ПРВИ И ДРУГИ

СРПСКИ УСТАНАК
 Први и други српски устанак
Вук Стефановић Караџић

Издавач:
Институт за националну историју (ИНИ)
www.institutni.com
У сарадњи са:
Племе Кучи, www.plemekuci.com
Ордени, www.ordeni.rs
Школа гусала Сандић, www.skolagusalasandic.rs

Припрема:
ИНИ

Штампа:
Лион

Тираж:
200

Дистрибуција:
www.ordeni.rs
тел. 063/732-7738
Vuk Stefanovi} Karaxi}

Prvi i drugi
srpski ustanak

Петровац, 2022.
.
 SADR@AJ

ОПИС СРБИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
Градови и вароши . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
Путеви . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
Подела земље . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
Турско господарство над Србима . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
Хајдуци . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
Кнезови и кметови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22
ПРВА ГОДИНА СРПСКОГ ВОЈЕВАЊА НА ДАХИЈЕ . . . . . . . 24
ДРУГА ГОДИНА СРПСКОГ ВОЈЕВАЊА НА ДАХИЈЕ . . . . . . . 53
ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЋИ СОВЈЕТ СЕРБСКИ . . . . . . . . . . . . 24
МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62
Преглед најзначајнијих догађаја из прве књиге . . . . . . . 99
Марашли Али-паша тражи оружје . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143
Милош постаје главни старешина . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144
Срби траже права да им се даду и потврде . . . . . . . . . . . 145
Буне у Србији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151
Владање и судови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156
Уредбе за свештенство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157
Дације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158

Додатак: ВЛАДАВИНА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА . . . . . . . . 161

Самоуправа кнежевине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
Владавина права . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163
Пут у Цариграад и Танзимат . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168
Рударство и ливница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169
Пад са вкасти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170
Изгнанство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171
Повратак на власт и закон о скупштини . . . . . . . . . . . . . 173
Смрт Милоша Обреновића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174
Друга владавина кнеза Михаила Обреновића . . . . . . . . . 175
50 година Таковског устанка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176
Примопредаја градова Србије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176
Убиство кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку . . . . . 177
Милан Обреновић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 178
.
 ОПИС СРБИЈЕ

Градови и вароши
У Србији су стари српски градови и вароши због разних ратова, који
су се по њој од 400 и више година једнако водили, сви погубили њихову
некадашњу лепоту и величину; многи су опустели сасвим, и сад им се
једва развалине њиховим именима називају, а некима су и имена позабо-
рављана.
Данас је Београд, гранични град Душановог царства, најглавнији град
и варош у Србији, и престоница паше од три туга. („Туг” на турском
језику значи „коњски реп” привезан на врху копља, са златном јабуком
на врху, који се носио као застава пред пашама када су путовали или
ишли у бој. Постојала су три степена паше: паша са једним тугом - звао
се мири-лива (бригадни генерал) у грађанској управи санџакбег; паша
од два туга (коњска репа) био је заповедник и господар од једнога града
и његове нахије, на пример - Зворнички паша, Шабачки паша итд; паша
од три туга био је везир и господар од читавог једног пашалука где има
више градова и нахија, на пример - Босански (или Травнички) паша,
Београдски паша итд.)
Од Авале спуштају се неки брдељци ка ушћу Саве у Дунав. Од ових
брдељака отискује се једна коса готово једнаке висине, која се на самом
ушћу Саве у Дунав завршава стрмом стијеном. Око ове стијене је на-
чињен град београдски, то јест: доњи град под стијеном на Сави и на
Дунаву, а горњи горе на стијени. Може бити да нема на свијету два
сличнија града него што је Београд и Варадин. Сава до Београда тече
од запада к сјевероистоку, а Дунав од сјевера к југу; саставши се пак
под самим зидовима београдским, окрећу се обоје под именом Дунава
испод Београда к југоистоку; и тако су Сава и Дунав опасали Београд са
три стране. Горњи град, у коме су пашини двори, има само једну капију
одозго идући право косином; а доњи, у коме су различите касарне, каза-
мати и барутане, има двије: дунавску (оздо од Дунава), и савску (одозго
низа Саву). Улазећи у Доњи град на дунавску капију, с лијеве стране
стоји славна кула Небојша.

7
 Горњи град има један зид горе поврх стијене, кроз који се пролази
на мала врата, те се иде низ камењак у Доњи град. Београд је од старине
морао бити рђав и старински град, али су га Нијемци од године 1717-
1739 оправили по новом европејском начину; и, на каквом је мјесту, да
је у европејским рукама, никаква га сила не би могла отети осим саме
глади.
Од градских шанаца, који су сви озидани од цигле, на једно 400 ко-
рака стоји варош око цијелога града из Саве у Дунав. Мјесто оно између
града и вароши зове се Калемегдан (градско мјесто). Око вароши је опет
из Саве у Дунав ископан велики шанац (али није озидан), поред кога су
изнутра ударени палисати (препреке од зашиљених стубова забијених у
земљу) и на неких 50 корака пограђене стражаре с пушкарницама. На
овоме шанцу имају четири велике капије, тј. савска, варошка (где се
улази у хришћанску варош), стамболска и видинска; и двије мале: на
Саву и на Дунав (из вароши кроз палисате, који су ударени поред воде
од шанца до града).
Стамбол-капија је озидана од камена, као варадинска или бечка, а
остале су од дрвета. Кажу да су и оне друге три капије биле онако ози-
дане, и да је сав онај шанац око вароши био озидан као и они око града,
па покварили Нијемци кад су 1739. године предали Београд Турцима.
Код све четири велике капије стоје табље (постоља) с великим топо-
вима. У Београду има свега око 3.000 кућа, у којима, отприлике, живи
око 25-30.000 душа. Турци имају 14 џамија, а хришћани само једну цркву
(одмах како се попне од Саве горе на заравни). У Доњему граду, ушав
на савску капију на десно, стоји још стара црква Ружица, која се пјева и
у народним пјесмама; но сад више није хришћанска богомоља, него
турска барутана. Варош је сва покалдрмљена, и готово у сваком сокаку
има по једна чесма, које су однекуд иза вароши доведене с једне главе.
Куће су обично све од дрвета, тј. између дрвета озидане танко (с ширине
једне цигле) циглом - печеном или непеченом - па онда улијепљене и
окречене, и све су покривене цријепом, но тако рђавим и рђаво да се
сваке године морају прекривати, па опет кисну кад год удари киша. А
авлије су све од цигле, коју, без сумње, нијесу пекли Турци, него Ни-
јемци, кад су оно дуго држали Београд.
По многим кућама има и сад цијелих њемачких подрума на сводове
(у неким подрумима имају и бунари); а и од прекрасних кућа и дворова
стоје многе зидине, особито у ономе сокаку од Видин-капије идући у
Доњи град (на Дунавску капију), и неке су још тако здраве да би се с
малим трошком могле поправити. Брдељци око Београда, и на читав сат
далеко, зову се Врачар.
Осим Београда, у Србији су још ови градови: 1) Смедерево на утоку
Језаве у Дунав. Њега је по старинском обичају сазидао Ђорђије Бран-

8
ковић (Ђурађ Смедеревац) на три угла неједнаких страна са 21кулом: 5
од Дунава, 4 од Језаве, и 12 одовуд од земље. Из Језаве у Дунав има
око града шанац, којим се и вода може напустити. Смедерево није тврдо
нимало, прво што је за данашње вријеме рђаво сазидано, а друго, што
су изнад њега брда с којих се лако може бити и топом и кумбаром
(старим топом). Оно се особито слави бијелим грожђем, као што је
напоменуто.
2) Адакале у Дунаву више доњега Ђердапа, које су Нијемци од године
1717-1739 правилно сазидали, и утврдили, особито градићем према
њему на десној страни Дунава припојеним уз велике стијене, које од
планине у Дунав ударају. Овај је град врло тврд, и по томе је особито
важан што је господар од Дунава.
3) Кладово или (по турски) Фетислам на Дунаву. Кладовски је град
био отприје само мали (на старим некаквим развалинама по турски сази-
дан) градић као господска кула, с малим наоколо озиданим јендеком
(каналом); но цијела је варош била опкопана и заграђена палисатима и
утврђена са стражарама и с топовима. Сад пак, од године 1813, Турци
су у Кладову сазидали нов велики град.
4) Шабац на Сави, тако исто мали турски градић, но око њега има
велики шанац с палисатима и с топовима. Истина да Шабац сам по себи
није тврд нимало, али будући да нема код њега никаква брда с кога би
га човек могао бити, а опкољавају га многе баре, које се готово никад
не суше, зато га је врло тешко узети.
5) Ужице на Ђетињи, доста тврд старински град, но због брда око
њега слабо се може држати.
6) Соко, мали градић, више самотвор него сазидан; готово га ништа
осим глади не може узети.
7) Ниш на десном бријегу Нишаве, стари град с великом вароши,
готово као и београдска.
8) Нови Пазар на Рашци, у коју ту Јошаница утјече, такођер стари
град с великом вароши, као и нишка што је. Нови је Пазар био врло
знатно мјесто у вријеме краљева и царева српских.
9) Призрен у Метохији, престоница српских краљева и царева, стари
град с великом вароши.
10) Крушевац на Расињи, стари градић (или, управо, зидине од њега),
особито знатан и опште познат као престоница кнеза Лазара.
11) Неготин, у равници мали градић, који је Пасманџија зидао у наше
вријеме. Он има само једно платно на четири угла, и на сваком углу по
једну кулу с пушкарницама; но око зида су послије били ударени пали-
сати и ископани шанчеви, на којима су и топови стајали.
Осим ових градова у Србији има много вароши, које се могу раздије-
лити у три реда: прво, вароши које имају своје нахије (као и градови);

9
такве су: Ваљево на Колубари; Пожега близу Мораве; Крагујевац на
Лепеници; Рудник на Деспотовици; Јагодина на Бјелици; Ћуприја на
десном бријегу Мораве; Параћин на Мутници; Пожаревац у равници
близу Мораве; Гроцка крај Дунава на рјечици истога имена; Пореч у
Дунаву; Сврљиг на лијевом бријегу Бугарског Тимока; Ражањ на Морави;
Лесковац на Бинч-Морави; Прокупље крај источне Мораве; Врања та-
кођер на источној Морави; Приштина и Вучитрн у Косову; Пећ и Ђако-
вица у Метохији; и Сјеница у Старом Влаху.
Друго, варошице мало мање од ових, које немају својих нахија; такве
су: у Јадру, Лозница под Гучевом на ријеци Штири; у Рађевини, Крупањ
на ријеци Брезовици; у нахији шабачкој, Љешница под Видојевицом; у
нахији пожешкој, Чачак и Карановац на Морави; Гургусовац на Бугар-
ском Тимоку; Бања; Алексинац на Морави; Куршумлија близу Топлице;
Митровица на Ибру (у Косову); Бањска и Ново Брдо.
Треће, паланке, које су мање од многих села, него се од њих разли-
кују само по том што у њима сједе Турци, и што има по који дућан, и
што су куће близу; такве су: Липница, између Лознице и Љешнице;
Бачевци на Дрини више Сокола; Палеж на Колубари; Уб на рјечици исто-
га имена; Хасанпашина Паланка на десном бријегу Јасенице; Баточина
на Лепеници; Багрдан (или Деве-Багрдан) на Осавници; у нахији пожа-
ревачкој: Рам и Градиште на Дунаву; Текије на Дунаву више Адакала;
Брза Паланка такође на Дунаву.
По колико има кућа у поменутим градовима и варошима, то се не мо-
же тачно назначити. Послије Београда биће их, без сумње, највише у
Приштини, па онда у Нишу, у Новом Пазару, у Лесковцу, у Призрену, у
Пећи и у Ужицу. У сваком од ових мјеста биће преко 1.000 кућа, и, осим
Ужица, у свакоме, као и у Врањи и Ђаковици, сједи по паша од два туга.
У осталим градовима и варошима то је још теже назначити, особито у
онима од Ужице и од Ниша к сјеверу, када се готово свако 10 година па-
ли и хара (ево су у наше вријеме, од године 1803., сасвим опустили
Рудник и Пожега, па сад поглаварство рудничке нахије сједи у Брусници,
а пожешке у Чачку); али се опет отприлике може узети у градовима и у
варошима првога и другог реда 200-500 кућа, а у варошима трећега реда
од 30-50. Да куће нијесу као у Бечу или у Петербургу, него мале, у којима
обично живи само по једна фамилија, то мислим да се зна.
Вриједно је овде још споменути неке старе зидине по Србији, барем
оне које су мени познате. Између Лознице и Смрдан-Скеле, под Гучевом,
баш више Смрдљиве Баре, на једној главици имају зидине (данас више
у земљи него на земљи) од некаква старога градића који се звао Кови-
љача, као и село изнад њега што се тако зове. Испод Лознице у пољу
познаје се да је била некаква варош, којој се данас ни имена не зна.
Више Љешнице наврх Видојевице стоје велике зидине од старога гради-

10
ћа Видојевице (приповиједа се да су некада биле двије сестре: Вида и
Ковиљка; па Вида зидала Видојевицу, а Ковиљка Ковиљачу). Око пола
дана хода од Видојевице, наврх Цера, имају опет велике зидине, које се
зову Тројан. Испод Тројана у потоку, на десној страни идући из Влашића
Цером, имају зидине које се зову Милошева Коњушница. Приповиједа
се да су онде били двори Милоша Обилића, од којих се и село наоколо
сад зове Двориште.
Испод Шапца на Сави имају зидине које се, као и село око њих, зову
Дебри (овај град, као престоницу бившега краља Драгутина, Рајић у
својој Историји тражи у Сријему испод Карловаца и око Добринаца).
Изнад Београда наврх Авале имају зидине од малога градића, који се
звао, као и оно све брдо сад што се зове, Авала. Приповиједа се да је
онде сједио некакав Порча од Авале.
На Дунаву су ове зидине: Кулич на ушћу Мораве у Дунав; Костолац
на ушћу Млаве у Дунав; Рам, читав градић, само што је пуст; зидине у
Градишту, којима се данас друго име не зна; Голубац, велики град, само
што је пуст. Испод Пореча у равници крај Дунава познаје се да је била
некаква велика варош. У страни изнад ушћа Поречке Ријеке у Дунав
имају зидине које се зову Милошева Кула. Испод доњега Ђердапа, у
острву које Турци зову Чиплак-ада, а Власи славенском ријечи (која то
исто значи) Остров гол, имају велике зидине; а према острву на десној
страни Дунава познаје се да је био велики град, по коме је сад већ шума
порасла.
У Кладову, с горњу страну града, до самога Дунава виде се зидине
од старога града. Од Кладова на један сат низ Дунав познају се зидине
од Трајанова моста. У Брзој Паланци познају се старе зидине, и око
Дунава и мало више по бријегу. На Прахову познаје се да је била некад
велика варош. Од Прахова на један сат к југозападу има велики извор,
који се зове Царичина; у наше вријеме налазили су људи у земљи од
олова чункове, кроз које је вођена вода с Царичине на Прахово.
На ушћу великога и малога Тимока имају зидине које се зову Зајечар.
У Сврљигу имају зидине од некаквога малог градића. Изнад Ћуприје на
Морави стоје зидине од градића Сталаћа, а горе чак испод је ушће Бинч-
Мораве у Источну Мораву од Корвина Града, који Срби обично зову
Курвин Град.
У нахији крагујевачкој, у кнежевини Јасеници, имају зидине од града
за који се приповиједа да се звао Вјенчац, као и планина изнад њега
што се сад зове. У истој нахији, у кнежевини Гружи, имају велике зидине
од града, који се и сад зове Борач, као и село око њега (Рајић у Историји
својој - у III књ. на стр. 149 - мисли да је Борач Пореч). Код Рудника
имају зидине које се зову Деспотово Рудничиште. Изнад Ваљева имају
некакве зидине које се зову Кула Витковића. Изнад Карановца на десној

11
страни Ибра стоје зидине од градића Маглича, а негде око Новог Пазара
од Дежеве, старих дворова Немањића, и од Рогозна. Даље к југу без
сумње има још много зидина од старих знатних градова и градића, о
којима се засад не може ништа казати.

Путеви
У Србији су најглавнија ова два пута: прво, из Београда уза Саву до
Шапца, па оданде преко Мачве на Дрину, и уз Дрину горе у Босну, куда
до Зворника могу ићи кола. На овом су путу у Србији за војску неприја-
тељску најстрашнија мјеста: у Мачви Китог, и доље крај Саве два тијесна
пролаза, који се зову Дубоко Велико (испод Палежа), и Дубоко Мало
(изнад Палежа). Други пут иде из Београда на Гроцку, Хасанпашину Па-
ланку, Јагодину, Ћуприју, Параћин и Ниш, у Македонију, куда такође
кола могу ићи. Овим се путем иде до Гроцке преко брдељака обраслих
малом шумом; али од Гроцке до Јагодине иде се преко праве планине.
Осим ова два главна пута, може се низ Дунав (од Гроцке обрнувши
на лијево) на Смедерево и на Пожаревац до Голупца врло лако путовати;
али од Голупца до Пореча мора се негде преко таквих стрмени ићи да је
тешко и кола превести, а камоли с колима проћи; од Пореча пак преко
Мироча у Брзу Паланку може се проћи с колима, али је врло стрменито,
особито од Поречке Ријеке до на планину.
Из Београда се може такође и у Ваљево отићи на колима, окренувши
од Палежа с босанскога пута на лијево уз Колубару. К југу свуда се мора
ићи преко великих брда и потока, зато је с колима врло тешко; али опет
за невољу може се преко Крагујевца отићи чак до Ужица.
По Србији би се могли путеви начинити да се путује свуда као по
Аустрији и по Чешкој; али онамо не само што се коловози чешће зава-
љују и засијецају, него се поправљају; већ није ни обичаја да се на ко-
лима путује, нити коњских кола има на другом мјесту осим равне Мачве
и нешто у пожаревачкој нахији. Истина да се неке ствари, особито које
је тешко на коња натоварити, куд кола могу ићи, вуку на воловским
колима; али се највише све носи на самару (и жито, и брашно, и дрва, и
со, и пиће - у мјешинама или у бременицама - итд.). Оно што се уједан-
пут натовари на коња (обично 100 ока), зове се товар.

Подела земље
Србија је под Турцима некада била раздијељена на четири санџаката,
тј. на београдски, смедеревски, кратовски и новопазарски; но сад од те
поделе у народу нема ни спомена; него се дијели на пашалуке, а паша-

12
луци на нахије. У Србији је читав само београдски пашалук, под којим је
мало више од пола Србије, остало пак нешто припада под босански, као
онај комад земље између Цера, Дрине и Сокола, у коме је Лозница и
Крупањ, тако и горе иза нахије ужичке к Вишеграду, и оданде уз Лим к
југу Нови Пазар и Стари Влах; нешто под скадарски, као Метохија сва;
нешто под румелиски, као цело Косово, Куршумлија, Лесковац, Круше-
вац, Ниш, и доље чак до Параћина; а нешто под видински, као Црна
Ријека. Неготин и Кладово били су отприје за себе, па су отскора (од
године 1813) потпали под Адакале, које је сад за себе као мали пашалук.
У београдском пашалуку има 14 нахија, тј. београдска (у којој има 75
села), шабачка (105 с.), сокоска (44 с.), ваљевска (193 с.), ужичка (123
с.), пожешка (104 с.), рудничка (111 с.), крагујевачка (160 с.), јагодинска
(140 с.), грочанска (53 с.), смедеревска (51 с.), ђуприска (72 с.), пожаре-
вачка (194 с.) и поречка (не знам колико има села, али ми се чини да их
нема пуно - 20).
Изван пашалука београдскога, доле је нахија кладовска и неготинска,
па онда уз Тимок сврљишка, па даље параћинска, ражањска, нишка,
лесковачка, прокупачска, крушевачка, новопазарска, сјеничка, приштин-
ска, пећка, призренска, ђаковачка, и горе између Цера и Дрине онај ко-
мад нахије зворничке.
Нахија је потом свака раздијељена на кнежевине, које понајвише
имају особита, по свој прилици врло стара, народна имена, највише од
вода и брда око којих су; тако су на пр. кнежевине нахије шабачке: Мач-
ва, Поцерина, Тамнава и Посавина; нахије ваљевске: Посавина, Јадар,
Љиг или Подгор; нахије ужичке: Црна Гора, Рујно; нахије пожешке: Дра-
гачево, Подибар (или кнежевина подибарска) и Морава; нахије руднич-
ке: Морава, Црна Гора; нахије крагујевачке: Гружа (доња и горња),
Лепеница и Јасеница; нахије јагодинске: ЛевачиТемнић; нахије пожаре-
вачке: Браничево, Млава, Стиг, Пек, Речка, Звижд, (од извора који лети
неко вријеме звижди) и Хомоље; нахија ћупријска, као кнежевина, зове
се Ресава.
Тако су исто раздијељене и оне нахије изван пашалука београдскога,
на пр. у нахији крушевачкој једна се кнежевина зове Жупа; у новопаза-
рској има Јошаница, Морава; у вучитрнској: кнежевина копаоничка, Дре-
ница, Краснићани (племе; но праву разлику између племена и кнежеви-
не ја засад не знам казати); нахија сјеничка, као кнежевина, зове се Ста-
ри Влах, неготинска: Крајина, а кладовска: Кључ; горе онај комад нахије
зворничке између Цера и Дрине дијели се на кнежевине: Јадар (где је
Лозница), и Рађевину (где је Крупањ). (Овакових имена од кнежевина и
племена има и по Босни и по Херцеговини. Мислим да је вриједно и од
њих споменути овдје она која су ми позната, као (у Херцеговини) Васо-
јевићи, Дробњаци, Тара, Пива, Ровци, Морача (доња и горња), Пипери,

13
Кучи, Братоножићи, Бјелопавлићи, Брда, Рудине, Гацко, Бањани, Никши-
ћи, Пјешивци, Загорје, Грахово, Попово, Дрежница, Метохија: а у Босни:
Семберија, Спреча, Бирач, Гласинац.)
Као што се нахије раздјељују на кнежевине, тако се кнежевине у оп-
штим народним пословима раздјељују на срезове, који слабо имају осо-
битих имена.

Турско господарство над Србима

У царству турскоме, ко год вјерује свеца Мухамеда, он се зове, и јест,
Турчин; а ко није Турчин, он је раја (тј. турски поданик). Истина да је
сваки Турчин у свом царству племић (немеш), али се опет може рећи да
су земаљски прави племићи спахије, под којима је сва Србија, осим неш-
то царских села, која се зову мукада или јеминлук.
У Србији су спахије, које су понајвише бегови из Босне и из Херцего-
вине - стари Срби, од којих су многи и у турској вјери сачували своја
стара презимена до данас, на пр. Љубовићи, Соколовићи, Видаићи,
Рашчићи, Бранковићи, Филиповићи, Ђурђевићи; а и од турских имена,
презимена понајвише им се свршују на ић, на пр. Бегзадић, Шаинпашић,
Ченгић итд. - од свију осталих Турака најбољи људи за народ. Нити они
имају по селима својих кућа ни намјесника; нити је обичај да им се што
ради. Кад дође јесен, спахија дође сам, или пошаље кога, ако живи
далеко, те покупи главницу и десетак, који су му људи дужни однијети
кући, ако га онде не прода или му га они не откупе. Спахија узима глав-
ницу само од ожењених људи, па ни она није свуда једнака, нити је
одређена, јер се у њу понекад рачуна и десетак који је дат, на пр. од
вина, од кошница итд.
Многе спахије, особито које су на далеко, погоде се са сељацима те
им плаћају на годину од ожењене главе у име свега; тако ја знам да су
нека села до 1804. године плаћала спахији по 10 гроша (као што су онда
били грошеви 6 форинти и 40 круна, а као што су сад једва 2 форинти у
сребру) од ожењене главе, па више ништа. Како спахија нема у селу
своје куће, он, кад дође у село, одјаше где зна да је најбоља кућа, па га
све село храни док је онде.
Спахија је дужан своје сељаке бранити од сваке биједе и неправде,
и то они свагда радо чине, особито који су знатнији. Рашковићи су, као
Срби, у Староме Влаху имали спахилук до године 1805, па га онда некак-
вом Турчину дали у залогу; може бити да би се онамо к Херцеговини још
који где нашао који је коју кућу задржао од старине; али у београдском
пашалуку Србина спахије нема ни једнога, нити хришћанин данас у Тур-
ској може постати спахија.

14
 Спахије су дакле у Србији смиље и босиље (мед и млеко); али друга
села имају другу биједу, тј. читлук-сахибије, које узимају девети део.
Које село има само спахију, онде сељаци кажу да је земља њихова, а
спахијино је само десето од онога што они ураде; али где је читлук-
сахибија, онде он каже да је земља његова, па не само што узима девето
од свакога усјева, него му још људи морају радити (отприје обично у
недељу, али касније и у друге дане, кад му што затреба), а понеки
начини и кућу у селу, или онако на досаду људима па не избива из села.
По свој прилици, нека су се села још од старине, богзна у каквим
несрећним догађајима, морала почитлучити; али су од последњега
турскога и аустрискога рата баше (јањичари) биле готово сву Србију
почитлучиле на силу: неки су се наметнули селима без икакве плате и
погодбе, и казали: ја сам вам читлук-сахибија; а неки, који су то као
правим путем хтели утврдити и за унапредак, везали су људе и тукли
нагонећи их да им своју земљу продаду (пошто они, Турци, хоће). Лако
је знати да спахија мрзи на читлук-сахибију, који се и код правога цар-
ског суда држи за неправедног господара. У београдском пашалуку сад
се (особито од године 1815) ниједан читлук-сахибија не смије ни показа-
ти.
Како испод самога спахије, тако и испод читлук-сахибије, сваки се
човек може преселити из једнога села (или нахије) у друго, кад год
намисли, не јављајући се ни ономе спахији откуда полази, ни оном где
долази. Своју претходну земљу може продати, кућу такође, или пок-
варити, а воћњаке и винограде може долазити те брати, па спахији да-
вати десетак; а онамо где долази, може кућу на пустом мјесту начинити,
и крчити себи њиве и ливаде, и садити винограде и воћњаке где хоће.
Осим спахијскога десетка и главнице, раја даје Турцима још царев
харач (царску главницу) и порез. Харач је у Србији и у Босни по 112
пара, и с којекаквим трошковима изиђе на 3 гроша, од сваке мушке главе
од 7 година па до саме старости. Порез се обично даје двапут у години,
тј. о Ђурђеву дне и о Митрову дне; у њој се дају новци за пашу и за
остале све нахијске трошкове, на пример што се понешто даје кнезо-
вима, што се плаћају пандури, ако је какав паша, или други ко, кроз
нахију прошао и дочекиван био итд. Зато порез није свагда једнак као
харач, него је кад мањи, кад већи. Још се плаћа на козе и на овце чибук,
по пару или по двије од главе. Ко сеје дуван, мора платити на њега
понешто ђумрука (трошарине).
Све ове дације (порези) кад се скупе уједно, мање долази на човека
него и у каквој европској држави. Али су онамо друга зла, којима у
европским државама нема ни спомена, тј. глобе. Кад ко убије човека,
онамо се слабо тражи крвник, него се иште крвнина (најмање 1.000 гро-
ша); па се крвнина не плаћа само кад ко убије кога, него и кад човек

15
падне с дрвета или с коња те се убије, или се утопи у воду, или умре од
зиме, или му макар шта било, само кад се нађе мртав. Такав се човек не
смије сахранити док не дођу Турци да га чине ћеш (да га виде), за који
особито ваља платити. Крвнину по старом обичају плаћа само оно село
где се крв учини, или на чијој се земљи мртво тело нађе; али је у новија
времена (да би више коштала) ударана и на сва околна села, које се
зове џивар.
Кад крвник, учинивши крв, побјегне у другу нахију, или се негде бли-
же сакрије, а пошто се крвнина плати и мало се позаборави, само гледа
да се помири с родом убијенога, па се онда врати кући слободно. Од
крвнине нимало није мања глоба кад се догоди да ђевојка роди дијете,
које се срећом ријетко догађа (ова је глоба по свој прилици зато постала
што се таква ђеца понајвише мртва налазе; али се послије није питало
је ли дијете живо или мртво). Ово су обичне опште глобе; а глобе з
анехотична деча, за грехе обичних људи (на пр. да је који што рекао
против Турака итд.), особито за које се зна да имају новаца, нема ни
броја колико их је пуно.
У пашалуку је највећи заповједник и управитељ паша од три туга (уч-
туглија), који се зове и везир. Под оваквим пашом има обично по не-
колико паша по од два туга, као на пр. што је под босанским зворнички,
сребрнички, гораждски, скопаљски и новопазарски. Учтуглија паша, као
намјесник царев, има власт у пашалуку своме погубити свакога човека,
и Турчина и рајетина, не бојећи се да ће му се кад одговор тражити
зашто је то учинио. Послије њега највећи је његов ћаја, који прнајвише
има два туга, и зато се зове ћаја-бег; а од овога је још много мањи
хазнадар. Пашини су момци делије, све коњаници с дугачким калпацима,
код којих се поглавица зове делибаша; слуге су му кавази и чауши; а
сви његови људи зову се пашајлије или пашалије. Кад паша своје људе
пошаље у другу варош или куд у земљу да кога доведу на суд, они се
зову бумбашири; а пашина написана заповијест или уредба зове се
бурунтија.
Паша једнако сједи у ономе граду где му је столица (на пр. босански
у Травнику, а београдски у Београду), а нема обичаја да иде по пашалу-
ку, да види како је и шта се ради. Паше се постављају у Цариграду, куда
они, осим онога што је одређено у царску хазну, морају небројене новце
да шаљу министрима и другој којекаквој господи; зато је њихов највећи
посао да скупе доста новаца. Београдски паша, осим харача, пореза и
чибука, добија много и од ђумрука (трошарине, царине) на Сави и на
Дунаву; а и од глоба добија сваки паша много, јер који је зао и среб-
рољубив, као што су понајвише, он глоби и Турке и рају једнако, и још
Турке више, јер су богатији.

16
 Политика турскога двора слабо допушта да један паша дуго сједи на
једном пашалуку, него их често мијењају. А многима (кад што скриви
или га оклеветају непријатељи) и главу однесу у Цариград, да ни сам не
зна зашто. Паше су тако вјерне своме цару, да су међу њима врло ри-
јетки који би свој живот бранили против царске воље и заповијести; а
може бити да се у 1.000 не би један нашао који не би волио од свога
цара умријети него у хришћанској земљи живјети.
У свакој нахији, у главној вароши сједи кадија и муселим. Кадија суди
по алкурану, а муселим (који се зове и војвода) затвара људе и извршује
оно што кадија пресуди. Ниједан од ове двојице нема плате од царства,
него још они морају да закупљују ова њихова господства. Тако они живе
највише од глоба и од мита; зато морају желити да има кривих људи и
тужби што више.
Кад кадија хоће кога из села да дозове к себи, он по кадинцу пошаље
мураселу (позив) по њега. Ко не хтједне с кадинцем доћи кадији, он је
одметник, и нема му другог спасенија него бјежати у хајдуке; а ко дође,
он, осим свега осталога, ваља кадинцу да плати ајактерију (као попутни-
ну). По праву, ваљало би да муселим не чини ником ништа без кадије;
но будући да је кадија само учен човек, доста пута и из далека откуда,
а муселими све војници и пашини љубимци, којима паша за заслуге та
мјеста даје, зато они слабо и маре за кадију, него чине сами што им је
воља, а особито кад су у земљи какве буне и немири.
У Србији, Турци, као господа, сједе само по градовима и по вароши-
ма. Они, као племићи у своме царству, не плаћају никакве дације (ни
харача, ни порезе, ни чибука), осим што држе по варошима мезулане
(поште за царске татаре), које обично сваке године у почетку мјесеца
марта јавно закупљују они који се потхвате да их најјефтиније држе. Ако
негде сједе на спахијској земљи, као по мањим варошима и по палан-
кама, онда морају и спахији да дају десетак или да му плаћају. Кад се у
вароши учини крв, и они морају крвнину плаћати. По мањим варошица-
ма и по паланкама, и од њих понеки, особито Бошњаци (Срби закона
турскога) раде земљу и држе стоку; али по градовима и по већим варо-
шима слабо; него господа, и поред њих многе беспослице, живе од раје
(на пр. спахије, читлук-сахибије, различни чиновници, и слуге свију
ових), а остали тргују и раде различите занате.
Но они имају и заната господских, које само Турчин смије радити, на
пр. Србин не може бити налбанта (што поткива коње), ни табак (што
продаје дуван), ни сарач (што производи седла и опрему за коње), ни
казас (историчар); тешко и берберин и папуџија (што производи папу-
че).
Осим ових заната, које раји није слободно радити, од њих има и
терзија (кројач), туфекчија (што производи и тргује оружјем), кујунџија

17
(што ради са златом и накитом) и јекмекчија (хљебара); али ћурчија
(што ради одећу од коже) неће да буде ниједан. Само Турчин Турчину
назива селам (поздрав кад се састану); да од раје ко Турчину селам
назове, одмах би га погубили, ако се не би хтио потурчити; а да не би
Турчин у томе погријешио, ваља да се по хаљинама познаје ко је раја,
ко ли је Турчин. Зато раја не само не смије носита зелене боје, него ни
онако лијепих хаљина као што су у Турака, на пр. шалова око главе, то-
ка, долама, особито везених сребром или златом.
На неким мјестима раји није слободно носити ни црвених фесова, ни
јеменија; у Цариграду, само бератлије (који су добили од султана неки
дар, одликовање или земљу) смију носити жуте местве и папуче. Тако
се раји не пристоји имати ни лијепу кућу као што је турска, или још љеп-
шу; ни добра и лијепа коња; и сами природни дарови, на пр. лијепо
лице, велики лијепи бркови, не гледају се радо у раје.
Сабље раји нипошто није слободно носити; пиштољи и дуге пушке и
велики ножеви истина допуштају се, само да нијесу оковани сребром
или онако лијепи и наочити као у Турака; али опет кад се дође у град
или у варош, или се у селу изиђе пред господу турску, ваља дугу пушку
и велики нож оставити, а пиштоље за леђа гурнути или гуњем закло-
нити.
Не само кад иоле какав турски поглавица или зликовац иде сокаком,
раја мора да устаје на ноге, него и најгорему Турчину раја мора с пута
сврнути, макар у блато до кољена. Не само што раја не смије кроз град
ни кроз варош јахати, него и у пољу кад сретне Турчина ваља да сјаше,
или да пита је ли слободно јахати (на тако питање неки одговори: ”Јаши,
море”; а неки: „Сјаши, крсте, закон ти”).
Сваки Турчин смије хришћанину псовати и оца и мајку, и вјеру и
душу, и крст и пост; а хришћанин Турчину не смије то ниједно за главу.
Кад какав, иоле одевен, Турчин у вароши, или где му драго, одјаше
коња, он првога Србина ког види зове те му да коња да води; тако гос-
пода турска узимају са сокака Србе за различите послуге, на пр. да мељу
кафу, да доносе воду, да сијеку дрва итд.
Истина да сваки Турчин свагда не смије Србина убити јавно; али
ударити чибуком или штапом, томе суда нема, као ни псовки. Кад је рат,
Турци, истина, раје не зову на војску, него сами бране своју царевину и
вјеру; али раја мора да их храни куд пролазе и где се налазе, путеве и
градове да гради и поправља, и да вуче топове и џебану (муницију). Ако
се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; и не
само што га неће нико прекорити пређашњом вјером, него ће га још
сваки радије помоћи него рођенога Турчина; зато је тешко наћи потур-
чењака да зло живи, а много их има паша и везира.

18
 Да су потурчењаци гори за рају од правих Турака, то се зна: „Нема
Турчина без потурчењака” (ово се може рећи и за Бошњаке према
Османлијама - правих Турака).

Хајдуци
Имајући Турци над Србима такву власт и таква права, наравно је да
се Срби морају старати колико је могуће мање да се мијешају с њима.
Зато Срби не само што не живе по градовима и по варошима, него не
живе радо ни близу ових, а још мање по великим друмовима, куда Турци
често пролазе; него се најрадије завлаче по шумама и по брдима и
потоцима, куда се често куће примичу за шумом; а у градове и у вароши
не иду радо без особитога посла или невоље. Тако има маторих људи
који никада нијесу били у граду ни у вароши. А Турци беспослени, сре-
ћом, особито у мирно доба, слабо се скитају по селима, једино што им
паша, особито на тужбе кнезовске и спахијске, забрањује да их се по
много скита и рају узнемирује; а друго, што по један, и по два и по три
баш и не смију од Срба, јер како год што Турци држе да Србина није
грехота убити, тако исто и Срби понајвише мисле за њих; и тако многога
који се беспослен скита по селима, и људима досађује, нестане, па ако
га сакрију, ником ништа, ако ли му се стрв пронађе, а оно се плати
крвнина, па мир.
Турско владање и суд, и њихово поступање с рајом, највећи је узрок
што у Србији, као и у Босни и Херцеговини и у свој Турској, има много
хајдука. Кад човек зна да га суд и закон не чува од силе и од неправде,
он мора сам да се чува и себи правицу да тражи. Србин само удаљен од
Турчина може мирно живети као слободан човек; али сваки свагда не
може бити од њега удаљен. Казано је да сваки по кога кадија (судија)
пошаље мураселу (судског позиваоца) мора ићи у варош, ако ли који не
смједне отићи, онда му нема другог спасења него са животом бјежати у
шуму; ако некога узму Турци за нешто на зуб, пак мора да бјежи у шуму
да га не убију; многоме Турци отму нешто, или му учине какву другу
неправду, па отиде у хајдуке да се освети; а многи отиде у хајдуке само
да се наноси лијепих хаљина и оружја по својој вољи. Зато су онамо хај-
дуци понајвише најодлучнији људи, и сви се држе више за јунаке него
за рђаве људе.
Бајо Пивљанин и трговац Лимун могу се у српском језику назвати
хајдуци, али би им Нијемац прије могао казати да су јунаци него разбој-
ници. Они су имали по сто и више друга с којима су љети четовали по
Босни и по Херцеговини, а зимовали су по градовима у приморју јадран-
ском. Такви су хајдуци највише постали (од првих племића) од како су
Турци сасвим овладали Србијом и Босном и Херцеговином, а особито у
19
XVI и XVII вијеку, па су чували млетачко приморје од Турака, на пр. Јан-
ковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Бар-
јактар, и други многи, којима се имена славе у народним пјесмама на-
шим. Од свију ових може бити да је најстарији Старина Новак. У Босни,
у гори Романији, има више пута и данас Новакова Стијена, за коју се
приповиједа да је Новак под своју старост у њој живио, а на путу држао
прострту кабаницу и поред ње сабљу ударену у земљу, те су путници по
својој вољи бацали по нешто на кабаницу.
Премда многи људи не иду у хајдуке да чине зло (тј. да плијене и да
убијају), него само да сачувају свој живот, или да се некоме за нешто
освете, или да живе слободно, али кад се већ човек (особито прост) от-
пади од обичнога друштва људскога, он послије, један поред другога,
почне сва зла чинити. Но опет се и данас хајдуку чини највећа срамота
и псовка кад му се рече да је лопов и пржибаба. Прави хајдук никад
неће убити човека који му ништа не чини, већ ако да га наметне какав
пријатељ или јатак; њему се чини срамота од сиромаха човека отети
што друго осим лијепа оружја; али трговце по путу дочекивати и ударати
на куће богатих људи, (веле да) није срамота.
Стари су хајдуци најрадије дочекивали кад се куд шаљу царски новци,
али сад то слабо чине, будући да народ за то опет мора да страда и да
плаћа, и послије њих да гони. Кад хајдуци ударе коме на кућу, па не на-
ђу новаца, онда га уцијене, па му одведу сина или брата, и воде га са
собом докле им год он не донесе уцјену.
Хајдуци посте и моле се Богу као и остали људи; а особито се чувају
од женскиња. Да се дозна за каквога да се мијеша са женскињем, онога
би друштво његово убило, јер кажу да би с таквога сви морали бити
несрећни.
Данас хајдука највише по 10-12 иде заједно; и макар их само два или
три била, опет се зна ко им је харамбаша (старјешина). Они свуда, докле
год иду, имају своје јатаке, којима долазе те се хране и дају којешта на
оставу. Кад дође зима, онда се обично разиђу по зимовницима, понај-
више јатацима, па се начине као слуге; а кад закука кукавица и гора се
стане зеленити, онда сваки иде на рочиште.
Да се догоди да ко хајдука на вјери убије или изда, тешко ономе од
хајдука. Не само друштво онога, него и други гледају да га покају макар
и послије педесет година. У свакој кнежевини има по неколико пандура,
обично Срба, а некада измијешани с Турцима, који ћерају хајдуке; а
некада, кад се хајдука појави много, и стану често убијати и отимати,
подигне се и народ сав у потеру. Истина да их једни у друштву терају и
траже, а код куће их по зградама и по шумама крију, али се опет догоди
да их некада нађу и побију, и главе им пандури однесу Турцима, те се

20
по градовима на шиљцима метну на бедене; а кога Турци жива у руке
докопају, онога (жива) набију на колац.
Хајдук се може предати кад гођ хоће, тј. он поручи кнезу и кметовима
те му изваде од паше бурунтију (потврду), па онда изиђе из хајдука, и
нико му више не смије поменути за оно што је коме отео или кога убио.
Тајква се предаја често догађа. Као што кнез и кметови зову хајдуке на
предају. Предани хајдуци понајвише бивају после пандури, једно што су
се отпадили од кућевнога посла, па их мрзи радити, а друго, што они
најбоље знају хајдучке трагове. Што су год Турци бољи, и мање зулума,
то је мање хајдука; а што су год Турци гори, то је више хајдука. Кад се
хајдуци врло умноже, а народ не може да их преда или побије, онда
изиђу Турци на тефтиш, тј. изиђу у народ, па затвором, бојем и глобама
нагоне кметове и родбину хајдучку да се траже хајдучки јатаци и да се
хватају хајдуци. Тефтиши обично бивају послије ратова.
И у Турака има хајдука, који се обично зову кесеџије; но они иду на
коњима, и не крију се тако као српски. Кесеџије су се послије послед-
њега немачкога и турскога рата у Македонији биле умножиле на хиљаде;
и будући да их је испочетка највише било из вароши Крџе, зато се про-
зову крџалије. Они су ишли јавно на стотине заједно, па нијесу уцјењи-
вали људе, него читаве вароши, а које им нијесу хтеле или могле уцјене
плаћати, оне су палили и харали, као што су попалили и раселили знатну
цинцарску варош Воскопоље. Они су између себе највише говорили
турски и арнаутски; али су у друштво своје примали људе од свакога
народа и закона, и будући да су слабо држали икакав закон, зато се није
ни знало који је ког закоиа.
Сви су имали добре и накићене коње. Носили су обично плаветне
шалваре и кратке, златом извезене, копоране и ђечерме, а око главе
шарене свилене шалове; оружје им је било оковано у сребро и у злато;
осим пиштоља, ножева и сабаља, носили су сви дугачке пушке, крџалин-
ке, које су се кундаком и осталом оправом разликовале од осталих пу-
шака. Они су водили са собом и младе робиње, које су се звале ђувен-
дије; оне су им у вријеме боја, у мушке хаљине обучене, држале коње,
а на беспослици играле уз тамбуре.
Крџалије су се послије и најимале, те војевале коме је требало: кад
су се, на пр., између себе ђе завадиле двије вароши, или двије паше,
или два рођена брата, они су помагали ономе који је боље плаћао. С
њима је Пасманџија разбио царску војску. Њихове су највеће поглавице
биле бимбаше, које су имале под собом по неколико буљубаша. Нај-
знатније су им бимбаше биле: Хаџи-Манов, Дели-Кадрија, Кара-Фејзија
и Гушанц-Алија. Прошавши српски и руски рат умалио их је, и готово
истријебио сасвим.

