Civilne Žrtve U Drugom Svetskom Ratu (1939-1945)

СПОМЕН-ПАРК
,,КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР“
Библиотека Зборници
Музеј „21. октобар“
ЗБНОРНИК 2.indd 1 12/3/2023 4:20:00 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 2 12/3/2023 4:20:00 PM
Ц ИВИЛНЕ
ЖРТВЕ
(1939–1945)
Д РУГОГ
СВЕТСКОГ
РАТА
УРЕДНИЦИ
Маријана Станковић
Др Алексеј Јурјевич Безугољни
Крагујевац 2023.
ЗБНОРНИК 2.indd 3 12/3/2023 4:20:00 PM

ЦИВИЛНЕ ЖРТВЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (1939–1945)
Уредници издања
*
Редакција
Др Олга Манојловић Пинтар
Др Александар Стојановић
Др Ненад Антонијевић
Др Ненад Лајбеншпергер
Др Алексеј Вјачеславович Лучкин
Немања Јовановић (секретар)
*
Рецензенти
Проф. др Алексеј Тимофејев
Пуковник, др Далибор Денда
Др Давор Стипић
*
Издавач
Спомен-парк ,,Крагујевачки октобар“
*
За издавача
*
Лектор и коректор
Виолета Јовичинац Петровић
*
Ликовно-графичка припрема
Др ум. Никола Говедарица
Спомен-парк ,,Крагујевачки октобар” у Крагујевцу, 2023.

Сва права задржана. Ниједан део ове књиге не може бити репродукован, преснимаван или
преношен било којим средством – електронским, механичким, копирањем, снимањем или на
било који други начин, без претходне сагласности аутора или издавача.
www.spomenpark.rs
ЗБНОРНИК 2.indd 4 12/3/2023 4:20:00 PM

ЦИВИЛНЕ ЖРТВЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (1939–1945)
Преводилац за руски језик

Виолета Јовичинац Петровић
Преводилац за енглески језик
Др Татјана Грујић
*
ИСБН
HHHHHHHHHHHHH
*
Техничка подршка
Марија Табаковић
Велибор Смоловић
Зоран Марковић
*
Штампа
Графика Галеб, Ниш
*
Тираж
50
Спомен-парк ,,Крагујевачки октобар” у Крагујевцу, 2023.

Сва права задржана. Ниједан део ове књиге не може бити репродукован, преснимаван или
преношен било којим средством – електронским, механичким, копирањем, снимањем или на
било који други начин, без претходне сагласности аутора или издавача.
www.spomenpark.rs
ЗБНОРНИК 2.indd 5 12/3/2023 4:20:00 PM

С А Д Р Ж А Ј / СОДЕРЖАНИЕ
РЕЧ УРЕДНИКА / СЛОВО СОРЕДАКТОРОВ ____________________ 9
I АНАТОМИЈА ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА

I АНАТОМИЯ ФАШИСТСКОГО ТЕРРОРА
Алексеј Јурјевич Безугољни / Алексей Юрьевич Безугольный
Демографски губици становништва СССР на окупираној територији
Демографические потери населения ссср на оккупированных
территориях _______________________________________________ 13
Драган Цветковић / Драган Цветкович
Жене у губицима цивила са територије окупиране Србије
Страдания женщин среди гражданского населения на территории
окупированной Сербии______________________________________ 23
Eвгениј Фјодорович Кринко / Евгений Федорович Кринко

Страдање цивила јужних региона РСФСР под немачком окупацијом
за време Великог отаџбинског рата
Потери населения южных регионов РСФСР от нацистской оккупации
в годы Великой Отечественной войны ________________________ 53
Небојша Стамболија / Небойша Стамболия

Жртве Другог светског рата у Моравском округу
Страдания гражданского населения в Моравской области во время
Второй мировой войны _____________________________________ 71
Борис Томанић / Борис Томанич
Концентрациони логор на Метином брду у Крагујевцу
Концентрационный лагерь в поселении
Метин холм в г. Крагуевац ___________________________________97
II ПОЛИТИКА ОКУПАЦИОНИХ РЕЖИМА И ЊИХОВИХ

САРАДНИКА ПРЕМА ЦИВИЛНОМ СТАНОВНИШТВУ
II ПОЛИТИКА ОККУПАЦИОННОЙ ВЛАСТИ И ЕЁ СТОРОННИКОВ
В ОТНОШЕНИЕ ГРАЖДАНСКОГО НАСЕЛЕНИЯ
Бојан Арбутина и Биљана Марцојевић / Боян Арбутина и Биляна
Марцоевич
Јурај Шпилер – злочини и казна (1941–1949)
Юрай Шпилер – преступления и наказание (1941–1949)_________ 121
Душан Бојковић / Душан Бойкович
Злочини албанских колаборациониста почињени током Другог
светског рата на тлу Југославије према подацима Државне комисије
за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача
Преступления, совершенные албанцами на территории Югославии
в период Второй мировой войны по данным Государственной
комиссии по расследованию преступлений оккупантов и их
приспешников ___________________________________________ 145
ЗБНОРНИК 2.indd 6 12/3/2023 4:20:00 PM

Предраг Илић / Предраг Илич
Однос окупационог режима према страдалом и поробљеном
цивилном становништву у Крагујевцу на примеру архивске грађе
фонда Поглаварства града Крагујевца 1941–1944. године
Архивные материалы фондов городского правления г. Крагуеваца
как источник информации и фактов, свидетельствующих об
отношениях оккупационной власти к гражданскому населению,
попавшему в плен или страдавшему в период 1941–1944 гг ______169
Леонид Абрамович Тjoрушкин / Леонид Абрамович Терушкин
Трагање, проучавање и коришћење сведочења о злочинима
нацистичког окупационог режима на територији СССР, на основу
истражених личних и породичних архива
Поиск, изучение и использование свидетельств о преступлениях
нацистского оккупационного режима на территории СССР, на
основании иследованных личных и семейных архивов _________189
III ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА И МАСОВНИХ ЗЛОЧИНА

III ЖЕРТВЫ ГЕНОЦИДА И МАССОВЫХ ПРЕСТУПЛЕНИЙ
Сања Петровић Тодосијевић / Саня Петрович Тодосиевич

Холокауст у мемоарским делима Григорија Глише
Бабовића (1886–1961)
О холокосте в мемуарах Григория Глиши Бабовича (1886–1961) _ 209
Небојша Озимић / Небойша Озимич

Прогон и стрељање Рома из нацистичког концентрационог логора на
Црвеном крсту у Нишу (1941–1944)
Преследование и убийства цыганского населения в нацистском
концлагере в районе Црвени крст в г. Ниш (1941–1944) ________ 247
Маријана Т. Мраовић / Мариянна Т. Мраович
Фундус Војног архива као сведочанство страдања српског цивилног
становништва са територије Независне државе Хрватске 1941–1945.
године
Фонды Военного архива как надежные источники для изучения
обстоятельств гибели гражданского населения на территории
Независимого Государства Хорватии 1941–1945 гг ______________261
Милутин Живковић и Раде Ристановић / Милутин Живкович и
Раде Ристанович
Страдање старорашких Срба и муслимана у Другом светском рату
(1941–1945)
Гибель сербов и мусульманского населения на территории бывшего
государства Старая Рашка во Вторую мировую войну (1941–1945) ___ 287
IV ЦИВИЛНЕ ЖРТВЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА У ЈАВНОМ

ПРОСТОРУ И ЕДУКАЦЈИ
IV ГРАЖДАНСКИЕ ЖЕРТВЫ ВТОРОЙ МИРОВОЙ ВОЙНЫ В
ПУБЛИЧНОМ ДИСКУРСЕ И В СФЕРЕ ОБРАЗОВАНИЯ
Веселинка Кастратовић Ристић / Веселинка Кастратович Ристич
Дуго путовање до Mузеја - од настанка до трезорирања предмета
Долгий путь в музей – от предмета быта до музейного экспоната_315
ЗБНОРНИК 2.indd 7 12/3/2023 4:20:00 PM

Славко Степановић / Славко Степанович
Обележавање крагујевачког октобра од ослобођења града до
оснивања Меморијалног комплекса (1944–1953) – приказ из штампе
и грађе Историјског архива Шумадије Крагујевац
Отмечание Крагуевацкого октября в период после освобождения
города до дня основания Мемориального заповедника: о чем писали
в прессе и что можно узнать во фондах Исторического архива
Шумадии ________________________________________________ 331
Зоран Јањетовић / Зоран Янетович
Чије жртве? Покушај категоризације жртава Другог светског рата
на тлу Југославије и питање „коришћења“ жртава током раздобља
социјализма
Кто виноват в жертвах? Попытка категоризации жертв
Второй мировой войны на территории Югославии и вопрос их
«использования» в период социализма _______________________355
Нада Бањанин Ђуричић / Нада Банянин Джуричич
Персонализација жртве као дидактичка стратегија образовања о
Холокаусту
Персонализация жертв в целях обучения учащихся знаниям о
Холокосте _______________________________________________ 377
V ПРИЛОЗИ
V ПРИЛОЖЕНИЕ
Ана Панић / Анна Панич
Ликовни радови који тематизују нацистичке логоре из фонда Музеја
Југославије Ликовни радови који тематизују нацистичке логоре из
фонда Музеја Југославије
Предметы изобразительного исскусства по теме нацистских
концлагерей из фондов и собраний музеев Югославии__________405
РЕЦЕНЗИЈЕ / РЕЦЕНЗИИ __________________________________431

О АУТОРИМА / СВЕДЕНИЯ ОБ АВТОРАХ ___________________ 442
ПОПИС ИМЕНА / УКАЗАТЕЛЬ ИМЕН _______________________452
ЗБНОРНИК 2.indd 8 12/3/2023 4:20:00 PM

РЕЧ УРЕДНИКА
СЛОВО СОРЕДАКТОРОВ
Готово осам деценија након свог завршетка, Други светски

рат, најмасовнији и најстрашнији рат у историји човечанства, због
својих последица и утицаја на друштвене процесе захтева да се
њиме бавимо, да о њему истражујемо, причамо и пишемо. Многе
теме, процеси и појаве биће неисцрпан мотив за нова истраживања,
тумачења и расветљавања и у будућим деценијама.
Истраживање страдања цивила вероватно је најзахтевнија
и готово никад до краја истражена тема, без обзира о којем ратном
сукобу је реч. Од проучавања појединачних сегмената и историјских
догађаја у Другом светском рату, већи је само дуг према цивилним
жртвама: наша је морална обавеза да их утврдимо, забележимо и о
њима говоримо.
Мисију научног истраживања Другог светског рата, Спомен-
парк „Крагујевачки октобар“ остварује од самог отварања музеја „21.
октобар“. У његов рад утемељена је музеолошка делатност, посвећена
најпре злочину у Крагујевцу, а потом и широј теми страдања цивила.
Са жељом да се управо о злочинима и страдању становништва
у Другом светском рату презентују нова сазнања и резултати
истраживања, Спомен-парк је 2021. г. установио одржавање научних
скупова посвећених наведеним темама. Тако је 2022. г. организован
научни скуп са темом Цивилне жртве Другог светског рата 1939–
1945. Циљ ове широко постављене теме био је да се на једном месту
чују, а након тога у научном зборнику и публикују најновија научна
истраживања о цивилима као жртвама војних сукоба. Истраживачи
су се овом темом бавили из различитих дискурса, па је овај важан
друштвени феномен сагледан из више аспеката.
ЗБНОРНИК 2.indd 9 12/3/2023 4:20:00 PM

Реч уредника
Са скупа Цивилне жртве Другог светског рата 1939–1945.

проистекао је зборник који обухвата 17 научних радова и један
стручни рад из области музеологије (Прилози). Осамнаест радова
организовано је у 4 целине: Анатомија фашистичког терора,
Политика окупационих режима и њихових сарадника према цивилном
становништву, Жртве геноцида и масовних злочина и Цивилне
жртве Другог светског рата у јавном простору и едукацији. Изузетан
допринос уобличавању и потврду стручности и научне вредности
радова дали су рецензенти – Др Алексеј Тимофејев (Институт за
новију историју Србије, Београд), пуковник доцент др Далибор Денда
(Институт за стратегијска истраживања, Београд) и др Давор Стипић
(Институт за новију историју Србије, Београд).
Како је циљ публикације да се обухвате различити, а
значајни аспекти наведене теме, одабрани су еминентни стручњаци
из научноистраживачких центара, установа културе и образовних
установа. Посебан допринос зборнику дају и три научна рада
историчара-истраживача из Русије, који су представили своје
резултате истраживања фактографије на простору Совјетског Савеза.
*
Овом приликом Спомен-парк „Крагујевачки октобар“ се
захваљује ауторима радова, рецензентима зборника, и члановима
редакције: др Олга Манојловић Пинтар (Институт за новију историју
Србије, Београд), др Александар Стојановић (Институт за новију
историју Србије, Београд), др Ненад Антонијевић (Музеј жртава
геноцида, Београд), др Ненад Лајбеншпергер (Републички завод за
заштиту споменика културе Београд), др Алексеј Јурјевич Безугољни
(Институт за општу историју Руске академије наука, Државни
музеј одбране Москве, Москва) и др Алексеј Вјачеславович Лучкин
(Државни музеј одбране Москве, Москва). Спомен-парк се захваљује
и покровитељима зборника и научног скупа: Граду Крагујевцу и
Министарству културе РС.
Маријана Станковић, историчар и директор Спомен-парка

“Крагујевачки октобар”
Алексеј Јурјевич Безугољни, др историјских наука, водећи
научни сарадник Института за општу историју Руске академије
наука, руководилац Сектора Историје народног отпора при Државном
музеју одбране Москве
10
ЗБНОРНИК 2.indd 10 12/3/2023 4:20:00 PM

Мариянна Станкович, Алексей Юрьевич Безугольный
Вторая мировая война, самая масштабная и самая страшная

война в истории человечества, и восемь десятилетий спустя, все
еще вызывает интерес к темам, которыми все следует заниматься,
исследовать их, говорить и писать о них. Интерес ко многим процессам
и явлениям Второй мировой войны в ближайшем будущем останется
неисчерпаемым источником новых исследований.
Изучение урона, понесенного в этой войне мирным
населением, несомненно будет самой востребованной и вряд ли до
конца исчерпанной темой, о каком бы театре военных действий ни
шла речь. Это наша моральная задача: узнать о страдавших в войне,
записать все факты и рассказывать об этом другим.
Мемориальный заповедник «Крагуевацкое октября» с первого
дня открытия Музея «21 октября» выполняет задачу исследования
событий Второй мировой войны. Исследовательская деятельность
музея посвящена, с одной стороны, конкретному преступлению
против человечности в Крагуеваце, с другой – общей теме гибели
мирного населения вообще.
Поэтому в 2022 г. мы организовали научную конференцию и
ее посвятили презентации новых результатов научных исследований
по теме Гибели мирного населения в течение Второй мировой войны
(1939–1945). Цель этой широко сформулированной темы была в том,
чтобы в одном месте были представлены итоги научных исследований
о жертвах среди мирного населения в условиях военных действий,
а потом доклады были опубликованы в сборнике материалов
конференции. Докладчики занимались этой темой, исходя из
различных професиональных дискурсов, что привело к различным
взглядам на этот важный вопрос.
Итоги научной конференция Гибель мирного населения в
течение Второй мировой войны (1939–1945) подведены в 17 научных
докладах и в одном тематическом докладе в области музеологии
(раздел Приложение). Все 18 докладов распределены в четырех
разделах: Анатомия фашистского террора, Политика оккупационной
власти и её сторонников к гражданскому населению, Жертвы
геноцида и массовых преступлений и Позиция гражданских жертв
Второй мировой войны в публичном дискурсе и в сфере образования.
Существенный вклад в оформление докладов и их экспертной и
научной оценке дали рецензенты: д-р Александр Тимофеев (научный
сотрудник в Институте современной сербской истории, Белград),
полковник доцент д-р Далибор Денда (Институт стратегических
исследований, Белград) и д-р Давор Стипич (Институт новейшей
истории Сербии, Белград).
11
ЗБНОРНИК 2.indd 11 12/3/2023 4:20:00 PM

Слово соредакторов
Поскольку целью публикации является освещение различных

и важных аспектов указанной темы, были отобраны выступления
выдающихся экспертов научно-исследовательских центров,
учреждений культуры и образования. Особый вклад в сборник внесли
три научные работы российских историков-исследователей которые
предоставили нам результаты исследований фактов террора нацистов
в отношении населения Советского Союза.
*
Мемориальный заповедник «Крагуевацкое октября»
выражает благодарность авторам работ, рецензентам сборника и
членам редакционной коллегии в составе: д-р Ольга Манойлович
Пинтар (Институт новейшей истории Сербии, Белград), д-р К.
Александр Стоянович (Институт новейшей истории Сербии, Белград),
д-р Ненад Антониевич (Музей жертв геноцида, Белград), д-р Ненад
Лейбенспергер (НПЦ по охране памятников культуры, Белград),
д-р Алексей Юрьевич Безугольный (Институт всеобщей истории
Российской академии наук, Государственный музей обороны Москвы,
Москва) и доктор Алексей Вячеславович Лучкин (Государственный
музей обороны Москвы, Москва). Мемориальный заповедник
«Крагуевацкое октября» выражает благодарность Правлению г.
Крагуевац и Министерству культуры РС за поддержку в проведении
научной конференции и опубликование сборника презентованных
докладов.
Мариянна Станкович, историк

Директор Мемориального заповедника «Крагуевацкое
октября»
Алексей Юрьевич Безугольный, д-р исторических наук
Ведущий научный сотрудник Института всеобщей истории
Российской академии наук, заведующий сектором истории народного
ополчения Государственного музея обороны Москвы
ЗБНОРНИК 2.indd 12 12/3/2023 4:20:00 PM

д-р ист. наук АЛЕКСЕЙ ЮРЬЕВИЧ БЕЗУГОЛЬНЫЙ
Институт всеобщей истории Российской академии наук
Государственный музей обороны Москвы, Москва
besu111@yandex.ru
ДЕМОГРАФИЧЕСКИЕ ПОТЕРИ НАСЕЛЕНИЯ СССР НА

ОККУПИРОВАННЫХ ТЕРРИТОРИЯХ
Аннотация: Статья посвящена анализу урона

народонаселения Советского Союза на оккупированных территориях.
На пике (летом 1942 г) немецкие войска и их союзники заняли
значительную часть европейской части РСФСР, а также целиком
заняли территории Белоруссии, Украины, Прибалтики. В мирное
время на этих землях проживало до 44 % населения Советского
Союза. На этих территориях нацистами был развернут невиданный в
истории террор в отношение мирного населения. На оккупированной
территории Советского Союза античеловечная политика нацизма
выразилась в массовых расстрелах мирного населения, заключении
его в концентрационные лагеря и гетто, заложничестве и терроре
в связи с деятельностью партизан. Террору сопутствовало
катастрофическое ухудшение качества жизни на занятых территориях
что значительно способствовало сокращению продолжительности
жизни, распространению эпидемических заболеваний, снижению
рождаемости и детской смертности.
Ключевые слова: Вторая мировая война, геноцид, оккупация,

демография.
13
ЗБНОРНИК 2.indd 13 12/3/2023 4:20:00 PM

Демографические потери населения СССР на оккупированных территориях
В годы Великой Отечественной войны оккупации

подверглась существенная часть наиболее многонаселенной
европейской части территории Советского Союза на
оккупированных территориях. На пике (летом 1942 г.) немецкие
войска и их союзники заняли значительную часть европейской
части РСФСР (частично или полностью – 14 областей, краев или
республик), а также целиком заняли территории Белоруссии,
Украины, Прибалтики. В мирное время на этих землях
проживало до 44 % населения Советского Союза.
На этих землях в отношение мирного населения
нацистами был развернут невиданный в истории террор. В
статье рассмотрены достижения современной российской
исторической науки в области изучения так называемой
«демографической политики» нацистов, нацеленной на
радикальное сокращение и ухудшения качества населения
на территории Советского Союза. На указанных территориях
человеческая жизнь ничего не стоит», – заявил А. Гитлер в
сентябре 1941 г.1
Основные положения этой политики были изложены в
так называемой «Зеленой папке», составленной особым штабом
«Ольденбург» (государственного учреждения Германии
для эксплуатации захваченных территорий). В инструкции,
датированной 23 мая 1941 г., подчеркивалось: «Многие
миллионы людей станут излишни на этой территории, они
должны будут умереть или переселиться в Сибирь».
С началом войны план государственной политики
фашистской Германии, преднамеренно направленной на
уничтожение миллионных масс людей, был ужесточен.
Предложения Восточного министерства Третьего рейха по
ограблению советской территории и истреблению населения
показались теперь главарям нацистов слишком мягкими.
И в апреле 1942 г. шеф СС Гиммлер внес коррективы в этот
документ. «Демографические» цели нацистов он лаконично
выразил одной фразой: «Мы должны сознательно проводить
политику на сокращение населения».2
1 В.И. Дашичев, Банкротство стратегии германского фашизма: Исторические

очерки, документы и материалы. Т. 2. (М., 1971), с. 431.
2 Ibid., с. 38.
14
ЗБНОРНИК 2.indd 14 12/3/2023 4:20:00 PM

д-р Алексей Юрьевич Безугольный
На оккупированной территории Советского Со-

юза античеловечная политика нацизма выразилась в
массовых расстрелах мирного населения, заключение его в
концентрационные лагеря и гетто, заложничество и террор
в связи с деятельностью партизан. Методики массового
уничтожения специально отрабатывались и получили, если
можно так выразиться, «научную» основу. Так называемые
«душегубки» (автофургоны с заведенными в кузов выхлопными
газами), применение отравляющего газа «циклон» и
крематориев в концентрационных лагерях и т.д. Террору
нацистов сопутствовало катастрофическое ухудшение качества
жизни на занятых врагом территориях, что значительно
способствовало сокращению продолжительности жизни,
распространению эпидемических заболеваний, снижению
рождаемости и детской смертности. Косвенные (повышенная
смертность) и демографические (дефицит рождений)
потери народонаселения СССР оцениваются современными
российскими демографами приблизительно в 21 млн человек.3
Например, только детская смертность в годы войны имела
впечатляющий рост. Например, анализ динамики численности
поколений детей 1936–1940 годов рождения в годы войны
показывает, что смертность в возрастах от 5 до 9 лет в этот
период была выше среди мальчиков на 60 %, а среди девочек
на 48 %, чем в предвоенном 1940 г.4
Следует отметить, что общий учет демографических
потерь на оккупированных территориях СССР заведомо не
может быть точным, поскольку советская система регистрации
демографических событий через сеть загсов с приходом
захватчиков была полностью разрушена. Немецко-фашистская
администрация не стремилась к ее восстановлению. Таким
образом, значительная часть территории СССР с населением
свыше 80 млн. человек на период оккупации выпала из
3 В.А. Исупов, Демографические катастрофы и кризисы в России в первой

половине XX века: Историко-демографические очерки (Новосибирск:
Сибирский хронограф, 2000), с. 191.
4 С.Д. Морозов, «Мужчины, женщины и дети на оккупированных
территориях СССР в годы Великой Отечественной войны: численность и
потери» - Женщина в российском обществе. 2015. № 2 (75), 39.
15
ЗБНОРНИК 2.indd 15 12/3/2023 4:20:00 PM

сферы статистического учета. Первые такие подсчеты были

произведены в течение 1944–1945 гг. и в дальнейшем тема
выявления размеров людских потерь в СССР стала одной из
самых «горячих» тем российской историографии.
У в первый период войны, 2 ноября 1942 г. Указом
Президиума Верховного Совета СССР от 2 ноября 1942 г.
была создана Чрезвычайная государственная комиссия
по установлению и расследованию злодеяний немецко-
фашистских захватчиков и их сообщников и причиненного ими
ущерба гражданам, колхозам, общественным организациям,
государственным предприятиям и учреждениям СССР (ЧГК)
под председательством секретаря ВЦСПС (профсоюзов) Н.М.
Шверника. В освобождаемых административных регионах
(республиках, областях) создавались региональные комиссии.
Факты злодеяний документировались на основе заявлений
советских граждан, местных органов власти и органов
внутренних дел. Все свидетельства заносились в акты,
которые составлялись непосредственно на местах совершения
преступлений в течение одного месяца после освобождения
территории. Акты должны были содержать как имена, места
жительства и иные установочные данные жертв преступлений
нацистских преступников, так и по возможности имена
самих преступников. К актам прилагался всевозможный
документальный материал: трофейные официальные и личные
документы, фотоснимки, кадры кинохроники, заключения
экспертов и т.д. Всего ЧГК рассмотрела и изучила 54 тыс. актов,
свыше 250 тыс. протоколов опросов свидетелей и заявлений
о злодеяниях фашистов, около 4 млн актов о материальном
ущербе, причиненном немецкими захватчиками.5
5 С. А. Кропачев, Е. Ф. Кринко, Потери населения СССР в 1937–1945 гг.:

масштабы и формы. Отечественная историография (М., 2012), с. 250–251.
16
ЗБНОРНИК 2.indd 16 12/3/2023 4:20:00 PM

Подсчет потерь населения осуществлялся сразу после

освобождения территорий советских областей специальными
комиссиями по расследованию злодеяний немецко-фашистских
захватчиков. Уже в апреле 1944 г. Центральное статистическое
управление СССР (ЦСУ СССР) разослало в статистические
органы освобожденных регионов телеграммы с предложением
приступить к оценке и подсчету численности истребленного
гражданского населения. Велся подсчет как преднамеренно
истребленного гражданского населения, так и общее
снижение численности населения. Последний показатель
очень красноречив. Только по регионам РСФСР сокращение
численности населения до и после оккупации (по состоянию на
1944 г.) составило 32,3 %.6
Обобщенный результат проведенной работы был
представлен в документе, датируемом февралем 1946
г. и озаглавленном «Приблизительный расчет потерь
гражданского населения в оккупированных районах». Он
подписан начальником ЦСУ Госплана СССР В.Н. Старовским7.
В докладе материалы областных статистических органов
были сопоставлены с довоенной численностью населения и
численностью населения, учтенной после освобождения. На
советской территории, подвергшейся оккупации, до войны
проживало 88,7 млн. человек (включая военнослужащих). После
изгнания немецко-фашистских войск в этих районах согласно
учету, организованному органами НКВД, осталось 54,9 млн.,
или на 33,8 млн. человек меньше. К моменту учета населения
с этой территории выбыло в армию 6,7 млн., эвакуировано 5,5
млн., спецпереселению (то есть, перемещению заключенных)
подверглось 0,2 млн., угнано в Германию 5,5 млн. человек. На
этом основании, потери населения за весь период оккупации
оценивались в 15,9 млн. человек.8
6 Людские потери СССР в Великой Отечественной войне: сборник статей /

отв. ред. и сост. Г.Ф. Кривошеев (СПб.: Буланин, 1995), с. 29–31.
7 В. А. Исупов, Указ. соч., с. 171.
8 Ibid.
17
ЗБНОРНИК 2.indd 17 12/3/2023 4:20:00 PM

Если попытаться структурировать эти потери по

категориям, то в целом по СССР по сведениям, наиболее
часто встречающимся в советской печати, на оккупированной
территории было целенаправленно уничтожено 6 075 тыс.
советских граждан. По более современным подсчетам,
осуществленных российским исследователем М.В. Фили-
мошиным, на оккупированной территории Советского Союза
(включая территории, присоединенные в 1939–1940 гг.), поги-
бли 7 420 тыс. мирных жителей.9
Однако этим не исчерпывается численность
демографических потерь мирных граждан вследствие оккупации.
К преднамеренно уничтоженному населению следует прибавить
смертность вследствие голода, распространения инфекции,
неполноценного медицинского обслуживания населения и
других неблагоприятных факторов, непосредственно вызванных
оккупацией. Современная российская демографическая наука (В.А.
Исупов) оценивает их в 10–11 млн. человек. Следовательно, общая
цифра потерь населения Советского Союза на оккупированных
территориях составляет от 16 до 18,5 млн. человек, в зависимости от
методики подсчета. К этим данным обычно прибавляют количество
советских граждан, которые подверглись принудительной
депортации на территорию Германии и других европейских
государств. Эта цифра оценивается в 5,6 млн человек, из которых
около 3 млн человек погибло10. Большая часть выживших была
репатриирована после окончания войны, однако достаточно
значительная часть «остарбайтеров» и заключенных концлагерей
по различным причинам осталась в западных странах. Их число
оценивается в 451 тыс. человек11. Таким образом, общее количество
потерь народонаселения на оккупированных территориях СССР в
1941–1944 гг. можно оценить в 19,5–22 млн. человек.
9 М. В. Филимошин, «Об итогах исчисления потерь среди мирного

населения на оккупированной территории СССР и РСФСР в годы Великой
Отечественной войны» в: Людские потери СССР в Великой Отечественной
войне, отв. ред. и сост. Г.Ф. Кривошеев (СПб.: Буланин, 2000), с. 124–131.
10 А. А. Шевяков, «Гитлеровский геноцид и репатриация советского
населения» в: Людские потери СССР в Великой Отечественной войне..., с.
170–180.
11 С. Д. Морозов, Указ. соч., с. 40.
18
ЗБНОРНИК 2.indd 18 12/3/2023 4:20:01 PM

Sources and Literature
Dashichev V.I. Bankrotstvo strategii germanskogo fashizma:

Istoricheskie ocherki, dokumenty i materialy. T. 2. M.: Nauka, 1973.
(russian cyrillic)
Isupov V.A. Demograficheskie katastrofy i krizisy v Rossii v pervoĭ
polovine XX veka: Istoriko-demograficheskie ocherki. Novosibirsk:
Sibirskiĭ hronograf, 2000. (russian cyrillic)
Filimoshin M.V. «Ob itogah ischisleniĭa poter’ sredi mirnogo
naseleniĭa na okkupirovannoĭ territorii SSSR i RSFSR v gody Velikoĭ
Otechestvennoĭ voĭny», Lĭudskie poteri SSSR v Velikoĭ Otechestvennoĭ
voĭne, otv. red. i sost. G.F. Krivosheev. SPb.: Bulanin, 2000. (russian
cyrillic)
Kropachev S.A., Krinko E.F. Poteri naseleniya SSSR v 1937 – 1945
gg.: masshtaby i formy. Otechestvennaĭa istoriografiya. M., 2012.
(russian cyrillic)
Morozov S.D. «Muzhchiny, zhenshchiny i deti na okkupirovannyh
territoriĭah SSSR v gody Velikoĭ Otechestvennoĭ voĭny: chislennost’
i poteri», Zhenshchina v rossiĭskom obshchestve. 2015. № 2 (75)
(russian cyrillic)
Shevĭakov A. A. «Gitlerovskiĭ genocid i repatriaciĭa sovetskogo
naseleniĭa», Lĭudskie poteri SSSR v Velikoĭ Otechestvennoĭ voĭne...
(russian cyrillic)
19
ЗБНОРНИК 2.indd 19 12/3/2023 4:20:01 PM

Страдање цивила на окупираној територији СССР
Др Алексеј Јурјевич Безугољни, историчар

Институт за општу историју, Државни музеј одбране Москве, Москва
СТРАДАЊЕ ЦИВИЛА НА ОКУПИРАНОЈ ТЕРИТОРИЈИ СССР
Резиме
Рад приказује анализу демографског пада становништва

Совјетског Савеза на окупираној територији. На врхунцу ратних
дејстава (у лето 1942) немачка војска и њени савезници заузели
су значајан део европског дела РСФСР (негде делимично а
негде у потпуности – 14 области, крајева или република), и у
потпуности – територију Белорусије, Украјине и прибалтичких
земаља. Пре рата, на тој територији живело је 44% укупног
становништва Совјетског Савеза. Нацисти су завели жесток, до
тада невиђен терор над локалним становништвом. На основу
изворних докумената (грађа Централног статистичког завода,
Специјалне државне комисије за утврђивање и истрагу злочина
немачког фашистичког окупатора), оних који су објављени и
оних који се чувају у руским архивама (Руски државни економски
архив РДЕА, Државни архив Руске Федерације ДАРФ) – приказује
се анализа основних праваца „демографске политике“ нациста,
која је за циљ имала радикално смањење обима и структуре
становништва на територији Совјетског Савеза. Основни
принципи ове политике изложени су у тзв. Зеленој фасцикли,
коју је дефинисао специјални штаб „Олденбург“ (државна
установа Немачке за питања експлоатације окупираних
територија). Управо ти фактори биће разматрани у овом раду.
На окупираној територији Совјетског Савеза нацистичка
политика против хуманости добила је свој израз у стрељању
цивилног становништва, концентрационим логорима и гетоима,
талачким хапшењима и прогону партизана. Нацистички терор
праћен је и катастрофалним падом квалитета живота на окупираној
територији, што је значајно утицало на скраћење животног века,
ширење заразних болести, пад наталитета и дечји морталитет.
Сви ови чиниоци биће размотрени у раду, уз навођење конкретних
бројева и позивање на документационе изворе и научну литературу.
20
ЗБНОРНИК 2.indd 20 12/3/2023 4:20:01 PM

Demographic Losses of the USSR Population in the Occupied Territories
PhD Alexey Yurievich Bezugolny, PhD historian

Curator-Historian
State Museum of the Defence of Moscow
DEMOGRAPHIC LOSSES OF THE USSR POPULATION IN

THE OCCUPIED TERRITORIES
Summary
The article is devoted to the analysis of the demography

damage of the population of the Soviet Union in the occupied
territories. At its peak (in the summer of 1942), German troops and
their allies occupied a significant part of the European part of the
RSFSR (partially or completely – 14 regions, territories or republics),
as well as completely occupied the territories of Belarus, Ukraine, and
the Baltic States. In peacetime, up to 44% of the population of the
Soviet Union lived on these lands.
In these territories, the Nazis deployed an unprecedented
terror in the history of the civilian population. The main provisions
of this policy were set out in the so-called “Green Folder”, compiled by
the special headquarters of “Oldenburg” (a German state institution
for the exploitation of occupied territories). These provisions will be
discussed in the report.
In the occupied territory of the Soviet Union, the anti-human
policy of Nazism was expressed in mass executions of civilians, their
imprisonment in concentration camps and ghettos, hostage-taking
and terror in connection with the activities of partisans. The Nazi
terror was accompanied by a catastrophic deterioration in the quality
of life in the occupied territories, which significantly contributed
to a reduction in life expectancy, the spread of epidemic diseases, a
decrease in the birth rate and child mortality. All these factors are
considered in the article with the involvement of specific figures and
reference to the scientific literature.
21
ЗБНОРНИК 2.indd 21 12/3/2023 4:20:01 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 22 12/3/2023 4:20:01 PM
УДК: 94:341.485(=214.58)(497.11)"1941"
341.322.5(=214.58)(497.11)"1941"
Др ДРАГАН ЦВЕТКОВИЋ
Музејски саветник
Музеј жртава геноцида
dragan.cvetkovic@muzejgenocida.rs
ЖЕНЕ У ГУБИЦИМА ЦИВИЛА СА ТЕРИТОРИЈЕ

ОКУПИРАНЕ СРБИЈЕ
Апстракт: На основу делимично ревидираног пописа

Жртве рата 1941–1945 из 1964. године урађена је анализа полне
структуре претрпљених губитака цивила са територије окупиране
Србије, при чему је фокус истраживања усмерен ка страдању жена.
Одређени су временски распони страдања, а претрпљени губици
цивила различитог пола посматрани су по регионима. Страдање
жена из различитих делова окупиране територије је компаративно
приказано, узевши у обзир демографски потенцијал посматраних
региона, са фокусом на два региона која су претрпела највеће губитке
жена. Сагледана је национална припадност страдалих жена, а њихови
губици су приказани у релацији са присуством тих националности у
становништву окупиране Србије и њених региона.
Кључне речи: Окупирана Србија, губици, цивили, региони,

пол, мушкарци, жене, националност, Срби, Јевреји, Муслимани.
* Ставови и закључци садржани у овом раду нужно не представљају

и званичне ставове Музеја жртава геноцида.
23
ЗБНОРНИК 2.indd 23 12/3/2023 4:20:01 PM

Страдање цивилног становништва Југославије започето

у Априлском рату настављено је и након њене поделе, на
новоуспостављеним територијама, у различитом обиму, али
свуда континуирано до окончања рата. Настављени рат у
Србији под немачком војноуправном командом1 исказао се
као ослободилачки, грађански, идеолошки, револуционарни,
национални, верски, уз учешће више зараћених страна2, па је
као такав проузроковао страдање цивилног становништва3.
1 Драган Алексић, „Србија под немачком окупационом управом у Другом

светском рату – Особености окупационе управе“, Ослобођење Београда 1944.
године–зборник радова, ур. Александар Животић (Београд: ИНИС, 2010),
53–72.
2 Branko Petranović, Srbija u drugom svetskom ratu 1939–1945 (Beograd:
Vojnoizdavački i novinski centar, 1992); Срби и рат у Југославији 1941. године,
ур. Драган Алексић (Београд: ИНИС, 2014); Бојан Димитријевић, Србија
1941, (Београд: Catena Mundi, 2021); Немања Девић, За партију и Тита.
Партизански покрет у Србији 1941 – 1944 (Београд: Службени гласник, ИСИ,
2021); Коста Николић, Историја Равногорског покрета, (Београд, Српска реч,
1999); Небојша В. Стамболија, Српска државна стража 1942 – 1945. (докторска
дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење
за историју, 2020); Милутин Д. Живковић, Санџак 1941 – 1943 (докторска
дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за
историју, 2017); Борис С. Томанић, Југославија и Бугарска 1941 – 1945: Између
сукоба и савеза (докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски
факултет, Одељење за историју, 2022); Ослобођење Београда 1944. године,
Зборник радова, ур. Александар Животић, 53–72, Београд: ИНИС, 2010.
3 О страдању становништва Србије опширније видети у Станиша Бркић, Име
и број, Крагујевачка трагедија 1941 (Крагујевац: Спомен парк „Крагујевачки
октобар“, 2007); Силивија Крејаковић, Идентитети жртава стрељаних у
Краљеву октобра 1941 (Београд: МЖГ, 2013); Ђорђе Вукмировић, Од слободе
до стратишта. Устанак и немачки злочини у Јадру 1941. године (Лозница:
Удружење грађана „Меморијал Драгинац и Библиотека Вуковог завичаја
Лозница, 2021); Драган Цветковић, Од Топовских шупа до Сајмишта.
Квантитативна анализа холокауста у окупираној Србији (Београд: Музеј
жртава геноцида, 2020); Ljubodrag Dimić, Milan Ristović, „Uvodna studija“, У:
Logor Banjica – logoraši, objavljeni izvori. ur. Branka Prpa (Beograd: Istorijski
arhiv Beograda, 2009), 009 – 049; Станоје Филиповић, „Немачки злочини у
Јадру 1941. године”, У: Јадар у прошлости. ур. Петар Бојић и други, (Лозница:
Музеј Јадра, 1990), 497–575; Milovan Pisari, Stradanje Roma u Srbiji za vreme
holokausta (Beograd: Forum za primenjenu istoriju, 2014); Milan Koljanin,
Nemački logor na beogradskom Sajmištu 1941–1944. (Beograd: ИСИ, 1992); Ђорђе
Лопичић, Немачки ратни злочини 1941–1945, Пресуде југословенских војних
судова (Београд: МЖГ, 2009); Miodrag Milić, Jugosloveni u koncentracionom
logoru Mathauzen (Beograd: ISI, 1992), Nikola Živković, Ratna šteta koju je
Nemačka učinila Jugoslaviji i drugom svetskom ratu (Beograd: ISI, 1975); Небојша
24
ЗБНОРНИК 2.indd 24 12/3/2023 4:20:01 PM

Др Драган Цветковић
У окупираној Србији положај жене никако се није могао

сматрати повољним,4 а оне су, у зависности од националне
припадности и промењивих ратних околности, претрпеле
значајно страдање.
Kао основни извор истраживања послужио je попис
Жртве рата 1941–1945. из 1964. године,5 који је делимично
Озимић, и други, Жртве лагер Ниша (1941 – 1944), (Ниш: Музеј града Ниша,
2014); Венцеслав Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији
1941 – 1944, (Београд: Институт за историју радничког покрета Србије, 1970);
Радосав Р. Туцовић, „Полицијски репресивни апарат нацистичке Немачке и
његови домаћи инструменти: Анализа делатности Драгомира Јовановића и
Аугуста Мајснера у окупираној Србији (1941–1944)“ (докторска дисертација,
Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за историју, 2021);
Ненад Антонијевић, Косово и Метохија 1941–1945 година – ратни злочини
(Београд: МЖГ, 2017).
4 Опширније о њиховом положају у ратним годинама на овом простору
видети: Љубинка Шкодрић, Жена у окупираној Србији 1941 – 1944. (Београд:
Архипелаг и ИНИС, 2020).
5 Попис је сачињен као пратећа документација у напорима државе да оствари
наплату ратних репарација од Немачке. Са реализацијом пописа се због
идеолошке оптерећености кренуло из погрешних основа, а и сама методологија
израде пописа је била мањкава. Пописна комисија је утврдила да је учињен читав
низ пропуста при изради пописника, те закључила да је њиме обухваћено 56-59%
лица од оних које је требало обухватити. Пописна комисија је прорачунала да би
пописом требало да се обухвати 1.016.000 до 1.066.000 страдалих особа. Процена
претрпљених губитака је извршена у Савезном заводу за статистику, уз стручну
сарадњу др Душана Брезника, управника Центра за демографска истраживања.
У број који је требало обухватити пописом није урачунато процењених око 50.000
страдалих квислинга, као ни око претпостављених 40.000 Рома и Јевреја „за које
није имао ко да пружи податке“ (и ако се из резултата пописа може видети да
су Јевреји пописани боље од других националности), из чега произилази да је у
Југославији у рату укупно страдало између 1.106.000 и 1.156.000 особа; то значи
да је пописом било обухваћено 51,7–54% стварно страдалих грађана Југославије.
Žrtve rata 1941-1945 Rezultati popisa (Beograd: Savezni zavod za statistiku, 1966,
reprint 1992), 5-23. Новија демографска истраживања, као и анализа резултата
овог пописа упућују нас на то да за полазну тачку у истраживањима треба узети
процену броја страдалих која се креће између 1.070.000 и 1.120.000 особа, одакле
следи да је пописом обухваћено 53,3 – 55,8% страдалих – што је и узето као основа
за урађени прорачун у овом раду. Прорачунати број страдалих за територију
Kраљевине Југославије износи између 1.042.000 и 1.092.000 укупно страдалих. У
ове бројеве нису урачунати страдали у комунистичким репресалијама након 15.
маја 1945, од којих је значајан део, свакако, изгубио живот као последица њихове
ангажованости у рату.
25
ЗБНОРНИК 2.indd 25 12/3/2023 4:20:01 PM

ревидиран.6 Тема рада је одредила просторни и временски оквир

истраживања. У раду ће бити приказан однос претрпљених
губитака жена у односу на укупне губитке цивила са територије
окупиране Србије.7 Биће утврђен временски распон њиховог
6 Пошто је попис страдалих првенствено сачињен ради наплате ратне штете

од Немачке, а добијени број страдалих у рату био је далеко од очекиваног и
до тада важећег броја 1.706.000, одлучено је да се стави забрана на његово
коришћење и сав материјал је предат Архиву Југославије на чување. Забрана
је трајала готово тридесет година, до 1992. Губитак времена је смањило
могућност утврђивања правог броја страдалих због биолошког нестанка
сведока, а тиме је знатно отежана покренута ревизија пописа. Kористећи
се разноврсном архивском грађом, литературом и анкетним формуларима,
СЗС је, уз асистенцију Музеја жртава геноцида, отпочео (1995) рад на
ревизији пописа, идентификацијом нових особа и провером постојећих
података у попису њиховим укрштањем са подацима из других извора.
Идеја је да се ревизијом обухвате сва лица која су живела на простору
Југославије без обзира на националну, верску, етничку, политичку и војну
припадност – чиме се исправља основна методолошка грешка непописивања
„колаборациониста“. Исправка је усмерена и на утврђивање починилаца
злочина односно одговорних за страдање, што није чињено 1964. (иако су
пописнице пуне података у извршиоцима злочина), на утврђивање броја
Рома који нису посебно пописивани већ су вођени углавном као остале
или непознате националности или пак, затим на отклањање нетачности
у подацима – што све доводи до промењивости података. Стога, изложене
податке везане за ове категорије треба примити са резервом. Ревизија је у
СЗС са прекидима обављана до 1998. године, а од 2003. се спроводи у МЖГ, у
складу са кадровским, материјалним и техничким могућностима Музеја. До
сада је ревизијом за подручје Југославије утврђен број од 657.290 страдалих
– што је повећање од 10,04% (59.967 особа). Arhiv Jugoslavije (AJ), Fond 179,
popis Žrtve rata 1941-1945; Arhiv Muzeja žrtava genocida (AMŽG), fond Žrtve rata
1941-1945. godine– оpširnije o popisu Žrtve rata videti: Dragan Cvetković, Gubici
pripadnika partizanskog pokreta sa teritorije Jugoslavije 1941 – 1945 (doktorska
disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Odeljenje za istoriju, 2016),
6–10; Ненад Лајбеншпергер, Жртве Другог светског рата у политици
југословенске државе: (1945-1980), (докторска дисертација, Универзитет у
Београду, Филозофски факултет, Одељење за историју, 2019), 112–120.
7 Приликом анализе страдања становнииштва узети су у обзир они њени
становници који су у тренутку избијања рата имали пребивалиште на
подручју које је постало „окупирана Србија“. На тој територији током
рата губили су животе и грађани из других делова подељене Југославије,
углавном Срби који су ту нашли уточиште од прогона у својим завичајима
(највише из НДХ), а који нису ушли у исказани збир страдалих. Са друге
стране, треба имати у виду да је део становништва Србије који је живео у њој
почетком рата напустио ову територију и вратио се у свој завичај, од којих је
део тамо изгубио живот и они су ушли у исказани губитак. Дакле, потребно
је направити разлику у претрпљеним губицима „са неке територије“ и
губицима претрпљеним „на некој територији“.
26
ЗБНОРНИК 2.indd 26 12/3/2023 4:20:01 PM

страдања, те компаративно приказан у односу на страдње

мушкараца, али и унутар претрпљених губитака жена из
различитих региона окупиране Србије8, те упоредно приказани
у односу на демографски потенцијал различитих територија са
којих су потицали. Компаративно је приказана и национална
структура страдалих жена са окупиране територије, те разлике
у претрпљеним губицима у различитим деловима окупиране
Србије.
Према попису становништва из 1931. године на територији
коју је касније заузела Окупирана Србија живело је 3.808.446
становника9 у 10 географских региона неједнаког демографског
потенцијала. У Београдском региону је живело 9,44% популације,
Северозападној Србији 12,24%, делу Западне Србије 6,25%,
Централној Србији 13,95%, Североисточној Србији 13,15%, делу
Источне Србије 11,82%, Југозападној Србији 7,49%, делу Јужне
Србије 7,71%, делу КиМ 2,57% и Банату 15,37% становништва.
На територији коју је заузела окупирана Србија живело је 85,16%
Срба, 0,35% Јевреја и 14,49% осталих и непознатих.10
Ратна дешавања на овом простору су довела до великих
демографских кретања становништва окупиране Србије,
присилних и добровољних, које су утицале на демографску
слику територије. Окупирана Србија је остала без значајног
8 Регионе треба посматрати искључиво као географске целине пошто они
у том периоду нису постојали као административне јединице и настали су
и именовани су из потребе лакшег сагледавања страдања цивила који су
потицали из њих. Региони су обухватали општине, према административној
подели из 1964. године, или њихове делове, уколико су се окупаторском
поделом на територије оне нашле у две окупационе зоне.
9 Сви прорачуни за бројност становништва Окупиране Србије и појединих
региона урађени су на основу пописа становништва из 1931. године. Definitivni
rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931. godine, knjiga I; Prisutno stanovništvo,
broj kuća i domaćinstava (Beograd: Državna štamparija, 1937).
10 Сви прорачуни националне структуре у тексту су рађени на основу Definitivni
rezultati popisa stanovništva od 31. мarta 1931. godine, knjiga II, Prisutno stanovništvo
prema veroispovesti (Beograd: Državna štamparija, 1938), затим публикација
Demografska statistika, Stanovništvo predratne Jugoslavije po veroispovesti i maternjem
jeziku po popisu od 31-III-1931. god., pregled po srezovima (Beograd: Državni statistički
ured Demokratske Federativne Jugoslavije, 1945), Демографска статистика
Становништво по вероисповети и матерњем језику по попису од 31- III – 1931.
године, Србија са Војводином и Косово – Метохијом, Преглед по општинама,
(Београд: Државни статистички уред Демократске Федеративне Југославије, 1945).
27
ЗБНОРНИК 2.indd 27 12/3/2023 4:20:01 PM

дела становништва које се нашло у ратном заробљеништву,

као припадници војске Краљевине Југославије, затим је део
становништва одвођен на принудни рад у иностранство,
док је део отишао добровољно на рад, уз део који је напустио
ову територију враћајући се у завичај. Настале промене су
утицале и на полну структуру присутног становништва на
окупираној територији, проузрукујући повећано присуство
жена. Народни устанак широких размера 1941. године, у коме
су војноспособни мушкарци, али и жене, оптирали између два
тада антифашистичка покрета,11 додатно је смањио сегмент
цивилног становништва изложеног страдaњу.
Према подацима из делимично ревидираног пописа
Жртве рата 1941–1945. из 1964. године за територију окупиране
Србије регистровано је 54.396 цивилних жртава рата. Страдање
цивила са овог простора12, као и на овом простору, је било
перманентно током читавог рата, с тим што динамика трпљења
губитака није била равномерна током рата.
Окупирана
Србија, Укупно 1941 % 1942 % 1943 % 1944 % 1945 %
цивили
Укупно 54.396 20.322 37,36 10.067 18,51 10.788 19,83 10.771 19,80 2.448 4,50
Табела 1. Окупирана Србија, цивили – динамика страдања

(АМЖГ, База података Жртве рата 1941–1945)
11 Опширније о губицима жена у партизанском покрету на територији

окупиране Србије видети: Dragan Cvetković, Gubici pripadnika partizanskog
pokreta sa teritorije Jugoslavije 1941–1945 (doktorska disertacija, Univerzitet u
Beogradu, Filozofski fakultet, Odeljenje za istoriju, 2016), 128–151. О положају и
улози жена у Равногорском и партизанском покрету опширније у Љубинка
Шкодрић, Жена у окупираној Србији, 305–502.
12 Цивили Србије су страдали и након њеног ослобођења у јесен 1944 – било
да се радилo о онима који су губили животе у концентрационим логорима
широм неослобођеног дела Европе или грађана Србије који су се нашли у још
увек неослобођеном делу Југославије, са једне, било да се радилo о жртвама
грађанског рата и револуционарног терора у Србији, са друге стране.
28
ЗБНОРНИК 2.indd 28 12/3/2023 4:20:01 PM

Графикон 1. Окупирана Србија, цивили – динамика страдања
Након губитака претрпљених у Априлском рату, избијање

масовног народног устанка довело је до новог циклуса
страдања цивила ове територије. У циљу сузбијања устанка
и застрашивања становништва, паралелно са спровођењем
Холокауста,13 вршен је терор над цивилима који је проузроковао
да су две петине свих страдалих изгубиле живот у првој години
рата. Слом устанка у окупираној Србији у позну јесен 1941.
године довео је до постепеног смањења терора над цивилима,
па су претрпљени губици у 1942. години и поред разбуктавања
грађанског рата, били упола мањи него у претходној години
(2,02 пута).14 Страдање цивила је и у наредном периоду остало
на истом нивоу. У последње три године рата живот је изгубило
нешто више од две петине страдалих цивила окупиране
територије, с тим што је у последњих четири и по месеца рата
живот изгубио двадесет други део укуних губитака.15
У страдању цивила територије окупиране Србије полна
структура претрпљених губитака није била једнака. Жене су
представљале шестину укупних губитака цивила ове територије.
Окупирана Србија, Укупно Мушкарци % Жене %
цивили ‒ пол
Укупно 54.396 45.132 82,97 9.264 17,03
Табела 2. Окупирана Србија, цивили – полна структура губитака
(АМЖГ, База података Жртве рата 1941–1945)
13 Опширније о Холокаусту у окупираној Србији видети у: Драган Цветковић,

Од Топовских шупа до Сајмишта, Квантитативна анализа холокауста у
окупираној Србији (Београд: Музеј жртава геноцида, 2020).
14 С обзиром на период трајања рата у те две године (девет наспрам дванаест
месеци), претрпљени губитак цивила у 1941. био је реално 2,70 пута већи
него у наредној.
15 Стопа смртности у 1943. и 1944. године рата била је изједначена са 1942.
годином, да би у последњој години рата (када је ова теритоија већ била
ослобођена од окупатора) реално 1,65 пута мања него 1944. године.
29
ЗБНОРНИК 2.indd 29 12/3/2023 4:20:01 PM

Графикон 2. Окупирана Србија, цивили - полна структура губитака
Претрпљени губици жена су били 4,87 пута мањи од

губитака мушкараца са ове територије.
У континуираном страдању цивила окупиране Србије
губици које су претрпели мушкарци и жене нису били једнаки,
како по динамици страдања, тако ни по њиховој заступљености
у губицима током рата.
ОС,цивили Укупно 1941 % 1942 % 1943 % 1944 % 1945 %

- пол
Мушкарци 45.132 18.370 40,70 6.535 14,48 9.623 21,32 8.403 18,62 2.201 4,88
% 82,97 90,39 - 64,92 - 89,20 - 78,02 - 89,91 -
Жене 9.264 1.952 21,07 3.532 38,13 1.165 12,57 2.368 25,56 247 2,67
% 17,03 9,60 - 35,08 - 10,80 - 21,98 - 10,09 -

Укупно 54.396 20.322 37,36 10.067 18,51 10.788 19,83 10.771 19,80 2.448 4,50
Табела 3. Окупирана Србија, цивили – полна структура губитака

према времену страдања (АМЖГ, База података Жртве рата 1941–1945)
30
ЗБНОРНИК 2.indd 30 12/3/2023 4:20:01 PM

Графикон 3. Окупирана Србија, цивили - динамика страдања према полној припадности
Динамика страдања цивила окупиране Србије

различитог пола је била потпуно другачија. Највеће разлике су
приметне у претрпљеним губицима током прве две године рата.
Током 1941. године изгубило је живот две петине мушкараца
цивила, док је исте године страдала петина жена. Већ у наредној
години страдње мушкараца је било далеко мање, те су они са
седмином укупних губитака претрпели страдање 2,81 пута
мање него у претходној години. Са друге стране, губитак жена
у 1942. години је достигао две петине укупних губитака и био је
1,81 пута већи него у првој години рата и троструко већи него у
наредној (3,03 пута). Удео у губицима тада страдалих жена био
је 2,63 пута већи од удела мушкараца страдалих у 1942. години.
Још четвртина страдалих жена је изгубила живот 1944. године16
и удео у губицима им је био за две петине већи (1,37 пута) него
код тада страдалих мушкараца, да би, након ослобођења Србије,
број страдалих жена значајно опао у последњој години рата.
16 За разлику од мушкараца, стопа смртности код жена је 1944. године била

двоструко већа него у претходној години.
31
ЗБНОРНИК 2.indd 31 12/3/2023 4:20:01 PM

Графикон 4. Окупирана Србија, цивили - заступљеност у губицима

према полу и години страдања
Заступљеност жена у губицима цивила окупиране Србије

варирала је током рата. Највећа је била 1942. године, када су оне
чиниле трећину губитака и била је 3,65 пута већа него у првој
години рата и 3,25 пута већа него у наредној. Значајније учешће
у губицима цивила жене су имале и у 1944. години када су
представљале петину страдалих са заступљеношћу у губицима
која је била двоструко већа него у претходној и наредној години
(2,03 односно 2,18 пута).
Страдали цивили оба пола трпели су губитке у свим
деловима окупиране Србије. Удео жена у претрпљеним
губицима цивила није био једнак у свим регионима, као што
ни заступљеност страдалих жена из неког региона у укупним
губицима припадница овог пола није била иста.
Окупирана Србија, Укупно Мушкарци % Жене %
цивили - региони
Београдски регион 10.501 7.391 70,38 3.110 29,62
% 19,30 16,38 - 33,57 -
Северозападна Србија 8.276 7.278 87,94 998 12,06
% 15,21 16,13 - 10,77 -
Део Западне Србије 3.831 3.297 86,06 534 13,94
% 7,04 7,30 - 5,76 -
Централна Србија 7.741 7.081 91,47 660 8,53
% 14,23 15,69 - 7,12 -
Североисточна Србија 4.082 3.511 86,01 571 13,99
% 7,50 7,78 - 6,16 -
Део Источне Србије 3.779 3.104 82,14 675 17,86
% 6,95 6,88 - 7,29 -
32
ЗБНОРНИК 2.indd 32 12/3/2023 4:20:02 PM

Југозападна Србија 6.473 5.826 90,01 647 9,99

% 11,90 12,91 - 6,98 -
Део Јужне Србије 4.376 3.638 83,14 738 16,86
% 8,04 8,06 - 7,97 -
Банат 4.148 2.978 71,79 1.170 28,21
% 7,62 6,60 - 12,63 -
Део КиМ 1.189 1.028 86,46 161 13,54
% 2,18 2,28 - 1,74 -
Укупно 54.396 45.132 82,97 9.264 17,03
Табела 4. Окупирана Србија, цивили – полна структура губитака према

територијалној припадности (АМЖГ, База података Жртве рата 1941–1945)
Графикон 5. Окупирана Србија, цивили - удео у губицима

према полној и територијалној припадности
У два од десет региона окупиране Србије жене су чиниле

велики део страдалих цивила, скоро трећину у Београдском
региону и више од четвртине у Банату. Значајне уделе у губицима
цивила имале су међу страдалима у деловима Источне и Јужне
Србије, док су најмањи део страдалих чиниле у регионима
Централне и Југозападне Србије. Удео жена у губицима цивила
Београдског региона и Баната био је 3,47 односно 3,31 пута већи
од њиховог удела у губицима цивила из региона Централне
Србије.
Заступљеност у губицима истог пола страдалих из
различитих делова окупиране Србије није била једнака.
33
ЗБНОРНИК 2.indd 33 12/3/2023 4:20:02 PM

Графикон 6. Окупирана Србија, цивили - заступљеност

у губицима према полној и територијалној припадности
У претрпљеним губицима жена, страдале из

Београдског региона и Баната имале су 2,05 односно 1,91 пута
већу заступљеност од учешћа мушкараца из ових региона у
укупним губицима тог пола. Са друге стране, заступљеност
жена из региона Централне Србије је у губицима овог пола
била двоструко мања (2,20 пута) од учешћа мушкараца из овог
региона у укупним губицима мушкараца.
Графикон 7. Окупирана Србија, цивили, жене - заступљеност у губицима према

територијалној припадности
34
ЗБНОРНИК 2.indd 34 12/3/2023 4:20:02 PM

Заступљеност жена из различитих региона у укупним

губицима припадница овог пола није била једнака. Трећина
свих страдалих цивила женског пола из окупиране Србије је
потицала из Београдског региона. Још скоро четвртина њих
(23,40%) је потицала из региона Северозападне Србије и Баната,
док их је још нешто више од две петине (43,03%) потицало из
осталих седам региона.
Размере страдања жена могу се прецизније сагледати
када се подаци о њиховим губицима из неког дела окупиране
Србије укрсте са демографским потенцијалом региона из кога
су потицале.
Окупирана Србија, % у становништву %у губицима

цивили - региони жена
Београдски регион 9,44 33,57
Северозападна Србија 12,24 10,77
Део Западне Србије 6,25 5,76
Централна Србија 13,95 7,12
Североисточна Србија 13,15 6,16
Део Источне Србије 11,82 7,29
Југозападна Србија 7,49 6,98
Део Јужне Србије 7,71 7,97
Банат 15,37 12,63
Део КиМ 2,57 1,74
Табела 5. Окупирана Србија, цивили, жене – заступљеност у становништву и учешће у

губицима према територијалној припадности (Попис становништва 1931. и АМЖГ,
База података Жртве рата 1941–1945)
35
ЗБНОРНИК 2.indd 35 12/3/2023 4:20:02 PM

Графикон 8. Окупирана Србија, цивили, жене - заступљеност у становништву и

учешће у губицима према територијалној припадности
Страдале жене из Београдског региона имале су 3,56 пута

већу заступљеност у губицима припадница овог пола од учешћа
региона из ког су потицале у укупном становништву окупиране
територије. Страдале из још три региона, Југозападне и делова
Јужне и Западне Србије, имале су приближно изједначена
учешћа у укупним губицима жена и у становништву, док су
жене из осталих шест региона имале мању заступљеност од
њиховог учешћа у популацији, Североисточне Србије 2,13 пута
и Централне Србије 1,96 пута. Тиме је губитак који су претрпеле
жене из Београдског региона био 5,45 пута већи од страдања
жена из Североисточне Србије, али је с обзиром на учешће два
региона у становништву окупиране територије, губитак жена из
Београдског региона био реално 7,59 пута већи.
***
У губицима цивила са територије окупиране Србије
присутни су припадници свих националности које су
постојале у предратном друштву. Њихово страдање није било
равномерно. На разлике су утицале, с једне стране, промењиве
ратне околности у којима се нашло цивилно становништво, а
које су утицале на размере спровођеног терора и репресалија,
36
ЗБНОРНИК 2.indd 36 12/3/2023 4:20:02 PM

док је, са друге стране, била присутна тежња Немаца да

спроведу планирани Холокауст. Ко изразито доминантни у
становништву Срби су чинили четири петине страдалих цивила,
уз деветину страдалих Јевреја, док су припадници свих осталих
и непознатих националности, међу којима су најбројнији били
Роми17, представљали дванаести део губитака (8,60%). Рат је
на простору окупиране Србије погодио припаднике оба пола
цивила свих националности. Полна структура страдалих цивила
различитих националности није била једнака. Страдале жене
различитих националности нису имале исте уделе у губицима
припадника исте националности, као што им ни заступљеност
у укупним губицима припадница овог пола није била једнака.
ОС, цивили - Укупно Мушкарци % Жене %

пол
Срби 44.229 38.629 87,34 5.600 12,66
% 81,31 85,59 - 60,45 -
Јевреји 6.260 3.316 52,97 2.944 47,03
% 11,51 7,35 - 31,78 -
Остали/неп. 3.907 3.187 81,57 720 18,43
% 7,18 7,06 - 7,77 -
Укупно 54.396 45.132 82,97 9.264 17,03
Табела 6. Окупирана Србија, цивили – полна структура губитака према националној
припадности (АМЖГ, База података Жртве рата 1941–1945)
17 Пописом „Жртве рата 1941–1945“ из 1964. године Роми нису третирани као
посебна национална група, већ су, у случају посматране територије, углавном
навођени као Срби, а у мањем броју као Муслимани. Један од циљева ревизије
пописа коју спроводи Музеј жртава геноцида јесте отклањање те грешке
идентификовањем страдалих припадника ромске заједнице. Опширније
о страдању Рома са територије окупиране Србије видети у Pisari, Milovan,
Stradanje Roma u Srbiji za vreme holokausta, Beograd: Forum za primenjenu
istoriju, 2014.
37
ЗБНОРНИК 2.indd 37 12/3/2023 4:20:02 PM

Графикон 9. Окупирана Србија, цивили - удео полова у губицима

према националној припадности
У губицима цивила српске националности, као

најбројнијих, жене су чиниле осмину страдалих. Холокаустом
погођена јеврејска заједница окупиране Србије уништена
је готово у потпуности, тако да су међу њима жене чиниле
половину претрпљених губитака. Жене су међу страдалим
цивилима осталих и непознатих националности чиниле готово
петину губитака.18 Тиме је удео Јеврејки у укупним губицима
припадника ове националности био 3,71 односно 2,55 пута
већи од удела Српкиња и припадница осталих и непознатих
националности у губицима својих националних група, док је
удео припадница осталих и непознатих националности био 1,45
пута већи од удела жена српске националности.
18 Међу страдалим припадницима осталих и непознатих националности

регистровано је 477 Рома. Полна структура страдалих Рома показује да је
међу њима било 380 мушкараца и 97 жена (19,63%) чиме се они не издвајају
из укупног просека удела жена у губицима цивила осталих и непознатих
националности. Удео страдалих Муслиманки (69) у укупним губицима ове
националности (400) био је 17,25%.
38
ЗБНОРНИК 2.indd 38 12/3/2023 4:20:02 PM

Графикон 10. Окупирана Србија, цивили - затупљеност у губицима полова

према националној припадности
У претрпљеним губицима жена страдале Српкиње

су имале 1,41 пута мању заступљеност од учешћа њихових
сународника у укупним губицима мушкараца. Са друге стране,
заступљеност Јеврејки у укупним губицима жена је била 4,32
пута већа од учешћа Јевреја у укупним губицима мушкараца.
Графикон 11. Окупирана Србија, цивили, жене - национална структура претрпљених губитака
39
ЗБНОРНИК 2.indd 39 12/3/2023 4:20:03 PM

Као део изразито доминантне националне групе у

становништву окупиране Србије чију судбину су делиле,
Српкиње су представљале највећи део губитака жена, чинивши
њихових три петине. Трећину страдалих жена представљале
су Јеврејке са ове територије, док су преостали тринаести део
губитака представљале припаднице осталих и непознатих
националности.
Прецизнија слика страдања жена окупиране Србије
добија се поређењем претрпљених губитака са заступљеношћу
одређене националности у становништву ове територије.
Окупирана Србија, %у % у губицима

цивили становништву жена
Српкиње 85,16 60,45
Јеврејке 0,35 31,78
Остале и непознате 14,49 7,77
Табела 7. Окупирана Србија, цивили, жене – заступљеност у становништву и учешће
у губицима према националној припадности (Попис становништва 1931. и АМЖГ,
База података Жртве рата 1941–1945)
Графикон 12. Окупирана Србија, цивили, жене - заступљеност у становништву и учешће у

губицима према националној припадности
40
ЗБНОРНИК 2.indd 40 12/3/2023 4:20:03 PM

Српкиње су представљале највећи део страдлих жена

али је њихова заступљеност у губицима била 1,41 пута мања
од њиховог учешћа у становништву окупиране територије.
Такође су и припаднице осталих и непознатих националности
имале двоструко мање (1,86 пута) учешће у губицима од њихове
заступљености у популацији окупиране Србије.19 Са друге стране,
заступљеност у губицима Јеврејки била је 90,80 пута већа од
њиховог учешћа у становништву. Тиме је претрпљени губитак
Српкиња био двоструко већи (1,90 пута) од губитка Јеврејки,
али је, с обзиром на заступљеност два народа у становништву
окупиране Србије, губитак Јеврејки био реално 128,06 пута већи
од губитка Српкиња.
Перманентно страдање жена током рата није било
једнако за код припадница свих националности заступљених
у губицима. Разлике су постојале како у њиховој динамици
страдања, тако и у различитој заступљености у губицима током
рата.
ОС, цивили Укупно 1941 % 1942 % 1943 % 1944 % 1945 %

–жене
Српкиње 5.600 1.699 30,34 625 11,16 1.014 18,11 2.067 36,91 194 3,46
% 60,45 87,04 - 17,69 - 87,04 - 87,29 - 78,54 -
Јеврејке 2.944 41 1,39 2.834 96,26 42 1,43 25 0,85 2 0,07
% 31,78 2,10 - 80,24 - 3,60 - 1,05 - 0,81 -

Остале/неп. 720 212 29,44 73 10,14 109 15,14 276 38,33 51 7,08
% 7,77 10,86 - 2,07 - 9,36 - 11,65 - 20,65 -

Укупно 9.264 1.952 21,07 3.532 38,13 1.165 12,57 2.368 25,56 247 2,67
Табела 8. Окупирана Србија, цивили, жене – национална структура губитака према

времену страдања (АМЖГ, База података Жртве рата 1941–1945)
19 Муслиманке су чиниле 0,74% губитака жена, што је било 1,14 пута веће
учешће од њихове заступљености у становништву окупиране Србије (0,65%).
Тиме је њихов претрпљени губитак био реално 1,60 пута већи од губитка
Српкиња. Нажалост, непостојање прецизнијих података о броју Рома у
становништву окупиране Србије онемогућило је реалније сагледавање
губитка жена ове националности.
41
ЗБНОРНИК 2.indd 41 12/3/2023 4:20:03 PM

Графикон 13. Окупирана Србија, цивили, жене - динамика страдања према националној
припадности
Српкиње су, као део народа препознатог од окупатора

као носиоца отпора, од почетка рата биле изложене репресији.
Током девет месеци рата у 1941. години живот је изгубила
трећина свих страдалих жена окупиране Србије. Терор над
цивилима, који је нарочито узео маха у последњих четири
месеци године приликом сламања општенародног устанка, при
чему су посебно велики део губиткака (40,67) представљале
жене Северозападне Србије (691). Током октобра те године
је страдало 663 жена српске националности, од којих је три
петине (59,88%) изгубило животе у злочину почињеном у
Драгинцу (397).20 Промењене ратне околности у 1942. години
довеле су до смањења терора над цивилима окупиране Србије,
тако да је и удео страдалих жена био 2,72 пута мањи него у
првој години рата.21 Страдање жена српске националности
је расло у наредне две године, достигавши удео од готово две
20 Октобар је представљао месец највећег страдања жена српске

националности 1941. године, током кога је живот изгубило две петине
(39,02%) укупних губитака жена ове године. У масовном злочину над
цивилима у Драгинцу (заправо злочин у 21. селу јадарског краја) стрељане
жене су представљале четвртину (23,54%) свих страдалих жена 1941. године.
Међу женама убијеним у Драгинцу, девојчице до 14 година старости (140),
представљале су трећину (35,26%) страдалих.
21 Заправо стопа смртности жена у 1942. години је, с обзиром на трајање
рата у ове две године, била реално 3,62 пута мања него у претходној.
42
ЗБНОРНИК 2.indd 42 12/3/2023 4:20:03 PM

петине губитака у години ослобађања Србије, да би претрпљени

губици у последњој години рата били значајно мањи. Истоветну
динамику страдања, попут Српкиња, са највећим уделима у
губицима 1941. и 1944. године, имале су и припаднице осталих
и непознатих22 националности. Са друге стране, све Јеврејке,
страдале током Холокауста, изгубиле су живот током 1942.
Графикон 14. Окупирана Србија, цивили, жене -

Учешће у губицима према националној припадности
У четири од пет ратних година Српкиње су представљале

највећи део страдалих жена са заступљеношћу која се кретала
између четири петине и девет десетина губитака, изузев у 1942.
години када су чиниле шестину губитака жена. Ескалација
Холокауста и смањење страдања осталих народа током 1942.
године проузроковали су да су Јеврејке чиниле четири петине
тадашњих губитака жена, са учешћем у губицима које је било
22 Различите националности окупљене у групи осталих и непознатих

националности нису имале јединствену динамику страдања. Половина
(48,45%) свих страдалих Ромкиња (47) изгубила је живот током 1941. године,
док је у претрпљеним губицима Муслиманки половина (49,27%) страдала
1944. године (34).
43
ЗБНОРНИК 2.indd 43 12/3/2023 4:20:03 PM

38,21 односно 22,29 пута веће него у претходној и наредној

години рата. Припаднице осталих и непознатих националности
представљале су деветину губитака прве, осмину 1944. и петину
последње године рата.
Национална структура страдaлих жена из различитих
делова окупиране Србије није била једнака. На разлике су
утицале, предратна демографска слика региона, са једне стране
и промењиве ратне околности и ратна дешавања у њима,
уз стално присутну тежњу Немаца да потпуности спроведу
Холокауст, са друге стране. Међу страдалим женама присутне
су биле разлике, како код сународница у различитим деловима
окупиране Србије, тако и код жена различитих националности
у истом региону окупиране територије.
ОкупиранаСрбија, Укупно Српкиње Јеврејке % Остале/ %

% неп.
цивили –жене
Београдски 3.110 1.129 1.673 53,79 308 9,90
регион 36,30
% 33,57 20,16
- 56,83 - 42,78 -
Банат 1.170 219 18,72 842 71,96 109 9,32
% 12,63 3,91
- 28,60 - 15,14 -
Осталих 8 4.984 4.252 85,31 429 8,60 303 6,08
региона
53,80 75,93
- 14,57 - 42,08 -
Укупно 9.264 5.600 60,45 2.944 31,78 720 7,77
Табела 9. Окупирана Србија, цивили, жене – национална структура губитака према

територијалној припадности (АМЖГ, База података Жртве рата 1941–1945)
Графикон 15. Окупирана Србија, цивили, жене - територијална припадност губитака према
њиховој националној припадности
44
ЗБНОРНИК 2.indd 44 12/3/2023 4:20:03 PM

Страдале жене српске националности нису претрпеле

једнаке губитке у свим деловима окупиране Србије. Српкиње
из Београдског региона су претрпеле далеко највећа страдања,
с обзиром да су чиниле петину укупних губитака сународница.
Њихова заступљеност у губицима жена ове националности је
била 2,20 пута већа од учешћа Срба овог региона у укупном
националном корпусу са посматране територије (9,17%). Са
друге стране, учешће у губицима Српкиња из Баната је било
двоструко мање (2,03 пута) од заступљености сународника
овог региона у националном корпусу (7,94%), док је учешће
жена српске националности из осталих осам региона било
1,09 пута мање. Готово три петине Јеврејки је потицало из
Београдског региона, више од четвртине из Баната, уз седмину
из осталих осам региона. С обзиром на распоред Јевреја у
предратном друштву, губици Јеврејки Београдског региона и
Баната су били нешто мањи (1,05 односно 1,06), док су губици
њихових сународница из осталих осам региона окупиране
територије били 1,42 пута већи.23 Две петине страдалих
припадница осталих и непознатих националности је потицало
из Београда, што је било 4,46 пута веће учешће у губицима од
заступљености тих националности из овог региона у њиховом
укупном корпусу (9,58%), у Банату је њихово страдање било
2,95 пута мање од заступљености у националном корпусу
(44,62%), док је у осталих осам региона било 1,09 пута мање.
Графикон 16. Окупирана Србија, цивили, жене - национална структура

према територијалној припадности
23 О проблемима сагледавања страдања губитака Јевреја из различитих

делова окупиране Србије опширније видети у Драган Цветковић, Од
Топовских шупа до Сајмишта, ..., ( Београд 2022), 31-32, 39, 41-42.
45
ЗБНОРНИК 2.indd 45 12/3/2023 4:20:03 PM

У осам од десет региона Српкиње су чиниле апсолутно

највећи део губитака жена са уделом који је био већи од четири
петине страдалих. У Београдском региону и Банату, спроведени
Холокауст је битно утицао на националну структуру страдалих
жена. Јеврејке су у оба региона представљале појединачно
најбројнију националну групу у претрпљеним губицима жена,
чинивши њихову половину односно три четвртине.
Губици жена различитих националности прецизније
се могу сагледати када се упореде са присуством одређене
националности у становништву региона. Због спроведеног
Холокауста, два региона се у потпуности издвајају по
претрпљеним губицима жена.
Окупирана Србија, %у %у
жене – Београдски становништву губицима
регион жена
Српкиње 82,67 36,30
Табела 10. Окупирана Србија, Београдски регион, цивили, жене –заступљеност у
становништву и учешће у губицима према националној припадности
(Попис становништва 1931. и АМЖГ, База података Жртве рата 1941–1945)
Графикон 17. Окупирана Србија, цивили, Београдски регион, жене - заступљеност у

46
ЗБНОРНИК 2.indd 46 12/3/2023 4:20:03 PM

Банат %у %у
становништву губицима
жена
Српкиње 43,97 18,72
Табела 11. Окупирана Србија, Банат, цивили, жене – заступљеност у становништву и
учешће у губицима према националној припадности (Попис становништва 1931. и
АМЖГ, База података Жртве рата 1941–1945)
Графикон 18. Окупирана Србија, цивили, Банат, жене - заступљеност у

Окупирана Србија, %у %у
жене – Осталих 8 становништву губицима
рег. жена
Српкиње 93,89 85,31
Остали и непознати 6,06 6,08
Табела 12. Окупирана Србија, осталих осам региона, цивили, жене – заступљеност у
у становништву и учешће у губицима према националној припадности
(Попис становништва 1931. и АМЖГ, База података Жртве рата 1941–1945)
47
ЗБНОРНИК 2.indd 47 12/3/2023 4:20:04 PM

Графикон 19. Окупирана Србија, цивили, осталих осам региона, жене - заступљеност у
У два од десет региона окупиране Србије, Београдском

региону и Банату заступљеност Српкиња у губицима
тамошњих жена је била вишеструко мања од њиховог учешћа
у становништву тих региона, 2,28 односно 2,35 пута, док им
је заступљеност у осталих осам региона била 1,10 пута мања.
Потпуно уништење јеврејске заједнице проузроковало је да је
у свим деловима окупиране Србије њихово учешће у губицима
жена било вишеструко веће од њихове заступљености у
популацији тих региона, Београдском 24,45 пута, Банату 105,82
пута и у осталих осам региона 172 пута. Страдале припаднице
осталих и непознатих националности су у Београдском региону
и Банату имале вишеструко мању заступљеност у губицима
од њиховог учешћа у тамошњем становништву (1,53 односно
5,94 пута), док им је заступљеност у осталих осам региона била
изједначена.
Делећи злу судбину народа окупиране Србије, жене
су страдале током читавог рата. На основу података из
делимично ревидираног пописа „Жртве рата 1941–1945“, оне су
представљале шестину (17,03%) укупних губитака цивила ове
територије. Две петине (38,13%) њих је изгубило живот током
1942. године, када су чиниле трећину (35,08%) свих страдалих
цивила те године, док их је још четвртина (25,56%) страдала
у 1944. години. Трећина свих страдалих жена је потицала из
48
ЗБНОРНИК 2.indd 48 12/3/2023 4:20:04 PM

Београдског региона (33,57%), а значајне губитке су поднели

и региони Северозападне Србије (10,77%) и Баната (12,63%).
Као део већинског народа, Српкиње су чиниле три петине
(60,45%) укупних губитака жена. Ипак, у Холокаусту уништене
Јеврејке су представљале највеће жртве рата, чинивши трећину
свих страдлих жена (31,78%), иако су у предратном друштву
чиниле свега 0,35% становништва. Српкиње су чиниле највећи
део страдaлих жена у осам од десет региона окупиране Србије,
док су Јеврејке биле апсолутно већински део страдалих жена у
Београдском региону и Банату.
Резиме
Комплексан и слојевит рат вођен у Србији под немачком
војноуправном командом исказао се као ослободилачки,
грађански, идеолошки, револуционарни, национални, верски,
уз учешће више зараћених страна, па је као такав проузроковао
значајно страдање цивилног становништва. Делећи злу
судбину народа окупиране Србије, жене су страдале током
читавог рата. На основу података из делимично ревидираног
поиса „Жртве рата 1941 – 1945“, жене су представљале шестину
(17,03%) укупних губитака цивила ове територије. Две петине
(38,13%) њих је изгубило живот током 1942. године, када су
чиниле трећину (35,08%) свих страдалих цивила те године,
док их је још четвртина (25,56%) страдала у 1944. години.
Трећина свих страдалих жена је потицала из Београдског
региона (33,57%), а значајне губитке су поднели и региони
северозападне Србије (10,77%) и Баната (12,63%). Као део
већинског народа, који је уједно био и носилац отпора, Српкиње
су чиниле три петине (60,45%) укупних губитака жена. Оне
су уједно представљале осмину (12,66%) укупних губитака
цивила српске националности. Трећина њих је изгубила живот
у одмаздама током прве године рата, а две петине је страдало
током 1944. године. Ипак, у Холокаусту уништене Јеврејке
током 1942. године, које су представљале половину губитака
ове националности, биле су највеће жртве рата, чинећи трећину
свих страдалих жена (31,78%), иако су у предратном друштву
чиниле свега 0,35% становништва. Српкиње су чиниле највећи
49
ЗБНОРНИК 2.indd 49 12/3/2023 4:20:04 PM

део страдалих жена у осам од десет региона окупиране Србије

(85,31%), док су Јеврејке биле апсолутно већински део страдалих
жена у Београдском региону (53,79%) и Банату (71,96%).

Neobjavljeni izvori
Arhiv Jugoslavije (AJ): Fond 179, „Popis Žrtve rata 1941–1945” iz 1964. g.
Arhiv Muzeja žrtava genocida (AMŽG): Fond „Žrtve rata 1941–1945” i
baza podataka „Žrtve rata 1941–1945”.
Objavljeni izvori
Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. 3. 1931. godine, knjiga
I; Prisutno stanovništvo, broj kuća i domaćinstava, Beograd: Državna
štamparija, 1937.
Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931. godine,
knjiga II: Prisutno stanovništvo prema veroispovesti, Beograd:
Državna štamparija, 1938.
Demografska statistika, Stanovništvo predratne Jugoslavije po
veroispovesti i maternjem jeziku po popisu od 31-III-1931. god.,
pregled po srezovima. Beograd: Državni statistički ured Demokratske
Federativne Jugoslavije, 1945.
Demografska statistika, Stanovništvo po veroispovesti i maternjem
jeziku po popisu od 31-III-1931. godine, Srbija sa Vojvodinom i Kosovo
– Metohijom, Pregled po opštinama. Beograd: Državni statistički ured
Demokratske Federativne Jugoslavije, 1945. (cyrilic)
Žrtve rata 1941–1945 (rezultati popisa), Beograd: Savezni zavod za
statistiku 1966, reprint Beograd, 1992.
Literatura
Aleksić, Dragan. „Srbija pod nemačkom okupacionom upravom u
Drugom svetskom ratu – Osobenosti okupacione uprave“. Oslobođenje
Beograda 1944. godine, Zbornik radova, ur. Aleksandar Životić, 53–
72, Beograd: INIS, 2010. (cyrilic)
Antonijević, Nenad. Kosovo i Metohija 1941–1945 godina – ratni
zločini. Beograd: MŽG, 2017. (cyrilic)
Cvetković, Dragan. Od Topovskih šupa do Sajmišta. Kvantitativna
analiza holokausta u okupiranoj Srbiji. Beograd: Muzej žrtava
genocida, 2020. (cyrilic)
50
ЗБНОРНИК 2.indd 50 12/3/2023 4:20:04 PM

Cvetković, Dragan. „Gubici pripadnika partizanskog pokreta sa

teritorije Jugoslavije 1941–1945“. Doktorska disertacija, Univerzitet u
Beogradu, Filozofski fakultet, Odeljenje za istoriju, 2016.
Cvetković, Dragan. „Geostatistička analiza gubitaka civila okupirane
Srbije pretrpljenih tokom 1941. godine“. Srbija 1941. godine, zbornik
radova, ur. Kristina Jorgić Stepanović i Nenad Antonijević, 192 – 224.
Kragujevac: Spomen-pаrk „Kragujevački oktobar“ i Muzej žrtava
genocida, 2023. (cyrilic)
Dević, Nemanja. Za partiju i Tita. Partizanski pokret u Srbiji 1941–
1944. Beograd: Službeni glasnik, ISI, 2021. (cyrilic)
Dimitrijević, Bojan. Srbija 1941. Beograd: Catena Mundi, 2021.
(cyrilic)
Lajbenšperger, Nenad. Žrtve Drugog svetskog rata u politici
jugoslovenske države: (1945-1980). Doktorska disertacija, Univerzitet
u Beogradu, Filozofski fakultet, Odeljenje za istoriju, 2019.(cyrilic)
Nikolić, Kosta. Istorija Ravnogorskog pokreta. Beograd, Srpska reč,
1999. (cyrilic)
Oslobođenje Beograda 1944. godine, Zbornik radova, urednik
Aleksandar Životić, Beograd: INIS, 2010. (cyrilic)
Petranović, Branko. Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945.
Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar, 1992.
Srbi i rat u Jugoslaviji 1941. godine, urednik Dragan Aleksić. Beograd:
INIS, 2014.(cyrilic)
Srbija 1941. godine, urednici Kristina Jorgić Stepanović i Nenad
Antonijević, (Kragujevac: Spomen-park „Kragujevački oktobar“ i
Muzej žrtava genocida, 2023). (cyrilic)
Stambolija, Nebojša. V. „Srpska državna straža 1942–1945“. Doktorska
disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Odeljenje za
istoriju, 2020. (cyrilic)
Škodrić, Ljubinka. Žena u okupiranoj Srbiji 1941–1944. Beograd:
Arhipelag i INIS, 2020. (cyrilic)
Tomanić, Boris. S. „Jugoslavija i Bugarska 1941–1945: Između sukoba
i saveza“. Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski
fakultet, Odeljenje za istoriju, 2022. (cyrilic)
Tucović, R. Radosav. „Policijski represivni aparat nacističke Nemačke i
njegovi domaći instrumenti: Analiza delatnosti Dragomira Jovanovića
i Augusta Majsnera u okupiranoj Srbiji (1941–1944)“. Doktorska
disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Odeljenje za
istoriju, 2021. (cyrilic)
51
ЗБНОРНИК 2.indd 51 12/3/2023 4:20:04 PM

Women in Civilian Casualties from the Territory of Occupied Serbia
Dragan Cvetković, PhD

Museum Advisor
Genocide Victims Museum, Belgrade
WOMEN IN CIVILIAN CASUALTIES FROM THE

TERRITORY OF OCCUPIED SERBIA
Summary
The war fought in Serbia under German military command
was complex, layered and multifaceted. It was simultaneously a
liberation and civil war, an ideological clash and a revolution, a
national conflict and a religious war, and it involved multiple warring
parties. As such, it broughtsignificant suffering upon the civilian
population. The destiny of women was similar to that of the rest of
the population: they suffered and perished throughout the war. Based
on the data from the partially revised survey ‘War Victims 1941-1945’,
women accounted for one-sixth (17.03%) of the total loss of civilian
lives in this territory. Two-fifths (38.13%) of them lost their lives
in 1942, when they represented one-third (35.08) of annual civilian
casualties, while one more quarter (25.56%) perished in 1944.
One-third of the total number of female victims originated from
the Belgrade region (33.57%), while significant loss of female lives
was also recorded in the regions of Northwestern Serbia (10.77%)
and Banat (12.63%). Since Serbs were the dominant population,and
leaders of the resistance movement, Serbian women accounted for
three-fifths (60.45%) of the total loss of female lives. The women
also represent one-eighth (12.66%) of the total number of victims
of Serbian nationality. One-third of them lost their lives in reprisals
during the first year of the war, while two-fifths perished in 1944.
However, in the Holocaust, the Jewish women who fell victims in
1942, constituting one half of the total loss suffered by this nationality,
were the greatest victims of the war, comprising one-thirdof the
total number of female victims (31.78%), despite the fact that they
represented only 0.35% of the pre-war population. Serbian women
constituted the largest portion of the total number of female victims
in eight out of ten regions in occupied Serbia (85.31%), while Jewish
women represent the absolute majority of the total number in the
regions of Belgrade (53.79%) and Banat (71.96%).
52
ЗБНОРНИК 2.indd 52 12/3/2023 4:20:04 PM

УДК: 94:341.485(=214.58)(497.11)"1941"
д-р ист. наук ЕВГЕНИЙ ФЕДОРОВИЧ КРИНКО 341.322.5(=214.58)(497.11)"1941"
Федеральный исследовательский центр Южный научный центр Российской
академии наук, Ростов-на-Дону
krinko@ssc-ras.ru
ПОТЕРИ НАСЕЛЕНИЯ ЮЖНЫХ РЕГИОНОВ РСФСР

ОТ НАЦИСТСКОЙ ОККУПАЦИИ В ГОДЫ ВЕЛИКОЙ
ОТЕЧЕСТВЕННОЙ ВОЙНЫ
Аннотация: Статья посвящена демографическим

последствиям нацистской оккупации для южных регионов РСФСР.
Исследование выполнено на материалах Ростовской области,
Сталинградской (Волгоградской) области, Краснодарского края,
Орджоникидзевского (Ставропольского) края, Кабардино-Балкарской
АССР, Калмыцкой АССР, Крымской АССР, Северо-Осетинской АССР.
Значительное внимание уделяется историографии проблемы. Статья
основана на документах федеральных и региональных архивов,
опубликованных источниках и исследованиях.
Ключевые слова: Великая Отечественная война, нацистская

оккупация, истребительная война, потери гражданского населения,
юг РСФСР.
53
ЗБНОРНИК 2.indd 53 12/3/2023 4:20:04 PM

Потери населения южных регионов...
Нацистская оккупация стала одним из самых трагических

периодов в истории СССР, сопровождавшимся значительными
потерями и разрушениями для всех советских регионов,
захваченных войсками вермахта и их союзниками в начальный
период Великой Отечественной войны. Среди них и южные
регионы РСФСР. Уже осенью 1941 г. была оккупирована
большая часть территории Крыма, за исключением города
Севастополя (зимой 1941–1942 гг. был освобожден Керченский
полуостров), а также западные районы Ростовской области и
ее административный центр город Ростов-на-Дону (захвачен
21 ноября, освобожден 29 ноября 1941 г.). Летом 1942 г. был
полностью захвачен Крым; почти вся территория Ростовской
области; большая часть территории Краснодарского края (с
входившей в его состав Адыгейской автономной областью
(далее – АО); Орджоникидзевского (с 1943 г. – Ставропольского)
края с входившими в его состав Карачаевской АО (до 1943
г.) и Черкесской АО; Кабардино-Балкарской АССР; часть
Сталинградской области, Калмыцкой АССР и Северо-
Осетинской АССР. В ходе советского контрнаступления почти
все эти территории были освобождены в 1943 г., за исключением
Крыма, освобождение которого завершилось в 1944 г.1
Оккупация южных регионов РСФСР имела определенную
специфику, выражавшуюся в системе органов управления,
пропаганде захватчиков, проведении ими различных
направлений оккупационной политики. Однако террор
против населения захваченных регионов юга РСФСР мало чем
отличался от истребительной войны, развязанной нацистами в
других советских областях.
Первые публикации о жестокости нацистов выходили с
начала Великой Отечественной войны, однако соответствующие
документальные свидетельства стали появляться только после
освобождения советских территорий2. Масштаб преступлений
1 Войны и население Юга России в XVIII – начале XXI в.: демографические
процессы и последствия (Москва: РОССПЭН (Политическая энциклопедия),
2019).
2 Владимир Ватин, «Убийцы», Молот. 9 декабря 1941; Виталий Закруткин.
Повесть о слободе Крепкой (Ростов-на-Дону: Ростиздат, 1944); Иосиф Юдович.
Таганрогские трагедии. Очерки (Ростов-на-Дону: Ростиздат, 1944) и др.
54
ЗБНОРНИК 2.indd 54 12/3/2023 4:20:04 PM

д-р Евгений Федорович Кринко
захватчиков оказался настолько велик, что руководство страны

осознало необходимость создания специальных органов для
их расследования и установления общего объема ущерба
от оккупации. 2 ноября 1942 г. была создана Чрезвычайная
государственная комиссия СССР по установлению и
расследованию злодеяний немецко-фашистских захватчиков
и их сообщников и причиненного ими ущерба гражданам,
колхозам, общественным организациям, государственным
предприятиям и учреждениям (далее – ЧГК) СССР. В
целях оказания содействия работе ЧГК СССР в регионах,
освобожденных от оккупантов, создавались республиканские,
краевые и областные комиссии. Создание и деятельность ЧГК
и региональных комиссий содействия ЧГК способствовало
институционализации в документировании нацистских
злодеяний. Наряду со специальными сообщениями ЧГК
были опубликованы сборники документов3 и основанные на
собранных материалах брошюры по отдельным освобожденным
регионам4. При этом национальность жертв, а в большинстве
случаев и их социальный состав вскоре перестали указывать.
Как правило, они разделялись на две большие группы: мирные
советские граждане и советские военнопленные. Оба термина
акцентировали внимание на правовой и политической связи
всех жертв с Советским государством. Уже по окончании войны
вышел обобщающий сборник документов ЧГК, в котором были
представлены сведения по разным регионам СССР5. Материалы
ЧГК широко использовались в проведении судебных процессов
над немецкими военными преступниками и их пособниками.
Первым из них стал процесс в Краснодаре, проходивший в
июле 1943 г. над группой советских граждан, служивших в
зондеркоманде 10а6.
3 Зверства немецких оккупантов в Кабарде (Нальчик: Государственное

издательство КАССР, 1945); Зверства немецко-фашистских захватчиков
в районах Сталинградской области, подвергавшихся немецкой оккупации:
Документы (Сталинград: Книжное издательство, 1945) и др.
4 Иван Юдин. Следы фашистского зверя на Кубани (Москва: Госполитиздат,
1943) и др.
5 Сборник сообщений Чрезвычайной государственной комиссии о злодеяниях
немецко-фашистских захватчиков (Москва: Госполитиздат, 1946).
6 Судебный процесс по делу о зверствах немецко-фашистских захватчиков
55
ЗБНОРНИК 2.indd 55 12/3/2023 4:20:04 PM

Однако в послевоенный период интерес к данной

теме значительно снизился под влиянием разных
обстоятельств. Обоснованный перенос всей тяжести
обвинений непосредственно на германских нацистов
сопровождался постепенным замалчиванием массового
участия в карательных акциях советских коллаборационистов
разных национальностей, усилением пропаганды идей
дружбы и единства народов СССР в борьбе за победу. Наряду
с этим, сказывался и внешнеполитический фактор: нежелание
ссориться со странами, ставшими новыми союзниками
(Венгрией, Румынией, Чехословакией) или имевшими особенно
добрососедские отношения с СССР (Финляндия) приводило
к замалчиванию их роли в годы Второй мировой войны,
действий их военнослужащих и административного персонала
на оккупированной территории.
Тем не менее, отдельные материалы о нацистской
политике на оккупированных советских территориях, ее
идеологическом обосновании и механизмах реализации были
представлены в ряде документальных сборников общего7
и регионального8 характера. Как правило, в региональных
сборниках документов приводились лишь обобщающие
акты ущерба и данные о потерях, нередко с серьезными
извлечениями. В целом, изучение оккупации превратилось
в маргинальный сюжет советской историографии, а главное
внимание уделялось партизанскому движению как наиболее
масштабной и открытой форме сопротивления захватчикам9.
В последние три десятилетия историографическая
ситуация существенно изменилась. Вопросы истории оккупации
и их пособников на территории гор. Краснодара и Краснодарского края в
период их временной оккупации (Москва: Госполитиздат, 1943).
7 «Совершенно секретно! Только для командования!»: Стратегия
фашистской Германии в войне против СССР: Документы и материалы
(Москва: Наука, 1967); Преступные цели – преступные средства. Документы
об оккупационной политике фашистской Германии на территории СССР
(1941–1944 гг.) (3-е изд. Москва: Экономика, 1985) и др.
8 Кабардино-Балкария в годы Великой Отечественной войны 1941–1945 гг.:
Сборник документов и материалов (Нальчик: Эльбрус, 1975) и др.
9 Гавриил Иванов. Коммунистическая партия – организатор и руководитель
борьбы в тылу немецко-фашистских войск в годы Великой Отечественной
войны (по материалам партийных организаций Северного Кавказа)...............)
(Краснодар: Книжное издательство, 1969)
56
ЗБНОРНИК 2.indd 56 12/3/2023 4:20:04 PM

юга РСФСР в годы Великой Отечественной войны стали

предметом изучения в целом ряде обобщающих10 и специальных
исследований, авторы которых предлагают новые подходы
к данной теме11. Немало внимания уделяется и публикации
новых источников, рассказывающих о событиях на захваченной
территории, как официального, так и личного происхождения12.
Новым шагом в развитии источниковой базы стало издание
в 2020 г. в рамках федерального проекта Без срока давности
23 томов документов, извлеченных из фондов федеральных
и региональных архивов, включая и отдельные тома по
современным Волгоградской области13, Ростовской области14,
10 Борис Ковалев. Нацистская оккупация и коллаборационизм в России.

1941-1944 (Москва: АСТ, Транзиткнига, 2004).
11 Зоя Бочкарева. Оккупационная политика фашистской Германии на
Северном Кавказе (диссертация кандидата исторических наук, Кубанский
государственный университет, 1992); Евгений Кринко. Жизнь за линией
фронта: Кубань в оккупации (1942-1943 гг.) (Майкоп, 2000); Сергей Линец.
Северный Кавказ накануне и в период немецко-фашистской оккупации:
состояние и особенности развития (июль 1942 — октябрь 1943 гг.) (Ростов-
на-Дону: СКНЦ ВШ, 2003); Татьяна Павлова. Засекреченная трагедия:
гражданское население в Сталинградской битве (Волгоград: Перемена,
2005); Сергей Степаненко. Деятельность Чрезвычайной государственной
комиссии СССР по выявлению военных преступлений фашистской Германии
на территории Краснодарского края (диссертация кандидата исторических
наук, Адыгейский государственный университет, 2010) и др.
12 Ставрополье в период немецко-фашистской оккупации (август
1942 – января 1943 гг.): Документы и материалы (Ставрополь:
Книжное издательство, 2000); Сталинградская областная комиссия
по установлению и расследованию злодеяний немецко-фашистских
захватчиков и их сообщников и причиненного ими ущерба гражданам,
колхозам, общественным организациям, государственным предприятиям и
учреждениям Сталинградской области: Документы (Волгоград: Панорама,
2008); Кровавые страницы немецко-фашистской оккупации на Кубани:
Сборник документов (Краснодар: Краснодарский государственный институт
культуры, 2019).
13 Без срока давности: преступления нацистов и их пособников против
мирного населения на оккупированной территории РСФСР в годы Великой
Отечественной войны. Волгоградская область: Сборник архивных
документов (Москва: Фонд «Связь Эпох»: Издательский центр «ВОЕВОДА»,
2020).
Отечественной войны. Ростовская область: Сборник документов (Москва:
Фонд «Связь Эпох», Издательство «Кучково поле», 2020).
57
ЗБНОРНИК 2.indd 57 12/3/2023 4:20:04 PM

Краснодарскому краю15, Ставропольскому краю16, Республике

Калмыкии17, объединенные тома по Крыму и Севастополю18 и
по Северному Кавказу, включающему материалы по Кабардино-
Балкарской Республике, Карачаево-Черкесской Республике и
Республике Адыгея19. В основном, они включали материалы ЧГК
и ее региональных комиссий содействия. Всего за год в научный
оборот введены несколько тысяч документов, позволяющие
существенно расширить представления о событиях нацистской
оккупации и ее трагических последствиях. Оцифрованные
архивные документы в электронном формате доступны для
всех пользователей на сайте проекта «Без срока давности»20
Опубликованные и архивные документы позволяют
воссоздать масштаб демографических потерь, понесенных
населением южных регионов РСФСР вследствие нацистской
оккупации. Подсчет потерь начался сразу же после
освобождения данных территорий советскими войсками и велся
региональными комиссиями содействия ЧГК СССР. Члены
комиссий устанавливали факты злодеяний, фиксировали
их в актах, составлявшихся на основе заявлений советских
граждан, опросов потерпевших и свидетелей, врачебных
Отечественной войны. Краснодарский край: Сборник архивных документов
(Москва: Фонд «Связь Эпох», 2020).
Отечественной войны. Ставропольский край: Сборник архивных документов
(Москва: Фонд «Связь Эпох», 2020).
Отечественной войны. Республика Калмыкия: Сборник архивных документов
(Москва: Фонд «Связь Эпох»: ИКС-ХИСТОРИ, 2020).
Отечественной войны. Республика Крым: Город Севастополь: Сборник
архивных документов (Москва: Фонд «Связь Эпох», 2020).
Отечественной войны. Северный Кавказ: Кабардино-Балкарская Республика,
Карачаево-Черкесская Республика, Республика Адыгея: Сборник архивных
документов (Москва: Фонд «Связь эпох»: Кучково поле, 2020).
20 Konstsntin Voronin, Fvgeniy Krinko. “Publishing Project “No Statute of
Limitations” and its Significance to the Study of the Nazi Occupation and War
Crimes during the Great Patriotic War”. Russkii Arkhiv (2020. № 2), 117-129.
58
ЗБНОРНИК 2.indd 58 12/3/2023 4:20:04 PM

экспертиз и осмотра мест совершения преступлений. Акты

должны были содержать описания совершенных преступлений,
а также сведения о виновниках злодеяний с указанием их
фамилий, названий и номеров воинских частей, учреждений
и организаций. Однако эти сведения далеко не всегда были
известны, поскольку оккупанты перед отступлением стремились
уничтожить следы своих злодеяний. К актам также прилагались
относившиеся к делам документы, включая протоколы опросов,
заявления граждан, заключения медицинских экспертов,
фотоснимки, письма советских людей, угнанных в Германию и
другие материалы. В настоящее время эти документы хранятся
в Государственном архиве Российской Федерации (ГАРФ) и
региональных государственных архивах. Отдельные документы
об уничтожении советского населения и военнопленных
содержатся также в фондах Центрального архива Министерства
обороны Российской Федерации, поскольку командиры,
политработники и другие военнослужащие Красной армии
привлекались к расследованию нацистских преступлений и
участвовали в проведении первых судебных процессов над
преступниками после освобождения советской территории.
Согласно имеющимся данным, только в Кабардино-
Балкарской АССР были уничтожены 2 168 мирных жителей21.
В Калмыцкой АССР были убиты и замучены 1 276 мирных
советских граждан, 546 человек угнаны в Германию22. В
Крыму за время оккупации расстреляли 71 921 жителя и 19 319
советских военнопленных, замучили 18 322 жителя и 25 615
военнослужащих, угнали в Третий рейх 85 447 человек. Всего
в Крымской АССР было расстреляно, замучено и угнано на
работы 219 625 человек23. В Северо-Осетинской АССР оккупанты
расстреляли 128 мирных граждан, подвернули насилию еще
150 человек. От налетов авиации и артиллерийских обстрелов
погибли 1 323 человека, получил ранение еще 781 человек,
на работы были угнаны 1 659 человек24. В Краснодарском
21 ГАРФ, фонд Р-7021, опись 7, дело 122, лист 7; ГАКК, фонд Р-897, опись 1,
дело 11, лист 6.
22 ГАРФ, фонд Р-7021, опись 8, дело 38, лист 4.
59
ЗБНОРНИК 2.indd 59 12/3/2023 4:20:04 PM

крае оккупанты убили и замучили 48 560 мирных граждан,

6 570 военнопленных, угнали на работу 48 464 человека25. В
Орджоникидзевском крае было уничтожено 31 645 мирных
жителей, угнаны в Германию 990 человек26. В Карачаевской
АО было убито и замучено более 4 тыс. мирных граждан27. В
Ростовской области от оккупации пострадали 182 061 человек.
Были расстреляны 46 289, замучены 42 259, отравлены 5,
повешены 139, сожжены 12 человек, насилию подверглись еще
210 человек. Оказались убиты при бомбардировке 7 737, избиты
оккупантами 915, угнаны в рабство 84 030, пропали без вести
125 человек28. Захватчики расстреляли 15 192 и замучили еще
5 806 военнопленных на территории Ростовской области29. В
Сталинградской области были повешены 108, расстреляны
1744, погибли от бомбардировок и обстрелов 42 797 человек,
подвергнуты пыткам и насилиям 1598, угнаны на работы 64
224 человек30. Всего на Юге РСФСР, по отчетам региональных
комиссий содействия ЧГК, погибли в период оккупации
316 773 человека, на работы в Третий рейх были угнаны 602 133
человека.
Нацистский террор привел к существенным изменениям
этнического состава южных регионов РСФСР вследствие почти
полного уничтожения евреев и цыган. Согласно данным,
опубликованным в энциклопедии Холокост на территории
СССР, только в Крымской АССР было уничтожено более 40
тыс. евреев и крымчаков, в Ростовской области – более 40
тыс. евреев31. В Краснодарском и Орджоникидзевском краях –
примерно по 27 тыс. евреев32. В Калмыцкой АССР погибло более
1,5 тыс. местных и эвакуированных евреев, в Карачаевской АО и
Черкесской АО – около 1,6 тыс. человек, в Сталинградской области

27 ГАРФ, фонд Р-7021, опись 17, дело 7, лист 12–13.
29 ЦДНИРО, фонд 1886, опись 1, дело 22, лист 33.
30 ЦДНИВО, фонд 113, опись 14, дело 13, лист 3.
31 Холокост на территории СССР: Энциклопедия (Москва: РОССПЭН, 2009),
486, 870.
475, 695.
60
ЗБНОРНИК 2.indd 60 12/3/2023 4:20:04 PM

– около 600 евреев33. В Адыгейской АО – около 200 человек, в

Кабардино-Балкарской АССР – несколько десятков евреев34.
Всего в областях, краях и автономных республиках Юга РСФСР
погибло не менее 138 тыс. евреев, что составляет подавляющее
большинство всех жертв Холокоста, уничтоженных нацистами
в период оккупации РСФСР в 1941–1944 гг. (по подсчетам И.А.
Альтмана, не менее 144 тыс. человек35).
Необходимо учитывать, что при данных подсчетах
использовали данные, которые не всегда являлись
окончательными и лишь относительно достоверными. Следует
отметить и определенные недочеты в работе региональных
комиссий. Все это позволяет считать необходимым продолжение
исследований в данном направлении. Тем не менее, приводимые
данные можно считать ориентировочными, фиксирующими не
только порядок распределения и соотношения потерь между
отдельными краями, областями и республиками, но и их общий
масштаб.

378, 388, 935.
34 Холокост на территории СССР: Энциклопедия (Москва: РОССПЭН, 2009), 11, 371.
35 Холокост на территории СССР: Энциклопедия (Москва: РОССПЭН, 2009), 675.
61
ЗБНОРНИК 2.indd 61 12/3/2023 4:20:04 PM

Резюме
Нацистская оккупация южных регионов РСФСР

сопровождалась значительными потерями населения, в первую
очередь, в связи с репрессивной политикой захватчиков, а также
их стремлением использовать советские трудовые ресурсы
в Третьем рейхе. Подсчет демографических потерь начался
сразу же после освобождения данных территорий советскими
войсками и велся специальными комиссиями содействия
Чрезвычайной государственной комиссии по установлению и
расследованию злодеяний немецко-фашистских захватчиков
и их сообщников и причиненного ими ущерба гражданам,
колхозам, общественным организациям, государственным
предприятиям и учреждениям (ЧГК) СССР. Члены комиссий
устанавливали факты злодеяний, фиксировали их в актах,
составлявшихся на основе заявлений советских граждан, опросов
потерпевших и свидетелей, врачебных экспертиз и осмотра
мест совершения преступлений. Акты должны были содержать
описания совершенных преступлений, а также сведения о
виновниках злодеяний с указанием их фамилий, названий и
номеров воинских частей, учреждений и организаций. Однако
эти сведения далеко не всегда были известны, поскольку
оккупанты перед отступлением стремились уничтожить следы
своих злодеяний. К актам также прилагались относившиеся
к делам документы, включая протоколы опросов, заявления
граждан, заключения медицинских экспертов, фотоснимки,
письма советских людей, угнанных в Германию и другие
материалы. В настоящее время эти документы хранятся в
Государственном архиве Российской Федерации (ГАРФ) и
региональных государственных архивах. Отдельные документы
об уничтожении советского населения и военнопленных
содержатся также в фондах Центрального архива Министерства
обороны Российской Федерации, поскольку командиры,
политработники и другие военнослужащие Красной армии
привлекались к расследованию нацистских преступлений и
участвовали в проведении первых судебных процессов над
преступниками после освобождения советской территории.
62
ЗБНОРНИК 2.indd 62 12/3/2023 4:20:04 PM

Необходимо учитывать, что при данных подсчетах использовали

данные, которые не всегда являлись окончательными и лишь
относительно достоверными. Следует отметить и определенные
недочеты в работе региональных комиссий. Тем не менее,
приводимые данные можно считать ориентировочными,
фиксирующими не только порядок распределения и
соотношения потерь между отдельными краями, областями и
республиками, но и их общий масштаб.
Neopublikovannye istochniki
GAKK, fond R-897, opis’ 1, delo 11, list 6. (russian cyrillic)
GARF, fond R-7021, opis’ 7, delo 122, list 7 (russian cyrillic)
GARF, fond R-7021, opis’ 8, delo 38, list 4. (russian cyrillic)
GARF, fond R-7021, opis’ 17, delo 7, list 12–13. (russian cyrillic)
TsDNIVO, fond 113, opis’ 14, delo 13, list 3. (russian cyrillic)
TsDNIRO, fond 1886, opis’ 1, delo 22, list 33. (russian cyrillic)
63
ЗБНОРНИК 2.indd 63 12/3/2023 4:20:05 PM

Dokumental’nye publikacii
Bez sroka davnosti: prestupleniĭa nacistov i ih posobnikov protiv

mirnogo naseleniĭa na okkupirovannoĭ territorii RSFSR v gody
Velikoĭ Otechestvennoĭ voiny. Volgogradskaĭa oblast’: Sbornik
arhivnyh dokumentov. Moskva: Fond “Svĭaz’ Epoh”: Izdatelskiĭ centr
“VOEVODA”, 2020. (russian cyrillic)
Bez sroka davnosti: prestupleniĭa natsistov i ih posobnikov protiv
mirnogo naseleniĭa na okkupirovannoĭ territorii RSFSR v gody Velikoĭ
Otechestvennoĭ voiny. Rostovskaĭa oblast’: Sbornik dokumentov.
Moskva: Fond “Svĭaz’ Epoh”, Izdatel’stvo “Kuchkovo pole”, 2020.
(russian cyrillic)
Velikoĭ Otechestvennoĭ voiny. Krasnodarskiĭ kraĭ: Sbornik arhivnyh
dokumentov. Moskva: Fond “Svĭaz’ Epoh”, 2020. (russian cyrillic)
Velikoĭ Otechestvennoĭ voiny. Stavropol’skii krai: Sbornik arhivnĭh
dokumentov (Moskva: Fond “Svĭaz’ Epoh”, 2020). (russian cyrillic)
Otechestvennoĭ voiny. Respublika Kalmykiĭa: Sbornik arhivnyh
dokumentov. Moskva: Fond “Svĭaz’ Epoh”: IKS-HISTORI, 2020.
(russian cyrillic)
Otechestvennoĭ voiny. Respublika Krym: Gorod Sevastopol’: Sbornik
arhivnyh dokumentov. Moskva: Fond “Svĭaz’ Epoh”, 2020. (russian
cyrillic)
Otechestvennoĭ voiny. Severnyĭ Kavkaz: Kabardino-Balkarskaĭa
Respublika, Karachaevo-Cherkesskaĭa Respublika, Respublika
Adĭgeĭa: Sbornik arhivnyh dokumentov. Moskva: Fond “Svĭaz’ Epoh”:
Kuchkovo pole, 2020. (russian cyrillic)
Kabardino-Balkariĭa v gody Velikoĭ Otechestvennoĭ voĭny 1941–
1945 gg.: Sbornik dokumentov i materialov. Nal’chik: El’brus, 1975.
(russian cyrillic)
64
ЗБНОРНИК 2.indd 64 12/3/2023 4:20:05 PM

Krovavye stranitsy nemetsko-fashistskoĭ okkupatsii na Kubani:

Sbornik dokumentov. Krasnodar: Krasnodarskiĭ gosudarstvennyĭ
institut kul’tury, 2019. (russian cyrillic)
Prestupnye tseli – prestupnye sredstva. Dokumenty ob okkupatsionnoĭ
politike fashistskoĭ Germanii na territorii SSSR (1941–1944 gg.), 3-e
izd. Moskva: Ekonomika, 1985. (russian cyrillic)
Sbornik soobshchenii Chrezvychaĭnoĭ gosudarstvennoĭ komissii
o zlodeĭaniĭah nemetsko-fashistskih zahvatchikov. Moskva:
Gospolitizdat, 1946. (russian cyrillic)
“Sovershenno sekretno! Tol’ko dlĭa komandovaniĭa!”: Strategiĭa
fashistskoĭ Germanii v voine protiv SSSR: Dokumenty i materialy.
Moskva: Nauka, 1967. (russian cyrillic)
Stalingradskaĭa oblastnaĭa komissiĭa po ustanovleniĭu i
rassledovaniĭu zlodeĭanii nemetsko-fashistskih zahvatchikov i ih
soobshchnikov i prichinennogo imi ushcherba grazhdanam, kolhozam,
obshchestvennym organizatsiĭam, gosudarstvennym predpriĭatiĭam
i uchrezhdeniĭam Stalingradskoĭ oblasti: Dokumenty. Volgograd:
Panorama, 2008. (russian cyrillic)
Stavropol’ v period nemetsko-fashistskoĭ okkupatsii (avgust 1942
– ĭanvarĭa 1943 gg.): Dokumenty i materialy. Stavropol’: Knizhnoe
izdatel’stvo, 2000. (russian cyrillic)
Sudebnyĭ protsess po delu o zverstvah nemetsko-fashistskih
zahvatchikov i ih posobnikov na territorii gor. Krasnodara i
Krasnodarskogo kraĭa v period ih vremennoĭ okkupatsii. Moskva:
Zverstva nemetskih okkupantov v Kabarde. Nal’chik: Gosudarstvennoe
izdatel’stvo KASSR, 1945. (russian cyrillic)
Zverstva nemetsko-fashistskih zahvatchikov v raĭonah Stalingradskoĭ
oblasti, podvergavshihsĭa nemetskoĭ okkupatsii: Dokumenty.
Stalingrad: Knizhnoe izdatel’stvo, 1945. (russian cyrillic)
Literature
Bochkareva, Zoĭa. “Okkupatsionnaĭa politika fashistskoĭ Germanii

na Severnom Kavkaze”. Dissertatsiĭa kandidata istoricheskih nauk,
Kubanskiĭ gosudarstvennyĭ universitet, 1992. (russian cyrillic)
Ivanov, Gavriil. Kommunisticheskaĭa partiĭa – organizator i
rukovoditel’ bor’bĭ v tĭlu nemetsko-fashistskih voĭsk v godĭ Velikoĭ
Otechestvennoĭ voĭnĭ (po materialam partiĭnĭh organizatsiĭ Severnogo
Kavkaza). Krasnodar: Knizhnoe izdatel’stvo, 1969. (russian cyrillic)
65
ЗБНОРНИК 2.indd 65 12/3/2023 4:20:05 PM

Holokost na territorii SSSR: Entsiklopediĭa. Moskva: ROSSPEN,

2009. (russian cyrillic)
Kovalev, Boris. Natsistskaĭa okkupatsiĭa i kollaboratsionizm v Rossii.
1941-1944. Moskva: AST, Tranzitkniga, 2004. (russian cyrillic)
Krinko, Evgeniĭ. Zhizn’ za linieĭ fronta: Kuban’ v okkupatsii (1942-
1943 gg.). Maĭkop, 2000 (russian cyrillic)
Linets, Sergeĭ. Severnyĭ Kavkaz nakanune i v period nemetsko-

fashistskoĭ okkupatsii: sostoĭanie i osobennosti razvitiĭa (iĭul’ 1942
— oktĭabr’ 1943 gg. Rostov-na-Donu: SKNTs VSh, 2003. (russian
cyrillic)
Pavlova, Tat’ĭana. Zasekrechennaĭa tragediĭa: grazhdanskoe naselenie
v Stalingradskoĭ bitve. Volgograd: Peremena, 2005. (russian cyrillic)
Stepanenko, Sergeĭ. “Deĭatel’nost’ Chrezvychaĭnoĭ gosudarstvennoĭ
komissii SSSR po vyĭavleniĭu voennyh prestupleniĭ fashistskoĭ
Germanii na territorii Krasnodarskogo kraĭa”. Dissertatsiĭa kandidata
istoricheskih nauk, Adĭgeĭskiĭ gosudarstvennyĭ universitet, 2010.
(russian cyrillic)
Vatin, Vladimir, “Ubiĭtsy”, Molot. 9 dekabrĭa/1941. (russian cyrillic)
Vojny i naselenie Ĭuga Rossii v XVIII-nachale XXI vv : demograficheskie
processy i posledstvija. Moskva: ROSSPEN Politicheskaja
entsyklopediĭa, 2019. (russian cyrillic)
Voronin, Konstantin, Evgeniĭ Krinko. “Publishing Project ‘No Statute
of Limitations’ and its Significance to the Study of the Nazi Occupation
and War Crimes during the Great Patriotic War”. Russkiĭ Archiv
(2020. № 2), 117–129. (russian cyrillic)
Ĭudin, Ivan. Sledy fashistskogo zverĭa na Kubani. Moskva:
Ĭudovich, Iosif. Taganrogskie tragedii. Ocherki. Rostov-na-Donu:
Rostizdat, 1944. (russian cyrillic)
Zakrutkin, Vitaliĭ. Povest’ o slobode Krepkoĭ. Rostov-na-Donu:
Rostizdat, 1944. (russian cyrillic)
66
ЗБНОРНИК 2.indd 66 12/3/2023 4:20:05 PM

Др Евгениј Фјодорович Кринко
Др Eвгениј Фјодорович Кринко

Историчар
Савезни истраживачки центар Јужни научни центар Руске академије
наука, Ростов на Дону
СТРАДАЊЕ ЦИВИЛА ЈУЖНИХ РЕГИОНА РСФСР ОД НАЦИСТИЧКОГ

ОКУПАТОРА У ДОБА ВЕЛИКОГ ОТАЏБИНСКОГ РАТА
Резиме
Нацистичка окупација јужних области РСФСР праћена

је огромним страдањем становништва, првенствено услед
репресивне политике окупатора, али и настојања да се
искористе ресурси совјетске радне снаге за потребе Трећег
рајха. Сагледавање демографских губитака започето је одмах
пошто је совјетска војска ослободила ове територије; овај
поступак водиле су посебне комисије за сарадњу са Специјалном
државном комисијом за утврђивање и истрагу злочина немачког
фашистичког окупатора и његових помагача, као и о штети коју
су нанели грађанима колхозима, друштвеним организацијама,
државним предузећима и установама (СДК).
Чланови Комисије чињенице о злоделима утврђивали
су на основу изјава совјетских грађана и исказа преживелих
и сведока, медицинских вештачења и истраге самог места
злочина. Документација је требало да садржи опис почињеног
злочина, али и податке о починиоцима – наведено презиме,
чин и ознака војне јединице, установе или организације.
Међутим, до ових података се тешко долазило јер је окупатор
приликом повлачења настојао да уништи трагове свог злочина.
Део тог материјала била је и комплетна документација везана
за тај случај – протокол истраге, изјаве грађана, извештај
специјалисте медицине, фотографије, писма совјетских грађана
који су протерани у Немачку, и разни други материјали.
Та документација данас се чува у Државном архиву Руске
Федерације (ДАРФ) и регионалним архивима.
Поједина документа која сведоче о страдању совјетског
становништва и ратних заробљеника налазе се и у фондовима
Централног архива Министарства одбране Руске Федерације –
67
ЗБНОРНИК 2.indd 67 12/3/2023 4:20:05 PM

Страдање цивила јужних региона...
јер су команданти, политички радници и други припадници

Црвене армије били заинтересовани за истрагу нацистичког
злочина, и учествовали на првим судским процесима вођеним
након ослобођења од стране Црвене армије.
Треба имати у виду да су коришћени подаци који
нису били до краја проверени и коначни, тако да нису сасвим
поуздани. Напоменимо и то да су постојале неке мањкавости у
раду регионалних комисија. Ипак, податке који се наводе треба
узимати оквирно: осим што дају распоред губитака и могућност
међусобног упоређивања обима губитака по крајевима,
областима и републикама – они показују докле је досегло укупно
страдање.
68
ЗБНОРНИК 2.indd 68 12/3/2023 4:20:05 PM

Population Losses of the South RSFSR Regions...
Evgeniy Fedorovich Krinko, PhD

Reasarch Associate
Federal Research Centre Southern Scientific Centre of the Russian Academy
of Sciences Rostov-on-Don
POPULATION LOSSES OF THE SOUTH RSFSR REGIONS FROM THE

NAZI OCCUPATION DURING THE GREAT PATRIOTIC WAR
Summary
The article deals with the demographic consequences of the

Nazi occupation for the southern regions of the RSFSR. The study
was carried out on the materials of the Rostov Region, Stalingrad
(Volgograd) Region, Krasnodar Territory, Ordzhonikidzevsky
(Stavropol) Territory, Kabardino-Balkarian ASSR, Kalmyk ASSR,
Crimean ASSR, North Ossetian ASSR. Considerable attention is
paid to the historiography of the problem. The article was based on
documents from federal and regional archives, published sources and
researches.
69
ЗБНОРНИК 2.indd 69 12/3/2023 4:20:05 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 70 12/3/2023 4:20:05 PM
Др НЕБОЈША СТАМБОЛИЈА УДК: 94:341.485(=214.58)(497.11)"1941"
Научни сарадник 341.322.5(=214.58)(497.11)"1941"
Институт за савремену историју, Београд
nstambolija@yahoo.com
ЖРТВЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

У МОРАВСКОМ ОКРУГУ
Апстракт: Тема овог рада је анализа људских жртава за

време Другог светског рата у Моравском округу. Коришћени су подаци
Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових
помагача из 1945. и 1946. године, и Пописа жртава рата, спроведеног
1964. године. Након уводног дела рада, у коме се дефинише географски
простор који се анализира, дат је кратак преглед историјата Државне
комисије за утврђивање злочина. У главном делу рада статистички
се анализирају жртве у Моравском округу. На крају су резултати
упоређени са резултатима Пописа жртава рата. Рад је написан на
основу изворне и објављене грађе, првенствено из Архива Југославије,
као и одговарајуће периодике и литературе.
Кључне речи: Други светски рат, злочини, Државна комисија

за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, окупирана
Србија, Моравски округ, хапшења, Попис жртава рата.
71
ЗБНОРНИК 2.indd 71 12/3/2023 4:20:05 PM

Жртве Другог светског рата у Mоравском округу
Моравски округ
Након ослобођења Србије, крајем 1944. године, одлуком
Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије,
успостављена је нова административно-територијална подела
која је била директни наставак територијалне поделе засноване
на мрежи народноослободилачких одбора (сеоски, општински,
градски, срески и окружни). Оваква, готово идентична
територијална подела, озакоњена је првим послератним
законом о административној подели, који је донет 1. септембра
1945. Србија је била сачињена од 16 округа (Београдски,
Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крушевачки, Лесковачки,
Моравски, Новопазарски, Нишки, Пиротски, Подрински,
Пожаревачки, Тимочки, Топлички, Ужички и Чачански),
подручја града Београда, Аутономне покрајине Војводине и
Аутономне Косовско-метохијске области. Моравски округ се
састојао од шест срезова: Беличког (са седиштем у Јагодини),
Левачког (Рековац), Ресавског (Свилајнац), Раваничког
(Ћуприја), Деспотовачког и Параћинског. За разлику од периода
за време окупације, територија Моравског округа се променила
утолико што је Темнићки срез са седиштем у Варварину, који
му је тада припадао, новом поделом после ослобођења пребачен
у Крушевачки округ. Моравски округ се на северу граничио
са Пожаревачким, на крајњем северозападу са Београдским,
на западу са Крагујевачким, југозападу Чачанским, југу
Крушевачким и на истоку са Тимочким округом (карта поред).1
1 Административно-територијалне промене у НР Србији од 1834‒1954.

