Смрт као издата казна и прописани лек

Не морате бити биолог, лекар, филозоф или какав научник да бисте знали шта је живот.
Можда, не разумете неке промене и досаде које он носи са собом, можда, не видите његов
смисао, можда вам га је некад преко главе, а некима, вероватно фали који дан живота.
Живот чини обострано јединство са човеком, односно, сасвим логично, без њега нема
људи, а без нас нема живота. Неоспорно је то да човек није једини који живи у природи,
део је знатно ширег система, али само му он може сведочити на јединствен и својеврстан
начин. Једино људи могу певати, сликати и писати о животу, тачније о томе како га они
виде, разумеју и како га, на крају крајева, живе. Сам сам мислио да се љубав према њему
подразумева, и онда кад га опсујемо, и кад га проклињемо, па чак, и онда кад нам се чини
да нема куд горе. Мислио сам да колективне катастрофе или и оне појединачне несреће
које прете његовом опстанку буде у човеку инстинкт за преживљавање. Међутим, уверио
сам се да има оних који су спремни да његов крај, лежећи у месту, сачекају, неки би том
крају у сусрет кренули, а има и оних који, овако или онако из различитих уверења и
разлога, дају себи за право да другима удесе тај крај.
Одобравање или оспоравање еутаназије и смртне казне; бесконачно полемисање: „За!“
или „Против!“, аргументи и једне и друге стране воде, већ деценијама, расправу у
недоглед, некад, без конкретног решења. Постоје законици који дозвољавају ова
прикривена људска недела, једно маскирано у самопрозвано милосрђе, а друго у наводну
казну. На сву срећу, и лично задовољство и понос, у Републици Србији обе претходно
споменуте ставке се не спроводе и јасно су регулисане законом. Еутаназија се третира као
кривично дело које уколико неко лице, односно лекар, спроведе на захтев и пристанак
оболелог пацијента мора бити кажњено затворском казном у трајању од шест месеци до
пет година, зависно од пресуде. Док је последња смртна казна извршена 1992. године, да
би 2002. године била у потпуности укинута и избрисана из законика уз јасну одредницу
члана који гласи: „Људски живот је неприкосновен. У Републици Србији нема смртне
казне.“.
Дакле у закону, ког интересују само чињенице и објективности, никаква осећања или
мишљења, људски живот је окарактерисан као неприкосновен. Све би то било у реду да
резултати анкета јавног мњења нису поражавајући, у последњих пар година све је више
оних који би подржали њихову легализацију. Тачније, према подацима из 2019. године:
76,97% испитаника сматра да треба законом одобрити еутаназију, а 70% испитаника друге
анкете је за поновно увођење смртне казне. Претпостављам, да је то помодарство стигло
као карика којом бисмо се уклопили у ланац са неким другим државама које су економски
и технолошки надмоћније од нас, и тиме, вероватно, подигли углед нацији. Да ли би слање
наших грађана у смрт по казни или због болести било тек праћење какве модерности?
Убиство је, без икакве сумње, грех, криминални преступ, трагедија, друштвено
неприхватљиво и неморално дело, зависи од тачке гледишта, али се у бити своди на исто.
Дакле, ако један грађанин убије другог грађанина гадимо се тог поступка, осуђујемо... али
уколико се убиство спроводи у контролисаним и унапред прописаним условима, од стране
професионалаца којима је то одобрено законом који је прописала држава, а притом
грађани подржавају тај закон, тада говоримо о еутаназији и смртној казни? Убиство које
спроведе појединац је његово клонуће духа и посртање, исто је са болесником који моли
за смрт. Смртна казна и еутаназија би биле убиства једног човека од стране целог
колектива! Замислите себе како устајете ујутру из кревета, умијете се, скувате себи кафу
или чај и мирујете уз прве зраке тихог јутра. Размишљате како вам живот тече, захвални
сте на благости коју вам је указао и привилегијама које имате. Кад онда видите на
телевизији, чујете на радију или прочитате у новинама, ко је све одустао од свог живота
услед тешке болести, или ко је све погубљен због неког опаког недела. Да ли вам је и даље
пријатно?
Клонулост појединца над својим животом у очајању, и нечије застрањивање духа и
морала јесу трагедије, али произвољно кројење краја нечијег живота је злочин. И то не
било какав, према жртви, према колективу, али и злочин према себи. Таквим својим
делањем пркосе природном току ствари, у чијим су рукама и сами, не допуштају да се
десе чуда, попут новог лека, оздрављења, или друге случајности, како би их назвали они
који у „несхватљиво“ не верују. Не допуштају да се десе покајања, не допуштају измене
свести криминалаца. Па и да тога не буде како ће смрт криминалца оживети жртву? Да
није свега овога, не можете рећи да не остављају лош пример будућим нараштајима, јер
својим поступцима креирају нормалан образац понашања. Децу лекара који је „убијао из
самилости“ ништа не спречава да исту „самилост“ укажу свом оцу уколико се тешко
разболи, а да претпоставимо да му је природа болести, рецимо, изменила психичко стање
или чак елиминисала било какву будност и право гласа. Другим речима када волимо
некога, ако се мучи у болести, пропишемо му смрт, да се не мучи више у животу, а ако,
без наше воље, изгубимо некога кога смо волели, тражимо да убица добије исти третман,
јер баш овим показујемо како и колико волимо и како и колико ценимо живот уопште.
Ко је тај, ко сме да каже, да је његов или нечији живот лош или добар? Ко је тај, ко сме
да каже, да нечији живот јесте или није вредан живљења? Ко од нас уопште сме да се
усуди и потпише, то јест, пропише некоме смрт? Ствар је врло једноставна. Као што када
некоме говорите, ви сте његов саговорник, када некоме пишете писмо, односно поруку, ви
сте његов кореспондент, тако и када некоме прописујете смрт као „казну“ или „лек“, био
то најзлобнији или најболеснији човек, ви сте тиме постали његов убица.

Немања Вилотијевић,
новембар 2020. године у Крагујевцу