21
 Кнезови и кметови
Као што у свакој нахији у главној вароши има кадија (нижи судија) и
муселим (заступник паше у санџаку), тако у свакој кнежевини има обор-
кнез, а у сваком селу по неколика кмета и сеоски кнез. Обор-кнезови су
остаци од старих српских кнезова; но кад су Турци послије и сеоске
старјешине назвали кнезовима, онда они за разлику од овијех назову се
обор-кнезови, од немачкога Обер-кнез, а по турски баш-кнез (главни
кнез). Кнеза сеоскога поставља село, и избацује кад му је воља; а обор-
кнезови су били потврђени царским бератима од колена на колено с
правама бератлиским. Не само кад такви обор-кнез умре својом смрти,
него и кад га Турци посијеку (за какву кривицу или за биједу), његов
син или брат (ако нема сина) постане на његово мјесто. Но и такви су
кнезови у Србији, због различних ратова и пребјегавања у Немачку, мало
помало права своја погубили. До нашега времена само су се одржали
Карапанџићи у Крајини неготинској, који су на годину понешто плаћали
цару, а у осталом они народом доста кнезовски владали; но сад је већ и
Крајина та права своја изгубила, а и фамилмја се Карапанџића готово
затрла. Тако су и Рашковићи владали у Старом Влаху до године 1690.
У Херцеговини пак, где се народ због ратова није тако често прет-
ресао, има кнезова (који се онамо зову и војводе) с бератима више, и
чије фамилије стотине година стоје; али какве особите владе по правама
слабо имају, већ ако што који на силу држи. Ја сад не могу управо казати
је ли који обор-кнез у пашалуку београдском послије мира аустријског с
Турцима (1791) био прави бератлија; него су извршавали бератлиске
службе. Таковог оборкнеза (који није бератлија) избира понајвише кне-
жевина, а и паша може кога окнежити. Истина да се ни такви обор-
кнезови не мијењају без узрока; али се може догодити, особито кад
народ скочи на кога.
Обор-кнез је глава од народа из његове кнежевине. Што год паша
хоће да тражи од народа и народу да јави, или народ што има од паше
да тражи, то све бива преко обор-кнезова; кад нови паша дође, они
ваља да га дочекају с добро дошао; порезе паша удари на нахије, па
обор-кнезови између себе разрежу на кнежевине, а потом сваки обор-
кнез у својој кнежевини с кметовима на села, а кметови са сељацима на
људе. Обор-кнезови потом, сами или с Турцима, порезе купе и паши пре-
дају. Обор-кнез има по неколико пандура на послугу, у народним посло-
вима. Он може да суди људима за какве ситнице, али их не може
натерати да пристану на његов суд.
Обор-кнез ваља да је паметан, рјечит и слободан, а уз то још ако је
код паше у милости, онда га и Турци сви поштују и боје га се. Обор-кнез

22
се по одијелу и по домаћем животу слабо разликује од другога богатог
сељака.
Као што је обор-кнез глава од кнежевине, тако су кметови од села. И
они суде сељацима које за што дужан, особито кад се ко дијели, или
чија стока потре што коме. Кад кога Турци затворе, крива или права,
они иду те се моле за њега, и молба им се понајвише прима: да је ко
најкривљи, кад они са селом скоче, избавиће га (плативши нешто према
кривици и према кривцу); али кога они одаду, говорећи паши или
кадији: „Ми га међу себе нећемо; твој севап (добро дело), наш севап,
погуби га”, онога већ нема.

23
 ПРВА ГОДИНА СРПСКОГ
ВОЈЕВАЊА НА ДАХИЈЕ

Кад су Немци, 1791 године у Свиштову, последњи мир чинили с

Турцима, уговорено је и то да Турци Србима не спомињу ни за што, што
је било за оно вријеме док је рат трајао; и да би тај уговор тврђи остао,
уреди се да се у Београд не враћају баше или јањичари, који су и прије
рата којекаква насиља по Србији чинили и народ узнемиривали.
Пошто се већ мир сврши и Немци се спреме да излазе из Србије, пође
Бећир-паша да прими градове, и дошавши у Ниш, распише по свим око-
линама да му онде дођу све спахије које имају села у Србији и желе и
даље царев хлеб јести. Кад се на тај глас скупе све спахије, онда он
позове к себи и Дели-Ахмета, који је прије рата био као поглавар над
башама београдским, и убио Мехмед-бега Али-Заимовића и још четрна-
ест спахија, пак му сад уз рат била дана два туга и команда на Ћуприји,
да чува од Немаца. Кад Дели-Ахмет дође у Ниш и први пут изиђе паши
са свим својим бимбашама и буљубашама и многим момцима, паша га
дочека врло лијепо; а кад пође други пут, с мање пратње, он намјести
своје кавазе, те га убију кад се прими уз басамаке (степенице).
Како Дели-Ахмет падне мртав, паша одмах извади и прочита царев
ферман: да се башама није слободно враћати у Србију. Потом се паша
крене са спахијама и с осталом својом војском, и дође те прими од
Немаца Београд и Смедерево, и остали се Турци стану враћати сваки
својој кући, а баше остану по Босни и по друтим мјестима око Србије.
Бећир-паша по уговору заиста одржи у Србији праву амнестију (опште
опроштење и заборав свега што је учињено), и тако тврдо да и они Срби
који су уз рат били немачки чиновници не само остану сасвим на миру,
него неки постану и кнезови, као на пр. Алекса Ненадовић, из нахије
ваљевске, из села Бранковине, који је у фрајкору био оберлејтнант.
Кад Пасманџија (Пазван-оглу), ускоро потом, подигне буну против
цара, онда ове све бивше београдске баше отиду к Видину, и одведу са
собом још много којекаквих нових пријатеља и познаника из Босне и из
Арнаутске и из осталих околних мјеста куд су сједили, и с помоћу Пас-
манџијином стану војевати на београдски пашалук. У то је вријеме већ
24
био у Београду везир славни Хаџи-Мустајпаша, који је Србе тако пазио
и чувао да га и данашњи дан жале и спомињу, и кажу да је он био српска
мајка. Он је све народне послове био оставио на обор-кнезове, с којима
је живио у особитом пријатељству, и за свашто се с њима разговарао и
договарао; а Турчин Србина није смио погледати попријеко, јер је он за
једног Србина по неколико Турака давио.
Он сад у овој невољи подигне и Србе против баша и Пасманџије, и
заповједи им да продају краве и волове па пушке да купују и да се бране,
ако нијесу ради да баше њима овладају. Војску ову српску одређивали
су кнезови из нахија и кнежевина, а на бој су је водиле одређене буљу-
баше, над којима је свима био бимбаша Станко Арамбашић, из нахије
јагодинске, из села Колара. Један се пут баше привуку и дођу у сами
Београд, но пашини Турци и Срби истерају их опет; а око Пореча, и
потом око Ћуприје и око Пожаревца тукли су се много пута.
Кад цар 1796. године подигне на Пасманџију девет којекаквих везира
с војском, Пасманџија остави сву земљу што је био отео, пак се с крџа-
лијама и с осталом својом војском затвори у Видин, и стане тајно писати
и поручивати везирима редом: „Ја бих се теби предао, али је тај и тај
везир мој непријатељ, па не смијем од њега”. И тако превари све везире,
те стану мрзити један на другога, мислећи сваки за другога: „Да овога
није, ја бих Пасманџију предао и код цара част задобио”. Зато сваки
стане оклијевати у послу, а кад Пасманџија удари на једнога, други му
не хтеде помагати; Пасманџија пак кад разбије једнога, удари на
другога: а кад их тако ослаби и уплаши, онда удари једанпут послије
велике кише те их све разбије и растера, и отме им топове и све остале
војничке потребе.
Потом Капетан-паша, који је био главни управитељ над том војском,
као царев зет, да би оправдао себе, посијече неколика од оних везира
који су се најприје разбили. И тако се Пасманџија у овај мах отме, и да
би цару мања срамота била, пошаље му три туга (као тобоже да се сам
покорио и цар га помиловао) и постави га пашом видинским. Но поред
тога двор турски не престане промишљати како би унапредак Пасман-
џију покорио; зато се овим бившим београдским башама изда ферман:
„да је муфтија по закону нашао за право, и да им цар допушта да се могу
слободно вратити на њихову очевину”; да би тако баше оставиле Пас-
манџију, па да га цар онда сама лакше може покорити.
И тако се баше по овом ферману врате опет у Србију, и доведу са
собом још двапут онолико којекаквих пријатеља и познаника, и момака
и беспослица. Али најпре се не показа њихова башалука (моћ), него
стану живити мирно и поштено, и многи се код паше удворе, те и службе
добију. Но одмах потом један од оних дошљака од старе београдске
баше, по имену Бего Новљанин, у Шапцу убије у по поднева тамнавскога

25
кнеза Ранка Лазаревића из Свилеуве, и тако се мало покажу да су они
опет они исти стари.
Кад чује кнез Алекса Ненадовић да је кнез Ранко, његов велики друг
и пријатељ, тако погинуо, он одмах напише књигу Хаџи-Мустај-паши, и
јави му за Ранкову смрт, и каже му да више ниједан кнез не смије ићи
ни у какву варош кад се тако почело чинити, него он нека гледа ко ће
му убудуће кнезовати. Примивши Хаџи-Мустај-паша ову књигу и разум-
јевши све, одмах пошаље у Шабац 600 крџалија, да Бега жива доведу
или му главу донесу. Кад крџалије дођу к Шапцу, Бего се с неколико
момака и својих пријатеља затвори у камени град, а крџалије опколе
град, и стану пуцати на њ и палити куле из пушака. Кад Бего види да су
крџалије наумиле њега ухватити, а он једну ноћ прокопа град, од Саве,
откуда се нико није надао, пак се полако извуче с неколико момака, и
утече у Босну, откуда је био и дошао. Сјутрадан уђу крџалије у град, и
удаве 36 Турака, за које су им казали да су се с Бегом држали и про-
пустили га, па се онда врате у Београд; и то се потом заборави као да
није ништа ни било.
Кад Хаџи-Мустај-паша 1801. године по заповијести царској опет
пошаље свога сина Дервиш-бега с војском турском, и српском на Пас-
манџију, онда баше у Београду, видећи да је паша остао само с неколико
крџалија, подигну на њега буну, и овладају свом вароши, а он се с оно
мало својих крџалија затвори у Горњи град. Кад тај глас дође Дервиш-
бегу, он брже боље остави Пасманџију, па са својом војском похита оцу
у помоћ. Но и бунтовници, чујући да он иде с војском, и знајући да ће уз
њега устати сав народ за свога доброга пашу, и њих све побити, навале
што прије да завладају и градом. И таман кад Дервиш-бег дође у Гроцку
на конак, они, договоривши се с једним буљубашом од пашиних крџа-
лија, некаквим подземним јазом, куд се помије сипају, уђу ноћу у град
и, ухвативши пашу жива, одмах му реку: „Ако си рад да останеш жив,
сад пиши књигу, твоме сину да Србе распусти нека иду сваки својој кући,
а с осталом војском нека иде из пашалука београдскога; ако ли он то не
учини, ми ћемо те одмах погубити”.
Паша сиромах у њиховим рукама, видећи да је пропао свакојако, а
опет желећи и надајући се не би ли му се живот који дан продужио, није
могао друго ништа чинити него напише сину књигу да му он сад већ не
може ништа друго помоћи, него, ако је рад да му отац који дан дуже
поживи, нека Србе распусти, а са осталом војском нека се уклони из
пашалука београдскога. Примивши Дервиш-бег ову књигу, одмах српску
војску распусти, а са осталом се врати натраг и отиде у Ниш. Баше подр-
же неко вријеме пашу као сужња међу собом, па га онда погубе, и огласе
њихов башалук наново; па онда спахије и остале Турке, који нијесу
хтели с њима пристати, побију и истерају из пашалука, и њих четворица:

26
Фочић Мехмед-ага, Кучук Алија, Аганлија и Мула Јусуф, који су као пог-
лавари те буне били, назову се дахије, и сав београдски пашалук разди-
јеле између себе на четири исета, а сваки опет своју четвртину подијели
својим кабадахијама и осталим којекаквим мањим чиновницима.
(Кабадахије су се звале мање дахије, које су биле под овима великим.
За кабадахијама су ишле бимбаше, за бимбашама буљубаше, за буљуба-
шама субаше, а за субашама прости момци.)
А да би мало и цару замазали очи, они му јаве да су Хаџи-Мустај-
пашу зато убили што је био невјерник и више волео Србе него Турке; и
замоле га да им пошаље другога везира у Београд, као што цар и учини;
али овај нови везир (Ага Хасан-паша) није од њих смио писнути, него је
само име везирско носио, а они су чинили што су хтели.
Неки од ових бјегунаца и протераних, особито од спахија и од оних
који су за време Хаџи-Мустај-паше били у господству, гледали су неко-
лико пута да подигну народ српски на дахије, и да их побију или проте-
рају; но некако им се није дало. Особито је о томе радио Хасан-бег,
бивши тефтерћаја, и некакав Мехмед-ага Коњалија, који је у Немачкој
приправљао џебану за овај посао. Једанпут су се били договорили и
кнезови с овим царским Турцима и одредили дан, засигурно да устану
на дахије, и Коњалија пребаци у Србију подоста џебане, те се нешто по
народу раздели, а нешто се сакрије на Авали; но Хасан-бегов брат почне
у Пожаревцу прије одређенога дана, и баше га онда разбију и убију, а
Хасан-бег потом утече преко Каравлашке у Цариград; и тако се овај по-
сао поквари сасвим, и дахије остану господари од београдскога паша-
лука.
Кад се огласи наоколо да су баше Хаџи-Мустај-пашу убиле, и да су
против цара, онда навале из околних крајева, особито из Босне и из
Арнаутске, све беспослице и крвници и бескућаници у Београд, као орло-
ви на стрвину; и дахије их све радо попримају: једно, да би се могли
бранити, ако би цар и на њих војску подигао као на Пасманџију, а друго,
да се и између себе један од другога чувају. Бошњаци су највише дола-
зили на лађама под именом чамџија, и њих је највише примао Фочић,
који је, може бити, и сам од старине био Бошњак или Херцеговац (из
Фоче?), и за оно вријеме, док су из Београда били истерани, у Босни
сједио. Многи су ту тада у Београд дошли голи и боси, па се онде одмах
оковали у сребро и у злато, и обукли у свилу и у кадифу, и узјахали на
хатове с ратовима.
Како су дахије протерале праве спахије, они сад постану и спахије и
читлуксахибије (која су села била почитлучена од старине, они су им
читлуксахибије протерали, ако нијесу били од њихова друштва, а оста-
лим се селима сами начинили читлуксахибије), и по свим селима пограде
ханове и чардаке, и помећу своје субаше. Па ова уредба не остане само

27
у београдском пашалуку, него се прими и у Босни. Јер и Али-бег Видаић,
брат Капетан-паше из Зворника, пристане с дахијама, и отиде у Београд
те се побаши, пак, вративши се натраг, почне по нахији зворничкој људе
насилу читлучити и намјештати субаше по селима; за које и устану на
њега његови рођаци (Ибрахим-ага и Мехмед-капетан, и Смаил-бег Бегза-
дић) још који с каквим беговима босанским, и подигну сву Спречу, али
њему дахије пошаљу помоћ из Шапца и из Београда, те Смаил-бега
ухвате жива и удаве, а остале растерају и покоре, и Спречу похарају и
попале.
Сад већ ни судија других није било у земљи осим дахија и њихових
кабадахија и субаша: кнезови су послије Хаџи-Мустај-пашине смрти
одмах изгубили власт у народу, а и кадија, где се који налазио, није смио
од њих ни помолити из свога ћитапа (верске књиге). Они су људима
судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали,
отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго што им се год
допало, најпослије стану силовати жене и ђевојке: изгонили су их у коло
да играју пред њиховим хановима и чардацима, или пред чадорима, па
које су им се допадале, оне су узимали к себи; тако данас једну, а сјутра
другу: некад по једну, а некад и по двије и по три уједанпут.
На шта је Хасан-бег, молећи, кнезове српске узалуд наговарао, на то
их сад зулум и невоља стане саме нагонити и упућивати. У почетку 1803.
године кнез Алекса Ненадовић напише књигу у Земун једноме пријатељу
своме, и јави му како је у народу зулум додијао, и замоли па да разбере:
има ли ко од оних царских људи који су с Хасан-бегом око онога посла
радили да још мисли о ономе; и да гледа како не би ли се Србима само
помоћ у џебани дала, а они ће сами устати на дахије, јер се више трпети
не може.
Ову књигу некаквом несрећом ухвати Газија, субаша на скели, и о
Илијину дне донесе је кнезу Алекси у Бранковину, и показавши му је,
рече му: „Снио сам, кнеже, где ти јашеш на коњу, па загази у једно вели-
ко блато и заглиби се, а ја се деси близу тебе, и ти ме побрати, те те
извадих из блата”. Алекса је једнако одрицао: да књига није његова, и
да не зна ништа за њу, али опет рече Газији: „Кад сам те на сну поб-
ратио, а оно да си ми по Богу брат и на јави! - и од сад да смо побратими;
него дај ми ту књигу, да познајем руку и да тражим ко је то писао радећи
мени о глави; а твоја јабука код мене неће погинути.”
Газија му одговори: „Вала, побратиме, ја бих ти је сад дао, али је
морам још једном човеку показати (тј. Мус-аги Фочићу, који је, као брат
и кабадахија Мехмед-аге Фочића, сједио у Шапцу, а заповиједао и у
нахији ваљевској), него ћу ти је послије јамачно донијети.” И тако Газија
отиде, и више Алекси не дође. Потом Алекса пошаље свога брата Јакова
к Мус-аги Фочићу у Шабац, као да му се потужи како се некаква лажљи-

28
ва књига ухватила под његовим именом: но Мус-ага му одговори да он
још одавно зна за ту књигу, но да је то ништа, јер они знаду да то није
од њега.
Како год што су се под мудрим и праведним владањем Хаџи-Мустај-
пашиним слабо и гласили хајдуци у Србији, тако се сад од овакве силе
и од зулума похајдучи десетина народа: мало у којој кнежевини није био
по један харамбаша, најмање с десетак друга, а осим тога било је пет
пута по толико људи који се нијесу били сасвим одвргли у хајдуке, него
су само зазирали од Турака и крили се по шуми и по другим селима код
својих пријатеља и познаника.
Кнезови и остали поглавари народни тужили су се понајприје тајно
оним протераним спахијама, и питали су их шта ће бити од тога нај-
после; а спахије то једва дочекају и одговоре им: „Ми вам не можемо
ништа помоћи, као ни себи, него се тужите право цару; ми смо се тужили
цару неколико пута, па цар нама не вјерује да је вама таки зулум, а вама
ће вјеровати прије.”
Кад већ дахије и њихови чиновници сваки дан више и више осиле, и
зулум додија, онда се у некаквом манастиру састане неколико кнезова,
те у име свега народа напишу цару тужбу, у којој му кажу да је њима у
његову здрављу зулум додијао, и више се не може трпети: не само што
су их дахије с њиховим кабадахијама и субашама до голе душе оглобиле,
него им и рз (образ или женско поштење) и закон погазише: муж није
господар од своје жене, ни отац од кћери, ни брат од сестре: нити је на
миру поп ни калуђер, ни црква ни манастир: него он, ако је још цар
њихов, нека им помогне и избави их од тога зулума; ако ли им он више
није цар, и неће им помоћи, а он нека им каже да бјеже у гору, или да
скачу у воду. Па ову тужбу предаду спахијама, а спахије, додавши к њој
још којешта своје, опреме је у Цариград, и онамо је преко својих прија-
теља протолкују (протумаче) и посвједоче.
Цару је још отприје било познато из различних турских тужби шта
раде дахије по Србији; али кад му дође оваква тужба од раје, особито
му се ражали, и наново се расрди на дахије и пошаље им оваки ферман:
„Већ су ми додијале тужбе на вас; и ја сам вам неколико пута писао и
говорио да се умирите и зулума оканите, и ви ме до данас не послушас-
те. Ево вам сад последњи пут пишем; ако се не умирите и зулума не
оканите, и не станете унапредак живљети по мојој вољи и заповијести,
ја ћу на вас дићи војску; али да знате и то да нећу на вас дићи војску
турску (као на Пасманџију), јер Турчин Турчина жали, него ћу на вас
дићи војску од другога народа и закона, која ће од вас учинити што
нигда није било од Турчина.”
Кад овај ферман дође у Београд, паша сазове дахије те им га про-
чита. Потом дахије узму ферман к себи, па кад изиђу од паше, они

29
наново учине вијеће, и стану га сами читати и толковати (тумачити) међу
собом: „Каква то може бити војска од другога народа и закона којом нам
цар пријети? Да зове Нијемца у помоћ, не бива, то је за њега срамота;
да зове Москова, ни то не бива, то је још већа срамота: да какву то
војску мисли цар? — Вала, другу никакву него да подигне на нас ево ову
нашу рају, која се и онако спрема на нас (по оној Алексиној књизи). Да
шта ћемо сад чинити? — Да зађемо по нахијама, па све ове дојучерашње
кнезове и Хаџи-Мустај-пашине пријатеље, и све остале поглавице и
знатније људе по народу, који би могли што почети и народ за собом
повести, да исјечемо и друге мјесто њих да поставимо: па онда, ако цар
буде хтео чинити што против нас, ови ће нови наши кнезови, којима смо
ми хљеб дали, држати нашу страну, и тако нам цар неће моћи ништа
учинити”.
Па се онда одмах спреме, и изиђу по Србији сваки на своју страну, и
стану сјећи (у мјесецу фебруару 1804. године). И у Гроцкој најприје
посијеку кнеза Стефана Палалију, из села Бегаљице; за њим Марка
Чарапића из Бијелог Потока; буљубашу Јанка Гагића из Болеча; кнеза
Станоја из Зеока; кнеза Теофина из Орашја, из смедеревске нахије;
буљубашу Мату из Липовца, из крагујевачке нахије; Хаџи-Ђеру, игумана
из манастира Мораваца; преко Мораве посијеку ресавскога кнеза Петра
из Црквенца; у нахији пожаревачкој кнеза Раицу из Забрђа, и једнога
попа из горње Млаве. А Фочић Мехмед-ага отаде у Ваљево, и онде
посијече кнеза Алексу Ненадовића и кнеза Илију Бирчанина, а кнез Гр-
бовић некако дочује шта се ради, па утече некуд и сакрије се.
Кад чује Хаџи-Рувим, архимандрит боговађски, да је Фочић уватио
кнеза Алексу, он одмах дозна шта ће бити, па узјаше на коња и побјегне
у Београд, као да би га одбранио Кучук Алија, код кога је онда био његов
синовац, Петар Молер, и шарао му дворе; но Кучук Алија га и не пуста
преда се, него га пошаље Аганлији, а Аганлија заповиједи те га баце у
кулу, па га послије неколико дана изведу напоље и, пошто га страшно
измуче, посијеку га.
Како се разгласи по народу да Турци сијеку кнезове и све знатније
људе, одмах се људи поплаше и стану се крити и бјежати од Турака.
Тако Турци посијеку онога који им дође или га у кући затеку, а који се
сакрије, онога, не имајући кад тражити, оставе, и отиду даље да хватају
и да сијеку, док и други нијесу чули и побјегли. Тако пошаљу неколико
момака у село Тополу, у крагујевачкој нахији, да убију Црнога (или Кара)
Ђорђија, кога су познавали као старога хајдука и зла човека, а међу на-
родом позната трговца. Ђорђије је у то исто вријеме био почео збијати
свиње да ћера на скелу, но кад чује шта се ради, распусти скупљене
свиње, пак с оним чобанима које је био најмио да свиње збијају и да ће-
рају стане се пазити да и њега Турци не убију: тако Турци који су били

30
одређени и послани да га убију дођу и, не нашавши га код куће, врате
се натраг.
Народ пак, коме је зулум и онако био додијао, стане се већма и већма
бунити: не знајући нико зашто Турци сијеку, сваки се морао бојати да и
на њега ред не дође. Кад се већ стане бројити: овога су посјекли, онога
убили из пушке, онога затворили, онога нијесу нашли код куће, овај
утекао, а онај се сакрио, онда ови бјегунци стану тражити један другога.
Тако се састану Црни Ђорђије и Јанко Катић (бивши буљубаша за вре-
мена Хаџи-Мустај-пашина, из нахије београдске, из села Рогаче) и Васо
Чарапић (коме су брата убили) са многима другим бјегунцима; па још
стану истраживати и прибирати к себи и хајдуке, који су у оно доба го-
дине били по јатацима, и стану се договарати шта ће сад радити: „Турци
(веле) све зулуме измишљаше, пак сад најпослије наумише да нас све
исијеку и побију. Ту сад другога суда ни спасенија нема него да се бра-
нимо и да бијемо и ми њих: кад ћемо везани женски умријети од њи-
хових џелата и сеиза, боље је да умремо јуначки, као људи, барем да
замијенимо своје главе и да покајемо своју браћу; а жене и ђеца и куће
ако нам пропадну, ни онако нијесмо господари од њих”.
Овакви разговор никоме није био тако по вољи као хајдуцима и род-
бини оних што су их Турци побили, а ни остали нијесу ништа могли рећи
против њега. Сад дакле ништа више није требало него убити на видику
само једнога Турчина, да људи виде. И тај се почетак учини у нахији
београдској у селу Сибници. Дошавши та чета бјегунаца и хајдука,
запали у по поднева сибнички хан, и побије све Турке који се онде за-
теку, и разграби им коње и рухо и оружје. Сад се већ народ завадио с
Турцима: ако је који досад и мислио да Турци бирају и сијеку само кне-
зове и знатније људе, и да неће сву раји исјећи, али, вели, сад ће заћи
па редом сјећи и палити и робити.
Бјегунци, или сад већ све хајдуци, узму из Сибнице што буде људи
за оружје, па отиду даље да буне народ, палећи ханове и бијући субаше
по селима, и стану поручивати на све стране: „Ко може пушку понијети,
нека иде у чету, да се пале ханови и бију и ћерају субаше; а жене и ђеца
нека бјеже у шуму и збјегове”. Тако мало по мало узбуни се за неколико
дана готово сва Шумадија. Кад се мало чете поумноже, онда стану наго-
нити и оне људе који не би хтели да устају с њима, и стану им куће
палити, и бити их и гонити као и Турке.
Кад ови гласови пукну по Србији, онда Миленко Стојковић из Кличев-
ца и Петар Теодоровић из Добриње (по чему се и Добрињац звао) доле
преко Мораве стану скупљати око себе бјегунце и хајдуке по оном крају
и ударати на Турке по селима. Тако горе преко Колубаре састану се Ја-
ков Ненадовић (брат кнеза Алексе) и његов синовац (син кнеза Алексе)
Матије Проте с Грбовићем и с другим бјегунцима из онога краја, и стану

31
се купити хајдуци око Јакова, и зашавши по селима стану људе одме-
тати.
Кад Турци виде да се раја почиње бунити, они одмах ударе натраг, и
дахије се стану враћати у Београд, а субаше, које онако изненада не
побију Срби, побјегну из села све у вароши, где се коме учини ближе.
Таман кад Фочић Мехмед-ага дође из Ваљева у Шабац, да посијече Тому
Тркића и Николу Чаркаџију (два знатна свињска трговца) и кога од
кнезова из шабачке нахије, стигне му књига од оца из Београда да се
раја побунила, и да се свега окани и да иде што брже у Београд, али да
не иде сувом, јер га на Дубоком чекају ваљевски хајдуци, и да има крила,
не може прелетети; него водом да иде. Он ту књигу прими увече, а
ујутру прије зоре сједне на четокаик (чамац) и низа Саву отиде у Беог-
рад.
Кад се дахије сад састану у Београду, онда се опет стану разговарати:
„Шта ћемо сад, раја се буни и одмеће? — Хајде да пошаљемо Аганлију
(који је био за народ као понајбољи од њих четворице), нека иде те их
мири: нека их савјетује да се окану буне и немира, већ нека иду сваки
својој кући; и нека им зада вјеру да никога неће ни глава заболети (зато
што су тако свашта починили), и да ће се убудуће за њих друкчије и
боље уредити и зулум укинути; и ако буде од потребе, нека да што и
новаца оним харамбашама и четобашама, само да распусте људе”.
Послије тога разговора и договора узме Аганлија неколико стотина
Турака, па изиђе у нахију београдску, и преко оних оближњих села која
се још нијесу била одметнула и разбјегла накупи још неколике стотине
Срба, па стане тражити српску чету, и нађе је у београдској нахији у
селу Дрлупи; и задавши једни другима вјеру, састане се с поглаварима,
и стану се разговарати. Док је Аганлија српским поглавицама говорио о
миру, и они га корили на зулум и неправде, сваде се Срби по селу с Тур-
цима Аганлијиним и стану се бити. Како стану пушке пуцати, српске че-
тобаше реку Аганлији: „Видиш да ни ми, ни ти, нијесмо кадри мира
начинити: народу зулум додијао, па сад не слуша никога, нити коме
вјерује; а ваши Турци осилили, па неће да сједе с миром од народа, нити
слушају што ви говорите да се мири”. Па онда раставши се с Аганлијом,
ударе сасвим на Турке, те их разбију и ишћерају из села, и у оном боју
ране Аганлију у ногу. Аганлија онако рањен дође у село Борак на конак,
и оданде отиде у Београд; а Срби из Дрлупе отиду у Губеревац, одме-
ћући народ и умножавајући чете једнако.
Пошто Аганлија дође у Београд и каже како је, онда изиђе Фочић
Мехмед-ага, не би ли их он како узео на вјеру и умирио, а кад ни он не
могне ништа учинити, онда пошаљу београдскога митрополита Леантија,
не би ли их он како с помоћу закона увјерио о бољем животу убудуће и

32
наговорио да се умире и иду сваки својој кући. Но и он се врати не
учинивши ништа колико ни Турци.
Кад дахије сад виде да већ друго ништа не помаже, него да се ваља
с рајом бити и од ње се бранити, онда одреде Кучук-Алију (као најгорега
за народ) да узме неколико стотина Турака и подоста новаца, па да
гледа како да прође кроз Шумадију к Арнаутској, и тамо да купи војску
под плату и да доведе у Београд да се бране од раје. И тако се Кучук-
Алија опреми, и тукући се са српским четама прође до у Крагујевац.
Пошто се већ Срби одметну и подобро се заваде с Турцима, онда се
ове шумадиске четобаше стану разговарати и договарати између себе:
„Ко ће сад бити старјешина? Ниједна кућа не може бити без старјешине,
а камоли толики народ? Ваља да се зна кога ћемо питати и слушати”.
Многи повичу да буде старјешина харамбаша Станоје Главаш (из нахије
смедеревске, из села Селевца), јер је он готово највише почео, и досад
највише Турака побио, и хајдуци највише за њим иду и слушају га.
На то Станоје одговори: „Добро, браћо! Ја сам хајдук, и мене хајдуци
слушају, и слушаће ме; али сав народ нијесу хајдуци, па ће људи сјутра
рећи: ,Куда ћемо ми за хајдуком? У хајдука нити има куће ни кућишта:
сутра кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мегдану, да
нас Турци робе и харају.’ Него ви поставите старјешину каквога човека
између вас који је и до сад био с народом; а ја ћу чинити што могу, као
и досад”.
Онда стану преметати с једнога на другога, и сваки од кнезова и
досадашњих поглавара стане потискивати од себе, изговарајући се како
је који знао, док најпослије не навале сви на кнеза Теодосију, из нахије
крагујевачке, из села Орашца, те он, узевши на страну неколицину од
кнезова, не покаже прави узрок зашто се сви одричу, говорећи: „Бог с
вама, браћо! Како ћу ја, као кнез народни, бити старјешина хајдучких
чета? Ако сјутра турска војска бане у Србију, како ћу ја изићи пред Тур-
ке? Шта ли ћу им казати кад ме запитају: ,Ко поби толике Турке (јер
врана врани очију не вади) и попали турске куће и џамије?’ Хајдуке и
ову момчад ми можемо лако предати, али кад се ми назовемо поглавице
хајдучке, нас не може предати нико. Него засад нека буде старјешина
Карађорђе, који је код Турака и онако познат као хајдук; па ако турска
војска одмах стигне у Србију, и Турци опет овладају, он с хајдуцима нека
бјежи у шуму, а ми ћемо изићи пред Турке и бацићемо кривицу на њега
и на остале хајдуке, па ћемо ми послије њему лако извадити бурунтију
(потврду) и предати га као хајдука; ако ли се што друкчије окрене, и
ово се протегне, ми ћемо владати и заповиједати, народ је нама
свакојако у рукама.”
Кад потом сви навале на Карађорђа да он буде старјешина, и он се
стане изговарати да не умије управљати народом, и да је зао и љут, па

33
хоће одмах да убије, онда му кнез Теодосије рече: „Што ти не знаш, ми
ћемо ти казати; а што велиш да си љут и зао, па хоћеш одмах да уби-
јеш, баш такви сад и треба”. И тако се Карађорђе прими старјешинства,
и почевши одмах господарски судити и заповиједати, и мјесто пријетње
из пиштоља гађати, огласи старјешинство своје по свој Србији.
Сад већ Срби, попаливши ханове и турске чардаке по селима, и по-
бивши и раштеравши субаше и ханџије, пођу на вароши, и најприје
ударе на Рудник, и одмах га запале, и Турке побију и растерају. Кад то
чују Турци по осталим варошима и паланкама, одмах, на врат на нос,
побјегну у градове; тада и Кучук-Алија побјегне из Крагујевца у Јаго-
дину; а Срби зађу те све похарају и попале, и где кога Турчина стигну
или сретну, све побију.
У то је вријеме био негде у Македонији крцалиски поглавица Гушанц
(или, као што су га послије Срби звали, Гушанац) Алија с неких 900
крџалија, пак сад чујући да је у Србији немир, пође и он тамо, надајући
се да ће себи и својим крџалијама наћи посла, или код Срба, или код
дахија. Многи су га Турци на граници наговарали да иде к Србима; али
кад дође на Мораву, Срби му се слабо покажу да се радују таквој помоћи.
Кучук-Алија пак једва га дочека, и, бојећи се да га Срби не ујагме, брже
боље обрече му колико год он заиште на мјесец, и пошаље га у Београд.
Кад прође Јагодину, дочекају га српске мале чете на неколика мјеста,
но он продре, и, изгубивши неколико момака и коња, дође у Београд.
Али дахије, мјесто да му се обрадују, поплаше се од њега горе него од
Срба, и реку: „Та овај је гори хајдук од Карађорђа!” Али не знајући шта
ће с њим чинити (јер, веле, ако га сад не примимо, отићи ће к Србима,
пак зло још веће), приме га као што је с Кучук Алијом уговорио, само то
још додаду наново: да у вароши нема где сједити, него му направе
конаке на пољу по Врачар-мали.
Срби пак, очистивши све паланке по Шумадији од Турака, дигну се
на Јагодину, и како дођу, одмах ударе на јуриш, као и на Рудник; али
овђе Кучук-Алија, надајући им се, био се добро утврдио, и тако они са
великом својом штетом уступе натраг. Но то њих не поплаши, него
прикупе још војске, пак се и они мало боље преправе, и опет ударе на
јуриш, и проваливши унутра, запале варош, и онако љутити учине од
Турака триста јада, и Кучук-Алија једва умакне са својим момцима који
му још нијесу били изгинули.
Тако Јаков, горе преко Колубаре, подигнувши нахију ваљевску, пође
управо к Шапцу, да покаје брата барем на Мус-аги Фочићу, кад је Мех-
мед-ага утекао у Београд. А Мус-ага је још прије, како је чуо шта се ради
по Шумадији, писао књигу Али-бегу Видаићу у Зворник да се раја поси-
лила и да се одмеће, него да им пошаље помоћ, као и они њему што су
слали прошле године против босанских бегова и Спречака. Како Али-

34
бегу дође та књига, он одмах скупи своје субаше, и накупи још неколико
стотина других Турака по Зворнику и по паланкама зворничке нахије, и
прешавши у Лозницу, узме још неколике стотине Срба из Јадра, па отиде
у нахију ваљевску. Његове субаше и сви остали Турци тако су сад, први
пут, пошли на Србе као у сватове.
Сеидин, руњански субаша, рече у Лозници на походу: „Јесу ли то ови
Власи што их ја по двадесет на коњима и под оружјем срећем где воде
ђевојку, па како ме угледају, а они сви посјахују с коња, па пиштоље и
ножеве заклоњају гуњевима? Ја ћу сам ударити на педесет”. А Мешан
Авдурамановић, марвени трговац, одговори му: „Вала, јолдаш (другар)!
Ја ћу на двадесет и пет”. Тако се други радоваху и разговараху како ће
дотерати сивуља (крава) из Тамнаве и из Посавине, или донијети кот-
лова и осталога плијена, као прошле јесени из Спрече; и тако по овим
разговорима пођу многи које нико није ни звао.
Кад дођу к Ваљеву, а то Ваљево готово пусто: Турци побјегли са же-
нама и с децом у Босну; а буна отишла к нахији шабачкој. Онда се Турци
стану разговарати с Али-бегом: „На Влахе идемо, а Влахе водимо са
собом! Сада ко се где побијемо, не знамо или ћемо се чувати од оних на
које идемо, или од овијех с којима идемо: Влах је Влах; него ми ове наше
све да оставимо овде, нека чувају Ваљево”. Па онда реку Јадранима: „Ра-
јо! Куда ћете ви да идете, с нама и да се мучите, него останите овде, те
чувајте Ваљево да не ударе хајдуци и да га не запале; а ми идемо к
Шапцу”. На то Јадрани сви углас повичу: „Нећемо ми сами, без вас, чу-
вати Ваљева! Ми смо с вама пошли, с вама ћемо ићи куд год ви пођете,
а иза вас нећемо сами нигде остати. Како ћемо ми овде чувати туђе куће,
а хајдуци преко Цера да иду наше да пале?”
Онда им Али-бег рече: „Е добро! кад нећете, а ви се вратите натраг,
па идите сваки својој кући”. Јадрани то једва дочекају и врате се натраг,
а он с Турцима отиде у Шабац. У Шапцу, саставши се Али-бег и Мус-ага,
разумију да су српске чете дошле у Свилеуву и онде граде шарампов
(већи ров) и купе се; зато пошаљу све њихове субаше и момке и осталу
војску да их растерају или побију и похватају.
Срби су у Свилеуви били начинили мало шарампова од прућа, готово
као обор, но кад опазе Турке, не хтедну, или не смједну да се затворе у
њега, него изиђу напоље и уклоне се настрану, те Турци уђу унутра.
Како Турци уђу у шарампов, Срби одмах окруже око шарампова, па стану
помало пуцати на Турке, и чете једнако прикупљати. Кад Турци ноће
двије три ноћи у шарампову, и, поједавши оно што је који имао у биса-
гама, огладне и они и коњи њихови, а особито видећи да се Срби једнако
прикупљају и пуцајући бију по шарампову коње и људе, онда се поплаше
и одмекну, пак стану довикивати Србе: „Еј, рајо! Бог с вама! Шта вам је
те сте полуђели? Ми нијесмо дошли да се с вама бијемо, него да вас пи-

35
тамо шта вам је, од кога вам је криво те сте се подигли”. Онда од Срба
један повиче: „Ми с Бошњацима немамо ништа: ви сви који сте из босан-
ског пашалука излазите напоље, па идите својим путем откуда сте и
дошли, а Београчићи нека остану овде, па ми с њима како разгрнемо;
ми ћемо њима казати на кога смо се подигли, и они ће знати зашто смо
се подигли”.
Онда Бошњаци повичу између себе: „Зашто ми овде да мремо од гла-
ди и да гинемо за другога? Ови како су рају зулумом својим побунили,
тако нека јој и одговор дају”; па спремивши се крену напоље. А Бео-
грачићи помисле у себи: „Ако ови сад измакоше, и ми остадосмо сами,
све ће нас хајдуци побити”; па навале и они уз Бошњаке. Срби пак
дочекају на засједама, које су већ били намјестили, па удри! - и оне и
оне. И тако Бошњаци, мислећи да њих само зато бију што и Београчићи
бјеже уза њих, а Београчићи бјежећи сами за Бошњацима, разбију их
Срби све, да није знао један за другога, него који продре жив, он нагне
у Босну куд му се прече учини.
Кад овако разбијени Турци дођу у Лозницу, како год што су полазећи
држали Србе за ништа, тако сад стану о њима чудеса казивати. Један
вели: „Вала, јолдаш (другар)! Ја сам био на Москову и на Нијемцу, али
овога боја и овакве војске нијесам видео: свако носи подоштрен прош-
тац (необликован колац) пред собом, па ударивши га у земљу иза њега
пуца; е, шта ћеш му чинити?” Други казује како брзо пушке пуне: „Као
да си, вели, пред свакога метнуо раскриљену врећу танета, па да зах-
вата шакама и баца, тако често лете танета”. Трећи казује како су обу-
чени: све у бијелим гаћама и у црвеним ћурчићима. Четврти казује и
приповиједа како је виђео Ћурчију и остале харамбаше и поглавице где
лете на бијелим хатовима итд.
Мешан Авдурамановић (онај што је полазећи казао да ће ударити на
25) дође пјешице, и донесе глас за Сеидина (што је казао да ће ударити
на 50) да га је некакав хајдук још у шарампову погодио кроз пруће баш
у чело, и да није ни медет (у помоћ) могао рећи. Кад овакви гласови
стигну, одмах Љешничани, Липничани и Лозничани навале на врат на
нос са женама и с децом на Дрину; и испративши све у Босну, врате се
само они који су за оружје.
Оно мало џебане што је сваки Србин имао код куће, које лова ради,
које ради одбране од рђавих људи, било је доста да се буна почне, али
да се с Турцима бије, требало је тражити и набављати џебану; зато Јаков
још у почетку буне пошаље свога синовца проту у Земун, те се с помоћу
једног пријатеља позна са српским трговцем Стефаном Живковићем,
који је из Београда био утекао од зулума дахијскога и живио у Земуну;
и нађе онде у Мехмед-аге Коњалије много готове џебане, коју је он био
преправио да се бије с дахијама, па је сад поклони Србима, само да они

