i otvorio
vrata nakon što sam platio 430 k. Zakoračio sam na pločnik sa rukom
na pištolju, ali nije bilo nikog u blizini. Žustro sam ušao u bar.
Unutrašnjost je bila iznenađujuće čista, osvetljenje prigušeno, a
nameštaj napravljen od lažne borovine i presvučen lažnom kožom.
Prišao sam šanku i naručio lažan burbon sa, pretpostavljam, pravom
vodom za 120 k. Voda je koštala 20 k. Prišla mi je konobarica sa
poslužavnikom.
„Hoćeš da se pukneš, dečko?“ Na poslužavniku su bile
staromodne potkožne igle.
„Danas ne, hvala ti.“ Da želim da se puknem, uzeo bih aerosol.
Ove igle izgledaju nehigijenski i bolno.

125
 Spustila je drogu na šank i sela na stolicu do mene. Oslonila je
bradu na dlan i zurila u svoj odraz u ogledalu iza šanka. „Gospode.
Utorkom je smaranje.“
Nešto sam promrmljao.
„Hoćeš da skoknemo pozadi i da se kresnemo na brzaka?“
Osmotrio sam je, nadam se, neutralnim pogledom. Nosila je
kratku suknju od nekog providnog materijala sa plitkim izrezom sa
prednje strane. Videli su joj se kukovi i par ofarbanih stidnih dlaka.
Pitao sam se šta suknju drži na mestu. Nije loše izgledala, mogla je
imati od dvadeset do četrdeset godina. Mada, ko zna šta sve danas
mogu da izvedu uz pomoć plastične hirurgije i šminke. Možda je
starija od moje majke.
„Hvala, u svakom slučaju.“
„Danas ne?“
„Tako je.“
„Mogu da ti dovedem finog dečaka, ako...“
„Ne, hvala.“ Kakav svet.
Durila se ka svom odrazu, izrazom starijim od Homo sapiensa.
„Ne dopadam ti se.“
„Naravno da mi se dopadaš. Ali, nisam zbog toga došao.“
„Pa... svakom svoje zadovoljstvo.“ Slegla je ramenima. „Hej,
Džeri. Daj mi jedno kratko pivo.“
Doneo ga je.
„Oh, prokletstvo, tašna mi je zaključana u ormariću. Gospodine,
možete li da mi pozajmite četrdeset kalorija?“ Imao sam dovoljno
sledovanja za čitav banket. Otkinuo sam pedeseticu i dao je barmenu.
„Isuse.“ Zurila je. „Odakle ti puna knjižica krajem meseca?“
Ispričao sam joj što sam sažetije mogao kako to da imam toliko
kalorija. Knjižice za dva meseca čekale su me u pošti, a nisam još
iskoristio ni one što su mi Snage obezbedile. Ponudila je da otkupi
moju knjižicu za deset hiljada, ali u ovom trenutku nisam želeo da se
uplićem u dodatne nelegalne poduhvate.
Ušla su dva muškarca, jedan nenaoružan, a drugi sa pištoljem i
puškom koja koristi gumene metke. Telohranitelj je seo kraj vrata, a
drugi muškarac mi je prišao.

126
 „Gospodin Mandela?“
„Tako je.“
„Da sednemo u separe?“ Nije mi rekao svoje ime.
Naručio je kafu, a ja sam pijuckao svoje pivo. „Ništa ne
zapisujem, ali imam odlično pamćenje. Reci mi kakav posao te
zanima, kakve kvalifikacije imaš, koliku bi platu prihvatio i slično.“
Rekao sam mu da želim posao na kojem mogu da koristim znanje
iz fizike – podučavanje, istraživanje, inženjering; da će mi posao biti
potreban za dva, tri meseca, pošto planiram malo da putujem i trošim
novac. Želim bar 20 000 k mesečno, ali koliko ću novca prihvatiti,
zavisi od prirode posla.
Ćutao je dok nisam završio. „Jest. A sad, plašim se... da ćeš teško
doći do posla koji ima bilo kakve veze sa fizikom. Profesorski posao
ne dolazi u obzir; ne mogu da obezbedim posao tokom kojeg je osoba
stalno izložena javnosti. Istraživanje, pa, tvoja diploma je stara
maltene četvrt veka. Morao bi nazad u školu, pet, šest godina možda.“
„Mogao bih“, rekao sam.
„Jedina zaista isplativa karakteristika koju imaš jeste borbeno
iskustvo. Mogao bih da ti obezbedim posao nadzornika u agenciji za
telohranitelje i to za više od dvadeset hiljada. Mogao bi da zarađuješ
skoro istu sumu, ako bi radio kao telohranitelj.“
„Hvala, ali ne želim da rizikujem zbog tuđe kože.“
„Jest. Ne mogu reći da te krivim.“ Završio je kafu jednim
dugačkim gutljajem. „Pa, moram da krenem, imam hiljadu stvari da
obavim. Imaću te na umu i porazgovaraću sa nekim ljudima.“
„Dobro. Vidimo se za par meseci.“
„Jest. Nema potrebe da zakazuješ sastanak. Svaki dan ovde pijem
kafu u jedanaest sati. Samo se pojavi.“
Završio sam pivo i pozvao taksi da me odveze kući. Želeo sam da
šetam gradom, ali majka je bila u pravu. Prvo moram da unajmim
telohranitelja.

127
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Stigao sam kući, a telefon je treptao bledoplavom bojom. Nisam

znao šta treba da uradim pa sam pozvao ‘operatera’.
Iz kocke se materijalizovala glava lepe, mlade devojke. „Operater
Džefersona“, rekla je. „Mogu li da vam pomognem?“
„Da... šta znači kad kocka trepće plavo?“
„A?“
„Šta znači kad telefon...“
„Da li se šalite?“ Ovo je već počelo da me zamara.
„Duga priča. Iskreno ne znam šta to znači.“
„Kad trepće plavo, treba da nazovete operatera.“
„Okej, evo nazvao sam.“
„Ne mene, pravog operatera. Ukucajte devet. Zatim nula.“
Učinio sam to i pojavila se matora svadljivica. „Obe-ra-tuur.“
„Ovde Vilijam Mandela sa broja 301-52-574-3975. Trebalo je da
vas nazovem.“
„Zamo trrrenutak.“ Posegnula je izvan oblasti pogleda i ukucala
nešto. „Imate poziv sa 605-19-556-2027.“
Zapisao sam broj na blokčetu kraj telefona. „Gde se to mesto
nalazi?“
„Zamo trrrenutak. Južna Dakota.“
„Hvala.“ Nisam poznavao nikog u Južnoj Dakoti.
Na telefon se javila starica prijatnog izgleda. „Da?“
„Primio sam telefonski poziv sa ovog broja... uh.. Ja sam...“
„Oh. Narednik Mandela! Samo trenutak.“

128
 Na sekund sam posmatrao dijagonalnu liniju koja se javlja tokom
čekanja. Čekanje se razvuklo na pedesetak ili više sekundi. Najzad se
glava našla u fokusu.
Merigej. „Vilijame. Jedva sam te pronašla.“
„I ja tebe, draga. Šta radiš u Južnoj Dakoti?“
„Moji roditelji sad žive ovde, u maloj komuni. Zato mi je bilo
potrebno toliko vremena da se dočepam telefona.“ Podigla je dve
prljave ruke. „Iskopavam krompir.“
„Ali, kad sam proverio... u dokumentima je pisalo – u
dokumentima iz Tusona piše da su ti roditelji preminuli.”
„Ne, oni su samo otpadnici – znaš za otpadnike? – novo ime, novi
život. Rođak me obavestio.“
„Pa, kako si? Dopada li ti se život na selu?“
„To je jedan od razloga zbog kojih te tražim. Vili, dosadno mi je.
Ovde je sve veoma zdravo i lepo, ali ja želim da se ponašam rasipno i
poročno. Naravno, odmah sam se setila tebe.“
„Polaskan sam. Da te pokupim u osam?“
Pogledala je na sat iznad telefona. „Ne, slušaj, hajde dase večeras
dobro naspavamo. Osim toga, moram da završim sa krompirima.
Naći ćemo se... u mlaznoj luci na ostrvu Elis sutra u deset ujutru.
Mmm... na recepciji za informacije Trans-Sveta.“
„Okej. Gde putujemo?“
Slegla je ramenima. „Ti odaberi mesto.“
„London je bio prilično opako mesto.“
„Dobro zvuči. Prva klasa?“
„Zar postoji druga? Rezervisaću nam apartman na dirižablu.“
„Odlično. Dekadentno. Za koliko dana se pakujem?“
„Kupovaćemo stvari usput i putovati laka srca i teških
novčanika.“
Zakikotala se. „Divno. Sutra u deset.“
„Dobro – uh... Merigej, imaš li pištolj?“
„Zar je toliko loše?“
„Ovde oko Vašingtona bogami jeste.“
„Nabaviću ga. Tata ima par komada na polici iznad kamina.

129
 Valjda su mu ostali iz vremena dok su živeli u Tusonu.“
„Nadaćemo se da nam neće biti potrebni.“
„Vili, znaš da će mi služiti samo za ukras. Nisam mogla ni
Tauranca da ubijem.“
„Naravno.“ Gledali smo se par trenutaka. „Sutra u deset.“
„Tako je. Volim te.“
„Uh...“
Zakikotala se i spustila slušalicu.
Bilo je suviše stvari o kojima treba razmišljati odjednom.

Kupio sam nam dve karte za vožnju dirižablom oko sveta;

neograničen broj zaustavljanja, dok god se krećemo na istok. Bilo mi
je potrebno nešto više od dva sata da stignem do Elisa auto-taksijem
i monovozom. Stigao sam ranije, ali i Merigej je poranila.
Razgovarala je sa devojkom na recepciji i nije me videla. Njena
odeća je oduzimala dah; uzan, jednodelan, plastičan kombinezon sa
šarom u vidu prepletenih ruku. Dok menjate ugao gledanja, strateški
raspoređene šake postaju providne. Bila je preplanula po čitavom
telu. Ne znam da li je osećanje koje me preplavilo bila prosta požuda
ili nešto znatno komplikovanije. Žurno sam joj prišao od pozadi.
„Šta ćemo raditi tri sata?“, prošaputao sam.
Okrenula se, brzo me zagrlila i zahvalila se devojci na recepciji.
Zatim me zgrabila za ruku i povukla do klizne staze.
„Um... gde smo krenuli?“
„Ne postavljajte pitanja, naredniče. Samo krenite za mnom.“
Izašli smo na kružni tok i prebacili se na kliznu stazu koja vodi
ka istoku.
„Želiš li nešto da pojedeš ili popiješ?“, pitala je nevinim glasom.
Isprobao sam pohotan pogled. „Postoji li alternativa?“
Razdragano se nasmejala. Nekoliko ljudi je zurilo u nas. „Samo
trenutak... evo nas!“ Skočili smo sa staze. U hodniku je pisalo ‘Kupei’.
Predala mi je ključ.

130
 Statički elektricitet je držao prokleti kombinezon uz telo. Pošto
je kupe zapravo bio samo jedan veliki vodeni krevet, gotovo da sam
slomio vrat kad me je struja prvi put udarila.
Oporavio sam se.
Ležali smo na stomacima, gledajući kroz zid od jednosmernog
stakla ljude kako jure kroz hol. Merigej mi je dodala džokavac.
„Vilijame, jesi li ga već koristio?“
„Šta?“
„Prangiju. Pištolj.“
„Samo sam jednom opalio, u radnji u kojoj sam ga kupio.“
„Misliš li da bi mogao da ga uperiš u nekog i da ga razneseš?“
Uvukao sam dim i vratio džoint. „Nisam o tome mnogo
razmišljao. Sve do našeg sinoćnog razgovora.“
„Pa?“
„Ja... zaista ne znam. Samo sam na Alefu nekog ubio, pod
uticajem hipnotičkog uslovljavanja. Ali, mislim da mi to... ne bi tako
teško palo, ako ta osoba pokušava mene da ubije. Zašto bi trebalo da
me muči?“
„Život“, izgovorila je tužno, „život je...“
„Život je gomila ćelija koje se šetkaju unaokolo sa zajedničkom
svrhom. Ta zajednička svrha je da mrdnu moje dupe.“
„Oh, Vilijame. Zvučiš kao matori Kortez.“
„Kortez nas je održao u životu.“
„Ne preterano mnogo nas.“ Brecnula se.
Okrenuo sam se i zagledao u pločice na plafonu. Ona je prstima
crtala sitne šare po mojim grudima, gurajući kap znoja unaokolo.
„Zao mi je, Vilijame. Pretpostavljam da oboje samo pokušavamo da
se prilagodimo.“
„U redu je. Uostalom, u pravu si.“
Dugo smo razgovarali. Jedini urbani centar u kojem je Merigej
bila pošto su okončani naši javni nastupi (tokom kojih smo bili
prilično zaštićeni) bio je Sijuks Fols. Tamo je otišla sa roditeljima i
telohraniteljem. Zvučalo je poput blaže verzije Vašingtona: isti
problemi, ali ne toliko akutni.

131
 Ređali smo stvari koje su nas uznemirile: nasilje, visoki troškovi
života, suviše ljudi. Ja sam dodao i homo-život, ali Merigej je
primetila da mi verovatno smeta društvena dinamika koja je do toga
dovela, ali koja je bila neizbežna. Njoj je smetalo samo to što je
previše zgodnih muškaraca nestalo iz cirkulacije.
Glavni problem je bio u tome što je sve postalo malo gore, ili u
najboljem slučaju ostalo isto. Čovek bi pomislio da će se bar nekoliko
aspekata svakodnevnog života primetno popraviti za protekle
dvadeset dve godine. Njen otac je tvrdio da je rat kriv za sve: svaku
osobu koja je imala trunku talenta ugrabile su Snage; najbolje je
pobrala Odluka o regrutaciji elite i postali su topovsko meso.
Teško je ne složiti se s tim. Ratovi su u prošlosti često ubrzavali
društvene reforme, obezbeđivali tehnološku korist, pa čak i
podsticali umetnost. Međutim, ovaj rat kao da je osmišljen da
izbegne sve pozitivne nus-proizvode. Tehnološki napredak koji smo
ostvarili krajem dvadesetog veka – poput tahionskih bombi i
borbenih brodova dugih dva kilometra – u najboljem slučaju
predstavljaju interesantan razvoj za koji je potrebno samo sadejstvo
novca i već postojeće inženjerske tehnike. Društvena reforma? Svet
praktično egzistira pod opsadnim stanjem. Što se tiče umetnosti,
nisam siguran da razlikujem dobru od loše. Ali, umetnici moraju do
određenog stepena da predstave odlike vremena. Slike i skulpture su
bile isključivo predstave mučenja i mračnih razmišljanja; filmovi su
izgledali statično i bili bez zapleta; muzikom je dominiralo
nostalgično oživljavanje ranijih formi; arhitektura se uglavnom
bavila time da pronađe mesto na koje će smestiti sve ljude;
književnost je postala maltene neshvatljiva. Većina ljudi je provodila
vreme pokušavajući da nadmudri vladu, da napabirči par dodatnih
kalorija ili knjižica za namirnice, bez rizikovanja života.
U prošlosti su ljudi čija je zemlja u ratu neprestano bili u
kontaktu sa ratom. Novine su bile pune izveštaja, veterani su se
vraćali sa fronta; ponekad se front nalazio usred grada, osvajačke
snage bi marširale glavnom ulicom ili bi bombe zviždale kroz noć –
ali uvek je postojao osećaj ili da se ide ka pobedi ili da se bar odlaže
poraz. Neprijatelj je bio opipljiva stvar, propagatorsko čudovište koje
ste mogli da razumete, koje ste mogli da mrzite.

132
 Ali u ovom ratu... neprijatelj je čudan organizam koji predstavlja
tek nejasnu slutnju i češće je protagonista crtanih filmova nego
košmara. Rat na civile ima samo ekonomski, neemotivan uticaj –
porez je veći, ali ima više poslova. Nakon dvadeset dve godine, vratilo
se samo dvadeset sedam veterana, nedovoljno za pristojnu paradu.
Za većinu ljudi, najbitniju stvar u vezi sa ratom predstavlja činjenica
da će ekonomija Zemlje doživeti kolaps, ako se rat iznenada završi.
Do dirižabla se dolazi malom letelicom na propelerski pogon koja
pluta nagore, usklađuje putanju i pristaje uz dirižabl. Službenik nam
je izneo prtljag i ostavio oružje kod brodskog blagajnika, a zatim
izašao napolje.
Skoro svi putnici su stajali na promenadi i posmatrali kako se
Menhetn pomalja na horizontu. Jeziv prizor. Nije bilo vetra, tako da
su donjih trideset do četrdeset spratova bili obavijeni smogom.
Izgledao je poput grada koji pluta na olujnom oblaku. Gledali smo
neko vreme, a zatim smo ušli unutra da jedemo.
Jelo je bilo servirano elegantno i jednostavno: goveđi file, dva
parčeta povrća, vino. Za desert smo dobili sir i voće i još vina. Nismo
se mučili sa knjižicama za namirnice; rupa u zakonu je nagoveštavala
da nisu neophodne za obroke koji se konzumiraju tokom
interkontinentalnih putovanja.
Proveli smo tri lenja, ugodna dana prelazeći Atlantik. Dirižabli su
bili novina kad smo otišli sa Zemlje. Sad se ispostavilo da su jedan od
nekoliko uspešnih finansijskih poduhvata kasnog dvadesetog
stoleća... kompanija koja ih je napravila otkupila je nekoliko komada
zastarelog nuklearnog oružja; jedan komad plutonijuma veličine
bombe u stanju je da godinama drži čitavu flotu u vazduhu. Kad se
jednom lansiraju, uopšte se ne spuštaju. To su plutajući hoteli koje
snabdevaju i održavaju regularni šatlovi, i predstavljaju poslednji
ostatak luksuza na svetu gde devet milijardi ljudi ima šta da jede, ali
gotovo niko nema dovoljno.
London iz vazduha nije izgledao sumorno poput Njujorka;
vazduh je bio čist, mada je Temza bila otrovna. Spakovali smo torbe,
uzeli oružje i sleteli na platformu za vertikalno uzletanje londonskog
Hiltona. Iznajmili smo tricikle u hotelu i sa mapama u rukama
krenuli ka ulici Ridžint, planirajući večeru u čuvenom Kafe Rojalu.

133
 Tricikli su bili mala oklopna vozila, žiroskopski stabilizovana da
ne mogu da se prevrnu. Možda je bilo pomalo preterano koristiti ih
u delu Londona kroz koji smo prolazili, ali pretpostavljao sam da
postoje sekcije opasne koliko i one u Vašingtonu.
Naručio sam mariniranu srnetinu, a Merigej lososa; oba jela su
bila zapanjujuće skupa. Najpre sam osetio strahopoštovanje zbog
ogromne prostorije ispunjene plišom, ogledalima i izbledelom
pozlatom. Bilo je veoma tiho, iako je desetak stolova bilo zauzeto.
Razgovarali smo šapatom dok nismo shvatili koliko je to budalasto.
Uz kafu sam pitao Merigej u čemu je stvar sa njenim roditeljima.
„Oh, to se često dešava“, odvratila je. „Tata se upetljao u mutne
poslove sa knjižicama za namirnice. Nabavio je knjižice na crnom
tržištu, ali ispostavilo se da su krivotvorene. To ga je koštalo posla i
verovatno bi otišao u zatvor, ali dok je čekao suđenje, ćapio ga je
kradljivac tela.“
„Kradljivac tela?“
„Tako je. Sve komune ga imaju. Moraju sebi da obezbede radnike
za farme, ljude koji ne mogu da dobiju socijalnu pomoć... ljude koji
ne mogu da odlože alatke i odu kad im posao postane suviše težak.
Međutim, skoro svako može da dobije dovoljno pomoći da se održi u
životu; svako ko nije na vladinoj crnoj listi.“
„Znači kidnuo je pre početka suđenja?“
Klimnula je glavom. „Morao je da bira između života u komuni,
za šta je znao da neće biti lako, i odlaska na socijalnu pomoć nakon
par godina rada na zatvorskoj farmi; bivši zatvorenici ne mogu da
dobiju legitiman posao. Morali su da se odreknu svojih stanova, koje
su založili na ime kaucije, ali koje bi vlada ionako dobila kad odu u
zatvor.
„Kradljivci tela su njemu i majci ponudili nov identitet, prevoz do
komune, kuću i komad zemlje. I oni su pristali.“
„Šta je kradljivac tela dobio?“
„On lično verovatno nije dobio ništa. Komuna je dobila knjižice
za namirnice. Dozvoljeno im je da zadrže svoj novac, mada ga nisu
imali mnogo...“
„Šta će se dogoditi ako ih uhvate?“

134
 „Nema šanse.“ Nasmejala se. „Polovina državne proizvodnje
potiče od komuna – one su nezvaničan ogranak vlade. Sigurna sam
da tačno znaju gde se nalaze... Tata stalno gunđa da je ionako u
zatvoru, samo malo finijem.“
„Čudna organizacija.“
„Ali obezbeđuje obradu zemlje.“ Simboličnim pokretom je
odgurnula prazan tanjir za desert za jedan centimetar od sebe.
„Hrane se bolje od većine ljudi, bolje nego što su se hranili u gradu.
Mama zna hiljadu načina za spremanje krompira i piletine.“
Nakon večere smo otišli na muzičku predstavu. Hotel nam je
obezbedio karte za ‘kulturno preobraženje’ stare rok opere Kosa.
Program je objašnjavao da su prilično promenili originalnu
koreografiju zbog toga što u ono vreme nije bio dozvoljen snošaj na
sceni. Muzika je bila ugodno staromodna, ali ne toliko staromodna
da natera suze na oči. Ipak, uživao sam znatno više nego gledajući
filmove i neki od fizičkih podviga bili su veoma inspirativni. Sledećeg
jutra smo spavali do kasno.
Savesno smo odgledali smenu straže kod Bakingemske palate,
prošetali kroz Britanski muzej, jeli ribu i čips, otrčali do Stratforda-
na-Ejvonu i u Old Vik teatru odgledali nerazumljivu predstavu o
ludom kralju. Prvi put smo se našli u nevolji dan pre puta u Lisabon.
Bilo je oko dva ujutru i vozili smo tricikle niz prilično pust
autoput. Skrenuli smo za ugao i tamo ugledali bandu dečaka koji
nekog prebijaju na smrt. Naglo sam zakočio uz trotoar, iskočio iz
vozila i ispalio par metaka iznad njihovih glava.
Napadali su devojku; silovanje. Većina se razbežala, ali jedan je
izvadio pištolj ispod kaputa. Upucao sam ga. Sećam se da sam ciljao
njegovu ruku. Metak je pogodio rame i otkinuo ruku i činilo se
polovinu grudi. Udar ga je odbacio dva metra uz bok zgrade i
verovatno je bio mrtav pre nego što je dotakao zemlju.
Ostali su potrčali, a jedan je pucao ka meni iz malog pištolja dok
se povlačio. Dugo sam posmatrao kako pokušava da me ubije, pre
nego što mi je sinulo da uzvratim vatru. Opalio sam prilično visoko,
a on je skočio u sporednu ulicu i nestao.
Devojka je zbunjeno gledala unaokolo, ugledala osakaćeno telo
svog napadača, osovila se na noge i pobegla vrišteći, naga od struka

135
nadole. Znao sam da treba da pokušam da je zaustavim, ali nisam
uspevao da pronađem svoj glas, a stopala kao da su mi bila prikovana
za trotoar. Vrata tricikla su se zalupila i Merigej se našla kraj mene.
„Šta se dog...“ Naglo je uzdahnula kad je ugledala mrtvog čoveka.
„S-šta je uradio?“
Ja sam samo ošamućeno stajao. Video sam dovoljno smrti tokom
protekle dve godine, ali ovo je drugačije... nema ničeg plemenitog u
tome da vas na smrt zgnječi kvar na elektronskoj opremi, ili da vas
odelo izneveri i zaledite se; ili da poginete u puškaranju sa
nerazumljivim neprijateljem... ali smrt u tim okolnostima deluje
prirodno. Međutim, nikako ne deluje prirodno u maloj ulici u
staromodnom Londonu, zbog pokušaja krađe nečeg što bi većina
ljudi slobodno pružila.
Merigej me je vukla za ruku. „Moramo da brišemo odavde.
Izbrisaće ti mozak!“
Bila je u pravu. Okrenuo sam se, zakoračio i pao na beton.
Pogledao sam nogu koja me je izdala i primetio crvenu krv kako izvire
iz male rupe na listu. Merigej je otkinula parče tkanine sa svoje bluze
i počela da povezuje ranu. Sećam se da sam razmišljao o tome kako
nije dovoljno ozbiljna da budem u šoku, ali počelo je da mi zvoni u
ušima i zavrtelo mi se u glavi. Zatim je sve postalo crveno i nejasno.
Pre nego što sam se onesvestio, čuo sam zavijanje sirena u daljini.
Na sreću, policija je pokupila i devojku koja je lutala ulicom par
blokova dalje. Uporedili su njenu verziju sa mojom. Oboje smo bili
pod hipnozom. Pustili su me uz strogo upozorenje da ostavim
primenu zakona profesionalcima.
Želeo sam da pobegnem od gradova: da neko vreme lutam kroz
šumu sa rancem na leđima, da razbistrim misli. Merigej je želela to
isto. Pokušali smo nešto da organizujemo, ali otkrili smo da je na selu
gore nego u gradovima. Farme su praktično bile oružani logori,
oblastima između njih vladaju nomadske bande koje ubijaju i
pljačkaju po nekoliko minuta, a zatim nestaju u šumi, pre nego što
pomoć stigne.
Ipak, Britaneri su svoje ostrvo zvali „najcivilizovanijom državom
u Evropi“. Prema onome što sam čuo o Francuskoj, Španiji i
Nemačkoj, posebno Nemačkoj, čini mi se da su verovatno u pravu.

136
 Porazgovarao sam sa Merigej i odlučili smo da skratimo turu i da
se vratimo u Sjedinjene države. Završićemo obilazak kad se
naviknemo na dvadeset prvi vek. Toliko tuđine se ne može primiti u
jednoj dozi.
Prevozna kompanija nam je vratila većinu novca i ukrcali smo se
na konvencionalan suborbitalan let nazad kući. Usled velike visine
noga mi je pulsirala, mada je rana skoro zarasla. Lečenje prostrelnih
rana je veoma napredovalo tokom proteklih dvadeset godina. Valjda
je praksa u pitanju.
Rastali smo se na ostrvu Elis. Njen opis života u komuni dopao
mi se više od obitavanja u gradu; sve sam sredio da joj se pridružim
za nedelju dana i vratio se u Vašington.

137
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Pozvonio sam i čudna žena je otvorila vrata samo par centimetara

i gvirnula kroz pukotinu.
„Izvinjavam se“, rekao sam. „zar ovo nije stan gospođe
Mandela?“
„Oh, ti si sigurno Vilijam!“ Zatvorila je vrata, sklonila lanac i
širom ih otvorila. „Bet, vidi ko je došao!“
Majka je došla u dnevnu sobu iz kuhinje, brišući ruke o krpu.
„Vili... vratio si se ranije?“
„Pa, duga je to priča.“
„Sedi, sedi“, rekla je druga žena. „Doneću ti piće, nemoj početi
dok se ne vratim.“
„Čekaj“, zaustavila ju je moja majka. „Nisam vas upoznala.
Vilijame, ovo je Ronda Vajlder. Ronda, ovo je Vilijam.“
„Drago mi je što sam te upoznala“, rekla je. „Bet mi je toliko
pričala o tebi – hladno pivo, zar ne?“
„Tako je.“ Bila je prijatna, doterana sredovečna žena. Pitao sam
se zašto je ranije nisam upoznao. Pitao sam majku da li je komšinica.
„Uh... ona je više od toga, Vilijame. Cimerka mi je već par godina.
Zbog toga sam imala još jednu sobu kad si se vratio kući – samcima
nije dozvoljeno da imaju dve spavaće sobe.“
„Ali zašto...?“
„Nisam ti rekla zato što nisam želela da se osećaš kao da si je
izbacio iz sobe. Uopšte nije tako; ona ima...“
„Tako je.“ Ronda se vratila s pivom. „Imam rođake u Pensilvaniji,
na selu. Mogu da odem kod njih kad god poželim.“

138
 „Hvala.“ Uzeo sam pivo. „Zapravo, neću dugo biti ovde. Na putu
sam za Južnu Dakotu. Mogu da pronađem drugi smeštaj.“
„Oh, ne“, rekla je Ronda. „Spavaću na kauču.“ Bio sam suviše
staromodan muškarac da to dozvolim; raspravljali smo par minuta i
na kraju sam ja završio na kauču.
Objasnio sam Rondi ko je Merigej i prepričao im naše
uznemirujuće iskustvo iz Engleske i da smo se vratili da se malo
saberemo. Očekivao sam da majka bude zgrožena što sam ubio
čoveka, ali ona je to prihvatila bez komentara. Ronda je malo kvocala
zbog toga što smo bili u gradu nakon ponoći, pogotovo bez
telohranitelja.
Pričali smo o tome i drugim temama do kasno u noć. Zatim je
majka pozvala telohranitelja i otišla na posao.
Čitave večeri me je mučilo nešto u vezi s tim kako se majka i
Ronda ponašaju jedna prema drugoj. Odlučio sam da potegnem to
pitanje čim majka ode.
„Ronda...“ Smestio sam se u stolicu preko puta nje.
Nisam znao kako da se izrazim. „Kakav je, uh, zapravo tvoj odnos
sa mojom majkom?“
Otpila je pozamašan gutljaj pića. „Dobre smo prijateljice.“ Zurila
je u mene uz mešavinu prkosa i rezignacije. „Veoma dobre
prijateljice. Ponekad i ljubavnice.“
Osetio sam se šuplje i izgubljeno. Moja majka?
„Slušaj“, nastavila je. „Bolje prestani da živiš u devedesetim. Ovo
možda nije najbolji od svih mogućih svetova, ali drugi ne postoji.“
Prišla mi je i uzela me za ruku, maltene kleknuvši ispred mene.
Nastavila je nežnijim glasom. „Vilijame... slušaj, ja sam samo dve
godine starija od tebe – to jest, rođena sam dve godine pre tebe –
mislim, mogu da razumem kako se osećaš. B – tvoja majka to takođe
razume. Naš... odnos nije tajna za bilo koga drugog. Savršeno je
normalan. Mnogo toga se promenilo za dvadeset godina. I ti moraš
da se promeniš.“
Nisam ništa rekao.

139
 Ustala je i dodala čvrstim glasom: „Pošto tvoja majka ima
šezdeset godina, misliš da joj ljubav više nije potrebna? Potrebna joj
je više nego tebi. Čak i sad. Pogotovo sad.“
U njenim očima sam pročitao optužbu. „Pogotovo sad kad si se ti
vratio iz mrtve prošlosti i podsetio je na to koliko je stara. Koliko sam
ja stara, a dvadeset godina sam mlađa od nje.“ Glas joj je zadrhtao i
pukao. Otrčala je u sobu.
Napisao sam majci poruku da me je Merigej nazvala, da je nešto
iskrslo i da sam odmah morao da odem u Južnu Dakotu. Pozvao sam
telohranitelja i otišao.
Kukavni, izanđali stari autobus iz kojeg curi ozon ostavio me je
na raskrsnici lošeg i goreg puta. Bilo mi je potrebno sat vremena da
pređem 2 000 kilometara do Sijuks Folsa, dva sata leta helikopterom
do Džedsa, 150 kilometara dalje, i tri sata čekanja i truckanja
oronulim autobusom duž poslednjih 12 kilometara do Friholda,
grupe komuna u okviru kojih se nalazilo imanje Poterovih. Pitao sam
se da li će se progresija nastaviti istim tempom i da li to znači da ću
četiri sata pešačiti niz prašnjavi put do farme.
Prošlo je dobrih pola sata pre nego što sam naišao na zgrade.
Torba mi je postala nepodnošljivo teška, a glomazan pištolj mi se
trljao o kuk. Koračao sam kamenom stazom do vrata jednostavne
plastične kupole i povukao vrpcu usled čega je unutra zazvonilo
zvono. Špijunka je potamnela.
„Ko je?“ Debelo drvo je prigušilo glas.
„Stranac koji se raspituje za pravac.“
„Pitaj.“ Nisam mogao da procenim da li je u pitanju žena ili dete.
„Tražim farmu Poterovih.“
„Samo trenutak.“ Koraci su se udaljili i ponovo vratili. „Skoro dva
kilometra dalje niz put. Sa desne strane ćeš videti mnogo krompira i
graška. Verovatno ćeš namirisati piliće.“
„Hvala.“
„Ako želiš vode, pozadi imamo pumpu. Ne mogu da te pustim
unutra, muž mi nije kod kuće.“
„Razumem. Hvala vam.“ Voda je imala metalan ukus, ali bila je
predivno osvežavajuća.