године, (Београд: Завод за статистику, 1955), 55–57; Управна подела
Демократ. Федерат. Југославије (без присаједињених крајева), Свеска 2,
(Београд: Државни статистички уред Демократске Федеративне Југославије,
1945), 9–13.
72
ЗБНОРНИК 2.indd 72 12/3/2023 4:20:05 PM

Др Небојша Стамболија
Квантификација злочина на територији Моравског округа

према подацима Државне комисије за истраживање
злочина окупатора и њихових помагача
Државна комисија за утврђивање злочина окупатора

и њихових помагача основана је у Јајцу 29. новембра 1943.
године на Другом заседању Антифашистичког већа народног
ослобођења Југославије (АВНОЈ). Од оснивања председник је био
професор Универзитета у Београду др Душан Недељковић.2
Одлуком о оснивању новој установи стављено је у задатак
2 Више о настанку, структури и раду Комисије видети у објављеном

извештају њеног председника проф. др Душана Недељковића у: Dokumenti
iz istorije Jugoslavije. Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih
pomagača iz Drugog svetskog rata, priređivači Momčilo Zečević, Jovan Popović,
(Beograd: Arhiv Jugoslavije, 1996), 17–69.
73
ЗБНОРНИК 2.indd 73 12/3/2023 4:20:05 PM

утврђивање одговорности и проналажење и привођење свих лица

одговорних за ратне злочине у Југославији које су починили или и
даље чине. Комисија је била орган Председништва Националног
комитета ослобођења Југославије (НКОЈ), касније Председништва
Владе ФНРЈ – они су именовали чланове и прописали правилник о
њеном раду. И поред широких овлашћења, Комисија се задржала
само на прикупљању грађе и није никога могла да оптужује и
кажњава, што је остала функција војних и цивилних судова.
Указом Председништва ФНРЈ од 14. априла 1948. Комисија је
укинута, а њен рад требало је да доврши Јавно тужилаштво, док
је архива предата Врховном суду ФНРЈ. Поред Државне комисије
као централног органа, постојало је још шест земаљских комисија
у свакој републици; покрајинска за АП Војводину; обласне на
Косову и Метохији, и Истри; 65 окружних, 299 среских и 1.210
општинских.3
Државна комисија и њој подређене земаљске,
покрајинске, обласне и општинске комисије, прикупиле су
преко 900.000 пријава о ратним злочинима и злочинцима
које су поднесене од стране преживелих жртава, породица
страдалих или других грађана. За велики број пријава вршена
су и проверавања веродостојности. Грађу Комисије чини и
око 550.000 саслушања сведока, много саслушања и самих
криваца, записника о ископавању гробница, архивске грађе
непријатељских јединица и сл. У току свог рада Државна и њој
подређене комисије донеле су и око 120.000 одлука којима је око
65.000 људи означено за „ратне злочинце, издајнике и народне
непријатеље“. За веће масовне злочине рађени су посебни
елаборати и тематски реферати.4
Крајем јуна 1945. Министарство иностраних послова
послало је молбу Државној комисији за израду статистичко-
табеларног реферата који је требало да послужи југословенској
делегацији на конференцији мира. Овим је рефератом требало
3 Алберт Вајс, „Рад комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових

помагача“, Анали Правног факултета у Београду, 4/1961, 388–1391.
4 Небојша Стамболија, Борис Томанић, „Квантификација злочина
припадника Српске државне страже према подацима Државне комисије
за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, Годишњак за
истраживање геноцида, св. 12/1, 2020, 150–151.
74
ЗБНОРНИК 2.indd 74 12/3/2023 4:20:05 PM

утврдити „колико је жртава претрпео наш народ у овоме рату

било услед директних злочина самог окупатора било услед
његових индиректних злочина преко издајника“.5
На допис који је од стране Државне комисије послат
земаљским, покрајинској и обласним комисијама (8. јула 1945)
требало је одговорити за месец дана и на послатим формуларима
класификовати податке о жртвама, врстама злочина и
злочинцима. Послата су четири формулара, у зависности од
типа злочина:
• I – лишење живота (бомбардовањем цивилног
становништва; стрељањем; вешањем; клањем; мрцварењем
– пребијањем; касније наступила смрт као последица
повреде, злостављањем – мучењем; смрт у логорима);
• II – повреде тела (сакаћење; рањавање; мучење –
злостављање, којим су нанете тешке повреде или здравље
тешко нарушено; туча – лака и тешка телесна повреда;
силовање);
• III – повреде личне слободе (хапшење; интернирање у
земљи; одвођење на принудни рад; принудно пресељење;
одвођење у логоре ван земље);
• IV – повреде имовине (спаљене или разорене куће и друге
зграде; пљачка стоке и хране; пљачка фабрика и радњи;
намештаја; пљачка одела).6
Свака од табела, осим табеле број IV (повреде имовине),
је имала поткатегорије у односу на старост, односно пол жртве
(„људи“, „жене“, „старци“, „деца“). Сви злочини су такође били
разврстани по починиоцима. Постојале су следеће категорије:
„Немци у земљи“; „Немци у логорима ван Југославије“;
„Мађари“, „Италијани“, „Албанци“, „Бугари“, „усташе“, „Д. М.“
(припадници Југословенске војске у отаџбини); „љотићевци“
(припадници Српског добровољачког корпуса); „рупниковци“
(из колаборационистичких формација генерала Лава Рупника
у Словенији). Касније је у табеле, које су се односиле на
територију Србије, руком дописивано „СДС“ или „недићевци“
5 Архив Југославије (АЈ), Фонд 110, Државна комисија за утврђивање злочина

окупатора и њихових помагача, Фасцикла 49, Документ бр. 1.
6 АЈ, 110–49–10.
75
ЗБНОРНИК 2.indd 75 12/3/2023 4:20:05 PM

и „четници К.(осте) П.(ећанца)“. На већини табела навођене су

и „Муслиманска милиција“ и „Специјална полиција“. Земаљска
комисија Србије за утврђивање злочина окупатора и њихових
помагача је на поменути допис одговорила 29. октобра 1945.
године.7
У току прикупљања података Државна комисија је
уочила много недостатака по локалним комисијама. Кашњење
у слању формулара, недостатак обучених кадрова и слични
проблеми узроковали су да је крајем јануара 1946. године послат
нови допис „свим земаљским и покрајинским комисијама за
утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“. У овом
допису се констатује да „поједине комисије нису ни до данас
послале ове податке, а неке су послале само делимично“, као и
да је „примећено да су подаци непотпуни, погрешни и уопште
нереални“, тј. да су „небрижљиво прикупљени и формулари
попуњавани од ока – напамет“. Из наведених разлога Државна
комисија је захтевала од земаљских и покрајинских комисија
да се ови статистички подаци прикупе поново и да у овом
прикупљању учествују месни народни одбори. У допису се
напомиње да посебну пажњу треба посветити табели „лишење
живота“.8
До средине 1946. послати су нови подаци који су се
знатно разликовали од претходних, док су формулари табела
остали готово идентични. У рубрике за починиоце констатоване
су категорије које су дописиване у претходном попису: „К.
Пећанца“, „С. Д. С. Недићевци“, „Специјална полиција“ и
„Муслиманска милиција“, а у табели „Лишење живота“ додата
је и категорија „Погинули у борби“, која није постојала у осталим
табелама. Такође, у табели „Повреде личне слободе“ уврштена је
и „Принудна мобилизација“.9
Као што смо већ поменули, статистичке табеле са
подацима о жртвама су прикупљане у два наврата. За Моравски
округ и припадајуће срезове грађа је делимично сачувана и
налази се у већ поменутом фонду Државне комисије у Архиву
7 АЈ, 110–55–10.
8 АЈ, 110–49–12.
9 АЈ, 110–55–15; АЈ, 110–55–17.
76
ЗБНОРНИК 2.indd 76 12/3/2023 4:20:05 PM

Југославије (фасцикла бр. 60). Од података који су прикупљани

крајем 1945, сачуване су комплетне табеле за све припадајуће
срезове, као и скупне табеле за цео Моравски округ. Од података
који су прикупљани 1946 – није сачувана ниједна среска табела,
али јесу комплетне окружне. Такође, због различитих начина
навођења (килограми, литри, динари...) које намеће тешкоће
у поређењу, нећемо у раду анализирати табеле које носе назив
„Повреде личне имовине“.
Анализа према подацима из 1945. г.
Дакле, према подацима из 1945. г., у табели „Лишење

живота“, подаци су приказани према начину страдања и према
починиоцима. Пошто из овог првог пописа постоје сачуване
и среске табеле, приказаћемо и територијалну структуру. У
Моравском округу је укупно пописано 1.320 жртава. Пошто су на
територији Народне Републике Србије, без покрајина, пописане
65.293 жртве, то значи да је, према уделу, из Моравског округа
било тек нешто више од 2% лишених живота. „Бомбардовањем
цивилног становништва“ је страдала 41 особа (3,11%),
стрељањем 737 (55,83%), вешањем 22 (1,67%), клањем 347
(26,29% ‒ од чега је чак 274 почињено од стране припадника
ЈВуО), мрцварењем (пребијањем) 41 (3,11%). Код 73 је касније
наступила смрт као последица повреде (5,53%), а 59 је страдало у
логорима (4,47%).Припадници Југословенске војске у отаџбини,
који су у табелама представљени скраћеницом „Д. М.“ су били
одговорни за највећи број страдалих – 528. Немачке окупаторске
формације су представљене са две категорије: Немци у земљи су
били одговорни за 506 лишених живота, а у немачким логорима
ван Југославије су страдале 42 особе. Недићевци, односно
припадници жандармерије, оружаних одреда и Српске државне
страже су скривили смрт 141 особе, усташе 66, припадници
бугарских окупаторских формација 12, четници Косте Пећанца
12, љотићевци, односно припадници Српског добровољачког
корпуса 11, а албанске колаборационистичке формације су
скривиле смрт 2 особе (графикон број 1).10
10 АЈ, 110–60–5.
77
ЗБНОРНИК 2.indd 77 12/3/2023 4:20:05 PM

Графикон 1: „Лишење живота“ – према починиоцима
Највише страдалих је пописано у Беличком срезу – 355.

За готово половину страдалих били су одговорни припадници
Југословенске војске у отаџбини (169 ‒ 47,61%). Немци у земљи
су били одговорни за смрт 160 особа (45,07%); недићевци 9
(2,54%), Немци у логорима ван Југославије 8 (2,25%); Бугари
4 (1,13%); љотићевци 3 (0,85%) и четници Косте Пећанца 2
(0,56%).11
Нешто је мање „лишених живота“ у Ресавском срезу –
341. За разлику од осталих срезова, у овом су највећи број смрти
скривили недићевци (125 – 36,66%). Припадници Југословенске
војске у отаџбини су „лишили живота“ 101 особу (29,62%), исто
колико и Немци у земљи; љотићевци су били одговорни за 7
(2,05%), Немци у логорима ван земље за 6 (1,76%), а Бугари за
смрт 1 особе (0,29%).12
11 АЈ, 110–60–9.
12 АЈ, 110–60–596.
78
ЗБНОРНИК 2.indd 78 12/3/2023 4:20:05 PM

У Параћинском срезу пописане су 234 особе „лишене

живота“. За највећи број смрти били су одговорни Немци у земљи
(88 – 37,61%). На другом месту су усташе, које су биле одговорне
за смрт 66 особа (28,21%). Све жртве од стране усташа које су
пописане у Моравском округу, пописане су у Параћинском срезу.13
Припадници Југословенске војске у отаџбини су скривили смрт
64 особе (27,35%), а потом следе: Бугари (7 – 2,99%), недићевци
(4 – 1,71%), четници Косте Пећанца (3 – 1,28%), Албанци (1 –
0,43%) и Немци у логорима ван Југославије (1 – 0,43%).14
У Раваничком срезу је пописано 210 жртава. За готово
две трећине су били одговорни припадници Југословенске војске
у отаџбини (133 – 63,33%). Потом следе: Немци у земљи (71 –
33,81%), четници Косте Пећанца (4 – 1,90%) и Немци у логорима
ван Југославије (2 – 0,95%).15
У Левачком срезу су пописане 134 жртве. Највише
„лишених живота“ је било од стране Немаца у земљи (75 –
55,97%). Потом следе: Д. М. (33 – 24,63%), Немци у логорима
ван Југославије (17,16%), а Албанци, љотићевци и четници К. П.
су били одговорни за смрт по једне особе (0,75%).16
Најмање пописаних жртава са простора Моравског
округа је било из Деспотовачког среза – 46. За највећи број били
су одговорни припадници Југословенске војске у отаџбини (28 –
60,87%), а потом следе: Немци у земљи (11–23,91%), недићевци
(3–6,52%), Немци у логорима ван Југославије (2–4,35%) и
четници Косте Пећанца (2–4,35%).17
13 Врло је вероватно да су изјаве о страдалима од усташа давале избеглице

из Независне Државе Хрватске. О томе више у: Slobodan Milošević, Izbeglice
i preseljenici na teritoriji okupirane Jugoslavije 1941‒1945, (Beograd: Narodna
knjiga, 1981); Slobodan Milošević, „Izbeglice i preseljenici u Srbiji“, NOR i revolucija
u Srbiji 1941‒1945, Zbornik radova sa naučnog skupa, ur. J. Marjanović, V. Glišić,
M. Borković, (Beograd: Institut za istoriju radničkog pokreta, 1972), 71–83;
Маријана Мраовић, Петар Ђурђев, „Ангажовање колаборационистичких
власти окупиране Србије на регулисању питања прилива и статуса избеглих
лица из Независне Државе Хрватске 1941–1944“, Војноисторијски гласник, 2
(2022), 119–155.
14 АЈ, 110–60–435.
15 АЈ, 110–60–532.
16 АЈ, 110–60–295.
17 АЈ, 110–60–179.
79
ЗБНОРНИК 2.indd 79 12/3/2023 4:20:05 PM

Графикон 2 „Лишење живота“ – према територијалној структури
Према другој статистичкој табели, која је бележила

„повреде тела“, у Моравском округу је укупно забележено 2.526
таквих злочина. У НР Србији, без покрајина, таквих злочина је,
према подацима из 1945. године, забележено укупно 130.802, па
је удео злочина из Моравског округа 1,93%. Осакаћене су 63 особе
(2,49%), рањене 33 (1,31%), мучено је 285 (11,28%), силовано је 9
жена (0,36%), док је највећи број повреда тела категорисан као
„туча – лака и тешка телесна повреда“ – 2.136 (84,56%). Далеко
највише злочина ове врсте, према овим подацима, починили
су припадници Југословенске војске у отаџбини (1.389). Потом
следе Немци у земљи (666), недићевци (295), љотићевци (81),
Бугари (72), четници Косте Пећанца су починили 17 повреда
тела, а шесторо је повређено у немачким логорима ван земље
(графикон број 3).18
18 АЈ, 110–60–6.
80
ЗБНОРНИК 2.indd 80 12/3/2023 4:20:06 PM

Графикон 3: „Повреде тела“ – према починиоцима
Највише „повреда тела“ је забележено у Беличком срезу

– 990. За готово половину били су одговорни припадници ЈВуО
(466 – 47,07%). Нешто мање су скривили Немци у земљи (453 –
45,76%), а потом следе љотићевци (40 ‒ 4,04%), недићевци (24
– 2,42%), Бугари (6 – 0,61%) и Немци у логорима ван Југославије
(1 – 0,10%).19
У Ресавском срезу забележено је 707 „повреда тела“.
Највише су скривили припадници ЈВуО (310 – 43,85%), а потом
следе недићевци (252 – 35,64%), Немци у земљи (106 – 14,99%),
љотићевци (29 – 4,10%), Немци у логорима ван Југославије (5 –
0,71%) и Бугари (5 – 0,71%).20
У Раваничком срезу је забележено 318 „повреда тела“. За
починиоце су наведене само две формације: Д. М. 286 (89,94%) и
Немци у земљи 32 (10,06%).21
19 АЈ, 110–60–10.
20 АЈ, 110–60–597.
21 АЈ, 110–60–533.
81
ЗБНОРНИК 2.indd 81 12/3/2023 4:20:06 PM

У Параћинском срезу забележено је 259 „повреда тела“.

Највише су скривили припадници ЈВуО (119 – 45,95%). Иза
њих следе: Бугари (61 – 23,55%), Немци у земљи (53 – 20,46%),
недићевци (15 – 5,79%) и четници Косте Пећанца (11 – 4,25%).22
У Левачком срезу забележено је 127 „повреда тела“. Према
подацима пописа, огромну већину су починили припадници
ЈВуО (111 – 87,40%). Љотићевци су починили осам „повреда
тела“ (6,30%), а по четири су починили недићевци и Немци у
земљи (3,15%).23
Најмање „повреда тела“ је забележено у Деспотовачком
срезу – 125. Од тога броја, као што је био случај и у Левачком срезу,
огромну већину су скривили припадници ЈВуО (96 – 76,80%).
Немци у земљи су били одговорни за 19 (15,20%), четници Косте
Пећанца за шест (4,80%), а љотићевци за четири (3,20%).24
Графикон 4: „Повреде тела“ – према територијалној структури
22 АЈ, 110–60–436.
23 АЈ, 110–60–296.
24 АЈ, 110–60–180.
82
ЗБНОРНИК 2.indd 82 12/3/2023 4:20:06 PM

Према подацима окружне табеле, за време Другог

светског рата на овом простору је почињено и 3.730 „повреда
личне слободе“. Пошто је на територији НР Србије без покрајина
забележено 330.088 „повреда личне слободе“, закључујемо
да је удео злочина из Моравског округа 1,13%. Ухапшено је
1.828 (49,01%), интернирано у земљи 322 (8,63%), одведена
на принудни рад 1.401 особа (37,56%), принудно је пресељено
29 (0,78%), а одведено у логоре ван земље 150 особа (4,02%).
За разлику од претходних табела, у овој су као формација која
је скривила убедљиво највећи број злочина наведени Немци у
земљи – чак 2.867, што чини три четвртине од укупног броја.
Потом следе недићевци (369), па ЈВуО (268), Немци у логорима
ван земље (120), Бугари (48), љотићевци (46) и усташе (12)
(графикон број 5).25
Графикон 5: „Повреде личне слободе“ – према починиоцима
25 АЈ, 110–60–7.
83
ЗБНОРНИК 2.indd 83 12/3/2023 4:20:06 PM

Као и у случају претходно наведених статистичких

табела, и по овој је највише жртава забележено у Беличком
срезу – 1143. Од тог броја, чак 1105 су скривили Немци у земљи
(96,68%). Недићевци су били одговорни за 22 (1,92%), Д. М. за
8 (0,70%), Немци у логорима ван Југославије 6 (0,52%) и Бугари
за 2 (0,17%).26
И у Ресавском срезу Немци у земљи су скривили највише
„повреда личне слободе“ (623 – 65,03%). Потом следе: недићевци
(198 – 20,67%), Д. М. (9,92%), љотићевци (35 – 3,65%), Немци
у логорима ван Југославије (5 – 0,52%) и Бугари (2 – 0,21%).
Укупно, у овом срезу је забележено 958 „повреда личне слободе“.27
У Параћинском срезу је пописано 605 „повреда личне
слободе“. Немци у земљи су их скривили највише (518 – 85,62%).
Потом следе: Бугари (42 – 6,94%), недићевци (18 – 2,98%),
усташе (12 – 1,98%), Д. М. (8 – 1,32%), четници Косте Пећанца
(6 – 0,99%) и љотићевци (1 – 0,17%).28
У Раваничком срезу је забележено 439 „повреда личне
слободе“. Немци у земљи су скривили 284 (64,69%), недићевци
118 (26,88%), Д. М. 33 (7,52%), Немци у логорима ван Југославије
2 (0,46%), љотићевци 1 (0,23%) и Бугари 1 (0,23%).29
У Левачком срезу су забележена 332 „повреде личне
слободе“. Немци у земљи су их скривили 107, исто колико и Немци
у логорима ван Југославије (32,23%). Припадници ЈВуО су били
одговорни за 92 (27,71%), недићевци за 11 (3,31%), љотићевци за
10 (3,01%) и четници Косте Пећанца за 5 (1,51%).30
У Деспотовачком срезу су забележене 253 „повреде личне
слободе“. Немци у земљи су били одговорни за 217 (85,77%), Д.
М. за 32 (12,65%), недићевци за 2 (0,79%), Бугари за 1 (0,40%) и
Немци у логорима ван Југославије 1 (0,40%).31
26 АЈ, 110–60–11.
27 АЈ, 110–60–598.
28 АЈ, 110–60–37.
29 АЈ, 110–60–534.
30 АЈ, 110–60–297.
31 АЈ, 110–60–181.
84
ЗБНОРНИК 2.indd 84 12/3/2023 4:20:06 PM

Графикон 6: ,,Повреде личне слободе“ – према територијалној структури
Анализа према подацима из 1946. године

У статистичким табелама које су настале на основу пописа
сачињеног у првој половини 1946 – углавном су се налазиле
категорије као у претходном попису, са незнатним изменама.
У табели „Лишење живота“ додата је категорија „погинули у
борби“. Према овим подацима, на територији Моравског округа
страдало је 2.395 особа, што је чинило 2,43% од страдалих на
територији НР Србије без покрајина. „Бомбардовањем цивилног
становништва“ страдало је 99 особа (4,13%), стрељане су 942
(39,33%), обешено 8 (0,33%), заклано 440 (18,37%). Код 244
је смрт наступила као последица пребијања (10,19%), а код 54
је касније наступила смрт као последица повреде (2,25%). У
логорима је страдало 116 особа (4,84%), а у борби су погинуле
492 (20,54%). И према овим подацима највећи број страдалих
је био од стране припадника Југословенске војске у отаџбини
(876). Потом као починиоци следе: Немци у земљи – 648, Немци
у логорима ван Југославије 180, СДС недићевци 142, четници
Косте Пећанца – 23, Бугари 14, љотићевци 11, Мађари 5, усташе 3
и Албанци 1. И у овој категорији су наведени погинули у борби,
којих је, као што рекосмо, било 492 (графикон број 7).32
32 АЈ, 110–60–1.
85
ЗБНОРНИК 2.indd 85 12/3/2023 4:20:06 PM

Графикон 7: „Лишење живота“ – према починиоцима
У другој табели, која је забележила „повреде тела“, у

новом попису је забележено 3.140 таквих злочина, што је чинило
1,65% од укупног броја на територији НР Србије без покрајина.
Осакаћене су 42 (1,34%), рањене 362 (11,53%), мучене 424 особе
(13,50%). Силовано је 8 жена (0,25%), а као најбројнија „повреда
тела“ је забележена „лака и тешка телесна повреда“ – 2.304
(73,88%). Највећи број „повреда тела“ нанели су припадници
Југословенске војске у отаџбини – 1.537, готово половину. Потом
следе Немци у земљи – 1.217, СДС недићевци 271, четници Косте
Пећанца 62, Бугари 39, љотићевци 7, Специјална полиција
4, Немци у логорима ван земље 2, а усташе су починиле једну
повреду тела (графикон 8).33
33 АЈ, 110–60–2.
86
ЗБНОРНИК 2.indd 86 12/3/2023 4:20:06 PM

Графикон 8: „Повреде тела“ – према починиоцима
И коначно, анализираћемо и табелу „Повреде личне

слободе“ (попис 1946). У овој табели је додата категорија
„принудна мобилизација“, што је значајно увећало број злочина.
Укупно је евидентирано 16.599 оваквих злочина, што чини 2,69%
од укупног броја у НР Србији без покрајина. Дакле, ухапшено је
2.635 особа (15,87%), интернирано у земљи 320 (1,93%), одведено
на принудан рад 4.449 (26,80%), принудно пресељено 529
(3,19%), одведено у логоре ван земље 810 (4,88%) и принудно
мобилисано 7.856 (47,33%). Занимљиво је да је наведено да
је огромна већина принудно мобилисаних била од стране
Југословенске војске у отаџбини, чак 7.628, односно 97%. Ова
формација је наведена као починилац највећег броја злочина,
8.287. Потом следе Немци у земљи – са 5.032 повреде личне
слободе, СДС недићевци – 2.108, Бугари – 398, Немци у логорима
ван земље – 369, четници Косте Пећанца – 137, усташе – 131,
Албанци 62, љотићевци 41, Мађари 24 и Специјална полиција 10
(графикон 9).34
34 АЈ, 110–60–3.
87
ЗБНОРНИК 2.indd 87 12/3/2023 4:20:06 PM

Графикон 9: „Повреде личне слободе“ – према починиоцима
Квантификација жртава у Моравском округу

према подацима Пописа жртава рата
Иако је и пре тога било неколико покушаја, укључујући

и претходно наведено пописивање Државне комисије,
систематском пописивању жртава Другог светског рата се
приступило након одлуке Савезног извршног већа, 11. маја
1964. Сврха пописа је била подношење одштетног захтева
тадашњој Савезној Републици Немачкој. Попис је у старту имао
идеолошку компоненту, што ће се касније испоставити као њен
најозбиљнији недостатак, пошто је одлучено да се не пописују
лица која су „погинула у квислиншким организацијама“. Овим
пописом је утврђено да су на простору Југославије страдале
597.323 особе, од чега на територији Србије 147.025, од чега је на
ужем подручју (без покрајина) пописано 97.728. Већ приликом
издавања првих резултата пописа, комисија је утврдила да је
88
ЗБНОРНИК 2.indd 88 12/3/2023 4:20:07 PM

почињено много грешака и пропуста приликом пописивања,

те да је њена процена да је пописом обухваћено између 56% и
59% од оних које је требало пописати. Пошто је број пописаних
био далеко од пријављених жртава рата (1.706.000), те да због
тога попис није испунио своју првобитну намеру наплате ратне
штете, на његово коришћење је стављена забрана. Забрана
је трајала до 1992. године, односно до распада југословенске
државе. Од 1995. године у Музеју жртава геноцида се почело са
систематском ревизијом резултата овог пописа. Оваквим радом
укупан пописани број жртава рата се увећао за око 60.000.35
Када је попис вршен, Моравски округ више није постојао
као административна јединица. Међутим, ранији срезови који
су га сачињавали, тада су, углавном у истим границама, имали
статус општина. Дакле, резултате Државне комисије ћемо
упоредити са резултатима Пописа жртава рата сачињеног на
територијама општина Светозарево (Јагодина), Деспотовац,
Рековац, Свилајнац, Ћуприја и Параћин. Поред жртава које су
изгубиле живот, на овом попису су евидентиране и преживеле
жртве рата, па ћемо и њих анализирати.
На простору наведених шест општина укупно су
евидентиране 2.724 особе које су изгубиле живот. Од укупног
броја жртава са простора Србије, овај број је имао удео од 1,85%,
а од броја жртава са простора Србије без покрајина удео од
2,79%. Од тог броја је њих 2.587 (94,97%) било мушког пола,
а 137 женског (5,03%). У попису је наведен и начин страдања.
Према тим подацима, у интернацији је страдало 111 (4,07%), у
затвору 120 (4,41%), у депортацији 4 (0,15%), на принудном раду
10 (0,37%), у директном терору 502 (18,43%), у заробљеништву
(припадници Војске Краљевине Југославије) 156 (5,73%), у
заробљеништву (припадници Народноослободилачког покрета)
22 (0,81%), у борбама од 6. априла до 7. јула 1941. године
76 (2,79%), у Народноослободилачкој борби 1566 (57,49%),
приликом борби и бомбардовања 116 (4,26%), остале категорије
18 (0,66%) и непознат начин страдања је био за 23 особе (0,84%).
35 Драган Цветковић, „Стварни губици цивилног становништва у Босни и

Херцеговини према попису Жртве рата 1941–1945. Анализа стања делимично
извршене ревизије“. Историја 20. века, 1/2002, 81–82; Žrtve rata 1941–1945.
(rezultati popisa), (Beograd: Savezni zavod za statistiku, 1966), 34–35.
89
ЗБНОРНИК 2.indd 89 12/3/2023 4:20:07 PM

Дакле, према Попису жртава рата на овом простору списак је

за 106,36% већи у односу на утврђени број жртава Државне
комисије из 1945. године, односно за 13,74% већи у односу на
број жртава утврђен 1946. г. Са простора тадашње општине
Светозарево (Јагодина) биле су 733 жртве, из Параћина 529,
Свилајнца 478, Ћуприје 374, Рековца 323 и Деспотовца 287
(графикон бр. 10).36
Графикон 10: Територијална расподела жртава

које су погинуле – према Попису жртава рата
На крају, анализираћемо и преживеле жртве рата које
су на овом попису евидентиране. У наведених шест општина
укупно је 5.659 таквих жртава. Од укупног броја жртава са
простора Србије, ово је представљало 2,78%, а са простора
Србије без покрајина – 4,57%. Огромна већина жртава је била
мушког пола – 5.544 (97,97%), а женског – 115 (2,03%). Према
начину преживљеног страдања делили су се на: интернирце
(367 – 6,49%), затворенике (187 – 3,30%), депортирце (84 –
1,48%), ратне заробљенике Војске Краљевине Југославије (4.639
– 81,98%), ратне заробљенике НОП-а (40 – 0,71%), принудне
раднике (340 – 6,01%), а за њих двоје није утврђена категорија
(0,04%). И међу овим жртвама највише их је било пореклом са
36 Žrtve rata 1941–1945 (rezultati popisa), 35.
90
ЗБНОРНИК 2.indd 90 12/3/2023 4:20:07 PM

простора општине Светозарево (Јагодина) – 1.657. Прилично

неуобичајено, друга по бројности жртава је најмања општина са
овог простора, општина Рековац (1.010), а потом следе Свилајнац
са 884, Параћин 863, Ћуприја 679 и Деспотовац 566 пописаних
жртава (графикон 11).37
Графикон 11: Територијална расподела преживелих жртава – према Попису жртава рата
***
Иако корисни за добијање опште представе о жртвама
Другог светског рата, сматрамо да оба наведена пописа жртава
имају значајних недостатака.
Попис Државне комисије, иако покренут док су сећања
још била свежа, рађен је веома површно – што се у интерним
документима и признаје.
Попис Савезног завода за статистику је спроведен од
најстручније институције у земљи – али се мора признати да је
био прилично закаснео, будући да су многа сећања избледела, а
и многе жртве нису више биле живе.
Оба пописа имају и велику методолошку грешку у самим
37 Isto, 70–71.
91
ЗБНОРНИК 2.indd 91 12/3/2023 4:20:07 PM

полазним премисама, пошто су њихови покретачи наступали

идеолошки и нису пописивали жртве из поражених војних
формација у Другом светском рату и што као жртва није препозната
ниједна особа страдала од победничког, Народноослободилачког
покрета. Ипак, ова база је отворена и стручњаци из Музеја жртава
геноцида раде на њеном допуњавању и исправљању, што је већ
дало значајне резултате.
Резиме
Моравски округ, према првој административној подели
после Другог светског рата, сачињавало је шест срезова: Белички,
Деспотовачки, Раванички, Ресавски, Рековачки и Параћински. Прво
систематско истраживање злочина за време окупације поверено је,
након ослобођења, Државној комисији за истраживање злочина
окупатора и њихових помагача. Ова Комисија је основана у Јајцу
на Другом заседању АВНОЈ-а. У раду су статистички анализиране
жртве у Моравском округу према починиоцима, географском
пореклу и начину страдања. Поред жртава, у раду су анализиране и
„повреде тела“, као и „повреде личне слободе“. У првом пописивању
из 1945. године, на простору Моравског округа евидентирано
је 1.320 жртава. За највећи број „лишавања живота“ и „повреда
тела“ били су одговорни припадници Југословенске војске у
отаџбини. Немачке окупаторске формације су евидентиране као
највећи починилац „повреда личне слободе“. Пошто је овај попис
урађен површно, процес је поновљен почетком 1946. године. У
поновљеном пописивању, као највећи починилац злочина, за све
три категорије, наведена је ЈВуО. Попис жртава рата је инициран
од стране Савезног извршног већа 1964. г. Због протока времена
и идеолошке компоненте, претпоставља се да је његов обухват
био 56‒59% стварно страдалих. На шест општина, које су раније
чиниле простор Моравског округа, пописане су 2.724 жртве рата
које су изгубиле живот и 5.659 жртава које су преживеле рат. Иако
корисни за добијање опште представе о жртвама Другог светског
рата, сматрамо да оба наведена пописа жртава имају значајних
недостатака, пре свега због своје идеолошке компоненте. Ипак,
резултати оба пописа су незаобилазан извор за квантификацију
ратних злочина на простору Југославије.
92
ЗБНОРНИК 2.indd 92 12/3/2023 4:20:07 PM


Neobjavljeni izvori
Arhiv Jugoslavije: Fond 110, Državna komisije za istraživanje
zločina okupatora i njihovih pomagača
Objavljeni izvori
Administrativno-teritorijalne promene u NR Srbiji od 1834‒1954.
godine. Beograd: Zavod za statistiku, 1955. (cyrillic)
Dokumenti iz istorije Jugoslavije. Državna komisija za utvrđivanje
zločina okupatora i njegovih pomagača iz Drugog svetskog rata,
priređivači Momčilo Zečević, Jovan Popović. Beograd: Arhiv
Jugoslavije, 1996.
Upravna podela Demokrat. Federat. Jugoslavije (bez prisajedinjenih
krajeva), Sveska 2. Beograd: Državni statistički ured Demokratske
Federativne Jugoslavije, 1945. (cyrillic)
Žrtve rata 1941–1945. (rezultati popisa). Beograd: Savezni zavod za
statistiku, 1966.
93
ЗБНОРНИК 2.indd 93 12/3/2023 4:20:07 PM

Literatura
Cvetković, Dragan. „Stvarni gubici civilnog stanovništva u Bosni
i Hercegovini prema popisu Žrtve rata 1941‒1945. Analiza stanja
delimično izvršene revizije“. Istorija 20. veka, 1/2002, 81‒96. (cyrillic)
Milošević, Slobodan. Izbeglice i preseljenici na teritoriji okupirane
Jugoslavije 1941‒1945. Beograd: Narodna knjiga, 1981.
Milošević, Slobodan. „Izbeglice i preseljenici u Srbiji“, NOR i
revolucija u Srbiji 1941‒1945, Zbornik radova sa naučnog skupa,
ur. J. Marjanović, V. Glišić, M. Borković. Beograd: Institut za istoriju
radničkog pokreta, 1972, 71‒83.
Mraović, Marijana, Petar Đurđev. „Angažovanje kolaboracionističkih
vlasti okupirane Srbije na regulisanju pitanja priliva i statusa izbeglih
lica iz Nezavisne Države Hrvatske 1941–1944“.Vojnoistorijski glasnik,
2 (2022), 119–155. (cyrillic)
Stambolija, Nebojša, Boris Tomanić. „Kvantifikacija zločina
pripadnika Srpske državne straže prema podacima Državne komisije
za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača“. Godišnjak za
istraživanje genocida, sv. 12/1, 2020, 147‒166. (cyrillic)
Vajs, Albert. „Rad komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih
pomagača“. Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 4/1961, 388‒395.
(cyrillic)
94
ЗБНОРНИК 2.indd 94 12/3/2023 4:20:07 PM

Victims of the Second World War in Moravian...
Nebojša Stambolija
Research Associate
Institute for Contemporary History, Belgrade
VICTIMS OF THE SECOND WORLD WAR IN MORAVIAN DISTRICT
Summary
According to the first administrative division after World War II,
the Morava District consisted of six constituents: Belički Srez, Despotovac,
Ravanički Srez, Resavski Srez, Rekovac and Paraćin. After the liberation
of the country, the first systematic investigation of the crimes committed
during the occupation was entrusted to the State Commission for the
Investigation of Crimes of Occupiers and their Collaborators. This
Commission was established in Jajce during the Second Session of the
Antifascist Council of the People’s Liberation of Yugoslavia (AVNOJ). This
paper presents statistical analysis of the victims in the Morava District,
categorized by perpetrators, geographic origin, and manner of suffering.
In addition to the victims, this study analyzes ‘body injuries’ and
‘violations of personal freedom’. The initial surveyfrom 1945 documented
1,320 victims within the Morava District. The Yugoslav Army in the
Homeland was identified as the primary perpetrator when ‘deprivation
of life’ and ‘body injuries’ are concerned. German occupation forces were
singled out as the primary perpetrator of ‘violations of personal freedom’.
Since this survey was assumed to have been conducted superficially, the
entire process was repeated at the beginning of 1946. In the repeated
survey, the Yugoslav Army in the Homeland was identified as the
primary perpetrator in all three categories. In 1964, the surveyof the
victims of war was initiated by the Federal Executive Council. Due to the
passage of time and ideological factors, it is considered that the coverage
of this survey was 56-59% of the actual number of victims. According
to the results, within the six municipalities that previously constituted
the Morava District, there were 2,724 victims of war who lost their lives
and 5,569 war survivors. Although useful in providing the general idea
of World War II victims, both of the aforementioned surveys are believed
to have had significant shortcomings, primarily due to their ideological
component. Nevertheless, the results of both surveys are an indispensable
source for quantification of wartime crimes committed in the territory of
Yugoslavia.
95
ЗБНОРНИК 2.indd 95 12/3/2023 4:20:07 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 96 12/3/2023 4:20:07 PM
УДК: 94:341.485(=214.58)(497.11)"1941"
341.322.5(=214.58)(497.11)"1941"
Др БОРИС ТОМАНИЋ
Научни сарадник
Институт за савремену историју, Београд
borisbox62@gmail.com
КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР НА МЕТИНОМ

БРДУ У КРАГУЈЕВЦУ
Апстракт: На основу необјављене архивске грађе и

релевантне литературе у чланку је описано оснивање и рад логора
на Метином брду у Крагујевцу, који је постојао од краја 1941. до
средине 1942. године. У уводу су приказане главне окупаторске
и колаборационистичке војне и административне установе које
су учествовале у оснивању и раду логора. Пажња је посвећена и
питањима уређења, обезбеђења и функционисања логора и доласку
затвореника. На крају је описан систем стрељања логораша које је
спроводио окупатор и анализирана су сећања преживелих.
Кључне речи: Други светски рат, окупација, Југославија,

Србија, концентрациони логор, Метино брдо, ратни злочини,
стрељања.
97
ЗБНОРНИК 2.indd 97 12/3/2023 4:20:07 PM

Концентрациони логор на Mетином брду у Крагујевцу
Увод – главни чиниоци у формирању и

раду логора на Метином брду
Немачка је са својим савезницима напала Југославију

6. априла 1941. године. У краткотрајном Априлском рату, који
је трајао до 17. априла 1941. Југославија је војнички поражена
и уништена као држава. Немачка као водећа сила Осовине и
најзаинтересованија за овај простор, давала је иницијативу за
деобу и државно уништење Краљевине Југославије. Тако је у
установама Трећег рајха 6. априла 1941. донет тзв. „Генерални
план“ („Опште смернице“), а 12. априла 1941. донесене су
према Хитлеровој директиви „Привремене смернице“ које је
потписао фелдмаршал Вилхелм Кајтел. Југославија је овим
одлукама распарчана, а делови њене територије додељени
су суседним државама. Србија је сведена над преткумановске
границе и нашла се под режимом војне управе на челу са
Војноуправним командантом Србије. Спроведена је и војно-
управна подела земље на фелдкомандантуре (обласне команде),
крајскомандантуре (окружне команде) и ортскомандантуре
(команде места). У Крагујевцу у успостављена окупаторска
власт преко крајскомандантуре 832, а она је била потчињена
фелдкомандантури 599 у Београду. За крајскоманданта у
Крагујевцу постављен је капетан, касније мајор Фрајхер фон
Бишофсхаузен.1
Немачке јединице ушле су у Крагујевац 11. априла. Тада
је у граду престао сваки отпор, а све немачке главне команде
сместиле су се у згради Уреда и Комуналне банке, а неке
установе ушле су у зграде Војнотехничког завода. Нагли слом
и губитак државе запрепастили су грађане који су се осећали
беспомоћно и издано. Са друге стране, у граду се повећао број
случајева пљачки и разбојништва које су чинили и припадници
1 Више: Архив Југославије (АЈ), фонд 110, Државна комисија за утврђивање

злочина окупатора и њихових помагача, фасцикла 95, одлука за
Бишофсхаузена ф. бр. 1815; Dušan Lukač, Treći rajh i zemlje jugoistočne Evrope.
Drugi deo. 1937–1941, (Beograd: Vojnoizdavački zavod i dr, Ljubljana: Partizanska
knjiga, 1982), 504–532; Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–
1945, (Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar, 1992).
98
ЗБНОРНИК 2.indd 98 12/3/2023 4:20:07 PM

Др Борис Томанић
окупационих јединица, али и обични грађани. Током маја и јуна

услед разних одредби и мера које је немачки окупатор донео
у циљу пацификације становништва и регулисања саобраћаја
прилике у Крагујевцу су се донекле стабилизовале, а живот се
вратио у нормалу – колико је то било могуће у условима окупације.
Стабилизовању стања допринела је и институционализација
домаће управе преко које је врло брзо заведен ред. У извештају
Начелства Крагујевачког среза од 20. јуна 1941. наглашено је да
према немачким војницима и органима немачке власти није
било никаквих испада и да су се све њихове наредбе извршавале
стриктно и на време. Такође је напоменуто да је према домаћим
властима народ задржао исти став као и пре окупације.2
У току маја, у циљу попуне трупа и припрема за напад
на СССР, повучене су снаге Вермахта које су учествовале у
агресији на Југославију, а на њихово место дошле су посадне
дивизије које је требало да се старају о очувању реда и мира у
земљи. Замена трупа трајала је од 7. до 24. маја, када су 704,
714. и 717. дивизија заузеле своје позиције у Србији, а 718 – своју
позицију у Независној Држави Хрватској (НДХ). На територију
Војноуправног команданта Србије средином јуна је стигла и
Виша команда 65, под чију команду су стављене нове дивизије.
У Крагујевцу се стационирао 3. батаљон 749. пука 717. дивизије.
Поред ових јединица, на територију војноуправног команданта
Србије послата је једна чета 501. фелджандармеријског батаљона
ради боље контроле саобраћаја и привредних делатности,
обезбеђења насељених места и значајнијих војних објеката.
Људство ове јединице ушло је у формацијски састав дивизија.
Врло брзо, дивизије су добиле по један вод фелджандармерије
са ознаком Ц или Д, а постојала су и мања одељења
фелджандармерије директно потчињена фелдкомандатурама и
крајскомандатурама. Крајскомандантури 832 у Крагујевцу била
је потчињена 864. фелджандармерија Д.3
2 Видети: Горан Милосављевић, „Крагујевац 1941. године–живот под
окупацијом од 6. априла до краја октобра (1)“, Шумадијски анали, 4, 2008,
86–119.
3 Видети: Виктор Бејатовић, Лепеза смрти. Вишедисциплинарни приступ и
упоредне методологије у реконструкцији мотива и обима ратног злочина у
Крагујевцу октобра 1941 (Крагујевац: Спомен-парк „Крагујевачки октобар“,
99
ЗБНОРНИК 2.indd 99 12/3/2023 4:20:07 PM

Немачки окупациони систем био је потпомогнут и

институционализовањем домаће управе, оличене у виду Савета
комесара, касније Владе народног спаса, која је била сачињена
од колаборационистичких снага. Немци су овим начином
давали привидан вид самосталности окупираној Србији и
преко њих повећавали ниво контроле и остваривали главне
окупационе задатке, пре свега привредне и пропагандне. У
административном смислу, преузет је управни апарат који је
постојао у предратно време, с тим што је био под оперативним
руководством немачких фелдкомандантура, крајскомандантура
и ортскомандантура. Без немачке провере није се могао
поставити ниједан срески начелник. У безбедносном смислу,
окупатор је дозволио формирање Жандармерије, 6. маја 1941.4
У Крагујевцу се налазила крагујевачка чета која је улазила у
састав Дунавског жандармеријског одреда. Како би се што
боље одговорило на све јаче акције антифашистичких одреда,
Жандармерија је реорганизована 6. септембра, али после само
недељу дана примећена је неефикасност новоформираних
одреда. У таквим околностима 15‒16. септембра 1941.
формиране су прве јединице Српске добровољачке команде
(СДК) чије је језгро чинила омладина предратне партије ЗБОР.
Од 20. септембра до 18. октобра формирано је 12 добровољачких
одреда. У Крагујевац је 18. октобра упућен 5. добровољачки одред
Марисава Петровића јачине 195 људи, а са њим је у врло блиској
вези био 7. добровољачки одред Александра Лазаревића јачине
86 људи који се стационирао у Аранђеловцу и 3. добровољачки
одред под командом Будимира Никића јачине 120 људи који се
стационирао у Гроцкој.5 Уз ове колаборационистичке јединице,
треба поменути и одреде четника Косте Пећанца, који је
крајем августа 1941. на састанку одржаном на Букуљи коначно
одлучио да се стави на располагање влади Милана Недића,
2017), 53–63; Небојша Ђокић, Драган Савић, „Прилог изучавању немачког
окупационог система у Србији 1941. године“, Шумадијски анали, 6, 2011, 120–142.
4 Бојан Димитријевић, Војска Недићеве Србије. Оружане снаге Српске владе
1941–1945 (Београд: Службени гласник, 2014), 27, 29; Petranović, Srbija u
Drugom svetskom ratu…,134–137.
5 АЈ, 110, фасцикла 252, фолијација 589, досије број 356; Борис Томанић,
Горња Јасеница у Другом светском рату. Аранђеловац и Топола 1941–1945
(Београд: Институт за савремену историју, 2019), 50–51, 55–56.
100
ЗБНОРНИК 2.indd 100 12/3/2023 4:20:07 PM

односно немачкој команди у окупираној Србији. Одреди Косте

Пећанца, према извештајима штампе од 18. септембра 1941.
већ су се ставили на располагање Влади народног спаса.6 Више
различитих одреда формирало је групе одреда или само групе.
Оне су најчешће биле формиране од јединица жандармерије,
јединица СДК и појединих јединица Пећанчевих четника. Таква
једна група Српских оружаних одреда појављује се половином
октобра. Њом је командовао мајор Милан Калабић, касније
начелник Крагујевачког округа.7
Реорганизација и јачање колаборационистичких снага
било је директно везано за све јача деловања покрета отпора
чије су акције почеле да се осећају у летњим месецима и у
околини Крагујевцa. Крајем маја поручник Милош Мојсиловић
је основао Гледићки четники одред, а средином јула формиран
је Крагујевачки партизански одред. Почетком августа, акције
саботажа и напада на немачке и колаборационистичке јединице,
у извођењу партизана, постале су учестале. Њихово деловање
проузроковало је и прве мере одмазде окупатора. Појединачне
акције постајале су све веће и чешће, па су почеле да попримају
форму општег устанка. У таквим околностима, окупатор је
морао да реагује.8
Средином септембра, поред реорганизације и
стварања нових колаборационистичких формација, окупатор
је преуредио и допунио своје војне јединице у циљу сламања
устанка и увођења пређашњег стања. Немачка Врховна
команда је муњевито реаговала, и 16. септембра из Грчке је
прекомандовала генерала Франца Бемеа који је добио задатак
да устанак сломи немилосрдном жестином, осигура саобраћајне
линије и за дуже време успостави поредак. На располагању је
имао, поред три посадне дивизије, један пешадијски батаљон и
један противтенковски дивизион (који су још средином августа
6 Димитријевић, Војска Недићеве Србије…, 97, 110, 149. Видети: Момчило
Павловић, Божица Младеновић, Коста Миловановић Пећанац 187–1944.
Биографија (Београд: Институт за савремену историју, 2003), 176–189.
7 Димитријевић, Војска Недићеве Србије…, 113, 115.
8 Видети: Станиша Бркић, Име и број (Београд: Музеј жртава геноцида,
Крагујевац: Спомен-музеј „21. октобар“, 2020), 17–30; Горан Милосављевић,
„Крагујевац 1941. године – живот под окупацијом (2. део)“, Шумадијски
анали, 5, 2009, 127–156.
101
ЗБНОРНИК 2.indd 101 12/3/2023 4:20:07 PM

прекомандовани из Грчке) и 342. пешадијску дивизију која је 17.

септембра 1941. прекомандована из Француске. Доласком прво
генерала Бемеа, а онда проширењем бугарског окупационог
подручја почетком 1942. дошло је до померања посадних
дивизија на запад.9
Офанзива немачких јединица отпочела је доласком 113.
пешадијске дивизије са Источног фронта. До почетка децембра
генерал Беме је успео да угуши устанак, а 13. децембра 1941.
офанзива је званично била завршена, под командом генерала
Паула Бадера. Он је 5. децембра заменио Франца Бемеа, као
командујући генерал и командант Србије. У офанзиви на
антифашистичке снаге велики удео је имала и група Српских
оружаних одреда (тзв. Шумадијски кор) који је деловао на
„слободну територију“ са североистока, управо у овим деловима
Шумадије. У току операција Немци су извршили више масовних
стрељања цивилног становништва у Шапцу, Београду, Краљеву
и Крагујевцу. Процењује се да је од почетка августа 1941. до
средине фебруара 1942. било 7.776 убијених и стрељаних у
борбама и 20.149 стрељаних у циљу одмазде.10
Уређење и функционисање логора и долазак

затвореника
Након гушења устанка крајем 1941. и великих злочина
у виду масовног убијања цивила, стање у Србији се смирило.
У циљу даље пацификације, окупаторске власти прибегле су
оснивању логора који су служили као извор талаца. Логори су
били један од најефикаснијих средстава у нацистичком систему
за држање популације у покорности. У њих су довођена, у првом
реду лица која су се још пре рата или на почетку окупације
декларисала као противници немачког поробљавања и
нацистичке идеологије, али су у масама довођени и становници,
без обзира на њихово занимање или узраст. Најзад, довођени
9 Венцеслав Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–
1944 (Београд: „Рад“, 1970), 55–58.
10 В. Глишић, Терор и злочини…, 78; Милан Ристовић, „Нацистичка
доминација у источној и југоисточној Европи 1939–1945: окупација, анексија,
савезнички систем“, Настава и историја: часопис просветних радника, V, 7,
2007, 37.
102
ЗБНОРНИК 2.indd 102 12/3/2023 4:20:07 PM

су и они који су прогањани из верских, расних или политичких

разлога. Убијања по овим логорима Немци су вршили на разне
начине: масовним стрељањима, вешањем, употребом отровних
гасова, премлаћивањем и другим средствима. Употребљавана
су разна средства и начини мучења – од непосредне физичке
тортуре, до мучења глађу и психолошким средствима. Неки од
логора били су привременог карактера, а неки стални и слични
логорима осниваним на територији Трећег рајха и Генералног
гувернмана у Пољској. Такви су били логори у Београду
(Сајмиште, Бањица), Шапцу, Нишу, Великом Бечкереку итд.11
У периоду док је у Крагујевцу крајскомандант био
капетан Бишофсхаузен створен је и функционисао je логор на
Метином брду. Идеја о изградњи логора на овом месту појавила
се у другој половини 1941, да би се касније развила у реализацију
пројекта, пошто су затвори у Крагујевцу били препуни. Први
заробљеници почели су да пристижу од новембра 1941, најчешће
из Шумадије. Логор на Метином брду имао је првенствено
пролазни карактер, мада су у њега често пристизала и лица
која би касније послужила за одмазду. Ту су тукли и мучили
ухапшене, па су једни одлазили на стрељање, док су други слати
у Борски рудник или у Немачку и Норвешку; трећи су терани из
логора у логор, уз константна мучења – а само одређен број лица
окупатор је пуштао кућама, после више месеци проведених у
затвору. Такво стање потрајало је све до распуштања логора јуна
или јула 1942. године.12 Овом злочину обилну помоћ пружали
су срески начелници, председници сеоских општина, чланови
општинских управа, колаборационистичке јединице, а као једне
од главних помагача Земаљска комисија Србије за утврђивање
злочина окупатора и њихових помагача апострофирала
је одред Пећанчевих четника (одред војводе Тозе Пешића
11 Више: Милан Кољанин, „Улога логора у гушењу устанка у Србији 1941.

године“, Војноисторијски гласник. Посебно издање – 80 година од почетка
антифашистичке борбе у Србији и Југославији (1941–2021), 2022, 118–138.
12 Видети сведочење Будимира Марковића из Губеревца који је наводио да
је из „полиције пребачен за логор у Крагујевцу“ маја 1942. и да је ту остао
до јула 1942. године. АЈ, 110–393–444, дос. бр. 3664. Видети и сведочење
Радисава Живковића из Ђурђева. АЈ, 110–393–536, дос. бр. 3664 и сведочење
Марка Павловића из Теферича. АЈ, 110–393–678, дос. бр. 3664.
103
ЗБНОРНИК 2.indd 103 12/3/2023 4:20:07 PM

Муштиклара). Поред његове групе, као главни кривци помињу

се: окружни начелник Милан Калабић, помоћник начелника
Бошко Јокић, представник градске полиције Симеун Керечки,
Радомир Божанић начелник тадашњег Крагујевачког среза, као
и Марисав Петровић са својим добровољцима. Од окупатора,
као злочинци, означени су: крајскомандант фон Бишофсхаузен,
помоћник крајскоманданта Вагнер, ађутант Бернер, шеф
политичког одељења капетан Вилхелм Кемпфе, командант
фелджандармерије Донат, шеф Гестапоа капетан Рудолф Берг
и други. Сем ових криваца, Земаљска комисија је као кривце
означила фелджандарме и немачке војнике из непознатих
јединица који су вршили стрељање. Из документације коју
је прикупила Земаљска комисија Утврђено је и да је постојао
још један списак затвореника, али се исти није могао пронаћи.
Командант логора био је југословенски мајор Слободан А.
Дејановић (који се после ослобођења 1944. налазио у затвору), а
ађутант је био капетан Никола Добричић (након ослобођења је
стрељан). Командант страже био је Мирко Станковић, а у логору
је био и поручник Радомир Антић, који се после ослобођења
налазио у затвору. Остатак управе логора сачињавали су
махом припадници предратне партије ЗБОР, док је контрола
била поверена члановима Гестапоа у Крагујевцу и Специјалне
полиције из Београда и Крагујевца. Обезбеђење логора вршили
су четници Косте Пећанца из одреда Тозе Пешића.13
13 АЈ, 110–95–295–95–310, АЈ, 110–393–6, Одлука за Бишофсхаузена ф. бр.

1815, дос. бр.3664; Жељко Зиројевић, Март 1942 г. Стрељање антифашиста
Метино брдо – Медна (Крагујевац: ГО СУБНОР Крагујевац, 2012), 23; Томанић,
Горња Јасеница…, 306–307.
104
ЗБНОРНИК 2.indd 104 12/3/2023 4:20:08 PM

Масовна хапшења по наређењу окупатора, првенствено

Бишофсхаузена, почињу у јесен 1941. и спроводе се у највећој
мери до марта 1942. године. Патроле су непрестано крстариле
по селима хватајући цивиле и присталице првенствено пар-
тизанског покрета.14 Хватање становника било је најучесталије у
месецима после слома устанка – у зиму 1941/1942. године. То су
најчешће били борци некадашње 8. и 9. чете 3. батаљона Првог
шумадијског одреда, који се због борби код Чачка са четницима,
а потом са Немцима код Горњег Милановца (акција сламања
устанка) нису повукли са главнином одреда, него су се почетком
децембра вратили на простор свог деловања.15 Такође, хапшени
су припадници Другог шумадијског одреда, затим политички
радници и одборници, заправо сви они који су немачком
окупатору били сумњиви.16 У хапшењу људи предњачили су
добровољци из 3, 5. и 7. одреда и одреди четника Косте Пећанца
(одреди Тозе Пешића, Живадина Љубисављевића и др). Они су
упадали у шумадијска села – делом сами, а делом у садејству са
немачким гарнизоном и хватали све оне за које су чули, сазнали
или претпоставили да су били у покретима отпора. Поједини
заробљеници су слати у среска средишта или већа места, где су
у среским затворима проводили по неколико недеља, уз стална
саслушавања и мучења. Након тога слати су у Крагујевац где су
предавани Немцима.17
Другу групу ухапшеника сачињавали су припадници
партизанског покрета који су ухваћени у Горњем Милановцу од
стране четника Драгољуба Михаиловића. Спорадични сукоби
између четника и партизана нагло су учестали крајем октобра
1941, па су тако четници почетком новембра ухватили око 200
партизана из Шумадије и западне Србије и вршили над њима
ислеђивање на Равној гори. Неки од њих су пуштени, неки су
се прикључили Равногорском покрету, док је већина задржана.
После неколико дана, 13. новембра заробљени партизани
су предати Немцима у Словцу. Већину ових људи Немци су
14 АЈ, 110–95–295–95–310, Одлука за Бишофсхаузена ф. бр. 1815, дос. бр. 3664.
15 Миливоје Станковић, Први шумадијски партизански одред (Београд:
Народна књига, 1983), 440–441.
16 Зиројевић, Март 1942 г…, 24.
17 АЈ, 110–393, дос. бр. 3664.
105
ЗБНОРНИК 2.indd 105 12/3/2023 4:20:08 PM

стрељали 27. новембра, у циљу одмазде због два убијена и

шест рањених немачких војника из 342. пешадијске дивизије
у околине Ваљева. Судбина лица која нису изашла на стрељање
била је разноврсна, а неки од њих завршили су у логору на
Метином брду.18
После саслушавања и ислеђивања у Крагујевцу,
пристигли затвореници разврставани су у три категорије:
I – за стрељање; II – спровођење за Бањички логор, Сајмиште
или Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској
Паланци; III – останак у логору, што је у највећем броју случајева
резултирао пуштањем кући.19
Иако је логор формално функционисао од новембра
1941, затвореници су испрва били смештани у просторијама
Војнотехничког завода и у крагујевачким затворима. Тек
почетком 1942. започети су радови на уређењу и обезбеђивању
концентрационог логора на Метином брду где је требало
предратна војна складишта преуредити и дати им нову намену.
Немачка крајскомандатура издала је 21. јануара наређење
Градском поглаварству Крагујевца да обезбеди потребне раднике
за постављање водоводних цеви на Метином брду. Затим је
7. фебруара 1942. немачка команда дала наређење Градском
поглаварству о започињању радова, а Поглаварство је одобрило
ову наредбу 4. марта 1942. године. У међувремену, канцеларија
команданта логора издала је 27. фебруара 1942. записник радова
које треба извршити у оквиру уређења и обезбеђивања логора.
Према одлукама надлежне комисије – коју су сачињавали
командант логора мајор Дејановић, инжењер Миодраг Ристић,
надзорник на извршењу радова и Драгиша Азањац, руководилац
радова Градског поглаварства града Крагујевца – требало је
постојеће бараке на Метином брду (којих је било пет), оспособити
за специјалну намену, изградити стражарнице (којих је требало
да буде шест), формирати амбуланту, монтирати мање блехане
18 АЈ, 110–81–71–81–182, Одлука за Михаиловић Дражу, ф. бр. 424, дос. бр.
3822; АЈ, 110–393, дос. бр. 3664. О овим догађајима видети: Раде Познановић
и други, Трагом издаје. Сведочења о издаји четника и стрељању на Крушику,
у Ваљеву 1941 (Ваљево: Општински одбор Савеза удружења бораца СУБНОР,
1987).
19 Зиројевић, Март 1942. г…, 24.
106
ЗБНОРНИК 2.indd 106 12/3/2023 4:20:08 PM

пећи, ископати заштитне ровове и извршити унутрашњу и

спољну сигнализацију и електрично осветљење у кругу логора
и у објектима. У сврху уређења и обезбеђивања логора требало
је још изградити ограду од бодљикаве жице, направити
умиваонике и нужнике, као и оправити врата, прозоре, рупе у
зидовима, подове, плафоне итд.20
Међутим, рад на уређењу и обезбеђивању логора није
ишао по жељеном плану, највише због недостатка материјала,
па се често прибегавало алтернативним решењима. У одређеним
радовима коришћен је материјал који је добијен рушењем
појединих државних објеката на Метином и Господаревом брду.
Немачка команда притисла je Градско поглаварство 25. марта
и наредила да се барака бр. 3 мора завршити најдаље за осам
дана. У наредном периоду се успело са њеним уређењем, као и
барака бр. 1 и 2, док за бараке бр. 4 и 5 није било потребно много
ангажовања (због величине нису биле намењене за смештај
затвореника, већ је требало да функционишу као стражара и
амбуланта). Ипак, проблеми су се наставили, па је руководилац
радова Драгиша Азањац обавештавао 3. маја Градско
поглаварство да је за обезбеђивање логора потребно још 2.000m2
бодљикаве жице. Неколико дана касније, 7. маја, немачка
команда одобрила је издавање бодљикаве жице у потребној
количини, па је рад на обезбеђивању логора, у смањеном обиму,
и завршен. Остало је мало посла око уређења купатила у бараци
бр. 1. Ти радови одобрени су 12. маја 1942. године. Тако се
концентрациони логор на Метином брду састојао од три бараке,
стражаре и амбуланте.21
20 Историјски архив Шумадије Крагујевац (ИАШК), фонд Поглаварство

града Крагујевца 1941–1944 (ПГК), кутија XIV, сигнатура 1.4.2. 13, бр. 7480.
21 ИАШК, ПГК, XIV, 1.4.2. 13, бр. 7480.
107
ЗБНОРНИК 2.indd 107 12/3/2023 4:20:08 PM

План израде купатила и шупе за дезинфекцију у кругу бараке бр. 1 на Метином брду
(ИАШК, ПГК, XIV, 1.4.2. 13, бр. 7480)
Стрељања логораша и сећања преживелих
Поред сталних стрељања мањег обима која су започела

13. фебруара 1942, забележена су и два већа – 2. марта 1942.
на Метином брду и 20. или 22. марта 1942. у Медни, у Доњој
Сабанти, селу близу Крагујевца.22 У ова два масовна злочина
убијено је преко 250 људи, а само неколико је успело да се
спаси бекством.23 Последње стрељање на Метином брду током
22 У пријавама које је сакупила Државна комисија за утврђивање ратних

злочина окупатора и њихових помагача појављују се различити датуми
везани за стрељање на Медни. Иако као датум стрељања доминира 20. март,
помињу се још 8, 15, 17, 18, 21. и 29. март. На сајту организације СУБНОР
Србије стоји да се стрељање десило 22. марта, мада неки сајтови наводе да се
стрељање десило 19. марта. Видети: АЈ, 110–393, дос. бр. 3664; Boris Tomanić,
„Mass Shootings in Kragujevac during and after World War II (1941–1945).
Testimonies and Memorization“, Istorija 20. veka, 1/2020, 94.
23 У документима Државне комисије стоји да је у првом масовном стрељању
живот изгубило 44 лица (поименично), а у другом масовном стрељању 122
(поименично). Жељко Зиројевић кроз своју студију доноси још 17 имена у вези
са првим стрељањем и шест имена у вези са другим. За коначно утврђивање
убијених потребно је консултовати и матичне књиге умрлих. Аутор је до сада
обрадио податке из Аранђеловца и Тополе, али није „извукао“ податке из
матичних књига умрлих везаних за друге крајеве Шумадије. Анализирајући
108
ЗБНОРНИК 2.indd 108 12/3/2023 4:20:08 PM

окупације забележено је 20. јануара 1944, након што је логор

расформиран. Тада је стрељано шесторо људи. Лица која су
стрељана углавном су били младићи између 18 и 25 година
старости.24
и њихових помагача прикупила је 244 пријаве које се тичу
логора на Метином брду. Сакупљена је 61 пријава о стрељању 2.
марта 1942. на Метином брду, три о стрељању 7. марта 1942. на
Метином брду, 98 о стрељању на Медни 20. или 22. марта 1942,
71 пријава које се тичу лица која су прошла кроз логор Метино
брдо и 13 пријава о стрељању на Метином брду 20. јануара 1944.
Поред саслушања породица и родбине убијених, Комисија је
успела да узме изјаве преживелих лица.25 Преживели су давали
своје исказе и током Другог светског рата при саслушању у
Одељењу специјалне полиције.26
На дан 2. марта 1942. између 5–5,30 часова ујутру изведено
је из логора 100–110 особа за стрељање. Из логора их је извело
40–50 немачких војника и одред добровољаца под командом
Александра Лазаревића, а потом су им наредили да сиђу у
ископану јаму. Док су војници припремали аутоматско оружје
за стрељање, осуђеници су почели да беже на све стране. Немци
су отворили ватру, па је већина одмах пала погођена, док су
други поубијани бежећи испред злочинаца. Успело је да утекне
више од десетак лица, а неки од њих били су теже рањени. Шест
бегунаца је убрзо ухваћено од стране сеоске милиције из Трмбаса,
чији је командант био Милан Милосављевић, у Маршићу или
Доњој Сабанти и предато Немцима,27 који су касније у току дана
ове податке утврђено је да је број стрељаних повећан за десетак људи. Такође
су анализирани и подаци из фонда „Жртве рата“ који се налази у Архиву
Југославије. Видети: Матичне књиге умрлих: Врбица, Наталинци, Топола,
Бања, Брезовац, Доња Шаторња; АЈ, 110–95, oдлука за Бишофсхаузена ф. бр.
1815, дос. бр. 3664; АЈ, фонд 179, Савезна комисија за попис жртава рата,
фасцикле: 23, 24, 25, 26, 27, 345, 613, 615, 683, 684, 685; Зиројевић, Март 1942
г…, 26–50.
24 АЈ, 110, 95–295–95–310, AJ, 110–393–6, Одлука за Бишофсхаузена, ф. бр.
1815, дос. бр. 3664.
25 AJ, 110–393, дос. бр. 3664.
26 Историјски архив Београда (ИАБ), фонд 1, Управа града Београда, Одељење
специјалне полиције, кутија 429, сигнатура IV-Q-189/69.
27 ИАШК, фонд Војни суд Крагујевац (ВСК), II, 169/45.
109
ЗБНОРНИК 2.indd 109 12/3/2023 4:20:08 PM

и њих стрељали. Тако је овог дана, према проценама Државне

комисије, укупно стрељано између 95 и 105 особа.28 Стрељање је
поменуто и у петнаестодневном извештају Окружног начелства
Крагујевачког округа Министарству унутрашњих послова од 28.
марта 1942. године. Кратко је наведено: „[Дана] 20. овог месеца
стрељано је у Крагујевцу 120 лица, већином са села, која су се
налазила у немачком затвору. Међу стрељаним лицима има и
таквих који су се сами вратили из шуме“. У допунском извештају
које је поднет истог дана, Окружно начелство изразило је
негодовање због немачке акције, нагласивши да је поступак
„необјашњив“ и да се „стрељања могу објаснити једино тежином
немачке војне силе“.29
Један од преживелих, Драгомир Вујановић,
земљорадник из Брезовца, стар 41 годину, дао је исказ пред
Среским повереништвом Земаљске комисије за Орашачки
срез 5. фебруара 1945. године. Бекство испред окупаторских
пушака описао је на следећи начин: „Налазећи се у затвору у
Војнотехничком заводу још од светог Николе [19. децембар]
1941 год., па до 2. марта 1942. поведен сам био, са мојом групом
из завода, на стрељање. Та група коју су Немци прозвали, а где
сам и ја био, одведена је до лагера на Метином брду. Пред тим
лагером стајала је велика група људи, прозвана из лагера, међу
којима сам познао погинуле жртве (оне које ће погинути – Б. Т.)
из Горње Шаторње и Вучка Јовановића из Доње Трешњевице.
Када су нас саставили, повели су нас на једно 150 метара и
наредили нам да уђемо у једну велику пространу јаму одакле
је земља била избачена. На командовање немачких војника...
ушли смо у очевидну гробницу. Решен да не одлазим у сигурну
смрт, јурнуо сам са неколико њих кроз редове наоружаних
злочинаца... Док сам јурио изнемоглим корацима, устрепталог
срца, нисам ни имао времена да се окренем да видим шта је са
осталима, али већ на 60 метара кад сам одмакао од гробнице
ранили су ме Немци који су, озлојеђени, пуцали на мене и на
остале бегунце. Сав знојав, клецајућих колена пројурио сам
28 АЈ, 110–95–295–95–310, Одлука за Бишофсхаузена ф. бр. 1815, дос. бр. 3664.

29 Војни архив (ВА), Недићева архива (НдА), кутија 20II, фасцикла 6,
документ 8.
110
ЗБНОРНИК 2.indd 110 12/3/2023 4:20:08 PM

поред мог земљака Михаила Вујића који је лежао на земљи, јер

већ од силног страха и умора није могао даље. Како сам доцније
сазнао, стигли су га и убили. Трчао сам непрестано, док ми је
рука била клонула а крв цурила из задобијене ране. Бежећи,
стигао сам до Лепенице која је била набујала од снега и на једном
месту са још једним бегунцем прешао сам преко реке. Одатле
сам отишао преко Петровца, села до Крагујевца, и у Петровачкој
реци прегазио воду до појаса. После страшног напора... стигао
сам кући...”.30 Иста особа дала је 13. фебруара 1945. пред истим
телом допуњенију и мало измењену изјаву. Драгомир Вујановић
се осврнуо на своје хапшење 19. децембра 1941. од стране
добровољачког одреда Александра Лазаревића и на боравак у
затвору у Тополи, где је био до 9. јануара 1942, када је пребачен
за Крагујевац. Дана 2. марта 1942. око 5 часова изјутра одређен
број заточеника је изведен испред затвора; немачки командант
је поред сваког имена које је прозвао дописивао црни крст.
Постројени су уз зид и потом отерани на Метино брдо. Даљи
опис догађаја идентичан је са претходном изјавом, само што је
Драгомир Вујановић препричао свој пут од села Петровца, преко
Јовановца, Чумића, Влакче, до своје куће у Брезовцу.31
Преживели Драгољуб Савић, абаџија из Врбице, стар 37
година, присећаo се свог бекства пред Среским повереништвом
Земаљске комисије за Орашачки срез 28. марта 1945. године.
Око 5 часова и 30 минута изведено је око 160 лица из логора
на Метином брду. Километар даље налазио се ров, који је
требало да представља гробницу. Жртве које су се устезале да
уђу, пробадане су бајонетима. Када су се сви спустили у јаму,
започела је паљба. Драгољуб Савић је рањен у ногу. Метак је
прошао кроз лист и изашао на пету. У том тренутку приметио је
двојицу како беже испред њега. Скинуо је кратки зимски капут
и бацио га немачком војнику на главу. На тај начин успео је да
испузи из јаме и да се да у бекство. Побегао је, иако су га још
два метка погодила у ноге. После неколико дана ухваћен је у
Рамаћи од стране четника Светомира Радичевића и одведен
за Страгаре. Одатле је заједно са Браниславом Стевановићем
30 АЈ, 110–393–42, дос. бр. 3664.

31 АЈ, 110–393–143–393–144, дос. бр. 3664.
111
ЗБНОРНИК 2.indd 111 12/3/2023 4:20:08 PM

из Брезовца предан Немцима у Тополу. Након неколико дана

спроведен је за Аранђеловац, а после извесног времена пуштен
је на слободу.32
Михајло Симовић, земљорадник из Вукосаваца, рођен
1922, успео је да побегне са стрељања на Метином брду. Ипак,
годину и неколико месеци касније поново је ухваћен, спроведен
за Крагујевац где је стрељан са још четири кажњеника у
Капислани. У Првом шумадијском партизанском одреду налазио
се од јесени до момента када су почеле борбе око Рудника крајем
новембра 1941. године. Вратио се кући у Вукосавце и предао своје
наоружање припадницима 7. добровољачког одреда. Међутим,
почетком 1942. наређено је хапшење свих лица која су се налазила
у партизанима, па је од стране 7. добровољачког одреда Михајло
ухапшен и и спроведен за Аранђеловац. Касније је са групом од
десетак житеља Вукосаваца предан немачким властима које
су га одвеле за Крагујевац. На саслушању у Представништву
градске полиције у Крагујевцу 28. јуна 1943. присећао се како је
успео да побегне са стрељања на Метином брду: „...Марта месеца
прошле [1942] године изведени смо...на тзв. Метино брдо код
Крагујевца, где смо ископали раке, а сутра поведени на исто
место рано изјутра. Одмах смо сви, било нас је око седамдесет,
видели да ћемо на месту бити стрељани те смо на лицу места
напали на немачке војнике који су нас спроводили и покушали
бекство. Неко је повикао: ’Спасавајте се, браћо, ко како може’, те
смо сви нагли да бежимо преко једне чистине, према оближњој
шуми. Немачки војници прешли су сви на једну страну, колико
сам могао да видим, свакако да не би једни друге погодили, а
затим отворили ватру на бегунце. Лево и десно око мене, падали
су један за другим. На крају ми је успело да побегнем, али када
сам измакао и ухватио се оближњих брда, био сам потпуно сам.
Да ли је још коме пошло за руком да се спасе бекством том
приликом – не знам, али мислим за једног сељака из Врбице
аранђеловачке, [Драгољуб Савић] који је кaсније ухваћен код
Тополе, али поново пуштен...“. Михајло Симовић је успео да дође
у ближу околину свог села, али кући није одлазио плашећи се да
породица не трпи последице. Такође, није желео ни да се састаје
32 АЈ, 110–393–152, 110–393–667, дос. бр. 3664.
112
ЗБНОРНИК 2.indd 112 12/3/2023 4:20:08 PM

са њима, па је преко пастира јавио да је жив и здрав. Све до

маја 1943. кретао се по Орашачком, Опленачком и Качерском
срезу скривајући се од већих војних јединица. Узимао је храну
од сељака говорећи им да је побегао из Борског рудника, што су
његови домаћини радо и са симпатијама примали. Највише се
кретао по терену Горње Трешњевице и Вукосаваца. С пролећа
1943. приступио је Рудничкој чети Првог шумадијског одреда.
Ухваћен је приликом извршења једног задатка у Јеловику. Убрзо
је спроведен за Белановицу, затим Аранђеловац, и на крају за
Крагујевац, где је стрељан 28. јуна 1943. године.33
Две недеље после овог стрељања 20. или 22. марта 1942.
рано ујутру, према подацима Државне комисије, изведено је
излогора 120 нових жртава и сви су они везани и стрељани на
Медни код Крагујевца од стране немачких војника на месту
где су некада били магацини муниције Војнотехничког завода.
Одвођење на стрељање и сам чин стрељања трајали су од 6 до 12
часова ујутру.34
Према изјави Милоша Радојковића, опанчара из Трнаве
– датој 4. фебруара 1945. у Среском повереништву Земаљске
комисије за Опленачки срез – затвореници одређени за
стрељање спроведени су из затвора градске полиције поред
кафане „Парк“ и Општине, до Војнотехничког завода. Уместо да
ту буду смештени, Немци су групу скренули налево у Косовску
улицу. Група затвореника дотерана је потом до основне школе
„Краљ Петар Други“ и затворена поред у једну малу бараку.
Сутрадан су Немци одатле извукли жртве и стрељали их.35
Из изјаве Милана Ђукића из Крагујевца, старог 42
године, дате Градском повереништву Земаљске комисије у
Крагујевцу 5. фебруара 1945. сазнајемо детаље о одвођењу
жртава на стрељање. Године 1942. Милан Ђукић је радио на
спровођењу водовода за логор на Метином брду. Кобног дана
био је присутан када су немачки војници везивали заточенике
по петоро у групи са рукама на леђима. Тако везане одвели су их
на железнички колосек и утоварили их у вагоне. У укрцавању
заробљеника Немци су добили помоћ од бугарских војника. Воз
33 ИАБ, 1, ОСП, к. 429, IV-Q-189/69.
34 АЈ, 110–95, Одлука за Бишофсхаузена ф. бр. 1815, дос. бр. 3664.
35 АЈ, 110–393–286, дос. бр. 3664.
113
ЗБНОРНИК 2.indd 113 12/3/2023 4:20:08 PM

је одвезао жртве недалеко од Метиног брда до места Медна, које

припада селу Доња Сабанта. Ту су Немци извели заробљенике
из воза и пострељали више од 120 људи.36
Агонија жртава приликом стрељања и садизам Немаца
били су општеприсутни. О томе је говорио Милан Ивановић
из Крагујевца, стар 33 године, пред Градским повереништвом
Земаљске комисије у Крагујевцу 16. фебруара 1945. године.
Масовни покољ у Шумарицама преживео је тако што је побегао
у Свилајнац 18. октобра 1941. године. Вратио се 24. октобра
у Крагујевац, тражећи посао; нашао га је при општини, у
радничком батаљону. После неколико месеци око 40 радника
овог батаљона упућено је ка Војнотехничком заводу где су их
Немци прихватили и укрцали у воз на Метином брду, исти онај
у којем су се налазили и заробљеници. Када је воз стигао до
Медне, Немци су истоварили групу 50–60 заробљеника који су
били везани са рукама на леђима и повели их 300–400 метара
даље до велике ископане раке која је била 10 метара дугачка, 5
метара широка и 2 метра дубока. Поред те јаме налазила се још
једна група са 50–60 заробљеника која је била дотерана мало
раније. Околина је била блокирана од стране бугарских војника.
Жртве су, по 15, увођене у раку и око 40 Немаца са 20 метара
започињало је паљбу. Егзекуција је, наводи Милан Ивановић,
била вршена на следећи начин: „За време стрељања немачки
официр стајао је на обали раке. Чим би једна група од 10–15 људи
била побијена, одмах би прилазила три бугарска мајора, који су
за време стрељања стајали неколико корака окренути леђима и
констатовали, загледавајући побијене, да ли су мртви. Ако би
неко давао знаке живота, они су га показивали Немцима и два
дебела Немца са наочарима притрчавали би и довршавали их
мецима из револвера, пуцајући им у врат. Та двојица су се тако
утркивали ко ће пре стићи да дотуче стрељаног тако да кад се
у једном моменту једном од њих заглавио метак у цеви он је
истргао из руке револвер ономе другом Немцу и убио човека“.
Током стрељања из уста мученика стизали су вапаји „збогом,
другари“ или „комшија, реци мојима где сам страдао“, али и
пркосни узвици „удрите мајку вам ј..., доћи ће вам црни петак.“
36 АЈ, 110–393–609, дос. бр. 3664.
114
ЗБНОРНИК 2.indd 114 12/3/2023 4:20:08 PM

Радници који су били доведени, међу којима и Милан Ивановић,

слагали су жртве у групама по којима су лица стрељана и на
крају су затрпали јаму.37
Милан Ивановић је био сведок и стрељања на Метином
брду које се десило непуних месец дана раније. Ту су радници
морали да покупе и лешеве у околини ископане јаме, пошто се
приликом егзекуције велики број лица дао у бекство. По читавом
окружењу све до Теферича и реке Бреснице у радијусу од два
километра били су расути унакажени лешеви које су радници
носили на леђима или утоварали на кола и слагали у ископану
раку. Укупно је на такав начин пребачено 77 лешева. Када су
несрећници закопани, сеоска милиција довела је још неколико
сељака, који су ухваћени при бекству, и немачки војници одмах
су стрељали и њих.38
Према подацима Државне комисије на присилан рад
ван земље из логора на Метином брду упућено је 51 или 52
затвореника; 53 затвореника су упућена у логор на Бањицу; од
тога, њих 27 одведено је на присилан рад у Немачку, 5 је стрељано
на Бањици, 7 је пуштено; за преосталих 14 недостају подаци о
њиховој даљој судбини. Поред упућивања у логор на Бањицу,
заробљеници су слати у Завод за преваспитавање омладине у
Смедеревској Паланци. У овај логор послата су 62 лица. Сем
наведених жртава у логору, на Метином брду боравило је још 118
затвореника. Највећи део ухапшен је у јесен 1941, док су остали
похапшени нешто доцније. У логору су проводили вишемесеци
под најтежим условима, после чега су пуштани.
Мањи део ових жртава пуштен је по наредби Фрајхера
фон Бишофсхаузена, по чијем наређењу је и вршено хапшење,
док су остали пуштени по наредби његовог наследника
коњичког капетана, касније мајора Хуга Шустера.39 Након
пуштања последњих затвореника разлози за постојање логора
више нису постојали, а као два најважнија чиниоца за његово
затварање могу се истаћи слом устанка и пацификација, и слање
затвореника у Бањички логор.
37 АЈ, 110–393–665, дос. бр. 3664. Видети и: АЈ, 110–393–675–393–676, дос.бр.

3664.
38 АЈ, 110–393–665–393–666, дос. бр. 3664. Видети и: АЈ, 110–393–678–393–
679. дос. бр. 3664.
39 АЈ, 110–95, Одлука за Бишофсхаузена ф. бр. 1815, дос. бр. 3664.
115
ЗБНОРНИК 2.indd 115 12/3/2023 4:20:08 PM

Резиме
У циљу држања становништва у покорности и

обрачунавања са идеолошким противницима, расним
непријатељима и члановима покрета отпора, немачки окупатор је
на подручју војноуправног команданта Србије основао неколико
концентрационих логора. Један од таквих логора основан је у
Крагујевцу, на Метином брду. Кроз овај концентрациони логор
прошло је више стотина затвореника. Њихова судбина је била
различита и кретала се од убијања, преко интернирања до
пуштања на слободу. У времену док је логор функционисао
издвајају се два догађаја. У питању су злочини масовног убијања
људи 2. марта 1942. на Метином брду и 20. или 22. марта 1942.
на Медни. У овим масовним стрељањима живот је изгубило
преко 250 људи.
Идеје о оснивању логора јавиле су се код надлежних
немачких власти у другој половини 1941, а први затвореници
који су требали да буду смештени у овом логору кренули су да
пристижу у Крагујевац новембра 1941. године. Међутим, због
разних непредвиђених околности, на уређењу и обезбеђивању
логора кренуло је да се ради тек почетком 1942. године.
Извођачи радова биле се српске фирме које су биле ангажоване
преко Поглаварства града Крагујевца које је одговарало
крајкомандантури у Крагујевцу. Радови нису текли жељеним
темпом, највише због недостатка материјала, па су тек маја 1941.
приведени крају. Убрзо затим логор је изгубио своју сврху, па је
распуштен средином 1942. године.
116
ЗБНОРНИК 2.indd 116 12/3/2023 4:20:08 PM


Neobjavljeni izvori
Matične knjige umrlih: mesna kancelarija Banja; mesna kancelarija
Brezovac; mesna kancelarija Natalinci; mesna kancelarija Šatornja;
mesna kancelarija Vrbica, opština Aranđelovac; mesna kancelarija
Topola, opština Topola.
Arhiv Jugoslavije: fond 110, Državna komisija za utvrđivanje zločina
okupatora i njihovih pomagača; fond 179, Savezna komisija za popis
žrtava rata.
Istorijski arhiv Beograda: fond 1, Uprava grada Beograda, Odeljenje
specijalne policije.
Istorijski arhiv Šumadije Kragujevac: fond Poglavarstvo grada
Kragujevca 1941‒1944; fond Vojni sud Kragujevac.
Vojni arhiv: Nedićeva arhiva.
Objavljeni izvori
Bejatović, Viktor. Lepeza smrti. Višedisciplinarni pristup i uporedne
metodologije u rekonstrukciji motiva i obima ratnog zločina u
Kragujevcu oktobra 1941. Kragujevac: Spomen-park Kragujevački
oktobar, 2017. (cyrillic).
Brkić, Staniša. Ime i broj. Beograd: Muzej žrtava genocida, Kragujevac:
Spomen-muzej „21. oktobar“, 2020. (cyrillic).
Dimitrijević, Bojan. Vojska Nedićeve Srbije. Oružane snage Srpske
vlade 1941‒1945. Beograd: Službeni glasnik, 2014. (cyrillic).
Đokić, Nebojša, Dragan Savić. „Prilog izučavanju nemačkog
okupacionog sistema u Srbiji 1941. godine“. Šumadijski anali, vol. 6,
(2011), 120‒142. (cyrillic).
Glišić, Venceslav. Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941‒1944.
Beograd: „Rad“, 1970. (cyrillic).
Koljanin,Milan. „Uloga logora u gušenju ustanka u Srbiji 1941.
godine“. Vojno istorijski glasnik. Posebno izdanje – 80 godina od
početka antifašističke borbe u Srbiji i Jugoslaviji (1941–2021), (2022),
118‒138. (cyrillic).
Lukač, Dušan. Treći rajh i zemlje jugoistočne Evrope. Drugi deo.
1937‒1941. Beograd: Vojnoizdavački zavod i dr, Ljubljana: Partizanska
knjiga, 1982.
117
ЗБНОРНИК 2.indd 117 12/3/2023 4:20:08 PM

Milosavljević, Goran. „Kragujevac 1941. godine – život pod okupacijom

od 6. aprila do kraja oktobra (1)“. Šumadijski anali, vol. 4, (2008),
86‒119. (cyrillic).
Milosavljević, Goran. „Kragujevac 1941. godine – život pod okupacijom
(2. deo)“. Šumadijski anali, vol. 5, (2009), 127‒156. (cyrillic)
Pavlović, Momčilo, Božica Mladenović. Kosta Milovanović Pećanac
1879‒1944. Biografija. Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2003.
(cyrillic)
Petranović, Branko. Srbija u Drugom svetskom ratu 1939‒1945.
Poznanović, Rade i drugi. Tragom izdaje. Svedočenja o izdaji četnika i
streljanju na Krušiku, u Valjevu 1941. Valjevo: Opštinski odbor Saveza
udruženja boraca SUBNOR, 1987. (cyrillic)
Ristović, Milan. „Nacistička dominacija u istočnoj i jugoistočnoj Evropi
1939–1945: okupacija, aneksija, saveznički sistem“, Nastava i istorija:
časopis prosvetnih radnika, god. V, vol. 7, (2007), 17‒45. (cyrillic)
Stanković, Milivoje. Prvi šumadijski partizanski odred. Beograd:
Narodna knjiga, 1983. (cyrillic)
Tomanić, Boris. Gornja Jasenica u Drugom svetskom ratu. Aranđelovac
i Topola 1941–1945. Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2019.
(cyrillic)
Tomanić, Boris. „Mass Shootings in Kragujevac during and afterWorld
War II (1941–1945). Testimonies and Memorization“. Istorija 20. veka,
god. XXXVIII, (1/2020), 83‒106.
Zirojević, Željko. Mart 1942 g. Streljanje antifašista Metino brdo –
Medna. Kragujevac: GO SUBNOR Kragujevac, 2012. (cyrillic)
118
ЗБНОРНИК 2.indd 118 12/3/2023 4:20:09 PM

Concentration Camp on Metino Brdo in Kragujevac
PhD Boris Tomanić, Research Associate

Institute for Contemporary History
Belgrade, Republic of Serbia
CONCENTRATION CAMP ON METINO BRDO IN KRAGUJEVAC

Summary
In order to ensure obedience from the citizens and to destroy
their ideological opponents, racial enemies, and members of the
resistance movement, the German occupiers established several
concentration camps in those areas of Serbia which wereruled
by their military administration. One such camp was established
in Kragujevac, on the hill Metino Brdo. Several hundred prisoners
passed through this concentration camp. Their fate varied and
ranged from being executed to being interned or released. During
the time the camp was operational, two notable events stand out: the
mass execution conducted on March 2nd 1942 on Metino Brdo, and
the execution conducted on March 20thor 22nd at Medna. These mass
shootings resulted in the loss of 250 lives.
The German authorities first considered establishing the
camp in the second half of 1941, and the first prisoners intended
to be accommodated in this camp began to arrive in Kragujevac in
November 1941. However, due to various unforeseen circumstances,
the construction and securing of the camp did not commence until
the beginning of 1942. The construction work was carried out by
Serbian companies engaged through the Civil Administration of the
city of Kragujevac, which answered to the local Military Command
in Kragujevac. The work did not progress at the desired pace, mainly
due to a lack of materials and it was only completed in May 1942.
Shortly thereafter, the camp lost its purpose and, in the middle of
1942, it was disbanded.
119
ЗБНОРНИК 2.indd 119 12/3/2023 4:20:09 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 120 12/3/2023 4:20:09 PM
УДК: 94:341.485(=214.58)(497.11)"1941"
341.322.5(=214.58)(497.11)"1941"
БИЉАНА МАРЦОЈЕВИЋ
Кустос
Музеј жртава геноцида, Београд
biljana.marcojevic@gmail.com
БОЈАН АРБУТИНА
Кустос
Музеј жртава геноцида, Београд
bojan.arbutina@gmail.com
ЈУРАЈ ШПИЛЕР – ЗЛОЧИНИ И КАЗНА (1941–1949)
Апстракт: У раду се на основу необјављених архивских извора

похрањених у Музеју жртава геноцида (дигитализовани Лични фонд
Бранислава Божовића), Архиву Југославије, Архиву града Зрењанина
и у Државном архиву Србије (Фонд БИА), објављених извора,
релевантне историографске литературе и периодике, анализира
деловање Јураја Шпилера, предстојника Команде јавне безбедности
у Банату, током периода Другог светског рата на окупираном подрчју
Баната. Злочини почињени у Банату над цивилним становништвом
и припадницима народноослободичаког покрета често су чињени
на иницијативу Јураја Шпилера који је у сећањима Банаћана, али и
у званичној историографији остао упамћен као „крвник Баната.“ О
деловању Јураја Шпилера, формирању паравојних трупа пред почетак
и на самом почетку рата, о томе како је Јурај постао Георг, и колико је
број цивилних жртава које су страдале у прогонима које је организовао
и спроводио, аутори ће покушати да пруже одговоре у научном раду.
Кључне речи: Јурај Шпилер, Банат, Зрењанин, фолксдојчери,

ратни злочини, логори, судски процеси, Слободна Војводина.
121
ЗБНОРНИК 2.indd 121 12/3/2023 4:20:09 PM

Јурај Шпилер - Злочини и казна (1941–1949)
Јурај Шпилер
Рођен је 1900. године у Загребу, а живот му је окончан
1949. године смртном казном вешањем1 пошто је осуђен за ратне
злочине2 почињене док се налaзиo на месту предстојника Ко-
манде јавне безбедности за Банат од 1941. до 1944. године. Јурај
Шпилер је био полицајац од каријере који се веома брзо уклопио
у немачки систем заведен у окупираној Југославији.3 Банат је у
тој расподели остао делом подручја Вoјног заповедника у Ср-
бији и формално је био под комесарском управом М. Аћимовића
а касније М. Недића. Године 1924. Шпилер је трасирао сопствени
пут, доневши одлуку да са дипломом правника почне да ради
у полицији. Његова каријера је ишла узлазном путањом, од
Загреба преко Крижевца и Винковца па све до Новог Сада.
Читавих 12 година радио је у Загребу, најдуже позициониран
као шеф службе безбедности и као руководилац тајне полиције.
Стигавши у Нови Сад преузео је дужност заменика предстојника
градске полиције. Радећи у корист режима Краљевине
Југославије године 1941. нашао се у скоро па сасвим незавидном
положају – јер су његову главу чекале и усташе и Мађари. Спас
му је дошао од стране фолксдојчера које је задужио, како тврди
Бранислав Божовић који је у послератном времену Шпилера
ислеђивао, у предратним годинама одавајући војне и државне
тајне будућим завојевачима.4
И поред тога што је у предратним годинама
југословенска влада водила политику сарадње са Хитлеровом
Немачком, контраобавештајна служба и полиција су ипак, у
неким драстичним случајевима, вршили хапшења појединих
фолксдојчера. Јурај Шпилер се тада као вршилац дужности
управника полиције нашао у незавидном положају, с обзиром
на хапшења и задржавање ухапшеника у полицијском затвору
1 Историјски архив Зрењанин 1/20 – Пресуда Врховног суда АПВ/48.

2 Музеј жртава геноцида (МЖГ), Лични фонд Бранислава Божовића (ЛФББ),
Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача – злочинац:
Јурај Шпилер.
3 Đorđe Momčilović, Banat u narodno-oslobodilačkom ratu, (Beograd: Vojno-
izdavački zavod, 1977), 192.
4 Branislav Božović, Juraj Špiler, (Zagreb: Centar za informacije
i publicitet, 1987), 223.
122
ЗБНОРНИК 2.indd 122 12/3/2023 4:20:09 PM

Биљана Марцојевић, Бојан Арбутина
у Новом Саду. Шпилер се тако нашао између дужности коју је

обављао као чиновник југословенске државе и све већих изгледа
да ће Немци колико сутра загосподарити и југословенским
просторима. Као искусном полицајцу није му дуго времена
требало да процени коме од актера припада будућност па, вођен
интуицијом, успоставља везе са појединим фолксдојчерима који
су били на руководећим положајима Културбунда, те ублажава
поступак према ухапшенима и омогућава им контакте – што је
видео као услугу коју у блиској будућности може наплатити.
Ситне услуге које је Јурај Шпилер чинио фолксдојчерима
почетком 1941. године прерастају у све крупније, посебно у
мартовским и априлским данима када цуре војне и државне
тајне (као на пр. обавештавање др Јанка Сепа о наредби о општој
мобилизацији која се спремала).5 Неоспорно је то да се вођа
народносне групе домаћих Немаца дописом обратио немачком
посланству у Београду6, са циљем да Шпилеру обезбеди
одговарајуће намештење у полицијској служби, као и то да је
из посланства већ 22. маја стигла директива Карлу Памеру,
шефу оперативне команде безбедносне службе у Новом Саду, да
достави информације о личности др Шпилера.7
Убрзо по окончању Априлског рата и добијању нове
функције у новонасталим околностима Јурај Шпилер је
умео да непогрешиво одабере и на одговарајуће позиције
постави људе који ће беспоговорно извршавати све његове
заповести. Под његовом непосредном командом формиран је
тим од двадесетак агената команде јавне безбедности, добро
уиграних за све услове немилосрдне борбе са противницима.
Тих двадесетак људи од највећег поверења називао је својом
„Ударном групом“. Након што је намамио Жарка Туринског у
заседу, издајник и Шпилеров доушник Грујић је након те акције
5 Isto, 221-223. (Божовић се у својој књизи не позива на конкретан документ

којим потврђује веродостојност свог исказа, али оставља сведочанство о
томе како су га током Шпилерoвог тамновања често будили у сред ноћи
јер је Шпилер инсистирао да дође до њега у затвор и чује чега се накнадно
присетио а није ушло у записник.)
6 Допис је примио мајор Ханс Хелм.
7 B. Božović, Isto, 222.
123
ЗБНОРНИК 2.indd 123 12/3/2023 4:20:09 PM

постао члан Ударне групе.8 Ударна група је Шпилера пратила

током свих акција, јер је сам Шпилер сматрао како фолксдојчери
који су након Априлског слома преузели власт нису дорасли
улогама које су им дате.9 Након спроведених акција, чланови
Ударне групе би заробљене ислеђивали и брутално мучили. О
тој неспособности фолксдојчера сведочи и само неодговорно и
раскалашно понашање самог Франца Рајта10. Бескрајна опијања
у друштву многобројних жена, као и бахатост приликом
поделе јеврејске имовине на самом почетку рата – када је себи
приграбио једно од најлепших имања у атару општине Бечеј.11
Шпилер је због тога све више одлука доносио самостално, те је
убрзо читав полицијски апарат на територији Баната био под
његовом ингеренцијом.
Када посветимо више пажње биографијама злочинаца,
припадницима Ударне групе, посебно забрињава то што су
неки од чланова осуђени као ратни злочинци док се други и
дан данас налазе на списковима цивилних жртава страдалих
приликом комунистичке репресије – иако су и у тренутку
њиховог страдања постојали јасни докази да су исти ти људи
починили ратне злочине, те се никако не могу подвести под
цивилне страдалнике.
8 Branislav Popov, Nemački zatvori i koncentracioni logori u Banatu 1941-1944,

(Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1992), 226.
9 У предвечерје рата у више места су створене паравојне формације.
Њихова улога у Априлском рату је тема око које се историчари и данас
споре, па у историографији не постоји консензус да ли се радило о спонтано
организованим групама које су чувале ред и мир или, пак о организованом
преузимању власти.
10 Префект полиције Баната Рајт, одмах по окончању Априлског рата,
преузима вођство у Великом Бечкереку како би са тог положаја створио
полицијску централу за Банат. Али, као адвокат, нити је имао искуства, нити
способности за извршење таквог задатка – те му је долазак дугогодишњим
радом већ формираног полицијског службеника Јураја Шпилера добро
дошао.
11 Фонд БИА, Спискови и подаци за фолксдојчере са подручја Јужног
Баната, 42.
124
ЗБНОРНИК 2.indd 124 12/3/2023 4:20:09 PM

Злочини почињени у Банату над цивилним

становништвом и припадницима покрета отпора неретко су
чињени на иницијативу Јураја Шпилера, који је у сећањима
Банаћана, али и у званичној историографији остао упамћен
као „крвник Баната“. Mноги житељи Баната су у послератним
временима о почињеним злочинима сведочили у процесу који је
вођен против њега, подсећајући га на оно чега се он, по правилу,
„није сећао“ крајем те 1948. године, пред Кривичним већем
Врховног суда Аутономне Покрајине Војводине у Зрењанину.
Нажалост, много већи број сведока је остао нем – јер им је Шпилер
пресудио током рата. Уместо њих, на овом рочишту говорили
су Шпилерови потписи на документима који су, означени само
једним словом, водили цивилно становништво у смрт.12
Шпилер није престајао са иживљавањима над својим
жртвама ни онда када би након немилосрдног мучења
издахнули. Тада је на месту злочина Јурај Шпилер оружје и
справе за мучења мењао фотоапаратом, јер је имао потребу да
сваку своју жртву услика. Посебно није пропуштао прилику
да услика усмрћене припаднике покрета отпора, па ни онда
када је бивао лакше рањен у акцијама хапшења. Тако је једном
приликом тек након фотографисања страдалих отишао у
болницу на превијање сопствених рана. 13
Други светски рат – време злочина
Одмах по избијању рата између Немачке и Совјетског

Савеза након операције Барбароса у јуну 1941. године, хапшења
су вршена уз консултовање полицијске картотеке која је
педантно прављена још у годинама пре рата.14 У тој полицијској
картотеци су били пописани сви партијски и синдикални
активисти Краљевине Југославије који су били активни далеко
пре рата. Окупатор је, користећи се обилато овим списковима,
систематски хапсио све неподобне. Како је рат одмицао, овај
12 МЖГ, ЛФББ, Шпилер – Истражни материјал; B. Božović, Isto, 303–304.

13 МЖГ, ЛФББ, Банат – фотографије и факсимили.
14 Andrija Popović, Antifašistička borba u Banatu 1941–1944, (Zrenjanin:
Zrenjaninski socijalni forum, 2019), 14.
125
ЗБНОРНИК 2.indd 125 12/3/2023 4:20:09 PM

списак се проширио на све оне који су из било ког разлога

били сумњиви.15 Хапшени су они који су на било који начин
помагали покрет отпора или давали било какав вид отпора
како политичким тако и привредним мерама које је спроводио
окупатор са својим помагачима.16 На почетку рата Шпилер би
након спроведене истраге обавештавао Франца Рајта о исходима
исте, а Рајт је на одлуке о казнама стављао свој потпис. Крајем
1943. одлуке о судбини ухапшених доноси и потписује Шпилер,
све до 2. октобра 1944. При томе, чак, није ни консултовао
Рајтовог наследника Ернеста Пеликана.17
Само неколико дана након почетка сукоба на Истоку,
у јутро 31. јула 1941. сви затвореници18 из затвора Окружног
суда изведени су из својих ћелија и постројени у дворишту.
У ћошковима затворског дворишта били су распоређени
пушкомитраљези поред којих су стајали стражари. Поред
логорских стражара ту су били полицијски агенти, официри
и други војници. Међу затвореницима нашла се и једна група
сељака који су ухапшени у пољу, поред вршалице, и одмах
су били проглашени партизанима – како би се оправдало
хапшење и премлаћивање. Несрећне људе су везане убацивали
у камионе који су их даље водили ка Багљашу, пољани на ободу
Петровграда, која је већ од априлских дана постала губилиште.19
Споменик стрељанима налази се данас на Багљашу у Зрењанину,
месту до тада највећег почињеног злочина у Банату.
15 Хапшени су и у логор слати грађани свих могућих професија, узраста,

пола и националности. Интернирани су Срби, Мађари, Румуни, Словаци,
Роми и Немци.
16 Б. Ивковић, Затвори, концентрациони и радни логори у Банату 1941–
1944, Зборник за друштвене науке МС, бр. 39, Нови Сад 1964, 118–119; B. Popov,
Nemački zatvori i koncentracioni logori u Banatu 1941–1944, (Beograd: Institut za
savremenu istoriju, 1992), 191.
17 МЖГ, ЛФББ, Шпилер – Истражни материјал, Записник о саслушању Јураја
Шпилера 17. јул 1948.
18 У данима након 22. јуна у Банату спроведена рација резултирала је са око
400 ухапшених, међу којима је било више симпатизера него комуниста јер су
ову други успели да се склоне.
19 B. Popov, nav. delo, 78.
126
ЗБНОРНИК 2.indd 126 12/3/2023 4:20:09 PM

Четири месеца након извршеног злочина Ернест

Пеликан се обраћа шефу Гестапоа у Петровграду, којем доставља
списак стрељаних на Багљашу и тражи да се за њих донесе и
званична смртна пресуда како би могли да буду брисани из
матичних књига.20
У августу 1941. године Немци из Србије у Банат доводе
два батаљона потерних одреда, са циљем спречавања даљег
ширења НОП-а, као и уништења банатских партизана. Због
новонастале ситуације покрајинско партизанско руководство
доноси одлуку о пребацивању партизанских снага на територију
Срема, али план није успешно изведен до краја због појачане
активности окупатора у Банату.21 Приступило се новим
начинима борбе, те су средином октобра 1941. извршили поделу
партизанских одреда на мање групе људи, које су деловале на
терену тако што су стварали нове диверзантске групе од три
до пет чланова и јачали своју политичку пропаганду у народу.
Разгранату мрежу тајних агената, издајника и доушника имао је
и окупатор – на челу са искусним Шпилером, који је преко своје
разрађене обавештајне мреже сазнао за новонастале промене у
редовима противника. Шпилер је одмах приступио припремама
за предстојеће „чишћења терена.“ Још почетком 1942. године
окупатор је спровео блокаде устаничких места. Последица
блокада увек су била масовна хапшења припадника НОП-а, али
и лица за која се сумњало да су са покретом отпора у било каквој
вези.22
На почетку рата, а одмах по преузимању дужности
полицијског префекта Баната, Франц Рајт након првих
Шпилерових акција похвално пише о свом новом сараднику.
Рајт, као адвокат, нити је имао искуства, нити способности
за извршење задатака које је добијао, те му је долазак
дугогодишњим радом већ формираног полицијског службеника
више него добро дошао. Јурај убрзо бива постављен за
команданта јавне безбедности за Банат. Ове промене у Банату
20 Isto, 95.
21 Isto, 111–112.
22 Вег Шандор, Систем немачке окупационе власти у Банату: 1941–1944,
Зборник за друштвене науке = Proceedings for Social Sciences, (35, 1963,
стр. 63–104), 1963; B. Popov, nav. delo, 127–149.
127
ЗБНОРНИК 2.indd 127 12/3/2023 4:20:09 PM

уследиле су фебруара 1942. године, када је окружни начелник

Сеп Лап донео наредбу (бр. 703/42) о образовању Префектуре
полиције за Банат, па је руководство полицијском службом са
управног одељења Окружног начелства за Банат прешло на две
команде префектуре: Команду јавне безбедности, са Шпилером
на челу полиције и на Команду државне страже, којом је
командовао Ернест Пеликан као први човек жандармерије.
Седиште полицијске префектуре за Банат било је у Великом
Бечкереку. Префектура се издвојила као самостално тело од
Окружног начелства за Банат. 23
Одсек јавне безбедности који се нашао под командом
др Јураја Шпилера био је главни организатор у борби против
Комунистичке партије Југославије и Народноослободилачког
покрета у Банату.24 У надлежности Одсека јавне безбедности
било је и непосредно вођење истраге против ухапшених лица,
као и руковођење истражним затвором.25
Поприште неравноправне борбе већ од 13. до 25.
фебруара 1942. било је село Кумане. Током тих 13 дана убијено
је и рањено 9 партизана, док је око 200 потенцијалних јатака
лишено слободе. Поред цивила који су означени као јатаци,
хапшени су и као таоци одвођени из села и чланови породица
одбеглих комуниста и других активиста.26
Меленци су били блокирани од 18. до 21. априла, затим
од 24. до 27. априла, па 29. априла, као и 1. а потом и 5. маја
1942. године. Овом блокадом руководио је Јурај Шпилер на челу
Команде јавне безбедности.27 Окупатор је тада ухапсио преко
160 лица, убијене су три особе, док је једно лице било рањено.28
Сличан сценарио је био коришћен и у осталим насељима у
којима је окупатор, уз педантан припремни план и команду др
Јураја Шпилера, спроводио блокаду.
23 Б. Ивковић, нав. дело, 108; B. Popov, nav. delo, 168–169.

24 Б. Ивковић, нав. дело, 108; B. Popov, nav. delo, 168–171.
26 B. Božović, nav. дelo, 274.
27 B. Popov, nav. delo, 133–134.
28 Б. Ивковић, нав. дело, 132.
128
ЗБНОРНИК 2.indd 128 12/3/2023 4:20:09 PM

Крвави пир у својој новој улози Јурај Шпилер наставља

5. марта 1942, када је током акције хапшења илегалца Мите
Живкова у Панчеву убијен шеф политичког одсека панчевачке
полиције Алојз Карл, што је за последицу имало стрељање
50 талаца у Панчеву. О томе Шпилер подноси свој детаљан
извештај.29
Јурај Шпилер је у условима безакоња и свеприсутног
терора у време окупације коначно могао да без икаквог
суздржавања покаже сву окрутност и безобзирност у борби
против старог непријатеља – комунизма, свих који су били
припадници покрета отпора, као и чланова њихових породица,
и свих оних који су се макар само учинили сумњивима као
симпатизери. Пошто је пре рата читаве две деценије службовао
у полицији и упознавао противника, следбенике покрета отпора
ревносно је пратио, педантно пописивао, хапсио, уцењивао,
мучио, пропитивао и све анализирано склапао у мозаик –
стрпљиво чекајући време када ће се са свима њима коначно
обрачунати.
У времену нетрпељивих настојао је да становништву
застрашујућим примерима стави до знања шта чека свакога ко
се дрзне против постојећег поретка. Прогласима је слао јасне
поруке становницима Баната: „Ко пружа партизанима или
комунистима склониште, ко затаји место њиховог боравка, ко
им даје животне намирнице, ко их обавештава, ко по њиховом
налогу врши акте саботаже и ко их на било који други начин
помаже, биће и сам сматран побуњеником и као такав стрељан.“30
Окрутност крвника Баната није се завршавала са окончаним
стрељањима; након егзекуција, изнова и изнова је тражио
нове жртве међу онима који су се окупљали у жељи да своје
ближње сахране, као и међу онима који су кукали и плакали над
гробовима сродника Шпилер је то немилосрдно карактерисао
као демонстрације против немачке окупационе власти и
спроводио хапшења ожалошћених. Спискови свих ухапшених
пролазили су кроз његове руке и он би поред имена ухапшеника
уписивао само једно слово које би значило или наставак мучења
29 B. Božović, nav. delo, 241.

30 Isto, 273.
129
ЗБНОРНИК 2.indd 129 12/3/2023 4:20:09 PM

или пут у смрт. Словом „Ј“ којим је означио реч „јустифицирати“

за њега је значило да се ухапшени са списка води на стрељање,
док је слово „К“ поред нечијег имена значило да ће ухапшени
барем за неко време пролонгирати свој живот и борбу за исти,
као и то да ће своје патње наставити у затвору или логору. На
питања постављана Јурају Шпилеру током истраге о значењу
слова на документима на којима се налазио његов параф
оптужени Шпилер је потврдно одговорио да је потпис његов
и додао да су у оптицају била још два слова, а то су „Ф“ и „И“
где је прво означавало слободу а друго износ кауције плаћене у
замену за слободу оптуженог. Како је изјавио, знакове је стављао
како би имао тачну евиденцију о предложеним казнама.31 Тада,
док је правио евиденцију, очито није слутио да ће управо она
постати доказни материјал у процесу који ће у Зрењанину бити
вођен против њега.
Поред тога што је самостално уређивао спискове
ухапшених, Шпилер је иницирао да се са криваца оних који су
оптужени као починиоци одређених дела пређе и на систематско
хапшење њихових породица, ради директне одмазде. Предлог
који је упутио, прихватио је Гeстапо – и исти је 5. јуна 1943.
одобрио Паул Бадер, генерал у окупираној Србији. Шпилер
је одмах по добијању овог одобрења приступио хапшењима
многобројних породица у местима широм Баната. Хапшења,
одвођења у логоре и смрти –нису били поштеђени ни најмлађи
чланови осумњичених породица. Њихово хапшење Шпилер
је правдао речима како и најмлађе дете несметано може бити
курир комунистима. Током хапшења се највише ослањао на
своју Ударну групу, међу чијим члановима се највише истицао
поднадзорник полицијских агената Јозеф Вилхелм (који је остао
упамћен као „крвави Вилки“). Шпилер о хапшењима каже: „Ја
сам саставио спискове лица за села Румане и Меленци, те сам
лично са агентима Команде јавне безбедности провео њихова
хапшења. Број ухапшених је само за та два села износио око 100
лица.“32
31 МЖГ, ЛФББ, Шпилер – Истражни материјал, 47.

32 Isto, 274–275.
130
ЗБНОРНИК 2.indd 130 12/3/2023 4:20:09 PM

Још један Шпилеров сарадник, такође члан озлоглашене

Ударне групе, Крста Козловачки, навео је пример хапшења у
селу Војвода Степа рекавши: „Тамо смо хапсили редом јер нисмо
имали никаквих конкретних података. На лицу места смо народ
делили на разне групе, тукли смо омладину, јер је Шпилер
рачунао да ће на тај начин изазвати провалу. Али поред свега
успеси су били врло слаби.“33 Овај пример наводимо због посве
јуначког држања мештана села Војвода Степа, пошто у њему
Шпилер није добијао информације од значаја. Овде није било
потказивача нити издајника који су носили титуле Шпилерових
тајних сарадника. Тај исти Крста Козловачки је у саслушању
спроведеном по окончању рата, већ 31. октобра 1944. изјавио:
„Могу напоменути да сам учествовао у тучи затвореника,
према наређењу Шпилера који је увек седео са нама приликом
саслушања. Када сам саслушавао сам, ја сам настојао да извлачим
појединце колико сам могао.“34
Те 1943. године многи недужни су страдали у насумичним
одмаздама, јер се по каснијем признању, Шпилер светио свима
који су, путем Радија Лондон и Радија Слободна Југославија,
са радошћу примали вести о борбама код Стаљинграда. Још у
првим данима окупације окупатор је донео, између осталих,
наредбу о забрани слушања емисионих станица које нису
под контролом Немаца. Јеврејима и Србима у Банату је било
забрањено да у поседу имају радио-апарате.35
Од бескомпромисне борбе против својих старих
непријатеља, као и од спровођења масовног терора над
недужним становништвом Јурај Шпилер није одустајао ни онда
када је крај рата постао сасвим известан. Лично је руководио
великом полицијском акцијом на територији села Вишњићево,
од 23. до 26. јануара 1944, приликом које је ухапшено 166 лица
– у згради општине она су немилосрдно злостављана од стране
Шпилера и његових најближих помагача.36
33 Isto, 285–286.
34 Архив Југославије, Фонд 110, Покрајинска комисија за утврђивање злочина
окупатора и њихових помагача, инв. Бр. 6799.
36 Шпилеров извештај команди јавне безбедности у Петровграду од 20. 7.
1944. Инв. Бр. 6603.
131
ЗБНОРНИК 2.indd 131 12/3/2023 4:20:09 PM

Последње масовно стрељање у Банату догодило се у

Петровграду, 13. септембра, када је страдала 51 особа. Један
од чланова Шпилерове Ударне групе, Јозеф Вилхелм, узео је
пушкомитраљез и у налету беса косио везане људе пре него су
били спремљени за стрељање.37
Завршне ратне операције су најтеже подносили
заточеници у централном концентрационом логору Вањске
испоставе полиције безбедности и службе безбедности у
Великом Бечкереку38; међу њима су се проносиле вести како је
логор миниран и како ће бити дигнут у ваздух пре него што
се окупатор повуче из града. У јутро 1. октобра 1944. у логор је
дошао Јурај Шпилер са својом пратњом, оденут у обичну војну
униформу без ознака и чинова. Сазвао је све затворенике, и
након одржаног говора, присутнима прочитао списак оних
који се терете за „лакша дела“ и саопштио им како су слободни.
Осталим заточеницима је, последњи пут се нашавши у логору
у Бечкереку, издао наређење да се врате у своје ћелије – након
чега је кренуо у бекство, оставивши логораше иза решетака.
Са собом је понео чин пуковника, више предратних и ратних
одликовања и награда примљених у време окупације. На души
је носио многе невино страдале, искључиво његовом заслугом.39
Немци су, заједно са својим помагачима, на простору
Баната извели више од две стотине опсежних војно-полицијских
акција и током истих заробили више од десет хиљада људи –
младића, жена, девојака, деце. Заточенике су ислеђивали и
мучили у затворима, слали на мучења у логоре и стрељали,
често без икакве изречене пресуде. 40
37 Đ. Momčilović, nav. delo,498.

