ПРЕДЛОГ

ЗА ИМЕНОВАЊЕ ЈЕДНОГ
ДЕЛА ГРАДА БЕОГРАДА У
„ПЛАТО СЛИКАРА
БРАНКА ПОПОВИЋА“

Београд, мај 2023. године

СКУПШТИНА ГРАДА БЕОГРАДА
КОМИСИЈА ЗА СПОМЕНИКЕ И НАЗИВЕ ТРГОВА И УЛИЦА

Предмет: Предлог за именовање једног дела Града Београда у „Плато сликара Бранка
Поповића“

Као грађанка Београда и снаха познатог српског сликара Бранка Поповића, подносим овај
предлог за именовање једног дела Београда, на Општини Стари Град, у „Плато сликара
Бранка Поповића“.

Бранко Стојанов Поповић (1882-1944) је велики српски сликар у периоду између светских
ратова. Није толико познат широј јавности из разлога што је све до 1990-их било практично
забрањено, а у сваком случају - непожељно, о њему писати у стручној литератури, те га тако
нема ни у научним радовима о нашем сликарству из периода после Другог светског рата.

Бранко Поповић потекао је у добростојећој и угледној ужичкој породици која је дала

велики број свештеника, по чему и носе презиме. Бранко је дошао у Београд на школовање
1894. године као 12-годишњи дечак. 1905. године завршио је Технички факултет као
инжењер архитектуре, чији је касније био декан и професор у годинама уочи и током
Другог светског рата. Борио се у балканским и Првом светском рату, рањаван је и као
официр Седмог пешадијског пука стекао је чин резервног потпуковника српске краљевске
војске. Носилац је седам одликовања, међу којима и француске Легије части. На жалост,
одликовања су уништена 6. априла 1941. године када је немачка бомба погодила и потпуно
уништила кућу у којој је Бранко живео, о чему ће бити речи касније. Потомци Бранка
Поповића су у поседу копије Легије части коју је његовом сину Пријезди Поповићу издала
Република Француска 1983. године. Од наших одликовања, Бранко је носилац следећих:
Белог орла са мачевима петог реда, Златне медаље за храброст, Сребрне медаље за
храброст, Светог Саве трећег реда и Медаље за војничке врлине, као и још једног
француског одликовања - Ратног крста са палмама.

Као веома талентован за сликарство, Бранко се школовао у сликарским школама и

академијама у Минхену и Паризу (1905-1912). Објавио је већи број критика, огледа и
студија о уметности. Насликао је око 100 слика, од којих је 80 сачувано (један део је
уништен у Бранковој кући у пожару изазваном немачком бомбом 6. априла 1941. године).
Већина слика се налази код његових потомака, а неколико њих у музејима, тако и у
Народном музеју Србије. Био је један од оснивача Уметничке групе „Облик“ која је
постојала у раздобљу између 1926. и 1939. године. Оснивачи ове уметничке групе били су,
између осталих, и наши чувени сликари Сава Шумановић и Петар Добровић и вајар Тома

2
Росандић. Групи се касније прикључују и Милан Коњовић, Стојан Аралица, Игњат Јоб,
Драгиша Брашован, Марко Челебоновић и други уметници. Између светских ратова, слике
Бранка Поповића излагане су у Паризу, Филаделфији, Лондону, Риму и Венецији.

Бранко је био велики патриота и демократа. Током окупације 1941-1944. године, више пута
је био хапшен од стране немачких окупационих власти и саслушаван од злогласне немачке
полиције, а једно време био је заточен и у Бањичком логору. Иако је био антикомуниста, у
више наврата је помагао својим студентима СКОЈ-евцима да побегну са факултета пред
немачким рацијама. Међутим, и поред свега, за Бранка није било милости након
ослобођења Београда у јесен 1944. године. У новембру 1944. године је ухапшен од
комунистичких власти и одведен у непознатом правцу. Касније је у издању „Политике“ од
27. новембра објављен списак 105 стрељаних Београђана који су оквалификовани као
„народни непријатељи“. У суштини, иза убиства Бранка Поповића и проглашења за
„народног непријатеља“ стоји отимачина његове имовине и уметничког блага.
Претпоставља се да је, са осталима, стрељан у Топчидеру. Посмртни остаци му,
највероватније, почивају у заједничкој гробници у Манастиру Ваведења Пресвете
Богородице на Топчидерском Брду. Након ове осуде, без икаквог спроведеног поступка и
писане пресуде, сва имовина Бранка Поповића је конфискована, а његова породица у
једном тренутку буквално избачена на улицу.