140
 Ne bih prepoznao biljku krompira ili graška čak ni ako bi se
ispravila i ugrizla me za članak, ali znao sam da koristim korak od
pola metra. Odlučio sam da brojim do 3 800 i duboko udahnuo.
Pretpostavio sam da ću uspeti da prepoznam razliku između smrada
pilećeg izmeta i njegovog nepostojanja.
Kod 3 650. koraka naišao sam na izbrazdanu stazu koja vodi do
kompleksa plastičnih kupola i pravougaonih zgrada izgrađenih od
busenja. Tu je bio i obor sa pravom eksplozijom populacije pilića.
Osećali su se, ali ne tako strašno.
Kad sam bio na pola puta duž staze, vrata su se otvorila i Merigej
je istrčala obučena u tanani komad tkanine. Nakon klizavog ali
zadovoljavajućeg pozdrava, pitala me je zašto sam poranio.
„Oh, mojoj majci je došla prijateljica. Nisam želeo da im smetam.
Znam, trebalo je da se javim.“
„Zaista je trebalo... ne bi morao peške da se vučeš prašnjavim
putem – ali, kod nas ima dovoljno mesta, ne brini zbog toga.“
Uvela me je unutra da se upoznam sa njenim roditeljima, koji su
me dočekali s toplom dobrodošlicom i učinili da se osećam preterano
obučeno. Na licima im se oslikavalo godište, ali tela im nisu bila
opuštena, niti preterano izborana.
Iskoristili su moj dolazak da prirede svečanu večeru. Ostavili su
piliće u životu, otvorili konzervu govedine i kuvali je na pari zajedno
sa kupusom i krompirima. Za moj jednostavan ukus, bila je
sladokusna poput hrane koju smo jeli na dirižablu i u Londonu.
Uz kafu i kozji sir (izvinili su se što nema vina; komuna će za par
nedelja izbaciti na tržište novu berbu), pitao sam kakvim bih poslom
mogao da se bavim.
„Vile“, rekao je gospodin Poter, „pravo da ti kažem, tvoj dolazak
je kao dar s neba. Imamo pet jutara koji samo jalovo čuče, zbog toga
što nema ko da ih obrađuje. Možeš sutra da uzmeš plug i počneš da
oreš jutro po jutro.“
„Još krompira, tata?“, pitala je Merigej.
„Ne, ne... ne ove sezone. Soja – lako se unovči i dobra je za
zemljište. Vile, noću se smenjujemo na straži. Pošto nas sad ima
četvoro, znatno duže ćemo spavati.“ Otpio je gutljaj kafe. „Šta još...“

141
 „Ričarde“, rekla je gospođa Poter, „ispričaj mu za staklenik.“
„Tako je, da, staklenik. Komuna ima dva jutra pod staklenikom
nekih dva kilometra odavde, pokraj centra za rekreaciju. Uglavnom
grožđe i paradajz. Svi tamo provode jedno jutro ili jedno popodne
tokom nedelje.“
„Zašto vi, deco, ne biste večeras otišli tamo...? Pokaži Vilu
fantastičan noćni život u Friholdu. Ponekad možete naleteti na zaista
uzbudljivu partiju dame.“
„Oh, tata. Nije toliko loše.“
„Zaista nije. Imaju dobru biblioteku i terminal povezan sa
Kongresnom bibliotekom koji radi na novčiće. Merigej mi reče da
voliš da čitaš. To je dobro.“
„Zvuči fascinantno.“ Zaista volim da čitam. „Ali, šta je sa
stražom?“
„Nema problema. Gospođa Poter – Ejpril – i ja stražarićemo prva
četiri sata... Oh“, dodao je i ustao, „pokazaću ti sistem.“
Otišli smo iza kuće do ‘kule’, kolibe napravljene od vreća za pesak
na stubovima. Popeli smo se uz lestvice od konopca koje su visile
ispod rupe u sredini kolibe.
„Malo je tesno za dvoje“, rekao je Ričard. „Sedi.“
Pored rupe u podu stajala je stara stolica za klavir. Seo sam na
nju. „Zgodno je biti u stanju da gledaš celo polje a da ti se vrat ne
ukoči. Samo nemoj uvek gledati u istom pravcu.“
Otvorio je drveni sanduk i otkrio blistavu pušku uvijenu u masne
krpe. „Prepoznaješ li je?“
„Naravno.“ Morao sam da spavam sa jednom od njih tokom
osnovne obuke. „Standardna vojna puška T-16. Poluautomatska,
kalibar 12 – kako ste je zaboga nabavili?“
„Komuna ju je kupila na vladinoj aukciji. Ona je sad antikvitet,
sinko.“ Pružio mi je i ja sam je preklopio. Takođe je veoma čista.
„Da li je ikad korišćena?“
„Nije već skoro godinu dana. Municija suviše košta da bismo
vežbali gađanje. Ali, ispali par hitaca, tek da uveriš sebe da oružje
radi.“

142
 Uključio sam nišan i ugledao ispranu zelenu boju. Namešen je za
noćno gađanje. Vratio sam ga na log nula, postavio uveličavanje deset
i sklopio je.
„Merigej nije želela da je isproba. Rekla je da joj je dosta toga.
Nisam je pritiskao, ali čovek treba da ima poverenje u oružje koje
koristi.“
Otkočio sam oružje i pronašao grudvu zemlje za koju je
daljinometar pokazivao da je udaljena 100 do 120 metara. Podesio
sam na 110 i položio cev puške na vreću, postavio tačku na središte
vizirne niti i pritisnuo oroz. Metak je izleteo i podigao prašinu nekih
pet centimetara niže od grudve.
„Fino.“ Ponovo sam namestio nišan na noćno gađanje, zakočio
pušku i vratio mu je. „Šta se dogodilo pre godinu dana?“
Pažljivo ju je umotao, sklanjajući masne krpe od okulara.
„Naleteli su neki skakači. Ispalio sam par metaka i uplašio ih.“
„Okej, šta su skakači?“
„Ah, da, ti ne znaš.“ Protresao je kutiju duvana za cigarete i dodao
mi je. „Ne znam zašto ih prosto ne zovu lopovima, kad oni to i jesu.
Ponekad su i ubice.“
„Znaju da su mnogi članovi komune dobrostojeći. Ako gajiš
novčane namirnice, možeš da zadržiš polovinu novca; osim toga,
mnogi naši članovi su bili uspešni u trenutku kad su nam se
pridružili.“
„U svakom slučaju, skakači iskorišćavaju to što smo relativno
izolovani. Dođu iz grada i prikradu se, obično napadnu samo jedno
imanje i pobegnu. Uglavnom ne dospeju čak dovde, ali na farmama
koje su bliže putu... kod nas ima puškaranja tek svakih par nedelja.
Obično samo teramo neke klince. Ako potraje, oglase se sirene i cela
komuna se diže na noge.“
„To nije pošteno prema ljudima koji žive blizu puta.“
„Ali je isplativo. Oni doniraju upola manje žetve od nas ostalih i
dobijaju bolje oružje.“
Merigej i ja smo uzeli dva porodična bicikla i odvezli se do centra
za rekreaciju. Pao sam samo dva puta trudeći se da savladam neravan
put u mrklom mraku.

143
 Bilo je malo življe nego što je Ričard opisao. Mlada, naga devojka
sa uživanjem je plesala uz asortiman ručno napravljenih bubnjeva na
drugom kraju kupole. Ispostavilo se da još ide u školu; ro je bio
projekat za čas ‘kulturne relativnosti’.
Većina prisutnih bili su vrlo mladi, što znači da su još išli u školu.
Međutim, oni su to smatrali običnom zajebancijom. Nakon što
naučite da čitate i pišete i u stanju ste da položite test pismenosti
klase I, imate samo jedan predmet godišnje. Da biste položili neke od
njih, dovoljno je samo da se prijavite. Toliko o ‘osamnaestogodišnjem
obaveznom školovanju’ kojim su nas zapanjili na Zvezdanoj kapiji.
Drugi ljudi su igrali društvene igrice, čitali, gledali devojke kao se
vrte ili prosto razgovarali. Za šankom su služili soju, kafu i domaće
pivo. Nije se mogla videti nijedna knjižica za namirnice; sve se pravilo
unutar zajednice ili je kupljeno napolju, ali tiketima zajednice.
Uključili smo se u raspravu o ratu, sa par ljudi koji su znali da
smo Merigej i ja veterani. Teško je opisati njihovo držanje, koje je bilo
prilično jednoobrazno. Bili su ljuti na apstraktan način, u smislu da
su porezi za podržavanje rata previsoki; naime, bili su uvereni da
Tauranci nikad neće predstavljati pravu opasnost po Zemlju; ali svi
su znali da je polovina ukupne količine poslova na svetu povezana sa
ratom i da bi se sve raspalo ako bi se rat iznenada završio.
Smatrao sam da je sve već otišlo u kurac, ali ja nisam odrastao na
ovom svetu. A oni nikad nisu upoznali ‘mirnodopski’ život.
Vratili smo se kući oko ponoći. Merigej i ja smo stražarili po dva
sata. Do sredine narednog jutra poželeo sam da sam se bolje
naspavao.
Plug je činilo jedno veliko sečivo na točkovima sa dve ručke za
upravljanje, na atomski pogon. Doduše, pogon nije bio naročito
snažan; tek toliko da se pomera napred veoma lagano, ako je zemlja
meka. Nepotrebno je reči da nema mnogo meke zemlje na pet jutara
neobrađene zemlje. Plug bi se pomerio nekoliko centimetara, zapeo,
motao u mestu dok ne zapnem, a zatim se pomerio još par
centimetara. Obradio sam deseti deo jednog jutra tokom prvog dana
i s vremenom dogurao do petine jutra po danu.
Bio je to težak posao koji čeliči ljude, ali ugodan. Imao sam
slušalicu iz koje je svirala muzika, stare stvari iz Ričardove kolekcije,

144
i potpuno sam preplanuo od sunca. Pomislio sam da bih mogao na taj
način da provedem život, ali sve se iznenada završilo.
Jedne večeri, Merigej i ja smo čitali u centru za rekreaciju, kad
smo čuli puščanu paljbu pokraj puta. Zaključili smo da je
najpametnije da se vratimo u kuću. Bili smo na manje od pola puta
kad se začula pucnjava levo od nas, iz pravca puta sa druge strane
centra za rekreaciju: koordinisan napad. Morali smo da odbacimo
bicikle i puzimo na rukama i nogama kroz jarak pokraj puta, dok su
nam meci zviždali iznad glave. Teško vozilo je projurilo kraj nas,
zasipajući vatrom levo i desno. Bilo nam je potrebno dobrih dvadeset
minuta da stignemo kući. Prošli smo pored dve kuće. Gorele su. Bilo
mi je drago što naša nije od drveta.
Primetio sam da niko ne puca sa kule, ali nisam ništa rekao. Pred
kućom smo zatekli dva mrtva stranca dok smo ulazili unutra.
Ejpril je ležala na podu. Bila je još živa, ali krvarila je iz stotinu
sićušnih rana. Dnevna soba je bila u kršu i lomu; neko je verovatno
ubacio bombu kroz prozor. Ostavio sam Merigej sa majkom i potrčao
ka kuli. Merdevine su bile povučene gore, tako da sam morao da se
uzverem uz jedan od stubova.
Ričard je bio presamićen preko puške. Pri bledom svetlu nišana
video sam savršeno okruglu rupu iznad njegovog levog oka. Kap krvi
je iscurila do korena njegovog nosa i osušila se.
Položio sam telo na pod i pokrio mu glavu svojom košuljom.
Napunio sam džepove okvirima i odneo pušku u kuću.
Merigej je pokušavala udobno da smesti majku. Tiho su
razgovarale. Držala je moj pištolj u ruci, a drugi je bio položen na pod
pokraj nje. Kad sam prišao, podigla je pogled i trezveno klimnula, nije
plakala.
Ejpril je nešto prošaputala i Merigej me je pitala: „Majka želi da
zna... da li se tata mučio. Zna da je mrtav.“
„Ne. Siguran sam da nije ništa osetio.“
„To je dobro.“
„To je nešto.“ Trebalo je da ćutim. „To je dobro, da.“

145
 Proverio sam vrata i prozore u potrazi za pogodnim položajem.
Nisam uspeo da pronađem ništa što bi sprečilo čitav vod da mi se
prišunja s leđa.
„Idem napolje, popeću se na krov kuće.“ Nisam mogao da se
vratim na kulu. „Pucaj samo ako neko uđe unutra... možda će
pomisliti da nema nikog.“
Dok sam se popeo na krov od busenja, glomazan kamionet je već
dolazio niz put. Kroz teleskopski nišan sam video petoricu
muškaraca, četvoricu u kabini i jednog pozadi na otvorenoj platformi
sa mitraljezom, okruženog plenom. Čučao je između dva frižidera, ali
imao sam ga na nišanu. Nisam pucao, da mu ne bih privukao pažnju.
Kamion se zaustavio nedaleko od kuće, stajao neko vreme, a zatim
skrenuo ka nama. Prozor je verovatno otporan na metke, ali ipak sam
naciljao ka licu vozača i ispalio metak. Poskočio je kad se metak
odbio, ostavljajući za sobom neprozirnu zvezdu na plastici. Paljba je
suknula sa zadnjeg dela kamioneta. Bujica metaka dobovala mi je
iznad glave; čuo sam kako udaraju u vreće sa peskom na kuli. Nije
me video.
Kamionet je već bio desetak metara od kuće kad je pucnjava
prestala. Očigledno je menjao okvir, skriven iza frižidera. Pažljivo
sam naciljao i kad se ponovo podigao da puca, pogodio sam ga u grlo.
Metak je rikošetirao po glavi i izbio kroz teme.
Vozač je dovezao kamionet u širokom luku i zaustavio ga tako da
su se vrata našla u istoj ravni sa vratima kuće. To ih je zaštitilo od
kule, kao i od mene, mada sam sumnjao u to da znaju gde se nalazim;
T-16 ne blešti kad puca i pravi veoma malo buke. Skinuo sam cipele
i pažljivo zakoračio na krov kabine, nadajući se da će vozač izaći sa
svoje strane. Kad se vrata otvore, mogu da napunim kabinu mecima
koji rikošetiraju.
Ne valja. Prvo su se otvorila vrata skrivena krovnim ispustom.
Čekao sam vozača i nadao se da je Merigej dobro skrivena. Nije
trebalo da brinem.
Začuo se zaglušujuć prasak, zatim još jedan i još jedan. Glomazno
vozilo se zatreslo od udara hiljadu majušnih strelica. Drugi hitac je
presekao kratak vrisak.

146
 Skočio sam sa kamiona i potrčao ka zadnjim vratima. Merigej je
držala glavu svoje majke u krilu, a neko je tiho plakao. Prišao sam i
pod dlanovima osetio da su joj obrazi suvi.
„Dobro si to obavila, draga.“
Nije ništa rekla. Sa vrata se čulo postojano kapanje, a u vazduhu
se osećao oštar miris dima i presnog mesa. Šćućurili smo se jedno uz
drugo do jutra.
Mislio sam da Ejpril spava, ali pri bledoj svetlosti njene oči su bile
širom otvorene i obložene koprenom. Disala je plitko i iskrzano. Koža
joj je bila poput sivog pergamenta ispisanog suvom krvlju. Nije
odgovarala kad smo joj se obraćali.
Niz put je dolazilo vozilo. Uzeo sam pušku i izašao napolje. Bio je
to tovarni kamion sa belim čaršavom navučenim preko jednog boka.
Pozadi je stajao čovek sa megafonom i ponavljao: „Ranjenici...
ranjenici.“ Mahnuo sam mu i kamion je prišao. Izneli su Ejpril na
sklepanim nosilima i rekli nam u koju bolnicu je vode.
Želeli smo da krenemo sa njom, ali nije bilo mesta; kamion je bio
prepun ljudi u različitim fazama oronulosti.
Merigej nije želela da se vrati unutra jer se razdanjivalo i mogla
je da vidi muškarce koje je tako temeljno pobila. Vratio sam se po
cigarete i primorao sebe da pogledam. Prizor je zaista bio gadan, ali
nije me naročito uznemirio. Međutim, uznemirilo me je to što sam,
suočen sa ljudskim hamburgerom, primetio uglavnom muve, mrave
i smrad. Smrt je znatno urednija u svemiru.
Pokopali smo telo njenog oca iza kuće, a kad je stigao kamion sa
Ejprilinim sitnim telom umotanim u čaršav, pokopali smo je kraj
njega. Nešto kasnije je došao sanitarni kamion komune i muškarci sa
zaštitnim maskama odneli su tela skakača.
Sedeli smo i pržili se na suncu. Merigej je najzad počela da lije
suze. Plakala je dugo i bez zvuka.

147
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Sleteli smo u Dalas i pronašli monovoz koji ide ka Kolumbiji.

Bila je to prijatna mešavina različitih zgrada, razmeštenih oko
jezera i okruženih drvećem. Sve zgrade su trotoarom bile povezane
sa najvećim zdanjem, Fulerovom geodezijskom kupolom punom
radnji, škola i kancelarija.
Mogli smo zatvorenim trotoarom da odemo do stana moje majke,
ali umesto toga smo koračali pored njega na finom hladnom vazduhu
koji je mirisao na opalo lišće. Ljudi su klizili pored nas, sa druge
strane plastike, i trudili se da ne zure.
Mama nije otvorila vrata, ali imao sam rezervnu karticu koju mi
je dala. Ležala je u spavaćoj sobi i dremala, tako da smo se Merigej i
ja smestili u dnevnu sobu i čitali neko vreme.
Iznenada nas je prepalo glasno kašljanje iz spavaće sobe. Pojurio
sam i pokucao na vrata.
„Vilijame? Nisam te...“, kašljanje, „... uđi, nisam znala da si...“
Ležala je naslonjena na jastuke, sa upaljenim svetlom i okružena
različitim lekovima. Izgledala je jezivo, onako bleda i izborana.
Zapalila je džoint i to je ublažilo kašljanje. „Kad si stigao? Nisam
znala...“
„Pre samo par minuta... Koliko dugo si... od kad si...“
„Oh, ma to je samo neki virus koji sam pokupila nakon što je
Ronda otišla da poseti decu. Biće mi dobro za par dana.“ Ponovo je
počela da kašlje i otpila malo guste crvene tečnosti iz bočice. Svi
lekovi su izgledali kao lekovi koji se prodaju bez recepta.
„Jesi li bila kod lekara?“

148
 „Kod lekara? Zaboga, naravno da nisam Vili. Oni nemaju... nije
ništa ozbiljno u pitanju... nemoj...“
„Nije ozbiljno?“ U osamdeset četvrtoj godini. „Isuse, majko.“
Prišao sam telefonu u kuhinji i uz omanje teškoće uspeo da dobijem
bolnicu.
U kocki se oblikovalo obično lice devojke od dvadesetak godina.
„Sestra Donaldson, opšta praksa.“ Smešila se ukočenim osmehom,
profesionalna otvorenost. Doduše, svi se smeše.
„Mojoj majci je potreban lekarski pregled. Ona ima...“
„Ime i broj, molim vas.“
„Bet Mandela.“ Diktirao sam slovo po slovo. „Koji broj?“
„Broj medicinske službe, naravno“, nasmešila se.
Dozvao sam majku i pitao je za broj. „Kaže da ne može da se seti.
„U redu je gospodine, sigurna sam da mogu da pronađem njene
podatke.“ Okrenula je osmeh ka tastaturi pored sebe i ukucala kod.
„Bet Mandela!“, rekla je, a osmeh je dobio upitnu notu. „ Vi ste
njen sin? Ona sigurno ima preko osamdeset godina.“
„Molim vas. To je duga priča. Zaista joj je potreban lekar.“
„Da li je ovo neka šala?“
„Kako to mislite?“ Majka se gušila od kašlja u drugoj prostoriji,
još gore nego ranije. „Zaista – ovo može biti veoma ozbiljno, morate
da...“
„Ali, gospodine, gospođa Mandela je dobila nulti prioritetni
status još 2010. godine.“
„Šta to dođavola znači!“
„Gospodine...“ Osmeh joj se stvrdnjavao na licu.
„Slušajte. Pretvarajte se da sam sa druge planete. Šta je nulti
prioritetni status?“
„Još jedan – oh! Pa ja vas znam!“ Skrenula je pogled levo. „Sonja,
dođi ovamo na trenutak. Nikad nećeš pogoditi ko...“ Još jedno lice se
pojavilo u kocki, bljutava plavuša sa osmehom identičnim osmehu
prve sestre. „Sećaš se? Na jutrošnjim vestima?“
„Oh, da“, odvratila je. „Jedan od vojnika – hej, to je stvarno super,
stvarno super.“ Glava se povukla.

149
 „Oh, gospodine Mandela“, izgovorila je prenaglašeno otvoreno.
„Nije ni čudo što ste zbunjeni. Veoma je jednostavno.“
„Pa?“
„To je deo Univerzalnog medicinskog sistema bezbednosti. Svima
se odredi status kad napune sedamdeset godina. Stiže automatski iz
Ženeve.“
„Šta taj status određuje? Šta to znači?“ Međutim, gadna istina se
već probijala na svetlo dana.
„Pa, status određuje koliko je osoba bitna i koji nivo lečenja je
dozvoljen. Klasa tri ima nivo isti kao svi ostali; klasa dva ima isti nivo,
sa izuzetkom nekih tretmana koji produžavaju živo...“
„A– nulta klasa nema pravo na lečenje.“
„Tako je, gospodine Mandela.“ U njenom osmehu nije bilo ni
trunke sažaljenja niti razumevanja.
„Hvala vam.“ Prekinuo sam vezu. Merigej je stajala iza mene i
plakala bezvučno, širom otvorenih usta.
Pronašao sam kiseonik za planinarenje u radnji sportske opreme
i uspeo čak da nabavim antibiotike na crnom tržištu, preko nekog
lika iz bara u centru Vašingtona. Ali, majku nije mogao da izleči
amaterski tretman. Živela je četiri dana. Ljudi iz krematorijuma su
imali isti ukočen osmeh.
Pokušao sam da se probijem do svog brata Majka, na mesecu, ali
telefonska kompanija mi nije dozvolila da ga nazovem dok ne
potpišem ugovor i ne priložim kauciju vrednosti 25 000 dolara.
Morao sam da prebacim novac iz Ženeve. Papirologija mi je oduzela
pola dana.
Najzad sam se probio do njega. Bez uvoda:
„Majka je mrtva.“
Za delić sekunde, radio-talasi su poleteli ka mesecu i za delić
sekunde se vratili. Zurio je, a zatim polako klimnuo glavom. „To me
ne iznenađuje. Svaki put kad bih sišao na zemlju tokom proteklih
deset godina, pitao sam se da li će još biti tu. Ni ona ni ja nismo imali
dovoljno novca za održavanje bliskog kontakta.“ U Ženevi nam je
rekao da slanje pisma sa Lune na Zemlju košta 100 dolara, plus 5 000

150
dolara poreza. Na taj način je obeshrabrivana komunikacija sa onima
koje UN smatra nažalost neophodnim anarhistima.
Neko vreme smo saosećali jedan sa drugim, a tada je Majk rekao:
„Vili, Zemlja nije za tebe i Merigej; to sad znaš i sam. Dođite na Lunu.
Ovde još imate pravo da budete ličnosti. Ovde ne izbacujemo ljude u
svemir na sedamdeseti rođendan.“
„Morali bismo ponovo da se prijavimo za ISUN.“
„Istina, ali ne morate u borbu. Rekli su da ste im potrebniji za
obuku. Mogao bi da učiš u slobodno vreme, da osavremeniš svoju
diplomu iz fizike – možda bi uspeo da dobiješ istraživački posao.“
Razgovarali smo još malo, ukupno tri minuta. Vratili su mi
hiljadu dolara.
Merigej i ja smo razgovarali o tome čitave noći. Možda bi naša
odluka bila drugačija da nismo boravili tu, okruženi majčinim
životom i smrću. Ali, kad je zora stigla, ponosna, ambiciozna lepota
Kolumbije postala je zlokobna i zloslutna.
Spakovali smo torbe, prebacili novac u Tiho kreditnu uniju i
krenuli monovozom ka Kejpu.
„Ako vas interesuje, niste prvi veterani koji su se vratili.“ Oficir
zadužen za regrutaciju bio je mišićav poručnik neodređenog pola. U
mislima sam bacio novčić, dobio pismo i tako se odlučio za ženski
pol.
„Koliko sam čula, za sad ih je devetoro“, izgovorila je promuklim
tenorom. „Svi su se odlučili za mesec... možda ovde sretnete neke
prijatelje.“ Gurnula je dva jednostavna obrasca preko stola.
„Potpišite ih i ponovo ste u vojsci. Sa činom drugog poručnika.“
Obrazac je predstavljao jednostavan zahtev za povratak na
aktivnu dužnost; mi zapravo nismo otišli iz Snaga, pošto je zakon o
regrutovanju izmenjen, samo smo bili u neaktivnom statusu.
Proučavao sam papir.
„Ovde ništa ne piše o garancijama koje su nam date na Zvezdanoj
kapiji.“
„To neće biti potrebno. Snage će...“
„Ja mislim da je potrebno, poručniče.“ Vratio sam mu obrazac,
kao i Merigej.

151
 „Proveriću.“ Ustala je od stola i otišla u kancelariju. Nakon nekog
vremena samo smo čuli kako štampač skviči.
Iznela je ista dva papira, sa dodatkom otkucanim ispod naših
imena: GARANTOVAN IZBOR LOKACIJE (LUNA) I DUŽNOST PO
IZBORU (SPECIJALISTA ZA BORBENU OBUKU).
Prošli smo fizički pregled, uzeli su nam mere za nova borbena
odela, sredili smo finansije i uhvatili prvi jutarnji šatl. Preseli smo u
Zemaljskoj luci, uživajući par sati u nultoj gravitaciji, a zatim smo
uhvatili prevoz za Lunu i sleteli u bazu Grimaldi.
Na vratima stambenih prostorija za privremeni smeštaj oficira,
neki šaljivdžija je napisao: ‘Napustite svu nadu vi koji ovde ulazite’.
Pronašli smo svoju pregradu za dvoje i počeli da se presvlačimo
za večeru.
Neko je dva puta kucnuo na vrata. „Pošta.“
Otvorio sam vrata i ugledao narednika koji mi je salutirao. Zurio
sam u njega na trenutak, a zatim se setio da sam oficir i uzvratio
salutiranje. Predao mi je dva identična faksa. Pružio sam jedan
Merigej i oboje smo u isto vreme iznenađeno zadahtali:

**NAREĐENJA** NAREĐENJA** NAREĐENJA

DOLENAVEDENO OSOBLJE:
MANDELA, VILIJAM, DRUGI PORUČNIK (ll 575 287) KOKOM D KO GRITRABN
I
POTER, MERIGEJ, DRUGI PORUČNIK (17 386 907) KOKOM B KO GRITRABN
RASPOREĐUJU SE NA DUŽNOST:
PORUČNIK MANDELA: KOMANDANT ODREDA 2 UDARNA GRUPA TETA
ZVEZDANA KAPIJA
PORUČNIK POTER: KOMANDANT ODREDA 3 UDARNA GRUPA TETA
ZVEZDANA KAPIJA
OPIS DUŽNOSTI:
KOMANDOVANJE PEŠADIJSKIM VODOM U KAMPANJI TET-2
GORENAVEDENO OSOBLJE TREBA ODMAH DA SE PRIJAVI TRANSPORTNOM
BATALJONU GRIMALDI RADI POPISA OSOBLJA KOJE IDE NA ZVEZDANU
KAPIJU.
IZDATO ZVEZDANA KAPIJA TACBD/l 298-8684-1450/20. AVGUST 2019.
ZK:
PO OVLAŠĆENJU ZAPOVEDNIKA KOMANDE UDARNE GRUPE.

152
 **NAREĐENJA** NAREĐENJA** NAREĐENJA

„Ne gube vreme, zar ne?“, rekla je Merigej gorko.

„Sigurno je u pitanju trajno naređenje. Komanda udarne grupe
je udaljena više svetlosnih nedelja odavde; još ne znaju da smo se
ponovo prijavili na dužnost.“
„Šta je sa našim...“ Nije završila rečenicu.
„Garancijama. Pa, dobili smo dužnost koju smo tražili. Niko nam
nije garantovao da ćemo je zadržati duže od sat vremena.“
„Prljava igra.“
Slegnuo sam ramenima. „To je vojska.“
Ali, nisam mogao da se otresem osećaja da idemo kući.

153
PORUČNIK MANDELA
2024-2389. n. e.

154
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

„Brzo i prljavo.“ Gledao sam svog narednika, Santestebana, ali

obraćao sam se sam sebi. I svima koji slušaju.
„Da“, odvratio je on. „Moramo to da obavimo tokom prvih par
minuta ili smo sjebani.“ Bio je pravi virtuoz lakonskog govora.
Drogiran.
Redov Kolinsova prišla je sa Holidejevom. Bez stida su se držale
za ruke. „Poručniče Mandela?“ Glas joj je pukao. „Možemo li dobiti
par trenutaka za pozdrav?“
„Samo par trenutaka“, odvratio sam suviše naglo. „Krećemo za
pet minuta, žao mi je.“
Teško je bilo gledati ih zajedno u ovom trenutku. Nijedna nije
imala borbeno iskustvo. Ali, znale su što i svi ostali; male su šanse da
će ikad ponovo biti zajedno. Povukle su se u ćošak mrmljajući nešto
jedna drugoj i razmenjujući mehanička milovanja, bez strasti i utehe.
Oči Kolinsove su sijale, ali nije plakala. Holidejeva je samo izgledala
smrknuto, tupo. Ona je obično bila lepša polovina ovog para, ali iskra
je nestala i ostavila za sobom samo dobro oblikovanu tmurnu školjku.
Navikao sam se na ženski homoseks tokom proteklih meseci od
kako smo otišli sa Zemlje. Više čak nisam bio ni ozlojeđen zbog
gubitka potencijalnih partnerki. Međutim, još sam se ježio kad vidim
dva muškarca na gomili.
Skinuo sam se i ušao unazad u odelo nalik na raka. Nova odela su
bila znatno komplikovanija, sa novom biometrikom i sistemom za
lečenje rana. Međutim, vredelo je muke ukopčavanja za slučaj da
budete delimično osakaćeni. Odete lepo kući sa finom penzijom i
protezom za junake. Pričalo se o mogućnosti regeneracije, bar za

155
ruke i noge. Bolje da se time uskoro pozabave, pre nego što se Raj
ispuni izlomljenim ljudima. Raj je nova planeta, delimično bolnica,
delimično centar za odmor i rekreaciju.
Završio sam sekvencu za ukopčavanje i odelo se samo zatvorilo.
Stisnuo sam zube očekujući bol koji nikad ne dolazi, kad se
unutrašnji senzori i cevi za tečnost zariju u telo. Kondicioni nervni
bajpas, osećate samo blago, zbunjujuće iščašenje. Umesto hiljadu
useka.
Kolinsova i Holidejeva su ulazile u svoja odela, a desetak drugih
bilo je gotovo spremno, tako da sam zakoračio ka odeljenju za
pripremu trećeg odreda. Da se ponovo pozdravim sa Merigej.
Već je bila u odelu i krenula je ka meni. Dotakli smo se šlemovima
umesto da koristimo radio. Radi privatnosti.
„Jesi li dobro, draga?“
„Dobro sam“, reče ona. „Uzela sam pilulu.“
„Da, veselje.“ I ja sam uzeo svoju. Treba da podstakne optimizam
a da pritom ne remeti vašu moć razuđivanja. Znao sam da će većina
nas verovatno poginuti, ali nisam se osećao loše zbog toga. „Spavaćeš
sa mnom večeras?“
„Ako oboje budemo ovde“, izgovorila je neutralnim glasom.
„Moram i za to da uzmem pilulu.“ Pokušala je da se nasmeje. „Za
spavanje. Kako su tvoji novaci ovo prihvatili? Imaš ih desetoro?“
„Deset, da, u redu su. Drogirani, četvorostruka doza.“
„I ja sam to uradila; pokušaj da ih opustiš.“
Zapravo, Santesteban je bio jedini veteran u mom odredu; četiri
kaplara su u ISUN-u već neko vreme, ali nikad se nisu borili.
Zvučnik u mojoj jagodičnoj kosti je zakrčao i komandant Kortez
se oglasio: „Dva minuta. Postroj ljude.“
Oprostili smo se i ja sam otišao da proverim svoje stado. Svi su se
uvukli u odela bez problema, tako da sam ih postrojio. Čekali smo,
naizgled vrlo dugo.
„U redu, ukrcavajte se.“ Na reč ‘ukrcavanje’, ispred mene su se
otvorila vrata odeljka – rejon koncentracije odakle je već ispušten
vazduh – i poveo svoje ljude ka jurišnom brodu.

156
 Ovi novi brodovi bili su ružni kao đavo. Otvoren ram sa sponama
koje vas drže na mestu, sa obrtnim laserima na pramcu i krmi i malim
tahionskim stanicama za napajanje ispod lasera. Sve je bilo
automatizovano; mašina će nas spustiti što je brže moguće i odleteti
da uznemirava neprijatelja. Bila je izgrađena za jednu upotrebu, dron
za bacanje. Pored broda se nalazilo vozilo koje će doći po nas, ako
preživimo. Bilo je mnogo lepše.
Zakačili smo se za jurišni brod i poleteli sa broda Krv i pobeda, uz
dva identična mlaza rotacionih motora. Zatim je glas mašine kratko
odbrojavao dok smo ubrzavali pri opterećenju od četiri G, pravo
nadole.
Planeta, koju se nismo potrudili da imenujemo, predstavljala je
ogroman komad crne stene, bez normalne zvezde koja bi joj
obezbedila toplotu. Najpre je bila vidljiva samo na osnovu toga što
nije bilo zvezda tamo gde ih je telo planete zaklanjalo, ali dok smo se
primicali, počeli smo da primećujemo fine razlike u crnoći njene
površine. Spuštali smo se na hemisferu suprotnu od hemisfere na
kojoj se nalazi tauranska predstraža.
Naša izvidnica je utvrdila da se njihov logor nalazi na sredini
vulkanske ravnice prečnika nekoliko stotina kilometara. Bila je
primitivna u poređenju sa drugim tauranskim bazama na koje su
ISUN dosad naletele. Međutim, bilo je nemoguće prišunjati im se.
Nagnućemo brod iznad horizonta nekih pedeset kilometara odatle,
četiri broda će napasti ih različitih pravaca, ubrzavaćemo kao ludi,
nadajući se da ćemo im skočiti u krila i početi da pucamo. Nećemo
imati iza čega da se zaklanjamo.
Naravno, nisam bio zabrinut. Na apstraktnom nivou, poželeo
sam da nisam popio pilulu.
Na kilometar od površine, brod se ispravio i pojurio znatno brže
od druge kosmičke brzine, neprestano ispravljajući kurs da ne bi
odleteo. Površina je promicala ispod nas u vidu tamnosive magle;
blago smo svetleli usled pseudočerenkovljevog sjaja koji su ispuštali
tahionski izduvni gasovi, jureći iz naše realnosti u svoju.
Nezgrapna sprava je klizila i poskakivala desetak minuta; zatim
je prednji motor iznenada zasvetleo i svi smo poleteli napred unutar

157
svojih odela, dok su očne jabučice pokušavale da nam iskoče iz duplji
zbog naglog kočenja.
„Pripremite se za izbacivanje“, izgovorio je ženski mehanički
glas. „Pet, četiri...“
Brodski laseri su počeli da bljuju vatru, fleševi u trajanju od jedne
milisekunde zamrzavali su zemlju ispod nas treperavim
stroboskopskim svetlom. Bila je to uvrnuta, rupičasta zbrka pukotina
i nasumično razbacanih crnih stena, par metara ispod naših stopala.
Spuštali smo se, usporavali.
„Tri...“ Odbrojavanje nije odmaklo dalje. Zaslepeo nas je suviše
snažan blesak i ugledao sam kako horizont propada dok se rep broda
naginje nadole i struže zemlju. Kotrljali smo se unaokolo u užasnoj
zbrci razbacanih delova ljudi i broda. Zatim smo skliznuli i grubo
sleteli, pokušao sam da se oslobodim, ali noga mi je bila prikleštena
ispod trupa: stravičan bol i suvo krckanje dok mi nosač gnječi nogu;
oštar pisak vazduha koji ističe iz probušenog odela; trauma
uključivanja sistema za održavanje, još bola, zatim je bol uminuo i ja
sam se slobodno kotrljao, dok je kratak patrljak noge ostavljao krvav
trag koji se ledio u svetlucavocrnoj masi na mutnocrnoj steni. Osetio
sam mesing u ustima, a crvena koprena mi je zaklonila vid, zatim se
pretvorila u smeđu reku gline, pa ilovače i najzad sam se onesvestio,
pomišljajući, podstaknut uticajem pilule, da sve ovo i nije tako loše...