38 Здање некадашњег Хелеровог млина у Зрењанину.
39 B. Božović, nav delo, 281; Đ. Momčilović, nav. delo, 538.
40 Đ. Momčilović, nav. delo, 554.
132
ЗБНОРНИК 2.indd 132 12/3/2023 4:20:09 PM

Бегунац, ратни злочинац и оптуженик
Руска новинска агенција ТАСС објавила је 28. септембра

1944. године заједничко званично саопштење о споразуму
који је постигнут између владе Совјетског Савеза и Врховне
команде Црвене армије са Националним комитетом ослобођења
Југославије (НКОЈ) и Врховним штабом Народноослободилачке
војске и партизанских одреда Југославије (ВШ НОВ и ПОЈ) у
коме се истиче да су НКОЈ и Врховни штаб НОВ и ПОЈ позитивно
одговорили на „молбу“ о привременом уласку совјетских трупа
на југословенску територију. Споразум је предвиђао повлачење
совјетских трупа са југословенских територија након извршења
оперативних задатака у циљу пружања војне помоћи НОВЈ
и осигуравања стратешких позиција у даљем совјетском
напредовању ка Будимпешти. Два дана раније јединице
Црвене армије избиле су у рејон села Јаша Томић удаљеног од
Зрењанина само 40 километара. У редовима Вермахта вршена
су панична прегруписавања војних снага, како би се спречило
даље напредовање совјетских снага у Банату. Оперативној групи
„Снекенбургер“, чији је задатак био одбрана Баната, прикључено
је и око 200 војника пука „Родос“ који су се на аеродром Ечка
искрцали долетевши са Атике. Међутим, немачка одбрана
Баната и поред појачања и одлучног отпора – није успела да
заустави 46. Совјетску армију, која је покренула офанзиву на
простору од Дунава до Сегедина.
Док су Вермахтове трупе покушавале да зауставе
совјетску офанзиву на југословенско-румунској граници, у
унутрашњости Баната је завладала паника међу представницима
окупаторских власти који су четири године владали Банатом.
Међу бројним припадницима окупаторског апарата, који је
спроводио систематски терор над становништвом Баната,
налазило се и име Јураја Шпилера. Свестан немоћи да спречи
даљи продор совјетских трупа у Банат, али и своје улоге у ратним
злочинима почињеним током претходне четири године – Јурај
Шпилер, да би спасио живот, у септембру 1944. године ступа
у контакт са државним секретаром у Председништву владе
Бошком Павловићем, уједно и његовим шогором, са молбом
133
ЗБНОРНИК 2.indd 133 12/3/2023 4:20:09 PM

да му се изда пасош од стране немачког представништва у

Београду. На тај начин, користећи добијене легитимације, након
последњег појављивања у зрењанинском логору 2. октобра
1944, одлази из Баната у избеглиштво: најпре преко Мађарске у
Беч (где је од октобра до 19. децембра 1944. био стациониран у
месту Манербах), потом у Буђеовице, Република Чехословачка (у
којима се крио од 20. децембра 1944. до априла 1945), те потом у
Алтетингу, Баварска (која се тада налазила у окупационој зони
америчке војске.)41
Већ у септембру 1945. Шпилер се нашао пред лицем
припадника америчке војске који су успоставили окупациону
зону у Баварској након слома Трећег рајха. Први сусрет протекао
је у давању исказа о раду и службовању у полицији, са посебним
освртом на ратни период. У октобру 1945. године Јураја Шпилера
лишавају слободе и упућују у логор Гармишпартенкирхен; на
основу до тада прикупљених података, у јануару 1946. године
америчка служба Counter Intelligence Corps (CIC) саопштава
му оптужбе за које се терети. Покушавајући да одговорност
за ратне злочине сведе на минимум, и да приволи америчке
истражитеље, Јурај Шпилер пише елаборате о раду у полицији,
личностима и приликама у Југославији, пре свега користећи
антикомунистички наратив. Веровао је да ће својим доприносом
позитивно утицати на њих, који су одмах по завршетку рата
започели општу борбу против комунизма – верујући да ће тиме
себи обезбедити спас. Недуго потом, након саопштавања о
одговорностима за ратне злочине, донета је одлука о његовом
пребацивању у логор Дахау.
Међутим, нове југословенске власти су одмах по
ослобођењу земље покренуле потрагу за свим ратним
злочинцима који су крајем рата побегли из земље – међу њима
и потрагу за Јурајом Шпилером. Југословенском делегацијом
која је трагала за ратним злочинцима и бегунцима на простору
америчких окупационих власти руководио је потпуковник
Андрија Пејовић. Након што су лоцирали ратног злочинца
41 Музеј жртава геноцида (МЖГ), Лични фонд Бранислава Божовића (ЛФББ),

Редослед догађаја Шпилеровог боравка у Немачкој 1944–1947.
134
ЗБНОРНИК 2.indd 134 12/3/2023 4:20:09 PM

Јураја Шпилера, 7. марта 1946. званично је упутила захтев за

његово изручење. Како на захтев није одговорено позитивно,
југословенска делегација је исти захтев поновила и 7. октобра
1946; потом је упућен званичан протест 26. октобра 1946, те
је опет учињена интервенција од стране поручника Вајића у
децембру 1946. године.42
Истовремено са протестима југословенске делегације
у циљу изручења Јураја Шпилера југословенским властима –
подизане су бројне оптужнице против ратних злочинаца који су
на простору окупиране Југославије током Другог светског рата
оставили своје крваве трагове. Одлука о утврђивању злочина
окупатора и њихових помагача Државне комисије за утврђивање
злочина окупатора и њихових помагача од 1. априла 1946. године
прогласила је Јураја Шпилера за ратног злочинца стављајући
му на терет „убиства, систематски терор, интернирање грађана
под нехуманим условима, мучење грађанских лица, разарање
и оштећење верских, добротворних и просветних споменика,
намерно уништење/рушење, паљење и пустошење непокретне
и покретне имовине, и пљачка“.43
Тек 9. јануара 1947. године у логору Дахау, југословенска
делегација коју су чинили капетан Славко Ђорђевић и поручник
Вајић саслушала је Јураја Шпилера. Требало је да прође пуних 11
месеци – да би Јурај Шпилер коначно био изручен југословенским
властима: период од јануара до децембра 1947. протекао је у
новим протестима и интервенцијама југословенске делегације
у циљу што бржег завршетка процеса изручења – до којег је
дошло тек 2. децембра 1947. непуне две године од званичног
подношења захтева.
У међувремену, у Југославији су одржана бројна суђења
ратним злочинцима из Другог светског рата. Дневни лист
Слободна Војводина преносила је суђења и пред читаоце
износила пресуде које су судови доносили. Суђено је ратним
профитерима, ратним злочинцима из Сремске Митровице,
Земуна, истакнутим усташким функционерима и злочинцима
42 Исто.
43 МЖГ, ЛФББ, Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових
помагача – злочинац: Јурај Шпилер.
135
ЗБНОРНИК 2.indd 135 12/3/2023 4:20:09 PM

попут Петра Гвоздића, Карла Хелбиха, Фрање Бриндла, Здравка

Јежића, Фрање Рачког, Ивана Јакшића, Ивана Пекарића, Стипе
Петровића, истакнутим мађарским злочинцима попут Шандора
Пумера, Агоштон Сентредија, и бројним другима.44
Настављајући традицију преношења судских процеса са
суђења ратним злочинцима, новинари Слободне Војводине са
великим интересовањем пратили су и суђење Јурају Шпилеру
који је пред суд у Зрењанину изведен новембра 1948. Читалачка
јавност је 12. новембра 1948. године упозната о скорашњем
почетку суђења групи ратних злочинаца на челу са „злогласним
ратним злочинцем Шпилером“, што је био неизбежни епитет
када се писало о Јурају Шпилеру. Новински чланак подсетио
је читаоце да је име „злогласног Шпилера“ било „познато у
читавом Банату, јер је током четворогодишње окупације било
везано за сваки злочин почињен над нашим народом: масовна
44 Новински чланци посвећени суђењима ратним злочинцима из Другог

светског рата: „Суд националне части осудио три индустијалца из Сремске
Митровице“, Слободна Војводина, 14. септембар 1945; „Суђење ратним
добитницима у Сремској Митровици“, Слободна Војводина, 14. јануар 1946;
„Суђење крвницима митровачке казнионе“, Слободна Војводина, 28. јануар
1946; „Извршена је смртна казна над Фрањом Ердег – Ружићем“, Слободна
Војводина, 28. јануар 1946; „Суђење ратним злочинима у Сремској Митровици
– усташа Мартин Фабија обешен у Ашањи, месту својих злочина“, Слободна
Војводина, 2. март 1946; „Суђење ратним злочинцима у Земуну“, Слободна
Војводина, 10. март 1946; „Усташки злочинци пред народним судом – суђење
Петру Гвоздићу, Карлу Хелбиху, Фрањи Бриндлу, Здравку и Фрањи Рачком,
познатим инспираторима усташког терора у Срему“, Слободна Војводина,
29. март 1946; „Суђење у Сремској – пред специјалним већем Врховног суда
Војводине одговарају организатори усташког терора у Срему“, Слободна
Војводина, 5. априла 1946; „Усташки злочинац Јакшић Иван осуђен на смрт
стрељањем које ће се извршити у Чортановцима“, Слободна Војводина, 27.
априла 1946; „Усташки злочинац Иван Пекарић осуђен на смрт стрељањем у
Сремским Карловцима“, Слободна Војводина, 18. мај 1946; „Усташки злочинци
Петар Гвоздић и Карло Хелбих обешени су јавно у Сремској Митровици“,
Слободна Војводина 8. мај 1946; „Шандор Пумер осуђен на смрт“, Слободна
Војводина, 26. август 1946; „Ратни злочинац Агоштон Сентреди, бивши
командант Сомбора за време окупације, ухапшен у Мађарској“, Слободна
Војводина, 29. август 1946; „Почело је суђење групи ратних злочинаца –
гестаповаца на челу са шефом Гестапоа у Србији Мајснером“, Слободна
Војводина, 10. новембар 1946; „Суђење Рајту у Зрењанину“, Слободна
Војводина, 30. мај 1947; „Хортијеви агенти пред судом у Бечеју“, Слободна
Војводина, 11. децембар 1947; и други.
136
ЗБНОРНИК 2.indd 136 12/3/2023 4:20:09 PM

хапшења и стрељања, грозна мучења у префектури и логору

смрти у Зрењанину, блокаде села и јавна вешања, зверска
убиства припадника и руководилаца Народноослободилачког
покрета у Банату“... У даљем тексту се наставља, у драматичном
тону, да је „његовом име лежало над Банатом као мора, као
симбол ужасних злочина фашистичких варвара“, те да су
„фашистички окупатори у овом монструму нашли не само
непосредног извршиоца својих паклених планова, не само
џелата, него сарадника који је и сам био иницијатор масовних
уништења нашег народа и који је у тај посао уносио своје методе,
зверске методе које не уступају методама средњовековне
инквизиције“.45 Наставак новинског чланка доноси појединости
о злочинима које је Јурај Шпилер чинио, којима је сведочио, које
је наређивао, а који су описивани до најситнијих детаља – што
је јавност припремало за предстојеће суђење. На крају, изнети
су и у том тренутку релевантни подаци у вези са жртавама рата
са простора Баната, конкретно о полицијском апарату у Банату
одговорном за стрељање 2 278 родољуба, заточење 10 220 лица
у логоре, и принудно депортовање 9 600 лица на принуди рад.46
Кратка информација пред читаоце Слободне Војводине у
вези са суђењем Јурају Шпилеру штампана је 21. новембра 1948,
на 3. страници листа; у њој се јавност обавештава да ће суђење
отпочети у среду, 24. новембра 1948, у дворани Фискултурног
дома у Зрењанину, пред кривичним већем Врховног суда
Војводине које сачињавају председник Врховног суда Аутономне
покрајине Војводине Петар Варга, и чланови Станко Кромпић и
Стари Антал, као и да ће јавну тужбу заступати помоћник јавног
тужиоца АП Војводине Бранко Шинжар.47
Страдања и трауме из периода Другог светског рата, за
које је директно био одговоран оптуженик, али и процес потраге
за злочинцем, изручење и најављивано суђење – привукли су у
дворану Фискултурног дома мноштво заинтересованог народа
који је желео да присуствује суђењу. О пажњи које је суђење
45 Аноним, „Ускоро ће почети суђење злогласном ратном злочинцу
Шпилеру“, Слободна Војводина, 12. новембар 1948.
46 Исто.
47 Аноним, „Суђење Шпилеру почиње у среду 24. новембра“, Слободна
Војводина, 21. новембар 1948.
137
ЗБНОРНИК 2.indd 137 12/3/2023 4:20:09 PM

привукло сведоче и новински ступци Слободне Војводине

који су преносили сваки дан суђења, а чији су новинари
посведочили да дворана Фискултурног дома не може да прими
све заинтересоване, и да су многи од њих остали у дворишту
дворане како би ток суђења пратили преко разгласа.48 На
оптуженичкој клупи су се, поред Јураја Шпилера, нашли и Хајм
Карло, Новак Ђурић, Александар Марчићев, Видосава Протић,
и Деспот Радивојев, сви једноставно именовани као „народни
издајници“. Суђење је отпочело читањем оптужнице након чега
је покренуто испитивање и самог оптуженог за ратне злочине.
Први дан суђења оптужени је испитиван о односу цивилне и војне
власти окупатора, о сопственом положају у полицијском апарату
окупатора, о акцијама чишћења, блокадама села, масовним
стрељањима, као и методима мучења које су примењивали
лично он и његови подређени полицијски агенти.49 Други
дан суђења посвећен је испитивању о појединачним акцијама
чишћења и блокадама села које су довела до страдања недужног
цивилног становништва. На тужиочева питања о стрељањима,
акцијама чишћења села и њеним блокада, методима мучења,
именима одговорних ратних злочинаца за масовна убиства,
банатским логорима смрти – Јурај Шпилер је одговарао
конкретно, износећи податке којима је располагао, а овакав
његов став новинари Слободне Војводине преточили су наслов
новинског чланка – Ратни злочинац Шпилер признаје своје
злочине. Међутим, на поједина питања тужиоца оптужени је
невољно одговарао, или је порицао своју умешаност – попут
оптужби да је лично учествовао у зверским мучењима или да је
био пропагатор и присталица „фашистичке идеолгије“.50
Трећег и четвртог дана суђења пред судским већем
саслушана су и остала лица оптужена за ратне злочине, али и
сведоци који су успели да преживе Други светски рат и који
су били непосредне жртве Шпилера и његових потчињених.
48 Аноним, „Почело је суђење злогласном ратном злочинцу д-р Јурају

Шпилеру у Зрењанину“, Слободна Војводина, 25. новембар 1948.
49 Исто.
50 Аноним, „Ратни злочинац Шпилер признаје своје злочине“, Слободна
138
ЗБНОРНИК 2.indd 138 12/3/2023 4:20:10 PM

Потресни искази Вуке Познановић из Карађорђева о логорашким

данима у Зрењанину где је провела 29 месеци; Светозара Унгура
о истом логору; Спаса Шконрића о мучењима којима је био
подвргнут; Лепосаве Кнежевић, партизанске курирке током рата,
која је сведочила о нечовечним мучењима која је доживела, као
и бројна друга сведочења – остала су забележена на страницама
Слободне Војводине. Сведочанства преживелих подстакла су и
бројне присутне који су пратили суђење да током пауза „опседају
јавног тужиоца и да му дају податке о злочинима Шпилеровим“,
али и да се распитају о судбинама чланова својих породица.51
Након завршеног испитивања оптужених и саслушања сведока,
завршен је и претрес; након тога је помоћник јавног тужиоца
Бранко Синжар дао завршну реч у којој је посебно подвукао да
су „безбројни злочини оптуженог Шпилера потпуно доказани
у истражном затвору признањем самог Шпилера, а затим и
током доказаног поступка исказима сведока и пронађеним
документима“.52 У наставку, а позивајући се управо на претходно
наведене ставове, помоћник јавног тужиоца предложио је Већу
Врховног суда АП Војводине да се Јурај Шпилер, а са њиме и
Карло Хајм, осуде на смртну казну, док се за остале оптужене
тражила одговарајућа казна по Закону о кривичним делима
против народа и државе.
Врховни суд АП Војводине изрекао је пресуду Шпилеру
и осталим оптуженима за ратне злочине у послеподневним
часовима 2. децембра 1948. године. Јурај Шпилер осуђен је на
казну смрти вешањем, као и на трајан губитак политичких и
грађанских права, и конфискацију имовине. Истом казном
осуђен је и Карло Хајм, док су осталим оптуженицима изречене
казне затвора од 2 до 15 година. Пресуда је изазвала одобравање
бројног грађанства које је присуствовало суђењу, и које је бурно
поздравило исту.
51 Аноним, „У потресним исказима сведоци износе недела ратног злочинца

Шпилера“, Слободна Војводина, 28. новембар 1948; Аноним, „Сведоци причају
о зверским мучењима родољуба у Шпилеровој мучионици“, Слободна
52 Аноним, „Данас ће бити изречена пресуда Шпилеру и осталим
оптуженима“, Слободна Војводина, 2. децембар 1948.
139
ЗБНОРНИК 2.indd 139 12/3/2023 4:20:10 PM

Јурај Шпилер је у послератном времену овековечен кроз

лик Шицера, главног актера серије Салаш у Малом Риту. Остао
је дубоко урезан у сећања оних који су његовим деловањем
током рата изгубили своје ближње, а посебно у сећањима оних
који су се као ухапшени сусретали са њим и успели да преживе
заточеништво и рат. И данас се та сећања спорадично чувају
широм Баната, док нам руинирано здање Хелеровог млина више
него јасно сведочи о култури заборава која је све присутнија и на
овом простору.
Резиме
У фокусу рада нашао се Јурај Шпилер, предратни

полицајац у служби Краљевине Југославије, сарадник окупатора
у ратним временима и поратни бегунац, а убрзо потом и
заточеник без политичких и грађанских права. Током трајања
Другог светског рата почињени су бројни злочини широм
територије окупираног Баната а ретки су они у које Јурај Шпилер
није био уплетен, у прво време као извршилац а од фебруара
1942. као налогодавац на руководећем положају команде јавне
безбедности. Опсесивно је пеогањао припаднике покрета
отпора, њихове помагаче и чланове породица, али и мноштво
недужних који су му се нашли на путу. За опсаде места и друге
полицијске акције широм Баната користио је своје најближе
сараднике од којих је оформио тзв Ударну групу. Члановима
ове групе је неретко препуштао ислеђивања и мучења, али
и егзекуције јер је Фолксдојчере сматрао недораслима улози
окупатора и неспремнима за обављање полицијских дужности.
За почињене злочине осуђен је 2. децембра 1948. године на
кажну смрти вешањем.
140
ЗБНОРНИК 2.indd 140 12/3/2023 4:20:10 PM

Neobjavljeni izvori
Muzej žrtava genocida (MŽG): Lični fond Branislava Božovića
(LFBB)
Periodika
Slobodna Vojvodina: „Sud nacionalne časti osudio tri
industijalca iz Sremske Mitrovice“, 14. septembar 1945; „Suđenje
ratnim dobitnicima u Sremskoj Mitrovici“, 14. januar 1946; „Suđenje
krvnicima mitrovačke kaznione“, 28. januar 1946; „Izvršena je smrtna
kazna nad Franjom Erdeg – Ružićem“, 28. januar 1946; „Suđenje
ratnim zločinima u Sremskoj Mitrovici – ustaša Martin Fabija obešen u
Ašanji, mestu svojih zločina“, 2. mart 1946; „Suđenje ratnim zločincima
u Zemunu“, 10. mart 1946; „Ustaški zločinci pred narodnim sudom
– suđenje Petru Gvozdiću, Karlu Helbihu, Franji Brindlu, Zdravku i
Franji Račkom, poznatim inspiratorima ustaškog terora u Sremu“, 29.
mart 1946; „Suđenje u Sremskoj – pred specijalnim većem Vrhovnog
suda Vojvodine odgovaraju organizatori ustaškog terora u Sremu“, 5.
aprila 1946; „Ustaški zločinac Jakšić Ivan osuđen na smrt streljanjem
koje će se izvršiti u Čortanovcima“, 27. aprila 1946; „Ustaški zločinac
Ivan Pekarić osuđen na smrt streljanjem u Sremskim Karlovcima“,
18. maj 1946; „Ustaški zločinci Petar Gvozdić i Karlo Helbih obešeni
su javno u Sremskoj Mitrovici“, 8. maj 1946; „Šandor Pumer osuđen
na smrt“, 26. avgust 1946; „Ratni zločinac Agošton Sentredi, bivši
komandant Sombora za vreme okupacije, uhapšen u Mađarskoj“, 29.
avgust 1946; „Počelo je suđenje grupi ratnih zločinaca – gestapovaca
na čelu sa šefom Gestapoa u Srbiji Majsnerom“, 10. novembar 1946;
„Suđenje Rajtu u Zrenjaninu“, 30. maj 1947; „Hortijevi agenti pred
sudom u Bečeju“, 11. decembar 1947.
141
ЗБНОРНИК 2.indd 141 12/3/2023 4:20:10 PM

Literatura
Božović, Branislav. Juraj Špiler. Zagreb 1987. Zagreb: Centar za

informacije i publicitet, 1987.
Popov, Branislav. Nemački zatvori i koncentracioni logori u Banatu
1941–1944, Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1992.
Maksimov, Branislav. Dr Juraj Špiler: policajac, profesionalac, krvnik,
ratni zločinac, Zrenjanin: Diginet, 2014.
Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije 1918–1988, knj. 2, Beograd:
Nolit, 1988.
Petranović, Branko. Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945,
Lopičić, Đ.N. Nemački ratni zločini 1941–1945 – Presude jugoslovenskih
vojnih sudova, Beograd, Muzej žrtava genocida, 2009.
Momčilović, Đorđe. Banat u narodnooslobodilačkom ratu, Beograd:
Vojnoizdavački zavod, 1977.
Momčilović, Đorđe. Zrenjaninske vatre : Zrenjanin u ratu i revoluciji,
Istorijski arhiv, 1987.
Atanacković, Žarko.Vojvodina u borbi 1941–1945, Novi Sad: Forum,
1959
Kačavenda, Petar. Nemci u Jugoslaviji 1918–1945, Beograd: Institut za
savremenu istoriju, 1991.
Članci
Veg Šandor, „Sistem nemačke okupacione vlasti u Banatu: 1941–
1944“. Zbornik za društvene nauke = Proceedings for Social Sciences.
63-104. Novi Sad, 1963.
Veg Šandor, „Okupacioni sistem u Banatu u 1943. godini“. Vojvodina
1943 : radovi i diskusija sa savetovanja održanog od 23. do 25.
novembra 1978. u Novom Sadu, 385-395. Novi Sad: y Matica srpska
1980.
Božidar Ivković, „Zatvori, koncentracioni i radni logori u Banatu :
1941-1944“ Zbornik za društvene nauke = Proceedings for Social
Sciences. - ISSN 0044-1937 (39, 1964, STR. 108-134)
142
ЗБНОРНИК 2.indd 142 12/3/2023 4:20:10 PM

Juraj Špiler - Crimes and Punishment (1941-1949)
Biljana Marcojević,
Curator - Historian
Genocide Victims Museum
Bojan Arbutina,
Curator - Historian
Genocide Victims Museum
JURAJ ŠPILER – CRIMES AND PUNISHMENT (1941–1949)
Summary
This paper focuses of Juraj Špiler, a pre-war policeman in the
service of the Kingdom of Yugoslavia, a collaborator of the occupiers
during the war, and a post-war fugitive, who soon became a prisoner
without political and civil rights. During the course of World War II,
numerous crimes were committed across the territory of occupied
Banat, and only in few of these was Juraj Špiler not involved, either
as an executor, initially, or as an instigator in his subsequent leading
position in the public security command from February 1942. He
obsessively persecuted members of the resistance movement, their
helpers and family members, as well as many other innocent people
who crossed his path. For sieges and other police actions throughout
Banat, he used his closest associates, who constituted his so-called
Strike Group. Members of this group were in most cases entrusted
with interrogations, torture, and executions because he considered
the Volksdeutsche (ethnic Germans from this area) unfit for the role
of the occupier and unprepared for police duties. For the crimes he
committed, he was sentenced to death by hanging on December 2nd,
1948.
143
ЗБНОРНИК 2.indd 143 12/3/2023 4:20:10 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 144 12/3/2023 4:20:10 PM
УДК: 94:341.485(=214.58)(497.11)"1941"
341.322.5(=214.58)(497.11)"1941"
Др ДУШАН М. БОЈКОВИЋ
Архив Југославије, Београд
dsnbojkovic@gmail.com
ЗЛОЧИНИ АЛБАНСКИХ КОЛАБОРАЦИОНИСТА

ПОЧИЊЕНИ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
НА ТЛУ ЈУГОСЛАВИЈЕ, ПРЕМА ПОДАЦИМА ДРЖАВНЕ
КОМИСИЈЕ ЗА УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА
ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА
Апстракт: У раду је анализиран исход рада Државне

комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача на
пољу истраживања злочина које су у периоду између пролећа 1941.
и јесени 1944. на југу окупиране Југославије починили вулнетари,
балисти, припадници 21. Вафен СС брдске дивизије „Скендербег“,
албанске милиције и других албанских колаборационистичких
оружаних јединица. Представљен је, такође, сам процес прикупљања
и систематизације података о ратним злочинима, ток и резултати
рада анкетних комисија на терену, као и проблеми у сарадњи између
Државне комисије и њених земаљских и обласних комисија на
простору Србије, Македоније и Црне Горе. Посматрани период омеђен
је почетком рада Државне комисије на југословенском југу 1945. и
престанком њеног деловања 1948. Рад је заснован на необјављеним
архивским изворима похрањеним у Архиву Југославије и на
релевантној литератури.
Кључне речи: ратни злочини, Други светски рат, Срби,

Албанци, Србија, Македонија, Црна Гора.
145
ЗБНОРНИК 2.indd 145 12/3/2023 4:20:10 PM

Злочини албанских колаборациониста....
Поткрај Другог светског рата и током првих послератних

година Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је као „верни
тумач [...] народног осећања правде“ истицала да „правда мора
бити у потпуности задовољена, сви злочинци кажњени и сва
штета надокнађена“.1 Ипак, сâм процес истраживања ратних
злочина, поготово оних које су починили „домаћи издајници“,
односно припадници „југословенских народа и народности“,
био је умногоме одређен свеприсутном националном политиком
КПЈ, што је условило извесну тајновитост у раду истражних
органа и одсуство јавне расправе о питању одговорности за
почињене злочине.
Питање ратних злочина почињених на тлу окупиране
Југославије отворено је непосредно после слома Југословенске
војске у краткотрајном Априлском рату 1941. Већ 1. маја
Момчило Нинчић, министар иностраних послова Краљевске
југословенске владе, тражио је од југословенских посланстава
у Вашингтону и Лондону да се објаве подаци који „откривају
рад Немаца на истребљењу нашег народа“.2 Месец дана касније,
2. јуна 1941, од југословенских посланстава у Берну, Стокхолму,
Лондону, Вашингтону и Анкари захтевано је „најбрижљивије“
прикупљање свих података „о насиљима које разне окупаторске
власти врше над нашим становништвом“.3 Средином истог
месеца отпочела је са радом Комисија за прикупљање
материјала о страдању српске цркве и народа, која је радила
при Патријаршији Српске православне цркве.4 Прикупљање
података о ратним злочинима систематски је спроводио и
Комесаријат за избеглице и пресељенике, који је деловао у
апарату квислиншке управе у Србији.5
1 Архив Југославије (АЈ) фонд 110, Државна комисија за утврђивање злочина

окупатора и њихових помагача, Фасцикла 1, арх. јед. 1–2, Извештај др Душана
Недељковића.
2 АЈ, Фонд 103, Емигрантска влада Краљевине Југославије, Фасцикла 39, арх.
јед. 208, Допис Момчила Нинчића посланствима у Вашингтону и Лондону,
1. мај 1941.
3 АЈ, 103–34–196, Допис Момчила Нинчића југословенским посланствима, 2.
јун 1941.
4 АЈ, Фонд 110, Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и
њихових помагача, 110–659–108.
5 Milan Koljanin, „Ratni zločini u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Problem
utvrđivanja“, Istorija 20. veka, 2/1998, 90–92.
146
ЗБНОРНИК 2.indd 146 12/3/2023 4:20:10 PM

Др Душан М. Бојковић
Прва упутства у вези са истим проблемом руководство

народноослободилачких снага издало је 20. октобра 1942. Годину
дана касније, 30. новембра 1943, одлуком Антифашистичког
већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) формирана је
Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових
помагача, на челу са др Душаном Недељковићем.6 Ипак, рад
на систематском прикупљању података о ратним злочинима
отпочео је тек после израде Правилника о раду Комисије 8. маја
1944. и доношења Уредбе Врховног штаба Народноослободилачке
војске и партизанских одреда Југославије о војним судовима
24. маја исте године. Истовремено је текао процес утврђивања
земаљских комисија, организованих према територијалном
принципу утврђеном на Другом заседању АВНОЈ у Јајцу 29.
новембра 1943. Најпре је 19. фебруара 1944. образована Земаљска
комисија за Словенију. Комисија за Црну Гору формирана је
12. маја, док је шест дана касније исто учињено у Хрватској.
Земаљска комисија за Босну и Херцеговину формирана је
1. јуна, а за Македонију 14. августа. Земаљска комисија за
Србију формирана је 11. новембра.7 Осим тога, у Хрватској је
деловала Обласна комисија за Истру, док су у Србији постојале
Покрајинска комисија за Војводину, Обласна комисија за
Косово и Метохију и Обласна комисија за Санџак.8 По окончању
ратних дејстава на тлу Југославије свим локалним истражним
органима достављени су формулари, односно табеле, које је
6 Прво и Друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења
Југославије (26. и 27. новембра 1942; 29. и 30. новембра 1943). По стенографским
белешкама и другим изворима, (Београд: Президијум Народне скупштине
ФНРЈ, 1953), 310; Службени лист ДФЈ, 1/1945. Нешто више од месец дана
раније, 20. октобра 1943, у Лондону је образована Комисија Уједињених
нација за истраживање ратних злочина, док једесет дана касније, 30.
октобра, у Москви усвојена Декларација о одговорности нациста за почињене
злочине. – Алберт Вајс, „Рад комисије за утврђивање злочина окупатора и
његових помагача“, Анали Правног факултета у Београду 4/1961, 388.
7 Martina Grahek Ravančić,„Ustrojavanje organa nove vlasti: Državna/Zemaljska
komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača – organizacija,
ustroj, djelovanje“, Historijski zbornik 1/2013, 154.
8 АЈ, 110–1, Извештај др Душана Недељковића о раду Државне комисије за
период 1943–1948, 1–12; Dokumenti iz istorije Jugoslavije, tom I, priredili prof.
dr Miodrag Zečević i Jovan P. Popović, (Beograd: Arhiv Jugoslavije, 1996), 10;
„Образована је Комисија за утврђивање ратних злочина“, Глас Санџака, бр.
2–3, 7. август 1944, 3; Вајс, „Рад комисије...“, 388–392.
147
ЗБНОРНИК 2.indd 147 12/3/2023 4:20:10 PM

Злочини албанских колаборациониста...
требало попунити према унапред припремљеним упутствима и

доставити их Државној комисији до 8. августа 1945.9
Процес прикупљања изјава сведока и другог доказног
материјала у вези са ратним злочинима почињеним на
простору Косова и Метохије отпочео је са закашњењем у односу
према осталим крајевима југословенске државе. Сâмо питање
истраживања албанских злочина у овој области било је посебно
осетљиво, с обзиром на политичко расположење већине
албанског становништва и напоре нових југословенских власти
у духу „продора у албанске масе“ и пацификације побуњеног
подручја.10 Мада се косовско-метохијски Народноослободилачки
одбор (НОО) већ 2. јануара 1944, на својој првој конференцији,
обавезао „да прикупи податке о злочинима фашистичког
окупатора и његових слугу“,11 Комисија за утврђивање ратних
злочина окупатора и њихових помагача за Косово и Метохију
образована је тек 11. јула 1945.12 Њених седам чланова именовано
је дан раније, 10. јула 1945, последњег дана заседања првог
сазива Обласног Народног одбора Косовско-метохијске области
у Призрену. Међу члановима Комисије било је пет Албанаца
и два припадника српске националности.13 Нешто касније
придружена су још четири члана.14 Иако су већ у првих 16
9 АЈ, 110–49–99, Допис Државне комисије за утврђивање злочина окупатора
и њихових помагача свим земаљским и обласним комисијама од 8. јула 1945.
10 О албанској побуни на југословенском југу после јесени 1944. видети:
Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и Метохији.
Квислинзи и колаборација у Другом светском рату, (Београд: ИСИ, 1991),
481–531; Павле Џелетовић Иванов, Балистички покрет 1939–1952. Масовност,
сарадња са италијанским и немачким окупаторима и злочини над Србима,
(Београд: Архив Србије, 2000), 245–382.
11 Narodni odbor Autonomne Kosovsko-metohijske oblasti 1943–1953. Osnovni
materijali sa zasedanja, (Priština: Narodni odbor Autonomne Kosovsko-metohijske
oblasti, 1955), 11.
12 АЈ, 110–1, Извештај др Недељковића о раду Државне комисије за период
1943–1948, 11–12.
13 Чланови Комисије били су: Зећирија Реџа (председник), Ељхами Нимани,
Исмаиљ Ђинали, Војин Станковић, Џевдет Паласка, Загорка Андрејевић и
Шех Дањоли. – Narodni odbor..., 50.
14 По пријему нових чланова Комисију су чинили: Зећирија Реџа (професор
и председник Комисије), Владислав Поповић (судија и секретар Комисије),
Ељхами Нимани (чиновник Просветног одељења Обласног НОО Косова
и Метохије), Хасан Кријезију (секретар Среског НОО у Ораховцу), Богдан
Поповић (адвокат из Приштине), Исмаил Ђинали (председник ЈНОФ за
148
ЗБНОРНИК 2.indd 148 12/3/2023 4:20:10 PM

дана деловања Комисије, како је наведено у једном извештају,

„предузете све потребне мере за прикупљање статистичких
података“, показало се да у предвиђеном року, до 8. августа
1945, тај задатак није био обављен у потпуности.15
Радом среских повереништава утврђено је да су на
простору Косова и Метохије Албанци током рата лишили живота
укупно 2.382 цивила. У истом периоду у Црној Гори су, према
подацима Земаљске комисије од 20. августа 1945, Албанци
усмртили 530 цивила.16 У случају Македоније, међутим, подаци о
раду Земаљске комисије током 1945. само су делимично сачувани.
Наведени број жртава рата на простору Косова и Метохије није
одговарао проценама Земаљске комисије Србије за ратну штету,
која је установила да су само у периоду између априла 1941. и
септембра 1943. у италијанској окупационој зони страдала 5.493
лица.17 И овај број је требало узети са резервом, будући да су
подаци „прикупљани на брзину“ и „узети приближно, јер се
сасвим тачно за овако кратко време није могло прикупити“.18 У
вези са тим, Обласни НОО Косова и Метохије писао је средином
јуна 1945. како је у овој области током рата страдало око 10.000
људи, док је „онеспособљених“ било око 5.000.19
Државна комисија за утврђивање ратних злочина није
била задовољна радом својих подручних тела. У једном допису
од 26. јануара 1946. наведено је да „поједине комисије нису ни
до данас послале податке, а неке су послале само делимичне“.
Шарпланински срез), Војин Станковић (судија), Џевдет Паласка (чиновник
Обласног НОО Косова и Метохије), Шех Дањоли (председник ЈНОФ за
Ђаковички срез), Загорка Андрејевић (чиновник Обласног НОО Косова
и Метохије) и Сокол Доброши (адвокат из Призрена). – АЈ, 110–1–2, Допис
Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за Косово
и Метохију упућен Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и
њихових помагача, 16. мај 1946.
15 АЈ, 110–49–99, Допис Обласне комисије за Косово и Метохију Државној
комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача од 27. јула
1945.
16 АЈ, 110–50–101.
17 АЈ,Фонд 54, Репарациона комисија при Влади ФНРЈ, Фасцикла 20, арх. јед.
47, Допис Земаљске комисије за рату штету упућен Државној комисији за
ратну штету, 29, август 1945.
18 АЈ, 54–20–47, Допис Обласног НОО Косова и Метохије упућен
Председништву Владе ДФЈ, 17. јун 1945.
19 АЈ, 54–20–47, Процена ратне штете на Косову и Метохији, 17. јун 1945.
149
ЗБНОРНИК 2.indd 149 12/3/2023 4:20:10 PM

Оцењено је да су достављени подаци „непотпуни, погрешни

и уопште нереални“, те да су „у великом броју случајева [...]
небрижљиво прикупљени“, а „формулари попуњавани од ока
– напамет“.20 Као један од примера небрижљиво спроведеног
истраживања наведен је извештај Обласне комисије за Косово и
Метохију, у којем је стајало да током рата „из среза ђаковичког
није нико принудно пресељен“.21 Крајем јануара 1946. Државна
комисија упутила је захтев својим нижим телима „да се поново
прикупе сви статистички подаци“, уз напомену да „рад на овом
послу мора бити најхитнији“ и обављен уз „што више труда и
савесности“.22
О пропустима у раду Обласне комисије за Косово и Метохију
несумњиво сведоче резултати поновљеног пописа жртава с почетка
наредне године. Према подацима који су сабрани до краја априла
1946, на простору Косова и Метохије Албанци су у рату усмртили 5.722
цивила, што је износило чак 3.340 више него што је било утврђено
првим пописом. И Земаљска комисија за Црну Гору дошла је до
нових сазнања, па је накнадним пописом утврђено да су Албанци
лишили живота 959 лица на територији ове федералне јединице.23
У Македонији су, према попису спроведеном такође почетком 1946,
Албанци били одговорни за смрт 885 цивила.24 Истовремено је
Земаљска комисија за Србију утврдила да су у Врањском округу у
току рата Албанци усмртили 470 лица,25 у Лесковачком округу 73,26
у Топличком округу 145,27 а у Новопазарском 489.28
У југословенској и српској историографији неретко
је указивано на питање веродостојности прикупљених
података везаних за ратне злочине Албанаца над словенским
становништвом. Пре свега, упитни су методи рада Обласне
20 Исто.
21 Исто.
22 АЈ, 110–49–99, Допис Државне комисије за утврђивање злочина окупатора
и њихових помагача свим земаљским и обласним комисијама од 26. јануара
1946.
23 АЈ, 110–50–101.
24 АЈ, 110–50–103.
25 АЈ, 110–70–124.
26 АЈ, 110–59–113.
27 АЈ, 110–66–120.
28 АЈ, 110–62–116.
150
ЗБНОРНИК 2.indd 150 12/3/2023 4:20:10 PM

комисије за Косово и Метохију, на чијем челу се налазио Зећирија

Реџа, професор из Ђаковице и председник Радног председништва
Бујанске конференције из децембра 1943. и јануара 1944.29
Насупрот резултатима поновљеног пописа жртава рата из
пролећа 1946, у стручној литератури преовлађује мишљење
према којем је на простору Косова и Метохије укупно страдало
око 10.000 цивила.30 Оно је, по свему судећи, утемељено на
29 Ђорђе Борозан, Велика Албанија: поријекло – идеје – пракса, (Београд:
Војноисторијски институт Војске Југославије, 1995), 523, нап. бр. 41.
30 Венцеслав Глишић, Љубодраг Димић, Душан Батаковић, Веселин Ђуретић,
Атанасије Јевтић, Ненад Антонијевић и други аутори сагласни су у оцени
да је реч о 10.000 припадника српског народа. Ђорђе Борозан сматра да је
током окупације погинуло и нестало око 11.000 становника, претежно „Срба
и Црногораца“, док Јелена Гускова закључује да је само у периоду између
априла 1941. и августа 1942. убијено око 10.000 Срба, позивајући се притом
на податке „америчких тајних служби“. Према речима Павла Џелетовића
Иванова, у рату је страдало између 10.000 и 12.000 „српског и црногорског
цивилног становништва“. Истог мишљења су Бранислав Божовић и
Милорад Вавић, који наводе да је међу „Србима и Црногорцима“ било око
7.000 жртава „фашистичко-квислиншког терора“, те да је између 3.000 и
5.000 цивила умрло од последица злостављања и у збеговима. Наведеним
проценама треба додати одређени број погинулих војника југословенске
војске у Априлском рату и припадника НОП. Петрит Имами сматра да је
током Другог светског рата „на Косову и Метохији погинуло укупно 6.200
људи, свих националности“, додајући како је „једино Македонија имала
мање губитака“. С друге стране, Владимир Жерјавић закључио је да укупан
број погинулих у овој области износи око 24.000. Према његовом мишљењу,
страдало је 3.000 Срба, 1.000 Хрвата, 1.000 Словенаца, 2.000 Муслимана,
1.000 Турака, 1.000 Рома, 1.000 Јевреја и 14.000 Албанаца. Међу наведеним
жртвама налазило се 6.000 бораца Народноослободилачког покрета и 9.000
колаборациониста. Према речима Богољуба Кочовића, током рата живот
је изгубило укупно 10.000 становника Косова и Метохије: 4.000 „Срба и
Црногораца“, 1.000 „Цигана“, 1.000 Турака и 3.000 Албанаца. Више: Ненад
Антонијевић, Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом
светском рату – документа, друго, измењено и допуњено издање, (Београд:
Музеј жртава геноцида, 2009), 27; Ненад Антонијевић, Косово и Метохија
1941–1945. година – ратни злочини, (Београд: Музеј жртава геноцида, 2017),
469; Ђорђе Борозан, „Косово и Метохија у границама 'протектората Велика
Албанија' 1941–1944“, Косово и Метохија у великоалбанским плановима 1878–
2000, (Београд: ИСИ, 2001), 125; Јелена Гускова, Косово и Метохија: Рат и
услови мира, (Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у
Приштини, 2014), 10; Џелетовић Иванов, Балистички покрет..., 75; Божовић,
Вавић, Сурова времена..., 399–403; Венцеслав Глишић, „Албанизација Косова
и Метохије“, Срби и Албанци у XX веку, циклус предавања 7–10. мај 1990,
приредио Андреј Митровић, (Београд: САНУ, 1991), 285; Љубодраг Димић,
Срби и Југославија. Простор, друштво, политика (Погледа с краја века),
151
ЗБНОРНИК 2.indd 151 12/3/2023 4:20:10 PM

коначном извештају Обласне комисије, достављеном Државној

комисији средином маја 1946, у којем је наведено да је у овој
области током рата страдало 9.981 цивила. У истом документу
наведено је да су албански колаборационисти усмртили 5.461
лице.31
У наредним деценијама питање злочина на Косову
и Метохији није званично отварано. Партијско и државно
руководство баштинило је став према којем у овој области
између 1941. и 1945. „није дошло до братоубилачког рата ширих
размера“, те је „становништво [...] изашло из рата са релативно
мало жртава“. Према речима Фадиља Хоџе, „на Косову и Метохији
није био ниједан случај масовног међусобног покоља“.32 Више
од самог броја жртава, међутим, о дубини расцепа у друштву
сведочиле су околности у којима су жртве страдале. Према
(Београд: Стубови културе, 1998), 153–154; Dušan T. Bataković, Serbia’s Kosovo
Drama: a historical perspective, (Beograd: Čigoja štampa, 2012), 97–98; Косово
и Метохија у српској историји, (Београд: СКЗ, 1989), 314, 413; Petrit Imami,
Srbi i Albanci kroz vekove, drugo dopunjeno izdanje, (Beograd: Radio B92, 2000),
297; Vladimir Žerjavić, Gubici stanovništva Jugoslavije u drugom svjetskom ratu,
(Zagreb: Jugoslovensko viktimološko društvo, 1989), 69; Животије Ђорђевић,
Губици становништва Југославије у Другом светском рату – наука и
скрибоманија, (Београд: Драслар партнер, 2014), 108; Bogoljub Kočović, Žrtve
Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, (London: Veritas Foundation Press, 1985), 81–85.
31 АЈ, 110–72–126.
32 Фадиљ Хоџа, „Предговор“, у: Зборник докумената и података о
Народноослободилачком рату народа Југославије, том I, књига 19: Борбе
на Косову 1941–1944, (Београд: Војноисторијски институт, 1969), 9.
Почетком шездесетих година Савезна комисија за попис жртава рата
1941–1945. евидентирала је имена 7.927 лица, цивила и припадника
Народноослободилачког покрета, који су током рата страдали на простору
Косова и Метохије. – Žrtve rata 1941–1945. Popis iz 1964. SR Srbija – SAP Kosovo,
(Beograd: Savezni zavod za statistiku, 1992). Савезна комисија за попис жртава
рата приредила је у новембру 1964. именски попис југословенских држављана
који су изгубили живот у периоду између априла 1941. и маја 1945. Према
резултатима овог пописа, за који се са сигурношћу може претпоставити да
се барем мањим делом ослањао на статистичке податке из 1945. и 1946, на
простору Косова и Метохије је током Другог светског рата страдало 4.029
Срба, 1.460 Црногораца, 2.127 Албанаца („Шиптара“), 74 Јевреја, 47 Хрвата,
33 Турака, 28 муслимана, 11 Македонаца, 10 Словака, 9 Словенаца, 1 Мађар и
98 припадника осталих народа. После обраде података Савезна комисија је
оценила да је попис непотпун, те је забрањена његова употреба у јавности, а
сав до тада прикупљени материјал предат је Архиву Југославије. Резултати
овог пописа постали су доступни јавности 1992, када је штампано фототипско
издање интерне публикације Савезног завода за статистику из 1966. – Spisak
žrtava rata 1941–1945. rođenih na teritoriji Srbije, (Beograd: Savezni zavod za
statistiku, 1992).
152
ЗБНОРНИК 2.indd 152 12/3/2023 4:20:10 PM

резултатима анкетних комисија, које су по овом питању сагласне

са изјавама сведока, значајан број злочина извршен је хладним
оружјем.
Известан број злочина, међутим, није ни био забележен,
будући да су у рату страдали и многи очевици, док преживели
сведоци нису увек поседовали поуздана и прецизна сазнања о
околностима у којима су жртве биле лишене живота. Немали
број припадника албанске мањине одбијао је било који вид
сарадње са југословенским властима по овом питању, док
су други ћутали у страху од освете „реакције“.33 Осим тога, у
процесу израде сумарних табеларних прегледа жртава рата
Државна комисија није инсистирала на утврђивању националне
припадности жртава, нити на утврђивању датума у којем је
злочин почињен.
Радом среских и месних повереништава на терену није
био обухваћен одређени број ратних избеглица, у првом реду
протераних српских колониста, који су се у тренутку спровођења
пописа налазили у Црној Гори, Војводини и централној Србији.
Мада су истражни органи при Земаљској комисији за Србију и
Покрајинској комисији за Војводину свакако долазили у додир са
овим избеглицама, Обласна комисија за Косово и Метохију ни у
првом (јул–август 1945) нити у другом (март–април 1946) попису
жртава рата није узела у разматрање њихове изјаве и сведочења.
У службеним документима Државне комисије наведено је како
између Обласне комисије за Косово и Метохију и Земаљске
комисије за Србију није било никакве сарадње. Ниједна од
четири анкетне комисије које је формирала Земаљска комисија
за Србију није се бавила питањем протеривања и злочина
почињених над православним словенским становништвом на
33 У вези с тим, у једном извештају месних власти у Призрену из пролећа

1946. забележено је како је „дошао [...] један Шиптар, који је ожењен са
Српкињом и ради тога [је] био прогањан“. Он је „питао [...] што се ради са
оним Шиптарима који су убијали за вријеме окупације“. Чланови Комисије
су одговорили „да уколико такових има да их пријави са тачним подацима
секретару среског одбора или [Народног] Фронта, међутим он се је плашио
да њима даде те податке“. – АЈ, Фонд 97, Комисија за аграрну реформу и
колонизацију, Фасцикла 2, арх. јед. 21, Извештај о стању колониста, 3.
153
ЗБНОРНИК 2.indd 153 12/3/2023 4:20:10 PM

Косову и Метохији.34 Анализирајући свеукупни рад Државне

комисије, др Душан Недељковић је у званичном извештају од
12. априла 1948. навео како услед „субјективних недостатака“
и „објективних потешкоћа [...] ни најупорнија настојања нису
могла довести до стварног резултата“, те да су прикупљени
статистички подаци „далеко испод стварности бројке људских
жртава, које су народи Југославије заиста претрпели од ратних
злочина“.35 Ипак, већ у јуну 1946. укинуте су све окружне, среске,
градске и месне комисије и повереништва, док су до краја
следеће године и земаљске комисије престале са радом.36
34 При Земаљској комисији за Србију формиране су: Анкетна комисија за

испитивање присилне депортације Словенаца у Србију, Анкетна комисија
за испитивање принудног рада у Борском руднику, Анкетна комисија
за испитивање пословања индустријских предузећа у Београду, Анкетна
комисија за испитивање пословања великих индустријских предузећа у
Београду. – АЈ, 110–1, Извештај др Душана Недељковића о раду Државне
комисије за период 1943–1948, 32–33.
35 Наводећи бројне пропусте у раду земаљских и других комисија, Душан
Недељковић истакао је да сарадња између истражних органа с једне, и
народних одбора и осталих нижих органа власти с друге стране, није била
обезбеђена „у оној мери у којој је била потребна, да би се постигао потпуни
успех“, те да су месни и срески органи заказали „у вршењу истражних
радњи“. Није било ни довољно повереништава нити обученог људства за рад
на терену. Забележено је да су прикупљање података о почињеним ратним
злочинима често обављали „недовољно стручни локални истражни органи“.
– Исто, 11–39.
36 У југословенској и српској историографији постоји мишљење према
којем је питање даљег истраживања ратних злочина у Југославији потиснуто
залагањем, у првом реду, партијских руководстава Хрватске и Босне и
Херцеговине, која су сматрала „несврсисходним“ отварање шире расправе о
масовној колаборацији хрватског и муслиманског становништва и њиховом
учешћу у злочинима над Србима. – Dokumenti iz istorije Jugoslavije, tom I, 11–
12. Како је продубљивање овог проблема могло нарушити крхку структуру
међунационалних односа у југословенској заједници непосредно после
рата, тежиште публицистичке делатности Државне и осталих комисија
представљало је објављивање докумената везаних за злочине окупатора,
понајвише Немаца и Италијана, потом четника и усташа. – АЈ, 110–1, Извештај
др Душана Недељковића о раду Државне комисије за период 1943–1948, 81–85.
154
ЗБНОРНИК 2.indd 154 12/3/2023 4:20:10 PM

У атмосфери сузбијања акција албанских побуњеника

отварање питања одговорности за ратне злочине претило
је да угрози жељену интеграцију албанског становништва у
нови државни организам. Током трајања Дреничке побуне
одметнутим Албанцима више пута је понуђена амнестија
уколико напусте балистички табор и потом узму учешћа у
борбама на страни народноослободилачких снага. Југословенске
војне власти прихватале су предају ових лица без детаљне
истраге о њиховом држању у рату. Обласна комисија за Косово и
Метохију формирана је 11. јула 1945, после укидања Војне управе
у овој области. Већ 3. августа, Указом о општој амнестији и
помиловању, одговорности су били ослобођени сви припадници
албанских оружаних јединица, изузев оних у саставу вишег
оперативног и позадинског командног кадра против којих до тог
тренутка није била изречена правоснажна пресуда за почињене
злочине у Другом светском рату.37 У овако кратком року, између
11. јула и 3. августа 1945, Обласна комисија није могла да донесе
било какво решење у вези са наведеним злочинима.
Председник Обласне комисије за Косово и Метохију
сматрао је резултате пописа из прве половине 1946. коначним,
предлажући уједно укидање овог тела.38 Изузев једног реферата
о одговорности Италијана за злочине „извршене над народима
Косова и Метохије“, Обласна комисија није издавала никаква
саопштења нити публикације.39
37 Чланом 1. овог Указа општа амнестија дарована је „свима лицима која су

учествовала у четничким и недићевским јединицама, јединицама хрватског и
словеначког домобранства, муслиманској милицији, шиптарским оружаним
формацијама и свим осталим оружаним формацијама у служби окупатора
или их помагала, као и свима лицима која су припадала одговарајућим
политичким организацијама или одговарајућем административном односно
судском апарату“. У члану 3. наведено је да се амнестија из члана 1. односи
„само на она лица против којих до дана објављивања овог Указа није
изречена правоснажна пресуда за дела која су починили“. – Службени лист
ДФЈ, 56/1945.
38 АЈ, 110–1–2, Допис Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и
њихових помагача Обласној комисији за Косово и Метохију од 16. маја 1946.
39 АЈ, 110–1, Извештај др Душана Недељковића о раду Државне комисије
за период 1943–1948, 51; АЈ, 110–1–2, Допис Државне комисије за утврђивање
злочина окупатора и њихових помагача Обласној комисији за Косово и
Метохију од 16. маја 1946.
155
ЗБНОРНИК 2.indd 155 12/3/2023 4:20:11 PM

Током 11 месеци, између јула 1945. и маја 1946, према

званичним подацима Обласне комисије, прикупљено је 10.019
пријава на основу којих је за ратне злочине било оптужено 140
лица. Међу њима било је 109 југословенских држављана, односно
„домаћих издајника“.40 До марта 1947. Земаљска комисија за
Србију регистровала је 1.076 Албанаца који су починили ратне
злочине на територији ове федералне јединице.41 Земаљска
комисија за Црну Гору регистровала је 249 албанских ратних
злочинаца,42 док подаци Земаљске комисије за Македонију
нису сачувани. Све одлуке земаљских комисија биле су потом
„ревидиране“ и „евентуално исправљене“,43 услед чега је број
албанских ратних злочинаца знатно умањен. До прве половине
1948. Државна комисија забележила је имена 24744, односно
29745 Албанаца, југословенских и албанских држављана, за које
је установљено да су починили ратне злочине на територији
Југославије. Већина осумњичених и оптужених налазила се у
иностранству или међу одметницима, скривеним по планинама
Косова и Метохије.46
40 АЈ, 110–1–2.
41 Земаљска комисија за Србију изразила је уверење да су наведени подаци
„приближно тачни, са незнатним отступањем од апсолутно тачног стања
ствари“. – АЈ, 110–49–99, Допис Земаљске комисије за Србију упућен Државној
комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 31. март
1947.
42 Према речима Јакше Брајовића, председника Земаљске комисије за Црну
Гору, „сва она лица која су се током окупације огријешила о интересе народне
борбе“ регистрована су „као ратни злочинци или као сумњиви“. – АЈ, 110–
49–99, Допис Земаљске комисије за Црну Гору упућен Државној комисији за
утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 29. март 1947.
43 АЈ, 110–1, Извештај др Недељковића о раду Државне комисије за период
1943–1948, 42.
44 Исто.
45 Dokumenti iz istorije Jugoslavije, priredili prof. dr Miodrag Zečević i Jovan P.
Popović, tom II, (Beograd: Arhiv Jugoslavije, 1998), 671–683.
46 Борозан, Велика Албанија..., 523.
156
ЗБНОРНИК 2.indd 156 12/3/2023 4:20:11 PM

Закључак
Мада је Државна комисија за утврђивање злочина

окупатора и њихових помагача формирана крајем новембра
1943, систематски рад на прикупљању података о ратним
злочинима почињеним на југословенском југу отпочео је
тек по ослобођењу читаве земље и успостављања нових
органа југословенских власти у пролеће 1945. Радом анкетних
комисија на терену руководиле су Обласна комисија за Косово и
Метохију, затим Земаљска комисија за Македонију и Земаљска
комисија за Црну Гору. Током лета и јесени 1945. спроведен је
први попис жртава рата, према којем су на подручју Косова и
Метохије албански колаборационисти били одговорни за смрт
2.382 цивила од укупно 4.740 регистрованих жртава. Резултати
пописа у Црној Гори показали су да су Албанци на овом простору
убили 530 цивила од укупно 13.727 регистрованих жртава.
Резултати пописа спроведеног у Македонији нису сачувани.
Државна комисија је, међутим, оценила је да су прикупљени
подаци непотпуни, те је у пролеће наредне године спроведен
нови попис жртава рата. Тада је утврђено да су на територији
Косова и Метохије Албанци убили 5.722 цивила од укупно 12.489
регистрованих жртава, у Црној Гори 959 од укупно 22.563, а у
Македонији 885 цивила од 5.304 регистроване жртве. Иако
Државна комисија није била у потпуности задовољна ни овим
пописом, све земаљске и обласне комисије су већ средином 1946.
престале са радом на терену.
Известан број злочина свакако је остао незабележен. У
рату су страдали многи очевици, преживели сведоци нису увек
поседовали прецизна сазнања о почињеним злочинима, док
је значајан број Албанаца одбијао сарадњу са југословенским
властима по овом питању. Изнад свега, сâмо питање
истраживања албанских злочина на југу земље, поготово
на простору Косова и Метохије, било је посебно осетљиво, с
обзиром на антијугословенско расположење већине албанског
становништва и настојања Југославије да албанску мањину
интегрише у сопствени државни организам.
157
ЗБНОРНИК 2.indd 157 12/3/2023 4:20:11 PM

Прилози
Злочини које су Укупан број

Пол и старосна починили цивилних
Врста злочина жртава
доб жртве албански колабо- на простору
рационисти Црне Горе
мушкарци 572
Погинули током жене 305
бомбардовања стара лица 71
деца 196
мушкарци 163 3.945
жене 50 1.276
Стрељани
стара лица 14 750
деца 11 736
мушкарци 2 73
жене 23
Обешени стара лица 4
деца 4
жене 15 323
Заклани
деца 17 540
жене 41 981
Насмрт претучени
деца 40 380
жене 7 141
Подлегли мучењу
стара лица 50
деца 7 35
жене 1 83
Умрли у логору
деца 18 47
Свега 530 13.727
Табела 1: Злочини албанских колаборациониста на простору Црне Горе према

попису из средине 47
47 Табела је израђена на основу података из: АЈ, 110–50–101.
158
ЗБНОРНИК 2.indd 158 12/3/2023 4:20:11 PM

Укупан број
Пол и Злочини које су цивилних
Врста злочина старосна починили албански жртава на
простору
доб жртве колаборационисти Косова и
Метохије
Погинули мушкарци 3 227

жене 218
током
бомбардовања деца 127
жене 25 48
Стрељани
деца 9 23
жене 1 3
Обешени
стара лица
деца 1
жене 21 23
Заклани
деца 47 50
Насмрт жене 106 178
претучени стара лица 79 92
деца 63 107
Подлегли жене 9 21
мучењу стара лица 2 7
деца 14
жене 3 50
деца 4 24
Нестали мушкарци 2
Свега 2.382 4.740
Табела 2: Злочини албанских колаборациониста на простору Косова и Метохије
према попису из друге половине 1945.
159
ЗБНОРНИК 2.indd 159 12/3/2023 4:20:11 PM

Укупан
Злочини које су број
Пол и
починили цивилних
Врста злочина старосна жртава
албански
доб жртве на
колаборационисти простору
Црне Горе
Погинули
жене 302
током
бомбардовања
деца 229
жене 26 1.699
Стрељани
деца 11 1.335
мушкарци 37
жене 8
Обешени
деца 11
жене 12 113
Заклани
деца 1 70
деца 127 336
мучењу стара лица 7 54
деца 18 111
Умрли у жене 2 36
логору стара лица 12
деца 2 36
Непознато жене 297
деца 4
Свега 959 22.563
Табела 3: Злочини албанских колаборациониста на простору Црне Горе
према поновљеном попису из пролећа 1946.
160
ЗБНОРНИК 2.indd 160 12/3/2023 4:20:11 PM

Врста злочина Пол и старосна Злочини које су Укупан број

цивилних
доб жртве починили албански
жртава на
колаборационисти простору
Македоније
Погинули жене 61
током стара лица 25
бомбардовања
деца 55
жене 21 98
Стрељани
деца 14 50
мушкарци 83
Обешени жене 10
стара лица
деца 6
Заклани жене 3 5
стара лица
деца
деца 29 127
мучењу стара лица 4
деца 6
мушкарци 45
Умрли у жене 1
логору стара лица
деца 5
Непознато мушкарци 21
Свега 885 5.304
Табела 4: Злочини албанских колаборациониста на простору Македоније
према поновљеном попису из пролећа 1946.
161
ЗБНОРНИК 2.indd 161 12/3/2023 4:20:11 PM

Укупан број
цивилних
Злочини које су
Пол и старосна жртава
Врста злочина починили албански
доб жртве на простору
колаборационисти
Косова и
Метохије
Погинули током жене 2 393
бомбардовања стара лица 174
деца 1 378
мушкарци 1.219 2.367
Стрељани
жене 133 200
деца 21 50
Обешени
жене 5 7
Заклани
жене 36 41
деца 6 7
мушкарци 2.239 4.203
Насмрт претучени
жене 834 1.048
деца 145 168
жене 70 78
Подлегли мучењу
деца 26 31
жене 2 50
деца 1 63
„Мучки убијени“
жене 2 2
Погинули жене 4 5
деца 1 1
Нестали мушкарци
Непознато мушкарци 21
жене 1
Свега 5.722 12.489
Табела 5: Злочини албанских колаборациониста на простору Косова и Метохије према
поновљеном попису из пролећа 1946.
162
ЗБНОРНИК 2.indd 162 12/3/2023 4:20:11 PM

Злочини које су Укупан број

цивилних жртава
Врста злочина починили албански на простору
колаборационисти Косова и Метохије
Пећки 702 1.620

Звечански 1.229 1.814
Источки 943 1.329
Грачанички 550 814
Неродимски 426 666
Гњилански 354 569
Шарпланински 285 376
Вучитрнски 367 595
Ђаковички 25 756
Лапски 279 508
Дренички 195 312
Качанички 10 348
Подримски 56 172
Суворечки 35 74
Горски 5 28
Свега 5.461 9.981
Табела 6: Злочини албанских колаборациониста на простору Косова и Метохије према
подацима које је Обласна комисија доставила Државној комисији 14. маја 1946.48
Neobjavljeni izvori
Arhiv Jugoslavije: Fond 54, Reparaciona komisija pri Vladi FNRJ;
Fond 97, Komisija za agrarnu reformu i kolonizaciju;Fond 103,
Emigrantska vlada Kraljevine Jugoslavije; Fond 110, Državna
komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača.
48 Табела је израђена на основу података из: АЈ, 110–72–126.
163
ЗБНОРНИК 2.indd 163 12/3/2023 4:20:11 PM

Objavljeni izvori
Antonijević, Nenad. Albanski zločini nad Srbimana Kosovu i Metohiji
u Drugom svetskom ratu – dokumenta, drugo, izmenjeno i dopunjeno
izdanje. Beograd: Muzej žrtava genocida, 2009. (cyrilic)
Dokumenti iz istorije Jugoslavije, priredili prof. dr Miodrag Zečević i
Jovan P. Popović, tom I. Beograd: Arhiv Jugoslavije, 1996.
Dokumenti iz istorije Jugoslavije, priredili prof. dr Miodrag Zečević i
Jovan P. Popović, tom II. Beograd: Arhiv Jugoslavije, 1998.
Narodni odbor Autonomne Kosovsko-metohijske oblasti 1943–1953.
Osnovni materijali sa zasedanja. Priština: Narodni odbor Autonomne
Kosovsko-metohijske oblasti, 1955.
Prvo i Drugo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja
Jugoslavije, 26. и 27. novembra 1942; 29. и 30. novembra 1943. Po
stenografskim beleškama i drugim izvorima. Beograd: Prezidijum
Narodne skupštine FNRJ, 1953. (cyrilic)
Spisak žrtava rata 1941–1945. rođenih na teritoriji Srbije. Beograd:
Savezni zavod za statistiku, 1992.
Žrtve rata 1941–1945. Popis iz 1964. SR Srbija – SAP Kosovo. Beograd:
Savezni zavod za statistiku, 1992.
Literatura
Antonijević, Nenad. Kosovo i Metohija 1941–1945. godina – ratnizločini.
Beograd: Muzej žrtava genocida, 2017. (cyrilic)
Bataković, Dušan T. Serbia’s Kosovo Drama: a historical perspective.
Beograd: Čigoja štampa, 2012.
Borozan, Đorđe. „Kosovo i Metohija u granicama ʻprotektorataVelika
Albanijaʼ 1941–1944“. Kosovo i Metohijauvelikoalbanskim planovima
1878–2000. Beograd: ISI, 2001, 103–132. (cyrilic)
Borozan, Đorđe. Velika Albanija: porijeklo – ideje – praksa. Beograd:
Vojnoistorijski institut Vojske Jugoslavije, 1995. (cyrilic)
Božović, Branislav, Milorad Vavić. Surova vremena na Kosovu i
Metohiji. Kvislinzi i kolaboracija u Drugom svetskom ratu. Beograd:
ISI, 1991. (cyrilic)
Dimić, Ljubodrag. Srbi i Jugoslavija. Prostor, društvo, politika (Pogled
s kraja veka). Beograd: Stubovi kulture, 1998. (cyrilic)
Dželetović Ivanov, Pavle. Balistički pokret 1939–1952. Masovnost,
saradnja saitalijanskim i nemačkim okupatorimai zločini nad Srbima.
Beograd: Arhiv Srbije, 2000. (cyrilic)
164
ЗБНОРНИК 2.indd 164 12/3/2023 4:20:11 PM

Đorđević, Životije. Gubici stanovništva Jugoslavije u Drugom svetskom

ratu – nauka i skribomanija. Beograd: Draslarpartner, 2014. (cyrilic)
Glišić, Venceslav. „Albanizacija Kosova i Metohije“. Srbi i Albanci u
XX veku, ciklus predavanja 7–10. maj 1990, priredio Andrej Mitrović.
Beograd: SANU, 1991, 277–291. (cyrilic)
Grahek Ravančić, Martina.„Ustrojavanje organa nove vlasti:
Državna/Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i
njihovih pomagača – organizacija, ustroj, djelovanje“. Historijski
zbornik1/2013, 149–172.
Guskova, Jelena. Kosovo i Metohija: Rat i uslovi mira.Kosovska
Mitrovica: Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini, 2014. (cyrilic)
Hodža, Fadilj. „Predgovor“. Zbornik dokumenata i podataka o
Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom I, knjiga 19:
Borbe na Kosovu 1941–1944. Beograd: Vojnoistorijski institut, 1969.
(cyrilic)
Imami, Petrit. Srbi i Albanci kroz vekove, drugo dopunjeno izdanje.
Beograd: Radio B92, 2000.
Kočović, Bogoljub. Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. London:
Veritas Foundation Press, 1985.
Koljanin, Milan. „Ratni zločini u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu.
Problem utvrđivanja“. Istorija 20. veka, 2/1998, 87–102.
Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji. Beograd: SKZ, 1989. (cyrilic)
Vajs, Albert. „Rad komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih
pomagača“. Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 4/1961, 387–400.
(cyrilic)
Žerjavić, Vladimir. Gubici stanovništva Jugoslavije u drugom
svjetskom ratu. Zagreb: Jugoslovensko viktimološko društvo, 1989.
Periodika
– Glas Sandžaka (1944) (cyrilic)
– Službeni list DFJ (1945) (cyrilic)
165
ЗБНОРНИК 2.indd 165 12/3/2023 4:20:11 PM

The Crimes of the Albanian Collaborators...
Dušan М. Bojković, PhD

Scientific associate
Archives of Yugoslavia, Belgrade
THE CRIMES OF THE ALBANIAN COLLABORATORS COMMITTED

DURING THE SECOND WORLD WAR ON THE TERRITORY OF
YUGOSLAVIA ACCORDING TO DATA OF THE STATE COMMISSION FOR
THE ESTABLISHMENT OF CRIMES COMMITTED BY THE OCCUPIERS
AND THEIR SUPPORTERS
Summary
Although the State Commission for Identification of the

Crime of Occupiers and their Collaborators was formed at the end
of November 1943, the systematic work on collecting the data about
the war crimes committed in the Yugoslav South commenced only
after the entire country had been liberatedand after the new Yugoslav
authorities had been established in the spring of 1945. The work of
the field survey commissions in this region was supervised by the
Regional Commission for Kosovo and Metohija, the State Commission
for Macedonia and the State Commission for Montenegro. During the
summer and autumn of 1945, the first survey of war victims was
carried out, and it established that the Albanian collaborationists
were responsible for the deaths of 2,383 civilians out of a total of
4,740 registered victims in Kosovo and Metohija. The findings of
the survey in Montenegro indicated that Albanians had killed 530
civilians out of the total of 13,727 victimsin this area. The results of
the survey conducted in Macedonia were not preserved. However, the
State Commission assessed that the collected data were incomplete,
and the new survey of war victims was conducted in the spring of the
following year. This survey determined that in the territory of Kosovo
and Metohija, Albanians had killed 5,722 civilians out of the total of
12,489 registered victims, while they were responsible for 959 out
of 22,563 victims in Montenegro, and for 885 civilians out of 5,304
registered victims in Macedonia. Although the State Commission
was not entirely satisfied with the results of this survey either, the
fieldwork of all the state and regional commissions had ceased by
mid-1946.
166
ЗБНОРНИК 2.indd 166 12/3/2023 4:20:11 PM

PhD Dušan М. Bojković
A certain number of crimes had certainly remained

unrecorded. Many of the eyewitnesses had died in the war, while
surviving witnesses did not always possess the precise knowledge
about the committed crimes. Moreover, a significant number of
Albanians refused to cooperate with Yugoslav authorities on this
matter. Above all, the question of investigating Albanian crimes in
the south of the country, especially in the territory of Kosovo and
Metohija was considered particularly sensitive due to the anti-
Yugoslav sentiment among the majority of the Albanian population
and Yugoslavia’s efforts to integrate the Albanian minority into the
structure of the state.
167
ЗБНОРНИК 2.indd 167 12/3/2023 4:20:11 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 168 12/3/2023 4:20:11 PM
УДК: 94:341.485(=214.58)(497.11)"1941"
341.322.5(=214.58)(497.11)"1941"
Мср ПРЕДРАГ ИЛИЋ

Арх. саветник
Историјски архив Шумадије Крагујевац
pilic2@sbb.rs
ОДНОС ОКУПАЦИОНИХ РЕЖИМА ПРЕМА СТРАДАЛОМ

И ПОРОБЉЕНОМ ЦИВИЛНОМ СТАНОВНИШТВУ У
КРАГУЈЕВЦУ НА ПРИМЕРУ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ ФОНДА
ПОГЛАВАРСТВА ГРАДА КРАГУЈЕВЦА 1941–1944.
Апстракт: Тема рада је однос окупационих режима према

страдалом и поробљеном становништву у Крагујевцу током читавог
периода окупације, од априла 1941. до октобра 1944. године, а све на
основу комплетно сачуваног фонда Поглаварство града Крагујевца
1941–1944. године. У раду ће бити детаљно обрађени и анализирани
сви непосредни и аутентични захтеви потомака стрељаних грађана
који су упућени локалној окупаторској власти, разлози слања и
однос власти према њима. Такође, биће обрађени и анализирани
сви аутентични и непосредни захтеви породица и појединаца чији
чланови нису стрељани, а своје проблеме (економске, социјалне,
правне, националне и друге природе) треба да реше уз помоћ и
дозволу општинске власти. На основу сачуване архивске грађе
обрадићемо активности и потребе грађана које треба да остваре
уз дозволу и помоћ окупационе управе у Крагујевцу. Обрадом ових
питања утврђујемо и начин функционисања локалне администрације,
поступак поимања и решавања свакодневних проблема. Велики број
докумената из наведеног фонда омогућава нам да ово питање, коме
до сада није посвећивана довољна пажња, детаљно расветлимо,
упознамо са њиховом садржином стручну и научну јавност и
квалитетно обрадимо.
Кључне речи: Крагујевац, Поглаварство града, молба, захтев,

цивилно становништво, архивска грађа.
169
ЗБНОРНИК 2.indd 169 12/3/2023 4:20:12 PM

Однос окупационих режима према страдалом...
Крагујевац је, као и други градови и места у Србији,

на почетку Другог светског рата историографски и на други
начин обрађиван у светлу слома Краљевине Југославије – њеног
окупирања и брзог слома наше војске. Развој партизанског
покрета и његових оружаних акција били су узрок велике
октобарске трагедије, тако да историчари и други аутори
монографија, чланака и расправа често ова два догађаја нису
раздвајали, смештајући их у контекст партизанских активности
и ширења Народноослободилачког покрета. Сва истраживања
на ову тему вршена су на основу архивске грађе Главних
штабова КПЈ и СКОЈ-а, зборника објављене грађе, Главних
одбора, окружних и покрајинских комитета КПЈ и СКОЈ-а,
мемоарске грађе чланова партизанских војних формација,
редакција разних одбора за писање историје НОП-а, сећања
учесника Народноослободилачког покрета и преживелих
учесника стрељања у Крагујевцу и Шумадији. Међутим, фонд
Поглаварство града Крагујевца 1941–1945, углавном није
коришћен или су коришћени само поједини делови који су се
уклапали у већ зацртану слику развоја партизанских јединица
и деловања антифашистичких снага на овом подручју. Живот
у граду непосредно пред почетак рата и првим месецима после
његове окупације, а нарочито после октобарске трагедије -
није био обрађиван и истраживан. Функционисање града и
свакодневни живот становништва био је у сенци ових догађаја.
Баш због ових разлога желимо да кроз анализу комплетно
сачуваног фонда Поглаварство града крагујевца 1941–1945,
обрадимо функционисање града, живот становништва и
однос окупационих власти према поробљеном становништву у
периоду од априла 1941. до октобра 1944. године.
Пред други светски рат у Крагујевцу је радило
18 индустријских предузећа разних грана производње и
Војнотехнички завод. Већина ових предузећа настала је на
основу капитала акумулираног у трговини, а само мали број је
настао на основу удела иностраног капитала. Војнотехнички
завод је био искључиво војноиндустријско предузеће у чији
рад и пословање је био уложен државни новац преко државног
170
ЗБНОРНИК 2.indd 170 12/3/2023 4:20:12 PM

Мср Предраг Илић
буџета у делу који је био додељен Министарству војске.1

Између два светска рата мењала се и физиономија
занатства у Крагујевцу. Стари занати, за којима је полако
престајала потреба, су постајали све ређи, а неки су се и гасили
(ужари, папучари, опанчари, четкари, абаџије и др.), у новим
условима и потребама ВТЗ и повећаног броја становника,
развијају се нови занати који су се базирали на обради метала
(бравари, машински бравари и други који се односе на обраду
метала), и који су пратили технолошки напредак (електричари,
електро и водоинсталатери, лимари, фарбари), или они који су
се заснивали на услужним делатностима, у складу са напретком
животног стандарда становништва (козметичари, модни
кројачки салони, женски фризери, штрикери и друго). Број
занатлија је растао све до велике економске кризе, а затим је почео
да опада - што због кризе што због економске диференцијације
становништва и осцилирања потребе за њиховим производима
у осиромашеном друштву.
Пред Други светски рат у Крагујевцу је било седам банака
– новчаних завода, солидна путна и градска инфраструктура,
асфалтирани магистрални пут Београд – Крагујевац – Јагодина,
на коме је Крагујевац био важно трговачко чвориште и пруга
Лапово – Крагујевац – Краљево, која је била повезана са пругом
Београд – Ниш.2 Поред тога Крагујевац је био и значајни војни
центар у коме су поред ВТЗ била смештена и два војна пука (XI
и XIX).
Међутим, колико год је наш град у многим
сегментима предњачио у односу на друге средине, толико
је био неприпремљен, као и остали градови па и читава
држава, за предстојећи рат. Многе слабости у организацији и
функционисању живота у Крагујевцу, са доласком окупационих
јединица постле сз још израженије и компликованије. Живот у
граду се из корена променио – поста ознатно тежи, сигурност
живота је била угрожена, а страх и беда се увукле у скоро сваку
градску кућу. Службе које су биле задужене за снабдевање града
1 Др М. Поповић, Крагујевац и његиво привредно подручје (САНУ, Београд,

1956), 115.
2 Исто, 116.
171
ЗБНОРНИК 2.indd 171 12/3/2023 4:20:12 PM

хлебом и осталим животним намирницама биле су распуштене

и тек су почеле да се организују по новим условима и правилима,
углавном са новим људима. Дотадашњи пијачни рад био је
измењен због ограничености кретања, а продаја се одвијала у
строго контролисаним условима. Из званичних докумената
Поглаварства града Крагујевца за 1941. годину, у предвечерје
рата, види се да је снабдевање града хлебом, као основном
животном намирницом, озбиљно било угрожено.
Да је ситуација са снабдевањем основних животних
намирница била озбиљна и пре почетка рата сведочи нам и акт
Начелства среза Крагујевачког, бр. 1882 од 3. 02. 1941. године у
коме се Удружење занатлија, Секција пекарских мајстора, обраћа
молбом Начелству да се одобри справљање и продаја чистог
кукурузног хлеба – јер је, услед несташице хлебног брашна,
због чега је често долазило до несташице хлеба у Крагујевцу.
Због тога је - на основу Уредбе о мељави и хлебу, наређења
Краљевске банске управе Дунавске бановине и Закона о радњама
- Начелство среза крагујевачког је прописало да се у „пекарским
радњама у Крагујевцу и на територији Среза крагујевачког поред
народног хлеба може справљати и продавати кукурузни хлеб
справљен само од кукурузног брашна, које мора бити чисто и
непокварено, по цени од 3,50 динара за 1 килограм“. Ова одлука
је почела да се спроводи већ наредног дана, 4. фебруара 1941.
године.3 Градско поглаварство је о донетој одлуци преко својих
органа обавестило све заинтересоване стране, па је већ сутрадан
(4. фебруара 1941) почела да се спроводи4 и добошар Милета
Пантић истог дана известио5. Старање о правилном извршењу
ове одлуке вршило је Предстојништво градске полиције.
Упоредо са напред наведеном Одлуком о продаји кукурузног
хлеба вршен је попис вишкова пшенице и брашна по селима.
Већ 7. фебруара 1941. од стране Начелства среза Крагујевачког6
стигла је наредба о спровођењу принудног откупа пшенице и
3 Историјски архив Шумадије у Крагујевцу, Фонд 1. 4. 2. 13. Поглаварство

града Крагујевца (1941–1944); 1941–1944: кут. 1, Акт 1882 од 3. 02. 1941. (У
даљем тексту: ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кутија. .., акт бр.. ..)..
4 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 1, Акт 4062 од 4.02.1941.
5 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 1, Акт 4062 од 4.02.1941.
6 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 2, Aкт 2086 од 7.02.1941.
172
ЗБНОРНИК 2.indd 172 12/3/2023 4:20:12 PM

брашна. Наредбом је дефинисан начин његовог спровођења7.

Интересантно је поменути да се вишком пшенице сматрало
125 килограма по члану домаћинства, односно 100 килограма
брашна по члану домаћинства, рачунајући од фебруара до
јула – за пет месеци до наредне жетве. За неизвршавање ове
наредбе је била предвиђена новчана казна у износу од 10 – 500
динара или казна затвором од 1 – 10 дана.8 Као за претходну,
и за објављивање био је ангажован добошар, 10. фебруара
1941. Принудни откуп у држави сигурно није дао очекиване
резултате – је је Начелство среза Крагујевачког, а на основу
наредбе Министра снабдевања и исхране од бр. 22184/ I од 4.
04.1941. године, 5.04.1941. донело наредбу да све пекарске радње
у Крагујевцу и на територији Среза крагујевачког израђују
народни хлеб од мешавине 70% кукурузног и 30% пшеничног
народног брашна. Ова наредба требало је да се примењује од
7. априла 19419. За непридржавање ове мере сви прекршиоци
биће санкционисани по Закону о унутрашњој управи новчаном
казном од 10 – 500 динара или казном затвора од 1 – 10 дана10.
Овај проблем још више је био изражен у првим месецима 1942,
године о чему нам сведоче званична општинска документа.
Средином јануара 1942. Градско поглаварство је упутило допис
Председништву владе у Београду следеће садржине: „Насушни
хлеб за град Крагујевац обезбеђен је закључно са месецом
јануаром ове године. Месечна потрошња износи 60 вагона, од
чега 30 вагона за сиротињу. Молим Председништво Владе да
обезбеди Крагујевац бар са износом од 30 вагона пшенице за
сиротињу о трошку Градског Поглаварства“.11
Овај акт недвосмислено сведочи о драматичној ситуацији
која је владала у Крагујевцу по питању снабдевања града хлебом,
као основном животном намирницом, те је њиме на директан
начин потврђено да половину становништва у Крагујевцу чини
сиротиња којој је угрожена основна животна егзистенција. То је
недвосмислена чињеница која је добро позната градској власти
7 Види више о томе. Исто.
8 Исто.
9 ИАШК 1. 4. 2. 13, ПГК, кут. 3, акт 5865 од 5. 04. 1941.
10 Исто.
11 ИАШК 1. 4. 2. 13, ПГК, кут. 12, акт 1700 од 16. I 1942.
173
ЗБНОРНИК 2.indd 173 12/3/2023 4:20:12 PM

и коју она јавно износи. Друга половина становништва, која није

носила епитет „сиротиње“, није била у много бољем положају и
такође је била далеко од пристојног животног стандарда.
Из сачуваних докумената се види да је општина чинила
све што је у њеној моћи и није пропустила ни један моменат
у настојању да обезбеди становништву хлеб. Стално су писали,
слали делегате и представнике града, али није увек могло да
се учини много, због пасивних крајева наше државе, где је
народ страховито патио услед несташице хлеба.12 На почетку
Прогласа Грађанству града Крагујевца се децидирано истиче
да је „исхрана становништва нашега града дошла на критичну
тачку. Криза је наступила услед несразмере потрошње према
приливу пшенице и кукуруза, што је довело до исцрпљености
резерве. Сва наша настојања да дођемо до потребних количина
кукуруза, као и да они који имају средстава да се хране без
помоћи општине, да не узимају хлеб, нису нам дали могућност
да осигурамо становништву исхрану до нове жетве“.13
За исхрану становништва Крагујевца, решењем
Министарства пољопривреде и исхране, бр. 10972/VI од 26.
фебруара 1942. и Житарске централе, било је предвиђено да се
Срезу крагујевачком испоручи 50 000 кг пшенице и 300 000 кг
кукуруза, а Срезу гружанском 100 000 кг пшенице и 150 000 кг
кукуруза. Међутим, Срезу крагујевачком је било испоручено 33
574 кг пшенице и 141 852 кг кукуруза, а Срезу гружанском 26 624
кг пшенице и 88 191 кг кукуруза.14 Из изложеног прегледа види
се колико је мање испоручено пшенице и кукуруза (око 50%) и
зашто је Крагујевац остао без хлеба.
Иако је општинска власт била у сталној бризи и страху
да ли ће истрајати са исхраном хлебом до нове жетве, слала је
сталне наредбе којима је позивала становништво које може да
се прехрани без помоћи општине да не узима хлеб на пекари.
Последња наредба је упућена 11. јуна 1942, а већ 13. јуна је
преко општинских делегата саопштено да држава нема нигде
расположиве резерве одакле би Крагујевцу могла да додели
12 Проглас Грађанству града Крагујевца, ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 17, акт 22707
од 18. VI 1941.
13 Исто.
14 Исто.
174
ЗБНОРНИК 2.indd 174 12/3/2023 4:20:12 PM

било какве количине пшенице и кукуруза.15

Своју немоћ да реши елементарну потребу грађанства,
да набави основну животну намирницу – хлеб, окупациона
власт је преко својих српских сателита кривицу пребацила на
становништво следећим саопштењем: „Наше многобројно
грађанство овог пута показало је да нема довољно савести,
родољубља и хришћански осећај према ближњем у невољи.
Овом приликом морамо указати на то да наше грађанство није
показало ни разумевање за тешкоће са којима се општина бори,
није се покоравало њеним наредбама нити одазивало њеним
апелима, већ је сваки сматрао као за право да искористи сваку
прилику да што више узме од општине, сасвим природно на
рачун сиротиње. Користили су сваку прилику да узму: за славу,
за заробљенике, за парастосе, по лекарским рецептима, тако да
је била права борба одолети тражњи и себичности појединаца.
Нико није хтео да се стави у положај општине, нико није мислио
за сутра, нити шта ће затим доћи, већ једина им је брига била да
се они задовоље, да они добију. Никакве разлоге нису хтели да
приме, већ се од њих чуло само „дај“.
Ми сажаљењем констатујемо да после објављеног
апела 11. ов. (11. јуна, прим. аутора) месеца НИЈЕ НИ ЈЕДАН
ДОШАО ДА ОДЈАВИ УЗИМАЊЕ ХЛЕБА НА ПЕКАРИ, А ДА СУ
ДОШЛЕ СТОТИНЕ ДА ПРОТЕСТВУЈУ ШТО СУ ИЗБРИСАНИ ИЗ
СПИСКА ЗА ХЛЕБ (великим словима је написано и подвучено
је у документу, прим. аутора). Они који су требали да буду
избрисани, сами се нису хтели одјавити, а општина не може све
да зна и све да види, а они пак који ће испаштати несташицу
хлеба, ћутали су и мирно гледали како они узимају хлеб и из
обзира да им се не замере, нису хтели да доставе несавесне.
Налазећи се у овим тешким и изванредним приликама,
општина ће покушати да у првом реду осигура исхрану хлебом
најсиромашније, које иначе стално помаже, а неке и издржава.
С ТОГА ЈЕ ОДЛУЧЕНО, ДА СЕ ДО НОВЕ ЖЕТВЕ ОБУСТАВИ
ПЕЧЕЊЕ ХЛЕБА ЗА ЦЕЛОКУПНО ГРАЂАНСТВО, А ДА СЕ ХЛЕБ
ПЕЧЕ И ИЗДАЈЕ САМО ОПШТИНСКОЈ СИРОТИЊИ, КОЈА ЈЕ
КОД ОПШТИНЕ УПИСАНА И СНАБДЕВЕНА СИРОТИЊСКОМ
15 Исто.
175
ЗБНОРНИК 2.indd 175 12/3/2023 4:20:12 PM

ЛЕГИТИМАЦИЈОМ (великим словима је написано у документу,

прим. аутора). Хлеб ће се издавати по досадањим картама
за хлеб уз сиротињску легитимацију, по 250 грама по члану
породице уз наплату“.16
Део овог значајног документа даје нам велики број
података и чињеница које одсликавају живот становништва
у граду, као и однос окупационих власти према њему, начин
како третирају обичног грађанина. Из овог цитата се види да
власт у Крагујевцу криви грађане зашто нема хлеба, да ти исти
грађани немају довољно свести, родољубља и хришћанског
осећаја према ближњима у невољи, као и да је снабдевање
грађана хлебом идеја око које треба да буду окупљени, покажу
свој патриотизам и хришћански осећај. Парадоксално је што о
томе говоре они који су све време уништавали физички српски
народ, његову свест, патриотизам и затирали православље.
Велику замерку су упутили грађанима што су хлеб узимали за
своје крсне славе, по лекарским рецептима- негирајући на тај
начин болест као фактор за конзумирање хлеба, за парастосе –
превиђајући шта се десило у Крагујевцу само пре мање годину
дана и да годишњице невиним жртвама још није прошла. Јасно
нам је да у овим документом желели да посвађају грађане, и
окрену их једне против других, као и то да је у Крагујевцу међу
грађанством било богатих и сиромашних слојева, где су једни
експлоатисали друге, и да ту лежи суштина проблема.
Јануара месеца 1942. Градско поглаварство Крагујевца
захваљује се Председнику владе генералу Милану Недићу на
помоћи од 20 000 динара коју је Влада послала као помоћ за
сиротињу града Крагујевца.17 У исто време Поглаварство града
Крагујевца се обратило Председништву Владе актом који је био
и молба за интервентну новчану помоћ како би се ублажила
социјална ситуација у граду. У овом акту се стиче следеће:
„Имајући у виду тежак задатак на санирању општих прилика
у Крагујевцу, а нарочито с обзиром на збрињавање сиротиње и
породица чији су храниоци изгинули у октобру прошле године,
као и с обзиром на тешко стање остале сиротиње и незапослених
16 Исто.
17 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 17, акт 1699 од 16. I 1942.
176
ЗБНОРНИК 2.indd 176 12/3/2023 4:20:12 PM

породица Војнотехничког завода дужност ми налаже да изнесем

ове податке у цифрама из којих се види сва озбиљност ситуације
и беда која влада у Крагујевцу. За санирање тих прилика
потребна је хитна ваша интервенција, а у минималном износу
као што је доле изложено.
Новчана помоћ члановима сиромашних породица чији су храниоци

стрељани 4500 чланова18 по 200 динара месечно .................................................................
... 900 000
Стална помоћ сиромашним старцима и бабама за 200 лица по 300 динара
месечно ............................................................................................................................ 60 000
Помоћ сиромашним избеглицама, 300 лица по 400 ................. 120 000
Незапосленим радницим В.Т.З. и њиховим породицама, 1000 лица по 200
динара месечно ............................................................................................................... 200 000
Дечји дом са децом сиромашном без родитеља 100 деце по 400 динара
месечно ............................................................................................................................. 40 000
Дом стараца и старица 40 лица по 400 дин. .......................................... 16 000
Свега Динара : ......... 1 336 000
Ова је месечна сума минимална за обезбеђење голог

живота сиромашних, незапослених и настрадалих породица.
Молим Председништво Српске Владе да ми у овом тешком
задатку помогне да осигурам голи живот сиротиње бар за
зимске месеце и предњој суми од динара ..........................................
.................................... 1 336 000 месечно, а за летње месеце бар ......
........................................................... 1 000 000 месечно. Ово питање
сматрати као хитно и неодложно“.19
Овај документ показује сву драматичност социјалне

и економске ситуације становништва у Крагујевцу. Градска
власт је изашла са конкретним бројкама, према евиденцијама
о најугроженијим институцијама, лицима и породицама које
нису могле да се прехране и да имају основне услове за свој
18 Овим се јасно показује да у Крагујевцу није стрељано 7300 грађана, већ
нешто мање од 3000. (прим. аутора).
19 Писмо Градског поглаварства града Крагујевца Председништву владе у
Београду, ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 17, акт 1698 од 16. I 1942.
177
ЗБНОРНИК 2.indd 177 12/3/2023 4:20:12 PM

физички опстанак. Да би смо читаоцима дочарали вредност

односно ред величине ове новчане помоћи, навешћемо само
поједине цене које су чиниле основу људске егзистенције.
Месечна станарина за оне који нису имали своју кућу или стан
је била око 200 динара месечно, кубни метар огревног дрвета је
био око 400 динара. Као што је све било под строгом контролом
тако су биле прописане и цене поврћа чији је промет био
дозвољен на пијацама у граду. Малопродајна цена кромпира
по килограму је била 12 динара, купуса 9, крупног белог пасуља
14, а ситног белог пасуља 12 динара.20 На основу наведеног
јасно је да су се са сумом новца која је додељивана појединцим
и породицама могле да обезбеде само основне потребе за
физички опстанак. У том периоду била је доста случајева да
су породице које су живеле као подстанари због немогућности
да плаћају станарине отказивале своје станове и прелазиле код
рођака и пријатеља који су били у могућности да их приме.
Велики број обраћао се општинској власти за помоћ. Један број
станара станова у баракама Старе радничке колоније тражио је
уверења о сиромашном стању и ослобађању од плаћања кирије,
а неки су из тих разлога напустили исте.21 Производња у свим
областима индустрије, занатства, пољопривреде и свим другим
делатностима била је под строгом контролом. Овај архивски
фонд је препун молби и дозвола за обављање било какве
производне делатности. Грађани Крагујевца који су имали
парцелу на ободу града или у неком суседном селу морали су
прво да траже дозволу да напусте територију града, потом да
докажу власништво над парцелом и тек онда су могли да добију
дозволу да засаде културе за сопствене потребе. Уколико су
желели да своје производе ставе у промет била им је потребна
посебна дозвола и то под условом да се производи продају по
прописаним произвођачким ценама. За све дозволе била им је
20 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 20, акт 39 775 од 31. X 1942. Произвођачка цена
кромпира била је 10 динара, великопродајна 11, а малопродајна 12 динара,
купуса 6 динара произвођачка, великопродајна 7, а малопродајна 9 динара.
Крупни бели пасуљ 9 произвођачка, 10 великопродајна, а 14 малопродајна.
Ситни бели пасуљ 9 динара произвођачка цена, великопродајна 10, а 12
малопродајна.
21 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут.24, акт 6630, 6632 .
178
ЗБНОРНИК 2.indd 178 12/3/2023 4:20:12 PM

потребно да то потврде два сведока под пуном материјалном и

кривичном одговорношћу. Уз сваку дозволу ишла је клаузула да
нису комунисти, да нису припадали партизанском покрету, да
нису јеврејске или ромске националности, јер они нису имали
право на то. Доказивање да сваки појединац који тражи дозволу
за било шта није јеврејске националности било је у Крагујевцу
излишно, јер скоро сви крагујевачки Јевреји су стрељани 20.
октобра 1941; а ко је од њих и преживео - склонио се из града и
био у илегали. Окружно начелство Округа крагујевачког послала
је акт Среском начелнику и Градском поглаварству наредбу
Крајскоманде у Крагујевцу22 у којем се налаже да се сва до сада
непредата непокретна имовина, покретна имовина, улози у
банкама и друга трговинска имања Јевреја пријаве и да се између
комесарског управника и купца склопи купопродајни уговор.
Уговор треба да буде предложен Генералном опуномоћенику за
привреду у Србији преко Крајс и Фелкомандатуре на одобрење,
уз доказ из земљишнокњижног улошка. Комесарску управу
над јеврејским имањем у Крагујевцу, право прече куповине,
има Градско поглаварство града Крагујевца.23 Апсурдност
око јеврејског питања достигло је кулминацију „Програмом о
ангажовању зајма од Државне хипотекарне банке у износу од 20
000 000 динара коју је Поглаварство узело за потребе Општине
крагујевачке“ у којем је једна од ставки за утрошак средстава
била „Откуп јеврејских имања – зграда за смештај канцеларија
разних општинских одељења“ и за ово је било предвиђено да
се потроши 1 500 000 динара, што је изузетно велики износ за
имовину чија вредност се вероватно поклапала са буџетираним
средствима. Апсурдност се своди на чињеницу да су они као народ
стављени ван закона и стрељани 20. октобра 1941. Године - а ко
је преживео, живео јеу илегали или ван града. Питање је само од
кога су они мислили да откупе јеврејске куће и имања - када се
зна каква им је судбина била, и ко би се појавио као евентуални
наследник или овлашћени заступник за промет некретнина
тих породица.24 Немамо података како је ово питање решено,
а било би занимљиво да се истражи како је поступак завршен
22 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 19, акт 29141 од 29. VII 1942.
23 Исто.
24 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 19, акт 223а 1942.
179
ЗБНОРНИК 2.indd 179 12/3/2023 4:20:12 PM

и коме је планирани новац уплаћен.

Трговина је била под великом и строгом контролом, чак
и можда и већом него производња, јер је у тој области степен
могуће злоуптребе могао бити већи. Поред уобичајене дозволе
за рад трговинских радњи, њихов престанак, промену локације,
проширења или смањења делатности, и друго - скоро све цене
су биле прописане и под строгом контролом. Исти случај је био
и са угоститељским објектима било ког типа. Сваки рад било
ког члана породице или радника са стране морао је да прође
процедуру тражења дозволе уз доказе да није комуниста,
партизан, јеврејин или циганин, и уз обавезна два сведока
(који су морали бити поуздани и да су сагласни да одговарају
кривично уколико би лажирали податаке). Свака набавка
робе у трговинској или угоститељској делатности морала је
да има порекло и прописану документацију. За све дозволе у
производњи, угоститељству или трговини било је потребно
платити прописане таксе чија је висина зависила од врсте
дозволе.
Колико је све било под контролом говори и чињеница
да су грађани за сваку набавку било чега ван хране морали да
траже дозволу и да добију одговарајуће потврде. Архивски фонд
препун је молби за набавку текстила за шивење одеће, веша,
зимске гардеробе, куповину вуне за плетење чарапа, набавку
обуће – уз доказ сведока да је уопште нема или да му се поцепала
постојећа. Припадници Првог српског добровољачког корпуса,
њих 113, уплатили су „Централи за кожу“ по повлашћеним
ценама и добили бонове за набавку ципела.25
Посебан третман имали су грађани који су набављали
производе од метала. Интересантно је поменути да су посебне
дозволе морали да набављају занатлије који су правили од лима
корита и лаворе, а посебно они који су правили шпорете. Такође
су морали и купци шпорета да добију посебне дозволе, односно
да добију бон за набавку шпорета од Централе за гвожђе иметал
у Београду. Интересантно је поменути да су у захтеву морали да
25 Списак омладинаца и деце Првог српског добровољачког одреда –

Добровољачка служба који су уплатили и добили бонове за набавку ципела,
ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 20 , акт. 203 од 26. II 1942.
180
ЗБНОРНИК 2.indd 180 12/3/2023 4:20:12 PM

наведу и докажу да немају шпорет и да ће га користити само за

кување хране и да у друге сврхе неће бити коришћен. Велики
број захтева за ову набавку постоји. Истражујући грађу овог
фонда наишли смо и на захтев да је грађанин Марко Ј. Станковић
тражио од „Централе за гвожђе и метал“ дозволу да може купити
електричну пеглу уз доказе да ће је користити само за пеглање
одеће и да у својој кући троши техничку струју. Радници из
Крагујевца који су отишли добровољно или били заробљени и
пребачени на раду у Немачкој, могли су својим породицама да
шаљу новац по строго утврђеним правилима. Према подацима
било је око 40 000 српских радника у Немачкој и око 316 000
бивших војника који су имали статус заробљеника.26 Радник је
могао да шаље својој породици до 2000 динара на сваких 30 дана,
а у изузетним случајевима и више, али по посебној процедури,
са рачуна свог послодавца преко Дојче банке. Приликом доласка
у Србију могли су са собом да носе само до 10 марака у „звечећим
или папирним апоенима од 1, 2, 5 или 10 марака“.27 У противном
сав новац преко дозвољене суме биће им одузет, а они кажњени.
Према податку Окружног начелства округа крагујевачког
од 30. априла 1942. српски радници који су били на раду
Немачкој доставили су у Србији својим породицама преко 30
000 000 динара. Породице у Крагујевцу чији су чланови били
на раду или заробљеништву у Немачкој биле су евидентиране и
стално су тражиле дозволе за пријем новца.28
Тежак живот становништва одразио се и на здравствено
стање становништва. Честе епидемије су биле због лоше
исхране, нехигијене и културе живота која је била на ниском
нивоу.29 Велики број лекара и другог медицинског особља био
је војно ангажован, а и пре тога њихов број није био довољан
за здравствену заштиту становништва Крагујевца. Поједине
епидемије које нису угрожавале животе људи скоро да нису
26 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 15, акт 11503 од 30. III 1942, 11934 од 30. IV 1942.
27 Исто.
28 О овоме видети више у: Драган Алексић, Привреда Србије у Другом
светском рату, Институт за новију историју Србије, Београд, 2002, 311–329.
Zoran Janjetović, U skladu sa nastalom potrebom...: prinudni rad u okupiranoj
Srbiji 1941–1944, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2012.
29 Наташа Милићевић, Заразне болести у Окупираној Србији 1941–1944,
Војноисторијски гласник 2, Београд, 2020, 112–139.
181
ЗБНОРНИК 2.indd 181 12/3/2023 4:20:12 PM

регистроване и није им придаван неки нарочити значај. Једним

актом из 1943. године наводи се да су се у Крагујевцу појавили
случајеви оболелих од тифуса. Немамо податке колики је
број оболелих и какав је био исход њиховог лечења. Исте
године вршена је организована расподела сапуна за децу, што
довољно говори о хигијени која је владала у породицама. Да је
ситуација критична говори нам и податак да је средином 1944.
издата Наредба грађанству да ће се вршити пелцовање деце
од великих богиња у периоду од 22 – 30. јуна 1944. године.30
Од самог почетка окупације града било је прописано да
болесници који су на болничком лечењу морају да понесу или
да им се доставља храна за седам дана и да болничко лечење
плате до 15 дана лежања у болници, а преко тога трошкови иду
на терет Поглаварства града Крагујевца. Болесници који имају
третман „сиротиња“ храну и лечење ниосу морали да плате, већ
је трошкове сносила општинска власт. Опремљеност болница
потребном опремом, лековима, кадровима и услови у болничким
просторијама - посебна је тема. Ни један сегмент система није био
уређен како треба. Поред бола за изгубљеним члановима својих
породица, трагично страдалим у октобарском погрому, до краја
рата морали су да трпе понижења и омаловажавања у свакој
ситуацији. Немачке окупационе власти су у својој бестијалности
отишли корак даље, тиме што што злочин у Крагујевцу нису
хтели да назову правим именом. У одштампаним обрасцима
за издавање разних уверења члановима породица стрељаних
у Шумарицама наводили су формулације да је „заиста погинуо
21. октобра 1941. године“, „погинуо несрећним случајем 21.
октобра 1941. године“, „заиста страдао 21. октобра 1941. године“,
„преминуо несрећним случајем 21. октобра 1941. године“, у
мањем броју случаја где је захтев писан руком, а није подношен
на прописаном обрасцу, стајало је „стрељан 21. октобра 1941.
године“. Када се само језички и логички анализирају напред
наведене формулације види се са колико бахатости и осионости
су се односили према жртвама.31 Поред тога што су породице
30 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 31, акт 11031 од 13. V 1944.

31 Видети на стотине Уверења и разних других захтева чланова породица
стрељаних грађана Крагујевца.
182
ЗБНОРНИК 2.indd 182 12/3/2023 4:20:12 PM

жртава најчешће тражиле социјалну помоћ, јер су остале без

храниоца породице, оне су у том свом захтеву морале и да доказују
да су биле у законитом браку, и да нису припадници јеврејске
или ромске националности. Супруга страдалог је морале да
доказују „да је била у законитом браку и да се после његове
смрти није преудала, да није запослена у државној служби, да
није Јеврејка нити Циганка, већ да је Аријевка, као и да се не бави
самосталним радом. Уверење јој је потребно ради регулисања
пензије или за социјалну помоћ“.32 Молбе су упућиване управо
онима који су је довели у такво стање. Припадници јеврејске
и ромске националности, чији су сродници стрељани - нису
имали било каква права и препуштени су себи и својој судбини.
Мајке, супруге и деца стрељаних грађана да би добијали
годишњу помоћ по прописаној Уредби М. с. бр. 1283/42 године
морале су да поднесу захтев за Уверење у којем су два сведока
морали да увере сваку власт да је „стрељани био национално
потпуно исправан све до своје смрти 21. октобра 1941. године,
да није био јеврејског ни циганског порекла, већ чисти Аријевац
– Србин православне вере“.33 Парадоксална чињеница је да су
такви докази достављани онима који су га стрељали и њима
достављали доказе о његовој исправности и честитости.
Без обзира на то што рат и окупација доносе беду
и немаштину, а окупациони режими нису благонаклони
према домаћем становништву, из напред документованих
примера види се и нешто безобзирнији систем који је владао
у Крагујевцу, Шумадији и Србији. У свим сегментима живота у
локалној средини види се доза непоштовања и омаловажавања
грађана Крагујевца. Није било довољно што су стрељали скоро
три хиљаде невиних људи и скоро све крагујевачке Јевреје, већ
су се према њиховим породицама понашали крајње нељудски.
Мало им је било што је већина породица остала без домаћина
и храниоца породице већ су на сваки начин желели и да им
административно загорчају ионако тежак живот. Немаштина
је добила размере највеће елементарне непогоде и није се
битније мењала до самог краја рата. Круто су се држали својих
32 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 10, акт 35010 од 12.11.1941.
33 ИАШК 1.4.2.13, ПГК, кут. 20–33, Велики број уверења попуњена на
прописаном обрасцу.
183
ЗБНОРНИК 2.indd 183 12/3/2023 4:20:12 PM

закона, уз велику помоћ локалних Срба који су своју политичку

оријентацију и каријеру ставили у службу окупатора, против
својих суграђана и свога народа. Своју геноцидну политику
према Јеврејима и Ромима показивали су сваког тренутка и на
сваком месту. „Јеврејско питање“ су крваво решили 20. октобра
1941. године када су стрељали скоро све крагујевачке Јевреје, а
„ромско питање“ су систематски решавали (стрељали велики
број у Шумарицама, изопштавањем из друштвеног живота,
етикетиравши их жутим тракама, узимали су им сва стечена
права на пензију, рад, социјалну помоћ исве остало) током
читавог периода окупације. У њиховом раду није се осећала
било каква емпатија према људима као живим бићима једино
су им остављали право на голи живот, не остављајући нимало
простора за било какву визију будућности.
Овај рад је урађен углавном на архивској грађи фонда
„Поглаварство града Крагујевца 1941 – 1944.“, што се наводи и
у наслову; циљ је да се обради тема о којој до сада није писано
нити истраживано. Сматрамо да ће овај рад представљати
смерницу за даља истраживања, опсежнија и дубинска. Тема
је врло широка, па бројни аспекти окупационих власти према
локалном становништву у Крагујевцу у периоду Другог
светског рата превазилазе оквире рада за научни скуп. Заправо
сваки сегмент овог рада – према значају и обиму архивске грађе
која постоји само у овом фонду - могао би да буде нови рад.
Нема сумње да је овом темом истраживању дат добар правац,
што ће резултирати бројним новим сазнањима о догађајима у
Крагујевцу током Другог светског рата.
188
ЗБНОРНИК 2.indd 184 12/3/2023 4:20:12 PM

Резиме
Рад о односу окупационих режима према страдалом и

поробљеном цивилном становништву на примеру архивске
грађе фонда Поглаварство града Крагујевца 1941 – 1944. урађен је
на основу истраживања које нам је пружило прегршт података о
стању у граду за све време окупације. Архивска грађа овог фонда
даје нам велики број података и чињеница које одсликавају
живот становништва у граду, као и однос окупационих власти
према њему, на који начин је третиран обични грађанин. Из
документованих примера види се безобзирност окупационог
система у Крагујевцу. У граду је извршено масовно стрељање
невиних грађана српске, јеврејске и ромске националности,
уништени су скоро сви индустријски и производни капацитети,
велики број грађана је одведен у заробљеништво, владала је
општа незапосленост, а последица је била економски уништена
породица и ошпшта социјална социјална беда окупираног
Крагујевца. Преостало становништво је било остављено на
милост локалне окупационе власти која је својим понашањем
убијала у људима сваку наду и животну перспективу. Ни
један сегмент друштвеног живота није функционисао на иоле
пристојан начин. У раду окупационе власти није се осећала
било каква емпатија према људима као живим бићима - као
да се трудила да им створи услове за физички опстанак и голи
живот, без развијања визије било какве будућности. Однос
омаловажавања сваког грађанина јасно се осећао у сваком
прочитаном документу локалне администрације. У светлу тих
чињеница треба анализирати догађаје у Крагујевцу у периоду
Другог светског рата на основу сачуване архивске грађе којој
до данас није придаван значај који заслужује. У том смислу,
овај рад треба сагледати као резултат почетних истраживања
живљења у Крагујевцу - ван политике, ратова и страдања.
189
ЗБНОРНИК 2.indd 185 12/3/2023 4:20:12 PM

Sources and literature

Neobjavljeni izvori
Istorijski arhiv Šumadije Кragujevac: Poglavarstvo grada Кragujevca
(1941–1944)
Literatura
Aleksić, Dragan, Privreda Srbije u Drugom svetskom ratu, Institut za
noviju istoriju Srbije, Beograd, 2002.
Božović, Branislav. Кragujevačka tragedija, Založba „Borec“ v
Ljubljani, književna zbirka „Dokazi“ – 4, 1960.
Božović, Branislav. Poruke streljanog grada „Narodna knjiga“,
Beograd, 1961.
Brkić, Staniša. Ime i broj– kragujevačka tragedija 1941, Spomen park
Кragujevački oktobar, Кragujevac, 2007.
Brkić, Staniša, Đorđević, Nenad. Veliki zločini Vermahta, Кragujevac
1941. godine, Кragujevac, 2004.
Janjetović, Zoran, U skladu sa nastalom potrebom...: prinudni rad
u okupiranoj Srbiji 1941–1944, Institut za noviju istoriju Srbije,
Beograd, 2012
Milićević, Nataša, Zarazne bolesti u okupiranoj Srbiji 1941- 1944,
Vojnoistorijski glasnik 2, Beograd, 2020.
Grupa autora, Кragujevački oktobar „Svetlost“, Кragujevac, 1961.
Petrović, Dragoljub. Preživeli optužuju, krvavi oktobar u Кragujevcu
1941, Beograd, 1946..
Spasić, Živomir, Kragujevačka vojna fabrika 1853–1973, Vojnoizdavački
zavod, Beograd, 1973.
186
ЗБНОРНИК 2.indd 186 12/3/2023 4:20:12 PM

The Relationship of the Occupation regimes towards...
Predrag Ilić, MA
Counselor Archivist
Historical Archive of Šumadija in Kragujevac
THE RELATIONSHIP OF THE OCCUPATION REGIMES TOWARDS THE

VICTIMS AND ENSLAVED CIVILIAN POPULATION IN KRAGUJEVCA
ON THE EXAMPLE OF THE ARCHIVE MATERIALS OF THE CITY OF
KRAGUJEVCA FUND, 1941–1944.
Summary
This paper examines the attitude of the occupying regime
towards the subjugated civilians and is based on the archival material
of the City Council of Kragujevacfrom 1941 to 1944, which revealeda
multitude of insights into the situation in the town under German
occupation. The material aboundswith data which shed the light on
how the citizens lived and how ordinary people were treated by the
occupying authorities, while the documented cases reveal the utter
ruthlessness of the invaders’ system in Kragujevac. The city saw
the mass execution of the innocent citizens of Serbian, Jewish, and
Roma nationality, and the destruction of its almost entire industry
and manufacture. A substantive portion of its inhabitants was
interned, while the rest remained unemployed, so that entire families
were ruined financially and the city was driven into penury. What
remained of its population was left at the mercy of the local occupying
authorities whose behavior destroyed any lingering distant hope.
Not a single aspect of social life remained functioning
properly. Showing no signs of empathy for the suffering civilians, the
authorities offered them no vision of the future and only concentrated
on sustaining a bare existence of the people. Every single document of
the local administration demonstrates how undervalued the citizens
were. The facts contained in the previously neglected archival sources
shed a different light on the life in Kragujevac during World War 2.
This paper, consequently, presents an initial exploration of whatlife in
Kragujevac was like outside of politics, warfare and suffering.
187
ЗБНОРНИК 2.indd 187 12/3/2023 4:20:12 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 188 12/3/2023 4:20:13 PM
ЛЕОНИД АБРАМОВИЧ ТЕРУШКИН
Российский Научно-просветительный Центр «Холокост», Москва
arch-holofond@mail.ru
ПОИСК, ИЗУЧЕНИЕ И ИСПОЛЬЗОВАНИЕ

СВИДЕТЕЛЬСТВ О ПРЕСТУПЛЕНИЯХ НАЦИСТСКОГО
ОККУПАЦИОННОГО РЕЖИМА НА ТЕРРИТОРИИ
СССР ПО ЛИЧНЫМ И СЕМЕЙНЫМ АРХИВАМ
Аннотация: Статья рассматривает и анализирует семейную

(фронтовую и тыловую) переписку периода Второй мировой войны
в контексте изучения Холокоста и преступлений нацизма на
оккупированной Германией территории СССР и европейских стран,
освобожденных советскими войсками. Письма солдат и офицеров
Красной Армии, их близких в 1941-1945 гг. содержат важные сведения
о фактах злодеяний (имена, даты и места гибели жертв). Автор
полагает, что эго-документы имеют свои преимущества, как источник,
если сравнивать с источниками официального происхождения.
И сегодня поиск в личных, семейных и государственных архивах,
их изучение и использование в образовательных и мемориальных
программах является одним из главных направлений деятельности
Архива НПЦ «Холокост».
Ключевые слова: Вторая Мировая и Великая Отечественная

война, Холокост, переписка, Красная армия, преступления нацизма,
оккупационный режим.
189
ЗБНОРНИК 2.indd 189 12/3/2023 4:20:13 PM

Поиск, изучение и использование свидетельств о...
В 1992 г. в Москве был создан и уже более 30 лет действует

Научно-просветительный Центр «Холокост» (далее – НПЦ),
первая подобная организация на постсоветском пространстве.
Его задачи – сохранение памяти о жертвах Холокоста, сбор
свидетельств и воспоминаний о преступлениях нацизма
на территории СССР, создание музеев и документальных
экспозиций.
Одновременно начал формироваться Архив НПЦ. На
сегодняшний день Архив состоит из 62 личных фондов и ряда
тематических коллекций, в том числе Холокост на территории
Европы, Холокост на территории СССР, Холокост на
территории России, Евреи – военнопленные, Евреи – участники
Сопротивления, Праведники Народов Мира, Евреи – участники
Великой Отечественной войны, Евреи в тылу и эвакуации,
Памятники и мемориалы жертвам Холокоста и участникам
Сопротивления, Жертвы нацистского режима, История евреев,
Аудиовизуальные материалы, Редкие книги.1
В их составе около 15 000 единиц хранения, из которых
более 9000 каталогизированы, описаны и подготовлены к
использованию. С 2008 г. создан и доступен исследователям
Справочник по Архиву НПЦ.2 В основном Архив комплектуется
документами и экспонатами из личных (семейных) архивов
граждан России, стран бывшего СССР, США, Израиля, Канады,
Германии, Австрии и других государств. При изучении
документов военных лет мы стремимся максимально уточнить
биографические сведения об авторе и адресатах, найти их фото,
сведения о жизни до войны, прохождении службы, эвакуации
и т.д.
В тех случаях, когда авторы писем и других документов
– ветераны Великой Отечественной войны или их ближайшие
родственники или потомки (иногда это адресаты, упоминаемые
1 Краткий справочник по фондам и коллекциям Архива НПЦ «Холокост».