Иначе, Бранко и његова супруга Дивна (дев. Науновић) поседовали су четири зграде у
самом центру Београда: у ул. Кнеза Михаила 24, Цара Уроша 22, Краља Милана 47 и Ђуре
Јакшића 13. Бранко је поседовао и веома вредан атеље, који је нарочито био на мети
једног Брозовог сликара. Бранко је био и један од малог круга Београђана који су
поседовали аутомобил. Но, осим материјалног богатства, оно још важније је да је Бранко
био веома угледан грађанин, пријатељ многих познатих Срба тога времена (међу којима и
двојице касније канонизованих светитеља – владике Николаја Велимировића и оца Јустина
Поповића), омиљен и као уметник и као професор и као човек.

Средњи Бранков син, познати београдски адвокат пок. Пријезда Поповић, покренуо је
2006. године поступак рехабилитације свог оца пред Окружним судом у Београду, који је
успешно окончао 2007. године, када је донето решење којим је Бранко Поповић
рехабилитован. У међувремену, од средине последње деценије 20. века, име Бранка
Поповића поновом постаје доступно јавности, као и његови радови који су (од 1996.
године) представљени на изложбама у Београду, Новом Саду, Ужицу, Зрењанину, и као
врхунац на изложби у Народном музеју 2011. године.

Бранко Поповић је са породицом живео у кући у улици Ђуре Јакшића у броју 13. Како је
наведено, кућа је потпуно уништена у бомбардовању 6. априла 1941. године, када је, осим
његових ратних одликовања, страдао и један број његових слика. Данас не постоји број 13
у улици Ђуре Јакшића.

3
Имајући у виду ову чињеницу, као и значај имена и дела Бранка Поповића, као грађанка
Београда и снаха овог нашег знаменитог сликара, а сагласно члану 10. Одлуке о
одређивању назива и обележавању улица, тргова и зграда на територији Града Београда,
којом је предвиђено да „свако може дати иницијативу за покретање поступка за
утврђивање или промену назива, улица, тргова, градских четврти, заселака и других делова
насељених места“, предлажем да се простор у углу који чине крај улице Ђуре Јакшића и
почетак Обилићевог венца назове „Плато сликара Бранка Поповића“, при чему би, осим
стандардне табле са називом платоа, била постављена и пригодна плоча са основним
подацима о овом нашем сликару. Табла са називом платоа и спомен плоча могли би бити
истакнути на згради на адреси Обилићев венац 1, где се данас налази ресторан „Roll Bar
café & restaurant“ или на неком издвојеном стубу на самом платоу. Напомињем да ово
решење не би узроковало проблеме по житеље околних улица и правна лица која тамо
послују, с обзиром да нико не би морао да мења адресу седишта или становања.

У нади да ћете размотрити мој предлог и изићи истом у сусрет,

С поштовањем,

Душанка Поповић
Београд, Кнеза Михаила 24
Е: vasilijebabic218@gmail.com
(мејл адреса унука подносиоца предлога)

4
Прилози:

Бранко Поповић (сасвим лево) са супругом и пријатељима (снимак око 1935. године)

Бранко Поповић (снимак око 1940. године)

5
Аутопортрет Бранка Поповића

6
Свети Наум, слика Бранка Поповића

Бока, слика Бранка Поповића

7
Из Картона личних и службених података официра (војних чиновника)
Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије:

Лични опис Бранка Поповића

Бранков рукопис и потпис

8
Хронологија стицања чинова у војсци

Списак одликовања Бранка Поповића

9
Копија Легије части

10
Пријава штете од немачког бомбардовања на кући у Ђуре Јакшића 13

Неистине о Бранку Поповићу, „Политика“, 27. новембар 1944. године

11
Насловна страна листа „Политика“ од 27. новембра 1944. године

12
Изрека Решења о рехабилитацији Бранка Поповића

13
Интернет чланци:

https://web.archive.org/web/20200116111629/https://patriot.rs/kako-je-streljan-profesor-
branko-popovic/

https://www.politika.rs/sr/clanak/167709/Zivot-i-smrt-Branka-Popovica

https://web.archive.org/web/20120814123309/http://www.galerijauzice.org/postavka.php?
id=43#

Предлог простора који би био назван „Плато сликара Бранка Поповића“

(обележен црвеним кругом)

14
15
16