Odelo je podešeno da spase što veći deo vašeg tela. Ako izgubite
deo ruke ili noge, pregrada oštra kao žilet zatvara se oko vašeg uda
snagom hidraulične prese, seče ga i hermetički zatvara odelo pre
nego što umrete od eksplozivne dekompresije. Zatim nastupa ‘sistem
za lečenje rana’, kauterizuje patrljak, nadomešćuje izgubljenu krv i
ubrizgava vam veseli sok i antišok. Tako da ćete ili umreti srećni, ili,
ako vaši drugovi pobede u bici, u nekom trenutku će vas odvesti u
brodsku stanicu za prvu pomoć.
Osvojili smo prvu rundu dok sam spavao uvijen u mračan pamuk.
Probudio sam se u ambulanti. Bila je prepuna. Nalazio sam se u
sredini dugačkog reda kreveta, na svakom se nalazila osoba kojoj je
sistem za lečenje rana sačuvao tri četvrtine (ili manje) tela. Dva
brodska doktora su na nas ignorisala. Stajali su ispod snažnog svetla

158
pored operacionog stola, zauzeti krvarim ritualima. Dugo sam ih
posmatrao. Škiljio sam ka jakom svetlu. Krv na njihovim tunikama
mogla je biti mast, a zavijena tela čudne, meke mašine koje treba
popraviti. Ali, mašine ne bi vrisnule u snu, a mehaničari bi im
mrmljali umirujuće reči dok slažu masne alatke na gomilu.
Posmatrao sam, spavao i budio se na različitim mestima.
Najzad sam se probudio u regularnoj bolnici. Bio sam zavezan i
hranili su me na cevku. Tu i tamo, za mene je bila prikačena elektroda
biosenzora, ali unaokolo nije bilo bolničara. Osim mene, jedina osoba
u maloj prostoriji bila je Merigej. Spavala je na krevetu pored mog.
Ruka joj je amputirana iznad lakta.
Nisam je probudio, samo sam je dugo posmatrao i pokušavao da
razlučim svoja osećanja. Pokušavao sam da uklonim efekte droge za
raspoloženje. Gledajući njen patrljak, nisam bio u stanju da osetim
niti saosećanje, niti odvratnost. Pokušao sam na silu da iznudim
jedno, a zatim i drugo, ali ništa se nije dogodilo. Kao da je oduvek
tako izgledala. Da li je u pitanju droga, uslovljavanje ili ljubav?
Moraću da sačekam i da otkrijem.
Iznenada je otvorila oči i znao sam da je već neko vreme budna,
da me je puštala da razmislim. „Zdravo, slomljena igračko“, rekla je.
„Kako... kako se osećaš?“ Pametnog li pitanja.
Spustila je prst na usne i poljubila ga, poznat gest, razmišljanje.
„Glupo, utrnulo. Drago mi je što više nisam vojnik.“ Nasmešila se.
„Zar ti nisu rekli? Idemo na Raj.“
„Ne. Znao sam da ćemo ići ili tamo ili na Zemlju.“
„Bolje je što idemo na Raj.“ Sve je bolje od Zemlje. „Volela bih da
smo već tamo.“
„Još koliko?“, pitao sam. „Kad će nas prebaciti tamo?“
Okrenula se i pogledala tavanicu. „Ne znam. Nisi ni sa kim
razgovarao?“
„Upravo sam se probudio.“
„Postoji nova direktiva koju nam ranije nisu saopštili. Krv i
pobeda je dobila naređenje da izvrši četiri misije. Moramo da se
borimo dok ne obavimo sve četiri. Ili dok ne pretrpimo toliko žrtava
da praktično ne možemo da nastavimo.“

159
 „Šta to tačno znači?“
„Pitam se. Već smo izgubili trećinu ljudstva. Ali, krenuli smo ka
Alefu-7. Racija na orman.“ Novi sleng termin za tip operacije sa
ciljem da se sakupe tauranski artefakti i zarobljenici, ako je moguće.
Pokušao sam da otkrijem odakle potiče termin, ali jedino objašnjenje
koje sam dobio bilo je potpuno idiotsko.
Kratko kucanje i unutra je uleteo doktor Foster. Mahnuo je
rukama. „Još ste u odvojenim krevetima? Merigej, mislio sam da si u
boljem stanju.“ Foster je okej. Pravi topli brat, ali sa razvijenom
tolerancijom prema heteroseksualnosti.
Pregledao je najpre njen patrljak, a zatim moj. Stavio nam je
termometre u usta, pa nismo mogli da razgovaramo. Kad je on
progovorio, bio je ozbiljan i iskren.
„Neću ništa da vam uvijam u oblande. Oboje ste do ušiju puni
veselog soka i gubitak koji ste pretrpeli neće vam smetati sve dok vas
ne skinemo sa droge. Zbog toga što je meni tako zgodnije, držaću vas
na soku dok ne stignete na Raj. Brinem se o dvadeset jednoj osobi sa
amputiranim delom tela. Ne mogu da se nosim sa dvadeset jednim
psihijatrijskim slučajem.
„Uživajte u duševnom miru dok ga još imate. Posebno vas dvoje,
pošto ćete verovatno ostati zajedno. Proteze koje ćete dobiti na
Hejvnu radiće sasvim lepo, ali svaki put kad pogledaš njegovu
mehaničku nogu, ili on pogleda tvoju mehaničku ruku, pomislićete
koliko je ono drugo imalo sreće. Stalno ćete jedno kod drugog
izazivati sećanja na bol i gubitak... Možda ćete se krvnički posvađati
za nedelju dana. Ili ćete deliti neku vrstu sumorne ljubavi do kraja
života.“
„Ili ćete biti u stanju da to prevaziđete. Da jedno drugom date
snage. Samo se nemojte zavaravati ako vam ne bude išlo.“
Proverio je očitavanja na oba termometra i zapisao nešto u svoj
notes. „Doktor najbolje zna, čak i ako je malo čudan, po vašim
staromodnim standardima. Ne zaboravite to.“ Izvadio mi je
termometar iz usta i potapšao me po ramenu. Učinio je to isto sa
Merigej, apsolutno nepristrasno. Sa vrata je dodao: „Za šest sati nas
čeka kolapsarski skok. Jedna od sestara će vas odvesti do rezervoara.“

160
 Smestili smo se u rezervoare – udobniju i bezbedniju verziju od
starih individualnih školjki za ubrzavanje – i skočili u kolapsarsko
polje Teta-2, već započinjući ludačke manevre za izbegavanje pri
opterećenju od pedeset G, koji će nas zaštititi od neprijateljskih
krstarica kad izađemo kod Alefa-7, mikrosekundu kasnije.
Kao što se moglo i predvideti, kampanja Alef-7 je doživela
mračan neuspeh i povukli smo se iz nje hramajući, sa dve misije u
totalu, pedeset četvoro mrtvih i trideset devetoro osakaćenih na putu
za Raj. Samo dvanaest vojnika je i dalje bilo u stanju da se bori, ali
nisu se baš utrkivali da to čine.
Morali smo da izvedemo tri kolapsarska skoka nazad do Raja.
Nijedan brod nije išao tamo direktno nakon bitke, mada se
odugovlačenje često plaćalo dodatnim životima. To je bilo jedino
mesto, osim Zemlje, za koje nismo smeli da dopustimo Taurancima
da ga pronađu.
Raj je bio divan, neiskvaren svet nalik Zemlji; takva bi Zemlja bila
da su se ljudi prema njoj ponašali sa ljubavlju, umesto sa požudom.
Netaknute šume, bele plaže, besprekorne pustinje. Par desetina
gradova koji se ili savršeno uklapaju sa okolinom (jedan se u
potpunosti nalazi pod zemljom) ili predstavljaju drski odraz ljudske
genijalnosti: Okeanus, koralni greben sa šest hvati vode iznad
providnog krova; Boreas, posednut na poravnat vrh planine u
polarnoj pustoši; i veličanstveni Skaj, ogroman grad-odmaralište koji
pluta od kontinenta do kontinenta nošen pasatima.
Sleteli smo, kao i svi, u prašumski grad Trešhold. Bolnica čini tri
četvrtine grada. To je najveći grad na planeti, mada se to iz vazduha
ne vidi, kad se spuštate iz orbite. Jedini znak civilizacije jeste kratka
pista koja se iznenada pojavila, mala bela staza čiju beznačajnost
naglašava veličanstvena prašuma koja je pritiska sa istoka i
neizmeran okean koji dominira suprotnim horizontom.
Kad smo se našli pod okriljem rastinja, grad je postao znatno
primetniji. Niske zgrade od domaćeg kamena i drveta gnezdile su se
između stabala prečnika po deset metara. Povezivale su ih
nenametljive kamene staze. Jedna široka promenada krivudala je ka
plaži. Sunce se tu i tamo probijalo kroz krošnje, a vazduh je
predstavljao mešavinu šumskog slada i oštrog mirisa soli.

161
 Kasnije sam saznao da se grad prostire na 200 kvadratnih
kilometara i da možete podzemnom železnicom otići do mesta koja
su predaleko za pešačenje. Ekologija Trešholda se pažljivo održava u
ravnoteži tako da spolja nalikuje na džunglu, ali su unutra svi opasni
i neugodni elementi eliminisani. Moćno energetsko polje drži podalje
velike predatore i insekte koji nisu neophodni za opstanak biljaka
unutar polja.
Koračali smo, hramali i kotrljali se ka najbližoj zgradi u kojoj se
nalazi prijemno odeljenje bolnice. Ostatak bolnice se nalazio ispod,
trideset podzemnih spratova. Svaka osoba je bila na pregledu i
dodeljena joj je zasebna soba. Tražio sam da budem u dvokrevetnoj
sobi sa Merigej, ali nisu ih imali.
Bila je 2189. godina po ‘zemaljskom računanju’. Imao sam 215
godina, gospode, samo pogledaj tog starog osobenjaka. Neka mi neko
doda šešir – ne, nije neophodno. Doktor koji me je pregledao objasnio
je da će moja plata biti prebačena sa Zemlje na Raj. Uz kompletnu
kamatu, bio sam gotovo milijarder. Primetio je da na Raju postoji
mnogo načina da se potroši milijarda.
Najpre su se pozabavili najtežim ranjenicima, tako da je prošlo
par dana pre nego što su me operisali. Nakon toga sam se probudio
u svojoj sobi i otkrio da su mi nakalemili protezu na patrljak, zglobnu
strukturu od sjajnog metala koja je mom neobučenom oku izgledala
poput skeleta noge i stopala. Takođe je izgledala ludački jezivo, ležeći
u providnoj vreći tečnosti, dok žice štrče iz nje i ulaze u mašinu
pokraj kreveta.
Ušao je ađutant. „Kako se osećate, ser?“ Zamalo da mu kažem da
batali to ‘ser’ proseravanje, da više nisam u vojsci i da imam nameru
da ovaj put tako i ostane. Ali, možda nije loše da smatra da imam veći
čin od njega.
„Ne znam. Pomalo me boli.“
„Boleće kao đavo. Čim nervi počnu da rastu.“
„Nervi?“
„Naravno.“ Zamajavao se oko mašine, čitajući brojke sa druge
strane. „Šta biste sa nogom bez nerava? Bila bi nepokretna.“
„Nervi? Pravi nervi? Misliš, mogu da pomislim ‘pokreni se’ i ona
će se pokrenuti?“

162
 „Naravno.” Pogledao me upitnim pogledom, a zatim se vratio
podešavanjima.
Pravo čudo. „Protetika je baš napredovala.“
„Pro… šta?“
„Ma znaš, veštački...”
„Ah da, kao u knjigama. Drvene noge, kuke i slično.“
Kako li je samo dobio posao? „Da, protetika. Poput ove stvari
nakalemljene na patrljak mog uda.“
„Čujte, ser.“ Položio je tablu za pisanje po kojoj je nešto beležio.
„Dugo ste bili u misiji. To će biti prava noga, kao i ona druga, samo
što je ova nesalomiva.“
„Pravite li i ruke?“
„Naravno, bilo koji ud.“ Vratio se pisanju. „Jetre, bubrege,
stomake, svašta. Doduše, na plućima i srcu se još radi, za sada se
korite mehaničke zamene.“
„Fantastično.“ Znači da će i Merigej ponovo biti kompletna.
Slegnuo je ramenima. „Valjda je tako. To se radi još od pre mog
rođenja. Koliko vi imate godina, ser?“
Rekao sam mu i on je zazviždao. „Prokletstvo. Sigurno ratujete
od početka.“ Imao je čudan akcenat. Reči su bile odgovarajuće, ali
zvuk je bio pogrešan.
„Da. Učestvovao sam u napadu na Epsilon. Alef-nula.“ Počeli su
da imenuju kolapsare po slovima hebrejskog alfabeta, po redu
otkrivanja, ali ponestalo im je slova kad su prokletinje počele da niču
svuda unaokolo. Zato su’ dodali brojeve nakon slova; koliko sam čuo,
dospeli su do Joda-42.
„Drevna istorija. Kako je bilo tada?“
„Ne znam šta bih ti rekao. Bilo je manje ljudi, bilo je lepše. Vratio
sam se na Zemlju pre godinu dana, dođavola, pre jednog veka. Zavisi
kako gledaš na to. Bilo je toliko loše da sam se ponovo prijavio u
vojsku. Gomila zombija, bez uvrede.“
Slegnuo je ramenima. „Lično nikad nisam bio tamo. Ali znam da
nedostaje ljudima koji dođu ovamo. Možda su se stvari promenile
nabolje.“

163
 „Sta, rođen si na drugoj planeti? Na Raju?“ Nije čudo što nisam
prepoznao akcenat.
„Rođen, odrastao i regrutovan.“ Vratio je olovku u džep i savio
tablu za pisanje tako da je mogla da stane u novčanik. „Da, ser. Treća
generacija anđela. Najbolje proklete planete u celom ISUN-u.“
Izgovorio je slovo po slovo, a ne kao jednu reč ‘isun’, kao što smo mi
obično govorili.
„Čujte poručniče, moram da idem. Moram da proverim još dva
monitora u toku ovog sata.“ Leđima je odgurnuo vrata. „Ako vam je
bilo šta potrebno, pritisnite zvono na stolu.“
Treća generacija anđela. Roditelji njegovih roditelja verovatno su
došli sa Zemlje dok sam ja još bio mlada bitanga od svojih stotinak
godina. Pitao sam se koliko je svetova kolonizovano iza mojih leđa.
Izgubiš ruku, odgajiš novu?
Biće dobro smiriti se na jednom mestu i proživeti čitavu godinu
za svaku godinu koja je prohujala.
Dečko se nije šalio u vezi sa bolom. Nije u pitanju bila samo nova
noga, mada me je bolela kao da je kuvaju u ključalom ulju. Da bi se
novo tkivo ‘primilo’, morali su telo da mi učine otpornim na strane
ćelije; rak je iznikao na više mesta i morali su svaku izraslinu da leče
zasebno, bolno.
Osećao sam se prilično istrošeno, ali i dalje sam fascinirano
posmatrao kako noga raste. Bele niti su se pretvorile u krvne sudove
i nerve. Najpre su visili pomalo labavo, a zatim su stali na svoje mesto
dok su mišići rasli oko metalne kosti.
Navikao sam se da je gledam kako raste, zbog toga mi pogled na
novu nogu nikad nije bio odvratan. Ali, kad je Merigej došla u posetu,
doživeo sam šok – pustili su je da se šeta pre nego što je koža počela
da joj raste; izgledala je kao pokretan čas anatomije. Doduše, s
vremenom sam prevazišao šok i ona je svakog dana dolazila na par
sati da igramo igrice, razmenjujemo tračeve ili prosto sedimo i
čitamo, dok joj je ruka polako rasla unutar plastičnog kalupa.
Imala je kožu već nedelju dana, kad su konačno izvadili moju
nogu iz kalupa i otkotrljali mašinu. Bila je ružna kô đavo, bez dlaka i
mrtvački bleda, kruta kao metalna šipka. Ali radila je, na izvestan
način. Mogao sam da ustanem i da je vučem unaokolo.

164
 Prebacili su me na ortopediju, radi ‘ponovnog uspostavljanja
opsega pokreta’ – što je samo fino ime za sporo mučenje. Zavežu vas
za mašinu koja u isto vreme savija staru i novu nogu. Nova se opire.
Merigej je bila u obližnjem odeljku, gde su joj metodično uvrtali
ruku. Njoj je sigurno bilo gore, bila je siva i ispijena u licu svako
popodne kad bismo se našli da odemo gore i uživamo u suncu koje se
probija kroz granje.
Dok su dani prolazili, terapija je sve manje nalikovala na
mučenje, a sve više na naporno vežbanje. Oboje smo počeli da
plivamo po jedan sat svaki dan, u mirnoj vodi plaže, koju čuva
energetsko polje. Na kopnu sam i dalje hramao, ali u vodi sam se lepo
snalazio.
Jedino uzbuđenje koje smo doživljavali na Raju – uzbuđenje za
naša borbom otupljena čula – predstavljala je ta pažljivo čuvana
voda.
Moraju da isključe energetsko polje na delić sekunde svaki put
kad neki brod sleti; inače bi rikošetirao po okeanu. Tu i tamo, poneka
životinja se provuče, ali opasne kopnene životinje su suviše spore. U
moru stvari stoje drugačije.
Grdoba koju su anđeli u napadu originalnosti nazvali ‘ajkula’,
neosporni je gospodar okeana na Raju. Međutim, mogla bi da pojede
gomilu zemaljskih ajkula za doručak.
Unutra je uspela da se uvuče bela ajkula prosečne veličine koja
se danima motala oko ivice polja, mučena količinom proteina koji se
bezbrižno brčka unaokolo. Na sreću, sirena nas upozorava dva
minuta pre nego što će se polje isključiti, tako da niko nije bio u vodi
kad je jurnula unutra. A bogami je jurnula, gotovo se nasukavši na
plažu u besu zbog besplodnog napada.
Dvanaest metara gipkih mišića sa repom oštrim kao žilet na
jednom, i kolekcijom zuba dugačkih poput ruke na drugom kraju.
Njene oči, veliki žuti globusi, štrčale su iznad glave na metar
dugačkim pipcima. Usta su joj bila tako široka da bi čovek opušteno
mogao da stoji u njima kad su otvorena. Bila bi to upečatljiva
fotografija za potomstvo.
Nisu mogli da uključe energetsko polje sve dok prokletinja ne
otpliva dalje. Zbog toga je Centar za rekreaciju organizovao lov.

165
 Nisam bio oduševljen idejom da izigravam predjelo za gigantsku
ribu, ali Merigej je odrasla na Floridi i u detinjstvu je često kopljem
lovila ribu, zato je sad bila prilično uzbuđena. Pristao sam kad sam
otkrio kako ćemo to obaviti; izgledalo je bezbedno.
Ove ‘ajkule’ navodno nikad ne napadaju ljude na brodovima.
Dvoje ljudi koji su više od mene verovali u te lovačke priče, isplovili
su do oboda energetskog polja u čamcu na vesla, naoružani samo
goveđom polutkom. Bacili su meso u vodu i ajkula se u trenutku našla
kraj njih.
To je bio znak da uskočimo i zabavimo se. Nas dvadeset troje
ludaka čekalo je na plaži sa perajima, maskama, cevima i kopljima.
Bilo je to opasno oružje, doduše, sa mlaznim motorima i
eksplozivnim vrhom.
Pljusnuli smo u vodu i plivali u zbijenim redovima, pod vodom,
ka stvorenju koje se hranilo. Kad nas je spazilo, nije odmah napalo.
Pokušalo je da sakrije svoj obrok, pretpostavljam zbog toga da ga
neko od nas ne bi ćapio dok se ono bavi ostalima. Ali, svaki put kad
bi krenula ka dubokoj vodi, naletela bi na polje. Očigledno se
uznemirila.
Najzad je pustila govedinu, okrenula se i jurnula. Odličan sport.
Bila je veličine malog prsta u jednom trenutku, čak tamo na drugom
kraju polja, a zatim je iznenada narasla do veličine čoveka kraj mene
i brzo se približavala.
Pogodilo ju je možda deset kopalja – moje nije – i iseckalo je na
komade. Ali, čak i nakon što joj je stručan pogodak, ili je to bila čista
sreća, odvalio pola glave i jedno oko, nakon što je ostavila polovinu
mesa i iznutrica za sobom, udarila je u naše redove i samlela vilicama
noge jedne žene pre nego što joj je palo na pamet da crkne.
Jedva živu, odneli smo je do plaže, gde je su čekala ambulantna
kola. Napumpali su je krvnim surogatom i antišokom i žurno odvezli
u bolnicu. Preživela je i nakon nekog vremena prošla kroz agoniju
izrastanja novih nogu. Odlučio sam da prepustim lov na ribu drugim
ribama.
Nakon što je terapija postala podnošljiva, veći deo boravka u
Trešholdu bio je prijatan. Nije bilo vojne discipline, imalo je šta da se
čita i gde da se lunja. Međutim, na to iskustvo je bacala senku

166
činjenica da očigledno nismo izašli iz vojske; mi smo samo komadi
pokvarene opreme koju popravljaju pre nego što je bace nazad u
okršaj. Merigej i mene su čekale još tri godine poručničke službe.
Doduše, takođe nas je čekalo šest meseci odmora i rekreacije
nakon što naše udove proglase zdravim. Merigej je puštena iz bolnice
dva dana pre mene, ali sačekala me je.
Moja plata je iznosila 892 746 012 dolara. Na sreću, ne u vidu
svežnjeva novčanica; na Raju se koristi elektronska razmena, tako da
sam svoje bogatstvo nosio u maloj mašini sa digitalnim očitavanjem.
Da biste nešto kupili, ukucate kreditni broj prodavca i sumu; zatim
se suma automatski prebacuje sa vašeg računa na njegov. Mašina je
veličine novčanika i kodirana je na otisak vašeg palca.
Ekonomija planete Raj oslanja se na neprestano prisustvo hiljada
vojnika-milionera koji se odmaraju i rekreiraju. Skroman obrok
košta sto dolara, jedna noć u hotelu deset puta toliko. Pošto je ISUN
izgradio Raj i poseduje ga, ova divlja inflacija je očigledno
jednostavan način da se naše akumulirane plate vrate u ekonomsku
maticu.
Zabavljali smo se silno, očajnički. Iznajmili smo letelicu i opremu
za kampovanje i nedeljama istraživali planetu. Bilo je ledenih reka u
kojima se može plivati, bujnih džungli kroz koje se može provlačiti;
livada, planina, polarnih pojaseva i pustinja.
Mogli smo da prilagodimo lična zaštitna polja tako da budemo
totalno zaštićeni od okruženja – da spavamo nagi usred mećave – ili
da prigrlimo prirodu. Merigej je predložila da poslednja stvar koju
ćemo uraditi pre nego što se vratimo u civilizaciju bude uspon na vrh
u pustinji, gde ćemo nekoliko dana postiti da izoštrimo osetljivost (ili
da iskrivimo percepciju, još nisam siguran), i sedeti leđa uz leđa na
vrelini, razmišljajući o nestalnosti života.
Zatim smo se vratili čulnim uživanjima. Obišli smo sve gradove
na planeti. Svaki je odisao osobenim šarmom, ali ipak smo se vratili
u Skaj da tamo provedemo ostatak odsustva.
Ostatak planete je izgledao jeftino u poređenju sa Skajem. Tokom
četiri nedelje koliko nam je vazdušna kupola zadovoljstva
predstavljala dom, Merigej i ja smo potrošili po dobrih pola milijarde
dolara. Kockali smo se – ponekad bismo izgubili po milion dolara ili

167
više tokom samo jedne noći – konzumirali smo najbolju hranu i piće
koje planeta može da ponudi i isprobali svaku uslugu i proizvod koji
nije bio suviše bizaran za naš arhaični ukus. Oboje smo imali ličnog
slugu čija je plata bila veća od plate general-potpukovnika.
Očajnički smo se zabavljali, kao što sam već rekao. Ukoliko se rat
nije iz korena promenio, naše šanse da preživimo naredne tri godine
bile su zanemarljive. Bili smo izvanredno zdrave žrtve neizlečive
bolesti, koje pokušavaju da sabiju ljudski vek prepun iskustava u
samo šest meseci.
Nemalu utehu pružalo nam je to što ćemo ostatak života, koliko
god kratak bio, provesti zajedno. Iz nekog razloga, nije mi palo
napamet da nam to može biti oduzeto.

Uživali smo u ručku na providnom ‘prvom spratu’ Skaja,

posmatrajući okean kako klizi ispod nas, kad je uleteo kurir i predao
nam dve koverte: naša naređenja.
Merigej je unapređena u kapetana, a ja u majora, na osnovu
dosadašnje službe i testova koje smo polagali u Trešholdu. Ja sam
postao komandir čete, a ona izvršni oficir.
Samo što nije bila ista četa u pitanju.
Ona će biti deo nove čete koja se formira ovde na Raju. Ja se
vraćam na Zvezdanu kapiju radi ‘indoktrinacija i edukacije’ pre
preuzimanja komande.
Dugo vremena nismo bili u stanju da progovorimo.
„Protestovaću“, najzad sam izustio slabašnim glasom. „Ne mogu da
me učine komandirom. Da naprave od mene komandira.“
Ona je i dalje bila nema. Ovo nije prosto razdvajanje. Čak i da se
rat završi i pođemo na Zemlju različitim brodovima, pa makar jedno
krenulo na samo par minuta razlike od drugog, geometrija
kolapsarkog skoka će nagomilati godine između nas. Kad druga
osoba stigne na Zemlju, prva će biti pedeset godina starija; ili, što je
znatno verovatnije, biće mrtva.
Vratili smo se u Trešhold. Na moje proteste samo su slegli
ramenima. Pokušao sam da prebacim Merigej u svoju četu, da bude
moj izvršni. Rekli su mi da mi je osoblje već dodeljeno. Istakao sam
da većina njih verovatno još nije rođena. Odvratili su mi da je osoblje

168
bez obzira na to ipak dodeljeno. Proći će čitav vek, rekao sam, pre
nego što stignemo na Zvezdanu kapiju. Odvratili su mi da Komanda
udarne grupe pri planiranju uzima u obzir vekove.
Ne uzima u obzir ljude.
Preostali su nam samo jedan dan i noć. Bolje je da što manje
pričam o tome. Nisam gubio samo ljubavnicu. Merigej i ja smo jedno
drugom jedina veza sa stvarnim životom, sa Zemljom kakva je bila
osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka. A ne izopačena
groteska za koju se borimo da je sačuvamo. Kad je njen šatl poleteo,
činilo mi se kao da se kovčeg skotrljao u grob.
Rekvirirao sam kompjuter za vojne potrebe i otkrio orbitalne
osnove i vreme polaska njenog broda; shvatio sam da mogu iz ‘naše’
pustinje da je posmatram kako odlazi.
Sleteo sam na uzvišenje na kojem smo zajedno gladovali i par sati
pre zore posmatrao kako se nova zvezda pojavljuje iznad zapadnog
horizonta, blešti blistavim sjajem i bledi dok se odmiče, postaje samo
obična zvezda, zatim bleda zvezda i najzad ništa. Otišao sam do ivice
i pogledao niz kamenito lice ka nejasnim, zaleđenim talasima dina
pola kilometra niže. Sedeo sam dok su mi noge visile iznad ponora,
ne razmišljajući, dok kosi sunčevi zraci nisu osvetlili dine mekim,
primamljivim kontrastom bareljefa. Dva puta sam se pomerio kao da
ću skočiti. Nisam to učinio, ali ne iz straha od bola ili gubitka. Bol bi
bio tek žarka varnica, a samo bi vojska pretrpela gubitak. Ali, to bi
bila njihova konačna pobeda nada mnom – nakon što su tako dugo
upravljali mojim životom, na taj način bi ga nasilno okončali.
To sam, međutim, dugovao neprijatelju.

169
MAJOR MANDELA
2458-3143. n. e.

170
 DVADESET OSMO POGLAVLJE

Kako beše glasi onaj stari eksperiment o kojem su nam pričali u

srednjoj školi na času biologije? Uzmeš pljosnatog crva i naučiš ga
kako da pliva kroz lavirint. Zatim ga izgnječiš i njime nahraniš
neukog pljosnatog crva i, gle! Neuki crv će takođe znati da pliva kroz
lavirint.
U ustima sam osećao loš ukus general-potpukovnika.
Zapravo, pretpostavljao sam da su poboljšali tehniku od mojih
srednjoškolskih dana. Uz dilataciju vremena, to iznosi 450 godina
istraživanja i razvoja.
U mojim naređenjima je pisalo da ću na Zvezdanoj kapiji biti
podvrgnut ‘indoktrinaciji i edukaciji’ pre nego što preuzmem
komandu nad svojom Udarnom grupom. Četu su i dalje tako zvali.
Tokom edukacije na Zvezdanoj kapiji, nisu gnječili general-
potpukovnike i služili ih prelivene holandez sosom. Tri nedelje su me
hranili isključivo glukozom. Glukozom i strujom.
Obrijali su mi sve dlake sa tela, dali mi injekciju koja me je
pretvorila u krpu, prikačili mi desetak elektroda za glavu i telo,
potopili me u rezervoar oksidovanog fluorokarbona i prikačili me za
KUP. To je ‘kompjuter za ubrzano podučavanje’. Tako da sam imao
čime da se zanimam.
Mašini je bilo potrebno svega desetak minuta da razmotri sve što
sam prethodno naučio o borilačkim (da izvinite na izrazu) veštinama.
Zatim je počeo sa novim sadržajem.
Naučio sam najbolje načine da koristim svako oružje, od kamena
do nova-bombe. Ne samo intelektualno; za to su služile sve one
elektrode. Kibernetski kontrolisana negativna fidbek kinestezija;

171
osećao sam oružje u svojim rukama i posmatrao ono što radim.
Ponavljao sam pokrete dok ih ne izvedem kako treba. Iluzija realnosti
je bila potpuna. Koristio sam bacač koplja sa grupom Masai ratnika
u napadu na selo. Kad sam pogledao svoje telo, bilo je dugačko i crno.
Naučio sam mačevanje od čoveka okrutnog izgleda u odeći kicoša, u
francuskom dvorištu iz osamnaestog veka. Tiho sam sedeo na drvetu
sa puškom marke šarps i gađao muškarce u plavim uniformama dok
su puzali preko blatnjavog polja ka Viksburgu. Za tri nedelje sam
pobio nekoliko pukova elektronskih duhova. Meni je doduše delovalo
kao da su prošle godine, ali KUP se poigrava vašim poimanjem
vremena.
Učenje kako se koriste beskorisna egzotična oružja, predstavlja
samo mali deo obuke. Zapravo, opuštajući deo. Naime, kad nisam bio
u kinesteziji, mašina je držala moje telo apsolutno nepokretnim i
zasipala mi um vojnim činjenicama i teorijom iz protekla četiri
milenijuma. Ništa od toga nisam mogao da zaboravim! Dok god sam
u kanti.
Želite li da znate ko je bio Scipion Emilijan? Ja ne želim. Bio je
zvezda Trećeg punskog rata. Ratovanje je opasna struka i stoga je
hrabrost, iznad svih stvari, najbolja odlika ratnika, rekao je Fon
Klauzevic. Nikad neću zaboraviti poetiku teksta ‘prethodnica se
obično kreće u formaciji kolone sa štabom voda na čelu, praćena
laserskim odredom, teško naoružanim odredom i drugim laserskim
odredom; kolona se oslanja na osmatranje kad je u pitanju
bezbednost krila, osim kad vidljivost terena nalaže potrebu za malim
bezbednosnim odredima na krilima. U tom slučaju, zapovednik
prethodnice će odrediti jednog narednika voda...’ i tako dalje. U
pitanju je isečak iz Priručnika komande udarne grupe za vođe malih
odreda, ako nešto što zauzima dve cele mikrofiš kartice i ima 2 000
strana može da se nazove priručnikom.
Ako želite da postanete temeljno eklektičan stručnjak za temu
koje se gadite, priključite se ISUN-u i prijavite za oficirsku obuku.
Sto devetnaest ljudi, a ja sam odgovoran za 118. Ubrajam i sebe,
ali ne ubrajam komodora Antopolovu koja valjda može sama da se
brine o sebi.