Сост.: Д.А. Алексеев, Л. А. Терушкин - Под ред. И.А. Альтмана (М., Центр
«Холокост», 2008), 29.
2..https: - holocf.ru/wp-content/uploads/2022/12/putevoditel-po-fondam-
arhiva.pdf, дата посещения ресурса 20.8.2022; https:-holocf.ru/wp-content/
uploads/2020/03/A-Short-Guide-to-the-Archive-of-the-Russian-Research-and-
Educational-Holocaust-Center.pdf, дата посещения ресурса 20.8.2022.
190
ЗБНОРНИК 2.indd 190 12/3/2023 4:20:13 PM

Леонид Aбрамович Tерушкин
в письмах) передают свои архивы, мы считаем очень важным

получить от них комментарии-воспоминания или уточнения
о различных сюжетах, событиях и людях, упомянутых в
переписке.
Мы стараемся при каталогизации учитывать также
следующие параметры: подлинник это или копия, особенности
происхождения документа или экспоната («биография»,
«легенда»), кто его передал в Архив (фондообразователь),
физическое состояние (необходимость сканирования,
реставрации и т.п.), перспективы и возможности использования
(выставки, публикации). С учетом этих особенностей
совершенствуем имеющуюся программу, расширяем ее
возможности, а также разрабатываем новые, применительно
к конкретным задачам. Например, это программа Письма
военных лет. Она позволяет учитывать при специальной
каталогизации письма, имеющиеся в тематических коллекциях
и в личных фондах по таким параметрам, как вид письма,
информативность, краткое содержание, дата, адресат, авторство
(категории авторов) и другие показатели.
Первые публикации писем и других источников
личного происхождения появились непосредственно в военные
годы. Предпочтение отдавалось источникам с героическим
и патриотическим содержанием. Отмеченная тенденция
продолжала сохраняться в публикации писем, воспоминаний и
дневников и в последующие годы. Но в 2000-е гг. ситуация с
изучением и публикацией источников личного происхождения
стала кардинально меняться. Вышел целый ряд сборников
и отдельных изданий писем, воспоминаний и дневников,
позволяющих более полно представить гамму чувств и
переживаний человека военного времени.
Поиск, изучение писем, дневников евреев периода 1939-
1945 гг. составляют одно из главных направлений деятельности
Архива НПЦ. На протяжении почти 30 лет эта работа ведется
постоянно, прежде всего, в плане комплектования архива.
Но последние 15 лет собирание, изучение и использование
именно эпистолярных документов стало самостоятельным,
целенаправленным и всесторонним. С 2007 по 2021 гг. были
191
ЗБНОРНИК 2.indd 191 12/3/2023 4:20:13 PM

подготовлены 6 книг серии Сохрани мои письма…Сборники

писем и дневников евреев периода Великой Отечественной
войны. 3
В этих книгах – более 2000 писем и открыток – с фронта
и на фронт, из эвакуации, из прифронтовых Москвы и Киева,
блокадного Ленинграда, из гетто, партизанских отрядов, а
также из освобожденных населенных пунктов; письма людей,
уцелевших в лагерях военнопленных; переписка с очевидцами
гибели родных на фронте и в оккупации, дневники и фотографии.
Значительную часть занимают письма с передовой и по дороге
на фронт: летчиков, моряков, разведчиков, пехотинцев,
танкистов, артиллеристов, военных врачей и медсестер.
Рядовых и офицеров. С Северного, Балтийского и Черноморского
флотов, из обороняемых и освобожденных городов и сел
России, Украины, Белоруссии, Прибалтики. Из многих стран
Европы и даже Манчжурии. Оборона Киева и Москвы, блокада
Ленинграда, Сталинградская и Курская битвы, форсирование
Днепра, бои в Восточной Пруссии, взятие Будапешта и Берлина,
освобождение Белграда и Праги, война с Японией в августе 1945
г. – по скупым строчкам солдатских писем можно проследить
всю историю Великой Отечественной и финал Второй мировой.
3 Сохрани мои письма…Сборник писем и дневников евреев периода Великой

Отечественной войны / Сост. И.А. Альтман, Л.А. Тёрушкин (М., МИК-Центр
«Холокост». 2007), 320 стр.; Сохрани мои письма…Сборник писем евреев
периода Великой Отечественной войны. Вып 2-й / Сост. И.А. Альтман, Л.А.
Тёрушкин, И.В. Бродская (Москва, 2010), 328 стр.; Сохрани мои письма…
Сборник писем и дневников евреев периода Великой Отечественной войны.
Вып. 3-й / Сост. И.А. Альтман, Л.А. Тёрушкин, Е. В. Тестова (Москва, 2013),
288 стр.; Сохрани мои письма…Сборник писем и дневников евреев периода
Великой Отечественной войны. Вып. 4-й ., Сост. И.А. Альтман, Л.А. Тёрушкин
(Москва, 2016), 288 стр.; Сохрани мои письма…Сборник писем и дневников
евреев периода Великой Отечественной войны. Вып. 5 / Сост. Р.Е. Жигун,
Л.А. Тёрушкин.- Под ред. и с предисловием И.А.Альтмана (Москва, 2019),
368 стр.; Сохрани мои письма…Сборник писем и дневников евреев периода
Великой Отечественной войны. Вып. 6 / Сост. И. А. Альтман, Р.Е. Жигун,
Л.А. Тёрушкин.- Под ред. и с предисловием И.А. Альтмана (Москва, 2021),
стр. 384.
192
ЗБНОРНИК 2.indd 192 12/3/2023 4:20:13 PM

Имеется также уникальная переписка и дневники на

идиш, польском, украинском языках.Постепенно в составе
Архива сформировались, прежде всего, в составе личных
фондов, целые семейные комплексы документов (особенно
переписки военных и предвоенных лет). В ряде случаев мы
систематизировали их по территориальному признаку (Украина,
Литва, Латвия, Белоруссия, различные регионы России).
Письма с фронта – особый исторический источник,
характеризующий психологию человека на войне, особенности
его восприятия происходящего. Вчерашние школьники или
студенты, отцы семейств, родители, сыновья, находясь на
передовой, готовясь к схватке с врагом в военных училищах и
лагерях; по пути к фронту, залечивая раны в госпиталях – они
мечтали о скорой Победе и встрече с близкими, надеялись, что
вернутся живыми и невредимыми.
Самая характерная тема в письмах, особенно у авторов
старшего возраста (за 30 лет) – это беспокойство о бытовом
устройстве, питании,и повседневной жизни, учебе, здоровье
их родных. Солдаты и офицеры Красной Армии писали,
зная, что следующего письма может не быть, что надо успеть
выразить свои чувства, передать приветы родным и близким на
маленькой почтовой карточке или фронтовом «треугольнике»,
используя любую свободную минуту, в часы затишья в окопах,
в перерывах между боями. В письмах часто встречаются строки
о ненависти к врагу, о готовности автора письма приложить
все усилия для победы вплоть до самопожертвования. При
этом фронтовики почти каждое свое письмо начинают или
заканчивают словами, о том, что у них все благополучно, они
живы, здоровы и всем обеспечены. «Я вас очень прошу, чтобы
вы обо мне не беспокоились. Ничего тут страшного нет. Нужно
повоевать. Отстаивать независимость Родины.» (из письма
рядового В. Вассермана от 3 апреля 1943 г.).4
Именно на оккупированной территории СССР началось
тотальное убийство евреев, включая женщин, стариков и
детей, в том числе – полукровок. Почти половина всех жертв
4 Архив НПЦ «Холокост», Коллекция «Евреи – участники Великой
Отечественной войны», Ф. 9. Оп. 1, ед. хр. 1325, л. 2.
193
ЗБНОРНИК 2.indd 193 12/3/2023 4:20:13 PM

Холокоста – не менее 2 миллионов 700 тысяч человек – были

советскими гражданами. На территории России (РСФСР) было
казнено не менее 144 000 евреев. В казнях принимали участие
подразделения СС, полиции, войска вермахта. В первые
недели войны десятки погромов с массовыми убийствами
провели местные пособники оккупантов. Методы уничтожения
отличались крайним садизмом. Большинство жертв были
расстреляны; некоторые – сожжены, закопаны живыми в
землю, утоплены в реках и болотах, повешены, удушены газом
в специальных фургонах.5 Свидетельствам о преступлениях
оккупантов и коллаборационистов, об уничтожении евреев, да,
собственно, не только евреев, но и русских, украинцев, белорусов
мы всегда уделяли особое внимание.
Можно отметить несколько групп подобных
свидетельств.
1. Письма солдат и офицеров Красной Армии домой. В
этих письмах они сообщали о встречах с уцелевшими узниками
гетто и концлагерей, о самих концлагерях и местах массового
уничтожения. Случалось, что фронтовики писали о том, что
узнали, увидели после посещения родных мест, передавали
рассказы узников лагерей и гетто, местных жителей, спасшихся
и выживших в период оккупации. Фронтовиков очень
тревожила судьба родных и близких, оказавшихся за линией
фронта. Именно этим, особенно отличаются письма евреев и
членов смешанных семей.
Уже в письмах 1941–1942 гг. есть строки о судьбе
еврейского населения оккупированных территорий. «Появился
эшелон с эвакуированным населением из Западных областей.
Жалкая картина. На открытых платформах плохо одетые,
грязные, изнуренные эти жертвы фашистов. Большой процент
евреев, истинные козлы отпущения», – записал в дневнике 3
июля 1941 г. младший сержант Лазарь Френкель.6
5 Холокост на территории СССР: энциклопедия./глав. Ред. И.А Альтман.-

2-е изд. исп. и доп. (Москва: РОССПЭН, 2011), стр. 784–785, 871–875.
6 Сохрани мои письма…Сборник писем евреев периода Великой Отечественной
войны, сост. И. А. Альтман, Л. А. Тёрушкин, И. В. Бродская (Москва, 2010),
стр. 20.
194
ЗБНОРНИК 2.indd 194 12/3/2023 4:20:13 PM

Первые упоминания о возможной гибели родных в

оккупации можно встретить уже осенью 1941 г. («…расстреляно
150 тысяч евреев в Киеве и 300 тысяч евреев в Одессе»).7
«… За месяцы войны я побывал во многих городах, где
хозяйничали фашистские звери и везде одна и та же картина,
то есть все еврейское население, которое он захватил, всех до
единого он перестрелял, даже грудных детей и то они, паразиты,
отравляли. И жители освобожденных городов рассказывают,
что стоило только показаться на улице еврею, как сейчас его
уничтожали» (из письма Иосифа Драхлина от 20 апреля 1942 г.).8
При изучении писем можно заметить, что нападение
Германии, уничтожение еврейского населения (информация
об этом постепенно распространялась, особенно среди
фронтовиков) вызвали определенный всплеск национального
самосознания солдат и офицеров – евреев. О большой
ответственности воинов-евреев перед собственным народом
писал рядовой Вульф Зеленый («являясь сыном еврейского
народа <…> я сражался с врагом, не щадя своих сил и жизни,
для народного дела»9), погибший в 1943 г. Подобные строки
можно встретить в письмах даже весьма юных (18-19 лет)
солдат. «Мстить немцам надо крепко. А мне в особенности, ведь
я еврей», – писал 20 мая 1943 г. лейтенант Яков Заславский,
погибший летом 1944 г.10
Эта переписка носила сугубо личный характер. Но за
каждым из этих писем скрывались подробности конкретных
трагедий еврейских семей, впрочем, не только еврейских. Поток
подобной переписки постепенно нарастал по мере освобождения
Красной Армией ранее оккупированных германскими войсками
районов СССР.
7 Ibid., стр. 90.

8 Ibid., стр. 121.
9 Сохрани мои письма…Сборник писем евреев периода Великой Отечественной
войны, сост. И.А. Альтман, Л.А. Тёрушкин, И.В. Бродская
(Москва, 2007), стр. 187.
10..Сохрани мои письма…Сборник писем евреев периода Великой
Отечественной войны, сост. И.А. Альтман, Л.А. Тёрушкин, И.В. Бродская
(Москва, 2010), стр. 200.
195
ЗБНОРНИК 2.indd 195 12/3/2023 4:20:13 PM

В феврале 1943 г. через 2 дня после освобождения Ростова-

на-Дону замполит батареи гвардейских минометов Борис
Маркус стоял возле рва с телами расстрелянных заключенных
Ростовской тюрьмы. Он рассказал о том, что видел своему
начальнику, полковнику Киселеву, ‹… – А обратил внимание,
политрук, что в землю воткнуты не только звезды Давида, но и
кресты христианские? В основном там, конечно, евреев убивали,
но и русских заодно.
– А скажите, нельзя ли свозить наших бойцов туда, ко
рву? Пусть сами посмотрят.
– А что, мысль хорошая, скоро будем передислоцироваться
и мы с вами продумаем такой маршрут, чтобы не только твоя
батарея проехала мимо рва». 11
Но в 1941 и 1942 гг. освобожденных городов было мало,
Чрезвычайная Государственная Комиссия по расследованию
преступлений немецко-фашистских захватчиков и их
пособников (ЧГК) еще не была создана. Свою активную работу
она начала только весной 1943 г. Фронтовые газеты были
не доступны тыловым и формирующимся частям, не везде
успевали военные корреспонденты, поэтому письма с фронта и
на фронт, особенно знакомых, земляков и родственников очень
широко использовались в воспитательных целях.
А затем, в процессе освобождения СССР, Польши,
Чехословакии, других стран Европы, захваченных нацистской
Германией, таких писем становилось все больше. Кстати,
встречаются они и в первые послевоенные месяцы 1945 г., а
также в 1946–1947 гг. В этот период стали возвращаться домой
уцелевшие узники концлагерей и лагерей для военнопленных.
Им тоже было, что написать, о чем рассказать. Есть подобная
переписка с далекими зарубежными родственниками – из США,
Великобритании, Южной Африки.
Разумеется, солдаты и офицеры Красной Армии, евреи
по национальности особенно интересовались судьбами своих
соплеменников. Часто уцелевшие евреи в Польше и Литве, не
11 Борис СТР. Маркус. Ракурсы войны: воспоминания, письма, рисунки.
фотографии: в 2 кн./ Кн. 2. Две Победы.–1943–1945 г. (Москва: Издательство
Главного архивного управления города Москвы, 2010), стр. 40.
196
ЗБНОРНИК 2.indd 196 12/3/2023 4:20:13 PM

знавшие русского языка, только с красноармейцами-евреями

могли беседовать на идиш. «Представь, встретил «вставших
из гроба» 2–х евреев. Старика и 17-летнего парнишку. Из
Волковысска и Белостока. То, что пережили они, не поддается
описанию», – писал 18 марта 1945 г. сержант Григорий
Слободкин.12
Весьма подробное и эмоциональное письмо написал
в начале февраля 1945 г. первый советский комендант уже
освобожденного Освенцима (Аушвица) подполковник Григорий
Елисаветский. Здесь хочется отметить, что потрясенный
увиденным, он преувеличил количество жертв: «… если до сих
пор мы освобождали лагеря смерти, то Освенцим можно по праву
назвать «Город поголовного массового истребления невинного
народа». До 15 миллионов человек они здесь истребили».13
Зная о трагедии евреев, некоторые фронтовики все-
таки пытались успокоить родных, вселить в них надежду на
спасение близких. «Скоро будет освобождён наш город Шклов
и вдруг может быть, где в лесу, в партизанском отряде и наши
старики, у меня какая-то есть надежда» (из письма капитана
госбезопасности Якова Паперно, г. Биробиджан, декабрь 1943
г.).14
Некоторым воинам Красной армии удавалось посетить
после освобождения родные места – в отпуске после ранения
и лечения в госпитале, во время движения воинских частей
и командировок. В подобных случаях они сами увидели
и услышали от очевидцев подробности преступлений,
совершенных нацистами и коллаборационистами. И все
это изложили в своих письмах домой. Лейтенант Яков
Бранопольский в письме брату и сестре 29 марта 1944 г. сообщил
подробности гибели родителей и других родственников в
январе 1942 г. в г. Новогеоргиевске (Украина).« 4 марта 1944
12...Сохрани мои письма…Сборник писем евреев периода Великой
(Москва, 2010), стр. 291.
13...Сохрани мои письма…Сборник писем евреев периода Великой
(Москва, 2007), стр. 301.
14 Архив НПЦ «Холокост», Коллекция «Евреи – участники Великой
Отечественной войны», Ф.9, оп.1, ед. хр.1401, л. 1.
197
ЗБНОРНИК 2.indd 197 12/3/2023 4:20:13 PM

г. в 16 ч. 20 мин. Я прибыл в наш дом, где никто не мог мне

ответить родное слово после моего пятилетнего отсутствия
там. О тоске и переживаниях моих я не могу написать, а также о
муках и страданиях наших родненьких родителей». 15 К письму
автор приложил рисунок-схему места расстрела родителей
Бранопольских и других евреев города.16
2. Предсмертные письма (записки), которые дошли до
нас. Эти послания были написаны задолго до освобождения
конкретных мест и дошли до адресатов сложными путями,
иногда спустя несколько лет. Это письма, пережившие своих
авторов. Эти записки, отдельные листки, обрывки бумаги
были написаны людьми, которые уже знали или почти не
сомневались, что их ожидает гибель. Эти записки передавали
из гетто, из-за колючей проволоки, перед уходом на расстрел
через соседей, друзей, нееврейских родственников и даже
случайных прохожих. Надо учитывать, что те, кто хранил эти
записки, тоже подвергались огромному риску.
«Быть может, я и останусь в живых, но в этом я не уверена,
да и никто не уверен. Мне очень тяжело… Последняя ночь дома.
Завтра, 29/VIII–42 г., в восемь часов утра нас отправляют» (из
последнего письма Розы Голуб, расстрелянной в Майкопе-
Северный Кавказ).17
3. «Тыловая» переписка». Нами собрано очень много
так называемой «тыловой» переписки – по дороге в эвакуацию
и обратно, на фронт, в разные города СССР, в освобожденные
районы. На протяжении всех послевоенных лет этому массиву
ценных документов эпохи почти не уделялось внимания.
Когда после освобождения тех или иных мест, искали друг
друга, узнавали о судьбе родных и близких, соседей. Люди,
пережившие оккупацию, тоже участвовали в такой переписке.
Она совсем не ограничивалась только территорией СССР.
15 Архив НПЦ «Холокост», Коллекция «Холокост на территории СССР» Ф.4,

оп. 1, ед.хр.137. лл. 1–2.
16 Архив НПЦ «Холокост», Коллекция «Холокост на территории СССР» Ф.4,
оп. 1, ед.хр.138.
17 Сохрани мои письма…Сборник писем евреев периода Великой Отече-
ственной войны, сост. И.А. Альтман, Л.А. Тёрушкин, И.В. Бродская (Москва,
2007), стр. 142.
198
ЗБНОРНИК 2.indd 198 12/3/2023 4:20:13 PM

Особая категория этих писем – сообщения однополчан

и соседей о гибели евреев на фронте или на оккупированной
территории. Иногда они писались на обороте запроса о судьбе
близких – в освобожденных населенных пунктах не было даже
бумаги. Эти сведения важны не только для уточнения биографии
авторов, но и являются ценным источником о мужестве евреев-
фронтовиков и о Холокосте.
«Партизаны спрятали в одном хуторе красноармейца
и несколько человек русских и евреев, бежавших из Литвы,
Опочки. Но кто-то донес. Немцы расстреляли и сожгли всех 12
человек. Партизаны похоронили и написали на могиле: «Здесь
находится прах невинных, зверски замученных и сожженных
немецко-фашистскими варварами: красноармеец Корнилов
Федор – 27 лет, Копиков Илья –12 лет, Михейкина Янина – 29
лет, Михейкина Людмила – 7 лет, Михейкин Геннадий – 2 года;
Гольдина Любовь – 40 лет, Гольдина Людмила – 17 лет, Гольдин
Геннадий – 11 лет, Гольдина Зинаида – 15 лет; Фрумкина Фаня
– 21 год, Фрумкина Жанна – 2 года, Шулькина Хася – 63 года.
За ваши жизни зверь Гитлер расплатится своей жизнью. Мы
отомстим!» (из письма подполковника Семена Безпрозванного
от 24 апреля 1942 г.).18 26 января 1945 г. С. Безпрозванный погиб
в боях за г. Освенцим.
Эти материалы оставались на протяжении почти 80-ти
лет семейными реликвиями и единственным свидетельством
о гибели родственников, друзей, близких. Авторы этих
свидетельств (писем) евреи, русские, украинцы, белорусы,
армяне. Они не могли знать о том, что идет работа над созданием
«Черной книги» В. С. Гроссманом и И. Г. Эренбургом. Во-первых,
потому, что некоторые их свидетельства предоставлены ранее,
чем стало широко известно о деятельности В. Гроссмана и И.
Эренбурга по сбору свидетельств об уничтожении евреев, то
есть в 1942–1943 гг. Во-вторых, эти свидетельства датируются
буквально первыми месяцами или даже неделями после
освобождения конкретных населенных пунктов. В это время
18 Сохрани мои письма…Сборник писем евреев периода Великой

(Москва, 2010), стр. 126–127.
199
ЗБНОРНИК 2.indd 199 12/3/2023 4:20:13 PM

на освобожденных территориях еще только восстанавливалась

работа почты, радио, туда только начинали поступать советские
газеты, Кстати, Черная книга была издана только в наше время19.
И она включает свидетельства, подвергавшиеся литературной
обработке. Мы неоднократно в этом убеждались, сравнивая
документы из Черной книги и первоисточники (исходные
документы).
4. Письма-свидетельства довоенных друзей, земляков,
соседей. Иногда они писали по старым довоенным адресам,
иногда эти свидетельства – ответы на запросы, поступившие
от родственников погибших – с фронта, из эвакуации. Даже
бывает, что ответы написаны на обороте писем – запросов.
В этих письмах главной является тема трагедии еврейского
населения данной местности, подробности выживания при
оккупационном режиме. Все авторы писем знали погибших, и
гибель местных евреев (впрочем, членов смешанных семей тоже)
была для них такой же трагедией, как и гибель собственных
близких. Вот письмо из освобожденного Крыма (лето 1944 г.)
«Пишу, как очевидец: Рива, Женечка и Пётр Митрофанович
– все погибли одновременно, через месяц после того, как она
была «помилована» как жена русского <…> тот ужас, который
нам пришлось пережить в связи с чудовищной казнью евреев,
навсегда останется в памяти» Евреи Симферополя были
расстреляны 9–13 декабря 1941 г. А Рива Канищикова получила
«отсрочку». Но в феврале 1942 г. П. М. Михайлов, ее муж, «пошёл
со всей семьёй и больше никто не возвратился. Так погибла
семья …».20
19 Черная книга: о злодейском повсеместном убийстве евреев немецко-

фашистскими захватчиками во временно оккупированных районах
Советского Союза и в гитлеровских лагерях уничтожения на территории
Польши во время войны 1941–1945 гг. / Под ред. В. Гроссмана, И. Эренбурга
(Москва: ACT: CORPUS, 2015), стр.768.
20 Сохрани мои письма…Сборник писем и дневников евреев периода Великой
Отечественной войны. Вып. 5 / Сост. Р.Е. Жигун, Л.А. Тёрушкин.- Под ред. и
с предисловием И.А. Альтмана (Москва, 2019), стр. 319–320.
200
ЗБНОРНИК 2.indd 200 12/3/2023 4:20:13 PM

Письма свидетелей и очевидцев, как правило, подробны

и обширны, в них содержится очень много мелких деталей.
Впрочем, о жизни или скорее выживании не только евреев при
нацистском «новом порядке» эти источники также содержат
много информации. Безусловно, такие письма – ничтожный
процент колоссального потока переписки периода 1941–1945
гг. Но в ряду свидетельств о Холокосте они должны занимать
особое место. Прежде всего, потому что они написаны буквально
по «горячим и кровавым следам» и поэтому содержат вполне
достоверную информацию вплоть до мелких деталей – имена,
место и время гибели, захоронения, которые были утрачены,
забыты спустя десятилетия. Кроме того, в письмах сохранились
имена погибших и спасшихся и тех, кто им помогал спастись.
Есть так же имена коллаборационистов (местных полицаев),
участвовавших в преступлениях. Давно уже нет в живых
авторов этих писем, но их свидетельства продолжают храниться
у потомков адресатов наряду с уцелевшими фотографиями.
Семейная история и сопутствующая ей переписка долгое время
была почти единственным источником фиксации памяти о
фактах и местах уничтожения.
Кроме того, в семейной переписке удается обнаружить
письма из оккупированной Германией Польши, из Латвии и
Литвы, отправленные родственникам в Москву и другие города
СССР в 1940 – весной 1941 г. – буквально накануне войны. Авторы
писем из Прибалтики, часто не видевшие своих родных более
20 лет, приглашают приехать в гости, встретиться (в начале
1941 г. это было уже возможно), рассказывают о себе. Подобные
письма, иногда фотографии – единственное, что осталось от
этих людей.
С 2005 г. в Архив НПЦ поступают личные фонды военных
фотокорреспондентов Сотрудники многих государственных
архивов, изучая и используя кино-фотодокументы военного
времени, не придавали особого значения рабочим тетрадям,
записным книжкам и дневникам военных корреспондентов. А
эти материалы не только содержат пояснения к фотографиям,
но в них очень часто встречаются интереснейшие наблюдения
и замечания, отражены незначительные на первый взгляд,
201
ЗБНОРНИК 2.indd 201 12/3/2023 4:20:13 PM

но сегодня крайне интересные факты. Мой личный опыт

работы с подобными источниками при комплектовании
Архива НПЦ «Холокост» показал, что эти материалы не
только содержат пояснения к фотографиям, но в них очень
часто встречаются интереснейшие наблюдения и замечания,
отражены незначительные на первый взгляд, но сегодня
крайне интересные факты, а также упоминания имен жертв,
мест преступлений нацистов. Например, запись, сделанная
военным фотографом Давидом Минскером в Киеве сразу после
освобождения города в 1943 г. Он зафиксировал информацию
о жизни оккупированного Киева, об уничтожении евреев
в Бабьем Яру, полученную из бесед с местными жителями.
Вероятно, это первый источник, созданный по «горячим
следам», без какой-либо цензурной корректуры.21 Военные
корреспонденты были более свободны от цензуры, посещали
разные участки фронта, участвовали в партизанских рейдах, как
специальный фотокорреспондент по партизанскому движению
Михаил Трахман. В своем дневнике он писал не только о боевых
действиях, но о взаимоотношениях с местным населением, о
коллаборационистах, о политике оккупационных властей на
Северо-западе России и в Белоруссии.22
Резюме
Анализ документов позволяет сделать вывод, что

переписка предвоенного и военного периода н а сегодняшний
день является практически единственным историческим
источником в наименьшей степени подверженный влиянию
субъективных (личных, социальных, политических) факторов,
если сравнивать с многочисленными воспоминаниями
послевоенного периода. Именно в переписке, созданной «здесь
и сейчас», по горячим следам, отражены факты, подробности и
чувства очевидцев и участников событий, которые в дальнейшем
21 Архив НПЦ «Холокост», Личный фонд Д.А. Минскера, Ф.33, оп. 1, ед.хр.48,
49. лл. 1–4.
22 Архив НПЦ «Холокост», Личный фонд М.А. Трахмана, Ф.43, оп. 1, ед.хр.57,
лл.21–34, 37–42.
202
ЗБНОРНИК 2.indd 202 12/3/2023 4:20:13 PM

были утрачены, исчезли из памяти, трансформировались под

влиянием времени, коллективной памяти, идеологических
установок.
Семейная история была буквально единственным
источником фиксации памяти о массовом уничтожении евреев
Советского Союза в годы Второй мировой войны. Впрочем,
отчасти это касалось и трагедии граждан СССР других
национальностей, особенно в региональном и локальном
аспектах. В постсоветское время исследовательский интерес
к теме Холокоста значительно вырос, но уже затруднительно
восстановить детальную картину этих событий на территории
СССР в годы войны.
О событиях Холокоста, о местах и датах гибели евреев,
о преступлениях нацизма часто можно узнать только из
писем и дневников родных, друзей и соседей. Эта переписка
сохранила имена погибших, палачей и спасителей, даты и
места трагедий. Кроме того, переписка военных лет является
серьезным, убедительным аргументом в противодействии
отрицателям Холокоста, попыткам реабилитации нацизма.
Поиск документов позволяет привлечь внимание многих
молодых людей – школьников, студентов, и их родителей
тоже, к семейным архивам, к биографиям родных и близких,
далеких предков. К изучению. повседневной человеческой
жизни в нечеловеческих условиях – позволю себе такой термин.
В учебных и образовательных целях многие письма, дневники,
фотографии используются НПЦ для учебно-методических
пособий и материалов, для создания историко-документальных
выставок, таких как Холокост: уничтожение, сопротивление,
спасение, показанная в ряде государств.
203
ЗБНОРНИК 2.indd 203 12/3/2023 4:20:13 PM

Sources and literature
Unpublished sources
Archiv NPC "Holokost", Kollekcija "Holokost na teritorii SSSR", F.4,

op. 1, ed.hr. 137, 138 (russian cyrillic)
Archiv NPC "Holokost", Kollekcija "Evrei – uchastniki Velikoj
Otechestvennoj vojny", F.5, op. 1, ed.hr. 1325 (russian cyrillic)
Archive of the NPC "Holocaust", Collection "Jews – participants of the
Great Patriotic War", F. 9. op. 1, unit chr. 1401. ed.hr. 1.
The archive of the NPC "Holocaust", the Personal Fund of D.A.
Minsker, F.33, op. 1, ed.chr.48, 49.
The archive of the NPC "Holocaust", the Personal Fund of M.A.
Trakhman, F.43, op. 1, ed. ch.57.
Рublished sources
Chernaĭa kniga: o zlodeĭskom povsemestnom ubiĭstve evreev

nemecko-fashistskimi zahvatchikami vo vremenno okkupirovannyh
raĭonah Sovetskogo Soĭuza i v gitlerovskih lagerĭah unichtozheniĭa na
territorii Pol'shi vo vremĭa voĭny 1941–1945 gg. Pod red. V. Grossmana,
I. Erenburga. Moskva.: ACT: CORPUS, 2015. (russian cyrillic)
Holokost na territorii SSSR: enciklopediĭa, glav. red. I. A Al'tman.
2-e izd. isp. i dop. Moskva: Rossiĭskaĭa politicheskaĭa enciklopediĭa
(ROSSPEN), 2011 (russian cyrillic)
Markus, Boris S. Rakursy voĭny: vospominaniĭa, pis'ma, risunki.
fotografii: v 2 kn./ Kn. 2. Dve Pobedy. 1943–1945 gg. Moskva:
Izdatel'stvo Glavnogo arhivnogo upravleniĭa goroda Moskvy, 2010.
(russian cyrillic)
Sohrani moi pis'ma…Sbornik pisem i dnevnikov evreev perioda
Velikoĭ Otechestvennoĭ voĭny, Sost. I.A. Al'tman, L.A. Tĭorushkin.
Moskva: MIK-Centr "Holokost", 2007. (russian cyrillic)
Sohrani moi pis'ma…Sbornik pisem i dnevnikov evreev perioda Velikoĭ
Otechestvennoĭ voĭny, Vyp 2-ĭ, Sost. I.A. Al'tman, L.A. Tĭorushkin, I.V.
Brodskaĭa. Moskva: MIK-Centr "Holokost", 2010. (russian cyrillic)

Otechestvennoĭ voĭny, Vyp. 3-ĭ / Sost. I.A. Al'tman, L.A. Tĭorushkin,
204
ЗБНОРНИК 2.indd 204 12/3/2023 4:20:13 PM

E. V. Testova. Moskva: MIK-Centr "Holokost", 2013. (russian cyrillic)

Otechestvennoĭ voĭny, Vyp. 4-j. Sost. I.A. Al'tman, L.A. Tĭorushkin.
Moskva: MIK-Centr "Holokost", 2016. (russian cyrillic)
Velikoĭ Otechestvennoĭ voĭny, Vyp. 5 / Sost. R.E. ZHigun, L.A.
Tĭorushkin.// Pod red. i s predisloviem I.A. Al'tmana. Moskva: MIK-
Centr "Holokost", 2019 (russian cyrillic)
Velikoĭ Otechestvennoĭ voĭny, Vyp. 6 / Sost.I. A. Al'tman, R.E. ZHigun,
L.A. Tĭorushkin.// Pod red. i s predisloviem I.A. Al'tmana. Moskva:
MIK-Centr "Holokost", 2021. (russian cyrillic)
Леонид Абрамович Тјорушкин

Руски научно-образовни центар „Холокауст“, Москва
ИСТРАЖИВАЊЕ, ПРОУЧАВАЊЕ И КОРИШЋЕЊЕ

СВЕДОЧАНСТАВА О ЗЛОЧИНИМА НАЦИСТИЧКОГ
ОКУПАЦИОНОГ РЕЖИМА НА ТЕРИТОРИЈИ СССР У ЛИЧНИМ
И ПОРОДИЧНИМ АРХИВАМА
Резиме
Анализом докумената закључујемо да је преписка из

предратног и ратног периода – данас практично једини
историјски извор на који субјективни фактори (лични,
социјални, политички) имају најмањи могући утицај, за разлику
од многобројних мемоарских белешки насталих након рата.
Управо у преписци која је настала „сада и овде“, док су сећања
још увек била свежа – до израза долазе чињенице, детаљи и
осећања сведока и учесника догађаја, који би се у потоњем
времену засигурно изгубили, избледели, трансформисали се
са протоком времена, под утицајем колективног сећања или
идеолошких околности.
Породичне приче остале су буквално једини облик памћења
масовног уништења Јевреја у Совјетском Савезу током Другог
светског рата. Уосталом, ови извори сведоче и о трагедији
грађана СССР других националности, посебно на регионалном
и локалном нивоу. У постсовјетско време расте интересовање за
205
ЗБНОРНИК 2.indd 205 12/3/2023 4:20:13 PM

проучавање теме Холокауста, али је доста тешко реконструисати

детаљну слику ових догађаја на територији СССР-а током ратних
година.
О догађајима Холокауста, местима и датумима страдања
Јевреја, о злочинима нацизма често се може сазнати само из
писама и дневника рођака, пријатеља и комшија. Ова преписка
чува имена погинулих, џелата и спасилаца, датуме и места
трагедија. Поред тога, ратна преписка је озбиљан, необорив
доказ против тврдњи које поричу постојање Холокауста или
представљају покушаје рехабилитације нацизма.
Потрага за документима омогућава скретање пажње
младима – ученицима, студентима, али и њиховим родитељима
– на породичне архиве, биографије рођака и пријатеља,
далеких предака. Циљ тих истраживања јесте реконструкција
свакодневног живота обичног човека у нехуманим ратним
условима. У циљу едукације, Научно-образовни центар
„Холокауст“ многа писма, дневнике и фотографије користи
као наставно-научни и изложбени историјско-документациони
материјал који сведочи о истребљењу, отпору и спасењу Јевреја
у бројним државама.
206
ЗБНОРНИК 2.indd 206 12/3/2023 4:20:13 PM

Search, Study and Use of Evidence about ...
Leonid Abramovich Tyorushkin

Curator-Historian
Russian Scientific and Educational Center"Holocaust",Moscow
SEARCH, STUDY AND USE OF EVIDENCE ABOUT THE CRIMES OF THE

NAZI OCCUPATION REGIME ON THE TERRITORY OF THE USSR BY
PERSONAL AND FAMILY ARCHIVES
Summary
An analysis of the documents allows us to conclude that the

correspondence of the pre-war and war period today is practically the
only historical source that is least influenced by subjective (personal,
social, political) factors, when compared with numerous memoirs of
the post-war period. It is in the correspondence created "here and
now", in hot pursuit, that the facts, details and feelings of eyewitnesses
and participants in the events are reflected, which were later lost,
disappeared from memory, transformed under the influence of time,
collective memory, ideological attitudes.
Family history was literally the only source of fixing the memory
of the mass extermination of the Jews of the Soviet Union during the
Second World War. However, in part this also applied to the tragedy
of citizens of the USSR of other nationalities, especially in the regional
and local aspects. In the post-Soviet period, research interest in the
topic of the Holocaust has grown significantly, but it is already difficult
to reconstruct a detailed picture of these events on the territory of the
USSR during the war years.
One can often learn about the events of the Holocaust, about the
places and dates of the death of Jews, about the crimes of Nazism only
from the letters and diaries of relatives, friends and neighbors. This
correspondence preserved the names of the dead, the executioners
and rescuers, the dates and places of the tragedies. In addition,
wartime correspondence is a serious, persuasive argument against
Holocaust deniers, attempts to rehabilitate Nazism. The search for
documents allows you to draw the attention of many young people
– schoolchildren, students, and their parents too, to family archives,
to biographies of relatives and friends, distant ancestors. To study
everyday human life in inhuman conditions – I will allow myself
207
ЗБНОРНИК 2.indd 207 12/3/2023 4:20:13 PM

Search, Studies and Use of Evidence about...
such a term. For educational and educational purposes, many letters,

diaries, photographs are used by the NPC for teaching aids and
materials, for creating historical and documentary exhibitions, such
as The Holocaust: Destruction, Resistance, Salvation, shown in a
number of states.
208
ЗБНОРНИК 2.indd 208 12/3/2023 4:20:13 PM

Др САЊА ПЕТРОВИЋ ТОДОСИЈЕВИЋ
Виша научна сарадница
Институт за новију историју Србије, Београд
uransp@gmail.com
ХОЛОКАУСТ У МЕМОАРСКИМ ДЕЛИМА

ГРИГОРИЈА ГЛИШЕ БАБОВИЋА (1886–1961)*
Неки ме чудни осећај обузео седећи
у богомољи бившег народа – кога више у Шапцу нема.
Григорије Глиша Бабовић**
Апстракт: Рад представља покушај да се укаже на значај

два дела мемоарског карактера – Дневник 1941–1945 (2005) и Летопис
Шапца 1933–1944 (2010) – Григорија Глише Бабовића (1886–1961) за
проучавање Холокауста на простору немачког окупационог подручја
у Србији, са посебним освртом на геноцид који је током Другог
светског рата почињен над шабачким и Јеврејима емигрантима
припадницима Кладовског транспорта. У раду ће се указати на значај
који је Бабовићево дело имало на формулисање научног дискурса о
Холокаусту у српској и југословенској историографији. Посебно ће се
скренути пажња на изворни значај Бабовићевог дела за проучавање
одређених фаза у спровођењу Холокауста у окупираној Србији.
Кључне речи: Григорије Глиша Бабовић, Дневник 1941–1945,

Летопис Шапца 1933–1944, Холокауст, Јевреји, Кладовски транспорт,
Други светски рат, окупација, Србија, историографија.1 2
* Чланак је настао као резултат рада у Институту за новију историју Србије

који финансира Министарство науке, технолошког развоја и иновација РС,
на основу Уговора о реализацији и финансирању научноистраживачког рада
НИО у 2023. години бр. 451-03-47/2023-01/200016 од 3. 2. 2023.
** Григорије – Глиша Бабовић, Дневник 1941–1945, (Рума, Шабац: Српска
књига, Шабачко-ваљевска епархија, ЈИП „Глас Подриња“, 2005), 530
209
ЗБНОРНИК 2.indd 209 12/3/2023 4:20:13 PM

Холокауст у мемоарским делима Григорија Глише...
Савременик
Већина сећања на Холокауст, односно на злочин који је

почињен над припадницима јеврејског народа који су априла
1941. живели или су се затекли на територијама које су улазиле
у састав немачке окупационе зоне у Србији забележена је у
годинама после окончања Другог светског рата. Документовање
злочина почињеног над припадницима јеврејског народа кроз
форму сећања на простору целог европског континента било
је изузетно значајно због „анатомије“ и „тоталности“ злочина
у ком су уништене не само бројне јеврејске заједнице широм
Европе, већ и многи трагови њиховог вековног трајања на
простору европског континента. Поред тога, злочинци оличени
у различитим окупационим формацијама потпомогнутим
марионетским режимима и колаборационистичким управама
трудили су се да униште што већи број трагова о почињеном
злочину. Сећања преживелих на живот пре рата, као и на злочин
почињен током рата, представљају драгоцене историјске изворе
без којих би било незахвално проучавати историју јеврејског
народа, са посебним акцентом на Холокауст у ком је, ако
говоримо о простору немачког окупационог подручја у Србији,
убијено 81,92% припадника предратне јеврејске заједнице.1
Ако се изузму, широј јавности добро позната, четири
писма београдске Јеврејке Хилде Дајч настала у периоду од 7.
децембра 1941. до почетка фебруара 1942. године у Јеврејском
логору Земун2, односно у логору који је немачка окуациона
1 Јеврејски историјски музеј и Савез јеврејских општина Србије објавили су
2001–2009. пет томова сећања преживелих Јевреја са простора целе бивше
Југославије под називом Ми смо преживели: Mi smo preživeli..., ur. Aleksandar
Gaon (Beograd: Jevrejski istorijski muzej, Savez jevrejskih opština Jugoslavije,
2001); Mi smo preživeli...2, ur. Aleksandar Gaon (Beograd: Jevrejski istorijski
muzej, Savez jevrejskih opština Srbije i Crne Gore, 2003); Mi smo preživeli...3, ur.
Aleksandar Gaon (Beograd: Jevrejski istorijski muzej, Savez jevrejskih opština Srbije
i Crne Gore, 2005); Mi smo preživeli...4, ur. Aleksandar Gaon (Beograd: Jevrejski
istorijski muzej, Savez jevrejskih opština Srbije, 2007); Mi smo preživeli...5, ur.
Aleksandar Gaon (Beograd: Jevrejski istorijski muzej, Savez jevrejskih opština
Srbije, 2009).
2 Прва три писма Хилде Дајч власништво су Јеврејског историјског музеја у
Београду, док је четврто писмо у поседу Историјског архива Београда;http:-
www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/hilda-dajc.php (датум приступа 29.
март 2023).
210
ЗБНОРНИК 2.indd 210 12/3/2023 4:20:14 PM

Др Сања Петровић Тодосијевић
власт са простора немачке окупационе зоне у Србији формирала

децембра месеца 1941 (како би исти послужио за спровођење
„коначног решења“ у окупираној Србији, што ће се десити
до почетка маја 1942. године) – данас не постоји ни једно
публиковано сећање жртве или преживелог Холокауст почињен
на тлу немачке окупационе зоне у Србији током Другог светског
рата.
Због недостатка историјских извора „из прве руке“,
посебну пажњу заслужују ретка сведочанстава савременика,
насталих за време Другог светског рата на простору немачке
окупационе зоне у Србији која сведоче и о геноциду
почињеном над припадницима јеврејског народа. Поред
драгоценог сведочанства Драгутина Ј. Ранковића, приређеног
у оквиру монографске студије Наташе Милићевић и Душана
Никодијевића под називом Свакодневни живот под окупацијом.
Искуство једног Београђанина 1941–1944 (2011),3 два рукописа
свештеника Српске православне цркве (а након Рата и писца за
децу), Григорија Глише Бабовића – Дневник 1941–1945 (2005)4
и Летописа Шапца 1933–1944 (2010),5 о којима ће у овом раду
бити више речи – ова сећања представљају историјске изворе
без преседана. Бабовићево трауматично сведочанство исказано,
пре свега, кроз странице ратног дневника Шапца представља
изузетан осврт на рат и терор – посебно на терор који је
спровођен над Јеврејима – јер га не препознаје у фрагментима,
већ у континуитету.
Иако фокусирано махом на ратне прилике у Шапцу,
Бабовићево сведочанство представља драгоцен историјски извор
о спровођењу Холокауста на простору окупиране Србије, имајући
у виду да су окупационе смернице за спровођење геноцида над
Јеврејима биле исте у свим деловима окупационе зоне (као
што је и исход Холокауста, без обзира на различите „динамике
спровођења“ злочина, био исти у различитим окупационим
зонама како на простору данашње Републике Србије, тако и
3 Наташа Милићевић, Душан Никодијевић, Искуство једног Београђанина
1941-1944, (Београд: Институт за новију историју Србије, 2011).
4 Г. Г. Бабовић, н. д.
5 Григорије Бабовић, Летопис Шапца 1933-1944, приредила Сања Петровић
Тодосијевић, (Београд, Шабац: Институт за новију историју Србије,
Библиотека шабачка, 2010).
211
ЗБНОРНИК 2.indd 211 12/3/2023 4:20:14 PM

на простору читавог југословенског ратишта, али и шире).

Вредност Бабовићевог исказа добија на значају ако се узме у
обзир чињеница да је, као савременик, оставио драгоцено сећање
на Јевреје емигранте – припаднике Кладовског транспорта које
је на путу до Палестине почетак Другог светског рата затекао
у Шапцу. Иако је избегличко искуство средњоевропских Јевреја
који су се септембра месеца 1940. године затекли у Шапцу,
верујући да ће га релативно брзо напустити, остало сачувано
у бројним писмима припадника Транспорта публикованим у
књизи Неуспело бекство (2004)6 – Бабовићева сећања похрањена
како у Дневнику тако и у Летопису представљају „продужени
глас прогнаних“ чија су писма успостављањем окупационог
режима „престала да стижу“ између осталог и због тога што
су већ јула месеца 1941. постали заточеници првог логора за
Јевреје успостављеног на тлу немачке окупационе зоне у Србији
односно Јеврејског логора у баракама понтоњеријског пута у
Шапцу на Сави.7
Сведок
Григорије Глиша Бабовић родио се 4. фебруара 1886. у

селу Оролик, у близини града Вуковара у Хрватској. Православну
српску богословију завршио је 1911. у Сремским Карловцима, где
је неко време, пошто се оженио, остао на служби. Након краћег
службовања у Босуту у близини Сремске Митровице вратио се у
Вуковар, а затим и у Негославце, где се као свештеник задржао
од 1913. до 1933; затим је, на сопствену молбу, премештен
6 Gabriele Anderl, Walter Manoschek, Neuspelo bekstvo. Jevrejski „Kladovov

– transport“ na putu za Palestinu 1939-42, (Beograd: Jevrejski istorijski muzej,
2004). Види и у: Сања Петровић Тодосијевић, „Читалачки дани Карла Криса
и Валтера Клајна. Јеврејске избеглице из кладовског транспорта у Шапцу
(1940-1941)“, Традиција и трансформација. Транснационална искуства
југословенске историје, Зборник радова, ур. Олга Манојловић Пинтар, Вера
Гудац Додић, 269–298, (Београд: Институт за новију историју Србије, 2019);
7 Види више у: Сања Петровић Тодосијевић, „Јеврејски логор у Шапцу на
Сави као централно место у процесу спровођења Холокауста у Шапцу и
околини (јул 1941–јануар 1942)“, Србија 1941. године. Зборник научних радова,
уредница Кристина Јоргић Степановић, 97–116 (Крагујевац, Београд: Спомен-
парк „Крагујевачки октобар“, Музеј жртава геноцида, 2023).
212
ЗБНОРНИК 2.indd 212 12/3/2023 4:20:14 PM

у Шабац, у коме ће га осам година касније затећи почетак

Другог светског рата у Југославији. Григорије Глиша Бабовић
објавио је свој први рад, приповетку Сеоски одбори, 1921. у
Илустрованом листу. Када је, по сопственим речима, „по
наређењу виших црквених власти“, 1933. почео да води градски
дневник који ће преточити у Летопис Шапца, Глиша Бабовић
је већ имао одређено списатељско искуство. Ратне године које
је провео у Шапцу, дубоко замишљен, не само као свештеник
већ и као хуманиста, над судбином Града, грађана али и читавог
човечанства, обилато је користио за писање ратног дневника
града који залази и у прву годину пораћа – што му још више
даје на значају као историјском извору. Свој приповедачки
таленат, Бабовић није утишао одласком у свештеничку пензију,
1954. Напротив, тада је почела његова друга каријера – каријера
писца за децу. Своју прву збирку приповедака за децу Дедине
приче, Бабовић је објавио 1952. г. Велика част му је указана 1959,
када је на предлог песникиње Мире Алечковић и писца Бранка
Ћопића постао члан Удружења књижевника Србије односно
Савеза књижевика Југославије. Годину дана касније држава
му је признала статус уметника. Умро је 1961. у Шапцу, где је и
сахрањен на Камичком гробљу.8
Иако су два важна историјска извора мемоарског типа из
пера Григорија Глише Бабовића публикована у целини тек 2005.
и 2010. године,9 Бабовићев рад није био искључен из текстова
8 Више о биографији Григорија Глише Бабовића у: Сања Петровић
Тодосијевић, „Савременик (уместо Предговора)“, Летопис Шапца 1933–1944,
приредила Сања Петровић Тодосијевић, 5–10 (Београд, Шабац: Институт за
новију историју Србије, Библиотека шабачка, 2010).
9 Захваљујући Бошку Бабовићу, сину Григорија Глише Бабовића, рукопис
Летопис Шапца постао је део збирке Завичајног одељења Библиотеке шабачке
1983. године. Летопис се састоји из два дела. Први део обухвата историју
града Шапца од његовог оснивања до 1933. г. Писан је (према редоследу
и подацима које Бабовић даје у Предговору рукописа) на основу Историје
Шапца Николе Савића и допуњен подацима из дела Стојана Новаковића,
проте Матеје Ненадовића, Јоакима Вујића, Милана Ђ. Милићевића, Јанка
Јовановића, Споменице стогодишњице Шабачке гимназије, дела Младена Ст.
Ђуричића, Драже Петровића, Споменице објављене поводом стогодишњице
Шабачке цркве, Летописа шабачке парохије Марка Митића, Споменице
Роберта Толингера, шабачких листова: Гласа цркве и Шабачког гласника,
црквених богослужбених књига, записника са седница црквене општине,
натписа са локалних надгробних споменика, података из дела Вартоломеа
213
ЗБНОРНИК 2.indd 213 12/3/2023 4:20:14 PM

објављиваних у локалној штампи и стручној периодици, али ни

из обимнијих студија посвећених, пре свега, историји Шапца,
насталих у периоду постојања социјалистичке Југославије.
Последња констатација важи, пре свега, за Бабовићев ратни
дневник. Бабовићева мемоаристика препозната је, пре свега, као
један од фундаменталних историјских извора за проучавање
ратних прилика у окупираном Шапцу и у окупирној Србији тек
почетком шездесетих година 20. века тј. скоро двадесет година
од завршетка Другог светског рата. Делови Дневника 1941–
1945. најпре су под називом Шабац под окупацијом (дневник
1941–1944) објављени у више наставака током 1962. у локалном
шабачком листу Глас Подриња – да би, затим, у два наврата
(1965. и 1966) били публиковани у Годишњаку Историјског
архива Шапца.10 Највеће заслуге за увођење Бабовићевог, пре
свега, Дневника, у историографију припада Станоју Филиповићу,
аутору књиге Логори у Шапцу (1967) 11. Обимније коришћење
Бабовићевих дневничких белешки у научним публикацијама
тек од друге половине шездесетих година 20. века може се
разумети у светлу успостављања нових смерница у спровођењу
политике сећања на Други светски рат. Још крајем педесетих
година 20. века у Србији и Југославији долази до формирања
читавог низа музејских и научних институција (института)
основаних с циљем проучавања историје Другог светског рата.
Куниберта, Мите Петровића, Тихомира Ђорђевића, Тихомира Остојића,
Вука Стефановића Караџића, Доситеја Обрадовића и Антонија Поповића.
Други део Летописа кога чине интегрални Бабовићев текст комбинован
са мноштвом новинских чланака из локалних и других листова (као што
су Подрински весник, Шабачки гласник, Глас Подриња, Политика, Правда,
Време, Ново време и Српски народ, али и бројне фотографије, разгледнице,
поштанске марке, плакати, јавни прогласи, саопштења) обухвата период од
марта 1933. до октобра 1944. тј. од доласка Бабовића на службу у Шабац до
његовог ослобођења у Другом светском рату 23. октобра 1944. Приређено
издање Бабовићевог Летописа обухвата други део рукописа, онај у коме се
прате дешавања од марта 1933. до октобра 1944. г.
10 Глиша Бабовић, „Шабац под окупацијом. 1942. година (Дневник од
1941–1944. године)“, Годишњак Историјског архива 2/1965, 49–126; Глиша
Бабовић, „Шабац под окупацијом. 1944. година (Дневник од 1941–1944.
године)“, Годишњак Историјског архива 3/1966, 279–344.
11 Stanoje Filipović, Logori u Šapcu, (Novi Sad: Novinsko preduzeće „Dnevnik“,
1967).
214
ЗБНОРНИК 2.indd 214 12/3/2023 4:20:14 PM

Тако је (1959) основан Музеј револуције народа и народности

Југославије (данас Музеј Југославије), као израз нове фазе
политике сећања социјалистичке Југославије која је требало да
послужи конституисању делимично измењеног политичког и
идеолошког наратива у односу на онај који је био доминантан
у првим годинама по ослобађању Србије и Југославије а којим
је доминирао мотив партизанске борбе као извор идентитета
и патриотске свести југословенских грађана и грађанки. Иако
ће борба партизана заузимати централно место у процесу
идентификације колектива са прецима и слободарским
традицијама током читавог периода постојања социјалистичке
Југославије, од друге половине педесетих година 20. века долази
до делимичне трансформације разумевања партизанске борбе
као оне која је искључиво дефинисала страдања током Другог
светског рата. Овакво разумевање жртве Другог светског рата –
поготово у оним деловима Југославије који не баштине сећање
на велике битке, већ, пре свега, сећања на масовно страдање
цивилног становништва и масовно страдање оних припадника
партизанског покрета који су своје животе окончали као жртве
бројних затвора и логора – довело је временом и до јасније
артикулисане реакције јавности која је захтевала да се тзв.
„жртва фашистичког терора“ (што је био синоним за неборачку
жртву у социјалистичкој Југославији) јасније профилише у
јавном простору и у званичној политици сећања. Може се рећи
да је оснивањем (1959) градских секција бивших политичких
затвореника, интернираца и депортираца при градским
одборима Савезног удружења бораца Народноослободилачког
рата (СУБНОР), кровне организације за дефинисање политике
сећања на Други светски рат било кључно за формирање радних
група за већи број затвора и логора који су постојали широм
окупиране Србије и Југославије па и логора који су постојали
на територији града Шапца.12 Тако су и делатност Историјског
12 Сања Петровић Тодосијевић, „Идентитет отпора. Збирке музеја Југославије
као извор за идентификацију заточеника и заточеница Концентрационог
логора Бањица“, Слобода је за нас сан. Тематски каталог предмета из фонда
Музеја Југославије који документују живот у логорима и репресивне мере у
току Другог светског рата, ур. Веселинка Кастратовић Ристић, Ана Панић,
47–71, (Београд: Музеј Југославије, 2022), 52–53.
215
ЗБНОРНИК 2.indd 215 12/3/2023 4:20:14 PM

архива у Шапцу – чији су сарадници од шездесетих година

20. века у оквиру Фонда мемоарске грађе почели да сакупљају
сећања бивших заточеника сложеног система затвора и логора
који је током Другог светског рата постојао на терирорији града
Шапца, као и објављивање књиге Станоја Филиповића, Логори
у Шапцу – представљали израз нове фазе политике сећања.
Обиман рад на сакупљању сећања преживелих био је од кључног
значаја и за препознавање до тада недовољно искоришћених
историјских извора који су посебно речито говорили у сложеном
идентитету жртава Другог светског рата на простору града
Шапца. Ратни дневник шабачког свештеника Григорија Глише
Бабовића наметао се као незаобилазан историјски извор у
контурисању страдања Шапчана и Шапчанки у периоду од 1941.
до 1944. године, шабачке јеврејске заједнице али и припадника
емигрантског Кладовског транспорта. Бабовићев улазак у
историографски исказ био је пресудан за исписивање нових и
важних страница историје Другог светског рата не само у Шапцу,
већ и на простору окупиране Србије као дела југословенског
ратишта.
Након Станоја Филиповића и Драгослав Пармаковић,
писац историје Мачванског партизанског одреда (1973) обимно
користи изводе из Бабовићевог ратног дневника, објављене, као
што је већ наглашено, у локалном шабачком листу Глас Подриња
(1962) и у Гласнику Историјског архива у Шапцу (1965. и 1966)
године.13 Бабовићеве дневничке белешке представљају важно
упориште за разумевање ратних прилика и страдања у Шапцу и
у капиталној четворотомној историји града под називом Шабац
у прошлости, објављеној 1984.14
Приређивање15 Бабовићевих мемоарских дела несумњиво
је потврдило значај Дневника 1941–1945. и Летописа Шапца
1933–1944. као значајних историјских извора за проучавање
13 Драгослав Пармаковић, Мачвански (Подрински) народноослободилачки
паризански одред 1941–1944, (Шабац: Фонд народноослободилачке борбе
Подриња, 1973).
14 Група аутора, Шабац у прошлости IV, (Шабац: РНИРО „Глас подриња“ –
Шабац, 1984).
15 Нажалост, Бабовићев Дневник 1941–1945. објављен је без критичког
апарата и без јасних напомена о аутору кратке али драгоцене биографије
Григорија Глише Бабовића приложене на почетку публикације.
216
ЗБНОРНИК 2.indd 216 12/3/2023 4:20:14 PM

ратних прилика и страдања цивила у Шапцу, али и у целој

окупираној Србији. Приређивање поменутих дела посебно
је допринело препознавању Бабовићевих сведочанстава као
значајан историјски извор за проучавање Холокауста. Може
се рећи да се од времена објављивања Дневника 1941–1945.
Бабовићева мемоаристика користила, пре свега, као извор
за проучавање геноцида почињеног над Јеврејима током
Другог светског рата. Иако су Дневник и Летопис драгоцена
историјска сведочанства за проучавање различитих сегмената
окупације, њихово препознавање као посебно значајних извора
за проучавање сасвим конкретног историјског догађаја може се
разумети на следећи начин.
Након затишја које је уследило током деведесетих
година 20. века у двехиљадитим се појавило више радова
различитог обима који су у свом фокусу имали, пре свега
страдање шабачких Јевреја али и јеврејских избеглица из
средње Европе припадника тзв. кладовског транспорта. Може
се закључити да је повећано интересовање, пре свега, великих
научних центара за проблематику судбине јеврејских избеглица,
која је доста дуго измицала историографији о Холокаусту,
скренуло пажњу и на избеглице из кладовског транспорта
чија се историја није могла исписати без историје Холокауста
на тлу немачког окупационог подручја у Србији па и у Шапцу
који је улазио у састав поменуте окупационе зоне. На тај начин
је глобални тренд у проучавању Холокауста скренуо пажњу на
историју „малог града у унутрашњости Србије” па и на поједине
историјске изворе, попут Бабовићевог Дневника, који ће постати
незобилазни у исписивању нових страница историје Холокауста.
Изласком из штампе (1998) књиге Милана Ристовића У потрази
за уточиштем. Југословенски Јевреји у бекству од Холокауста
1941–1945,16 – у српској историографији је отворена тема судбине
јеврејских избеглица. Свој допринос изучавању поменуте
проблематике дали су истраживачи окупљени око округлог
стола Кладово транспорт који је одржан у Београду у октобру
2002. г.
16 Милан Ристовић, У потрази за уточиштем. Југословенски Јевреји у

бекству од холокауста 1941–1945, (Београд: Службени лист, 1998).
217
ЗБНОРНИК 2.indd 217 12/3/2023 4:20:14 PM

Четири године касније из штампе је изашао Зборник

радова са округлог стола Кладово транспорт, Београд, октобар
2002, кога је уредио Андреј Митровић.17 У истом зборнику
објављен је рад Милана Кољанина Последње путовање Кла-
довског транспорта којим је поново скренута пажња на значај
Бабовића као аутора чија су сведочанства посебно важна за
проучавање Холокауста на тлу немачког окупационог подручја
у Србији.18 У међувремену, односно 2003. г. у књижарама се
појавила збирка текстова под називом Шабац и Јевреји у сусрету
коју је уредио Милош Јевтић.19 Већ наредне (2004) објављена је
књига ауторског тандема Габриеле Андерли и Валтера Маношека
Неуспело бекство. Јеврејски „Кладовo – транспорт“ на путу
за Палестину 1939–42.20 Три године касније је публикована
монографија Валтера Маношека Холокауст у Србији. Војна
окупациона политика и уништавање Јевреја 1941–1942. у којој
је, први пут након 1967. и појаве књиге Логори у Шапцу, скренута
пажња на значај система логора у Шапцу и околини у процесу
спровођења Холокауста на тлу немачког окупационог подручја
у Србији.21 Све поменуте монографије као изборници радова су
имали огроман утицај на продукцију која ће настати после 2010,
а која ће се све чешће ослањати и на Летопис Шапца 1933–1944.
Међу радовима који ће бити објављени у наредном периоду
посебно се издваја књига Живане Војиновић, Аврамова деца
(2015), која представља, до сада, јединствену историју шабачких
17 Zbornik radova sa okruglog stola Kladovo transport, Beograd, oktobar 2002,
uredioAndrej Mitrović, (Beograd: Jevrejski istorijski muzej, 2006).
18 Milan Koljanin, „Poslednje putovanje Kladovskog transporta“, Zbornik radova sa
okruglog stola Kladovo transport, Beograd, oktobar 2002, uredio Andrej Mitrović,
65–101 (Beograd: Jevrejski istorijski muzej, 2006); Према Станоју Филиповићу
(1967), Милан Кољанин користио је Бабовићеве дневничке белешке за потребе
писања монографске студије Немачки логор на Београдском сајмишту 1941–
1944 (1992) објављене у једној од најзначајнијих едиција које обрађују тему
страдања Југословена у затворима и логорима широм окупиране Европе –
ед. Страдања и отпори Института за савремену историју из Београда: Milan
Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941–1944, (Beograd: Institut za
savremenu istoriju, 1992).
19 Šabac i Jevreji u susretu, Zbornik radova, uredio Miloš Jevtić, (Šabac: Makart,
2003).
20 G. Anderl, W. Manoschek, n. d.
21 Valter Manošek, Holokaust u Srbiji. Vojna okupaciona politika i uništavanje
Jevreja 1941–1942, (Beograd: Službeni list SRJ, 2007).
218
ЗБНОРНИК 2.indd 218 12/3/2023 4:20:14 PM

Јевреја.22 Различити аспекти анатомије али и топографије

терора који је спровођен у Шапцу током Другог светског рата
анализирани су у радовима Небојше Цвејића, Отпор и одмазда.
Шабачки крај 1941.23 и Сање Петровић Тодосијевић, Однос
градског поглаварства у Шапцу према имовини шабачких Јевреја
и Јевреја из Кладовског транспорта 1941–1944,24 Holocaust
With(out) Bullets: The Public and Property of the Jewis People from
Šabac and the Kladovo Transport 1941–1944,25 Читалачки дани
Карла Карија Криса и Валтера Клајна, припадника Кладовског
транспорта у Шапцу (1940–1941),26 Систем логора у Шапцу као
део система логора за уништење припадника јеврејске заједнице
на тлу немачке окупационе зоне у Србији,27 Јеврејски логор у
Шапцу на Сави као централно место у спровођењу Холокауста
у Шапцу и околини (јул 1941 – јануар 1942).28
Сведочанство
Приповедачки таленат Григорија Глише Бабовића
препознат је пре његовог доласка у Шабац (март 1933), о чему
је већ било речи. Колико је незахвална улога савременика у
интерпретацији актуелних збивања, знао је и Глиша Бабовић
када је, како истиче, „по наређењу виших цркв. власти и својој
22 Živana Vojinović, Avramova deca, (Beograd: Orion Art, 2015).

23 Небојша Цвејић, Отпор и одмазда. Шабачки крај 1941, (Рад је настао у
оквиру презентације публикације Места страдања и антифашистичке
борбе у Београду 1941-44. Приручник за читање града у Шапцу 30. априла
2013)..http: - www.starosajmiste.info/blog/nebojsa-cvejic-otpor-i-odmazda-
sabacki-kraj-1941/, (датум приступа 29. марта 2023).
24 Сања Петровић Тодосијевић, „Однос Градског поглаварства у Шапцу
према имовини шабачких Јевреја и Јевреја из Кладовског транспорта 1941–
1944“, Токови историје 2/2017, 133–154.
25 Sanja Petrović Todosijević, „Holocaust With(out) Bullets: The Public and
Property of the Jewis People from Šabac and the Kladovo Transport 1941–1944“,
AM Journal of Art and Media Studies 13/2017, 5–15.
26 С. П. Тодосијевић, „Читалачки дани...“.
27 Sanja Petrović Todosijević, „Sistem logora u Šapcu kao deo sistema logora
za uništenje pripadnika jevrejske zajednice na tlu nemačke okupacione zone u
Srbiji“, Zbornik radova Konferencija Jevrejski logor Zemun i Prihvatni logor Zemun
: prošlost – sadašnjost – budućnost, Zbornik radova, ur. Nenad Fogel, 73–104
(Beograd: Jevrejska opština Zemun, 2021).
28 С. П. Тодосијевић, „Јеврејски логор...“
219
ЗБНОРНИК 2.indd 219 12/3/2023 4:20:14 PM

драгој вољи“29 почео да пише летопис града. Форма летописа

омогућила је Бабовићу да кроз писање кратких и штурих
саопштења о животу града задржи одређену дозу неутралности и
позиционира се у односу на дешавања различитог карактера као
неми посматрач. То је и један од разлога што Бабовић сопствена
виђења дешавања подупире прилагањем мноштва историјских
сведочанстава другог карактера, попут исечака из штампе,
фотографија, јавних саопштења, прогласа, плаката итд. Почетак
Другог светског рата у Југославији (април 1941) који се на Шабац
као и на цело немачко окупационо подручје у Србији обрушио
свом силином, приморао је – до тада уздржаног посматрача –
да се распише. Описивање ратних страхота, с посебним освртом
на страдање цивилног становништва града Шапца постало је
за Глишу Бабовића одређена врста потребе, јер је по природи
свештеничког позива често био упућен не само на смрт већ и на
околности које су до ње доводиле. Бабовићево интересовање за
страдање цивилног становништва било је појачано сазнањима
о страдању српског народа како у његовом родном крају,
односно у оним деловима Хрватске где је деценијама службовао,
тако и на простору целе Независне Државе Хрватске. Долазак
бројних српских избеглица са простора НДХ у Шабац додатно
је узнемиравало нашег приповедача, али и оштрило његово
бритко перо које је у годинама окупације и терора без преседана
ретко штедело појединце и друштво у целини.
Неколико је фактора допринело томе да се Григорије
– Глиша Бабовић заинтересује за судбину чланова шабачке
јеврејске заједнице која се доласком Јевреја емиграната,
припадника Кладовског транспорта у Шабац (септембар
1940) вишеструко увећала. Препознат од стране црквених
власти још марта 1933. као онај који ће писати летопис града,
Глиша Бабовић је од досељавања у Шабац био приморан да се
ванредно интересује не само за локална збивања већ и за све
сложеније прилике у Краљевини Југославији, Европи и свету.
Као писац Летописа Шапца Глиша Бабовић је постао хроничар
ратних збивања још 1. септембра 1939, када је напад Немачке
29 Григорије Бабовић, Летопис Шапца (рукопис, Завичајно одељење

Библиотеке шабачке).
220
ЗБНОРНИК 2.indd 220 12/3/2023 4:20:14 PM

на Пољску означио почетак Другог светског рата. Бабовићеве

опсервације на рачун ратних збивања у окупираној Европи до
априла 1941. представљају ретко сведочанство савременика који
из перспективе „државе којој се рат вртоглаво приближава“
пружа важне увиде у карактер сукоба који ће у годинама које
долазе показати своје пуне убилачке капацитете. Због тога је за
Бабовића долазак емигрантског транспорта са простора Средње
Европе (пре свега немачких, аустријских, чешких и пољских
Јевреја) у „град у унутрашњости“, какав је био Шабац септембра
1940, представљао први дашак страдања и разарања које ће
уследити. Другим речима, управо је долазак бројног јеврејског
емигрантског транспорта у Шабац, само неколико месеци пре
окупације Србије и разарања Југославије представљао важан
оквир за дефинисање локалног у контексту глобалних збивања.
Ново „локално“ посебно се огледало у чињеници да је доласком
Јевреја емиграната у Шабац, град у значајној мери изменио своју
друштвену структуру. Према подацима за 1921. годину, преко 90
% грађана Шапца се изјашњавало као православни хришћани,
што је у највећем броју случајева значило да се радило о грађанима
српске националности. Поред православних хришћана, у
граду је живело 4, 73% католика; 2, 96 % муслимана и 0, 76 %
„мојсијеваца“ односно Јевреја.30 У тренутку доласка припадника
Кладовског транспорта у Шабац, у граду је већ вековима живела
невелика скупина (неколико десетина) припадника јеврејске
заједнице. Промена која се десила у етничкој структури
становништва Шапца досељавањем јеврејских избеглица у
град, мање од годину дана пред почетак Другог светског рата
у Југославији, учинила је Шабац градом са највишим уделом
Јевреја у укупној популацији на простору који ће ући у састав
немачке окупационе зоне у Србији. Од 17 800 Јевреја, колико их
се затекло априла месеца 1941. на поменутој територији, њих
око 1200 је живело у Шапцу (који је у том тренутку имао око
16 000 становника). Глиша Бабовић је забележио у Летопису:
„У недељу, на појутарје мале Госпође, из Кладова довежени су
на шлеповима у Шабац, Јевреји истерани из Немачке. Било их
је око 1600 душа. Искрцани су у понедељак и уторак, а већ у
30 Група аутора, н. д, 218.
221
ЗБНОРНИК 2.indd 221 12/3/2023 4:20:14 PM

среду вече прекрили су шабачке улице. Неки су узели приватне

станове, а већина магацине, које су уредили себи за становање.
За њихово су издржавање бринули Јевреји целог света. Било их
свих сталежа и свих професија а и свих доба старости. Досељени
су овамо по наређењу министарства“.31 Исти догађај детаљније
описује у дневничким белешкама које, иако посвећене ратним
збивањима, почиње уводом под насловом Да се разуме. Бабовић
је записао: „У октобру 1940. године досељено је у Шабац око 1500
Јевреја, који су побегли од Хитлера из Немачке, Чешке, Аустрије
и Пољске. Било је ту лекара, адвоката, директора предузећа,
трговаца, индустријалаца, занатлија. Са женама и децом, где
је било и момака, девојака, дечака, девојчица и мање деце до
оних у колицима. Градска општина их је сместила у велики али
празан млин код железничке станице, затим у празне магацине
(за храну) у Доњем шору (Поп Лукина улица). Ту су они себи
преграђивали мања оделења, пробијали прозоре и сместили се
сви. Неки су, који су имали новца, нашли у граду и приватне
станове. Њих је овде затекао рат“.32 У уводном делу ратног
дневника написао је на истој страни: „Осим њих било је у самом
граду око 60 душа наших Јевреја: трговаца, занатлија, чиновника
и 1 свештеник (рабин). Имали су готово сви своје куће“.33 Исте
године у зиму пред почетак Рата у Југославији је приметио: „Ове
је зиме интересантно пролазити кроз шабачке улице. Промет је
људства увек велики, јер беспослени Јевреји увек некуд ходају,
а у пролазу се чују говори: српски, немачки, руски, пољски
и мађарски, јер Јевреји и Немци из фабрике „Зорка“ говоре
немачки, а пољски Јевреји пољски. Руси избеглице – руски, а
Мађари из „Зорке“ мађарски, и тако Шабац има изглед неког
европског међународног града. Узмите још и многе Арнауте –
тестераше и неке „модерне“ госпођице наше, па се тако допуњује
разговор и са арнаутским и француским“.34
31 Г. Бабовић, Летопис..., 75.
32 Г. Бабовић, Дневник..., 19.
33 Исто.
34 Исто, 26.; Слично опажање је забележио и у Летопису: „Ове зиме је
промет људства кроз шабачке улице врло жив, јер беспослени Јевреји увек
ходају. У пролазу се градом чује говор: српски, немачки, руски, пољски,
мађарски. Јевреји говоре немачки и пољски, руска колонија руски (има их
овде око 200 душа), Мађари са фабрике „Зорка“ мађарски. Ако се још узму у
222
ЗБНОРНИК 2.indd 222 12/3/2023 4:20:14 PM

Заједно са наведеним деловима оба рукописа, Григорије

– Глиша Бабовић се на чак 65 места, чешће у Дневнику (48) него у
Летопису (17), осврнуо на страдање и различите аспекте злочина
који је током Другог светског рата почињен над Јеврејима који
су већ живели, односно Јеврејима који су се априла месеца
1941. затекли у Шапцу. Иако је Холокауст на подручју немачке
окупационе зоне у Србији највећим делом окончан до маја 1942,
Бабовић и након транспортовања шабачких Јеврејки и Јеврејки
из Кладовског транспорта, као и њихове деце, у јануару 1942. из
Јеврејског логора у Шапцу на Сави у Јеврејски логор Земун – што
се десило након масовног стрељања шабачких Јевреја, одраслих
мушкараца и Јевреја из Кладовског транспорта у мачванском
селу Засавица 12. и 13. октобра 1941. године35 – наставља да пише
о односу шире заједнице према „нестанку јеврејске заједнице“
кроз драгоцене осврте на гласине које су обликовале јавно мњење,
али и кроз однос јавности и представника колаборационистичке
управе према имовини шабачких Јевреја.36
Као савременик, Бабовић уочава све фазе у односу
окупационих власти и колаборационистичке управе према
шабачким и Јеврејима из Кладовског транспорта. Ова врста
уплива у стварност чини га не само изузетним, већ и ретким
посматрачем. Као сведок, Бабовић непогрешиво указује на
динамику и анатомију „злочина у настајању“. Динамику терора
који је током 1941. спровођен над припадницима јеврејске
обзир и тестераши Арнаути (а и њих има доста) који говоре арнаутски, онда
Шабац има изглед неког интернационалног града“. Г. Бабовић, Летопис..., 86.
35 Логорисање Јевреја који су се априла 1941. затекли у Шапцу отпочело је
оснивањем првог логора за Јевреје на тлу немачког окупационог подручја
у Србији односно Јеврејског логора у Шапцу на Сави у баракама бившег
понтоњеријског пука, 21. јула 1941. Тада су у Јеврејски логор у Шапцу на Сави
доведени сви Јевреји емигранти, да би им се 22. августа 1941. придружили сви
шабачки Јевреји. Сви одрасли мушкарци Јевреји стрељани су 12. и 13. октобра
1941. године у мачванском селу Засавица. Након октобра 1941, у Јеврејском
логору у Шапцу на Сави остале су јеврејске жене и деца. Крајем јануара (26.
јануара 1942) Јеврејке и њихова деца транспортовани су из Јеврејског логора у
Шапцу на Сави у Јеврејски логор Земун где су убијени до 10. маја 1942,. године
у камиону – покретној гасној комори заједно са Јеврејкама и њиховом децом са
простора целе окупиране Србије; Види више у: S. P. Todosijević, „Sistem logora u
Šapcu…”; С. П. Тодосијевић, „Јеврејски логор у Шапцу на Сави ...“.
36 Бабовић и током 1942 (7), 1943 (3) и 1944 (1) у Дневнику и током 1942 (2)
и 1943 (3) у Летопису наставља да пише о различитим аспектима односа
према припадницима јеврејске заједнице.
223
ЗБНОРНИК 2.indd 223 12/3/2023 4:20:14 PM

заједнице потврђује и интензитет Бабовићевих опсервација

на рачун различитих антијеврејских мера. Чак 34 пута у
дневничким белешкама и 11 пута у Летопису Шапца (у деловима
рукописа који се односе на ратна дешавања током 1941) осврће
се на различите мере којима су Јевреји били изложени. На самом
почетку окупације, односно већ крајем априла 1941, Бабовић
примећује праксу ангажовања Јевреја на јавним пословима.
У Дневнику под датумом 25. април 1941. је записао: „Јуче је
немачка команда тражила 200 радника за оправку путева. И,
кажу, да су рекли председнику општине, ако им не нађе, они ће
сами по сокацима хватати људе за посао. Председник се сетио и
предложио им Јевреје, којих се у граду још велики број налази. И
тако, их видесмо где 200 све по четири у ред, отераше немачки
војници на посао, да чисте друмове.“37 Да се са извођењем Јевреја
на различите јавне послове наставило и касније, види се из
неколико Бабовићевих белешки. Григорије – Глиша Бабовић је
забележио под датумом 8. јун 1941: „Јевреји иду на принудни
рад на пољске послове. И младе њихове девојке – ненаучене
на грубе сеоске радове – необично пате“.38 Непуних месец дана
касније, приметио је: „У Шапцу почели Немци и Јевреје домороце
да терају на присилан рад са Јеврејима избеглицама“.39 Бабовић
препознаје понижење као крајњу сврху извођења Јевреја на
јавне послове. У дневничким белешкама под датумом 11. август
1941. је навео: „Јеврејски рабин Адиџес, кога су Немци терали
на радове са осталим Јеврејима обријао се. Тамо су га на раду
терали на грубе и тешке послове, а он ако не може – туку га“.40
Јасну промену у односу окупационих власти и
колаборационистичке управе према Јеврејима Бабовић
препознаје у спровођењу мера којима је требало обележити
припадника јеврејске заједнице. Глиша Бабовић је написао у
Дневнику под датумом 10. мај 1941: „Данас су свим емигрантима
Јеврејима везали жуту траку око руке и на њој Соломоново
37 Г. Г. Бабовић, Дневник..., 60.; Идентично је приметио и у Летопису под
датумом 24. април 1941: „Затражила немачка команда од градоначелника
200 радника. Начелник им предложио Јевреје и ови узети на кулук“. Г.
Бабовић, Летопис..., 93.
38 Г. Г. Бабовић, Дневник..., 75.
39 Исто, 83.
40 Исто, 99.
224
ЗБНОРНИК 2.indd 224 12/3/2023 4:20:14 PM

слово. Јуче су у излозима овдашњих јеврејских радњи метнули

жуте цедуље на којима пише: ‘Јуда – немачким војницима
улаз забрањен’.“41 У наредном периоду Бабовић је посведочио
о увођењу рестриктивних мера чијим је спровођењем требало
онемогућити Јевреје да се баве одређеним пословима. У
Летопису Шапца под датумом 13. јун 1941. је навео: „Прва
пијаца без „пречана“. Граница потпуно затворена. Циганима
забрањено свирање. Јеврејима лекарима и зубарима затворене
ординације“.42
Затварање односно логорисање дела јеврејске заједнице
представљало је следећу фазу у спровођењу терора над Јеврејима
у Шапцу. Бабовић је у Дневнику под датумом 20. јул 1941. записао:
„На Сави опет раде неки од избеглица. Јевреји су пресељени у
Бараке на Сави. Наши домороци, да не би морали ићи из својих
домова и у баракама седети с избеглицама Јеврејима, откупили
се парама од Немаца. Кажу да су дали пола милиона динара,
али ипак младићи раде. И тако сад Немци улепшавају шабачку
околину терајући на рад: Јевреје, ђаке и избеглице“.43 Месец дана
касније под датумом 22. август 1941. је забележио: „Данас су
коначно сви Јевреји – староседеоци шабачки – истерани из града
у заједнички логор на Сави. Њихове станове издала је одмах
месна команда избеглицама. Могли су собом понети најнужније
ствари. Остале ствари у кући су пописане. Тако сада у Шапцу
нема ниједног Јевреја. Нити од избеглица нити од наших. А
њихове радње у Шапцу су затворене још од пре“.44
Г. Г. Бабовић ни након одвођења свих Јевреја у Јеврејски
логор у Шапцу на Сави није пропуштао да у оба своја рукописа
редовно помиње сва дешавања којима је сведочио а која су се
односила и на даља поступања према Јеврејима. Месец дана
након логорисања свих Јевреја које је почетак Другог светског
рата затекао у Шапцу уследио је заједнички партизанско-
41 Исто, 67. „Свим Јеврејима везали жуту траку око руке“ Г. Бабовић,
Летопис..., 93.
42 Исто, 94. Идентичну опаску језабележио и у Дневнику: „ Цигани
престали свирати по кафанама. Јеврејима – зубарима и лекарима затворене
ординације“. Г. Г. Бабовић, Дневник..., 77.
43 Исто, 90.
44 Исто, 113; „Сви Јевреји протерани из града у лагер на Сави“. Г. Бабовић,
Летопис..., 100.
225
ЗБНОРНИК 2.indd 225 12/3/2023 4:20:15 PM

четнички напад на град (21. и 22. септембра 1941). Неуспели

напад на Шабац окончан је 23. септембра 1941. уласком 342.
немачке дивизије у град. Немачка казнена експедиција имала је
два крака – први, уперен ка мештанима околних (мачванских)
села и други, уперен ка грађанима Шапца. У склопу другог крака
немачке казнене експедиције сво мушко становништво града
узраста од 14 до 70 година, а међу њима и Јевреји логораши
изведени из Јеврејског логора у Шапцу на Сави, измештено је
усиљеним маршом преко Саве у сремачко село Јарак. Григорије
Г. Бабовић је био један од грађана који су 26–30. септембра
задржани у импровизованом логору на отвореном у сремачком
селу Јарак, да би након тога били враћени у Шабац. Самим тим,
он је сведочио страдању бројних Шапчана па и Јевреја који су
за потребе марша изведени из логора на Сави и спроведени
до Јарка.45 У дневничким белешкама Бабовић је 23. септембра
1941. забележио, непосредно пред одвођење одраслог мушког
становништва у Логор у Јарку: „У 6 час: Предвече пронеше на
колима (пуцњава је мало престала) 3 рањена Јевреја, а један
кафеџија сам је ишао за болницу. Дође глас да су четници ноћас
заузели фабрику „Зорку“, да су заузели жандармеријску касрану,
жандарме одвели и да држе периферију. Све породице Немаца и
Руса становника шабачких беже преко Саве за Кленак. Још кажу
да има у грађанству мртвих и рањених и 4 четника мртва. То
су вечерње вести.“46 На више места у Летопису Бабовић пружа
детаљне информације о приликама које су пратиле партизанско-
четнички напад на Шабац, улазак казнене експедиције и
извођење одраслог мушког становништва из града: „У среду 24.
септембра дозвољено деци и женама да од 7-8 часова изјутра
могу изаћи у пекаре и на воду. У центар града не пуштају никога.
Дошле 2 оклопне дивизије. По подне око 3 часа залупаше
добоши свуда по улицама: Да се одмах сви мушкарци од 14-70
година спреме. Понесу хране за 3 дана и кашику за јело, топле
огртаче и покриваче. Да се искупе на пијацама: Све искупљене
људе поврсташе немачки војници по 5 у ред и потераше кроз
45 Више о Логору у Јарку види у: S. Filipović, n. d; S.P. Todosijević, „Sistem

logora u Šapcu …“.
226
ЗБНОРНИК 2.indd 226 12/3/2023 4:20:15 PM

град улицом краља Александра према Сави и дотераше на

вашариште (Михајловац). Сви су морали седети на земљи. Када
се искупили сви Шапчани из града и Јевреји из лагера, пред сам
мрак поврсташе опет људе и потераше трчећим кораком на мост.
Од трчања заморени падоше на мосту: чиновник Банке Љубиша
Миловановић, месар Фрања Румл и неки непознати избеглица.
Бацише их нем. војници преко ограде у Саву. Нарочито се
хрватски војници – усташе – страшно показаше – Тукли су у
пролазу пушкама све когa стигну и псовали: мајку српску, краља
Петра и Велику Србију“.47 Бабовић је наставио са детаљним
описом и наредних дана: „У петак 26. (13) септембра око подне
поврсташе грађане у редове (децу од 14–15 година вратише у
Шабац) и потераше брзим војничким кораком за Јарак. Који би
грађанин од умора клонуо па сео или пао, убијали би га пратиоци
нем. војници и усташе са два метка и тако остављали. Погинуло
је тада тих недужних људи 86 грађана и 25 Јевреја48... У суботу
27. септембра тј. на Крстов-дан, прегруписали су грађане по 200
у колону, нумерисали и одредили место свакој колони. Било је:
16 колона грађана, 1 дечака, 1 Цигана и 3 Јевреја. Пре те поделе
издвојили су и некуда одвели све који су изјавили да су: Хрвати,
Немци, Мађари, Бугари, Румуни и Муслимани“.49
Бабовићева сећања на време проведено у Логору у Јарку
представљају једини део дневничких белешки који је написан
накнадно односно након његовог пуштања на слободу. Сећање
на усиљени марш од Шапца до Јарка – који је у историографији
али и у колективном сећању остао запамћен као Крвави марш
– и логор у Јарку преточено је у форму приче, којом се завршава
Бабовићев осврт на 1941. годину. Унутар више сегмената – На

48 Исто.
49 Исто, 108.
227
ЗБНОРНИК 2.indd 227 12/3/2023 4:20:15 PM

Михајловцу50, На кленачким њивама51, Пут за Јарак52, Вода53,

Дељење пакета54, Повратак у Шабац55, Лагерски догађаји и
пуштање кући, Моја последња ноћ у лагеру – остала су сачувана
бројна и ретка сећања не само на једну од епизода константног
терора коме је било изложено комплетно становништво
Шапца током јесени 1941, већ и на последње дане и страдање
бројних шабачких и Јевреја из Кладовског транспорта. Овај део
Бабовићевић дневничких белешки изузетно је значајан не само
због тога што пружа обиље информација о многим појединцима
па и Јеврејима који се из Логора у Јарку нису вратили у град,
већ указује и на поједине сегменте анатомије фашистичког
терора који су у значајној мери промакли историографији о
Холокаусту. У делу дневничких белешки у коме посебну пажњу
скреће на прилике у Логору у Јарку, у оквиру целине која носи
50 „На ледини смо затекли две групе где седе: Јевреји и Јеврејке. Њих су још
пре нас евакуисали из барака на Сави, где су били смештени“. Г. Г. Бабовић,
Дневник..., 201: „Јеврејке вратише натраг у бараке, што оне са радосним
пљеском поздравише“. Исто, 204.
51 „Јеврејска група беше засебно – неколико корака од нас. Они су били много
мирнији“. Исто, 211.
52 „Већ на излазу из Кленка, прва жртва наш познати грађанин др Хаим
Русо, срески лекар (Јеврејин), паде изнемогао. Кад му се приближио официр
на коњу и упери у њега пушку, рече му Русо немачки: – Ја сам изнемогао,
болестан сам, молим да ме метнете на кола... Али два метка из официрове
кратке пушке – беше одговор. Др Русо остаде крај пута... За њим се почеше
ређати и други. И чим би који пао – знало се шта га чека: Два метка у главу.
Падаху тако многи, познати и непознати (Шапчани, Јевреји, избеглице)
почев од Кленка па даље“. Исто, 218; „Иза доктора Хаима Русоа, погибоше
још 3 Јевреја, одмах у Кленку до пруге, међу њима и трговац Меламед“. Исто,
223.
53 „Пошто су још из Кленка пустили дечаке од 14–15 година, којих је било
око 200–250, овде нас је било, на лединама, 18 колона. И то 1 колона деце од
15–16 година, 17 колона нас старијих, то значи 3 600 људи, и 3 колоне Јевреја
(600 људи)“. Исто, 258.
54 „Кад смо видели да ће опет делити пакете, почнемо викати да се Цигани
издвоје од нас. Немци то усвојише и одмах извикаше све Цигане, те они
добише своју колону до Јевреја. Тако је био 16 колона грађана, 1 колона
дечака, 1 Цигана, 3 Јевреја и сељачке колоне. За сваку је колону био изабран
вођа колоне (који је говорио немачки, колоне – фирер)“. Исто, 264.
55 „Путем се разговарало о онима који погибоше. Рачунало се да је погинуло
што наших грађана, што избеглица и Јевреја – око 120 људи (Наших 96 и
24 Јевреја)“. Исто, 272; Глиша Бабовић на још једном месту у Дневнику, под
датумом 7. децембар 1941, пише о размерама злочина који је током јесени
1941. почињен у Шапцу и даје делимично измењене податке: „Тврди се, да је
ове јесени од казнене експедиције погинуо у граду 101 становник шабачки, а
на путу за Јарак 86 + 25 Јевреја“. Исто, 180.
228
ЗБНОРНИК 2.indd 228 12/3/2023 4:20:15 PM

назив Лагерски догађаји и пуштање кући, аутор наводи на

први поглед мање значајну информацију: „У суботу 4. октобра,
одведоше Јевреје на Саву у њихов логор“.56 Повратак заточеника
Логора у Јарку у Шабац сви релевантни историографски радови
везују за 30. септембар 1941, када је у Шапцу формиран само
један у низу логора који су постојали на територији града током
Другог светског рата – Пролазни логор у Касарским ливадама.
За разумевање злочина који је током Другог светског рата
почињен над шабачким и Јеврејима из Кладовског транспорта
значајан је (у историографији често испуштен) податак који
одрасле мушкарце Јевреје изведене из Јеврејског логора у Шапцу
на Сави 24. септембра 1941. године, у периоду од 30. септембра
до 4. октобра 1941. не препознаје као заточенике Сабирног
логора у Касарским ливадама у Шапцу.57 Бабовић је 10. јануара
1942. записао: „ И данас је од раног јутра било стрељање у кругу
касарне. Побијено је 188 људи и 2 женске... Међу стрељанима
кажу да је било и Јевреја, које су понегде накупили, затим већина
пречана. И тако сваки дан Срба све мање“.58 Још је драгоценија
информација о приликама у баракама на Сави, односно баракама
у које је био смештен Јеврејски логор у Шапцу на Сави током
кратког временског периода крајем септембра 1941. Захваљујући
дневничким белешкама Глише Бабовића сазнајемо да су исте
бараке, након уласка немачке казнене експедиције у Шабац,
послужиле и за смештај „свих жена са Камичка“, односно из оног
дела Шапца који је након неуспелог партизанско-четничког
напада на Шабац био погођен најдрастичнијим мерама а које
су, како наводи Бабовић, боравиле „2 дана у баракама на Сави,
након чега су се вратиле у потпуно опљачкане своје домове“.59
Мемоарски рукописи Г. Г. Бабовића представљају редак
историјски извор за период након логорисања припадника
јеврејске заједнице а у вези са даљим поступањима окупационих
власти и колаборационистичке управе према Јеврејима.
Посредно, Бабовић нам је оставио драгоцено сведочанство о
56 Исто, 282.
57 Види више у: S.P. Todosijević, „Sistem logora u Šapcu…“.
58 Г. Г. Бабовић, Дневник..., 297–298.
59 Исто, 288.
229
ЗБНОРНИК 2.indd 229 12/3/2023 4:20:15 PM

јавном мњењу односно припадницима већинске заједнице која

је током читавог рата сведочила терору ком су били изложени
припадници јеврејске заједнице. Бабовић прати шабачке и
Јевреје из Кладовског транспорта до самога краја, пре свега на
основу гласина које су се шириле градом. Стрељање одраслих
мушкараца Јевреја и одраслих мушкараца шабачких Рома 12. и
13. октобра 1941. у Засавици, као и одвођење Јеврејки и њихове
деце 26. јануара 1942. из Јеврејског логора у Шапцу на Сави у
Јеврејски логор Земун – за Бабовића су представљале вести до
којих је дошао посредно тј. захваљујући гласинама које су се
шириле градом. Бабовић је записао у Дневнику, под датумом
15. октобар 1941: „Данас се по граду пронела вест да су сви
Јевреји мушкарци изнад 14 година отерани некуд возом преко
Кленка и стрељани. Уз њих и око 200 Цигана православаца из
Шапца. Но неки говоре да су их све отерали на радове у Сремску
Митровицу“.60 Истога дана забележио је у Летопису: „Пронео се
градом глас да су сви Јевреји (око 700) и око 100 православних
Цигана, стрељани у Засавици. Одвели су их одавде жељезницом
преко Руме – Митровице. Стрељани 12. X“.61 Да је одвођење Јевреја
и Рома из града представљало вест и у наредном периоду, види
се из Бабовићевих дневничких белешки од 6. новембра 1941:
„Данас је добовало да су сви Цигани и Јевреји који се још налазе
у граду, изнад 14 година, искупе сутра пред соколану. Цигана
свакако још има у граду (неки су из лагера пуштени) али Јевреја
апсолутно нема“62... Како сам споменуо 15. X пронео се по граду
глас да су Јевреји и известан број Цигана из Шапца стрељани од
Немаца. Ових се дана о томе говори као о ствари која је заиста
била и причају да су се Цигани међусобно љубили, опраштали
и плакали. Уопште, кажу, да су се кукавички владали и Немци
су муке с њима имали док су их поубијали. Убијено их преко 100
до 120. Међу њима је било врло финих људи свирача, који су
потерани од Хрвата, а годинама се налазили у Загребу, Сарајеву,
Новом Саду. Јевреји се пак, кажу, врло храбро, озбиљно и присебно
држали. Поређали би их уз ископане рупе, гађали у потиљак, а
60 Исто, 145.
230
ЗБНОРНИК 2.indd 230 12/3/2023 4:20:15 PM

они падали унутра. Тако причају они који су их затрпавали. Још

и то причају да су им одузели сав новац и избијали златне зубе,
живима. Било их је око 600. Стрељање да је било 12. X о. г. То
масовно убијање је било у Засавици. Преко Кленка до Сремске
Митровице одвезли их возом, а затим претерали преко Саве“.63
Григорије Г. Бабовић је записао у Дневнику под датумом
26. јануар 1942: „Данас су у 10 часова по подне отправљене из
Шапца Јеврејке и њихова деца. Сада у Шапцу нема више ни једно
јеврејско чељаде. Како се могло дознати, експедовани су у Земун
на Сајмиште у бараке. Пре 2–3 дана су зашли немачки војници
по кућама јеврејским и све њихове ствари, које су биле заостале,
покупили и однели. Станари јеврејских кућа плаћају кирију
општини“.64 Бабовићево препричавање околности под којима је
Шабац остао без Јевреја посебно је значајно због констатације
којом се јасно препознаје постојање још једног логора за Јевреје
„у Земуну на Сајмишту“. Преношење различитих гласина
пратило је не само „одвођење“ одраслих мушкараца Јевреја већ и
„отпремање“ Јеврејки и њихове деце. Неколико месеци касније,
у Летопису, под датумом 7. март 1942, Бабовић је препричао
оно што је чуо: „Данас се прича у граду, да су Немци 26. јануара
терали Јеврејке и њихову децу пешице од Руме до Земуна. Како
је била љута зима, падале су старице и деца по путу и остали
на снегу, а међу њима и дете Др. Коена. Жена му од жалости за
дететом путем полудела. Остатак, који је стигао до лагера на
Земунском вашаришту, поумирао од глади и зиме (све су по
четворо легали једно на друго) а који су то издржали – трпали
их у неке херметички затворене камионе, возили за Београд и
мртве тамо негде сарањивали. И од неколико стотина одавде
отераних – све је ликвидирано“.65 Поражавајуће сазнање које већ
у марту 1942. године препознаје „херметички затворен камион“
који „вози за Београд“ – оставило је, по свему судећи, веома јак
утисак на Бабовића који је осам дана касније (15. марта 1942) у
63 Исто, 158–159.
64 Исто, 306; Под истим датумом: „У понедељак отправљене су све Јеврејке
и њихова деца из Шапца за лагер у Земуну. Тако је нестало сасвим Јевреја из
Шапца“. Г. Бабовић, Летопис..., 131.
65 Исто, 136.
231
ЗБНОРНИК 2.indd 231 12/3/2023 4:20:15 PM

Дневнику забележио: „Споменуо сам, да су Јеврејке експедоване

из Шапца 26. јануара. До Руме су их одвезли жељезницом, а од
Руме до Земуна пешице. Како је била љута зима, а пут дугачак,
деца која нису могла ићи падала су путем од зиме. Тако су исто
остала на путу и деца коју су матере у колицима гурале, уз њих су
падале и старије жене, то је све остало на путу смрзнуто. Између
осталих, од шабачких Јевреја умрла је супруга лекара Хаима
Русоа, а дете др Коена на путу се смрзло. Мати дечија полудела
до Земуна, сва се почупала и изгребала. Толико до сада о њима
у Шапцу података“.66 Драматичан опис страдања Јеврејки и
њихове деце на путу од Руме до Јеврејског логора Земун оставио
је јак утисак на бројне писце историје Шапца у Другом светском
рату. Тек су резултати истраживања Милана Кољанина изашли
на крај са „гласином“ која се преко Бабовићеве мемоаристике
преточила у историографију. Неколико месеци касније, 15. маја
1942, Бабовић се у Дневнику поново осврће на гласине које су
се шириле градом о начину на који су своје животе окончале
Јеврејке и њихова деца, али и о условима живота у Јеврејском
логору Земун, односно логору који је послужио за „коначно
решење јеврејског питања“ како у Београду тако и у целој
окупираној Србији: „По Шапцу се већ дуже времена преносе
вести да је и са Јеврејкама – које су зимус из Шапца отеране у
лагер код Земуна – потпуно ликвидирано. Да су од љуте зиме
у баракама и врло слабе хране (по 3 кромпира дневно) толико
умирали, да су их све камионима износили и сарањивали. А
који су и то преживели – потаманили их загушљивим гасом“.67
Бабовићево сведочанство о терору који је током Другог
светског рата спровођен над припадницима јеврејског народа
значајно је за проучавање свих фаза у спровођењу Холокауста на
тлу немачке окупационе зоне у Србији, али и многих „узгредних“
околности без којих би се геноцид почињен над Јеврејима
тешко могао разумети. Као неко ко је од првих дана односно
од – доласка Јевреја емиграната у Шабац пратио околности под
којима се одвија живот припадника Кладовског транспорта
у Шапцу, Глиша Бабовић није могао остати нем за многа

232
ЗБНОРНИК 2.indd 232 12/3/2023 4:20:15 PM

дешавања која су, без обзира на исти исход Холокауста за све

Јевреје, нераскидиво везана за статус Јевреја избеглица. Бабовић
је у Дневнику под датумом 17. мај 1941. записао: „За Јевреје –
избеглице из Немачке – причају да оскудевају у животним
намирницама. Ниодакле сада не могу добити помоћ и чини се
да су остављени сами себи. А још их је велики број овде. Свакако
преко 1000 душа. Само се мотају по Шапцу са жутим тракама
око руке“.68 Једна од константи Бабовићевог писања је емпатија
са којом се односи према положају Јевреја. Због тога Бабовић од
почетка окупације интензивно пише о понижењима којима су
били изложени путем јавно публикованих саопштења и веома
агресивне порпагандне машинерије. Већ 14. јула 1941, Бабовић
је записао: „На свим кафанама и хотелима и посластичарницама
велики картон са крупним словима: ‘Улаз Јеврејима и Циганима
забрањен.’ Забрањен им је приступ и у јавне паркове, биоскопе
итд“.69 У исто време, у Летопису, под датумом 13. јул 1941. је
приметио: „Шабац сав излепљен плакатима: Нека наређења,
грдње на владу Симовићеву, против комуниста, Јевреја и т.
д. На свима кафанама цедуље: ‘Улаз Циганима и Јеврејима
забрањен.’ Тако исто на биоскопима и парковима“.70 До које
мере је спровођење рестриктивнијих мера против Јевреја било
пропраћено већим степеном контаминације јавног простора,
антисемитски мотивисаном окупационом али и пропагандом
Недићеве владе види се из Бабовићеве дневничке белешке која
је заведена под датумом 30. јул 1941: „Сав је Шабац излепљен
плакатима, а „не сме“ се подерати. Јер, дању се не може, видели
би, а ноћу нико не сме ходати улицом. Тачно пазе да грађани
у 9 и 30 сви буду у кућама, а ујутру у 5 тек да се сме изаћи. И
тако плакати стоје. Једна представља цркву у огромном пламену
и доле пише: ‘Бољшевици? Комунисти? Не никада.’ Друга:
нацртан дебео ланац и испод њега пише: ‘Овако би изгледала
победа комуниста.’ Трећа, где људи вуку огроман тенк, а њим
управља Стаљин, крај њега доле саме лубање... Четврта: слово
V (како сам рекао). Пета: пањеви од шуме и доле пише: ‘Овако
68 Исто, 69.
69 Исто, 85.
233
ЗБНОРНИК 2.indd 233 12/3/2023 4:20:15 PM

изгледа шума кад кроз њу прођу Јевреји.’ Кажу да су на једној

наши ипак успели да напишу: ‘А где прођу Немци, не остају
ни пањеви.’ Шеста: немачки војник са великом Хитлеровом
заставом и доле пише да ослобађа Европу. То су плакате у боји,
велике по метар дужине. Осим њих велике небојадисане, где се
позивају Срби да раде послове, затим против Симовића, против
Јевреја, против комуниста, објаве друге врсте и претње Србима
да ће за убиство једног немачког војника стрељати 100 Срба.
Ето, такав данас „искићен“ изгледа Шабац. А све те плакате,
плаћа српска држава“!71 Неколико дана касније, 6. августа
1941, поново је записао: „Данас направили скеле уз Народну
банку и цртају на њој неке карикатуре: Јеврејина како држи
на омчи Стаљина, Черчила и Рузвелта. Народ се смеје глупој
слици, којом је израбљена красна палата“.72 Две недеље касније,
баш је ова карикатура послужила као кулиса за „најчувенију“
ратну фотографију окупираног Шапца на којој се испред већ
поменутог мурала налази обешено тело претходно стрељаног
шабачког лекара јеврејског порекла др Алфреда Бате Коена.
Поменути акт фашистичког терора био је само један од израза
првог масовног фашистичког злочина почињеног у Шапцу, у
ноћи између 20. и 21. августа 1941, када је на више локација у
граду стрељана група Шапчана и мештана околних места да би
затим њихови посмртни остаци били обешени на бандерама
у центру града. Поменути догађај(и) оставио је јак утисак на
„приповедача“ који је истога дана – 21. августа 1941. записао:
„Пошто се по околини непрестано јављају побуне, Немци да би
застрашили Шапчане, стрељали су 21. августа у зору 10 људи.
Пет Шапчана и 5 сељака дотераних дан раније из Богатића.
На доњошорској пијаци су убијени: Др. Борислав Тирић лекар
и Милутин Војиновић шлосер. У центру града на раскршћу:
Др. Алфред Коен, лекар (Јеврејин), Велимир Дукић земљ. из
Богатића, Никола Берић земљ. из Богатића, Драгољуб Дабић
земљ. из Богатића, Драгомир Мисојчић земљ. из Богатића и
Миодраг Мисојчић земљ. из Богатића. На Мачванској пијаци:
Ристо Укропина, трговац и Миливој Јовановић, кројач. Лешеви

72 Исто, 96.
234
ЗБНОРНИК 2.indd 234 12/3/2023 4:20:15 PM

су лежали на земљи до 9 часова, а тада их Јевреји по команди

окупатора, обесише на бандере, где су висили до предвече. Тада
их шпедитерским колима однесоше на гробље и саранише
заједно. Нико од родбине ни грађана, није смео присуствовати
сарани. Од страха побегоше у шуму многи људи. Само из Доњег
шора – око 60. Стрељање заповедио заповедник команде“.73
Под истим датумом, у Дневнику је приметио: „Док смо тако
тихо и забринуто разговарали о ноћашњим догађајима, дође
црквењак Манојло к нама и рече: „Ено сад купе мртваце и
вешају о електричне стубове“. И кад га запитасмо ко ради тај
посао, одговори нам: „Под командом немачких војника, дижу
их и вешају Јевреји-избеглице. Толико их високо дижу, колико
човек може да досегне им ноге“.74 Нестанак Јевреја из Шапца
делимично је значио и уклањање појединих антисемитских
порука из јавног простора. Бабовић је 27. априла 1942. у
Дневнику записао: „Ових дана скидају по наређењу немачке
власти са кућа све шарене многобројне плакате којима су
Немци себе истицали, а непријатеље исмевали. Са Народне
банке перу велику карикатуру Рузвелта, Стаљина и Черчила
како им Јеврејин броји новац, а која је била масном црном
бојом намалана на углу банке, 4-5 дана су прали и брисали“.75
Без обзира на нестанак појединих мурала из јавног простора
(који су у време спровођења одређене фазе Холокауста имали
јасну поруку), присуство антисемитских садржаја на шабачким
улицама може се пратити до краја окупације – о чему је на више
места у својим мемоарским списима сведочио и Глиша Бабовић:
18. фебруара 1943. у Летопису је записао: „У граду оскудица на
проји. Око 150 особа било у општини – траже брашна. Сељацима
деле пакете: да народ српски буде миран, да се не поводи за
73 Г. Бабовић, Летопис..., 100; О истом догађају у Дневнику је забележио:

„Први глас био је да је стрељан 21 човек, затим 11, а тек касније се уверисмо
да је 10. На Доњошорској пијаци: бр Бора Тирић и Милутин Војновић шлосер.
На главној раскрсници пред Зеленим венцем др Алфред Коен, лекар, и 5
сељака што их јуче дотераше из Богатића. На Мачванској пијаци: извосник
Риста Укропина – Мали и један кројач Миливој Јовановић“. Г. Г. Бабовић,
Дневник..., 110.
74 Исто, 111.
75 Исто, 343.
235
ЗБНОРНИК 2.indd 235 12/3/2023 4:20:15 PM

јеврејско-капиталистичким утопијама“.76 Јуна месеца 1944. у

Дневнику је приметио: „Прича ми један господин: „поранио сам
јуче да узмем воде са артерског бунара на доњошорској пијаци.
Још нигде никога, само двоја кола с кречом. Сељаци од Волујца
стали пред ове нове слике што их пропагандни одсек излепио
(а на њима: на једној страшан и ружан тип бандита и под њим
пише ‘ослободилац’, а на другој страшан Јеврејин са дугачком
брадом, које завршавају змијама). Стали они и гледају слике,
а мене не виде јер сам им с леђа долазио. Каже један: – Ово
видим да је Швабо. Ал мајку му његову, каквог нам ово свога
свеца сликају!... Дакле, обратно. Место комунисте и Јевреја што
се хтело приказати, ови прости сељаци виде: Швабу и његовог
неког свеца“!77 Бабовић није пропуштао прилику да примети
потребу „обичног света“ да се носи не само са окупационом
пропагандном машинеријом, већ и са самим актерима ратне
збиље, па је 4. маја 1942. у Дневнику записао: „Поводом верзија
да је Немачка затражила преко Швајцарске да се с Енглеском
споразуме за мир и борбу против бољшевика – прича се да је
Енглеска поставила три услова Хитлеру (свакако виц поникнуо
у Београду): 1. Да се одрекне национал-социјализма; 2. Да
узме Јеврејку за жену и 3. Да прими хрватску хиљадугодишњу
културу. И, кажу, Хитлер би примио прва два услова, али трећи
апсолутно не може. Тако се преговори прекинули“.78
Посебно изражена константа у Бабовићевом исказу је
емпатија према положају шабачких и Јеврејки из Кладовског
транспорта. Препознавање специфичних проблема везаних за
страдање жена у Холокаусту чини Бабовићево сведочанство
још вреднијим и значајнијим. Бабовић препознаје неколико
специфичних проблема са којима су се суочавале Јеврејке
у окупираном Шапцу и Србији, и поклања значајну пажњу
карактеру јавних и других послова које су Јеврејке морале да
прихвате. Већ 6. новембра 1941. написао је у Дневнику: „Понека
група Јеврејки с метлама враћа се или иде на чишћење војничких

78 Исто, 344.
236
ЗБНОРНИК 2.indd 236 12/3/2023 4:20:15 PM

просторија“.79 Десетак дана касније приметио је: „Немачки се

официри настанили по приватним бољим кућама, а собе им
спремају негде домаћи али у већини случајева Јеврејке. Но оне
то не раде бесплатно. Имају 30 динара дневно које им исплаћује
наша пореска управа. Код једне адвокатице станује официр.
Рекао је госпођи ако може да му нађе Српкињу да га послужује
уместо Јеврејке, боље да она прими 30 динара. Адвокатица је
покушала да нађе девојку, али се ниједна не хтеде примити за
службу“.80 Бабовић препознаје специфичност ситуације у којој су
се нашле Јеврејке након извођења одраслих мушкараца Јевреја
из Јеврејског логора у Шапцу на Сави октобра 1941, као и осећај
неизвесности који их је пратио у стопу. Глиша Бабовић је већ 6.
новембра 1941. забележио у Дневнику: „Но и поред тога причања
од очевидаца, провлачи се међу Јеврејкама нит веровања да им
људи нису убијени, него да су отерани на радове код вароши
Новске у Хрватској! Још се по вароши и то прича, да Јеврејке
сакривају своју мушку одраслију децу. Шапчанке Јеврејке врло
ретко долазе у град“.81 Децембра месеца 1941. је приметио:
„Јутрос, када сам дошао на јутрење, био је још мрак – запаљене
само две свеће на чирацима. Опазим у полутами две женске где
клече и моле се Богу са склопљеним длановима. Обе су имале
руксак на леђима. Једна је клечала пред ликом Спаситељевим,
друга пред Мајком Божијом. Ушао сам лагано крај њих у олтар
и тада сам опазио да су обе Јеврејке. Црквењак, који је из олтара
посматрао њихову усрдну молитву, рече ми шапатом да се једна
и крсти... Јуче им је саопштено да ће ићи из Шапца све Јеврејке
с децом из лагера на Сави – у лагер на Сајмишту код Земуна.
Тамо их, кажу им, чекају њихови људи“!82
Као марљиви посматрач, Бабовић је препознао
околности под којима су страдали они шабачки Јевреји који су се
крили. У својим дневничким белешкама писао је о „последњим
остацима шабачких Јевреја“ и хватању, а затим и затварању у
79 Исто, 158
80 Исто, 168.
81 Исто, 159.
82 Исто, 183.
237
ЗБНОРНИК 2.indd 237 12/3/2023 4:20:15 PM

Концентрациони логор у Шапцу на Сави83, неколико чланова

породице Барарон.84 Бабовић је (Дневник, 29. јул 1942). године
записао: „Јуче се прича да је и последњи остатак шабачких Јевреја
ухваћен. Била је то породица Барарон, која се крила негде око
Црниљева у селу, где им је ћерка била учитељица. Њих четворо:
отац, мајка, син и кћи учитељица. Неко их проказао, дотерали
их у Шабац и затворили у лагер, а после пар дана одведени за
Београд“.85
Дело Григорија Глише Бабовића представља драгоцен
и редак историјски извор мемоарског типа за проучавање
односа окупационих власти али и колаборационистичке управе
према имовини шабачких и Јевреја из Кладовског транспорта.
Одузимање права на поседовање имовине као и одузимање
имовине припадницима јеврејског народа представљало је
једну од фаза у спровођењу Холокауста на тлу читаве Европе,
па и у окупираној Србији. Политика оличена у фрази „коначно
решење јеврејског питања“ представљала је део званичне
политике коју је окупатор спроводио у Србији од априла 1941.
до ослобођења у октобру 1944. године. Колаборационистичка
управа оличена у Комесарској управи Милана Аћимовића
и Влади Милана Недића представљала је значајан ослонац
окупационог режима у реализацији званичне политике
Трећег рајха, па и оног сегмента који је био уперен против
припадника јеврејског народа. Градско поглаварство у Шапцу,
као део колаборационистичке управе, активно се укључило
у реализацију званичне политике окупационог режима – па
83 Концентрациони логор у Шапцу на Сави настао је на месту где се до 26.
јануара 1942. године налазио Јеврејски логор у Шапцу на Сави. Био је један
од најзначајнијих концентрационих логора у систему затвора и логора који
су постојали на тлу немачке окупационе зоне у Србији. Функционисао је до
краја окупације, односно до јесени 1944; Види више у: S. P. Todosijević, „Sistem
logora u Šapcu …”; О улози система логора који су током Другог светског рата
постојали на тлу града Шапца види више у: Милан Кољанин, „Улога логора
у гушењу устанка у Србији 1941. године“, Војно историјски гласник. Посебно
издање. 80 година од почетка антифашистичке борбе у Србији и Југославији
(1941–2021), 118–138.
84 Чланови породице Барарон стрељани су као заточеници Концентрационог
логора на Бањици, 24. августа 1942. Више о околностима под којима је дошло
до хапшења и стрељања породице Барарон види у: Ž. Vojinović, Avramova
deca, 100; S. P. Todosijević, „Sistem logora u Šapcu…”, 94–99.
238
ЗБНОРНИК 2.indd 238 12/3/2023 4:20:15 PM

тако и у процес узурпирања права на имовину и одузимање

имовине шабачким и Јеврејима из Кладовског транспорта.
Постојање, најпре, Комисије за попис и процену јеврејске
имовине (формирана 22. августа 1941) а затим и Комесаријата за
јеврејску имовину (формиран почетком септембра 1941) указује
на улогу Градског поглаварства у Шапцу у спровођењу једне од
фаза у реализацији Холокауста на тлу Немачке окупационе зоне
у Србији. Службеници Комесаријата имали су значајну улогу не
само у пописивању и процени јеврејске имовине – већ и у њеној
експлоатацији, која је почела чином логорисања свих шабачких
и Јевреја из Кладовског транспорта крајем августа 1941. године.86
Бабовић је већ у децембру 1941. написао: „Данас светећи свете
Никољске водице, свратио сам у јеврејску Синагогу, јер сам тамо
у дворишту имао славара. Преудешена је и окречена изнутра за
3 одељења основаца који су данас у њу почели ићи“.87 Крајем
јула 1942. забележио је у Дневнику: „Општина издаје јеврејске
станове под кирију, а новац депонује у хипотекарну банку на
рачун државе српске“.88 У августу 1942. дошло је до значајних
промена у вези са располагањем непокретном имовином Јевреја.
Влада Милана Недића донела је (28. августа 1942) Уредбу о
припадању јеврејске имовине Србији. Све јеврејске непокретности
које до тада нису распродате стављене су на располагање српској
држави.89 Колаборационистичка управа је сама, без уплитања
окупационог апарата, почела да врши аризацију имовине која
је некада припадала грађанима Србије јеврејског порекла –
и то тако што ју је пренела у власништво српске државе, док
је право располагања и управе над њом пренела на Државну
хипотекарну банку.
Колаборационистичка управа је у складу са Уредбом
од 28. августа 1942. преузела 1223 јеврејске некретнине, од
којих је 443 у бесцење продала Недићевим сарадницима и
симпатизерима на провизорним лицитацијама.90 Бабовић на
86 Види више у: С. П. Тодосијевић, „Однос Градског поглаварства у Шапцу...“.

88 Исто, 370.
89 Види више у: С. П. Тодосијевић, „Однос Градског поглаварства у Шапцу
...“.
90 Исто.
239
ЗБНОРНИК 2.indd 239 12/3/2023 4:20:15 PM

више места у Дневнику и Летопису помиње однос локалних

власти и заједнице у целини према пракси отуђивања јеврејске
имовине, поготово од пролећа 1943. Бабовић је у Летопису
под датумом 18. април 1943. навео: „Хипотекарна банка
продаје јеврејске куће“.91 Неколико дана касније забележио је у
Дневнику: „Ових дана продаје Хипотекарна банка све јеврејске
куће у Шапцу. Многи Шапчани неће да лицитирају јер кажу да
су куће те проклетство – пошто су им домаћини побијени. Али
их има који не мисле на то и купују. За 35 000 кућа која је пре
рата била продавана за 200 и 250 хиљада. Дакле врло јефтино.
Тражили су неки грађани да и Владика купи кућу уз цркву
– покојног др Коена, али он је рекао да је то неморално и он
неће да црква суделује у томе“.92 Посебно јак утисак на Глишу
Бабовића оставила је продаја шабачке Синагоге. Бабовић је
записао у Дневнику под датумом 14. јул 1943: „Данас општина
купила од Хипотекарне банке (као повереника немачке војске)
јеврејску синагогу за 480 000 динара. Уступиће је Црвеном крсту
за одржавање дечијег забавишта и обданишта. Још је неколико
јеврејских кућа остало непродато иако су цене врло ниске. Многи,
управо већина осуђују куповину тих кућа. Најдан Милићевић,
кафеџија, чија је кућа и кафана на Камичку сасвим уништена у
јесен 1941. године, купио је јеврејску кућу у Карађорђевој бр. 44.
Кад му је чиновник банке предао кључеве рекао му: – Е сад само
молите Бога да се рат што пре сврши. – Дај Боже! рече Најдан.
Али један присутни шустер се умеша: – Али нека моли Бога и
ко да победи. Јер ако Руси и Енглези победе – зна шта га чека.
И газда Најдан спусти на то главу“. На истом месту Бабовић је
накнадно написао: „По доласку комуниста на власт, одузете
су све те куће и поново продаване“.93 Бабовић је 22. децембра
1943. зебележио: „Данас смо први пут одржали седницу Црвеног
крста у јеврејској синагоги. Неки ме чудни осећај обузео седећи у
богомољи бившег народа – кога више у Шапцу нема“.94
93 Исто, 492–493.
94 Исто, 530; Под истим датумом, Бабовић је записао у Летопису: „Купила
општина за 450 000 динара Јеврејску синагогу за потребе Црвеног крста.
Биће уређено обданиште, забавиште и кухиња. Сваки дан прима ручак 400
сиромашне деце“. Г. Бабовић, Летопис..., 195.
240
ЗБНОРНИК 2.indd 240 12/3/2023 4:20:15 PM

Закључак
Оба мемоарска деле Григорија Глише Бабовића –

Летопис Шапца 1933–1944. и Дневник 1941–1945 – представљају
не само значајне, већ и јединствене историјске изворе за
проучавање Холокауста који је у периоду од 1941. до 1944.
године спроведен како над шабачким Јеврејима и Јеврејима
емигрантима, припадницима Кладовског транспорта, тако и
над припадницима целокупне јеврејске заједнице која је априла
месеца 1941. живела или се затекла на тлу немачког окупационог
подручја у Србији. Анализом историографских радова који
у свом фокусу имају геноцид који је током Другог светског
рата спроведен над Јеврејима у Шапцу може се закључити да
је деценијама пре публиковања Дневника (2005) и Летописа
(2010), односно од 1962. године када су делови Бабовићевог
ратног дневника објављени у локалном шабачком листу Глас
подриња – рукописна заоставштина Глише Бабовића имала
изузетно значајан утицај на обликовање научног дискурса о
страдању шабачких Јевреја и Јевреја емиграната, припадника
Кладовског транспорта. Пресудан значај за улазак Бабовића у
српску и југословенску историографију о Холокаусту имала је
монографска студија Станоја Филиповића из 1967. под називом
Логори у Шапцу. У наредним деценијама интересовање за
поједине делове – чешће, Бабовићеве дневничке белешке него
летопис (који је ушао у фокус истраживача и истраживачица
тек приређивањем и објављивањем 2010. године) – било је
условљено различитим интересовањима српске и југословенске
историографије за одређене сегменте историје Другог светског
рата. Веће интересовање историчара и историчарки Холокауста
за страдање припадника бројних мигрантских јеврејских
транспорта бацило је ново светло на Григорија Глишу
Бабовића као незаобилазног сведока. Нова читања Бабовићевих
мемоарских дела отворила су простор за проучавање бројних
„епизода Холокауста“ које нису нужно имале везе са историјом
најпознатијег јеврејског емигрантског транспорта на тлу
немачког окупационог подручја у Србији. Новији радови указали
су на дуговечност Бабовићевих рукописа као фундаменталних
241
ЗБНОРНИК 2.indd 241 12/3/2023 4:20:15 PM

историјских извора за проучавање свих фаза у спровођењу

Холокауста – од првих мера које су подрзумевале пријављивање,
пописивање и одузимање имовине, обележавање, извођење на
јавне радове, отпуштање са посла до логорисања и масовних
стрељања. Бабовићево сведочанство сачувало је сећање не
само на жртве, већ и на злочинце и бројне посматраче. Иако
писана из перспективе провинцијског свештеника, Бабовићева
мемоаристика пружа мноштво података и увида драгоцених за
разумевање различитих аспеката Другог светског рата, како у
југословенском тако и у европском контексту.
Резиме
Већина сећања на Холокауст односно на злочин који је

почињен над припадницима јеврејског народа који су априла
1941. живели или су се затекли на оним територијама које су
улазиле у састав немачке окупационе зоне у Србији „забележена“
је у годинама после окончања Другог светског рата. Ако се
изузму, широј јавности добро позната, четири писма београдске
Јеврејке Хилде Дајч настала у периоду од 7. децембра 1941. до
почетка фебруара 1942. године у Јеврејском логору Земун, данас
не постоји ни једно публиковано сећање жртве или преживелог
Холокауст почињен на тлу немачке окупационе зоне у Србији
настало током Другог светског рата. Због недостатка историјских
извора „из прве руке“, посебну пажњу заслужују ретка
сведочанстава савременика, насталих за време Другог светског
рата на простору немачке окупационе зоне у Србији, међу која
се убрајају и два рукописа свештеника Српске православне
цркве а након Рата и писца за децу, Григорија Глише Бабовића
- Дневник 1941-1945 (2005) и Летопис Шапца 1933-1944 (2010).
Бабовићева рукописна заоставштина имала је изузетан утицај и
значај на формирање историографског наратива о Холокаусту
који је током Другог светског рата спроведен над шабачким и
Јеврејима емигрантима из кладовског транспорта. Бабовићева
мемоаристика препознаје све фазе спровођења Холокауста на
простору немачке окупационе зоне у Србији од пријављивања,
пописивања и одузимања имовине, обележавања, извођења на
242
ЗБНОРНИК 2.indd 242 12/3/2023 4:20:16 PM

јавне радове, отпуштања са посла до логорисања и масовних

стрељања. Бабовић је дубоко замишљен и етичан посматрач
не само над хронологијом дешавања већ и над свим актерима
Холокауста.