36
изваде допуштење и да је носе. Живковић се драговољно прими тога
посла; а прота му обрече да ће Срби платити све трошкове. И Живковић
одмах стане око тога радити, а проти засад даде пријатељ онако неко-
лико ока барута и олова, и препоручи му царскога бимбашу Дели-Ахме-
та, који је, од дахија рањен, утекао у Земун, те га прота узме на вјеру и
одведе у Србију. Овај је Дели-Ахмет био тада Србима од велике помоћи,
једно што је народ слободио да бију Турке, а друго: што је околним
Турцима писао да је он царски бимбаша и да је дошао да цареву земљу
очисти од дахија, него и они да помогну, као што су многи и помагали,
неки шаљући помало џебане, неки не помажући дахијама.
Јаков, подигнувши нахију шабачку, удари на Шабац, и, побивши се с
Турцима, запали варош и Турке сатера у град. Мачвани пак подигну се
и ударе на Љешницу, но прије него што ће ударити понапијају се, па
ударе слијепо право у варош, а Љешничани, који су и онако на гласу
пушкари, а сад, испративши жене и децу, само војници остали и утвр-
дили се, дочекају их, и многе побивши одбију натраг. И тако засад остану
Турци у Љешници, а даље се учини међа Цером до нахије зворничке.
Видећи Јаков да му се Турци не даду близу граду прикучити, а изда-
лека не могући им ништа из пушака учинити, он стане по Сријему својим
и свога брата познаницима и пријатељима наручивати не би ли му како
добавили који топ, макар пошто било: и тако он први добави у Србији
топ (који је, истина, био преплаћен, као и све остале такве ствари које
су се кријући морале продавати и куповати; али је послије породио неко-
лико стотина топова), и стане од збиље бити Шабац (или, као што се
обично говорило, зулум, тј. Бега и Мус-агу, а не царев град).
Још испочетка, како се почне буна у Србији, многи Турци изокола,
како протеране спахије, тако и остали непријатељи дахијски, стану се
радовати и буну потпаљивати, поручујући Србима да раде што су по-
чели, да се не боје ништа, и охрабрујући их да ће им они на то извадити
ферман од цара, и шаљући им или пропуштајући помало џебане и
оружја. А неки Турци и из Србије пристану са Србима, и стану дахије
бити и Србе слободити. Спахије изокола обећаше Србима на то од цара
ферман извадити, а Срби с овим Турцима који су били, с њима одмах
начине фермане и стану их преписивати и свуда по Србији слати и
читати.
Из Сријема пребјегну многи људи, особито бећари, у Србију, и стане
се кријући преносити помало џебане и оружја. И тако се српски послови
за један мјесец (или мало више) дана замрсе, и различити гласови о њи-
ма постану, да народ прости (ни српски, а још мање турски) ни у самој
Србији није право знао шта се ради, а камоли изокола. Чујући да се
царски фермани печате, и да су нешто исприкивани по збјеговима и по
засјекама, и видећи да са Србима има и Турака, многи су мислили и

37
говорили да је цар послао у Србију Дервиш-бега, сина Хаџи-Мустај-
пашина, и да је он то подигао да покаје свога оца, и земљу цару опет да
поврати; а видећи опет по логорима људе у шеширима и у осталим
немачким хаљинама, и да се којешта ноћу преноси из Немачке, многи
су мислили и говорили да су то Нијемци подигли и да ће скоро они уда-
рити на Турке, јер веле да је тако и прије било пред рат. А поглавари су
српски казивали и разглашавали то обадвоје, где је које било потребни-
је.
У то вријеме застане се у Босни некакав Ножин-ага или Мула Ножина,
родом из Босне из села Маоче, који је био отишао у Београд, и доле се
побашио и постао господар, па пред ову буну изишао у Босну у род.
Чувши сад шта се ради око Београда (где му је била кућа и жена), он
дође са својим момцима у Зворник, и које онде, које по Јањи и по Бије-
љини, и по осталим онуда турским паланкама и селима, накупи до 1.500
Турака, и прешавши с њима Дрину на јањској скели, дође у Љешницу,
не би ли оданде како продро у Београд својој кући, или барем да забуни
Србе, не би ли их Београци и Шапчани прије надвладали. Из Љешнице
разбере он да до Шапца нема никакве веће српске војске, осим неколико
стотине хајдука који чувају страже око Цера, и којијех се највећа чета
налази у манастиру Чокешини. Тако он, не смијући се упустити кроз
Китог к Шапцу, а оставити хајдуке за леђима, намисли најприје ударити
на Чокешину.
Над овим је свим хајдуцима око Цера био главни управитељ Ђорђије
Ћурчија, који се родио у Сријему у селу Босуту, но у детињству прешао
у Србију, и изнајприје био у Крупњу мајстор (ћурчија), а потом хајдук и
на свему ономе крају најславнији харамбаша свога времена. Како Ћур-
чија чује да Турци прелазе Дрину, он одмах пише Јакову да иде што
брже с војском у помоћ. Ова књига Јакову дође баш у оно вријеме кад
је Турцима у Шапцу већ била досадила глад и остале невоље му асере
(удесетостручиле), и почели се разговарати о предаји. Сад се он нађе у
највећој сметњи: војске много није имао, да одвоји што и да пошаље
пред ове Турке, а оно што је било око града бојао се омалити, да не би
Турци из града познали и од предаје натраг ударили; ако ли ови Турци
продру к Шапцу, зло још горе! Најпослије смисли да прота, његов си-
новац, остане код Шапца на његову мјесту и разговор о предаји с Тур-
цима да поведе, и да гледа што брже да сврши; а он с неколико момака
отиде пред ове Турке не би ли их како или разбио, или барем обуставио
док се Шапчани проти предају.
Кад Јаков тако без војске дође у Чокешину, Ћурчија га запита: „Камо
ти војска?” А кад му он каже да више војске неће доћи, и да није ни
потребно, онда Ћурчија стане казивати како је он тајно био у Љешници,
и како Турака има много, и како су наумили да запале Чокешину итд.

38
„Него, вели, ако сад више војске не може доћи, а ми да се уклонимо, да
не гинемо лудо без невоље, па ако Турци запале манастир, народ ће га
опет начинити, као што је и досад градио; али ми кад изгинемо око тијех
зидина, нас не може нико повратити ни поградити. А Турци се не смију
далеко одмакнути од Дрине, него ће се опет вратити у Љешницу на
конак, утом ћемо и ми прикупити још војске, пак ћемо онда гледати да
их ђе дочекамо и разбијемо”.
Јаков није могао Ћурчију послушати, нити му је управо смио казати
зашто га не може послушати; а друге харамбаше, које су онде биле,
може бити из зависти што је Ћурчија из друге земље, па тако први код
Јакова и њима заповиједа, стану Јакову тајно говорити да се Ћурчмја
поплашио од Турака, или да је турска ухода, па говори оно што је за
Турке боље. И тако подговоре Јакова те Ћурчију јавно осрамоти и иска-
ра, говорећи му да се поплашио од Турака и да с Турцима бој бити, није
бабе прљити по мраку, и ако се боји да се у њему људско сјеме не затре,
а он нека бјежи: „Ја ћу, вели, у име Бога, и без тебе Турке дочекати и
разбити”.
Ћурчија се на то страшно расрди, и рече: „Кад можете и без мене, то
је још боље; да вам да Бог срећу!” Пак, заметнувши пушку на раме, вик-
не: „Јунаци! ко је мој, за мном!” Па окрене уз Цер, а за њим све његово
друштво. Србаља ту ни с њиме свега није било триста људи, а сад, оти-
шавши за њим једна добра четвртина, не остане их много више од двјес-
та. Кад утом ударе бубњи и таламбаси од Љешнице, Јаков стане гово-
рити да не излазе пред Турке, него око манастира да пограде бусије и
да испроваљују пушкарнице, па онде да их чекају; но Недићи (два брата,
такође хајдуци, из нахије ваљевске из села Осјечне), који су сад остали
умјесто Ћурчије, и тако се били изопијали да већ готово нијесу видели
један другога, повичу: „Ми нијесмо жене да мремо овђе у затвору и да
цркву крвљу поганимо, него идемо на мејдан да сретамо Турке јуначки”.
Па изиђу више манастира, те онако пијани срету Турке (на Лазареву
суботу, уочи Цвијети). Турци, видећи да Срба нема много, опколе их и
навале на њих, а они, ухвативши бусије, стану се бранити. И тако су се
били до мрака. Пред ноћ Турцима придође помоћ из Јање и из Бијељине,
а Срба и од оно мало већ готово пола изгинуло и изранило се (обадва
се Недића била ранила у ноге, пак сједећи, онако рањени, бранили се
као и многи други), а још на већу несрећу нестане им џебане, а код
неких су пушке биле од многога пуцања позагоријевале, да већ танета
нијесу могла ни силазити у њих.
Опазивши то Турци, повичу: „Јуриш, за вјеру Мухамедову, да побије-
мо ове хајдуке, па ће онда сва земља бити мирна”. Па учине јуриш. И
тако послије страшнога боја ножевима и празним пушкама, и послије
рвања и чупања за вратове, надвладају Турци, и Срби изгину готово сви,

39
само их неколико мрак сакрије међу мртвацима. А Јаков још у почетку
побјегне на коњу, и по оближњим селима накупивши мало војске, пође
опет к овима у помоћ, но дође већ доцкан. И тако Чокешина у тај мах
остане незапаљена, јер премда Турци одрже мегдан, али и изгубе више
од хиљаде људи, и остали Бошњаци сви се врате у Љешницу и оданде
сваки својој кући; а Ножин-ага са неко 50 људи пређе у Јадар на конак,
па сјутрадан, бојећи се и стидећи ићи у Зворник или Јању, окрене уз
Јадар к Сребрници. Но сребрнички паша, који је са Србима био у при-
јатељству, пошаље своје момке, те га дочекају негде око Сокола, и тако
га разбију да се на велики петак врати кроз Лозницу само са пет људи
и преко Смрдана отиде опет у Босну.
Истина да у овом боју на Чокешини Срби изгубе језгро својих војника
на ономе крају; али се Турци ови узбију и разбију, и Шабац се потом
преда. Бего и Мус-ага са својима пређу у Немачку и отиду у Босну, а ос-
тали Турци у Шапцу предаду се Јакову, и он, ушавши у град, посијече
неколика од оних зулумћара које му стари Шапчани одаду, а осталима,
пошто га добро дарују, постави у граду новога старјешину (једног Тур-
чина од старих Шапчана).
Утом дође Јакову књига од Црнога Ђорђија да поведе нешто војске и
да повуче топ да иду на Пожаревац. И тако он, поставивши по скелама
и по нахији шабачкој нове српске старјешине и поглавице, отиде на
Врачар, где су се и остале чете већ одавно биле скупиле у логоре и пог-
радиле шанчеве око Београда.
Видећи сад Нијемци да то није шала, него да се читав рат отворио на
граници, дође варадински генерал Џенеј у Земун, и поручи да дођу ста-
рјешине и турске и српске на састанак, не би ли их како помирио, или
барем да види управо што им је. И тако негде око Ђурђева дне дође у
Земун 30-40 Турака (али дахија не дође ниједан) и српске готово све
поглавице. Српски је први и посљедњи уговор о миру био да им се дахије
предају у руке. На такво њихово искање није више разговора о миру ни
бити могло; а дахије утом изиђу на Врачар и ударе на Србе. И тако се
договор прекине, и отиду сваки на своју страну.
Срби потом утврде шанчеве и страже око Београда, па Ђорђије узме
неколико старјешина с војском и отиде преко Мораве, те опколе Пожа-
ревац. Пожаревчани се изнајприје стану бранити, али кад виде да Срби
из топова обарају и пале куће, они се пети дан предаду на вјеру, и по
уговору даду Србима 50 кеса и неколико хатова и сребрних ножева и
осталих таквих ствари, а Срби њих испрате на лађама низ Дунав.
С Пожаревца Срби ударе на Смедерево. И Смедеревце поплаши топ,
те учине одмах са Србима мир, по коме им и они даду нешто новаца и
осталих дарова, и протерају између себе зликовце, и обећају се да ће

40
они убудуће сједити с миром са Србима, и да се у нахију ништа неће ми-
јешати нити излазити.
Кад први гласови од београдскога паше дођу у Цариград да је раја
устала на дахије, онда се састану Хасан-бег, као бивши тефтерћаја у
Србији, и Вели-ефендија, бивши ћаја-бег Хаџи-Мустај-пашин, и Ибрахим-
ага Видаић, који је из Зворника рањен онамо утекао, и старовлашки кнез
Јован Рашковић, који се онде десио својим послом, те сва четири заједно
у име свију српских спахија начине књигу на Хасан-бега и на Вели-ефен-
дију како су дахије послије свих зулума почеле рају да сијеку, и раја
устала на оружје; него да они моле цара да би сад у овој прилици дао
раји руку помоћи, да се његова земља и раја избави од ових зулумћара,
и да они добију своје спахилуке. Па ову књигу баце у двор великога
везира, и уреде те се нађе и изнесе где треба.
Кад велики везир види шта се пише, он одмах дозове султан-ћају,
Мемиш-ефендију, бившега негде бина-јемина београдскога, код кога је
онда Хађан-бег онде сједио, те му заповједи да доведе Хасан-бега и Ве-
ли-ефендију, говорећи да њима такви људи требају. Кад Хасан-бег и
Вели-ефендија изиђу пред великога везира, они ове ствари још боље
протолкују (објасне), и препоруче кнеза Јована Рашковића, као човека
од оне земље и народа, који им у том послу може од потребе бити. Потом
турски двор одмах пошаље Вели-ефендију с ферманом на босанскога
везира Бећир-пашу: да иде Србима у помоћ, и да гледа да се дахије
надвладају и да што не буде Аги Хасан-паши; а Хасан-бега с другим
ферманом пошаље на Ниш да дигне све спахије које у Србији спахилуке
имају, пак да иду под команду Бећир-пашину; а кнеза Јована Рашковића
учине базер-ђамбашом београдским, и пошаљу га с трећим ферманом
преко Каравлашке у Немачку да набавља Србима храну и остало што им
буде од потребе (као што је Ага Хасан-паша био писао да им треба). Ето
тако Хасан-бег и Вели-ефендија изваде Србима ферман да се бију дахије,
али они у Цариграду нијесу управо казали како је у Србији, него су ка-
зали да су Турци поглавари над овим српским четама.
И да се они у том не би ухватили у лажи, Хасан-бег одмах из Цари-
града пише у Србију Балоти, бившем делибаши Хаџи-Мустај-пашину, и
бимбаши Дели-Ахмету, и другим Турцима, да и они пристану са Србима,
а Јанку Катићу и Васу Чарапићу и другим српским поглавицама: да и ове
Турке приме у друштво своје. Да су Турци и Срби отприје једнака права
имали, многи би Турци тада са Србима пристали; но будући да су Турци,
и самим именом, били господари, а Срби само слуге, зато Срби, почевши
сад сами бити господари, никако нијесу били ради да се Турци (макар
били какви дахиски непријатељи) међу њима умножавају.
Бећир-паша, примивши царски ферман, скупи босанске спахије и по-
дигне још којекаквих Турака, те састави око 2.000-3.000 војске, па дође

41
у Зворник, а оданде опреми своје људе к Србима на Врачар, и пошаље
им поздрав да он по заповијести царској иде њима у помоћ да им по-
могне протерати дахије, и зулум да укине и земљу да умири. Србима
овај поздрав не буде сасвим по вољи, али опет, не могући шта друго
чинити, одмах нареде Бећир-паши конаке, и одреде Милована Грбовића
(сина кнеза Николе) и још неколико кнезова из нахије београдске те
пошаљу на Дрину пред њега; и тако он, у почетку мјесеца јуна пре-
шавши Дрину на Смрдану, преко Лознице и попаљена Шапца отиде по-
лако к Београду.
У то вријеме посвађао се Ћурчија и с Јаковом и с Ђорђијем, па отиде
с Врачара те побуни Јадар и Рађевину, и Турке прећера сасвим преко
Дрине. А то се све догоди овако: послије боја на Чокешини он се опет
помири с Јаковом, и, пошто се преда Шабац, отиде уз њега на Врачар и
оданде на Пожаревац. Кад се Пожаревац преда, старјешине све оне
ствари, као и новце, што узму од Турака подијеле између себе; и тако
се међу осталим даду Јакову и три ножа: један да узме себи, а друга два
да да својим четобашама за које мисли да су их заслужили. Ћурчија, који
је у самом почетку буне дошао к Јакову с неколико момака, и од првога
дана пошао уз њега (као Главаш уз Ђорђија) и барјак пред њим понео,
потом се неколико пута с Турцима срећно тукао, и он највише нахију
шабачку подигао, и сам собом негде од Турака барјак отео и свога
барјактара стекао, - по правди се надао да ће од та три ножа један њему
допасти. Но Јаков онај нож коме се Ћурчија надао дао је своме зету,
кнезу Пеји; зато се Ћурчија врло расрди на Јакова, и опоменувши се
онога што је било на Чокешини, добро се посвађају, па Ћурчија са својим
момцима отиде од Јакова, и стане се на Врачару сам за себе тући с
Турцима.
Утом Ђорђије изда заповијест да се по логорима не мећу пушке уза-
луд, а један Ћурчијин момак, по имену Тимотије, или не знајући за ту
заповијест, или мислећи да је он (као Ћурчијин момак) може и престу-
пити, избаци пушку на дивљу патку, а Ђорђије дотрчи тамо где пушка
пукне, па стане питати ко је? Како му тога момка покажу прстом, а он
ни пет ни девет, него опали из пиштоља те њега по средини, но срећом
не убије га на мјесто, него га врло рани. Кад то чује Ћурчија, врло му
буде жао и расрди се и на Ђорђија, па се послије неколико дана са сво-
јим момцима (који су њега звали Ћуртом, а остали људи њих Ћуртинов-
цима) дигне с Врачара и отиде уза Саву к Шапцу. И таман онај дан кад
ће Бећир-паша доћи у Шабац одозго, он дође одоздо, и у српској вароши
(или на варошишту) пободе на сокаку барјак у земљу и падне на конак.
Кад Бећир-паша удари оним истим сокаком, и Турци виде свилен барјак
ђе се вије, и дознаду да је Ћурчијин, онда се неки старци ухвате за

42
браду, говорећи: „Вала и била! (Бога ми и Господа!) ево бијела брада, а
барјака хајдучкога не видесмо до данас!”
Потом Бећир-паша отиде низа Саву, а Ћурчија зађе по Мачви те поз-
бацује и растера све Јаковљеве људе, и постави своје умјесто њих; а на
митровачкој скели постави свога брата Јована; па онда подигне све своје
момке, те пређе преко Цера у Јадар, и трећи дан по Петрову дне запали
увече Али-бегове дворе у Шурицама и побије све Турке који се онде
застану, па сјутрадан одреди харамбашу Сима Сарића из Цикота и неко-
лико својих момака с Петром барјактаром да иду с лијевом страном Јадра
на Лозницу, а с десном страном Јадра пошаље старог хајдука Теодора
Бошновића, из Горњега Добрића, на Љешницу, а он с осталим својим
момцима отиде у Рађевину на Крупањ.
Симо Сарић, подигнувши одређене под његову руку Јадране, дође у
Тршић на конак; па оданде сјутрадан пошљу Лозничанима књигу и у њој
оваки поздрав: „Лозничкоме кадији, и свему џемату (општини) од раје
јадранске поздравље. И ми смо устали на зулум, то јест на читлук-
сахибије и на субаше, и на остале зулумћаре који цара и његова суда не
слушају; а сви остали Турци, који су досад међу нама мирно и поштено
живели, нека се не боје ништа, већ нека сједе сваки на својој кући и
гледају сваки свој посао. Који пак неће с нама пристати на ово, они
данас нека изиђу иза вароши пред нас, да не палимо куће и правим
људима”.
Кад књигоноша дође с овом књигом у Лозницу, а то Лозница пуста,
нити у њој има кадије ни муселима, него сви, како су чули шта је било
у Шурицама, побјегли преко Дрине, док није Ћурчија ударио Гучевом и
затворио им пут. Пошто се књигоноша врати и донесе тај глас, Сарић се
подигне с Јадранима и у пусту Лозницу уђе без пушке, и, похаравши је,
оставе у њој троношкога игумана Мелентију, као мјесто кадије, и харам-
башу Митра Туфекчију с неколико хајдука, мјесто муселима; а остала
војска сва отиде на Смрдан, и изнајприје се улогори на дну Ковиљаче
по једном бријегу, где је уз Немачку крајину била немачка стражара, а
потом сиђе у раван и стане копати метеризе поред Дрине где би се
Турци могли извести.
Тако Боиновић с десном страном Јадра удари на Љешницу, и, преће-
равши Љешничане преко Дрине, улогори се у шуми Ранитовачи, на утоку
Јадра у Дрину. А Крупњани утеку, као и Лозничани, и Ћурчија, подиг-
нувши сву Рађевину, постави поглаваре и четобаше, и нареди да се чува
од Турака; па онда удари низ Дрину и, дошавши у Лозницу, састави је-
дан џелеп (ћопор) турских говеда, те отера на Митровицу и прода у
Немачку, и за оне новце купи барута и олова, те донесе у Јадар и по-
дијели војсци. У том се чује да Бего и Мус-ага купе војску с Али-бегом у
Зворнику, зато Ћурчија ову јадранску војску измакне од Дрине под

43
Ковиљачу (под сами град више Смрдљиве баре), одакле се боље може
видети к Дрини; и, полазећи с џебаном у Рађевину, изда заповијест: ако
Турци ударе на оном крају, и не могну се сузбити, него пређу преко
Дрине, онда наши да запале Лозницу, па да се уклоне у планину.
Јадрана је било први дан кад су дошли у Лозницу око 5-600, али по-
том сваки дан бивало их је мање: један заплијенио котао, или друго што,
па однио кући; неки ухватио турску краву или кобилу, па је одвео дома;
неки купио што од плијена па отишао да продаје; некоме се досадило
сједећи беспослен, па отишао кући да жање жито и да гледа осталу
љетину: тако напослетку свега, с хајдуцима није било под Ковиљачом у
логору више од двјеста људи. А логор је тај био код некаквих турских
чардака, испод којих су од обијаних кукуруза лежали силни окомци
(клипови кукуруза); зато се заповједи да сваки војник увече наложи по
три ватре од оних окомака, да би Турци, видећи преко Дрине толике
ватре, рекли да има много војске.
Истина да је Боиновић војску боље држао у запту (реду) (јер је он
још у немачком рату био харамбаша): његови војници нијесу смјели ићи
куд је који хтео, ни радити шта је коме било драго; него им је одмах
почео издавати заповијести, и преступнике шибати и сјећи, или из
пиштоља гађати (готово као и Црни Ђорђије), а особито за уходе турске
био је издао страшне заповијести, и где је кога нашао и ухватио, одмах
га је сјекао и вјешао; али при свему томе Турци опет не смједну (може
бити од Ћурчијина гласа и од његових хајдука) ударити на Смрдан, него
ударе једну ноћ на Боиновића, и, послије жестока боја, освоје Ранито-
вачу, и Боиновић утече у Видојевицу.
Кад ујутру ови испод Ковиљаче угледају где излијећу димови доле
око Јадра, нијесу знали шта је: једни веле да је однекуд дошао Мијаило
Недић, па пали Љешницу што су му браћа код ње изгинула; а други веле
да Боиновић пали куће некаквим људма који су нешто скривили па
утекли: док дотрчи човек с књигом од Боиновића и донесе глас да су
Турци прешли. Како глас пукне по логору да су Турци прешли и да пале
села, и робе и харају уз Јадар, одмах уђе буна у људе; неки вели: „Ђе је
сад моја жена?” Неки вели: „Ђе су моја ђеца?” Неки вели: „Ђе је моја
мати, или сестра?” Крчмари одмах стану товарити своје мјешине с пићем,
а сваки стане своју торбу пртити на леђа. Онда Петар барјактар пошаље
неколика момака на коњима у Лозницу да се пали што брже, док нијесу
Турци одоздо приспјели; а осталу војску подигне уз Ковиљачу, и испод
Гучева пође к Тршићу.
Но људи како се докопају шуме, окрене сваки својим путем, а уз
барјаке остану само они који нијесу пречега пута имали својој кући; тако
преко Пасковца не дође у Тршић више од сто људи. У Тршићу пак нађу
Мијаила Недића, који се десио негде на међи ваљевској, па чувши да су

44
Турци прешли, пошао у помоћ са једно сто људи из ваљевске нахије, и
неке што је он идући преко Јадра још прикупио, неке што сад дођоше,
и још се којеоткуд прикупи, састане се опет око триста војника, па се
договоре да иду оно вече да ударе на Турке у Лозници док се још нијесу
намјестили и утврдили. И тако оно мало војске подијеле на пјешаке и
коњанике, па пјешаке одведе Јован Тимотић, Ћуртиновац из Вотњака,
преко Башчалука, да ударе одозго од планине, а коњаници отиду преко
Клубаца, да ударе одоздо уз поље, па у вароши да се састану.
Како се коњаници српски покажу у пољу, Турака изиђе преда њих по
десет на једнога, па их једни стану замамљивати, а други стану издалека
залазити да их опколе. Кад то виде српски коњаници, а они побјегну
натраг. Пјешаци пак ударе низ хришћанску варош, и видећи Турке где
пале турске куће, помисле да су то српски коњаници, па уђу усред Тура-
ка, те их Турци опколе и побију више од осамдесет; а да им ноћ није по-
могла, ниједан не би главе изнео.
У Тршићу се било скупило бјежаније, које оданде, које из доњих села,
неколико стотина душа, па је по брду око Мрамора чекала шта ће та
војска српска учинити у Лозници. Како коњаници стигну опет у Тршић,
Недић зађе кроз ту бјежанију, па викне неколико пута: „Чујте, вилаете!
Турци осташе засад у Лозници, и сјутра ће заћи овуда да пале и робе;
прођите се стоке, него бјежите с робљем преко Цера”. Па онда окрене
путем, а бјежанија, оставивши стоку што је ко био потерао, нагрне за
њим. И ту ноћ пређу Јадар, и до ручанице изиђу на Цер; па онде одмо-
ривши се отиду жене и деца преко Цера, а људи се опет стану купити у
чете. Турци пак са зором изиђу из Лознице, и стану уз Јадар палити и
харати, и сјећи и робити где кога ухвате; а увече се врате с плијеном
опет у Лозницу на конак; и тако сваки дан стану чинити.
Како Ћурчија чује да су Турци прешли Дрину, и Србе разбили и раш-
ћерали, он одмах дође из Рађевине у Јадар, и на Симину Брду стане опет
Јадране и своје момке скупљати у гомилу. Утом, пошто се разгласи да
су Турци прешли и да пале Јадар, заповједе Јаков и Ђорђије да иде
војска из оближњих нахија Јадранима у помоћ, и да гледају како да се
Турци сузбију. И тако дође Милован Грбовић с неколико стотина људи
из ваљевске нахије, и поп Лука Лазаревић (брат покојнога кнеза Ранка
из Свилеуве) с неколико стотина из шабачке; и нешто Јадрана и
Рађеваца, нешто Ћурчијиних којекаквих хајдука и момака, састане се
свега око три хиљаде људи. Та се војска купила на Симину Брду готово
недељу дана; а Турци су сваки дан излазили те палили и харали уз
Јадар, нити је ко излазио да им смета, осим Ћурчија са својим момцима
што им је нешто на растркане чете ударао, као што је један дан узалуд
бранио и цркву јеребичку да не запале.

45
 А кад се ова сва војска прикупи, и већ се стану договарати како ће
ударити на Турке, онда уједанпут (на Преображење ујутру) дођу гласови
иза леђа да су Турци у јучерањдан преко Мачве отишли у Шабац! Како
ти гласови стигну, војска одмах крене са Симина Брда и пође низ
Поцерину пред Турке, да их у Китогу дочека кад се врате натраг; но кад
дођу у Метлић, онде је срету други гласови: да су Турци у Шапцу само
коње одморили и у том похарали и попалили оно српских колиба што је
изнова било пограђено, и посјекли кога су онако изненада затекли, па
се вратили натраг и отишли преко Дрине. Одатле војска српска окрене
к Дрини, и дође у Чокешину на конак.
Ту побегне увече и Ћурчијин брат Јован с митровачке скеле, и каже
да је чуо да се Јаковљеви људи спремају да га убију; но Ћурчија га ис-
псује, говорећи му да није вриједан брат његов звати се, и каже му да
се за живота његова никога не боји: ни Јакова, ни Турака, ни Немаца; а
послије његове смрти нека гледа како зна; и тако га ослободи и опреми
опет на скелу.
То вече поручи Ћурчија мачванским кнезовима и кметовима да сутра
изиђу пред њега у Љешницу или на Јадар да их пита ко проведе Турке
кроз Мачву и тамо и амо. Сутрадан војска српска удари преко Љешнице
(или, управо рећи, преко Љешничишта), и, дошавши надомак Јадра, за-
устави се онде да се одмори. Ту стигну и Мачвани за које је Ћурчија
поручио; но најзнатнији људи (које је он баш и звао) нијесу смјели да
дођу, него послали којекакве сиромашке и непознате старчиће; зато се
Ћурчија расрди, и стане викати, и псовати и пријетити да ће их исјећи
и да ће им куће попалити. Онда поп Лука стане бранити и одговарати
Мачване, и тако се њих двојица посваде, те се Лука са својом војском
врати натраг, а Ћурчија, заповедивши Мачванима да на врат на нос вуку
за њим брашно у Лозницу, отиде с Грбовићем и осталом војском у Турску
Липницу на конак, онде ону ноћ попале све што је могло изгорети (нај-
послије и чардаке с кукурузима), па сјутрадан отиду у Лозницу. У Лоз-
ници тако исто попале све што још није било изгорело, па више не
хтедну ићи к Дрини, него се измакну у Клупце и улогоре војску (без шан-
ца и без икакве тврђе) по једном брду.
Други дан навале Мачвани с брашном. Но војске стане сваки дан ма-
ње бити: Јадрани отиду да граде колибе и да се преправљају за зимо-
вање, а остали се кад који стану измицати. Тако послије 3-4 дана од све
војске не остане 300 људи у скупу.
У један дан пак, трчећи неко од Лознице на коњу, избаци пушку, па
повиче: „Ето Турака!” Ћурчија с хајдуцима стане се спремати да се бије,
а остали људи, видећи да ту није мјеста за бој с Турцима, прсну куд који,
сам Грбовић остане с неколика момака; а кад се мало послије види да

46
нема Турака, онда и Грбовић отиде у Тршић на конак, а онде заноћи сам
Ћурчија са својим хајдуцима, па се сутра ујутру пресели и он у Тршић.
Још како је Ћурчија изишао у нахију шабачку и Јаковљеве људе рас-
терао, а умјесто њих своје поставио, Јаков му је одмах почео о глави
радити; зато сад разгласи да је Ћурчија издао Јадар и Мачву Турцима
за новце, и да је он сам Турке навео, те толику штету починише; а уз то
су још и Ћуртиновци неки отимали од људи којешта (као што се онда по
свој земљи, негде мање, негде више, догађало), а многи су то чинили у
Ћуртино име, који Ћурту никада нијесу ни видели.
Елем, Јаков за све ово на Врачару код Црнога Ђорђија и код осталих
поглавица оптужи Ћурчију као издајника и хајдука и зулумћара, и добије
допуштење да иде с војском да га убије и онај крај да умири и уреди. И
да би то лакше могао учинити, и као да би свагда имао изговор да га
није он сам убио, него у договору са свима, подигне нешто војске и из
београдске нахије. С овом војском изишавши он у нахију шабачку, није
дирао ништа у Ћурчијина брата, ни у остале Ћуртиновце који су се по
селима налазили, него прође с миром до у Ново Село, па онђе улогорив-
ши војску пише Ћурчији у Јадар да му дође на састанак, да се договоре
како ће убудуће онај крај чувати од Турака. Ћурчија, примивши ту књи-
гу, нити се шта бојећи ни сумњајући, остави све своје момке у Јадру, а
он само с тројицом (са Симом из Церовца и с Петром и Николом, два
рођена брата, из Бадање) дође у Ново Село.
Премда је Јаков имао читаву војску, а Ћурчија само три момка, али
је опет био у великој бризи како ће га погубити, јер се бојао да не опази
и да се опет не похајдучи, па послије не би од њега нигде имао мира ни
дању ни ноћу; а како се год бојао њега, тако се бојао и његова момка
Сима Церовца; зато их, кад дођу, прими врло лијепо, а одреди своје
момке да гледају како из пријеваре обојицу у једно вријеме да убију.
Кад Ћурчија послије ручка легне под чадором да спава, Јаковљевци
сједну са Симом на некаквој клади, па навале те га опоје, па се онда
учине као да хоће с њим да пазаре пиштоље; а кад он једнима да пиш-
тоље да гледају, други га с леђа превале преко кладе, и закољу као
јагње. Опазивши то један од оне двојице браће из Бадање, отрчи Ћур-
чији под чадор, пак повиче: „Харамбаша, од Бога нашао! Убише Ваљевци
Сима!” Онда Ћурчија скочи па повиче: „Камо мој коњ?” А кад види да се
већ ни до коња доћи не може, онда спопадне пушку по средини па поб-
јегне преко логора, а Јаковљевци повичу: „Ај, море! удрите хајдука”, и
са свију страна стану пушке пуцати на њега, и одмах га онако у бјежању
удари седамнаест пушака; а кад види да више не може бјежати, онда
потегне пиштољ те из једне колибе растера људе, па сам у њој сједне,
и пошто избаци неколико пушака на људе који су на њега једнако изо-
кола пуцали, надвладају га ране и падне на земљу, а људи са стране

47
притрче, те га примлате пушкама кијачки, и још онако са жива свуку и
разграбе хаљине и оружје. Тако му погину ту и она обадва момка из Ба-
дање.
Како Ћурчије нестаде на овоме свијету, Јаков одмах пошаље своје
људе, те му убију и брата на митровачкој скели; а друге разашље по
свој шабачкој нахији, те побију више од 30 Ћуртиноваца, а остали се
разбјегну и посакривају. Јаков потом намјести опет своје људе по нахији
шабачкој као што су и прије били, и наплативши добро своју попутнину
како од Мачвана, што су Турке пропустили, тако и од шабачких Турака,
што су их примали, врати се с војском к Београду.
Бећир-паша, дошавши к Београду, устави се код Бијелих Вода; но
пошто онде посједи неколико дана и види да Срби, премда су му давали
шта му је год требало, већ нимало не личе на рају цареву, намисли да
иде у Београд, из кога су дахије већ биле истеране ево овако: Знајући
Срби да Гушанац с крџалијама својим само за новце служи и брани да-
хије, почели су му били још одавно тајно нудити новце и београдски
пашалук, да им изда дахије, и он је на то пристао, и неколико је пута
слао своје људе ноћу те су се о том разговарали и договарали са Србима;
но будући да је у дахија било више војске него у њега, зато није могао
то одмах учинити, него је чекао згоду. Тако кад се Бећир-паша с војском
прикучи к Београду, он научи своја неколика момка те се начине као да
су дахијске уходе, и отиду тајно те кажу дахијама да је он уговорио са
Србима и с Бећир-пашом и с многим другим Турцима из Београда: како
се Бећир-паша приближи к Београду, да он са својим крџалијама учини
јуриш у варош и да побије дахије, и Бећир-пашу, као царева везира, да
пусти у град.
Дахије то одмах повјерују, јер су се и сами тога бојали, и, не знајући
шта друго чинити, таман кад Бећир-паша дође на Бијеле Воде, њих чет-
ворица покупе своје благо, па с неколико момака сједну у четокаик
(чамац) и побјегну низ Дунав у Адакале, а жене и децу оставе у Беог-
раду. Како се они навезу на Дунав, Гушанац одмах са својим крџалијама
уђе у варош, и похаравши и оплијенивши не само њихове куће и конаке,
него и других других богатијих и мирних Турака, а зликовце и бећаре и
бескућнике прикупивши к себи, начини се он сам, мјесто њих четворице,
дахија београдски.
Бећир-паша дакле, једно поплашен од Срба, а друго обрадован што
су дахије побјегле из Београда, крене се од Бијелих Вода и преко Вра-
чара кроз српску војску, која је с обје стране пута била у врсте намјеш-
тена и пуцала му из пушака на весеље, отиде у Београд. А како дахија
нестане у Београду, већ и бој престане по Врачару, и Срби стану дола-
зити у Београд и доносити таин (храну) како Бећир-паши и Аги-Асан-
паши, тако и Гушанцу.

48
 Кад Бећир-паша каже кнезовима и осталим поглавицама српским да
је већ мир: дахије су проћеране, а раја сад нека остави оружје, па нека
иду сваки својој кући, и нека на миру ору и копају, као што су и отприје
радили, онда му Срби одговоре да мира нема докле су год дахије у
животу, јер ће оне, макар где биле, опет покупити војску и доћи те њих
узнемиривати; него он, ако је рад правоме миру, нека гледа, макар на
који начин, да дахије, живе, или главе њихове, дођу Србима у руке, да
се заиста увјере да њих више нема на овоме свијету.
Кад то чује Бећир-паша, он одмах напише бурунтију Ибрахиму, упра-
витељу адакалскоме, да је царска воља и заповијест: да он дахије, као
царске противнике, живе или мртве, преда Србима; потом заповједи
Реџепу, синовцу Ибрахимову, који се тада у Београду десио, те и он уз
ту бурунтију напише књигу стрицу своме, и препоручи му да гледа то
одмах да учини; па одмах ту бурунтију с књигом Реџеповом преда Срби-
ма, и каже им да је по њиховом човеку с неколико момака пошаљу у
Адакале, те ће им се дахије предати.
Примивши Срби ту бурунтију, одмах одреде Миленка Стојковића, бим-
башу нахије пожаревачке, са 40 момака, и пошаљу га с њом у Адакале.
Кад Миленко дође према Ршави, он своје момке сакрије у шуми, а сам
отиде у Адакале, те преда Ибрахиму везиреву бурунтију и Реџепову
књигу.
Кад Ибрахим види шта му се пише, он каже Миленку да дође с мом-
цима довече, кад се смркне, те ће му он показати кућу где дахије сједе,
па он послије нека ради с њима како му драго. Тако се Миленко врати к
својим момцима, па их увече доведе у Адакале, а Ибрахим му покаже
прстом једну кућу у којој су гореле свијеће у собама, говорећи: „Ето, ту
су дахије”. Онда Миленко с момцима опколи кућу, и убије их сву четво-
рицу, и главе им отсијече и донесе у Београд. И тако се тобоже учини
мир; и да би се лакше заборавило све што је било, двор турски пошаље
у Београд другога везира (Сулеман-пашу), а Агу Хасан-пашу премјести
на други пашалук.
Кад се већ са Србима као сврши посао, и Бећир-паша и Ага Хасан-
паша стану се спремати да одлазе сваки на своју страну, онда Гушанац
запита Сулеман-пашу: ко ће њему платити што је оно лето војевао са
својим крџалијама, јер вели да од дахија није примио ни паре; а Суле-
ман-паша му одговори да иште од Бећир-паше нека му он плати, јер је
њега цар одредио и послао да Србију умири, и његова ће сад зато бити
част и слава.
Онда Гушанац навали од Бећир-паше искати плату, а кад овај немад-
не чим да му плати, он у доњему граду постави око њега своје крџалије
и каже му да оданде жив неће изићи док му не плати; а хазнадар Бећир-

49
пашин, кога су такођер чували, некако се излаже у Земун, као да тражи
новаца у зајам, па оданде преко Сријема утече у Босну.
Кад се Бећир-паша види у таквој невољи, он стане Србе молити и
заклињати да га откупе и избаве од Гушанца, и Срби се погоде с Гушан-
цем, но ни они нијесу имали свију новаца да му одмах даду, него му пола
остану дужни, и Реџеп се подјамчи за њих, и даде Гушанцу свога брата
Салија у залогу. И тако се Бећир-паша избави и под саму зиму отиде у
Босну само с неколико стотина људи, а остала му војска готово сва
пропадне у Србији: неке Бошњаке и Херцеговце похвата грозница од до-
њоземских вода, и помру у Београду и око Београда, неки побјегну куд
који натраг, па их Срби побију по селима.
Овога лета било се побунило у пашалуку београдскоме 10 нахија, тј.
београдска, шабачка, ваљевска, рудничка, крагујевачка, јагодинска,
грочанска, смедеревска, ћуприска, и пожаревачка; и од босанскога па-
шалука двије кнежевине зворничке нахије: Јадар и Рађевина. А
поглавице војничке, осим Црнога Ђорђија, најзнатније су биле ове: Јаков
Ненадовић, из нахије ваљевске; Јанко Катић, из београдске; Васо
Чарапић, из грочанске; Милан Обреновић, из рудничке; у нахији
пожаревачкој Миленко Стојковић и Петар Добрњац; у смедеревској
Ђуша Вулићевић из Азање и Обрад из Крсне; у нахији јагодинској
Стефан Јаковљевић; у нахији шабачкој поп Лука Лазаревић, и Остоја
Спуж из Шапца. Станоје Главаш и Ђорђије Ћурчија били су на гласу само
као јунаци, али нахија својих управо нијесу имали (као ни Спуж), него
је Главаш ишао уз Ђорђија, а Ћурчија изнајприје уз Јакова, а послије
сам са својим момцима.
Послије смрти Ћурчијине дође у Лозницу Мехмед-капетан Видаић,
који је с Бећир-пашом био прошао у Београд, те он стане Јадране наново
купити и преправљати да се бране ако би синоновац његов, Али-бег,
опет ударио с војском на Јадар; а пошто се Бећир-паша врати из Беог-
рада, и он се као помири с Али-бегом и с његовим братом, Капетан-па-
шом, и отиде у Зворник, а у Јадру постану два нова господара српска:
Антоније Богићевић из Клубаца, и Јефто Савић из Тршића. Они, с дого-
вором Јакова и Црнога Ђорђија, опет одвоје Јадар и Рађевину од бео-
градскога пашалука, и учине с Турцима овакав мир: 1) да нема читлука;
2) они да плаћају Капетан-паши харач и порез, више ништа; а и ове
дације (порез) они сами да купе; 3) они сами између себе да суде и
уређују по својој вољи; 4) Турци никаквим послом да не иду по селима,
осим спахије да изађу једанпут у години да покупе њихов десетак и
главницу; 5) да војска босанска, ако би убудуће пошла на оне Србе у
београдском пашалуку, не може ићи преко Јадра (да не би послије они
Срби одоздо дошли и њих опет насилу подигли), него доле на Мачви да
прелази Дрину; 6) за знак да војска турска убудуће нити ће преко њих

50
ићи доле на Србе, нити ће њима каква зулума чинити, даде им Капетан-
паша свога рођака Дервиш-агу да сједи међу њима; 7) за знак да они
више неће пристајати с оним Србима одоздо, они пошаљу Капетан-паши
у залогу неколико кметова, и покупе између себе нешто оружја, те га у
манастиру Троноши затворе у једну собу, а кључ даду Дервиш-аги (пос-
лије дођу некакви људи из ваљевске нахије ноћу, те оно све оружје, ако
је и рђаво било, однесу).
Кнезови и остали поглавари изнајприје изберу и поставе Црнога Ђор-
ђија, као готово да им буде слуга; али он, добивши власт и силу у руке,
стане владати и свима заповиједати господарски. Кад се ова буна овако
срећно протегне и они виде да старјешинство доноси част и славу и
богатство, онда се сваки стане кајати што није он старјешина; и неки од
ових већих нахијских старјешина стане радити, ако не може над свима
бити старјешина, барем у својој нахији да му нико не заповиједа. Зато
стану викати на Црнога Ђорђија да је он хајдук, и да хајдук земљом и
народом нити је кад управљао, нити може управљати. А ни једноме од
ових поглавица није тако било за невољу да се наочиглед сад одмах
мрази око тога с Црним Ђорђијем као кнезу Теодосији; јер он не само
што је главно старјешинство од себе одбацио и Ђорђији наметнуо, него
му Ђорђије мало по мало и нахију крагујевачку, у којој су изнајприје
обојица заповиједали, узме сву под своју власт. Зато се он у Пећанима
(више Остружнице) посвади с Ђорђијем, и потегне из пушке да га убије,
но пушка га превари, а Ђорђије онда потегне те њега посред сриједе,
говорећи: „Којекуде, по души те! - кад си ти знао боље од мене уређи-
вати и заповиједати, зашто си мене нагонио да се овога посла примам?”
А од осталих нахиских поглавица најстрашнији су били за Ђорђија
Јанко Катић и Јаков Ненадовић: Јанко са својом памећу и с јунаштвом;
Јаков пак (који није ни био на избору Ђорђијину) с именом свога покој-
нога брата и с нахијом ваљевском, која је између највећих у Србији, а
уз то се још особито био понио и посилио што је прву џебану и прве
топове из Немачке добио, и што је Шабац освојио. Ова су му двојица у
свакој прилици показивали не само да он није већи од њих, него да није
ни као они, али, једно не имајући нужде ни узрока да се онако изблиза
свађају као кнез Теодосије, а друго, бојећи се колико један другога,
толико сви Турака, остану на миру управљајући сваки својом нахијом.
А како год што су ове нахијске поглавице викале на Ђорђија да је
хајдук, тако су га и паше у Београду држале само за харамбашу, и кад
су се о миру и о другим народним пословима разговарали, нити су га
звали, нити им је он ишао, него су понајвише ишли кнезови и знатнији
кметови. Али Гушанац, или што је у том био паметнији од паша, знајући
да је онај највећи господар који власт и силу у рукама има, или што је
виђео да Ђорђија тако презиру као и њега, највише се с њим договарао.