172
173
 Nisam upoznao nikog iz svoje čete tokom dve nedelje fizičke
rehabilitacije nakon KUP obuke. Pre prvog okupljanja trebalo je da
se prijavim Oficiru za temporalnu orijentaciju. Nazvao sam da
zakažem dolazak i njegov sekretar me je obavestio da će me pukovnik
sačekati u Klubu za oficire šestog nivoa, nakon večere.
Sišao sam u Šesticu nešto ranije, pomislivši da bih mogao tamo
da večeram, ali imali su samo grickalice. Žvakao sam gljivičastu tvar
koja je neodređeno podsećala na kuvane puževe i ostatak kalorija
uneo u formi alkohola.
„Major Mandela?“ Marljivo sam radio na sedmoj flaši piva i
nisam video da mi je pukovnik prišao. Počeo sam da ustajem, ali on
mi je mahnuo da sednem i skljokao se u stolicu preko puta.
„Dugujem vam uslugu“, rekao je. „Spasli ste me najvećeg dela
očajno dosadne večeri.“ Pružio mi je ruku. „Džek Kinok, na usluzi.“
„Pukovniče... „
„Nemojte mi pukovničiti, a ja vama neću majorisati. Mi, stari
fosili... moramo da zadržimo perspektivu. Vilijame.“
„Što se mene tiče, u redu.“
Naručio je piće za koje nikad nisam čuo. „Odakle početi? Prema
evidenciji, na zemlji ste poslednji put bili 2007. godine.“
„Tako je.“
„Nije vam se dopalo, zar ne?“
„Nije.“ Zombiji, srećni roboti.
„Pa, stanje se popravilo. A zatim se pogoršalo, hvala.“ Redov mu
je doneo piće, penušavu mešavinu zelenu na dnu čaše i boje šartreza
pri vrhu. Otpio je gutljaj. „Zatim se ponovo popravilo, pa ponovo
pogoršalo, zatim... ne znam. Ciklično.“
„Kako je sad?“
„Pa... nisam siguran. Dobijam gomilu izveštaja, ali teško je
razlučiti šta je propaganda. Nisam se vračao skoro dve stotine godina;
tad je bilo veoma loše. U zavisnosti od toga šta volite.“
„Kako to mislite?“
„Pokušaću da objasnim. Bilo je dosta uzbuđenja. Da li ste ikad
čuli za Pacifistički pokret?“
„Čini mi se da nisam.“

174
 „Hmm, ime može da vas zavara. To je zapravo bio rat, gerilski cc
rat.
„Mislio sam da mogu da nabrojim ime i čin i serijski broj svih
ratova od Trojanskog naovamo.“ Nasmešio se. „Biće da im je jedan
promakao.“
„Postoji dobar razlog za to. Čuo sam da su ga vodili veterani –
preživeli iz kampanja Jod-38 i Alef-40; svi su otpušteni iz vojske u
isto vreme i zaključili su da mogu da se nose sa čitavim ISUN-om na
Zemlji. Imali su dosta podrške među stanovništvom.“
„Ali nisu pobedili?“
„Tako je, još smo ovde.“ Zavrteo je čašu sa pićem i boja se
promenila. „Zapravo, čuo sam samo glasine. Kad sam poslednji put
bio na Zemlji, rat je bio završen, osim sporadičnih sabotaža. U tom
trenutku to nije bila najbezbednija tema za razgovor.“
„Pomalo sam iznenađen“, rekao sam. „Zapravo, prilično sam
iznenađen činjenicom da bi zemaljska populacija učinila bilo šta...
protiv želja vlade.“
Ispustio je neodređen zvuk.
„A pogotovo time da bi digli revoluciju. Kad smo mi bili tamo,
nikog niste mogli navesti da kaže nijednu prokletu stvar protiv
ISUN-a – ili bilo koje lokalne vlade. Bili su uslovljeni od glave do pete
da prihvate stvari onakve kakve jesu.“
„Ah. I to se kreće u ciklusima.“ Zavalio se u stolici. „Nije u pitanju
tehnika. Ako to požele, zemaljske vlade mogu imati potpunu
kontrolu nad... svakom mišlju i akcijom svakog građanina, od kolevke
pa do groba.“
„Ne čine to zbog toga što bi posledice bile fatalne. Zbog toga što
se vodi rat. Uzmite svoj slučaj: da li ste doživeli motivaciono
uslovljavanje dok ste bili u kanti?“
Razmislio sam. „Ako jesam, ne znači da bih to znao.“
„Istina. Delimično. Ali, verujte mi, taj deo vašeg uma nisu dirali.
Bilo kakva promena u vašem stavu prema ISUN-u ili ratu uopšte,
potiče od novih saznanja. Niko ne petlja oko vaših osnovnih
motivacija. Trebalo bi da znate zašto.“

175
 Imena, datumi i figure prozujali su kroz lavirint novostečenog
znanja. „Tet-17, Sed-21, Alef-14. Lasnov... ‘Laslov izveštaj komisije
za hitne slučajeve’. Jun, 2106. godina.“
„Tako je. Takođe, vaše sopstveno iskustvo na Alfu-1. Roboti nisu
dobri vojnici.“
„Bili bi“, rekao sam. „Sve do dvadeset prvog veka. Uslovljavanje
ponašanja predstavljalo bi uslišenu molitvu svakog generala.
Stvaranje vojske sa najboljim odlikama SS-a, Pretorijanske garde,
Zlatne horde. Mosbijeve konjice, Zelenih beretki.“
Nasmejao se preko čaše. „Ako biste zatim poslali tu vojsku da se
bori protiv odreda u modernim borbenim odelima, sve bi bilo gotovo
za par minuta.“
„Dok god svi članovi odreda zadrže prisebnost. I bore se kao
lavovi da prežive.“ Generacije vojnika koje su oborile Laslov izveštaj,
uslovljene su od rođenja da se povinuju nečijoj viziji idealnog borca.
Odlično su funkcionisali kao tim, bili apsolutno krvožedni i nisu
vodili računa o ličnom opstanku – i Tauranci su iz sasekli na komade.
Tauranci su se takođe borili ne vodeći računa o sebi. Ali, bili su
znatno bolji u tome i uvek ih je bilo više.
Kinok je podigao piće i posmatrao boje. „Pročitao sam vaš
psihološki profil“, rekao je. „Kad ste stigli ovde i kad ste završili
obuku u kanti. U suštini se nije promenio.“
„To zvuči ohrabrujuće.“ Dao sam znak da mi donesu novo pivo.
„Možda ne treba da bude.“
„Zar piše da neću biti dobar oficir? To sam im odmah rekao. Ja
nisam voda.“
„Na neki način ste u pravu, na neki način niste u pravu. Želite li
da znate šta piše u profilu?“
Slegnuo sam ramenima. „U pitanju su poverljivi podaci, zar ne?
„Da“, odvratio je. „Ali, sad ste major. Možete da pogledate profil
bilo koje osobe pod svojom komandom.“
„Pretpostavljam da nema velikih iznenađenja.“ Ipak sam bio
pomalo znatiželjan. Koja životinja nije fascinirana ogledalom?

176
 „Ne. Piše da ste pacifista. I to propali pacifista, zbog čega imate
blagu neurozu. Sa kojom se nosite na taj način što prebacujete
krivicu na neprijatelja.“
Novo pivo je bilo tako hladno da su me zubi zaboleli. „I dalje
nema iznenađenja.“
„Što se tiče predvođenja ljudi, imate izvestan potencijal. Ali, više
u smislu toga da biste bili dobar profesor ili ministar; morali biste da
predvodite putem empatije, saosećanja. Imate želju da namećete
svoje ideje drugim ljudima, ali ne i svoju volju. Što znači da ste u
pravu – bićete stravično loš oficir ako se ne dovedete u red.“
Morao sam da se nasmejem. „U ISUN-u su to sigurno znali pre
nego što su mi naredili da odem na obuku za oficire.“
„Postoje i drugi parametri“, rekao je. „Na primer, prilagodljivi
ste, prilično inteligentni, imate analitički um i jedna ste od jedanaest
osoba koje su preživele čitav rat.“
„Preživljavanje je vrlina za redova.“ Nisam mogao da odolim.
„Ali, oficir treba da pruži galantan primer. Da potone sa brodom. Da
hoda po grudobranu kao da se ne boji.“
Na to je pročistio grlo. „Ne ako ste hiljadu svetlosnih godina
udaljeni od svoje zamene.“
„Ipak mi se čini da tu nešto nije kako treba. Zašto bi me dovukli
čak sa Raja i rizikovali sa tim da li ću se ‘dovesti u red’, kad ovde na
Zvezdanoj kapiji verovatno trećina ljudi predstavlja mnogo bolje
kandidate za oficire!? Sačuvaj me bože vojnog uma!“
„Rekao bih da je birokratski um znatno više doprineo tome.
Imate neugodnu količinu starešinstva da biste bili običan prašinar.“
„U pitanju je dilatacija vremena. Bio sam u samo tri kampanje.“
„Nebitno. Osim toga, to je dve i po kampanje više nego što
prosečan vojnik preživi. Ovi iz propagande će verovatno od vas
napraviti neku vrstu narodnog heroja.“
„Narodni heroj“, pijuckao sam pivo. „Gde je Džon Vejn sad kad
nam je očajnički potreban?“
„Džon Vejn?“ Odmahnuo je glavom. „Nisam nikad bio u kanti,
znate. Nisam stručnjak za vojnu istoriju.“
„Zaboravite.“

177
 Kinok je završio piće i naložio redovu da mu donese – kunem se
Bogom – ‘rum antares’.
„Najzad, ja sam Oficir za temporalnu orijentaciju. Šta želite da
znate o sadašnjosti? O onome što se izdaje za sadašnjost.“
„Nikad niste bili u kanti?“ Još sam razmišljao o tome.
„Ne, to je samo za borbene oficire. Kompjuterski kapaciteti i
energija koju potrošite za tri nedelje, napajali bi planetu Zemlju
nekoliko dana. Suviše je skupo za obuku kancelarijskih moljaca,
poput mene.“
„Po vašim odlikovanjima vidim da ste bili u borbi.“
„Počasna su. Bio sam.“ Rum antares je stigao u visokoj čaši sa
malo leda na vrhu, ispunjen tečnošću boje bledog ćilibara. Na dnu se
nalazila crvena loptica veličine nokta, sa koje su se tamnocrvena
vlakna talasala nagore.
„Šta je to crveno?“
„Cimet. Odnosno, ester sa malo cimeta u sebi. Prilično je dobar...
želite li da probate?“
„Ne hvala, držaću se piva.“
„Dole na prvom nivou, biblioteka ima evidenciju temporalne
orijentacije koju moje osoblje svakodnevno ažurira. Tamo možete
pronaći odgovor na posebna pitanja. Ja uglavnom želim... da vas
pripremim za susret sa vašom Udarnom grupom.“
„Sta, da nisu svi kiborzi? Klonovi?“
Nasmejao se. „Ne, zakon zabranjuje kloniranje ljudi. Glavni
problem jeste u tome što ste, uh, heteroseksualni.“
„Oh, to nije problem. Tolerantan sam.“
„Da, u vašem profilu stoji da... mislite da ste tolerantni, ali nije u
tome problem.“
„Oh.“ Znao sam šta će reći. Nisu u pitanju detalji, već suština.“
„ISUN regrutuje samo emotivno stabilne ljude. Znam da će vam
biti teško to da prihvatite, ali heteroseksualnost se smatra
emotivnom disfunkcijom. Koja se relativno lako leči.“
„Ako misle da će izlečiti mene...“
„Opustite se, suviše ste matori.“ Otpio je mali gutljaj. „Neće vam
biti tako teško da se slažete sa njima kao što vam se možda...“

178
 „Čekajte. Zar hoćete da mi kažete... da su svi u mojoj četi
homoseksualni? Osim mene?“
„Vilijame, svi ljudi na Zemlji su homoseksualni. Osim par hiljada
veterana i neizlečivih.“
„Ah.“ Šta da kažem? „Čini mi se da je to pomalo drastičan način
za rešenje pitanja prenaseljenosti.“
„Možda. Doduše, upalilo je; broj stanovnika na Zemlji postojano
iznosi tek nešto manje od milijarde. Kad jedna osoba umre ili ode sa
planete, druga oživi.“
„Ne rađa se.“
„Rađa se, ali ne na staromodan način. Čini mi se da termin iz
vašeg vremena glasi ‘beba iz epruvete’. Naravno, danas se ne koriste
epruvete.“
„Pa, i to je nešto.“
„U svakim jaslicama postoji veštačka materica koja se brine o
osobi prvih osam ili deset meseci nakon oživljavanja. Ono što biste vi
nazvali rođenjem, odvija se tokom nekoliko dana; nije iznenadan,
drastičan događaj kao ranije.“
Vrli novi svet, pomislio sam. „Nema porođajne traume. Milijarda
savršeno prilagođenih homoseksualaca.“
„Savršeno prilagođenih po današnjim zemaljskim standardima.
Vi i ja bismo ih možda smatrali pomalo čudnim.“
„To nije dovoljno jak izraz.“ Popio sam ostatak piva. „Da li ste vi,
uh... homoseksualac?“
„Oh, ne“, rekao je. Opustio sam se. „Mada više nisam ni hetero.“
Udario se po kuku i začuo se čudan zvuk. „Bio sam ranjen. Ispostavilo
se da imam redak poremećaj limfnog sistema, ne mogu da se
regenerišem. Od struka nadole imam samo metal i plastiku. Da
upotrebim vašu reč, ja sam kiborg.“
Gotiva, što bi nekad davno rekla moja majka. „Redove“, dozvao
sam kelnera, „donesi mi jedan od tih antaresa.“ Sedeo sam u baru sa
aseksualnim kiborgom koji je, osim mene, verovatno jedina
normalna osoba na celoj prokletoj planeti.
„Dupli, molim te.“

179
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Izgledali su prilično normalno dok su ispunjavali dvoranu u kojoj

smo se narednog dana prvi put okupili. Bili su veoma mladi i pomalo
ukočeni.
Većina ih je van jaslica provela tek sedam ili osam godina. Jaslice
su kontrolisano, izolovano okruženje kojem samo par specijalista –
uglavnom pedijatara i učitelja – ima pristup. Kad osoba napusti
jaslice u dvanaestoj ili trinaestoj godini, bira sebi ime (prezime se
uzima od donatora-roditelja sa boljim genetskim karakteristikama) i
zakonski predstavlja uslovno odraslu osobu, sa obrazovanjem koje
sam ja imao nakon prve godine koledža. Većina ih ode na
specijalizovanu obuku, ali neki dobiju posao i odmah počnu da rade.
Pažljivo ih posmatraju i svakog ko pokaže znake sociopatije, na
primer naklonost ka heteroseksualnosti, šalju u psihijatrijsku
ustanovu. Tamo ga ili izleče ili zadrže do kraja života.
Kad ljudi napune dvadeset godina, regrutuje ih ISUN. Većina
provede pet godina na nekom kancelarijskom poslu i zatim ih
otpuste. Par srećnika, po jedan na osam hiljada, pozvani su da se
dobrovoljno prijave za borbeni trening. Odbijanje se smatra
‘sociopatskim ponašanjem’, mada to znači da se prijavljuju za
dodatnih pet godina. Sanse da preživite deset godina tako su male da
se mogu zanemariti. Najbolje izglede imate ako se rat završi pre nego
što vaših deset (subjektivnih) godina službe istekne. Nadajući se pri
tom da će dilatacija vremena umetnuti mnogo godina između vaših
bitaka.
Pošto ćete sigurno ići u bitku bar jednom tokom subjektivne
godine, i pošto u proseku 34 procenata ljudstva preživi bitku, lako je
proračunati kolike su vam šanse da preživite deset godina. Iznose

180
otprilike dva hiljadita dela jednog procenta. Predočiću vam to malo
drugačije. Uzmite staromodan revolver sa cilindrom za šest metaka i
igrajte ruski rulet ubacivši četiri metka u ležišta. Ako uspete to da
odigrate deset puta, a da ne ukrasite zid iza sebe sopstvenim
mozgom, čestitam! Postali ste civil.
U ISUN-u ima oko šezdeset hiljada borbenih vojnika i možete
očekivati da će 1,2 osobe preživeti deset godina. Ja nisam očekivao
da budem taj srećnik, mada sam već na pola puta.
Koliko ovih mladih vojnika koji ispunjavaju auditorijum znaju da
im je sudbina zapečaćena? Pokušao sam da povežem lica sa dosijeima
koje sam čitavo jutro pregledao, ali bilo je teško. Svi su odabrani
prema istim strogim parametrima i svi neverovatno liče jedni na
druge: visoki, ali ne previsoki, mišićavi, ali ne preterano, inteligentni,
ali ne previše skloni razmišljanju... Zemlja je znatno rasno
homogenija nego u moje vreme. Većina ovih ljudi izgleda blago
polinežanski. Samo dvoje, Kajibada i Lin, izgledaju poput čistih
predstavnika rasnih tipova. Pitam se da li ih ostali zbog toga
maltretiraju.
Većina žena su bolno zgodne, ali nisam u poziciji da budem
kritičan. U celibatu sam skoro godinu dana, otkako sam se pozdravio
sa Merigej na Raju.
Pitam se da li bar jedna od njih nosi u sebi tragove atavizma ili je
spremna da udovolji nastranosti svog zapovednika. Oficirima je
apsolutno zabranjeno ostvarivanje seksualne veze sa podređenima.
Objasnili su nam na srdačan način. Kršenje ovog propisa kažnjava se
oduzimanjem svih fondova i smanjenjem čina na rang redova ili, ako
odnos remeti efikasnost jedinice, pogubljenjem po kratkom postupku. Da
se svi ISUN-ovi propisi krše tako uporno i opušteno kao ovaj, bila bi
to veoma ležerna vojska.
Međutim, nijedan od momaka me nije privukao. Doduše, nisam
bio siguran kako će mi izgledati nakon godinu dana.
„Mirno!“ Bila je to poručnik Hilbova. To što nisam skočio na noge
služi mojim novim refleksima na čast. Svi ostali su poskočili.
„Zovem se poručnik Hilbova i vaš sam drugi viši oficir.“ To se
ranije zvalo ‘Prvi narednik’. Dobar znak da armija suviše dugo postoji
jeste glomazna oficirska administracija.

181
 Hilbova je nastupila kao pravi, opaki, profesionalni vojnik.
Verovatno svakog jutra dok se brije izvikuje naređenja ka ogledalu.
Pročitao sam njen profil i znao da je samo jednom bila u akciji i to
samo par minuta. Izgubila je nogu i ruku i unapređena je u oficira,
kao i ja, nakon testova koje je polagala na klinici za regeneraciju.
Dođavola, možda je bila veoma prijatna osoba pre nego što je
prošla kroz tu traumu; dovoljno je gadno kad ti izrasta jedan ud.
Bodrila ih je uobičajenim naredničkim besmislicama, strogo ali
pravično: ne traćite moje vreme sitnicama, lanac komande postoji sa
razlogom, većina problema se može rešiti u petom ešalonu.
Zbog toga sam poželeo da sam ranije imao vremena da
porazgovaram sa njom. Komanda Udarne grupe je baš požurila sa
ovim okupljanjem – ukrcavanje je bilo određeno za naredni dan –
progovorio sam samo par reči sa svojim oficirima.
Nedovoljno, pošto je postalo očigledno da Hilbova i ja imamo
prilično različite filozofije o tome kako se upravlja četom. Istina je da
je upravljanje njen posao; ja samo komandujem. Ali već je postavila
potencijalnu situaciju ‘dobar momak— loš momak’, koristeći lanac
komande da se izoluje od muškaraca i žena pod svojom komandom.
Nisam planirao da budem toliko rezervisan, odvojio sam po sat
vremena svakog dana za vojnike koji žele direktno da mi iznesu svoje
žalbe i predloge, bez dozvole svojih nadređenih.
Oboje smo dobili iste informacije tokom tri nedelje koje smo
proveli u kanti. Interesantno je da smo došli do tako različitih
zaključaka o komandovanju. Ova politika otvorenih vrata je, na
primer, dovela do dobrih rezultata u ‘modernim’ australijskim i
američkim vojskama. Činilo se da je posebno prigodna za situaciju u
kojoj se nalazimo, ovako stešnjeni na brodu po nekoliko meseci ili
godina. Koristili smo taj sistem na brodu Krv i pobeda, poslednjem na
kojem sam služio, i to je znatno smanjivalo tenziju.
Dala im je voljno, dok im je isporučivala ovo organizaciono
huškanje; ali, ubrzo će tražiti da zauzmu stav mirno i predstaviti me.
O čemu da govorim? Planirao sam da izgovorim samo par predvidivih
fraza i da objasnim svoju politiku otvorenih vrata, a zatim da ih
predam komodoru Antopolovoj, koja će ispričati ponešto o Masariku
II. Ali, bolje da odložim objašnjenje dok ne ugrabim priliku da

182
porazgovaram sa Hilbovom; zapravo, biće najbolje da ona objasni tu
politiku ljudima, da ne bi izgledalo kao da smo u svađi.
Spasao me je moj izvršni oficir, kapetan Mur. Projurivši kroz
sporedna vrata – taj debeljuškasti meteor je uvek jurio – žustro je
salutirao i predao mi kovertu sa našim borbenim naređenjima.
Šapatom sam se na brzinu dogovorio sa Antopolovom i ona se složila
da neće škoditi ako im saopštimo gde idemo, mada obični vojnici to
‘nisu morali da znaju’.
Jedina stvar u ovom ratu zbog koje nismo morali da brinemo bili
su neprijateljski agenti. Ako bi se dobro premazao bojom, Tauranac
bi mogao da se preruši u pokretnu pečurku. I na taj način sigurno
izazvao podozrenje.
Hilbova je naredila da zauzmu stav ‘mirno’ i savesno im
objašnjavala da ću biti dobar komandir; da otpočetka učestvujem u
ratu i da je najbolje da prate moj primer ako žele da prežive vojnu
službu. Nije pomenula da sam prosečan vojnik sa posebnim talentom
da me metak promaši. Niti da sam se povukao iz vojske prvom
prilikom i vratio samo zbog toga što su uslovi na Zemlji bili
nepodnošljivi.
„Hvala vam, poručniče.“ Zauzeo sam njeno mesto na podijumu.
„Voljno.“ Odvio sam komad papira na kojem su bila ispisana naša
naređenja i podigao ga. „Imam dobre i loše vesti.“ Ono što je pre pet
vekova bila šala, sad je predstavljalo iznošenje činjenica.
„Ovo su naša borbena naređenja za kampanju Šade-138. Dobra
vest jeste to da verovatno neće biti borbe, bar na početku. Loša vest
jeste to da ćemo biti meta.“
Malo su se promeškoljili, ali niko nije ništa rekao, niti je iko
skrenuo pogled s mene. Odlična disciplina. Ili možda fatalizam;
nisam znao da li imaju realnu sliku o svojoj budućnosti. Odnosno,
nedostatku budućnosti.
„Naređeno nam je... da pronađemo najveću portal planetu u
orbiti oko kolapsara Šade-138 i da tamo izgradimo bazu. Zatim treba
da ostanemo u bazi dok nam ne stigne smena. Do tada će proći
verovatno dve do tri godine.“
„Tokom tog vremena verovatno ćemo biti napadnuti. Kao što svi
verovatno znate, Komanda udarne grupe je otkrila obrazac u

183
neprijateljskom kretanju od kolapsara do kolapsara. Nadaju se da će
uspeti da prate taj obrazac unazad i tako pronađu tauransku
zavičajnu planetu. Za sad mogu samo da šalju odrede koji će
presretati neprijatelja i ometati njegovu ekspanziju.“
„Evo šire slike naših naređenja. Mi smo jedna od nekoliko
desetina udarnih grupa koje izvode ove manevre blokiranja na
neprijateljskoj granici. Ne mogu vam dovoljno puta i dovoljno snažno
naglasiti koliko je ova misija važna – ako ISUN spreči širenje
neprijatelja, moći ćemo da ga opkolimo. I dobijemo rat.“
Ako je moguće, pre nego što izginemo. „Želim da vam jedna stvar
bude jasna: možda će nas napasti istog dana kad sletimo, ili ćemo
sedeti na planeti deset godina, a zatim se pokupiti i krenuti kući.“
Nema šanse. „Kako god bilo, najbolje je da sve vreme budemo u
dobroj borbenoj kondiciji. Tokom prevoza ćemo održavati redovan
program vežbi, kao i pregled obuke. Posebno konstruktivnih tehnika
– moramo da podignemo bazu i odbrambene objekte za najkraće
moguće vreme.“
Gospode, počinjem da zvučim kao oficir. „Ima li pitanja?“ Nije ih
bilo. „U tom slučaju, predstavljam vam komodora Antopolovu.
Komodore?“
Antopolova se nije trudila da sakrije dosadu dok je sobi punoj
prašinara davala kratak opis karakteristika i sposobnosti Masarika II.
Većinu toga sam naučio u kanti, ali pažnju mi je privuklo nešto što je
rekla na kraju.
„Šade-138 će biti najdalji kolapsar na koji su ljudi ikad otišli. Ne
nalazi se unutar galaksije u pravom smislu reči, već je deo Velikog
Magelanovog oblaka, udaljenog 150 000 svetlosnih godina.“
„Naše putovanje podrazumeva četiri kolapsarska skoka i trajaće
četiri meseca subjektivnog vremena. Manevrisanje ka postavljanju u
kolapsar odvešće nas tri stotine godina dalje od kalendara na
Zvezdanoj kapiji kad stignemo na Šade-138.“
Ako poživim da se vratim, proći će sedam stotina godina. Mada
to ionako nije bitno; Merigej je takoreći mrtva, a ne postoji druga
osoba na svetu koja mi nešto znači.
„Kao što je major rekao, ne smete dopustiti da vas ovi brojevi
uljuljkaju u sigurnost. Neprijatelj je takođe krenuo ka planeti Šade-

184
138; možda ćemo stići istog dana. Matematički, situacija je
komplikovana, ali verujte nam; biće to tesna trka.
„Majore, imate li šta da dodate?“
Počeo sam da ustajem. „Pa...“
„Mirno!“, viknula je Hilbova. Moram da se naviknem na to.
„Želim na par minuta da se sastanem sa višim oficirima, od
ešalona četiri naviše. Četni narednici su odgovorni za dovođenje
trupa u Rejon koncentracije 67, sutra u četiri sata ujutru. Do tada
sami raspolažete svojim vremenom. Možete da idete.“

Pozvao sam pet oficira u svoj stan i izneo bocu pravog francuskog
konjaka. Koštao me je dvomesečne plate, ali šta drugo da radim s
novcem? Da investiram?
Podelio sam im čaše, ali doktorka Alsever je oklevala. Umesto da
prihvati piće, slomila je malu kapsulu pod nosem i udahnula. Zatim
je bez uspeha pokušavala da sakrije euforičan izraz lica.
„Prvo da rešimo glavni kadrovski problem“, rekao sam, sipajući
piće. „Da li svi znate da nisam homoseksualac?“
Mešani odgovori ‘da, ser’ i ‘ne, ser’.
„Mislite li da će to... komplikovati moju situaciju komandanta?
Kad su obični vojnici u pitanju?“
„Ser, mislim da...“, započeo je Mur.
„Nema potrebe za počastima“, rekao sam, „bar u ovom
zatvorenom krugu; u sopstvenom vremenskom okviru bio sam
običan vojnik pre samo četiri godine. Kad u okolini nema redova, ja
sam prosto Mandela, ili Vilijam.“ Čim sam to izgovorio, obuzeo me je
osećaj da sam pogrešio. „Nastavi.“
„Pa, Vilijame“, nastavio je, „možda bi to bio problem pre sto
godina. Znaš šta su ljudi tad mislili.“
„Zapravo, ne znam. Od dvadeset prvog veka do danas poznajem
samo vojnu istoriju.”
„Oh. Pa, tada je to bilo, kako da kažem?“ Mahnuo je rukama.
„To je bio zločin“, izustila je Alseverova lakonski. „Tada je
Eugenički savet pokušavao ljude da navikne na ideju univerzalnog
homoseksa.“

185
 „Eugenički savet?“
„Deo ISUN-a. Ima ovlašćenja samo na Zemlji.“ Duboko je
udahnula praznu kapsulu. „Pokušavali su da spreče ljude da prave
bebe biološkim putem. Zbog toga što su ljudi, pod A, pokazivali
žalostan nedostatak razuma prilikom izbora genetskog partnera. I
pod B, zbog toga što je Savet smatrao da rasne razlike unose razdor
u čovečanstvo. Uz totalnu kontrolu nad rađanjem, mogli su sve ljude
da stope u jednu rasu tokom samo nekoliko generacija.“
Nisam znao da su otišli tako daleko. Ali, pretpostavljam da je bilo
logično. „Odobravate li to? Kao doktor.“
„Kao doktor? Nisam sigurna.“ Izvadila je novu kapsulu iz džepa
i kotrljala je između palca i kažiprsta, zureći u prazno. Ili u nešto što
mi ostali nismo videli. „Na neki način, to pojednostavljuje moj posao.
Mnoge bolesti više jednostavno ne postoje. Ali, smatram da o genetici
ne znaju onoliko koliko misle da znaju. To nije egzaktna nauka; mogu
da naprave užasne greške, a to će postati očigledno tek za par
vekova.“
Slomila je kapsulu ispod nosa i dva puta duboko udahnula. „Kao
žena, ja favorizujem homoseks.“ Hilbova i Ruskova su energično
klimnule glavama.
„Ne morate da se mlatite sa porođajem.“
„To je samo deo.“ Ukrstila je oči na krajnje komičan način
gledajući kapsulu i onjušila je poslednji put. „Ali, najviše zbog toga
što ne moram... da... imam muškarca. U sebi. Shvatate. To je
odvratno.“
Mur se nasmejao. „Ako nisi probala Dajana, nemoj...“
„Oh, zaveži.“ Nestašno je bacila praznu kapsulu ka njemu.
„Ali, to je savršeno prirodno“, pobunio sam se.
„Kao i skakanje sa grane na granu i kopanje u potrazi za
korenjem. Progres, dobri moj majore; progres.“
„U svakom slučaju“, rekao je Mur, „samo kratko je smatrano
zločinom. Zatim je smatrano, oh, izlečivom...“
„Disfunkcijom.“, rekla je Alseverova.
„Hvala ti. A sad se tako retko javlja... Sumnjam da će bilo ko od
muškaraca i žena imati čvrst stav o tome, u bilo kom smislu.“

186
 „To je prosto ekscentrično“, rekla je Dajana velikodušno. „Ne
jedete bebe ili nešto slično.“
„Tako je, Mandela“, dodala je Hilbova. „Ne posmatram vas
drugačije zbog toga.“
„Ja – drago mi je.“ Fantastično. Počelo je da mi sviće da nemam
blagog pojma o tome kako da se ponašam u društvu. Velika količina
mog ‘normalnog’ ponašanja zasnovana je na složenim neizrečenim
pravilima seksualne etikecije. Da li treba prema muškarcima da se
ponašam kao prema ženama ili obrnuto? Ili da se prema svima
ponašam kao prema braći i sestrama? Veoma zbunjujuće.
Ispio sam piće i spustio čašu. „Pa, hvala vam na ohrabrenjima. To
je uglavnom sve o čemu sam želeo da razgovaram... Siguran sam da
ima stvari koje želite da obavite, rastanci i tome slično. Ne bih da vas
zadržavam.“
Otišli su svi, osim Čarlija Mura. On i ja smo odlučili da krenemo
u veličanstvenu terevenku i overimo svaki bar i oficirski klub u
sektoru. Uspeli smo da ih obiđemo dvanaest. Verovatno bismo obišli
sve, ali zaključili smo da ne bi bilo loše da odspavamo par sati pre
sutrašnjeg okupljanja.
Čarli me je samo jednom startovao i pri tom bio veoma učtiv.
Nadam se da je moje odbijanje takođe bilo učtivo – međutim, shvatio
sam da ću imati dosta prakse u vezi s tim.

187
 TRIDESETO POGLAVLJE

Prvi ISUN-ovi brodovi posedovali su izvesnu gracioznu,

paukoliku lepotu. Međutim, uz raznorazna tehnološka poboljšanja,
strukturalna snaga je postala bitnija od održanja mase (jedan od
starih brodova bi se skupio poput harmonike ako bi njime pokušali
da manevrišete pri opterećenju od dvadeset pet G). To se odražavalo
na dizajn. Sad su brodovi bili čvrsti, teški i funkcionalni. Jedini ukras
je bilo ime Masarik II, ispisano plavim slovima preko trupa od
opsidijana.
Naš šatl je plutao pokraj naziva na putu ka ulaznoj rampi. Tu je
posada sićušnih ljudi popravljala nešto na trupu. Koristeći njih kao
referencu, procenili smo da su slova visoka dobrih stotinu metara.
Brod je bio duži od kilometra (1036,5 metara, obavestilo me je
latentno sećanje) i širok jednu trećinu dužine (319,4 metra).
To nije značilo da imamo dosta prostora. Unutar trupa, brod je
nosio šest velikih lovačkih aviona na tahionski pogon i pedeset
dronova. Pešadija je bila sabijena u jedan ćošak. Rat je opasna struka,
rekao je Fon Klauzevic; imao sam osećaj da ćemo testirati tu tvrdnju.
Imali smo još šest sati do ulaska u rezervoare za ubrzanje.
Ostavio sam opremu u majušan stan koji će mi biti dom narednih
dvadeset meseci i krenuo u istraživanje.
Čarli me je pretekao do salona i imao tu privilegiju da prvi
proceni kvalitet kafe na Masariku II.
„Žuč nosoroga“, rekao je.
„Bar nije soja u pitanju“, odvratio sam i oprezno otpio gutljaj.
Zaključio sam da ću za nedelju dana žudeti za sojom.