Neobjavljeni izvori
Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačke: Grigorije Babović, Letopis

Šapca (rukopis). (cyrillic)
Objavlјeni izvori
Babović, Gliša. „Šabac pod okupacijom. 1942. godina (Dnevnik od

1941–1944. godine)“, 49–126. Godišnjak Istorijskog arhiva 2/1965.
(cyrillic)
Babović, Gliša. „Šabac pod okupacijom. 1944. godina (Dnevnik od
1941–1944. godine)“, 279–344. Godišnjak Istorijskog arhiva 3/1966.
(cyrillic)
Babović, Grigorije – Gliša. Dnevnik 1941–1945. Ruma, Šabac: Srpska
knjiga, Šabačko-valјevska eparhija, JIP „Glas Podrinja“, 2005. (cyrillic)
Babović, Grigorije. Letopis Šapca 1933–1944, priredila Sanja
Petrović Todosijević. Beograd, Šabac: Institut za noviju istoriju Srbije,
Biblioteka šabačka, 2010. (cyrillic)
Mi smo preživeli..., priredio Aleksandar Gaon. Beograd: Jevrejski
istorijski muzej, Savez jevrejskih opština Jugoslavije, 2001.
Mi smo preživeli...2, priredio Aleksandar Gaon. Beograd: Jevrejski
istorijski muzej, Savez jevrejskih opština Srbije i Crne Gore, 2003.
istorijski muzej, Savez jevrejskih opština Srbije i Crne Gore, 2005.
istorijski muzej, Savez jevrejskih opština Srbije, 2007.
istorijski muzej, Savez jevrejskih opština Srbije, 2009.
243
ЗБНОРНИК 2.indd 243 12/3/2023 4:20:16 PM

Literatura
Anderl, Gabriele, Walter Manoschek. Neuspelo bekstvo. Jevrejski
„Kladovo – transport“ na putu za Palestinu 1939–42. Beograd:
Jevrejski istorijski muzej, 2004.
Cvejić, Nebojša. „Otpor i odmazda. Šabački kraj 1941“. (Rad je nastao

u okviru prezentacije publikacije Mesta stradanja i antifašističke
borbe u Beogradu 1941–44. Priručnik za čitanje grada u Šapcu 30.
aprila 2013) (cyrillic)
Filipović, Stanoje. Logori u Šapcu. Novi Sad: Novinsko preduzeće

„Dnevnik“, 1967.
Grupa autora. Šabac u prošlosti IV. Šabac: RNIRO „Glas podrinja“
1984. (cyrillic)
Koljanin, Milan. Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941–1944.
Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1992.
Koljanin, Milan. „Poslednje putovanje Kladovskog transporta“. Zbornik
radova sa okruglog stola Kladovo transport, Beograd, oktobar 2002,
uredio Andrej Mitrović, 65–101. Beograd: Jevrejski istorijski muzej,
2006.
Kolјanin, Milan. „Uloga logora u gušenju ustanka u Srbiji 1941.

godine“. Vojno istorijski glasnik. Posebno izdanje. 80 godina od
početka antifašističke borbe u Srbiji i Jugoslaviji (1941–2021). 118–
138. (cyrillic)
Manošek, Valter. Holokaust u Srbiji. Vojna okupaciona politika i
uništavanje Jevreja 1941–1942. Beograd: Službeni list SRJ, 2007.
Milićević, Nataša, Dušan Nikodijević. Iskustvo jednog Beograđanina
1941–1944. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2011. (cyrillic)
Parmaković, Dragoslav. Mačvanski (Podrinski) narodnooslobodilački
parizanski odred 1941–1944. Šabac: Fond narodnooslobodilačke
borbe Podrinja, 1973. (cyrillic)
Petrović Todosijević, Sanja. „Odnos Gradskog poglavarstva u Šapcu
prema imovini šabačkih Jevreja i Jevreja iz Kladovskog transporta
1941–1944“, 133–154. Tokovi istorije 2/2017. (cyrillic)
244
ЗБНОРНИК 2.indd 244 12/3/2023 4:20:16 PM

Petrović Todosijević, Sanja. „Holocaust With(out) Bullets: The

Public and Property of the Jewis People from Šabac and the Kladovo
Transport 1941–1944“, 5؎15. AM Journal of Art and Media Studies
13/2017.
Petrović Todosijević, Sanja. „Čitalački dani Karla Krisa i Valtera Klajna.
Jevrejske izbeglice iz kladovskog transporta u Šapcu (1940–1941)“.
Tradicija i transformacija. Transnacionalna iskustva jugoslovenske
istorije, Zbornik radova, ur. Olga Manojlović Pintar, Vera Gudac Dodić,
269–298. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2019. (cyrillic)
Petrović Todosijević, Sanja. „Sistem logora u Šapcu kao deo sistema
logora za uništenje pripadnika jevrejske zajednice na tlu nemačke
okupacione zone u Srbiji“. Zbornik radova Konferencija Jevrejski
logor Zemun i Prihvatni logor Zemun prošlost-sadašnjost.budućnost,
Zbornik radova, ur. Nenad Fogel, 73–104. Beograd: Jevrejska opština
Zemun, 2021.
Petrović Todosijević, Sanja. „Identitet otpora. Zbirke muzeja Jugoslavije
kao izvor za identifikaciju zatočenika i zatočenica Koncentracionog
logora Banjica“. Sloboda je za nas san. Tematski katalog predmeta
iz fonda Muzeja Jugoslavije koji dokumentuju život u logorima i
represivne mere u toku Drugog svetskog rata, ur. Veselinka Kastratović
Ristić, Ana Panić, 47–71. Beograd: Muzej Jugoslavije, 2022. (cyrillic)
Petrović Todosijević, Sanja.„Jevrejski logor u Šapcu na Savi kao
centralno mesto u procesu sprovođenja Holokausta u Šapcu i okolini
(jul 1941–januar 1942)“. Srbija 1941. godine. Zbornik naučnih radova,
ur. Kristina Jorgić Stepanović, 97–116. Kragujevac, Beograd: Spomen-
park „Kragujevački oktobar“, Muzej žrtava genocida, 2023. (cyrillic)
Ristović, Milan. U potrazi za utočištem. Jugoslovenski Jevreji u bekstvu
od holokausta 1941-1945. Beograd: Službeni list, 1998. (cyrillic)
http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/hilda-dajc.php
(datum pristupa 29. март 2023)
http://www.starosajmiste.info/blog/nebojsa-cvejic-otpor-i-
odmazda-sabacki-kraj-1941/ (datum pristupa 29. mart 2023).
Šabac i Jevreji u susretu, Zbornik radova, uredio Miloš Jevtić. Šabac:
Makart, 2003.
Vojinović, Živana. Avramova deca. Beograd: Orion Art, 2015.
Zbornik radova sa okruglog stola Kladovo transport, Beograd, oktobar
2002, ur. Andrej Mitrović. Beograd: Jevrejski istorijski muzej, 2006.
245
ЗБНОРНИК 2.indd 245 12/3/2023 4:20:16 PM

The Holocaust in Memoirs...
Sanja Petrović Todosijević, PhD

Senior Reasearch Associate
Institute for Contemporary History of Serbia, Belgrade
THE HOLOCAUST IN MEMOIRS OF GRIGORIJE GLIŠA BABOVIĆ
Summary
Most memories of the Holocaust, or the crimes committed

against the Jewish people who lived or found themselves on the
territories that became part of the German occupation zone in
Serbia in April 1941, were ‘recorded’ in the years after the end of
World War II. Except for the well-known four letters of Belgrade
Jew Hilda Dajč, written from December 7th 1941 to early February
1942 in the Jewish concentration camp in Zemun, there are no other
published writings by Holocaust victims or survivors in the German
occupation zone in Serbia during World War II. Due to the lack of
‘first-hand’ historical sources, special attention should be given to
the rare testimonies of contemporaries from the German occupation
zone in Serbia dating from the World War II. These include two
manuscripts by the Serbian Orthodox Church priest (and post-war
children’s writer) Grigorije Gliša Babović: Diary 1941-1945 (2005)
and the Šabac Chronicle 1933-1944 (2010). Babović’s legacy had an
exceptional impact and significance in shaping the historiographical
narrative ofthe Holocaust carried out during World War II over Šabac
Jews and emigrants from the Kladovo Transport. Babović’s memoir
recognizes all phases of the Holocaust implementation in the territory
of the German occupation zone in Serbia: the registration, census,
confiscation of property, marking, forced labor, dismissal from jobs
and internment to concentration camps,which was followed by mass
executions. Babović was a deeply contemplative and ethical observer,
not only of the chronology of the events but also of all the actors of
the Holocaust.
246
ЗБНОРНИК 2.indd 246 12/3/2023 4:20:16 PM

НЕБОЈША ОЗИМИЋ
историчар, виши кустос
Народни музеј Ниш
nebojsa.ozimic@narodnimuzejnis.rs
ПРОГОН И СТРЕЉАЊЕ РОМА ИЗ НАЦИСТИЧКОГ

КОНЦЕНТРАЦИОНОГ ЛОГОРА НА ЦРВЕНОМ
КРСТУ У НИШУ (1941–1944)
Апстракт: Насељавање Ниша Ромима забележено је још у

средњем веку. Непосредно пред почетак Другог светског рата било
их је 1300, у граду и околним селима. Током окупације нишки Роми
су успели да искористе одређене повластице које су, нарочито у првој
години окупације, сачувале у животу велики број људи. Током 1942.
и 1943. уследила су масовна стрељања Рома на Бубњу – тако да је
данас идентификовано, именом и презименом, 190 особа ромске
националности које су из логора на Црвеном крсту одведене на Бубањ
и стрељане, док је укупно логорисано нешто више од 500 Рома. Циљ
рада је утврђивање броја страдалих Рома на основу архивске грађе
из фонда „Козара“ Историјског архива у Нишу, као и необјављене
документације Меморијалног комплекса „12. фебруар“ Ниш.
Кључне речи: Роми, Ниш, Ћехајић, исламска верска заједница,

Пабо лампа.
247
ЗБНОРНИК 2.indd 247 12/3/2023 4:20:16 PM

Прогом и стрељање Рома из нацистичког концентрационог логора...
Обележавање Рома и акција муслиманске верске заједнице

Ниш са околином Роми су насељавали од средњег века,
бавећи се различитим занатима. Први попис после ослобођења
Ниша од Турака из 1879. бележи 797 Рома. Пре почетка Другог
светског рата, према попису из 1940, било је око 950 Рома у граду
и око 350 на сеоском подручју.1 После рата, пописом из 1948.
године, евидентирано је 566 Рома у граду и 354 на подручју
општине.2 У таквом бројном стању нишке Роме је затекао Други
светски рат.
Прва расна одредба коју је окупатор завео у поробљеној
земљи изашла је 31. маја 1941. године, што је подразумевало
регистровање Јевреја и Рома, и њихово обележавање траком
на рукаву.3 Такође је уредбом предвиђена регистрација и
конфискација покретне и непокретне имовине, са забраном
власницима да њом располажу и ограниченим кретањем у граду.
Актом од 10. јуна наложено је хитно спровођење одредбе од 31.
маја, a објављена је и наредба да се из државне и самоуправне
службе одмах уклоне сви службеници Јевреји и Роми.4 Тако су
решењем бр. 28199 од 10. јуна разрешени дужности: Гершон
Букиш, економ Градског поглаварства; Нахман Мандиловић,
чиновник Управе трошарине; Арон Харован, стражар Управе
трошарине; Трајко Латифовић, малбаша Градског поглаварства;
Салија Хајрић, малбаша; Јашар Салијевић, малбаша; Гане
Зекић, малбаша; Ариф Еминовић, малбаша; Мустафа Агушевић,
малбаша; Салија Ајдиновић, служитељ Техничког одељења;
Шефкет Асановић, чистач; Незир Куртић, чистач; Нумер
Салијевић, чистач; Меда Бајрамовић, чистач; Џема Алијевић,
позивар; Ашим Салијевић, позивар; Мустафа Суљић, позивар;
Јашар Османовић, чистач дневничар.5
Схвативши ношење траке као први предуслов за могуће
1 Енциклопедија Ниша – природа простор становништво (Ниш: Просвета,

Ниш: Градина, 1995), 184; Лексикон Ниша (Београд: Службени гласник,
2012), 145.
2 Исто.
3 Ново време, 31. мај 1941.
4 Ново време, 10. јун 1941.
5 Jovan Zlatić, „Stradanje Jevreja i Cigana u Nišu 1941-1943“, Nissa, 3-4/1990,
87–94.
248
ЗБНОРНИК 2.indd 248 12/3/2023 4:20:16 PM

Небојша Озимић
страдање, нишки Роми су 25. јуна 1941. одржали састанак у

Исламској верској заједници Ниша, затраживши од ње заштиту.
Имали су у виду да је Касим Ћехајић, судија шеријатског суда
чија су два сина била у немачкој војсци, био веома близак са
Немцима. Јаша Ашимовић сведочи:
„Ћехајић је заиста помогао. Кад су се ови вратили из
Београда, Цигани су му понудили новац и он је пристао да он са
имамом Рама хоџом, оду у Сарајево. Са њим су ишли и Цигани,
њих пет. Успели су да убеде шеријатског судију да сваки Циганин
добије декрет да то нису Цигани, него да су то муслимани, да им
је вера исламска и он је по Курану доказивао да може да буде
исламске вере и Шиптар и Египћанин и други. Он је тврдио
да су то домороци. Ћехајић је пре одласка у Сарајево отишао
у Командатуру, где су му рекли да је потребно да он донесе од
главног верског поглавара такав декрет што ће они да му уваже.
Главни поглавар у Сарајеву био је Спахо Рејсулема, врховни
поглавар муслимана у Југославији, али са седиштем у Сарајеву.
Код њега су ишла ова двојица и наша три Цигана. У Сарајеву
су примљени и разговарали, и поглавар је одмах разговарао са
командантом за Србију, генералом Шредером у Београду (први
командант окупиране Србије). Он је одмах издао наређење и док
су они дошли, ово је било јављено да се уништи ранија одлука о
прогону Цигана и да се скину траке и све забране за Цигане“.6
Ћехајић је издејствовао низ привилегија за Роме. Они су
могли да се запошљавају, имали су у Шуматовачкој улици
канцеларију у којој су се састајали и договарали како да спасу
своје сународнике, при чему су скупљали и веће новчане суме да
би митом издејствовали пуштање.7
6 Народни музеј Ниш (НмН), Меморијални комплекс „12. фебруар“ (МК12),

изјава Јаше Ашимовића. Он наводи да је група Рома претходно ишла код
Драгише Цветковића, у то време у кућном притвору у Нишкој бањи, а
након сусрета са њим и код Милана Недића. Попут Јаше Ашимовића, и Асан
Саиповић наводи да није носио траку (МК12, изјава Асана Саиповића). Осман
Балић, праунук Османа Балића, пренео је породичну причу да је нишке Роме
на идеју мењања идентитета ради спасења упутио Драгиша Цветковић:.
„Kako su Romi u Nišu nadmudrili naciste: Prešli u islam, pa javili za grobove
Srbima i Jevrejima“, Телеграф, 3. август 2020, (https:-www.telegraf.rs/vesti/
srbija/3220925-kako-su-romi-u-nisu-nadmudrili-naciste-presli-u-islam-pa-javili-
za-grobove-srbima-i-jevrejima.
7 Мирослав М. Миловановић, Немачки концентрациони логор на Црвеном
249
ЗБНОРНИК 2.indd 249 12/3/2023 4:20:16 PM

О тим данима сведочи Бајрам Далиповић:

„Негде око Ђурђевдана ја сам ушао у једну кафану и видим
на зиду пише: ‘Јеврејима и Циганима приступ забрањен’. После
извесног времена дате су траке нама и Јеврејима, да носимо као
знак распознавања. Немци су отпуштали са рада Цигане и Јевреје.
Отпуштено је тада око 50 Цигана из Железничке радионице, а
било је и других који су било где радили, у државним установама.
Били смо око 20 дана без посла. После нас поново вратише на
рад. Вратили су све. Обавештење о повратку на рад добили
смо преко звучника који је био постављен код Споменика и на
другим местима, а и на друге начине су нас обавештавали.“8
Међутим, било је и оних Рома који су се услед ратних
околности изненада доселили у град и нису улазили у спискове
привилегованих. Такви Роми су хапшени и затварани још од
јесени 1941. године. Први Ром који је убијен на територији града
Ниша био је Драгутин Дурмишевић, ухваћен у покушају крађе
из немачког воза на железничкој станици. За пример другима,
Фелдкомандантура 809 је 9. септембра објавила да је казнила
Драгутина Дермишевића због почињеног дела. Немци су у
центру града обесили Дурмишевића. 9
крсту у Нишу и стрељања на Бубњу, (Ниш: СУБНОР, Београд: ИСИ, 1983),

195; МК12, изјава Јаше Ашимовића.
8 НмН, МК12, изјава Бајрама Далиповића дата 14. маја 1967; Đokica Jovanović,
Čuo je da su Cigani streljani na Bubnju...( „Kultura zaborava ili Romi u Nišu u
vreme II svetskog rata“, u: Sulejman Bosto, Tihomir Cipek, Olivera Milosavljević
(ur.); Kultura sjećanja: 1941. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, (Zagreb:
Disput, 2008,) 88.
9 Небојша Озимић и други, Жртве лагера Ниш, (Ниш: Медивест КТ, Народни
музеј, 2014,) 161. Стање у Нишу по Роме је до краја 1941. било повољно и поред
спорадичних хапшења и извршења смртне казне, као што је био случај са
Дурмишевићем. Пример Лесковачких Рома и стрељање 11. децембра 1941. у
тзв. Араповој долини када је убијено 320 Рома то јасно илуструју:Тане Куртић,
Фрагменти из историје и обичаја Рома из Лесковца,(Лесковац: Лесковачки
зборник, XXXVI, 1996), 119–127.
250
ЗБНОРНИК 2.indd 250 12/3/2023 4:20:16 PM

Сл. 1. Вешање Драгутина Дермишевића 9. септембра 1941. у Нишу

(НМН, МК12, студијски материјал)
У време хапшења угледних грађана Ниша у ноћи између

22. и 23. октобра 1941. године нису поштеђени ни Роми. Међу
150 ухапшених нашао се и Осман Балић, старинар из Ниша, који
је остао у логору нешто више од месец и по дана.10 Три месеца
после изласка на слободу – умро је од последица заточеништва
у логору. Без обзира на интервенције Исламске заједнице,
хапшење нишких Рома извршено је и 9. јануара 1942. Наводно
су их окупатори одредили за логор ради обављања физичких
послова – били су ангажовани да на Бубњу копају јаме за
осуђенике на смрт и да их сахрањују. Укупно је ухапшено 11
Рома – а након што су обавили посао, стрељани су 2. фебруара
1942.11
Уместо њих, одређени су други, пошто су Немци
извршили нова хапшења. Ухапшени су Медо Омеровић и Анеџи
Куртић: и они су копали раке и сахрањивали на Бубњу – али су
10 Историјски архив Ниш (ИАН), Фонд Окружно повереништво за утврђивање
злочина окупатора и његових помагача Ниш 1944-1947 (КОЗАРА), кутија
(к),4, фасцикла (ф), 696; Небојша Озимић, „Хапшење угледних Нишлија
октобра 1941“, Пешчаник, бр.10, 2011), 112–120; Небојша Озимић и други,
Жртве лагера Ниш, 92.
11 Архив Југославије (АЈ), фонд Ратна штета 1941-1945 (ФРШ Ниш), фасцикла
5 – Ниш, искази Меда Омеровића и Анеџи Куртића из Ниша..У питању су,
према сећању Меде Омеровића, следећа лица: Селим Ибрахимовић, Рамадан
Ибишевић, Рамадан Алимановић, Стеван Којић, Бајрам Аритовић, Стојан
Асковић и Бајрам Арифовић, Светозар Зарко Демировић, Ашим Ибрахимовић,
Салих Ибишевић и Фаик Рамић.
251
ЗБНОРНИК 2.indd 251 12/3/2023 4:20:16 PM

остали живи, те су после рата били важни сведоци о масовном

стрељању у фебруару 1942. г.12 Мемед Пашић је био командант
свих група Цигана, који су закопавали стрељане на Бубњу.13
Страхујући за своје животе, поједини нишки Роми су спас нашли
пријављивањем на добровољни рад у Немачку. Тако су се многи
спасили од егзодуса који је тек следио.14
У логор је са подручја Топлице и Алексинца, почетком
маја 1942. г. допремљена група Рома, коју ће Немци јуна исте
године, са преосталим Јеврејима, отерати у логор на Бањици и
стрељати.15
Прво велико хапшење Рома у Нишу догодило се 20.
октобра 1942.16 Ухапшени су сви мушкарци од 16 године, па
до дубоке старости. Ромски кмет је водио војнике и викао на
српском „Народе, устаните и излазите“, а на ромском језику
„Бежите, куд који зна“.17 Захваљујући тој сналажљивости
кмета многи су се разбежали. Но ипак је ухапшено око 370
Рома и одведено у логор на Црвеном крсту. Међу њима је
било и доста музичара. Једном су дозволили да се унесе
виолина – тако да су управо у логору настале познате
песме: Циганска је туга преголема, нико не зна шта се њима
12 Медо Омеровић је преживео рат у коме је највише био ангажован за
копање рака на Бубњу. Његове изјаве дате Комисији за утврђивање злочина
умногоме су расветлиле питање броја стрељаних на Бубњу, као и формирање
листе жртава. (прим. аут.)
13 НМН, МК12, изјава Асана Саиповића.
14 Исто: „У Немачку је 1943. године, с пролећа отишла већа група Цигана,
да би избегла прогоне и стрељања. Ја сам дошао из Немачке 1945. године,
коначно, а тамо сам три пута одлазио. Био сам са оба сина у Немачкој. Један
син је био у Хановеру, а ја сам са другим био у Берлину, где сам и дочекао
ослобођење, односно капитулацију Немачке. У логору сам био седам дана.
Ту сам доспео пошто су ме ухватили Немци после мог бекства из Немачке и
повратка у Ниш.'' (подвукао Н.О.)
15 Ухапшени и убијени у логору на Бањици: Драгутин Васић из Добрујевца,
Стојан Драгутиновић из Пчиње, Давид Мандиловић из Прокупља, Драгутин
Марјановић из Бублице, Маринко Николић из Добровиша, Милутин Николић
из Румуније, Добривоје Пантић из Думнице, Јордан Радуловић из Дубнице
и Милутин Станковић из Радинца. Logor Banjica–logoraši (knjige zatočenika
koncentracionog logora Beograd-Banjica 1941-1944), knjiga 1, Beograd, 2009),
452-453.
16. Milovan Pisari, Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta, (Beograd:
Izdavač, 2014), 140.; Đokica Jovanović, Čuo je da su Cigani streljani na Bubnju,
87–88; Мирослав М., Миловановић, н.д., 195.
17 Према сведочењу Есада Усеиновића, ромски кмет се звао Ариф. Када су
Немци схватили шта је урадио, довели су га у логор и мучили до смрти.
252
ЗБНОРНИК 2.indd 252 12/3/2023 4:20:16 PM

спрема и Пабол лампа (Гори лампа).18 Јаша Ашимовић је у својој

изјави дао једну варијанту текста који је испевао његов отац19 :
Оригинални текст Превод
Пабол лампа машкар о лагери. Гори лампа насред логора

Готе пашљон са амаре Рома. Ту леже и сада сви наши Цигани.
Бре Ромален, бре праљален Бре Цигани, бре браћо
Амен те аракамен! Сачувајмо се!
Јер о Немција кален амаро Јер Немци желе да нам одузму
џивидипе. животе.
Те кедамен ако дела о девел Ако Бог да да се још једном нађемо
Пале сар со сијама... На слободи, као што смо били...
Нево џивдипе ка овеламен." Поново ћемо се родити."
До данас су позната имена 151 нишког Рома, ухапшени и

логорисани 20. октобра 1942.20 У својој изјави, Бајрам Далиповић
о овом догађају сведочи: „Приликом првог масовног хапшења
Цигана, ја сам становао међу Србима, становао сам код Ђоке
Јовановића, ћурчије дворског (који се обесио после ослобођења у
затвору). Чуо сам галаму. Хтео сам да видим каква је то галама.
Жена ми је рекла да не идем, јер мора бити да је нешто. Ујутру
ми је дошла снаха и плачући рекла ми да су сви Цигани отерани
у логор. И њен муж, мој брат Салија Далиповић је отеран у логор.
Тамо је био, а пуштен је у првој партији са групом радника. Кад
сам отишао на рад, никога од Цигана нисам тамо нашао. Ја сам
знао за ово хапшење, али командант радионице није изгледа
то знао. Рекао сам тумачу да су наши људи сви отерани у логор.
Кад сам отишао и разговарао са командантом, рекао ми је да
попишем имена свих Цигана који су у логору. Ја сам то и учинио
18 Đokica Jovanović, Čuo je da su Cigani streljani na Bubnju, 88.
19 НМН, МК12, изјава Јаше Ашимовића.
20 НМН, МК12, изјава Бајрама Далиповића у којој је дао имена логорисаних
Рома. О овом догађају сведоче и други извори (ИАН, КОЗАРА, IX свеска уписа
ратне штете Ниш за 1945. годину; АЈ, ФРШ Ниш, искази Софије Лимановић,
Афете Куртић, Нафире Салијевић и Анифе Ашимовић из Ниша).
253
ЗБНОРНИК 2.indd 253 12/3/2023 4:20:16 PM

и ишао сам од куће до куће. Тај списак сам дао лично команданту
који је руководио Железничком радионицом, а директор у то
време је био Бирвиш. Рекао ми је да идем и да радим и да се
јавим за дан-два. Он је тај списак предао команданту логора.’’
Првог фебруара 1943. године, немачки командант Југоистока је
наредио да се због погибије немачких војника на разним местима
у Нишу стреља 195 затвореника, припадника покрета Драже
Михаиловића и комуниста из логора Београд и Ниш. Генерал
Драгољуб–Дража Михаиловић је преко своје обавештајне мреже
у Нишу сазнао за највеће стрељање и преко депеше јавио влади
у Лондону:
„Обавештајни орган из Ниша извештава двадесет
четвртог фебруара у Нишу на месту Бубањ стрељано 100 Срба,
двадесетпетог фебруара стрељано 60 људи, од којих 30 Цигана.“21
Тако је бројка од 195 предвиђених за стрељање у потпуности
реализована. У овој одмазди су највише су страдали Срби, али
тада је стрељано и највише Рома од почетка окупације. 22
Хапшење рома из околних места
Истог дана када су масовно хапшени нишки Роми,

извршено је хапшење и у Алексинцу. Ухапшена су 22 Рома и
спроведени у Нишки концентрациони логор. Сви су стрељани
у разним одмаздама, осим ковача Суљу Османовића којег
су отерали на принудни рад у Немачку (одакле се после рата
вратио кући).23
Од алексиначких похапшених Рома, тројица су стрељана
већ 18. јануара 1943. у селу Горња Локошница код Лесковца,
поред железничке пруге, са једном групом Срба – заточеника
Нишког логора. Немци су их камионима из логора отерали и
дали им да копају раке. Када су стрељали Србе, стрељали су и
Роме. О овом стрељању изашла је и плакатирана објава, коју
21 ИАН, микротека „Дража Михаиловић и Немци“, микрофилм 7, снимак 4,
депеша D-675.
22 За ово стрељање Ђ. Јовановић износи да је стрељано око 600 Рома из
Ниша и околине (Đokica Jovanović, Čuo je da su Cigani streljani na Bubnju, 87),
што представља или штампарску или фактографску грешку јер се овако
висок број стрељаних Рома не помиње нигде у изворима. (прим. аут.)
23 ИАН, Среска комисија за ратну штету – Алексинац, кут. 1, док. бр. 3/59.
254
ЗБНОРНИК 2.indd 254 12/3/2023 4:20:17 PM

је потписао крајскомандант у Лесковцу Куперфшлагер. Сви

стрељани били су корпари а становали су Шуматовачкој 15, где
се налазила алексиначка ромска махала.
Извршено је хапшење и ражањских Рома који су
дотерани у логор, потом послати на Бањицу, а одатле почетком
јануара 1943, на присилни рад у Солун (Грчка). Већа група Рома
пристигла је у логор и са подручја општине Медвеђа и Лебане.
Бугари су их похватали у марту 1943, када су гонили партизанске
одреде који су извршили препад на њихове војнике у Лецу, при
чему су претрпели огромне губитке. Отерани су на присилни
рад у КЛ Маутхаузен, одакле се скоро нико жив није вратио.
Роме из Орана стрељали су на Бубњу, јер су у њиховим кућама
нашли пушке које су партизани оставили приликом бекства.24
У јесен 1943. у логор су доведени и сврљишки Роми. Међу
шездесет ухапшених Сврљижана у нишки логор је дотерано 9
Рома. Остали су до 10. октобра 1943, када су их Немци са још
неким Сврљижанима отпустили, тако да су успели да преживе
масакр 21. октобра. Једино су задржали Владимира Асановића,
оптуженог да је скривао неке пушке –касније је и он стрељан на
Бубњу.25
Према исказу Џеладина Синановића, бравара у нишкој
железничкој радионици, Немци су га јуна 1943, ухапсили са
колегом Абедином Демировићем, ковачем. Синановића су
интернирали у немачки логор Шталаг III A у Лукенвалду, а
Демировић је стрељан.26
Друго масовно стрељање Рома на Бубњу догодило се
августа 1943. Командант Југоистока у свом дневном извештају за
18. август 1943., пише да је као одмазда за напад на рудник мрког
угља код Алексинца и убиства двојице председника општина
стрељано 30 комуниста и 20 четника Драже Михаиловића“.27
24 Хранислав Ракић, Терор и злочини окупатора и домаћих издајника
у лесковачком и врањском крају 1941-1944,(Лесковац : Народни музеј:
Међуопштински одбор СУБНОР- а Јужноморавског региона, 1986), 94–99.
25 Владимир Асановић, ужар, рођен 1897. године у Сврљигу. Ухапшен од СДС-
А-а октобра 1942. године у Сврљигу и предат немачком логору у Нишу. Стрељан
24. фебруара 1943. године на Бубњу код Ниша. (Жртве лагера Ниш, 86)
26 АЈ, ФРШ Ниш, исказ Џеладина Синановића из Ниша.
27 ВА, Национални архив Вашингтон (НАВ), серија микрофилмованих
докумената под ознаком Т-501 (даље: Т-501), ролна (даље: Р), 253, снимак
(даље: С), 173
255
ЗБНОРНИК 2.indd 255 12/3/2023 4:20:17 PM

У тој одмази окупатори су на Бубњу ликвидирали и преостале

алексиначке Роме, јер нису имали довољан број партизанских
криваца. До краја 1943. догодило се још једно стрељање Рома
– 21. октобра, као одмазда за погинуле и рањене Немце у
савезничком бомбардовању Ниша.28
Број страдалих Рома

У свом раду Ђ. Јовановић пише да је на Бубњу стрељано
298 Рома.29 Тај број се за сада поименично не може потврдити.
Према истом писцу, ово је најминималнији број усмрћених
који је добијен увидом у архивску грађу из градског архива.
На другом делу у истом раду, Ђ. Јовановић у свом раду износи
процену о чак 600 стрељаних Рома из Ниша и околних места
и градова тог 20. октобра 194230 – што је, претпостављамо,
грешка техничке природе. Међутим, из исказа који је цитиран
у Јовановићевом раду на стрaни 92 јасно се уочава један већи
пропуст. Овај исказ представља записник са саслушања Хусеина
Амзића, где сведок каже да је фебруара 1943. стрељано 112
муслимана – кажњеника из Казненог завода. Грешка је настала
у куцању године страдања, јер је велике одмазде на Бубњу било
и фебруара 1942, али и фебруара 1943. г. Амзић у свом исказу не
мисли на муслимане Роме, већ на муслимане Арнауте, помињући
чак и њиховог хоџу. Ови муслимани Арнаути, као што је већ горе
наглашено, заточени још пре рата у Казненом заводу, дочекали
су Немце који су их ликвидирали у великој фебруарској одмазди
1942. г. Тако је број страдалих Рома знатно мањи од броја који је
објављен у раду о страдању Рома у Нишу.
28 Овом приликом стрељани су: Ајет Азировић, Аћим Ајдаревић, Борча

и Живојин Алијић, Мемиш Алијић, Маља Аранђеловић, Асан Асановић,
Фаик Бајрактаревић, Бајрам Бактијаревић, Салија Бећировић, Божидар
Дурмишевић, Мирко Дурмишевић, Мустафа Касумовић, Реџеп Латифовић,
Бани, Јануз и Љато Мифтаревић, Солија Муратовић, Беко и Рувче Мутић,
Мифтар и Реџеп Селимустафић (Жртве лагера Ниш)
29 Đokica Jovanović, n. d., 89.
30 Isto, 87.
256
ЗБНОРНИК 2.indd 256 12/3/2023 4:20:17 PM

Сведоци и суђења
Одмах након ослобођења Ниша, октобра 1944, приступа
се раду на попису жртава. За Роме су податке дали, у периоду
од 13. до 23. фебруара 1945, углавном људи за време рата
ангажовани на копању рака: Хусеин Амзић, Мустафа Агушевић,
Алиман Османовић, Јашар Смајевић, Салија Хајровић, Трајко
Латифовић, Јашар Алиловић, Расим Рушитовић, Анеџи Куртић,
Медо Омеровић, Исмаил Синановић и Јашар Салијевић.31 У овом
периоду суђено је Касиму Ћехајићу и Бабићу који су мобилисали
Роме за немачку војску. Бабића је после капитулације Италије
Али-бег Драга поставио за вођу народносне групе Албанаца
муслимана не само у Нишу, већ и у Србији. Као вођа те
народносне групе у коју су укључени и Роми, водио је преписку
са Фелдкомандантуром 809, издавао потврде са печатом: Grupe
Popullore Shqiptare, Die Albanische Volksgruppe, Nisch. Оптужница
војног суда XIII корпуса НОВЈ теретила их је да су присиљавали
Роме да се изјашњавају као Албанци и да ступају у албанске
квислиншке јединице. 32
Сл. 2 Осман Кадријевић

НМН, МК12, картон логораша, бр. К/2
Сл. 3 Абедин Демировић

НМН, МК12, картон логораша, бр. K/23
31 ИАН, КОЗАРА, Ш/178–179.

32 Đokica Jovanović, Čuo je da su Cigani streljani na Bubnju, 88.
257
ЗБНОРНИК 2.indd 257 12/3/2023 4:20:17 PM

Сл.4 Шефкет Амзић

НМН, МК12, студијски материјал
Сл. 5 Трајко Селимовић

НМН, МК12, студијски материјал
Резиме
Иако су у првој години окупације, као чланови исламске
верске заједнице, нишки Роми успели да за себе испослују
повлашћенији положај, у каснијим месецима је велики број њих
био заточен у нишком сабирном логору. Према реконструисаном
броју, око 500 Рома било је логорисано у Нишу док је, према
целокупној документацији и пријавама штете, стрељано и умрло
њих 160; 30 је страдало у интернацији или у другим логорима
на подручју окупиране Србије. То је 190 усмрћених Рома који
су били заточени у концентрационом логору у Нишу. У Нишу
и околним селима је према попису из 1940. живело 1300, док
је 1948. на истом простору било 920 Рома. Овим покушајем
да се што приближније одреди број страдалих Рома у Нишу,
утврдили смо мањи броја жртава од оног изнетог код других
истраживача – што ни најмање не умањује злочин над Ромима
у Другом светском рату.
258
ЗБНОРНИК 2.indd 258 12/3/2023 4:20:17 PM


Neobjavlјeni izvori
Arhiv Jugoslavije (AJ): fond Žrtve rata (1941–1945) (ŽR), upitnik za
stradalog Dragutina Durmiševića (0265043002); fond Ratna Šteta
(1941–1945) (FRŠ Niš), fascikla 5 – Niš, iskazi Meda Omerovića,
Anedži Kurtića, Sofije Limanović, Afete Kurtić, Nafire Salijević i Anife
Ašimović iz Niša.
Istorijski arhiv Niš ( IAN), fond Okružno povereništvo za utvrđivanje
zločina okupatora i njegovih pomagača Niš 1944–1947 (dalјe:
KOZARA), kutija (dalјe: k), 4, fascikla (dalјe: f), 696; IX sveska upisa
ratne štete Niš za 1945. godinu; mikroteka „Draža Mihailović i Nemci“,
mikrofilm 7, snimak 4, depeša D–675; Sreska komisija za ratnu štetu
– Aleksinac, kut. 1, dok. br. 3/59.
Narodni muzej Niš (NmN), Memorijalni kompleks „12. februar“ (
MK12f), izjave Jaše Ašimovića, Asana Saipovića i Bajrama Dalipovića.
Vojni arhiv (VA), Nacionalni arhiv Vašington (NAV), serija
mikrofilmovanih dokumenata pod oznakom T–501( T–501), rolna (
R), 253, snimak ( S), 173.
Objavlјeni izvori
Periodika
Novo vreme, 31. maj 1941; 10. jun 1941. (cyrillic)
Telegraf, 3. avgust 2020. (cyrillic)
Literatura
Enciklopedija Niša – priroda, prostor, stanovništvo (ed. dr Jovan
Ćirić). Niš: Prosveta- Gradina, 1995. (cyrillic)
Jovanović, dr Đokica. „Kultura zaborava ili Romi u Nišu u vreme II
svetskog rata“, U: Sulejman Bosto, Tihomir Cipek, Olivera Milosavljević
(ur.), Kultura sjećanja: 1941. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti.
Zagreb: Disput, 2008.
Kurtić, Tane. „Fragmenti iz istorije i običaja Roma iz Leskovca“.
Leskovački zbornik, XXXVI. Leskovac:Narodni muzej Leskovac, 1996,
119-127. (cyrillic)
Logor Banjica – logoraši (knjige zatočenika koncentracionog logora
Beograd-Banjica 1941-1944), (ed.Micković Evica, Radojčić Milena)
knjiga 1. Beograd: Istorijski arhiv Beograd, 2009.
259
ЗБНОРНИК 2.indd 259 12/3/2023 4:20:18 PM

Milovanović, M. Miroslav. Nemački koncentracioni logor na Crvenom

krstu u Nišu i strelјanja na Bubnju. Beograd - Niš: Institut za
savremenu istoriju –Opštinski odbor SUBNOR Niš- Narodna knjiga,
1983. (cyrillic)
Niški leksikon (ed. Milojko Knežević, Milivoje Stefanović). Beograd:
Službeni glasnik, 2011. (cyrillic)
Ozimić, Nebojša i drugi. Žrtve lagera Niš. Niš: Medivest: Narodni
muzej, 2014. (cyrillic)
Ozimić, Nebojša. „Hapšenje uglednih Nišlija oktobra 1941“. Peščanik,
10. Niš: Istorijski arhiv, 2011, 112–120. (cyrillic)
Pisari, Milovan. Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta,
Beograd: Forum za primenjenu istoriju, 2014.
Zlatić, dr Jovan. „Stradanje Jevreja i Cigana u Nišu 1941–1943“, Nissa,
3–4/1990, 87–94.
260
ЗБНОРНИК 2.indd 260 12/3/2023 4:20:18 PM

Persecution and shooting of Roma from Nazi Concentration camp...
Nebojša Ozimić
Senior Curator-Historian
National museum of Niš
PERSECUTION AND SHOOTING OF ROMA FROM THE NAZI

CONCENTRATION CAMP AT THE RED CROSS IN NIŠ (1941–1944)
Summary
Although the Romani residents of Niš, as members of the
Islamic religious community, managed to secure a more favourable
position for themselves in the first year of the occupation, a large
number of them were imprisoned in the Niš concentration camp in
the months that followed. According to the reconstructed numbers,
around 500 Roma were interned in Niš, while, according to overall
documentation and damage reports, 160 of them were shot or died
in another manner and another 30 victims perishedin internment
or in other camps in occupied Serbia. This constitutes a total of 190
deceased Roma who were interned in the concentration camp in Niš.
According to the 1940 census, there were 1,300 Romani residents in
the city of Niš and its surrounding villages, while the data from 1948
establish that there were 920 Romain the same area. Attempting to
determine as precisely as possible the number of Romani victims in
Niš, we have established that the number of victims is smaller than
that presented by other researchers, which in no way diminishes the
crime against the Roma during World War II.
261
ЗБНОРНИК 2.indd 261 12/3/2023 4:20:18 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 262 12/3/2023 4:20:18 PM
Др МАРИЈАНА T. МРАОВИЋ
Војни архив Министарства одбране Републике Србије, Београд
marijanamraovic@gmail.com
ФУНДУС ВОЈНОГ АРХИВА КАО СВЕДОЧАНСТВО

СТРАДАЊА СРПСКОГ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА
НА ТЕРИТОРИЈИ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ
ХРВАТСКЕ 1941–1945. г.
Апстракт: Архивска грађа о масовној репресији, физичком

уништењу, протеривању и покушајима асимилације које су власти
Независне Државе Хрватске организовано и систематски спроводиле
над српским, јеврејским и ромским становништвом део је архивског
фундуса Војног архива Министарства одбране Републике Србије и
припада у највећем обиму групи фондова Независнa Државa Хрватскa.
У оквиру осталих група фондова чувају се значајна сведочанства
цивилног становништва пребеглог током ратних дешавања са
територије Независне Државе Хрватске на територију Србије под
немачком окупацијом, као и подаци о поступцима католичког
клера у НДХ према српском цивилном становништву. У раду се у
уводном делу разматра почетак избеглиштва и страдања Срба након
проглашења Независне Државе Хрватске. У даљем тексту анализиран
је и делимично презентован садржај група архивских фондова Војног
архива о страдању српског цивилног становништва.
Кључне речи: Други светски рат, окупација, Србија, Влада

народног спаса, Независна Држава Хрватска, злочини, архивска грађа.
263
ЗБНОРНИК 2.indd 263 12/3/2023 4:20:18 PM

Фундус Војног архива као сведочанство страдања...
Почетак избеглиштва и страдања српског цивилног

становништва на територији Независне Државе Хрватске
Формирањем Независне Државе Хрватске почело је

спровођење политике физичке дезинтеграције Срба, Јевреја
и Рома, а у циљу спровођења идеје о етнички и национално
хомогеној великохрватској држави.1 Законска одредба за одбрану
народа и државе од 17. априла 1941. године предвиђала је да
за велеиздају одговарају сви који повреде „част и животне
интересе хрватског народа или на било који начин угрозе опста-
нак НДХ или државне власти.“2 Срби су чинили једну трећину
становништва на територији Независне Државе Хрватске,
приближно око 1,9 милиона.3 Уз све наведено, власти НДХ
су према српском цивилном становништву употребљавале
пропагандну технику „жигосања непријатеља“.4 Основана је
1 Aleksandar, Stojanović, “A Beleaguered Church. The Serbian Orthodox Church in
the Independent State of Croatia (NDH) 1941–1945”, Balcanica, Vol. XLVIII (2017),
269–287., Маријана Мраовић, Јасмина Живковић, Слободанка Цветковић,
Србија и Пожаревац у Другом светском рату-окупациона управа, избеглице и
просвета (Пожаревац: Историјски архив Пожаревац, 2015), 117,118., Зборник
докумената и података о Народноослободилачком рату народа и народности
Југославије, том XII, књ. 1 (Београд: 1973), 406., Василије Ђ. Крестић, Геноцидом
до велике Хрватске (Нови Сад: Архив Војводине, Православна реч, 2021),
„Правни поредак Независне Државе Хрватске“, приредили Борис Беговић,
Зоран Мирковић, Зборник радова Правног факултета Универзитета у
Београду (Београд: Правни факултет, 2017), Slobodan D. Milošević, Izbeglice i
preseljenici na teritoriji okupirane Jugoslavije 1941–1945 (Beograd: Narodna kjniga,
1981),108–114.
2 Narodne novine-službeni list NDH, 17. april 1941.
3 Стеван К. Павловић., Хитлеров нови антипоредак – Други светски рат
у Југославији (Београд: Клио, 2009), 49., Према подацима које наводи др
Слободан Д. Милошевић Срба је према попису од 31. марта 1931. године, на
територији коју је касније обухватила НДХ било 1.847.000, односно 30,56%,
а према подацима Министарства спољних послова Трећег Рајха од 21. маја
1941. године 1.925.000 Срба, Slobodan D. Milošević, Izbeglice i preseljenici na
teritoriji okupirane Jugoslavije 1941–1945. (Beograd: Narodna knјiga, 1981), 133-134.
4 Војни архив (у даљем тексту ВА), К 171 А, рег. бр. 2/1, Наређење изасланика
Владе НДХ у Сарајеву од 13. маја 1941. године повјереницима поглавника
у Сарајеву за спровођење решења Министарства унутрашњих послова о
отпуштању из службе свих Срба и Црногораца., ВА, група фондова НДХ, К 153
А, рег. бр. 8/1, Извештај Равнатељства за јавни ред и сигурност Министарста
унутарњих послова НДХ од 26. јула 1941. године о потреби што хитнијег
слања у логоре преосталих учитеља и учитељица правсолавне вере.; ВА,
група фондова НДХ, К 171 А, рег. бр. 16/1, Распис Повјереништва Сарајево од
264
ЗБНОРНИК 2.indd 264 12/3/2023 4:20:18 PM

Др Маријана Т. Мраовић
мрежа преких, покретних преких и народних судова на читавој

територији НДХ,5 као и систем концентрационих логора.6
Три исељеничка логора била су намењена депортацији Срба
и Јевреја: логори у Славонској Пожеги, Бјеловару и Цапрагу
код Сиска. У мањим местима су били формирани логори или
збиралишта у која су хапшени и допремани Срби и Јевреји ради
даљег транспорта.7
У окупирану Србију су средином 1941. редовно пристизали
извештаји о злочинима у НДХ, пре свега над српским цивилним
становништвом.8 Виктор Новак писао је о „интимној симбиози
усташа и фашиста“, као и о суровости Католичке акције и крижара
који су заједно са усташама у Јасеновцу и другим местима активно
учествовали у злочинима.9 Као главни носиоци злочиначких
недела означавани су државни органи и усташке власти НДХ,
посебно Усташка надзорна служба (Уред III био је надлежан за
отварање, организацију и војно обезбеђење логора), уз подршку
католичког клера.10 Погром над српским становништвом почео
29. маја 1941. године о забрани употребе ћирилице на целом подручју НДХ,
Boško Zuckerman, Psihologija holokausta (Protužidovska propaganda u NDH i
Srbiji 1941-1945). (Zagreb: Židovska vjerska zajednica Bet Israel u Hrvatskoj, 2011).
5 Fikreta Jelić-Butić, Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941–1945. (Zagreb:
Liber,1977), 160.
6 ВА, група фондова НДХ, К 315, Ф 1, рег. бр. 2/1, Документа Земаљске
комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача федералне
државе Хрватске од 20. марта 1947. године са подацима о логорима у НДХ .
7 Зборник одабраних докумената Злочини Независне Државе Хрватске 1941-
1945 године, књига 1 (1941–1942), (Нови Сад: Историјски архив града Новог
Сада и Војни архив Министарства одбране Републике Србије, 2020).
8 Маријана Мраовић. “Писање колаборационистичког листа Ново време о
војној и политичкој ситуацији у НДХ 1941–1944. године“, Војно-историјски
гласник, бр. 2 (2017), 131–146., Маријана Мраовић, Зоран Вигњевић, „Значај
и улога пропаганде у злочинима усташких и односу клерикалних власти
према српском становништву у Независној Држави Хрватској“, Записи,
година VII, бр. 7 (2018), 221–233., Marijana Mraović, “Creation of an Alternate
Reality: The Organization and Propaganda Activities of the Goverment of National
Salvation from 1941 until 1944“, Balcanica, Vol. LIII (2022), pp. 185–226, Вељко
Ђурић, Меморандуми Светог архијерејског синода СПЦ 1941-1942, године
војно-управним командантима Србије (Београд: Музеј жртава геноцида и
Одбор за Јасеновац Српске православне цркве, Београд, 2020).,
9 Viktor Novak, Magnum crimen, Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Beograd:
Nova knjiga,1986), 33–34. ВА, група фондова НДХ, К 173, рег. бр. 10/4, Радиограм
заповедника Усташке надзорне службе да се њени припадници побрину за
тајни покоп убијених Срба и уклоне све трагове.
10 Милан Кољанин, „Ратни злочини у Југославији у Другом светском
рату, проблем утврђивања“, Историја XX века, год. XVI, бр. 2, Београд
265
ЗБНОРНИК 2.indd 265 12/3/2023 4:20:18 PM

је стрељањима у селу Гудовцу и околини када је убијено 184

српска сељака, након исценираног напада Срба на домобране,
организованог од команданта Мачекове заштите. Крајем априла
1941. у подручју око Загреба настављени су напади, а уследио је
покољ виђенијих глинских Срба 12-13. маја 1941. у селу Прекопа.
Крајем јула и почетком августа 1941. дошло је до покоља српског
становништва и спаљивања православне цркве у Глини.11
Масовна протеривања Срба почела су пре споразума
немачких и хрватских власти од 4. јуна 1941. године о
„методичном пресељавању“.12 На конференцији у Загребу,
која је одржана по том питању, настављени су преговори о
пресељавању словеначког становништва из дела Словеније који
је окупирао Трећи рајх у НДХ и пресељавању Срба из НДХ на
територију окупиране Србије. У НДХ основано је 24. јуна 1941.
године Државно равнатељство за понову.13 Основни задатак тог
министарства био је, да у циљу размене становништва, обави
пресељење Срба из НДХ у Србију. Државно равнатељство за
понову имало је три подружнице: у Бања Луци, Осијеку и Сарајеву.
Уследила је и тајна окружница од 29. јуна 1941. о поступку
приликом пресељавања. Државно равнатељство за понову је
2. јула 1941. образовало и Одбор за пресељење православних
свештеника у Србију. Одбор је издао окружницу са наредбом за
хапшење православних свештеника и њихово транспортовање
у сабирни и исељенички логор Цапраг код Сиска (касније и у
Даницу и у Славонску Пожегу).14 Према званичним подацима
Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. припадници војске
1980, 90., Milan Koljanin, „Preveravanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj”, у:
Pokatoličavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Zbornik radova, M. Radanović
(ur.), Zagreb: Srpsko narodno vijeće, 2019, 38–39., Novi list, Zagreb, 3. lipnja 1941,
Fikreta Jelić-Butić, n.d, 164.
11 О покољу Срба у глинској православној цркви крајем јула и почетком
августа 1941. године видети у књизи Ђуро Аралица, Усташки покољи Срба
у глинској цркви. (Београд: Музеј жртава геноцида, 2010), ВА, група фондова
НдА, К 39, рег. бр. 31/2, Записник са саслушања Бернеровић Химлије o покољу
Срба у Глини.
12 Саво Скоко, Покољ херцеговачких Срба 1941. (Београд: Стручна књига,
1991), 25-26.
13 .ВА, група фондова НДХ, К 153 А, рег. бр. 35/1, Организација, рад,
надлежности и однос Државног равнатељства за понову према Србима и
Јеврејима., група фондова НДХ, К 170, бр. рег. 2/12, К 163, бр.рег. 35/1., Narodne
novine, 24–26. јун 1941.
14 ВА, група фондова НДХ К 234, бр. рег.1/55, К 315–, бр. рег. 1/6.
266
ЗБНОРНИК 2.indd 266 12/3/2023 4:20:18 PM

НДХ убили су 171 свештено лице.15

Највећи од концентрационих логора – Јасеновац, састојао
се од неколико логора основаних у другој половини 1941, под
заједничким називом „Сабирни и радни логор Јасеновац“
(Крапје, Циглана, Брачица, Кожара и Стара Градишка). Већина
ухапшених комуниста упућивана је у логор Јасеновац, независно
од националности. Логор у Јасеновцу је био у функцији од 21.
августа 1941. до 22. априла 1945. године. Стара Градишка била
је логор и логорска испостава Јасеновца. У њој су биле заточене
жене, опет у огромној већини Српкиње, са целе територије НДХ.
Нарочито је у њој страдало много деце. За припаднике ромске
националности који су насељавали територију НДХ, велики
жупан Велике жупе Покупје, др Анте Никшић, предложио је да се
пошљу на принудни рад и сви населе на једном месту. Број Рома
који је живео на простору НДХ никада није поуздано утврђен.
Масовна хапшења Рома и њихово одвођење у логоре почела су
на пролеће 1942. 16 након издавања Окружнице Министарства
унутарњих послова НДХ, односно налога Усташке надзорне
службе.17 Становништво ромске националности је готово
потпуно истребљено.18
15 Вељко Ђурић, Меморандуми Светог архијерејског синода СПЦ 1941–1942,

године војно-управним командантима Србије, 56.
16 Narcisa Lengel-Krizman, „Prilog proučavanju terora u tzv. NDH: Sudbina Roma
1941–1945.“, Časopis za suvremenu povjest 18/1, (1986), 29–42; Danijel Vojak,
Goran Lapat, Ivo Pejaković, Neven Kovačev, Romi u Drugom svjetskom ratu u
Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Priručnik za učitelje i nastavnike. (Zagreb: Stiftung
„Erinnerung, Verantwortung und Zukunft“, Berlin, Institut društvenih znanosti Ivo
Pilar, Zagreb, 2018).
17 Narcisa Lengel-Krizman, „Prilog proučavanju terora u tzv. NDH: Sudbina Roma
1941–1945.“, 31–32., Antun Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac 1941–1945,
Dokumenta, knjiga I (Beograd: Narodna knjiga, 1986) 289, 304. Antun Miletić,
„Mrtvi u Jasenovcu 1941–1945: Prilog utvrđivanju broja usmrćenih“, Vojnoistorijski
glasnik, (1994), br. 1–2, 147–148., ВА, група фондова НДХ, К 315, Ф 2, рег. бр. 1,
Подацима о злочинима усташа у логору III Ц у Јасеновцу., ВА, група фондова
НДХ, К 315, Ф 2, рег. бр. 5/47, Записник Окружне комисије за утврђивање
ратних злочина Нова Градишка од 11. и 12.маја 1945. године о увиђајима у
логору Јасеновац., ВА, група фондова НДХ, К 315, Ф 2, рег. бр. 6, Извештај
Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача
Републике Хрватске од 10. јула 1947. године, број 3097, са материјалом о
жртавама логора Јасеновац које су приликом ликвидације логора побијене
и бачене у Саву.
18 У брошури Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора
и њихових помагача под насловом: „Злочини у логору Јасеновац“ (Загреб,
1946) наводи се податак о 40.000 Рома убијених у Јасеновцу., Zločini na
jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu, Zbornik dokumenata,
том I (Beograd: Vojnoistorijski institut, 1993), 36.
267
ЗБНОРНИК 2.indd 267 12/3/2023 4:20:18 PM

Православно српско становништво са ових подручја

било је свакодневно на мети усташких злочинаца. Устанак на
простору НДХ директно је изазван усташким злочинима и
масовним убијањем Срба, спаљивањем њихових села и цркава,
пљачком, силовањима и одвођењем огромног броја мушкараца
у логоре. Отпор који се јавља у почетку није имао никакву
политичку или идеолошку компоненту – радило се о пуком
спасавању живота. Касније је уследило организовање устаника
у источној Херцеговини и у осталим деловима окупиране
југословенске територије.19 У летњим месецима 1941. године
дошло је до деловања устаника и на територији источне Босне,
Босанске Крајине, Лике, Кордуна и Баније.20 Српска православна
црква је 24. јула 1941. године предала немачким официрима
први Меморандум – Експозе о страдању свештенства и народа у
НДХ.21 Потписао га је митрополит скопски Јосиф.22 У поменутом
експозеу захтева се интервенција немачких окупационих
власти за обустављање националног и верског терора над
српским народом, посебно у НДХ, као и ослобађање и повратак
свих избеглих и интернираних архијереја и свештеника у
место службовања, како би могли да воде свој народ. Наводи
се да се „број убијених Срба пење на десетине хиљада, а број
депортираних и избеглих на стотине хиљада“. У Меморандуму
предатом крајем августа 1941. генералу Хајнриху Данкелману,23
19 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1978 (Beograd: NOLIT, 1980),

252; Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945. (Beograd:
Vojnoizdavački i novinski centar, 1992), 134.
196-217.
20 ВА, група фондова НДХ, К 67, рег. бр. 20/3, Извештај Заповједништва
оружничког крила Госпић од 3. септембра 1941. године групи генерала
Лукића код Италијанске 2. Армије о војним акцијама на својој територији
и разговору са италијанским пуковником Содуом који сматра да су оружане
акције православног становништва поседица и освете за 80.000 убијених
Срба у Лици, односно 300.000 убијених Срба у НДХ.
21 ВА, Нда, К 39, рег. бр 1/2, Меморандум Синода Српске православне цркве
упућен главном војном заповеднику у Србији, генералу фон Шредеру, о
односу усташких власти према Српској православној цркви., ВА, Нда, К 39, рег.
бр. 2/2, Други део меморандума Синода Српске православне цркве: Подаци
о неделима хрватске власти према свештенству и народу на територији
хрватске државе, према подацима од 20. јула 1941. године.
22 Вељко Ђурић, Меморандуми Светог архијерејског синода СПЦ 1941–1942.
23 ВА, група фондова Нда, К 1а, рег.бр. 11/1
268
ЗБНОРНИК 2.indd 268 12/3/2023 4:20:18 PM

наводи се да број страдалог српског становништва и свештенства

на територији НДХ износи преко 180.000 до тог времена.24
Свети Архијерејски Синод је почетком јануара 1942.
сачинио Меморандум о прекрштавању Срба у НДХ и средином
истог месеца предао га генералу Паулу Бадеру, тадашњем
војноуправном команданту Србије.25 Следећи Меморандум
Српске православне цркве уследио је као реакција на акцију
власти НДХ и говора министра Мила Будака и поглавника Анте
Павелића 13. марта 1942. у Сабору у Загребу, и покушај стварања
Хрватске православне цркве. Меморандум је упућен немачком
генералу Феликсу Бенцлеру, а у исто време је обавештен и
председник Владе. Свети Архијерејски Синод је од Феликса
Бенцлера добио писано упозорење да се тај Меморандум не сме
дистрибуирати изван Србије.26
Позивајући се на податке из архивске грађе групе фон-
дова „Немачка окупаторска војска“27 – која се односи на Записник
са конференције одржане 22. септембра 1941. у Загребу, у вези
са трећом етапом пресељавања – др Слободан Д. Милошевић
у својим истраживањима наводи да је из НДХ до 4. јуна 1941.
прешло у Србију 30.000 лица, а да је пресељено још 30.000,
што чини укупан број од 60.000.28 Утврђено је да су интензивна
масовна пресељавања из НДХ на територију окупиране Србије29
24 Slobodan Kerkez, Društvo Srbije u Drugom svetskom ratu (Niš: Centar za
balkanske studije, 2004), 238; Radmila Radić, Država i verske zajednice 1945–
1970, I (Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2002), 59., Вељко Ђурић,
Меморандуми Светог архијерејског синода СПЦ 1941–1942. године војно-
управним командантима Србије 85-92.
25 ВА, група фондова Нда, 1–2/3
26 Вељко Ђурић, Меморандуми Светог архијерејског синода СПЦ 1941–1942.
27 ВА, група фондова Немачка окупаторска војска, К 27/b, р. бр. 5/3.
28 До 25. августа исте године у Србију је транспортовано 12.436 лица, а
потом од 25. августа до 20. септембра 1941. године 1.674 лица, што је заједно
са предвиђеним бројем од 104.000 лица чинило укупно 118.110 избеглих
лица. Према подацима Војног заповедника до средине августа је у Србију
легално пресељено 12.486 лица, а илегално 92.564 лица, док je према
подацима Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових
помагача из НДХ пребачено 12.525 Срба, а 200.000 је већ пребегло у Србију
пред усташким терором.
29 ВА, група фондова НДХ, К 143 А, рег. бр. 1/ 2, Извештај Заповједништва
Војног одјела Крајине Војни одјел Сарајево од 19. јула 1941. године заповеднику
4. оружничке пуковније о немачком захтеву да се реши питање спречавања
преласка 12. 000 Срба преко Дрине близу Ужица.
269
ЗБНОРНИК 2.indd 269 12/3/2023 4:20:18 PM

трајала до јула 1942. У том периоду је од стране усташа, само

од 12. до 16. априла 1942, убијено на обали Дрине, од Зворника
до села Бјеловца, 2.462 лица. Немачке окупационе власти су 14.
јула 1942. за српске избеглице увеле забрану преласка Дрине.
Након попуштања предметне забране, избеглице су наставиле
прелажење преко Дрине, па је према подацима Комесаријата
за избеглице и пресељенике од 2. јула 1942. у Србију прешло
30.000 избеглица (од тога 18.000 деце). Немачке власти су
забраниле издавање легитимација избеглим лицима уколико
нису поседовала лекарско уверење о непостојању заразних
болести. Оболела лица су упућивана у карантин. Касније је
уведен обавезни преглед, јер се услед лоших животних услова
у збеговима, глади и лоших хигијенских прилика појавила
епидемија пегавог тифуса међу избеглицама.30 Болест је ипак
добила епидемијске размере, пре свега на простору западне
Србије, али је локализована на крају лета 1942.31
Иако је услед немачког притиска на власти НДХ првих
месеци 1942. дошло до извесних промена у политици према
Србима, уследио је нови велики талас злочина над Србима,
прво у околини Бањалуке, потом и у источној Босни.32 Усташка
Црна легија под командом потпуковника Јуре Францетића
30 ВА, група фондова НДХ, К 168 I, рег. бр. 48/1, Извештај о злочинима усташа
над православним становништвом приликом акције на Козари у новембру и
почетком децембра 1942. године.
31 Наташа Милићевић, „Заразне болести у окупираној Србији 1941–1944“,
Војноисторијски гласник 2 (2020), 127–131., Љубинка Шкодрић се такође
бавила узроцима и начином ширења епидемије пегавог тифуса међу
избеглицама: Љубинка Шкодрић, „Сузбијање пегавог тифуса у окупираној
Србији 1941–1944“, Историја медицине, фармације, ветерине и народна
здравствена култура, Зборник радова, Зајечар (2011), 95–104., „Пегави тифус
у Србији током Другог светског рата“, Историјске свеске, бр. 32, (2016), 33–38.
32 Rodoljub Čolaković, Zapisi iz oslobodilačkog rata, (Sarajevo: Svjetlost,
Oslobođenje, Beograd: Prosveta, Novi Sad : Matica srpska. Zagreb:Mladost, 1977),
knjiga 2, ВА, група фондова НДХ, К 173, рег. бр. 33/4, Котарска област Бања
Лука извештава 10. фебруара 1942. године Усташку надзорну службу о убиству
близу 600 Срба у селу Мотике., ВА, група фондова НДХ, К 195 II, рег. бр.
2/13, Извештај о деловању и злоделима усташа на територији Велике жупе
Сана и Бања Лука., ВА,група фондова НДХ, К 168 I, рег. бр. 14/3, Радиограм
од 11. фебруарa 1942. године Заповједништва усташке надзорне службе
Еугену Кватернику о убиству више од 2200 православаца у селу Дракулић
и Шарговац у пратњи католичког жупника., ВА, група фондова НДХ, К 173,
рег. бр. 10/4, Радиограм заповедника Усташке надзорне службе да се њени
припадници побрину за тајни покоп убијених Срба и уклоне све трагове.
270
ЗБНОРНИК 2.indd 270 12/3/2023 4:20:18 PM

5. марта 1942. је надјачала устаничке снаге и утврдила се у

Хан Пијеску из којег је организовала даље нападе на устанике.
Црна легија је у овом периоду починила страховиту одмазду
над српским православним становништвом овог подручја.33
Увођење војне управе 718. немачке дивизије између река Дрине,
Саве и Босне и италијанске демаркационе линије и споразум са
мајором Дангићем подржавали су генерал Паул Бадер, немачки
војни заповедник у окупираној Србији и заповедник полиције
безбедности и Службе безбедности у Берлину, Рајнхард Хајдрих.
Хајдрих је у фебруару 1942. као главни узрок ширења покрета
отпора навео усташке злочине над српским становништвом,
укључујући и недужну децу, старце и жене: „Број православаца
које су Хрвати поклали и садистичким методама мучили до
смрти мора до сада бити процењен на 300.000 људи”.34
Трећи рајх и његови савезници планирали су да
у потпуности угуше покрет отпора у априлу 1942. године
кородинираном операцијом немачких, италијанских и
хрватских снага, али се ситуација отргла контроли услед
превременог дејства управо Францетићевих јединица 31. марта
из Хан Пијеска ка Власеници, Братунцу и Дрини. Акција је
изазвала бекство становништва и стварање великих збегова
на самој обали Дрине. У исто време су немачке трупе, услед
страха од ширења тифуса, затвориле границу и оставиле
српско недужно становништво на немилост злочинцима Црне
легије који су масовно убијали сваког кога су затекли на обали
реке. О стравичној одмазди немачку команду је 10. априла
известио опуномоћеник немачког Министарства иностраних
послова у Београду, Феликс Бенцлер.35 Према новом извештају,
телеграфисаном Министарству у Берлину 29. априла 1942, збег
од 25.000 српских избеглица прешао је у Србију. Током пролећа
талас злочина се наставио на Кордуну и у Банији, да би лета 1942.
достигао свој врхунац у Босанској Крајини, а затим и у Срему.
33 П. В. Остојић, Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942: у
свјетлу њемачких докумената (Београд: Свет књиге, 2019), 70–103.
34 Л. Хори, М. Бросцат, Усташка држава Хрватска 1941–1945. Београд: DBR
Publishing, 1994.
35 Усташка зверства (1941–1942). Зборник докумената Архива Војводине о
злочинима НДХ. Приредио др Милан Кољанин (Нови Сад: Архив Војводине,
2020), 29.
271
ЗБНОРНИК 2.indd 271 12/3/2023 4:20:18 PM

Францетићеве легије и поједине усташке јединице, јединице

муслиманске милиције и легија, а потом муслиманска 13. СС
„Ханџар” дивизија, починили су већину злочина над српским
православним становништвом у источној Босни. Духовна и
физичка дезинтеграција српског националног бића била је
присутна на територији НДХ током читавог периода окупације
у концентрационим логорима, али спровођена је и у време свих
војних и полицијских операција организованих против покрета
отпора.
Архивска грађа Војног архива о злочинима власти НДХ над

српским цивилним становништвом
Војни архив у свом фундусу похрањује групе фондова

релевантне за проучавање историјата НДХ, податке о
злочинима усташких власти почињених над српским
цивилним становништвом, ангажовању италијанских и
немачких окупационих власти на југословенској територији,
односу католичких власти према српском становништву на
територији НДХ, као и о ангажовању Комесаријата за избеглице
и пресељенике Владе народног спаса током окупације.
Током ослобађања окупиране територије предратне
Краљевине Југославије, јединице Народноослободилачке
војске су проналазиле и преузимале архиву Независне Државе
Хрватске, на подручју данашње Републике Хрватске, као и на
простору данашње Републике Србије, Републике Словеније
и Федерације Босне и Херцеговине. Пронађена архива која
је тада делимично обједињена, похрањена је у послератном
Војноисторијском институту, а данас се чува у Војном архиву
као Група фондова Независне Државе Хрватске (група фондова
„НДХ“, граничне године 1941–1945, 1946).36 Војни архив је у
36 Преглед сређене групе фондова „НДХ“ приказан је у оквиру едиције
„Архивски фондови и збирке у СФРЈ. Савезни архиви“, Београд 1980, Маријана
Мраовић, „Архивска грађа Војног архива о злочинима власти НДХ и односу
католичког клера према српском становништву“ у: 80 година од избијања
Другог светског рата на простору Југославије и страдања града Крагујевца
(главни и одговорни уредници Дмитар Тасић, Лела Вујошевић), Крагујевац:
Центар за научноистраживачки рад Српске академије наука и уметности и
универзитета; Институт за новију историју, Београд, 2021, 217; Део архивске
грађе НДХ чува се и у Хрватском државном архиву.
272
ЗБНОРНИК 2.indd 272 12/3/2023 4:20:19 PM

претходном периоду преузео од бившег Савезног секретаријата

за иностране послове архивску грађу Министарства вањских
послова НДХ, и она чини органску целину са групом фондова
„НДХ“.37 Укупан број архивистички сређених и обрађених кутија
групе фондова „НДХ“ за које постоји сумарни и аналитички
инвентар износи укупно 67,5 линеарних метара. Део групе
фондова „НДХ“ је дигитализован у већем обиму, чиме је
омогућен ефикаснији приступ архивској грађи и поједностављен
је поступак истраживања.
Архивска грађа групе фондова „НДХ“ производ је
административног, правног и политичког деловања Независне
Државе Хрватске у времену њеног постојања и историјски је
извор првог реда за историјат НДХ и њену административну,
правну и војну организацију, као и за проучавање настанка и
деловања репресивних система у Другом светском рату на
југословенској територији, функционисање система логора, као
и за географску распрострањеност злочина на свим подручјима
на којима је живело српско и јеврејско становништво. У склопу
предметне архивске грађе сачувана су документа настала у раду
оружаних снага и цивилних органа власти, чији се део односи
и на расно законодавство.38 Архивска грађа групе фондова
прати организациону структуру војних и цивилних органа
власти са подацима о саставу министарстава и органа управе
НДХ, почевши од Министарства хрватског домобранства,
Главног стожера оружаних снага, Оперативног одјела, Одјела
за ратну повјест, Главног стожера војсковође – заповједништво
војсковође, Главног стана поглавника, Предсједништва владе,
Министарства оружаних снага, Особног одјела, Врховног
37 Део грађе Правног и Политичког одјела подфонда Министарства вањских
послова НДХ регистратурно је сређен. За остала одељења: Опће, Конзуларно-
господарско и Одјел за новинарство и културу нема никаквих помоћних
показатеља. До сада је урађен попис деловодних књига, именских и
предметних регистара и одређена њихова припадност подфондовима, а тиме
су и формирани подфондови и припремљена база за сређивање архивске
грађе које је у току.
38 Законска одредба за одбрану народа и државе донета је 17. априла 1941.
године и омогућавала је режиму уклањање свих политичких противника,
а кривичноправни поредак НДХ признавао је колективно кажњавање уз
стрељање као „заштитну меру“ и административно упућивање у сабирне и
радне логоре. („Uredba o zaštiti arijevske krvi“ i „Uredba o rasnoj pripadnosti“,
Hrvatski narod, broj od 1.05.1941.
273
ЗБНОРНИК 2.indd 273 12/3/2023 4:20:19 PM

оружничког заповједништва, Одјела за јавни ред и сигурност,

Министарства унутарњих послова, Министарства народне
просвјете, Министарства вањских послова. Административна и
нормативна документа Министарства правосуђа и богоштовља
односе се на: наредбе, окружнице, законске одредбе у вези са
покрштавањем православаца, надлежност преких и других
судова, документа о подржављењу јеврејске имовине, податке
о уставу хрватске православне цркве, разна документа у вези
отпуштања из службе наставника Срба и Јевреја. У архивској
грађи Министарства вањских послова чувају се документа
о односу италијанских и хрватских власти, извештаји о
стању у котару Бјеловар и односу према Србима, извештаји о
стању у Далмацији под италијанском окупацијом, извештаји
о поступцима мађарских власти у Војводини, подаци о
покатоличењу, подаци повереника за Источну Славонију о
отварању концентрационих логора, подаци Главног стожера
о поступцима Срба и Немаца у Земуну, подаци Министарства
домобранства о положају Срба, проблематика исељавања Срба у
Србију, регистровању Срба и православаца, односу италијанских
власти према српском питању, као и о решавању питања имовине
пресељених Срба. Посебан корпус докумената садржи следећу
тематику: дневни извештаји и депеше о ситуацији у НДХ,
подаци о злочинима,39 паљењу села и пљачки имовине, подаци
о покољу Срба у Глинској цркви, покрштавању православаца
и одмаздама. Изузетно значајна архивска грађа о страдању
39 ВА, група фондова НДХ, К 85, рег. бр. 14/2–1, Десетодневни извештај
Заповједништва копнене војске од 22. маја 1941. године Главном стожеру
војсковође о ситуацији на територији НДХ са подацима о злочинима усташа
и Немаца код Санског моста., ВА, група фондова НДХ, К 143 А, рег. бр. 43/1,
Извештај Крилног заповједништва у Билећу Заповједништву 4. Хрватске
оружничке пуковније од 28. јуна 1941. године о стрељању и бацању Срба
у јаме у близини Требиња, о злочинима код Придворице, Мркоњића и о
насилном покрштавању., ВА, група фондова НДХ, К 84, рег. бр. 55/3, Посебни
опуномоћеник поглавника доставља 5. јуна 1941. године заповједнику
Копнене војске извештај и анализу проблематике одметања и дивљаштва
припадника усташког покрета у Херцеговини и бацању Срба у јаме у близини
фрањевачког самостана на Хумцу., ВА, група фондова НДХ, К 147, рег. бр. 5/2,
Извештај Оружничке постаје Бугојно о покољу православних сељака Срба од
стране Црне легије 11. августа 1942. године.
274
ЗБНОРНИК 2.indd 274 12/3/2023 4:20:19 PM

српског, јеврејског и ромског становништва у логору Јасеновац,40

прикупљена је истраживањем и извештавањем Државне
комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача
и односи се на рад окружне, Земаљске и Државне комисије након
Другог светског рата.41 Садржи тематски пописник основних
докумената усташко домобранских јединица и установа,
реферате и извештаје о логорима,42 затворима, стрељањима,
депортовању, спискове логора, планове логора Јасеновац, пописе
заточеника и жртава, записнике анкетне комисије, фотографије,
обдукционе протоколе, записнике са саслушања заточеника
из логора Стара Градишка и Јасеновац. Сачуван је и списак
логораша из Јасеновца који је сачинио Јеврејин из Загреба
Исидор Леви, пронађен након ослобађања логора.43
Група фондова „Српска влада Милана Недића“ („Недићева
архива“, граничне године фонда 1941–1947) заплењена је
од стране јединица Народноослободилачке војске након
повлачења припадника колаборационистичке Владе народног
спаса. Архивистички је сређено и обрађено 263 кутије групе
40 .ВА, група фондова НДХ, К 179, рег. бр. 45/4, Два списка ухапшених
лица од стране усташког редарства у Сарајеву упућених 16. новембра 1941.
године у концентрациони логор Јасеновац., група фондова НДХ, К 173,
рег. бр. 15/2, Забелешка тајника Повјереништва Усташке надзорне службе
Бања Лука од 29. децембра 1941. године о разговору са Мирком Вутуцом,
замеником управитеља Усташког редарства у Загребу, о транспорту Срба и
Јевреја у Јасеновачки логор, ВА, група фондова НДХ, К 173, рег. бр. 21/5–1,
Равнатељство Усташког редарства НДХ-извештава Повереништво Усташке
надзорне службе у Бања Луци о отпремању у Јасеновац православаца и Јевреја
12. децембра 1941. године.
41 ВА, група фондова НДХ, К 314, Ф 1, рег. бр. 13/1, Документа Државне
комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 1945. године
и Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача
федералне државе Хрватске са пописом ратних злочинаца., ВА, група фондова
НДХ, К 85 е, Ф 5, рег. бр. 6/5, Записник састављен у канцеларији затвора број
2 од стране Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових
помагача у Београду од 7. до 9. марта 1946. године о саслушању усташког
потпуковника Ивана Кирина припадника Поглавниковог телесног здруга
42 ВА, група фондова НДХ, К 238, рег. бр. 47/3, Извештај Државног
равнатељства за понову Министарству вањских послова НДХ о положају и
смештају Срба у усташким логорима у августу 1941. године и ставу немачких
власти о истом.
43 .ВА, група фондова НДХ, К 315, рег. бр. 12/2, Документ Државне комисије
за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача: Попис заточеника
логора Јасеновац , ископан у логору Јасеновац по бившем заточенику Леви
Изидору.
275
ЗБНОРНИК 2.indd 275 12/3/2023 4:20:19 PM

фондова (укупно 26,3 линеарна метра) за које постоји сумарни и

аналитички инвентар (укључујући и 46 кутија депеша). Архивска
грађа „Недићеве архиве“ настала је административним,
правним и политичким деловањем колаборационистичке
управе на територији окупиране Србије: Савета комесара (од 22.
априла до 29. августа 1941. године) и Владе народног спаса (од
1. септембра 1941. године све до саопштења Команде Југоистока
председнику Владе од 1. октобра 1944. године да престају све
функције Владе). Сачувана архивска грађа предметне групе
фондова сведочи о раду Председништва Министарског савета
и његових организационих целина: Кабинета председника,
Државног секретаријата, Општег, Правног и Одељења државне
пропаганде, као и о делатности ресорних министарстава и других
органа централне и локалне управе. Сачувани су телеграми
и шифроване депеше, реферати Министарства унутрашњих
послова о стању и злочинима у окрузима, недељни и месечни
извештаји окружних и среских начелника о стању у окрузима,
оперативни и месечни извештаји о раду Српске државне
страже, документација о ангажовању Националне службе за
обнову Србије, Завода за национално васпитање омладине,
пропагандни материјал немачких власти и Одељења државне
пропаганде, прегледи дневних и недељних листова. Посебно
су значајни подаци о деловању Комесаријата за избеглице и
пресељенике,44 Комисије за утврђивање злочина окупатора
и њихових помагача, спискови лица у логорима, затворима и
подаци о депортацијама и стрељањима.45
44 Услед великог броја избеглица које су из НДХ, Босне и Херцеговине,
Војводине током маја и јуна 1941. пристизале на територију окупиране Србије,
Савет комесара донео је одлуку о постављању Изванредног опуномоћеног
комесара за избеглице и пресељенике 6. јула 1941. године., ВА, група фондова
Нда, К 19, бр. рег. 8/1. Процену о броју избеглица дао је током послератног
суђења и Франц Нојхаузен, а о броју од 400.000 избеглих писао је и сам Недић
у свом допису генералу Данкелману у септембру 1942. године (Slobodan D.
Milošević, Izbeglice i preseljenici na teritoriji okupirane Jugoslavije 1941–1945, стр.
278–280). Према последњем сачуваном извештају Комесаријата за избегла и
расељена лица, поднетом председнику колаборационистичке владе Милану
Недићу августа 1944. године, укупно је евидентирано 241.011 избеглих лица,
од којих је преко 53.000 било привремено насељено у Београду.
45 Праксу заштите прогоњених Срба ван Србије, започео је Савет комесара
који је радио на пријему избеглих Срба из НДХ, Босне и Херцеговине, Војводине
и других крајева, као и на обавештавању јавности о страдању српског народа.
276
ЗБНОРНИК 2.indd 276 12/3/2023 4:20:19 PM

Као део извештаја Државне комисије за утврђивање

злочина окупатора и њихових помагача чувају се извештаји
о поступку Немаца у Мачви и казненој експедицији у Србији,
као и Извештај о стрељањима у Крагујевцу 21. октобра 1941.
године. Интегрално су сачувани и подаци о раду „Збор“-а и о
антисемитском деловању ове организације, листови уредаба
заповедника Србије, документација Градског поглаварства
Београд, као и подаци о рашчишћавању рушевина у Београду
након немачког бомбардовања. Управа града Београда садржи
део документације о деловању Специјалне полиције, укључујући
спискове убијених, присутних, побеглих и ослобођених
затвореника у логору Бањица, податке Специјалне полиције о
лицима на Сајмишту (1942), картотеку отпуштених службеника
комуниста из државне службе, решења одељења Специјалне
полиције за упућивање у концентрационе логоре лица
осумњичених за везу са комунистима, записнике са саслушања
Милана Недића, Драгомира Драгог Јовановића, др Георга
Кисела и других.
У оквиру фонда Комесаријата за избеглице и пресељенике
сачувани су подаци о раду домаће управе на организовању
прихвата и збрињавања избеглих и расељених лица, као и њихова
сведочанства о злочинима усташких власти.46 Делимично су
Милан Аћимовић је новопостављеном команданту Србије, генералу Шредеру,
почетком јуна 1941. године, упутио меморандум са молбом да заштити српско
становништво од хрватског, бугарског, мађарског и албанског терора., Б. М.
Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941–1945, Ваљево 2010, стр. 21.; Српска
православна црква је 9. јула 1941. године генералу Шредеру предала експозе
о страдању свештенства и народа у НДХ. У поменутом експозеу помиње се
број од 100.000 Срба страдалих у НДХ од њеног оснивања. У меморандуму
генералу Данкелману, предатом крајем августа 1941. године, наводи се
податак о 180.000 страдалих Срба до тог времена: С. Керкез, Друштво Србије
у Другом светском рату, Ниш, 2004, стр. 238; М. Карапанџић, Грађански
рат у Србији 1941–1945, Ваљево 2010, стр. 35; R. Radić, Država i verske zajednice
1945–1970, I, Београд, 2002, стр. 59; Представници домаће управе упутили
су у децембру 1941. године молбу немачком Министарству спољних послова
за обустављање прогона над Србима, распуштање логора и за престанак
насилног превођења српског становништва у католичку веру.
46 Ђоко Слијепчевић, Историја СПЦ, III, Београд 2002, стр. 65–66; Професор
Богословског факултета др Радослав Грујић је током окупације у просторијама
Музеја српске цркве примао избеглице из НДХ и записивао њихове исказе о
сопственом и страдању њихових ближњих. На основу ових записа сачињен
је меморандум који је СПЦ упутила Војном заповеднику у Србији, а по
277
ЗБНОРНИК 2.indd 277 12/3/2023 4:20:19 PM

сачувани подаци о раду Централне картотеке (са систематски

сређеним подацима о свим избеглицама и пресељеницима) која
је била формирана при Пријавном одсеку Административног
одељења, непосредно по пријави првих избеглица 1941. г. У
периоду од формирања до почетка 1943. године, картотека
је практично прерасла почетну намену и попримила изглед
базе података са детаљним подацима о сваком избеглом лицу
на територији окупиране Србије.47 Током реорганизације
Комесаријата дошло је и до увођења додатних евиденција и
нових образаца у склопу Централне картотеке, након извршене
нове регистрације избеглих лица на подручју под управом
Војног заповедника Србије.48 Комесаријат је записничке изјаве
избеглица прекуцавао и достављао Председништву Владе
(Одсеку за картотеку и евиденцију, номинални шеф Добросав
Адамовић) и Патријаршији, али постоје индиције и да су при
Комесаријату прекуцаване и изјаве свештених лица, односно
оне предаване Комисији за прикупљање материјала о страдању
Српске православне цркве и народа. Такође, прекуцаван је и
материјал који је Комесаријату достављало Министарство
унутрашњих послова. На основу свега наведеног сачињене су
четири свеске следећих наслова: Акција римокатоличке цркве,
Акција фрањеваца, Лобор град и Јасеновачки логор. Наведене
свеске се такође чувају у оквиру групе фондова „Недићеве
архиве“.49
ослобођењу земље Грујић је сакупљене материјале ставио на располагање и

новим властима.
47 Картотека је била сређена по принципу картотечких листића (картона) у
које су нотирани сви лични, породични и имовински подаци о регистрованим
избеглицама основу чега је створена база за доношење решења о пружању
материјалне, новчане, стручне или административне помоћи.
48 На основу прописаног формулара (који су били дужни да попуне старешине
сваке избегличке породице) издаване су и нове личне легитимације
са обавезном фотографијом. Регистрација је успешно спроведена за
територију Београда у августу 1941, док је по срезовима било (услед немира
у унутрашњости и спаљивања архива по општинама и срезовима) готово
немогуће установити прецизну евиденцију. Изванредни комесар је ову
ситуацију настојао решити упућивањем организованих екипа на терен где су
директно обављале регистровање избеглица.
49 Пред крај окупације у Комесаријату се почела израђивати картотека
усташких злочинаца – управо документацију која се односи на деловање
католичке цркве детаљно је прегледао проф. др Виктор Новак.
278
ЗБНОРНИК 2.indd 278 12/3/2023 4:20:19 PM

Одсек за картотеку и евиденцију Председништва владе у

Београду је формално био укинут 1942. године, али је наставио
са радом до краја рата.50 Прикупљао је податке о злочинима
над српским народом ван територије под управом Војног
заповедника Србије, а материјал је добијао из Патријаршије
и Комесаријата за избеглице и пресељеника. Извештаји
Комисије за прикупљање материјала о страдању српске цркве
и народа прекуцавани су од стране већег броја дактилографа-
преписивача, из редова неупослених црквених чиновника.
Архивска грађа групе фондова „Немачка окупаторска
војска“ („Немачка архива“, граничне године фонда 1941–1948.
година) садржи оперативне извештаје о дејствима немачких
јединица на југословенским просторима, прегледе попуне
јединица, податке о организацији и деловању немачке војне,
полицијске и цивилне окупационе управе на територији Европе,
Балкана и окупиране Краљевине Југославије у Другом светском
рату, архиву Врховне команде оружаних снага, Команде
Југоистока, група армија „Е“ и „Ф“.
Група фондова садржи укупно 314 кутију (31,4 линеарних
метара) архивистички сређене и обрађене грађе ратног периода
1941–1945. године. „Немачка архива“ од информативних
средстава садржи ауторску, географску и тематску картотеку, као
и сумарни и аналитички инвентар. Као посебно информативно
средство тематски пописник основних докумената немачких
јединица и установа пружа податке о логорима, затворима,
депортацијама, стрељањима и другим сегментима деловања
немачке окупационе управе. У оквиру предметне групе фондова
преовлађује архивска грађа на немачком језику; одређени
сегменти су преведени на српски, а мањи део грађе је на српском
језику. Групи фондова „Немачка окупаторска војска“ припада
у већем делу архивистички несређен фонд – „Фолксдојчери“
који садржи 513 кутија и 24 књиге инвентара. Наведени фонд
садржи документацију о деловању немачке народне групе
(фолксдојчера) у Независној Држави Хрватској, Банату, Србији,
50 АЈ, фонд Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових
помагача, Инв. бр. 16389, Записник састављен дана 5. марта 1945. године у
Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, а
по предмету саслушања Богдана Поповића.
279
ЗБНОРНИК 2.indd 279 12/3/2023 4:20:19 PM

Београду и округу „Принц Еуген“. У оквиру групе фондова

„Немачке архиве“ чувају се и копије микрофилмоване архивске
грађе и микрофилмова Националног архива у Вашингтону,
Бону, Фрајбургу и Лондону. За микрофилмована докумената
Националног архива у Вашингтону и Лондону постоје подаци
у оквиру картотеке предметне групе фондова. Том XII Зборника
докумената НОР-а односи се на документа немачких команди,
јединица и установа у Југославији.
Архивска грађа „Немачке архиве“ сведочанство је
деловања Штаба вође Рајха, шефа полиције, разних полицијских
јединица и установа, Врховне команде оружаних снага и њених
организационих целина: Команде копнене војске, Команде
ваздухопловства, Команде морнарице, Команданта Југоистока-
групе армија „Е“, Команданта Југоистока – групе армија
„F“, Команданта Солуна – оперативна архива, Команданта
позадине, Команде 2. армије, Команде 12. армије, Команде
немачких трупа у Хрватској, Команде Војног заповедника
у Србији, организације заробљеничких логора (Оснабрик,
Маутхаузен и други). Садржи архиву Фелкомандантуре 599 у
Београду и других фелдкомандантура и крајскомандантура.
У предметној групи фондова чува се и део немачке архиве са
Источног фронта, архива 1. козачке коњичке дивизије, дивизијa
717 i 718, дивизије „Brandenburg“, 2. SS дивизије „Das Reich“,
брдске SS дивизије „Prinz Eugen“, 11. SS дивизије „Nordland“,
13 SS дивизије „Handžar“, 21 SS дивизије „Skender beg“, 2. SS
оклопног корпуса, 1 SS оклопне дивизије. „Немачке архива“
садржи и документацију о раду цивилних установа Трећег рајха:
Министарства спољних послова, Генералног опуномоћеника за
привреду у Србији, архиву Немачког посланства у Београду,
архиву Издавачког и прометног предузећа A.D. „Jugoistok“,
Пропагандног одељења „Jugoistok“, службену преписку Радио
Београда, Немачког посланства у Загребу, документацију
цивилне управе у Словенији, архиву немачке народне групе у
Србији, Банату и НДХ, Станице за разврставање архиве у Бечу
и Станице за прикупљање архиве за Југоисток у Бечу. У склопу
архивске грађе „Немачке архиве“ чува се део података о суђењима
немачким ратним злочинцима, укључујући суђење у Нирнбергу
280
ЗБНОРНИК 2.indd 280 12/3/2023 4:20:19 PM

(Нирнбершки процес): записници, преписи и преводи,

документа Државне комисије за утврђивање злочина окупатора
и њихових помагача (саслушања), као и изјаве немачких ратних
заробљеника.51 У предметној групи фондова налазе се: прегледи
немачке штампе, List uredaba komandanta Srbije (1941–1944),
Obznane i objave nemačkih vlasti u Srbiji (1941–1943) и Službeni
list za zauzetu jugoslovensku teritoriju (1941–1943), прегледи
периодичних публикација и часописа, брошуре антисемитског
карактера, подаци немачког опуномоћеног генерала у НДХ
о мерама против Срба, Јевреја и Рома, документација о раду
Немачког посланства у НДХ, анализа проблематике евакуације
Јевреја са територије под италијанском окупацијом (1941–1943),
архива шефа полиције и инспектора концентрационих логора
(1941–1944), вишег SS вође полиције у XVIII војној области –
Упутство за спаљивање села, огласи о мерама одмазде у виду
стрељања, подаци о злочинима Главне управе за безбедност
Рајха у виду припрема за извршење агресивног рата за уништење
других народа.
Група фондова „Италијанска окупаторска војска“
(група фондова „Италијанска архива“,(граничне године фонда
1933–1944) састоји се од укупно архивистички сређене 571
кутије (57, 1 линеарних метара) и односи се на на италијанску
војну, полицијску и цивилну окупациону управу, као и на
организацију и дејство Друге армије на територији Балкана
и окупиране Краљевине Југославије током Другог светског
рата.52 У склопу наведене групе фондова постоји сумарни
и аналитички инвентар, ауторска, тематска и географска
51 Војни судови су у периоду 1945–1949. правоснажно пресудили за ратне
злочине које су на југословенској територији извршили 1392 припадника
немачке војске. Током 1949. г. више од 1000 немачких ратних заробљеника
задржано је од репатријације у Вршцу, и против њих је покренут кривични
поступак, спроведена је истрага и одржана су суђења од стране Врховног
војног суда. Осуђена су 922 лица, од којих 40 на смртну казну која је и
извршена.
52 Приликом бечких разговора Немачка је Италији препустила политички
утицај у Хрватској, уважавајући италијанску намеру да са истом успостави
персоналну унију, иако се сама није одрекла војног и економског присуства
у хрватској земљи. Немачки опуномоћени генерал Глезе фон Хорстенау и
посланик Зигфрид Каше заступали су у НДХ интересе Трећег рајха, с тим
што је Каше био и сива еминенција усташког режима.
281
ЗБНОРНИК 2.indd 281 12/3/2023 4:20:19 PM

картотека. Сумарни инвентар је конципиран у форми прегледа

на нивоу кратког садржаја и временског распона грађе сваке
од кутија. Аналитички инвентар састоји се од картотеке у којој
се налази преглед до нивоа документа. Архивска грађа групе
фондова је у највећем обиму на италијанском језику, одређени
број докумената је на српском, а поједини сегменти су током
сређивања групе фондова преведени на српски језик. У оквиру
поменутог издања прегледа Архивских фондова и збирки у СФРЈ
објављен је и преглед садржине групе фондова „Италијанске
архиве“.
Архивска грађа групе фондова „Италијанска окупаторска
војска“ релевантна за период Другог светског рата структуирана
је према следећим целинама: Италијанско Министарство рата и
Генералштаба, Италијански Генералштаб копнене војске, 2. и 3.
армија, Високи комесаријат провинције Љубљана, Гувернаторат
Далмације и Црне Горе, уз посебан део о интернирцима
и логорима. Сачувана је архивска грађа Италијанског
Министарства рата и Генералштаба копнене војске, Италијанског
V армијског корпуса – XII батаљона карабињера, Италијанског
VI армијског корпуса, Италијанског XI армијског корпуса, Брзог
и Моторизованог армијског корпуса, италијанских дивизија,
Војна зона Истре, префектура и квестура, Италијанскe Јулијске
крајине, Италијанске Краљевске морнарице у Далмацији,
италијанске 2. армије, Италијанског Гувернатората Далмације,
Италијанског Гувернатората Црне Горе, Италијанског
Ратног војног суда Цетиње, као и Италијанске Више команде
оружаних снага Албаније. Сачувани су значајни подаци о раду
Италијанског Министарства спољних послова и Италијанског
посланства у Загребу, као и подаци о раду италијанских
логора за интернирце. Подаци који су сачувани у извештајима
помагача сведоче да су италијанске окупационе власти на
принудни рад послале око 85.000 југословенских држављана,
у концентрационе логоре око 110.000 лица, у заробљеничке
близу 8.000, док су принудно раселили преко 122.000. Група
фондова „Италијанска окупаторска војска“ садржи у оквиру
архивске грађе оперативне документације италијанске 2. армије
282
ЗБНОРНИК 2.indd 282 12/3/2023 4:20:19 PM

податке о спречавању уласка Јевреја и Сра на далматинску

територију, као и податке о политичкој ситуацији у Далмацији.
Документација италијанске провинције Задар-префектуре
садржи податке о досељавању Јевреја и Срба у Далмацију,
извештаје о политичкој ситуацији и о раду цивилних власти
у Задру. Сачувани су извештаји италијанске Алпске дивизије
„Taurinense“: подаци о интернираним лицима у провинцији Асти
Аљано и у концентрационом логору Фабриано у провинцији
Анкона, подаци италијанске квестуре Бергамо са досијеима
интернираца, подаци италијанских квестура „Como“ и „Modena“
и италијанске префектуре „Parma“ са досијеима интернираца.
Остатак архивског фундуса Војног архива у којем се чувају
подаци о страдању српског православног становништва на
територији НДХ и о поступцима католичког клера, почевши
од фонда „Врховног војног суда“, чини историјски извор првог
реда у проучавању предметне тематике.53 Архивска грађа војних
судова прикупљена је у раду војних судова током и након Другог
светског рата. Организација војних судова се приближавањем
краја рата морала изменити у складу са новонасталом
ситуацијом. Врховни командант је извршио одређене измене
и допуне Уредбе о војним судовима од 24. маја 1944. године.
Уредба о допуни Уредбе о војним судовим ступила је на снагу
12. јануара 1945, уз Наредбу Врховног команданта о извршењу
смртне казне. Наредбом Врховног команданта од 11. фебруара
1945, формирани су војни судови дивизија, а при штабовима
армија војно судска одељења и веће Вишег војног суда.54 Суђено
је лицима која су проглашена за ратне злочинце, помагачима
окупатора, народним непријатељима, одметницима и њиховим
јатацима. Суђено је усташким официрима, министрима НДХ,
усташко-домобранским генералима и вишим официрима,
затим ратним заробљеницима окупаторске немачке, мађарске,
бугарске, италијанске војске, официрима Југословенске војске
53 Војни архив пружио је у 2016. години стручну помоћ трочланој Комисији
Српске православне цркве у истраживању и припреми документације која се
односи на прикупљање архивских докумената у доказном поступку против
канонизације надбискупа Степинца.
54 Војни архив, група фондова „Народноослободилачке војске Југославије“,
К 25, рег.бр. 14–5. Тада је формирано и радило 157 војних судова. Ови судови
су судили као нова револуционарна власт.
283
ЗБНОРНИК 2.indd 283 12/3/2023 4:20:19 PM

у отаџбини.55 Врховни Војни суд имао је седиште у Београду.

Архива Војних судова после Другог светског рата чувала се у
специјалном архиву Војних судова у Сарајеву (до 1991), када
је измештена у Београд. Архива Војних судова се од 1992. до
децембра 2004. чувала се у Врховном војном суду у Београду.
Законом о преношењу надлежности војних судова, војних
тужилаштава, и војног правобранилаштва на органе држава
чланица (Сл. лист СЦГ бр. 55 од 19.11.2004) и Уредбом о начину
и поступку предаје предмета, ствари и лица од стране војних
судова, војних тужилаштава и војне установе за извршавање
кривичних санкција органима државне заједнице Србије и Црне
Горе (Сл. лист СЦГ бр. 62 од 24.12.1994) сви завршени предмети
(кривични, парнични,и управни) Војних судова, Војних
тужилаштава, Војних правобранилаштава и Војних затвора
предати су Војном архиву, као и Уписници, Регистри и предмети
Војних судова.
Резиме
Архивска грађа Независне Државе Хрватске представља

важно сведочанство о масовној репресији, физичком уништењу,
протеривању и покушајима асимилације које су власти ове
вазалне творевине Трећег рајха организовано и систематски
спроводиле над српским, јеврејским и ромским становништвом.
Архивска грађа је у највећем обиму део архивског фундуса
Војног архива Министарства одбране Републике Србије
и припада групи фондова „Независнa државa Хрватскa“,
која је у великој мери архивистички сређена, са потпуним
информативним средствима. Део групе фондова „Српска
влада Милана Недића“ садржи низ значајних сведочанстава
цивилног становништва пребеглог током ратних дешавања са
територије Независне Државе Хрватске на територију Србије
под немачком окупацијом. Тематски су са наведеном архивском
грађом повезане и групе фондова „Немачке окупаторске војске“
и „Италијанске окупаторске војске“. Архивски фонд „Врховни
55 Број првостепених војних судова у периоду од 1946–1991, у зависности од
реорганизација војних области, кретао се од 19, преко 12, а на крају је сведен
на 7.
284
ЗБНОРНИК 2.indd 284 12/3/2023 4:20:20 PM

војни суд“ садржи податке о поступцима католичког клера у

према српском цивилном становништву.
Војни архив је у протеклој деценији покренуо и спровео
низ активности у области заштите, сређивања и дигитализације
архивског фундуса који сведочи о злочинима, историјату
логора, о ангажовању Комесаријата за избеглице и пресељенике
Владе народног спаса, и другим значајним питањима. Тиме је
домаћој и међународној научној и широј јавности отоворен пут
за продубљивање постојећих сазнања на пољу историографских
истраживања, уз доступност релевантних архивских докумената
о страдању Срба и Рома на територији НДХ и злочинима на
југословенским просторима у Другом светском рату.
Neobjavljeni izvori
Vojni arhiv (VA): група фондова Српска влада Милана Недића

(Недићева архива)
VA: група фондова Немачка окупаторска војска (Немачка
архива)
VA: група фондова Италијанска окупаторска војска (Италијанска
архива)
VA: група фондова Независна Држава Хрватска (НДХ)
VA: група фондова Народноослободилачка војска Југославије
(НОВЈ)
VA: фонд Врховни војни суд
VA: Микротека: микрофилмована архивска грађа Националног
архива у Вашингтону
Objavljeni izvori
Arhivi na teritoriji SFRJ. Beograd: Arhiv oružanih snaga, 1980.

Jelić-Butić, Fikreta. Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941–1945.
Zagreb: Liber,1977.
285
ЗБНОРНИК 2.indd 285 12/3/2023 4:20:20 PM

Kerkez, Slobodan. Društvo Srbije u Drugom svetskom ratu. Niš:

Centar za balkanske studije, 2004.
Kolјanin, Milan. „Ideologija i politika uništenja Srba u NDH“.
Vojnoistorijski glasnik, 1/2011, 66–91.
Kolјanin, Milan. Represija kao sistem – logori u okupiranoj Srbiji
1941–1945. Hereticus, 2007.
Milošević, Slobodan D. Izbeglice i preseljenici na teritoriji okupirane
Jugoslavije 1941–1945. Beograd: Narodna knjiga, 1981.
Mraović, Marijana, „Arhivska građa Vojnog arhiva o zločinima vlasti

NDH i odnosu katoličkog klera prema srpskom stanovništvu“. U: 80
godina od izbijanja Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije i
stradanja grada Kragujevca / [glavni i odgovorni urednici Dmitar
Tasić, Lela Vujošević], Kragujevac: Centar za naučnoistraživački rad
Srpske akademije nauka i umetnosti i univerziteta, 230–231. Institut
za noviju istoriju, Beograd, 2021.
Mraović, Marijana. “Creation of an Alternate Reality: The Organization
and Propaganda Activities of the Government of National Salvation
from 1941 until 1944“. Balcanica, Vol. LIII (2022), 185–226.
Mraović, Marijana. „Pisanje kolaboracionističkog lista Novo vreme o
vojnoj i političkoj situaciji u NDH 1941–1944. godine“. Vojno-istorijski
glasnik, LXVII, br. 2, (2017), 131–146. (cyrilic)
Mraović, Marijana, Zoran Vignjević. ,,Značaj i uloga propagande
u zločinima ustaških i odnosu klerikalnih vlasti prema srpskom
stanovništvu u Nezavisnoj državi Hrvatskoj“. „Zapisi“ – Godišnjak
Istorijskog arhiva Požarevac, godina VII, broj 7. Požarevac: 221–233.
Mraović, Marijana, Srbija i Požarevac u Drugom svetskom ratu-
okupaciona uprava, izbeglice i prosveta. Požarevac: Istorijski arhiv
Požarevac, 2015.
Novak, Viktor. Magnum crimen, Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj.
Beograd: Nova knjiga,1986.
Pavlović, Stevan. Hitlerov novi antiporedak – Drugi svetski rat u
Jugoslaviji. Beograd: Klio, 2009
Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: NOLIT,
1980.
Petranović, Branko. Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945,
Radić, Radmila. Država i verske zajednice 1945–1970, I. Beograd:
Institut za noviju istoriju Srbije, 2002.
286
ЗБНОРНИК 2.indd 286 12/3/2023 4:20:20 PM

Skoko, Savo. Pokolј hercegovačkih Srba 1941. Beograd: Stručna knjiga,

1991.
Stojanović, Aleksandar. “A Beleaguered Church. The Serbian
Orthodox Church in the Independent State of Croatia (NDH) 1941–
1945”. Balcanica, Vol. XLVIII (2017), 269–287.
Ustaška zverstva (1941–1942). Zbornik dokumenata Arhiva Vojvodine
o zločinima NDH. Priredio Milan Kolјanin, Novi Sad: Arhiv Vojvodine,
2020.
Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu

naroda i narodnosti Jugoslavije, tom I (knj. 1–5, 7, 9, 11–15, 20, 21),
Beograd 1949-1965; tom XII (knj. 1–4), Beograd, 1973–1979, tom XIV
(knj. 1–4), Beograd 1981–1985.
Zločini na jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom
ratu – Zbornik dokumenata: tom I, Zločini NDH, knjiga 1–1941.
Beograd: Vojnoistorijski institut, 1993.
Zločini Nezavisne države Hrvatske 1941-1945 godine, Zbornik
odabranih dokumenata, knjiga 1 (1941–1942), priređivači zbornika
i autori uvodne studije Marijana Mraović, Petar Đurđev, „Edicija
„Zločini Nezavisne države Hrvatske 1941–1945“, tom I. Novi Sad:
Istorijski arhiv grada Novog Sada : Vojni arhiv, 2020.
Zločini Nezavisne države Hrvatske 1941–1945. godine, Zbornik
odabranih dokumenata, knjiga 2 (1943–1945), priređivači zbornika
i autori uvodne studije Marijana Mraović, Petar Đurđev, „Edicija
„Zločini Nezavisne države Hrvatske1941–1945“, tom II, Novi Sad:
Istorijski arhiv grada Novog Sada : Vojni arhiv, Arhiv Republike
Srpske, 2021
287
ЗБНОРНИК 2.indd 287 12/3/2023 4:20:20 PM

The Archival Records of the Military Archive as Testimony...
Marijana T. Mraović
Research Fellow - Historian
Military Archive, Belgrade
THE ARCHIVAL RECORDS OF THE MILITARY ARCHIVE AS TESTIMONY

OF THE SUFFERING OF SERBIAN CIVILIAN POPULATION ON THE
TERRITORY OF THE INDEPENDENT STATE OF CROATIA 1941–1945.
Summary
The archival material about the Independent State of Croatia

represents important evidence relating to mass repression, physical
destruction, expulsion, and attempts of assimilation systematically
organized and implemented by the authorities of this vassal entity of
the Third Reich against Serbian, Jewish and Roma population. The
archival material predominantly belongs to the archival holdings of
the Military Archive of the Ministry of Defense of the Republic of Serbia
and consists ofa group of collections labelled ‘Independent State of
Croatia’, which has a full range of IT resources at its disposal and,
from an archival perspective, has been almost completely arranged.
The section ‘Serbian Government of Milan Nedić’ contains a series of
significant testimonies of civilians who fled from the territory of the
Independent State of Croatia to the territory of Serbia under German
occupation. Thematically related to the mentioned archival material
are also sections ‘German Occupying Forces’ and ‘Italian Occupying
Forces’. The section ‘Supreme Military Court’ contains data on how
Catholic clergy related to the Serbian civilian population.
In the past decade, the Military Archive has initiated and
carried out a series of activities related to the protection, organization,
and digitalization of archival holdings that bear witness to crimes, the
history of concentration camps, the involvement of the Commissioner
for Refugees and Displaced Persons of the Government of People’s
Salvation, and other significant matters. This has traced a path for
domestic and international academic and broader public communities
to deepen the existing knowledge in the field of historiographical
research, and to gain access to relevant archival documents pertaining
to the suffering of Serbs and Roma in the territory of the Independent
State of Croatia as well as to crimes committed in the Yugoslav
territories during the World War II.
ЗБНОРНИК 2.indd 288 12/3/2023 4:20:20 PM

Др МИЛУТИН ЖИВКОВИЋ
Виши научни сарадник
Институт за савремену историју
mzivkovickv@gmail.com
Др РАДЕ РИСТАНОВИЋ
Институт за савремену историју
raderistanovic@hotmail.com
СТРАДАЊЕ СТАРОРАШКИХ СРБА И МУСЛИМАНА

............У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ (1941–1945)
Апстракт: Чланак говори о цивилним и материјалним

жртвама које је поднело становништво Старе Рашке, обе вероисповести,
током окупације. Акценат је стављен на идентификацију егзекутора
и разних облика насиља које употребљавају током ликвидација,
временске периоде највећих страдања, те процене укупног броја
жртава. Рад је писан на архивској грађи похрањеној у неколико архива
у Србији и иностранству, и одабраној научној литератури.
Кључне речи: Стара Рашка, Срби, муслимани, страдање,

Италијани, Немци, партизани, четници, муслимански милиционери.
289
ЗБНОРНИК 2.indd 289 12/3/2023 4:20:20 PM

Страдање старорашких Срба и муслимана у Другом светском рату...
Увод
Током Априлског рата простор Старе Рашке1 окупирала
је немачка војска, мада је каснијим разграничењем са
италијанском окупационом зоном, цео простор (сем Новог
Пазара) припао потоњој. Услед логистичких и војних тешкоћа,
италијанска војска је своју окупациону зону заокружила тек
септембра 1941, док је у међувремену, доњим Полимљем (Прибој,
Н. Варош, Пријепоље, Сјеница) управљао усташки режим НДХ.
Иако краткотрајна, хрватска власт оставила је далекосежне
последице.
Италијани су Стару Рашку прикључили Гувернаторату
Црна Гора, поверивши њену контролу елитним дивизијама
„Пустеријa“ (Pusteria) и „Тауриненсе“ (Taurinense), односно
нешто слабијим „Венеција“ (Venezia) и „Пуља“ (Puglie). Центар
италијанске окупационе управе био је у Пљевљима. Њен сложени
војно-бирократски карактер у комбинацији са не мање сложеном
окупационом стратегијом, изнедрио је бројне снаге покрета отпора
(Народноослободилачка војска Југославије/НОВЈ и Југословенска
војска у отаџбини/ЈВуО) и колаборације (муслиманска милиција/
ММ и „Националисти“). Ово такође, није било од малог значаја за
тешку судбину локалног живља.
После капитулације Италије септембра 1943, Немци
преузимају контролу над Старом Рашком, која је под њима уживала
и извесни степен аутономије (кроз комитет тзв. „Муслиманске
народне заједнице“).2 Центар окупационог режима премештен је у
Сјеницу, док већина локалних јединица ЈВуО ступа у колаборацију са
Немцима и то, штавише, раме уз раме са пређашњим непријатељем,
ММ. Овај антикомунистички блок се успешно супротстављао НОВЈ
све до доласка већих совјетских снага у Србију у јесен 1944, када
је и Стара Рашка дочекала ослобођење. Нови режим укинуо је све
1 Ова територија није имала јасне политичке и административне контуре 1941,

већ је, грубо гледано, представљала географски простор који је почетком 20.
века раздвајао краљевине Србију и Црну Гору. Тек 1943. Комунистичка партија
Југославије (КПЈ) први пут овом простору даје известан политички облик.
Стара Рашка, односно Санџак, како су је комунисти називали, покривала је
срезове: Дежевски (Нови Пазар), Штавички (Тутин), Сјенички, Милешевски
(Пријепоље), Прибојски, Златарски (Нова Варош), Бјелопољски и Пљеваљски.
2 Osvit, 21. 05. 1944, 3.
290
ЗБНОРНИК 2.indd 290 12/3/2023 4:20:20 PM

Др Милутин Живковић и др Раде Ристановић
ратне привилегије дате локалним комунистима, а прве послератне

године облежила је борба против бројних одметника.
„Рат свих против свих“. Виновници страдања

Цивилно становништво Старе Рашке трпело је губитке
од свих сукобљених страна, наравно, не истим интензитетом и
не у истом обиму. Локални Срби су страдали како од усташког,
италијанског и немачког режима, тако и од НОВЈ и ЈВуО, а
поготово од ММ. На другој страни, лојалан став муслимана према
окупаторима поштедео их је њихових репресалија, али им је такво
држање од четничких снага, попуњених искључиво локалним
Србима, направило велике непријатеље. Сачувана архивска
грађа међутим, указује да је за сваког житеља Старе Рашке ратна
свакодневница била испуњена егзистенцијалном несигурношћу.
Пљеваљску битку, која се одиграла 1. децембра 1941.
између партизана и италијанског гарнизона, обележила је велика
колатерална штета. Наиме, к-т „Пустерије“ генерал Еспозито
(Esposito), признао је да су „многе куће (у Пљевљима, М.Ж.) морале
бити порушене топовским пројектилима“, наводно, због опасности
од партизана.3 Притом су страдале 23 особе свих узраста: 12 Срба
и 11 муслимана. Затим је током 1. и 2. децембра ликвидирано још
најмање 16 цивила и заробљених бораца. У наредним данима
стрељања су се наставила, и тада од Италијана страда још 31 особа.
Међу ликвидиранима је било укупно 45 Срба и 2 муслимана.
Дана 4. маја 1942. генерал Еспозито је наредио стрељање
још 18 талаца, као одмазду за Италијане заробљене од стране
партизана током битке.4
Ни у околини Пљеваља није било безбедније. Гонећи
партизанске снаге, припадници „Пустерије“ запалили су село
Пркље где су стрељали 5 Срба, а на маршу према селима Црљеница
и Јабука.5 Оно штo се затим догодило укратко је описано речима
3 Италијани су испалили 2488 граната и мина разних калибара, од којих је

већина пала на подручје града. Уништено је или запаљено 75 кућа у Пљевљима.
Висина материјалне штете је процењана на 2.140.000 динара. Милутин
Живковић, „Битка за Пљевља 1. децембра 1941. године“, ВИГ, 2/2019, 160–161.
4 Исто.
5 Ufficio Storico dello Stato Maggiore dell’Esercito (AUSSME), Div(isione)
291
ЗБНОРНИК 2.indd 291 12/3/2023 4:20:20 PM

командујућег италијанског официра: „Све напуштене куће су

спаљене, а осумњичени побијени“. О каквом се злочину ради,
открива нам документација Државне комисије за утврђивање ратних
злочина окупатора и њихових помагача (ДКРЗ). У Црљеницама је
убијено између 42 и 45 особа оба пола свих старосних доба (10 деце).
Притом је и материјална штета била велика – 13.000.000 динара.
Италијански злочини наставили су се у Јабуци, где је стрељано још
60 цивила и спаљено 47 кућа. Све жртве су били Срби.6
Да овакве репресалије нису биле резервисане само за
„Пустерију“, видимо из једног извештаја команде „Венеције“,
датираном на 16. јануар 1942. Италијанска војска је, наиме,
село Припчиће код Бијелог Поља, јако партизанско упориште,
спалила и опљачкала („срављено са земљом“7). Следећи већи
италијански поход уследио је марта 1942. у Пљеваљском срезу.
Због присуства устаника у њима, села Маоче и Вруљу требало
је спалити („уништење комлетног насеља“), што је и учињено.
Страдало је око 50 кућа само у првом месту, а причињена штета
је процењена на 7.206.000 динара.8
Еспозито је средином маја 1942. поново издао слична
наређења. Овога пута требало је да се пљеваљска села Врба и
Мељак „сравне са земљом“, сви ухваћени партизани стрељају,
становништво које пружа отпор „потпуно уништи“, а сви мештани
ова два села „између 18 и 60 година“, као и све они који се буду
супротстављали надирућој војсци, „стрељају на лицу места“.
Поред Врбе и Мељака, паљевине су забележене и у местима:
Какмуже, Лађане, Крушево, Горње Село, Драгаши, Косаница и
„Pusteria“, bus(ta) N–4/657, Boll(ettino) infor(mazioni) n(umero) 129, 1; Ibid,
Comando della btg. Cadore, Relazione sulle operazione svolte nei giorni 6–7.
dicembre, Nr. 159, 1–2.
6 Ibid, Relazione sulle operazioni svolte nei giorni 1–2. e 6–7. 12.1941; Архив
Југославије (АЈ), фонд 110, ДКРЗ, кут(ија) 365, 5–6; Бранко К. Зејак,
Окупаторски злочини у пријепољском крају 1941–1945, (Пријепоље: СУБНОР,
1998), 81, 83–88; Прилог у крви: Пљевља 1941–1945, ур. Богдан Гледовић,
(Пљевља: СУБНОР, 1969), 77.
7 AUSSME, Div. „Venezia“, bus. N–6/1006, Dal Comando div. al Comando Truppe
Montenegro, Allegato nr. 50 al diaro storico, Nr. 130, 1.
8 Ibid, Div. „Pusteria“, bus. N–4/707, Comando 11. reggimento, Аzione offensiva
in zona Kamena Gora – Vrulja, Nr. 725, 1–2; Ibid, Azione ofensiva in zona Vrulja,
Nr. 1745, 1; Милутин Живковић, Стара Рашка под италијанском окупацијом
(1941–1943), I, (Catena Mundi, Институт за савремену историју: Београд, 2020),
257–258.
292
ЗБНОРНИК 2.indd 292 12/3/2023 4:20:20 PM

др Милутин Живковић и др Раде Ристановић
Глибаћи. У већини поново страдају српска домаћинства.9

Јуна 1943. снаге „Венеције“ су упале у Тутиће у Сјеничком
срезу, јурећи локалне четнике. С обзиром на то да је ММ већ
запалила део насеља, Италијани су „довршили разарање“ места.10
Исти актери су месец дана раније, светећи се за стрељане саборце
од стране НОВЈ, попалили неколико села у Бјелопољском срезу.
Оштрицу окупаторских репресалија су тада, први пут, осетили и
муслимани. Речју, Италијани су запалили села: Крушево, Кукуље,
Сљепашницу, Гранчарево, Метањац, Кукуље и Ујниче. Притом је
било убистава (16 Срба и 4 муслимана), силовања, паљења кућа
и пљачке (више од 3.700.000 дин штете).11 Паралелно са овим
рацијама, војници „Тауриненсе“ спалили су и опљачкали 681 кућу
(669 српских и 12 муслиманских), у неколико села Косаничке и
Премћанске општине Пљеваљског среза. И овде су над цивилима
вршена убиства, пребијања и интернације у логоре.12
Једнако сурови, али мањи по обиму, били су немачки
напади, обзиром на то да су они од Старе Рашке контролисали
само Дежевски срез. Када се 7. СС дивизија „Принц Еуген“
нашла у околини Новог Пазара у јесен 1942, локално српско
становништво се убрзо нашло на удару због подршке ЈВуО. Тако
су 23. септембра немачки војници у селу Дубока убили 3 Срба,
а два дана касније још њих 14 из Гњеждана. Притом су места
опљачкана – носило се све: новац, вуна, ћилими, кајмак, сир,
стока, итд.13 После италијанске капитулације овакве акције су
ћешће. Наиме, крајем септембра 1943. немачке и бугарске трупе
из Новог Пазара и Рашке, у заједници са 6. батаљоном помоћне
полиције (Hilfspolizei/HIPO), састављене од локалних муслимана,
спалиле су села: Пиларету, Горњу, Доњу и Средњу Тушимљу
у Дежевском, те Штаваљ, Кокошиће, Градац, Драгојловиће,
Весковиће и Распоганчу у суседном Сјеничком срезу. Према
9 Милутин Живковић, „Стара Рашка под италијанском окупацијом (1941–

1943)“, II, (Catena Mundi,Институт за савремену историју: Београд, 2020), 150:
Мирко Ћуковић, Санџак, (Београд: Нолит, 1964), 320.
10 Војни архив (ВА), Италијанска архива (ИA), кут(ија) 362, ф(асцикла) 5,
док(умент) 24, 1.
11 М. Живковић, н. д., II, 336-337.
12 АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут. 341, 95–100.
13 Милутин Живковић, Између „Велике Албаније” и окупиране Србије. Нови
Пазар, Тутин и Ибарски Колашин (1941–1944), (Лепосавић: ИСК, 2018), 199.
293
ЗБНОРНИК 2.indd 293 12/3/2023 4:20:20 PM

речима очевидаца, напад је био такав да у неким местима није

била „остала читава ниједна кућа“.14 Немачке трупе су на другој
страни, само током заузимања Пријепоља 4. децембра 1943.
усмртиле 384 партизана.15
После изласка Италије из рата, кључна личност немачког
окупационог режима у Старој Рашки постаје SS-standartenführer/
пуковник, Карл фон Кремплер (Krempler) и то са позиције Вође СС
и полиције. ДКРЗ је управо њега теретила за наређење да се стреља
11 муслимана који су били, наводно, прохрватски оријентисани
(други извор каже „изразито национално оријентисани“). Током
пролећа 1944, стрељао је још и 10 Срба.16
Вихор идеолошког, али и верског рата, који је захватио
Стару Рашку још током 1941, допринео је томе да се локални цивили
без обзира на вероисповест, осећају егзистенцијално угроженим и
пред припадницима покрета отпора. Крајем 1941. и током првих
месеци наредне године, комунисти су кренули у преузимање
власти уз помоћ револуционарног терора. Иако краткотрајна,
ова фаза поставила је матрицу по којој ће се КПЈ понашати када
њене снаге ослободе ове просторе. Тада су ипак највише страдали
житељи Златарског, Милешевског и Пљеваљског среза.
Крајем новембра 1941. партизани су недалеко од Н. Вароши
стрељали 6 националних првака и њихове лешеве бацили у реку
Увац.17 Неколико дана раније, иста судбина је снашла игумана
манастира Милешева, Нестора Тркуљу, а пар дана касније и игумана
манастира Св. Тројице, Серафима Џарића. Истовремено је са њиме
ликвидиран директор пљеваљске гимназије Добросав Милетић.18
14...Милутин Живковић, „Интегрисање Велике Албаније. Албанско-
муслимански напади на Србе у Штавичком, Дежевском и Сјеничком срезу у
јесен 1943. године“, ВИГ, 2/2017, 192.
15 NARA–T–313, r(olna) 486, s(nimak) 38.
16 АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут. 163, 577; Историјски архив „Рас“ Нови Пазар
(ИАРНП), фонд 283, Збирка докумената из НОР-а, док. Извештај Махмута
Хаџагића о Санџаку, 1.
17 Станко Равић, Међу орловима Златара (Пријепоље: Полимље, 1972), 129–130;
Владимир Ј. Шапоњић, Крв увачких пећина и друге ноћне море, (Београд: Драслар
партнер, 2013), 7–8; Мирко Ћуковић, Путовање у слободу: ратне белешке (Нова
Варош: СИЗ културе Општине, 1979), 106; Milutin Živković, „Revolucionarni teror u
Novovaroškom, Prijepoljskom i Pljevaljskom srezu oktobar 1941 – maj 1942“, Istorija
20. veka, 1/2019, 78.
18 Милутин Живковић, „Игуман манастира Милешева Нестор (Лазар)
Тркуља (1899–1941)“, Црквене студије, 16/2, 2019, 352.
294
ЗБНОРНИК 2.indd 294 12/3/2023 4:20:20 PM

Још четворица четничких официра усмрћени су током јануара 1942.