51
 Срби су, истина, ову буну почели само из очајанија. О срећнијем нап-
ретку нико није могао ни сањати, а камоли на јави мислити, него да се
освете субашама и дахијама, и, ако би како било могуће, да их протерају,
па да остану опет раја под владањем доброга царева везира, као што је
било и под Хаџи-Мустај-пашом; али сад, острвивши се тако срећно на
турску крв и намамивши на пљачку, и познавши сладост слободе, и
прости је народ изгубио вољу, а камоли поглавице, опет тако постати
раја турска.
Да се сами од Турака отети не могу, то су знали сви, него намисле да
моле каквога хришћанског цара да их тако помири с Турцима да плаћају
порез, а сами између себе да владају и заповиједају. Из различитих
тадашњих мишљења најпослије пристану сви да се пошаљу посланици
у Русију. И тако у мјесецу августу, у оно исто вријеме кад су се с Бећир-
пашом и с Гушанцем по Београду мирили, одреде Петра Новаковића Чар-
даклију (родом однекуд с арнаутске границе, па уз немачки рат постао
капетан у фрајкору српскоме, и потом отишао у Немачку, а сад, оставив-
ши пензију, пребјегао опет у Србију), и Јаковљева синовца проту Матију
Ненадовића и Јована Протића из Пожаревца, и пошаљу их у Петербург.
Тако се са свршетком ове јесени сврши прва година овога војевања.
Поглавице српске своје топове мало сакрију, а војнике распусте, те оти-
ду сваки својој кући, али им закажу да буду свагда готови ако би се откуд
какви Турци против њих појавили; а и они само по с неколико момака
отиду сваки својој кући, и стану чекати какав ће им глас посланици из
Русије донијети.
Турака је у ових 10 побуњених нахија било само у Београду, у Смеде-
реву и у Шапцу. Смедеревци и Шапчани били су мало као под српском
владом, а у Београду је била сасвим влада турска, као и отприје. И овај
је нови везир (Сулеман-паша) само име носио, а Гушанац је, умјесто да-
хија, био прави господар. Он се побрати с Црним Ђорђијем, па пошаље
неколико хатова (коња) и ћуркова (капута) на дар како своме побратиму,
тако и Јакову и Јанку Катићу; а Срби су њему давали сијена, јечма, дрва,
оваца, говеда, меда, масла, а помало и новаца, и једнако су му ласкали
да ће бити везир у Београду.

52
 ДРУГА ГОДИНА СРПСКОГ
ВОЈЕВАЊА НА ДАХИЈЕ

Како је мир прошле године између Срба и Турака начињен, онако је

и трајао. Српске поглавице, одмах по Божићу, стану се са својим мом-
цима прикупљати к Београду, и сам Карађорђе око малог Божића дође
у Остружницу, као да се договарају с Турцима. А и за ова два-три месеца,
што су тобоже у миру били, Турци се у Београду заваде и побију између
себе. Како што се пре Гушанац надао да ће бити у Београду везир, ако
истера дахије, тако је сад мислио Реџеп за себе - ако истера Гушанца. А
код Гушанца је у Београду било неколико бимбаша Реџепових земљака
(из Арнаутске); тако Реџеп преко свога брата Салија, који је код Гушанца
био у залози, завади ове бимбаше с Гушанцем, и они, узевши Салија, са
својим друштвом изиђу из града у варош, и стану се бити с Гушанцем,
но Гушанац их надвлада и истера из Београда сасвим.
Сад се ове бимбаше посвађају између себе, бацајући један на другога
кривицу што им је овај посао тако у назадак пошао, па сви навале од
Салија искати новце. Чувши Реџеп шта се ради по Београду, он одмах
дође у Земун, те састави нешто новаца и даде овим својим земљацима,
а за остало каже им да са собом поведу низ Дунаво брата његова Салија,
док он све новце не састави и не да.
Кад крџалије приме ове новце, они се поделе на двоје, па бимбаша
Ганић са својим друштвом каже да они неће низ Дунав, него хоће преко
Шумадије на виалет, и зато навале те се наплате сасвим, па отиду куд
су наумили; а Бећир-Ђаков и Али-Призрен с њиховим друштвом дођу са
Салијом низ Дунав.
Како су ове крџалије из Београда истеране, Гушанац је одмах послао
Србима бурунтију од везира београдскога: да их нипошто не пуштају
кроз земљу, него све да их побију. Срби то једва дочекају, па ове крџа-
лије што су пошле низ Дунав не хтедну на Морави превести, него, по-
топивши сами скеле на другој страни, кажу им да су скеле покварене,
него да чекају док се оправе. Тако ове крџалије (којих је било око три
стотине) не могући прећи на десну страну Мораве, наместе се у Куличу,
где им дође и Реџеп из Немачке. Утом и Јанко Катић, подигнувши неко-
53
лико стотина људи из оближњих села нахије београдске, стигне на
Кулич, као да крџалије прати и конаке да им готови.
Кад се Катић и Реџеп на Куличу састану, и стану се с коња разго-
варати, некакав Гушанчев крџалија, кога је Гушанац са знањем и дого-
вором српским уз ове опремио да заметне кавгу са Србима, потегне из
пушке као да убије Катића, но не погодивши њега, убије за њим Реџе-
пова момка. Како та пушка пукне, крџалија одмах побегне уз Дунав, а
Срби онда скоче на Реџепа и стану викати да је то све његово масло, и
да он хоће на вери Катића да убије; и Реџеп, видећи да му правдање не
помаже, једва некако уграби брата и једну ораницу (чамац), те утече у
Немачку. Тако и бимбаша Бећир-Ђаков уграби једну ораницу, и са седам-
наест момака побегне низ Дунав до ушћа млавскога, па оданде сам утече
пешице, а друштво му све побију Срби онде. Ове пак остале крџалије
поведу Срби из Кулича до Хасан-пашине паланке, па их онде ноћу побију
све (у почетку месеца фебруаа 1805 године).
Српски посланици ударе преко Харкова, и онде нађу Теодора Фили-
повића, родом из Срема из Руме, који је, свршивши у Мађарској школе
и поставши доктор права, из Беча прошле године са Чардаклијином
женом био отишао у Русију и дошао у Харков за професора, но будући
да му се, особито као јектичаву (туберкулозном) човеку, она земља није
допала, зато стане молити посланике да би га тражили к себи, као за
тумача и секретара, само да лепим и поштеним начином изиђе из Русије.
Посланицима је такав човек управо требао, зато га драговољно изишту,
и, отишавши оданде с њиме, дођу у Петербург на Митровдан (1804. го-
дине).
Из Петербурга у Србију дођу натраг прота Ненадовић и Јован Протић
у почетку месеца фебруара, а Теодор Филиповић чак испред Ђурђева
дне, и сви, отприлике, с овим гласовима: „Да Срби пошљу посланике у
Цариград, и да ишту од султана оно што су ради имати, а Русија ће,
колико буде могуће, гледати преко свога елчије (изасланика) у Цари-
граду да би се њихова жеља испунила”.
По овим гласовима Срби око Ђурђева дне учине скупштину у Оструж-
ници, и одреде Стефана Живковића, који им је прошле године из Земуна
почео џебану давати, и проту из Шопића (из нахије београдске), да иду
у Букреш, па оданде с Чардаклијом, - који, како је отишао у Петербург,
у Србију још није ни долазио, - у Цариград, да у име народа ишту од
султана: да Срби турскоме двору плаћају отсеком за све дације, а у
земљи сами да суде и да управљају; и да би им то тврђе и постојаније
било, да им се допусти да се у све градове по београдском пашалуку
метне српска војска да их она убудуће чува.
Истина да Стефан Живковић, који је Турке познавао боље него ико
други од Срба, проговори да ће Турци тешко градове дати Србима у

54
руке, додајући још и то да Турци цариградски не броје у Србији градове
само оне у којима се данас живи, него и Рам, и Кулич, и Борач, и богзна
колико још пустих зидина у Србији има које су у Цариграду све као
градови записани, и диздари њихови улефу једу (плату примају); но
други, доказујући да се код таквих силних Турака, који свога цара обич-
но слушају по својој вољи, ни на какве уговоре ослонити не може док су
год градови у њиховим рукама, не допусте да се то изостави.
На овој скупштини састављен је и овај рачун од трошкова земаљских
откако су се Срби стали бити с дахијама, и дат је посланицимја да га у
Цариграду покажу ако би Турци што споменули за лањске и овогодишње
хараче и остале земаљске дације:
- Дато Гушанцу (да изда дахије?) ............................ 180.000
- Дато Гушанцу за 120 његових крџалија .................. 54.000
- Трошка Бећир-пашина у Београду .......................... 40.000
- Дато Гушанцу за 120 његови крџалија ................... 54.000
- Тројици везира и Реџепу док су били у Београду дато
у новцима и у заири (храни) .............................. 488.090
- Бећир-паши, кад је дошао из Босне и опет кад се
вратио натраг, дато за трошак ........................... 130.700
- Већил-арч узео од кнезова ..................................... 16.500
- Срби потрошили за храну и за џебану ................... 850.000
- Дато Сулеман-паши и Муасилу готових ................. 200.000
- Опет дато с тавилима (квитама) .............................. 71.278,20
2.135.568,20
У том двор турски, разумевши што од Бећир-паше, а што с различитих
других страна, да се Србија није умирила, него да су од раје постали
господари и војници, и да се сад тек прави немир отворити може, пре-
поручи карабогданскоме кнезу Мурузу да он гледа не би ли како умирио
Србе на овај начин: да се поглавицама даду кнезовски берати, па да
живе мирно под добрим пашом, као што су, отприлике, и под Хаџи
Мустај-пашом живели.
Примивши Муруз ову препоруку, одмах одреди и пошаље у Србију
спатара Василија Калигара и зогрофскога (из Свете Горе) архимандрита
Серафима, који је био родом Бугарин и тада се налазио у Карабогданској
у зогрофскоме метоху Добровцу. Ови Мурузови посланици дођу са
немачке стране у Земун баш кад је скупштина у Остружници почињала,
и Срби им одмах одговоре да од тога мира сад не може бити ништа, јер
они сами своје људе опремају у Цариград ради тога посла.
Прошле године остале су од београдскога пашалука три нахије које
се нису биле побуниле, то јест: пожешка, ужичка и сокоска. Срби су у
овим нахијама били само на опрезу да их Турци откуд не поробе и не
похарају; а Турци су се у нахији ужичкој и у сокоској били прибрали у
55
градове, а у пожешкој у Карановац, где су се добро били утврдили. Ако
и нису Срби ударали на ове Турке, они су цело лето једнако ударали на
Србе, као помажући дахијама, а сад особито прибрали се к њима које-
какви бегунци и протераници одовуд из предатих и попаљених градова
и вароши, који су једнако овим побуњеним Србима претили, а по оним
мирним нахијама чинили свакојаки зулум као и раније; зато Срби, добив-
ши сад наду да ће њихова влада и господство остати, науме и договоре
се на тој остружничкој скупштини да и ове три нахије присвоје к себи.
И тако оставивши Катића да се налази око Београда и да пази на Гу-
шанца, с којим су још токорсе (тобоже) у пријатељству били, Карађорђе
узме Васу Чарапића и Ђушу Вулићевића с нешто војске из њихових нахи-
ја, и проту Ненадовића с топом и с једном кумпанијом (дружином) из
ваљевске нахије, те пређу у нахију пожешку и опколе Карановац, па
одатле пошаљу књигу Фератагићу, паши новопазарскоме, да он извади
из Карановца своје људе, који су Карановчанима били дошли у помоћ,
а с Карановчанима они како начине.
Не дочекавши одговора на ову књигу, Срби ударе на Карановац, но
Турци их одбију и тако разбију да се српска војска готово сва разбегне,
и Карађорђе сам собом отиде у врбовку (да диже војску наново), а онде,
с оно мало војске што се није било разбегло, остави оне друге погла-
вице. У том, на српску књигу, Фератагић пошаље к Србима свога силик-
тара с братом владике новопазарскога да изваде све Турке из Каранов-
ца. Срби, имајући тако мало војске, не смедну ове посланике Ферагати-
ћеве пустити у свој логор, него их зауставе на другом месту и, изишавши
им на састанак, кажу за Карађорђа да је отишао по велике топове. Онда
силиктар рече да пишу Карађорђу да се врати, да оне све Турке из
Карановца изваде. Срби то једва дочекају, и одмах пишу Карађорђу, те
се врати, и по многом цењкању и погађању уговоре да Карановчани вра-
те Карађорђину некакву велику шешану (пушку), коју су Срби бежећи
оставили, и да му дају једнога ата (коња). И тако Карановчани, давши
Карађорђу шешану и лепа кулатаста ата покривена црвеним чохом до
копита, изиђу (на Петровдан) сасвим из Карановца и отиду у Нови Пазар,
а Срби уђу у Карановац и попале све што је могло изгорети.
Кад се прота Ненадовић с Карановца врати с топом у нахију ваљев-
ску, онда Јаков позове Милана Обреновића с нахијом рудничком, и Хаџи
Мелентија, архимандрита рачанскога, с неколико стотина људи из нахије
сокоске, те пођу на Ужице, у коме су се некакав Омер-ага и Бего Новља-
нин, први дошавши онде прошле зиме из Видина, а други из Босне, као
дахије били успоставили. Чувши Ужичани да Јаков иде на њих с војском
и с топовима, они изаберу између себе двадесет старих Турака, те их
пошаљу пред њега у гору Црнокосу да виде је ли то истина, и да га пи-
тају куд се подигао, и зашто.

56
 Кад ови Турци срету Јакова с војском у Црнокоси, и опипавши му
топове својим рукама, увере се да нису дрвени, као што се у Ужицу
говорило, него баш прави топови, они заплачу и стану га питати зашто
он, као царева раја, иде да бије Ужице, царев град, и у њему цареве
Турке, који ником ништа нису учинили; и откуда му ти топови. А Јаков
им одговори да он не иде да бије Ужице и у њему цареве Турке, него
иде да бије цареве противнике и зулумћаре, Омер-агу и Бега Новљани-
на, који цара не слушају и против његове воље раји му зулум чине и
земљу узнемирују; и да му је цар те топове дао да такве зулумћаре бије
и истребљује, него они, ако су ради на миру остати, нека му предају
Омер-агу и Бегу Новљанина, па ће се он вратити натраг не избацивши
ни пушке на Ужице.
На то му Турци одговоре да они то не могу учинити, јер вера не под-
носи да брат брата преда душманину у руке (а да то вера и подноси,
Омер-ага се лако не би дао предати Србима у руке, јер је он имао момака
и друштва, па је заповедао Ужичанима; но Турци ови то нису смели ка-
зати, јер је међу њима било и Омер-агиних људи). Онда им Јаков рече:
„Е, добро, кад не можете, а ви идите у Ужице те кажите и Омер-аги и
свим Ужичанима шта сте чули и видели”.
И тако се ови Турци врате натраг, а, Јаков с војском отиде за њима,
те опколи Ужице са свију страна, и, наместивши своја два топа на брду
Татинцу, стане пуцати на њега; но пошто је читав дан узалуд пуцао,
научи га некакав старац из ужичке нахије те увече премести топове на
поље Крчагово (одакле су некад Немци Ужице узимали), и оданде сут-
радан (пред Илиндан) другим топом запали кућу у Ужицу, и како су куће
биле све дрвене, и у летње доба суве, а на већу још несрећу турску дуне
ветар, тако ватра за један час обузме сву варош: жена и деце стане
дрека, и све повиче, и мало и велико, да се боље Србима предати него
живи да горе.
Онда Омер-ага и Бего Новљанин с нешто својих момака побегну из
Ужица, а Ужичани изаберу између себе тридесет старих Турака, те их
пошаљу к Јакову да му дају педесет хиљада гроша и осамдесет атова, и
да га моле само да их у граду и у вароши остави на миру, а у нахију се
они убудуће ништа неће мешати, него он нека заповеда и уређује како
му драго. Јаков, узевши радо те новце и атове, учини од њих и са свим
својим војницима и поглавицама, и кнеза Алексу Поповића постави
војводом над нахијом ужичком, па се врати натраг. Тако Срби и Ужичане
предаду, као и Шапчане и Смедеревце, а Сокољанима, не могући ништа
у ономе камену учинити, поставе само страже око Сокола, да им Турци
не би какву штету учинили; а нахија и сокоска остане под српском вла-
дом као и друге, и постави јој се старешина Хаџи-Мелентије, архиман-
дрит рачански.

57
 Кад српски посланици дођу у Цариград, и предаду Турцима своју
молбу, Турци се упропасте видевши шта раја тражи, па стану псовати и
викати: „Шта ће раји градови? Ово није раја; ово су хајдуци”. Па онда
њих сву тројицу под стражу, а цар постави нишкога Хафис-пашу бео-
градским везиром, и заповеди му да дигне војску па да иде право у
Београд и земљу на силу да умири.
Кад се већ чује да Хафис-паша купи војску и опрема се јамачно
(заиста) на Србију, онда Живковић, који је знао добро и турски и грчки,
стане говорити турској господи по Цариграду: „Сад цар шаље Хафис-
пашу у Србију, а народ, не имајући од нас никаква гласа, неће знати ни
веровати да он иде по царској вољи и заповести, него ће помислити да
иде сам од своје воље, па ће се побити с њиме, и биће триста јада на-
ново; него пустите мене да идем у Србију, да кажем народу да је тако
царска воља, и да се не противе, већ да приме Хафис-пашу у Београд;
а међутим ако се што сумњате, ево моја два друга нека остану овде док
се ови послови не сврше и Хафис-паша срећно не дође у Београд”.
Турцима се учини да Живковић има све право што говори, и кажу му
да се спреми и што брже да иде у Србију. Онда он отиде те нађе онде
некаквог човека и препоручи му да посматра Хафис-пашу, и да долази
понекад да обилази проту и Чардаклију, па ако се чује да се Хафис-паша
с војском приближава к Србији, да их ноћу изведе и сакрије негде. Кад
Живковић и то уреди, онда изиђе из Цариграда, па на врат на нос потрчи
у Србију. На Ниш ваљада није смео ићи од Хафис-паше, или од других
Турака који су га као рођеног Нишлију познавали, него крене уз Дунав,
но негде око Пореча ухвате га Реџепови Турци, и пођу да га убију, те се
једва излаже и од смрти избави.
Кад наступи у побуњену Србију, стану га људи сретати и питати како
је, јесу ли што свршили, а он им почне говорити: „Добро, браћо, хвала
Богу, никад боље: цар нам даде све што смо хтели и желели, и одреди
нам Хафис-пашу са триста људи у Београд, само да се зна да је земља
царска; него после дођоше гласови да је Хафис-паша накупио којекакве
своје породице и момака и беспослица неколико хиљада људи, и тако
уместо триста људи подигао читаву војску; зато из Цариграда послаше
мене напред да вам кажем и да гледамо: ако Хафис-паша дође са триста
људи, да га примимо у Београд, ако ли поведе више, да се бијемо с њим,
јер и он цара не слуша, како се по његовој заповести не влада”.
Такве гласове Живковић посеје по народу куд год прође, а Карађорђу
и осталим старешинама каже право како је. Како ови гласови дођу у
Србију, Срби одмах стану купити војску, и Миленко и Петар похите с
нахијом пожаревачком к Ћуприји, а Карађорђе стане прикупљати нахију
смедеревску и крагујевачку к Јагодини. Живковић пак, да омете и Гушан-
ца, да не би он међутим, кад војска српска отиде пред Хафис-пашу, изи-

58
шао с крџалијама да пали и да хара и роби села, отиде му у земунски
контумац на састанак, и, на питање његово шта су свршили у Цариграду,
каже му да су искали њега за везира, и да су им га изнајпре били хтели
дати, па после Хафис-пашини пријатељи подвале новце, и поставе Ха-
фис-пашу: „И ето га”, вели, „иде у Београд, него сад не знамо шта ћемо
чинити; шта велиш ти, Алилага?” А Гушанац му каже да иду да га бију,
и да га нипошто не пуштају к Београду.
Хафис-паша накупи преко двадесет хиљада војске. Како до тада, ни
прошле ни ове године, још никаква права војска није ударала на Србе,
тако он не само што нимало није сумњао да ће их покорити, него повуче
са собом мноштво личина (канапа), којима ће поглавице везати и ве-
шати, и неколико кола абених капица и малих бритвица: капице да разда
народу место фесова и шалова, а бритвице место оружја.
С оваквом опремом и надом он у почетку месеца августа дође у
Параћин, и оданде одреди Смаил-агу Бањскога и још неколико Турака,
те их пошаље да се разговарају с Миленком и с Петром, који су се са
две хиљаде и пет стотина људи и с једним гвозденим топом били уло-
горили на Иванковцу ниже Раванице. Његов је поздрав Србима био ово:
да он низ Ресаву преко нахије пожаревачке иде у Београд, него да му
гледају конаке да припеме, и народ оружје да да, и да буде раја као што
је и био. Срби му на то одговоре: „Добро! Ми смо чули да он иде у Бе-
оград, и конаке смо му припремили, али не преко нахије пожаревачке,
него на Јагодину и на Хасан-пашину Паланку, царским путем, куд су и
досад везири ишли; а ове су нахије с ове стране Мораве похаране и
попаљене, и готово опустеле: људи немају ни сами шта да једу, а камоли
војсци конаке да дају. За оружје пак, кад дође у Београд, гледаћемо; а
ми смо раја царева и онако”.
Хафис-паша као да је знао да га Срби маме у оне шуме и гудуре кроз
које ваља проћи док се царским путем дође из Јагодине у Гроцку, није
смео нипошто да се упусти да иде онуда, него још једанпут пошаље своје
људе к Србима на разговор; а кад види да Срби држе једно те једно,
онда рече: „Ја знам где је Београд, нити требам хајдука да ми казују и
заповедају којим ћу путем у њега ићи”. Па дигне војску из Параћина, те
удари на српске шанце на Иванковцу да их онако узгред очисти, да му
не остају за леђима; и тако ударивши се ту, били су се од јутра до мрака,
Турци једнако јуришајући, а Срби се бранећи. Турци освоје мали српски
шанац, у коме је био и топ, а Срби опет, који нису били у шанчеве зат-
ворени, отму у шуми од њих џебану, и у великом шанцу одрже се храбро;
и Турака у јуришању толико изгине да се Хафис-паша готово уплаши, и
о Србима сасвим друкчије стане мислити.
Како ноћ бој прекине, тако Турци заноће око шанца српскога. Тај исти
дан дође Карађорђе у Јагодину са пет хиљада људи и са три топа и јед-

59
ним кубузом (хаубицом) и чувши да Хафис-паша неће царским путем у
Београд, него да се бије с Миленком и с Петром, похита и он тамо; и
таман кад Турци стану мало да почину од боја, дође им ухода и каже:
„Ето Карађорђа на Мораву са десет хиљада војске!” Турци помисле: „Шта
ћемо сад? Кад ево ових, нема шака људи, па се не дају, и толике јунаке
погубисмо око њих, а камоли сад кад стигне Карађорђе с толиком вој-
ском! Него бежи!” Па онда место барјака које су били испобадали око
српскога шанца, ударе полако гране из шуме (да не би Срби опазили где
они беже, па да их не би потерали), и брже боље побегну у Параћин.
Ту ноћ стигне и КараЂорђије с војском на Иванковац, и видећи да је
Хафис-паша побегао у Параћин, опреме се ујутру и пођу сви за њим. И
дошавши до Параћина, стану с некаква брдељка из топова пуцати у ва-
рош, и звати Хафис-пашу да изиђе на мегдан, да не пале вароши која
им ништа није крива. Кад то види и чује Хафис-паша, он одмах остави и
Параћин, и побегне чак у Ниш, где ускоро потом, што од срамоте, а што
може бити и од страха што је тај посао тако рђаво свршио, и умре убрзо.
Срби пак, једно што су тада у договору и у пријатељству живели са
Шашић-пашом из Лесковца, а друго, што још нису били наумили бавити
се другим пашалуцима, не хтедну да уђу у Параћин, него се врате за
границе београдскога пашалука. Ето тако Живковић и Хафис-паша
сврше своје послове; а проту и Чардаклију изведе онај пријатељ, као
што је Живковић препоручио, и сакрије у некакву европску лађу, те
једва на другу годину дођу у Србију.
Како су Срби још прошле године предали Турке у Шапцу и у Сме-
дереву, нити су они више шта тражили од Турака, ни Турци од њих; зато
се ови Турци, особито уз Београђане и уз друге Турке изокола, који су
их једнако подбадали да се тако не подају Србима, опет мало посиле, и
у градовима стану владати готово као и пре. Срби пак, такође осиливши
и већ готово завадивши се и с царем турским, стану гледати згоде и тра-
жити узроке да опет на њих ударе и сасвим да завладају градовима.
У том Ђуша Вулићевић, старешина нахије смедеревске, дође у почет-
ку месеца октобра у Смедерево, па онде, напивши се мало, свади се с
Турцима, те га Турци убију. Срби то готово једва дочекају, па одмах
подигну војску те опколе Смедерево, и стану га бити из топова и палити
из кумбара. Кад Турци виде да се не могу одржати, они се предаду Ср-
бима на веру, и Срби зликовце испрате низ Дунав, а мајстори и други
мирни мирни Турци остану у својим кућама по вароши да живе без
оружја под српском власти; у граду пак Срби поставе своје страже и
заповеднике.
Познато је већ како је Карађорђе прошле године постао главни ста-
решина, и колико су остале поглавице то његово старешинство призна-
вале. Ове је године, истина, и Карађорђе постао много силнији и као

60
старешина у земљи познатији, али су и остале поглавице исто тако
нарасле у својој слави и сили. Јаков, покоривши Ужице и одметнувши
нахију сокоску, назове се заповедником нахије ваљевске, шабачке,
ужичке и сокоске, и јавно стане Карађорђу поручивати да му, као старе-
шина, не прелази горе преко Колубаре; Миленко и Петар, особито после
боја на Иванковцу, постану доле преко Мораве самовољни господари;
Милан Обреновић, удруживши се с Јаковом и угледавши се на њега,
осим нахије рудничке притисне готово и пожешку под своју власт; Катић,
Чарапић и Ђуша изиђу још на већи глас што наново показаним јунаш-
твом у различним бојевима с Турцима, што договарајући се око Београда
у различним догађајима, и сваки је у својој нахији управљао и заповедао
по својој вољи.
К овоме још кад се узме да су ове све старешине, као и њихове мање
четобаше, биле само војнички управитељи, а за приватне распре и су-
дове по селима да није било никакве одређене и признате власти, онда
се слободно може рећи да је на сваком месту био онај старији који је
био јачи. Да би се у овоме, за свако друштво људско најпречему послу,
поставила каква уредба, прота Ненадовић и Теодор Филиповић (који се
у Србији звао Божа Грујовић), још како су дошли из Русије, навале око
Јакова да се постави сенат.

61
 ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЋИ
СОВЈЕТ СЕРБСКИ

Кад један од прве руске господе запита српске посланике (проту

Матију Ненадовића, Јована Протића и Петра Чардаклију) у Петербургу,
на свршетку године 1804, ко им је старјешина у Србији, прота Ненадовић
одговори да немају никаквога једног старјешине, него да нахије имају
своје старјешине које се између себе договарају и савјетују. (Овако је
мени казивао прота у Лозници године 1807, и управо онда није могао
друкчије ни говорити; али послије не знам да ли би признао да је тако
рекао и тим показао да није признавао Карађорђа за главнога господара
и управитеља.)
На то им рекне онај руски посподин да ваља да поставе „совјет” сас-
тављен од људи из свију нахија, који ће народом и земљом управљати
и заповиједати свијем старјешинама. (Ја даље зато пишем совјет, а не
савјет, јер мислим да у српскоме језику и у овоме смислу не ваља ни-
једно, него би ваљало казати вијеће, као што су и Руси у стара времена,
на пр. у Новгороду, имали въче или вече.)
Ово проту Ненадовићу и Јовану Протићу буде врло по вољи јер су
знали да Јаков Ненадовић, протин стриц, и Миленко Стојковић, који је
Јована Протића одредио на овај пут, никако не би волели да им Кара-
ђорђе заповиједа.
Кад се ови посланици српски године 1805. врате у Србију, прота Не-
надовић и Божо Грујовић, којега су посланици из Русије довели са со-
бом, навале једнако око Јакова да се постави Совјет, који и Јакову буде
по вољи. И тако оне исте године пошто освоје Карановац и Ужичани им
се предају и плате уцјену, Јаков позове Карађорђа да дође о Великој
Госпођи у манастир Боговађу да се о том разговоре и договоре. Но Ка-
рађорђе не хтједие отићи у Боговађу, него он дозове Јакова у нахију
београдску у село Борак, и ондје се сазову и остале знатније поглавице,
те уреде да свака нахија изабере по једнога поштена и паметна човјека,
па ти сви људи да се састану на једно мјесто, да суде и пресуђују све
веће распре и тужбе земаљске, и ето тако постане у Србији Совјет, који
се у почетку највише звао Синод или Скупштина; а на печату (на коме
62
су били грбови Србије под круном, крст и четири оцила - и Тривалије -
под круном свињска глава са стријелом забоденом у чело - који су на
сриједи свезани један за други и између њих расте крин; одозго огријало
сунце и луче своје спустило до круна, а доље испод грбова „1804” био
је натпис: „Правитељствујушћи совјет сербски”). (Ја сад управо не знам:
или је печат грађен 1804 године, или је та година зато метнута што је
онда почела буна - ја бих прије рекао да је ово друго узрок и да је печат
грађен у Петербургу 1805 године.)
Совјет се овај најприје намјести у манастиру Вољавчи, у нахији руд-
ничкој, но будући да ондје у пустињи нити су имали совјетници шта јес-
ти, нити је ко долазио да се суди, зато се премјести у манастир Боговађу,
а оданде послије некога времена у Смедерево. Први су совјетници пос-
тали она тројица што су били у Русији, то јест: прота Ненадовић, који је
био као и претсједник, од нахије ваљевске, и Јован Протић, од нахије
пожаревачке, и Божо Грујовић као секретар или писар; а послије је до-
шао Вукоман из нахије јагодинске, Аврам Лукић из нахије пожешке,
Младен Миловановић из нахије крагујевачке, Јанко Ђурђевић из нахије
смедеревске и Милија Здравковић из нахије ћуприске.
Српске поглавице пристану и поставе Совјет, али управо нијесу знале
шта ће то да буде; него су Јаков и Катић, и други већи, мислили да Сов-
јетом мало зауздају власт Карађорђеву, а Карађорђе мислио је да њиме
плаши Јакова и Катића, и друге који би му се противили; а сви су мис-
лили да ће Совјет само којекакве ситнице судити, па и то онако како они
хоће, а остало све да они сами уређују и заповиједају по својој вољи;
Божо пак и прото Ненадовић мислили су да Совјет буде највећа власт у
земљи, и да свима поглавицама заповиједа у свачему, као што свједочи
и натпис на печату: „Правитељствујушћи совјет”, јер правителствоват у
руском језику значи: „Имати правитељствујућу или врховну власт”.
Тако је Совјет у Вољавчи и у Боговађи за оних неколико мјесеци само
судио, ако му је ко на суд дошао; али сад намјестивши се у Смедереву и
уредивши своју канцеларију, стане се мијешати и у земаљске уредбе и
старати се мало по мало да власт себи присвоји. Тога ради Божо и прота
Ненадовић и београдски владика Леонтије (који је у почетку године
1805. изишавши из Београда остао међу Србима, и у Смедереву се поми-
јешао међу совјетнике) наговоре некако Карађорђа и остале поглавице
да се сад опет у Смедереву сазове скупштина, да се Совјет потврди и
призна за највећу власт у земљи.
Кад се та скупштина састане и у совјетној канцеларији каже се управо
шта се хоће, онда Карађорђе, видећи да му се гледа власт из руку да
узме, изиђе напоље, па са својијем момцима, којих је било више него у
свију осталијех поглавица, опколи ону кућицу гдје је Совјет био, и про-
моливши кроз прозоре пушке у канцеларију, повиче: „Напоље, курве,

63
по души вас...! Лако је у топлој соби уређивати и заповиједати; него да
вас видим сутра у пољу кад Турци ударе”. Катић, истина, проговори: „Бог
с тобом, Ђорђије, шта је теби? Нијеси ти полудио; ходи унутра.”
(Године 1839. у прољеће мене је прота Ненадовић пред људима у
очи корио и карао и готово ружио за ово, говорећи да то ништа није ис-
тина, то јест: ни да је Карађорђе изишао напоље, ни да је с момцима
пушке на прозоре промолио итд.; али његов братучед, г. Јеврем Нена-
довић, који је и сад жив, одговори му: „Ја сам од мога оца и од свију
старјешина у Бесарабији слушао тако као што каже Вук да је било”.
Прота је Ненадовић ово зато чинио што је мислио да се тиме срамоти
Карађорђе, који се онда у Београду за свеца држао и до неба подизао;
а да се правда Милош Обреновић, на којега је онда ондје викала и ала
и врана. Шта је прота Ненадовић са својим ондашњим истомишљени-
цима овако мислио о овијем стварима и о историји, томе се није чудити;
али се човјек не може начудити како су овакви људи могли преварити
немачког професора у Липисци Хајнриха Вутке, и навратити га да пос-
тане њихово оруђе и пред свијетом да говори о стварима од којих ништа
не разумије, него само држећи се туђијех ријечи као слијепац идући
вођен штапом.)
Јаков, ваљада бојећи се од своје нахије тако далеко ићи и с Карађор-
ђем се у граду затјецати, није ту био ни дошао, а совјетници и друге
мање и страшљивије поглавице оборе очи преда се; и тако се овај раз-
говор прекине: Карађорђе и све остале поглавице остану као и дотле, а
Совјет и непотврђен за највећу власт стане се све више и више мијешати
у различите уредбе земаљске.
Пошто Срби узму и очисте Београд од Турака године 1807, премјести
се Совјет из Смедерева у Београд. За прошло вријеме у Смедереву у ње-
му се мијењало доста којешта. Протu Нeнадовића још 1806. године по-
зове Јаков к себи да му поможе војевати, а мјесто њега пошaље у Совјет
Веса из Љубинића. Младен је такођер понајвише бивао по војсци. Још
испочетка, а особито послије протe, много се трудио и насилу наметао
митрополит Леонтије да он буде претсједник у Совјету, но Срби га ника-
ко нијесу хтјели примити, једно што је био Грк, а друго: што их је, као
турски човјек, од почетка буне једнако савјетовао и наговарао да се
Турцима предају и да се умире, а особито их је одвраћао од Руса, да се
с њима не мијешају, јер ће их преварити и оставити као Морију, те ће
их Турци онако исто исјећи и поробити.
За ово је вријеме Божо био једини стуб Српскога совјета: он је био и
претсједник, и секретар, и писар и све. Из Немачке била су дошла три
учена Србина: Јован Савић (или, као што се у Србији звао, Иван Југо-
вић), који је прије био професор у Карловцима, и Стефан Живковић, ђак
из Беча, и Јеремија Гагић, трговац из Земуна; но они ништа друго нијесу

64
могли бити до писари, па и то: Југовић се разболи и отиде опет у Не-
мачку да се лијечи, а Живковића опреми Божо у рудничку планину на
мајдан, гдје се била почела копати руда сребрна, а Гагић је највише
свукуда слат: а Божо све сам.
Сад дакле (године 1807), како се Београд освоји и Совјет се из Сме-
дерева пренесе у њега, такође заповједи се те и оне нахије пошаљу сво-
је совјетнике које до тада још нијесу биле послале, као на пр. нахија
шабачка, ужичка, сокоска и зворничка (Јадар и Рађевина). Ту је сад било
у Совјету српскоме дванаест совјетника: 1) Младен Миловановић од на-
хије крагујевачке; 2) Аврам Лукић од нахије пожешке и рудничке; 3) Јо-
ван Протић од нахије пожаревачке; 4) Павле Поповић од нахије бе-
оградске и грочанске; 5) Велисав Станојловић од нахије јагодинске; 6)
Јанко Ђурђевић од нахије смедеревске; 7) Милија Здравковић од Ресаве
(нахије ћуприске); 8) Милисав Илић од нахије ваљевске; 9) Илија Марко-
вић од нахије шабачке; 10) Василије од нахије ужичке; 11) Милутин од
нахије сокоске; 12) Јевто Савић од нахије зворничке.
Чардаклија се такође наметао да буде совјетник, но будући да није
имао нахије, није могао ни бити. Од овијех 12 совјетника, за четворицу
може се рећи да су знали књигу, јер Аврам Лукић и Павле Поповић знали
су некако записати своја имена, Јово је Протић знао мало боље од њих,
а Јефто Савић знао је писати и читити боље од свију попова и калуђера
и многијех старјешинскијех писара по Србији, и од самога Карађорђева
првога секретара, Јанићија Димитријевића.
Јово је Протић знао говорити турски и грчки, а други ниједан није
знао ништа осим српски. Једини Јово Протић био је варошанин (из Рама
или из Пожаревца), а остали су сви били сељаци. За совјетнике су изаб-
рани људи поштени, паметни, мирни и временити, који познају народ и
народне послове; Јевто је Савић био најмлађи међу овим совјетницима,
али је и њему било више од 40 година. Младен, као совјетник од нахије
Карађорђеве, а уз то још послије Карађорђа у Србији најбогатији и врло
рјечит човјек, био је претсједник у Совјету.
Сваки је совјетник имао из народне касе по 1200 гроша на годину
(мени се чини да је дукат онда био 9 гроша) и на два момка по 15 гроша
на мјесец, и по неколико ока хљеба и меса на дан; јечма такођер узи-
мали су из беглука, а нешто и дрва и сијена, а осим тога и свака је нахија
своме совјетнику слала којешта, на пр. вина, ракије, пред зиму које го-
вече итд. По оној првој уредби од године 1805, да свака нахија пошаље
у Совјет по једнога човјека, ваљало је да буде више совјетника, јер, на
пр., од нахије рудничке није било совјетника, него је Аврам Лукић био и
од рудничке и од пожешке, тако није било совјетника ни од нахије кла-
довске (од Кључа и од Крајине), ни од крушевачке, параћинске, гургусо-
вачке итд.; по свој прилици томе ће бити узрок што наши људи мисле

65
да је 12 људи доста за сваку пресуду (као на пр. што се и у Црној Гори
изабирало по 12 кметова од сваке стране кад су се какве велике распре
пресуђивале). Највећа се свакако промјена и штета у Совјету српском
догодила што је Божо, ослабивши врло, отишао овога љета у Немачку
да се лијечи, па онамо и умро. Сад су дакле секретари остали Југовић
(који се прошле зиме вратио из Немачке) и Гагић.
Кућа у којој је совјетник сједио била је, као нахијска кућа, отворена
свакоме човјеку из његове нахије. Кад је ко имао макар каква посла код
Совјета, најприје је ишао совјетнику своје нахије, и он је био дужан ста-
рати се његов посао што прије и што је могуће боље да сврши; ако би
оваки човјек био из далека, да не може на обданицу доћи и посао свој
свршити, он је могао код совјетника за бадава бавити се неколико дана,
баш и да је коња имао.
Често су долазили болесни људи из даљнијех нахија да траже у Бе-
ограду лијека код љекара, и по неколико недјеља дана бавили су се у
нахијској кући код совјетника за бадава, само што су плаћали љекарима
за лијекове и лијечење. Ако би се догодило да се човјек из какве нахије
за какву кривицу код Совјета затвори, совјетника његове нахије одмах
су питали за њега ко је и какав је, и он је био дужан старати се, колико
је могуће, да га оправда и пусти из затвора. Кад је требало у какву
нахију послати људе да што извиде или уреде, ваљало је да међу њима
буде и совјетник оне нахије, као човјек који познаје ону земљу и људе.
У Смедереву се, особито испочетка, у једној соби и спавало и судило
и писало, али је у Београду Совјет имао за себе велику кућу, и у првоме
спрату у највећој соби скупљали су се совјетници и секретари ради ви-
јећања и пресуђивања, а у мањијем собама су писали писари; пред вра-
тима свагда је стајао један момак с пиштољима и с ножем за појасом,
који се звао каваз, те је јављао кад би ко дошао и рад био унутра ући,
и ако би онај који хоће унутра имао уза се оружје, казао би му да га иза
паса извади и остави пред вратима (ово су и саме војводе морале чини-
ти).
Совјет је још из Смедерева разаслао по нахијама кратке уредбе како
ваља судити, а у Београду, на свршетку године 1807, одреди и по нахи-
јама распише да се у свакој нахији постави прави суд од три судије
(претсједника и два члана) и једнога писара; судије ове избирао је народ
(званично је изабирао народ, али су уствари изабирале старјешине) као
и совјетнике, а писара ако нијесу имали, Совјет је био дужан наћи га и
послати им; претсједнику је одређено било на годину 400 гроша, а чла-
новима и секретару по 300.
Овоме суду могао је сваки човјек тужити и војводу, и он је морао доћи
на суд да се одговара. Ко овијем нахијскијем судом није био задовољан,
могао се тужити Совјету. Осим тога, Совјет је издао једну уредбу колико

66
ће се поповима плаћати за њихове службе, на пр. за вјенчање, крштење,
опијело, молитву малу и велику итд. Совјет је на свршетку године 1807.
издао једну уредбу и за новце како ће у земљи ићи. Потом је био одре-
дио да се продају турске куће и остали миљкови (комади земљишта),
како у Београду, тако и по нахијама. Он је давао под закуп скеле и ђум-
руке (трошарину, царине) и примао друге приходе који би се откуда до-
годили, набављао је џебану и остале војничке потребе за цијелу земљу,
њему су старјешине на скупштини о новој години предавале рачуне од
различитих трошкова, на пр. што је потрошено на тобџије, на рањенике,
на уводе итд. (Совјет није могао поставити своје људи по скелама, као
што је у поменутом писму Петру Добрињцу писао, него су се скеле јед-
нако давале под закуп, и по свој прилици томе ће бити ова два узрока:
прво, што су од неких скела, као на пр. на Морави и на Колубари, били
тако мали приходи да није било вриједно поставити на њих особитога
човјека; а друго, што су нахијске старјешине хтјеле скеле да закупљују.)
По овоме се види како је Совјет у земљи једнако радио, а и изван Ср-
бије био је познат, ако не као највећа власт, а оно сигурно као тијело
које је с Карађорђем дијелило власт: ја се опомињем једнога писма које
је на свршетку 1807. године патријарх цариградски писао Совјету, и
послао по једноме владици, да би се Срби покорили Турцима; а из Русије
су писма била натписивана: „Верховному вожду и правитељствујушћему
совјету”. Али при свему овоме Совјет се није смио Карађорђу супроста-
вити ни у чему, а Карађорђе је могао Совјету заповједити. Потпис сов-
јетни био је: „Правитељствујушћи совјет народа Сербскога” без ичијег
имена.
Као што је познато, Карађорђа су старјешине у Шумадији године
1804. изабрале за главнога поглавара највише зато да би на њега могли
бацити кривицу ако би Турци убрзо земљом овладали. Кад рат на Турке
или на дахије пође срећно убудуће, Карађорђе се трудио да би по избору
ономе остао прави старјешина над свима у свему пашалуку београд-
скоме, али је то било врло тешко, и с тијем тегобама он се борио за ци-
јело вријеме својега владања: неколико мјесеци мање од читавијех 10
година, и управо се може рећи да га је та борба и из Србије истјерала и
најпослије му и главе дошла.
Нахијске старјешине, које су се у почетку буне саме начиниле старје-
шинама, као и Карађорђе, првијех годана нијесу ни у сну хтјеле да знају
да је Карађорђе њихов старјешина и да им он заповиједа, и Карађорђе
видећи то није се ни усуђивао да им заповиједа, него је с њима, као
старјешина нахије крагујевачке, живео и договарао се као са својијем
друговима, и кад су откуд били послати какви новци народу у помоћ,
они су их дијелили између себе (као и уцјену коју су 1804. године узели
од Турака Пожаревчана, и 1805. од Ужичана).