188
 Kocka veličine tri sa četiri metra predstavljala je salon za oficire,
imala metalne zidove i pod, mašinu za kafu i biblioteku. Šest tvrdih
stolica i sto sa setom za ukucavanje.
„Veselo mesto, zar ne?“ Dokono je ukucao šifru za opšti indeks u
arhivu biblioteke. „Gomila vojne teorije.“
„Dobro je. Možemo da osvežimo pamćenje.“
„Prijavili ste se za oficirsku obuku?“
„Ja? Ne. Naređenja.“
„Bar imate izgovor.“ Pritisnuo je dugme za isključivanje i
posmatrao kako se zeleno svetlo gasi. „Ja sam se prijavio. Nisu mi
rekli da ću se ovako osećati.“
„Da.“ Nije pričao o suptilnim problemima: o teretu odgovornosti
iii nečem sličnom. „Rekli su da će, malo-pomalo, s vremenom
minuti.“ Sve te informacije koje na silu sabiju u vas; neprestano tiho
šaputanje.
„Ah, tu ste.“ Hilbova je ušla i pozdravila se sa nama. Brzo je
osmotrila prostoriju i spartansko uređenje joj se očigledno dopalo.
„Sigurno želite da se obratite četi pre ulaska u rezervoare za
ubrzanje?“
„Ne, ne vidim zbog čega bi to bilo... neophodno.“ Zamalo da
kažem ‘poželjno’. Kuđenje podređenih delikatna je umetnost.
Shvatio sam da ću Hilbovu morati stalno da podsećam na to da nije
ona zapovednik.
Ili da prosto zamenim oznake čina sa njom. Da je pustim da iskusi
radosti komande.
„Možeš li, molim te, okupiti ljudstvo i preći s njima sekvencu
potapanja. U nekom trenutku ćemo početi da uvežbavamo brzinu.
Ali, zasad, mislim da će im koristiti par sati odmora.“ Ako su
mamurni poput njihovog komandira.
„Da, ser.“ Okrenula se i otišla. Pomalo uvređena zbog toga što
sam joj naložio da uradi nešto što je zapravo posao za Rilanda ili
Raska.
Čarli je spustio svoje debeljuškasto telo na jednu od tvrdih stolica
i uzdahnuo. „Dvadeset meseci na ovoj masnoj mašinčini. S njom.
Sranje.“

189
 „Ako budeš fin prema meni, neću vas smestiti u istu stambenu
prostoriju.“
„Okej. Vaš sam rob zauvek. Počevši od, oh, sledećeg petka.“
Žmirnuo je ka svojoj čaši i odlučio da ne popije talog. „Ozbiljno
mislim da će ona predstavljati problem. Šta ćete uraditi tim
povodom?“
„Ne znam.“ Naravno, i Čarli se ponašao neposlušno. Ali, on je moj
izvršni oficir i nalazi se van lanca komande. Osim toga, moram imati
bar jednog prijatelja. „Možda će malo smekšati, kad krenemo.“
„Naravno.“ Tehnički, već smo krenuli. Puzimo ka kolapsaru
Zvezdana kapija pri opterećenju od 1 G, ali to je samo zbog udobnosti
posade; teško je zatvoriti sve brodske otvore u slobodnom padu.
Putovanje će zaista započeti tek kad se nađemo u rezervoarima.
Salon je bio suviše depresivan, tako da smo Čarli i ja iskoristili
preostalih par sati pokretljivosti da istražimo brod.
Most je izgledao poput svih ostalih kompjuterskih postrojenja;
batalili su luksuz ugrađivanja ekrana. Stajali smo na učtivom
rastojanju dok su Antopolova i njeni oficiri sprovodili poslednju
seriju proveravanja pre ulaska u rezervoare i prepuštanja naše
sudbine mašinama.
Zapravo, postojao je brodski prozor napred u navigacionoj
prostoriji, mehur od debele plastike. Poručnik Vilijams je trenutno
bio besposlen, pošto je deo njegovog posla u vezi sa predumetanjem
bio potpuno automatizovan. Bilo mu je drago da nas povede u
obilazak.
Lupnuo je noktom prozor. „Nadam se da tokom ovog putovanja
nećemo morati da ga koristimo.“
„Na šta misliš?“, pitao je Čarli.
„Koristimo ga samo ako se izgubimo.“ Ako ugao umetanja
odstupa samo za hiljaditi deo radijana, možemo se naći na drugoj
strani galaksije. „Analizirajući spektar najbližih zvezda, možemo
grubo da odredimo svoj položaj. Poput otisaka prstiju.
Identifikujemo tri i možemo da izvršimo triangulaciju.“
„Zatim pronađemo najbliži kolapsar i vraćamo se u igru“, rekao
sam.

190
 „U tome je problem. Koliko znamo, Šade-138 je jedini kolapsar u
Magelanovom oblaku. Za njega znamo samo zbog toga što smo se
domogli neprijateljskih podataka. Čak i ako pronađemo drugi
kolapsar, pretpostavljajući da smo se izgubili u oblaku, ne bismo
znali kako da se umetnemo.“
„Odlično.“
„Ne bismo bili stvarno izgubljeni“, rekao je uz zločest izraz.
„Mogli bismo da zatvorimo rezervoare, naciljamo Zemlju i raspalimo
ka njoj punom snagom. Stigli bismo za tri meseca, po brodskom
vremenu.“
„Naravno“, rekao sam. „Ali, 150 000 godina u budućnosti.“ Pri
opterećenju od 25 G, za manje od mesec dana se dostiže devet
desetina brzine svetlosti. Od te tačke nadalje, u rukama ste svetog
Alberta.
„To jeste nedostatak“, rekao je. „ Ali, bar bismo otkrili ko je
pobedio u ratu.“
Da se čovek zapita koliko se vojnika spaslo iz rata na taj način.
Četrdeset i dve udarne grupe su izgubljene i ne zna se šta je sa njima.
Moguće je da sve mile kroz normalan svemir brzinom bliskoj brzini
svetlosti i da će se jedna po jedna pojavljivati na Zemlji ili Zvezdanoj
kapiji tokom narednih stoleća.
Zgodan način da se ode na nedozvoljeno odsustvo, pošto se
nalazite van lanca kolapsarskih skokova i nemoguće vam je ući u
trag. Nažalost, sekvencu skokova programira Komanda udarne
grupe; čovek-navigator nastupa samo ako dođe do greške u
proračunu i upadnete u pogrešnu ‘crvotočinu’, i nađete se u
nasumičnom delu svemira.
Čarli i ja smo otišli da pogledamo salu za vežbanje, dovoljno
veliku da primi desetak ljudi u isto vreme. Rekao sam mu da napravi
spisak po kojem će ljudi svakodnevno vežbati kad nisu u rezervoaru.
Trpezarija je bila tek nešto malo veća od vežbaonice – čak i u
četiri ešalonirane smene, ljudi će tokom obroka stajati rame uz rame
– a salon za redove je bio još depresivniji od oficirskog. Imaću
ozbiljan problem sa moralom pre isteka ovih dvadeset meseci.
Oružana je bila velika kao vežbaonica, trpezarija i oba salona
zajedno. Morala je da bude, zbog velike količine raznolikog

191
pešadijskog naoružanja koje je tokom vekova evoluiralo. Osnovno
oružje i dalje je bilo borbeno odelo, mada znatno prefinjenije nego
prvi model u kojem sam bio stešnjen pred kampanju Alef-nula.
Oficir zadužen za naoružanje, poručnik Riland, nadgledao je
svoje podređene, po jednu osobu iz svakog voda, koji su vršili
poslednju proveru skladišta oružja. To je verovatno bio najbitniji
posao na brodu, kad imate u vidu šta može da se dogodi svim tim
tonama eksploziva i radioaktivnih materijala pod opterećenjem od
dvadeset pet G.
Uzvratio sam na njegovo površno salutiranje. „Da li sve ide po
planu, poručniče?“
„Da, ser, osim prokletih mačeva.“ Koriste se unutar staznog
polja. „Nema načina da ih okrenemo tako da se ne saviju. Samo se
nadam da se neće slomiti.“
Još nisam ni počeo da shvatam zakonitosti koje vladaju unutar
staznog polja; provalija između današnje fizike i moje diplome na istu
temu duboka je poput provalije koja deli Galileja i Ajnštajna. Ali,
znao sam njegove efekte.
Unutar polja ništa ne može da se kreće brzinom većom od 16,3
metra u sekundi. Polje ima oblik polulopte (u svemiru oblik lopte)
prečnika oko pedeset metara. Unutar polja ne postoji
elektromagnetno zračenje; nema elektriciteta, nema magnetizma,
nema svetla. Iz odela vidite svoje okruženje u sablasnim crno-belim
tonovima – što predstavlja fenomen koji su mi slatkorečivo opisali
kao posledicu ‘faze prenosa kvazi-energije koja curi iz obližnje
tahionske stvarnosti’, što mi zvuči flogistonski.
Međutim, usled toga, konvencionalno oružje postaje beskorisno.
Čak i nova-bomba je obična inertna grudva unutar polja. Bilo koje
stvorenje unutar polja, čovek ili Tauranac, umire u deliću sekunde
bez odgovarajuće izolacije.
Najpre je izgledalo kao da smo otkrili konačno oružje. U pet
sukoba, tauranske baze su uništene bez ljudskih žrtava na zemlji.
Prosto odnesete polje do neprijatelja (četiri krupna vojnika mogu da
ga nose pri zemaljskoj gravitaciji) i gledate kako umiru dok klize
unutra kroz neproziran zid polja. Ljudi koji nose generator

192
nepovredivi su, osim tokom kratkih perioda kad moraju da ga
isključe da bi se orijentisali.
Međutim, kad je polje šesti put upotrebljeno, Tauranci su bili
spremni. Nosili su zaštitna odela i bili naoružani oštrim kopljima
kojima su mogli da probiju odela vojnika koji nose generator. Od tada
su nosioci naoružani.
Postoje izveštaji iz samo tri takve bitke, mada je desetak udarnih
grupa krenulo naoružano staznim poljima. Ostali se ili još bore, ili su
na putu, ili su poraženi. To ćemo saznati samo ako se vrate. Međutim,
povratak se ne preporučuje ako je neprijatelj u posedu ‘njihove’
imovine – to se smatra ‘dezerterstvom u ratnim uslovima’ i za sobom
povlači pogubljenje kad su oficiri u pitanju (mada se priča da im
prosto brišu mozak, utisnu nov sadržaj i pošalju ih nazad u borbu).
„Hoćemo li koristiti stazno polije, ser?“, pitao je Riland.
„Verovatno. Ne odmah na početku. Samo ako su Tauranci već
tamo. Ne dopada mi se ideja svakodnevnog života u odelu.“ Niti mi
se dopadala mogućnost borbe mačem, kopljem i nožem, bez obzira
na to koliko sam elektronskih iluzija upravo tim oružjem poslao
nazad u Valhalu.
Pogledao sam na sat. „Pa, bolje da krenemo ka rezervoarima,
kapetane. Pobrinite se da sve bude kako treba.“ Imali smo još dva
sata pre početka sekvence umetanja.
Prostorija sa rezervoarima nalikovala je velikoj hemijskoj fabrici;
pod je imao dobrih sto metara u prečniku i bio prepun kabastih
aparata ofarbanih tmurnom sivom bojom. Osam rezervoara bilo je
poređano maltene simetrično oko centralnog lifta. Simetriju je
narušavala činjenica da je jedan od rezervoara bio duplo veći od
ostalih. To je komandni rezervoar, za sve više oficire i specijaliste.
Narednik Blazinski je izašao iza jednog rezervoara i salutirao.
Nisam uzvratio.
„Šta je dođavola to?“ U svetu sivila, ugledao sam jednu fleku u
boji.
„Mačor, ser.“
„Ma nemoj mi reći.“ Takođe je bio krupan i imao žuto-crno-belo
krzno. Izgledao je komično onako pružen preko narednikovog
ramena. „Preformulisaću pitanje: šta dođavola taj mačor radi ovde?“

193
 „On je maskota odreda za održavanje, ser.“ Mačka je podigla
glavu i malodušno zašištala ka meni, a zatim se vratila flacidnom
počinku.
Pogledao sam Čarlija i on je slegnuo ramenima. „Izgleda mi
okrutno“, rekao je, a zatim se obratio naredniku: „Neće vam mnogo
koristiti. Nakon opterećenja od dvadeset pet G, od njega će preostati
samo krzno i creva.“
„A ne, ser!“ Razmaknuo je krzno između ramena životinje. Imao
je fluorokarbonski priključak, poput mog iznad kuka. „Kupili smo ga
u radnji na Zvezdanoj kapiji, već je bio modifikovan. Sad ih mnogi
brodovi imaju, ser. Komodor Antopolova je potpisala odobrenje.“
To je bilo njeno pravo; održavanje je podjednako pod mojom i
njenom komandom. Osim toga, ovo je njen brod. „Niste mogli da
kupite psa?“ Gospode, mrzeo sam mačke. Uvek se šunjaju unaokolo.
„Ne, ser. Oni nisu u stanju da se prilagode. Ne mogu da podnesu
slobodan pad.“
„Da li ste morali da izvršite posebne adaptacije? U rezervoaru?“,
pitao je Čarli.
„Ne, ser. Imali smo dodatni kauč.“ Odlično; to znači da ću deliti
rezervoar sa životinjom. „Samo smo skratili remene.“
„Potrebna je druga vrsta narkotika za očvršćavanje ćelijskog zida,
ali to je bilo uključeno u cenu.“
Čarli ga je počešao iza uva. Počeo je tiho da prede, ali nije se
pomakao. „Izgleda mi nekako glupo. Mislim na životinju.“
„Dali smo mu narkotike pre vremena.“ Nije ni čudo što je trom;
narkotici vam usporavaju metabolizam do te tačke da jedva bude u
stanju da održavate život. „Na taj način je lakše zavezati remenje.“
„Pretpostavljam da je u tom slučaju u redu“, rekao sam. Možda
će pozitivno uticati na moral. „Ali, ako bude smetao, lično ću ga
reciklirati.“
„Da, ser!“, rekao je uz vidno olakšanje, valjda pomislivši da neću
biti u stanju da učinim nešto tako užasno ovoj ljupkoj grudvi krzna.
Slobodno me iskušaj, druškane.
Videli smo sve. Sa ove strane motora ostalo nam je još samo
veliko skladište gde čekaju lovci i dronovi, pričvršćeni u svojim

194
masivnim kolevkama zbog predstojećeg ubrzanja. Čarli i ja smo sišli
da bacimo pogled, ali sa naše strane nije bilo prozora niti vazdušne
komore. Znao sam da ima jedna unutra, ali odaja je evakuisana i nije
vredelo prolaziti kroz čitav ciklus ispunjavanja i zagrevanja samo radi
zadovoljavanja radoznalosti.
Počeo sam da se osećam izlišno. Pozvao sam Hilbovu i ona me je
obavestila da je sve pod kontrolom. Pošto smo imali još sat vremena,
otišli smo do salona i igrali Krigsiler ratnu igru na kompjuteru. Baš
kad su stvari postale interesantne, oglasilo se alarm koji nas je
obavestio da imamo još samo deset minuta.

Rezervoari za ubrzanje su imali ‘vreme poluraspada do

otkazivanja’ u trajanju od pet nedelja; postojala je šansa od pedeset
posto da možete da ostanete u rezervoaru pet nedelja pre nego što
neki ventil ili cev puknu i budete smrvljeni kao buba pod đonom. U
praksi je samo velika opasnost mogla da dovede do toga da ostanete
u rezervoaru duže od dve nedelje. Tokom ove prve etape putovanja,
ulazili smo na deset dana.
Doduše, pet nedelja ili pet sati, nama je bilo svejedno. Kad
pritisak naraste do operativnog nivoa, nemate osećaj protoka
vremena. Telo i um vam se zabetoniraju. Čula ne prenose podatke i
možete se nekoliko sati zabavljati pokušavajući da izgovorite svoje
ime slovo po slovo.
Zbog toga se nisam iznenadio što naizgled nije prošlo nimalo
vremena pre nego što sam iznenada ponovo bio suv a telo me peckalo
usled povratka osećaja. Zvučalo je poput konvencije astmatičara
uvaljanih u seno: trideset devet ljudi i jedna mačka kašljali su, kijali
i pokušavali da se oslobode zaostalog taloga fluorokarbona. Dok sam
petljao oko remenja, vrata su se otvorila i preplavila rezervoar bolno
blistavom svetlošću. Mačak je prvi izleteo napolje, a za njim je
usledila opšta jagma. Dostojanstva radi, ja sam sačekao da svi izađu.
Više od stotinu ljudi milelo je unaokolo, istežući se i masirajući
grčeve. Dostojanstvo! Okružen kamarama mladih ženskih tela, zurio
sam u njihova lica očajnički se trudeći da u glavi razrešim
diferencijalnu jednačinu trećeg reda, da zaobiđem refleks
galantnosti. Privremeno sredstvo, ali doguralo me je do lifta.

195
 Hilbova je uzvikivala naređenja, postrojavala ljude, i dok su se
vrata zatvarala, primetio sam da čitav jedan odred ima identičnu
modricu od glave do pete. Dvadeset pari masnica. Moraću da
porazgovaram o tome sa ovima iz Održavanja i sa lekarima.
Čim se obučem.

196
 TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Ostali smo pod opterećenjem od jedan G tri nedelje, sa

povremenim periodima slobodnog pada radi navigacione provere,
dok je Masarik II pravio dugačku, usku petlju od kolapsara Reš-10 i
nazad. Taj period je prošao dobro, ljudi su se fino privikavali na
brodsku rutinu. Dao sam im minimum besmislenih zaduženja i
maksimum treninga i vežbi – za njihovo dobro, mada nisam bio toliko
naivan da mislim da će oni to na taj način shvatiti.
Nakon nedelju dana pod ubrzanjem od jedan G, redov Rudkoski
(kuvarev pomoćnik) već je imao pecaru u kojoj je na dan proizvodio
osam litara devedesetpetoprocentnog etil-alkohola. Nisam želeo da
obustavim njegovu operaciju – život je dovoljno mračan; nije mi
smetalo dok god ljudi dolaze na posao trezni – ali prokleto me je
zanimalo kako je uspeo da nabavi sirove materijale u našoj
hermetički zatvorenoj ekologiji, kao i to čime ljudi plaćaju piće. Zato
sam upotrebio lanac komande u obrnutom smeru i naložio
Alseverovoj da sazna. Ona je pitala Džarvila, koji je pitao Karerasa,
koji je porazgovarao sa kuvarem Orbanom. Ispostavilo se da je
narednik Orban organizovao čitavu stvar, prepustivši Rudkoskom
prljavi deo posla, i jedva je čekao da se pohvali osobi od poverenja.
Da sam obedovao zajedno sa regrutima, možda bih prokljuvio da
se nešto dešava. Ali, šema se nije protezala na zemlju oficira.
Preko Rudoskog, Orban je organizovao brodsku ekonomiju
zasnovanu na alkoholu. Evo kako je to izgledalo:
Svaki obrok je pripremao sa jednim veoma slatkim desertom –
žele, krem ili pita – koje ste slobodno mogli da jedete ako vam ne
smeta preterana količina šećera. Međutim, ako je slatkiš još na
poslužavniku kad ga vratite do otvora za reciklažu, Rudoski vam daje

197
ceduljicu od deset centi i baca slatkiš u kacu za fermentaciju. Imao
je dve kace od dvadeset litara; jedna ‘radi’ dok se druga puni.
Cedulja od deset centi se nalazi na dnu sistema koji vam
omogućava da kupite pola litre etila (možete da birate ukus) za pet
dolara. Odred od petoro ljudi koji preskaču svaki desert može da kupi
litar nedeljno, što je dovoljno za žurku, ali nedovoljno da predstavlja
problem za zdravstvenu zaštitu.
Kad mi je Dajana donela ovu informaciju, takođe je donela bocu
Najgoreg od Rudoskog – bukvalno; bio je to ukus koji prosto nije
valjao. Flaša je prošla kroz čitav lanac komande, a nedostajalo je
samo par centimetara tečnosti.
Predstavljao je jezivu kombinaciju jagoda i kima. Uz perverziju
koja često krasi ljude koji slabo piju, Dajani se apsolutno dopala.
Naredio sam da mi donesu ledenu vodu, a ona se za sat vremena
napila kao majka. Sebi sam napravio jedno piće, ali nisam mogao da
ga ispijem do kraja.
Kad je bila na pola puta k tome da se obeznani, mrmljajući neki
umirujući monolog svojoj jetri, iznenada je nagnula glavu i zagledala
se u mene detinje neposredno.
„Imate pravi problem, majore Vilijame.“
„Ni izdaleka takav problem kao što ćeš ti ujutru imati poručniče,
doktore Dajana.“
„Oh, ne verujem.“ Mahnula je pijanom rukom pred licem. „Malo
vitamina, malo glu... koze, trunčicu adre... nalina, ako sve ostalo
zakaže. Vi... imate... pravi ... problem.“
„Slušaj Dajana, zar ne želiš da...“
„Najbolje bi bilo... da zakažete odlazak kod finog kaplara
Valdeza.“ Valdez je bio seksualni terapeut za muškarce. „On ima
razumevanja. To mu je posao. On bi...“
„Već smo razgovarali o ovome, sećaš li se? Želim da ostanem
takav kakav sam.“
„Zar ne želimo to svi.“ Obrisala je suzu koja je u sebi imala bar
jedan procenat alkohola. „Znate da vas zovu Strani Matorac. Ne, ne
zovu vas tako.“
Pogledala je pod, a zatim zid. „Nastrani Matorac, to je to.“

198
 Očekivao sam mnogo gore nadimke. Ali ne tako brzo. „Baš me
briga. Komandirima uvek nadevaju imena.“
„Znam, ali...“ Naglo je ustala i malo se zaljuljala. „Suviše pića.
Leći.“ Okrenula mi je leđa i protegnula se tako snažno da joj je zglob
pucnuo. Zatim se šav otvorio i ona se ispetljala iz tunike i na
vrhovima prstiju prišla mom krevetu. Sela je i potapšala dušek.
„Hajde, Vilijame. Jedina prilika.“
„Zaboga, Dajana. To ne bi bilo pošteno prema tebi.“
„Pošteno je“, zakikotala se. „sem toga, ja sam doktor. Mogu
klinički da posmatram stvari; neće mi uopšte smetati. Pomozi mi sa
ovim.“ Nakon pet stotina godina, kopče za brushaltere su i dalje bile
pozadi.
Džentlmen određene vrste pomogao bi joj da se skine i tiho se
iskrao napolje. Džentlmen druge vrste možda bi zaključao vrata.
Pošto nisam bio ni od prvog, ni od drugog soja, zdušno sam se bacio
na posao.
Onesvestila se, možda na sreću, pre nego što smo bilo šta uradili.
Dugo sam uživao u pogledu i dodiru, pre nego što sam, osetivši se kao
nitkov, sakupio stvari i obukao je.
Podigao sam sa kreveta taj sladak teret i shvatio da će biti glavna
meta glasina ako neko vidi da je nosim ka njenom stanu. Pozvao sam
Čarlija i rekao mu da smo nabavili piće, ali da je Dajana izvukla deblji
kraj. Pitao sam ga da li bi došao na čašicu i pomogao mi da odnesemo
dobru doktorku kući.
Kad je Čarli pokucao, bila je nevino ispružena u stolici i tiho
hrkala.
Nasmešio se ka njoj. „Doktore, iscelite se.“ Ponudio sam mu
bocu, uz upozorenje. Pomirisao je i napravio grimasu.
„Šta je ovo, špiritus?“
„Doktor je smućkao tu poslasticu. U vakuumskoj pecari.“
Pažljivo je seo, kao da će flaša eksplodirati ako je promućka.
„Predviđam manjak mušterija. Epidemiju smrtnih slučajeva od
trovanja – ona je zapravo pila ovu ogavnu tekućinu?“
„Pa, kuvar je priznao da je u pitanju neuspeli eksperiment; drugi
ukusi su navodno pitki. Da, dopalo joj se.“

199
 „Pa...“ Nasmejao se. „Prokletstvo! Šta ćemo sad, vi za ruke, ja za
noge?“
„Ne, obojica ćemo je uzeti pod ruke. Možda će pomalo i sama
koračati.“
Zastenjala je kad smo je podigli iz fotelje, otvorila jedno oko i
rekla: „Zdravo Čarli.“ Zatim je zatvorila oko i pustila nas da je
odvučemo do stana. Usput nas niko nije video, ali Lasonenova, njena
cimerka, bila je budna i čitala je.
„Stvarno je pila tu gadost, a?“ Osmotrila je prijateljicu
blagonaklono i blago ironično. „Dajte da vam pomognem.“
Nas troje smo nekako uspeli da je oborimo na krevet. Lasonenova
joj je sklonila kosu sa očiju. „Rekla je da je u pitanju eksperiment.“
„Naklonjenija je nauci od mene“, odvratio je Čarli. „A ima i
snažniji stomak.“
Svi bismo više voleli da to nije pominjao.
Dajana je snebivljivo priznala da se ne seća ničeg što se dogodilo
nakon prvog pića. Razgovarajući sa njom, shvatio sam da ona misli
da je Čarli sve vreme bio tu. Što je, naravno, bilo dobro. Ali, Dajana,
moja ljupka, latentna heteroseksualna lutko, dopusti mi da ti kupim
bocu dobrog viskija sledeći put kad se nađemo u luci. Nekih sedam
stotina godina od danas.
Vratili smo se u rezervoare zbog skoka od Reša-10 do Kafa-35.
Dve nedelje pri opterećenju od dvadeset pet G; zatim još četiri nedelje
rutine pri gravitaciji jedan.
Objavio sam svoju politiku otvorenih vrata, ali praktično niko je
nikad nije koristio. Slabo sam viđao redove i to uglavnom pod
negativnim okolnostima: kad ih testiram po pitanju obuke, kad im
delim ukore i povremeno na predavanjima. Retko su izgovarali nešto
razumljivo, osim kad odgovaraju na direktno pitanje.
Većini je engleski bio maternji ili drugi jezik, ali tako se drastično
promenio za 450 godina da sam ga jedva razumeo, a ako govore brzo,
nisam ga razumeo uopšte. Na sreću, svi su tokom osnovne obuke
pohađali engleski jezik ranog dvadeset prvog veka; taj jezik ili
dijalekt, služio je kao temporalna lingua franca putem kojeg je vojnik
iz dvadeset petog veka mogao da komunicira sa nekim ko je bio

200
savremenik njegovog pradede iz devetnaestog kolena. Ako sad uopšte
postoje dede i babe.
Setio sam se svog prvog komandira, kapetana Stota – kojeg sam
mrzeo srčano, koliko i ostatak odreda— i pokušao da zamislim kako
bih se osećao da je bio seksualni izopačenik i da moram da naučim
nov jezik samo zbog njega.
Imali smo problema sa disciplinom, naravno. Ali, pravo je čudo
da disciplina uopšte postoji. To je bila zasluga Hilbove; mada mi se
njena ličnost nije dopadala, morao sam da priznam da uspeva ljude
da dovede u red.
Većina brodskih grafita ticala se malo verovatne seksualne
geometrije između drugog oficira i njenog komandira.
Od Kafa-35 smo skočili na Samk-78, odatle na Ajin-129 i najzad
na Šade-138. Većina skokova je iznosila svega par stotina svetlosnih
godina, ali izračunato je da poslednji iznosi 140 000 –što je najduži
kolapsarski skok ikad izveden u letelici sa ljudskom posadom.
Vreme koje provodimo jureći kroz crvotočinu od jednog do
drugog kolapsara, uvek je isto, bez obzira na udaljenost. Kad sam
studirao fiziku, smatralo se da je vreme kolapsarskog skoka ravno
nuli. Međutim, par vekova kasnije, izveli su komplikovan talasovodni
eksperiment i dokazali da skok traje delić nanosekunde. Deluje kao
sitnica, ali kad je kolapsarski skok otkriven, fiziku su morali iznova
da izgrade od temelja; kad je otkriveno da je za putovanje od tačke A
do tačke B potrebno izvesno vreme, ponovo su morali sve ispočetka.
Fizičari se još prepiru oko toga.
Međutim, kad smo izleteli iz kolapsarskog polja Šadea-138, pri
brzini od tri četvrtine brzine svetlosti, imali smo hitnije probleme.
Nije postojao način da odmah saznamo da li su nas Tauranci pretekli.
Lansirali smo unapred programiranog drona koji će usporavati pri
opterećenju od 300 G i izvršiti preliminaran pregled. Upozoriće nas
ako otkrije druge brodove u sistemu, ili dokaze tauranske aktivnosti
na nekoj od planeta kolapsara.
Dron je lansiran, mi smo uronili u rezervoare i kompjuteri su nas
sproveli kroz tronedeljne manevre za izbegavanje dok je brod
usporavao. Nije bilo problema, osim što je tri nedelje pakleno mnogo

201
vremena za boravak u zaleđenom stanju u rezervoaru; par dana
nakon izlaska, svi su se vukli unaokolo kao matori bogalji.
Da nas je dron obavestio da su Tauranci već stigli u taj sistem,
odmah bismo smanjili opterećenje na jedan G i lansirali lovce i
dronove naoružane nova-bombama. Ili ne bismo poživeli toliko dugo:
ponekad Tauranci uspeju da unište brod samo par sati nakon što uđe
u sistem. Moguće je da pogibija u rezervoaru nije najugodniji način
umiranja.
Bio nam je potreban čitav mesec da se vratimo na par AJ od
Šadea-138, gde je dron pronašao planetu koja nam odgovara.
Bila je to čudna planeta, malo manja od Zemlje, ali gušća. Nije
bila u fazi tako dubokog zamrzavanja kao što je obično slučaj sa
portal planetama. Zbog toga što joj je jezgro bilo užareno i zbog toga
što je S Doradus, najsjajnija zvezda u oblaku, bila udaljena samo za
trećinu svetlosne godine.
Na planeti je najčudnije bilo to što nije imala geografiju. Iz
svemira je izgledala poput blago oštećene kugle za bilijar. Naš fizičar,
poručnik Gim, objasnio je relativno besprekorno stanje planete
ističući da njegova anomalna, gotovo kometarna orbita verovatno
podrazumeva da planeta provodi većinu vremena kao ‘lutajuća
planeta’, koja pluta međuzvezdanim prostorom. Sva je prilika da
veliki meteor nikad nije udario u nju, dok nije zalutala u oblast
Šadea-138 i bila uhvaćena – primorana da deli prostor sa ostalim
skitnicama koje je kolapsar privukao sebi.
Ostavili smo Masarik II u orbiti (bio je kadar da sleti, ali to bi mu
smanjilo opseg vidljivosti i brzinu bekstva) i u šest lovaca spustili
građevinski materijal na površinu.
Bilo je dobro izaći iz broda, mada planeta nije bila naročito
gostoljubiva. Atmosferu je činio redak, hladan povetarac od
mešavine vodonika i helijuma, pošto je čak i tokom podneva bilo
suviše hladno da bilo koja druga supstanca postoji u formi gasa.
‘Podne’ je nastupalo kad se S Doradus nađe iznad naših glava.
Majušna, bolno blistava iskra. Temperatura polako pada do noći, od
dvadeset pet stepeni po Kelvinu do sedamnaest – što stvara
probleme, pošto pred zoru vodonik počinje da se kondenzuje u
vazduhu, zbog čega je sve toliko klizavo da je beskorisno bilo šta

202
raditi, osim sedeti i čekati. U zoru, bleda pastelna duga donosi jedinu
promenu u crno-beloj monotoniji krajolika.
Tlo je opasno, prekriveno sitnim granulama smrznutog gasa koje
se polako pomeraju, neprestano nošene anemičnim povetarcem.
Morate da koračate sporo, gegajući se, ako želite da ostanete na
nogama; od četvoro ljudi koji će poginuti tokom izgradnje baze, troje
će nastradati usled običnog pada.
Ljudi nisu bili srećni zbog moje odluke da antikosmičku i
perimetarsku odbranu izgradim pre stambenih objekata. Međutim,
to je bilo po propisima, i dobijali su po dva dana odmora na brodu za
svaki ‘dan’ koji provedu na planeti – što nije bilo preterano
velikodušno, priznajem, pošto su na brodu dani trajali 24 sata, a na
planeti 38,5 sati od zore do zore.
Baza je završena za manje od četiri nedelje i zaista je predstavljala
impresivnu strukturu. Perimetar, krug prečnika od jednog kilometra,
bio je zaštićen laserima od dvadeset pet gigavata koji bi u deliću
sekunde automatski nišanili i gađali. Reagovali bi na pokret bilo kog
značajnog objekta između perimetra i horizonta. Ponekad, kad vetar
duva na određen način, a zemlje je vlažna od vodonika, male granule
bi se slepile u labave grudve i počele da se kotrljaju. Ne bi se
otkotrljale daleko.
Radi što ranijeg upozorenja, da bismo otkrili neprijatelja pre
nego što se pojavi na horizontu, baza se nalazila u centru velikog
minskog polja. Zakopane mine bi se detonirale usled iskrivljavanja
njihovog lokalnog gravitacionog polja: ako bi samo jedan Tauranac
prišao na dvadeset metara od mine, aktivirao bi je; takođe bi je
detonirala mala letelica sa kilometra visine. Bilo ih je 2 800, i to su
uglavnom bile nuklearne bombe od 100 mikrotona. Bilo je pedeset
tahionskih sprava, velike razorne moći. Razbacane su nasumično u
krugu koji se prostirao od granice delotvornosti lasera pa još pet
kilometara dalje.
Unutar baze oslanjali smo se na lične lasere i mikrotonske
granate, a svaki vod je imao i po jedan tahionski bacač raketa koji
nikad nije isproban u borbi. Za slučaj krajnje nužde, pokraj odaja za
stanovanje postavljeno je stazno polje. Unutar njegove neprozirne
kupole, uz dovoljnu količinu paleolitskog oružja da odbijemo napad

203
Zlatne horde, smestili smo i malu krstaricu, čisto za slučaj da
izgubimo svemirski brod u procesu dobijanja bitke. Dvanaest ljudi će
moći da se vrati na Zvezdanu kapiju.
Nije vredelo razmišljati o činjenici da će ostali preživeli morati da
ćuče i čekaju pojačanje ili smrt.
Odaje za stanovanje i administrativni objekti bili su pod zemljom,
radi zaštite od kopnenog oružja. Međutim, to nije dobro uticalo na
moral; postojale su liste čekanja za odlazak na dužnost na površini,
bez obzira na to koliko je naporan ili rizičan posao u pitanju. Nisam
želeo da trupe izlaze na površinu tokom slobodnog vremena, zbog
opasnosti i administrativne glavobolje neprestanog proveravanja
opreme pri ulasku i izlasku i vođenja računa o tome gde se ko nalazi.
Najzad sam popustio i dozvolio ljudima da izlaze na površinu po
par sati svake nedelje. Nije se videlo bogzna šta, osim glatke ravnice
i neba (kojim je tokom dana dominirao S Doradus, a tokom noći
ogroman oval galaksije), ali i to je bilo bolje od zurenja u zidove i
plafon od istopljene stene.
Omiljen sport je bila šetnja po perimetru i bacanje grudvi pred
lasere. Procenjivanje koliko grudva može da bude mala, a da ipak
aktivira laser. Meni se to činilo podjednako zabavnim kao
posmatranje česme koja kaplje, ali nije škodilo, pošto je oružje pucalo
samo ka napred, a imali smo dovoljno energije.
Tokom pet meseci, stvari su tekle prilično glatko. Administrativni
problemi sa kojima smo se sretali bili su slični problemima koje smo
imali na Masariku II. A bili smo u manjoj opasnosti dok smo živeli
poput troglodita, nego dok smo skakali od kolapsara do kolapsara.
Bar dok se neprijatelj nije pojavio.
Zažmurio sam kad je Rudkoski ponovo sastavio pecaru. Sve što
razbija monotoniju garnizonske dužnosti bilo je dobrodošlo. Osim
toga, ceduljice nisu samo obezbeđivale piće trupama već su se mogle
koristiti umesto čipova za kockanje. Intervenisao sam samo na dva
načina: niko nije mogao napolje ako nije potpuno trezan i niko nije
mogao da prodaje seksualne usluge. Možda se probudio puritanac u
meni, ali i to je bilo po propisima. Mišljenja specijalista bila su
podeljena. Sa mnom se slagao psihijatar, poručnik Vilber, dok se

204
seksualni terapeuti Kajđi i Valdez nisu slagali sa mnom. Doduše,
njima je to verovatno išlo u korist, pošto su naši stalni ‘profesionalci’.
Pet meseci ugodno dosadne rutine, a zatim je na scenu stupio
redov Graubard.