у Прибојском срезу. Они су били „убијени на један зверски начин“,
а њихови лешеви су пронађени „изнакажени“19. И поред свих ових
егзекуција врховно партијско руководство тражило је да се „хитно“
униште „четничке снаге у Пљеваљском срезу“, а уколико неко
измакне, сву имовину им је требало „конфисковати, палећи и куће“
како се жртве не би имале „где вратити“.20 Проблем је настао у томе
што се линија разграничења између четника, њихових симпатизера
и аполитичних грађана, Срба и муслимана, убрзо истопила.
Током јануара 1942. припадници Пљеваљске партизанске
чете ликвидирали су „8 усташа из Фочанског среза“. Увидом
у италијанску документацију може се ближе одредити њихов
идентитет. Наиме, 22. јануара око „20 муслиманских избеглица“
из Фоче пролазило је кроз Мељак. Партизани су их међутим,
напали, тројицу убили, остале заробили, а имовину опљачкали.
Истовремено је Милешевски батаљон напао четнике у селу
Заостро, јужно од Пљеваља. После краће борбе партизани су
опљачкали стоку, жито, пасуљ и друге животне намирнице
од четничких породица. О паљевини и пљачки прочетничких
фамилија током фебруара 1942. говори и савременик, комуниста
Мирко Ћуковић. Он наводи да су некада ове акције ишле и мимо
наређења локалних партијских вођа, дакле, стихијски.21 Да су и
муслимани једнако били на удару комуниста говори нам напад на
велико село, Петњицу, још новембра 1941. Први берански батаљон
водио је борбу неколико сати пре него што се повукао услед јаког
отпора, спаливши неколико кућа, жандармеријску станицу и
усмртивши 9 муслимана мештана.22
Револуционарни терор осетио се међутим, највише у
Златарском срезу, с обзиром на то да се тамо дуже време налазила
партизанска команда. Речју, током двомесечног заробљеништва у
19 М. Живковић, н. д., I, 271.
20 ВА, НОВЈ, кут. 2А, ф. 2, док. 16, 1.
21 .AUSSME, Div. „Pusteria“, bus. N–4/657, Boll. inform. n. 176, 1; Ibid, Boll.
inform. n. 173, 1; ВА, НОВЈ, кут. 1671, ф. 1, док. 15, 1; Мирко Ћуковић,
Народноослободилачка власт у бившем Санџаку, Народноослободилачка
борба и социјалистичка револуција у Санџаку, ур. Петар Влаховић,
(Пријепоље: СИЗ основног образовања, 1981), 143, 145, 151.
22 Zumber Muratović, Sandžački gazija Osman Rastoder, (Sarajevo: Samizdat,
2002), 33–37; Hаrun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Sinovi Sanžaka, (Zenica:
Sandžačka riječ, 2007), 348.
295
ЗБНОРНИК 2.indd 295 12/3/2023 4:20:20 PM

Н. Вароши, двојица заробљених италијанских војника задужених

за покопавање мртвих, присуствовали су егзекуцији 85 лица,
највише Срба из Златарског среза, али и муслимана варошана.
Убијање је вршила посебна група од 6–7 партизана која се бавила
само хватањем и ликвидирањем људи. Сужњи су на стратиште
довођени „потпуно наги“ и стрељани или „клати ножем“.23
Статистика нам говори и да су за неколико месеци, крајем 1941.
и почетком 1942, комунисти у Златарском, Милешевском и
Пљеваљском срезу погубили 192 особе, спалили 10 и опљачкали 32
села, без обзира на конфесију њихових мештана.24 Додајмо и да су,
само од јануара до јула 1945, партизански судови на казну смрти
осудили још 97 мештана Старе Рашке, мада је међу њима било и
ратних злочинаца.25
Припадници ЈВуО су са своје стране, узвраћали готово
истом мером. Архивска грађа нам говори да је људство ЈВуО из
Нововарошког среза, гонећи партизанске снаге у пљеваљском крају
маја 1942, „пљачкало као да није дошло на српску територију“, већ
као да је било „на земљишту најгорег непријатеља“. У питању су
била српска села оптужена за сарадњу са КПЈ. Даље се наводи да је
пљачка била „страховита“, па је становништво Пљеваљског среза
било „до коже опљачкано“. Команданти ЈВуО су писали да се тада
људство упустило у отимачину разних облика и обима.26 Годину
дана касније, припадници I Милешевског корпуса су у Бистрици
код Н. Вароши ликвидирали 12 Срба под оптужбом за сарадњу са
НОВЈ. У октобру су у истом селу и Дражевићима спалили 45 кућа, и
убили још 5 православних мештана. Јуна 1944. још неколико лица
из Н. Вароши је на сличан начин изгубило живот.27
Последице борби на конфесионалној основи биле су ипак,
најтеже. Комбинацијом посебног менталитета, сиромаштва
и непросвећености становништва, са окупацијом земље,
23 AUSSME, Div. „Pusteria“, bus. N–4/707, Allegato al boll. inform. nr.194, 2.

24 Milutin Živković, Revolucionarni teror…, 89.
25 . ВА, Војни судови, Војни суд дивизијске области за Санџак, 1–16; Исто,
Војни суд Нови Пазар 1945, Уписник, 1–20.
26 ВА, Четничка архива (ЧА), кут. 127, ф. 10, док. 15, 1; Исто, кут. 140, ф. 3,
док. 2, 1; Исто, кут. 142, ф. 4, док. 14, 1; Државни архив Србије (ДАС), Ж-30,
Збирка фотографија (ЗФ), кут. 206, сл(ика) 143, 172.
27 Milan Radanović, Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji, (Beograd: Rosa
Luxemburg Stiftung, 2016), 105.
296
ЗБНОРНИК 2.indd 296 12/3/2023 4:20:21 PM

наслеђеним завадама и рецидивом верских ратова из претходних

векова, отворен је, или, прецизније је рећи, настављен, верски
сукоб између хришћана и муслимана у Старој Рашки. Он се
показао као најтеже бреме локалном становништву током Другог
светског рата.28
Нову етапу верског рата отворили су муслимани. Одред
ММ упао је 19. августа 1941. у Слатину код Бродарева, спалио га,
опљачкао, а 11 његових српских мештана ликвидирао. То људство је
иначе, кружило зоном средњег Полимља и „нападало српска села,
пљачкало намирнице и стоку и палило куће“.29 Maja 1942. MM из
Пљеваљског среза је попалила око 50 српских кућа у местима Оџак
28 Да се радило о верском рату говори доста догађаја, међу којима су сведочанства о

некима остала забележена на страницама изворне грађе. Муслиманска банда Бика
Дрешевића је крајем октобра 1941. опљачкала Сопоћане. Унутрашњост манастира
је тада „демолирана и оскрнављена”, док је „опљачкан” конак и манастирска
црква, а монахиња Пелагија убијена. Затим су од стране Албанаца и муслимана
распоређених у одбрани Новог Пазара, поломљени надгробни споменици на
гробљу и уништаване фреске и иконе у цркви. Истовремено је оштећена и Петрова
црква, јер су муслиманске снаге код ње поставили бункер. (М. Живковић, Између…,
98–99, 107, 126); Јуна 1942. муслимани из Кладнице су опљачкали село Буковик
код Н. Вароши и затим демолирали цркву из 1770. године (ВА, НДа, кут. 136, ф. 8,
док. 16, 1–3); Фебруара наредне године муслимани из Штавичког среза су, даље,
током литургије у православној цркви у Тутину, ликвидирали свештенике Луку и
Уроша Поповића, као и црквењака Јаблана Раковића (Милутин Живковић, Душан
Поповић, Свештеник Лука Поповић – парох суводолски (1. март 1890 – 21. фебруар
1943), Баштина, 46/2018, 343); На другој страни, Срби су до јуна 1944. уништили
25 џамија на простору Старе Рашке (Osvit, 25.06.1944, 3); Џамија у селу Губавчу
код Бијелог Поља изгорела је заједно са насељем јануара 1943, а слична судбина
је снашла и муслиманску богомољу у селу Караула код Сјенице (Милутинн
Живковић, Интегрисање Велике …, 191; Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Kako se
kalio Sandžak (ilustrovana Historija Bosne, Sandžaka i Kosova), (Frankfurt: Sandžačka
riječ, 2005), 370); Тежак злочин догодио се у прибојском селу Касидоли, фебруара
1943, када је група четника у време јутарње молитве упала у сеоску џамију и
ликвидирала верника које је тамо затекла. (NARA-T-313, r(olna) 487, s(nimak)
607; М. Живковић, н. д., II, 291); Такође, велики походи које Срби и муслимани
организују једни против других, смештају се у дане верских празника. Злочин
у Слатини се одиграо на Преображење, напад муслимана на Рашку на Ђурђиц,
а напад Срба на Нови Пазар на Аранђеловдан, а велика операција ЈВуО протим
ММ у Бијепољском срезу – током Божића. Када пештерски муслимани нападају
српско село Буђево 1943, са усана бораца отимају се узвици „Алаху уегбен“ (Радојко
Балшић Рале, Хроника. Људи и догађаји села Буђева и Биоца са околином, (Горњи
Милановац: Доситеј, 2005), 236–241), док се на улицама пљеваљске и беранске
чаршије размењују увреде на верској основи између малолетника обе конфесије
(М. Живковић, н. д., II, 418).
29 Milutin Živković, Nezavisna država Hrvtaska u Srbiji. Ustaški režim u Priboju,
Prijepolju, Novoj Varoši i Sjenici (travanj-rujan 1941. godine), (Zagreb: Despot
Infinitus, 2020), 208, 210.
297
ЗБНОРНИК 2.indd 297 12/3/2023 4:20:21 PM

и Коријен, а слично држање су имали и у Фочанском и Чајничком

срезу („врше над српским живљем по селима незапамћен терор“).
Истовремено, њихови саборци из Бјелопољског среза, попалили
су Србима имовину у селима Захумско, Врбница и Тутићи на
тромеђи Милешевског, Сјеничког и Бјелопољског среза.30 Исти
актери су нешто касније, октобра 1942, обновили напад на Тутиће,
али је акција муслимана тада окрзнула и Јабланово, Пожегињу,
Комадине и Пећарску. Напредовање милиционера пратили су,
као и обично, паљење кућа, пљачка и убиства (ликвидирано је 10
Срба).31
Ни наредна, 1943, није била мирнија. Муслиманска банда
Ћамила Дукађинца током фебруара заробила је 14 Срба житеља
села Шароње у тутинском крају. Сем једнога, сви су убијени на
планини Јарут.32 Још један злочин над српским цивилима догодио
се октобра исте године у Српском Мојстиру, такође у Штавичком
срезу. Село је тог дана спаљено и опљачкано, а 26 цивила стрељано
или заклано.33 Током јуна 1944. ММ из Тријебина у Сјеничком
срезу, похарала је даље, оближња села: Вишњеву, Црвско, Гргаје
и Врбницу. Милиционери су тада на разне начине усмртили 66
Срба, а причињена штета је достигла висину од 1.789.000 динара.34
И Срби су, са своје стране, доприносили општем метежу,
поготово у каснијим фазама окупације. Локални хришћани, који
су били припадници четничких, али и партизанских јединица,
извршили су први већи напад на муслимане, јануара 1942, у
Прибојском срезу. Одмах су почели да „убијају муслимане,
пљачкају и пале“. Према речима очевидаца, њихов предводник,
Бајо Пивљанин, лично је, сабљом, усмртио неколико муслимана.
У селу Барице тада је убијен 31 цивил, а нешто касније у месту
Чемерно, после тешког мучења, још тројица муслимана.35 Затим
су припадници Пљеваљске бригаде ЈВуО пресрели трговачки
караван муслимана из Буковице у суседном Пљеваљском срезу.
30 М. Живковић, н. д., II, 152, 154.
31 AUSSME, Div. „Venezia“, bus. N–6/1006, Dal Comando 83. reggimento,
Situazione sottosettore, Nr. 5899, 1–2; Ibid, Disordini a Jablanovo e Pecarska, Nr.
5736, 1; ВА, ЧА, кут. 19, ф. 1, док. 16, 2.
32 М. Живковић, Између…, 246.
33 ДАС, Г-2, Комесаријат за избеглице, кут. 24, р(еверс) 45/1944, 1–2.
34 АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут. 167, 586–587.
35 М. Живковић, н. д., II, 177–178.
298
ЗБНОРНИК 2.indd 298 12/3/2023 4:20:21 PM

Путници су опљачкани, а њих 48 заробљено. Убрзо је међу њима

ликвидирано 11 лица исламске вероисповести. Овај догађај се
одиграо крајем новембра 1942. године. Четници су затим упали у
села Градац, Церовци, Леово Брдо и Шљуке нападајући муслимане,
убијајући их (још 12 мртвих) и палећи им некретнине. Мало затим,
јануара, односно фебруара 1943, четници су само у Бјелопољском,
Прибојском и Пљеваљском срезу, убили више стотина припадника
разних одреда ММ.36
Периоди највећих страдања
Иако смо већ поменули да су животи мештана Старе

Рашке били готово увек угрожени, неколико великих акција
ММ, ЈВуО или окупаторских снага, погодиле су велики број
људи и принудили их да због разарања, привремено или заувек
напусте своја огњишта. Ти бројеви достижу неколико десетина
хиљада.
Прва таква операција одиграла се крајем септембра 1941,
нападом албанско-муслиманских снага на Србе у И(барском)
Колашину. У званичном немачком извештају стоји да је после
„страховитих недела”, овај простор био посматран „као расељен, а
села уништена”. Српској влади у Београду савременици су писали
да је И. Колашин „сасвим пропао – попаљен, опљачкан и расељен”.
И са муслиманске стране је стизала потврда да је све било
претворено у „прах и пепео”. Речју, изгорело је 25 српских села (око
500 кућа), убијено најмање 33 Срба (прецизан списак, колико је
ауторима познато, није направљен) и протерано 606 породица са
5935 чланова (60–80% укупног становништва).37
Албанци из Дренице на челу са Шабаном Полужом и
муслиманима из разних делова Старе Рашке (Н. Пазар, Тутин,
Сјеница, Рожај), око 2600 бораца, извели су сличну акцију 17/18.
новембра исте године. Приликом напада на Рашку, пострадала
су готово сва места (53 села) на потезу између ове варошице и Н.
36 AUSSME, Div. Taurinense, bus. N–7/1220, Boll. inform., 30.11.1942, 1; Ibid, bus.
N–7/1273, Boll. inform., 4.01.1942, 1; Ibid, bus. N–7/1221, Boll. inform., 1.12.1942, 1; Ibid,
23.12.1942, 2; Ibid, 2.12.1942, 1; ВА, ЧА, кут. 132, ф. 3, док. 9, 1; Исто, док. 24, 1.
37 Милутин Живковић, „Етнички сукоби на простору Новог Пазара у јесен
1941. године“, ВИГ, 2/2012, 68; М. Живковић, Између…, 85–87.
299
ЗБНОРНИК 2.indd 299 12/3/2023 4:20:21 PM

Пазара у Дежевском и Студеничком срезу. Очевици су писали о

овом походу следеће: „Сва српска села у срезу Дежевском и Косовско
Митровачком попаљена су, тако да није остало ниједне куће здраве
за становање”; „из Рашке 16. 11. посматрали смо пут Н. Пазара,
како рекло би се, сва околина гори”; „друмови ће пожелети Срба,
али Срба више бити неће” (муслимански извор); „палили су куће,
окућнице, сена, штале, сламе, амбаре, колибе – палили су све”; итд.
Број жртава међутим, ни овога пута није тачно одређен,
мада се зна да је током јесени 1941. страдао 371 Србин из Дежевског
среза (само у Н. Пазару њих 70). Затим, попаљено је 2106 српских
кућа и више од 4000 помоћних објеката. Уколико урачунамо
поменути напад на И. Колашин, те више мањих акција у јесен
1941. у Дежевском и Штавичком срезу – видимо да су албанско-
муслиманске трупе вршиле паљевине српских некретнина у, чак,
114 села, а да се са својих огњишта покренуло, углавном ка Рашки,
2512 породица са 19.599 особа из 185 места Дежевског, Штавичког,
Студеничког среза и И. Колашина. Са око 8000 Срба који су
прогнани из Метохије и са Косова, број избеглица у Студеничком
срезу крајем 1941. прелази цифру од 27.500 особа.38
Ништа сигурније се током 1941. нису осећали ни Срби
у Полимљу. Наиме, од маја до септембра, а највише током
већих акција у јулу и августу, страда, дуж целе долине Лима
(Пљеваљски, Милешевски, Прибојски, Сјенички, Берански и
Андријевачки срез) 43 села. Уништавања у њима врше хрватске,
муслиманске, италијанске и албанске снаге, самостално или у
садејству. Број попаљених стамбених објеката достигао је цифру
од 3223, приликом чега је и овде расељено неколико хиљада Срба,
те покрадено 17.147 грла стоке. Притом су власти НДХ, односно
проалабска локална управа у Н. Пазару, донеле одлуке о повратку
феудалних намета из времена Османског царства, што је Србе
учинило „чифчијама“, тј. и званично, грађанима „другог реда“.39
До наредних излива нетрпељивости према Србима чекало
се до средине1943. године. У три одвојене акције – почетком и крајем
маја, те средином јуна – ММ, некада у заједници са Италијаниама
и(ли) Немцима, убиле су 45 четника и 167 српских цивила, док
38 М. Живковић, Између…, 112–118, 136, 138–139, 141.
39 Музеј „Рас“, Збирка историјског одељења, док. Наредба крајскоманданта
Нисела од 20.08.1941, 1; M. Živković, n. d., 234–235, 255.
300
ЗБНОРНИК 2.indd 300 12/3/2023 4:20:21 PM

се 52 лица водило као нестало. Разним правцима у збегове је

кренуло више од 2300 Срба из 49 попаљених села Милешевског,
Бјелопољског и Сјеничког среза, међу којима су многа већ раније
била паљена. Уништено је око 1200 кућа и опљачкано 8500 грла
стоке („попалили сва села /ММ, М.Ж./ на десној обали Лима до
последње куће…, /нема више. М.Ж./ „ни српског кучета“; „Сва
ова села су спаљена и изгледају врло бједно и жалосно да човек
од муке плаче – Овај народ страшно изгледа“).40
У неколико нових, једнако разорних, напада муслиманских
снага на старорашке Србе после капитулације Италије у И.
Колашину, Дежевском, Штавичком и Сјеничком срезу (11/12, 14.
и 20, односно 26/27. септембра, 4. и 19. октобра 1943, односно
фебруара 1944), још једном је причињена велика материјална
штета. И овога пута су ММ садејствовале са албанским, немачким,
па и бугарским трупама. Српске куће страдале су у 69 села,
уништено их је око 1000 (више села је и раније паљено), а 11.500
људи је кренуло у избеглиштво.41 У Штавичком срезу је на пример,
био „сав српски живаљ расељен“, око 4000 особа.42 Страдало је
иначе, према подацима које смо прикупили, још 144 Срба.43
Вихор верског сукоба учинио је да акције Срба окренуте
против муслимана, иако ређе, буду готово једнако разорне.
Користећи чињеницу да је расположење локалних Срба за борбу
против муслимана било „преко сваког очекивања“, снаге ЈВуО
напале су првих дана 1943. њихова села у Бјелопољском срезу. С
обзиром на то да се борбеност ММ показала као слаба,44 четници су
(2000–5000 људи) огњу препустили најмање 40 насеља у којима су
живели муслимани („комплетно је уништено“). Притом су спаљена
1763 стамбена објекта. Овај поход се издваја по великим жртвама –
775 мушкараца, 625 жена и 1406 деце. Укупно 2806 муслимана. По
збеговима је даље, од глади и хладноће умрло још 935 особа. Тако
се број страдалих пење на 3741 особу, док је број прогнаних био око
14.000.45
40 М. Живковић, н. д., II, 379, 383–384.
41 М. Живковић, Интегрисање…, 190–202.
42 АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут. 62, 111.
43 М. Живковић, Интегрисање…, 190–202.
44 AUSSME, Div. „Venezia“, bus. N–6/1006, Dal Comando II Sottosettore al
Comando div., Nr. 131, 1; Ibid, Nr. 132, 1; ВА, ЧА, кут. 132, ф. 3, док. 7, 1; Исто, кут.
143, ф. 4, док. 5, 2; Исто, кут. 142, ф. 3, док. 5, 1.
45 У списак жртава ипак, ако постоји, нисмо имали увид; М. Живковић, н. д.,
301
ЗБНОРНИК 2.indd 301 12/3/2023 4:20:21 PM

Наредни велики напад на муслимане уследио је месец дана

касније. Снаге ЈВуО су овога пута удариле на ММ у Прибојском,
Пљеваљском и Чајничком срезу. И овога пута оштрица напада
погодила је углавном цивиле. Очевици су са терена јављали: „Од
више хиљада муслиманских домова изван гарнизона италијанске
војске није остала ни једна једина кућа а да није запаљена, нити
ма како друго муслиманско добро, да није уништено“. Попаљено је
око 130 села и засеока, односно 1508 кућа и 4484 помоћна објекта.
Цивилно становништво, које је пратило трупе, заједно са борцима
извршило је огромну пљачку – 47.000 грла крупне и ситне стоке.
Штета је процењена на више од 1.000.000.000 динара.46 Страдање
цивила је поново било велико, око 2700 (према четничким
подацима – мада има и мањих процена), рачунајући и борце, за
које постоје и делимични спискови (1419 у Пљеваљском и 1106 у
Прибојском срезу). Поред свега, са својих огњишта у Пљеваљском и
Прибојском срезу избегла је 17.951 особа исламске вероисповести.47
„Фанатизам обеју вера је исто тако велики као и расна
мржња“.
Насиље као пратилац страдања
Као што поднаслов и сам казује, на овом месту ћемо

обратити пажњу на разне облике тортура које су пратиле
убиства почињена од стране Срба и муслимана, али и Италијана
и Немаца. Неке од њих попримиле су језив карактер, који се
тешко може објаснити без координације са другим наукама
(медицина, психологија, социологија).
Припадници усташког покрета из Сјенице су током јула
1941. усмртили на месту Јеленак неколико Срба. Међу њима
су били трговац Алекса Думић који је страдао услед „свирепог
мрцварења“, 65-годишњи Коста Марић који је „још жив затрпан у
грмушу камења“, Филимон Јовићевић и Душан Терзић. Неки међу
253–254, 316; ВА, ЧА, кут. 132, ф. 3, док. 9, 1.
46 AUSSME, Div. „Taurinense“, bus. N–7/1273, Relazione sulla situazione
politicomilitare-economica-Gennaio/Febbraio 1943, Nr. 996, 2–3, 6; Ibid, Situazione
nel Sangiaccato, Nr. 999, 2; АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут. 263, 725–741.
47 АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут. 341, 130–135; М. Живковић, н. д., II, 287–288, 325;
V. Dedijer, A. Miletić, n. d., 768–836; Safet Bandžović, Bošnjaci i antifašizam. Ratni
realizam i odjek rezolucija građanske hrabrosti (1941.), (Sarajevo: аutorovo izdanje,
2010), 325.
302
ЗБНОРНИК 2.indd 302 12/3/2023 4:20:21 PM

њима су били приморани да сами себи ископају раку, после чега

су живи закопани у њој (пошто им је претходно пуцано у ноге).48
Неколико дана касније одиграо се злочин у Слатини. Њених
11 житеља уморено је на зверски начин. Жртвама су одсецане
главе и удови („па њима ложена ватра“), језици, носеви и уши, а
на крају су и запаљени. Егзекутори (15 припадника ММ) су се и
фотографисали поред лешева, после чега су их бацили у поток.49 Са
друге стране, поменути Шабан Полужа је са својим људством 20.
октобра исте године у новопазарској чаршији, без повода стрељао
четворицу Срба, а онда на очиглед грађана унаказио њихове
лешеве, одсекавши им уши, носеве и извадивши им очи. После
успешне одбране града од Срба 4. новембра 1941, група муслимана
предвођена Биком Дрешевићем у варош је ушла носећи, натакнуте
на бајонете пушака, главе погинулих нападача. Припадници исте
групе су нешто касније ликвидирала на Хаџету тројицу Срба,
тако што су „Стеви Басаревићу из Новог Пазара, трговцу, Николи
Мирковићу из Новог Пазара, капетану у пензији одсечене главе,
као и Драгутину Шумарцу“, полицијском писару. И они су се
фотографисали над жртвама.50
По суровости се посебно истиче убитво малолетне Јованке
Лончар из села Потковача у Пљеваљском срезу. Група муслимана
предвођена извесним Селимом Зулеом, заробила је 14-годишњу
девојчицу 25. јуна 1942. године. Да би се осветили њеном оцу за
неку заваду, они су девојчицу везали за дрво и силовали. Затим су
је заклали (на себи је имала осам убодних рана), спалили јој косу,
извадили очи, одсекли брадавице на грудима и месо са листова.
Тако унакажен леш су оставили у шуми.51 Суровост, готово нез
премца, показали су пештерски муслимани када су почетком
маја 1943. спалили српско село Буђево, ликвидиравши притом 15
мушкараца, 20 жена и 5 деце. Очевици су прибележили у каквом
48 ДАС, Г-2, КИ, кут. 24, p. 42/1944, 2; Исто, р. 38/1941, 1; АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут.
825, 733; ИАРНП, фонд 76, Окружни суд Нови Пазар (ОСНП), кут. 9, п(редмет)
К-63/47; Милун Х. Павловић, Вријеме забрањених гробова: ратни пут Милана
Шекуларца - команданта Сјеничке четничке бригаде 1941–1945, I, (Београд:
Graficom-uno, 2007), 96, 98–99, 100, 102–105, 110–114, 122.
49 ДАС, Г-2, КИ, кут. 10, р. 65/1944, 1; Исто, кут. 24, р. 33/1943, 2; ДАС, БИА,
збирка 266, Историјат Пријепоља, ф. Изјаве и саслушања, 26, 51, 57, 458, 476;
Бранко К. Зејак, Окупаторски злочини..., 77.
50 М. Живковић, Између…, 92, 106.
51 М. Живковић, н. д., II, 152–153.
303
ЗБНОРНИК 2.indd 303 12/3/2023 4:20:21 PM

су стању затекли тела ликвидираних Срба: „Једна старица нађена

је мртва са коцем, набијеним кроз уста, који је био продерао све
органе и избио кроз грудни кош... Више лешева жена је затечено
унакажено тако што су им мотке свих врста забадане у полне
органе и онда гуране све до оног тренутка када би, раздеравши
полне органе и органе за варење, њихови врхови кроз грудни кош
избили на површину тела жртве.“52
Неколико месеци касније, догодио се још један тежак
злочин, овога пута над мештанима села Гоње у Сјеничком срезу.
Припадници ММ су 20. септембра убили 9 цивила (породице
Вучковић и Думић) и то на начин који је скренуо пажњу ДКРЗ:
„Спроведени (су, М. Ж.) до потока испред школе у Гоњу, где су
исти после страховитог мучења и побивени, а Вучковић Велимир
и Владимир (Вучковић, М. Ж.) и унакажени, од којих је један
заклат, а другоме извађене очи и најзад, сви свучени стрпати у
једну заједничку јаму, затрпани и преко јаме навраћена вода”.53
Слична судбина задесила је и њихове сународнике Винку, Станку
(16 година), Станицу (5 година) и Јована Тимотијевића (3 године)
из оближњег села Захумско. Лета 1943. њих су милиционери из
Бијелопољског среза заробили док су били у збегу, а затим их
убили. Жртве су биле изложене свирепој егзекуцији, после чега
су милиционери секирама исекли њихове лешеве, тако да их је
родбина у џаковима однела у родно место.54
Погрешно би било закључити да су овакве страшне сцене
настајале само током муслиманских акција. Речју, септембра 1942.
око 150 СС војника дивизије „Принц Еуген“, извршило је ратни
злочин над 14 Срба из Дежевског среза. И овај случај се нашао у
документацији ДКРЗ, где, између осталог, стоји: „Свако од њих
везано је за букву конопцем, затим (су, М. Ж.) живима повадили
очи, одсекли уши и нос, боли ножевима по целом телу, а потом
маљевима – моткама били поврх главе, тако да ниједна жртва
није имала ни трага од лобање. Измучени Христовим мукама
поумирали су везани за букве…. Жена Тодора Прчвара намучена
је и убијена на тај начин, што су јој обе дојке просекли, па леву
52 ДАС, Г-2, КИ, кут. 24, p. 42/1944, 6–8.

53 Исто, кут. 825, 704.
54 АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут. 343, 380.
304
ЗБНОРНИК 2.indd 304 12/3/2023 4:20:21 PM

руку кроз десну провукли, а десну кроз леву дојку”.55 Био је ово само
увод у још тежи злочин који су неколико дана касније припадници
„Принц Еуген“ дивизије извршили у копаоничком селу Крива
Река.56
Са друге стране, четници Косте Пећанца су још у јесен
1941. извршили злочин над муслиманима из села Вучја Локва на
Рогозни. Неколико људи је убијено, док је једна жртва пронађена
прикована за дрво и тако остављена да издахне.57 Током војних
операција јануара 1943. у Бјелопољском срезу, одиграли су се
такође, „незапамћени ужаси“.Четници су, на пример, само у
селу Стубло убили 30 деце и пет жена, углавном тако што су
их живе спаљивали по кућама. Локални командант Јагош Кораћ
је везивао муслиманке за дрвеће, пунио им димије сламом и
тако их спаљивао. Даље, слепог старца Махмута Бегановића су
исекли на комаде и бацили у ватру. Једна полугодишња беба
је пронађена са смрсканом главом. Неколико тек мало старије
деце је, такође, прогутао огањ. Бегa Личинa, муслиманку из
Корита, пронађена је везана за дрво и спаљена.58
Током поменуте фебруарске акције ЈВуО, по бруталности
се издвајају убиства муслимана у Буковици, Пљеваљски срез.
Председник општине Латиф Мочевић писао је да су српске снаге
од 47 лешева направили нужник и на њега ставили натпис
„Муслиманска џамија“. Пронађени су и остаци силованих девојака,
уморених забадањем кочева у „стидна места“. Хаџију Тахировића
припадници ЈВуО су „дерали од испод колена па уз леђа,(па му је,
М. Ж.) кожа враћена низ прса“, а овај свирепи чин је заокружен
55 Исто, кут. 743, ф. Округ Новопазарски, 1–2.
56 „70 домова потпуно спаљено. У цркву затворили 45 људи и бацили
запаљиву бомбу тако да је црква изгорела са свим тим људима… Пред зградом
општине целу управу општине побили, а зграду запалили. У Кривој Реци у
школском дворишту испечени, понављам испечени, на ражњу, Цветковић
Јанко избеглица и Руњак Миладин, сељак. Жене: Симић Борика са четворо
деце и Митровић Борика са двоје деце заклане, а деца мртва бачена на лешеве
мртвих мајки“. Милутин Живковић, Раде Ристановић, „Југословенска војска у
отаџбини на простору Крушевачког округа 1942. године“, Жупски зборник. Нова
истраживања, ур. Драгомир Бонџић, Иван Брборић (Александровац: Завичајни
музеј Жупе, 2021), 198.
57 Crnovršanin, Sadiković, Sinovi..., 218.
58 ВА, НДа, кут. 27, ф. 1, док. 9, 1: Alija Matović, Rožaje i okolina, ljudi i događaji:
1912–1945. Prilozi historiji Bošnjaka, (Centar za bošnjačke studije: Rožaje, 2009),
129–130; Z. Muratović, n. d., 43-44.
305
ЗБНОРНИК 2.indd 305 12/3/2023 4:20:21 PM

натписом „Муслиманка са фереџом“. Бећир Гогалић из Бољанића

после рата сведочио је да су му жена и 4 деце на „најсвирепији
начин“ убијени. Његова комшиница Халавац Нура пријавила је
да јој је током исте акције убијена сестра „Зимра стара 1 годину
и 6 месеци“, а Хајри Чолак, 80-годишњи отац Авдија („жива га
бацили у ватру, где је на грозним мукама скончао“). Такође,
у Бољанићима је пронађено 10 муслиманки које су силоване и
убијене, са „кочевима гурнутим кроз гениталије“.59
Језиву слику затекли су истовремено, муслимани у селу
Пожегрмац код Прибоја. Жртва је била мештанка Везира Ибрагић
(„Испред куће између две шљиве на сргу виси жена Везира
заклата, а потом срг провучен кроз дојке и тако виси обешена, а
испод ње у крвавом снегу дубоком преко 20 сантиметара, лежи
мртво мушко дете старо око два мјесеца“).60
Неке процене обима страдања
Број становника са терена који смо учинили простором

нашег интересовања у овом чланку, варирао је током деценија.
Бележио је константан, сразмеран раст, све до 1961, када се увећање
значајно смањило (табела 1). Дакле, током 1941–1942. на простору
Старе Рашке живело је најмање 284.548 лица – 159.031 Србин и
125.517 муслимана (што је приближна разлика и са пописа из 1931).
Што се тиче губитака, подаци нису најпрецизнији. ДКРЗ
је 1946. проценила да је у тадашњем Новопазарском округу (Н.
Пазар, Тутин, Сјеница, Н. Варош, Прибој и Пријепоље) током
Другог светског рата страдало 5423 особе. Уколико томе додамо
и број погинулих у Пљеваљском и Бјелопољском срезу, долазимо
до цифре од 8075 жртава. Материјална штета је притом била
огромна: 27.041 уништена кућа и други објекат и око 151.000 грла
опљачканe ситне и крупне стоке. И најпознатији хроничар ратних
времена у Старој Рашки, Мирко Ћуковић, износи податке о 9702
цивила и бораца (само у редовима НОВЈ 1554, без ЈВуО и ММ),
59 АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут. 341, 94, 105-107, 149; NARA-T-313, r. 487, s. 607; V.
Dedijer, A. Miletić, n. d., 348.
60 М. Живковић, н. д., II, 290–291.
306
ЗБНОРНИК 2.indd 306 12/3/2023 4:20:22 PM

односно 22.246 уништених кућа.61

Пописи ДКРЗ наводе међутим, само извршиоца, али не и
етничко-верску припадност жртава. Такође, нема ни оних које су
погубиле комунистичке снаге током рата, док су оне ликвидиране
од стране муслиманских колаборационистичких снага при немачкој
војсци, СС-у и полицији заведене под жртве „Немаца у земљи“.
Мало јаснију слику страдања добијемо ако претпоставимо да су
већина жртава у рубрикама „Муслиманска милиција“, „Албанци“ и
„усташе“ старорашки Срби, а у рубрици „четници“, муслимани. Тако
на пример, за Новопазарски округ стоји да су: ММ убиле 940 особа,
„усташе“ 400, „албански одреди“ 489 (укупно 1829), а четнници
1880.62
ПОПИС Срби/ муслимани Укупно Увећање

православци
1921. 102.591 93.363 195.954 -
1931. 134.783 100.253 235.036 39.082

159.031 125.517 284.5481∗ 49.512
1942. (најмање)
(најмање) (најмање) (најмање)
66.315
1953. - - 350.863
(највише)
1961. - - 367.628 16.765
Табела 1. Број становника у Старој Рашки 1921–1961.
И ту постоје извесне разлике. Наиме, у Сјеничком и

Дежевском срезу су: ММ, „разне банде“, „албанске снаге“ и „усташе“
ликвидирале 1782, а четници 330 особа. У Прибојском и Пљеваљском
срезу је другачија слика. У рубрици „четници“ стоји цифра од 3539,
а у оној „ММ“ и „усташе“ 95 особа (у подацима за Пљеваљски срез
нема рубрике „ММ“, што умањује број жртава, али не значајно).63
Пошто пописи ДКРЗ, очигледно, нису најпрецизнији,
61 М. Ћуковић, н. д., 545; Поређења ради, током Другог светског рата у Црној
Гори је страдало 24.137 (са Пљеваљским и Бијелопољским срезом), а на Косову
и Метохији 10.814 цивила. Душан Бојковић, Албанско питање и стварање
социјалистичке Југославије 1945., (Београд: Фондација „Александар Невски“,
ИП „Принцип“, 2022) 145, 147.
62 АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут. 62, 5, 8; Исто, кут. 50, 27, 30, 51, 54.
63 Исто, кут. 62, 13, 16, 73, 76; Исто, кут. 50, 51, 54.
307
ЗБНОРНИК 2.indd 307 12/3/2023 4:20:22 PM

временом су се око броја муслиманских и српских жртава, у

домаћој и страној историографији, јавиле контраверзе. Навешћемо
пример извештаја Павла Ђуришића о броју муслиманских жртава
почетком фебруара 1943. г. У документу се наводи да је тада
страдало 9200 људи, од тога 8000 цивила, и то у Пљеваљском,
Прибојском и Чајничком срезу (сличне податке дају и Немци).64 Ове
податке су током протеклих деценија па све до данас, преузимали
бројни аутори у земљи и иностранству. Неки су временом
закорачили у симулакрум политике, тврдњом о наводном
„четничком геноциду“ над старорашким муслиманима.65 Цифре
из Ђуришићевог документа, притом, нико није доводио у питање,
иако се, видећемо, не слажу са другом документацијом која се тиче
те теме. Одлучили смо да у овом чланку мало пажње посветимо и
томе.
Наш циљ није да тенденциозно умањујемо ничије жртве,
већ да укажемо колико је лако направити грешку, односно
колико је, са друге стране, тешко одредити њене оквире и
кренути у санирање штете – уколико је то уопште у потпуности
и могуће. Методологија историјске науке нам, такође, у оваквим
случајевима налаже посебан опрез, као и темељну критику
извора. Дакле, мишљења смо да су бројке из Ђуришићевог
извештаја нетачне. Ево и зашто.
На првом месту, документ је настао неколико дана после
завршетка акције током којих је било немогуће евидентирати
толики број жртава, с обзиром на широку област где су спровођене
операције, велики број спаљених села, обилне снежне падавине и
чињенице да су Италијани са одласком главних снага ЈВуО, почели
да врше интензивне рације, сукобљавајући се са свим особама
затеченим на згариштима муслиманских села. Број убијених бораца
такође изгледа превелик, будући да сем у Чајничком срезу није било
64 ВА, ЧА, кут. 132, ф. 3, док. 25, 1; Исто, док. 26, 1; Немци су податке од
око 7700 убијених бораца и цивила су вероватно преузели од власти НДХ.
NARA-T-313, r. 487, с. 606–607.
65 Vladimir Dedijer, Antun Miletić, Genocid nad muslimanima 1941–1945. Zbornik
dokumenata i svjedočenja, (Sarajevo: Svjetlost, 1990), 331–332; Safet Bandžović,
Ratna tragedija muslimana 1941–1945, (Novi Pazar: Damad, 1992), 98; Harun
Crnovršanin, Nuro Sadiković, Kako se kalio Sandžak (ilustrovana Historija Bosne,
Sandžaka i Kosova), (Frankfurt: Sandžačka riječ, 2005), 367; „Pokolj muslimana
Sandžaka i istočne Bosne 1943.“ (wikipedia.org); „Limska dolina – Sandžačka
Srebrenica“ (mesihat.org); Исте податке преносе и разни интернет портали,
на првом месту https:- sandzakpress.net.
308
ЗБНОРНИК 2.indd 308 12/3/2023 4:20:22 PM

озбиљнијег отпора ММ (одред са Метаљке није ни ступио у борбу).

Ђуришић је даље, изнео погрешне податке и о муслиманским
жртавама током његове акције у Бјелопољском срезу. Познато је
затим, да је велики број муслиманских цивила успео да избегне у
оближње вароши. Њихов број се према италијанским подацима
кретао око 18.000 људи, плус најмање 8000 хиљада оних који су
прешли на леву обалу Дрине, те непознат број оних који су били
у збеговима по шумама. Уколико томе додамо број страдалих који
износи Ђуришић, његова евентуална веродостојност проузроковала
би потпуно нестајање муслиманског живља са ових простора
(муслимана је 1942. у Пљеваљском и Прибојском срезу било 19.608).
То се, наравно, није догодило.
На овом месту, указаћемо на још два интересантна податка.
Пљеваљски муфтија Дервиш Шећеркадић се почетком априла
1943. обратио влади НДХ са информацијом да се за СС дивизију
„Ханџар“ са територије Пљеваљског среза било „већ јавило 3000
људи“. У наставку је додао да се уз ваљану пропаганду може
привући још 3000 муслиманских бораца из Пљеваљског среза.
Иако су се његове процене показале као нереалне, видимо да је он,
као добар познавалац локалних прилика, рачунао на прилично
велики број одраслих мушкараца који су могли бити наоружани.
То би било тешко објашњиво из угла Ђуришићевих процена.
Сличне предлоге о ангажовању 5000 војно способних муслимана
за ММ из Прибојског и Пљеваљског среза, Италијанима је још
током фебруара 1943. поднео и Ћамил Хасанагић из Прибоја.
Према ДКРЗ, видели смо, снаге ЈВуО су током целог рата,
рачунајући и известан број Срба убијених углавном због блискости са
КПЈ, на простору Пљеваљског и Прибојског среза усмртиле 4184 лица.
И послератна литература новоди доста мањи број ликвидираних
муслимана у Пљеваљском срезу – око 1560 (по списку имена 1492
жртве, за период 1942–1944). Из података ДКРЗ сазнајемо и да су
Италијани маја 1943. само у Премћанској и Косаничкој општини
Пљеваљског среза спалили и 12 муслиманских66 кућа. Дакле, нису
биле попаљене баш све њихове куће, како се у документу тврди.
66 Спаљено је ипак неколико стотина српских кућа, што говори или колико је мало
муслиманских кућа остало у овим општинама, или да их је окупатор још једном
заобишао током репресалија. АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут. 341, 95–98.
309
ЗБНОРНИК 2.indd 309 12/3/2023 4:20:22 PM

Навешћемо и један документ са потписом команданта

дивизије „Тауриненсе“, која је под окупацијом држала простор
на коме се одиграо поход ЈВуО. Генерал Вивалда, који је, иначе,
имао негативан став по питању четничких акција, писао је крајем
фебруара 1943. да су вести о броју убијених цивила „значајно
преувеличане од стране муслимана“, односно да територијом
Старе Рашке услед панике и пропагандне делатности (вероватно
НДХ и Немаца), круже гласине које су „заиста претеране“. Ову
анализу заокружићемо, на крају, још једним документом Павла
Ђуришића. Оним који је потписао 9. фебруара 1943. и упутио
војводи Бају Станишићу. Аутор ту наводи цифру од „око 1.200
бораца и око 1.500 жена и деце“ исламске вероисповести. На крају је
додао и да су муслимани „претежно избегли преко Дрине“.67 Неким
будућим генерацијама историчара остаје да, избегавајући замке
и опсене дневне политике, испитају зашто овим документима
није поклоњена, барем, једнака пажња као анализираном
Ђуришићевом извештају током претходних деценија у домаћој,
али и страној историографији.
Српски део популације Старе Рашке био је окружен
непријатељима. Страдао је како од окупатора, тако и од
колаборациониста и припадника покрета отпора. То међутим,
не значи да старорашки муслимани нису прошли кроз једнако
бурно раздобље своје историје. Напротив, и њихово страдање,
видели смо, било је велико.
67 ВА, ЧА, кут. 132, ф. 3, док. 24, 1; АЈ, фонд 110, ДКРЗ, кут. 62, 73, 76; Исто,
кут. 50, 51, 54; AUSSME, Div. „Taurinense“, bus. N–7/1273, Relazione sulla situazione
politico-militare-economica-Gennaio/Febbraio 1943, Nr. 996, 1; Safet Bandžović, Ratna
tragedija muslimana 1941–1945, (Novi Pazar: Damad, 1992), 97, 100; V. Dedijer, A.
Miletić, n. d., 768–837; Б. Гледовић, н. д., 114; М. Живковић, н. д., II, 286–287;
Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Sandžak-Porobljena zemlja. Bosna, Sandžak i
Kosovo kroz Historiju, (Vupertal: Bosanska riječ, 2001), 367.
310
ЗБНОРНИК 2.indd 310 12/3/2023 4:20:22 PM

Животна угроженост била је неизоставни пратилац

свакодневног живота, али неколико војних операција регуларних
окупаторских и(ли) ирегуларних снага, издвајају се по насиљу које
их је пратило. Локални Срби трпе његове последице током целог
рата, са акцентом на 1941, док је за муслимански живаљ почетак
1943. био најтежи период проведен под окупацијом.
Притом су често, и једни и други, жртве суровог
насиља које, у неким случајевима, по нама, пребацује домашаје
поимања савремене историјске науке. Мишљења смо да домаћа
историографија дугује једно озбиљно истраживање на тему
бруталности која прати ликвидације оних који су означени
као „други“, не само на простору Старе Рашке, већ и у другим
деловима бивше Југославије.
На крају, ма колике тачно жртве поднели Срби и муслимани
(посебно) током окупације Србије у Другом светском рату,
чињеница да је целокупно становништво Старе Рашке претрпело
огромне људске и материјалне губитке, не може се доводити
у питање. Етничко чишћење Срба на простору Новог Пазара,
Тутина и И. Колашина, односно делова Сјеничког и Милешевског
среза, те слична судбина муслимана у Бјелопољском, Пљеваљском
и Прибојском срезу, то непобитно и доказују. Стога не чуди што
се њихово велико страдање уткало у историјску свест локалног
живља, па су сећања на овај период и даље више него жива.
Резиме
Житељи Старе Рашке прошли су кроз праву ратну драму
током окупације Србије у Другом светском рату. Без обзира на верску
припадност, готово увек су се осећали животно угроженим. Убијани
су, пљачкани и протеривани са својих огњишта од стране Италијана,
Немаца, партизана, четника и(ли) муслиманских милиционера.
Када су Срби у питању они страдају у континуитету, током читаве
окупације, док муслимани највећа искушења доживљавају током
првих месеци 1943. године. Први трпе већу материјалну штету, а
други веће људске губитке. Заједнички број страдалих је притом
премашио неколико хиљада убијених, а бројне жртве су биле
изложене и свирепом насиљу. Причињена штета која се огледа у
311
ЗБНОРНИК 2.indd 311 12/3/2023 4:20:22 PM

броју попаљених кућа и украденој стоци, била је огромна. Не бисмо

погрешили уколико бисмо рекли да је период окупације један од
најтежих у прошлости становништва Старе Рашке.
Neobjavlјeni izvori
Arhivska građa
Arhiv istorijskog odelјenja Generalštaba Republike Italije („AUSSME“
ovo mora ostati ovako iz metodoloških razloga. Mora biti isto kao i u
referencama u tekstu. Ovo je inače, međunarodno priznata skraćenica za
arhiv u Rimu): Fond divizije „Venecija“
AUSSME: Fond divizije „Pusterija“
AUSSME: Fond divizije „Taurinense“
AUSSME: Fond divizije „Pulјa“
Arhiv Jugoslavije (AJ): Fond 110, Državna komisija za utvrđivanje zločina
okupatora i njihovih pomagača
Okružni sud Novi Pazar
Vojni arhiv (VA): Vojni sudovi
VA: Italijanska arhiva
VA: Nedićeva arhiva
VA: Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije
VA: Četnička arhiva
Državni arhiv Srbije (DAS): Zbirka Bezbednosno informativne agencije
DAS: Fond G-2, Komesarijat za izbeglice
DAS: Fond Ž-30, Zbirka fotografija
Istorijski arhiv „Ras“ Novi Pazar (IARNP): Fond 76
IARNP: Fond 283, Zbirka dokumenata iz NOR-a
IARNP: Fond 285, Zbirka hronika
Muzej „Ras“ (MR): Zbirka istorijskog odelјenja.
312
ЗБНОРНИК 2.indd 312 12/3/2023 4:20:22 PM

Literatura
Balšić, Radojko Rale. Hronika. Ljudi i događaji sela Buđeva i Bioca sa
okolinom. Gornji Milanovac: Dositej, 2005. (cyrillic)
Bandžović, Safet. Bošnjaci i antifašizam. Ratni realizam i odjek rezolucija
građanske hrabrosti (1941). Sarajevo: аutorovo izdanje, 2010.
Živković, Milutin. „Etnički sukobi na prostoru Novog Pazara u jesen
1941. godine“, VIG, 2/2012, 65–87. (cyrillic)
Živković, Milutin. „Iguman manastira Mileševa Nestor (Lazar) Trkulja
(1899–1941)“. Crkvene studije, 16/2, 2019, 343–358. (cyrillic)
Živković, Milutin. Između „Velike Albanije” i okupirane Srbije. Novi
Pazar, Tutin i Ibarski Kolašin (1941–1944). Leposavić: ISK, 2018.
(cyrillic)
Živković, Milutin. Nezavisna država Hrvatska u Srbiji. Ustaški režim u
Priboju, Prijepolju, Novoj Varoši i Sjenici (travanj-rujan 1941. godine).
Zagreb: Despot Infinitus, 2020.
Živković, Milutin, Dušan Popović. „Sveštenik Luka Popović – paroh
suvodolski (1. mart 1890 – 21. februar 1943)“, Baština, 46/2018, 329–
349. (cyrillic)
Živković, Milutin. „Revolucionarni teror u Novovaroškom, Prijepoljskom
i Pljevaljskom srezu oktobar 1941 – maj 1942“. Istorija 20. veka, 1/2019,
75–92.
Živkovic, Milutin, Rade Ristanović. „Jugoslovenska vojska u otadžbini
na prostoru Kruševačkog okruga 1942. godine“. Župski zbornik. Nova
istraživanja. ur. Dragomir Bondžić, Ivan Brborić, Aleksandrovac:
Zavičajni muzej Zupe, 2021, 171–205. (cyrillic)
Živkovic, Milutin. Stara Raška pod italijanskom okupacijom (1941–
1943). I-II, Catena Mundi, Institut za savremenu istoriju: Beograd,
2020. (cyrillic)
Matović, Alija. Rožaje i okolina, ljudi i događaji: 1912–1945. Prilozi
historiji Bošnjaka. Centar za bošnjačke studije: Rožaje, 2009.
Muratović, Zumber. Sandžački gazija Osman Rastoder. Sarajevo:
Samizdat, 2002.
Ravić, Stanko. Među orlovima Zlatara. Prijepolje: Polimlje, 1972. (cyrillic)
Radović, Mijo. Ljudske i materijalne žrtve Novog Pazara i Deževskog
sreza u Drugom svetskom ratu. Novi Pazar: Istorijski arhiv „Ras“ Novi
Pazar, 1994. (cyrillic)
313
ЗБНОРНИК 2.indd 313 12/3/2023 4:20:22 PM

Pavlović H., Milun. Vrijeme zabranjenih grobova: ratni put Milana

Šekularca - komandanta Sjeničke četnicke brigade 1941–1945. I, Beograd:
Graficom-uno, 2007. (cyrillic)
Radanović, Milan. Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji. Beograd:
Rosa Luxemburg Stiftung, 2016.
Crnovršanin, Harun, Nuro Sadiković. Kako se kalio Sandžak
(ilustrovana Historija Bosne, Sandžaka i Kosova). Frankfurt:
Sandžačka riječ, 2005.
Crnovršanin, Hаrun, Nuro Sadiković. Sinovi Sanžaka. Zenica:
Sandžačka riječ, 2007.
Ćuković, Mirko. Putovanje u slobodu: ratne beleške. Nova Varoš: SIZ
kulture Opštine, 1979. (cyrillic)
Ćuković, Mirko. Sandžak. Beograd: Nolit, 1964. (cyrillic)
Šaponjić J., Vladimir. Krv uvačkih pećina i druge noćne more. Beograd:
Draslar partner, 2013. (cyrillic)
314
ЗБНОРНИК 2.indd 314 12/3/2023 4:20:22 PM

The Suffering of Staroras Serbs and Muslims in the Second World War...
Milutin Živković, PhD

Senior research associate,
Institute of Contemporary History
Rade Ristanović, PhD

Senior research associate,
Institute of Contemporary History
THE SUFFERING OF STARORAS SERBS AND MUSLIMS IN THE SECOND

WORLD WAR (1941–1945)
Summary
The residents of Stara Raška suffered a real wartime drama

during the World War II occupation of Serbia. They invariably feared for
their lives, regardless of their religious beliefs. They were killed, looted and
driven from their homes by Italians, Germans, partisans, Chetniks and/
or Muslim militias. When it comes to Serbs, they suffered continuously
throughout the ocupation, while Muslims faced their greatest trials during
the first months of 1943. The former endured greater material damage,
while the latter suffered higher loss of human lives. The combined
number of casualties exceeds several thousand, while numerous victims
were subjected to brutal violence. The damage, reflected in the number
of burned houses and stolen livestock, was immense. It would not be
incorrect to conclude that the period of occupation was one of the most
difficult periods in the history of Stara Raška.
315
ЗБНОРНИК 2.indd 315 12/3/2023 4:20:22 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 316 12/3/2023 4:20:22 PM
ВЕСЕЛИНКА КАСТРАТОВИЋ РИСТИЋ
Музејски саветник
Музеј Југославије, Београд
veselinka.kastratovic@mij.rs
.............ДУГО ПУТОВАЊЕ ДО МУЗЕЈА

..........ОД НАСТАНКА ДО ТРЕЗОРИРАЊА ПРЕДМЕТА
Апстракт: На основу досијеа о аквизицији предмета и

архивске грађе у раду се проблематизује начин набавке и могући
пут, то јест историјат предмета који сведоче о злочинима и страдању
цивилног становништва у Другом светском рату, од настанка предмета
до увођења у фонд Музеја. Фонд Музеја Југославије је пример на коме
се базира рад, али је сличан и историјат настанка фондова других
музеја. Циљ рада је да се укаже на могућност постојања грађе која још
увек није у надлежности институција заштите.
Кључне речи: музеј, предмет, Државна комисија за утвр-

ђивање злочина окупатора и њихових помагача, СУБНОР, Бањица.
317
ЗБНОРНИК 2.indd 317 12/3/2023 4:20:22 PM

Дуго путовање до Музеја. Од настанка до трезорирања предмета
Музеји, као институције које чувају културна добра

различите провенијенције, долазе до музејских предмета
откупом, поклоном или преузимањем. Ретке су земље које имају
правно предвиђен и законски регулисан обавезни примерак
предмета који би били предати музејима за даља истраживања,
обраду, чување и експозицију. Из тога произлази да ни државне
институције нису у обавези да о излучивању или расходовању
предмета обавесте музеје или друге установе заштите. У нешто
бољој позицији су архиви, мада и до њих не стигне сва валидна
грађа за изучавање друштвене, културне, политичке или
привредне историје земље. Често прођу десетине и десетине
година да се неки предмет открије и стигне у музеј. Исту или
сличну судбину имали су и предмети који се односе на злочине
током Другог светског рата, и страдање цивилног становништва
и заточеника у нацистичким и фашистичким логорима.
Узимајући за пример историјат грађе из периода Другог
светског рата коју баштини Музеј Југославије1 могуће је пратити
пут од настанка предмета до аквизиције и његовог увођења у
музејске збирке. Сви предмети у Музеј су стигли на већ поменуте
начине: откупом, преузимањем или поклоном. Највећи број
је преузет од институција које, по природи посла, нису имале
обавезу ни услове да прикупљају, а још мање да чувају ову грађу,
нарочито тродимензионалне предмете.
Музеј Југославије има више од четири стотине артефаката
насталих у логорима, који се сада чувају у збирци историјско-
меморијалних предмета, збирци докумената и рукописа,
као и у ликовној збирци2. У збирци штампаног материјала
чува се седамдесет плаката и летака које су окупационе снаге
штампале као јавна гласила којима су становништво позивале
на мирно понашање, упозоравале на репресивне мере у случају
1 Музеј Југославије је правни наследник Музеја револуције народа и

народности Југославије (МРННЈ) из чијег су фонда предмети о којима је у
раду реч. Одлука о оснивању Музеја револуције народа Југославије (МРНЈ)
донета је 19. априла 1959, а Уредба о оснивању – 9. децембра 1960. потписао
је Ј. Б. Тито. Музеј је 1974. године променио име у Музеј револуције народа и
народности Југославије (МРННЈ). Фонд МРННЈ је 1996. укључен у укупан фонд
новооснованог Музеја историје Југославије, који је потом (2016) преименован
у Музеј Југославије.
2 Група аутора, Слобода је за нас сан (Београд: Музеј Југославије, 2022), 341.
318
ЗБНОРНИК 2.indd 318 12/3/2023 4:20:23 PM

Веселинка Кастратовић Ристић
непоштовања издатих наредби и обавештавале о стрељањима

– која су била скоро свакодневна. У историјско-меморијалној
збирци и збирци докумената и рукописа чувају се предмети
настали у логорима на просторима Југославије, Италије,
Немачке и Норвешке. Из логора у којима се примењивала
Женевска конвенција3 (као што је био војнички/официрски
логор Оснабрик, на пример) Музеј поседује већи број предмета
садржајнијих по темама које обрађују и разноврснијих по врсти
материјала. Из Аушвица, Маутхаузена или Јасеновца, који
су познати као логори смрти, поруке су оскудне, а предмети
малобројни.
Највећи број предмета Музеј је преузео од Института за
изучавање радничког покрета народа Југославије4, Историјског
архива града Београда и Савезног јавног тужилаштва ФНРЈ. Из
досијеа о аквизицији који се чувају у Музеју Југославије види се да
су предмети периодично преузимани из наведених институција.
За потребе што боље обраде предмета извршено је истраживање
у Архиву Југославије и утврђено да постоји могућност да је ове
предмете, у неком тренутку, поменутим установама уступила
или предала Државна комисија за утврђивање злочина
окупатора и њихових помагача5. У Записнику о примопредаји
грађе између Државне комисије и Министарства правосуђа
ФНРЈ наводи се: „Упоредним прегледом докумената и књига
инвентара установљено је да један део докумената сада
недостаје у архиви. Према изјави друга Бјелића и другарице
Грубишић ова документа изузеле су својевремено разне установе
за своју употребу. За један део докумената, који сада недостају,
3 Dr Jelena Lopičić Jančić, „Međunarodnopravni aspekt statusa jugoslovenskih

ratnih zarobljenika u logoru Osnabrik u Nemačkoj od 1941‒1945. godine”, У: Strani
pravni život, zbornik radova, ur. Vladimir Čolović (Beograd, Institut za uporedno
pravo, 2015), br. 2, 221‒237.
4 Сада Институт за савремену историју (ИСИ). https:-isi.ac.rs/istorijat/ (29.
05. 2023) и Dvadeset godina Instituta za savremenu istoriju (Beograd, ISI, 1979),
14-19.
5 Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача
формирана је на Другом заседању АВНОЈ-а 1943. и радила је до 1948. године.
Више: Srđan Milošević, „Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i
njihovih pomagača“, datum pristupa 21. 3. 2023, https:-www.protivzaborava.
com/wallpaper/drzavna-komisija-za-utvrdivanje-zlocina-okupatora-i-njihovih-
pomagaca/
319
ЗБНОРНИК 2.indd 319 12/3/2023 4:20:23 PM

пронађени су реверси од установа, које су их изузеле“.6

У Архиву Југославије у уводном делу књиге инвентара
фонда (описа и пописа грађе) под насловом Историјска белешка
фонда Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и
њихових помагача 1943–1948. наведено је да је на основу увида у
реверсе Државне комисије утврђено да су делови грађе предати
разним институцијама (именовано двадесетак), међу којима су:
Јавно тужилаштво ДФЈ, Авала филм, Музеј револуције народа и
народности Југославије (МРННЈ), Устанички музеј, Војни музеј у
Београду, Војно-историјски институт.7
Имајући у виду да је Државна комисија имала велики
број сарадника и да је њена активност била врло разграната,
не чуди што је део грађе на реверс или „на поверење“ предат
институцијама које су се бавиле писањем публикација или
припремама изложби у земљи и иностранству. Већ 1945.
године, Изложбени одсек Државне комисије од прикупљених
докумената и фотографија припрема изложбу и отвара је у
марту 1946, у павиљону на Калемегдану.8 Комисија се обратила
Министарству народне одбране да за потребе изложбе омогући
фотографисање злочинаца „који се сада налазе у вашем затвору
и војном затвору“9. У захтеву је наведено 13 имена домаћих и 7
имена страних затвореника. Новински извештаји о изложби,10
поред за то време уобичајених идеолошких говора, пишу о
фотографијама на којима се виде жртве злочина и извршиоци,
као и стрељања у Краљеву, Крагујевцу, Јајинцима... Из текста се
не може закључити колики је број фотографија које се односе
на ова стрељања. Наведено је само да „Стрељању Краљевчана и
Крагујевчана посвећено је на изложби неколико слика“.11 Да ли
6 Aрхив Југославије (АЈ), Фонд 110, Фонд Државне комисије за утврђивање

злочина окупатора и њихових помагача 1943–1948 (ДК), Фасцикла 1,
Записник о примопредаји архиве, 10. 5. 1948.
7 АЈ, досије фонда (110) Државне комисије, мај 1988.
8 Изложба је гостовала у Нишу, Цетињу и Сарајеву.
9 АЈ, Фонд 110, Фонд ДК, Фасцикла 32, Допис ДК Министарству народне
одбране, 9. 3. 1946.
10 К. Степановић, „Изложба слика ратних злочина“, Политика, 7. април 1946,
5; „Отворена изложба Државне комисије за утврђивање ратних злочина“,
Борба, 16. март 1946, 6.
11 К. Степановић, „Изложба слика ратних злочина“, Политика, 7. април
1946, 5.
320
ЗБНОРНИК 2.indd 320 12/3/2023 4:20:23 PM

је то „неколико“ више од 10 фотографија – колико се, на пример,

чува у Народном музеју Краљево?12 И у синопсису изложбе
као легенда за те фотографије без опширнијег описа пише:
Јасеновац, Краљево.13
Упоредо са овом, у Уметничком салону „Урлих“ у
Загребу Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора
и њихових помагача реализовала је изложбу Мртви оптужују.
У извештају о изложби наводи се да је изложен „само мали број
фотографија“14, али да су посетиоци могли да виде злочине
почињене у Јасеновцу, Лепоглави и дечјем логору у Сиску.
Изложене су и фотографије стрељања и вешања у Босни,
Срему, Далмацији и Истри. Ту су и портрети Дида Кватерника,
Макса Лубурића, Љуба Милоша, Мирослава Филиповића
Мајсторовића („који је, по властитом признању, заклао или
судјеловао код клања 30.000 жртава), те Бобан Рафаел, усташки
витез и командант тзв. ‚Црне легије‘[...] Узалуд су ти злочинци
настојали да униште трагове својих недјела. Остала су многа
мјеста и средства мучења и усмрћивања која нас подсјећају на
најмрачније дане старог и средњег вијека. Ту су батови, хрпе
ланаца и ужета, сјекире, ножеви, маљеви, вјешала, ту је „граник“,
па цигларска пећ, куда су бацали јаднике, а ту су и бројне
фотографије измрцварених људских љешина“.15 У извештају
се не наводе разлози излагања малог броја фотографија, као
ни да ли је било проблема приликом прикупљања доказног
материјала о злочинима. Деценијама касније, Мартина Грахек
Раванчић у свом раду наводи да је било примедби на рад
земаљских комисија и да се зна да једна од комисија „поседује
велики број фотографија о почињеним злочинима, но нити
једна фотографија није достављена Државној комисији“.16
Прикупљени материјал који се у завршном извештају
12 Народни музеј Краљево је фотографије преузео из Архива Југославије (АЈ-

РЗ-II-1030) и добио од приватних дародаваца.
13 АЈ, Фонд 110, Фасцикла 32, Легенде изложбе.
14 АЈ, Фонд 110, Фасцикла 32, Изложба фотографија о злочинима окупатора
и њихових помагача,
15 Исто.
16 Martina Grahek Ravančić, “Ustrojavanje organa nove vlasti: Državna/Zemaljska
komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača – organizacija,
ustroj, djelovanje”, Historijski zbornik, No1 (Zagreb, 2013), 165.
321
ЗБНОРНИК 2.indd 321 12/3/2023 4:20:23 PM

др Душана Недељковића17 помиње у хиљадама примерака

и инвентарних јединица није имао једно сабирно место
депоновања. Зато је тешко реконструисати шта је од материјала
остало изван домета институција заштите, то јест архива и
музеја. Део материјала је понуђен или предат музејима на
коришћење, али је питање који је то део од укупног броја.
Септембра 1946. Правно одељење Државне комисије
обратило се Матици српској нудећи предмете за изложбу
Народно-ослободилачка борба у Војводини која је тада била
у припреми. У допису се наводи да „материјал којим наша
комисија обилно располаже“18 чине: штампани и писани
материјали, фотографије, статистичке табеле, графикони и
елаборати. Понуђени материјал се у том тренутку налазио делом
у Београду, делом у Земуну код Анкетне комисије за Срем, а
делом код Покрајинске комисије у Новом Саду. Следеће 1947.
године Државна комисија се обраћа Министраству унутрашњих
дела ФНРЈ: „Према информацији коју имамо, то Министарство
намерава основати криминалистички музеј. У такав музеј
спадају несумњиво и материјали о ратним злочинима као
посебној категорији криминала, од које су наши народи толико
препатили и која је, после рата, постала предмет нарочитог
проучавања у међународној кривично-правној науци“.19 Свега
десетак дана после овог дописа Министарству су предата три
сандука у којима је било 1289 фотографија.20 Јануара 1948.
Министарству је предато још 114 увећаних фотографија и два
ланца којима су везиване жртве у логору Јасеновац.21
и њихових помагача је престала са радом десет година пре
оснивања Музеја револуције, и нормално је да се у документацији
МРННЈ као дародавац или сарадник помињу институције у
17 Владан Вуклиш, „Завршни извештај др Душана Недељковића о раду
Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“,
Топола: часопис ЈУ Спомен-подручја Доња Градина 2/2016, 164‒243.
18 АЈ, Фонд 110, Фасцикла 32, Допис Матици српској, 21. 9. 1946.
19 АЈ, Фонд 110, Фасцикла 32, Допис Министарству унутрашњих дела ФНРЈ,
10. 12. 1947.
27. 12. 1947.
6. 1. 1948.
322
ЗБНОРНИК 2.indd 322 12/3/2023 4:20:23 PM

којима је грађа Државне комисије депонована. У Записнику од

12. маја 1961, који се чува у Архиву Југославије, наводи се да су у
Савезном јавном тужилаштву Драгоје Лукић и Војо Мартиновић
из МРНЈ и Мира Ракочевић и Сретен Читаковић из Института за
историју радничког покрета Србије издвојили материјал који је
пописан према броју сандука из којег је извађен. Наведено је 65
предмета различитог порекла и врсте материјала. Најбројнија је
периодика, затим објаве, исечци из штампе, преписи записника,
досијеи и писма. Сав материјал је био смештен у нумерисане
сандуке, бр. 16–44. Поред овог записника постоји и списак
насловљен као Евиденција, где се наводи грађа која је прегледана
и пописана од редног броја 1 до броја 15, те остављена на чување
у архиву Савезног јавног тужилаштва. У заглављу пописа Д.
Лукић је написао: „Овај материјал је само евидентиран у Музеју
револуције и ово некада може да затреба, обратићемо се вама.
31. мај 1961.“ Упоређивањем ове документације са Извештајем о
пријему музејског материјала бр. 791 од 23. маја 1962. године,22
може се закључити да је МРНЈ преузео већу количину дневне
и периодичне штампе уместо досијеа и документа која су на
попису Записника од 12. маја 1961. Одговор на питање зашто је
дошло до ове промене – не налази се у постојећој документацији.
За Музеј револуције народа и народности Југославије
важну улогу за обогаћивање фонда имао је Институт за
историју радничког покрета Југославије (ИИРПЈ). Институт
који је произашао из Историјског архива КПЈ/СКЈ, наследио је
богат фонд; из њега је јула 1960. издвојена фототека и предата
МРНЈ.23 У периоду од 1961. до 1964. године од Института ИРПЈ
преузет је већи број предмета, међу којима и двадесет личних
докумената особа стрељаних у Крагујевцу 21. октобра 1941,
седам дрвених табакера које су урадили затвореници у Бањици
и једанаест листова папира на којима је исцртано више од 40
ликова логораша из собе број 12 у логору Бањица, у којој су били
заточени и вајар Стеван Боднаров и сликар Петар Миливојевић
(погрешно наведено Милановић).24 Верујемо да је Историјски
22 Досије МЈ, 23. V 1962, бр. 791.
23 Dvadeset godina Instituta za savremenu istoriju, (Beograd : ISI, 1979), 14.
24 Sima Begović, Logor Banjica 1941‒1944, 2, (Beograd: Institut za savremenu
istoriju: Marketing-press, 1989), 65.
323
ЗБНОРНИК 2.indd 323 12/3/2023 4:20:23 PM

архив КПЈ/СКЈ ове предмете у неком тренутку преузео од

помагача. С обзиром на то да је основна делатност Архива било
„прикупљање, сређивање и заштита архивске грађе“, 25 упитно је
како су се тродимензионални предмети нашли код њих. Могуће
је да је Архив, као и сродна институција Историјског одељења
ЦК СК Србије, своју делатност усмерио на „прикупљање нових
докумената и фотографија, па и музејских предмета“.26 То показује
да је заштитарска улога Архива обухватала и тродимензионалне
предмете које је са осталим фондом наследио Институт ИРПЈ.
На дугом списку институција и удружења с којима је
сарађивао МРНЈ прво место припада борачким удружењима.
СУБНОР27 и друга борачка удружења су била активна на
промовисању антифашистичког и народноослободилачког
покрета, као и на неговању сећања на цивилне жртве и злочине
окупатора. Већ 1956. Савез бораца ФНРЈ је почео истраживање
за изложбу о борби Југословена у затворима и логорима.
На самом почетку извештаја о припреми изложбе пише:
„Многи материјали, који би могли да илуструју ову борбу
изгубљени су. Други су расути по земљи“.28 Из извештаја се
види да се припреми изложбе приступило врло амбициозно
и да се планира прикупљање предмета које су логораши сами
правили за свакодневну употребу (шоље, пепељаре, чаше)
или за позоришне представе (костими, декор, реквизити).
Планирано је прикупљање акварела и слика на платну –
многи логораши су се бавили сликањем: већина аматерски,
али је било и школованих сликара (Влајић, Прегел, Бајић и
други). Уз то се помињу позоришни комади настали у логору,
алманаси, прозни текстови, поезија, новине које су логораши
правили. За литерарне текстове у Приреми изложбе важна
је напомена: „Неки примерци налазе се у земљи у музејима и
25 Dvadeset godina Instituta za savremenu istoriju, ( Beograd: ISI, 1979), 11.

26 Пола века Института за новију историју Србије 1958‒2008, (Београд:
Институт за новију историју Србије, 2008), 9.
27 Основан је 1947. као Савез бораца НОР-а, а од 1961. добија назив Савез
удружења бораца НОР-а.
28 АЈ, Фонд 297, Фонд Савезa бораца ФНРЈ, Фасцикла 304, Секција бивших
ратних заробљеника, Припреме за изложбу.
324
ЗБНОРНИК 2.indd 324 12/3/2023 4:20:23 PM

код појединаца“.29 За текстове на цигарет папиру које је писао

Евгеније Козински пише: „У Београду је и једно писмо.“30 Копију
тог писма и неке фотографије Е.Козинског СУБНОР је предао
Јеврејском историјском музеју у Београду. У документацији ЈИМ
није наведен датум када су предати.
Из текста који је објављен у Политици31 сазнајемо да
је на изложби Живот и борба у заробљеничким логорима
(отворена 6. јула 1956, поводом Дана борца) изложен велики
број докумената и фотографија. Од бројних предмета у тексту
су издвојене цокуле у којима су била сакривена два златника
који су припадали логорашу из Оснабрика, а помиње се да су
изложбу посетили и преживели логораши – али се не наводе
њихова имена.
Током рада на изложби утврђено је да је оно што се
од сачуваног материјала могло наћи било у лошем стању и
захтевало је конзервацију и депоновање до тренутка реализације
изложбе. Ту обавезу је на себе преузео Војни музеј који у допису
од фебруара 1956. напомиње да ће и поред оскудице у простору,
учинити крајњи напор да прихвати и музеолошки обезбеди
материјал са изложбе, уколико би исти био дат у својину Војном
музеју.32 Ово јасно показује да Војни музеј није био у могућности
да прихвати сав прикупљени материјал , већ само селектован за
изложбу.
Континуиран и активан однос према „прикупљању и
чувању историјског материјала“33 везаног за живот у логорима
у оквиру Савезног одбора СУБНОР-а имала је Комисија бивших
ратних заробљеника која је очекивала већу подршку од локалних
и републичких музеја за смештај и презентовање прикупљених
предмета. У Програму рада за 1962. годину34 Комисија је
планирала прикупљање и чување историјског материјала који
29 Исто.
30 Исто.
31 В., „Слика заробљеничких насеља“, Политика, 13. јул 1956, 6.
32 АЈ, Фонд 297, Фасцикла 304, Секција бивших ратних заробљеника,
Припреме за изложбу.
33 АЈ, Фонд 297, Фасцикла 304, Записник са састанка Комисија бивших
ратних заробљеника, 15. 3. 1962.
34 АЈ, Фонд 297, Фасцикла 304, Записник Комисије бивших ратних
заробљеника, 15. 3. 1962.
325
ЗБНОРНИК 2.indd 325 12/3/2023 4:20:23 PM

чине: униформе из логора; предмети који представљају логоре и

заробљенике; предмети које су сами заробљеници израђивали;
уметнички и научно-технички радови заробљеника; предмети
који су били забрањени а служили су за бекство и друге
потребе заробљеника; материјали који говоре о идеолошко-
политичком раду заробљеника и разни документи. На седници
Савета за неговање традиција НОР оцењено је да је активност
на прикупљању материјала и докумената за монографију била
прилично неорганизована. У извештају Савета се наводи: „Ми
сматрамо да у сакупљање тих материјала и припреми за обраду
музеји НОБ треба да одиграју значајну улогу и да их у том
смислу треба ангажовати. То до сада није рађено, јер музеји нису
располагали материјалним средствима која овакав рад тражи“.35
И следеће, 1964. године, Савет расправља о пропадању предмета
„јер благовремено нису предузете мере за заштиту и чување“36.
Осим недостатка средстава, као проблем се препознаје и
недостатак кадрова који би радили на заштити материјала али
и кадрова који би знали да рукују овим материјалом, нарочито
папиром. Ови проблеми нису решени ни наредних година, па су
– захваљујући активној улози у Савезу бораца директора Музеја
револуције Милорада Панића Сурепа37 и Данице Абрамовић38
– у МРНЈ периодично пристизали поклони и откупи, што је
био резултат сарадње с појединцима који су имали поверења у
заштитарски рад Музеја.
Посебан проблем о коме је на седници Савета 1966.
говорио Бранко Бокан, управник Музеја АВНОЈ-а, био је
материјал који је „расут по разним установама, архивима итд“.39
Радило се о оригиналним документима који су као прилог уз
молбе за остваривање борачких права остајали у институцијама
социјалне заштите или другим надлежним установама. Б.Бокан
наводи да је последњи тренутак да се тај материјал прикупи
и преда институтима на даљу обраду и истраживање „јер у
противном случају може бити изгубљен заувек”.40 О недовољном
35 АЈ, Фонд 297, Фасцикла 313, Записник са Седнице Савета, 25. 11. 1963.
36 АЈ, Фонд 297, Фасцикла 313, Стенографске белешке Савета, 18. 2. 1964.
37 Исто.
40 Исто.
326
ЗБНОРНИК 2.indd 326 12/3/2023 4:20:23 PM

броју кадрова у институцијама заштите, редовном недостатку

материјалних средстава и неразумевању „одговарајућих органа
Савезног извршног већа“41 да се реши проблем прикупљања,
конзервације и депоновања материјала Савет је расправљао и
маја 1969. године.
Једна од већих аквизиција МРННЈ било је преузимање
ручно рађених лутака, играчака, табакера, везених корица
за албуме – укупно око 50 предмета из Историјског архива
Београд (ИАБ). Предмете је фебруара 1962. годинe, у име Музеја
револуције народа Југославије, примио историчар Душан
Живковић. Из пратеће документације ове примопредаје види се
да Архив предаје „предмете које је добио као поклон од породица
жртава бањичких логораша као и преживелих логораша.“42 Из
ове документације се не види којим поводом и када је Архив
добио ове предмете и ко је и када одлучио да буду предати
Музеју. Логичан закључак био би да је разлог прикупљања
предмета била изложба Бањица 1941-1944. која је реализована
20. октобра 1961. године и коју су радили Историјски архив
Београда и Музеј града Београда.43 За идентификацију предмета
могуће је ослонити се на фотографије које су сачуване у ИАБ као
део институционалне документације о припреми изложбе. На
тим фотографијама могу се препознати експонати које је 1962.
преузео Музеј револуције, а за које је на отварању изложбе
Вељко Купрешанин рекао: „На око, то су предмети који могу да
неупућене обрадују и да развеселе. Лепи су, ванредно израђени...
Да, али то су радови оних који су осуђени на смрт и који су
уочи стрељања ткали и израђивали у овим малим предметима
последње поруке свог живљења.“44
Да ли су ови или неки од стотинак предмета из логора
Бањица које баштини Музеј Југославије били изложени и на
изложби из 1945. године – не може се са сигурношћу рећи.
Изложбу радова рађених у логору на Бањици реализовао је
Акциони одбор „Логораша“ који је штампао и каталог45 у коме
41 АЈ, Фонд 297, Фасцикла 314, Записник са Седнице Савета, 22. мај 1969.
42 Деловодни протокол МРНЈ, бр.805, 23.V 1962.
43 Политика, 19. октобар 1961, 5; Борба, 20. октобар 1961, 7.
44 Досије ИАБ
45 Изложба радова рађених у логору на Бањици за време окупације 1941 –
1944. год, Београд 1945, 13.
327
ЗБНОРНИК 2.indd 327 12/3/2023 4:20:23 PM

се наводе имена логораша који су израђивали ове предмете

(међу њима су: Србијанка Букумировић, Милош Бајић, Вида
Јоцић, Мира Јовановић Јаза, Олга Јовановић, Радмила Рајковић).
Нажалост, нису наведени називи нити је дат опис предмета,
на основу чега би се могли идентификовати предмети који су
тада били у павиљону на Калемегдану, а касније откупљени
или преузети за фонд МРННЈ. На основу досијеа о аквизицији
предмета од приватних лица види се да су Музеју револуције
шездесетих година поклоњени или понуђени за откуп предмети
који су могли да буду на овој изложби а које су чувале преживеле
заточенице из Бањице или најближа родбина стрељаних
логорашица и логораша. За ову претпоставку нема довољно
података да би тврдња била утемељена.
Закључак
Истраживање о начинима набавке и трезорирања

предмета који сведоче о злочинима и страдањима становништва
током Другог светског рата у Србији и на простору Југославије
упућује да је непосредно после рата постојао велики број
аутентичних предмета. Новоформирани архиви, институти,
комисије и удружења прикупљали су грађу за потребе писања
монографија или припремања изложби, али се врло брзо
показало да је депоновање прикупљене грађе нерешив проблем.
У том тренутку постојеће институције заштите нису биле ни
кадровски ни материјално спремне за прихват свих предмета.
Из студије случаја Музеја Југославије и начина набавке
предмета јасно је да су институције од којих је преузета грађа
само једна станица у историјату предмета. С обзиром на то
да већина комплексних музеја у Србији има предмете сличне
провенијенције важно је да на примерима кретања музеалија из
фонда Музеја Југославије укажемо на могуће путеве предмета од
места настанка до уласка у музеј.
Аквизиције које музеји и данас врше од приватних лица
или колекционара показују да није мали број предмета који је
изван заштите, па чак није ни пописан. Посебан је проблем са
предметима и писаном грађом која је „заглављена“ у неким
328
ЗБНОРНИК 2.indd 328 12/3/2023 4:20:23 PM

државним институцијама чија делатност није ни истраживање

ни чување ове грађе.
Имајући у виду број стрељаних, заточених и у логорима
убијених људи, музеји у Србији би требало да буду баштиници
великог броја предмета који сведоче о страдањима. Нажалост,
од онога што је опстало и сачувано – мали број пронађе пут до
музеја.
Neobjavljeni izvori
Arhiv Jugoslavije: Fond 110, Fond Državne komisije za utvrđivanje
zločina okupatora i njihovih pomagača 1943–1948 (DK), Fascikla 1.
(cyrillic)
Arhiv Jugoslavije: Fond 110, Fond Državne komisije za utvrđivanje
zločina okupatora i njihovih pomagača 1943–1948 (DK), Fascikla 32.
(cyrillic)
Arhiv Jugoslavije: Fond 297, Fond Saveza boraca FNRJ, Fascikla 304
(cyrillic)
Arhiv Jugoslavije: Fond 297, Fond Saveza boraca FNRJ, Fascikla 313.
(cyrillic)
Arhiv Jugoslavije: Fond 297, Fond Saveza boraca FNRJ, Fascikla 314.
(cyrillic)
Dosije Istorijskog arhiva Beograda. (cyrillic)
Dosije Muzeja Jugoslavije. (cyrillic)
Objavljeni izvori
A.D., Borba, 20. oktobar 1961. (cyrillic)
V., „Slika zarobljeničkih naselja“, Politika, 13. jul 1956. (cyrillic)
Stepanović, K., „Izložba slika ratnih zločina“, Politika, 7. april 1946.
(cyrillic)
Politika, 19. oktobar 1961. (cyrillic)
329
ЗБНОРНИК 2.indd 329 12/3/2023 4:20:23 PM

Literatura
Begović, Sima. Logor Banjica 1941‒1944, 2. Beograd: Institut za
savremenu istoriju: Marketing-pres, 1989. (cyrillic)
Vukliš, Vladan. „Završni izveštaj dr Dušana Nedeljkovića o radu
Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih
pomagača“. Топола: часопис ЈУ Спомен-подручја Доња Градина
(2/2016), 164‒243.
Група аутора, Слобода је за нас сан : тематски каталог предмета
из фонда Музеја Југославије који документују живот у логорима
и репресивне мере у току Другог светског рата. Београд: Музеј
Југославије, 2022.)
Dvadeset godina Instituta za savremenu istoriju. Beograd, ISI, 1979.
(cyrillic)
Пола века Института за новију историју Србије 1958‒2008.
Београд: ИНИС, 2008. (cyrillic)
Grahek Ravančić, Martina. „Ustojavanje organa nove vlasti: Državna/
Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih
pomagača – organizacija, ustroj, djelovanje”. Historijski zbornik, No
1. Zagreb, 2013.
Lopičić Jančić, Jelena. „Međunarodno-pravni aspekt statusa
jugoslovenskih ratnih zarobljenika u logoru Osnabrik u Nemačkoj
od 1941‒1945. godine”. Strani pravni život, zbornik radova, br. 2, ur.
Vladimir Čolović. Beograd: Institut za uporedno pravo, 2015. (cyrillic)
Milošević, Srđan. Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora

i njihovih pomagača. Datum pristupa 21. 3. 2023. https://www.
protivzaborava.com/wallpaper/drzavna-komisija-za-utvrdivanje-
zlocina-okupatora-i-njihovih-pomagaca/
330
ЗБНОРНИК 2.indd 330 12/3/2023 4:20:24 PM

The Long Yourney to Museum: From creation to treasuring...
Veselinka Kastratović Ilić

Museum advisor
Museum of Yugoslavia, Belgrade
THE LONG JOURNEY TO MUSEUM: FROM CREATION TO TREASURING

OF ITEMS
Summary
The research on the methods of acquisition and preservation

of the items that testify to the crimes and suffering of the population
during World War II in Serbia and Yugoslavia suggests that
immediately after the war, the number of authentic itemsof this kind
was significant. The newly formed archives, institutes, commissions,
and associations collected materials for the purpose of writing
monographs or preparing exhibitions. However, it quickly became
apparent that depositing the collected material presented anunsolvable
problem. At the time, the existing preservation institutions were
neither staffed nor technically prepared to accept all the objects. The
case study of the Museum of Yugoslavia and its acquisition methods
clearly indicates that the institutions from which the entities were
taken were just one step on their journey. Given that most complex
museums in Serbia have items with a similar provenance, it is
important to trace the movement of museum items belonging to the
collection of the Museum of Yugoslavia and determine their possible
paths from the place of their origin to their entry into the museum.
Contemporary acquisitions from private individuals or
collectors carried out by museums demonstrate that there is a
considerable number of items that have not been ‘listed and protected’,
some of which have not even been catalogued. There is a particular
problem with objects and writings that are ‘stuck’ in certain state
institutions whose activities do not include either examination or
preservation of these materials.
Considering the number of people executed, imprisoned, and
killed in concentration camps, the museums in Serbia should have
inherited a generous legacy of items that testify to these sufferings.
Unfortunately, of what has survived and been preserved, only a small
portion has managed to find its way into museums.
331
ЗБНОРНИК 2.indd 331 12/3/2023 4:20:24 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 332 12/3/2023 4:20:24 PM
СЛАВКО СТЕПАНОВИЋ
Историчар, виши архивиста
Историјски архив Шумадије Крагујевац
mironicski@gmail.com
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ КРАГУЈЕВАЧКОГ ОКТОБРА

ОД ОСЛОБОЂЕЊА ГРАДА ДО ОСНИВАЊА МЕМОРИЈАЛНОГ
КОМПЛЕКСА (1944–1953) – ПРИКАЗ ИЗ ШТАМПЕ И ГРАЂЕ
ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА ШУМАДИЈЕ КРАГУЈЕВАЦ
Апстракт: Идеја о трајном обележавању и чувању од заборава

места на коме је нешто мање од три хиљаде цивила из Крагујевца и
непосредне околине трагично изгубило живот октобра 1941. године
јавила се непосредно по окончању ратних дејстава. Овај рад има за
циљ да на основу архивске грађе коју чува Историјски архив Шумадије
у Крагујевцу, као и периодике из првих послератних година, прикаже
обележавање Крагујевачког октобра пре конституисања Одбора за
изградњу Спомен-парка. У посебном фокусу рада налази се судбина
скоро у потпуности заборављеног споменика жртвама фашистичког
терора, који је подигнут већ 1945. године, односно његова улога у
обележавању овог догађаја, до оснивања Спомен-парка 1953. године.
Будући да је период од оснивања Спомен-парка далеко истраженији
у контексту културе сећања на жртве Другог светског рата, рад
представља покушај да се употпуне тренутна сазнања о развојном
путу комеморације крагујевачких жртава.
Кључне речи: Ослобођење Крагујевца, Савез бораца
Народноослободилачког рата, Крагујевачка трагедија, Спомен-парк
„Крагујевачки октобар“, култура сећања.
333
ЗБНОРНИК 2.indd 333 12/3/2023 4:20:24 PM

Обележавање Крагујевачког октобра од ослобођења града до оснивања...
Кратак осврт на културу сећања на

Други светски рат у Југославији
Један од најважнијих задатака током постојања
социјалистичке Југославије представљало је неговање
револуционарних традиција проистеклих из Другог светског
рата. Будући да је овај задатак требало да испуни целокупно
друштво, реализација је спровођена на различите начине.
Сходно природи овог рада, најзначајније је указати на
изградњу спомен-обележја, која се практично одвијала кроз два
паралелна тока. Један је имао политичко обележје и био готово
у потпуности завистан од званичне идеологије, док је други
био више вођен уметничком визијом и бивао више или мање
оптерећен управо идеолошким утицајима. Наравно, ова два
тока не треба посматрати изоловано, сходно њиховој међусобној
испреплетености.1 Ипак, неопходно је напоменути да су се у
социјалистичкој Југославији разликовале четири фазе подизања
споменика у знак сећања на догађаје и личности из НОБ-а. Овај
рад практично обухвата прве две фазе: период од 1945. до 1949.
године, односно од 1949. до 1952. године, када је, услед сукоба
са Информбироом, отпочела друга фаза. Прву фазу карактерише
исказивање захвалности Црвеној армији, као и наглашавање
да је ново државно уређење настало угледајући се на искуства
Совјетског Савеза.2 Већ од првих дана ослобођења 1944. године,
односно док је рат још увек званично трајао, покренуте су
иницијативе за подизање спомен-плоча и споменика херојима
Народноослободилачке борбе, међу које су сврстане и жртве
фашистичког терора.3 Они су као симболи постали најснажнији
1 Ненад Лајбеншпергер, „Меморијали Другог светског рата у служби
дневнополитичких потреба социјалистичке Југославије“, у: Простори
памћења: зборник радова, т. 1, уредници Александар Кадијевић, Милан
Попадић, (Београд: Филозофски факултет, Одељење за историју уметности,
Службени гласник, 2013), 283–284.
2 Исто, 284–286.
3 Како то примећује историчар Ненад Лајбеншпергер, југословенске власти су
уместо израза „цивилне жртве рата“ користиле термин „жртве фашистичког
терора“, дајући овој конструкцији изразиту политичку и идеолошку
конотацију. Сама држава је као „жртву фашистичког терора“ дефинисала
ону чија породица (брачни друг, деца, родитељи, деде и бабе) има право на
државну помоћ јер је њен члан умро, погинуо или нестао као цивилно лице
услед злостављања и лишавања слободе извршених од стране окупатора или
334
ЗБНОРНИК 2.indd 334 12/3/2023 4:20:24 PM

Славко Степановић
објекти ,,упросторавања“ нове идеологије и конституисања

новог идентитета југословенске заједнице.4 Са друге стране,
треба напоменути да је Горан Милорадовић, бавећи се гробовима
совјетских војника у Југославији, бритко приметио да, између
осталог, локација и изглед споменика представљају ,,поуздан
показатељ ширења идеолошког, политичког и културног
утицаја“.5 С тим у вези, 1948. година показала се као преломна,
будући да је југословенска власт понајвише измештањем
посмртних остатака црвеноармејаца послала јасну поруку да су
,,свете жртве“ искључиво југословенски комунисти.6
Први споменици, као и већина објеката исте намене
који су подизани већ од првих дана ослобођења на разним
локалитетима широм земље, представљају период у коме
је започела имплементација социјалистичког идентитета
нове заједнице. Глорификацијом мортирства и жртве сваког
појединца као жртве отпорa фашистичком терору, приказивано
као саставни део Народноослободилачке борбе, креирана је нова
реалност која је постепено преовладавала и маргинализовала
постојеће симболе предратног друштва које се постепено
распадало током четири ратне године.7 Говорећи о култури
сећања у контексту новоуспостављеног режима у Југославији,
истраживачи су констатовали доминацију партијске структуре,
односно улогу Тита као својеврсног арбитра у формирању
званичног дискурса у сегменту памћења.8 Међутим, треба
напоменути да постоји и приступ по коме режим никако не може
да буде једини фактор формирања сећања на рат у Југославији,
чиме се истиче значај јавне рецепције и оспоравања.9
њихових помагача. Видети: ,,Закон о помоћи жртвама фашистичког терора“,
Службени гласник СРС 46/58, чл. 1, 3; Ненад Лајбеншпергер, „Жртве Другог
светског рата у политици југословенске државе (1945–1980)“ (докторска
дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, 2019), 79.
4 Olga Manojlović Pintar, „‘Široka strana moja radnaja’: spomenici sovjetskim
vojnicima podizani u Srbiji 1944–1954“, Tokovi istorije br 1/2, 2005, 135.
5 Горан Милорадовић, Лепота под надзором: совјетски културни утицаји
у Југославији 1945–1955 (Београд: Институт за саврeмену историју 2012), 228.
6 Исто, 236–237.
7 O. Manojlović Pintar, n. d., 135.
8 Г. Милорадовић, н. д, 47–48; Милана Живковић, „Руски гробни комплекси
у Србији у 20. веку“ (докторска дисертација, Универзитет у Београду,
Филозофски факултет, 2019), 229–230.
9 Макс Бергхолц, ,,Међу родољубима, купусом, свињама и варварима:
335
ЗБНОРНИК 2.indd 335 12/3/2023 4:20:24 PM

У истраживањима која су се бавила одређеним

сегментом културе сећања на Други светски рат, у контексту
дешавања у Крагујевцу октобра 1941. године видна је огромна
празнина која се односи на период од завршетка Другог
светског рата до формирања Спомен-парка ,,Крагујевачки
октобар“. За разлику од истраживања која делимично или у
потпуности обухватају институционалну фазу Спомен-парка,
први споменик стрељаним крагујевачким цивилима остао
је непознат стручној јавности. Примера ради, Карге Хајке,
премда пише о старању над шумаричким хумкама у првим
послератним годинама, овај споменик не помиње.10 Колико
је он остао у сенци, занемарен и заборављен, показатељ је и
чињеница да се Хајке у свом истраживању позива и на изјаву
Љубомира Камбера, тадашњег кустоса Музеја ,,21. октобар“, тако
да је тешко претпоставити да ауторка не би ниједном речју овај
споменик споменула – да је добила информацију да он постоји.
Слична ситуација је и са докторском дисертацијом Давора
Стипића који, обрађујући однос према Холокаусту у Југославији,
доноси детаљне и прецизне информације о формирању Спомен-
парка, најзначајнијим споменицима и слично, али такође први
споменик крагујевачким цивилима не помиње.11
Изградња првог споменика посвећеног

крагујевачким жртвама
Крагујевац је ослобођен 21. октобра 1944. године уласком
Црвене армије и припадника Партизанског покрета у град. Већ
сутрадан, 22. октобра 1944, у присуству великог броја грађана
одржан је парастос над хумкама стрељаних. Парастосу су,
поред свештенства и цивила, присуствовали и представници
ослободилачке војске као носиоци будуће власти.12
споменици и гробови НОР 1947–1965. године’’, Годишњак за друштвену

историју 1–3 (2007), 62.
10 Karge Hajke, Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?, (Beograd: Biblioteka XX
vek, 2014), 159–176.
11 Давор Стипић, „Однос према Холокаусту у Југославији 1945–1991“
(докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет),
2021.
12 Јелена Давидовић, „Изградња и уређење меморијалног простора Спомен-
336
ЗБНОРНИК 2.indd 336 12/3/2023 4:20:24 PM

Први парастос стрељаним цивилима у ослобођеном

Крагујевцу 22. 10. 1944. године (архива Музеја „21. октобар“)
Главну иницијативу у контексту изградње свести о
тековинама НОБ-а у првим послератним годинама и у Крагујевцу
је имао локални Савез бораца Народноослободилачког рата
(у даљем тексту СУБНОР).13 У документима насталим у раду
ове организације која се чува у Историјском архиву Шумадије
Крагујевац,14 бројни записници седница Одбора и тек
формираних секција унутар ове организације сведоче о развоју
идеје о комеморацији Крагујевачког октобра и, уопште, сећања
на страдало становништво. Нажалост, документа овог фонда
нису сачувана за прве две године у ослобођеном Крагујевцу, па
не можемо са апсолутном сигурношћу тврдити да је од Савеза
бораца потекла иницијатива за подизање првог споменика,
односно спомен-плоче посвећене жртвама фашистичког терора
у крагујевачким Шумарицама. Оно што се поуздано може
тврдити јесте да је овај споменик изграђен у другој половини
1945. и да је свечано отворен 20. октобра 1945. Како до сада
парка“, у: Спомен-парк Крагујевачки октобар (1953–2016), група аутора,

(Крагујевац: Спомен-парк Крагујевачки октобар, 2016), 51.
13 Формално основан 1947. године, Савез бораца Народноослободилачког
рата био је креатор и чувар званичног сећања на Други светски рат у
Југославији. Видети: М. Берхолц, н. д., 63–65.
14 Историјски архив Шумадије Крагујевац (ИАШК), фонд 7.1.1./149, Савез
бораца НОР-а Среза Крагујевац, Крагујевац (1948–1967)
337
ЗБНОРНИК 2.indd 337 12/3/2023 4:20:24 PM

није било озбиљнијег проучавања периода између ослобођења

Крагујевца и оснивања Спомен-парка у контексту културе
сећања на Крагујевачки октобар,15 у јавном простору превладало
је неосновано – а донекле и злонамерно – тумачење да је
споменик подигнут искључиво због посете врховног команданта
Јосипа Броза (1945) Крагујевцу. Упркос непостојању научног
утемељења, деценијама се у свести значајног броја Крагујевчана
одржавало уверење да је подизањем овог споменика избегнуто да
се врховни командант излаже непримереном призору, уколико
би посетио бројна гробна места обележена крстачама на самом
стратишту. Насупрот оваквом тумачењу, подизање споменика
жртвама фашистичког терора заправо се у потпуности уклапа у
концепт стварања идеолошког принципа у првим послератним
годинама, који је у форми социјалистичког реализма
подразумевао почаст херојима и страдалима у рату постављањем
спомен-плоча, појединачних скулптура и скулптурних група,
јер се у условима тешког послератног сиромаштва није могло
помишљати на грандиозне подухвате. Модел совјетског
поимања социјалистичког реализма у уметности исказиван је
преко вертикалних споменика, на којима су биле приказане
фигуре људи – бораца, међу којима су били црвеноармејци. Код
мањих споменика обавезно је била присутна звезда петокрака,
која је носила јасну поруку да се до победе у рату дошло под
вођством комуниста.16
Тако је у Крагујевцу, као и у Београду, прво покренута
иницијатива за постављање спомен-плоче посвећене
припадницима Црвене армије страдалим током ослобођења,
а затим цивилним жртвама фашистичког терора.17 Како је у
ранијем тексту већ поменуто, не може се са сигурношћу утврдити
од кога је потекла иницијатива за постављање спомен-плоче
жртвама фашистичког терора у Крагујевцу. Са друге стране,
15 Уколико изузмемо примарна истраживања која су се тицала броја

шумаричких жртава и специфичности њихових страдања, запослени
у Спомен-парку ,,Крагујевачки октобар“ углавном су се фокусирали на
историјат сопствене институције, неретко публикујући стручне радове о
изградњи појединачних споменика.
16 Н. Лајбеншпергер, ,,Меморијали Другог светског рата…“, 284–286.
17 O. Manojlović Pintar, n. d., 135.
338
ЗБНОРНИК 2.indd 338 12/3/2023 4:20:24 PM

захваљујући документима који су сачувани у ИАШК, чињенице

око подизања споменика борцима Црвене армије доступне
су и проверљиве. На иницијативу крагујевачких свештеника
формиран је Одбор са циљем да прикупи средства за подизање
споменика борцима Црвене армије који су страдали током
ослобођења Крагујевца. Прилози су уредно евидентирани
и прикупљани већ од 7. децембра 1944, и уплаћивани на
посебан рачун у градској Хипотекарној банци. Велики број како
цивилних лица тако и сеоских народних одбора евидентирани
су као донатори у изградњи овог споменика.18
Споменик жртвама фашистичког терора изграђен је као
једноставан апокрифни споменик скромне уметничке вредности,
али са јасном симболичком и пропагандном тенденцијом.
Подигнут је у почетном делу шумаричког комплекса, недалеко
од топовских шупа, односно објеката у којима су цивили
провели ноћ пред стрељање. Управо са тог места је највећи број
крагујевачких цивила изведен на стратиште, у чему се огледала
јасна симболика. Споменик је једноставног, правоугаоног
облика. Постављен је вертикално са мермерном плочом на чијем
врху се налази петокрака. На њему је исписан свечани текст:
„Ово место је сведок

У мученику и јунаку граду
ни овде душмани нису могли
наш пламен и дух да смрве
победили смо и двадесет
првог октобра хиљаду –
нас седам хиљада –
девет стотина четрдесет прве.“
18 У Историјском архиву Шумадије Крагујевац сачувана је Књига прилога

за подизање споменика палим Русима при ослобођењу Крагујевца 21. 10.
1944, заведена код НОО за Град Крагујевац, бр. 1120 од 7. 12.1944. године. Из
ње се могу видети лица која су дала прилог за изградњу споменика, као и
сеоски одбори који су у томе учествовали. Председник комисије био је прота
Димитрије Стевановић, док је благајник био свештеник Грујић. Напомена:
поменута књига је накнадно пронађена, тако да јој није одређена припадност
фонду.
339
ЗБНОРНИК 2.indd 339 12/3/2023 4:20:24 PM

Како је у први план новоформиране власти стављана

борба за ослобођење и перспектива будућности земље и друштва,
у обележавању прве годишњице ослобођења али и страдања
цивилног становништва види се проблем дефинисања начина
и одређивања датума обележавања страдања цивила све до
коначног формирања меморијалног комплекса. С обзиром на то
да је град ослобођен 21. октобра 1944, први помен страдалима
одржан је 22. октобра. Већ наредне године, свечано отварање
спомен-плоче и полагање венаца у присуству великог броја
грађана и представника власти, уз одржавање опела, реализовано
је 20. октобра. Крагујевачке новине Светлост у тексту под
насловом Свечани помен октобарским жртвама 23. октобра 1945.
о том догађају пишу:
,,У суботу 20. октобра одржан је свечани помен и
откривање спомен-плоче октобарским жртвама фашистичког
терора. (…) На знак сирена у 14 часова једним минутом ћутања
одата је пошта стрељаним грађанима. Из центра града одмах
после одавања поште кренула је огромна поворка грађана ка
месту где је имало да се изврши откривање спомен-плоче. На
челу импозантне поворке ношен је транспарент на коме је писало:
„Слава октобарским жртвама!“, а затим су ношени многобројни
венци представника власти, војске, установа, предузећа, и
антифашистичких организација. Било је приложено 72 венца.
Испред барака из којих су грађани извођени на стрељање 21.
октобра 1941. године извршено је откривање спомен-плоче. После
говора Милутина Марковића, председника Градског народног
одбора, (…) говорио је др Воја Ђурић, професор, у име Народног
фронта: (…) Ова спомен-плоча замењује велики споменик који
ће се подићи палим жртвама. Али најбољи споменик који ћемо
њима подићи јесте правда, јесте благостање и чување слободе за
коју су они животе дали. Овај наш помен, помен је жалости и туге
али и помен поноса једног народа који је умео да умире али да
сачува част своје земље. (…) После одржаних говора положени су
многобројни венци на заједничкој гробници. Исто тако положено
је и више венаца на гробове Црвеноармејаца који су пали
приликом ослобођења Крагујевца. Увече је на више места у граду
било приређено комеморативно вече октобарским жртвама.“19
19 ,,Свечани помен октобарским жртвама“, Светлост: лист Народног
фронта Шумадије, 27. 10. 1945, 3.
340
ЗБНОРНИК 2.indd 340 12/3/2023 4:20:24 PM

Поред упечатљивог идеолошки одређеног смера којим

је партијско руководство дефинисало свој наратив и правце
по којима ће се градити однос према крагујевачким жртвама
у будућности, овај новински чланак доноси неколико веома
важних података који до сада нису били интерпретирани, а
тичу се комеморације Крагујевачког октобра већ у првој години
након ослобођења. Како је 21. октобар био ,,резервисан“ за
прославу победе над фашизмом и ослобођењe Града, свечана
комеморација цивилним жртвама одржана је 20. октобра.
Тог дана, уз пригодне говоре, свечано је откривена спомен-
плоча жртвама фашистичког терора у присуству представника
новоформиране власти, свештенства и великог броја грађана.
Поред говора пуних идеолошког набоја, након свечаног
отварања споменика, одржано је и црквено опело жртвама.
Горан Милорадовић који се у контексту културе сећања бавио
односом тоталитарних режима према религији констатовао
је да, премда је комунистичка идеологија на религију гледала
,,потцењивачки и презриво“, смртност је за човеково искуство
имало специфичну важност тако да нимало не чуди да су овакви
религијски обреди, попут опела цивилним жртвама, ипак били
значајни и, на известан начин, прихватљиви за југословенску
комунистичку власт.20 Са друге стране, југословенски комунисти
који су у првим послератним годинама имитирали совјетски
модел, несумњиво су знали за совјетску праксу да тамошњи
гробови или споменици приликом откривања буду опојани
по православном обреду.21 Слично Милорадовићу, и Стипић
констатује да су ,,југословенски комунисти били потпуно
свесни тога да религијске форме сећања на мртве неће бити
лако избрисати из колективне свести народа“, те да је ово један
од основних разлога због чега су тежили да створе сопствене
загробне обреде.22
Посебно важан податак до кога се долази анализом овог
чланка јесте недвосмислено уочавање става код представника
локалних власти да тренутна спомен-плоча представља
скромно обележје, те да се већ тада почело размишљати о
20 Г. Милорадовић, н. д., 220.
21 O. Manojlović Pintar, n. d., 136, 140.
22 Д. Стипић, н. д., 67.
341
ЗБНОРНИК 2.indd 341 12/3/2023 4:20:25 PM

уређењу места страдања и ,,великом споменику“ којим ће се на

адекватан начин одати пошта жртвама фашистичког терора.
Комеморације које су те вечери одржане на више локација у
граду можемо посматрати као наговештај Бдења које ће бити
установљено деценијама касније.23
Сутрадан, 21. октобра, у Крагујевцу је организована
свечана прослава прве годишњице ослобођења града. Крагујевац
је посетио врховни командант Јосип Броз Тито, у пратњи
генерал-лајтанта Александра Ранковића и председника Народне
владе Благоја Нешковића. Том приликом Броз је положио венац
на спомен-плочу жртвама фашистичког терора.
Јосип Броз Тито полаже венац на Споменик жртвама фашистичког терора 21.
...октобра 1945. године (ИАШК, Збирка фотографија)
После полагања венаца и одржаног говора, Броз се
заједно са Ранковићем и Нешковићем у пратњи пуковника Раје
Недељковића, пуковника Тодоровића и Немање Марковића
упутио у Грошницу, где су у порти сеоске цркве одали пошту
над гробовима стрељаних Грошничана24. Међутим, важно је
напоменути да је Брозова посета Крагујевцу искоришћена и као
одређени облик предизборне кампање.
23 Сада већ традиционална манифестација Бдење одржава се у Музеју ,,21.
октобар“ од 2006. године сваког 20. октобра у вечерњим часовима, у знак
сећања на последњу ноћ крагујевачких цивила проведену у топовским
шупама.
24 „Маршал Тито у Грошници“, Светлост: лист Народног фронта Шумадије,
27. 10. 1945, 2.
342
ЗБНОРНИК 2.indd 342 12/3/2023 4:20:25 PM

Наиме, у агитацији да што већи број становништва изађе

на изборе, ЦК КПЈ је, крајем септембра 1945, издао упутство
нижим партијским руководствима да партија, Народни фронт
и све масовне организације имају задатак да, између осталог,
објасне да је обавеза и дужност сваког грађанина, као и „дуг
према палим жртвама и допринос за независност Демократске
федеративне Југославије“ да се изађе на изборе. Овом реториком
послужио се и Јосип Броз Тито, искористивши прославу
ослобођења Крагујевца, да позове народ да изађе на изборе.
При томе је три пута у једној реченици поменуо жртве: „Овај
дан велик је по свом значају, јер је то датум дефинитивног
ослобођења Шумадије, дефинитивног ослобођења Крагујевца.
И у вези с тим, сјећајући се с пијететом свих жртава које су
пале, ми вам данас долазимо да вам, поводом предстојећих
избора, кажемо шта мислимо и да вас позовемо да, одужујући се
жртвама које су пале, запечатите 11. новембра побједу коју смо
постигли на бојном пољу, а за коју су пале и те жртве. То је наша
дужност, то је дужност нас свију. Они који су пали радовали би
се када би видјели нашу побједу, али они су у њу вјеровали и
умрли с том вјером.“25
Први споменик крагујевачким жртвама наставио је да
игра важну улогу у изградњи културе сећања и у наредним
годинама након свечаног отварања. Поред великог броја
грађана, свака значајнија делегација, како домаћих тако
и страних представника који су тих година посећивали
Крагујевац, готово без изузетка би положила венце на спомен-
плочу жртвама фашистичког терора, а неретко би након
тога обишли и само поприште стравичног догађаја и гробове
стрељаних. Већ наредне године, 21. октобра 1946, поводом
обележавања друге годишњице од ослобођења Крагујевца и
одавања поште жртвама фашистичког терора и погинулим
борцима Црвене армије, свечаности су присуствовале највиша
државна делегација и делегација Совјетске амбасаде у
Београду. Испред СССР-а Крагујевац су посетили амбасадор
Анатолиј Лаврентијев (Анатолий Иосифович Лаврентьев) у
25 „Говор маршала Тита“, Светлост: лист Народног фронта Шумадије, 27.10.