67
 Овакве нахијске старјешине биле су у Шумадији 1804. године: Јанко
Катић из нахије београдске, Васо Чарапић из нахије грочанске, Ђушо
Вулићевић из нахије смедеревске, и Милан Обреновић из нахије руд-
ничке; а доле преко Мораве био је Миленко Стојковић из нахије пожа-
ревачке; али од свих ових био је силнији горе преко Колубаре Јаков
Ненадовић из нахије ваљевске. У његовом је логору на Топчидеру го-
дине 1804. ударао добош да се иде на Карађорђев логор, што је Кара-
ђорђе био затворио или уставио код себе некога Митрића, за којега је
братом била сестра Јаковљева, те су их друге старјешине морале ми-
рити; на свршетку године 1805. и у почетку 1806. он се потписивао:
заповједник нахије ваљевске, шабачке, ужичке и сокоске; и Карађорђу
је поручивао да му као главни старјешина не прелази горе преко Колу-
баре.
Узроци за које се Јаков овако био понио и осилио нијесу били мали:
он је први из Немачке добио џебану и топове, он је први освојио град
Шабац, и Турке у њему предао, први топ који је код Срба стао пуцати
на Турке у Београду био је његов, с помоћу његова топа узет је 1804.
године Пожаревац, а 1805. године предани су и уцијењени Турци у Ужи-
цу, а уз то још и нахија је ваљевска готово највећа од свију осталијех у
Србији.
Тако су ствари ове стајале године 1804, 1805. и до половине 1806, а
потом се учини као да је Карађорђу срећа пошла унапредак; али набрзо
удари натраг и постане горе него што је прије било. Јанко Катић, који је
у Шумадији најстрашнији био за Карађорђа, погине (у нахији шабачкој
на селу Крњићу) око половине љета 1806. године бијући се с Бошња-
цима; Васо Чарапић погине на свршетку те године на Београду; а Ђушо
је Вулићевић још 1805. године у јесен погинуо у Смедереву и мјесто њега
постао брат му Вујица. На Јакова удари 1806. године силна војска турска
од Босне, и кад је он не могне узбити, попале Турци и похарају многа
села по нахији сокоској и ваљевској и овладају готово свом нахијом ша-
бачком, и народ неки побјегне преко Саве у Сријем, а неки се стане
предавати Турцима: и тако Јаков остане са врло мало људи, да се морао
бојати и Срба као и Турака.
У том Карађорђе дође из Шумадије с војском пред Бошњаке и славно
их разбије на Мишару, и наново одметне народ који се Турцима био ис-
предавао, и постави или потврди нове старјешине по онијем крајевима,
говорећи им да су они као и Јаков и да Јаков њима убудуће нема ништа
заповиједати већ само по његовој заповијести.
Тако се у нахији шабачкој подигне Лука Лазаревић као „командант”
или нахијски старјешина, и поред њега војводе: Стојан Чупић од Мачве
и Милош Стојичевић од Поцерине, у нахији сокоској Хаџи-Мелентије,
архимандрит рачански, као нахиски старјешина, и поред њега војвода

68
Петар Молер; из нахије ужичке још испочетка је Карађорђе Јакова био
истискао с помоћу Милана Обреновића, те тако Јаков остане командант
само од нахије ваљевске, па је и ту поред себе имао у једној кнежевини
Грбовића, а у другој Кедића, којима је Карађорђе говорио да су они као
и Јаков; па и у самој његовој кнежевини подговарао је неке главаре да
га не слушају, као на пр. Цинцар-Јанка, који је тако био обезобразио и
осилио да је опљачкао Јаковљеву жену кад се 1806. године селила из
Бранковине на Забрежје, да би оданде послије, ако би било до невоље,
лакше могла побјећи у Сријем; попа Милована из Грабовца, којега је
Јаков због шуровања с Карађорђем и посјекао 1806. године у селу Дри-
јену; једнога капетана или буљубашу из села Звечке (чини ми се да се
звао Ерић) итд. И тако се у почетку 1807. године у свој Србији већ знало
и говорило да је Карађорђе главни управитељ над свијем старјешинама.
Али у исто вријеме изиђу на глас доле преко Мораве у нахији пожаре-
вачкој двије поглавице: Миленко Стојковић из села Кличевца и Петар
Теодоровић из Добриље (по чему се највише и звао Добрињац).
Миленко је у самоме почетку био између првијех старјешина и потпи-
сивао се бимбаша, само што је био мало подаље од Карађорђа; Петар је
испочетка био Миленков буљубаша, а на свршетку године 1805, као што
смо видјели, Совјет га зове бимбашом, али године 1806, бранећи Дели-
град од Турака, тако се прослави и осили да није марио ни за Миленка
ни за Карађорђа, као да их и нема на свијету. Ја ћу за ово споменути
овдје два свједочанства, од којих свако било би само доста.
У почетку год. 1807, кад Петар Ичко с кнезом Милићем из Ћићевца,
са Живком Параћинцеи и с Карађорђевијем писаром Стефаном Јефти-
ћем, с турским посланицима пође из Цариграда у Србију и дошавши у
Делиград разумије да су Срби београдског пашу убили и све Београђане
побили и опљачкали, онда он остане с овим Турцима у Параћину код
Петра Добрињца, а Стефана Јефтића пошаље Карађорђу да пита хоће
ли се ови Турци пустити у Београд, или ће се вратити натраг. Али Петар,
који је и казао да Турци остану ондје, не чекајући Карађорђева одго-
вора, све ове Турке (којих је са слугама било 12) изведе иза Параћина
па побије и опљачка, а кад му потом Карађорђе, договоривши се с ос-
талијем старјешинама, пише да Турке пошаље у Београд, одговори му
да их је он послао у Видин (а послије се изговарао да их је побио зато
што су Карађорђе и Младен с осталим поглавицама из Шумадије Турке
у Београду побили и оплијенили без њега.
(Ово је све мени овако приповиједао и Петар у Бесарабији године
1819. и Младен у Крагујевцу године 1822, први хвалећи се како се није
бојао Карађорђа, а други тужећи се на Петра, додајући још како су се
они били договорили да кажу овим Турцима како паша и Београђани
нијесу хтјели да сједе с миром, него подигли оружје на Србе, па их Срби

69
зато побили; па онда да им дају неколико хиљада гроша на пут и да их
испрате натраг, не би ли турску владу још које вријеме заварали.)
То је једно свједочанство, а ово је друго: код мене има једно писмо
Карађорђево Петру од 8. јуна године 1808. у коме му пише како се Ми-
ленко на њега тужи да му не да мира, него једнако напада на њега, и
између осталога хоће да му посијече некаквога кнеза, и послије многога
карања и свјетовања вели му (Карађорђе Петру): „Тако и ти, на исти
начин, позови некога ко ће теби помоћи, а он нека зове ко ће њему
помоћи, па се побијте - па који надвлада”, а мало пониже опет вели: „А
за исто ћу све старешине позвати и у помоћ Миленку доћи.”
Њих су двојица (Миленко и Петар) владали свим онијем крајем из-
међу Мораве, Дунава, Тимока и Ниша, и то: Миленко доле низ Дунав, а
Петар од Ћуприје к Нишу.
Пређашње главне старјешине нијесу насртале на Карађорђа, као ни
он што није на њих, него су били једнаки као другови, и сваки је у својој
нахији заповиједао и управљао како је знао и хтио; сад пак, кад Кара-
ђорђе стане свима заповиједати, Миленко и Петар поплаше се да и њих
онако не ослаби као Јакова, па управо устану они на њега, а уз њих мало
по мало пристану и остале готово све веће старјешине: они су готово
јавно говорили да Карађорђа ваља ограничити, да не може по својој
вољи чинити шта хоће, него совјет да заповиједа и њему, и да ваља тако
уредити да се он може и збацити кад би се нашло да је од потребе.
Уз Миленка и Петра најприје пристане Јаков, потом Лука Лазаревић
и Вујица Вулићевић, а уз ове и друге неке мање старјешине. С Карађор-
ђем пак остане Младен Миловановић са својем кумом Милојем Петро-
вићем, оба из нахије крагујевачке (Младен из села Ботуња, а Милоје из
Трнаве), који су и за турскога времена ортаковали тргујући свињама, а
сад се сродили и као браћа живели у једној кући; осим ове двојице, кнез
Симо Марковић из нахије београдске, из села Борка, који је по смрти
Катићевој постао главни старјешина у нахији београдској; Милан Обре-
новић из нахије рудничке, из села Бруснице, с којим се Карађорђе кумио,
јер му је био вјенчани кум брату Милошу, и који је био главни старјеши-
на од нахије рудничке, пожешке и ужичке, и Хаџи-Мелентије, архиман-
дрит рачански, који је био главни управитељ у нахији сокоској, и којему
је Карађорђе обећао да ће га учинити владиком; а уз ове великаше и
друге многе мање старјешине; а осим ових народних старјешина, с
Карађорђеве стране била су још двојица од писарског реда: Иван
Југовић, родом из Сомбора, и Михаило Грујовић, родом из Руме, али они
као иностранци у народу нијесу могли ништа учинити, него су само учи-
ли Младена и Карађорђа, оообито Југовић, којега су обојица много слу-
шали.

70
 Сви ови Карађорђеви непријатељи, да би им слободније било викати
на Карађорђа, викали су највише на Младена и на Милоја и на Југовића,
и налазили су им главне кривице: 1) да они Карађорђа одвраћају од Руса
и наговарају га да не прима руску војску у Србију, да би они сами по
својој вољи могли владати и управљати.
(Ови Карађорђеви противници нијесу жељели Русе у Србију само да
им помогну војевати, него управо и да владају Србијом. То ће се потвр-
дити овијем што ћу сад казати. Године 1807, 11. маја, пошаље руски
министар иностранијех дјела, Андрија Будберг, Карађорђу писмо по
пуковнику маркизу Павлучију, да би Руси дознали у чему се Србима може
помоћи у рату против Турака. Писмо ово нађе Карађорђа у Неготину
послије битке на Малајници, и прочита се у скупштиии, у којој је од Руса
био осим поменутога маркиза Павлучија и генерал-мајор Исаијев, који
је с нешто руске војске из Мале Влашке био дошао Србима на Малајницу
у помоћ, а од Срба: Карађорђе, Миленко, Вујица, крајински оберкнез
Михаило Станковић Карапанџа, Станоје Главаш и совјетски писар Јере-
мија Гагић, који је ту приспио из Букреша. Пошто се ово писмо прочита
и српски истумачи, српске старјешине у договору одреде те Гагић на-
пише министру Будбергу одговор у 13 малијех дијелова, назначивши
сваки бројем; први део тога одговора ово је: „1. Да народ Србски жели
бити под покровитељством Његовог Императорског величанства Алек-
сандра Првог, којега љубазно моли да му што скорије пошаље једнога
способнога губернатора који би Србијом управљао и у прави поредак
народ привео, земљу Србску организовао и увео уређење: ово успос-
тављање уређења да буде именом Његовог величанства Александра Пр-
вог”.
Како је од ондашњих наших старјешина слабо који знао писати (од
ове поменуте петорице само је знао потписати своје име Михаило
Карапанџа), тако је био обичај да се на свима знатнијим писмима удара
печат поред имена: кад Гагић у Карађорђа заиште печат да га удари на
ово писмо, он му одговори да га је изгубио, а послије му каже насамо да
га није изгубио, него да га зато није хтио дати што му је Младен писао
из Београда да тај Павлучиј није прави руски посланик, него да је фран-
цуска или аустриска ухода.
Да на овоме договору није било Исаијева и Павлучија, сигурно би ка-
зао Карађорђе - ако су и била ту двојица од највећих његовијех против-
ника, Миленко и Вујица, - да не пристаје на то писмо, али пред овом
руском господом није смио то казати, него само није дао печата.
Ово поменуто писмо Будбергово послао је прије неколико година
Јеремија Гагић Друштву српске словесности у оригиналу (а овај одговор
на њега у препису и мени и друштву), и велика му хвала што га је са-
чувао те се није изгубило као што су се многа овако значајна писма

71
погубила, јер и само то што је ово писмо сачувано показује да онда
архиве није било никакве, него писар пошто је писмо прочитао оставио
га гдје му је била воља, а послије га и бацио или подерао.)
2) да Младен и Милоје народне новце троше по својој вољи (јер је
Младен био у Совјету предсједник и управо је чинио што је хтио, а Ми-
лоје је био управитељ београдскијех бећара, на које се много трошило);
а 3) да су се њих двојица начинили у Београду као дахије, те пале и
жаре по својој вољи. Осим поменутијех старјешина, и совјетници су
готово сви на Младена мрзили и, колико су смјели, на њега и на његово
самовољство викали; а исто тако и Београђани.
На свршетку године 1807. Аврам Лукић (совјетник нахије рудничке и
пожешке), и Јован Протић (совјетник нахије пожаревачке) наговоре
остале све совјетнике те се потпишу на писмо Карађорђу: да Младена
више неће међу собом, већ нека изиђе из Совјета.
Карађорђе на то писмо заповједи писмено да Младен не иде више у
Совјет, и он потом са својијем момцима отиде у Тополу, и кад ондје
докаже Карађорђу да су то све сплетке Карађорђевих непријатеља, који
гледају само да би како њих двојицу омразили и завадили итд., даде му
Карађорђе нешто и својех момака те готово с читавом војском прође по
источној граници од Крушевца до Гургусовца као надгледајући војску и
шанчеве, па се потом врати у Београд и опет стане ићи у Совјет као и
прије.
Београђани у љето године 1811. подигну на њега праву буну, тако
да он у Совјет није смио ићи друкчије него, као што сам га ја очима гле-
дао, с пиштољима и с ножем за појасом и с дугом пушком на рамену,
опкољен момцима исто тако наоружанијем. Буни овој био је почетак што
су гоњени на егзерцир (војну вежбу) и стари људи, а потом се наставио
кулук и остале неправде Младенове и Милојеве.
Кад Београђани пошаљу своје посланике у Тополу да кажу Карађорђу
зашто су се побунили и да се туже на Младена и Милоја, Младен одмах
отиде за њима и посланике сретне гдје се враћају од Карађорђа: шта је
он с Карађорђем о том говорио, то се управо не зна, него се само може
мислити, а Београђанима се каже да се умире и да ће им се олакшати
све што им се неправо чини, и на томе остане као да није ништа ни било.
А кад је била новог лета скупштина године 1812, Карађорђеви и Младе-
нови момци и бећари похватају од београдскијех трговаца: Марка Шиш-
ка, Хаџи-Лаза, Саву Ћурчију и Риста Цинцарина, који су уз ову буну
највише викали на Младена и Милоја; и на три раскршћа: пред Кара-
ђорђевом кућом, на Зереку и на Дорћолу ударе им по 100 штапа (сва-
коме на сваком раскршћу по толико, и с једнога мјеста на друго они су
вукли колица на којима су бијени, а кад су их били, момци су говорили:
„Удри димлијаше!”).

72
 А кад су ова четворица хватани, некога Ћор-Божа, који је био родом
из Босне, и Ивана телала, за које се говорило да су били коловође ове
буне, зовну пандури у суд као некаквим послом, па кад се врате низ ба-
самаке (степенице), одређени момци убију из пушака обојицу из пре-
варе.
Београђани су се и прије слабо радовали доласку Карађорђеву у Бе-
оград, једно зато што је мало ко с њиме могао говорити, а друго, што су
момци његови доста пута чинили по Београду шта им је воља, а послије
овога догађаја омрзну сасвим на њега, и само су га се бојали.
(Ја сам својим очима гледао (године 1808) како су Карађорђеви мом-
ци повалили једнога човјека у блато и истукли га колико су хтјели што
је пројахао мимо њих на своме коњу кад су они сједали на клупи пред
Карађорђевим (прије Мула-Јусуфовим) конаком, па га окриве да их је
попрскао. Мени се овај неповољни и жалосни посао тако онда увртио у
памет да се и данас опомињем и човјека и коња му: како је био пошао
доље низ чаршију како ће к цркви; па како су га они потом вратили, с
коња скинули и у блато повалили. Човјек је овај био млад и по варошки
лијепо обучен (имао је на себи плаветно џубе без рукава, непостављено,
као што су онда многи носили, и преко њсга ћурче), и био је у Београду
жив доскора и чини ми се да су га звали Шашкин-Тошо; а коњ му је био
алатаст.)
Поред ових узрока, зато што су веће старјешине викале на Младена
и Милоја, не може се управо рећи да и завист није томе много помагала.
Говорило се да је Младен и за турскога времена, као свињски трговац,
био међу најбогатијим људима у Србији, а кад су Срби у почетку 1807.
године Турке у Београду побили и похарали, он је с Милојем највише
напљачкао и намјестили се у најлепшу кућу у Београду (у конаке или
дворе Мехмед-аге Фочића, и то: Младен у ономе крају гдје су биле жене,
а Милоје у ономе гдје су били момци и гдје су господа долазила на раз-
говор); скеле и ђумруке на Остружници и на Београду нико други није
могао закупити осим њих двојице, као што су и у другим готово свим
знатнијим трговинама у земљи били ортаци; кад су се стале продавати
турске куће и остали миљкови, Милоје је био управитељ тога продава-
ња, и гдје је што највредније било они су куповали за себе, пошто су
хтјели, итд.
За ове и остале овакве послове највише је на Младена викао Стефан
Живковић, који је био родом из Ниша, па у дјетињству дошавши са сво-
јијем оцем у Београд, ондје послије стао трговати, и, обогативши се при-
лично, зажели живљети господски, и зато у дахијско вријеме пребјегне
у Земун, и оданде је он први године 1804. почео Србима џебану набав-
љати и слати, потом је године 1805. ишао у Цариград као посланик од
народа српскога, а пошто Срби узму Београд, намјести се опет ондје, и

73
тако је био богат да је по десет хиљада дуката Совјету давао у зајам, а
и појединијем људима много је добра чинио, али, једно као варошанин,
а друго што му је завидио Младен, као и он Младену, никако није могао
да постане никакав старјешина у народу; он је понајприје управо викао
само на Младена и на Милоја, али кад види да Карађорђе њих брани,
он стане викати и на њега. Младен је био човјек паметан и рјечит и знао
је Карађорђу доказати да ови сви зато вичу на њега (на Младена), да
би га с њиме раставили, па послије само да би га лакше надвладали и
збацили.
Поглавице су досад једнако народу говориле да се они не бију с ца-
рем турскијем, него, по заповијести царској, с дахијама и с крџалијама;
али сад (у почетку године 1807), убивши царева везира и искрстивши
турске жене и дјецу по Београду и по Шапцу, то се више није могло го-
ворити ни вјеровати, него кметови навале на поглавице: „Ми се сами не
можемо борити с царством турским, него нам дајте цара који ће нас при-
мити и коме ћемо се ми за скут ухватити”. Зато се старјешине договоре
и одреде Петра Чардаклију и Аврама Лукића, совјетника нахије пожеш-
ке, и совјетскога писара Јеремију Гагића, те их пошаљу у Каравлашку у
руски главни квартир да се договоре с Русима за помоћ која ће се Ср-
бима давати, и да ишту једнога рускога министра да га доведу у Србију,
једно да се народ увјери да су се Руси заиста примили Србије, а друго:
да их којешта поучава и да се с њим о свачему могу договарати.
Посланици ови дошавши у Букреш нађу онде дјејствитељнога стат-
ског совјетника Константина Константиновића Родофиникина (којега су
Срби назвали и звали Родофиником, као што ћу и ја убудуће овдје пи-
сати) родом Грка, с којим се Чардаклија још из Петербурга познавао.
Дознавши Родофиник да посланици ови хоће да ишту једнога рускога
министра у Србију, он им се стане нудити и наметати да ишту управо
њега. И тако они, или понајприје и не знајући да је Родофиник Грк, или
не мислећи како се Срби и Грци рђаво слажу, замоле се фелдмаршалу
да им даде Родофиника да га воде у Србију, и фелдмаршал им га да.
Пошто посланици сврше своје послове и стану се спремати натраг,
даде им се на дар три прстена с драгим камењем и неколико стотина
дуката на пут. Прстење друкчије нијесу могли подијелити него њима
тројици свакоме по један; али од дуката Аврам и Чардаклија, као гос-
подари, узму себи више, а Гагићу, као писару своме, даду мање, на које
Гагићу буде жао, и расрди се.
Потом Чардаклија и Аврам заостану још неко вријеме у Букрешу
чекајући док се Родофиник спреми, а Гагића пошаљу напријед у Србију
да каже како и они иду, и однесе нешто новаца што су Руси Србима дали.
Кад Гагић дође у Србију, он, срдит на Аврама и на Чардаклију што су
оне дукате по њега криво подијелили, каже Карађорђу да Аврам и Чар-

74
даклија воде Грка, и да је он говорио да га не воде, него да ишту каква
правога Руса, па они нијесу хтјели да га послушају. Карађорђе се на то
врло расрди, и одмах пошаље књигу Авраму и Чардаклији да Грка ни-
пошто не воде, већ нека ишту каквога правог Руса: „Зашто”, вели, „знате
да ни с овијем што су међу нама не можемо никако на крај да изиђемо”.
Књига ова Карађорђева срете Аврама и Чардаклију у Каравлашкој,
но њима се учини сад срамота враћати се натраг и искати другога минис-
тра, зато Родофинику и не кажу управо шта Карађорђе пише, него га
доведу у Србију. Карађорђу је већ Гагић био напунио главу да је Родо-
финик Грк као и остали Грци; а још на већу несрећу доведе Родофиник
са собом некаква Грка као тумача, који је био обучен као што се носе
цариградски Грци и каравлашки и карабогдански бољари, па га пошаље
Карађорђу да му јави да је он дошао и да га пита кад је вријеме да дође
к њему. Карађорђе, угледавши овога Родофиникова тумача у оној вели-
кој цариградској тантули и у црвенијем шалварама и жутијем мествама
и папучама, одмах му све оно дође на памет што му је Гагић казивао за
Родофиника, па рече: „Та ми оваке гонимо између себе”.
Но при свему томе, Срби приме Родофиника као рускога „генерала”,
врло лијепо, и даду му Кучук-Алијину кућу (једну од најљепшијех и нај-
већијех у Београду) да у њој сједи, и одреде му стражу пред кућу, и
уреде да му се даје и набавља све што му треба; и видећи да се и он
њима врло пријатељски показује, стану се с њим договарати као с рус-
кијем министром, надајући се да ће он као руски човјек бити друкчији
од осталијех Грка. Но то пријатељство њихово, ни од једне ни од друге
стране, није могло дуго трајати; јер Родофиник, који будући родом чак
из Родоса, може бити да није ни знао како Грци и Срби између себе
живе, стане све Грке београдске око себе призивати, као људе од свога
народа и језика, а особито се стане дружити с митрополитом београд-
ским Леонтијем, за којега су Срби већ били увјерени да воли више бити
с Турцима него са њима. Леонтије пак, који досад није могао Србе Тур-
цима да покори и од Руса да одврати, прибјегне сад к Родофинику и ста-
не му казивати како Срби мрзе на све Грке, и на њега самога, и да су то
људи простаци и варвари с којима се ништа учинити не може, и да није
њега било међу њима, они би одавно пропали. Родофиник је могао све
ово владици врло лако вјеровати: једно, што Грци све остале људе држе
за незналице и варваре, а друго, што су Срби према њему заиста билм
сви простаци, и њему су се многе њихове уредбе морале варварске чи-
нити. И тако се мало по мало стане показивати Србима као и остали
Грци.
Кад већ Срби виде да је владика узео Родофиника на своју руку,
најприје Младен и Југовић стану говорити да то неће нити може добро
изићи; зато се договоре да пошаљу Југовића право к цару у Петербург:

75
да траже уместо Родофиника другога министра, правога Руса, и да гледа
мало боље да сврши за помоћ што ће се Србима давати, јер ови у Бук-
решу нијесу за то одређено свршили управо ништа. И тако спремивши
се Југовић отиде у Букреш, но оданде га фелдмаршал кнез Прозоровски
не пусти даље, него га врати натраг, говорећи да они (Срби) сад кад је
Родофиник код њих ништа немају посла код цара, већ нека се договарају
с Родофиником, па ће он њему јавити, а он сад у томе власт има као и
цар), и гледаће да им се даје што год треба.
Кад се Југовић врати у Србију с оваквим гласовима, он још више рас-
пали мржњу на Родофиника, али не могући ништа друго чинити, Кара-
ђорђе и Младен морали су му се показивати да га љубе и поштују, а у
себи су га мрзили, и гдје се могло викали као и он на њих, и уствари
нити су што вјеровали они њему, ни он њима. Противници Карађорђеви
и Младенови једва дочекају ову њихову неслогу с Родофиником; јер је
страна њихова тиме врло нарасла и ојачала.
За годину 1808. уговоре Руси с Турцима примирје, у које су били узети
и Срби. За ово су вријеме Срби постављали у земљи различне уредбе и
приправљали се за нови рат, и приправивши се боље него икад досад,
зацијело су се надали да ће границе своје распространити на све стране,
зато су једва чекали да изиђе вријеме примирју. Кад им у прољеће 1809.
године дође из Каравлашке глас да се рат с Турцима почиње наново,
они с великом радошћу ударе на Турке на све стране. Лука Лазаревић с
нахијом шабачком и с Јадранима пређе преко Дрине ниже Љешнице, и
стане онамо одметати народ наш и бити се с Турцима; кнез Симо Мар-
ковић с нахијом београдском и ваљевском удари најприје на Соко, а кад
му не могне ништа учинити, остави око њега страже, као што су и прије
биле, а он с главном војском пређе преко Дрине више Сребренице, и
онамо стане народ одметати и с Турцима се бити; Карађорђе с нахијом
рудничком, пожешком и ужичком, и с нешто војске из нахије крагујевач-
ке и смедеревске, отаде к Лиму да би саставио Србију с Црном Гором,
на Суводолу разбије силнога пашу пећкога, узме Сјеницу и Нову Варош,
и очисти све до Лима на ономе крају, а кад он дође на Лим, Херцеговци
од Лима до Црне Горе устану на Турке, и тако се он заиста састане с
Црногорцима, и многи Црногорци и Херцеговци дођу му у логор да виде
њега и његове топове и војнике, а и он пошаље у Црну Гору своје двије
војводе, Чолак-Анта и Рака Левајца; Миленко пријеђе преко Мироча и
саставши се с Русима опколе Кладово, али се од стране нишке прип-
рављала несрећа која ће све то учинити у ништа.
(Леополд Ранке је у својој књизи Die Serbische revolution казао по
мојим ријечима да је Карађорђе Сјеницу онда узео на јуриш, али ја сад
на своју и свију нас срамоту морам казати да то није истина, него да је
било овако: Карађорђе уговори с Турцима да изиђу са својим пртљагом

76
и да иду куд ко хоће. Кад Турци у одређено вријеме отворе шанац и пођу
кроз српску војску, која им је сокак била начинила, а док их још ни пола
није било изишло, Срби предње стану убијати и пљачкати; кад то виде
Турци који су још били у шанцу, они шанац затворе, и стану се наново
бранити и Србе корити што тако на вјери раде. Карађорђе се правдао
да су то учиннли људи непокорни без његова знања и допуштења, и
тако Турке наговори некако да опет пођу, али и други пут буде као и
први. Трећи пут морао је Карађорђе дати Турцима у таоство кнеза Ђука,
из нахије крагујевачке, и још неколика од знатнијих поглавица (чија
имена не могу сад тражити), и тако остали Турци изиђу и отиду с миром
и Срби узму Сјеницу. Ово су мени овако проповиједали људи који су он-
дје били и очима гледали.)
У Делиграду је отприје управљао Петар Добрињац, и свагда срећно;
сад Младен мислећи засигурно да ће Срби узети Ниш и жалећи и зави-
дећи да Петар, као непријатељ његов и Карађорђев, опљачка онакву
варош и још више осили, наговори Карађорђа те умјесто њега постави
Милоја Петровића главним управитељем на ономе крају. Сад се на нес-
рећу народну састану у Делиграду два хата на једним јаслима: Милоје,
силан и бијесан, а уздајући се у Младена и у Карађорђа, није гледао
Петра лијепим ријечима да ублажи и с њим да се сложи (као што му је
Карађорђе и наручивао), него је хтио управо да му на срамоту запови-
једа и пркоси; Петар пак, уздајући се у своје пријатеље и једномисле-
нике и опомињући се својих заслуга, није хтио Милоју да се покори, него
му јавно показивао да га не признаје за свога старјешину. Тако се и
остале све мање старјешине, које су се ондје биле скупиле, подијеле на
двоје: једни постану Милојевци, а други Петровци. Али поред свега тога
војска се опет крене из Делиграда к Нишу, и ресавски кнез, Стефан
Синђелић, са својом војском начини шанац до самога Ниша на селу
Каменици. У том, на српску несрећу, Руси не могну због Дунава, који се
био излио, рано прећи у Бугарску, зато војска турска, која се била доле
скупила, потрчи сва Нишу у помоћ.
Искупивши се сви Турци према Србима, један дан (негдје око Петрова
дне) баш кад је Петра с коњаницима Хајдук Вељко био позвао да дође
Гургусовцу у помоћ, ударе Турци свом силом на ресавски шанац. Војници
су из другијех шанчева хтјели да иду Ресавцима у помоћ, али Милоје за-
повједи да се нико није макао, него свако да чува свој шанац. Турци
ударе на ресавски шанац на јуриш, и Ресавци су се јуначки бранили, али
„ко ће сили Божјој одољети?” Једни су Турци падали, а други су преко
њих ишли напред, и тако кад се опкопи испуне мртвима, живи преко
њих навале у шанац и стану се са Србима бити пушкама кијачки, сјећи
и бости сабљама и ножевима, и чупати се за вратове.

77
 Кад кнез Стефан види да Турци овладаше, он из пиштоља запали
џебану и отиде у вјетар с многијем Србима и Турцима који су били око
њега. И тако изгину сви Ресавци, којих је, као што се онда говорило,
било око 3.000 (Турци послије од њихових глава сазидају кулу на путу
иза Ниша, која и данас још стоји - Ћеле Кулу), само од кнеза Стефана,
младо и врло црномањасто момче, узјаше на кнежева хата и, умијешав-
ши се међу Турке, који су мислили да је циганче и сеиз каквога турског
поглавице, остане у животу и, дошавши међу Србе, каже како је било
(ово је момче било послије код Хајдук-Вељка, и ја сам у Неготину с њиме
говорио о овом догађају).
Кад Срби из другијех шанчева виде шта би од шанца ресавскога, они
сви, и сам Милоје, оставе своје шанчеве и топове, па побјегну к Дели-
граду, а турски коњаници навале за њима, те их многе постижу и исије-
ку, а и од онијех који измакну, многи се не отиду ни у Делиград, него се
разбјегну куд ко зна. Петар Добрињац више се и не врати к својој војсци,
него, како чује шта је било на Каменици, отиде у Београд к Родофинику,
и оданде послије с њиме преко Баната у Каравлашку.
Карађорђе, очистивши онако онај крај од Турака, и саставивши Срби-
ју с Црном Гором, остави ондје нешто војске, а с осталом врати се на
Нови Пазар, и ударивши одмах на варош попали многе куће, а Турке
сатјера у шанац, па их стане бити из топова и из кумбара; и баш кад се
зацијело надао да ће му се који дан предати, стигне му овај жалосни
глас од Каменице. Онда он одмах распише свим старјешинама да оставе
све што су гдје наново заузели и да се врате на пређашње границе, па
нека их чувају пограничне нахије као и прије, а остала сва војска да
похита дан и ноћ на Мораву; а он, оставивши Нови Пазар, потрчи с
коњаницима к Делиграду. И он и Миленко сретну Срба још у Делиграду,
али су Турци тако били осилили и узели мах да их не могну узбити, него,
извадивши српску војску из Делиграда, Миленко отиде к Поречу да чува
Дунав оздо, а Карађорђе пред Турцима стане се измицати к Ћуприји.
Кад је Карађорђе одовуд ишао к Делиграду, он остави у Ћуприји
својега буљубашу Петра Јокића и капетана Радича Петровића да ондје
шанац утврђују и чувају у коме би се он могао зауставити, ако не могне
Турака узбити на Делиграду; али неко дође те буљубашу Петра и Радича
превари (нехотице или намерно, то се не зна) да је Карађорђе другијем
путем утекао са свом својом војском преко Мораве; зато они шанац у
Ћуприји запале, и топове, које онако у хитњи нијесу могли повући, поба-
цају у Мораву. Док је Петар још палио и кварио шанац, стигне Карађорђе
пред Турцима, надајући ое ондје да се затвори, и на своје велико чудо
и жалост видећи шта је, у који мах запита Петра: „Шта је то, по души
те...?” у онај мах потегне из пиштоља те га здраво рани више лијеве
сисе под рамена, али зрно не прође на другу страну него се заустави у

78
некаквој кости, и наши самоуки видари нијесу га могли извадити, него
се рана онако замлади, и тако је он зрно носио неколико година, докле
му га у Земуну не изваде њемачки учени видари.
(Ја сам прије тако чуо и написао, и сад се тако почело штампати; али
ми у том каза син истога Петра Јокића, г. Манојло, како је отац његов
приповиједао више пута да га је Младен, пролазећи онуда у Шумадију
прије Карађорђа, наговорио да запали шанац у Ћуприји, рекавши му да
му је Карађорђе по њему то поручио; и да је Карађорђе потом у Ја-
години, кад се Младен стао правдати, пуцао на њега као и на Петра у
Ћуприји, и будући да су у онај мах сједили, и Младен прскрстивиги ноге
држао по обичају сабљу преко крила, зрно му из пиштоља дохвати мало
носа од сабље и рани га у мошње, од које је ране послије лежао и видао
се. Ово се слаже с оним што су жене по Београду зуцале да Младен са
другом женом својом није могао ништа радити). Петар је, ка и што каже
поменути његов син, додавао још и то да је Младен њега у овом
преварио, једно зато што је на њега мрзио због некаква турскога коња
око којега су се негда отимали, а друго, што се био поплашио од Турака,
па се бојао да га Карађорђе не би оставио ондје у шанцу за управитеља.)
И тако Карађорђе са свом српском војском пријеђе ондје на лијеву
страну Мораве, а Турци без страха и без икакве сметње палећи и харају-
ћи отиду на Мораву између Пожаревца и Смедерева. Како се ово дозна
у Београду, Родофиник с владиком Леонтијем и с Петром Добрињцем и
с Јованом Протићем (совјетником нахије пожаревачке) и још с неколико
душа мањега реда пребјегне преко Дунава у Панчево, и оданде преко
Баната и Ердеља отиде у Букреш.
Људи од овијех бјегунаца мањега реда, као на пр. Стефан Живковић,
који је прије био секретар у Совјету, па на свршетку прошле године
истјеран из службе, казивали су послије да им Родофиник, кад су пошли
из Београда, није казао куда ће, него их позвао само к Дунаву да се
шетају, а кад су дошли к лађи на Дунаву ниже Београда, онда им за-
повједио да улазе у лађу. Кад се разгласи да је руски посланик из Беог-
рада побјегао, људи се од тога поплаше још више него од Турака. У том
нахија београдска с Дрине, а потом и друга војска од Сјенице и од
Новога Пазара приспије на лијеву страну Мораве, те тако Турке мало
обуставе, а још на праву срећу Руси пријеђу преко Дунава у Бугарску, и
Турцима свима дође заповијест да оставе Србију и да похитају пред Русе,
и тако Турци оставе не само Мораву, него и Делиград и у њему позаглав-
љиване велике топове које Срби прије нијесу могли извући. И тако Срби,
уместо што су се зацијело надали границе своје распространити, једва
се на једвине јаде одрже у ономе што су прије имали.
Кад се војске српске по заповијести Карађорђевој врате преко Дрине,
Бошњаци (закона турскога) одмах се стану прикупљати к Дрини, према

79
Јадру, и кад се искупе сви, онда пријеђу преко Дрине и опколе Лозницу
и тако је притијесне да је била у великој невољи. Турске је војске ту
било толико много да је Јаков, који је био пошао Лозници у помоћ, није
могао од Лознице одбити, ни кроз љу у Лозницу продријети.
Кад се Турци онако срећно врате с Мораве натраг, Карађорђе сам с
нешто војске отиде Лозници у помоћ и, саставши се с војском Јаковље-
вом, ударе на Турке те их одбију од Лознице, а потом их претјерају и
преко Дрине.
Пошто се и овдје посао тако срећно сврши и Карађорђе се стане спре-
мати да иде натраг, Јаков, кад су све старјешине заједно сједиле, запита
Карађорђа ко ће убудуће чувати Лозницу, а Карађорђе му одговори:
„Онај који је и досад чувао”, тј. Јаков с Јадранима. Онда Јаков одго-
вори да он неће, већ нека је чувају Младен и Милоје, који неће руске
војске да приме, него хоће сами да царују; и пошто се тако добро пос-
вађају, Јаков построји сву своју војску, коју је још унапред био прип-
равио, па изведевши свога синовца проту на сриједу, стане говорити:
„Ево, браћо, ја сам овога послао, још како смо се стали бити с Турцима,
те нам је нашао цара који ће нас се примити и за нас се старати; али
Младен и Милоје неће да га приме, него сами хоће да царују”; потом
напомене пропаст на Каменици итд. И тако се умало без боја растану.
Ово је било готово на свршетку јесени; а о новоме љету (године 1810)
доведе Јаков на скупштину изненада 600 људи под оружјем, који су
башећи се по улицама викали: „Цара хоћемо! Нећемо Младена и Милоја
да нам суде и управљају!” Једни су долазили пред ону кућу гдје се Совјет
састајао и викали: „Камо тај високосрамни (мјесто високославни) Сов-
јет?” и искали да им се покаже шта је писано у Русију и какви су одго-
вори из Русије долазили. На скупштини су (у Карађорђевој кући) исто
тако старјешине готово све викале на Младена и на Милоја, и кривиле
их за пропаст на Каменици.
Милоје, још прије него је Карађорђе пошао на Лозницу, на малој
скупштини у Хасан-пашиној Паланци окривљен је и осуђен да сједи у
Остружници, куда је већ био и отишао; сад пак Карађорђе рекне овако:
„Е којекуде, ако Младен није добро чинио, ти господару Јакове сједи на
његово мјесто па ради боље; а кад сви хоћете цара, хоћу га и ја, и ти
господару Миленко и ти кума-Милане (к Милану Обреновићу) и ти гос-
подине Мелентије (к рачанском архимандриту, Хаџи-Мелентију) идите у
Каравлашку, те тражите цара и доведите Русе у Србију, па, којекуде,
нека најприје... моју жену” (јер се говорило да руски војници силују жене
и дјевојке).
Јаков сједавши на Младеново мјесто одмах заповједи да неколико
совјетника, који му нијесу били по вољи, иду својијем кућама, и мјесто
њих други да не долазе, додајући да нема откуда би се свима могло пла-

80
ћаги, а да их није ни од потребе имати толико много. И тако се најприје
Совјет надре и почне кварити! Онога љета Јаков отиде опет у своју на-
хију да чува Дрину од Турака, а мјесто њега дође опет Младен у Совјет;
али се Совјет више не потпуни ни отпуштеним ни новим совјетницима,
него остане онако надрт.
Одређени ови посланици отиду са скупштине сваки својој кући да се
спреме на пут. Кад Милан и Хаџи-Мелентије спремљени дођу опет у
Београд, даде им се Михаило Грујовић за секретара, и потом примивши
потребна писма отиду оданде у Пореч да узму Миленка, као што је прије
уговорено; али кад тамо, шта да виде и чују! Миленко им каже да он сад
неће више да зна ни за Совјет ни за Карађорђа, него мјесто себе пошаље
с њима у Каравлашку свога секретара Јеремију Гагића, а он остане у
Поречу прикупљајући бећаре да се брани ако би Карађорђе ударио на
њега, а уз то трудећи се не би ли одметнуо од Карађорђа све нахије на
десној страни Мораве.
Миленка је Карађорђе на скупштини зато одредио да иде у Кара-
влашку што су старјешине од његове стране највише викале да хоће
војску руску у Србију и што није могао да не узме међу посланике никога
од оне стране; Милана пак и Хаџи-Мелентија и Грујовића одредио је зато
што је знао да су то његови пријатељи и приврженици.
Родофиник, дошавши у Букреш, правдао се да је зато побјегао из
Србије што је Карађорђе хтио да га убије, што су му свједочили они што
су с њиме дошли. Петар пак Добрињац помоћу Родофиникове свједоџбе
и препоруке начини се народнијем послаником и у име свега народа
стане искати војску у Србију под управом Родофиниковом, које му се
готово и обећа.
Кад прави посланици дођу у Букреш, Петар се Добрињац придружи
к њима и без њихове воље, и навали око Милана те га одврати од
Карађорђа доказујући му да они не желе Карађорђа збацити, него хоће
само да га ограниче да не може по својој вољи све чинити шта хоће. И
тако Милан, у којега се Карађорђе највише уздао, пређе на ону страну
и постане највећи противник владе Карађорђеве.
Дознавши ово Карађорђе, пошаље у Букреш за своју одбрану некога
архимандрита Спиридона Филиповића, који је био родом однекуд из
Далмације и у Београду с руском пензијом живео господски, готово као
и Родофиник, и показивао се Карађорђу велики пријатељ и непријатељ
Родофиника и његовијех послова. Филиповић је Карађорђа правдао да
он није хтио Родофиника убити, а Родофиника је тужио да је зато побје-
гао из Србије да би Турци лакше и прије њоме овладали; али свим
трудом својим слабо више и он могне што учинити до што се послови
српски замуте и заплету још више.