Iz očiglednih razloga, u odajama za stanovanje nije bilo

dozvoljeno oružje. Kako su ovi ljudi obučeni, svaka tuča bi mogla da
se pretvori u duel do smrti, a i fitilji su u poslednje vreme bili sve
kraći. Stotinu običnih, normalnih ljudi verovatno bi skakali jedni
drugima za vrat nakon nedelju dana u našim pećinama, ali ovi vojnici
su specijalno odabrani zbog svoje sposobnosti da se dobro slažu sa
drugima u ograničenom prostoru.
Ipak, bilo je tuča. Grubard je maltene ubio bivšeg ljubavnika
Sona kad mu je ovaj uputio grimasu u redu za hranu. Dobio je nedelju
dana u samici (kao i Son, zbog toga što je započeo), a zatim i
terapeutsko savetovanje i kaznene dužnosti. Najzad sam ga prebacio
u četvrti vod, da ne bi morao svakog dana da naleće na Sona.
Kad su se prvi put nakon toga susreli u hodniku, Graubard je
Sona pozdravio karate udarcem u grlo. Dajana je morala da mu
napravi novu traheju. Graubard je kažnjen intenzivnijom rundom
zatvora, savetovanja i dužnosti – dođavola, nisam mogao da ga
prebacim u drugi odred – i zatim se fino ponašao jedno dve nedelje.
Žonglirao sam njihovim rasporedom da se nikad ne bi našli zajedno
u prostoriji. Ali, ponovo su se sreli u hodniku i ovog puta je rezultat
bio ujednačeniji. Son je završio sa dva slomljena rebra, a Graubard je
izgubio četiri zuba i zaradio poderotinu na testisu.
Ako ovako nastave, uskoro ću hraniti bar jedna usta manje.
Po Univerzalnom kodeksu vojne pravde, mogao sam da naredim
pogubljenje Graubarda, pošto se tehnički nalazimo u ratnom stanju.
Možda je to trebalo odmah da učinim. Ali, Čarli je predložio humanije
rešenje i ja sam ga prihvatio.
Nismo imali dovoljno mesta da Graubarda doveka držimo u
samici, što je bilo jedino humano i u isto vreme praktično rešenje.
Međutim, na Masariku II koji je lebdeo u stacionarnoj orbiti iznad
naših glava, imali su dovoljno mesta. Pozvao sam Antopolovu i ona

205
se složila da ga preuzme. Dao sam joj dozvolu da izbaci kopile u
svemir, ako bude pravio probleme.
Sazvali smo generalno okupljanje da objasnimo šta se dešava,
kako lekcija koju Graubard uči ne bi prošla nezapaženo. Samo što
sam počeo da govorim, stojeći na kamenom podijumu ispred odreda,
sa Graubardom iza sebe – kad je ćaknuta budala odlučila da me ubije.
Poput svih ostalih, Graubard je provodio pet sati nedeljno
trenirajući unutar staznog polja. Pod strogim nadzorom, vojnici su
vežbali da koriste mač, koplje i slično oružje na lutkama u obliku
Tauranaca. Graubard je nekako uspeo da prokrijumčari oružje,
indijski čakram, metalan krug čija je spoljna ivica oštra kao žilet.
Nezgodno oružje, ali ako znate kako da ga koristite, delotvornije je
od običnog noža za bacanje. Graubard je bio stručnjak.
U deliću sekunde, Graubard je onesposobio ljude pokraj sebe –
pogodio je Čarlija u slepoočnicu laktom, dok je Hilbovu šutnuo i
slomio joj koleno – zatim je izvukao čakram iz tunike i bacio ga k
meni u jednom tečnom potezu. Projektil je prešao pola puta do mog
grla pre nego što sam reagovao.
Instinktivno sam ispružio ruku da se zaštitim i falio je samo
centimetar da izgubim četiri prsta. Oštrica mi je zasekla vrh dlana,
ali uspeo sam da je oborim sa kursa. Graubard je jurnuo na mene,
ogoljenih zuba i sa izrazom za koji se nadam da ga više nikad neću
ugledati.
Možda nije shvatao da je nastrani matorac samo pet godina stariji
od njega; da nastrani matorac ima borbene reflekse i tri nedelje
negativne fidbek kinestezijske obuke. U svakom slučaju, bilo je tako
lako da mi ga je maltene bilo žao.
Skrenuo je desno stopalo; znao sam da će još jednom zakoračiti i
izvesti kik-boks skok. Smanjio sam razdaljinu između nas kratkim
balestra skokom i baš kad su mu se obe noge našle na zemlji, počastio
ga snažnim bočnim udarcem u pleksus. Bio je u nesvesti pre nego što
je pao na zemlju. Ali, nije bio mrtav.
Da sam ga prosto ubio u samoodbrani, moj problem bi bio rešen,
umesto toga, samo se umnožio.
Običnog psihotičnog smutljivca komandir može da zatvori i
zaboravi. Ali ne i neuspešnog atentatora. Nisam morao da sprovedem

206
anketu da bih znao da njegovo pogubljenje neće poboljšati moj odnos
sa ostalim vojnicima.
Shvatio sam da je Dajana na kolenima kraj mene i da pokušava
da mi otvori pesnicu. „Proveri kako su Hilbova i Mur“, promrmljao
sam, a zatim se obratio regrutima: „Možete da idete.“

207
 TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

„Ne budi kreten’”, rekao je Čarli. Držao je vlažnu krpu preko

masnice na glavi.
„Misliš da ne treba da ga pogubim?“
„Prestani da se trzaš!“ Dajana je pokušavala da spoji rubove moje
rane kako bi je zatvorila. Imao sam osećaj da od zgloba nadole imam
komad leda, a ne ruku.
„Ne možeš da ga pogubiš lično. Možeš nekog da odrediš da to
učini. Nasumično.“
„Čarli je u pravu“, rekla je Dajana. „Neka ljudi izvlače papire iz
činije.“
Bilo mi je drago što je Hilbova u svetu snova na drugom krevetu.
Nisam želeo da čujem njeno mišljenje. „Ako odabrana osoba odbije?“
„Kazniš je i odrediš nekog drugog“, odvratio je Čarli. „Zar ništa
nisi naučio u kanti? Ne smeš poništiti svoj autoritet time što ćeš
javno uraditi posao... koji očigledno treba nekom da dodeliš.“
„Da je bilo koji drugi posao u pitanju, naravno da bi tako
postupio. Ali, zbog ovog... niko iz odreda nikad nije ubio. To bi bilo
kao da naređujem nekom drugom da obavi moj prljav posao.“
„Ako je tako prokleto komplikovano“, rekla je Dajana, „zašto ne
izađeš pred ljude i ne kažeš im koliko je komplikovano. Zatim nek
izvlače slamčice. Nisu deca.“
Postojala je vojska u kojoj se slično postupalo. Marksistička
narodna vojska tokom Španskog građanskog rata, ranih dvadesetih
godina dvadesetog veka. Naređenja su se izvršavala tek nakon što su
detaljno objašnjena; mogli ste da odbijete da ih izvršite ako nisu
imala smisla. Oficiri i obični vojnici su zajedno pili i nisu salutirali

208
niti koristili titule. Izgubili su rat. Ali, ni druga strana se nije
zabavljala.
„Gotovo.“ Dajana mi je položila mlitavu ruku u krilo. „Nemoj
pokušavati da je koristiš pola sata. Kad počne da te boli, vreme je da
počneš.“
Pažljivo sam pregledao ranu. „Nije da se žalim, ali linije se ne
poklapaju.“
„I ne treba da se žališ. Trebalo bi da imaš patrljak. A sa ove strane
Zvezdane kapije nema ustanova za regeneraciju.“
„Patrljak bi trebalo da ti se nalazi na vratu“, rekao je Čarli. „Ne
razumem zašto se mučiš. Trebalo je na mestu da ubiješ to kopile.“
„Znam to, dođavola!“ Čarli i Dajana su poskočili na ovaj izliv besa.
„Sranje, izvinite. Pustite mene da brinem, okej.“
„Vas dvojica razgovarajte neko vreme o drugoj temi.“ Dajana je
ustala i proverila sadržaj svoje lekarske torbe. „Moram da proverim
stanje još jednog pacijenta. Pokušajte da se ne uzbuđujete.“
„Graubard?“, pitao je Čarli.
„Tako je. Pobrinuću se da bude ustanju dase popne na gubilište
bez ičije pomoći.“
„Šta ako se Hilbova...“
„Biće u nesvesti još pola sata. Poslaću Džarvila, za svaki slučaj.“
Žurno je izašla.
„Gubilište...“ Nisam o tome razmišljao. „Kako ćemo ga dođavola
pogubiti? Ne možemo to učiniti unutra: zbog morala. Streljački vod
bi jezivo izgledao.“
„Izbacićemo ga kroz vazdušnu komoru. Ne duguješ mu nikakvu
ceremoniju.“
„Verovatno si u pravu. Nisam o njemu razmišljao.“ Pitao sam se
da li je Čarli ikad video telo osobe koja je umrla na taj način. „Možda
treba da ga ubacimo u recikler. Ionako bi u jednom trenutku tamo
završio.“
Čarli se nasmejao. „To je pravi duh.“
„Moraćemo malo da ga potkrešemo. Vrata nisu dovoljno široka.“
Čarli je imao par predloga u vezi s tim kako da prevaziđemo taj
problem. Džarvil je ušao i manje-više nas ignorisao.

209
 Vrata ambulante su se iznenada naglo otvorila. Pacijent na
nosilima; Dajana je trčala pored i pritiskala čovekove grudi, dok je
jedan redov gurao. Još dva redova su ih pratila, ali zastali su na
vratima. „Pored zida“, naredila je.
Bio je to Graubard. „Pokušao je da se ubije“, rekla je Dajana,
mada je bilo prilično očigledno. „Srce je stalo.“ Napravio je omču od
svog pojasa; još mu je mlitavo visila oko vrata.
Sa zida su visile dve velike elektrode sa gumenim drškama.
Dajana ih je zgrabila jednom rukom, dok je drugom razderala
njegovu tuniku. „Sklanjaj ruke sa nosila!“ Postavila je elektrode,
šutnula prekidač i priljubila ih uz grudi. Čulo se tiho brujanje kad mu
je telo zadrhtalo i skljokalo se. Osetio se miris sprženog mesa.
Dajana je odmahnula glavom. „Spremi se da ga otvoriš“, obratila
se Džarvilu. „Pozovi Doris.“ Telo je klokotalo, ali bio je to mehanički
zvuk, kao kod vodovodnih instalacija.
Ponovo je šutnula prekidač i pustila elektrode, skinula prsten i
krenula da stavi ruke u sterilizator. Džarvil je počeo da mu trlja grudi
nekom tečnošću zlokobnog mirisa.
Između dve opekotine od elektroda nalazila se mala, crvena kap.
Bio mi je potreban trenutak da shvatim šta je u pitanju. Džarvil ga je
obrisao. Zakoračio sam bliže i pregledao Graubardov vrat.
„Vilijame, sklanjaj se sa puta, nisi sterilan.“ Dajana mu je opipala
ključnu kost, odmerila i napravila rez sve do kraja kosti. Krv je
nagrnula i Džarvil joj je dodao instrument koji je izgledao poput
velikih hromiranih klešta za sečenje žice. Skrenuo sam pogled, ali
čuo sam kako rebra krckaju. Tražila je retraktor, sunđer i tako dalje,
a ja sam se vratio na svoje mesto. Krajičkom oka sam video kako radi
unutar grudnog koša, masirajući mu srce direktno.
Čarli je izgledao onako kako sam se ja osećao. Doviknuo je
slabašnim glasom: „Hej, nemoj se preforsirati, Dajana.“ Nije
odgovorila. Džarvil je uneo veštačko srce i pružao dve tube. Dajana
je uzela skalpel, a ja sam ponovo skrenuo pogled.

Pola sata kasnije, i dalje je bio mrtav. Isključili su mašinu i

navukli čaršav preko njega. Dajana je obrisala krv sa ruku i rekla:
„Moram da se presvučem. Vraćam se za minut.“

210
 Ustao sam i otišao do njenog stana koji se nalazio odmah pored.
Morao sam da znam. Podigao sam ruku da pokucam, ali iznenada me
je zabolela kao da ju je tog trenutka neko zasuo paljbom. Pokucao
sam levom i ona je istog trenutka otvorila vrata.
„Sta...? Oh, treba ti nešto za ruku.“ Bila je poluobučena, ali to joj
nije smetalo. „Pitaj Džarvila.“
„Ne, nije to u pitanju. Šta se dogodilo, Dajana?“
„Oh. Pa“, navukla je tuniku preko glave i glas joj je bio prigušen,
„pretpostavljam da sam ja kriva. Ostavila sam ga samog na trenutak.“
„I pokušao je da se obesi.“
„Tako je.“ Sela je na krevet i ponudila mi stolicu. „Ušla sam u
kupatilo i kad sam se vratila, bio je mrtav. Već sam poslala Džarvila
ovamo zato što nisam želela da Hilbova dugo bude bez nadzora.“
„Ali, Dajana... on nema tragove na vratu. Nema modricu, ništa.“
Slegnula je ramenima. „Vešanje ga nije ubilo. Imao je srčani
napad.“
„Neko mu je dao injekciju. Tačno iznad srca.“
Pogledala me je znatiželjno. „To sam ja učinila, Vilijame.
Adrenalin. Standardna procedura.“
Crvena tačka istisnute krvi javlja se ako se trgnete dok primate
injekciju. Inače, lek prođe kroz pore i ne ostavlja trag. „Bio je mrtav
kad si mu dala injekciju?“
„To je moje profesionalno mišljenje.“ Bezizražajno lice. „Nije
imao puls, nije disao. Veoma su retki poremećaji sa tim
simptomima.“
„Da. Shvatam.“
„Da li je sve... šta nije u redu, Vilijame?“
Ili je u pitanju neverovatna sreća ili je Dajana veoma dobra
glumica. „Ništa. Da, bolje da uzmem nešto za ruku.“ Otvorio sam
vrata. „Ovo me je izbavilo iz silnih problema.“
Pogledala me je pravo u oči. „Istina.“

Zapravo, samo sam zamenio jedan problem drugim problemom.

Uprkos tome što je bilo nekoliko nepristrasnih svedoka Graubardove
smrti, uporno je kružila glasina da sam naredio doktorki Alsever da

211
ga se reši – pošto lično nisam dobro obavio posao, a nisam želeo da
se mlatim sa prekim sudom.
Činjenica je bila da po Univerzalnom kodeksu vojne ‘pravde’,
Graubard nije imao pravo na suđenje. Mogao sam prosto da kažem:
„Ti, ti i ti. Izvedite ovog čoveka napolje i ubijte ga, molim vas.“ Teško
onom redovu koji odbije da izvrši naređenje.
Doduše, moj odnos sa ljudstvom se poboljšao, na neki način.
Ukazivali su mi više poštovanja, bar spolja. Ali, sumnjao sam da je to
jeftino poštovanje koje se nudi opasnom i nasilnom grubijanu.
Moj novi nadimak je bio Ubica. A tek sam se navikao na
Nastranog Matorca.
Baza se brzo vratila u rutinu obuke i čekanja. Ja sam gotovo
nestrpljivo očekivao da se Tauranci pojave, samo da bi se sve već
jednom završilo, na ovaj ili na onaj način.
Trupe su se privikle na situaciju znatno bolje od mene, iz
očiglednih razloga. Imali su tačno određene dužnosti i dovoljno
slobodnog vremena za uobičajenu vojničku razbibrigu. Moje
dužnosti su bile različite, ali nisu mi nudile zadovoljstvo, pošto su
problemi koji su stizali do mene bili tipa ‘viša instanca ne postoji’;
oni sa zadovoljavajućim, nedvosmislenim rešenjima rešavani su u
nižim ešalonima.
Nikad nisam mario za sportove i igre, ali počeo sam sve više da
im se prepuštam, kao nekoj vrsti sigurnosnog ventila. Prvi put u
životu, u ovom napetom, klaustrofobičnom okruženju, nisam mogao
da pobegnem tako što ću zabiti nos u knjigu. Zato sam se mačevao
štapom i sabljom, sa ostalim oficirima, vežbao do potpunog
iscrpljivanja na mašinama i držao konopac za preskakanje u
kancelariji. Ostali oficiri su uglavnom igrali šah, ali obično su me
pobeđivali. Kad bih dobio partiju, uvek bih imao osećaj da mi
povlađuju. Igre rečima su predstavljale teškoću zbog mog arhaičnog
dijalekta kojim nisu dobro vladali. A meni je nedostajalo vremena i
talenta da savladam ‘moderan’ engleski jezik.
Neko vreme sam dopuštao Dajani da mi daje drogu za promenu
raspoloženja, ali njihov akumulativan efekat je bio zastrašujuć –
navukao sam se na način koji je u početku bio suviše suptilan da bi
mi smetao – odmah sam prestao. Zatim sam pokušao sa

212
sistematskom psihoanalizom kod poručnika Vilbera. Bilo je
nemoguće. Mada je na akademski način znao sve o mojim
problemima, nismo govorili jezikom iste kulture; njegovo
savetovanje o ljubavi i seksu nalikovalo je tome kao da ja govorim
kmetu iz četrnaestog veka da je najbolje da se slaže sa sveštenikom i
plemićem.
Na kraju krajeva, u tome i jeste bio koren mog problema. Bio sam
siguran da mogu da podnesem pritisak i frustraciju koju donosi
komanda; boravak u skučenoj pećini sa ljudima koji mi ponekad
izgledaju tek malo manje tuđinski nego neprijatelj; čak i nespornu
činjenicu da sve ovo vodi bolnoj smrti u ime bezvrednog cilja – samo
da je Merigej uz mene. To osećanje je postajalo sve intenzivnije kako
su meseci proticali.
U tom trenutku je postao veoma surov i optužio me da
romantiziram svoju poziciju. Rekao je da zna šta je ljubav; da je i sam
bio zaljubljen. Da seksualni polaritet dvoje ljudi nije bitan – u redu,
to mogu da prihvatim; ta ideja je bila kliše u vreme mojih roditelja
(mada je u moje vreme naišla na predvidiv otpor). Ali ljubav, rekao
je, ljubav je krhak cvet; ljubav je fin kristal; ljubav je nestabilna
reakcija sa periodom poluraspada od osam meseci. Sranje, rekao
sam, i optužio ga za kulturološko slepilo; trideset vekova predratnog
društva učilo nas je da je ljubav jedina stvar koja može da traje do
groba i dalje od toga i da je rođen, umesto što se izlegao i sam bi to znao
i niko ne bi morao da mu govori! U tom trenutku je navukao suv,
tolerantan izraz i ponovio da sam ja samo žrtva samonametnute
seksualne frustracije i romantičnih obmana.
Gledajući unazad, rekao bih da smo se dobro provodili prepirući
se jedan s drugim. Izlečio me nije.
Doduše, stekao sam novog prijatelja koji mi je sve vreme sedeo u
krilu. Bio je to mačak, koji je naravno imao uobičajen talenat za
skrivanje od ljudi koji vole mačke i uvaljivanje onima koji imaju
problema sa sinusima ili prosto ne vole ove podle male životinje.
Međutim, imali smo nešto zajedničko, pošto je, koliko znam, bio
jedini heteroseksualni mužjak u okolini, osim mene. Bio je sterilisan,
naravno, ali to pod ovim okolnostima zaista nije bilo bitno.

213
 TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Prošlo je tačno 400 dana od kako smo započeli izgradnju. Sedeo

sam za stolom i ignorisao nov raspored dužnosti koji je Hilbova
sastavila. Mačak mi je ležao na krilu i glasno preo, mada sam odbijao
da ga mazim. Čarli je sedeo na stolici i čitao nešto na monitoru.
Zazvonio je telefon i čuo sam glas komodora Antopolove.
„Stigli su.“
„Šta?“
„Rekoh, stigli su. Tauranski brod je upravo izašao iz kolapsarskog
polja. Brzina 0,80 c. Usporavanje pod opterećenjem od 30 G. Manje-
više.“
Čarli se nagnuo preko stola. „Šta?“ Odgurnuo sam mačku.
„Kad ćete moći da krenete u poteru?“, pitao sam.
„Čim se skineš sa telefona.“ Isključio sam se i prišao logističkom
kompjuteru, blizancu kompjutera na Masariku II i direktno
povezanog sa njim. Dok sam pokušavao da iščupam neke brojke iz
prokletinje, Čarli se pozabavio monitorom.
Monitor je zapravo bio hologram veličine kvadratnog metra i
visine pola metra. Programiran je da prikazuje poziciju naše planete,
Šadea-138 i još par stenčuga iz sistema. Zelene i crvene tačke su
predstavljale pozicije naših i tauranskih brodova.
Kompjuter nas je obavestio da minimalno vreme za koje Tauranci
mogu da uspore i vrate se nazad do planete iznosi malo više od
jedanaest dana. Naravno, to bi značilo da koriste maksimalno
ubrzanje i usporavanje tokom čitavog puta; u tom slučaju bismo
mogli da ih spljeskamo kao muve na zidu. Zbog toga će, poput nas,
nasumično menjati pravac leta i ugao ubrzanja. Na osnovu podataka

214
o neprijateljskom ponašanju u nekoliko stotina prethodnih situacija,
kompjuter nam je obezbedio tabelu verovatnoće:

Osim u slučaju da Antopolova i njeni veseli pirati uspeju da ih

unište. Šanse da se to dogodi, kako sam naučio u kanti, iznosile su
nešto manje od pedeset procenata.
Bez obzira na to da li će potrajati 28,9554 dana ili dve nedelje, mi
na zemlji možemo samo da sedimo i čekamo. Ako Antopolova uspe
da ih uništi, nećemo morati da se borimo dok nas redovne
garnizonske trupe ne smene, a mi produžimo ka sledećem kolapsaru.
„Još nije krenuo.“ Čarli je namestio hologram na minimalnu
razmeru; planeta je bila bela kugla veličine dinje, a Masarik II zelena
tačka sa desne strane, na udaljenosti od osam prečnika dinje; nismo
mogli u isto vreme da vidimo i jedno i drugo na monitoru.
Dok smo posmatrali, mala zelena tačka se odvojila od broda i
otplutala dalje. Broj dva je sablasno plovio uz nju. Na legendi u
donjem levom uglu holograma, pored broja 2 je pisalo: dron lovac.

215
Ostali brojevi su označavali Masarik II, planetarne odbrambene lovce
i četrnaest planetarnih odbrambenih dronova. Tih šesnaest brodova
se još nisu dovoljno udaljili jedan od drugog kako bi predstavljali
odvojene tačke.
Mačak se trljao o moj članak; podigao sam ga i pomazio. „Reci
Hilbovoj da sazove generalnu skupštinu. Bolje da saopštimo svima
odjednom.“

Regruti nisu dobro primili vest, a ja nisam mogao da ih krivim.

Svi smo očekivali da Tauranci napadnu znatno ranije – pošto se nisu
pojavljivali, javilo se osećanje da je Komanda udarne grupe pogrešila
i da neprijatelj neće ni doći.
Želeo sam da se odred odmah baci na vežbe sa oružjem; skoro dve
godine nisu koristili oružje velike razorne moći. Zbog toga sam
aktivirao njihove laserske prste i razdelio bacače granata i raketa.
Nismo mogli da vežbamo unutar baze iz straha da ćemo oštetiti
spoljašnje senzore i odbrambeni laserski krug. Zbog toga smo
isključili pola kruga gigavatskih lasera i odlazili na kilometar
udaljenosti od perimetra, vod po vod. Sa njima smo išli ili Čarli ili ja.
Raskova je pažljivo posmatrala monitore za rano upozorenje. Ako se
bilo šta približi, ispaliće signalnu raketu i vod će se vratiti unutar
kruga pre nego što se nepoznat uljez pojavi na horizontu.
U tom trenutku odbrambeni laseri će se automatski uključiti.
Osim što će uništiti uljeza, spržiće i čitav vod za manje od 0,02
sekunde.
Iz baze nismo mogli da odvojimo ništa što bismo koristili kao
metu, ali ispostavilo se da to ne predstavlja problem. Prva tahionska
raketa koju smo ispalili izdubila je rupu dugu dvadeset, široku deset
i duboku pet metara; krš nam je obezbedio mnoštvo meta veličine
čoveka i manjih.
Vojnici su se dobro pokazali, znatno bolje nego sa primitivnim
oružjem u staznom polju. Najbolje rezultate je postigla laserska
vežba koja je nalikovala gađanju glinenih golubova: podelio sam ljude
na parove, jedna osoba bi stajala iza druge i bacala kamenje u
nasumičnim intervalima. Druga bi ocenjivala putanju projektila i
pogađala ga pre nego što padne na zemlju. Koordinacija pokreta im

216
je bila impresivna (možda je Eugenički savet nešto ipak odradio kako
valja). Gađajući kamenčiće veličine šljunka, od deset pokušaja
obavezno su imali devet pogodaka, ali većina je imala stoprocentni
učinak. Njihov stari dobri nebioinženjeringovan major pogađao je
sedam od deset, iako je vežbao znatno duže.
Sa podjednakom lakoćom su procenjivali putanju sa bacačem
granata, koji je bio znatno prilagodljivije oružje nego u prošlosti.
Umesto ispaljivanja bombi od jedne mikrotone standardnim
mlaznim punjenjem, imao je četiri različita punjenja i izbor bombi
od jedne do četiri mikrotone. Za borbu izbliza, tokom koje je veoma
opasno koristiti lasere, cev bacača mogla bi da se otkači i za nju se
kačio okvir municije za ‘sačmaru’. Svaki pucanj bi poslao oblak
sićušnih strela koje na udaljenosti od pet metara seju sigurnu smrt,
a na šestom se pretvaraju u neškodljivu paru.
Za tahionski bacač raketa nije bila potrebna apsolutno nikakva
veština. Trebalo je samo da se pobrinete za to da niko ne stoji iza vas
dok pucate; mlaz iz bacača je bio opasan na udaljenosti od nekoliko
metara od cevi. Osim toga, samo smestite metu u končanicu nišana i
pritisnete dugme. Ne morate da brinete zbog putanje; raketa u praksi
putuje pravolinijski. Dostiže drugu kosmičku brzinu za manje od
sekunde.
To što su izašli napolje i cepali krajolik svojim novim igračkama
učinilo je čuda za moral trupa. Ali, krajolik nije uzvraćao vatru. Bez
obzira na to koliko je oružje fizički impresivno, njegova delotvornost
zavisi od onog čime će Tauranci uzvratiti. Grčka falanga je sigurno
izgledala impresivno, ali ne bi se dobro proveli protiv samo jednog
čoveka naoružanog bacačem plamena.
Kao i kod bilo koje bitke, zbog dilatacije vremena nismo mogli da
znamo kakvo oružje oni poseduju. Možda nikad nisu čuli za stazno
polje. Ili su bili u stanju da izgovore magičnu reč i nateraju nas da
nestanemo.
Bio sam napolju sa četvrtim vodom i pržio stene, kad me je Čarli
nazvao i rekao mi da se hitno vratim. Predao sam komandu Hejmofu.
„Još jedan?“ Skala holografskog monitora je bila toliko snižena
da je naša planeta bila veličine graška, nekih pet centimetara od X
koji označava poziciju Šade-138. Po polju su bile razbacane četrdeset

217
jedna zelena i crvena tačka; legenda je broj 41 označila kao Tauransku
krstaricu (2).
„Nazvao si Antopolovu?“
„Da.“ Predvideo je sledeće pitanje. „Biće potreban čitav dan da
signal stigne do njih i da se vrati.“
„To se nikad ranije nije dogodilo“, ali Čarli je to već znao.
„Možda im je ovaj kolapsar posebno važan.“
„Biće da je tako.“ Znači da ćemo se sigurno boriti na zemlji. Čak
i ako Antopolova uspe da smakne prvu krstaricu, sa drugom njene
šanse više neće iznositi pedeset posto. Jednostavno, više neće imati
dovoljno dronova i lovaca. „Ne bih voleo da sam trenutno na mestu
Antopolove.“
„Samo će nastradati nešto ranije od nas.“
„Ne znam baš. Kod nas stvari stoje prilično dobro.“
„Sačuvaj te govore za ljudstvo, Vilijame.“ Povećao je razmeru
monitora tako da vidimo samo dva objekta: Šade-138 i novu crvenu
tačku koja se polako pomera.

Proveli smo naredne dve nedelje posmatrajući kako se tačke

polako gase. Ako ste znali tačno gde i kad da pogledate, mogli ste da
izađete napolje i posmatrate predstavu uživo; blistava mrlja belog
svetla izbledela bi za jednu sekundu.
Tokom te sekunde, nova-bomba bi potrošila milion puta više
energije od gigavatskog lasera. Stvarala je minijaturnu zvezdu
prečnika pola kilometra, sa jezgrom vrelim poput unutrašnjosti
sunca. Satirala je sve što dotakne. Radijacija usled najmanjeg
promašaja može do te mere da pokvari brodsku elektroniku da joj
više nema pomoći – dva lovca, jedan naš i jedan njihov, očigledno su
pretrpeli baš tu sudbinu i tiho su plutali van sistema pri konstantnoj
brzini, bez energije.
Ranije u toku rata, koristili smo snažnije nova-bombe, ali
degenerisani plin koji se koristi za njihovo gorivo nestabilan je u
velikim količinama. Bombe su imale tendenciju da eksplodiraju dok
se još nalaze unutar broda. Očigledno je da su Tauranci imali isti
problem – ili su kopirali proces od nas – pošto su takođe smanjili

218
snagu nova-bombi na manje od sto kilograma degenerativnog plina.
Osim toga, ispaljivali su ih slično kao mi, bojeva glava se razdvajala
na dvanaest delova dok se približava meti, a samo jedan od njih je
nova-bomba.
Verovatno će im preostati par bombi nakon što završe sa
Masarikom II i njegovim lovcima i dronovima. Što znači da gubimo
vreme i energiju vežbajući korišćenje oružja.
Mojoj savesti se prikrala misao da okupim jedanaest ljudi i
ukrcam nas na lovca skrivenog na bezbednom iza staznog polja. Bio
je programiran da nas vrati nazad na Zvezdanu kapiju.
Čak sam otišao tako daleko da u glavi napravim listu,
pokušavajući da se setim jedanaest ljudi koji mi znače više od ostalih.
Ispostavilo se da bih šestoro birao nasumice.
Međutim, odložio sam te misli u stranu. Imali smo šansu, možda
i prokleto dobru šansu, čak i protiv krstarice pod punim
naoružanjem. Neće im biti lako da približe nova-bombu tako blizu da
nas uključi u svoj radijus ubistva.
Osim toga, izbacili bi me u svemir zbog dezerterstva. Zašto da se
trudim?

Raspoloženje se popravilo kad je jedan od dronova Antopolove

uništio prvu tauransku krstaricu. Ne računajući brodove ostavljene
za odbranu planete, imala je još jedanaest dronova i dva lovca.
Krenuli su da presretnu drugu krstaricu, u tom trenutku udaljenu
par svetlosnih sati, sa petnaest neprijateljskih dronova na vratu.
Jedan od neprijateljskih dronova je pogodio. Pomoćne letelice su
nastavile napad, ali bile su potučene do nogu. Jedan lovac i tri drona
pobegli su sa bojnog polja pri maksimalnom ubrzanju, izvodeći petlju
preko ekliptičnog polja i niko ih nije pratio. Sa morbidnim
interesovanjem smo posmatrali neprijateljsku letelicu dok je polako
napredovala da se upusti u borbu sa nama. Lovac je leteo nazad ka
Šade-138, ka spasenju. Niko ih nije krivio. Zapravo, poslali smo im
poruke kojima ih pozdravljamo i želimo im sreću; naravno, nisu
odgovorili. Bili su u rezervoarima. Međutim, poruka će biti
zabeležena.

219
 Neprijatelju je bilo potrebno pet dana da stigne do planete i
udobno se smesti u stacionarnu orbitu sa suprotne strane. Mi smo se
spremili za neizbežnu prvu fazu napada, koja će biti potpuno
automatizovana i izvedena iz vazduha: njihovi dronovi protiv naših
lasera. Postavio sam pedeset ljudi unutar staznog polja, za slučaj da
se dronovi probiju. Prazan gest, doduše; neprijatelj će prosto čekati
da isključe polje i spržiti ih istog trenutka.
Čarliju je sinula uvrnuta ideja koju sam zamalo prihvatio.
„Mogli bismo da miniramo bazu.“
„Kako to misliš?“, upitao sam. „Baza i jeste minirana, u krugu od
dvadeset pet kilometara.“
„Ne mislim na mine i slično. Mislim na samu bazu, ovde, pod
zemljom.“
„Nastavi.“
„U lovcu imamo dve nova-bombe.“ Pokazao je ka staznom polju
kroz par stotina metara stene. „Možemo da ih donesemo ovamo,
miniramo, sakrijemo sve ljude u staznom polju i sačekamo.“
Ideja je bila zaista primamljiva na izvestan način. Oslobodila bi
me odgovornosti za donošenje odluke, sve bih prepustio slučaju.
„Mislim da ne bi upalilo, Čarli.“
Izgledao je uvređeno. „Naravno da bi upalilo.“
„Ne bi. Slušaj, da bi upalilo, Tauranci bi svi do jednog morali da
se nađu unutar radijusa ubistva pre nego što bomba eksplodira – ali
oni ne bi svi uleteli unutra kad probiju našu odbranu. Pogotovo ako
baza deluje prazno. Posumnjali bi i poslali izvidnicu. Nakon što
izvidnica aktivira bombe...“
„Ponovo bismo se našli na početku, da. I ostali bismo bez baze.
Izvini.“
Slegnuo sam ramenima. „Ideja je ideja. Nastavi da razmišljaš,
Čarli.“ Obratio sam pažnju na hologram, jednostran rat u svemiru je
napredovao. Logično, neprijatelj je želeo da uništi lovac u vazduhu,
pre nego što počne da obrađuje nas. Mogli smo samo da posmatramo
kako crvene tačke kruže oko planete i pokušavaju da postignu
pogodak. Pilot je zasad uspeo da obori tri drona; neprijatelj još nije
poslao nijednog lovca.