1945, 1–2; Н. Лајбеншпергер, „Жртве Другог светског рата…“, 277.
343
ЗБНОРНИК 2.indd 343 12/3/2023 4:20:25 PM

пратњи секретара Георгијева. У име државног руководства на

свечаности су присуствовали председник Народне скупштине
Србије, др Синиша Станковић, министар рударства Савезне
владе, Бане Андрејев, као и секретар Друштва за културну
сарадњу Југославије и СССР-а, Драгош Денковић. Дочек
званичника приредио је председник ГНО Милутин Марковић
са својим секретарима, представницима војске, омладинских
организација и великим бројем грађана. Звуци градских сирена,
тачно у 10 часова, објавили су минут ћутања палим октобарским
жртвама и погинулим црвеноармејцима у борбама за ослобођење
града. Потом је велика поворка са 120 венаца кренула у порту
Нове цркве, где је одржан свечани помен погинулим војницима
Црвене армије. Пре помена, мешовити хор „Абрашевића“ и
„Тозе Драговића“ отпевао је посмртни марш. После одржаног
помена у дворишту Нове цркве, поворка од 25 000 грађана и
омладине града Крагујевца кренула је у правцу спомен-плоче.
На свечаном помену палим родољубима у име Владе Народне
републике Србије одао је пошту генерални секретар Владе, Раја
Недељковић.26
Наредне године уследиле су посете бројних иностраних
делегација. Делегација Hапредне италијанске омладине која
је боравила у Југославији предвођена Антонијом Ђолитијем
(Antonio Giolitti) посетила је Крагујевац 11. марта 1947. г. Том
приликом италијанска делегација је обишла гробове стрељаних
и положила венце на спомен-плочу жртвама фашистичког
терора.27
26...,,Поводом обележавања двогодишњице ослобођења Крагујевца“,

Светлост: лист Народног фронта Шумадије, 26. 10. 1946, 1.
27 ,,Делегација италијанске напредне омладине у Крагујевцу”, Светлост:
лист Народног фронта Шумадије, 14. 03. 1947, 2.
344
ЗБНОРНИК 2.indd 344 12/3/2023 4:20:25 PM

Делегација италијанске омладине посетила је Крагујевац и положила венац на

споменик жртвама фашистичког терора 1947. године (Светлост, 14. 03. 1947)
Представницима ударничких организација НР Албаније

која је боравила у Аранђеловцу организована је посета Крагујевцу
7. јула 1947. године. Стране представнике дочекао је председник
ГНО М. Марковић, који је одржао поздравни говор, па је
уприличен обилазак гробова стрељаних и полагање венаца.28 У
оквиру Светске омладинске недеље крајем јула 1947. једна група
иностраних делегата посетила је Крагујевац. Представници
омладине из Румуније, Бугарске, Албаније, Пољске и Италије
29. јула одали су пошту жртвама фашистичког терора а затим
обишли радилиште крагујевачке омладине у Шумарицама, која
је пошумљавала део терена.29
Улога СУБНОР-а у обележавању Крагујевачког октобра
У годинама које су уследиле примарну улогу у

организовању активности везаних за спровођење комеморације
стрељанима преузимају секције Градског одбора СУБНОР-а. На
седницама секција доносе се одлуке и усклађују се програмске
шеме и протоколи. Из записника који се чувају у фонду у ИАШК
можемо да уочимо да се у том периоду још увек успостављају
одређени обрасци по којима ће се тек након оснивања
28 Светлост: лист Народног фронта Шумадије, 11. 07. 1947, 2.
29 „Делегати страних земаља у посети омладинцима нашег округа“,
345
ЗБНОРНИК 2.indd 345 12/3/2023 4:20:26 PM

меморијалног комплекса спроводити стандардни протокол

обележавања Октобарских свечаности.
У овом периоду отпочело се са уређивањем и одржавањем
гробова стрељаних цивила, при чему АФЖ на себе преузима
обавезу садње цвећа, плетења венаца и одржавања.30 Иако се
тежиште пажње постепено померало ка гробовима стрељаних,
споменик жртвама фашистичког терора је и даље задржавао
улогу централног места окупљања.31 Са друге стране, важно је
напоменути да је Савез бораца и током 1949. године имао дилему
око тачног датума одржавања свечане академије, односно
комеморације. Из записника са редовног састанка уочљиво је да
је његова обавеза –организовање Дана ослобођења града (победе
над фашистичким непријатељем), али и ,,обележавање помена
палим цивилима“. На састанку, почетком октобра, одлучено
је да Савез треба донети коначну одлуку у вези са датумом
комеморације – да ли ће бити одржана увече 20. октобра или
21. октобра у преподневним часовима – како би становништво
било што пре информисано, па могло и да узме учешће.32 На
крају, Савез се определио да се комеморација обави 21. октобра
са почетком у 15 часова, с тим да је од 13 часова обустављен рад у
свим предузећима и установама, како би се обезбедио што већи
број присутних.33
30 ИАШК, 7.1.1./149, СУБНОР Среза Крагујевац (1948–1967), Закључак седнице

ГО СУБНОР-а, мај 1947, к. I.
31 ИАШК, 7.1.1./149, СУБНОР Среза Крагујевац (1948–1967), Извештај ГО
СУБНОР-а Крагујевац – Земаљском одбору СУБНОР-а Београд, 19. 11. 1948, к. I.
32 ИАШК, 7.1.1./149, СУБНОР Среза Крагујевац (1948–1967), Записник са
редовног састанка Савеза бораца НОР-а Крагујевац, 05. октобар 1949, к. I.
33 Исто.
346
ЗБНОРНИК 2.indd 346 12/3/2023 4:20:26 PM

Уређење хумки као пред-фаза формирања

Спомен-парка ,,Крагујевачки октобар“
Почетком педесетих година прошлог века отварало
се питање одржавања и уређивања гробова стрељаних
Крагујевчана у контексту једне просторне целине. Од самог
ослобођења града, јављала се идеја да ће у Шумарицама
осванути велелепни споменик који ће достојно подсећати на
стрељане, али за реализацију такве идеје још увек није постојао
план нити су били створени услови да се она и реализује.34
Насупрот томе, донета је одлука да се уреде заједничке гробнице
стрељаних.35 Овој одлуци претходио је један изоловани
инцидент, за који нема чврстих доказа да је директно утицао
на покретање иницијативе за уређење гробова стрељаних,
али јој је свакако ишао у прилог. Инцидент се догодио у лето
1949. и о њему постоји званична белешка у архивској грађи
СУБНОР-а: ,,Један од чланова управног одбора Савеза Бораца
овога одбора обилазећи гробове жртава фашистичког терора
стрељаних у Крагујевцу [sic!] 1941 године, приметио је да су
гробови изгажени а надгробни споменици/фењери изрешетани
пушчаним [sic!] метцима. Према изјави члана одбора ово је
учињено од стране бораца приликом вежбања у гађању. Уједно
овај члан је на лицу места затекао једног борца коме је скренуо
[пажњу] да су то хумке палих жртава фашистичког терора
и да се исти не требају газити нити пушчаним [sic!] метцима
штетити, на шта је борац одговорио да је из Македоније и да то
њега не интересује.“36 СУБНОР je потом упутио жалбену молбу
Гарнизоном штабу ЈА у Крагујевцу, како би се испитао цео
случај и да се путем наредбе подручне војне јединице суптилно
упозоре да у будућности обрате пажњу на гробове жртава
фашистичког терора у Крагујевцу. У даљем тексту образлаже се
да је Крагујевац преживео тешку трагедију октобра 1941. године
и да је том приликом стрељано више хиљада „родољуба“, те
34 ,,Ускоро ће почети уређење гробница стрељаних“, Светлост: лист

Народног фронта Шумадије, 20. 05. 1950, 2.
35 Исто.
36 ИАШК, 7.1.1./149, СУБНОР Среза Крагујевац (1948–1967), Štabu I
Jugoslovenske armije J.A. Kragujevac, 22. 06. 1949, к. I.
347
ЗБНОРНИК 2.indd 347 12/3/2023 4:20:26 PM

да је потребно одржавати успомену на њихову жртву, а место

где су стрељани и сахрањени одржавати на највишем могућем
нивоу. У закључку, СУБНОР моли војну управу да се на основу
овог дописа предузму одговарајући поступци, као и да буду
обавештени о резултатима истих.37
У пролеће 1950. године интензивирани су планови за
уређење хумки: планирано је да се свака гробница огради, да се
прилазне стазе наспу шљунком и да се на сваком заједничком
гробу подигне спомен-плоча са натписом који ће подсећати
на фашистички злочин. Оваква иницијатива СУБНОР-а да се
подигну споменици на хумкама стрељаних наишла је на добар
пријем код грађана. Конституисан је одбор као тело које се бавило
подизањем визуелних обележја. У раду одбора су учествовали,
поред представника народних власти, углавном представници
омладинских организација и грађевинских предузећа. Одлучено
је да свака хумка буде ограђена каменом и бетоном и да се
обележе надгробним плочама. Грађевинска предузећа дала су
стручан кадар, док је Народни фронт преузео на себе да обезбеди
материјал и физичке раднике. Свака организација требало је да
се ангажује на уређењу једне или две гробнице од укупно 33.
Било је предвиђено да ће се радови завршити до 7. јула, Дана
устанка у Србији.38 За овај подухват Влада Народне републике
Србије обезбедила је средства у износу од 1 100 000 динара.39 У
првој етапи радова која је завршена 7. јула 1950. учествовало је 2
909 „фронтоваца“ који су дали 15 789 радних часова.
37 Исто.
38 „Ускоро ће почети уређење гробница стрељаних 1941. године у Крагујевцу“,
39 „ (…) Да се са акредитива 1-7339 (партија 757 позиција 2) од динара 1 100
000 а који је отворен од стране Министарства финансија Народне републике
Србије у Београду, Градском народном одбору на име уређења гробова
жртава фашистичког терора у Крагујевцу пренесе 300 000 динара на рачун
бр. 160/1-9560319 ГО СУБНОР-а који изводи те радове.“, ИАШК, 7.1.1./149,
СУБНОР Среза Крагујевац (1948–1967), Одлука, ГНО Крагујевац, Финансијско
одељење, 27. 06. 1950, к. II.
348
ЗБНОРНИК 2.indd 348 12/3/2023 4:20:26 PM

Чланови Народног фонта уређују гробнице октобарских жртава 1950.

(Светлост, 29. 07. 1950).
Уређено је 18 хумки на којима су постављене спомен-
плоче. Плоче су рађене од белог мермера који је послат из
венчачког каменолома, док су хумке ограђиване ломљеним
каменом. На плочи која је израђена за прву и највећу хумку
која се налазила у непосредној близини пута Крагујевац–Горњи
Милановац биле су исписане Брозове речи посвећене жртвама.
На плочи изнад хумке у којој су сахрањени ђаци и професори
били су исклесани стихови из Крваве бајке Десанке Максимовић.
Планирано је да све спомен-плоче буду завршене до 21. октобра
и обележавања девете годишњице од стрељања.40 О томе
колика је ангажованост била и којом су динамиком радови
извођени, сведочи и чињеница да је Градски одбор Народног
фронта у заједници са Среским одбором обезбедио радну снагу,
док је у сам транспорт ломљеног камена била укључена Главна
дирекција за експлоатацију железница Косово Поље.41
Шеста годишњица ослобођења Града и комеморација
крагујевачким жртвама обележене су 21. октобра 1950. Прослава
ослобођења града почела је дан раније, када су у свим основним
фронтовским организацијама одржана предавања поводом
ослобођења. Што се комеморације тиче, 20. октобра у Народном
40 ,,Чланови Народног фронта Крагујевца подигли споменике октобарским

жртвама“, Светлост: лист Народног фронта Шумадије, 29. 07. 1950, 2.
41 ИАШК, 7.1.1./149, СУБНОР Среза Крагујевац (1948–1967), Грађевинско
предузеће-Изградња, Крагујевац Одбору савеза бораца народног
ослободилачког рата Крагујевац, 22. 05. 1950, к. I.
349
ЗБНОРНИК 2.indd 349 12/3/2023 4:20:27 PM

позоришту је одржана свечана академија. На дан ослобођења у 12

часова у центру града формирана је колона у којој је учествовао
значајан број грађана, који су се потом упутили ка Шумарицама.
На хумке су положени венци Народне власти, ЈА и масовних
организација. На спомен-плочи која се налазила у непосредној
близини барака, а која је такође уређена у овој години, свечани
говор одржао је народни посланик Воја Радић.42 Овај податак
говори у прилог томе да је спомен-плоча која је подигнута као
први споменик жртвама фашистичког терора и даље задржавала
улогу места централног помена, премда чињенице указују да се
тежиште померало ка самом стратишту и хумкама стрељаних.
Почетком педесетих година на делу путног правца
од Крагујевца ка Горњем Милановцу, у кругу касарне на
Вашаришту изграђена је зграда Гарнизоног војног затвора,
укључујући простор у коме су се налазиле топовске шупе.
Овај објекат ће својом величином, позицијом али и наменом у
потпуности ограничити несметани приступ првом споменику
крагујевачким жртвама.
Зграда Гарнизоног војног затвора подигнута почетком педесетих година у

непосредној близини некадашњих топовских шупа (ИАШК, Збирка фотографија)
Пошто му је сама видљивост била угрожена, споменик

је полако почео да губи своју централну комеморативну улогу.
Оснивањем Спомен-парка „Крагујевачки октобар“ 1953. године
– споменик је остао ван његових граница, елиминисан из
просторно-уметничке целине.
42 ,,Прослава шесте годишњице ослобођења Крагујевца”, Светлост: лист

Народног фронта Шумадије, 27. 10. 1950, 2.
350
ЗБНОРНИК 2.indd 350 12/3/2023 4:20:27 PM

У истраживањима која су се бавила културом сећања у

контексту Крагујевачког октобра 1941. године видна је огромна
празнина за период од завршетка Другог светског рата до
формирања Спомен-парка ,,Крагујевачки октобар“. У пракси
се као далеко истраженији показао период који се преклапа
са институционалном фазом Спомен-парка, јер истраживања
углавном обухватају период од 1953. године. Колико је период од
Другог светског рата са аспекта културе сећања на крагујевачке
жртве неистражен, најбоље показује чињеница да је први
споменик крагујевачким цивилима (премда је у тадашњој
реторици означен као споменик жртвама фашистичког терора)
данас непознат не само широј – већ и стручној јавности.
Ово истраживање које је базирано на фондовима
Историјског архива Шумадије и периодици указује да је
овај споменик имао централну улогу при комеморацији
Крагујевачког октобра од 1945. године па све до 1950, када
је са једне стране отпочео процес уређења хумки стрељаних,
а са друге изграђен Гарнизони војни затвор, који је на првом
месту утицао на видљивост и приступ самом споменику. Иако
извори недвосмислено указују на идеју која је постојала код
представника власти у виду подизања ,,великог споменика“
који би својом монументалношћу и уметничком вредношћу
на најадекватнији начин био симбол страдања крагујевачких
цивила – de facto најстарији споменик имао је јасну симболичку
и употребну вредност у конкретном временском периоду.
Потребно је истаћи да је овај споменик био у функцији и
саме државне пропаганде. Ако у обзир узмемо чињеницу да је
Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових
помагача озбиљније отпочела са радом тек по завршетку Другог
светског рата, а да је овај споменик већ на себи садржао број од
7 000 „стрељаних родољуба“ – јасно је да власти нису изоставиле
идеолошко-пропагандни елемент овог спомен-обележја. С тим
у вези треба напоменути и да су саме крагујевачке жртве биле
битан део реторике Јосипа Броза приликом посете Крагујевцу
1945, уочи предстојећих избора.
Без обзира на јасан идеолошки контекст, први споменик
крагујевачким жртвама не заслужује третман који тренутно има
351
ЗБНОРНИК 2.indd 351 12/3/2023 4:20:27 PM

како код струке, тако и код шире јавности. Овоме је, нарочито
на локалном нивоу, значајно допринело неговање културе
сећања на Крагујевачки октобар из перспективе истоименог
меморијалног комплекса. Уколико се о њему и говори, контекст
је обично негативан и искључиво се везује за претпоставку да
је подигнут како Јосип Броз не би полагао венац на хумкама
страдалих, на којима су се у то време још увек налазиле крстаче.43
Са друге стране, иако се по уметничкој вредности не може
поредити са споменицима који се налазе на простору Спомен-
парка, можда би требало размишљати о његовом укључивању
у званични наратив ове установе у контексту културе сећања
јер је он, осим што је први споменик крагујевачким стрељаним
цивилима, дефинитивно имао значајну улогу у комеморацији
Крагујевачког октобра, нарочито у званичним протоколима у
време њиховог конституисања пре оснивања Спомен-парка.
На крају, можда реченица Џејмса Јанга (James Young) указује на
суштински значај овог спомен-обележја: ,,Меморијал може бити
дан, конференција или простор, али не мора бити споменик.
Споменик је, са друге стране, увек нека врста меморијала.“44
43 Институционална истраживања при Спомен-парку допринела су

одржавању оваквог мишљења: чак и најновија истраживања инсистирају на
помињању „импровизоване гробнице“ која је постављена у сврху полагања
венаца приликом Брозове посете Крагујевцу 1945. године, док се ,,једноставна
надгробна плоча“ са урезаном петокраком само успутно помиње. Као кустос
ове установе, и Ненад Карамијалковић, бавећи се војничким гробљем у
Шумарицама, помиње овај споменик, али без ширег контекста. Преиспитујући
могућности проширивања музеолопке понуде Спомен-парка, Карамијалковић
критикује досадашње неприсуство Старог војничког гробља из званичног
наратива установе, али први споменик посвећен стрељаним цивилима
Крагујевца ни у овом контексту не помиње. Видети: Ј. Давидовић, н. д., 51–
52; Н. Карамијалковић, Старо војничко гробље у крагујевачким Шумарицама
(Крагујевац: Спомен-парк ,,Крагујевачки октобар“, 2021), 152, 198.
44 James Young, ,,Tekstura sećanja’’, у: Kultura pamćenja i historija, urednice Maja
Brkljačić, Sandra Prlenda, (Zagreb: Golden marketing, Tehnička knjiga, 2006), 201.
352
ЗБНОРНИК 2.indd 352 12/3/2023 4:20:27 PM

Први споменик октобарским жртвама данас

(Славко Степановић, приватна архива)
Резиме
Будући да се потреба за обележавањем Крагујевачког
октобра јавила спонтано, још за време рата, ослобођење Кра-
гујевца и, касније, окончање ратних дејстава, пред власти
је поставило питање о начинима на који ће комеморација
у будућности бити реализована. Рад се бави прилично
неистраженим периодом културе сећања на Крагујевачки
октобар, стављајући у фокус први споменик жртвама
фашистичког терора, који је подигнут већ 1945. године. Иако
заборављен како од шире, тако и стручне јавности, споменик
је заправо имао централно место при обележавању 21. октобра,
све до педесетих година прошлог века. На његов ,,одлазак у
заборав“ најпре је утицало оснивање Гарнизоног војног затвора,
будући да се територијално нашао у његовом саставу, а потом
и само формирање Спомен-парка ,,Крагујевачки октобар“, у
коме се отпочело не само са уређењем хумки, већ и изградњом
споменика који су имали, сваки понаособ, велику уметничку
вредност и изражену симболику.
Рад се бави и првом Брозовом посетом Крагујевцу
непосредно по ослобођењу, у контексту улоге крагујевачких
жртава у предизборној реторици. Усмеравајући пажњу на
353
ЗБНОРНИК 2.indd 353 12/3/2023 4:20:28 PM

улогу Савеза бораца при комеморацији Крагујевачког октобра,

недвосмислено се указује да је све до педесетих година постојала
велика дилема око датума – да ли комеморацију везати за сам
дан стрељања, 21. октобар, или је померити за дан раније, с
тим да би 21. октобар дефинитивно био резервисан за прославу
победе над фашистичким непријатељем и ослобођење Града.
Ипак, у овом периоду је и трасиран пут и данас актуелном
протоколу да се комеморација крагујевачким жртвама врши на
дан када су цивили изведени на стратишта.
Neobjavljeni izvori
Istorijski arhiv Šumadije Kragujevac, Fond 7.1.1/149, SUBNOR Sreza

Kragujevac (1948–1967).
Istorijski arhiv Šumadije Kragujevac, Fond, Nerazvrstana građa.
Objavljeni izvori
,,Zakon o pomoći žrtvama fašističkog terora”, Službeni glasnik SRS
46/58.
Literatura
Bergholc, Maks. ,,Među rodoljubima, kupusom, svinjama i varvarima:

spomenici i grobovi NOR 1947-1965. godine’’, Godišnjak za društvenu
istoriju 1-3 (2007), 61-82. (cyrillic)
Davidović, Jelena. „Izgradnja i uređenje memorijalnog prostora

Spomen-parka“. U: Spomen-park Kragujevački oktobar (1953-
2016), grupa autora, 49-103. Kragujevac: Spomen-park Kragujevački
oktobar, 2016. (cyrillic)
Hajke, Karge. Sećanje u kamenu – okamenjeno sećanje?. Beograd:
Biblioteka XX vek, 2014.
Karamijalković, Nenad. Staro vojničko groblje u kragujevačkim
Šumaricama. Kragujevac: Spomen-park „Kragujevački oktobar“,
2021. (cyrillic)
354
ЗБНОРНИК 2.indd 354 12/3/2023 4:20:28 PM

Lajbenšperger, Nenad. „Memorijali Drugog svetskog rata u službi

dnevno političkih potreba socijalističke Jugoslavije“.U: Prostori
pamćenja: zbornik radova, t. 1, urednici Aleksandar Kadijević, Milan
Popadić, 283–297. Beograd: Filozofski fakultet, Odeljenje za istoriju
umetnosti, Službeni glasnik, 2013. (cyrillic)
Lajbenšperger, Nenad. „Žrtve Drugog svetskog rata u politici
jugoslovenske države (1945–1980)“. Doktorska disertacija, Univerzitet
u Beogradu, Filozofski fakultet, 2019. (cyrillic)
Manojlović Pintar, Olga. „‘Široka strana moja radnaja’: spomenici
sovjetskim vojnicima podizani u Srbiji 1944–1954’’, Tokovi istorije br
1/2, 2005, 134–144.
Miloradović, Goran. Lepota pod nadzorom: sovjetski kulturni uticaji
u Jugoslaviji 1945–1955. Beograd: Institut za savremenu istoriju,
2012. (cyrillic)
Stipić, Davor. „Odnos prema Holokaustu u Jugoslaviji 1945–1991“.
Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet,
2021. (cyrillic)
Young, James. ,,Tekstura sećanja’’. U: Kultura pamćenja i historija,
urednice Maja Brkljačić, Sandra Prlenda, 197–216. Zagreb: Golden
marketing, Tehnička knjiga, 2006.
Živković, Milana. „Ruski grobni kompleksi u Srbiji u 20. veku“.
Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet,
2019. (cyrillic)
Periodika
Svetlost: list Narodnog fronta Šumadije, Kragujevac, 1945–1947,

1950. (cyrillic)
355
ЗБНОРНИК 2.indd 355 12/3/2023 4:20:28 PM

Commemoration of October in Kragujevac from the liberation...
Slavko Stepanović, historian

senior archivist
Historical archive of Šumadija Kragujevac
COMMEMORATION OF OCTOBER IN KRAGUJEVAC FROM THE

LIBERATION...
Summary
The idea that the October tragedy in Kragujevac should be
commemorated emerged spontaneously, while the war was still
being fought. After the liberation of the city of Kragujevac and the
subsequent end of the war, the authorities starteddeliberating
on the most appropriate manner in which the victims should be
remembered. This paper investigates a rather unexplored period of the
remembrance culture related to the October of Kragujevac, focusing
on the first monument to the victims of fascist terror, erected as early
as 1945. Although forgotten by both general public and the experts,
this monument actually played a central role during the October
21st commemorations before 1950s. It faded into oblivion primarily
because it became part of the area of the Garrison Military Prison,
but also because once the Memorial Park Kragujevački Oktobar was
established, it started maintaining the burial mounds and erecting
monuments of considerable artistic value and pronounced symbolism.
The paper also explores the Broz’s first visit to Kragujevac immediately
after the town’s liberation and the role which the victims of
Kragujevac played in the post-war electoral rhetoric. Paying attention
to the role of the Association of Veterans in commemorating the
October in Kragujevac, the paper clearly indicates that until 1950s
there was a dilemma whether the remembrance should be held on
the exact date of the execution, October 21st, or a day earlier, so that
October 21st could be reserved for the celebration of victory over the
fascists and the town’s liberation. It was in this period that today’s
remembrance protocol took shape and the victims of Kragujevac are
still remembered on the day the civilians were taken to the execution
grounds.
356
ЗБНОРНИК 2.indd 356 12/3/2023 4:20:29 PM

Др ЗОРАН ЈАЊЕТОВИЋ
Научни саветник
Институт за новију историју Србије, Београд
kokanzokan@yahoo.com
ЧИЈЕ ЖРТВЕ? ПОКУШАЈ КАТЕГОРИЗАЦИЈЕ

ЖРТАВА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА НА ТЛУ
ЈУГОСЛАВИЈЕ И ПИТАЊЕ „КОРИШЋЕЊА“ ЖРТАВА
ТОКОМ РАЗДОБЉА СОЦИЈАЛИЗМА
Апстракт: На основу релевантне литературе рад групише

жртве Другог светског рата у Југославији, уз основну поделу на цивиле
и војнике, и укратко, према националности и области страдања.
Извршена је груба подела починилаца, а наведени су и основни типови
политичких идеологија којима је правдано убијање, као и услови под
којима је дошло до губљења живота. У обзир су узете и жртве током
ратних операција и бомбардовања, окупаторских и савезничких.
Kрај рата није донео и крај убијања, а током послератних деценија
манипулисало се бројем жртава. При том је посебна пажња посвећена
последњој деценији социјализма, када је у условима друштвене кризе
и уз све већу толеранцију владајућих елита почела ревизија недавне
прошлости – националистички обојеним, а у истраживањима
неутемељеним лицитирањем бројевима жртава Другог светског рата.
Кључне речи: Други светски рат, жртве, страдање.
357
ЗБНОРНИК 2.indd 357 12/3/2023 4:20:29 PM

Чије жртве? Покушај категоризације жртава Другог светског рата...
Увод
Други светски рат је донео не само највећи број жртава у
историји, него је у односу на раније ратове проширио и начине
на који су људи страдали, утолико што је жртвама ратних
операција додао и жртве идеолошких прогона. Иако су и ранији
ратови често садржали идеолошку компоненту (крсташки
ратови, муслиманске инвазије Арапа и Османлија, верски ратови
у доба Реформације након верских у XVI и XVII веку), уследили
су освајачки ратови.1 Уз то, Други светски рат је вођен и у име
идеологије: фашистичке, комунистичке, антифашистичке,
демократске итд. Због тога је у њему био неуобичајено велик
број идеолошких жртава: не само оних који су убијени због
другачијих политичких ставова, него, у још већој мери, оних који
су страдали зато што су у очима својих непријатеља сматрани
за непожељне – из националних, расних или верских разлога.
Главне жртве чисто идеолошког истребљења били су Јевреји, а
у мањој мери и припадници других народа, зависно од места и
носилаца власти. Апсолутна новина био је индустријски начин
масовног убијања, примењен пре свега на Јеврејима.2 Поред
тога, и обим жртава у ратним операцијама је проширен не само
већом убојитошћу оружја, него и његовом масовном применом
на уништавање цивилног становништва. Овакав вид вођења
рата је коришћен и раније, али је сада попримио невиђене
размере. Изгубила се граница између фронта и позадине, а
непријатељски цивили стотинама километара иза линије
фронта су de facto постали легитимни војни циљеви.3 Због тако
1 Најкрвавији рат у америчкој историји, Грађански, је вођен око права на

отцепљење – дакле правно-политичког питања, а не око ослобођења црних
робова (дакле, идеолошког разлога), како се често мисли, иако је на Северу
била јака и аболиционистичка идеологија. (Benjamin P. Thomas, Abraham
Lincoln. A Biography, New York 1968, 246-267).
2 То не значи да и Јевреји нису убијани и на „класични“ начин, пре свега
стрељањем. Овакав начин масовног убијања је био карактеристичан посебно
за војне и паравојне јединице које су на тај начин „чистиле“ терен који су
заузимале. (V. npr. Daniel Jonah Goldhagen, Hitlers willige Vollstrecker. Ganz
gewöhnliche Deutsche und der Holokaust, München 2000, 219-332).
3 И док је оваква пракса Немачке одмах по завршетку рата осуђена на
процесима ратним злочинцима, исто поступање Савезника приликом
бомбардовања немачких, италијанских или јапанских градова је до данас
остало без судске, а често и без моралне осуде.
358
ЗБНОРНИК 2.indd 358 12/3/2023 4:20:29 PM

Др Зоран Јањетовић
бројних цивилних жртава које су пале не због идеолошких, него

због (условно речено!) војних разлога, не би се могло рећи да
је масовно убијање из идеолошких разлога, колико год да је
попримило незапамћене размере, било најраспрострањенији
вид уништавања људи – војника или цивила.
Све ове појаве су нашле одраза и на тлу Југославије,
у много већој мери него у неким другим деловима Европе.
Не само што су цивили постајали жртве непријатељских
(или савезничких!) бомбардовања – већ су масовна убиства,
заробљавања и депортације неборачког становништва постали
део војних операција: оне су вођене колико против наоружаних
противника, толико и против цивилног становништва које их је
стварно или наводно подржавало.
Цивилне жртве
Прва група жртава, која је у модерним ратовима често и
највећа, су они које обично називамо „недужним цивилима“. Реч
је о грађанским лицима која нису укључена у војне операције, али
која од њих страдају – чега је, наравно, одувек било. Међутим,
у новије време је овај назив „недужни цивили” постао упитан,
будући да се неко ко је на пр. подржавао нацистички режим и
његов освајачки рат (иако је можда сâм био цивил и не-борац)
тешко може означити као сасвим „недужан”. С друге стране,
можемо се запитати у којој мери је крив неко ко је против своје
воље регрутован и послат да се на „погрешној страни” бори за
идеологију и политику са којима се није слагао. Будући да је
Други светски рат био сукоб милионских маса, број оваквих је на
свим странама био приличан. То не релативизује ратне злочине,
али чини нужним да се кривица за њих праведније расподели.
Оваквих принудно мобилисаних бораца је и на простору
Југославије било пуно, а многи су служили у више војски.
Категорија цивилних жртава се може поделити на
неколико подгрупа, чији елементи се понекада преклапају.
У Другом светском рату, жртвама бомбардовања и ратних
операција се уз таоце (који су одувек узимани да се обезбеди
покорност) морају придодати и жртве идеолошке, расне,
359
ЗБНОРНИК 2.indd 359 12/3/2023 4:20:29 PM

националне и верске мржње за коју су вишенационална

структура земље, нерешено национално питање и велике
социјалне и политичке разлике стварали повољне предуслове.
Страдање цивила је почело од првог дана напада Немачке и
њених савезника на Југославију и до самог почетка је било
разноврсно. У бомбардовању Београда и других градова страдало
је више хиљада људи.4 Бомбардовања су, пре свега, изведена са
циљем да се убијањем цивила поткопа морал становништва.
Због тога су претежно гађани (иако не само!) српски градови –
будући да је Хитлер видео Србе као главни реметилачки фактор
својих планова и окосницу државе. Цивили ће страдати и 1943–
1945, као „колателарне жртве савезничких бомбардовања“ чије
мете су биле окупаторске јединице и инсталације.5
Није познато колико цивила је страдало у самим борбама
током Априлског рата. Али, већ од првих дана могао се опазити
феномен који ће битно обележити рат на простору Југославије
– убијање и прогон цивила друге националности или вере.6
4 Мухарем Кресо, Њемачка окупациона управа у Београду 1941-1944.
(с освртом на централне окупационе команде и установе за Србију,
Југославију и Балкан), (Београд: Историјски архив Београда, 1979), 37-45;
Бранко Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939-1945, (Београд:
Војноиздавачки и новински центар, 1992), 100-101.
5 Јасно је да је колаборационистичка пропаганда здушно користила
цивилне жртве настале у тим приликама, да оцрни безобзирне и варварске
Савезнике који су помагали комунистичким партизанима. (Марица Каракаш
Обрадов, Англо-америчка бомбардирања Хрватске у Другом свјетском
рату. Савезнички зрачни напади на Независну Државу Хрватску 1943.-
1945., (Загреб: Хрватски институт за повијест, 2008), 86-308; о пропаганди
посебно 48-61; Зоран Јањетовић, Collaboration and Fascism under the Nedić
Regime, (Београд: Институт за новију историју Србије, 2018), стр 417;
Момчило Павловић, Верољуб Трајковић, Савезничко бомбардовање Лесковца
6. септембра 1944. Студија и документи, (Београд, Лесковац: Институт за
савремену историју, 1995), XLVI-LXV; Силвија Р. Крејаковић, Александар
В. Березнов, „Краљевачко подручје у англоамеричком бомбардовању 1944.
године“, Годишњак за истраживање геноцида II, 2015, 84, 88-89 (77-124);
Бранислав Ковачевић, Савезничко бомбардовање Црне Горе 1943-1944. Грађа,
(Подгорица: Побједа, 2003.)
6 Петрановић, Србија..., 105-106, 124-128, 245; Александар Касаш, Мађари
у Војводини 1941-1946, (Нови Сад: Филозофски факултет, 1995), 33-34;
Akkiko Shimizu, Die deutsche Okkupation des serbischen Banats 1941-1944 unter
besonderer Berücksichtigung der deutschen Volksgurppe in Jugoslawien, (Münster:
LIT Verlagm, 2003), 109-119, 245-251; Никола Живковић, Ратна штета коју је
Немачка учинила Југославији у Другом светском рату, (Београд: Институт
за савремену историју, 1975), 229; Мирна Закић, , Ethnic Germans and National-
Socialism in Yugoslavia in World War II, (Cambridge: Cambridge University Press,
360
ЗБНОРНИК 2.indd 360 12/3/2023 4:20:29 PM

Националне напетости из предратног периода прелиле су се

у национално разрачунавање, прво са појединцима и мањим
групама, да би се касније прешло на масовне прогоне и покоље.
Прве жртве су били углавном српски чиновници, колонисти
и Јевреји, али и припадници других „непоћудних“ група.7 Као
починиоци се при том јављају колико окупаторски војници,
толико, а на многим местима и више, локални цивили који су
искористили прилику да исправе раније стварне или замишљене
националне и социјалне неправде, изравнају личне рачуне,
окористе се имовином комшија које су због националне или
политичке припадности доспеле у незавидан положај и т.сл.
Такви поступци ће се небројено пута понављати током рата,
а починиоци су углавном припадали народу или политичкој
опцији која је у датом тренутку на одређеном месту имала
превласт. Због тога је неко ко је у једној ситуацији био жртва
прогона, насиља или пљачке – у измењеним околностима могао
постати починилац истих злочина.
2017), , 138-139; Бранислав Попов Миша, Немачки затвори и конценреациони

логори у Банату 1941-1944, (Београд: Институт за савремену историју, 1992),
15-27, 227; Војводина у Народноослободилачком рату и социјалистичкој
револуцији 1941-1945, уредио Чедомир Попов, (Нови Сад: Филозофски
факултет, Институт за историју, 1984), 44-45; Злочини фашистичких
окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији, (Београд: Савез
јеврејских општина, 1952), 9-12, 136-138; Еникő А. Сајти, Hungarians in the
Vojvodina 1918-1947, (Boulder Col.: Atlantic Research and Publications Inc., 2003),
205-211; Али Хадри, Народноослободилачки покрет на Косову 1941-1945,
(Београд: Завод за историју Косова, 1973), 85-86; Ненад Антонијевић, Косово
и Метохија 1941-1945. година – ратни злочини, (Београд: Музеј жртава
геноцида, 2017), 133; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена
на Косову и Метохији. Квислинзи и колаборација у Другом светском рату,
(Београд: Институт за савремену историју, 1992), 32-33; Зоран Јањетовић,
Конфронтација и интеграција. Националне мањине у Србији 1944-1964,
(Београд: Институт за новију историју Србије, 2022), 94, 99-100, 103, 123.
7 Јaša Romano, Jevreji Jugoslavije 1941-1945. Žrtve genocida i učesnici NOP,
(Beograd: Savez jevrejskih opština Jugoslavije, 1980), 63-64; Kasaš, Mađari..., 33-
34; Petranović, Srbija..., 105-106, 124-128, 245; Božović, Milorad Vavić, Surova
vremena..., 380-386, 396-399; Aнтонијевић, Косово и Метохија..., 326-329;
Hadri, NОP..., 303-305; Ђорђе Борозан, Велика Албанија. Поријекло – идеје –
пракса, (Београд: Војноисторијски институт Војске Југославије, 1995), 322-325.
361
ЗБНОРНИК 2.indd 361 12/3/2023 4:20:29 PM

Идеолошке основе злочина над цивилима

Успостављање окупационих и квислиншких режима, али
и устанак против њих проширили су обим страдања неборачког
становништва. При томе је само страдање било ступњевито:
од материјалних изнуда, преко физичког и душевног насиља,
до протеривања, затварања и лишавања живота. Јасно је,
међутим, да су ови основни облици страдања јако често били
испреплетани, као и да су често били допуњени сваковрсним
насиљем и пљачком. С једне стране, прогањање и убијање
цивила је било условљено идеолошким разлозима, међу којима
су шовинизам и расизам били главни. Тако су усташе хтеле да
очисте територију НДХ од Срба и Јевреја8; немачки окупатори
су хтели да раселе добар део Словенаца са територије коју су
анектирали, у чему су делом и успели9; мађарске власти су
успеле да из Бачке и Барање протерају скоро све међуратне
српске колонисте10; припадници албанске националне мањине
су се одмах обрушили на међуратне колонисте, а ускоро и на
локално српско становништво у жељи да га протерају са Косова
и Метохије;11 бугарске власти су такође протеривале српске
8 Petranović, Srbija..., 118-132; Edmond Paris, Genocide in Satelite Croatia 1941-

1945. A Record of Racial and Religious Persecution and Massacres, (Chicago: The
American Institute for Balkan Affairs, 1962); Koncentracioni logor Jasenovac 1941-
1945. Dokumenta I-IV, priređivač Antun Miletić, (Beograd: Narodna knjiga 1986,
1987, 2007); Zločini u logoru Jasenovac, (Zagreb: Zemaljska komisija Hrvatske
za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, 1946); Srbi u Nezavisnoj
Državi Hrvatskoj. Izabrana dokumenta, priredili Nikola Živković, Petar Kačavenda,
(Beograd: Institut za savremenu istoriju 1998); Romano, Jevreji..., 57-179.
9 Tone Ferenc, Nacistička politika denacionalizacije u Sloveniji u godinama od
1941. do 1945, (Beograd, Ljubljana: Partizanska knjiga, 1979), 152-362. Случај
планираног протеривања Словенаца из Доње Штајерске је био типичан
пример повезаности злочина: требало је иселити (тј. протерати) 200.000 Срба
из НДХ и на њихово место доселити протеране Словенце, на чија огњишта
је, пак, требало колонизовати фолксдојчере из италијанске окупационе зоне.
Део Словенаца је послат и у окупирану Пољску и Србију, али план у целини
није спроведен.
10 Kasaš, Mađari..., 38-39, 43; Sajti, Hungarians..., 234-250; Никола Л. Гаћеша,
„Страдање Срба насељеника у Другом светском рату“, Никола Л. Гаћеша,
Радови из аграрне историје и демографије, (Нови Сад: Матица српска, 1995),
361-362.
11 Aнтонијевић, Косово и Метохија..., 124, 131-142, 168, 214, 227-228, 235-243,
252, 256-315, 326-329, 385-466; Božović, Vavić, Surova vremena..., 31-33, 58, 202-
362
ЗБНОРНИК 2.indd 362 12/3/2023 4:20:29 PM

чиновнике и насељенике из крајева које су запоселе;12 Јевреји су

свуда били грубо дискриминисани и(ли) прогањани, а потом –
негде пре, негде касније – подвргнути истребљењу.13 Тек нешто
блажа и мање систематична је била политика прогањања Рома,
иако је и она резултирала великим бројем жртава.14
Идеолошке премисе и жеља за успостављањем власти и
реда су се преплитали. Тако су прве жртве устанка у Србији били
Јевреји који су убијани као таоци, односно за одмазду због акција
покрета отпора.15 Међу њима је било и оних које је Априлски
рат затекао у Југославији на путу од земаља Средње Европе ка
Палестини.16 Нацисти су их унапред одредили за ликвидацију,
а у првој фази устанка они су (уз комунисте и оне који су из
пропагандних разлога представљени као такви) били погодне
253, 299, 308-312, 380-402.
12 Гаћеша, „Страдање Срба...“ 360; Miroslav Stojiljković, Bugarska okupaciona
politika u Srbiji 1941-1944, (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1989), 63
ff; Vlado Strugar, „Sitem bugarske okupacije u jugoslovenskim oblastima (1941-
1944)“, Jugoslovensko-bugarski odnosi u XX veku. Zbornik radova, I, (ur.) Živko
Avramovski, (Beograd: Narodna knjiga 1980), 261, 267.
13 Romano, Јеvreji..., 57-179; Holokaust u Jugoslaviji, (Zemun: Jevrejska opština
Zemun, 2013); Valter Manošek, Holokaust u Srbiji. Vojna okupaciona politika i
uništavanje Jevreja 1941-1942, (Beograd: Službeni list, 2007), 42-47, 63-115, 171-
176; Венцеслав Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-
1944, (Београд: Рад, 1970), 81-93, 143-150; Бранислав Божовић, Страдање
Јевреја у окупираном Београду 1941-1944, (Београд: Музеј жртава геноцида,
2012 (2. изд.)), posebno str. 105-112, 133-138, 145-148, 152-155, 166-170, 175-179,
191-206, 229-232, 253-261, 277-281; Božidar Ivković, „Uništenje Jevreja i pljačka
njihove imovine u Banatu 1941-1944“, Tokovi revolucija, 1/1967, 373-402; R.
Mitrović, „Sudbina Jevreja u krajevima gde su folksdojčeri preuzeli vlast april 1941“,
Zbornik [Jevrejskog istorijskog muzeja], 2/1973, 265-275; Ivo Goldstein, Holokaust
u Zagrebu, (Zagreb: Znanje, 2001); Eli Tauber, Holokaust u Bosni i Hercegovini,
(Sarajevo: Institut za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava
2014).
14 Milovan Pisari, Stradanje Roma u Srbiji za vreme holokausta, (Beograd: Forum
za primenjenu istoriju, 2014), posebno str. 94-143; Глишић, Терор..., 81-93;
Божовић, Страдање Јевреја..., passim.
15 Глишић, Терор..., 66-67, 83, 86-89; Manošek, Holokaust..., 63-117; Божовић,
Страдање Јевреја..., 133-138, 151-155, 175, 191-206
16 .Такав је био тзв. Кладовски транспорт који је заустављен на Дунаву, а
чија судбина је привукла необичну пажњу истраживача. (Gabriele Anderl,
Walter Manoschek, Gescheiterte Flucht. Der jüdische „Kladovo-Transport“ auf dem
Weg nach Palästina 1939-1942, (Wien: Verlag für Gesellschaftskritik, 1993); Milica
Mihailović, Branka Džidić, Kladovo transport, (Beograd, Šabac, Kladovo: Savez
jevrejskih opština Jugoslavije, Jevrejski istorijski muzej, 2002); Milan Koljanin,
„Poslednje putovanje kladovskog transporta“, Zbornik radova sa okruglog stola,
(Beograd: Savez jevrejskih opština, 2006), 65-101.
363
ЗБНОРНИК 2.indd 363 12/3/2023 4:20:29 PM

жртве, чијим убијањем је већинском становништву требало

показати да окупатор неће презати ни од најдрастичнијих мера
да угуши устанак. Истовремено, Јеврејима је већ било ограничено
кретање или су већ били заточени, тако да су представљали
већ спреман резервоар потенцијалних жртава одмазде.17 Када
се показало да масовно убијање Јевреја и Рома није довољно да
се умири устанак, прешло се на све масовније убијање српског
становништва, тако да је током устанка у Србији 1941. највећи
део страдалих потицао из неборачких редова Срба. И док је за
убијање Јевреја код нациста постојао јасан идеолошки мотив,
Срби су (иако такође сматрани за расно „мање вредне”) масовно
страдали у склопу борбе против устаника. Хитлерова србофобија
коју је устанак само појачао, свакако је допринела оштрини
репресалија.18 Иако за разлику од судбине Јевреја овде не можемо
говорити о геноциду, последице су биле више него трагичне.19
С друге стране, идеолошке (шовинистичке и расистичке)
претпоставке су биле основ прогона српског становништва у НДХ
– што је довело до њиховог устанка. Потом је избијање устанка
било коришћено као доказ српске нелојалности и истовремено
као изговор за даље истребљивање Срба.20 Четничке одмазде
17 Уп. изјаву шефа Војноуправног штаба у Србији др Харалда Турнера.
(Božović, Stradanje Jevreja..., 175).
18 Хитлер је у Србима видео реметилачки фактор на Балкану: уз стандардну
оптужбу за наводно изазивање Првог светског рата, посебно га је разбеснео
војни удар од 27. марта 1941, који је доживео као личну увреду и доказ српске
превртљивости. Због тога он се после пуча спремао да се послужи другим
народима, као ослонцем своје политике на Балкану – чиме се објашњава и
његова попустљивост према усташким злочинима над Србима – чак и када
су они очито били противни немачким интересима. (Petranović, Srbija..., 98-
99; Vasa Kazimirović, NDH u svetlu nemačkih dokumenata i dnevnika Gleza fon
Horstenaua 1941-1944, (Beograd: Narodna knjiga, Nova knjiga, 1987), 111; Хитлер
се није мешао ни у политику других савезника (Мађарске, Бугарске, Италије)
према Србима.
19 Геноцид подразумева намеру да се нека етничка, расна или верска
група потпуно уништи. Немачки окупатори у Србији, упркос бруталним
репресалијама према српском становништву, нису имали таквих намера,
већ су масовна убиства имала за циљ гушење устанка. Најбољи доказ
одсуства геноцидне намере је чињеница да су у трагичном стрељању за
одмазду у Крагујевцу жртве побијене у складу са предвиђеном квотом, док
су сувишни таоци углавном пуштени на слободу. (Станиша Бркић, Име и
број. Крагујевачка трагедија 1941, (Крагујевац: Спомен-парк „Крагујевачки
октобар“, 2007), 87. Међутим, одсуство геноцидне намере не умањује
конкретну одговорност.
20 Kazimirović, NDH...,119. Сажетак „разлога“ и изговора за истребљење Срба
364
ЗБНОРНИК 2.indd 364 12/3/2023 4:20:29 PM

према, пре свега, муслиманском становништву, усташки

изговор чиниле су наизглед уверљивим и даље компликовале
ситуацију, повећавајући број жртава у борбама у којима је свака
страна за себе тврдила да се брани.21 Устанак, који је и другде
делом био последица прогона цивила, доводио је до убијања
неборачког становништва. И док су у Србији, Банату и Бачкој,
репресалије над цивилима до краја 1941. године за дуже време
смириле жар устанка (иако га нису у потпуности угушиле)22 – у
другим деловима земље до тога није дошло, већ се плело врзино
коло репресалија, отпора и нових репресалија.
Жртве осолободилачког и грађанског рата

Јасно је да су припадници покрета отпора, када су били на
дохвату, били предодређени да буду мета окупаторске одмазде.
Ствари је компликовала чињеница да је покрета отпора било
више: од комунистичких партизана, преко ројалистичких
четника, до идеолошки недефинисаних срспких, муслиманских
и словеначких јединица које су имале локални одбрамбено-
осветнички карактер.23 Оне су својим осветничким акцијама
против становника друге нације (у Босни и Херцеговини)
у НДХ в. у: Petranović, Srbija..., 117-124.
21 О крајње замршеној ситуацији у Босни и Херцеговини и вишесмерним
непријатељствима и савезништвима у „рату свих против свих“ в. Enver Redžić,
Bosna i Hercegovina u Drugom svetskom ratu, (Sarajevo: Grafičko-izdavačka kuća,
1998).
22 Глишић, Терор..., 41-80; Petranović, Srbija..., 217-262; Shimizu, Die deutsche
Okkupation..., 347-363; Живан Куманов, „Бачка у Народно-ослободилачкој
борби“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 27/1960, 51-56 (49—71);
Popov (ur.), Vojvodina u NOR..., 76-135.
23 Petranović, Srbija..., 196–217, 262–289; Redžić, Bosna i Hercegovina..., 128,
136–137, 151–152, 185–186, 312, 324–325, 338, 340–343, 345–347, 350–351, 360–
361, 397, 401, 439. За разлику од партизана, четника и усташа који су имали
јасно идеолошко опредељење, на терену је настао већи број мањих и већих
јединица које – осим националног – нису имале никакво друго посебно
идеолошко обележје. Настале су као одговор на усташки и окупаторски терор
(у случају Срба и Словенаца), четнички терор (у случају Бошњака) и као
последица распадања система власти НДХ. Већи део њих се временом стопио
са партизанским или четничким јединицама, док су преостале деловале као
пљачкашке банде или су се расуле. На локалном примеру Кулен Вакуфа и
околине, Макс Бергхолц је показао како су месни покољи покренули ту врсту
испрва неидеолошког, али етнички заснованог организања ради освете.
(Max Bergholz, Violence as a Generative Force. Identity, Nationalism, and Memory
in a Balkan Community, Ithaca, London 2016, 122–123, 146–147.)
365
ЗБНОРНИК 2.indd 365 12/3/2023 4:20:29 PM

повећавале број жртава, али својим прелажењем с једне на другу

зараћену страну, опште стање чиниле још непрегледнијим
и неизвеснијим.24 Поред тога, два главна покрета отпора су
свог главног непријатеља видела у ривалском покрету, а не у
окупаторима или квислинзима, с којима су често из тактичких
разлога сарађивали.25 Тиме се номинално ослободилачки и
одбрамбени рат претварао у идеолошки и етнички грађански рат
у коме су, уз борце, страдали цивили – родбински, пријатељски
или политички повезани са противничком страном.26 Иако
су коначни бројеви још спорни, жртве пале у међусобном
обрачунавању југословенског становништва са припадницима
друге нације, вере или идеолошког опредељења чине у ствари
гро страдалих на тлу Југославије27, што ратним збивањима у тој
земљи даје посебно трагичну ноту.
Послератне жртве и питање криваца
Да ствар буде гора, ни сам крај рата није ставио тачку
на крвопролиће. Партизанско преузимање власти је праћено
масовним погубљењима и затварањима којима су посебно били
изложени носиоци главних поражених идеологија: српски
ројалисти и присталице буржоаског система, фолксдојчери,
усташе и пратећи домобрани те малобројнији словеначки
24 Бергхолц показује како су припадници стране која је прва поднела жртве

постајали џелати оних које су видели као колективне кривце за страдање
својих најмилијих (Bergholy, Violence, 150–170, 175–176), а наводи и неколико
примера оних који су окрвавивши руке прешли из једног идеолошког табора
у други. (Isto, 260–261).
25 Petranović, Srbija..., 196–217, 275–289; Jozo Tomasevich, War and Revolution
in Yugoslavia 1941–1945. The Chetniks, (Stanford: Stanford University Press, 1975),
145–155, 196–231, 317–358; Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji, I, (Beograd:
Sloboda,1979), 263–273; Isto, II, 209–224, 285–290.
26 Tako je npr. u Hrvatskoj 62% partizana stradalih od četničke ruke bilo srpske
nacionalnosti. (Igor Graovac, „Posljedice državotvorne i nacionalnointegralističke
ideje četničkog pokreta na primjeru stradalih Hrvata i Srba od četnika tjekom
Drugog svjetskog rata u Hrvatskoj“, Dijalog povjesničara-istoričara, I, ur. Hans-
Georg Fleck, Igor Graovac, (Zagreb: Friedrich Naumann Stiftung, 2000), 220, 223.
27 Власти социјалистичке Југославије су тек 1964. године по први пут
озбиљно покушале да утврде број жртава Другог светског рата, и то из
спољнополитичких разлога: у нади да ће се од СР Немачке извући што већи
износ за одштету жртвама нацизма спроведен је непотпуни попис страдалих.
(Vladimir Žerjavić, Population Losses in Yugoslavia 1941–1945, (Zagreb: Dom i
svijet, Hrvatski institut za povijest, 1997), 68–69).
366
ЗБНОРНИК 2.indd 366 12/3/2023 4:20:30 PM

белогардејци.28 Број жртава је био одређен с једне стране,

степеном политичке и идеолошке опасности противника,
а с друге „доступношћу“ потенцијалних жртава. Иако је,
наравно, утврђивана и појединачна одговорност, казне нису
увек примењиване сразмерно кривици, а често су зависиле од
места и политичког тренутка. У првим данима ослобођења за
скоро ништавне кривице могла се изгубити глава или добити
дугогодишња робија, док су они који су касније ухваћени
или изручени често пролазили са много блажим казнама.
Политички моменат у кажњавању је био врло изражен, пре свега
према четницима и усташама,29 а посебно се видео на примеру
појединих националних мањина: док су фолксдојчерске жене,
деца и старци колективно кажњени за злочине немачких
колабораната и њихових јединица; албанској националној
мањини (која је листом била уз окупаторе) је, ради умиривања
стања на Косову и хегемонистичких планова југословенских
комуниста према Албанији, све опроштено – стога је службени
број ратних злочинаца из редова те мањине једва достигао 281,
од чега је само 71 осуђен на смрт.30 Највећи број Албанаца је
заправо страдао док су партизанске јединице гушиле шиптарску
побуну и током гоњења одметничких банди после завршетка
рата.31 О идеолошкој усмерености казнене политике сведочи
податак да је у Банату на смрт осуђено 236 Срба, 196 Немаца, 171
Мађар и 37 припадника других народа32 – што је било обрнуто
28 Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, I-IV,
(Sindelfingen: Donauschwäbische Kulturstiftung, 1991–1995); Das Schicksal der
Deutschen in Jugoslawien, ur. Theodor Schieder, (Augsburg: Weltbild Verlag, 1995);
Martina Grahek Ravančić, Bleiburg i križni put 1945. Historiografija, publicistika
i memoarska literatura, (Zagreb: Hrvatski institut za povijest 2015 (2. izd.)),
33–324; Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Represija u Srbiji 1944–1953,
(Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2006), passim; Sajti, Hungarians...,
405–432; Janjetović, Konfrontacija..., 205–212, 263–265; Kasaš, Mađari..., 160–178;
Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944–1946. Dokumenti,
priredili Zdravko Dizdar i drugi, (Slavnoski Brod, Zagreb: Hrvatski institut za
povijest, 2005).
29 Grahek Ravančić, Bleiburg..., 33–324.
30 Борозан, Велика Албанија..., 523. Slične podatke navodi i Srđan Cvetković:
Cvetković, Između srpa i čekića..., 258.
31 Janjetović, Konfrontacija..., 240–268; Борозан, Велика Албанија..., 494–
507; Дмитар Тасић, Корпус народне одбране Југославије (КНОЈ) 1944–1953,
(Београд: Институт за новију историју Србије, 2021), 92–105.
32 Државни архив Србије (ДАС), Фонд Безбедносно-информативна агенција,
II/54, Немачка обавештајна служба у Банату, II део. Немачке установе
полицијске и управне службе и организација.
367
ЗБНОРНИК 2.indd 367 12/3/2023 4:20:30 PM

пропорционално стварном ангажовању припадника појединих

етничких група на окупаторској страни током рата.
Манипулације бројем жртава

Одмах после краја рата жртве су постале предмет
манипулације. Њихов број је Тито већ у мају 1945. означио као 1,7
милиона, учинивши га тиме сакросанктним. Циљ је био прови-
дан: требало је на очекиваној мировној конференцији од Немачке
добити што веће репарације.33 У ствари, радило се о прорачунатим
демографским34, а не стварним губицима. Без обзира на то, тај
број је остао службено важећи до пред крај социјалистичког
раздобља. Штавише, он није био издиференциран на војнике и
цивиле, жртве пале од окупаторске, колаборнтске, квислиншке,
партизанске или савезничке руке. Са службеним утврђивањем
броја жртава се почело тек шездесетих година – из утилитарних
разлога. У склопу преговора са СР Немачком о обештећењу
жртава нацизма требало је доказати југословенске губитке, али
је прикупљање података обустављено када се показало да укупан
број неће бити ни близу 1,7 милиона.35 Поред тога, тај попис
није узимао у обзир жртве на страни квислиншких формација
(усташа, четника, белогардејаца, фолксдојчера итд.).36
Међутим, преувеличавање броја жртава није била
специфичност само победника. И поражене снаге су
преувеличавале број својих страдалих, при чему је свако гледао
само сопствене жртве. Тако је настао мит о броју убијених у Србији
33 То се видело и из упутства комисијама које је требало да за осам дана
(sic!) утврде број страдалих. (Zoran Janjetović, Od Auschwitza do Brijuna. Pitanje
odštete žrtvama nacizma u jugoslavensko-zapadnonjemačkim odnosima, (Zagreb:
Srednja Europa, 2007), 19).
34 Демографски губици представљају збир побијених, умрлих и потенцијално
нерођених услед рата. Стварни губици би биле само особе погинуле током
рата.
35 Žerjavić, Population Losses..., 68. Sve i da je popis završen, vlasti SR Nemačke
ne bi priznale njegove rezultate, jer je zapadnonemačko zakonodavstvo restriktivno
tumačilo pojam žrtava nacizma. Po njemu to su bili oni koji su stradali iz ideoloških,
antinacističkih ili rasističkih razloga, a ne i streljani taoci ili borci pokreta otpora. Po
tom tumačenju, ovi poslednji su pali u borbi protiv Nemačke, a ne protiv nacizma.
(Janjetović, Od Auschwitza do Brijuna..., 14–18).
36 Драган Ж. Цветковић, „Губици припадника партизанског покрета са
територије Југославије 1941–1945“, (докторска дисертација, Универзитет у
Београду, Филозофски факултет, 2016), 8.
368
ЗБНОРНИК 2.indd 368 12/3/2023 4:20:30 PM

1944. и наводном жртвовању српске омладине на Сремском

фронту37, о Блајбуршкој трагедији38, о 200.000 убијених и у
логору умрлих фолксдојчера39, 40.000 побијених Мађара40,
47.300 „смакнутих“ Албанаца41 итд. Послератне комунистичке
власти нису могле ни хтеле да утврде тачне бројеве страдалих и
њихове категорије – не само да би прикриле сопствене покоље,
него, и пре свега, да би што пре смириле националне страсти
које је рат довео до усијања.42 То је био једини начин да се
вишенационална држава реконституише. Идеологија братства
и јединства успевала је да пригуши међунационалне напетости,
док су владајући комунисти на њој истрајали. Када су они, услед
пропадања друштвене и економске базе свог система, посегнули
за национализмом ради очувања сопствене власти43, поново
се отворило питање жртава. Радило се о дуготрајном процесу
који се првобитно испољио у републичком затварању на свим
пољима, а који је био приметан већ крајем педесетих година.
Економске, културне и просветне поделе међу републикама су
37 Petranović, Srbija..., 645-647.
38 Преглед пре свега публицистичких радова о Блајбургу в. У: Grahek
Ravančić, Bleiburg..., 15–26.
39 Поједини немачки аутори су губитке фолксдојчера (у таласу одмазде
1944–1945. и у концентрационим логорима до пролећа 1948) процењивали
на невероватних 260.000 – скоро двоструко више него што је укупно остало
Немаца у Југославији на крају рата! (Up. Schieder (ur.), Das Schicksal, 132E.)
40 Шајти наводи процене разних аутора по којима се број побијених Мађара
кретао од 5.000 до чак фантастичних 60.000. (Sajti, Hungarians..., 412–417);
Тибор Череш је популарисао број од 40.000 иако без икаквих доказа. (Tibor
Cseres, Titoist Attrocities in Vojvodina, 1944–1945. Serbian Vendetta in Bacska,
Buffalo NY, Toronto: Hunyady Publishing, 1993, 39).
41 Утицајни западни аутори су од албанских емиграната преузели тај број
и раширили га у светској јавности. Нажалост, њихови слабо утемељени
радови се и даље у западној историографији цитирају као Свето писмо. (Up.
Noel Malcolm, Kosovo. A Short History, London: Macmillan, 1998, 312). Миранда
Викерс заокружује горе наведени број на чак 48.000. (Miranda Vickers, Between
Serb and Albanian. A History of Kosovo, New York: New York University Press,
1998, 143).
42 Та тежња је била једна од водећих првих месеци и година после краја
рата, а огледала се у поступку са ратним злочинцима разних народности,
успостављању вештачке равнотеже кривице, привидном укључивању маса
у политичко одлучивање, сузбијању шовинизма (који је уочаван у скоро
свему), федерализацији државе, изградњи установа уз што равномернију
заступљеност припадника разних народа итд. (Уп. Janjetović, Konfrontacija...,
211–212, 230–231, 261–277, 286–330).
43 Laslo Sekelj, Jugoslavija struktura raspadanja. Ogled o uzrocima strukturne
krize jugoslovenskog društva, (Beograd: Rad, 1990), 143–156, 201–231.
369
ЗБНОРНИК 2.indd 369 12/3/2023 4:20:30 PM

на посредан начин подстицале национализме (који су били

потиснути али не и угушени)44, иако су се партијске елите
против њих формално бориле. Све виднији економски застој
током шездесетих година био је подлога за све јаче тенденције
република за већом самосталношћу на свим пољима. После
пада Александра Ранковића, федералистичке тенденције јачају,
па убрзо долази до отворених ескалација национализма –
прво албанских демонстрација на Косову, а онда и до Маспока
у Хрватској. Оба феномена су имала прикривену подршку
покрајинских, односно републичких елита, а сличне тенденције
су биле приметне и Македонији и Словенији.45 Током
седамдесетих републички национализми су избијали на видело
обично у форумима на спорним питањима заједничких пројеката
(Историја СКЈ, Историја народа Југославије, одреднице за
Енциклопедију Југославије), да би постали врло видљиви после
Титове смрти у условима све веће економске и друштвене кризе.
Иако су партијске елите и даље формално стајале на становишту
братства и јединства, фактичко удаљавање република и све
очитије свађе њихових елита национализмима су давали
ветар у леђа. Нова ескалација албанског национализма на
Косову је подстакла све веће национално незадовољство међу
Србима. Са све очигледнијом неспособношћу комунистичке
врхушке да разреши економске, политичке и друштвене
проблеме, веродостојност социјалистичког система је стално
опадала. То је националистичким и осталим интелектуалцима
и новинарима омогућило да почну да постављају до тада
забрањена, незгодна питања и да све више износе своју слику
прошлости. Она је обично била обојена националним бојама,
а по правилу је садржала и бројање сопствених жртава и
туђих злочина(ца). Политичке елите су прећутно повлађивале
оваквим трендовима, увиђајући да становништву треба нека
врста „вентила”, а њима нова легитимација за владање.46
44 Уп.:. Bergholz, Violence, 278–287.

45 Marie-Janine Calic, Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert, München
2010, 227–254.
46...Calic, Geschichte Jugoslawiens, 264–292. Током прве половине
осамдесетих година, власт у Србији се још трудила да држи под контролом
антикомунистичке и националистичке тенденције, али је временом била
370
ЗБНОРНИК 2.indd 370 12/3/2023 4:20:30 PM

Временом је тај њихов опортунистички национализам постајао

све видљивији. Међутим, ствари су убрзо отишле предалеко, па
су на првим слободним изборима националистичке странке, по
правилу, однеле превагу над рециклираним деловима Савеза
комуниста. Само су у Србији и Црној Гори комунисти (ускоро под
именом социјалиста) остали суверено на власти: у Србији, пре
свега зато што је Слободан Милошевић успео да се покаже као
уверљивији националиста од својих опозиционих конкурената,
и истовремено као чувар традиционалних, комунистичких
вредности (укључујући и националну равноправност) које су још
увек биле привлачне за део старијих гласача. Међутим, ревизија
историје и утилитарно лицитирање бројем жртава наставило
се још већим интензитетом, дакако не само у Србији.47 Будући
да о њиховом броју и кривцима за њихово страдање често нису
постојала утемељена истраживања48, широм су отворена врата
политици „махања крвавом кошуљом“49. Преувеличани бројеви
жртава су распиривали страсти за нови рат. На тај начин су
невине жртве оскрнављене, а отворен је пут да падну нове.
Истовремено, жртве друге стране, односно других страна су
умањиване, некад до апсурда, што и данас трује међунационалне
односе у региону.
Резиме
Други светски рат на простору Југославије је био рат
„свих против свих“, тј. не класични ратни сукоб са две или
приметна све већа (иако често прећутна!) попустљивост. (Слободан Селинић,
Србија 1980–1986. Политичка историја од Тита до Милошевића, Београд
2021, 384–394, 419–461).
47 За пример лицитирања о броју жртава Јасеновца и Старог сајмишта в.
Jovan Bajford, Staro sajmište. Mesto sećanja, zaborava i sporenja, Beograd 2011,
138, 150–151, 167, 184.
48 Бујање митова је подстакло и прве научне радове о људским губицима
Југославије у Другом светском рату. Двојица истраживача су демографском
анализом дошла до врло сличног укупног броја жртава (1 милион), иако
се бројеви до којих су дошли за поједине етничке групе донекле разликују.
(Уп. Богољуб Кочовић, Жртве Другог светског рата у Југославији, (London:
Verity Foundation Press 1985); Žerjavić, Population Losses....) Почетком XXI века
је уследила стручна ревизија пописа жртава рата која нас је приближила
коначном броју. (Cvetković, „Gubici pripadnika...“, 11).
49 Термин потиче из доба америчког Грађанског рата и означава
окривљивање супротне стране за стварне и наводне ратне злочине.
371
ЗБНОРНИК 2.indd 371 12/3/2023 4:20:30 PM

највише три стране, него сложен конфликт у коме је учествовало

више окупатора чији интереси се нису поклапали, више покрета
отпора, као и више колаборационистичких режима и покрета.
Сви они су наносили ударце својим непријатељима – у које
је спадало и потпуно недужно цивилно становништво. Од
1943. године трагичну слику су искомпликовала и савезничка
бомбардовања, чије примарне жртве су били домаћи цивили,
а тек онда непријатељски војници, војне инсталације и ратни
материјал.
Рад покушава да разврста жртве по категоријама – на
основу њиховог порекла и начина страдања, али и порекла
њихових џелата. Исто тако, осврће се и на употребу ратних
жртава током послератног раздобља – што такође није било
резервисано само за једну некада зараћену страну. У том
контексту, жртве су постале средство за изградњу митова,
учвршћивање или дисквалификовање власти, и покретач нове
рунде сукоба после распада Југославије.

Neobjavljeni izvori
Državni arhiv Srbije (DAS): Fond Bezbednosno-informativna
agencija, II/54, Nemačka obaveštajna služba u Banatu, II deo.
Nemačke ustanove policijske i upravne službe i organizacija.
Objavljeni izvori
Koncentracioni logor Jasenovac 1941–1945. Dokumenta I–IV, priredio
Antun Miletić. Beograd: Narodna knjiga 1986, 1987, 2007.
Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj1944–1946.
Dokumenti, prir. Zdravko Dizdar i drugi. Slavnoski Brod, Zagreb:
Hrvatski institut za povijest, 2005.
Savezničko bombardovanje Crne Gore 1943–1944. Građa, prir.
Branislav Kovačević. Podgorica: Pobjeda, 2003.
Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Izabrana dokumenta, priredili
Nikola Živković, Petar Kačavenda. Beograd: Institut za savremenu
istoriju, 1998.
372
ЗБНОРНИК 2.indd 372 12/3/2023 4:20:30 PM

Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u

Jugoslaviji. Beograd: Savez jevrejskih opština, 1952.
Zločini u logoru Jasenovac. Zagreb: Zemaljska komisija Hrvatske za
utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, 1946.
Literatura
Anderl, Gabriele, Walter Manoschek. Gescheiterte Flucht. Der jüdische
„Kladovo-Transport“ auf dem Weg nach Palästina 1939–1942. Wien:
Verlag für Gesellschaftskritik, 1993.
Antonijević, Nenad. Kosovo i Metohija 1941–1945. godina – ratni
zločini. Beograd: Muzej žrtava genocda, 2017. (cyrillic)
Borković, Milan. Kontrarevolucija u Srbiji, I-II. Beograd: Sloboda, 1979.
Borozan, Đorđe. Velika Albanija. Porijeklo. Ideje – praksa. Beograd:
Vojnoistorijski institut Vojske Jugoslavije, 1995. (cyrillic)
Božović, Branislav. Stradanje Jevreja u okupiranom Beogradu 1941–
1944. (2. izd.) Beograd: Muzej žrtava genocida, 2012. (cyrillic)
Božović, Branislav, Vavić, Milorad. Surova vremena na Kosovu i
Metohiji. Kvislinzi i kolaboracija u Drugom svetskom ratu. Beograd:
Institut za savremenu istoriju, 1992.
Brkić, Staniša. Ime i broj. Kragujevačka tragedija 1941. Kragujevac:
Spomen park Kragujevački oktobar, 2001. (cyrillic)
Cseres, Tibor. Titoist Attrocities in Vojvodina, 1944–1945. Serbian
Vendetta in Bacska. Buffalo NY, Toronto: Hunyady Publishing, 1993.
Cvetković, Dragan Ž. „Gubici pripadnika partizanskog pokreta sa
teritorije Jugoslavije 1941-1945“. Doktorska disertacija, Univerzitet u
Beogradu, Filozofski fakultet, 2016.
Cvetković, Srđan. Između srpa i čekića. Represija u Srbiji 1944–1953.
Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2006.
Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, ur. Theodor Schieder.
Augsburg: Weltbild Verlag, 1995.
Ferenc, Tone. Nacistička politika denacionalizacije u Sloveniji u godinama
od 1941. do 1945. Beograd, Ljubljana: Partizanska knjiga, 1979.
373
ЗБНОРНИК 2.indd 373 12/3/2023 4:20:30 PM

Gaćeša, Nikola L., „Stradanje Srba naseljenika u Drugom svetskom

ratu“, Radovi iz agrarne istorije i demografije, ur. Nikola L. Gaćeša,
357-366. Novi Sad: Matica srpska, 1995. (cyrillic)
Glišić, Venceslav. Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941–
1944. Beograd: Rad 1979. (cyrillic)
Goldstein, Ivo. Holokaust u Zagrebu. Zagreb: Znanje, 2001.
Grahek Ravančić, Martina. Bleiburg i križni put 1945. Historiografija,
publicistika i memoarska literatura. Zagreb: Hrvatski institut za
povijest 2015. (2. izd.)
Graovac, Igor. „Posljedice državotvorne i nacionalnointegralističke
ideje četničkog pokreta na primjeru stradalih Hrvata i Srba od četnika
tjekom Drugog svjetskog rata u Hrvatskoj“, Dijalog povjesničara-
istoričara, I, ur. Hans-Georg Fleck, Igor Graovac, 207–224. Zagreb:
Friedrich Naumann Stiftung, 2000.
Hadri, Ali. Narodnooslobodilački pokret na Kosovu 1941–1945.
Beograd: Zavod za istoriju Kosova, 1973.
Holokaust u Jugoslaviji. Zemun: Jevrejska opština Zemun, 2013.
Ivković, Božidar .„Uništenje Jevreja i pljačka njihove imovine u Banatu
1941–1944“, Tokovi revolucija, (1/1967), 373–402.
Janjetović, Zoran. Collaboration and Fascism under the Nedić Regime.
Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2018.
Janjetović, Zoran. Konfrontacija i integracija. Nacionalne manjine u
Srbiji 1944–1964. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2022.
Janjetović, Zoran. Od Auschwitza do Brijuna. Pitanje odštete žrtvama
nacizma u jugoslavensko-zapadnonjemačkim odnosima. Zagreb:
Srednja Europa, 2007.
Karakaš Obradov, Marica. Anglo-američka bombardiranja Hrvatske
u Drugom svjetskom ratu. Saveznički zračni napadi na Nezavisnu
Državu Hrvatsku 1943.–1945. Zagreb: Hrvatski institut za povijest,
2008.
Kasaš, Aleksandar. Mađari u Vojvodini 1941–1946. Novi Sad: Filozofski
fakultet, 1995.
Kazimirović, Vasa. NDH u svetlu nemačkih dokumenata i dnevnika
Gleza fon Horstenaua 1941–1944. Beograd: Narodna knjiga, Nova
knjiga, 1987.
Kočović, Bogoljub. Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. London:
Verity Foundation Press, 1985.
374
ЗБНОРНИК 2.indd 374 12/3/2023 4:20:31 PM

Koljanin, Milan. „Poslednje putovanje Kladovskog transporta“.

Zbornik radova sa okruglog stola, 65–101. Beograd: Savez jevrejskih
opština, 2006.
Krejaković, Silvija, R. Bereznov, Aleksandar V. „Kraljevačko područje
u angloameričkom bombardovanju 1944. godine“ Godišnjak za
istraživanje genocida, (2/2015), 77–124. (cyrillic)
Kreso, Muharem. Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-
1944. (s osvrtom na centralne okupacione komande i ustanove za
Srbiju, Jugoslaviju i Balkan). Beograd: Istorijski arhiv Beograda, 1979.
Kumanov, Živan. „Bačka u Narodno-oslobodilačkoj borbi“. Zbornik
Matice srpske za društvene nauke, (27/1960), 49–71. (cyrillic)
Leidensweg der Deutschen in kommunisrtischen Jugoslawien, I–IV.
Sindelfingen: Donauschwäbische Kulturstiftung, 1991–1995.
Malcolm, Noel. Kosovo. A Short History. London: Macmillan, 1998.
Manošek, Valter. Holokaust u Srbiji. Vojna okupaciona politika i
uništavanje Jevreja 1941–1942. Beograd: Službeni list, 2007.
Mihailović, Milica, Branka Džidić. Kladovo transport, Beograd, Šabac,
Kladovo: Savez jevrejskih opština Jugoslavije, Jevrejski istorijski
muzej, 2002.
Mitrović, R. „Sudbina Jevreja u krajevima gde su folksdojčeri preuzeli
vlast april 1941“, Zbornik [Jevrejskog istorijskog muzeja], (2/1973),
265-275.
Paris, Edmond. Genocide in Satelite Croatia 1941–1945. A Record
of Racial and Religious Persecution and Massacres. Chicago: The
American Institute for Balkan Affairs, 1962.
Pavlović, Momčilo, Veroljub Trajković. Savezničko bombardovanje
Leskovca 6. septembra 1944. Studija i dokumenti. Beograd, Leskovac:
Institut za savremenu istoriju, 1995.
Pisari, Milovan. Stradanje Roma u Srbiji za vreme holokausta.
Beograd: Forum za primenjenu istoriju, 2014.
Petranović, Branko. Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945.
Popov Miša, Branislav. Nemački zatvori i koncenreacioni logori u
Banatu 1941–1944. Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1992.
Redžić, Enver. Bosna i Hercegovina u Drugom svetskom ratu. Sarajevo:

Grafičko-izdavačka kuća d.d., 1998.
375
ЗБНОРНИК 2.indd 375 12/3/2023 4:20:31 PM

Romano, Јaša. Jevreji Jugoslavije 1941–1945. Žrtve genocida i učesnici

NOP. Beograd: Savez jevrejskih opština Jugoslavije, 1980.
Sajti A., Enikő. Hungarians in the Vojvodina 1918–1947. Boulder Col.:
Atlantic Research and Publications Inc., 2003.
Sekelj, Laslo. Jugoslavija struktura raspadanja. Ogled o uzrocima
strukturne krize jugoslovenskog društva. Beograd: Rad, 1990.
Shimizu, Akkiko. Die deutsche Okkupation des serbischen Banats
1941–1944 unter besonderer Berücksichtigung der deutschen
Volksgurppe in Jugoslawien. Münster: LIT Verlagm, 2003.
Stojiljković, Miroslav. Bugarska okupaciona politika u Srbiji 1941–
1944. Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1989.
Strugar, Vlado. „Sitem bugarske okupacije u jugoslovenskim oblastima
(1941-1944)“. Jugoslovensko-bugarski odnosi u XX veku.
Zbornik radova, I, ur. Živko Avramovski, 251-271. Beograd: Narodna
knjiga 1980.
Tasić, Dmitar. Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ) 1944–
1953. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2021. (cyrillic)
Tauber, Eli. Holokaust u Bosni i Hercegovini. Sarajevo: Institut za
istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava, 2014.
Tomasevich, Jozo. War and Revolution in Yugoslavia 1941-1945. The
Chetniks. Stanford: Stanford University Press, 1975.
Vickers, Miranda. Between Serb and Albanian. A History of Kosovo.
New York: New York University Press, 1998.
Vojvodina u Narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji
1941–1945, uredio Čedomir Popov. Novi Sad: Filozofski fakultet,
Institut za istoriju, 1984.
Zakić, Mirna. Ethnic Germans and National-Socialism in Yugoslavia
in World War II. Cambridge: Cambridge University Press, 2017.
Žerjavić, Vladimir. Population Losses in Yugoslavia 1941–1945.
Zagreb: Dom i svijet, Hrvatski institut za povijest, 1997.
Živković, Nikola. Ratna šteta koju je Nemačka učinila Jugoslaviji u
Drugom svetskom ratu. Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1975.
376
ЗБНОРНИК 2.indd 376 12/3/2023 4:20:31 PM

Whose victims? An attempt at establishing typology of WWII...
Zoran Janjetoviс, PhD

Science advisor
Institute for Recent History of Serbia, Belgrade
WHOSE VICTIMS? AN ATTEMPT AT ESTABLISHING TYPOLOGY

OF WWII VICTIMS IN THE TERRITORY OF YUGOSLAVIA AND THE
QUESTION OF “UTILIZATION“ OF VICTIMS DURING THE PERIOD
OF SOCIALISM
Summary
World War II in Yugoslavia was the ‘war of allagainstall’. It

was not a typical clash involving two or, at most, three sides, but
rather a complex conflict with multiple occupying forces whose
interests did not align, with various resistance movements, as well as
collaborationist regimes and movements. They each inflicted harm on
their enemies, including innocent civilian population.
The tragic situation was further exacerbated in 1943 by
the Allies bombings which resulted in civilian casualties primarily,
although they were also accompanied by the destruction of enemy
soldiers, military installations and equipment.
This paper attempts to categorize the victims based on their
origin, the manner of suffering and the origin of the perpetrators
of suffering. It also delves into the exploitation of the victims of war
during the post-war period, which was not exclusive to only one
formerly warring side. In this manner, the victims became material for
myth construction, were used to support or disqualify the authorities,
and even served as a catalyst for a new round of conflict that followed
the dissolution of Yugoslavia.
377
ЗБНОРНИК 2.indd 377 12/3/2023 4:20:31 PM

378
ЗБНОРНИК 2.indd 378 12/3/2023 4:20:31 PM

НАДА БАЊАНИН ЂУРИЧИЋ
Социолог
Железничка техничка школа, Београд
nadabanjanin@yahoo.com
ПЕРСОНАЛИЗАЦИЈА ЖРТВЕ КАО ДИДАКТИЧКА

СТРАТЕГИЈА ОБРАЗОВАЊА О ХОЛОКАУСТУ *
Апстракт: Рад је посвећен једном важном аспекту

педагошке филозофије Међународне школе за изучавање Холокауста,
„Јад Вашема“: препоруци да се о жртвама не говори као о бројевима,
излажући хронологију и статистику злочина, већ да им се дају /врате
имена, лица, идентитет. У супротном, опасно се приближава управо
нацистичкој перцепцији Јевреја, где је жртва деперсонализована,
дехуманизована, спаљена, заборављена. Рад такође тематизује и појам
преживеле жртве. Личне приче, портрети и сећања неопходан су први
корак учења, али је остајање само на њима недовољно. Њих ваља
ставити у историјски контекст Другог светског рата, уз коришћење
историографских података и увида историјске науке.
Кључне речи: преживеле жртве, биографије, сведочења,
образовање о Холокаусту. 1
* Текст је приређен на основу публикације Нада Бањанин Ђуричић, То што

радиш важно је. Учити о Холокаусту по препорукама Јад Вашема, (Београд:
Група 484, 2019) чије објављивање је помогао „Јад Вашем“.
379
ЗБНОРНИК 2.indd 379 12/3/2023 4:20:31 PM

Персонализација жртве као дидактичка стратегија образовања...
Педагошка филозофија „Јад Вашема“
Иако не постоји јединствен или „исправан“ начин

предавањa односно идеална методологија подучавања о
било којој теми, па ни о Холокаусту – ипак, препоруке о томе
зашто, шта и како поучавати о Холокаусту данас су у великој
мери усаглашене у светским едукативним центрима и
интернационалним школама или институтима који се баве тим
питањем. У њих се убрајају како Међународна алијанса за сећање
на Холокауст (IHRA), Меморијални музеј Холокауста Сједињених
Америчких Држава, Педагошки факултет у Кракову, тако и
едукативни центри у Аушвицу, Мајданеку, Белзецу, Лублину, те
„Јад Вашему“ у Јерусалиму – на коме ћемо се задржати.
„Јад Вашем“ је светски комеморативни, документациони,
истраживачки и едукативни центар о трагедији Холокауста. Од
оснивања (1953) заснива свој рад на истраживању, комеморацији
и подучавању. Овом меморијалном комплексу је поверен
задатак обележавања успомене на шест милиона Јевреја које су
убили нацисти и њихови сарадници, очувања наслеђа хиљада
уништених јеврејских заједница, као и поштовања праведника
широм света који су ризиковали своје животе да би спасавали
Јевреје. Међународна школа за изучавање Холокауста обезбеђује
семинаре за наставнике и едукаторе из бројних земаља.1
Семинар је конципиран тако да обухвата све значајне теме,
отвара кључна питања, побуђује на сопствено преиспитивање.
Та својеврсна школа је истовремено и подсећање и опомена.
Преда(ва)ње о Холокаусту може, или треба, да сензибилише
младе људе за проблематику дискриминације, мржње и прогона
у данашњем свету. Главне поруке, суштина и завештање које
носимо са обуке за едукаторе у „Јад Вашему“ гласе: живот је
изнад свега; афирмишу га поштовање људског достојанства
и култура сећања. Препоруке педагошке филозофије „Јад
Вашема“ инсистирају на тим вредностима и промовишу их.
1 Од 2008. г. Влада Републике Србије и Влада Израела сарађују на питању
подучавања о Холокаусту. Покренута је иницијатива да се учење о Холокаусту
уведе у редовну наставу, а план рада и организовање већине семинара за
наставнике је у надлежности тадашњег Министарства просвете, науке и
технолошког развоја Републике Србије.
380
ЗБНОРНИК 2.indd 380 12/3/2023 4:20:31 PM

Нада Бањанин Ђуричић
Они су драгоцена и незаменљива алатка када је реч о искуству

сведочења и разумевања Холокауста, као и када се ради о другим
масовним злочинима над људима чија је једина кривица –
њихова различитост. Навешћемо неке од главних препорука:2
Не плашимо се да приступимо овој теми – о њој се
може успешно учити; не почињемо одмах са Холокаустом – већ
причом о јеврејском народу, његовим обичајима, животу пре
рата; прецизно дефинишемо појмове; о Холокаусту говоримо
у контексту Другог светског рата; водимо рачуна да наставним
садржајем не трауматизујемо ученике, већ, напротив, да на-
ставни садржај буде прилагођен њиховом узрасту; не наводимо
начине умирања, већ начине преживљавања и живота у хаосу;
бавимо се моралним дилемама са којима су жртве биле суочене;
не показујемо стравичне фотографије мртвих тела – приказујемо
портрете, породичне слике, слике из живота; не говоримо о
жртвама као о бројевима – дајемо им имена и лица, читамо
њихова писма из логора, тражимо аутентична сведочанства,
упознајемо жртве као људска бића; не почињемо час причом
о Другом светском рату – крећемо од имена, од личне приче;
пратимо шта се догодило тој породици, шта се догађало у
држави и, на крају, досежемо општи контекст, светску историју;
не прихватамо питање „зашто су то чинили Јеврејима, шта није
у реду са њима“ – постављамо питање другачије: шта није у
реду са нацистима, кад су могли то да учине; не дозвољавамо да
наши ученици стекну мишљење да су сви Немци били нацисти,
нити да је цео немачки народ био склон геноциду; избегавамо
коришћење израза које су користили починиоци злочина –
изразе попут „коначног решења“ стављамо под наводнике
и критички их анализирамо; не осуђујемо, већ ученицима
постављамо важна, суштинска питања, учимо о вредностима,
2 Препоруке су формулисане према: Педагошка филозофија Међународне

школе за изучавање Холокауста, „Јад Вашем“ (http:-www.yadvashem.org/yv/
en/education/video/175 hevt_educational.asp) и према предавању Шуламит
Имбер, педагошке директорке, одржаном 2010. у „Јад Вашему“ за групу
едукатора из Србије. Види: Бањанин Ђуричић, Н., „Како поучавати о
Холокаусту“, Магазин за праведније образовање Школегијум бр. 6, Сарајево,
август 2013, датум приступа 15.3.2023, http:-skolegijum.ba/tekst/index/296 и
„Како поучавати о Холокаусту” Текстура, часопис за књижевност у школи,
Група 484, Београд, јануар 2014. број 6, година 3.
381
ЗБНОРНИК 2.indd 381 12/3/2023 4:20:31 PM

подучавамо за емпатију, а не за осуду; причамо приче,

истините приче; користимо обиље постојеће документације; не
поједностављујемо ствари – отварамо питање моралних дилема;
не нудимо превише оптимистична решења – преживели јесу
били ослобођени, али не и слободни; не морамо имати одговор
на свако питање – постоје ствари које је тешко разумети, а још
теже објаснити; наглашавамо да се Холокауст могао избећи –
он се догодио јер су појединци, групе и народи одлучили да
поступе, или да не поступе, на одређени начин; не подстичемо
стереотипе о „нечовештву” и не описујемо извршиоце злочина
као „нељудске монструме” – Холокауст је догађај који је
проузроковао и починио човек; „зло“ више не може послужити
као довољно објашњење за злочин – теже је питање како је било
могуће да обични мушкарци и жене могу учествовати у убијању
недужних, обичних, мушкараца, жена и деце; не користимо
симулације у којима ће се ученици поистовећивати са жртвама
или са злочинцима; показујемо разумевање за забринутост
наших ученика; не упоређујемо патњу – нема хијерархије патњи,
ни у склопу историје нацизма, нити између Холокауста и других
геноцида.3
Прича о Холокаусту је, пре свега, људска прича. Свака
дискусија о жртвама, починиоцима, херојима, спасиоцима, или
онима који су стајали по страни, треба да покуша да разуме
људско биће у том времену и простору. Као основа садржајног
образовног процеса треба да послужи упознавање ученика са
обичним људима и њиховим свакодневним животом.4
Овај педагошки приступ поставља људско биће,
појединца, у центар нашег разумевања историје. Суочавање
са Холокаустом значи испитивање не само феномена као што
су масовна убиства, нацистичка политика, статистика смрти и
сплет историјских, политичких и војних догађаја. То укључује
покушај да се разумеју људска бића и начин на који су се
3 Исто.
4 Shulamit Imber, The Pedagogical Approach to Teaching the Holocaust,
Pedagogical Director of the International School for Holocaust Studies - Yad
Vashem, Israel, datum pristupa 15.3.2023, https:-www.holocaustcentre.org.
nz/uploads/1/2/2/4/122437058/the_pedagogical_approach_to_teaching_the_
holocaus1_1.pdf
382
ЗБНОРНИК 2.indd 382 12/3/2023 4:20:31 PM

суочавали са екстремним ситуацијама, „изборима без праве

могућности избора“ и дубоким етичким дилемама. Јеврејски
лекари су оставили сведочења о дилеми, коме дати инсулин у
гету, када га нема довољно.
Пажњу треба усмерити не само на хероје отпора или
на високопозициониране злочинце. Императив је да се сетимо
и покушамо да разумемо потешкоће и дилеме са којима су се
суочавали они чија су имена скоро заборављена, често заједно са
њиховим животима. Сагледавање „историје са људским лицем“,
испитивање сложености људских размишљања, поступака и
осећања онемогућиће банализацију, једнодимензионалне слике
или апстрактни, отуђени поглед. Само на тај начин биће могуће
створити стварну и присну везу између ученика и садржаја
учења, и биће могуће уочити сличности и разлике између
времена у коме живимо и периода Холокауста.5
Човек је заборављен тек када се заборави његово име

(Талмуд)
„Ништа више није наше: одузели су нам одећу, обућу, чак
и косу; ако проговоримо, неће нас слушати, ако би нас и чули не
би нас разумели. Одузеће нам и име: а ако будемо хтели да га
сачувамо, мораћемо у себи да нађемо снаге за то, да учинимо
све да иза тог имена остане макар нешто од нас, од нас какви
смо некад били. (…) Häftling: научио сам да сам ја само Häftling
(затвореник). Моје име је 174.517; крстили су нас, док год будемо
живи носићемо истетовиран белег на левој руци. Требало нам је
неколико дана, и не мало шамара и удараца, да се навикнемо да
број покажемо спремно...”6
Недопустиво је да ученици знају десетак или више имена
злочинаца, чак и њихове биографије, али истовремено, није им
познато име ни једне жртве, изузев Ане Франк. Међутим, чак и
ту, ученицима је познато само име: најчешће не знају да је Ана,
Јеврејка убијена у Холокаусту, јер су у школи обрађивали само
5 Shulamit Imber, isto.

6 Primo Levi, Zar je to čovek, (Beograd: Paideia, 2005), 21.
383
ЗБНОРНИК 2.indd 383 12/3/2023 4:20:31 PM

један одломак као пример књижевне дневничке форме.7

Враћање идентитета, лица и живота жртвама је
важно као супротност нацистичком приступу – где је жртва
деперсонализована, дехуманизована, спаљена, нестала и заб-
орављена; где жртва нема прошлост, породицу, већ је само беспо-
моћни предмет нацистичке политике, само гомила спаљених ске-
лета, само математички збир од 6 милиона уништених живота.
То је, уједно, и супротност бављења само цифрама и
статистиком, јер у образовању циљеви могу бити достигнути
само повезивањем когнитивних и емотивних нивоа учења.
Бројеви не могу подстаћи нити идентификацију нити
емпатију – а неопходни су за почетак учења о Холокаусту.
„Милиони невиних људи су убијени… навести број, или
с њим лицитирати, недостојно је човека”, пише Адорно.8
Не показујемо ученицима стравичне слике мртвих
тела – јер то вређа достојанство жртава; јер нико не може да
осети емпатију према гомили костију; јер такве фотографије
изазивају шок, трауму, гађење, дистанцу, те тако онемогућавају
даљи процес учења и разумевања. Наиме, изазивање шока
може понекад бити саставни део образовања, али не може да
замени образовање као дуг педагошки процес.9 Зато ученицима
показујемо фотографије пре Холокауста, слике из живота.
Не наводимо начине умирања, већ начине преживљавања и
свакодневног живота у хаосу; бавимо се дилемама, „изборима
без праве могућности избора“. Фокусирамо се на живот (процес),
а не на смрт (резултат).
7 „Увид у интерпретативни материјал из читанки указује да је циљ часа
да ученици усвоје значење појма дневник и да се укаже на везу између
дневничког приповедања и описног приповедања... Нигде се не помињу ни
Холокауст, ни нацизам и фашизам, нити се јасно каже због чега се породица
Франк налази у тајном скровишту.“ Ружица Марјановић, „Шта је нама
данас Ана Франк?“ Школегијум, датум приступа 15.3.2023. https:-skolegijum.
ba/static/files/magazin/pdf/5c8c14cb83a37_Skolegijumdesktopmagazin1.
pdf?fbclid=IwAR12iRZ_IREVmzQ6Jdk0p81B4DYgV9p6RFMrpYDxAYxlI4KssIAr7_
kY4pU
8 Teodor Adorno, „Vaspitanje posle Aušvica,” Treći program Radio Beograda 127-
128, III-IV/2005: 245-257.
9 Chava Baruch, „The Educational Philosophy of Yad Vashem,“ Topola: časopis JU
Spomen-područja Donja Gradina I, 1/2015: 227-236.
384
ЗБНОРНИК 2.indd 384 12/3/2023 4:20:32 PM

„…Управо зато што је Лагер огромна машинерија која

треба да нас претвори у звери, ми не треба да постанемо звери;
да се и на овом месту може преживети, и зато треба хтети
преживети, да бисмо причали, да бисмо пренели сведочанство;
а да бисмо живели потребно је потрудити се и спасити барем
костур, носећу структуру, форму цивилизованости. Да јесмо
робови, без икаквих права, изложени свакаквим увредама,
заветовани готово сигурној смрти, али да нам је једна способност
ипак преостала и морамо је бранити свим снагама јер је
последња: способност да не пристанемо на пристајање. Дакле,
свакако морамо да се умивамо без сапуна, прљавом водом и да
се бришемо блузом. Морамо да чистимо ципеле, не зато што
тако налажу правила, већ због достојанства и због себе. Морамо
да корачамо усправно, не вукући ноге, не из поштовања према
пруској дисциплини, већ да бисмо остали живи, да не бисмо
почели да умиремо.”10
Писма
Читање и анализирање туђих писама, писама која

су писана неком другом а не нама, писама која је писала
нама непозната особа, која је потом убијена – може нам
се учинити морално проблематичним поступком. Да ли
скрнавимо сећање на жртве, тиме што анализирамо њихова
писма, њихове животе? Можемо се запитати о димензијама
и границама етичности нашег поучавања о Холокаусту.
Историчари приступају писмима као драгоценом примарном
извору, артефакту. Свесни овог моралног проблема, писмима
приступамо пажљиво, обазриво, обраћајући пажњу не само
на њифову информативност, већ и на танана осећања, бриге,
страхове, разлоге за доношење или недоношење неке одлуке...
Одакле кренути? Од нама најближе, Хилде Дајч,
симбола Старог сајмишта, рођене 1922. у Бечу, у ашкенаској
породици. Хилда је имала родитеље Емила и Аугусту, и млађег
брата Ханса. Завршила је гимназију као једна од најбољих у
својој генерацији, а онда се уписала на студије архитектуре,
10 Primo Levi, Zar je to čovek, (Beograd: Paideia, 2005), 33-34.
385
ЗБНОРНИК 2.indd 385 12/3/2023 4:20:32 PM

на Београдском универзитету. Након што је донета уредба о

органичењу броја Јевреја у школама и на факултетима, Хилда
је волонтирала као медицинска сестра у Јеврејској болници у
Београду. Затим се добровољно пријавила да помаже у болници
у логору на Сајмишту, где је касније убијена. Њена четири писма
(која је писала својим пријатељицама Нади Новак и Мирјани
Петровић) су најдрагоценији извор информација о условима у
логору Сајмиште, али и једно од најпотреснијих сведочанстава
обесмишљености живота у сенци Холокауста.11 Обраћамо пажњу,
како на информативност, и емотивност писама Хилде Дајч, тако и
на промену расположења и ескалацију очаја у последњем писму.
Пре одласка на Сајмиште (прво

писмо од 7.12.1941) Хилда је мирна,
оптимистична и одлучна: „Мене нико
неће натерати, ја не чекам на позив.(...)
Моји су противни мојој одлуци, али ја
мислим да ћеш ме барем ти разумети:
има толико људи којима је потребна
помоћ, да ја морам по налогу своје савести
да пређем преко сентименталних разлога
Хилда Дајч у вези са породицом и кућом и да се
потпуно ставим у службу других. (...) Потпуно сам
мирна и сталожена и уверена да ће све испасти добро, чак изнад
мојих оптимистичких претпоставки.”12 У другом писму (од
9.12.1941) видимо да је свесна ситуације коју описује до танчина:
„Мирјана драга, овде сада има 2000 жена и деце, скоро 100
одојчади за које не може ни млеко да се скува јер нема огрева, а
према висини павиљона и јачини кошаве можеш већ да
израчунаш ступањ топлоте. (...) Нама ће доћи још 2500 особа, а
има свега 2 лавабоа.”13
11 Život u Jevrejskom logoru na Sajmištu: Pisma Hilde Dajč, datum pristupa

15.3.2023. http:-www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/hilda-dajc.php
15.3.2023. http:-www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/pismo-1.php
386
ЗБНОРНИК 2.indd 386 12/3/2023 4:20:32 PM

У трећем писму (око 13.12.1941) још увек задржава

оптимизам, бори се са тешкоћама: „Овде је тако – не знам како
да га окарактеришем, једном речи једна велика штала за 5.000
и више људи, без зида, без ограде, све у истој одаји. Данас сам
била у Циганском логору и ошишала 15 вашљиваца и намазала
их. Међутим, мада сам после испекла руке до лактова крезолом,
ипак је посао некористан, јер кад завршим са другом партијом,
биће прва опет вашљива…”14 У четвртом писму (почетак
фебруара 1942) пише: „Ти не знаш, као што ни ја нисам знала,
шта то значи бити овде. Желим ти да никад не сазнаш. Већ као
дете бојала сам се да ме не закопају живу. И ово је нека врста
привидне смрти. Хоће ли после ње бити неког васкрсења? (...)
Можемо да издржимо не зато што смо јаки, него стога што
нисмо сваког тренутка свесни своје бескрајне мизерије у погледу
свега, свега што сачињава наш живот. (...) Ово је инкарнација
свију зала. Сви постајемо зли јер смо гладни, сви постајемо
заједљиви и бројимо један другоме залогаје, сви су очајни – а
ипак се нико не убија јер смо сви скупа једна маса животиња
коју презирем. Мрзим нас све јер смо сви једнако пропали.”15
Задржаћемо се на Старом сајмишту, месту страдања и
сећања, не само због његове физичке близине, већ, пре свега,
значаја који наглашава Кристофер Браунинг: тај логор је као „са-
ставни део ширег плана за уништење европских Јевреја“ касније
препознат као место где је по први пут наговештена „она ефи-
касност и рутинска безличност које ће бити усавршене у логорима
смрти.“16 Употпунићемо нашу причу са још неколико портрета:17

16 Brauning, K. Konačno rešenje u Srbiji – Judenlager na Sajmištu. Studija slučaja,
Hereticus, 1/2007: 172-197.
17 Фотографије и подаци су прикупљени током пројекта Портрети и сећања
јеврејске заједнице Србије пре Холокауста, који су финансирали: Европска
унија, Министарство културе, Claims Conference и Савез Јеврејских општина
Србије. Кратке биографије су објављене у: Нада Бањанин Ђуричић, То што
радиш важно је. Учити о Холокаусту по препорукама Јад Вашема, (Београд:
Група 484, 2019), 94-95.
387
ЗБНОРНИК 2.indd 387 12/3/2023 4:20:32 PM

Давид Бивас је био

десетогодишњи дечак. Живео је у
Београду са својим родитељима.
Кад је почео рат, он је имао десет
година. Донета је уредба о
органичењу броја Јевреја у
Давид Бивас
школама. Давид није имао с ким да се
дружи, јер више није ишао у школу. Дошли су Немци, одвели су
јеврејске жене у логор на Сајмиште. Одвели су и Давида.18
Флора – Флорика Глик је

рођена у Београду у породици
Алтарас. Са мужем Натаном Гликом
добила је сина Маркуса и кћи
Жанету. Флора је била сналажљива
домаћица. Мужевљеву плату од 277
Флора Флорика Глик
динара распоређивала је у седам
различитих шољица, по једну, за сваки
дан у недељи. Била је живахна, весела, стрпљива и благе нарави.
Волела је да игра и да пева, а животни оптимизам је никада није
напуштао. Флора, Маркус и Жанета одведени су у логор на
Старом сајмишту.19
Рејна – Ленка Демајо је рођена у

Београду, као једна од петоро деце. Била је
Српкиња Мојсијеве вере. Породица је живела на
Дорћолу, испод Бајлонијеве пијаце. Рејна је са
Богољубом Лунгиновићем склопила грађански
брак. Била је кројачица, у мираз је донела
само своју шиваћу машину. Имали су велику
Рејна-Ленка Демајо библиотеку, обоје су волели да читају. Били су
чланови Комунистичке партије Југославије и
имали су ћерку Софију. Немци су 19. јануара 1942. дошли да је
воде у логор на Старом сајмишту. Софију нису повели, јер је била
18 Исто.
19 Исто.
388
ЗБНОРНИК 2.indd 388 12/3/2023 4:20:32 PM

полумртва, изгледало је да свакако неће преживети. Богољуб је

већ био убијен на Бањици као политички затвореник. Рејна је
знала да ће доћи и по њу. Зато је ћерку Софију оставила својој
доброј пријатељици Марији.20
Естер Бајер је рођена у

породици Албахари у Сарајеву. Свог мужа,
Александра Бајера, упознала је у Српско-
јеврејском певачком друштву у Београду,
где се доселила са породицом. Венчали су
се у цркви Александра Невског на Дорћолу.
Становали су у Солунској улици број 4, са
синовима Ђуром, Витомиром и Бобаном.
Ћерку, коју је такође назвала Естер, родила
Естер Бајер
је у логору Сајмиште, након седам месеци
трудноће. Беба Естер је спасена и одведена у Звечанску улицу,
у Дом за незбринуту децу, где је провела три године. „Зовем се
Естер Бајер. Рођена сам 31. јануара 1942. у Београду, на Сајмишу.
Како сам се ту родила? Тако што је моја мајка Јеврејка.“21
20 Исто.
21 Исто.
389
ЗБНОРНИК 2.indd 389 12/3/2023 4:20:32 PM

Дневници
Читање дневника захтева више времена, више пажње

и удубљивање у текст. Али зато нуди опсежнији увид у место,
време и околности живљења у условима неслободе и страха.
Одабрани одломци дечјих дневника могу помоћи ученицима
да разумеју значење сложених појава и појмова. Холанђанин
Моше Флинкер (1926-1944) је у свом дневнику оставио запис о
посети биоскопу у Белгији под окупацијом. Његови родитељи
побегли су са њим и шесторо његове браће и сестара у Брисел,
где су провели већи део рата. Годину дана пре краја рата
послати су у Аушвиц, где су и умрли. Одломак из дневника
осамнаестогодишњег Моше, његов утисак о филму Јеврејин
Зус може послужити као добар стимулус за разумевње тешких
појмова као што су антисемитизам или нацистичка идеологија:
„Од оног што сам видео крв ми је прокључала, био сам црвен у
лицу када сам изашао. Схватио сам тада подмукле циљеве ових
злих људи – да желе да убризгају отров антисемитизма у крв не-
Јевреја. Док сам гледао филм, изненада сам се сетио нечега што
је онај злочинац (Хитлер) рекао на једном од својих наступа:
‘Која год страна да победи у рату, антисемитизам ће се ширити
и ширити све док Јевреји потпуно не нестану’. У том филму
видео сам средства која користи да оствари свој циљ. И ако се
не уради ништа да се осујете његове намере, отров ће се сигурно
проширити кроз људску крв. Начин на који су подстицали
љубомору, мржњу и презир био је једноставно неописив.“22
22 Moses Flinker, Young Moshe’s Diary. (Jerusalem: Yad Vashem, 1971, 42-
43), datum pristupa 15.3.2023, www.yadvashem.org/odot_pdf/Microsoft%20
Word%20-%203814.pdf
390
ЗБНОРНИК 2.indd 390 12/3/2023 4:20:33 PM

Ту је и Дневник Пољака Давида Рубиновича (1928-1942) који

се са родитељима преселио из Кјелца у раштркано село Крајну
близу Бођетина. Изградили су малу млекару и настанили се у
соби са кухињом. Давид је водио дневник пажљиво, читко и
уредно од марта 1940. до септембра 1942, када је убијен. „После
доручка изашли смо на снег, мада нам нико није наредио, јер
је друм преко ноћи био завејан. (...) За неких два сата дошао
је сеоски стражар да окачи неко обавештење. То уопште није
било обавештење већ карикатура Јевреја. Нацртан је Јевреј који
меље месо и у машину ставља пацова. Други лонцем сипа воду
у млеко. На трећој слици стоји Јевреј који ногама гњечи тесто
за колаче а црви шетају по њему и тесту. Наслов обавештења
је следећи: ‘Јевреј је преварант и Твој једини непријатељ’.
А доле потпис: ‘Стани, прочитај гледаоче мили / Како су
те Јевреји опколили / Прљаву воду сипа у млеко / Уместо
меса пацова сече / Тесто за колаче црвљиво / Гњечи ногама.’
Док је стражар прикуцавао, људи су се баш враћали са снега,
тако су се смејали да ме је глава заболела од тог стида који
Јевреји у данашње време доживљавају. Да богда да се та срамота
што пре заврши.“23
Биографије
Читање биографија може нам се учинити, на први

поглед, као досадан, неинспиративан задатак. Међутим,
није тако. Често је најједноставнија метода уједно и најбоља.
Кратке биографије нам откривају идентитет жртве, дају јој
име и лице, и још понеку карактеристику личности. Омогућују
идентификацију и подстичу емпатију. То је управо супротно
ономе што је био нацистички циљ: деперсонализација и
дехуманизација. Биографије уједно носе и значајну сазнајну
компоненту: ко је све могао бити жртва; која црта личности
је могла бити пресудна; које категорије људи су биле на мети
нациста; шта је допринело да неко ипак преживи, а неко не;
може ли се установити правило, има ли уопште правила када
23 Давид Рубинович, Дневник Давида Рубиновича, (Београд: Библиотека
Пана Душицког, 1990), 48-49.
391
ЗБНОРНИК 2.indd 391 12/3/2023 4:20:33 PM

је преживљавање у питању? Скрећемо пажњу и на жртве –

припаднике других група, страдалих током Холокауста, како
би се боље разумела трагедија Другог светског рата, али и
опасности у садашњости и будућности.24
Овде се билингвални приступ25 показао као добар избор:
бављење текстом на страном језику, као и само превођење,
обезбеђује удубљивање у текст и јачу концентрацију ученика.
Током рада, у сваком одељењу ће се наћи понеки ученик коме су
бака, деда или неко из шире породице страдали током Другог
светског рата, у неком логору, на неком фронту. Наћи ће се и
понеко чија је родбина преживела. Неки ученици ће желети
да испричају своју причу. Показујемо бригу за њихове потребе:
дајемо им простора, указујемо им прилику да својим личним
причама употпуне ову тему.
Блимиција Лиш је рођена у

Колбушеви, Пољска. Њени родитељи
су били религиозни Јевреји. Блимиција
је често играла игру у којој би њен
трогодишњи рођак Хенох глумио Немца и
питао њу и њене пријатеље „Да ли сте ви
Јевреји?“ „Да”, одговарали би они. „Ако си
Блимиција Лиш
Јеврејин,” имитирао је Хенох, „мртав си”.
Из своје дрвене пушке Хенох би „пуцао“ у Блимицију и остале.
Они би пали и правили се мртви. Блимција и њена породица су
депортовани у гето Жешов 1942. године, а затим у Белзец, где су
убијени у гасној комори. Блимиција је имала три и по године.26
24 Identification card, Holocaust Enciklоpedia, датум приступа: 15.3.2023,

https://encyclopedia.ushmm.org/landing/en/id-cards
25 CLIL metod (Content and Language Integrated Learning) – учење садржаја
на страном језику, чиме се истовремено унапређују и знање о теми и језичке
вештине.
Blimcia Lische | Holocaust Encyclopedia (ushmm.org)
392
ЗБНОРНИК 2.indd 392 12/3/2023 4:20:33 PM

Смиљка Љољић Вишњевац је

рођена у Мостару, у православној српској
породици. Имала је две сестре. Када је имала
три године, њена мајка је умрла, па је отац
подизао своје три кћерке. У раној младости
Смиљка је била помало мушкобањаста, а у
седамнаестој години је победила на избору
Смиљка Љољић Вишњевац за Мис Макарске ривијере и отишла у
Немачку, где је постала модел. Смиљка
је у Берлину остварила успешну каријеру у свету моде. Била
је висока, витка, са сивоплавим бадемастим очима и високим
јагодицама, па је уочена њена сличност са глумицом Гретом
Гарбо. Смиљка је била антифашисткиња и напустила је Немачку
када је Хитлер дошао на власт. Стрељана је у логору Бањица
почетком маја 1941. године. Имала је 35 година.27
Хелена Готхолд је живела у

Херну и Бохуму у западној Немачкој. Била
је медицинска сестра, удата за рудара.
Хелена и њен муж су постали припадници
Јеховиних сведока. Заједно су подизали
своје двоје деце у складу са учењем ове
вере. Народни суд је осудио Хелену и још
Хелена Готхолд пет припадника Јеховиних сведока на
смрт, због илегалних верских окупљања и
подривања морала нације. Хелена је погубљена на гиљотини у
затвору Плецензе у Берлину. 28

Smiljka Ljoljic Visnjevac | Holocaust Encyclopedia (ushmm.org)
28 .Identification card, Holocaust Enciklоpedia, датум приступа: 15.3.2023, Helene
Gotthold | Holocaust Encyclopedia (ushmm.org)
393
ЗБНОРНИК 2.indd 393 12/3/2023 4:20:33 PM

Хелена Меланија Лабел је имала

оца Јеврејина и мајку католкињу, а одгајена
као католкиња у Бечу. Од милоште су је
звали Хели, волела је да плива и да иде у
оперу. Након завршетка средње школе,
уписала се на правни факултет. Након
што је изгубила свог верног пса Лиди,
фокстеријера, доживела је нервни слом.
Хелена Меланија Лабел
Дијагностификована јој је шизофренија
и смештена је у психијатријску болницу
Штајнхоф у Бечу. Хелена је била једна од 9.772 особе које су те
године убијене гасом у брандербуршком центру „Еутаназија“.
Према званичном извештају, Хелена је умрла у својој соби од
„акутног шизофреног напада“.29
Виљем Арондеус је одрастао у

Амстердаму, као једно од шесторо деце у
породици. Са седамнаест година сукобио се
са родитељима због своје хомосексуалности.
Напустио је кућу и прекинуо контакт са
породицом. Почео је да се бави писањем и
сликањем, а двадесетих година ангажован
Виљем Арондеус је на изради мурала за градску дворану
у Ротердаму. Након окупације, Виљем се
придружио покрету отпора. Његова група је фалсификовала
лична документа холандских Јевреја. Виљем је убијен са још
једанаест чланова групе. Пре него што је убијен, Виљем је замолио
свог пријатеља да, након рата, посведочи да „хомосексуалци
нису кукавице“. Тек осамдесетих година прошлог века холандска
Влада је постхумно одликовала Виљема.30
29 .Identification card, Holocaust Enciklоpedia, датум приступа: 15.3.2023,

Helene Melanie Lebel | Holocaust Encyclopedia (ushmm.org)
Willem Arondeus | Holocaust Encyclopedia (ushmm.org)
394
ЗБНОРНИК 2.indd 394 12/3/2023 4:20:33 PM

Јозеф Муша Милер је рођен 1932.