81
 У том умјесто кнеза Багратиона постане главним управитељем руске
војске на Дунаву гроф Каменски, који, видећи да се у оваковим сметеним
и замршеним пословима са Србијом и у Србији не може ништа радити,
стане гледати како би партије ове помирио и сложио колико се може, и
тако да би Карађорђа, за којега је знао да у земљи највећу власт има,
умирио и ослободио, напише му као „верховному вожду народа
Сербског” лијепо писмо, а Родофиника окриви што је побјегао из Србије
и метне га под суд.
(Родофиник је био врло паметан и у своме послу вјешт човјек, и за
Србе је велика несрећа што нијесу могли бити с њим у љубави и прија-
тељству. Ја сам у овој књижици само успут споменуо заваду Срба с
Родофиником, а кад би се то хтјело право описати и редом побројити
све што се он могао тужити на Србе и шта су се Срби на њега тужили,
ваљало би написати читав повелики чланак; али томе овдје није мјеста.
Онда се тако говорило да га је гроф Каменски окривио и дао под суд,
али онаковоме господину и с онаковијем разумом лако се било оправ-
дати и Карађорђија окривити. Ускоро иза тога постао је у Петербургу
управитељ азијатскога отсјека у Министарству иностранијех послова, и
у тој је служби био више од 20 година; кад је гроф Неселроде ишао куд
на пут, он је остајао на његову мјесту, као управитељ цијелога министар-
ства. Сви српски послови ишли су преко њега, једно зато што су припа-
дали у његов отсјек, а друго, што се мислило да их он, што је око двије
године био у Србији, најбоље познаје.
Појединијем Србима много је добра учинио, а о народу српскоме како
је мислио показаће овај догађај што ћу сад да приповједим. У почетку
године 1819. познам се ја у Петербургу с бароном Шилингом, који на
питање своје дознавши од мене да познајем Родофиника каже ми да је
велики његов пријатељ и понуди се да ме води к њему, и ја приставши
радо на то, он дође к мени у одређсни дан са својијем колима и узевши
ме у њих пођем га к Родофиниковој кући. Кад дођемо пред кућу, он
отиде најприје сам да види је ли домаћин код куће и може ли нас при-
мити; а кад се с њиме састане и каже му да је довео једнога Србина,
који је написао и издао српски рјечиик, он с потсмијехом рекне: „Што
ће српски рјечник? - Али опет може бити од потребе: кад нестане Срба
да се зна каквијем су језиком говорили”. Иза овијех ријечи, - које је мени
барон Шилинг приповиједао пошто смо се вратили натраг - рекне му да
ме доведе. И тако, барон Шилинг вративши се к мени, изиђем и ја из ко-
ла те отидемо у салу.
Како је Родофиник чуо да сам ја писао рјечник, одмах је морао помис-
лити да сам аустријски Србин, јер се опомињао да је у Србији за времена
његова бављења онамо било врло мало људи који су само читати знали;
зато ме дочека на ове ријечи: „Камо се ви у Србију да бијемо Турке?” А

82
ја му одговорим: „Ја сам, ваше превосходитељство, био Турке у Србији
и прије вас и послије вас”. И тако пошто дозна и увјери се да сам заиста
родом из Србије, разговарао се са мном о Карађорђу и о Младену и о
другоме којечему).
Потом архимандрит Хаџи-Мелентије и Петар Добрињац отиду у Ср-
бију, али Милан не хједне без руске војске никако, него остане у Букрешу
као народни посланик. Још се није могло уредити ни одредити да се вој-
ска руска пошаље у Београд, али се одреди да на прољеће пријеђе
неколико хиљада преко Дунава Србима у помоћ.
К Миленку су у Пореч бјежали неки кривци не само из Шумадије, него
и чак и одоздо преко Колубаре (као на пр. из Шапца писар Луке Лаза-
ревића, по имену Јован Манојловић, који је био родом однекуд из Бачке
(чини ми се из Сенте или Суботице), па слао некакве лопове, који су
опет одонуда били родом, те харали трговце негдје у Потисју. Пошто се
позна нешто од отетијех ствари на жени и у кући његовој, и Карађорђе
на тужбу и на искање аустријскога правитељства преда главнога од оних
лопова и стане даље истраживати ко је још у то био умешан, он се поп-
лаши за свој живот и побјегне к Миленку; у Пореч. Овај је Јован Маној-
ловић био вјешт столарски мајстор (тишлер), и радио је послије у
Београду свој занат, па кад једном начини један особити сандучић са
тајнијем преклечићима и покаже га Младену, рекне му он: „Море,
ваљало би те бити, па не дати плакати: код таквијех златнијех руку, па
идеш да служиш другога и да тражиш хљеба преко погаче”).
Али изван Пореча није могао ни почети ништа против Карађорђа, а
Карађорђе на њега у Поречу није ударао, једно зато што се народа сти-
дио, и бојао се да му ко не би рекао, као неки његов момак, Милосав
Лаповац, године 1804. кад је позвао момке да ударе на кнеза Теодосија
из Орашца: „Ми нијесмо устали да се бијемо с браћом својом, него смо
устали да се бијемо с Турцима, а вама ако је што криво, ето вам поља,
па се удрите сами”; а друго, што се бојао да Миленко у невољи не би
Пореч предао Турцима (Реџепу из Адакале). Тако Миленко, као одмет-
ник, проведе у Поречу неколико мјесеци с бећарима, а кад потроши све
што је имао, и не имадне више чим плаћати им, те се они стану бунити
против њега, а уз то се он још разболи од костобоље, онда се помири с
Карађорђем.
Кад се у Србији дозна да ће војска руска пријећи преко Дунава у Ср-
бију, одреде се из свију нахија најизбранији војници да иду на Дунав
пред Русе, и да с њима оно љето онамо војују, а на јесен кад се врате у
своје нахије да могу народу казати да је војска руска заиста прешла у
Србију и да су они с њоме војевали. Из даљнијех нахија не опреми се у
ову војску људи помного, али се изберу све најприкладнији и најбољи,
да би Руси видјели какву добру војску Срби имају, и одреде им се нове

83
старјешине, које прије нијесу биле ништа; тако је, на пр., Јадране и
Рађевце водио троношки архимандрит Методије Лазаревић, а Мачване
и остале из шабачке нахије брат Луке Лазаревића, Ђуко; из оних пак
нахија доље од Мораве одреди се сва војска са својијем старјешинама и
још с лијеве стране Мораве нахија смедеревска с Ђуицом, и грочанска с
Атанасијем Чарапићем; а над свом овом војском постави се главни за-
повједник Петар Добрињац. - Руске војске преведе у Крајину гроф Цу-
като, као што се говорило, око 7.000 људи, а Срба је било 4.500 пјешице
и 1.500 на коњима.
(Тако се у нас онда говорило, а у Руској историји („Михајловскаго-
Данилевскако: Описание турецкој војни од 1806 до 1812. года”) стоји да
је гроф Цукато имао свега војске у Малој Влашкој 7.350 људи, од којих
је 3.782 човјека под управом пуковника Желтухина одређено било да
чува Малу Влашку, а остали (међу којима је било 2.331 пјешак, 935 казак
и 300 пандура) били су одређени за Србију, да дејствују у Србији”.)
Турака је било у Крајини више него и Срба и Руса, и на неколико
мјеста били су поградили шанчеве и врло се утврдили, особито на Пра-
хову. Али Срби и Руси под управом грофа Цуката истјерају их мало по-
мало из свију шанчева и претјерају преко Тимока: ту су многе српске
старјешине за своју храброст добиле златне или сребрне колајне, као
на пр. Вујица и Хајдук Вељко златне, а Здравко, Вељков бимбаша, и Иван
Момировић, Миленков пређашњи писар, а онда као буљубаша, сребрне;
али су многи и изгинули јуришајући на Турке да би се показали, међу
којима је био и Атанасије Чарапић. Пошто се овако очисти Крајина од
Турака, гроф Цукато пошаље нешто војске српске и руске на Кладово,
али су се Турци ондје били врло утврдили и тако се стану бранити да им
убрзо не могну ништа учинити, него их опколе и стану бити из топова и
кумбара.
У томе Рушић (Хуршид)-паша удари од Ниша са силном војском тур-
ском (као што се говорило око 35.000 људи), али не хтједне опкољавати
и бити Делиград, као што је чињено пређашњих година, него против
њега остави на Алексинцу нешто војске, а с осталом отиде те узме Кру-
шевац, па улогоривши војску око Мораве стане ударати на српска села
и збјегове по ономе крају нахије јагодинске и наваљивати да продре у
Шумадију. Пред ову војску турску дође и сам Карађорђе и прикупи нешто
војске, што се могло, али је Турака било толико много да им се Срби у
пољу нијесу смјели ни показати, него на брзу руку поправе стари шанац
(још од времена докле Крушевац није био узет од Турака) на Јасици, и
оданде стану турске чете по селима пресретати; али Турци ударе ту на
њих и послије жестокога боја и прољева крви с обје стране обладају
шанцем и побију многе Србе, али не остану у српскоме шанцу на Јасици,
него га покваре, па се опет врате натраг у главни логор.

84
 Српски војници, особито гледајући како Турци пале и харају села и
ударају на збјегове те робе жене и дјецу, тако се поплаше да стану међу
собом говорити и спремати се да оставе старјешине, па да бјеже сваки
својој кући, и да гледају шта ће чинити са женама и с дјецом, као што и
учине многи, особито Лијевчани; а тако би исто учинила и нахија крагу-
јевачка у Делиграду како би дознала да су Турци преко нахије јагодинске
продрли даље у Шумадију.
Кад Карађорђе ово све види, он пише неколико књига једну за другом
и Петру Добрињцу и грофу Цукату: или одмах да се пошаље војска руска
Србима у помоћ пред ове Турке, или Петар да остави Русе и Кладово, па
час прије да похита са свом војском српском к њему, „јер”, вели, „кад
пропадне све амо, шта ће нам онда Кладово помоћи?”
Гроф Цукато од војске руске, коју је имао код себе, није могао Србима
послати ништа, а пустити Петра с војском српском оданде било му је још
теже, јер би он онда одмах морао оставити Србију и прећи у Малу Влаш-
ку и тако прекинути пут између Срба и Руса; зато јави ово главноме
управитељу руске војске, грофу Каменскоме, и он му испод Рушчука по-
шаље за помоћ Србима грофа Орурка „с ладожским пуком, батаљоном
волимским, козачким пуком, 300 Арнаута, 6 лаких оружја и 4 донске
артиљерије” (као што се у нас говорило свега око 3.000 људи). (Ови
„Арнаути” су били бећари, међу којима је било најмање правих Арнаута
(а може бити да није било ниједнога), него су били Срби и Бугари, и по
који Грк и Цинцар. У Каравлашкој се и данас зове Арнаутин сваки бо-
љарски момак који је у турским хаљинама и с оружјем, макар кога наро-
да био.)
Хајдук-Вељко са својијем бећарима поведе ову војску руску уз Тимок,
ади не отиду преким путем пред Рушић-пашу, него сврну лијево на
Бању; ја мислим да је на овај заходни пут грофа Орурка највише нав-
ратио Хајдук-Вељко: да би му узео Бању од Турака, из које је он прошле
године кроз војску турску морао побјећи.
У Бањи је било сад у шанцу око куле 400 Турака с једним топом. Гроф
Орурк, не имајући кад ту бавити се, заповједи те Руси овај шанац узму
на јуриш: Турци су се тако бранили да их је од 400 остало у животу само
90, а Руса је, које мртвијех, које рањенијех, било 126 људи. Гроф Орурк,
узевши тако Бању и предавши је Србима, отиде к Делиграду, по свој
прилици једно зато, кад је онако близу дошао, да би видио онај знатни
српски шанац, а друго, да би се што прије састао с Карађорђем, који је
онда био ондје дошао да војску српску охрабри и утврди да не би
шанчеве оставила.
Из Делиграда Карађорђе и гроф Орурк с војском руском отиду управо
на Јасику и стану пређашњи шанац поправљати. Кад Турци ујутру опазе
да се Срби опет купе у Јасици, они наново ударе на њих, али их Срби с

85
помоћу Руса (за које Турци још нијесу ни знали) узбију натраг. Потом
гроф Орурк пошаље Карађорђа унутра у Србију, као да диже нову војску,
говорећи му: „Ако Турци буду јачи, боље је да разбију самога мене него
и мене и тебе”. Он пак видећи да на Јасици није мјеста за руску војску,
премјести се оданде са свом руском и српском војском у поље варварин-
ско, и ондје начини шанац за 1.000 људи и 8 топова, а унаоколо утврди
се засјекама.
У нас се приповиједало да је Рушић-паша, кад је видeо Србе и Русе у
равном пољу, сазвао старјешине своје војске па им рекао: „Све кажете
да Србин не смије у поље, него се крије по шуми или се по брдима
закопава у земљу као свиња; сад ето поља, а ето Србина; сад да видимо
ко царев хљеб једе!”
Потом један дан, септембра 6, ударе Турци свом силом на Србе и на
Русе, али не могну ништа учинити, него се узбију натраг. Турци су досад
били улогорени у пољу без шанца, али послије овога боја одмах увече
стану копати шанац око свога логора и до ујутру буду готов. Послије
неколика дана Турци су опет ударали, али све узалуд; најпослије, виде-
ћи да се Србима и Русима ништа учинити не може, крене се сва војска
турска и отиде натраг.
Говорило се да је Рушић-паша, прије него се кренуо с војском натраг,
наваљивао на старјешине да учине јуриш на Србе и на Русе и да их рас-
тјерају макар шта стало; али му Смаил-бег из Сереза одговори: „Ми то
можемо учинити ако ћемо прегорети неколике хиљаде људи, али шта
ћемо тијем добити? Јесмо ли онда Србију покорили и пут у Београд про-
крчили? Нећемо ли за онијем брдом опет наћи такве шанчеве с војском,
и тако богзна на колико мјеста до Београда? А ево се већ прикучила зи-
ма!” И на то Рушић-паша пристане те се врати натраг.
Пошто ова турска војска отиде сасвијем из Србије, гроф Орурк сам
(без војске) отиде с Варварина у Тополу, па оданде у Београд, а из
Београда вративши се својој војсци упути се натраг у Крајину. Као што
је одонуд идући амо узео од Турака Бању, тако одовуд идући онамо узме
Гургусовац, у коме је било 800 Турака са 4 топа. Гроф Орурк дође ту 4.
новембра, и растјеравши турске коњанике, који су се пред шанцем пока-
зали, опколи Гургусовац и стане га бити из топова, а уз то приправ-
љајући војску за јуриш. Кад топови кулу развале, а Турци виде одређену
за јуриш војску с фашинама и с осталим потребама, они се предају, и по
уговору положивши оружје отиду куд ко хоће; Гургусовац и топове гроф
Орурк преда Србима као и Бању.
На свршетку мјесеца септембра преда се и Кладово: Турцима који су
у њему били (око 500 душа) допусти се да иду у Турску с обећањем да
за годину дана неће војевати против Руса, а град, или управо рећи ша-
нац око велике куле или малога градића, са 21 топом преда се Србима.

86
 У оно исто вријеме кад је Рушић-паша наваљивао на нахију јагодин-
ску, удари силна турска војска од Босне и прешавши преко Дрине опколи
Лозницу и стане је бити из топова и из кумбара. Јаков Ненадовић са сво-
јом кнежевином нахије ваљевске и Лука Лазарезић с нешто војске из
нахије шабачке пођу тобоже Лозници у помоћ, али је Турака било толико
много (као што се говорило, свега око 30.000) да нијесу смјели на њих
ударати, него су негдје иза њих били улогорили, па гледали како Турци
Лозницу бију.
Кад се сад на источном крају с помоћу Бога и Руса овогодишњи рат
сврши овако срећно, Карађорђе подигне војску готово из све Шумадије,
и од грофа Орурка узме нешто новијех козака под пуковником Никићем
(који је био родом Климент из Сријема), и отиде Лозници у помоћ, и до-
шавши онамо удари на Турке, те их од Лознице одбије и претјера преко
Дрине.
Поред свих ових бојева и брига и невоља, ни једна страна није забо-
рављала ни своје међусобне распре. С грофом је Цукатом у Крајину био
дошао и Милан Обреновић, и ондје се неколико мјесеца договарао с Пет-
ром и с Вујицом и с Миленком (који је придигавши се од болести такође
ондје био дошао) и с осталим старјешинама, потом је оданде ишао у
Брусницу, у Ужице и у Београд, али у Србији није хтио остати, него се с
грофом Орурком вратио у Крајину и оданде отишао у Букреш, говоривши
по Србији свим својим пријатељима да он у Србију неће доћи да остане
у њој без војске руске. Тако је и Јаков на своме крају радио, и купио
потписе против Карађорђеве странке, а уз то се преко писама договарао
и с Петром Добрњцем и с другима.
Мени је Петар приповиједао како су му Јаковљеви момци доносили
писма ушивена у седло, и приповиједајући ово потсмијевао се Јакову
што се тако бојао Карађорђа. Карађорђе и Младен исто су тако радили
са своје стране, и понајвише су дознавали шта противници њихови мис-
ле, а то управо сасвим дозна Карађорђе у Лозници.
Један дан после поменуте битке пође Карађорђе да походи рањена
Луку Лазаревића, па улазећи к њему у колибу рекне: „Е, којекуде, тако
ваља свакоме који право неће”. Може бити да је ово Карађорђе рекао
што је отприлике знао да Лука с Јаковом шурује против њега, а може
бити да је и због нечега другога, јер се приповиједало да је он Луку
једном и тукао у Тополи за некакву кривицу тако јако да је Лука од тога
добио послије и некакву болест у прсима; али Лука помисли да је
Карађорђе дознао све што раде против њега, и поплашивши се стане га
молити за опроштење, кривећи Јакова и друге, и уз то искаже све што
је год знао (а знао је управо све).
(Може ко рећи или помислиги: „Како би се могао тући онаки стар-
јешина као што је био Лука Лазаревић?” Али то онда није било никакво

87
чудо. Године 1811. подигну Поцерци некакве тужбе и вику на својега
војводу Јанка Стоићевића. Карађорђе и Совјет пошаљу у Поцерину Илију
Марковића, који је прије био совјетник од нахије шабачке, а онда попе-
читељ правосуђа или велики судија вилаетски, и Миљка Радоњића, по-
печитеља иностраних послова, да то извиде и људе да умире и с
војводом помире; али они дошавши онамо, људе у Поцерини још већма
раздраже и јавно осуде Јанка да се збаци, а мјесто њега да буде војвода
Илијин син Ђуко, за којим је била Лукина сваст. Кад Јанко, одмах потом,
отиде Карађорђу и тужећи се и правдајући каже му да су Илија и Лука
људе подговорили да се туже и вичу на њега, а потом да су их Илија и
Миљко још више раздражили, само да би њега из војводства избацили
и мјесто њега да би постао војвода Илијин син Ђуко, Карађорђе, који је
жељео и радио да у свакој кнежевини војводство остане у једној по-
родици, да би и он могао лакше своју власт и господство оставити сво-
јему сину, вјерује Јанку све, па позове к себи у Тополу Илију и Миљка и
уведавши их у некакву собу узме столицу па и великога вилаетскога
судију и попечитеља иностраних послова све њоме, докле је сву о њих
није изломио! Па не само што је Карађорђе овако тукао старјешине, које
је могао, него је и Јаков године 1807. у Лозници тукао наџаком (врста
буздована) рађевског војводу кнеза Крсту Игњатовића, који је годинама
био много старији од њега и просјед. Ја сам онда, истина, био у Лозници,
али се у онај мах нијесам десио пред чадором, него сам био у канце-
ларији, и Крста ми се послије тужио говорећи: „Није ми жао што ме бије
господар Јаков, него зашто да ме бије и његов слуга” (неки Ђорђије,
кога су звали дериште, и који је код Јакоаа отприлике био као што се у
Немачкој код господе зове камердинер, па кад је Јаков викнуо да Крсту
обале на земљу, и он га удагио ногом и песницом неколико пута).)
Милан вративши се у Букреш пошаље оданде с некаквијем писмима
и порукама својега писара или секретара Лазара Војиновића (родом из
Сремске Митровице) Карађорђу као курира, и овај разабравши у Беог-
раду да је Карађорђе на ономе крају, дође му у ово исто вријеме у Лоз-
ницу. Мало Младен у Београду, мало Карађорђе овде, обласкају и
поткупе овога Милановог секретара, те изда господара својега, и каже
им све шта он с Миленком и с Петром и с Јаковом и с осталијем старјеши-
нама ради и мисли учинити.
Пошто се овај Лазар Војиновић врати у Букреш, Милан се ускоро за-
тим ондје разболи и умре, зато се онда говорило у Србији, а и у Букрешу,
особито међу Милановим момцима, да су Карађорђе и Младен поткупили
и наговорили Војиновића те га је отровао. Говорило се и то да су они
Војиновићу обећали да ће бити код Карађорђа први секретар, и за ово
бих ја готово могао рећи да је истина, јер је Војиновић, вративши се из
Букреша по смрти Милановој у Београд, мени говорио: „Ми ћемо све ово

88
зауздати” (рекавши ми, мислио је на себе и Миљка Радоњића и Михаила
Грујовића); али се преварио, јер не добије никакве друге службе осим
учитељства у Великој школи.
Дознавши Младен и Карађорђе да су противници њихови тврдо нау-
мили Карађорђа ограничити, а Младена и Југовића истјерати из народ-
них послова, и да им се у томе не може смести ако је и умро Милан у
Букрешу, они смисле ову уредбу:
1. Миленко, Петар, Јаков и кнез Симо, да би се одвојили од народа,
да дођу у Београд у Совјет и да се назову попечитељи: Миленко иностра-
нијех послова, Петар правосуђа, Јаков унутрашњијех послова, кнез Симо
народне касе, а Младен да буде попечитељ војничкијех или ратнијех
послова.
2. Све остале старјешине, и дојучерашње и које би се наново поста-
виле, да се назову војводе, и у власти да буду једнаки између себе, и да
им нико други не може заповиједати осим Карађорђа и Совјета, или
онога којега би Карађорђе у вријеме рата одредио.
3. Од дојучерашњих совјетника, који су се још налазили у Совјету, да
се начини велики или народни суд у коме ће претсједник бити попечи-
тељ правосуђа или „велики судија вилаетски”.
4. Ко на ову уредбу не би пристао, онај да се истјера из земље.
(Мени је Младен приповиједао у Крагујевцу, 1822. године, да је ову
уредбу измислио он с Михаилом Грујовићем путујући једном из Београда
у Тополу.)
Да је ова уредба смишљена и да ће се по новоме љету на скупштини
објавити, то се дознало у земљи још прије новога љета.
Петар и Миленко жељели су и радили да би ова одређена руска вој-
ска приспјела у Београд прије скупштине, али се она задоцни, као што
се говорило, због јаке зиме и великога снијега; а кад војска не могне
доћи, не дођу ни они, премда су били позвани. Јаков пође до Палежа,
па ондје дознавши да војска руска и Петар и Миленко неће доћи, он се
учини болестан и не хтједне даље ићи, него пошаље на скупштину сво-
јега сина Јефрема.
Како год што су Карађорђеви противници жељели и радили да би
руска војска приспјела у Београд за скупштину, тако су Карађорђе и
Младен гледали да би се са скупштином договорило прије доласка руске
војске, а с њоме и Петра и Миленка. Тако се скупштина сазове одмах по
новоме љету, па како на њој не буде ни Миленка, ни Петра, ни Јакова,
војводе све приме нову уредбу с великом радошћу, и закуну се Карађор-
ђу да ће му бити вјзрни. Само тројица била су на скупштини којима није
била повољна ова уредба: Лука Лазаревић, Вујица Вулићевић и Милош
Обреновић; али шта су њих тројица могли чинити против онолике

89
множине пређашњих војвода и нових војводица? Нијесу смјели ни
проговорити.
Пошто се ова уредба објави и прими, заповједи се свима: одмах да
иду сваки на своје мјесто, да их не би Петар и Миленко с војском руском
ондје застали, за које се већ знало да су на путу, као што заиста и прис-
пију у Београд на неколико дана пошто се скупштина разиђе.
Младен и Карађорђе не допусте да се војска руска смјести у граду,
него је разреде у вароши по кућама, а њезиноме „шефу”, који се звао
Бала, одреди се кућа Кучук-Алијина, у којој је прије сједио Родофиник.
Миленко остане у кући код шефа Бале, а Петар отиде к Стефану Жив-
ковићу. Миленко и Петар нијесу могли повести са собом никакве војске
српске, осим Хајдук-Вељка са неких 70 бећара, а уз то су се уздали и у
Јакова да ће, као што је обећао, довести војске као и на прошлу скуп-
штину.
Видећи Карађорђе да је Петрова и Миленкова једина узданица Хај-
дук-Вељко, он га је наговарао што се више могло, говорећи му и закли-
њући се да га не дијели од свога сина Алексе; уз то још поклони му
неколико стотина дуката и даде му диплому на војводство у Бањи, које
је прије године дана, побјегавши из Београда к Миленку у Пореч, био
изгубио, и на то му се он обећа и закуне да ће му унапредак бити вјеран
а да би га из Београда што прије кренули и од Петра и Миленка одво-
јили, начине Младен и Карађорђе писмо као да су Турци ударили на Ба-
њу, па га у Гроцкој даду у мезулану (поштанска станица), те га оданде
суруџија (поштар) донесе у Београд трчећи колико игда може.
Како Карађорђе прими ово писмо, одмах дозове Вељка к себи и по-
каже му га говорећи: „Вељко, сине, трчи!” Вељко није чекао да му се
ово двапут рекне, него одмах заповједи своме чаушу (гласнику, офици-
ру) те удари у таламбас (мали бубањ), и са својим бећарима отиде из
Београда пут Бање. Јаков је отприје био први и највећи непријатељ
Карађорђев и Младенов, али је прије годину дана узео Младенову једину
кћер за свога сина и могао је мислити да ће Младеново имање најпослије
остати њему и његову сину, а уз то ни одређено мјесто у Београду није
му било неповољно, особито кад му син у нахији остаје војвода, стога је
већ био мало попустио и к Младену се приближио; на скупштину зато
није хтио ићи док види с каквом ће снагом Петар и Миленко доћи и ко
ће бити јачи: они, или Карађорђе и Младен; сад пак, видећи да Петар и
Миленко не могу ништа учинити, дође и он у Београд, али мјесто с
војском, као што је обећао, на саоницама са двоје момчади.
Миленко и Петар слабо су куд смјели и излазити из кућа у којима су
сједили, него је Стефан Живковић мутио једнако по вароши те разбирао
и њима казивао шта се ради.

90
 Кад Вељко с бећарима отиде из Београда и Јаков дође на саоницама
с двоје момчади, Живковић једно вече рекне Петру и Миленку у својој
кући: „И Вељко и Јаков издадоше нас: сад се више ни у што немамо
уздати, него да ударимо на кућу ономе псу дебеломе (Младену), па како
њега надвладамо и убијемо, онај ће пас црни (Карађорђе) или пристати
с нама, или побјећи у Шумадију”. Миленко и Петар реку му на то: „Нема-
мо људи”, а он: „Е, немамо људи! Ја и вас два, то су тројица, у мене има
двоје троје момчади, у вас по двоје по троје, ето нас десеторица, можемо
му на кућу ударити, па како стану пушке пуцати биће људи” (и заиста
би било људи: једно, што су Београђани мрзили на Младена; а друго,
што је Стефан Живковић Бугарима, којих је онда било сила у Београду,
много добра чинио, па би сви пошли за њим, а може бити да би и сељаци
пљачке ради навалили и Београд похарали и попалили); а они му од-
говоре: „Немамо џебане”. Онда он отиде те донесе пуне бисаге фишека
говорећи: „Ево и џебане”. Али су они већ били клонули духом и ништа
их то није могло наговорити и охрабрити, него, као што ми је Живковић
сам у Бесарабији ово приповиједао пред Петром корећи га: „Миленко
пуши, а Петар тапка у ватру”.
Пошто Карађорђе уклони Вељка из Београда, један дан Младен по-
зове на ручак шефа руске војске са свим официрима и Карађорђа са
знатнијим српскијем старјешинама, које су се ондје налазиле, међу ко-
јима су били Миленко и Петар. Послије ручка, Карађорђе, добро накићен
вином и ракијом, са својијем момцима отпрати шефа у његов стан и
онамо, може биги намерно, заметне с Миленком некакву распру и мало
по мало тако се сваде да повиче на момке да Миленку отпашу сабљу и
да га затворе.
Бала онда стане Карађорђа молити да то не чини, особито код њега,
код кога је Миленко као гост. Кад Бала изговори ове ријечи, Карађорђе
скинувши своју шубару с главе стане му говорити: ,,Шефе, тако ти хљеба
царевога! Кажи ми право: Јеси ли ти дошао у Србију да браниш Миленка
и Петра од мене?” Бала се на ово питање нађа мало у чуду, па одговори:
„Господару Ђорђије! Нити сам ја дошао у Србију да браним Миленка и
Петра од тебе, ни тебе од њих, него ме је мој старији послао народу срп-
скоме у помоћ, а под твоју заповијест”. Чувши ово Карађорђе, пође Бали
к руци, говорећи: „Кад је тако, дај да те пољубим у руку мјесто цара”.
Бала му се не дадне пољубити у руку, него се пољубе у образ. Потом се
Карађорђе прође Миленка, и отиде са својијем момцима.
Сјутрадан, како се поодјутри, пошаљу се Миленку и Петру дипломе
на одређена им мјеста, али их они одмах врате натраг, изговарајући се
у писмима да та мјеста нијесу за њих и да их не могу примити, него ако
им се не да да буду и убудуће оно што су досад били, а они ће ићи сваки

91
у своју постојбину, па у селу живљети сваки у својој кући као и остали
људи.
Други дан по томе освану на свијем знатнијим раскршћима на зиду
приковане пресуде како се Миленко и Петар изгоне из земље: најприје
су им биле побројене кривице, као на пр. Миленку како се у Поречу био
одметнуо од Совјета и од Карађорђа, како је некакве новце, који су из
Русије били послати народу у помоћ, узео и потрошио у Поречу на бећа-
ре; како је код Пореча заграђивао Дунав, бајаги ради хватања рибе, а
управо да хвата људе који би на чамцима ишли с писмима од Карађорђа
и од Совјета у Каравлашку к Русима, и како је таква писма, као и она
што су Руси из Каравлашке слали Карађорђу и Совјету, хватао и отворао
и задржавао итд.; а Петру: како послије пропасти на Каменици (1809)
није хтио да се стара своје војнике ослободити и у скупу их задржати,
него их оставио па побјегао у Београд и оданде с Родофиником у Кара-
влашку; како се онамо сам од себе начинио народни посланик; како је
задржао некакве новце које је у Кладову скупио од ђумрука (трошарине,
царине) итд. Потом се додаје како им је све то било опроштено, и како
су им мјеста у Београду одређена, и будући да их они неће да приме и
да не пристају на уредбу која је постављена на скупштини, тако се из-
гоне из земље да иду куд им је воља.
Ова се пресуда оно јутро пошаље и њима, и они одговоре да желе
ићи у Каравлашку, и потом их одмах одређени људи са нешто рускијех
козака отпрате до каравлашке границе и пребаце их преко Дунава.
Још пре тога, како су они дошли у Београд, Карађорђе и Младен пос-
лали су у Пореч смедеревскога војводу Вула Илића, а у Кладово совјет-
ника нахије београдске Павла Поповића, да не дају свратити се ни
Миленку у Пореч, ни Петру у Кладово, и тако су они, пролазећи поред
тијех мјеста, само стали мало код њих те им је изведено и изнесено шта
је који гдје имао.
Пошто се Миленко и Петар овако истјерају из земље, Стефана Жив-
ковића Карађорђе затвори у Београду, али га послије некога времена
позове у Тополу и онамо му опрости, и он потом узевши пасош отиде у
Каравлашку и више се не врати у Србију за времена Карађорђева.
Споменуто је раније како је Милан Обреновић био заповједник у на-
хији рудничкој, пожешкој и ужичкој. Кад он (године 1810) отиде у Ка-
равлашку, на његову мјесту остане му брат Милош, који је назван
војводом још у почетку буне кад и Милан господаром. Пошто Милан у
Букрешу пријеђе на страну Петра и Миленка и осталијех Карађорђевих
противника, није могло бити да се и Милош не поведе за њим; сад пак,
не само што се по новој уредби подручје његово раздијели различитим
војводама, и од оне три нахије њему не остане више до само једна
трећина нахије рудничке, него и што се стане говорити и доказивати да

92
му је брат Милан у Букрешу отрован, прилијепи сасвијем к њој. Зато кад
чује да су Миленко и Петар у Београду без војске и у забуни, пише им
да не ударају натраг, него да се држе јуначки, и да ће им он, ако је
потребно, доћи у помоћ са 2.000 момака. Писмо ово дође у Београд
пошто су Миленко и Петар били већ протјерани, и тако, не нашавши
њих, допадне некако Младену у руке, а он га преда Карађорђу.
Пошто Миленка и Петра пропрате кроз нахију пожаревачку, стану се
људи бунити у овој нахији што им се старјешине изгоне из земље. Кара-
ђорђе, не смијући дизати праве војске на своју браћу, подигне београд-
ске бећаре и позове оближње војводе с момцима, и кад дође с њима у
нахију пожаревачку, буна се утиша без боја. Међу овим војводама био
је и војвода Милош Обреновић.
Пошто буну утишају и кад их је хтио Карађорђе распустити, каже
Милошу пред свима да је крив и да му ваља ићи у Београд да се правда.
Кад дође у Београд, Младен му у Совјету покаже оно његово писмо што
је писао Миленку и Петру, и да би му лакше опростио (јер народа ради
нијесу му били ради никаква зла чинити), стане говорити да он зна да
то није из његове главе, него да је то писао његов писар, или најпослије
да га је наговорио његов доглавни момак Димитрије Грк; а кад му Милош
одговори да га на то нико није наговорио, него да је он то по својрј па-
мети писару заповједио тако да пише, Младен га прокара и посавјетује,
па му опрости, и он се обећа да ће убудуће бити вјеран Карађорђу.
Мјесто Миленка узме се за попечитеља иностранијех послова Миљко
Радоњић, професор из Велике школе, који је био родом из нахије руд-
ничке, па у дјетињству (по свој прилици уз турски рат) прешао у Немачку
и онамо школе свршио; а умјесто Петра Добрињца за попечитеља право-
суђа Илија Марковић, совјетник нахије шабачке; од осталијех пак совјет-
ника састави се велики или народни суд, као што је прије споменуто.
Попечитељ правосуђа или велики судија вилаетски био је претсјед-
ник великога суда, који је своје сједнице држао за себе, а осталијех пет
попечитеља имали су сједнице заједно, и све су послове отправљали у
друштву, само што се сваки попечитељ сам потписивао на ономе послу
који је био од његове струке. Да се Петар Добрињац примио попечитељ-
ства правосуђа, сигурно би и он долазио у сједнице ове петорице, али
Илија то није могао тражити, него је захваљивао Богу и Младену што је
и онако био.
Младен и Јаков и кнез Симо имали су плате на годину по 6.000 гроша
(или 500 дуката), а уз то и таин (храну) у месу, хљебу и јечму (кад га је
било у граду). Остала тројица сигурно су имала много мање, али не знам
колико.
Совјет је сад управо био укинут, али му је име опет остало, и овијех
5 попечитеља заједно звали су се Совјет, и на свакоме њиховоме послу

93
било је у почетку: „из совјета народног", а на крају: „у правитељству-
јушћем Совјету народном”.
По смрти Доситијевој поставе Карађорђе и Младен Југовића на њего-
во мјесто, а кад се, на свршетку године 1812, истјерају из овога Совјета
и Југовић и Радоњић, на њихова мјеста не постави се нико, него Совјет
остане само на Младену и на Јакову и кнезу Симу; а кад 1813. године
Младен и кнез Симо отиду на војску, остане само на Јакову, и тако је
био док није и он побјегао из Београда и пребјегао у Сријем.
Војводама, како дојучерашњим, тако и онима који се наново поставе,
дају се дипломе (потврде о војводству и управљању одређеном тери-
торијом). Углавноме су све биле једнаке, а у мањим стварима негде су
биле и друкчије. Луки су дате двије кнежевине, једно зато што је он
овијем кнежевинама и прије управљао, а друго: што је био изишао на
глас и прикучио се старјешинама првога реда; Карађорђеви зетови,
Пљакић и Кара-Марковић, може бити да су имали и по три и више, а
остале су све војводе имале само по једну кнежевину.
Нових војвода постављено је у самој нахији пожаревачкој седам: 1)
Иво Момировић, 2) Живко Шљивић, 3) Томо Јовановић из Градишта, 4)
Илија Стошић из Жагубице, 5) Пауљ из Мелнице, 6) Рајица, 7) дијете
некаквога буљубаше Ђорђија из Крушевице, који је 1810. године погинуо
на Брзој Паланци. Иво Момировић био је Миленков писар, а остали сви
били су буљубаше; у Поречу је постављен за војводу Јован Стефановић,
који је испочетка такође био Миленков писар, а послије су га звали Јово
бимбаша. У нахији смедеревској, поред Вујице постављене су још двије
војводе: Вуле Илић и Станоје Главаш; у пређашњем подручју Миланову,
а потом Милошеву (у нахији рудничкој, пожешкој и ужичкој), било их је
може бити и десет, али су најзнатнији били Карађорђеви зетови: Пљакић
и Кара-Марковић. По граници, особито од источне стране, постављени
су за војводе многи ускоци над ускоцима, и над онијем мјестима која ће
се убудуће отети од Турака: овима се нијесу могле у дипломама назна-
чити поименце кнежевине и села, него само као што стоји у дипломи
Кара-Марка Васића, који је из Осата пребјегао у нахију сокоску.
Тако се Карађорђе ослободи својих противника и постане неограни-
чени господар, али тиме прокрчи и Турцима пут, те лакше земљом
овладају, и њега из ње истјерају; јер да је Миленко 1813. године био
доле на Дунаву, сигурно Турци оним крајем не би онако лако овладали,
а докле год лађе њихове не би прошле уз Дунаво до Мораве, дотле се
ни она војска Турска од Делиграда, ако би и продрла до Мораве, не би
смјела ондје утврђивати; а исто би тако Петар Делиград бранио и Турке
на ономе крају обустављао много боље од Младена; а и на Дрини да је
био Јаков, сигурно би штогод био бољи од кнеза Сима, јер је од њега
био паметнији и разборитији, а боље је познавао онај крај и људе на