220
 Predao sam pilotu kontrolu nad pet lasera iz našeg odbrambenog
kruga. Međutim, nisu bili od neke naročite koristi. Gigavatski laser
izbacuje milijardu kilovata u sekundi pri dometu od sto metara.
Međutim, na udaljenosti od hiljadu kilometara, zrak ima jačinu svega
deset kilovata. Može da nanese nešto malo štete ako pogodi optički
senzor. Nadao sam se da će bar uneti zabunu.
„Mogli bismo da iskoristimo još jednog lovca. Ili šest.“
„Da iskoristimo dronove“, rekao sam. Imali smo lovca, naravno,
i perača palube koji je znao njime da upravlja. Možda će se ispostaviti
da nam je to jedina nada, ako nas pritesne u staznom polju.
„Koliko je daleko onaj drugi?“, pitao je Čarli misleći na pilota koji
je podvio rep i utekao. Smanjio sam razmeru i zelena tačka se pojavila
sa desne strane. „Šest svetlosnih sati.“ Imao je još dva drona, leteli su
mu suviše blizu da bi se pokazali kao odvojene tačke. Jedan je uništen
dok mu je štitio odstupnicu. „Više ne ubrzava, ali kreće se pri
opterećenju od 0,9 G.“
„Ne bi nam bio od koristi, čak i kad bi to želeo.“ Bilo bi mu
potrebno mesec dana da uspori.
U tom trenutku se ugasilo svetlo našeg odbrambenog lovca.
„Sranje.“
„Sad počinje zabava. Da kažem ljudstvu da se spremi za izlazak
na površinu?“
„Ne... nek obuku odela, za slučaj da ostanemo bez vazduha. Ali,
očekujem da će proći neko vreme pre nego što usledi kopneni napad.“
Ponovo sam povećao razmeru. Četiri crvene tačke su nam se već
prikradale s druge strane globusa.

Obukao sam odelo i vratio se u Administraciju da posmatram

vatromet na monitorima.
Laseri su radili savršeno. Sva četiri drona su nas napala u isto
vreme; bili su naciljani i uništeni. Ispod horizonta su se aktivirale sve
nova-bombe, osim jedne (vidni horizont se nalazio nekih deset
kilometara dalje, ali laseri su bili postavljeni na visini i mogli su da
gađaju ciljeve na dvostrukoj udaljenosti). Bomba koja se detonirala
na horizontu istopila se u polukružan oblik i blistavo sijala nekoliko
minuta. Sat kasnije, i dalje je svetlela bledonarandžasto, a

221
temperatura na tlu porasla je do pedeset stepeni iznad apsolutne nule
i većina našeg snega se istopila, otkrivajući neravnu tamnu površinu.
Naredni napad se takođe desio u deliću sekunde, ali ovog puta je
došlo osam dronova. Četiri su se probila u krug od deset kilometara.
Radijacija od svetlećih kratera podigla je temperaturu na skoro 300
stepeni, što je iznad tačke topljenja vode i ja sam počeo da brinem.
Borbena odela mogu da se koriste na preko hiljadu stepeni, ali brzina
automatskih lasera zavisi od niskotemperaturnih superprovodnika.
Zatražio sam od kompjutera informaciju o tome kolika je
temperaturna granica za lasere i otkucao mi je TR 398-734-009-265:
Neki aspekti koji se tiču prilagodljivosti kriogenog naoružanja za
korišćenje u okruženju sa relativno visokom temperaturom, što je
zapravo gomila zgodnih saveta o tome kako bismo mogli da izolujemo
oružje da imamo pristup fantastično opremljenoj oružani. Doduše,
pisalo je da se brzina reagovanja uređaja sa automatskim nišanom
povećava sa povećanjem temperature, i da iznad ‘kritične
temperature’ oružje uopšte neće nišaniti. Ali, nije postojao način da
se predvidi ponašanje individualnog oružja, osim činjenice da je
najviša zabeležena kritična temperatura 790 stepeni, a najniža 420.
Čarli je posmatrao monitor. Preko radija u odelu glas mu je
zvučao jednolično. „Ovog puta su poslali šesnaest.“
„Iznenađen si?“ O psihologiji Tauranaca smo znali samo par
stvari i jedna od njih jeste da poseduju izvesnu kompulsivnost kad su
brojevi u pitanju, posebno prosti brojevi i brojevi deljivi sa dva.
„Nadajmo se da im nije ostalo još 32 drona.“ Raspitao sam se kod
kompjutera, ali mogao je da mi kaže samo to da je krstarica do sada
lansirala 44 drona, a da su neke letelice sa kojima smo se susretali
bile opremljene sa čak 128 dronova.
Imali smo više od pola sata pre napada. Mogao sam da evakuišem
ljude u stazno polje, gde bi privremeno bili bezbedni za slučaj da se
neka nova-bomba probije unutra. Bezbedni, ali u klopci. Koliko bi
vremena bilo potrebno kraterima da se ohlade, ako se tri ili četiri – a
kamoli svih šesnaest – nova-bombi probije unutra? U borbenom
odelu se ne može živeti zauvek, mada reciklira sve uz nemilosrdnu
efikasnost. Jedna nedelja je dovoljna da vas temeljno unesreći.

222
Nakon dve nedelje postajete suicidalni. Niko nije proveo tri nedelje
u odelu, u terenskim uslovima.
Osim toga, kao odbrambena pozicija, stazno polje se može
pretvoriti u smrtonosnu zamku. Pošto je kupola neprozirna,
neprijatelju su na raspolaganju sve opcije; jedini način da mi
saznamo šta se dešava jeste da isturimo glavu napolje. Nisu morali
da napadaju primitivnim oružjem, osim ako su veoma nestrpljivi.
Mogli su da zasipaju kupolu vatrom iz lasera i čekaju da isključimo
generator. U međuvremenu su mogli da nas maltretiraju
ubacivanjem kopalja, stena i strela unutar kupole – mogli smo da
uzvratimo vatru, ali to bi bilo prilično uzaludno.
Naravno, ako jedan čovek ostane unutar baze, ostali bi mogli
narednih pola sata da čekaju unutar staznog polja. Ako se ne vrati po
njih, znali bi da je napolju vrelo. Uključio sam se u frekvenciju koja
će me povezati sa svima iz ešalona 5 i iznad.
„Ovde major Mandela.“ I dalje mi je zvučalo poput lošeg vica.
Ukratko sam izneo situaciju i rekao im da obaveste svoje
podređene da su svi slobodni da odu u stazno polje. Ja ću ostati i
pozvati ih ako sve dobro prođe – nije me motivisala plemenitost,
naravno; više mi se dopadalo da budem uništen u jednoj
nanosekundi, nego da polagano umirem ispod sive kupole.
Uključio sam se u Čarlijevu frekvenciju. „I ti možeš da ideš. Ja ću
se ovde pobrinuti za sve.“
„Ne, hvala“, izgovorio je polako. „Radije ću... Hej, pogledaj ovo.
Krstarica je lansirala još jednu crvenu tačku, par minuta nakon
ostalih. Na legendi je pisalo da je još jedan dron u pitanju. „Ovo je
baš čudno.“
„Sujeverna kopilad“, rekao je hladnim glasom.
Samo jedanaest ljudi je odabralo da se priključi onima koji su
ranije poslati u kupolu. To nije trebalo da me iznenadi, ali ipak jeste.
Dok su se dronovi približavali, Čarli i ja smo zurili u monitore,
pažljivo izbegavajući da gledamo hologram. Prećutno smo se
sporazumeli da je bolje da ne znamo kad će tačno biti udaljeni minut,
trideset sekundi... A zatim, kao i u prethodnim slučajevima, bilo je
gotovo pre nego što smo shvatili da je počelo. Ekrani su blesnuli
belom svetlošću, začuo se pisak statike, a mi smo bili još živi.

223
 Međutim, ovog puta je bilo petnaest novih rupa na horizontu –
ili bliže! – a temperatura je rasla tako brzo da je poslednja cifra na
brojčaniku predstavljala amorfnu mrlju. Brojčanik je dostigao
maksimum na broju 800 i počeo polako da opada.
Nismo videli nijednog drona tokom delića sekunde koliko je
laserima bilo potrebno da naciljaju i opale. Ali, tad je sedamnaesti
blesnuo iznad horizonta jureći sumanuto u cik-cak i zastao direktno
iznad nas. Na trenutak se činilo kao da lebdi, a zatim je počeo da
pada. Polovina lasera ga je otkrila i postojano su pucali, ali nisu bili
u stanju da naciljaju; svi su ostali zakočeni u prethodnoj poziciji iz
koje su pucali.
Svetlucao je dok je padao, na njegovom blistavo uglačanom trupu
ogledao se beli sjaj kratera i sablasno svetlucanje konstantne,
nemoćne laserske vatre. Čuo sam kako Čarli duboko udiše, a zatim se
dron spustio tako blizu da sam ugledao paukolike tauranske brojeve
utisnute na trupu i providan prozor blizu vrha – tad mu se motor
upalio i iznenada je nestao.
„Šta se dođavola dogodilo?“, pitao je Čarli tiho.
Prozor. „Možda je to bio izviđački brod.“
„Moguće. Znači, mi im ne možemo ništa i oni to znaju.“
„Osim u slučaju da se laseri oporave.“ Što je bilo malo verovatno.
„Bolje da smestimo sve ljude pod kupolu. Uključujući i nas.“
Izgovorio je reč koja je tokom vekova promenila samoglasnik, ali
je značenje bilo jasno. „Nema žurbe. Hajde da vidimo šta će uraditi.“
Čekali smo nekoliko sati. Napolju se temperatura stabilizovala na
690 stepeni – tik ispod tačke topljenja cinka, setio sam se bez ikakve
svrhe – i ja sam isprobao ručne kontrole lasera, ali i dalje su bile
zakočene.
„Evo ih, stižu“, rekao je Čarli. „Ponovo ih je osam.“
Zurio sam u monitor. „Valjda je vreme za...“
„Čekaj! To nisu dronovi.“ Legenda je svih osam identifikovala kao
Nosače trupa.
„Izgleda da žele da zauzmu bazu“, rekao je. „Netaknutu.“

224
 Kao i da isprobaju naše novo oružje i tehnike. „Za njih to i nije
neki preteran rizik. Uvek mogu da se povuku i da nam bace nova-
bombu u krilo.“
Pozvao sam Brilovu i rekao joj da ode po sve koji su u staznom
polju i da ih postavi zajedno sa ostatkom svog voda u odbrambeni
krug u severoistočnom i severozapadnom kvadrantu. Ostatak ljudi ću
ja postaviti na drugom polukrugu.
„Pitam se“, rekao je Čarli. „Da li treba sve ljude odjednom da
pošaljemo na površinu? Bar dok ne saznamo koliko tačno ima
Tauranaca.“
Imao je pravo. Bolje da ostavimo nešto ljudstva u rezervi,
neprijatelj bi mogao da potceni našu snagu. „Nije loša ideja... Možda
ih ima samo šezdeset četvoro u osam nosača.“ Ili 128 ili 256. Voleo
bih da špijunski sateliti imaju finiju osetljivost. Ali, u mašinu veličine
jednog zrna grožđa ne može bogzna šta da stane.
Odlučio sam da sedamdesetoro ljudi koje predvodi Brilova budu
naša prva linija odbrane i poslao ih da se razmeste u kružnom jarku
koji smo iskopali ispred perimetra baze. Svi ostali će ostati dole dok
ne budu potrebni.
Ako se ispostavi da Tauranci, usled brojne nadmoćnosti ili nove
tehnologije, predstavljaju nezaustavljivu silu, narediću svima da se
vrate u stazno polje. Tunel je vodio od stambenih prostorija do
kupole, kako bi ljudi koji se nalaze pod zemljom mogli bezbedno da
odu pravo tamo. Iz jarka će morati da se povlače pod vatrom. Ako
bilo ko od njih još bude živ kad izdam to naređenje.
Pozvao sam Hilbovu i naredio njoj i Čarliju da paze na lasere. Ako
se otkoče, pozvaću Brilovu i njene ljude nazad. Zatim uključiti sistem
za automatsko ciljanje, zavaliti se i gledati predstavu. Međutim, čak
i zakočeni laseri mogu biti korisni. Čarli je na monitorima obeležio
pravce u kojima laseri mogu da pucaju; on i Hilbova mogu ručno da
ih aktiviraju kad nešto uđe u domet.
Imali smo dvadesetak minuta. Brilova je koračala po perimetru
sa svojim ljudima, postavljajući ih u jarak, odred po odred, tako da se
opseg delovanja njihovog oružja preklapa. Umešao sam se i naredio
joj da postavi teško naoružanje tako da ga koristi da potera
neprijateljske snage na put našim laserima.

225
 Nismo imali šta drugo da radimo, osim da čekamo. Rekao sam
Čarliju da meri napredovanje neprijatelja i da pokuša da nam
obezbedi tačno odbrojavanje, zatim sam seo za svoj sto i uzeo blok da
nacrtam šemu rasporeda koji je Brilova izvršila i vidim mogu li
nekako da ga poboljšam.
Mačak mi je skočio u krilo, žalosno mjauknuvši. Očigledno nije
bio u stanju da nas razlikuje u borbenim odelima. Ali, niko drugi nije
sedao za ovaj sto. Pokušao sam da ga pomazim, ali odskočio je.
Prva linija koju sam nacrtao probila je četiri papira. Prošlo je
neko vreme od kako sam se bavio delikatnim poslom u odelu. Setio
sam se kako su nas tokom obuke terali da vežbamo upravljanje
kolima za povećanje snage tako što smo dodavali jaja jedni drugima.
Prljav posao. Pitam se da li na Zemlji još postoje jaja.
Kad sam završio šemu, shvatio sam da nemam šta da dodam. Silni
tabaci teorije u mom umu; bilo je dovoljno taktičkih saveta o razvoju
jedinica i okruživanju, ali sa pogrešne tačke gledišta. Za one koji su
u okruženju, nema mnogo opcija. Čekaj i bori se. Brzo reaguj na
koncentraciju sile neprijatelja, ali ostani fleksibilan tako da
neprijatelj ne može da upotrebi lažan napad ne bi li odvukao tvoje
snage iz neke predvidive sekcije tvog perimetra. U potpunosti iskoristi
podršku iz vazduha i svemira, što je uvek dobar savet. Spusti glavu,
podigni bradu i moli se da stigne konjica. Drži svoju poziciju i ne
razmišljaj o Denbjenfou, Alamu, bici kod Hastingsa.
„Izašlo je još osam nosača“, rekao je Čarli. „Pet minuta do dolaska
prvih osam.“
Znači, napašće nas u dva talasa. Bar dva. Šta bih ja uradio da sam
na mestu tauranskog zapovednika? Teško je zamisliti; Tauranci nisu
bili maštoviti kad je taktika u pitanju i često su kopirali ljudske
obrasce.
Prvi talas bi mogao biti žrtvovan u kamikaza napadu, da bi nas
razmekšali i procenili našu odbranu. Drugi talas bi zatim nastupio
metodično i zbrisao nas. Ili obrnuto: prva grupa možda ima dvadeset
minuta da se ukopa; a zatim ih drugi talas preskače i sprovodi snažan
napad na jednu tačku – u pokušaju da probije perimetar i zauzme
bazu.

226
 Ili su prosto poslali dva talasa zbog toga što je u pitanju magičan
broj. Ili mogu da lansiraju samo osam nosača u isto vreme (što bi bilo
veoma loše jer znači da su nosači veliki; u drugim situacijama su
koristili nosače u kojima je smešteno između 4 i 128 vojnika).
„Tri minuta.“ Zurio sam u skupinu monitora koji pokazuju
različite sekcije minskog polja. Ako budemo imali sreće, iz opreznosti
će sleteti tamo. Ili će preleteti dovoljno nisko da detoniraju mine.
Osećao sam blagu krivicu. Bio sam bezbedan u svojoj rupi i
žvrljao po papiru, spreman da izvikujem naređenja. Šta li je onih
sedamdeset žrtvenih jaganjaca osećalo u vezi sa odsustvom svog
zapovednika?
Tad sam se prisetio šta sam osećao prema kapetanu Stotu tokom
prve misije, kad je odabrao da ostane u orbiti dok smo se mi borili na
zemlji. Nalet mržnje je bio tako snažan da sam morao da potisnem
mučninu.
„Hilbova, možeš li sama da izađeš na kraj sa laserima?“
„Naravno, ser.“
Bacio sam olovku i ustao. „Čarli, preuzmi koordinaciju jedinice;
sposoban si da to obaviš isto tako dobro kao i ja. Odlazim na
površinu.“
„Ne bih vam to savetovala, ser.“
„Dođavola Vilijame. Ne budi idiot.“
„Ja ne primam naređenja, ja ih izd...“
„Gore nećeš preživeti ni deset sekundi“, rekao je Čarli.
„Rizikovaću, kao i svi ostali.“
„Zar ne čuješ šta ti govorim? Ubiće te!“
„Naše trupe? Gluposti. Znam da im se ne dopadam, ali – „
„Zar nisi prisluškivao frekvencije odreda?“ Ne, naime ne koriste
moju vrstu engleskog jezika kad razgovaraju među sobom. „Misle da
si ih poslao napolje po kazni, zbog kukavičluka. Nakon što si svima
rekao da slobodno mogu da odu pod kupolu.“
„Zar niste upravo to učinili, ser?“, pitala je Hilbova.
„Da li sam ih kaznio? Naravno da nisam.“ Bar ne svesno. „Prosto
su već bili tamo kad su mi bili potrebni... Zar im poručnik Brilova nije
ništa rekla?“

227
 „Ništa nisam čuo“, odvratio je Čarli. „Možda je bila suviše
zaposlena da se uključi.“
Ili se slaže sa njima. „Bolje da...“
„Evo ga!“, doviknula je Hilbova. Prvi neprijateljski brod se upravo
pojavio na jednom od monitora koji pokrivaju minsko polje; ostali su
se pojavili već naredne sekunde. Prilazili su iz različitih pravaca i nisu
bili podjednako raspoređeni oko baze. Pet u severoistočnom
kvadrantu i samo jedan u jugozapadnom. Preneo sam informaciju
Brilovoj.
Međutim, dobro smo predvideli njihovu logiku; svi su ulazili u
minirano polje. Jedan se dovoljno približio tahionskom uređaju i
aktivirao ga. Eksplozija je zakačila zadnji deo letelice čudnog dizajna,
zbog čega se prevrnula i srušila kljunom nadole. Bočna vrata su se
otvorila i Tauranci su pokuljali napolje. Bilo ih je dvanaestoro;
četvoro je verovatno ostalo unutra. Ako je u ostalim letelicama bilo
po šesnaestoro, ima ih tek nešto više od nas.
U prvom talasu.
Ostali su sleteli bez incidenta, i da, bilo ih je po šesnaest u svakom
brodu. Brilova je prebacila par odreda da se prilagodi neprijateljskoj
sili i čekala.
Brzo su se kretali preko minskog polja, krećući se u savršenom
skladu poput krivonogih, glomaznih robota. Nisu zastajali čak ni kad
bi ponekog od njih raznela mina, što se dogodilo jedanaest puta.
Kad su se pojavili na horizontu, postao nam je očigledan razlog
njihovog naizgled nasumičnog rasporeda jedinica: unapred su
proračunali kakav prilaz će im obezbediti prirodan zaklon iza krša
koji su dronovi za sobom ostavili. Moći će da priđu na par kilometara
od baze pre nego što nam se nađu na nišanu. Njihova odela su imala
augmentativna kola, baš kao i naša, i mogli su da pređu jedan
kilometar za manje od minuta.
Brilova je naredila svojim ljudima da odmah otvore vatru,
verovatno više radi podizanja morala nego što se zaista nadala da će
neko pogoditi neprijatelja. Mada su verovatno imali neznatne
gubitke, bilo je teško reći. Bar jedna tahionska raketa je odradila
impresivan posao pretvarajući veliko stenje u šljunak.

228
 Tauranci su uzvratili vatru oružjem sličnom tahionskoj raketi,
možda čak i identičnom. Međutim, retko su pronalazili cilj; naši ljudi
su bili raspoređeni ispod i u nivou tla; ako raketa ne bi ništa pogodila,
samo bi nastavila da se kreće, amin. Doduše, uspeli su da pogode
jedan od gigavatskih lasera. Potres koji se proneo sve do nas bio je
tako snažan da sam poželeo da smo ga zakopali na dubinu veću od
dvadeset metara.
Laseri nam nisu bili od koristi. Tauranci su sigurno unapred
otkrili na koju su stranu usmereni i zaobišli ih u širokom luku.
Ispostavilo se da je to dobro, pošto je Čarli zbog toga dopustio sebi da
na trenutak skrene pogled sa monitora za lasere.
„Šta se dođavola dogodilo?“
„U čemu je problem, Čarli?“ Nisam skidao oka s monitora. Čekao
sam da se nešto dogodi.
„Brod, krstarica – nestao je.“ Pogledao sam holograf. Bio je u
pravu; jedina crvena svetla bila su svetla nosača trupa.
„Kuda je otišao?“, postavio sam bespredmetno pitanje.
„Hajde da vratimo snimak unazad.“ Programirao je displej da se
vrati par minuta unazad i smanjio razmeru tako da se vide i planeta
i kolapsar. Pojavila se krstarica, a sa njom i tri zelene tačke. Naša
‘kukavica’ je napadala krstaricu sa samo dva drona.
Međutim, imala je pomoć zakona fizike.
Umesto da uđe u kolapsarsko umetanje, lovac je skliznuo oko
kolapsarskog polja ulazeći u orbitu i kao iz praćke izašao krećući se
brzinom od devet desetina brzine svetlosti; dronovi su se kretali
brzinom 0,99 c, pravo ka neprijateljskoj krstarici. Naša planeta se
nalazi oko hiljadu svetlosnih sekundi od kolapsara, tako da je
tauranski brod imao samo deset sekundi da otkrije brod i oba drona.
Pri toj brzini, nije bitno da ii te pogađa nova-bomba ili loptica od
papira.
Prvi dron je zbrisao krstaricu, a drugi je, 0,01 sekundu iza njega,
skliznuo dole ka planeti. Lovac je promašio planetu za par stotina
kilometara i zavitlao se ka svemiru, usporavajući pri opterećenju od
dvadeset pet G. Vratiće se za par meseci.
Međutim, Tauranci ga neće čekati. Dovoljno su se približili našim
linijama da počnu da koriste lasere, ali takođe su se našli u dometu

229
naših bacača granata. Poveća stena je mogla da ih zaštiti od laserske
vatre, ali granate i rakete su ih desetkovale.
U početku su ljudi Brilove imali veliku prednost; borili su se iz
rovova i nastradali bi samo usled srećnog pogotka ili izuzetno dobro
naciljane granate (koje su Tauranci bacali ručno i zbog toga su imale
domet od nekoliko stotina metara). Brilova je izgubila četvoro ljudi,
ali činilo se kao da je Tauranaca ostalo upola manje.
Najzad je krajolik postao toliko izrovaren da su Tauranci mogli
da se bore iz rupa u zemlji. Borba se usporila na individualne duele
laserima, povremeno prošarane ispaljivanjem hitaca iz težeg
naoružanja. Međutim, nije bilo pametno koristiti tahionske rakete
protiv pojedinačnih Tauranaca, pošto je sila nepoznate jačine bila
udaljena svega par minuta.
Mučilo me je nešto u vezi sa holografskim snimkom. Pošto je
trenutno vladalo zatišje, shvatio sam šta je u pitanju.
Kad je drugi dron proleteo brzinom bliskom brzini svetlosti,
koliko je štete naneo planeti? Prišao sam kompjuteru i zatražio
podatke; otkrio sam koliko je energije oslobođeno u sudaru i
uporedio je sa geološkim informacijama u memoriji kompjutera.
Dvadeset puta više energije od najsnažnijeg ikad zabeleženog
zemljotresa. Na planeti za jednu četvrtinu manjoj od Zemlje.
Uključio sam se u opštu frekvenciju: „Svi na površinu! Odmah!“
Dlanom sam udario dugme koje ciklira i otvara vazdušnu komoru i
tunel koji vodi od Administracije na površinu.
„Vilijame, šta se dođavola...“
„Zemljotres!“ Koliko li vremena imamo? „Mrdaj!“
Hilbova i Čarli su mi bili za petama. Mačak je sedeo na mom stolu
i bezbrižno se lizao. Spopao me je iracionalan impuls da ga strpam u
svoje odelo. Na taj način sam ga preneo od broda do baze, ali znao
sam da to ne bi tolerisao više od par minuta. Zatim me je spopao
nešto racionalniji impuls da ga prosto dezintegrišem laserskim
prstom, ali do tada su se vrata već zatvorila i mi smo jurili uz
merdevine. Čitavim putem do gore i neko vreme nakon toga,
progonila me je slika bespomoćne životinje zarobljene pod kršem,
kako polako umire dok joj ponestaje vazduha.
„Sigurniji smo u rovovima?“, upitao je Čarli.

230
 „Ne znam“, odvratio sam. „Nikad nisam doživeo zemljotres.“
Možda će se zidovi jaraka skršiti i zatrpati nas.
Iznenadila me je tama na površini. S Doradus je gotovo zašao;
monitori su nadomeštali nedostatak svetlosti.
Neprijateljski laser je zasipao vatrom čistinu levo od nas,
stvarajući kišu varnica dok je udarao po gigavatskom okviru. Još nas
nisu spazili. Svi smo zaključili da će biti bezbednije u rovovima i
krenuli smo ka najbližem u tri koraka.
U rovu je bilo četvoro ljudi, jedna osoba je bila teško ranjena ili
mrtva. Žurno smo skočili preko ivice i ja sam uključio pojačivač slike
na log dva, kako bih pogledao drugare iz rova. Imali smo sreće; jedan
je bio grenadir, a imali su i bacač raketa. Uspeo sam da razaberem
imena na šlemovima. Bio je to rov u kojem se nalazila Brilova, samo
što nas još nije primetila. Nalazila se na suprotnom kraju i pažljivo
gvirila preko ivice, usmeravajući dva voda u obilazak sa boka. Kad su
se našli na poziciji, ponovo se sagnula. „Jeste li to vi, majore?“
„Tako je.“ Izgovorio sam oprezno. Pitao sam se da li je neko od
ljudi u rovu u potrazi za mojim skalpom.
„Šta to čujem o zemljotresu?“
Rečeno joj je da je krstarica uništena, ali nije znala šta se dogodilo
sa drugim dronom. Objasnio sam što sažetije.
„Niko nije izašao iz vazdušne komore“, rekla je. „Bar ne još.
Nagađam da su otišli u stazno polje.“
„Da, bili su podjednako udaljeno od jednog i od drugog.“ Možda
su neki od njih i dalje ispod površine jer nisu ozbiljno shvatili moje
naređenje. Uključio sam se u opštu frekvenciju da proverim, i tada je
nastao pakao.
Tlo se uleglo i zatim ponovo podiglo; tresnuvši nas tako snažno
da smo odleteli u vazduh i iskotrljali se iz rova. Poleteli smo nekoliko
metara, dovoljno visoko da vidimo narandžaste i žute ovale kratera
tamo gde su se nova-bombe zaustavile. Doskočio sam na noge, ali
zemlja se i dalje toliko pomerala i klizala da je bilo nemoguće ostati
u uspravnom položaju.
Uz gruvanje basa koje sam osećao kroz odelo, čistina iznad baze
se zdrobila i propala unutra. Jedan deo donje površine staznog polja

231
ostao je izložen kad se tlo povuklo, ali spustilo se na novi nivo uz
rezervisanu gracioznost.
Ostali smo bez mačora. Nadao sam se da su svi ostali imali
dovoljno vremena i razuma da se smeste ispod kupole.
Iz rova najbližeg meni iskobeljala se neka figura i zapanjeno sam
shvatio da nije čovek u pitanju. Sa te udaljenosti moj laser mu je
napravio rupu u šlemu; načinio je dva koraka napred i srušio se
unazad. Još jedan šlem, pojavio se preko ivice rova. Odrezao sam mu
vrh pre nego što je uspeo da podigne oružje.
Nisam mogao da se orijentišem. Jedina struktura koja se nije
promenila bila je stazna kupola, a ona je izgledala identično iz svakog
ugla. Gigavatski laseri su bili zakopani, ali jedan se uključio i izgledao
je poput blistavog treperavog svetionika koji osvetljava kovitlav oblak
stene pretvorene u prah.
Očigledno sam se obreo na neprijateljskoj teritoriji. Zurio sam
prema kupoli preko tla koje se trese.
Nisam uspeo da dozovem vođe vodova. Svi osim Brilove
verovatno su unutar kupole. Uspeo sam da dobijem Čarlija i Hilbovu;
rekao sam Hilbovoj da uđe u kupolu i istera ljude napolje. Ako ih u
sledećem talasu bude 128, svi će nam biti potrebni.
Potresi su minuli i uspeo sam da se domognem ‘prijateljskog’
rova – kuvarskog prijateljskog rova, pošto su u njemu bili samo
Orban i Rudkoski.
„Izgleda da ćeš morati da počneš od nule, redove.“
„Tako je, ser. Jetri je bio potreban odmor.“
Hilbova me je pozvala. Uključio sam se u njenu frekvenciju.
„Ser... ovde je bilo samo deset ljudi. Ostali nisu stigli ovamo.“
„Ostali su pod zemljom?“ Činilo mi se da je bilo dovoljno
vremena.
„Ne znam, ser.“
„Nema veze. Prebroj ljude, želim da znam sa koliko ljudi
raspolažemo.“ Ponovo sam pokušao da dozovem vođe vodova i
frekvencija je ponovo ostala nema.
Nas troje smo par minuta osmatrali u potrazi za neprijateljskom
vatrom, ali nije je bilo. Verovatno čekaju pojačanja.

232
 Hilbova me je nazvala. „Prebrojala sam samo pedeset troje, ser.
Neki su možda u nesvesti.“
„U redu. Neka čekaju dok...“, zatim se pojavio drugi talas, nosači
trupa su tutnjali iznad horizonta sa motorima uperenim u našem
pravcu i usporavali. „Gađajte kopilad raketama? Zaurlala je Hilbova
ne obraćajući se nikom posebno. Međutim, niko nije uspeo da zadrži
bacač u rukama dok ga je zemljotres bacakao unaokolo. Nismo imali
ni bacače granata, a bili su predaleko da im ručni laseri nanesu štetu.
Ovi nosači su bili četiri do pet puta veći od onih iz prvog talasa.
Jedan je sleteo na kilometar ispred nas, jedva se zaustavivši da
izbljuje jedinice. Bilo ih je preko pedeset, verovatno 64 – puta osam,
to je 512. Nema šanse da ih zadržimo.
„Slušajte me svi, ovde major Mandela.“ Trudio sam se da mi glas
zvuči tiho i smireno. „Povući ćemo se pod kupolu, brzo, ali u
savršenom redu. Znam da ste razbacani svuda unaokolo po ovom
paklu. Ako pripadate drugom i četvrtom vodu, ostanite na mestu par
minuta i obezbedite zaštitnu vatru dok se prvi i treći vod i podrška
povlače.“
„Prvi, treći i podrška, povucite se na polovinu svoje trenutne
udaljenosti od kupole. Zatim nađite zaklon i obezbeđujte drugi i
četvrti vod dok se povlače. Kad stignu do oboda kupole, oni će
obezbeđivati vas dok ne pređete ostatak puta.“ Nije trebalo da
pominjem povlačenje; ta reč nije u rečniku. Retrogradna akcija.
Bilo je znatno više retrogradnosti nego akcije. Osmoro ili
devetoro ljudi je pucalo, a svi ostali su bili u begu. Rudkoski i Orban
su nestali. Ja sam par puta pažljivo naciljao, ali bez naročitog efekta,
a zatim sam potrčao ka drugom kraju rova, popeo se preko ivice i
uputio ka kupoli.
Tauranci su počeli da ispaljuju rakete, ali većina je promašivala.
Video sam da je dvoje ljudi razneto pre nego što sam stigao na pola
puta; pronašao sam veliku stenu i sakrio se iza nje. Gvirnuo sam i
zaključio da je samo dvoje ili troje Tauranaca dovoljno blizu da budu
potencijalne mete lasera i da ću hrabrije postupiti ako ne privučem
pažnju na sebe. Pretrčao sam ostatak puta do ivice polja i zastao da
uzvratim vatru. Nakon par hitaca shvatio sam da od sebe pravim
metu; koliko sam video, ja sam jedina osoba koja još trči ka kupoli.

233
 Raketa je prozujala tako blizu mene da sam mogao da je
dotaknem. Savio sam kolena i skočio, ulećući u kupolu u prilično
nedostojanstvenom stavu.

