СВЕТИ САВА - НАШЕ НАДАХНУЋЕ ЗА БУДУЋНОСТ

Зазрни зрно са врха круне Немањића, огреја га светлост небеска, проклија

земља и вода жива, запутише путеви расути од тајни до бескраја. Ниче
овоземаљски да прокрчи путеве небеске да се ситни не погубимо.

Посејано у верујућа срца отаца и синова, ношено у зеници по беспутијама,

проклијало у памћењу пре рођења и првог корака, ниче до неба из зрна живовека.

Ниче, тврђа од кремена и од мајчиног млека милија, Светосавица, колевка

сабирница корака вечнога и корака човекова.

А кад зазвоне звона... Од земље до неба зајечи трајање, у трену

проживимо векове и векови потеку кроз вене, преблаге руке ОЦА и СИНА и
СВЕТИТЕЉА поспу по нама свети прах да се познамо и не погубимо, а СВЕТИ
ДУХ напоји очи и душу да прогледамо.

Речи посађене у наш почетак потеку кроз вене, повежу векове и проговоре
из наших срца: „СЛАВА ТЕБИ, ГОСПОДЕ !". Прокрче се путеви небески, три прста
пишу крст, а душа чиста и око бистро походе оне немеђене просторе створене да
духом буду даровани.

Оплоди се вечна песма у црквеним звонима да нас сабира. Потече песма

из мрве земље, из хлеба и вина, из капље росе невине, из сваке травке живе, из
ума свих отаца. То СВЕТИ САВА песмом над песмама сабира стадо неуко, умива
око сањиво, обасјава стазе пред кораком.

Обасја кроз наша срца нас саме и њега изнад нас, па светлост испуни
време прошло и садашње а кроз будућа времена уреза пут.

ОН, после себе и пре нас просу до неба звездани сјај, и на нас свети прах
да њиме хранимо очи и бранимо душу, од незнања, од заборава, од зла.
 Срцем пречистим урезује у наше зенице памћење, докле допире глас
црквених звона, дотле се нисмо узалуд рађали и умирали. А ми то памћење
плодимо кроз вене, испод нокта, испод оба плућна крила, у првом плачу детињем,
у молитви.
Сабирамо се пред олтаром, пред крстом, пред пламеном свећа и мирисом
тамјана, и памтимо откуд смо, ко смо, да нам се путеви не погубе пред кораком.

Памтимо и праштамо...

Тражимо у себи оно зрно живородно, да умемо примити светлост у очи и на

длан и срцима обојити векове.

Из црквених звона звони истина, Један Је судија, Једна Је река живородна

којој се предајемо са речима: „ГОСПОДЕ, ПОМИЛУЈ НАС !". Са мрвом вере у
грудима, са искром ГОСПОДА у очима, молитве наше на крст полажемо.

А оне узвишене, кроз срца праотаца стижу до неба, па се проспе светлост

на стадо питомо сабрано под скуте Православља и Светосавља. Ту пред олтаром
и будним оком Просветитеља неуки се учимо животу, терамо мрак и страх, а
пастир над пастирима бди над стадом да не залута.

У храму БОГА ЖИВОГА упознајемо узвишени зов да постанемо један род

што се рађа и крштава у име БОЖЈЕ, и У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГ ДУХА
прелази пут од заметка, до неба.

БОЖЕ, праштај... ТИ знаш за путнике и тајнопутнике, и да из семена жива

живот ниче, они што до бола верују и воле, на крст полажу живо срце. А у том
срцу зрно живовеко, пречисто, племенито, и реч многоумна, пресвета, пресветла.
Протиче кроз наша срца и векове, живи, свевремени дух СВЕТОГ САВЕ.