94
њему, па ако не би могао Турке сузбити, може бити да би сачувао Љеш-
ницу и Лозницу, да онако жалосно не пропадну.
У Љешници је било око 5-600 људи, највише Поцераца и нешто Мач-
вана, са четири топа под управом поцерскога војводе Јанка Стоићевића,
брата славно познатога војводе Милоша Поцерца. У почетку љета (1813
год.) силна војска турска прешавши Дрину на Врањеву, гдје је мост био
намјештен, опколи шанац овај и стане га једнако бити из топова и из
кумбара, а уз то приближујући му се кроз земљу. Војске је српске на
ономе крају било око 10.000 људи под управом кнеза Сима Марковића,
али никако нијесу смјели ни умјели да избаве људе из Љешнице кад су
видјели да Турке одбити не могу, него су једнако премјештали шанчеве
по Поцерини.
Кад Турци онима у шанцу досаде и кроз земљу приближе се до самога
шанца, пошаље везир владику зворничкога, те их узме на вјеру да се
предаду, обећавајући им да ће их пустити да иде сваки к својој породи-
ци, само да предаду шанац и оружје. Кад се они на такво обећање пре-
дају, Турци их преко Босне пошаљу у Цариград; који су се путем по-
разбољевали, оне су носили на коњима, а који се нијесу могли држати
коња, оне су убијали и сјекли им уши, као и онима који су од болести
помрли, и носили за знак да нијесу побјегли него да су мртви остали.
Који су живи дошли у Цариград, они су као робови одређени на најтеже
послове, док у почетку владе кнеза Милоша посланици његови не
потраже их у Цариград, и које нађу у животу не измоле од Турака и не
пошаљу у Србију, гдје их дође само 45; војвода Јанко нити се вратио,
нити се зна гдје је умро.
Пошто Турци освоје шанац у Љешници, они се са свом силом врате
на Лозницу, у којој је било 800 Јадрана са б топова под управом Петра
Николајевића Молера. Турци у почетку мјесеца августа и Лозницу стану
бити са свију страна из највећијех топова и кумбара, и прикучивши се
кроз земљу к шанцу, побију Србима из шешана све тобџије, тако да им
није било никакве користи од топова. Срби су из шанца били начинили
кроз земљу тавник, кроз који су силазили на Штиру те захватили воду,
али Турци, дознавши за то, одврате Штиру на другу страну, те тако ша-
нац остане и без воде: многи су били брашно разасули по којекаквијем
хаљинама и даскама, ако би ударала киша да би га могли закувати и
хљеб умијесити.
Владика је зворнички и ту долазио и звао Србе на предају, али Молер
није владикама вјеровао ни по другим стварима, акамоли у таквоме
послу, него заиште у везира да заустави ватру и да одреди своје посла-
нике да се разговоре о предаји. Везир то учини, и саставши се турски
посланици с Молером, Турци су тражили да Срби положе оружје па да
их пошаљу Хаџи-бегу (јер се мислило и говорило да је он био особити

95
пријатељ Србима) у Сребрницу, и ондје да се доведе свакоме своје
робље (жене и дјеца) па даље куда их одреде; а Молер је тражио да их
Турци пропусте с оружјем, да изиђу из шанца и да прођу кроз турску
војску и да иду куд ко хоће, а њима да оставе шанац и топове с џебаном
која је у сандуцима.
Нити Турци пристану на искање Молерово ни Молер на турско, него,
раставивши се, Турци опет почну шанац бити као и прије. Вративши се
Молер с овога договара у шанац, каже Србима све по реду шта Турци
ишту, додајући још ово: „Ја, браћо, жив Турцима у руке нећу, а ви ако
хоћете, ето Вам Турака; а ја идем на шанац нека ме убију; ако ли се и
ви нијесте ради Турцима предавати на овај начин, а ми да бјежимо једну
ноћ кроз Турке, па који изиђе - изиђе, а који погине, Бог да га прости!
Боље нам је свима изгинути, него се Турцима у руке предати. Досад сте,
браћо, били на мојој души, а сад вас ја скидам са своје душе и остајете
господари од себе: ако ћете се предавати, ето вам Турака, ако ћете бје-
жати, и ја сам с вама”.
На овај Молеров говор сви пристану да бјеже кроз Турке. На три дана
прије него ће побјећи, Молер напише писмо српским старјешинама (као
што су ми казивали људи који су ондје били) својом крвљу, у коме им
јави у каквој су невољи, и да се више држати не могу, него они да гле-
дају да их избаве, и то овако: пјешака што је могуће више најприје да
пошаљу у Гучево, а они с топовима и с коњицима и с осталом војском
да се покажу одоздо уз поље, па кад се турска сила обрне к њима, онда
ови из Гучева да се приближе к шанцу, а ови из шанца да учине јуриш
на Турке и с њима да се састану; најпослије дода и то: „Ако ко жели да
ја пропаднем, пожалите барем народ овај и гледајте да би га избавили”.
Писмо ово однесе из шанца неки Цецо из Клубаца још с једнијем дру-
гом, којима даде Молер 10 дуката, и срећно прођу кроз Турке и писмо
однесу у српски логор. Кад за три дана не буде никаква гласа на ово
писмо, они се у шанцу договоре да бјеже, и то једну ноћ кад је била ве-
лика киша и вјетар, а и помрчина да се прста пред оком није видјело.
Заказано је било свима: ако би кога Турци препознали (и напали), да не
пуца из пушке, него да се брани ножем и другијем чим се може, а по
свој прилици таква је заповијест била и у турској војсци, ако би Срби
побјегли, да се не би војска побунила и између себе побила.
Они сви изиђу из шанца на велику доњу капију од Штире, па оданде
обрне куд је ко знао, и, колико је познато, прођу с миром кроз Турке,
јер нигдје пушка не пукне; али кад ујутру рано Турци опазе да су они
побјегли, одмах ударе за њима у потјеру на све стране, особито делије,
и многе сустигну и побију. Молерове је коње побила један дан турска
кумбара, која је међу њима пукла, али војводе Антонија Богићевића син
Бојо изиђе на коњу (после свих, јер му прије нијесу дали, да не би Турци

96
опазили кад коњ пође мостом, који је од дасака био начињен и пред
капијом се спуштао преко опкопа), и за велико чудо прође срећно кроз
Турке. Од 800 људи који су били у шанцу, 200 их је погинуло ондје, а
око 400 у бјежању, те их је тако само око 200 остало у животу.

97
 МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ

Предговор
Догађаје народа нашега слабо је кад рођени Србин описивао у оно
време кад су се догађали, него све после неколико стотина година. Тако
су извори историје наше били свагда приповедање и туђи писатељи,
који су описујући догађаје својих народа казали узгред што и о нашему!
Сваки паметан човек може лако видети колико су ови извори непоуз-
дани, јер се догађаји приповедањем искваре, и у ономе истом нараштају
у коме су се догађали, а камоли за неколико стотина година; а туђи
писатељи, што из незнања, што из зависти, или из љубави к своме
народу, најславније и најзнатније догађаје изоставе или наопако опишу.
Да не би наши потомци за то кривили иас, као ми што кривимо наше
старе, ја сам још одавно наумио да опишем данашње преважне догађаје
народа нашега у Србији, и да их оставим потомству под именном: Грађа
за српску историју нашега времена.
Потом радећи око тога, разделио сам сав посао на две књиге. У прву
књигу одредио сам догађаје од године 1765 (докле је покојни архиман-
дрит Рајић своју историју довео) до конца 1813, а у другу од почетка
1814. године и даље. Но будући да ми различите сметње и препреке
засад не допуштају да то све по реду цело издам на свет, зато сам из
прве књиге метнуо нешто у лањски (за годину 1827) и у овогодишњи (за
годину 1882) мој забавник; а другу књигу, која је због новијих догађаја
за данашње читатеље најважнија, готово целу предајем сад ево благо-
наклоњеноме читатељу у руке с нужним прегледом најзначајнијих дога-
ђаја из прве књиге.
Поред свих тегоба и сметњи, које сваки писатељ историје живих љу-
ди, својих земљака, другова и пријатеља, мора имати, ја опет по чистој
савести могу казати да пишући ову књигу, никад нисам збацио с ума
истине, која је у историји најглавнија ствар, ни потомства, за које се
историја пише. И зато највише (да би сам се по могућству сачувао од
пристрасности) нисам хтео нити кога хвалити ни кудити, него сам се
само трудио да догађаје опишем просто, као што би Србин Србину
приповедао, па читатељ сам нека суди што је за хвалу, што ли за
98
куђење. Тако сам ја дакле желео и трудио се свуда да кажем истину; а
ако се против те жеље и труда буде што украло, то је било или из нез-
нања, или по слабости људској.

Преглед најзначајнијих догађаја из прве књиге

Последњи догађај народа нашега у Србији Рајић спомиње како су
Грци 1765. године укинули српску патријаршију (као што је назначено у
лањскоме мом забавнику, на страни 114). Од тога времена до 1788.
године живели су Срби под Турцима отприлике као што је казано у моме
лањском забавнику од стране 78 до 120. Године 1788, на позивање ће-
сара Јосифа II, устану на Турке, и сами Турке по београдском пашалуку
сатерају у градове и попале вароши и паланке. Кад утом војска турска
навали у Србију, а немачка још није стигла, онда се народ прости стане
предавати, а четобаше и знатнији војници побегну у Срем и у Банат
(тада је Црни Ђорђије убио свога оца Петронију што није хтео с њиме
да бежи у Срем; ваљда се зато звао Петровић (уместо Петронић) пошто
људи не знају ни за каква светог Петронија, па мисле да је то изврнуто
од Петар).
Кад Немци потом пређу у Србију и подигну српски фрајкор, под обр-
штером Мијаљевићем, многи и ондашњи Срби постану капетани, на пр.
Радич Петровић, из Девча, из села Свиоковца, Марјан Јовановић, из
Левча, из села Ланишта, два брата (Јован и Петар) Чардаклије, однекуд
с арнаутске границе, Дели-Ђорђије; но од свих је ових био најзначајнији
капетан Коча, из Левча, из села Пањевца. Он је најпре трговао свињама,
па се на годину пред рат завади нешто с Турцима, и утече у Банат; а у
почетку рата пређе опет у Србију и побуни народ против Турака; зато
се у Србији, особито по доњим крајевима, онај рат и данашњи дан зове
Кочина крајина.
Кад су Турци продрли у Банат, он је с неколико стотина својих фрај-
кора чувао Дунав више Пореча (из немачке стране према Доброј). До-
шавши Турци у Пореч, поручивали су му да се уклони с пута, додајући
да је војска немачка утекла к Темишвару, а он сам не може се одупрети
царској сили; но он то није хтео да верује и да послуша, него, уздајући
се у своју дојучерашњу срећу, и мислећи, како стану пушке пуцати, да
ће му војска немачка (за коју је знао да је негде близу била) доћи у
помоћ, с неколико стотина људи дочека турску силу. Док су се једни
Турци с њим тукли, други зађу те га опколе, и с оне стране откуд је
мислио да ће му доћи немачка војска у помоћ, ударе турски пешаци.
После дугога и страшнога боја и јуришања, ухвате Турци Кочу жива са
шездесет фрајкора (а остали сви изгину), и одведу их на Текије (према
Ршави), те их онде понабијају на коље.
99
 Како су Немци 1791. године начинили с Турцима мир; како су баше
1801. године убиле Хаџи Мустај-пашу; како су Срби потом, у почетку
године 1804, устали на дахије, и докле су те године дошли, - то све је
описано у овогодишњему мом забавнику од стране 136 до 221.
Како су Срби с Бећир-пашом мир начинили, онако им је и трајао.
Српске се старешине одмах по Божићу (1805. године) стану купити око
Београда, као да се договарају с Турцима, а управо да их чувају и да
гледају какву штету да им чине. Српски посланици из Русије донесу (у
почетку месеца фебруара) повољне гласове. Потом се учини у Оструж-
ници скупштина, на којој се изберу нови посланици (опет Чардаклија, и
Стефан Живковић и прота из Шопића) и опреме у Цариград да ишту да
Срби турскоме цару плаћају отсеком у име свих дација (пореза), а у
земљи сами да суде и да управљају, и још за поуздану тврђу да им се
дају и градови. Утом Карађорђе очисти и нахију пожешку од Турака, а
Јаков Ненадовић и Милан Обреновић опколе Ужице, које им се преда
као и Шабац и Смедерево; око Сокола такође се поставе страже. И тако
устане сав београдски пашалук.
Турци се у Цариграду на искање српско расрде, па им посланике мет-
ну под стражу, а нишкоме се паши, Хафису, заповеди да иде с војском у
Београд и да гледа од народа оружје да покупи. Живковић се некако
излаже из Цариграда, као да каже народу да се не противе Хафис-паши;
но он, дошавши у Србију, каже старешинама како јесте, а народ прости
превари да Хафис-паша иде против царске воље, и да су њега из Цари-
града зато послали напред да то каже народу, и да гледају да не пуштају
Хафис-паше међу се.
У почетку месеца августа удари Хафис-паша са двадесет хиљада
војске, но Срби, припремљени, дочекају га на Иванковцу, између Пара-
ћина и Ћуприје, те га тако разбију и сузбију натраг да у Нишу од жалости
и срамоте умре напречац. Потом Срби учине у Борку скупштину и пос-
таве сенат, који се испочетка звао синод или скупштина, а на печату је
имао натпис: „Правитељствујушћи Совјет Сербски”. У сенату је свака
нахија имала по једнога свог сенатора, кога је она сама избирала. Сенат
је најпре био у манастиру Вољавчи, потом се премести у Боговађу.
На свршетку ове (1805) године убије некакав Турчин у Смедереву
Ђушу Вулићевића, старешину нахије смедеревске; зато Срби опколе
Смедерево наново, и пошто им се преда, зликовце Турке испрате низ
Дунав, мајсторе оставе у њиховим кућама без оружја, а у граду они
поставе страже, и у њега пренесу Сенат из Боговађе. Сад се поквари
пријатељство с Гушанцем; Ужичани се и Шапчани поплаше, и наново се
затворе у градове. Срби пак одмах по Божићу (1806. године), опколивши
наново Београд и Шабац и Ужице, ударе на све стране у напредак изван
пашалука београдскога: Миленко Стојковић завлада Поречем, Петар

100
Добрњац истера Турке из Параћина и из Ражња и Алексинца, Младен
Миловановић освоји Крушевац и учини границу Јастрепцем, Радич Пет-
ровић и Милан Обреновић пређу у нахију новопазарску и у Стари Влах.
Сад се отвори прави рат с Турцима. Турски цар заповеди скадарскоме
паши Ибрахиму и босанскоме паши Бећиру да покоре Србију. Ибрахим-
паша дође на пролеће у Ниш са четрдесет и пет хиљада војске, а босан-
ски паша готово с толико на Дрину. Срби против Ибрахим паше закопају
Делиград на десном брегу Мораве између Ражња и Алексинца, а против
Бошњака се упру на Мишару; и на оба краја одрже се храбро. Овога лега
у бојевима око Дрине изиђу на глас нове војводе и јунаци: Стојан Чупић,
Милош (Стоићевић) Поцерац, Милош Обреновић, Петар (Николајевић)
Молер, Лазар Мутап, прота (Никола) Смиљанић, и Цинцар Јанко.
Кад Турци виде да се Срби тако држе, а с друге се опет стране прику-
чује рат с Русима, они поруче Црном Ђорђију да пошаље неколико чове-
ка у Цариград заради мира, и да ће им се дати што год за право нађу.
Црни Ђорђије пошаље Петра Ичка, бившега некада турског тумача код
некаквога елчије у Европи (чини ми се у Берлину), и још два кнеза, те
које с помоћу ондашњих турских опстојатељства, које с помоћу Ичкових
пријатеља и знања турскога обичаја и политике, уговоре мир: да Срби
плаћају турскоме цару у име свих дација (порез) хиљаду и осам стотина
кеса на годину (као што су онда грошеви ишли око 500.000, а као што
сад иду једва 180,000 форинти у сребру), и у Београду да седи царски
муасил (командант) са сто и педесет Турака; а они сами између себе да
суде и уређују како им драго.
Турци ово лако обреку и муасила пошаљу у Смедерево, али ферма-
ном потврдити врло су се накањивали; што зато, што због других разли-
читих узрока, од овога мира не буде ништа, него се опет отвори рат, у
коме Срби постану руски савезници. Срби 30. новембра узму београдску
варош на јуриш, а у почетку 1807. године натера Гушанца глад те им и
град преда, а он са својима отиде низ Дунав. Пошто се преда Београд,
преда се и Шабац. Срби у обадва ова места учине од Турака триста јада.
Потом српске старешине оправе посланике (Петра Чардаклију, Аврама
Лукића, сенатора нахије пожешке, и сенатскога секретара Јеремију
Гагића) у Каравлашку, те доведу у Београд рускога дјејствитељнога
статског совјетника Константина Константиновића Родофилшкина, што
ради различних договора, што (и највише) да би се народ ослободио и
о покровитељству руском уверио.
љУ почетку пролећа, Јаков Ненадовић изиђе у Јадар, те опет подигне
Јадране и Рађевце, и закопа шанчеве у Лозници и на Јагодњи (у
Рађевини) против Бошњака; потом је узалуд огледао неколика пута да
подигне и босанске Србе. Милан Обреновић опколи и освоји Ужице.
Миленко Стојковић пређе из Пореча у Крајину, те се улогори на Шту-

101
бику, а кад га онде опколе све војске турске, које су око Видина против
Руса стајале, дође му одозго Карађорђе, а из Каравлашке руски генерал-
мајор Исаијев у помоћ, те се ту први пут састану Срби с Русима, и, раз-
бивши Турке срећно, опколе Неготин; но потом се опет Исаијев под јесен
врати на леву страну Дунава, а Миленко преко планине к Поречу. На
Дрини су овога лета Бошњацима и Французи помагали, али се Срби
одрже, премда изгубе неколико знатних људи, и сам се Јаков врло рани
у ногу; на Делиграду је већ лакше било, јер је главна турска сила морала
против Руса ићи.
Прошле године Јанко Катић и Васа Чарапић погину (први узбијајући
Бошњаке, а други узимајући Београд), а Јаков мало ослаби; тако Кара-
ђорђе остане прави господар и стане се потписивати верховни вожд.
Сенат је, истина, све већу и већу власт добијао, али опет против Кара-
ђорђеве воље ништа није смео говорити ни чинити. Ове је године војска
српска била већ доста уредна. Истина да је било неколико великих
старешина, који су по неколико нахије освајали, али је опет свака нахија
имала свога команданта, свака кнежевина војводу, сваки срез великог,
а свако село малог буљубашу. Знало се колико која нахија, кнежевина,
срез и село може имати војника. Свако је село имало неколико одре-
ђених људи с коњима, који су (двапут у недељи дана) војницима од њи-
хових кућа носили храну, макар они где били, на пр. из нахије грочанске
у Лозницу или у Делиград (ови су се људи звали коморџије, а њихови
товари коморе). Старешине су морале у шанчевима држати по нешто
хране, ако би Турци на неко време пресекли пут коморама. Бећари и
тобџије имали су одређену плату и храну. Топова је било доста по шан-
чевима где је год требало. Сваки је војник имао дугу пушку, а многи и
по два пиштоља (или барем један) и велики нож; сенат је набављао
барут и олово, те су се фишеци, као и кремење, војсци уредно разда-
вали. Свака је кнежевина имала по неколико гвоздених лопата ради
копања шанчева.
За годину 1808. учине Руси премирје и за Србију; зато се место воје-
вања стане којешта уређивати по земљи. Још како је Београд узет, Сенат
је у њега пренешен из Смедерева, и потпуњен сенаторима из новодо-
бијених нахија. Он стане одмах издавати различне уредбе, на пр. за
новце (како ће ићи), за попове (по колико ће им плаћати за њихове
службе), за десетке (да се скупљају у градове и у шанчеве) итд. Да би
судови били уреднији, а војводе да би се само о војсци старале, постави
се у свакој нахији магистрат од три човека (президента, присједатеља и
секретара) а у сваком селу по два кмета. Мале се школе у Београду
умноже, особито за покрштену Турад, и подигне се Велика школа, какве
Срби пре никада нигде нису имали (нити је данас где имају). Пограде се
барутане на неколико места; стане се копати олово; почну се у Београду

102
лити звона, па и топови. Да би се каса обогатила, одреде се људи да
продају турске миљкове по Београду и по другим местима. Поред тога
се једнако припремало за рат, и војска се стане учити ексерциру (војним
вежбама) по европски.
Истина да ова нова српска држава у овој години још није била нај-
пространија, али је била у највећој сили и цвету и у нади за напредак;
но у само то време сејало се већ семе за будућу несрећу. Карађорђе и
Младен Миловановић (по правди само сенатор нахије крагујевачке, али
с помоћу своје речитости и богатства готово господар од Сената и дахија
у Београду) заваде се с Родофиникитим; а на Карађорђа устану готово
све веће старешине да му Сенатом ограниче власт.
Кад у почетку пролећа 1809. године изиђе време премирју, Срби,
припремљени као никад досад, ударе на Турке са свом силом на четири
стране: кнез Сима Марковић (уместо Јакова, који је од ране још храмао)
преко Дрине, да побуни Босну; Милоје Петровић на Ниш; Миленко
Стојковић низ Дунав, да се саставе с Русима; а Карађорђе и Милан
Обреновић на Сјеницу, да се саставе с Црногорцима и да одвоје Босну
од Цариграда.
Војске ове на три стране поступе срећно унапредак: преко Дрине
испод Зворника опколе Јаљу и Бељину, а више Зворника Сребрницу и
Вишеград, и ухвате босанске планине на обе стране; Миленко, начинив-
ши на Текији шанац против Адакале, пређе преко Мироча те освоји Брзу
Паланку и, саставши се с Русима, опколе Кладово; Карађорђе, разбивши
на Суводолу силнога пећког пашу, освоји Сјеницу на јуриш, и преко Ва-
сојевића и Дробњака састави се с Црногорцима, потом опколи Нови
Пазар и варош узме на јуриш, а Турци се затворе у град.
Но од Ниша се догоди несрећа која то све поквари. Војска се на овом
крају подигне из Делиграда к Нишу, и најближи шанац начини на Каме-
ници (пола сата од Ниша), а чете отиду чак иза Ниша. Руси се, ваљда
због болести и смрти фелдмаршала кнеза Прозоровскога, задрже, те не
пређу одмах преко Дунава; зато сва турска сила, која је по Бугарској
против Руса стајала, нагрне к Нишу против Срба. А још на већу несрећу,
новопостављени командат Милоје Петровић, и дојучерашњи на овоме
крају командат Петар Добрињац, не само што нису били у љубави и у
договору, него се уза њих и остале све поглавице разделе на две стране.
Један дан, баш кад је Петар с коњицима био отишао на Гургусовац,
ударе Турци са свом силом на српски шанац на Каменици, у коме је било
око три хиљаде људи, и то понајвише из Ресаве. Управо је сад тешко
пресудити: или српски војници из других шанчева овима без коњаника
нису могли помоћи, или Милоје није хтео да им се помогне; али су они
гледали како Турци на ове јуришају и ови се бране. Кад Турци својим
мртвацима напуне јендеке, и живи преко мртвих навале у шанац, и стану

103
се клати и чупати са Србима, онда командант од шанца, ресавски кнез
Стефан Синђелић, потегне из пиштоља те запали џебану, и с многим
Турцима и с оно Срба што је још било око њега, одлети у ветар. Тако
пропадне овај сав шанац, осим неко десетак људи који су се међу Турке
умешали и остали.
Кад то виде Срби из других шанчева, они оставе и шанчеве и топове,
па побегну к Делиграду, а Турци се наклопе за њима, те и од њих многе
побију и растерају. Зато се и Карађорђе, и кнез Сима и Миленко измакну
са своје пређашње границе, па онде оставе само граничне нахије да
чувају, а они с осталом војском потрче к Делиграду. Но при свему томе
Срби оставе Делиград (прва војска српска које изгинула, које се попла-
шила и разбегла, а Турака се скупило око осамдесет хиљада, па узели
мах), и пусте Турке десном страном Мораве на Дунав, а они се на левој
страни утврде, и једва их зауставе. Тада отиде Родофиникин с Петром
Добрњцем и са сенатором нахије пожаревачке Јованом Протићем из
Београда у Панчево, и оданде у Каравлашку. Утом, српском срећом, кнез
Бакратион, примивши главну команду по смрти кнеза Прозоровскога,
удари с војском преко Дунава у Бугарску, те се Турци врате натраг, и
Срби опет отиду у Делиград. И тако Срби после толике штете у људма,
и што је низ Мораву све похарато и попаљено, једва ове године остану
у лањским границама.
Сад се развију сплетке (интриге) и међусобна протеривања, бацајући
кривицу један на другога. Јаков пред Божић доведе у Београд на скуп-
штину преко шест стотина људи из ваљевске нахије, те истера из Сената
Младена, наруши дојучерашњи Сенат, отпустивши многе сенаторе, као
да им се нема чим плаћати, и он се начини први у Сенату; Милоје се из-
баци из службе и истера се из Београда у Остружницу; Миленко Стој-
ковић, Милан Обреновић и Хаџи-Мелентије (архимандрит манастира
Раче и командант нахије сокоске) изберу се да иду као посланици у Ка-
равлашку у руски главни квартир да гледају унапредак за срећу народну,
а особито да ишту што војске руске у Србију. Миленко, отишавши у По-
реч, пошаље у Каравлашку другога уместо себе, а он се онде с бећарима
затвори против сената и Црнога Ђорђија; но кад му нестане новаца, и
бећари се стану против њега бунити, онда се опет помири са сенатом и
с Црним Ђорђијем.
Године 1810. одреди главнокомандујући гроф Каменски генерал-
мајора грофа Цуката с неколико хиљада руске војске да пређе у Србију;
зато и Срби с подоста војске дођу на Дунав ниже Брзе Паланке те га
сретну, и потом сви заједно протерају Турке с Прахова, освоје Неготин,
Брзу Паланку, Брегово и Кладово, и опколе Адакале, из српске и из
влашке стране. На другим крајевима није било ни спомена од ступања
унапредак, него се само гледало да се одржи на дојучерашњим местима;

104
а најстрашније је било од Ниша, на коме се крају лањска несрећа још
јавно познавала.
Кад Рушић Хуршид-паша под јесен навали опет да продре низ Мо-
раву, гроф Цукато пошаље пуковника грофа Орурка с руском војском
Србима у помоћ, те Турке на Варварину славно разбију и сузбију у Ниш.
Тада је гроф Орурк, идући уз Тимок к Србима, отео од Турака Бању (која
је још од 1807. године била у Срба, па је лане после пропасти на Ка-
меници и Делиграду морали оставити Турцима), а враћајући се натраг -
Гургусовац, и обоје предао Србима.
Ове су године Срби имали под својом владом целу Србију уздуж, од
Дрине до Тимока (и још преко Тимока комадић Бугарске иза Гургусовца
до некаквих планина). Остале границе, од јужне стране, не могу се засад
извесно назначити. Од нишке је стране била граница реком Топоницом
(око три сата до Ниша), иза Крушевца планином Јастрепцем, из Јастреп-
ца планинама у Ибар, па уз Ибар готово до Новог Пазара; од Сјенице
планином Голијом, па доле (иза Ужица) Златибором и Ивицом у Дрину.
Милан Обреновић врло је испочетка држао страну Црном Ђорђију,
али се ове године мало помало сложи с другима и постане његов највећи
противиик. Он је ово лето био у Крајини код грофа Цуката; пред јесен
отиде с грофом Орурком на Варварин и оданде кући у Брусницу; потом
се опет врати у Крајину, и оданде отиде у Букреш у главни руски квартир
да гледа барем један пул руске војске да доведе у Београд. Из Букреша
пошаље он Карађорђу свога секретара Лазара Војиновића као курира с
писмима. Војиновић искаже Карађорђу све по реду што је знао да Милан,
у договору с Миленком и с Петром и с многима другим, против њега ради
и мисли. Пошто се Војиновић врати с писмима од Карађорђа и дође к
Милану у Букреш, Милан се наскоро потом разболи и умре (на концу
године 1810); зато су сви Миланови пријатељи, и сами његови момци,
који су око њега били, мислили и говорили да је Карађорђе Војиновића
наговорио и поткупио те је он отровао Милана.
Главнокомандујући, на молбе српских посланика, одреди у Београд
Нејшлотски пјехотни пук, и по смрти Милановој пошаље га у Србију.
Црни је Ђорђије све знао шта су наумили Миленко, Петар, Јаков, Ву-
јица Вулићевић (брат убијенога у Смедереву Ђуше) и Лука Лазаревић, и
уз њих друге друге мање старешине; зато да би ове велике старешине,
од којих су неки по неколико нахија имали под собом, ослабио, а мање
војводе да би на своју страну добио и против њих употребити могао,
уреди на скупштини у почетку 1811. године: 1) да су све војводе једнаке,
и ниједан никога другога да не слуша осим Сената и врховнога вожда,
или од њих (у време рата) постављенога команданта; 2) Јаков Нена-
довић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац и кнез Сима Марковић да
оставе своје нахије (које су сад раздељене на многе војводе), и да иду

105
у Сенат; 3) убудуће да буде у Сенату само шест сенатора: а) попечитељ
војних дјела (Младен Миловановић); б) попечитељ иностраних дјела
(Миленко Стојковић); в) попечитељ унутрашних дјела (Јаков Ненадо-
вић); г) попечитељ судских дјела (Петар Добрњац); д) попечитељ народ-
не касе (кнез Сима Марковић); ђ) попечитељ духовних дјела и народнога
просвјештенија (Доситије Обрадовић); 4) од неколико дојучерашњих
сенатора начини се Велики народни суд, у коме ће президент бити попе-
читељ судских дјела; 5) ко не пристане на ову уредбу, онај да се истера
из земље.
Миленко и Петар, очекујући поменути пук руске војске (без које нису
хтели у Београд доћи), задрже се те не стигну на ову скупштину; Јаков
дође до Палежа, па онде, разумевши да они неће стићи, учини се болес-
тан, а на скупштину пошаље свог сина. Карађорђе пак, свршивши што
је хтео, одмах заповеди војводама да иду сваки на своје место, да их
онде не би застао Миленко и Петар, који су се с руском војском већ били
прикучили.
Миленко и Петар дознали су још у путу шта је свршено на скупштини;
зато, како дођу у Београд, навале да ту уредбу покваре, Младена и
Југовића сасвим да истерају из народних послова, и потом Карађорђу
власт да ограниче; али за тај посао они нису имали са собом никакве
друге војске осим Хајдук Вељка са седамдесет бећара.
Кад они дођу у Београд, дође, истина, и Јаков, но он, што зато што
је узео Младенову кћер за сина, што зато што му ни место у Сенату није
било сасвим неповољно, а син му опет војвода постављен, удари натраг.
Вељку Карађорђе поклони неколико стотина дуката и војводску дип-
лому, па изнесу некакво лажљиво писмо, као да су Турци ударили на
Бању, те га оправе из Београда на границу, а Миленко и Петар остану
само с неколико слугу.
Сад је Карађорђева брига само још била да дозна да ли управитељ
рускога пука, пуковник Бала, с којим је Миленко у једној кући седио, не-
ће помагати Миленку и Петру. Један дан позове Младен на ручак и Ка-
рађорђа и Балу (са свим руским официрима) и Миленка и Петра. После
ручка, пред саму ноћ, отпрате сви Балу и Миленка на њихов конак, па
се онде посвађају Карађорђе и Миленко, и Карађорђе повиче на момке
да отпашу Миленку сабљу, па да га затворе. Кад Бала стане молити
Карађорђа да то не чини, онда Карађорђе скине капу, па закуне Балу
хлебом царевијем да му каже: је ли он дошао да брани Миленка од њега.
Бала му на то одтовори да он нити је дошао да брани Миленка од њега,
ни њега од Миленка, него га је његов старији послао у помоћ народу
српскоме против Турака, а под његову (Карађорђеву) заповест.
Сад је Карађорђе на коњу. Он благодари Бали како је најлепше знао,
и пође да га пољуби у руку уместо цара, но Бада му не дадне руке, него

106
се пољубе у образ; потом остави Миленка на миру. Сутрадан пошаљу се
и Миленку и Петру сенаторске дипломе с потписом сенатским и Карађор-
ђевим; а кад их они тај исти дан после подне врате натраг с писменим
одговором да на то не пристају, него ако не могу остати у њиховим
дојучерашњим службама, а они ће ићи у њихова села (где су се родили),
па ће онамо живети као и остали људи. Други дан им се одмах пошаљу
сентенције (одлуке) да се изгоне из земље, и да могу поћи куд они хоће
и узети са собом све своје што се год може понети. Кад они потом кажу
да хоће у Каравлашку, онда их Срби и козаци отпрате поред Пореча и
Кладова (одакле узму своје фамилије и ствари) и испрате преко Дунава.
Овога лета (1811) Срби су држали своје границе против Турака као и
досад и, осим бојева око Дрине и Делиграда, тукли су се с Русима зајед-
но око самога Видина; а Нејшлотски пук није ишао никуд из Шапца и из
Београда. Кад Руси овога лета притесне врло Турке доле око Дунава,
онда двор турски (може бити по наговору францускоме) понуди Црном
Ђорђију преко Рушић-паше, који се тада у Нишу налазио, да се помири
с Турцима, а турски ће цар дати Србији права као што има Каравлашка
и Карабогданска, и он ће остати кнез (бег) у њој; за тврђу и постојанство
овога мира писао је Рушић-паша да ће бити јемац Наполеон; ако ли
Србима он није по вољи, а они нека изберу коју хоће европску државу,
осим Русије, с којом су Турци тада рат имали. Црни Ђорђије ово писмо
Рушић-пашино пошаље у главни руски квартир, и, добивши отуд одго-
вор, отпише Рушић-паши да он сад већ не може начинити мира за Срби-
ју, него како два цара (руски и турски) сврше, онако ће бити.
Године 1812. начине Руси с Турцима у Букрешу мир, у коме се за Србе
учини да им турски цар опрости, а они њему да се предаду, шанчеве по
крајини да сруше, топове и остале војничке ствари да свуку у градове и
Турцима да предаду; а они између себе сами да суде и Турцима отсеком
да плаћају. Но колико ће Срби Турцима плаћати, и како ће они даље
између себе живети, то се не прекине на миру, него остане да Срби и
Турци особито сврше.
Зато Црни Ђорђије те исте године у јесен, после скупштине у манас-
тиру Враћевшници, пошаље посланике у Цариград. Но док ови српски
посланици стигну у Софију, Французи турску политику окрену сасвим
друкчије, велики везир дојучерашњи збаци се, а Рушић-паша постане
на његово место, и прође из Ниша у Шумљу. Тако српски послаиици
дођу до Рушић-паше из Ниша опет Рушић-паши у Шумљу. Рушић-паша
их пошаље у Цариград; но онамо их нико није хтео ни погледати, него
их опет врате к Рушић-паши у Шумљу, где дођу онај исти дан кад је
Рушић-паша посекао кнеза Муруза и још једнога турског дипломату, који
су мир с Русима у Букрешу закључили.

107
 У Нишу је био Рушић-паша српске посланике доста добро примио;
али сад окренуо и он другу, и каже им управо да Турци не могу са
Србима наново мира правити, већ нека положе оружје и нека се пре-
даду, као што су Руси за њих свршили; а за остало је после лако. Уз то
им још дода да то већ није његов посао, него да је одређена особита
комисија која ће тога ради скоро доћи у Ниш, куда и они ваља да иду.
Кад дођу у Ниш к Челеби-ефендији, као тога ради одређеноме дипло-
мати из Цариграда, он им каже оно исто што и Рушић-паша; онда се они
врате у Србију да кажу шта ишту Турци. Потом Црни Ђорђије о новом
лету (1813. године) сазове у Београд све војводе на скупштину, те се
изаберу други посланици (Јефто Савић, иначе Чотрић, бивши сенатор
нахије зворничке, Живко Константиновић, војвода кладовски, Илија
Барјактаровић, војвода параћински, и Гаврило Николајевић, секретар
Великога суда народног), и пошаљу у Ниш к Челеби-ефендији. Ови су
посланици српски у име народа искали од турскога цара, преко Челеби-
ефендије и њему подручне комисије, ово:
1) Да српска влада остане до оних места на којима су онда српске
страже стајале.
2) Да турски цар призна Црнога Ђорђија за кнеза или бега од Србије,
и да га потврди ферманом.
3) Да турски цар потврди ферманом српски сенат који ће управљати
земљом и народом.
А они су за то обећали турскоме цару:
1) Да ће му бити покорни и верни.
2) Да ће, за знак да је земља царева, примити у Београд царскога
муасила или пашу с онолико Турака колико се онде сад уговори.
3) Да ће уредно цару плаћати на годину отсеком колико се сад од-
реди, и да ће те новце, по царској вољи, или давати у Београду одре-
ђеноме царском чиновнику, или их сами слати право у Цариград.
4) Да ће они, ако би кад турски цар имао рат с каквом државом, пома-
гати бранити своју земљу с онолико војске колико се сад уговори, и да
ће свагда у таквим догађајима бити цару верни.
5) Да ће царске градове, као највеће његово добро, они чувати; а у
рату ако их сами не би могли бранити, онда ће искати помоћи од цара.
Што се пак тиче градскога поправљања и других трошкова, то сад да се
одреди: или ће бити на српски рачун, или на царски.
Турци су пак искали:
1) Да се сви шанчеви по Србији сруше, топови да се свезу у градове
и предаду Турцима, а народ не само да преда Турцима оружје, него и
атове и ратове.

108
 2) Да се Турци опет населе у градове и у вароши и паланке, и да им
се врати све што је њихово било, као на пр. њиве, воћњаци, куће, воде-
нице итд.
3) Да Срби остану царева раја као и пре што су били, и по земљи да
се поставе турски судови и остале управе као и пре што је било; а ко то
не би могао или хтео поднети, онај нека иде из Србије куд му драго.
Кад обе стране покажу ова своја искања и виде да су тако раздалеко,
онда се српски посланици врате у Србију да кажу Црноме Ђорђију шта
Турци ишту, а Челеби-ефендија обећа да ће и он јавити цару шта Срби
ишту.
Утом су се Турци једнако припремали к рату, зато се турска комисија
премести из Ниша, као с границе, у Софију, одакле Челеби-ефендија
опет пише Црноме Ђорђију у месецу мају (1813) да још једанпут пошаље
посланике у Софију.
Видећи Срби како се Турци страшно припремају к рату, и закључујући
из тога да не мисле ништа попустити, они сва своја пређашња искања
саставе у два члана и оправе их по оним истим посланицима у Софију.
Чланови су ови били:
1) Да им се не узима ситно оружје, то јест: дуге пушке, пиштољи и
ножеви (велики), које су они свагда под турском владом носили.
2) Да се истерани из Србије Турци више у њу не враћају са женама и
с децом, а у Београд ће приммти пашу с одређеним бројем војске, која
ће се с договором пашиним разделити и по другим градовима. А за оста-
ло све Срби кажу да ће се наместити и уредити.
Турци ни сад не попусте ништа од онога што су пре казали; али опет
обећају да ће Србима одговорити док јаве у Цариград. Тако се српски
посланици опет врате у Србију.
Турци су с овим договарањем гледали само да растегну време док се
боље спреме, и док виде шта ће бити у Германији од Наполеона, који их
је једнако подбуњивао да покоре Србе и да ударе на Аустрију, да она не
би могла помагати Русима и Праизима против њега.
И Срби су се једнако припремали за рат. Од свега је најзначајније
што је Карађорђе био навалио да се покваре сви шанчеви по граници, и
да се оставе сви крајеви до планинама (тако и само Кладово и Неготин),
па да се војска повуче у планине, и тако да се чекају Турци. Но Младен,
може бити жалећи својих воденица по Црној Реци, и Брзе Паланке коју
је био купио, одврати га од тога. Потом Младен, као попечитељ војнич-
ких дела, у почетку пролећа обиђе сву границу, и где нађе да је потреб-
но, погради још нове шанчеве.
Срби су знали да ће главна турска сила ударити са три стране, то
јест: од Ниша на Делиград, од Босне на Дрину и од Видина на Неготин;
тако и они своје војске највише поставе на те три стране. На Делиграду

109
је имао Младен око 10-12.000 људи, кнез Сима Марковић на Дрини опет
толико, а Вељко у Крајини око 3.000; Карађорђије се одреди са 4-5.000
људи да стоји у Јагодини (као у резерви), да би могао дати помоћ где
буде најнужније. По осталим је граничним шанчевима било где 1.000,
где мање, где више људи.
Кад се већ види да ће Турци ударити, Карађорђе разашље прокла-
мације по свим логорима и шанчевима, у којима се особито трудио уве-
рити народ (по обичају првих година) да се сад не војује против цара,
него само против јањичара и других којекаквих зликоваца који цара не
слушају.
Спремивши се Турци сасвим да помогну Наполеону, у почетку месеца
јуна ударе на Србе са свом силом, не јавивши им ништа више. На Него-
тин дође више од 15.000 војске, и сам велики везир Рушић-паша, а уз
Дунав, на Велико Острво, војничке лађе, колико је год Дунав могао носи-
ти. Бошњаци, начинивши на Дрини ћуприју, пређу те опколе Лешницу;
а главна турска сила удари на Делиград. Кнез Сима не допусти на Дрини
да се туку с Турцима и да избаве Лешницу, као што су војводе наваљи-
вале, него је само премештао шанчеве по Поцерини с једнога места на
друго.
Кад Турци шанац српски у Лешници (у коме је с неких 800 људи био
поцерски војвода Јанко Стоићевић, брат славнога Милоша Поцерца)
поткопају са свију страна, онда се Срби, особито по наговору владике
зворничкога, предаду на веру; но Турци их све посаде на коње, па их
као робље одведу по свој Турској од града до града, да се народ турски
слободи, и да на војску да трчи.
Сад се Турци поврате са свом силом на Лозницу; но Петар Молер,
који је тада у Лозници заповедао, не хтевши послушати владичино пози-
вање на предају, изиђе с Јадранима доста срећно кроз Турке. Потом
Турци, не смејући кроз Китог, ударе низ Дрину и низа Саву на Равањ,
где су Срби између Саве и Засавице били начинили шанац. Ту се сад
скупи готово сва турска сила на овоме крају с топовима и с кумбарама,
а у шанцу је изнајпре био прекодрински војвода Сима Катић, потом дође
Милош Обреновић и Стојан Чупић и прота Матије Ненадовић. Турци се
кроз земљу тако прикуче к српскоме шанцу да су кукама отимали барјаке
и они од Срба и Срби од њих; а уз то су једнако јуришали, и много пута
рукама за шанац хватали. Најпосле Срби нису могли ни сести ни лећи,
него су једнако уза шанац морали стајати и Турке бити.
Кад се већ Србима, после 17 дана, досади, особито од неспавања, а
уз то им још нестане цебане, онда се уједанпут одвале од шанца као
плот, и побегну низа Саву. Потом Турци изиђу у шабачко поље, где се и
српска главна војска била прибрала и шанчеве поградила.