234
 TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Unutra sam posmatrao raketu koja me je promašila kako lenjo

kruži kroz mrak, podigavši se blago dok je prolazila kroz drugu stranu
kupole. Pretvoriće se u prah istog trenutka kad izađe sa druge strane,
pošto je izgubila svu kinetičku energiju koju je posedovala pri naglom
usporavanju na 16,3 metara u sekundi i koja će se sad vratiti u formi
vreline.
Devetoro ljudi je ležalo mrtvo unutar ivice polja. To nije bilo
neočekivano, ali takođe ne predstavlja informaciju koju silno želite
da podelite sa svojim ljudstvom.
Borbena odela su im bila netaknuta – inače ne bi stigli dovde –
ali u nekom trenutku tokom proteklih par minuta žestoke borbe,
oštetili su zaštitni sloj specijalne izolacije koja ih štiti od staznog
polja. Čim su ušli u polje, sva električna aktivnost u njihovim telima
je prestala i nastupila je trenutna smrt. Takođe, pošto se molekuli u
njihovim telima kreću brže od 16,3 metara u sekundi, istog trenutka
su se zaledili i temperatura njihovog tela se stabilizovala na veoma
hladnih 0,426 stepena iznad apsolutne nule.
Odlučio sam da ih ne okrećem kako bih saznao njihova imena, ne
još. Moramo da osmislimo neku odbrambenu poziciju pre nego što
Tauranci prođu kroz kupolu. Ako odluče da napadnu, umesto da
sačekaju.
Uz pomoć komplikovane gestikulacije uspeo sam sve da okupim
u centru polja, pod repom lovca, uz rafove sa oružjem.
Bilo je dosta oružja, pošto smo bili opremljeni za tri puta veći broj
ljudi. Nakon što sam svima podelio po štit i kratak mač, u snegu sam
ispisao pitanje: DOBRI STRELCI? PODIGNITE RUKE. Javilo se pet
dobrovoljaca, a lično sam odabrao još troje kako bi svi lukovi bili

235
upotrebljeni. Dvadeset strela po luku. To je najdelotvornije
dalekometno oružje koje imamo; strele su bile maltene nevidljive
tokom sporog leta, teške i sa vrhom načinjenim od smrtonosne cepke
dijamantskog kristala.
Postavio sam strelce u krug oko lovca (krilca za sletanje će ih
delimično zaštititi od projektila koji im dopiru iza leđa), između
strelaca sam postavio po četvoro ljudi; dvoje bacača kopalja, jednog
borca s palicom i jednu osobu naoružanu bojnom sekirom i tucetom
noževa za bacanje. Ovakav raspored u teoriji može da obezbedi
uništenje neprijatelja na bilo kom dometu, od oboda polja do borbe
prsa u prsa.
Zapravo, pri odnosu snaga 600 prema 42, verovatno mogu da
ušetaju sa po jednim kamenom u svakoj ruci, bez štitova i specijalnog
oružja, i da ipak budu u stanju da nas pretuku na mrtvo ime.
Pod uslovom da znaju šta je stazno polje. Ostatak njihove
tehnologije deluje savremeno.
Nekoliko sati se ništa nije događalo. Obuzela nas je silna dosada
dok smo čekali da izginemo. Nismo mogli da razgovaramo, nismo
videli ništa osim sive kupole, sivog snega, sivog broda i par sivih
vojnika. Ništa nismo čuli, osećali niti mirisali osim sebe.
Oni od nas koji su i dalje bili zainteresovani za bitku, posmatrali
su obod kupole i čekali da se prvi Tauranci probiju unutra. Zbog toga
nam je bila potrebna sekunda da shvatimo šta se dešava kad je napad
počeo. Odigravao se odozgo. Oblak katapultiranih strela je nagrnuo
kroz kupolu tridesetak metara iznad zemlje, krećući se pravo ka
središtu hemisfere.
Štitovi su bili dovoljno veliki da sakriju veći deo tela, ako se
dovoljno zgurite; ljudi koji su videli strele, lako su mogli da se zaštite.
Oni koji su okrenuli leđa akciji, ili su prosto spavali za okidačem,
morali su da se oslone na ludu sreću radi opstanka; nije postojao
način da doviknete upozorenje. Projektilima je bilo potrebno tri
sekunde da stignu od oboda kupole do središta.
Imali smo sreće, izgubili smo samo petoro. Jedan od njih je bio
strelac, Šubikova. Preuzeo sam njen luk i zatim smo čekali, očekujući
da odmah usledi napad kopnenih trupa.

236
 Ništa se nije dogodilo. Nakon pola sata krenuo sam u krug i
objasnio gestovima svima da čim se nešto dogodi moraju da dotaknu
osobu desno od sebe. I tako u krug.
To mi je možda spasilo život. Drugi napad strelama, par sati
kasnije, došao je iz pravca iza mojih leđa. Osetio sam dodir, udario
osobu desno od sebe, okrenuo se i ugledao oblak kako se spušta.
Podigao sam štit iznad glave i strele su ga pogodile delić sekunde
kasnije.
Spustio sam luk da iščupam tri strele iz štita i tad je započeo
kopneni napad.
Bio je to uvrnut, ali zadivljujuć prizor. Oko tri stotine Tauranaca
je istovremeno zakoračilo u polje, maltene rame uz rame oko
perimetra kupole. Marširali su napred, držeći pred sobom okrugle
štitove jedva dovoljno velike da sakriju njihove masivne grudi.
Ispucavali su strele slične onima kojima su nas malopre zasuli.
Postavio sam štit ispred sebe – na dnu je imao produžetak koji ga
je držao u uspravnom položaju – i izbacio prvu strelu, znajući da
nemam nikakvu šansu. Pogodila je jednog neprijatelja u središte
štita, probila ga i probila mu odelo.
Bio je to jednostran masakr. Njihove strele nisu bile naročito
delotvorne bez elementa iznenađenja – ali kad mi je jedna proletela
iznad glave otpozadi, prošla mi je jeza niz kičmu.
Sa dvadeset strela pogodio sam dvadeset Tauranaca. Sabijali su
redove svaki put kad bi jedan od njih pao; niste morali ni da ciljate.
Nakon što mi je ponestalo strela, pokušao sam da ih gađam njihovim
strelicama. Ali, štitovi su ih adekvatno štitili protiv malih projektila.
Pobili smo više od polovine strelama i kopljima, znatno brže nego
što su dospeli u domet ručnog oružja. Izvukao sam mač i čekao. I
dalje smo bili brojčano nadjačani tri prema jedan.
Kad su nam se približili na deset metara, nastupio je lud provod
za ljude sa čakramima i noževima za bacanje. Mada je bilo lako videti
disk koji se okreće i bilo mu je potrebno više od pola sekunde da
stigne od bacača do mete, većina Tauranaca je reagovala na isti
nedelotvoran način, podižući štit da se odbrani. Teško, oštro i
prekaljeno sečivo, probijalo se kroz štit kao testera kroz karton.

237
 Prvi kontakt prsa u prsa ostvarili su borci sa štapovima, metalnim
šipkama dugačkim dva metra, zašiljenim na oba kraja u dvostrano,
zupčasto sečivo. Tauranci su imali veoma hladnokrvnu – ili hrabru,
ako volite na taj način da razmišljate – taktiku za suočavanje sa
štapovima. Jednostavno bi zgrabili sečivo i umrli. Dok bi čovek
pokušavao da iščupa oružje iz sleđenog samrtnog stiska, Tauranski
mačevalac bi zakoračio napred i posekao ga metar dugačkim
skimitrom.
Osim mačeva, imali su neku spravu sličnu reketu sa elastičnom
trakom, samo što na kraju trake nije bila lopta već nešto poput
bodljikave žice sa malim tegom. Bilo je to veoma opasno oružje za sve
prisutne; ako bi promašili metu žica bi se vratila unazad u
nepredvidivom pravcu. Međutim, najčešće su pogađali metu,
bacajući ga ispod naših štitova, gde bi se žica umotala oko članaka na
nogama.
Stajao sam leđa uz leđa sa redovom Eriksonom. Koristeći mačeve,
uspeli smo da preživimo narednih nekoliko minuta. Kad je preostalo
samo pet-šest Tauranaca, okrenuli su se i izmarširali napolje. Bacili
smo nekoliko strelica za njima i pogodili trojicu, ali nije nam padalo
napamet da ih jurimo. Možda bi se okrenuli i počeli ponovo da seku.
Ostalo nas je samo dvadeset osam. Gotovo deset puta više
Tauranaca ležalo je na zemlji, ali to nam nije pružalo zadovoljstvo.
Mogli su da ponove čitavu stvar, sa svežih 300 vojnika, i ovaj put
bi upalilo.
Kretali smo se od tela do tela, izvlačeći strele i koplja, a zatim se
ponovo rasporedili oko lovca. Niko se nije potrudio da povrati
štapove. Prebrojao sam glave: Čarli i Dajana su još bili živi (Hilbova
je bila jedna od žrtava štapova), kao i dvoje oficira iz podrške. Vilber
i Sidlovska, takođe. Rudoski je bio živ, ali Orban je popio strelicu.
Nakon čitavog dana čekanja, izgledalo je kao da se neprijatelj
odlučio za rat iscrpljivanjem, radije nego da ponovi kopneni napad.
Strelice su konstantno navirale, više ne u rojevima, već po dve, tri ili
deset. Iz različitih uglova. Nismo mogli zauvek da ostanemo pribrani;
na svaka tri, četiri sata pogodili bi ponekog.

238
 Spavali smo na smenu, po dvoje, na vrhu generatora staznog
polja. Nalazio se direktno ispod trupa lovca i predstavljao
najsigurnije mesto pod kupolom.
S vremena na vreme, na obodu polja bi se pojavio Tauranac,
verovatno da vidi koliko nas je preostalo. Ponekad bismo ga gađali
strelom, vežbe radi.
Nakon par dana strelice su prestale da padaju. Pretpostavio sam
da je moguće da im je prosto ponestalo municije. Ili su odlučili da
prestanu kad nas je preostalo samo dvadeset.
Što je bila znatno verovatnija mogućnost. Odneo sam jedan štap
do oboda polja i gurnuo ga napolje, otprilike jedan centimetar. Kad
sam ga povukao nazad, vrh je bio istopljen. Pokazao sam Čarliju i on
se zaljuljao napred-nazad (jedini način da klimnete u odelu); ovo se
već dešavalo, jednog od prvih puta kad stazno polje nije upalilo.
Prosto su ga prezasitili vatrom iz lasera i čekali da poludimo i
isključimo generator. Verovatno su sedeli u svojim brodovima i igrali
tauranski ekvivalent tablića.
Pokušao sam da razmislim. Bilo je teško zadržati misli na
određenoj temi u tom neprijateljskom okruženju, dok ste lišeni čula
i svakih par sekundi gledate preko ramena. Čarli je nešto rekao. Juče.
Nisam uspevao da se setim. Juče to ne bi upalilo, toga sam se sećao.
Najzad mi je sinulo.
Okupio sam sve ljude i napisao u snegu:

DONEĆEMO NOVA-BOMBE IZ BRODA.

ODNEĆEMO IH DO OBODA POLJA.
POMERIĆEMO POLJE.

Sidlovska je znao gde se na brodu nalaze odgovarajuće alatke. Na

sreću, ostavili smo sve ulaze otvorenim kad smo uključili stazno
polje; bili su elektronski i u suprotnom bi sad bili čvrsto zatvoreni.
Uzeli smo niz francuskih ključeva iz mašinskog odeljenja i popeli se
u kokpit. Znao je kako se uklanja prilazna ploča koja otkriva uzan
prolaz ka pregradi sa bombama. Pratio sam ga kroz metar široku cev.
Pretpostavljam da bi ovde obično vladao mrkli mrak. Ali stazno
polje je osvetljavalo pregradu sa bombama istim prigušenim svetlom

239
bez senki, koje je preovlađivalo i izvan broda. Pregrada sa bombama
bila je premala za obojicu, pa sam ostao u prolazu i posmatrao.
Vrata pregrade su mogla ručno da se otvore tako da je bilo lako;
Sidlovska je okrenuo ručku i mogli smo da se bacimo na posao.
Međutim, vađenje dve nova-bombe iz ležišta bilo je znatno teže.
Najzad sam se vratio u mašinsko odeljenje i doneo ćuskiju. On je
iščeprkao jednu, a ja drugu. Zatim smo ih otkotrljali iz pregrade.
Kad smo sišli, narednik Angelov je već počeo da radi na njima. Da
bi se bomba aktivirala, dovoljno je odvrnuti osigurač u nosu i zabiti
nešto u grlo osigurača kako bi se uništio mehanizam za odlaganje i
bezbednosni sistem.
Brzo smo ih odneli do oboda polja, šest ljudi po bombi, i položili
jednu kraj druge. Zatim smo mahnuli četvorici ljudi koji su stajali
pored ručki generatora polja. Podigli su ih i načinili deset koraka u
suprotnom pravcu. Bombe su nestale kad je obod polja skliznuo
preko njih.
Nije bilo sumnje u to da li su eksplodirale. Napolju je par
trenutaka bilo vrelo kao u srcu zvezde, čak je i stazno polje primetilo
tu činjenicu: trećina kupole je na trenutak zasvetlela potmulo
ružičastom bojom, a zatim ponovo postala siva. Osetilo se blago
ubrzanje, kao u sporom liftu. To je značilo da plutamo ka dnu
kratera. Da li će biti čvrstog dna? Ili ćemo potonuti kroz istopljenu
stenu i biti zarobljeni kao muva u ćilibaru – nije vredelo razmišljati
o tome. Ako se to ipak dogodi, možda ćemo moći da se probijemo
napolje uz pomoć gigavatskog lasera lovca.
Nas dvanaestoro, u svakom slučaju.
KOLIKO? Napisao je Čarli u snegu kraj mojih nogu.
Prokleto dobro pitanje. Znao sam samo koliku količinu energije
će dve nova-bombe osloboditi, što će odrediti temperaturu pri
detonaciji i veličinu kratera. Nisam znao koliku količinu toplote
mogu da podnesu okolne stene, niti koja im je tačka ključanja.
Napisao sam: NEDELJU DANA, SLEGANJE RAMENIMA? MORAM
DA RAZMISLIM.
Brodski kompjuter bi mi sve izračunao za hiljaditi deo sekunde,
ali on je ćutao. Počeo sam da ispisujem jednačinu u snegu, trudeći se
da dođem do maksimalnog i minimalnog broja za to koliko vremena

240
će biti potrebno da se okolina polja ohladi na 500 stepeni. Angelov,
čije je znanje o fizici znatno aktuelnije, sprovodio je sopstvenu
računicu sa druge strane broda.
Moj rezultat je predviđao period između šest sati i šest dana
(doduše, da bi trajao šest sati okolna stena bi morala da provodi
toplotu poput čistog bakra). Angelov je predviđao pet sati do četiri i
po dana. Ja sam glasao za šest, a niko drugi nije imao pravo glasa.
Uglavnom smo spavali. Dajana i Čarli su igrali šah crtajući
simbole po snegu; ja nikad nisam bio u stanju da držim u umu
promenljive pozicije figura. Proverio sam brojeve nekoliko puta i
uvek dolazio do istog rezultata – šest dana. Proverio sam i proračune
koje je izveo Angelov. Izgledali su u redu, ali držao sam se svojih.
Neće nam škoditi da ostanemo u odelima još dan i po. Blagonaklono
smo se prepirali sažetom stenografijom.
Onog dana kad smo bacili bombe napolje, bilo nas je
devetnaestoro. Šest dana kasnije, i dalje nas je bilo devetnaestoro kad
sam podigao ruku ka prekidaču generatora. Šta nas čeka napolju?
Siguran sam da smo poubijali sve Taurance na par kilometara od
eksplozije. Ali, možda su negde daleko imali rezervne trupe koje nas
sad strpljivo čekaju na obodu kratera. Bar je vrh štapa bio čitav kad
smo ga uvukli nazad u polje.
Rasporedio sam ljude unaokolo u jednakim razmacima da nas ne
bi sve pobili jednim hicem. Tada sam, spreman da ga istog trenutka
ponovo uključim ako nešto nije u redu, pritisnuo prekidač.

241
 TRIDESET PETO POGLAVLJE

Moj radio je i dalje bio podešen na opštu frekvenciju; nakon više

od nedelju dana tišine, uši mi je iznenada napalo glasno, radosno
brbljanje.
Nalazili smo se u centru skoro kilometar širokog kratera
prošaranog crvenim pukotinama; međutim, više nije bio opasan.
Hemisfera zemlje na koju smo sleteli propala je dobrih četrdeset
metara u tlo kratera, dok je još bila istopljena, tako da smo sad stajali
na nekoj vrsti postolja.
Na vidiku nije bilo nijednog Tauranca.
Pojurili smo ka brodu, zatvorili vrata, ispunili ga hladnim
vazduhom i skinuli odela. Nisam se pozvao na starešinstvo, mada
smo imali samo jedan tuš; samo sam seo na kauč za ubrzanje i duboko
udisao vazduh koji ne miriše na recikliranog Mandelu.
Brod je bio dizajniran da primi posadu od maksimalno dvanaest
ljudi, tako da je po sedmoro ljudi boravilo napolju u smenama da ne
bismo preopteretili sistem za održanje života. Poslao sam drugom
lovcu, udaljenom šest nedelja, poruku koja se ponavlja – da smo
dobro i da čekamo da nas pokupe. Bio sam prilično sigu ran da će
imati sedam slobodnih mesta u kabini, pošto je normalna posada za
borbenu misiju podrazumevala samo troje ljudi.
Bilo je dobro ponovo koračati i razgovarati. Zvanično sam
suspendovao sve što ima veze sa vojskom tokom našeg boravka na
planeti. Neki od preživelih su pripadali Brilinim pobunjenicima, ali
nisu se neprijateljski ponašali prema meni.
Igrali smo neku vrstu igre nostalgije, upoređujući različite ere
koje smo iskusili na Zemlji, pitajući se kako će biti 700 godina u

242
budućnosti, kad se vratimo. Niko nije spominjao činjenicu da ćemo
u najboljem slučaju provesti par meseci na odsustvu, a zatim biti
dodeljeni drugoj udarnoj grupi i da će se kolo sreće ponovo okrenuti.
Jednog dana, Čarli me je pitao iz koje zemlje potiče moje prezime;
zvučalo mu je čudno. Rekao sam mu da potiče iz nedostatka rečnika
i da ako se pravilno napiše, izgleda još čudnije.
Ubio sam dobrih pola sata objašnjavajući mu periferne detalje. U
suštini, moji roditelji su bili ‘hipici’ (jedna vrsta kulturne podgrupe
tokom kasnog dvadesetog veka u Americi, koja je odbacila
materijalizam i prigrlila širok spektar čudnih ideja), živeli su sa
grupom drugih hipika u maloj poljoprivrednoj zajednici. Kad je moja
majka ostala u drugom stanju, nisu bili toliko konvencionalni da se
venčaju: što je podrazumevalo da žena prihvati prezime muškarca i
nagoveštavalo da je ona njegovo vlasništvo. Međutim, napili su se i u
naletu sentimentalnosti odlučili da oboje promene prezime i odaberu
jedno isto. Odvezli su se do najbližeg grada, sve vreme se svađajući
oko imena koje najbolje simboliše njihovu ljubav – zamalo da
dobijem znatno kraće prezime – i najzad se dogovorili da glasi
Mandala.
Mandala je kružni dizajn koji su hipici pozajmili iz strane religije
i simboliše kosmos, kosmički um, Boga ili bilo šta čemu je potreban
simbol. Ni moja majka, ni moj otac nisu znali kako se piše reč
mandala – matičar ga je zapisao onako kako mu je zvučalo.
Meni su dali ime Vilijam po bogatom ujaku koji je, nažalost, umro
bez prebijene pare.
Šest nedelja je prošlo veoma ugodno: u razgovoru, čitanju,
odmaranju. Drugi brod je sleteo do našeg i zaista je imao devet
slobodnih mesta. Promešali smo članove posade tako da oba broda
imaju ljude koji mogu da ih izvuku iz nevolje ako unapred
programirana sekvenca skoka zakaže. Sebe sam dodelio drugom
brodu, u nadi da će oni imati neke nove knjige. Nisu ih imali.
Ukopčali smo se u rezervoare i krenuli istovremeno.

Na kraju smo provodili zaista mnogo vremena u rezervoarima

samo da ne bismo gledali ista lica po čitav dan na pretrpanom brodu.
Dodatni periodi ubrzanja doveli su nas do Zvezdane kapije za deset

243
meseci subjektivnog vremena. Naravno, za objektivnog posmatrača
prošio je 340 godina (minus sedam meseci).
U orbiti oko Zvezdane kapije bilo je stotine krstarica. Loše vesti:
ako su nagomilali toliko vojske, verovatno uopšte nećemo dobiti
odsustvo. Ionako sam računao da ću pre ići na preki sud nego na
odsustvo. Izgubio sam 88% odreda, mnoge zbog toga što nisu imali
dovoljno poverenja u mene da poslušaju direktno naređenje tokom
zemljotresa. Osim toga, što se Šadea-138 tiče, vratili smo se na
početak; tamo nije bilo Tauranaca, ali nije bilo ni naše baze.
Dobili smo uputstva za sletanje i krenuli pravo dole, bez šatlova.
Na kosmodromu nas je čekalo još jedno iznenađenje. Desetine
krstarica bile su na zemlji (ranije to nisu činili iz straha da će
Zvezdana kapija biti napadnuta) – kao i dve zarobljene tauranske
krstarice. Nikad nismo uspeli da zarobimo jednu netaknutu.
Naravno, sedam vekova nam je možda donelo odlučujuću
prednost. Možda pobeđujemo.
Prošli smo kroz vazdušnu komoru iznad koje piše ‘povratnici’.
Nakon što je vazduh procirkulisao i nakon što smo skinuli odela, ušla
je prelepa devojka sa kolicima punim tunika i obratila nam se na
savršeno akcentovanom engleskom jeziku. Rekla nam je da se
obučeno i krenemo ka sali za predavanja koja se nalazi levo, na kraju
hodnika.
Tunike su čudno izgledale, bile su lagane ali ipak tople. Nakon
skoro godinu dana, to je bio prvi komad odeće koji sam obukao, osim
borbenog odela i sopstvene kože.
Sala za predavanja mogla je da primi sto puta više ljudi od nas
dvadeset dvoje. Ista žena je bila tamo i zamolila nas da sednemo
napred. Veoma uznemirujuće; mogao sam da se zakunem da je otišla
niz hodnik u suprotnom pravcu – znao sam da jeste; opčinjeno sam
zurio u njenu obučenu pozadinu.
Dođavola, možda imaju prenosnike materije. Ili teleportaciju.
Možda je želela sebi da uštedi par koraka.
Sedeli smo par minuta i tada se pojavio muškarac obučen u istu
neuglednu tuniku kakvu smo nosili i mi i žena. Prešao je preko bine
sa gomilom debelih knjiga pod svakom rukom.
Žena ga je pratila, takođe noseći knjige.

244
 Pogledao sam iza sebe i video da i dalje stoji na prolazu između
sedišta. Da stvari budu još čudnije, muškarac bi mogao da im bude
brat blizanac.
Prelistao je jednu od knjiga i pročistio grlo. „Ove knjige su za
vas“, izgovorio je, takođe savršenim akcentom, „ne morate da ih
čitate, ako ne želite. Ne morate da činite ništa što ne želite, zbog toga
što ste... slobodni muškarci i žene. Rat je završen.“
Tišina i neverica.
„Kao što ćete pročitati u knjizi, rat se završio pre 221 godinu.
Prema tome, ovo je 220. godina. Po starom kalendaru, sada je 3138.
godina nove ere.
„Vi ste poslednja grupa vojnika povratnika. Kad vi odete odavde,
i ja ću otići i uništiti Zvezdanu kapiju. Postoji samo kao tačka u koju
se vraćaju povratnici i kao spomenik ljudskoj gluposti.
I sramu. O tome ćete čitati u knjizi. Njeno uništenje će dovesti
do pročišćenja.“
Prestao je da govori, a žena je nastavila bez pauze. „Zao mi je
zbog svega što ste proživeli i volela bih da mogu da kažem da ste imali
dobar povod za borbu, ali kao što ćete pročitati, to nije istina.
„Čak i bogatstvo koje ste sakupili, zaostala plata i kamata,
bezvredno je, pošto novac i kredit više nemaju svrhu. Niti postoji
ekonomija u kojoj bi se koristile te... stvari.
„Kao što ste verovatno pretpostavili“, preuzeo je muškarac, „ja
sam, mi smo klonovi jednog jedinog čoveka. Pre dve stotine i pedeset
godina, moje ime je bilo Kan. Sad se zovem Čovek.
„Moj predak u direktnoj liniji služio je u vašoj četi, kaplar Leri
Kan. Rastužilo me je to što se nije vratio.“
„Mene sačinjava preko deset milijardi individua, ali imamo jednu
svest“, rekla je ona. „Nakon što pročitate knjige, pokušaću to da vam
razjasnim. Znam da će vam biti teško da shvatite.“
„Nijedan drugi čovek nije oživljen, pošto ja predstavljam savršen
obrazac. Kad individua umre, nova je zamenjuje.“
„Međutim, ima nekih planeta na kojima se ljudi rađaju na
normalan način, kao svi sisari. Ako je moje društvo za vas suviše
strano, možete otići na ove planete. Ako želite da učestvujete u

245
procesu prokreacije, neću vas obeshrabrivati. Mnogi veterani traže
da im promenim polaritet u heteroseksualni da bi se lakše uklopili u
ta druga društva. To mogu veoma lako da obavim.“
Ne brini o tome Čoveče, samo mi daj kartu.
„Deset dana ćete biti moji gosti, ovde na Zvezdanoj kapiji. Nakon
toga ćete biti odvedeni gde god želite“, rekao je. „Molim vas,
pročitajte knjigu u međuvremenu. Slobodno postavljajte pitanja, ili
zatražite bilo kakvu uslugu.“ Oboje su potom sišli sa bine.
Čarli je sedeo do mene. „Neverovatno“, rekao je. „Dopuštaju...
ohrabruju... muškarce i žene da to ponovo rade? Zajedno?“
Ženska verzija je sedela iza nas i obratila mu se pre nego što sam
uspeo da osmislim razumno saosećajan, licemeran odgovor. „Nije u
pitanju osuda vašeg društva“, rekla je, verovatno ne shvatajući da je
on to doživeo znatno ličnije. „Smatram da je neophodno kao neka
vrsta osiguranja, ako eugenika zakaže. Nemam dokaz da postoji
greška u kloniranju makar jedne individue, ali ako se ispostavi da
smo postupali pogrešno, postojaće velika banka gena sa kojima se
može početi ispočetka.“
Potapšala ga je po ramenu. „Naravno, ne morate da odete na ove
rasplodne planete. Možete ostati na jednoj od mojih, ja ne pravim
razliku između homoseksualnih i heteroseksualnih igara.“
Popela se na binu i upustila u dug govor o tome gde ćemo spavati,
jesti i tako dalje, dok smo na Zvezdanoj kapiji.
„Nikad dosad nije me zavodio kompjuter“, promrmljao je Čarli.

Rat koji je trajao 1 143 godine, započeo je usled pogrešne

pretpostavke i nastavio se zbog toga što dve rase nisu mogle da
komuniciraju.
Kad su uspele da se sporazumeju, prvo pitanje je bilo: „Zašto ste
započeli rat?“ Odgovor je glasio: „Mi?“
Tauranci već milenijumima nisu znali za rat, a početkom
dvadeset prvog veka činilo se kao da je čovečanstvo spremno da
preraste tu instituciju. Međutim, stari vojnici su još bili tu i mnogi od
njih su se nalazili na pozicijama moći. Praktično su vodili UN Grupu

246
za istraživanje i kolonizaciju, koja je koristila novootkriveni
kolapsarski skok za istraživanje međuzvezdanog prostora.
Mnogi od prvih brodova doživeli su nesreće i nestali. Bivši vojnici
su bili sumnjičavi. Naoružali su kolonizacione brodove i kad su se
prvi put susreli sa Tauranskim brodom, razneli su ga.
Obrisali su prašinu sa svog ordenja i ostalo će postati istorija.
Međutim, ne može se kriviti samo vojska. Dokazi da su Tauranci
krivi za prve žrtve bili su zaista smešni. Par ljudi je to istaklo, ali ostali
su ih ignorisali.
Činjenica je da je zemaljskoj ekonomiji rat bio potreban i zato je
ova situacija bila idealna. Obezbedila je finu rupu u koju će se novac
bacati, a pri tom je ujedinila čovečanstvo umesto da ga podeli.
Nakon nekog vremena, Tauranci su ponovo naučili da ratuju. Ali,
nisu bili naročito dobri u tome i s vremenom bi izgubili rat.
Tauranci nisu mogli da komuniciraju s ljudima, objašnjavala je
knjiga, zbog toga što nisu posedovali koncept individue; već
milionima godina bili su prirodni klonovi. U nekom trenutku,
zemaljske letelice su dobile posadu koju sačinjavaju Kan-klonovi i
dve rase su prvi put uspele da ostvare komunikaciju.
Knjiga to iznosi kao jednostavnu istinu. Pitao sam Čoveka da mi
objasni šta to znači, zašto je komunikacija između klonova posebna,
ali on mi je rekao da ja to apriori ne mogu da razumem. Ne postoje
reči koje to mogu da objasne, a moj um ne bi bio u stanju da se
prilagodi tom konceptu čak i da reči postoje.
U redu. Zvuči malo sumnjivo, ali bio sam spreman to da
prihvatim. Prihvatio bih da je zemlja gore a nebo dole, ako to znači
da je rat gotov.

Čovek je bio prilično obzirno biće. Samo zbog nas dvadeset dvoje,
obnovio je malu tavernu i obezbedio osoblje koje će u njoj raditi noć
i dan (nikad nisam video Čoveka da jede ili pije – valjda su otkrili
kako to da zaobiđu). Sedeo sam tamo jedne večeri, pio pivo i čitao
knjigu. Čarli je prišao i seo kraj mene.
„Probaću.“ Rekao je bez uvoda.
„Šta ćeš probati?“

247
 „Žene. Hetero odnose.“ Zadrhtao je. „Bez uvrede... ideja mi nije
baš privlačna.“ Potapšao me po ruci, delujući rastrojeno. „Međutim,
alternativa... jesi li probao?“
„Pa... ne, nisam.“ Ženska verzija Čoveka predstavljala je vizuelnu
poslasticu, ali na isti način kao slika ili skulptura. Prosto ih nisam
posmatrao kao ljudska bića.
„Nemoj.“ Nije objašnjavao. „Osim toga, kažu – on kaže, ona kaže,
ono kaže – da me lako može vratiti na staro, ako mi se ne dopadne.“
„Dopašće ti se, Čarli.“
„Naravno; to i oni kažu.“ Naručio je piće. „Ali, izgleda mi
neprirodno. U svakom slučaju, pošto ću, uh, obaviti izmenu, da li bi
ti smetalo... možemo li da isplaniramo da odemo na istu planetu?“
„Naravno, Čarli, to bi bilo sjajno.“ Zaista sam to mislio. „Znaš li
gde želiš da odeš?“
„Dođavola, nije mi bitno. Samo da odem odavde.“
„Pitam se da li je Raj i dalje fino...“
„Ne.“ Čarli je cimnuo palcem ka šankeru. „On živi tamo.“
„U tom slučaju, ne znam. Valjda postoji neki spisak.“
U tavernu je ušao čovek, gurajući kolica puna fascikli. „Major
Mandela? Kapetan Mur?“
„To smo mi“, rekao je Čarli.
„Vaša dosijea o vojnoj službi. Nadam se da će vam biti
interesantna. Prebačena su na papir kad je samo vaša udarna grupa
preostala. Bilo bi nepraktično održavati informacionu mrežu zbog
tako male količine podataka.“
Uvek bi preduhitrili vaša pitanja, čak i kad ih niste imali.
Moj dosije je bio pet puta deblji od Čarlijevog. Verovatno je bio
deblji od bilo čijeg drugog, pošto se činilo da sam jedini vojnik koji je
preživeo čitav rat. Sirota Merigej. „Pitam se šta li je stari Stot napisao
u svom izveštaju o meni.“ Prelistao sam na početak.
Za prednju koricu je spajalicom bio prikačen mali kvadratni
papir. Sve ostale stranice su bile blistavobele, ali ovaj je potamneo od
godina i krunio se po ivicama.
Rukopis mi je bio poznat, suviše poznat nakon toliko godina.
Datum na cedulji bio je star 250 godina.

248
 Trgnuo sam se i suze su me iznenada zaslepile. Nisam imao
razloga da mislim da je još živa. Ali, nisam znao ni da je mrtva, dok
nisam ugledao taj datum.
„Vilijame? Šta je...“
„Pusti me, Čarli. Samo na trenutak.“ Obrisao sam oči i zatvorio
dosije. Ne treba da čitam prokletu poruku. Krećem u nov život i treba
da ostavim duhove za sobom.
Ali, čak i poruka iz groba jeste neka vrsta kontakta. Ponovo sam
otvorio dosije.

11. oktobar 2878. godina

Vilijame...

Sve ovo se nalazi u tvom ličnom dosijeu. Ali, znajući tebe,

možda ćeš ga prosto baciti. Zbog toga sam se pobrinula da dobiješ
ovu poruku.
Preživela sam. Očigledno. Možda ćeš i ti preživeti. Pridruži
mi se.
U tvom dosijeu sam pročitala da si na Šadeu-138 i da se
nećeš vratiti još par vekova. Nema problema.
Idem na planetu po imenu Srednji Prst, petu planetu od
Mizara. Udaljena je dva kolapsarska skoka, deset subjektivnih
meseci. Srednji Prst je neka vrsta Koventrija za heteroseksualce,
zovu ga ‘eugenička kontrolna baza’.
Nije bitno. Iskoristila sam sav svoj novac i zajedno sa još
petoro matoraca kupila krstaricu od ISUN-a. Koristimo je
umesto vremenske mašine.
Na relativističkom sam šatlu i čekam te. On prosto odleti pet
svetlosnih godina i vrati se na Srednji Prst, veoma brzo. Svakih
deset godina ostarim mesec dana. Ako ne budeš kasnio i ako si još
živ, imaću samo dvadeset osam godina kad stigneš ovamo.
Požuri!

249
 Nisam pronašla drugog i ne želim drugog. Briga me da li
imaš devedeset ili trideset godina. Ako ne mogu da ti budem
ljubavnica, biću ti negovateljica.

Merigej

„Hej, barmene.“
„Recite majore?“
„Da li si čuo za planetu Srednji Prst? Da li je još na mestu?“
„Naravno da jeste. Gde bi bila?“ Razumno pitanje. „Tamo je
veoma lepo. Planeta-vrt. Neki ljudi smatraju da nije dovoljno
uzbudljiva.“
„O čemu se radi?“, pitao je Čarli.
Vratio sam barmenu praznu čašu. „Upravo sam otkrio gde
idemo.“

250
 EPILOG

Iz časopisa Novi glas, Pakston, Srednji Prst 24-6

14/2/3143

MATORI JE DOBIO PRVOG SINA

Merigej Poter Mandela (Pakston, Poštanski put, broj 24) prošlog

petka je rodila zdravog dečaka teškog 3,1 kilograma.
Merigej je drugi po redu ‘najstariji’ stanovnik Srednjeg Prsta, s
obzirom na to da je rođena 1977. Borila se tokom gotovo čitavog
trajanja Večitog rata, a zatim čekala svog partnera na vremenskom
šatlu, 261 godinu.
Bebu, koja još nije dobila ime, rodila je kod kuće uz pomoć
porodičnog prijatelja doktorke Dajane Alsever Mur.

251
 Džo Haldemen
VEČITI RAT

Izdavač:
Čarobna knjiga
Beograd

Za izdavača:
Borislav Pantić

Plasman:
021/439697

Lektura:
Slobodan Guberinić

Dizajn korica:
Dragan Bibin

Prelom i priprema za štampu:

Marija Gajišin

Štampa:
Rubikon, Beograd

Tiraž:
1200

252
253