године у Битерфилду у Немачкој. Његови
родитељи су били Роми. У време његовог
рођења, у Немачкој је живело око 26.000 Рома
и Синта. Док је боравио у школи, ученици,
чланови покрета Хитлерова омладина,
ругали су му се и вређали га, називајући га
Јозеф Муша Милер
копилетом и мулатом. Када је имао 12 година
два непозната човека су га извела из учионице, са објашњењем
да има упалу слепог црева и да мора хитно на операцију. Он се
побунио, али су га претукли и присилно одвели на операцију
на којој је био стерилисан. Након опоравка Јозеф је требало да
буде депортован у концентрациони логор Берген–Белзен, али
је његов хранитељ успео да га прокријумчари из болнице и
да га сакрије. Јозеф је остатак рата преживео скривајући се у
баштенској шупи.31
Сведочења
У образовању говоримо и о преживелим жртвама –

јер би без њихових сведочења поучавање о Холокаусту било
суочавање ученика само са трагедијом и смрћу. Познавати
преживелог је нешто чудесно, готово магијско. Како каже
Шуламит Имбер, педагошка директорка „Јад Вашема“, сусрет
са преживелим нам даје нешто више, нешто изнад самог
сведочења. У сусрету са њим, људи доживљавају преживелог
као морални ауторитет; а због тог сусрета, због тог познанства,
ми смо посвећени учењу о Холокаусту. Преживели су
кичмени стуб подучавања. Упознати преживелог, гледати
га у очи, слушати његово сведочење и оно што зовемо „речи
између редова”, то обликује образовање о Холокаусту.32
Јевреји су сведочили на суђењима, причали су и записивали
31 Identification card, Holocaust Enciklоpedia, датум приступа: 15.3.2023, Joseph

Muscha Mueller | Holocaust Encyclopedia (ushmm.org)
32 A Special Conversation with Shulamit Imber, Pedagogical Director at Yad
Vashem’s International School for Holocaust Studies on the “Past, Present and
Future of Holocaust Education,” datum pristupa 15.3.2023, https:-www.youtube.
com/watch?v=MrEc0G_oPj4&t=2683s
395
ЗБНОРНИК 2.indd 395 12/3/2023 4:20:33 PM

своја сећања. Често је једини мотив да се преживи био само тај –

„да бисмо причали, да бисмо пренели сведочанство“. Објављено
је на десетине хиљада њихових сведочанстава33, а снимљена
сведочења, на бројним, различитим језицима, доступна су
путем интернета.34
Александар Ајзинберг, који је преживео Холокауст
кријући се са мајком по Хомољским планинама, забележио је
у својој причи сведочење свог пријатеља Аце Сингера: „...Био
сам у Аушвицу и другим немачким концлогорима. Ти знаш
колико је људи тамо убијено. Убијали су у гасним коморама,
убијали метком и убијали глађу... Давали су нам неке сплачине
од трулог кромпира или репе, па је и тога било тако мало да су
људи масовно умирали од глади. Једино је на Јом кипур храна
била нешто боља и обилнија... Питаш зашто? Па зато што су
Немци знали да Јевреји тог дана посте, да тог дана неће ништа
јести. И то је била једна врста тортуре. Религиозни Јевреји су
чак и у логору на Јом кипур постили. Понеки религиозни
су ипак тог дана узимали своје следовање и трговали. Како
трговали! Давали су храну онима који нису побожни, а од њих
би, следећег дана, добијали онај мали комадић, назван дневно
следовање хлеба... То су називали трговином, а заправо и није
била трговина... И мени је један, још се сећам његовог имена,
звао се Фаркаш, био је из Мункучева, тог дана, на Јом кипур,
понудио своје следовање хране. Био сам, као и сви логораши,
гладан, нисам био религиозан и узео сам, али сам га питао шта,
заузврат, тражи. Рекао ми је да он не тражи ништа, само да
би волео да ја, ако останем жив, кад се рат заврши, почнем да
постим. Да, да постим на Јом кипур“.35
Портрети и личне приче су неопходан први корак
учења, али – ограничавање само на личне приче је погрешан
приступ. Важно је комбиновати информације, податке и личне
33 У Србији су то: Ми смо преживели, у 5 књига, ур. Александар Гаон (Београд:
Јеврејски историјски музеј, Савез јеврејских општина Србије); књиге Јаше
Алмулија: Јеврејке говоре, Живи и мртви, Остали су живи, Страдање и
спасавање српских Јевреја, и друго.
34 Yad Vashem, USHMM, Shoah Foundation...
35 Александар Ајзингерг је причу „Пост“ уступио ауторки овог текста, види:
Нада Бањанин Ђуричић, То што радиш важно је. Учити о Холокаусту по
препорукама Јад Вашема, (Београд: Група 484, 2019), 91-92.
396
ЗБНОРНИК 2.indd 396 12/3/2023 4:20:34 PM

приче. Како каже Јехуда Бауер, поруку треба концентрисати,

фокусирати, а не расплинути.36 Личне приче се стављају у
контекст Другог светског рата, уз коришћење историографских
података и историјске науке.
Снага бројева
Вратимо се на почетак овог текста, на поменути Адорнов

цитат: помињати бројеве је „недостојно човека“, исто онолико
колико је, након Аушвица, „варварски писати поезију“. Снага
бројева је неупитна. Шест милиона убијених Јевреја. Више од
44.000 логора, гета и других места заточења, прогона, присилног
рада и убистава.37 Стручна јавност је упозната са ширином сис-
тема нацистичких логора и условима живота у њима, али уче-
ници – нису. Колико центара „еутаназије“, масовних стрељања,
гасних камиона, гасних комора, крематоријума, вагона „Г“,
колико маршева смрти? Једном, када је емпатија успостављена,
када су жртве „виђене“ као стварни људи са људским
идентитетима и тежњама, наставници могу прилагодити своје
часове емоционалном и когнитивном нивоу ученика, могу са
њима да комуницирају и да смислено разговарају о Холокаусту.38
Тада ће моћи да објасне и специфичности страдања Јевреја у
локалном окружењу, у Србији, тада ће и квантитативна анализа
бити разумљива и прихватљива: „Од нациста унапред одређени
за уништење, те страдали у добро организованом и систематски
спроведеном и плански извршеном злочину, Јевреји окупиране
Србије су представљали 11,20% укупних губитака цивила.
Њихова заступљеност у губицима цивила је била 32 пута већа
36 The 8th International Conference on Holocaust Education Telling the Story:

Teaching the Core -- Holocaust Education in the 21st Century Concluding
Session -- Tuesday, June 19, 2012 Professor Yehuda Bauer - Academic Advisor,
Yad Vashem, datum pristupa 15.3.2023, https:-www.youtube.com/watch?v=-
xvJVCTYxpQ&t=2233s
37 Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933–1945, pristupljeno 15.3.2023,
https://www.ushmm.org/research/publications/encyclopedia-camps-
ghettos
38 Shulamit Imber, The Pedagogical Approach to Teaching the Holocaust,
Pedagogical Director of the International School for Holocaust Studies - Yad Vashem,
Israel, datum pristupa 15.3.2023, the_pedagogical_approach_to_teaching_the_
holocaus1_1.pdf (holocaustcentre.org.nz)
397
ЗБНОРНИК 2.indd 397 12/3/2023 4:20:34 PM

од њиховог учешћа у становништву окупиране територије

(0,35%). Као већинско становништво окупиране територије
и носиоци отпора, Срби су били најбројнији у претрпљеним
губицима цивила (80,19%), али су, с обзиром на заступљеност у
популацији, губици у холокаусту страдалих Јевреја били реалнo
33,94 пута већи од губитака Срба. Страдање јеврејске заједнице,
отпочето прве године рата је, за разлику од свих других
народа, практично било окончано њиховим уништењем у 1942.
години.“39
О књизи Драгана Цветковића Од Топовских шупа до
Сајмишта - квантитативна анализа Холокауста у окупираној
Србији Сања Петровић Тодосијевић је написала: „…размишљам
како ме ни једна музејска поставка, ни једна фотографија и
ни једно сведочанство Холокауста није толико узнемирило
као књига са 87 табела и 127 графикона. Након ове књиге,
схватићете у милиметар зашто се живот, право и правда врло
тешко успостављају тамо где је људима у масовним злочинима
одузимано право на живот.“40
Можда је, у овом смислу, довољно илустративна
рефлексија/коментар ученика чији је задатак био да на мапи
Европе убележи локалитете гета и логора из Другог светског
рата и да упише број жртава41: „То су била за мене застрашујућа
сазнања. Транспорт је увек организован железницом, а ја
учим на смеру техничара вуче, за машиновођу. Дубоко сам се
замислио... Извори података су различити и тешко је утврдити
прецизан број жртава. Чак и поуздани сајтови наводе цифре „од
– до“. Тачан број се најсигурније може утврдити по поименичном
списку жртава. Али таквих спискова најчешће нема, односно
нису потпуни. Зато се прибегава стручним проценама... Али, све
39 Драган Цветковић, Од Топовских шупа до Сајмишта. Квантитативна

анализа Холокауста у окупираној Србији (Београд: Музеј жртава геноцида,
2021), 182.
40 Facebook status, objavljen 26.1.2021, Sanja Petrović Todosijević, pristupljeno
15.3.2023, https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=15402942961755
26&id=100005849103888
41 Никола Немеш, ученик Железничке техничке школе у Београду, 2014/15.
школска година, објављено у: Нада Бањанин Ђуричић, То што радиш важно
је. Учити о Холокаусту по препорукама Јад Вашема, (Београд: Група 484,
2019), 53.
398
ЗБНОРНИК 2.indd 398 12/3/2023 4:20:34 PM

време док сам истраживао, мислио сам о томе, како су те хиљаде,

стотине хиљада, милиони, у ствари – људи. Схватио сам колико
је ова тема сложена, али, увидео сам и колико је нацистички
злочин монструозан. Запитао сам се, да ли ћемо икада знати
колико је логора заправо постојало? И да ли је можда ту негде,
поред нас, некада био логор, а да ми то и не знамо?”
Историја приповеда причу, а образовање даје значење
Тема Холокауста није као друге наставне теме; зато јој

се приступа на квалитативно другачији, сензитивнији и ефи-
каснији начин учењем о жртвама, о починиоцима, посматрачима
и спасиоцима са личног становишта. Ученици се ангажују и
интелектуално и емотивно; суочавају са дилемама и значајним
теоријским питањима. Не нуде им се лака решења и готови
одговори. Теме су конципиране тако да развијају садржај од
појединачног ка општем, од личног ка универзалном. Редослед
извођења часова је такође значајан. Поступно, ученици ће не само
прецизно дефинисати, већ стећи дубље разумевање појмова:
гето, концентрациони логор, антисемитизам, тоталитаризам,
геноцид, „коначно решење“, фашизам, нацизам, Холокауст.
Приликом реализације, практикујемо групни рад, тимски
рад, истраживање, претраживање интернета и релевантне
литературе, вршњачку едукацију, презентацију, текстуални
метод, монолошки, као и дијалошки метод.
Имајући у виду комплексност теме, водимо рачуна да
и процес учења о Холокаусту буде разложен, слојевит и, како
каже Данијел Јона Голдхаген да задире у најдубља питања,
да се никако не задржи на „пукој дескрипцији“.42 Први корак,
наравно, остаје опис догађаја: о томе постоји велики избор
материјала, а ми можемо (или, боље, морамо) одлучити како
ћемо представити то што се догодило. Следећи важан ниво
42 Govor Profesora Goldhagena jula 2014. godine na Devetoj međunarodnoj

konferenciji o obrazovanju o Holokaustu u Jad Vašemu u Jerusalimu, Daniel J.
Goldhagen, „Through Our Own Lens: Reflecting on the Holocaust from Generation
to Generation“, The 9th International Conference on Holocaust Education, 9.
jul 2014, datum pristupa 15.3.2023. https:-www.youtube.com/watch?v=gtwz-
rJ7gG4&feature=youtu.be&t=25m23s
399
ЗБНОРНИК 2.indd 399 12/3/2023 4:20:34 PM

је објашњење како се, зашто се догодило. Затим истражујемо

значење које има догађај: интерпретација казује да Холокауст
није неизбежна природна катастрофа, већ догађај који су
свесно, планирано, намерно произвели људи, знајући шта
чине и претходно доневши одлуку о томе. Следећи корак је
суђење, коме и како судимо, корак којем ћемо бити у стању да
приступимо тек ако смо разумели и савладали претходне нивое.
Пети ниво је – разумевање: шта смо научили да треба да радимо,
које су импликације онога што смо учили. Последњи корак је
акција: разматрамо могуће начине како ћемо деловати, нешто
предузети.43
Хава Барух наглашава разлику између улоге историчара
и улоге наставика: „историја приповеда причу, а образовање
даје значење“.44 Тема Холокауста је део наставног плана и
учења у школама. Међутим, учење чињеница не значи стварно
разумевање моралног значаја, узрока и последица геноцида.
Циљ учења о Холокаусту није запамћивање података и њихово
„магационирање“. Поред бројних циљева – развијање културе
сећања; промовисање поштовања људских и мањинских права;
развијање одговорности у грађанском друштву; препознавање
Холокауста као губитка за цивилизацију као целину; подизање
свести о постојању антисемитизма, ксенофобије, националне и
верске мржње и нетрпељивости (и данас); развијање свести да се
злочини против човечности могу поновити; образовање за мир
– кровни циљ (који је тешко мерити и евалуирати) је превенција
геноцида. Али, циљ се не поставља увек да би се постигао, него
да би служио као тачка којој се тежи.
Ученици знају да кажу, једноставно, учимо о Холокаусту
да бисмо били бољи људи. Можда више ништа не би требало
ни рећи. Можда је кратка ученичка рефлексија довољно
илустративан пример успешности нашег едукативног приступа:
„Пред очима су ми Хилдина писма у којима пише да је добро,
да се нада бољем... А није била добро, нити је ишта више било
у реду. Били су жигосани, одведени, затворени, у пар месеци,
43 Исто.
44 Chava Baruch, „The Educational Philosophy of Yad Vashem,“ Topola: časopis JU
Spomen-područja Donja Gradina I, 1/2015: 227–236.
400
ЗБНОРНИК 2.indd 400 12/3/2023 4:20:34 PM

потпуно дехуманизовани и онда кукавички убијени. И питам се,

како човек, који је убијао толико људи, толико деце, може да
погледа свом детету у очи? А можда је и он жртва, жртва једног
тоталитарног режима, па онда постављам питање: колико
човек може бити заслепљен једном идеологијом да ће због ње
и недужно дете убити?! Наша је велика обавеза да никад не
заборавимо једну од највећих трагедија, и можда, још битнија
дужност – да се супротставимо сваком режиму који покуша да
нам одузме наша права на достојанство, једнакост и слободу.“45
Питамо се, може ли едукација бити превенција геноцида, може
ли се образовањем и васпитањем спречити злочин? Непосредно
после Другог светског рата Адорно је указивао на ту могућност:
„Захтев да Аушвиц не сме да се понови, односи се пре свега на
васпитање“ (...) „Свака дебата о идеалима васпитања је ништавна
и безвредна уколико не говори о овом једном, о томе да Аушвиц
не сме да се понови. Он је био варварство којем се супротставља
све васпитање“.46
Осамдесетак година касније можемо само да приметимо
да се на сваких десет година, негде у свету (или негде код нас),
догађао и догађа се неки нови геноцид. То, међутим, не умањује
снагу Адорнове сугестије. Напротив.
Резиме
Рад је посвећен једном важном аспекту педагошке

филозофије Међународне школе за изучавање Холокауста, „Јад
Вашема“ – стављању појединца у средиште разумевања историје.
О жртвама не говоримо као о бројевима, већ им дајемо/враћамо
имена и лица, читамо писма из логора, дневнике, аутентична
сведочења, упознајемо жртве као људска бића. Овај приступ
се разликује од некадашњег начина учења, који се углавном
ограничавао на хронологију историјских, политичких и војних
догађаја, проткану описима и штурим објашњењима феномена
45 Мирко Матић, ученик Железничке техничке школе у Београду, 2015/16
школске године; Нада Бањанин Ђуричић, То што радиш важно је. Учити о
Холокаусту по препорукама Јад Вашема, (Београд: Група 484, 2019), корице.
46 Teodor Адорно „Васпитање после Аушвица” Трећи програм Радио Београда
127-128, III-IV/2005: 245-257.
401
ЗБНОРНИК 2.indd 401 12/3/2023 4:20:34 PM

масовних убистава и нацистичке политике, те статистикама

смрти. Он се кардинално супроставља излагању само бројева
и свођењу жртава на њих. Бројеви не могу подстаћи ни
идентификацију ни емпатију, што је неопходно за почетак
учења о Холокаусту: циљеви образовања када је о овој теми реч
могу се постићи само ако се повежу когнитивни и емотивни
нивои учења.
У раду се истиче важност враћања идентитета, лица и
живота жртвама – управо насупрот нацистичкој перцепцији
Јевреја, где је жртва деперсонализована, дехуманизована,
спаљена, нестала и заборављена. Указује се и на значај појма
преживеле жртве – јер би без сведочења преживелих поучавање
о Холокаусту било суочавање ученика само са трагедијом
и смрћу. Међутим, личне приче, портрети и сећања су тек
неопходан први корак учења; остајање само на њима недовољно
је. Наглашава се важност комбиновања информација, података
и личних прича, које се, уз помоћ историографских података
и увида историјске науке, стављају у контекст Другог светског
рата. Коначно, сугерише се обраћање пажње и на оне жртве
Холокауста које су припадале другим страдалним групама – не
би ли се боље разумела сва трагичност Другог светског рата, али
и опасности које прете садашњости и будућности.
Neobjavljeni izvori
Projekat Portreti i sećanja jevrejske zajednice Srbije pre Holokausta,

koji su finansirali: Evropska Unija, Ministarstvo kulture, Claims
Conference i Savez Jevrejskih opština Srbije.
Objavljeni izvori
A Special Conversation with Shulamit Imber, Pedagogical Director

at Yad Vashem’s International School for Holocaust Studies on
the “Past, Present and Future of Holocaust Education”. Datum
pristupa 15.3.2023. https://www.youtube.com/watch?v=MrEc0G_
oPj4&t=2683s
402
ЗБНОРНИК 2.indd 402 12/3/2023 4:20:34 PM

Adorno, Teodor, „Vaspitanje posle Aušvica”. Treći program Radio

Beograda 127–128, (III–IV/2005), 245–257.
Banjanin Đuričić, N., „Kako poučavati o Holokaustu“. Magazin za
pravednije obrazovanje Školegijum br. 6, Sarajevo, avgust 2013.
Datum pristupa 15.3.2023. http://skolegijum.ba/tekst/index/296
Banjanin Đuričić, Nada, „Kako poučavati o Holokaustu”. Tekstura,
časopis za književnost u školi, Grupa 484, Beograd, januar 2014. broj
6, godina 3.
Baruch, Chava. „The Educational Philosophy of Yad Vashem“. Topola:
časopis JU Spomen-područja Donja Gradina I, 1/2015: 227–236.
Brauning, Kristofer, „Konačno rešenje u Srbiji – Judenlager na
Sajmištu. Studija slučaja“. Hereticus, 1/2007, 172–197.
Banjanin Đuričić, Nada. To što radiš važno je. Učiti o Holokaustu po
preporukama Jad Vašema. Beograd: Grupa 484, 2019.
Cvetković, Dragan, Od Topovskih šupa do Sajmišta. Kvantitativna
analiza Holokausta u okupiranoj Srbiji, Beograd: Muzej žrtava
genocida, 2021. (cyrillic)
Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933–1945, United States
Holocaust Memorial Museum. Datum pristupa 15.3.2023. https://
www.ushmm.org/research/publications/encyclopedia-camps-
ghettos
Flinker, Moses, Young Moshe’s Diary, Yad Vashem, Jerusalem, 1971,
str. 42-43. Datum pristupa 15.3.2023. www.yadvashem.org/odot_
pdf/Microsoft%20Word%20-%203814.pdf
Govor Profesora Goldhagena jula 2014. godine na Devetoj
međunarodnoj konferenciji o obrazovanju o Holokaustu u Jad
Vašemu u Jerusalimu. Daniel J. Goldhagen, „Through Our Own Lens:
Reflecting on the Holocaust from Generation to Generation“, The 9th
International Conference on Holocaust Education, 9. jul 2014. Datum
pristupa 15.3.2023. https://www.youtube.com/watch?v=gtwz-
rJ7gG4&feature=youtu.be&t=25m23s
Identification card, Holocaust Enciklоpedia, United States Holocaust
Memorial Museum. Datum pristupa 15.3.2023. https://encyclopedia.
ushmm.org/landing/en/id-cards
Imber, Shulamit, “The Pedagogical Approach to Teaching the
Holocaust”, Pedagogical Director of the International School for
Holocaust Studies - Yad Vashem, Israel. Datum pristupa 15.3.2023.
https://www.holocaustcentre.org.nz/uploads/1/2/2/4/122437058/
403
ЗБНОРНИК 2.indd 403 12/3/2023 4:20:34 PM

the_pedagogical_approach_to_teaching_the_holocaus1_1.pdf
Recommendations for Teaching and Learning About the Holocaust,
International Holocaust Remembrance Alliance (IHRA), 2019.
Rubinovič, David, Dnevnik Davida Rubinoviča, (Beograd: Biblioteka
Pana Dušickog, 1990), 48-49.
Sanja Petrović Todosijević, Facebook status 26.1.2021. Datum pristupa
15.3.2023. https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=15402942
96175526&id=100005849103888
Teaching about the Holocaust. A Resource Book for Educators, United
States Holocaust Memorial Museum, Washington, D.C., March 2001.
Život u Jevrejskom logoru na Sajmištu: Pisma Hilde Dajč. Datum
pristupa 15.3.2023. http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/
sr/hilda-dajc.php
404
ЗБНОРНИК 2.indd 404 12/3/2023 4:20:34 PM

Personalization of the Victim as a Didactic Strategy...
Nada Banjanin Đuričić

Proffesor-Sociologist
Railway Technical School, Belgrade
PERSONALIZATION OF THE VICTIM AS A

DIDACTIC STRATEGY OF HOLOCAUST EDUCATION
Summary
The paper deals with an important aspect of the pedagogical
philosophy of the International School for Holocaust Studies ‘Yad
Vashem’: placing the individual at the center of the comprehension
of history. We do not speak of victims in terms of numbers, but
give them names and faces, read the letters from the concentration
camps, the diaries and authentic testimonies, and learn about
the victims as human beings. This path differs from the previous
approach to teaching, which was mainly limited to the chronology
of historical, political, and military events, interspersed with
occasional descriptions and brief explanations of the phenomena of
mass murders and Nazi policies, accompanied by death statistics.
This approach is fundamentally opposed to presenting numbers
exclusively and to reducing victims to statistical data. Numbers alone
cannot foster identification or empathy, which is essential when
it comes to learning about the Holocaust: the educational goals in
this regard can only be achieved through connecting cognitive and
emotional levels of learning.
The paper emphasizes the importance of reconstructing the
identities, faces, and lives of the victims, which is in direct contrast
to the Nazi perception of Jews, where the victim was depersonalized,
dehumanized, incinerated, missing and forgotten. It also highlights
the significance of the concept of survivor victims because without
the testimonies of the survivors, teaching about the Holocaust would
expose students to nothing but tragedy and death. However, personal
stories, portraits, and memories are just the necessary first step in
the process of learning andit is not sufficient to rely solely on them.
In this paper, we emphasize the importance of combining facts and
data with personal stories, which, with the help of historiographical
information and insights from historical science, are placed in the
405
ЗБНОРНИК 2.indd 405 12/3/2023 4:20:34 PM

Personalization of the Victim as a Didactic Strategy...
context of World War II. Finally, attention is drawn to the Holocaust

victims belonging to other suffering groups, which also helps
understand the full scope of the tragedy of World War II, as well as
the dangers threatening our present and the future.
406
ЗБНОРНИК 2.indd 406 12/3/2023 4:20:35 PM

АНА ПАНИЋ
Виша кустоскиња
Музеј Југославије
ana.panic@mij.rs
НАЦИСТИЧКИ ЛОГОРИ КАО ТЕМА ЛИКОВНИХ

`````РАДОВА У ФОНДУ МУЗЕЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Апстракт: Рад представља покушај да се укаже на значај

Збирке ликовних радова Музеја револуције у Музеју Југославије
у оквиру које се чува велики број уметничких дела насталих у
логорима, међу којима су и цртана и сликана дела настала у
војним заробљеничким логорима, али и уметничка дела настала у
послератном периоду а тематизују нацистичке логоре. Повезује их
идеја и апел упућен друштву да се не заборави и да се зло никад више
не понови. Представљено је и пет дела из Збирке поклона – ликовна
уметност, фонд Меморијалног центра – радови Златка Прице, поклон
аутора Јосипу Брозу Титу у знак поштовања и оданости председнику.
Кључне речи: Ликовни фонд Музеја Југославије, Збирка
ликовних радова Музеја револуције народа и народности Југославије,
Збирке поклона – ликовна уметност, Концентрациони логори, Други
светски рат, Музеј револуције народа и народности Југославије,
уметност рата и отпора, Александар Дероко, Златко Прица, Едо
Муртић, Крсто Хегедушић, Васко Ташковски.
407
ЗБНОРНИК 2.indd 407 12/3/2023 4:20:35 PM

Нацистички логори као тема ликовних радова у фонду Музеја Југославије
Ликовни фонд Музеја Југославије, као и цео фонд Музеја,

баштини два фонда, односно састоји се од две збирке: Збирке
поклона – ликовна уметност из фонда Меморијалног центра
и Збирке ликовних радова Музеја револуције. За разлику од
несистематски настале ликовне збирке коју чине поклони
упућени Јосипу Брозу Титу, ликовна збирка некадашњег
Музеја револуције народа и народности Југославије настала
је с јасном визијом да илуструје револуцију која траје, од
радова који приказују тежак положај радника пре Првог
светког рата и социјално ангажоване уметности међуратног
периода, преко ратне уметности и партизанског жанра до
социјалистичког реализма и ликовних дела која представљају
изградњу земље након Другог светског рата. Формирана је у
највећој мери откупима, са јасном тематском усмереношћу да
кроз ликовна дела „оживи“ и посетиоцима музеја приближи
историјске догађаје од краја XIX до деведесетих година XX века,
наглашавајући притом идеју социјализма.
Набављени експонати су обрађивани и каталогизовани
хронолошки, тематски, предметно и ауторски. Формирана су
четири музејска одељења за проучавање четири историјска
периода: 1) радничког покрета 1870–1919, које се бавило и
балканским ратовима, Првим светским ратом и оснивањем
Југославије, 2) међуратног периода 1919–1941. с доминантним
темама историје Комунистичке партије, политичке робије,
студентских демонстрација и Шпанског грађанског рата, 3)
Другог светског рата на простору Југославије и 4) послератне
обнове и изградње и друштвено-политичких прилика у
социјалистичкој Југославији.1
Ликовна дела сврстана у трећи период који се односио
на Други светски рат убедљиво су најбројнија и чине више од
половине збирке – 301 инвентарни број од укупних 550. А скоро
половину (149) чине радови настали у логорима током Другог
светског рата препознати као важна целина.
1 Више о историјату и концепцији Музеја револуције: Veselinka Kastratović

Ristić, „Nastajanje i nestajanje jednog muzeja”, Muzeji kao mesta pomirenja, Zbornik
radova, ur. Slađana Bojković i Ana Stolić, (Beograd: Istorijski muzej Srbije, 2008)
408
ЗБНОРНИК 2.indd 408 12/3/2023 4:20:35 PM

Ана Панић
Сва ова уметничка дела тематизују нацистичке логоре,

било да су настала у самим логорима (међу којима су и цртана и
сликана дела настала у војним заробљеничким логорима), било
да су настала у послератном периоду са идејом апела упућеног
друштву да се злочин не заборави и да се никад више не понови.
Предмети су у некадашњи Музеј револуције народа и народности
Југославије стизали најчешће откупом директно од аутора или
њихових потомака, или откупом с великих тематских изложби
које су се одржавале у Дому ЈНА, али и као поклони преживелих
и њихових наследника. Музеј револуције је преузимао предмете
и од других институција, које су га виделе као институцију
најрелевантнију за чување, обраду и излагање уметности рата и
отпора која сведочи о фашистичком паклу кроз који су прошли
многи уметници са ових простора.
Највећи број аутентичних ликовних забележака су у
медију цртежа и графике, као најлакшим и најбржим техникама
да се сцене из логора прикажу и остану трајно сведочанство о
страхотама рата виђеним оком уметника, а портрет је један од
најчешћих жанрова уметности из логора. Бројни су и логорски
пејзажи који приказују бараке, капије, стражарске куле, често
виђене кроз прозор с решеткама и кроз бодљикаве жице као
чест мотив који симболише границу између претходног живота
и оног у логору, границу између слободе и заробљеништва.
Како речима често није могуће пренети трауму и толику врсту
ужаса ономе кога није преживео, на основу бројних цртежа
ентеријера насталих in situ данас знамо како је изгледала
унутрашњост логорских барака, а сцене из живота драгоцени су
извор за реконструкцију свакодневице логораша. Нешто ређа је
била тзв. ескапистичка уметност, када je природа инспирисала
уметнике да се бар на тренутак одвоје од сурове реалности
сликајући идеализовану стварност. Још један вид улепшане
стварности логора је „официјелна“ уметност, тј. званичне слике
коју су усташе наручивале од уметника заточених у Јасеновцу у
пропагандне сврхе.
Музеолошки гледано, ову „збирку унутар збирке“ чини
114 дела на папиру, међу којима су 3 мапе са већим бројем
појединачних листова (једна с 32 листа, друга са 18 и трећа са
409
ЗБНОРНИК 2.indd 409 12/3/2023 4:20:35 PM

23 листа), као и један албум с 92 цртежа, 22 рада на картону, 7

уља на платну и 6 скулптура – 4 од метала, 2 од хлеба. Највећи
број појединачних цртежа је рађен тушем и оловком, а нешто
мање темпером, акварелом, кредом, угљеном; неколико цртежа
опеком и крејоном. Ово је уједно и најбројнија и најразноврснија
колекција радова из логора која се чува у домаћим музејима,
док се велики број радова налази у ликовним збиркама
Историјског музеја Србије и Музеја Војводине (из некадашњег
Музеја социјалстичке револуције Војводине), а чак 90 ликовних
радова које су стварали затвореници у бањичком логору чува се
у Музеју града Београда. 2
Знатно бројнија ликовна збирка Меморијалног центра
(броји преко 5000 предмета) је врло специфична јер је настајала
ван било каквог програма систематског сакупљања, откупа
или размене, највећим делом од поклона дариваних Јосипу
Брозу Титу. Међу дародавцима су биле разне друштвене и
политичке организације, обични грађани, познати уметници,
али и председници и други званичници страних држава. Тако
је створена вредна уметничка колекција која представља у свету
јединствен музеолошки, али и културолошки феномен. Велики
део збирке чине уметничка дела настала у рату, на ослобођеној
територији и приказују свакодневни живот бораца и боркиња,
тзв. „партизански жанр“, али у Збирци поклона – ликовна
уметност, из фонда Меморијалног центра само је 5 (пет)
предмета који се односе на страдања становништва у логорима
током Другог светског рата на некадашњем југословенском
простору: то су две мапе са графикама (инв. бр. 1-2-610, к. 1-18 и
1-2-1151, к. 1-18), два цртежа воштаним бојама и пастелом (инв.
бр. 1-2-635, 1-2-636) и једно уље на стаклу (инв. бр. 1-2-731).
Реч је о радовима признатих уметника Златка Прице и Ивана
Генералића који су их лично поклонили Јосипу Брозу Титу, у
знак поштовања и оданости врховном команданту. Генерално,
радови поклањани Титу много више тематизују велике битке у
2 Ангелина Ж. Банковић, „Ликовни радови затвореника у логору на Бањици“,

Уметничко наслеђе и рат & Музика и медији, Књ. III, Зборник радова, ур.
др Сања Пајић и мр Валерија Каначки, (Крагујевац: Филолошко уметнички
факултет, 2015), 55‒66.
410
ЗБНОРНИК 2.indd 410 12/3/2023 4:20:35 PM

Ана Панић
којима је и он сам учествовао, него логоре – за разлику од Музеја

револуције који је на сталној поставци имао посебну тематску
целину посвећену страдању цивила, уз поруке и предмете који
су остали од стрељаних логораша да опомињу на страхоте рата.
И поред малог броја предмета из ове збирке који тематизују
нацистичке логоре, сматрамо да је непроцењив напор аутора да
се страшни догађаји којима су сведочили сачувају од заборава
и кроз избор поклона председнику Југославије подсети на
страдање цивилног становништва. Наиме, у социјализму није
постојао концепт безразложне жртве и једнако су комеморисани
сви страдали од фашистичког терора. Страдање у логорима
тумачено је у контексту изградње новог друштва и нове државе,
као жртвовање за слободу и стварање социјалистичке заједнице,
једнако као и жртвовање на првим линијама фронта. 3 Пракса
даривања Јосипа Броза Тита представљала је један од основа
јачања друштвене кохезије у социјалистичкој Југославији.
Појединац или колектив су кроз чин поклањања јасно били
афирмисани унутар уже и шире заједнице и позиционирани на
хијерархијској лествици.
Ових 5 предмета сматрамо компатибилним са осталих 149
дела из фонда Музеја на исту тему, а сва 154 уметничка рада
на тему страдања у логорима заједно са предметима из других
збирки Музеја Југославије документују живот у логорима и
репресивне мере у току Другог светског рата и представљају
драгоцен историјски извор за многе аспекте заточеништва и
страдања у логорима.4
За потребе овог рада издвојићемо неколико кључних
дела која су највреднија у збирци и која ћемо детаљније
анализирати. Одабрани су радови као студије случаја аутора
који је био и на фронту и у логору (Златко Прица), аутора који је
3 Miško Šuvaković, „Svedočenje i sećanje na logor ‒ sublimna estetika žrtve”, u:

Istorija umetnosti u Srbiji XX vek. Tom 2, Realizmi i modernizmi oko hladnog rata,
Orion art i Katedra za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti, Beograd, 2012,
196.
4 Више о овим радовима види у: Ана Панић, „Крв је моје свјетло и моја
тама“, Слобода је за нас сан. Тематски каталог предмета из фонда Музеја
Југославије који документују живот у логорима и репресивне мере у току
Другог светског рата, ур. Веселинка Кастратовић Ристић и Ана Панић,
(Београд: Музеј Југославије, 2022), 73-97.
411
ЗБНОРНИК 2.indd 411 12/3/2023 4:20:35 PM

боравио само у логору (Александар Дероко), аутора за кога није

сигурно како и где је провео ратне дане, али га је тема логора
опседала и заокупљала и после ослобођења (Крсто Хегедушић)
и аутора који нема никако логорско ни ратно искуство нити
је у рату непосредно учествовао, али су га ратне страхоте и
људско страдање прогањали у послератним годинама (Васко
Ташковски).
Мапа литографија Јама, 1944.
Мапа литографија Јама, којом 1944. године Златко Прица и

Едо Муртић илуструју истоимену поему Ивана Горана Ковачића
сврстава се у највреднија уметничка остварења ратних година.
Незеаобилазно Ковачићево дело било је и касније инспирација
многим уметницима (Отон Глиха, Димо Тодоровски, Јован
Кратохвил) да представе своју визију масовних погреба
без ритуала. 5 Када говоримо о овој поеми која се сврстава
међу најупечатљивија сведочанстава о ратним злочинима и
сматра се најбољим песничким остварењем о југословенском
Народноослободилачком рату, морамо говорити о визуалности
која је од ње неодвојива. Поема је темељена на визуалним
елементима и састоји се од песничких слика кроз које се гради
прича о човеку коме су ископане очи и који је затим бачен у јаму
– а случајно је преживео покољ. Реч је о злочину почињеном
5 Ана Панић, „Поема Јама Ивана Горана Ковачића, са оригиналним

цртежима“, Отварамо депо, каталог, ур. Ана Сладојевић, (Београд: Музеј
Југославије, 2017), 44-45.
412
ЗБНОРНИК 2.indd 412 12/3/2023 4:20:35 PM

Ана Панић
на територији Независне Државе Хрватске током Другог

светског рата, иако се то нигде експлицитно не каже. Радња је
универзализована, па тек у завршници (на основу тога што се
појављују партизани) сигурни смо о ком раздобљу и простору се
ради.6 Ову познату поему Иван Горан Ковачић је написао док је
био у партизанима, као сећање на Србе који су бачени у крашке
јаме око Ливањског поља, а први пут ју је читао рањеницима
Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ
средином јула 1943. Ивана Горана Ковачића су у селу Врбница,
у близини Фоче, убили четници, а чувену поему је постхумно
објавио Клуб културних радника Хрватске у Топуском, 1944.
Први, од укупно 250 примерака, штампан је на обичном папиру,
везан у падобранско платно и илустрован литографијама Еде
Муртића и Златка Прице – аутори су га поклонили председнику
Јосипу Брозу Титу, 1944. Данас се чува у Музеју Југославије
(BCJBT 3900) уз још два идентична примерка – један који је
припадао Здравку Печару (инв. бр. 2–30–260, к. 1–25) и други
који је откупљен од Златка Прице 6. октобра 1961, заједно са
оригиналним цртежима тушем на папиру – студијама и скицама
за илустрацију поеме (инв. бр. 2–30–259, к. 1–25) и 2–30–261
(к. 1–8).7 Од тих 250 примерака првих 150 имају оригиналне
потписе аутора литографија штампаних на импровизованој
литографској преси конструисаној у партизанској радионици
од делова који су им у ратним условима били на располагању.
Текст поеме је руком писао Едо Муртић помоћу гушчијег пера
јер нису хтели да слова буду шаблонска, а сам наслов Јама је
црвеном бојом исписао Прица, када је поема коначно израђена
и увезана у бело падобранско платно обојено хиперманганом
растопљеним у води. Сви примерци су подељени руководиоцима
и уметницима, али се у ратним условима велики број изгубио –
стога је сачуван врло мали број оригинала овог драгоценог дела.
6 Lucija Filipović, „Smrt i vizualizacija u Jami Ivana Gorana Kovačića“ (Master teza,
Sveučilište u Rijeci, Filozofski fakultet, 2019)
7 Весна Мирковић, „Писано трагови о заточеништву у Библиотеци Музеја
Југославије“, Слобода је за нас сан. Тематски каталог предмета из фонда
Музеја Југославије који документују живот у логорима и репресивне мере у
току Другог светског рата, ур. Веселинка Кастратовић Ристић и Ана Панић,
(Београд: Музеј Југославије, 2022), 131.
413
ЗБНОРНИК 2.indd 413 12/3/2023 4:20:35 PM

Златко Прица, Скице за илустрацију поеме Јама, 1944.
Универзалност текста прати универзалност илустрација

за које је Пабло Пикасо рекао да су „ремек дела по композицији
и изради, и да је готово невероватно како се такво дело могло
414
ЗБНОРНИК 2.indd 414 12/3/2023 4:20:36 PM

Ана Панић
створити и израдити у тако оскудним и тешким приликама, и

с тако неуобичајеним прибором и алатом“ 8. Међутим, то не би
требало да нас чуди с обзиром на сличан ступањ универзалности
који је он сам постигао у својој чувеној Герники: иако је
посвећена Шпанском грађанском рату, ово дело носи снажну
антиратну поруку и представља пацифистички проглас и јасну
осуду господара рата у свим временима и на свим просторима.
На симболичком нову, слично Пикасу, Прица и Муртић човека
приказују с једне стране као жртву која ишчекује свој крај,
а с друге стране као звер која у руке узима судбине невиних.
Занимљиво је како је до илустровања Јаме дошло. У оквиру
Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења
Хрватске (скраћено ЗАВНОХ)9 1943. г. основан је Културно-
умејтнички одјел (скраћено КУО), којим је руководио Младен
Ивековић, са идејом окупљања уметника и стварања бољих
услова за уметничко стваралаштво. Почетком 1944, у ЗАВНОХ
стиже и Златко Прица, млади уметник који добија задатак да
израђује разне плакате и црта илустрације за листове Вјесник и
Напред. Са Жумберка, одакле је дошао после Шесте офанзиве,
већ је имао велику збирку скица и цртежа од којих је намеравао
да направи мапу; зато је Младена Ивековића молио да му набави
литографску пресу или барем делове пресе. Иако у то нико
није веровао, преса је заиста стигла из Загреба. Након Првог
конгреса културних и просвјетних радника Хрватске – одржаног
у јуну 1944. у Топуском, када је доста уметника дошло и остало
у Културно-умејтничком одјелу ЗАВНОХ-а – Прица је са тада
пристиглим Едом Муртићем монтирао пресу; пошто није имала
све потребне делове, они су импровизовани од дрвених делова
пруге и млинског кола порушеног млина. Сада је само требало
смислити шта ће да штампају, а жеља им је била да илуструју
неко књижевно дело. Када су наишли на поему Ивана Горана
Ковачића, толико су били импресионирани да су се одмах
сложили да за њу израде литографије. Поступак заједничког
рада је изгледао тако што су седели свако са својим столом и
8 Slava Ogrizović, „Jama“, Žena danas br. 183, 1958, 8–9.
9 Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Хрватске
(ЗАВНОХ) је било највиши орган народне власти у Хрватској током Другог
светског рата.
415
ЗБНОРНИК 2.indd 415 12/3/2023 4:20:36 PM

читали поему, тако да су је доживљавали свако за себе и цртали

студије и скице. Нису се унапред договорили ко ће шта ликовно
обрадити, већ су себи давали слободу да их садржај понесе и да
песничке слике буду инспирација за ликовну реализацију која
неће бити чиста илустрација текста већ његов комплементарни
део. Тек када су обојица завршили скице прегледали су их и,
уколико се десило да су обрадили исти мотив, одлучивали су
која ће остати. Као и у самом тексту, ликови су без обележја до
самог краја, када на последњој страници видимо партизанку у
унифрми, са пушком на рамену и петокраком на капи („Oćutjeh
na čelu meku ruku žene; Sladak glas začuh: “Partizani, druže! Počivaj!
Muke su ti osvećene!”)
Златко Прица, Мапа литографија Јама, 1944.
416
ЗБНОРНИК 2.indd 416 12/3/2023 4:20:36 PM

Ана Панић
Златко Прица, Скицe за илустрацију I певања
Прицини оригинални цртежи тушем рађени су

експресивно, брзим потезима градећи скоро надреалистичке
сцене чистог зла. Најпотреснија је Скица за илустрацију I певања
на којој видимо главу човека који је у неописивим боловима,
из чијих очних дупљи лије крв и у првом плану шаке у којима
држи сопствене очи. Друге скице за илустрацију истог певања
показују нам очај људског бића и крик, попут Мунковог.
Једнака осећања изазивају и скице за илустрацију III, V, VI
и VII певања које приказују окрутност човека према човеку, и
ужас злочина кроз испреплетана тела живих и мртвих бачених
у јаму, „у бездан као у раку“.
417
ЗБНОРНИК 2.indd 417 12/3/2023 4:20:36 PM

Златко Прица, Скица за илустрацију III певања и илустрација III певања
Златко Прица, Скицe за илустрацију V певања и илустрација V певања
418
ЗБНОРНИК 2.indd 418 12/3/2023 4:20:36 PM

Ана Панић
О значају овог јединственог дела говори сам аутор у

необјављеним писмима која се чувају у документацији Музеја10:
Zgb 4. VIII 1961.
Poštovani druže Živkoviću,
Primio sam Vaše pismo od 1. mj. koje mi je već ranije najavio drug
Čejvan direktor Vojnog muzeja. Zahvaljujem Vam na interesovanju za
moje grafičke listove koje ste preuzeli u razmatranje.
Slažem se potpuno sa Vama, da mi nije svejedno gdje će biti
pohranjeni moji radovi iz N.O.B. i smatram, da ne bi trebalo da tražim
adekvatniju namjenu za njih od ove, koju je Vaša ustanova u mogućnosti
da ostvari: u pogledu prigovora na cijenu izvornih crteža za „Jamu“
moram Vam međutim, napomenuti, da su ove cijene, a naročito za
kompleks „Jama“ (orig. mapa i crteži) već formirane i snižene na
inicijativu predstavnika Vojnog Muzeja, koji je bio lično tu u Zgb-u kod
uspostavljanja prvog kontakta. Prema Tome od cijene koja je dogovorena
za „Jamu“ (300.000) ne mogu odstupiti jer je i takva materijalna
kompenzacija za to djelo samo simbolična forma, kako i sami možete
zaključiti.
Htio bih s time u vezi da Vam skrenem pažnju da skice za jamu nisu
reprodukovane. One, svaka za sebe predstavljaju samostalnu kreaciju,
pročišćavanje i izrastanje do konačne forme, koja je u toku samog procesa
litografskog postupka završila opet ponovnim, samostalnim crtežom
direktno na kamenu, kako je to jedino i bilo moguće u ovim oskudnim
tehničkim uslovima – bez tzv. „umolomka“.
Taj niz crteža, neovisno o mom ličnom učešću, smatram
jedinstvenim primjerom stvaralačkog procesa u uslovima bez presedana,
koji je osim toga vezan uz najdramatičnije dane mog ličnog života.
S drugarskim pozdravom,
Zlatko Prica
У другом писму упућеном Музеју, када су литографије и

цртежи већ били откупљени, Прица извештава да је примио
пошиљку која садржи износ од 335.000 за листове које је музеј
10 Музеј Југославије, Писмо Златка Прице Душану Живковићу, шефу III

одељења МРНЈ од 4.08.1961. Досије инв. бр. 806.III.5/33, прилог број 1.
419
ЗБНОРНИК 2.indd 419 12/3/2023 4:20:36 PM

одабрао од његових графика, као и 70.000 за радове друга

Муртића; овим навођењем оставља нам драгоцено сведочанство
о настанку својих радова:11
Skice za „Jamu“ – nastale su kao predradnje po originalnom
neredigiranom tekstu Goranovom. Zamisao likovne pratnje tog teksta nije
išao za „ilustracijom“ u konvencionalnom smislu. Grafički izraz inspirisan
je tekstom – s time, da ga prati na visini istog poetskog jezika, koji je
mjestimično simboličan ili obojen surrealistički. U nekim kasnijim izdanjima
orig. (originalna) verifikacija izgubila je taj orig. prizvuk i po mom mijenju
potpuno sterilno „frizirana“ s efemernom idejom da bude „razumljivija“ za
mase. S takvim redakcijama ovi crteži nemaju veze.
Zbog tog beskompromisnog stava ovi listovi bili su napadnuti u
„Borbi“ 1946. ili ’47 ( iz pera pok. J. Popovića) kao „dekadentni formalizam“
itd, itd. – što je kao podatak iz današnje perspektive, za muzej. obradu
interesantno.“
Пре одласка у партизане (1943), Златко Прица је и сам био
ухапшен због левичарских идеја и интерниран у логор Даница
крај Копривнице (1941); тамо је урадио бројне цртеже којима је
документовао драму логорског живота. Људи приказани на овим
графичким забелешкама су углавном чланови тзв. „Бјеловарског
колектива“, групе политичких затвореника оптужених због
„агитације комунистичких идеја“, како је писало у картотеци.
Мапа цртежа Људи из логора Даница штампана је 1947, према
18 изворних цртежа насталих током 1941, у периоду од јуна до
децембра, када је аутор био заточен у овом усташком логору код
Копривнице. Од око 200 цртежа и бележака, насталих од јуна
до децембра 1941. у усташком логору Даница, сачувано је 30-ак,
а њихов избор је одштампан у овој мапи цртежа. Штампани у
2000 примерака у тискарни Накладног завода Хрватске.12
Музеј Југославије чува три идентична примерка ове мапе
од три различита дародавца, oд којих је један поклон аутора
Јосипу Брозу Титу лично 11.10.1947 – само девет дана након
завршетка штампања.
12 Prica, Zlatko. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod
Miroslav Krleža, 2021. Pristupljeno 6. 7. 2023. <http:-www.enciklopedija.hr/
Natuknica.aspx?ID=50308>.
420
ЗБНОРНИК 2.indd 420 12/3/2023 4:20:36 PM

Ана Панић
Оригинални цртеж из логора Даница (инв. бр. 2–30–

65), рађен крејоном на папиру, Музеј револуције народа и
народности Југославије откупио је од самог аутора који је том
приликом оставио драгоцени запис: „Crtež iz „Danice“ nastao je
u nizu ostalih iz 1941. i ostao sačuvan, tj. nije bio zaplenjen kao neki
ostali, koji su ušli u štampu, a koje sam dublirao po oslobođenju, na
licu mjesta. U vezi zaplijene jednog djela crteža koji su ustaše pronašli
prigodom krijumčarenja iz logora, bio je uveden „redarstv. sat“ za
čitav logor, a moja žena i ja bili smo se čudom spasili nеpravednog
strijeljanja./ Svedok – Dr. Milan Polak iz Bjelovara, tada sekr. part.
ćelije K.P u logoru/“13
Када говоримо о групи радова насталих у самим логорима,
најбројнији су цртежи Александра Дерока, који је у новембру
1941. са великом групом српских интелектуалаца, комуниста и
масона ухапшен и одведен на Бањицу, где је провео три недеље.14
Потези су брзи и кратки, цртежи имају карактер скица, испод
туша се често виде трагови оловке и нечитки записи које је
аутор писао самом себи као подсетник. Срећом, о свом кратком
боравку у овом злогласном логору, поред ликовних забележака,
оставио је и литерарне – који употпуњују цртеже и дају нам
комплетну слику: „Кад сам ушао у ту неку велику, празну собу
касарне, на поду је, дуж зидова, на реткој слами, седело и лежало
већ стотинак људи. Неко руксак, неко коферчић крај ногу. На
средини велика ‫׳‬кибла‫ ׳‬од старог бензинског бурета. Целу ноћ се
после, ваљда од нервозе, чекало на ред пред њом... У поређењу са
идејом смрти, некоме би изгледало, можда, неважно понижење
она кибла насред собе препуне непознатих, а нарочито познатих
људи, кибла коју треба, после свега, мада је то сада већ скоро
неважно према оном најгорем, ујутру још и износити, препуну,
и прати... и пљуваоницу исто тако препуну из собе прозеблих, па
и болесних људи... коју треба исто тако прати голим рукама.“ 15

14 Јелена Межински Миловановић, Радови Александра Дерока у Уметничкој
збирци Српске академије наука и уметности, (Београд: Српска академија
наука и уметности, 2020), 95.
15 Александар Дероко, А ондак је летијо јероплан над Београдом: сећања,
(Београд: Народна књига, 1983), 114‒115.
421
ЗБНОРНИК 2.indd 421 12/3/2023 4:20:36 PM

Александар Дероко, Прва ноћ. Таоци у логору на Бањици, 1941.
Цитат се директно односи на акварел Прва ноћ. Таоци у

логору на Бањици (инв. бр. МЈ 2–30–91), настао на основу скице
рађене новембра 1941. у логору на Бањици (инв. бр. МЈ 2–30–
24), док језиву атмосферу којом одише цртеж рађен оловком на
папиру за паковање Капути стрељаних (инв. бр. МЈ 2–30–31) и
нешто касније настао истоимени цртеж тушем на КСТ картону
(инв. бр. МЈ 2–30–45) још сабласнијом чине речи самог аутора:
„Убрзо смо стали. Нека гвоздена капија је зашкрипила. Двориште.
Рефлектори у очи. Брзо истоваривање. Силазак у сутерен неке
беле касарне. Руке увис. Сви џепови преврнути. Агенти пипају
по телу, по сваком шаву. Немци се оштро нешто деру. Вујковић
надгледа и смеши се. Затим, један за другим, даље кроз мрачан
ходник. Испод крака степеница велика гомила капута и ципела.
То је од оних што су јутрос стрељани, објашњава фолксдојчер
који нас спроводи, да би нас, ваљда, боље увео у атмосферу.“16
16 Исто, 114.
422
ЗБНОРНИК 2.indd 422 12/3/2023 4:20:37 PM

Ана Панић
Александар Дероко, Капути стрељаних, 1941.
Занимљиво је на овом месту размотрити и случај Крста

Хегедушића и његове улоге током Другог светског рата, јер се
у литератури наводе контрадикторни подаци: да је рат провео
у Загребу – мирно радећи, па и излажући на загребачким
изложбама умјетника НДХ (1941, 1942), међународној смотри
Kroatischer Kunst (1943) у Берлину, Бечу, Братислави и другим
градовима, као и да је био „interniran u gospićkom logoru (iz
kojega da je, u posljednji tren, izbavljen) i stavljen u kućni pritvor te
upisan na listu talaca Gestapoa“17.
Према подацима из литературе, Хегедушић је 1941 (након
приступања Краљевине Југославије Тројном пакту) кратко био
мобилисан у Југословенску војску. Након оснивања НДХ враћа
се у Загреб, али због своје везе са члановима КПХ квалификован
је као „субверзивни леви елемент”18 и два пута је био ухапшен;
други пут, спроведен је у госпићки сабирни логор. Убрзо је, због
интервенција из Загреба, враћен у средиште усташке полиције
у Загреб и осуђен на једну годину кућног притвора. Наредних
година живи и ради у Загребу, да би 1944. био стављен на
Гестапоову листу за хапшење. Угледни пријатељи склањају га у
цркву која му пружа азил. У Марији Бистрици, са још неколико
17 Igor Zidić, Krsto Hegedušić, (Rovinj: Adris grupa d.d, 2011), 13.
18 Mladenka Šolman, (Predgovor), katalog retrospektivne izložbe Krste Hegedušića
(Zagreb: Moderna galerija, 1973), 8.
423
ЗБНОРНИК 2.indd 423 12/3/2023 4:20:37 PM

сликара, ради на осликавању цркве у Маријанском светишту.19

Нажалост, не постоји текст у којем се детаљније обрађује
тај део његова живота, али знамо да је после рата поново
угледни грађанин коме је додељено звање мајстора-сликара,
чиме је потврђена његова улога некога ко јесте и ко треба да
буде пример за нове генерације и младе уметнике.20 Мајсторска
радионица Крсте Хегедушића деловала је као постдипломски
студиј на Академији ликовних умјетности у Загребу од 1950. до
1975. г.

Крсто Хегедушић, Транспорт логораша II, 1963.
На слици Крсте Хегедушића Транспорт логораша II
(инв. бр. 2–30–12), из фонда Музеја Југославије приказана је
група мушкараца пред зидом, са везаним рукама. Хегедушић
се користи колажом као средством и у доњем десном углу
поставља мртву птицу и исцепане делове новина, а уз десну
ивицу на средини на зиду је исписан број 34487 и испод мало
19 Miroslav Krleža i drugi, Krsto Hegedušić, (Zagreb: Grafički zavod Hrvatske,
1974), 116–117.
20 Majstorske radionice likovnih umetnosti osnovane su posle Drugog svetskog
rata na prostoru FNRJ kao samostalne državne institucije pod rukovodstvom
Komiteta za kulturu i umetnost pri vladi FNR Jugoslavije za postdiplomske studije
slikarstva, vajarstva i arhitekture pod vođstvom tadašnjih istaknutih umetnika sa
zvanjima majstor-slikar, ili majstor-vajar, koji su njima neposredno upravljali. Bilo
je ih ukupno devetoro, od čega troje u Beogradu. Više o majstorskim radionicama:
D. Vujčić, „Majstorske radionice likovnih umjetnosti: Majstorska radionica Antuna
Augustinčića”, u: B. Pejković (ur.), Anali Galerije Antuna Augustinčića br. 26,
Klanjec, 2006, 35–86.
424
ЗБНОРНИК 2.indd 424 12/3/2023 4:20:37 PM

Ана Панић
сунце са очима и устима. Боје су суморне и тамне, преовлађују

сиво, плаво и маслинасто зелено са структуром која је третирана
блиско енформелу, у складу са духом времена шездесетих.
Хегедушић, као ангажовани сликар друштвених неједнакости,
након Другог светског рата сликама непосредне експресије
реагује на људске патње у ратним страдањима; код њега је
видно да „заокупљеност социјалним положајем и стањем села
уступа након године 1955. место ширем интересу за опште
људске проблеме, за размрвљену и изоловану личност човека
тиранизованог страхом, безнађем, ратним реминисценцијама”.21
Сматрало се да слика Транспорт логораша II која
приказује пет заробљених и везаних мушкараца неизвесне
будућности, као и друге слике из овог периода, говори више о
човеку као жртви безумља које постоји у свима нама и за које
смо сви одговорни – него о конкретном догађају који би требало
регистровати. Проналаском преписке22 аутора с тадашњим
директором Музеја револуције народа и народности Југославије
Милорадом Панићем Сурепом (који је, на неки начин, наручио
ову слику за музеј, позивајући се на слике Мртве воде и Чувари
логора и Хегедушићево место у историји југословенске класне
борбе) сазнајемо да је Хегедушић прихватио понуду да наслика
дело тематског карактера и Транспорт смрти мапирао као тему
која га заокупља и нагони на решавање, а погодна је за музеј.
Првом верзијом слике Транспорт логораша I коју је поклонио
Музеју револуције народа Хрватске 1964, а данас је власништво
Хрватског повијесног музеја23 – није био задовољан. Она, иако
истих димензија, делује као скица у односу на другу на којој
је задржано само пет ликова који су разрађени и смештени у
први план; железничке шине у позадини су избачене. У писму
је навео да је на слици група везаних мостарских железничара
21 Mladenka Šolman, „Novije slikarstvo Krste Hegedušića“, Život umjetnosti, br.

9, 1969, 6.
22 Архив Југославије (АЈ), фонд 477, Музеј револуције народа и народности
Југославије (МРННЈ), 1297, Писмо директора Музеја револуције Милорада
Панић-Сурепа Крсти Хегедушићу, 26.10.1961, Београд
23 Податак добијен љубазношћу колегинице Сњежане Павичић, музејске
саветнице у Хрватском повијесном музеју задужене за Ликовну збирку 20.
стољећа.
425
ЗБНОРНИК 2.indd 425 12/3/2023 4:20:37 PM

која је јула 1941. дотерана у госпићки Штокхауз (Stockhaus).24

Реч је о мостарским Србима, радницима и чиновницима на
железници, који су у другој половини јула депортовани у
концентрациони логор у Госпићу. Шта је био повод Хегедушићу
да баш једну од група мостарских железничара овековечи на
својој слици – не знамо, али вероватно да је класно питање
утицало на избор мотива за ову тему јер је у послератном
раздобљу своју земљашку тематику патријархалнога подравског
села Хегедушић проширио темама људске патње у ратним
страдањима. На основу приказа ликова пет везаних заточеника
у госпићком затвору може се закључити да се ради о групи
радника, чиме је вероватно желео да покаже да су у овом логору
страдали припадници радничке класена чему се инсистирало у
време социјалистичке Југославије. Данас се зна да су заточени и
убијени зато што су били Срби, али до сада није било познато да
је депортовање у логор Госпић било предмет ликовне обраде.25
Занимљиво је и Зидићево критичко размишљање о, на
неки начин, стишаној улози Хегедушића и других „земљаша“
чија је борбеност утихнула након револуције која је победила и
сурово је спроведена. Њихова уметност губи оштрину и борбеност.
„Krsti Hegedušiću i drugima izmaknut je „klasni neprijatelj“ kao deus
ex machina, koji sve potiče, sve objašnjava i sve opravdava; jesu li oni
1945–1947. vidjeli krvave plodove agrarne reforme, nacionalizacije,
kampanje „protiv kulaka“, progone „inokosnih poljoprivrednika“ kao
najgorih neprijatelja, nasilnog utjerivanja seljaka u „seljačke radne
zadruge“, otimanja ljetine – ili to nisu vidjeli?” пита се Зидић,
закључујући да се вероватно нису усудили видети оно што се
видети могло.26
24 Хегедушић је ту реч написао у облику ,,Stockhaus“. Архив Југославије (АЈ),

фонд 477, Музеј револуције народа и народности Југославије (МРННЈ), Писмо
Крсте Хегедушића директору Музеја револуције Милораду Панић-Сурепи, 10.
11. 1961, Загреб
25 Милан Гулић, Страдања мостарских Срба у Независној Држави Хрватској:
1941‒1945, (Београд: Свет књиге, 2017)
26 Igor Zidić, Krsto Hegedušić, 9-10.
426
ЗБНОРНИК 2.indd 426 12/3/2023 4:20:37 PM

Ана Панић
Истражујући мотиве уметника који нису имали не-

посредно логорско искуство ни трансгенерацијску трауму,
долазимо до најмлађе слике у збирци са овом темом, која је
настала чак четири деценије након почетка Другог светског
рата. Аутор тврди да слика алудира на немачки концентрациони
логор, иако нема посебних знакова о каквим и чијим логорима
се ради. Страдање невиних побуђивало је код њега потребу да на
свој начин, преко слика, реагује на злочиначку неправду. 27 На
слици Човек човеку у првом плану су приказани људски лешеви
набацани на гомилу. Мршава, испијена тела јасно асоцирају на
концентрационе логоре. С леве и десне стране симетрично су
распоређене машине у облику коцака које су међусобно повезане
цевима и творе једну замишљену савремену машинерију смрти
која се завршава у дубини где се налази ватра која асоцира на
крематоријум, а коју окружују застрашујући флорални облици
спремни да прогутају све, попут неке језиве прашуме. Сликом
преовлађују хладни и тамни тонови сиве, зелене и плаве до
црне. Црвени акценат даје ватра на готово црном фону. Изнад
су планине које су све светлије, да би нестале на хоризонту.
Васко Ташковски – као сликар коме су блиски надреализам,
фантастика и фикција – преобликује старе симболе дајући им
ново значење и нови садржај, преиспитујући људске моралне
вредности и шта све човек човеку може и спреман је да учини.
Користећи се елементима реалистичког, у трагичне историјске
догађаје учитава ново значење с морализаторском поруком,
упозоравајући на самоуништење. Као представник надреализма
и фантастичног сликарства, еколошке и космичке уметности
у овој слици насталој пре четири деценије, алудира на визију
апокалиптичне будућности. Повезује страшну прошлост и
оно што се дешавало људима у концентрационим логорима у
квазинаучне сврхе са оним што доноси будућност, а заједнички
идентификатор је нека врста експеримента у којем можда заиста
данас и живимо. Из садашње перспективе ову апокалиптичну
слику можемо интерпретирати и као критику градова, као
машина у којима људи живе уништавајући природу која им се
свети, али и неку врсту антиципације предстојећих догађаја у
27 Васко Ташковски. имејл послат ауторки 11. 12. 2020.
427
ЗБНОРНИК 2.indd 427 12/3/2023 4:20:38 PM

Југославији, само десет година касније и неких нових логора

у којима је човек човеку радио иста зверства сведочећи да се
порука „да се никад не понови“ није остварила; ово нам је данас
у тренуцима када на истоку Европе бесни један нови страшан
ратни сукоб у коме поново гину цивили јасније него икада.28
Васко Ташковски, Човек човеку, 1981.
28 Више о сликарству Васка Ташковског: Васко Ташковски, Ташковски,

уредио Раде Силјан, (Скопје: Македонска академија на науките и уметностите
и Матица Македонска, 2012); M. Čankulovska-Mihajlovska, “The Layering and
Immeasurability of Fantasy”, у: Васко Ташковски. Ретроспективна изложба,
(Скопје: НУ Национална галерија на Република Северна Македонија, 2021),
27–29.
428
ЗБНОРНИК 2.indd 428 12/3/2023 4:20:38 PM

Ана Панић
Резиме
Ликовни фонд Музеја Југославије, као и цео фонд Музеја,

баштини два фонда, односно састоји се од две збирке: Збирке
поклона – ликовна уметност из фонда Меморијалног центра
и Збирке ликовних радова Музеја револуције. За разлику од
несистематски настале ликовне збирке коју чине поклони
упућени Јосипу Брозу Титу, ликовна збирка некадашњег
Музеја револуције народа и народности Југославије настала је
с јасном визијом да илуструје револуцију која траје, од радова
који приказују тежак положај радника пре Првог светког рата
и социјално ангажоване уметности међуратног периода, преко
ратне уметности и партизанског жанра до социјалистичког
реализма и ликовних дела која представљају изградњу земље
након Другог светског рата.
Део ове збирке чине радови настали у логорима током
Другог светског рата препознати као важна целина, не само
на основу њихове историјске и уметничке вредности, већ и с
обзиром на то да постоји све веће интересовање за ову тематику
у научним круговима и код уметника који реагују на овај део
фонда. Све нам ово говори да је интерпретативни потенцијал
овог материјала веома велики, као и да тренутне друштвено
политичке околности захтевају додатна преиспитивања и
промоцију ове врсте уметничких радова, а нарочито афирмацију
антифашистичких вредности садржаних у овим делима.
Neobjavljeni izvori
Архив Југославије: фонд 477, Музеј револуције народа и

народности Југославије
Архива Музеј Југославије, Досије инв. бр. 806.III.5/33
Васко Ташковски. И-мејл послат ауторки 11. 12. 2020.
429
ЗБНОРНИК 2.indd 429 12/3/2023 4:20:38 PM

Literatura
Banković, Angelina, „Likovni radovi zatvorenika u Logoru na

Banjici“, Srpski jezik, književnost, umetnost: zbornik radova sa IX
međunarodnog naučnog skupa održanog na Filološko-umetničkom
fakultetu u Kragujevcu (24‒25. X 2014), knj 3:. Umetničko nasleđe
i rat, ur. dr Sanja Pajić i mr Valerija Kanački, 55‒66. Kragujevac:
Filološko umetnički fakultet, 2015. (cyrillic)
Цанкуловска-Михајловска, Маја и други, Васко Ташковски.
Ретроспективна изложба. Скопје: НУ Национална галерија на
Република Северна Македонија, 2021.
Deroko, Aleksandar, A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom:
sećanja. Beograd: Narodna knjiga, 1983. (cyrillic)
Filipović, Lucija, „Smrt i vizualizacija u Jami Ivana Gorana Kovačića“.
Master teza, Sveučilište u Rijeci, Filozofski fakultet, 2019.
Gulić, Milan, Stradanja mostarskih Srba u Nezavisnoj Državi
Hrvatskoj: 1941‒1945. Beograd: Svet knjige, 2017. (cyrillic)
Kastratović Ristić, Veselinka, „Nastajanje i nestajanje jednog muzeja”,
Muzeji kao mesta pomirenja, zbornik radova, ur. Slađana Bojković i
Ana Stolić. Beograd: Istorijski muzej Srbije, 2009.
Kastratović Ristić, Veselinka, Ana Panić, Слобода је за нас сан.
Тематски каталог предмета из фонда Музеја Југославије који
документују живот у логорима и репресивне мере у току
Другог светског рата. Београд: Музеј Југославије, 2022. (cyrillic)
Krleža, Miroslav i drugi, Krsto Hegedušić. Zagreb: Grafički zavod
Hrvatske, 1974.
Mežinski Milovanović, Jelena, Radovi Aleksandra Deroka u Umetničkoj
zbirci Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd: Srpska akademija
nauka i umetnosti, 2020. (cyrillic)
Ogrizović, Slava, „Jama“, Žena danas br. 183, 8–9, 1958.
Rajner, Мirjam, Fragile Images. Jews and Art in Yugoslavia, 1918‒1945.
Leiden–Boston: Brill, 2019.
Šolman, Mladenka, „Novije slikarstvo Krste Hegedušića“, Život
umjetnosti, br. 9, 3-16. Zagreb: Institut za povijest umjetnosti
sveučilišta u Zagrebu, 1969.
430
ЗБНОРНИК 2.indd 430 12/3/2023 4:20:38 PM

Ана Панић
Šolman, Mladenka, „Predgovor”. Katalog retrospektivne izložbe Krste

Hegedušića. Zagreb: Moderna galerija, 1973.
Štajduhar, Meri, „Zagonetka Hegedušićeve freske“. Cicero magazin za
umjetnost br. 2, XII 1998 / I. 1999, 49-55.
Šuvaković, Miško, „Svedočenje i sećanje na logor ‒ sublimna
estetika žrtve”. Istorija umetnosti u Srbiji XX vek. Tom 2, Realizmi i
modernizmi oko hladnog rata, 195-217. Beograd: Orion art i Katedra
za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti, 2012.
Ташковски, Васко, Ташковски, ур. Раде Силјан, Скопје:

Македонска академија на науките и уметностите и Матица
Македонска, 2012.
Vujčić, Davor, „Majstorske radionice likovnih umjetnosti: Majstorska
radionica Antuna Augustinčića”. Anali Galerije Antuna Augustinčića
br. 26, zbornik radova, ur. B. Pejković, 35–86. Klanjec, 2006.
Zidić, Igor, Krsto Hegedušić. Rovinj: Adris grupa d.d, 2011.

Prica, Zlatko. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski
zavod Miroslav Krleža, 2021. Pristupljeno 6. 7. 2023. <http://www.
enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=50308>.
431
ЗБНОРНИК 2.indd 431 12/3/2023 4:20:38 PM

Nazi Concetration Camps as the Subject of Fine Art...
Ana Panić,
Art historian - Senior curator
Museum of Yugoslavia
NAZI CONCENTRATION CAMPS AS THE SUBJECT OF

FINE ART WORKS IN THE HOLDINGS OF THE MUSEUM OFF
YUGOSLAVIA
Summary
The visual art collection of the Museum of Yugoslavia, together

withthe other objects housed in the Museum, comprises two collections:
the Collection of Gifts (visual art from the Memorial Centre) and the
Collection of Visual Art from the Museum of Revolution. Contrary
to the heterogeneous art collection of gifts received by Josip Broz
Tito, the art collection of the former Museum of the Revolution of
the Peoples and Nationalities of Yugoslavia demonstrates a clear aim
to illustrate the permanent revolution. Consequently, it comprises
works of art depicting difficult position of the workers before World
War I, socially engaged works of art from the period between the two
wars,pieces of partisan art and socialist realism, as well as works of
art pertaining to the reconstruction of the country after World War II.
One part of the collection consists of works of art created in
the concentration camps during World War II, which are considered
an important whole not only on account of their historical and
artistic value, but also because of the recent increased interest in
these topics in the circles of scientists and artists reacting to this
section of the collection. This indicates that this material possesses
considerable interpretative potential and that current social and
political circumstances impose the need for an additional analysis and
promotion of this type of art work, especially in terms of affirmation
of antifascist values contained in it.
432
ЗБНОРНИК 2.indd 432 12/3/2023 4:20:38 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 433
ЦИВИЛНЕ ЖРТВЕ ДРУГОГ
СВЕТСКОГ РАТА (1939–1945)
РЕЦЕНЗИЈА SERBIA IN 1941
12/3/2023 4:20:38 PM
Пуковник проф. др Далибор Денда
Институт за стратегијска истраживања
Универзитет одбране у Београду
Зборник Цивилне жртве Другог светског рата (1939–

1945) у издању Спомен-парка „Крагујевачки октобар“ настао
је на темељу радова презентованих на истоименом научном
скупу са међународним учешћем, у организацији ове еминентне
установе одржаном под покровитељством Министарства
културе и Града Крагујевца 7. октобра 2022. године.
Радна верзија рукописа, обима 306 страна, садржи 17
научних радова истакнутих домаћих и руских историчара,
музеалаца и архивиста. У зборнику су заступљени прилози аутора
из Државног музеја одбране Москве и Руског научно-просветног
центра „Холокауст“ у Москви, Федералног истраживачког центра
– Јужног научног центра Руске академије наука из Ростова на
Дону, Музеја жртава геноцида, Музеја Југославије, Института
за савремену историју, Института за новију историју Србије,
Архива Југославије и Војног архива из Београда, Историјског
архива Шумадије из Крагујевца и Народног музеја у Нишу.
Радови су штампани онако како су достављени, на српском и
руском језику, уз резиме на српском и енглеском језику. Сваки
рад опремљен је критичким апаратом у напоменама и списком
коришћених извора и литературе.
434
ЗБНОРНИК 2.indd 434 12/3/2023 4:20:38 PM

Пуковник проф. др Далибор Денда
Зборник је тематски подељен на пет поглавља. Прво

поглавље под насловом Анатомија фашистичког терора садржи
радове два руска и три домаћа аутора. Алексеј Јурјевич Безугољни
представио се текстом Демографски губици становништва
СССР на окупираној територији, Драган Цветковић писао је на
тему Жене у губицима цивила са територије окупиране Србије,
Евгениј Фјодорович Кринко о проблематици истраживања
губитака становништва јужног региона РСФСР у време Великог
отаџбинског рата, Небојша Стамболија о жртвама Другог
светског рата у Моравском округу, док је Борис Томанић
представио своја истраживања о концентрационом логору на
Метином брду у Крагујевцу. Друго поглавље доноси четири рада
на тему политике окупационих режима и њихових сарадника
према цивилном становништву. У овом поглављу презентовани
су радови Бојана Арбутине и Биљане Марцојевић (Јурај Шпилер
– злочини и казна, 1941–1949), Душана Бојковића (Злочини
албанских колаборациониста почињени током Другог светског
рата на тлу Југославије према подацима Државне комисије за
утврђивање злочина окупатора и њихових помагача), Предрага
Илића (Однос окупационог режима према страдалом и
поробљеном цивилном становништву у Крагујевцу на примеру
архивске грађе фонда Поглаварства града Крагујевца 1941–1944.
године) и руског историчара Леонида Абрамовича Тјорушкина
(Истраживање, анализа и коришћење података о злочинима
нацистичког окупационог режима на територији СССР, у
личним и породичним архивама).
Треће поглавље под насловом Жртве геноцида и
масовних злочина доноси резултате истраживања Сање Петровић
Тодосијевић (Холокауст у мемоарским делима Григорија Глише
Бабовића, 1886–1961), Небојше Озимића (Прогон и стрељање
Рома из нацистичког концентрационог логора на Црвен-
ом крсту у Нишу 1941–1944), Маријане Т. Мраовић (Фундус
Војног архива као сведочанство страдања српског цивилног
становништва са територије Независне државе Хрватске
1941–1945. године) и заједнички рад Милутина Живковића и
Радета Ристановића (Страдање старорашких Срба и муслимана
у Другом светском рату, 1941–1945).
435
ЗБНОРНИК 2.indd 435 12/3/2023 4:20:38 PM

Рецензија
У четвртом поглављу под насловом Цивилне жртве

Другог светског рата у јавном простору и едукацији
представљени су радови Веселинке Кастратовић Ристић (Дуго
путовање до Музеја – од настанка до трезорирања предмета),
Славка Степановића (Обележавање крагујевачког октобра
од ослобођења града до оснивања Меморијалног комплекса
(1944–1953) – приказ из штампе и грађе Историјског архива
Шумадије Крагујевац), Зорана Јањетовића (Чије жртве?
Покушај категоризације жртава Другог светског рата на тлу
Југославије и питање „коришћења“ жртава током раздобља
социјализма) и Наде Бањанин Ђуричић (Персонализација
жртве као дидактичка стратегија образовања о Холокаусту).
Као пета целина зборника штампан је прилог Ане Панић
Ликовни радови који тематизују нацистичке логоре из фонда
Музеја Југославије.
Зборник радова Цивилне жртве Другог светског
рата (1939–1945) представља пример успешног мулти-
дисциплинарног приступа обради теме страдања цивилног
становништва у Другом светском рату. Пажња истраживача била
је усмерена на личности у рату, масовне злочине, Холокауст и
Порајмос, свакодневни живот у ратним условима али и културу
сећања приказану кроз споменике, музеје и систем едукације.
Како су у њему презентовани најновији резултати истраживања
домаћих и иностраних аутора претежно базирани на примарним
историјским изворима, Зборник представља важан научни
допринос разумевању сложене тематике страдања и патњи
цивилног становништва у Другом светском рату.
Због свега наведеног мишљења сам да ће зборник
Цивилне жртве Другог светског рата (1939–1945) предста-
вљати сигуран ослонац за даља истраживања ове увек актуелне
теме и стога лако наћи пут до стручне и шире читалачке публике.
Зборник најсрдачније препоручујем за штампу.
436
ЗБНОРНИК 2.indd 436 12/3/2023 4:20:39 PM

ИНИС/ ФФ БУ
Зборник радова Цивилне жртве Другог светског рата

1939–1945. настао је као резултат прикупљања радова истоимене
научне конференције одржане у Спомен-парку „Крагујевачки
октобар“ 2023. У зборник је ушло осамнаест радова историчара
из земље и иностранства, запослених у музејским, архивским,
научноистраживачким и наставним институцијама. Тема
цивилних жртви Другог светског рата представља једно веома
компликовано и вишесмерно питање које, наравно, може да
се сагледава у различитим дискурсима и контекстима, на
различитим хронолошким и тематским нивоима. У периоду
монопартијских режима на истоку Европе ово питање је било
чврсто преплетено са идеологијом, а тренутно је нераскидиво
везано са историјском политиком и са начином креирања
историјских наратива. Зато, без обзира на значајни број радова,
истраживачи имају више начина да пронађу неузорану ледину и
да пруже валидан прилог проучавању историје Другог светског
рата као најтрагичнијег феномена у прошлом веку.
Тематика радова у зборнику битно се разликује, али ипак
могу да се издвоје неколико целина у зависности од приступа.
У територијалном контексту, радови су концентрисани на
дешавања у Србији, али ипак има више радова са обимнијим
437
ЗБНОРНИК 2.indd 437 12/3/2023 4:20:39 PM

Резенција
приступом што је дало могућност опште контекстуализације

догађаја у Србији. Три рада су посвећена непосредно страдању
цивила у Крагујевцу, што је разумљиво с обзиром на место
одржавања скупа. Пет радова је посвећено другим појединачним
деловима Србије: Моравском округу, Нишу, Банату, Рашкој
и Шапцу. Проблематику злочина на нивоу читаве окупиране
Србије и на нивоу читаве НДХ сагледава по један рад, док се
још пет радова баве различитим контекстима страдања цивила
на општејугословенском нивоу. Три рада сагледавају страдање
цивилног становништва у Совјетском Савезу.
Разликује се и начин приступа теми. Пет радова
посвећено је реконструкцији историје појединих значајних
догађаја. Седам радова посвећено је појединим значајним
изворима за догађајну реконструкцију и анализу динамике
страдања цивилних жртви: појединим архивским и музејским
фондовима, с тим да је фокус пажње посвећен музеолошким и
архивистичким проблемима рада са овим изворима. Три рада се
концентришу на демографске аспекте страдања цивила – жена,
становника појединих крајева и целе државе. Још три рада на
различит начин анализирају формирање историје памћења о
цивилним жртвама.
Врло је широк и спектар цивилних жртви чијим се
страдањем баве аутори. Фокус је на Србима и Јеврејима, али
су поменути и припадници других страдалих у вихору Другог
светског рата, наравно са одређеним ограничењима услед
географских оквира понуђених истраживања. Неколико радова
помиње страдања Рома, рашких Муслимана, Руса, војвођанских
Немаца. Као кривци за страдање цивила помињу се скоро
сви страни учесници Другог светског рата: не само немачки,
италијански и бугарски окупатори, већ и њихови сарадници из
редова различитих народа Југославије (балисти, муслиманска
милиција, четници Косте Пећанца, белогардејци, усташе и
припадници фолскдојчерских формација). У појединачним
радовима овај списак се шири и на припаднике оба покрета
отпора у Југославији, а у једном се помињу жртве неосуђених
савезничких злочина из периода Другог светског рата – циљаног
бомбардовања градских четврти и насилног пресељења
појединих народа.
438
ЗБНОРНИК 2.indd 438 12/3/2023 4:20:39 PM

Аутори дају широку лепезу ставова по питању жртви

Другог светског рата. Пружена је класична формулација
приступа цивилним жртвама на основу методолошких ставова
Међународне школе за изучавање Холокауста, „Јад Вашема“
изражена у тексту Н. Бањанин Ђуричић и Л. А. Тјорушкина.
Постоји и више текстова укорењених на уобичајеној у Источној
Европи у ранијем периоду анализи цивилних жртава на основу
држављанства („окупатори су убијали совјетски/југословенски
народ“). У рад је укључен и врло изазован рад З. Јањетовића који
сагледава све погинуле или оштећене лично / имовински у рату
као жртве у различитом степену недужне, уз пропитивање тога
„у којој мери је крив неко ко је против своје воље регрутован и
послат да се на „погрешној страни” бори за идеологију и политику
са којима се није слагао.“ У свом мунициозно акрибичном раду
аутор истиче и проблем „колатералних жртви“ савезничких
ратних операција, а тим невидљивим цивилним жртвама
додаје и жртве ослободилачког и грађанског рата. Најзад, додаје
у списак жртви рата не само оне који су страдали од окупатора
и њихових помагача у рату (били на било који начин оштећенe
за време окупације), већ и страдалих након одласка окупатора
услед деловања нових власти цивилних становника. У том
контексту појављују се, као категорија цивилних жртви рата, и
„послератне жртве“, уз анализу питања њихове кривице. Ово је
тим лакше урадити јер на истоку Европе нове власти нису се у
свом обрачуну са неистомишљеницима придржавали закона, и
на тај начин могу лако да се делигитимишу све њихове одлуке и
дела. Овај приступ одудара од ставова већине радова у зборнику.
Вероватно је баш у томе и вредност овог зборника јер у њему
нема једноумља, шематизације и поједностављивања.
439
ЗБНОРНИК 2.indd 439 12/3/2023 4:20:39 PM

Рецензија
Читалачка научна јавност неће се сударати у овом

зборнику радова са унификацијом и стереотипима, већ ће
добити вишедимензионалну и врло разгранату анализу по
тематици, географском фокусу и приступима целини. Надамо
се да ће традиција одржавања октобарских конференција у
Крагујевцу имати свој наставак и у идућим годинама и да ће у
даљим зборницима окупљати више припадника архивистичке,
музеолошке, истраживачке и педагошке струке који ће
заједничким снагама радити на расветљавању проблематичних
питања Другог светског рата.
440
ЗБНОРНИК 2.indd 440 12/3/2023 4:20:39 PM

Институт за новију историју Србије
Октобарска годишњица трагедије града Крагујевца

и његових становника, традиционално, сваке године,
представљају добру прилику да се подсети на страдање
цивила у Другом светском рату, као и да се преиспитају стара
и презентују нова знања везана за ову тему. Управо са таквим
циљем, почетком октобра 2022. у организацији Спомен-парка
„Крагујевачки октобар“, одржан је научни скуп Цивилне жртве
Другог светског рата (1939–1945). Ова конференција окупила
је бројне стручњаке из земље и иностранства, а као резултат
истраживања представљених на овом скупу, објављује се овај
зборник радова.
Научне чланке учесника конференције, писане на основу
њихових излагања на скупу, добио сам на рецензију у току
прве половине 2023. г. Зборник радова Цивилне жртве Другог
светског рата (1939–1945) садржи 17 научних чланака и један
прилог који представља информативни преглед ликовних
радова са темом концентрационих логора у збирци Музеја
историје Југославије.
Чланци су подељени у четири тематске целине: три
које се директно тичу злочина и политике истребљења из
периода рата (1. Анатомија фашистичког терора, 2. Политика
441
ЗБНОРНИК 2.indd 441 12/3/2023 4:20:39 PM

Рецензија
окупационих режима и њихових сарадника према цивилном

становништву и 3. Жртве геноцида и масовних злочина)
и једна посвећена култури сећања и питању односа према
злочинима након завршетка рата (Цивилне жртве Другог
светског рата у јавном простору и едукацији). Ова последња
целина тематски заокружује читав зборник, чиме су уредници
показали разумевање да се историја једног злочина не завршава
са престанком ратних сукоба, већ да су последице и постратна
перцепција злочина незаобилазан део анализе свих ратних
страдања цивилног становништва.
Највећи број чланака, са изузетком оних који се баве
послератним раздобљем и културом сећања, хронолошки
обухвата читав период рата, што показује да су у питању
свеобухватне и заокружене анализе дате тематике. Приметно је,
међутим, да се највећи број чланака бави злочинима почињеним
од стране окупатора и колаборационистичких формација, док
је из целокупног контекста ратних дешавања и страдања које
је та дешавања пратило, углавном изостала тематика злочина
почињених од стране комунистичког и ројалистичког покрета
отпора. Пажња овој тематици, у већој мери, посвећена је једино у
чланку Милутина Живковића и Радета Ристановића о страдању
Срба и Муслимана у Старом Расу.
Највећи квалитет овог зборника јесте свеобухватност,
како тематска тако и географска. У тематском смислу радови
покривају велики опсег различитих аспеката ратног страдања
цивила. То значи да чланци у овом зборнику обухватају изузетно
широк спектар социјално, идеолошки и национално различитих
категорија жртава које се заједнички могу означити као
цивилне жртве, али чији су начини, обим и динамика страдања
у току Другог светског рата били потпуно различити. Оваква
тематска разноврсност најбоље се може уочити на примерима
рада Драгана Цветковића ,који осветљава важну тему удела
жена у укупном броју страдалих цивила у окупираној Србији;
чланци Наде Бањанин Ђуричић и Сање Петровић Тодосијевић
о јеврејским жртвама; чланак Милутина Живковића и Радета
Ристановића о страдању Срба и Муслимана; чланак Небојше
Озимића о злочинима над Ромима итд.
442
ЗБНОРНИК 2.indd 442 12/3/2023 4:20:39 PM

Са друге стране, зборник је квалитетно употпуњен

и у географском смислу, пошто су у чланцима обрађена
питања страдања на широком географском простору, од
Косова и Метохије, Рашке области и Шумадије преко Баната и
Независне Државе Хрватске - све до проблематике цивилног
страдања на територији Совјетског Савеза, чиме зборник даје
широк и комплексан приказ злочина над цивилима како на
југословенском тако и на ширем (источно)европском простору.
Такође, квалитету зборника доприноси и чињеница да су овде,
макар делимично, обрађени и највећи злочини почињени
на овом простору: масакр у Крагујевцу 1941. године, геноцид
над Србима у НДХ и Холокауст на територији окупиране
Србије. Осим тога, приметно је и да је значајан број чланака
обогаћен графиконима и статистичким приказима резултата
истраживања, што овом зборнику даје велику вредност - а
нарочито, с обзиром на то да је квантитативна анализа обима
самих злочина и структуре жртава један од најважнијих
методолошких сегмената проучавања ратних злочина.
Због свега наведеног, без дилеме, препоручујем
објављивање овог зборника.
443
ЗБНОРНИК 2.indd 443 12/3/2023 4:20:39 PM

БИОГРАФИЈЕ SERBIA IN 1941
АУТОРА
12/3/2023 4:20:39 PM
БОЈАН АРБУТИНА (Глина, Хрватска, 1993) дипломирао је
(2015) на катедри за Историју Југославије Филозофског факултета у
Београду, радом на тему Интелектуалци у логору Бањица: случај
др Михаила Ђурића и др Ђорђа Тасића; мастерирао радом Кордун у
споразуму Цветковић–Мачек 1939–1941 (2016). Докторске студије
уписао је 2017. на Филозофском факултету у Новом Саду, у оквиру којих
се посветио истраживању културе сећања на жртве Другог светског
рата у Срему. Од 2018. учествује у раду Музеја жртава геноцида, у
својству стручног сарадника на пројектима Злочини на територији
бивше Југославије у XX и XXI веку и Енциклопедија геноцида у
Независној Држави Хрватској. Од септембра 2021. запослен је у Музеју
жртава геноцида на позицији кустоса-историчара у групи за програме
из области културе, просвете, уметности и издаваштва.
АЛЕКСЕЈ ЈУРЈЕВИЧ БЕЗУГОЉНИ (Ставропољ, 1977), до-
ктор историјских наука, у рангу истакнутих научника, запослен на
Институту за општу историју Руске академије наука, при Државном
музеју одбране Москве. Диплому Факултета за историју Ставропољског
државног универзитета стекао је 2001, магистарски рад одбранио
је 2004, а докторску дисертацију 2020, на тему Изградња Оружаних
снага СССР – национални аспект 1922–1945. Радио је и као научни
саветник на Научно-истраживачком институту за војну историју
Војне академије при Генералштабу Оружаних снага РФ 2005–2022.
Као аутор и коаутор потписао је 14 научних монографија, од којих
издвајамо: Народи Кавказа и Црвена армија 1918–1945 – политички
аспекти војне службе (2007); Генерал Бичерахов и његова Кавкаска
војска – непознате странице историје Грађанског рата и интервенције
на Кавказу (2011), Историја војно-управног система Русије 1862–1918
(2012), Горштаци на Северном Кавказу током Великог отаџбинског
рата : проблеми историје, историографије и проучавања историјских
извора (2012); у коауторству са Н. Ф. Бугајем и Е. Ф. Кринком: Извор
додатне моћи Црвене армије – национално питање у оквиру војне
изградње СССР 1922–1945 (2016) и Војни комесаријати – настанак
и развој 1918–2018 (2018), група аутора: Национални састав Црвене
армије 1918–1945 – историјски и статистички аспект истраживања
(2021), Стране армије створене од стране Совјетског Савеза у циљу
борбе против нацизма – политика, дипломатија, војна изградња
1941–1945 (коауторство, 2023); око 80 прилога у периодици, међу
њима 31 прилог који је категоризован у оквиру прегледа Врховне
експертске комисије РФ, а 11 радова објављених у периодици ушли су
у међународне базе цитирања WoS и Scopus. Живи у Москви. Ожењен
је, отац двоје деце.
445
ЗБНОРНИК 2.indd 445 12/3/2023 4:20:39 PM

БИОГРАФИЈЕ
ДУШАН М. БОЈКОВИЋ (Смедеревска Паланка, 1987)

основну школу и гимназију завршио је у Великој Плани. Дипломирао
је 2011. на Катедри за историју, на Филозофском факултету у Београду,
са темом Милован Ђилас о националном и државном питању Црне
Горе. Мастер студије завршио је на истом факултету 2012, одбранивши
мастер рад под називом КПЈ и национално питање 1935–1941.
Докторску дисертацију са темом Комунистичка партија Југославије
и албанско питање у Југославији 1919–1946. одбранио је 2021. Од 2017.
ради у Архиву Југославије. Објавио је једну научну монографију и
двадесетак научних радова.
НАДА ЂУРИЧИЋ БАЊАНИН је дипломирала на Групи
за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Предаје у средњој школи у Београду примењујући методе активног
учења, интерактивне наставе и критичког мишљења. Поље њеног
интересовања обухвата теме злостављања деце, родно генерисаног
насиља, као и образовање о Холокаусту. Ауторка је монографије
Ударац по души – социолошка студија злостављања деце у породици,
едукативног суплемента То што радиш важно је – Учити о Холокаусту
по препорукама Јад Вашема, коауторка је едукативног материјала о
геноциду над Ромима Џанес ко сем? (Да ли знаш ко сам?), коуредница
публикације Обични људи – добровољни џелати; спор око (немачког)
антисемитизма. Чланица је Виктимолошког друштва Србије, Центра
за примењену историју, као и Удружења „Хавер“ Србија.
МИЛУТИН ЖИВКОВИЋ (Краљево, 1986) основну школу
и гимназију завршио у родном граду, студије историје на Катедри
за историју Југославије Филозофског факултета у Београду (2010).
Докторске студије (од 2011) под менторством проф. др Љубодрага
Димића крунисао је докторатом на тему Санџак 1941–1943, који је
одбранио 2017. г. На Институту за српску културу запослен од 2011
– почетно као истраживач-приправник, затим као истраживач-
сарадник (2012), а онда и као научни сарадник (2018). Од 2019.
ради на Институту за савремену историју. У свом досадашњем раду
показао је интересовање за историју Другог светског рата у Србији,
пре свега за простор Косова и Метохије и Старе Рашке (Санџака).
Бавио се проучавањем аспирација и утицаја квислиншких творевина
– Велике Албаније и Независне Државе Хрватске на поменуте области,
управном структуром италијанског и немачког окупационог система,
друштвеном историјом и етничко-верским и идеолошким сукобима.
Осим тога, бавио се и темама послератне југословенске дипломатије,
446
ЗБНОРНИК 2.indd 446 12/3/2023 4:20:39 PM

функционисања њених безбедносних служби, уставним променама

на Косову и Метохији током друге половине XX века, југословенско-
пољским односима, црквеном историјом XX века, итд. Истраживао
је у више домаћих, и у архивима у Италији, Албанији и Хрватској.
Аутор је три монографије: НДХ у Србији. Усташки режим у Прибоју,
Пријепољу, НовојВароши и Сјеници (април-септембар 1941) (Друштво
историчара Србије „Стојан Новаковић“, 2018; и Despot Infinitus, Zagreb,
2020); Између Велике Албаније и окупиране Србије. Нови Пазар,
Тутин и Ибарски Колашин (1941–1944) (Институт за српску културу,
2018) и Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941–1943 (Catena
Mundi, Институт за савремену историју, 2020). Објавио је и око 40
чланака у домаћим и страним научним часописима и зборницима.
Током основних студија историје био је стипендиста града Краљева,
такође,стипендиста пројекта „1000 младих талената“ Републике
Србије. Сарадник је и Српског биографског речника од 2018. г.
Сарађивао је на пројектима прикупљања и израде биографија сенатора
и банова некадашње Краљевине Југославије, а које су покренули
Институт за савремену историју у Београду и Министарство науке,
просвете и технолошког развоја Републике Србије. Говори енглески
језик. Ожењен је, отац једног детета. Живи и ради у Београду.
ПРЕДРАГ ИЛИЋ (Рача Крагујевачка, 1964) завршио је
историју на Филозофском факултету у Београду. Мастер рад Заштита
архивске грађе ван архива у Шумадијском округу одбранио је 2010.
на Филозофском факултету у Београду. Објавио је преко 30 радова
из прошлости Крагујевца, Шумадије и Србије, самостално – 4, а у
коауторству – 8 монографија. Покренуо је (2004) часопис Шумадијски
анали – часопис за архивистику, историју и хуманистичке науке.
Био је један од уредника Крагујевачког лексикона (2013) као сарадник
Матице српске на писању Српског биографског речника и сарадник на
писању Српске енциклопедије. Проглашен је за најбољег архивисту
Србије 2010. г.
ЗОРАН ЈАЊЕТОВИЋ (Загреб, 1967) студирао је историју
на Филозофском факултету Универзитета у Београду (1987–1993),
постдипломске студије похађао на истом факултету на Групи за
општу савремену историју (1993–1997) и на Средњоевропском
универзитету у Будимпешти (1994–1995). Магистарски рад на тему
Исељавање немачке мањине из Војводине 1944–1948. одбранио је на
оба универзитета. Од 1994. запослен је као истраживач у Институту за
новију историју Србије у Београду. Докторску дисертацију Националне
447
ЗБНОРНИК 2.indd 447 12/3/2023 4:20:39 PM

мањине у Kраљевини СХС/Југославији 1918–1941. одбранио на Групи

за општу савремену историју код професора Андреја Митровића и
Милана Ристовића (2004). До сада је објавио 8 књига и преко 130
чланака на српском, енглеском, немачком, мађарском, чешком,
македонском, турском и јапанском, у домаћим и страним научним
и стручним часописима, и зборницима са тематиком националних
мањина у Југославији, југословенско-немачких дипломатских односа,
популарне културе у социјалистичкој Југославији и Другог светског
рата. Уредио је четири зборника радова, приредио за штампу
дневничке забелешке Kосте Софронијевића и превео биографију Јохана
Албрехта фон Рајсвица од Андреаса Рота. Учествовао је на великом
броју међународних научних скупова у земљи и иностранству и на
неколико међународних пројеката. Kрајем XX и почетком XXI века
је био редован учесник научних скупова са хрватским историчарима
које је организовала Фондација „Friederich Naumann“. Био је један од
организатора међународних научних скупова Vom „Verschwinden“ der
deutschprachigen Minderheiten. Ein schwieriges Kapitel in der Geschichte
Jugoslawiens 1941-1955. у Горњој Радгони /Bad Radkersburgu, Аустрија
(2015) и На рубу хришћанске Европе (Београд, 2019). На студијским
боравцима у Немачкој боравио је 1997, 2000. и 2007: Leibniz-Institut
für europäische Geschichte, Institut für donauschwäbische Geschichte
und Landeskunde и Institut für Kultur und Geschichte der Deutschen
Südosteuropas). Тренутно има звање научног саветника и председник
је Научног већа Института за новију историју Србије, члан Научног
савета Централног подунавскошвапског музеја из Улма, Историјске
комисије за Југоисточну Европу фондације Про Ориенте, Kомисије
за историју и културу Немаца Југоисточне Европе и редакције
Годишњака за истраживање геноцида из Београда. Говори енглески
и немачки, служи се француским и италијанским, чита македонски
и словеначки.
ЕВГЕНИЈ ФЈОДОРОВИЧ КРИНКО (МАЈКОП, АДИГЕЈСКА
РЕПУБЛИКА, 1968) је доктор историјских наука, заменик директора
за научну делатност Федералног истраживачког центра Јужног
научног центра Руске академије наука (РАН) и професор на институту
за историју и међународне односе Јужног научног центра РАН. Бави се
питањима историје, историографије, проучавања историјских извора,
регионалне историје. Члан је Научног савета РАН за питања Другог
светског рата и сарадник у редакцијама стручних часописа Нова
историја Русије, Нова прошлост / The New Past и Научна мисао
Кавказа. Под његовим вођством и уз помоћ најбољих сарадника,
448
ЗБНОРНИК 2.indd 448 12/3/2023 4:20:40 PM

Центар је постао средиште крупних пројектних истраживања војно-

историјске тематике, што је резултирало и организовањем стручних
скупова и конференција. Његова научна интересовања фокусирана су
на проучавање разних аспеката Великог отаџбинског рата – судбоносне
догађаје у првој половини XX века у Русији, узроке, предуслове и ток
Револуције 1917, процес бољшевичке модернизације Русије, изградњу
новог друштва, ток и историјски значај Великог отаџбинског рата 1941–
1945, функционисање младе совјетске државе и историју приватног
живота у послератно време. Изразитом отвореношћу за перспективну
пословну сарадњу, Е. Ф. Кринко изражава свој недвосмислени став да
савремена наука није могућа без добре научне комуникације. Широко
и дубоко познавање наведених тема и резултати многобројних
истраживања нашли су израз у више од 570 радова, међу којима је и
28 ко- и ауторских монографија. Издвајамо: Горштаци на Северном
Кавказу за време Великог отаџбинског рата 1941–1945 – проблеми
историје, историографије и историјских извора (2012), Руски
Северни Кавказ – историјско искуство управљања и формирања
граница региона (2012), Ратови и становништво на југу Русије
крајем и у првој половини века – демографски процеси и њихове
последице (2019), Страдање цивила СССР 1937–1945, Историја Русије
1914–1953 (2021), Велики отаџбински рат на Дону (2021), Народи
СССР на фронтовима у Великом отаџбинском рату – статистичка и
војно-антрополошка истраживања (2022) и др.
БИЉАНА МАРЦОЈЕВИЋ (Чачак, 1990) дипломирала је на
катедри за Историју Југославије Филозофског факултета универзитета
у Београду, одбранивши дипломски рад Андрић као дипломата у
Берлину 1939–1941. Мастер рад Андрићеве ратне године у Београду
1941–1945. одбранила је 2017. г. Докторске студије уписала је 2021,
на Филозофском факултету универзитета у Београду, током којих се
бави страдањем цивилног становништва на подручју Баната током
Другог светског рата. Од октобра 2021. до марта 2022. била је стручни
сарадник Музеја жртава геноцида, где је од марта 2022. г. и запослена
на позицији кустоса-историчара и музејског педагога у групи за
програме из области културе, просвете, уметности и издаваштва.
МАРИЈАНА Т. МРАОВИЋ (1974) запослена је у Војном
архиву Министарства одбране. Бави се савременом друштвеном,
дипломатском и војном историјом, историјом пропаганде, као и
истраживањем историјата војно-архивске делатности. Аутор је
монографије Од сурове стварности до алтернативне реалности.
449
ЗБНОРНИК 2.indd 449 12/3/2023 4:20:40 PM

Пропаганда владе Милана Недића 1941–1944, више коауторских

монографија, приређивач бројних зборника објављене архивске
грађе и један од аутора пројекта Попис војних и цивилних губитака
Краљевине Србије у људству у Првом светском рату – архивска грађа
Војног архива. Члан је редакције часописа Војноисторијски гласник,
члан редакције и стални рецензент часописа Записи.
НЕБОЈША ОЗИМИЋ (Ниш, 1962) дипломирао на катедри
Историја Филозофског факултета у Нишу, запослен у Народном музеју
Ниш као виши кустос – историчар задужен за збирке Меморијалног
комплекса „12.фебруар“. Аутор је 12 изложби и сталне поставке у
Меморијалном комплексу „12. фебруар“. Објавио или приредио 31
књигу из историографије. Сарадник је на пројектима Лексикон Ниша,
Енциклопедија Ниша (спорт) и Encyclopaedia Constantiniana (Universita
di Bolognia). Превођен на грчки, руски, енглески, француски и
италијански језик.
АНА ПАНИЋ (1978) је виша кустоскиња и историчарка
уметности. Ауторка је и коауторка бројних изложби са темама из
историје и популарне културе СФРЈ, као и изложби из збирки Музеја
Југославије. Добитница је два признања Музејског друштва Србије
− награде „Михаило Валтровић“, признања Друштва историчара
уметности Србије, као и нагарада НK ИКОМ Србија за пројекат године
(2019) и публикацију године (2022). Подручје њеног посебног интереса
су култура и уметност у социјалистичкој Југославији, политичке пра-
ксе (пост) југословенске уметности и савремена уметничка проду-
кција, култура сећања и изградња колективног сећања на Југославију,
јавни споменици и њихова улога у материјализацији колективног
сећања, уметност као средство конструисања (над)националног
идентитета.
САЊА ПЕТРОВИЋ ТОДОСИЈЕВИЋ (Шабац, 1977) је виша
научна сарадница Института за новију историју Србије. Бави се
друштвеном историјом Србије и Југославије у периоду после Другог
светског рата, с посебним освртом на историју детињства и историју
образовања, као и историјом Другог светског рата с посебним освртом
на прилике на тлу немачког окупационог подручја у Србији.
РАДЕ РИСТАНОВИЋ (Београд, 1983) докторску дисертацију
Облици отпора у Београду 1941–1944. одбранио је на Филозофском
факултету у Новом Саду (2019). Аутор је три монографијe, четири
зборника докумената и преко педесет научних радова. Сарадник
450
ЗБНОРНИК 2.indd 450 12/3/2023 4:20:40 PM

је Српског биографског речника и један од оснивача Друштва за

урбану историју. Области научног интересовања: урбана историја,
историја државе и друштва у Краљевини Југославији у годинама које
су непосредно претходиле рату, отпор, колаборација, свакодневни
живот и страдање у Србији током Другог светског рата. Као виши
научни сарадник ради на Институту за савремену историју. Добитник
је више награда из области науке и културе.
ВЕСЕЛИНКА РИСТИЋ КАСТРАТОВИЋ (1960), музејски
саветник, дипломирала је историју на Филозофском факултету
у Београду. Радила је у Музеју револуције народа и народности
Југославије, а од 1996. ради у Музеју Југославије и руководи збиркама
историјско-меморијалних предмета, докумената и рукописа, и личних
предмета брачног пара Броз. Као аутор или коаутор реализовала је
већи број изложби и била аутор текста или уредник пратећих каталога.
Учествовала je на више стручних скупова и аутор је радова који су
штампани у стручним зборницима. Члан je стручних удружења NK
ICOM Srbije и Музејског друштва Србије.
НЕБОЈША СТАМБОЛИЈА (Сисак у Хрватској, 1982)
oсновну школу и гимназију завршио у Крушевцу, дипломирао
2006. на Департману за историју Филозофског факултета у Нишу.
Децембра 2007. започео докторске студије историје на Филозофском
факултету Универзитета у Београду, код ментора проф. др
Љубодрага Димића. Од фебруара 2008. до јуна 2012. био стипендиста
Министарства науке РС и Фондације за развој научног и уметничког
подмлатка при Министарству просвете РС. Од јула 2012. запослен
на Институту за савремену историју. Докторирао је фебруара 2021,
на тему Српска државна стража 1942‒1944. Истраживачки се бави
колаборационистичким војним формацијама на простору окупиране
Србије у Другом светском рату, историјом медицине и југословенско-
пољским односима. Учествовао је на више научних конференција
у земљи и иностранству. У водећим српским историографским
часописима објавио је више научних радова и прилога. Члан је
редакције научног часописа међународног значаја Историја 20. века.
Аутор је монографије Српска државна стража 1942‒1944 (Београд
2021).
СЛАВКО СТЕПАНОВИЋ (Крагујевац, 1980) основне студије
завршио на Катедри за историју Филозофског факултета Универзитета
у Новом Саду (2008). Аутор је бројних стручних радова, ауторских и
коауторских фото-документарних изложби. У средишту његовог рада
451
ЗБНОРНИК 2.indd 451 12/3/2023 4:20:40 PM

последњих година су теме посвећене историји малог човека, историји

свакодневице, маргиналним, рањивим и запостављеним друштвеним
групама. Издвајају се радови: Могућности за истраживање прошлости
Ромске националне мањине у архивима - пример Историјског архива
Шумадије Крагујеваци Историја малог човека и свакодневице кроз
Оријенталну збирку Историјског архива Шумадије Крагујевац.
Дугогодишњи је члан друштва историчара Шумадије. Учесник
великог броја научних и стручних скупова у земљи и иностранству.
ЛЕОНИД АБРАМОВИЧ ТJOРУШКИН (Москва, 1963),
историчар-архивист. Дипломирао је 1986. г. на Московском факултету
за историју и архивистику, и до 1990. г. радио је у Архивској управи
г. Москва, а од 2003. обавља функцију управника Архива Научно-
образовног центра „Холокауст“ у Москви. Објавио је више од 120
научних и научно-популарних радова у Русији, Израелу, Украјини,
Белорусији, Француској, Летонији, Немачкој, САД, Казахстану. У овим
земљама је учествовао на научним конференцијама, као и у Пољској,
Чешкој, Мађарској 2005–2021. Аутор је 15 тематских изложби, од
којих издвајамо историјско-документациону Холокауст – страдање,
отпор, спасење, која је гостовала у 14 земаља. Један је од приређивача
(коуредника) едиције од 6 зборника Сачувај моја писма. Писма и
дневници Јевреја у периоду Великог отаџбинског рата (2007–2021),
засновано на архивском фонду Центра и приватним архивама грађана
Русије, Израела, САД, Летоније, Немачке и других земаља). Члан је
радне групе која припрема енциклопедију Холокауст на територији
СССР (2009). Са колегом К. Пахалком и др. приредио је зборнике
докумената Собибор (2008), Собибор, устанак у логору смрти (2010),
Собибор, поглед са обе стране бодљикаве жице (2018), Концентрациони
логор Мајданек – истраживања, сећања, документа (2021) и Аушвиц
(Освенћим) – документа, сведочанства, писма и дневници (2023).
Приредио је и објавио 8 књига на тему сећања преживелих Холокауст.
Био је научни консултант за документарне филмове Аритметика
слободе (2010) о устанку у логору Собибор, и Свеска из спаљеног гета
(2011).Стални је сарадник телевизијских, радио и интернет програма
који се баве Другим светским ратом и Холокаустом. Победник је
књижевног конкурса Идем у олују, коју расписује часопис Сибирские
огни, у номинацији Есеј. Живи у Московској области.
452
ЗБНОРНИК 2.indd 452 12/3/2023 4:20:40 PM

БОРИС ТОМАНИЋ (Београд, 1990) дипломирао је на

Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду
(2014). Мастер диплому је стекао 2016, а звање доктора историјских
наука 2022, обранивши дисертацију на тему Југославија и Бугарска
1941–1945: између сукоба и савеза. Био је спољни сарадник Музеја
жртава геноцида 2016–2021, радио у Архиву Југославије 2017–2018, а
од 2018. је запослен у Институту за савремену историју.
ДРАГАН ЦВЕТКОВИЋ (1969), доктор историјских наука,
музејски саветник у Музеју жртава геноцида. Области интересовања:
Други светски рат у Југославији, ратни губици становништва,
геноцид, Холокауст. Спектар истраживања: од претрпљених
губитака на микроплану (насеља и општине) до укупних губитака
Југославије, претрпљени губици цивила и припадника партизанског
покрета, те феномен страдања у концентрационим логорима. Aутор
је монографије Од Топовских шупа до Сајмишта (Београд, 2020) и
коаутор књиге Ljudski gubici Hrvatske 1941–1945. (Zagreb, 2005), а
објавио је и преко 40 стручних радова.
453
ЗБНОРНИК 2.indd 453 12/3/2023 4:20:40 PM

ИНДЕКС
ИМЕНА SERBIA IN 1941
12/3/2023 4:20:40 PM
ИНДЕКС ИМЕНА
Абрамовић, Даница 328 Аћимовић, Милан 122, 238
Агушевић, Мустафа 250, 257 Афрић, Вјекослав 411
Адамовић, Добросав 278 Ашимовић, Јаша 250, 253
Адорно, Теодор 380, 395, 399 Бабовић, Глигорије Глиша

209, 211 - 214, 216 - 218, 220 - 242,
Азањац, Драгиша 106, 107
245 - 247, 433
Ајдиновић, Салија 250
Бадер, Паул 102, 130, 269, 271
Ајзинберг, Александар 394
Бајер, Александар 387
Алечковић, Мира 213
Бајер, Бобан 387
Али-бег, Драга 257
Бајер, Витомир 387
Алијевић, Џема 250
Бајер, Ђура 387
Алиловић, Јашар 257
Бајер, Естер 387
Амзић, Хусеин 256
Бајић, Милош 330
Андерли, Габриела 218
Бајрамовић, Меда 250
Андрејев, Бане 346
Балић, Осман 252
Антал, Стари 137
Бањанин, Ђуричић Нада
Антић, Радомир 104 377, 403, 434, 437, 440, 444
Антонијевић, Ненад 10, 12 Барух, Хава 398
Арбутина, Бојан 121, 143, 443 Басаревић, Стева 305
Арондеус, Виљем 392 Бауер, Јехуда 394
Архијерејски, Синод 269 Бегановић, Махмут 307
Асановић, Шефкет 250 Беме, Франц 101, 102
Асановића, Владимир 255 Бенцлер, Феликс 269, 271
455
ЗБНОРНИК 2.indd 455 12/3/2023 4:20:40 PM

Берг, Рудолф 104 Вујковић, Светозар 420, 421

Берић, Никола 235 Вучковић, Велимир 306
Безугољни, Алексеј Јурјевич Вучковић, Владимир 306
10, 12, 13, 20, 433, 443
Гарбо, Грета 391
Бивас, Давид 386
Гвоздић, Петар 136
Бистрица, Марија 422
Генералић, Иван 408
Бишофсхаузен, фон Фрајхер
98, 103, 104, 105, 105 Глик, Жанета 386
Боднаров, Стеван 326 Глик, Маркус 386
Божановић, Радомир 104 Глик, Натан 386
Божовић, Бранислав 122 Глик, Флорика Флора 386
Бојковић, Душан 145, 167, 433, 444 Глиха, Отон 410
Бокан, Бранко 328, 329 Гогалић, Бећир 308
Бранопољски, Јаков 197 Голдина, Ганадиј 199
Браунинг, Кристофер 385 Голдина, Зинаида 199
Бриндл, Фрањо 136 Голдина, Лијубов 199
Броз, Јосип Тито 340, 334, Голдина, Људмила 199
345, 353, 354, 358, 366, 367, 405,
Готхолд, Хелена 391
406 408, 409, 411, 426, 430
Грахек, Раванчић Мартина 323
Букиш, Гершон 250
Букумировић, Србијанка 330 Дабић, Драгољуб 235
Дајч, Аугуста 383
Варга, Петар 137
Дајч, Емил 383
Вилхелм, Јозеф 130, 132
Дајч, Ханс 383
Војиновић, Живана 219
Дајч, Хилда 210, 245 - 247,
Војиновић, Милутин 235
383, 384
Вујановић, Драгомир 110, 111
Далиповић, Бајрам 251, 254
Вујић, Михаило 111
456
ЗБНОРНИК 2.indd 456 12/3/2023 4:20:40 PM

Далиповић, Салија 254 Заславски, Јаков 195

Дангић Јездимир 271 Зекић, Гане 250
Данкелман, Хајнрих 269 Зидић, Игор 424
Дејановић, А. Слободан 104, 106 Зуле, Селим 305
Демајо, Рејна Ленка 386
Ибрагић, Везира 308
Демировић, Абедин 255
Ивановић, Милан 114, 115
Денда, Далибор 10, 11, 432
Ивековић, Младен 413
Денковић, Драгош 346
Илић, Предраг 169, 187, 445
Дероко, Александар 405, 410, 419
Имбер, Шуламит 393
Добричић, Никола 104
Јакшић, Иван 136
Дрешевић, Бик 305
Јанг, Џејмс 354
Дукић, Велимир 235
Јањетовић, Зоран 359, 375, 434,
Думић, Алекса 305 437, 445
Дурмишевић, Драгутин 252 Јевтић, Милош 218
Ђолити, Антонио 346 Јежић, Здравко 136
Ђорђевић, Славко 135 Јовановић, Вучко 110
Ђукића, Милан 113 Јовановић, Драгомир Драги 278
Ђурић, Воја 342 Јовановић, Ђока 254, 256
Ђурић, Новак 138 Јовановић, Миливој 235
Ђуришић, Павлe 310, 311, 312 Јовановић, Мира Јаза 330
Еминовић, Ариф 250 Јовановић, Олга 330

Јовићевић, Филимон 305
Живков, Мита 129
Јокић, Бошко 104
Живковић, Душан 329
Јона, Голдхаген Данијел 397
Живковић, Милутин 291, 317, 433,
440, 444 Јоцић, Вида 330
457
ЗБНОРНИК 2.indd 457 12/3/2023 4:20:40 PM

Кајтел, Вилхелм 98 Крајскомандант, Куперфшлагер

255
Калабић, Милан 101, 104
Кратохвил, Јован 410
Камбер, Љубомир 338
Кремплер, фон Карл 269
Канишчикова, Рива 200
Кринко Eвгениј Фјодорович,
Карађорђевић, Александар 227 53, 67, 69, 433, 443, 446, 447
Карађорђевић, Перат Први 227 Кромпић, Станко 137
Кари Карл, Крис 219 Купрешанин, Вељко 329
Карл, Алојз 129 Куртић, Анеџи 252, 257
Кастратовић Ристић, Веселинка Куртић, Незир 250
319, 334, 434, 449
Кватерник, Дидо 323
Лаврентијев, Анатолиј 346
Лазаревић, Александар 100, 109,
Кемпфе, Вилхелм 104
111
Керечки, Симеун 104
Лајбеншпергер, Ненад 10, 12
Кисел, Георг 278
Лап, Сеп 128
Клајн, Валтер 219
Латифовић, Трајко 250, 257
Кнежевић, Лепосава 139
Леви, Исидор 275
Ковачић, Иван Горан 410, 411, 413
Личинa, Бегa 307
Коен, Алфред Бата 231, 232, 234,
Лиш, Блимиција 390
235, 240
Лончар, Јованка 305
Козински, Евгеније 327
Лубурић, Макса 323
Козловачки, Крста 131
Лукић, Драгоје 325
Кољанин, Милан 218, 232
Лунгиновић, Богољуб 386
Копиков, Иља 199
Лунгиновић, Софија 386
Кораћ, Јагош 307
Лучкин, Алексеј Вјачеславович
Корнилов, Федор 199
10, 12
458
ЗБНОРНИК 2.indd 458 12/3/2023 4:20:41 PM

Љољић, Вишњевац Смиљка Мирковић, Никола 305

391 Мисојчић, Драгомир 235
Љубисављевић, Живадин 105 Мисојчић, Миодраг 235
Љуба, Милош 323 Митровић, Андреј 218, 446
Мандиловић, Нахман 250 Митрофанович, Женечка
200
Манојловић, Пинтар Олга 10 12
Митрофанович, Пјотр 200
Маношек, Валтер 218
Михаиловић, Драгољуб 105
Марић, Коста 305
Михаиловић, Драгољуб Дража
Марковић, Милутин 342, 346 254, 256
Марковић, Милутин 346, 347 Михејкина, Ганадин 199
Марковић, Немања 344 Михејкина, Јанина 199
Маркус, Борис 196 Михејкина, Људмила 199
Мартиновић, Војо 325 Мојсиловић, Милош 101
Марцојевић, Биљана 121, 143, 447 Мочевић, Латиф 308
Марчићев, Александар 138 Мраовић, Т. Маријана 263, 289,
Меланија, Лабел Хелена 392 433, 447
Милетић, Добросав 297 Муртић, Едо 405, 410, 411, 413,

418
Миливојевић, Петар 326
Муша, Милер Јозеф 393
Милићевић, Најдан 240
Милићевић, Наташа 211
Недељковић, Душан 73, 147, 154,
324
Миловановић, Љубиша Банке
Недељковић, Раја 344, 346
227
Недић, Милан 101, 122, 176, 233,
Милорадовић, Горан 337, 343
238, 239, 276, 278, 285, 448
Милосављевић, Милан 109
Нешковић, Благоје 344
Милошевић, Слободан 368
Никић, Будимир 100
Минскер, Дејвид 202
459
ЗБНОРНИК 2.indd 459 12/3/2023 4:20:41 PM

Никодијевић, Душан 211 Петровић, Тодосијевић Сања

209, 245, 247, 396, 433, 440, 448
Никшић, Анте 267
Пећанац, Коста 76 - 80, 82, 84 -
Нинчић, Момчило 146 87, 100, 101, 104, 105, 307, 436
Новак, Нада 384 Печар, Здравко 411
Озимић, Небојша 249, 261, 433, Пешић, Тоза Муштиклар
440, 448 104, 105
Омеровић, Медо 252, 257 Пивљанин, Бајо 300
Османовић, Алиман 257 Пикасо, Пабло 412
Османовић, Јашар 250 Познановић, Вука 139
Османовић, Суља 255 Полак, Милан 419
Павловић, Бошко 133 Прица, Златко 405, 408, 409, 410,

411, 413, 417, 418
Памер, Карло 123
Протић, Видосава 138
Панић, Ана 405, 430, 434, 448
Прчвар, Тодор 306
Панић, Суреп Милорад 328, 423
Пумер, Шандор 136
Пантић, Милета 172
Радивојев, Деспот 138
Паперно, Јаков 197
Радић, Воја 352
Пармаковић, Драгослав 216
Радичевић, Светомир 111
Пашић, Мемед 252
Радојковић, Милош 113
Пејовић, Андрија 134
Рајковић, Радмила 330
Пекарић, Иван 136
Рајнхард, Хајдрих 271
Пеликан, Ернест 126, 127, 128
Рајт, Франц 124, 126, 127
Петровић, Марисав 104
Ракочевић, Мира 325
Петровић, Мирјана 384
Ранковић, Александар 334, 367
Петровић, Мирослав 100
Ранковић, Ј. Драгутин 211
Петровић, Стипа 136
Рафаел, Бобан 323
460
ЗБНОРНИК 2.indd 460 12/3/2023 4:20:41 PM

Рачки, Фрањо 136 Стаљин, Јосиф 234, 235

Рејсулема, Спахо 251 Стамболија, Небојша 71, 95, 433,
449
Реџа, Зећирија 151
Станковић, Ј. Марко 181
Ристановић, Раде 291, 317, 433,
440, 448 Станковић, Мирко 104
Ристић, Миодраг 106 Станковић, Маријана 10, 12
Ристовић, Милан 217, 446 Станковић, Синиша 346
Рубинович, Давид 389 Стевановић, Бранислав 112
Рузвелт, Франклин 234, 235 Степановић, Славко 335, 358,
434, 449
Румл, Фрања 227
Степановић, Степа 131
Русо, Хаим 232
Стипић, Давор 10, 11, 439
Рушитовић, Расим 257
Стојановић, Александар 10, 12
Савић, Драгољуб 111, 112
Суљић, Мустафа 250
Салијевић, Ашим 250
Тјoрушкин Леонид Абрамович
Салијевић, Јашар 250, 257 189, 205, 207, 437, 450
Салијевић, Нумер 250 Тахировић, Хаџија 308
Санишић, Бајо 312 Ташковски, Васко 405, 410, 425
Сентреди, Агоштон 136 Терзић, Душан 305
Сепо, Јанко 123 Тимотијевић, Јован 306
Симовић, Душан 233 Тимофејев, Алексеј 10, 11, 435
Симовић, Михајло 112 Тирић, Борислав 235
Синановић, Исмаил 257 Тодоровић, Петар 344
Синановић, Џеладин 255 Тодоровски, Димо 410
Сингер, Аца 394 Томанић, Борис 97, 119, 433, 450,
Смајевић, Јашар 257 Томић, Јаша 133
Снижар, Бранко 139
461
ЗБНОРНИК 2.indd 461 12/3/2023 4:20:41 PM

Турински, Жарко 123 Химлер, Хајнрих 14

Хитлер, Адолф 14, 98, 122, 199,
Ћехајић, Касим 250, 251, 257
222, 234, 236, 361, 363, 388, 391,
Ћопић, Бранко 213 393
Ћуковић, Мирко 297 ,309 Хоџа, Фадиљ 152
Укропина, Ристо 235 Цвејић, Небојша 219
Унгура, Светозар 139 Цветковић, Драган 23, 52, 433, 451
Филиповић, Станоје 214, 216, 241 Цветковић, Драган 396, 340, 440
Филиповића, Мајсторовића Черчил, Винстон 234, 235
Мирослав 323
Читаковић, Сретен 325
Флинкер, Моше 388
Чолак, Хајри 308
Франк, Ана 381
Францетић, Јура 271, 272 Шверник, Николај 16
Френкел, Лазар 194 Шећеркадић, Дервиш 311
Фрумкина, Жана 199 Шинжар, Бранко 137
Фрумкина, Фања 199 Шконрића, Спас 139

Шпилер, Јурај 121 - 125, 128, 129,
Хајке, Карге 338 131 - 140, 443
Хајм, Карло 138, 139 Шредер ,Лудвиг фон 251
Хајрић, Салија 250 Шумарац, Драгутин 305
Хајровић, Салија 257 Шумкина, Касја 199
Халавац, Нура 308 Шустер, Хуго 115
Харован, Арон 250
ПРИРЕДИЛА
Хасанагић, Ћамил 311 дипл.ликовни уметник
Хегедушић, Крсто 405, 410, Ђурђина Јевтић
421 - 424
Хелбих, Карло 136
462
ЗБНОРНИК 2.indd 462 12/3/2023 4:20:41 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 463 12/3/2023 4:20:41 PM

Civilne Žrtve U Drugom Svetskom Ratu (1939-1945)

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Civilne Žrtve U Drugom Svetskom Ratu (1939-1945)

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

СПОМЕН-ПАРК

ЗБНОРНИК 2.indd 1 12/3/2023 4:20:00 PM

ЗБНОРНИК 2.indd 3 12/3/2023 4:20:00 PM

Спомен-парк ,,Крагујевачки октобар” у Крагујевцу, 2023.

ЗБНОРНИК 2.indd 4 12/3/2023 4:20:00 PM

Преводилац за руски језик

Спомен-парк ,,Крагујевачки октобар” у Крагујевцу, 2023.

ЗБНОРНИК 2.indd 5 12/3/2023 4:20:00 PM

РЕЧ УРЕДНИКА / СЛОВО СОРЕДАКТОРОВ ____________________ 9

I АНАТОМИЈА ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА

Eвгениј Фјодорович Кринко / Евгений Федорович Кринко

Небојша Стамболија / Небойша Стамболия

II ПОЛИТИКА ОКУПАЦИОНИХ РЕЖИМА И ЊИХОВИХ

ЗБНОРНИК 2.indd 6 12/3/2023 4:20:00 PM

III ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА И МАСОВНИХ ЗЛОЧИНА

Сања Петровић Тодосијевић / Саня Петрович Тодосиевич

Небојша Озимић / Небойша Озимич

IV ЦИВИЛНЕ ЖРТВЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА У ЈАВНОМ

ЗБНОРНИК 2.indd 7 12/3/2023 4:20:00 PM

РЕЦЕНЗИЈЕ / РЕЦЕНЗИИ __________________________________431

ЗБНОРНИК 2.indd 8 12/3/2023 4:20:00 PM

Готово осам деценија након свог завршетка, Други светски

ЗБНОРНИК 2.indd 9 12/3/2023 4:20:00 PM

Са скупа Цивилне жртве Другог светског рата 1939–1945.

Маријана Станковић, историчар и директор Спомен-парка

ЗБНОРНИК 2.indd 10 12/3/2023 4:20:00 PM

Вторая мировая война, самая масштабная и самая страшная

ЗБНОРНИК 2.indd 11 12/3/2023 4:20:00 PM

Поскольку целью публикации является освещение различных

Мариянна Станкович, историк

ЗБНОРНИК 2.indd 12 12/3/2023 4:20:00 PM

ДЕМОГРАФИЧЕСКИЕ ПОТЕРИ НАСЕЛЕНИЯ СССР НА

Аннотация: Статья посвящена анализу урона

Ключевые слова: Вторая мировая война, геноцид, оккупация,

ЗБНОРНИК 2.indd 13 12/3/2023 4:20:00 PM

В годы Великой Отечественной войны оккупации

1 В.И. Дашичев, Банкротство стратегии германского фашизма: Исторические

ЗБНОРНИК 2.indd 14 12/3/2023 4:20:00 PM

На оккупированной территории Советского Со-

3 В.А. Исупов, Демографические катастрофы и кризисы в России в первой

ЗБНОРНИК 2.indd 15 12/3/2023 4:20:00 PM

сферы статистического учета. Первые такие подсчеты были

5 С. А. Кропачев, Е. Ф. Кринко, Потери населения СССР в 1937–1945 гг.:

ЗБНОРНИК 2.indd 16 12/3/2023 4:20:00 PM

Подсчет потерь населения осуществлялся сразу после

6 Людские потери СССР в Великой Отечественной войне: сборник статей /

ЗБНОРНИК 2.indd 17 12/3/2023 4:20:00 PM

Если попытаться структурировать эти потери по

9 М. В. Филимошин, «Об итогах исчисления потерь среди мирного

ЗБНОРНИК 2.indd 18 12/3/2023 4:20:01 PM

Sources and Literature

Dashichev V.I. Bankrotstvo strategii germanskogo fashizma:

ЗБНОРНИК 2.indd 19 12/3/2023 4:20:01 PM

Др Алексеј Јурјевич Безугољни, историчар

СТРАДАЊЕ ЦИВИЛА НА ОКУПИРАНОЈ ТЕРИТОРИЈИ СССР

Рад приказује анализу демографског пада становништва

ЗБНОРНИК 2.indd 20 12/3/2023 4:20:01 PM

PhD Alexey Yurievich Bezugolny, PhD historian

DEMOGRAPHIC LOSSES OF THE USSR POPULATION IN

The article is devoted to the analysis of the demography

ЗБНОРНИК 2.indd 21 12/3/2023 4:20:01 PM

ЖЕНЕ У ГУБИЦИМА ЦИВИЛА СА ТЕРИТОРИЈЕ

Апстракт: На основу делимично ревидираног пописа