110
 Вељко је с обичним својим јунаштвом 15 дана бранио Неготин, а кад
њега убије турски топ, онда војска ноћу остави шанчеве и, неки преко
неке баре, неки кроз Турке, побегну преко планине к Поречу, но прости
се војници, поплашени од турских топова и кумбара, ни онде не стану,
него прсну куд је ко знао.
Потом Срби оставе шанчеве у Великом Острву и у Брзој Паланци, тур-
ске војске више од пола отиде с великим везиром на Делиград, а остала
се с војничким лађама дигне уз Дунав на Кладово; но како дођу под
Кладово и опале неколико топова на њих, ондашњи војвода и коман-
дант, Живко Константиновић, са својим момцима и с бећарима побегне
ноћу из града и не казавши војницима, који после онде готово сви
пропадну.
Узевши Турци тако и Кладово, отиду и водом и сувом на Пореч. У По-
речу је био војвода Јован Стефановић, јунак гори од Живка Кладовскога,
а сад дођу у њега Вељкова браћа и буљубаше с бећарима, и из нахије
пожаревачке војвода Тома Јовановић. Карађорђе постави овде главнога
старешину Хаџи-Николу Мијаиловића (родом из Сарајева), бившега до-
сад Вељкова бимбашу и управитеља у шанцу на Великом Острву. Он
начини мали шанчић на дну Пореча, и утврди га великим топовима
против турских војничких лађи.
Једну ноћ провуку се кроз маглу и кроз помрчину уз Дунав од српске
стране неколико турских лађа, те извезу нешто војске насред Пореча,
између вароши и Хаџи-Николина шанца. Кад то опазе ови што су били у
правоме Поречу, у вароши, они на врат на нос поседају на лађе (а који
не уграби лађе или оранице, онај седне на врата или на какву даску), и
побегну у Банат, а Хаџи-Никола и кладовски кнез Крачун (којега је
највише зато код себе држао да се не би тајно договарао с Реџепом, за
којим му је била сестра) остану у оном шанчићу са седамдесет бећара.
Сад храбри и поштени Хаџи-Никола, опкољен водом и Турцима, а без
хране, коју је сваки дан из вароши добијао, није знао чинити ништа
друго, него се на позивање Реџепово преда с бећарима својим на веру;
но Реџеп га посече, а бећаре све задржи као робље, само Крачуна пусти,
те отиде у Банат. Одатле се потом сва сувоземна војска турска врати
наоколо к Делиграду, а она што је на лађама отиде уз Дунав.
На Делиграду је Младен био поградио многе шанчиће око главнога
шанца, но кад види да га Турци обилазе, онда остави онде Вујицу с неких
3.000 људи, а он се пред Турцима измакне преко Мораве. Тако Турци од
Делиграда дођу десном страном Мораве на Дунав, а потом и лађе им
стигну одоздо, те се тако састану ове две војске турске.
За све ово време, док су се тако страшно тукли на све стране,
Карађорђе се, при свему своме преправљању и обећању, готово није ни
жив казао. Само једанпут изађе у Мачву и у Јадар, пак се опет врати

111
натраг, а онамо остави свог секретара, Јанићија Димитријевића, с
момцима; а од његове резерве у Јагодини није било више ни спомена.
Као што су га књигоноше од Делиграда тражиле на Дрини, а с Дрине
око Делиграда; а он се у то исто време тајно преправљао да бежи у
Немачку.
Пошто Турци стигну на Мораву, он дође 19. септембра у Београд, па
оданде сутрадан ујутру отиде с митрополитом Леонтијем у српски логор
на Мораву. Једни говоре да је онде заповедио Вулу Илићу, војводи сме-
деревскоме, којега је шанац био на самоме утоку Мораве у Дунав, да
ноћу побаца топове у Мораву, а војницима да каже: нека бежи куд ко
зна; али Вуле сам говори да му је сасвим друкчије казао, то јест: „Држи
се ту и чувај док се може, а ако Турци пређу Мораву, ти онда трчи у
Смедерево, те варош попали, па се с бећарима и с момцима затвори у
град; у Београду ћу ја тако исто уредити да се варош попали и војска у
град затвори; а ја идем у Шумадију; па онда Турци нека иду на Врачар,
да их видимо шта ће чинити”.
Он се то вече врати с Леонтијем у Београд; ту исту ноћ пређу некакве
турске чете преко Мораве, горе више српских шанчева, а он ујутру рано
седне у лађу и побегне у Земун. Кад овај глас пукне по Србији, војска се
упропасти од страха и од чуда, па одмах прсне куд је ко могао. Турци
потом сви пређу преко Мораве, али за три дана нису смели у пуст Бео-
град доћи, јер нису могли веровати да су га Срби тако лако оставили.
Од тога се страшнога гласа разбегне и она српска војска из шабачког
поља. Старешине све, осим Милоша Обреновића, које се десе око Саве
и око Дунава, пребегну у Срем и у Банат; а које се затеку унутра у
земљи, оне или се после Турцима испредају, или се хајдучки кроз њих
провуку и пребегну крадом за онима првим. Народ прости из оближњих
нахија такође пребегне преко Саве и преко Дунава, а они унутра побегну
у планине; па се после на позивање турско и ови испредају и они
повраћају.
Како Турци дођу у Београд, они одмах стану од Немаца искати Црнога
Ђорђија и остале поглаваре српске, који су били пребегли на њихову
страну, претећи: ако им се на лепо не предаду, да ће они прећи на силу
да их траже. Тако исто, као заповедајући и претећи, стану искати храну
и остале потребе. Но док се војска турска искупи у Београду, дође и глас
да је Наполеон изгубио битку под Липиском, онда Турци одмах одмекну,
премда су неке паше још наваљивале да се удари на Немце.
Остављајући сад правим политичарима нека пресуде јесу ли и Срби
што помогли у општему европском рату против Наполеона, ја прелазим
к владању Милоша Обреновића.

112
 Милош Обреновић родио се око године 1780. у нахији ужичкој, у селу
Добрињи. Мати његова, Вишња, била је први пут удата у нахију руднич-
ку, у село Брусницу, за Обрена, с којим је родила два сина: Милана и
Јакова, и једну кћер, Стану; потом, кад је постала удовица, уда се у
Добрињу за Тешу, с којим је родила Милоша и још два брата његова:
Јована и Јефрема.
Кад се Вишња удала из Бруснице у Добрињу, Милан и Јаков остали
су на својој очевини, а Стану је одвела са собом, и онамо је после удала
за Саву Николића. Милан и Јаков, оставши ситни и у сиромаштву, пошто
мало поодрасту, дођу за мајком у Добрињу, но ни она не будући у бо-
гатству, не могне их примити к себи, него отиду зету у најам да чувају
стоку. Утом умре и Теша, те и Милош остане сиротан по оцу, и потуче
се по најму, као и браћа му; но он није само на свом завичају људима
стоку чувао, него је (пошто је одрастао) и трговачке волове неколика
пута терао преко Босне и Херцеговине на море (к Задру). Милан се потом
опет врати у Брусницу и, промећући се којекако, стане трговати свиња-
ма, и узме Милоша к себи у момаштво, и тако су живели до године 1804.
У години 1804, кад се подигне буна на дахије, Милан буде у реду оних
поглавара српских које нико није поставио, него се, у самом почетку
буне, сами начинили; и тако се он назове Господар, и постане заповед-
ник нахије рудничке, потом пожешке и ужичке, а Милош поред њега
војвода. И он је то славно име управо заслуживао; јер Милан, као богат
господар и меке нарави човек, није радо напред у боју трчао, а Милош
је то највише волео, и у томе ником није уступао. Тако је Милан, као
старији брат, господовао и заповедао, а Милош војевао и војводовао; и
готово га је свуда јуначка срећа добро служила.
У години 1807. тако се страшно био ранио на Ужицу, кад су некакав
шанац узимали на јуриш, да су га сви били ожалили: ударило га тане
пушчано више леве сисе, па изишло кроз плеће; но и ту му срећа
његова, или може бити срећа народа српскога, одржи живот, и он после
10-12 недеља оздрави сасвим. Потом му брат поклони Ужице и сву
нахију ужичку, те је лети на Златибору чувао крајину од Турака, а зими
је седио у Ужицу.
Кад се у почетку године 1810. на скупштини у Београду Милан иза-
бере и пошље у Каравлашку у главни руски квартир, народних послова
ради, Милош остане на његову месту. А по новој наредби, учињеној на
скупштини у почетку 1811. године, његово се подручје раздели различи-
тим војводама, тако да њему не остане под руком више од једне трећине
нахије рудничке. Ужице и сва нахија ужичка, и готово половина руднич-
ке, даде се Кара-Марковићу, који је као Карађорђев зет, гледао управо
над Милошем да господари и да му пркоси; у нахији рудничкој постану

113
њему једнаке војводе Лазар Мутап, Арсеније Ломо и Милић Дринчић,
који су пре били под њим; тако и у нахији пожешкој други.
Милош је морао још уз Милана постати наклоњен к страни против
Црнога Ђорђија; сад пак, што због тога што му се власт и подручје тако
умањило, и Карађорђе пусти свога зета Кара-Марковића да му пркоси и
притешњује, што због тога што Милан онако нагло умре и стаде се гово-
рити и доказивати да је отрован, прилепи јој се још боље.
Кад Миленко и Петар дођу у Београд да покваре ону нову наредбу
Црнога Ђорђија и да истерају Младена и Југовића из народних послова
и самоме Ђорђију да ограниче власт, Милош им пошаље књигу: да ни-
пошто не ударају натраг од свога намерења, него да се држе јуначки, и
да ће им он, ако је потребно, до толико и толико дана са две хиљаде
момака доћи у помоћ.
Књига ова дође у Београд пошто су Миленко и Петар били већ про-
терани, и тако, не нашавши њих, допадне некако Младену у руке, а
Младен је преда Црном Ђорђију. Пошто Миленко и Петар изиђу из Беог-
рада и прођу преко нахије пожаревачке, побуне се људи по оном крају
што им се изгоне господари. Црни Ђорђије, не смејући од народа обичну
војску купити и повести на нахију пожаревачку, подигне београдске
бећаре, и распише оближњим војводама те пођу сваки с неколико ода-
браних момака. У тим војводама буде и Милош. Кад дођу у Пожаревац и
утишају буну, онда Ђорђије опколи Милоша с момцима, па му каже: „Ти
си под кривицом, и мораш ићи у Совјет да се правдаш”. Потом га он сам
одведе у Београд, и преда Совјету и њега и ону његову књигу.
У Совјету, кад му се стане судити, покажу му његову књигу, и запитају
га познаје ли је, је ли његова; а он, нимало не страшећи се нити пре-
мишљајући, одговори да је познаје и да је његова. Онда Младен, не
могући га погубити, једно што су се бојали народа, а друго, што су му
Јанићије (Карађорђев секретар) и Антоније Пљакић (зет Карађорђев)
држали страну и бранили га (као и Мутап што га је тужио и опадао),
стане гледати како би му се о мање (сенатске и Црнога Ђорђија) срамоте
и штете опростило, и зато окрене говорити да Милош није заповедио да
се то пише, него да је писар сам од своје воље писао. На то Милош одго-
вори да није, него баш да му је он заповедио да тако напише.
Кад види Младен да Милош неће да обори кривицу на писара, онда
навали да је обори на Димитрија, говорећи да је он ђаво, и да га је он
на то навратио и наговорио. (Димитрије Ђорђијевић, родом Грк из Маке-
доније, дошао је у Србију 1804. године с крџалијама. Потом, раставши
се од њих, дође у момаштво Милошеву брату, Милану Обреновићу, а по
смрти Милановој остане код Милоша, од кога се више није раздвајао,
него је с њим делио и зло и добро. За времена Црнога Ђорђија био му
је први момак и друг, а пошто су се предали Турцима, бивао му је тумач

114
и хазнадар, и свршивао је друге различите народне послове. Кад већ
Милош постане тако велики господар, он га, за његове велике труде и
верне службе, узме као брата, па га ожени и учини а обор-кнезом нахије
јагодинске (и заиста његово поштено срце заслужује све те милости и
тако великодушне награде). Године 1820. отиде и он с осталим кнезови-
ма и другим посланицима српским у Цариград. Кад их Турци после онамо
све затворе, он се, сиромах, може бити од страха, разболи и сиђе мало
с памети, и тако сад живи у Јагодини.)
Онда се Милош стане клети и преклињати да га није нико на то
навратио ни наговорио, него да је он сам то тако смислио и учинио. А
кад види Младен да Милош никако неће да обори кривицу ни на кога до
на себе, онда га прокара и просветује, и он му се обећа да ће убудуће
бити веран и покоран Црном Ђорђију и Сенату; и тако му опросте.
Милош је за времена војводовања свога био у реду најславнијих
српских војвода: у јунаштву није уступао Вељку ни Чупићу, а од обојице
се, као и од многих других, тим разликовао што није био ајтаџија (који
бећаре и хајдуке купи око себе, а кућевне људе презире), него кућевни
човек, као и остали људи којима је владао и управљао: он није гледао
да људе страхом натера да га пазе и слушају, него је то тражио лепим
речима и паметним и праведним владањем и управљањем. И зато су га
сви његови војници и остали људи пазили као брата, а слушали и пошто-
вали као синови мудра оца.
У години 1813. одреде га Сенат и Црни Ђорђије с војском његовом
на Дрину под команду кнеза Симе Марковића. Пошто Турци узму Лешни-
цу и Лозницу, одреди га кнез Сима са две хиљаде из целе ондашње
војске избраних пешака да иде пешице да чува Китог. Кад Турци ударе
низа Саву на Засавицу, он отиде на Равањ Сими Прекодринцу у помоћ
(где је после дошао и Стојан Чупић и прота Матија Ненадовић), и ту су
за седамнаест дана такву ватру изели и муку поднели каква ни на једно-
ме крају Србије није била.
Кад Срби побегну из разваљена и поткопана Равња, онда Турци ухва-
те Милошева чибукчију жива, а он са Димитријем утече пешице низа
Саву на митровачку скелу, и онде га сретну коњи. Дошавши потом у
логор у шабачко поље, јавно покаже свој гнев на кнеза Симу, и стане га
псовати и ружити зашто не даде људима да се бију с Турцима на Дрини,
него их пусти на Саву и доведе у шабачко поље; зашто им не посла
измену на Равањ; зашто им џебане није слао, и зашто сам не дође да
види како је онде итд. На то прота Ненадовић стане намигивати на њега,
говорећи му полако: „Ћути, од Бога нашао! Знаш да ће доћи Мали Бо-
жић” (кад војводе на скупштини морају за свашто одговор давати). А он
му одговори здраво: „Зар си ослепио те не видиш да нас Мали Божић
неће заједно наћи?”

115
 Кад први глас дође у шабачко поље да су Турци прешли Мораву и да
је Црни Ђорђије утекао у Немачку, онда све војводе у договору изберу
Милоша да узме две хиљаде коњаника, па да трчи да ухвати Београд
док још нису Турци стигли. Но док они нареде и изаберу коњанике који
ће с њим поћи, разиђе се по војсци глас не само да су Турци прешли
Мораву, и да је Ђорђије утекао у Немачку, него да су Турци узели и
Београд и Смедерево, па отишли у земљу да харају и да робе; зато уђе
у људе буна, те оставе логор и топове и побегну куд ко зна. Одатле све
старешине српске нагну у Немачку, где се коме учини прече; но Милош
не хтедне, него удари низа Саву, и дође на Забрежје само с Димитријем
и с једним сеизом (слугом), па онде сјашу да се одморе.
На Забрежју из оне стране био је Јаков Ненадовић, који кад чује да
је Милош онде дошао, поручи му да и он бежи у Немачку; а кад Милош
не хтедне, онда Јаков сам пређе на ову страну и стане га на то нагова-
рати, говорећи му да је већ све пропало и да не гине лудо без невоље.
На то му одговори Милош: „Ја, брате, у Немачку нећу, нити имам куда:
да ја с голим животом бежим у Немачку, а Турци за живота мога да робе
и препродају моју стару мајку и жену и децу! Боже сачувај! Него идем у
моју нахију, па куд остали онолики народ, туда ћу и ја: доста је народа
изгинуло са мном, неће бити никаква неправда ако и ја с народом поги-
нем и пропаднем”. Па онда узјаше на коња и дође управо кући у Брус-
ницу. Онде код куће поседи неколика дана, док разбере докле су Турци
зашли у земљу, и шта ради и мисли народ, размишљајући и сам шта ће
сад. Утом му дође неколико бећара који су били код Младена, па нису
хтели за њим ићи у Немачку.
Једно јутро изнесе пред кућу све своје рухо и оружје што је имао
сувише, те раздели и испоклања бећарима, говорећи: „Ако мени Бог да
живот и здравље, ја ћу с вама оваквих ствари и свашта другога доста
добити и имати; ако ли не буде суђено више живети, не треба ми ни
ово”. Па онда жену и децу пошаље у манастир Никољу, своме куму архи-
мандриту Хаџи-Атанасији, а он отиде у Ужице, да би ухватио град пре
Турака, па да се онде затвори до пролећа, ако буде доста хране и џе-
бане. И тако дошавши у Ужице пре Турака, и нашавши доста хране и
џебане, стане се онде утврђивати.
Но утом дође му глас да су Турци од Београда дошли у нахију руд-
ничку; зато остави свога брата Јефрема и кнеза Алексу Поповића да
чувају Ужице, а он се врати у рудничку нахију пред Турке. Кад тамо
дође, види да је Турака много, а у њега војске нема; народ се предаје
не би ли му робље остало; кнез Аксентије предао нахију београдску и
пристао с Турцима, а оно неколико војвода и капетана што се још није
било предало, прсло по шуми куд који, горе се боји народа него Турака.
Утом му још дође глас да су они што их је оставио да чувају Ужице

116
побегли како су опазили Турке где иду. Онда већ види да од боја нема
ништа; а Турци му пишу и зову га једнако на предају, и дају веру да му
ништа бити неће, него да ће га још окнежити, да буде гогподар као што
је и под Карађорђем био, само да се преда и да помогне народ преда-
вати и умирити.
Тако се он договори с Димитријем, и у Такову изиђу обојица дели-
баши великога везира, Али-аги Серчесми, и положе оружје пред њим;
но он им само узме сабље, а остало све им да натраг, и постави Милоша
обер-кнезом над рудничком нахијом. После Милош умири Мутапа, и
Лому, и Дринчића, и тако предајући и умирујући народ отиде с Турцима
преко Чачка и Крагујевца у Београд.
Но пре него дођу у Београд, састане се са Серчесмом Ибрахим-паша,
босанскога везира ћаја, и он, као старији од Серчесме по господству,
пође да узме Милоша од њега, и да га он изведе везиру, као да га је он
предао; но Серчесма одговори да га неда од себе док његових две
хиљаде делија не изгину. И тако се мало нису побили око њега: у Бео-
граду били су га узели Ибрахим-пашини људи, и повели, но делије скоче
и отму га опет.
Пошто се већ народ по Србији испредаје, велики се везир врати нат-
раг, а у Београду за везира остане Сулеман-паша Скопљак (из Скопља,
из Херцеговине), који се с Милошем тукао неколико пута, а особито на
Мучњу (на међи ужичкој и старовлашкој) и на Рављу, где је (Сулеман-
паша) и у руку рањен. Сад свако може себи лако претставити како је
Сулеман-паша морао гледати свога кнеза; али због политике није му
ништа могао чинити, него га још посини, и даде му бурунтију да је
пуновласни обер-кнез на три нахије, то јест: над рудничком, над крагу-
јевачком и над пожешком; и поклони му сребром оковане и позлаћене
пиштоље и ата. Једном га је показивао многој господи турској, говорећи:
„Видите ли овога мога малога кнеза и посинка! Колико се сад чини миран
и покоран, ја сам од њега неколико пута тако бежао да нисам знао куда
ћу ударити; па ми ево најпосле и руку преби на Равњу”. А Милошу је го-
ворио: „Ти си ме ово ујео” (показујући рањену руку); а Милош му одго-
вори: „Ја ћу и позлатити, честити пашо!”
Какогод што у Београду за везира остане Сулеман-паша, који се за
оних целих десет година једнако са Србима тукао, и на Србе мрзио и
освету у срцу носио, тако опет и он по осталим градовима и по варошима
постави муселиме и све остале старешине од таквих истих Турака који
су или из Србије или из околних места. Па не само што поставе муселиме
и по онаквим паланкама куд никад нису били, него још и војске по
неколико стотина оставе у свакој паланци на трошак народни; а сердари
и тефтиши зађу по селима један за другим, и стану истраживати и купити
од људи оружје и лепе хаљине, и људе глобљавати и искати и изгонити

117
што нема. Па и осим ових одређених сердара и тефтиша, који су купили
оружје и сребрне ствари и чохане хаљине, где је год који Турчин видео
на Србину мало бољи гуљ или беле чакшире, скидали су и мењали за
своје горе, или носили онако; најпосле су скидали с људи појасеве што
су им жене градиле, и с ногу чарапе и опанке. Утом се почне оправљати
и град београдски, те дигну многе сараоре (људе који нису плаћали
порез) из народа. Из тих сараора гдекога су гледнијега и наочитијега и
Турци погубили тајно, и многи су и помрли од куге и од различитих
других болести у ономе смраду и страху; но Срби су за све мислили да
су побијени који год нису натраг дошли. Тако народу, што због таквога
зулума, што зато јер за десет година у слободи живећи био се одучио
од тога, опет постапе милији рат него ли такав мир. Само је дакле тре-
бало почети.
У то време (у саму јесен 1814 годмне) Латиф-ага, муселим нахије по-
жешке, од куге побегне из Карановца у манастир Трнаву, где је седио и
Хаџи-Продан, бивши војвода нахије сјеничке. Потом Хаџи-Продан и Ла-
тиф-ага отиду нешто у Карановац, а Мијаило, брат Хаџи-Проданов, и
Пајсије, игуман трнавски, сваде се с Латиф-агиним Турцима, који су били
остали у манастиру, па скоче с момцима те их све повежу, и Латиф-агино
благо и све остало имање разграбе. Ето тако се опет почне буна против
Турака, и плане као ватра преко све нахије пожешке и јагодинске, и
отиде у крагујевачку.
Како чује Хаџи-Продан шта је било у Трнави, он одмах побегне од
Латиф-аге у народ и стане купити чете; па онда Милошу пошаљу некога
попа Симу, и молећи га поруче му да и он подигне нахију рудничку и
крагујевачку, и да им свима буде старешина, место Црнога Ђорђија. Ми-
лош пак, видећи да од те буне сад (пред зиму) ништа бити не може, от-
поручи им да он у то пристати неће, него и они да гледају да се умире,
да се главама не играју и народа да не губе; а попа Симу пошаље у Беог-
рад Сулеман-паши, да му управо каже како се буна подигла. Потом
Милош одмах подигне нахију рудничку, па отиде с Ашин-бегом, руднич-
ким муселимом, у нахију пожешку против бунтовника, и стане народ ка-
рати: у што су пристали, да погубе и главе и робље; и стане их саве-
товати да се умире, говорећи да буни сад нема времена, а да јој је време,
он би најбоље знао и најпре би је почео.
Хаџи-Продан се пак у то време десио у Трнави с нешто мало војске,
но како чују да Милош иде с Турцима против њих, одмах се војници
распрсну куд који, и оне Турке што су били повезали пошаљу к Милошу;
а Хаџи-Продан са својом браћом и још с неколико момака побегне преко
Драгачева. Онда Милош пошаље Лому и (Турчина) Ћор-Зука с неколико
момака за Хаџи-Проданом у потеру, но он измакне и утече, него му негде
у збегу нађу чељад те их похватају и доведу. Не могући Милош свој

118
чељади Хаџи-Продановој помоћи и избавити је од ропства, рече Ћор-
Зуку: „Побратиме! Ти знаш да је Пљакићева синовица за Хаџи-Прода-
новим сином, и ево је овде доведена: ја хоћу за љубав Пљакићеву да је
сакријем”. А Зуко му одговори: „Вала, побратиме, дела; од мене се јамач-
но чути неће”. Онда Милош отиде међу чељад Хаџи-Проданову, те узме
Пљакићеву синовицу, па је преобуче у мушке хаљине и пошаље ноћу
кући својој; а жени Хаџи-Продановој и осталима које су биле с њом
запрети да ће их све исећи ако икоме кажу да је и Петрија (тако је било
име Пљакићевој синовици) с њима ухваћена. Турци су после толико пута
спомињали и питали куд се деде Хаџи-Проданова снаха; и сам је ћаја-
паша за њу спомињао и питао, но Милош је једнако говорио да не зна
ништа за њу, и да се и сам чуди куд побеже и где се сакри. И тако је
сачува, док није дошло време да је преда мужу њеноме.
Како чује Сулеман-паша да се народ буни, он одмах одреди ћаја-пашу
с војском да иде да мири харањем и робљењем; а своме посинку Милошу
с највећим ласкама пише да и он пристане с ћаја-пашом, и да гледа да
се народ умири, и даде му овакву веру: осим Хаџи-Продана и његове
браће, кога год он преда и узме на веру, да му неће ни длака с главе
полетети. Тако, док је Милош по Драгачеву утишавао буну, дође и ћаја-
паша с војском у Чачак, и састане се с Милошем. Утом се чује да се
побунила и нахија крагујевачка (особито кнежевина Гружа), зато се Ми-
лош с Ашин-бегом врати у нахију крагујевачку и стане бунтовнике звати
на предају. И тако најпре преда петорицу од знатнијих коловођа ондаш-
ње буне, то јест: Симу Пастрмца, Благоја из Кнића, Вучића из Вучковице,
Миљенка из Опорнице и Станка из Витановаца. А с осталима се сутрадан
побије у Книћу, и премда је с Милошем било више од хиљаде Срба и око
сто Турака, но бунтовници, којих није било до само неколике стотине,
опет одрже мејдан, једно зато што су с Милошем били људи с реда, па
и то више с батинама него с пушкама (јер што оружје нису били Турци
покупили, оно су људи покрили), а бунтовници су били све по избору
бољи од бољега; и наоружани као што треба; а друго, што Милошевци
нису баш ни хтели управо да се бију с бунтовницима, него само да их
мало уплаше, а бунтовницима је било за невољу бранити се. Но Милош
тим учини баш оно што је хтео: бунтовници омркну на разбојишту, али,
видећи да је Милош противан тој буни, отиду ноћу сваки својој кући.
Потом Милош с Ашин-бегом дође у Крагујевац; и тако се утиша буна и у
нахији крагујевачкој.
Ћаја-паша пак, дошавши с војском у Чачак, дође му народ (као пре-
дат и умирен) и донесе храну; онда он похвата све знатније људе које
народ, опкољен од његових војника, ода да су буну почињали и рас-
паљивали, па их баци у синџир, говорећи да ће их водити са собом док
се народ свуда не умири сасвим, и да ће може бити некога глобити, а

119
некога и ошинути, али глави ни једнога неће бити ништа. И тако их
водећи са собом отиде у Крагујевац. Саставши се у нахији крагујевачкој
опет с Милошем, навали једнако да похара и пороби барем неколико
села по доњем крају Груже (ваљда је војницима својим полазећи из Бе-
ограда био обећао робиња), но Милош му по дугом брањењу и опирању
рече: „Ако ћеш мене слушати, то да не чиниш ни од једне куће, а ја ти
стојим добар да ће сви кривци доћи у твоје руке; ако ли ме не послушаш,
него станеш харати и робити, ја вадим руке из народа, а ти роби и ради
како ти драго, па ћеш видети на што ће изићи”.
Тада ћаја-паша пристане на Милошев савет, и одложи све на њега,
да он ради како зна да ће боље бити. А кад му народ дође у Крагујевац
и донесе храну, онда он, како год и у Чачку, похвата знатније људе те
баци у синџир, и после неколико дана отиде у Јагодину. Он је звао и
Милоша тамо са собом, но Милош, видећи шта ћаја-паша уради од људи
у Чачку и у Крагујевцу, не хтедне даље ићи, него нађе различите изго-
воре, и врати се са својим људима натраг.
Док ћаја-паша дође у Јагодину, дотле се буна већ и у јагодинској на-
хији утишала била; јер су коловође буне и онамо испочетка народу ка-
зивале да је и Милош с њима у договору, и да им је поручио да то чине;
а може бити да су и сами мислили и један другога варали да ће Милош
с њима пристати, али сад кад виде да је Милош против њих, а војска
турска ушла у вилајет, и нахија се пожешка и крагујевачка предаде, и
они се разиђу, и прости људи отиду сваки својој кући, а коловође остану
у шуми и стану се предавати.
Тако кад ћаја-паша дође у Јагодину, дође му народ и донесе храну,
а он онда, као и у Чачку и Крагујевцу, похвата све коловође буне и поз-
натије људе те баци у синџир (ланце), па се после неколико дана крене
с војском, и ове све сужње (115 на број) у синџирима одведе у Београд
те баци у кулу. (Међу овим хапсеницима, или робовима, био је и син
војводе Ђукића из Жупе (у крушевачкој нахији), који је био јединац у
мајке, па му мати доведе кћер своју на удају, те је поклони ћаја-паши за
њега, говорећи: „Ево ти кћи моја, узми је и води, да ти је Богом просто!
Само ми пусти сина”. Ћаја-паша узме девојку, а сина јој пусти кад дође
у Београд. Девојка ова потом договори се с некаквим попом, који се тада
био потурчио да га не набију на колац, и са кћери Стефана Јаковљевића
(војводе левачкога) и још некаквом робињом побегне у Немачку и дође
у Панчево.)
А пошто се буна сасвим утиша и народ умири, онда их (на Савин дан
пред Божић) изведу, те све исеку на четири капије, и главама њиховим
наките зидове београдске. А игумана трнавскога и још тридесет и шест
којекаквих људи, што су онако којегде похватали, набију живе на коље.
Тако је у овој буни, што ових сто и педесет и два човека што је Сулеман-

120
паша у Београду исекао и понабијао на коље, што оне што су по на-
хијама којегде похватани и побијени, пропало најмање око триста људи,
и то све по избору бољи од бољега; и било је робља око педесет душа.
Хаџи-Продан пак са својом браћом побегне у Немачку; и будући да се
ова буна код његове куће почела, и његова је чељад ропством платише,
а он опет утече и однесе кривицу са собом, зато се она назове буна Хаџи
Проданова.
Милош је уз ову буну добио част и поверење како год Сулемана-паше
и код осталих Турака, тако и код народа српскога: код Сулеман-паше,
што и он не приста с бунтовницима, него му оста веран и умири народ;
а код народа српскога, што не даде Турцима харати ни робити, него
онако лепим начином умири. Али је њему велика жалост на срцу остала
што Сулеман-паша погази веру и превари га, те исече толике људе што
је он на веру домамио. То је већ довољно било да Милоша на ову мисао
наведе: „Овај човек не држи вере; с њим се не може ништа радити. Кад
он сад овакву неверу учини, и толике људе на вери поби, како ћу му ја
сутра веровати за моју главу да јој неће ништа бити?”
Тако је Милош био почео мислити. Сулеман-паша пак, видевши сад у
овој буни да од народа ни једна десетина оружја није одузета, и бојећи
се буне убудуће, науми опет да купи оружје по народу и с највећим мука-
ма да га истражује, и све знатније и наочитије људе по народу да погуби,
и мушке главе, које би за оружје биле, да умали, па најпосле да погуби
и Милоша. Јер колико се год Сулеман-паша показивао да Милоша пази
и благодари му што је ту буну утишао, толико се од њега бојао, видећи
да га народ тако пази и слуша.
Тако Турци зађу по народу и стану опет купити и с највећим зулумом
и варварским мукама истраживати и изгонити рухо и оружје. Једнога су
човека из Грбица (у крагујевачкој нахији) везали жива око ражња, па га
онако пекли према ватри, да каже некакве токе и пиштоље за које се
било чуло да су у њега. Женама су облачили гаће, па их били по таба-
нима; људима су и женама натицали на главе торбе с пепелом, па су
одоздо ударали руком да пепео иде у нос и у уста; неке су као разапете
потрбушке вешали за ноге и за руке, а на леђа су им метали камење.
Ово су само примери од мука у Европи нечувених у наше време, а
осталима ни броја нема, на пр. ударити човеку 100-200 батина; испреби-
јати му кости секиром или каквим маљем итд.
Гледајући Милош шта се ради, већ је био познао да напослетку неће
бити добро ни за њега, зато је био почео промишљати за себе и пору-
чивати неким познатим Турцима, који су му пријатељи били, да му јаве
ако што чују да се за њега где говори.
Пошто Турци много људи тако истребе, онда Сулеман-паша пошаље
неколико Турака те убију Станоја Главаша, који се такође био предао и

121
своје рухо и оружје носио како год и Милош, само што није био кнез,
него онако као сердар, и уз буну Хаџи-Проданову много је помагао Тур-
цима да се умири. Кад се Главашева глава донесе у Београд, Милош се
деси онде, и дође му некакав пашин гаваз те му рече: „Кнеже! Јеси ли
видео Главашеву главу? Сад је на тебе ред”. А Милош му одговори:
„Вала, ја сам моју главу још одавно бацио у торбу, и сад већ туђу носим”.
Сама Главашева глава доста би била да Милоша увери шта се и о
његовој ради; а камоли још овакав поздрав од гаваза! Милош је већ пре
неколико недеља био дошао у Београд, и неколико је пута искао допуш-
тење да иде кући; но паша му није дао, него је све одгађао од данас до
сутра. Али сад већ навали да се измакне макар како било, и науми да се
више не враћа у Београд, само сад ако из њега главу изнесе.
Најпре науми да избави шездесет душа српскога робља што се онде
налазило, и купи га од паше за сто кеса, и Косте Кујунџије (брата ново-
пазарскога војводе Димитрија) жену особито за осам кеса. Ово све он
купи на вересију док изиђе у вилает и састави новце; и тако, давши паши
облигацију (обећање), робље узме, те потрпа на кола и опреми из Беог-
рада. Потом, видећи да Турци никако не даду допуштења да се иде из
Београда, пошаље Димитрија у Земун, те узајми од некаква познаника
двеста дуката, па стане молити ћаја-пашу да му даде изунтескеру (пис-
мено допуштење) да може предати у Немачку неколике стотине волова
који су били скупљени. И тако којекако за сто и педесет дуката измами
од ћаја-паше допуштење и уз њу допуштење да отиде до куће, као да
дотера волове на воду, и да саставља новце за робље.
Ћаја-паша је много навијао да Милош остане у Београду, а Димитрије
да иде у нахију, или барем да Димитрије остане у Београду, а Милош
сам да иде; но они су то којекако знали развејати и доказати да обојица
имају посла око тога и један никако да не може свршити. И тако обојица
добију допуштење, и сутрадан рано ујутру узјашу на коње, па, као пола
бежећи, док се Турци нису присетили да их зауставе, отиду из Београда
у нахију.
Познато је да су Милан и Милош седели у Брусници; но будући да је
Брусница врло Турцима на путу, а опет сад како су они постали госпо-
дари и онде поградили своје дворе, начинила се као мала варошица и у
њој се наместио муселим руднички, зато се Милош, још како су Турци
овладали, преселио с кућом у Шаране. Но видећи да се ни онде није
далеко уклонио од Турака, измакне се уз буну Хаџи-Проданову у Црнућу,
у саму рудничку планину, и онде у једној долини у великој врлети начи-
ни кућу и неколико зграда око ње. Ту је сад од овога новог зулума и од
страха турскога био добежао Мутап, и Симо Пастрмац и Благоје из Кнића
(они што су се уз буну Хаџи-Проданову предали Милошу у Книћу), и још
млоги којекакви момци који су очекивали смрт од Турака; па су онде као

122
чували Милошеву кућу, а управо су код његове куће чували и крили
своје главе. И да не би у како подозрење пали, били су покуповали
неколико трнокопа, па су дању на лепом времену од беспослице крчили
и садили шљиве по потоку (премда су видели да ни од својих, које већ
рађају, нема користи), а ноћу су ишли по селима чак и у друге кнежеви-
не, те се с пријатељима и познаницима, особито с онима који су од Тура-
ка онако зазирали као и они, договарали шта ће се радити. И видећи да
се никако живети не може, науме опет да подигну буну против Турака,
барем да помру бијући се с њима; и то би већ одавно били почели, али
су једнако очекивали док Милош изиђе из Турака и дође међу њих.
Сад пак дошавши Милош, и он им каже да већ нема другога спасења
него да се бију с Турцима док не помру сви. Потом се они сви закуну
Милошу да ће га слушати и с њиме помрети, а он се закуне да их неће
издати, него да ће с њима умрети. Сад је дакле само требало почети; но
будући да је била још зима, зато Милош одложи почетак, докле га Суле-
ман-паша не позове у Београд; а свога брата Јефрема одмах пошаље с
воловима на Остружницу, да би их продао у Немачку, а Димитрија с
некаквим старим арачким тескерама опреми у нахију рудничку, да купи
харач, да би се што новаца саставило, а и сам стане тражити и набав-
љати што треба. Уз то је још радио не би ли како ови његови момци и
пријатељи ухватили или убили кнеза Аксентија, па да они најпре почну
буну, да га после не би издали.
Тако Милош науми да одложи почетак буне још до неколико дана;
али народ, коме је већ турски зулум био додијао, ускипи осветом и
нестрпљењем и устане на Турке пре одређенога времена. Најпре Ломо
на цветни четвртак пређе у Јасеницу и потера харачлије; а Милошев
брат Јован, и Симо Пастрмац и Благоје из Кнића отиду на Лазареву
суботу, те у подне убију порешчију у Коњуши (у Гружи). Милош се тада
десио у Брусници код Ашин-бега; и будући да су њих двојица били
побратами, и задали један другом веру да се не издаду, него да Ашин-
бег чува Милоша од Турака, и ако што зло за њега чује да му јави, а
Милош опет тако исто да чува Ашин-бега од Срба; зато сад кад чују шта
се ради, узме Милош Ашин-бега уочи Лазареве суботе ноћу те га изведе
до у нахију ужичку и покаже му пут: нека иде срећно.
Арсеније Лома (Ломо) пак, подигнувши буну у Јасеници, пређе у на-
хију рудничку, и одмах удари на Рудник. А у Руднику је тада био знатни
турски јунак и зулумћар Токатлић, који је пред Ашин-бегом био муселим
нахије рудничке, па се нешто завадио с Милошем и стао му пре времена
о глави радити, те га Милош, као за превелики зулум, тужио Сулеман-
паши, и тако га, што праведном тужбом, што пак новцима и турском
политиком, збацио с муселимства, и место њега довео Ашин-бега у
Брусницу. Овај дакле бивши муселим и рођени Рудничанин, Токатлић,

123
застане се тада у Руднику, и с неколико својих момака, начинивши ша-
нац око своје куће, стане се бранити од Лома. Видећи Ломо да Токатлића
не може лако на силу истерати, или, као што је особито желео, жива
ухватити, а Токатлић видећи да се дуго неће моћи бранити од Срба, ста-
ну се договарати да Токатлић изиђе са својим момцима и да иде из Ср-
бије, а Ломо да му зада веру да ће га с миром пропустити и лепо испра-
тити.
После тога уговора Токатлић успе соли на комад хлеба, па га пољуби
и пошаље Лому: да се на ономе хлебу закуне да му веће невере учинити,
па онда и он онај хлеб да пољуби (као за знак најтврђе вере) и да га
пошаље Токатлићу натраг. Ломо тако учини. Онда се Токатлић опреми
с момцима, па појашу коње и, изишавши из свога шанца, пођу с Ломом
и са Србима брдом од Рудника. Ломо је пак још пре одредио и наместио
људе да убију Токатлића и да му побију све момке. Тако кад дођу на
заседу, Срби изненада опале из пушака и побију Токатлићеве момке до
једнога, а Токатлић рањен пролети кроз прву заседу на ату и, опаливши
неколико пиштоља на Србе, који су пред њега истрчали и гађали га,
убије једнога, па падне и он. Онда онај Токатлићев момак што је, уме-
шавши се у Србе, остао, стане говорити Лому: „Зашто, Ломо, тако чиниш
на вери? Да од Бога нађеш!” А Ломо се стане изговарати да су то људи
учинили преко његове воље и заповести; и да је њему самоме жао; он
пак да се не боји ништа. И тако идући и разговарајући се, извади тај
момак свој сребрни велики нож иза појаса, па се прикучи к Лому и пружи
му га говорећи: „На ти, Ломо, мој нож. Ако и мене тако убију Срби као и
мога агу, а оно барем нож мој нека носи такав јунак; ако ли ме проведеш
и пустиш, да ти је Богом просто, носи га и опомињи се мене”. Ломо
пружи руку, и узме нож, па таман пође да га задене за појас, а Турчин
потегне из пиштоља те њега посред чела, па онда ободе коња и побегне.
И премда су га Срби терали, но српски коњи посустану, а он на добру
коњу утече, заменивши главу господара свога. Ово је све било док је
Милош испратио Ашин-бега, и враћајући се натраг видео је према себи
тога Токатлићева момка где бежи, но није знао ко је, докле га мало
после није срео глас шта је било од Лома и од Токатлића на Руднику.
Милош на Цвети ујутру дође у Таково, и онај дан онде код цркве
учини скупштину, и стане се већ јавно договарати с народом и с кмето-
вима шта ће сад чинити. И сав сабор нађе да друкчије никако бити не
може него да се бију с Турцима док сви не изгину; и још што је најчуд-
није, и сами стирци и кметови, који су свагда били противни буне, и они
сад пристану и повичу да нема другога спасења него да се бију с Тур-
цима, и да се бране док се узможе. И сви сложно стану молити Милоша
да им он буде старешина, и да их не изда. Милош им на то одговори да
ће им он бити старешина ако ће они њега слушати и између себе се као

124
браћа пазити, опростивши један другоме ако је који коме што на жао
учинио. И на то пристану сви.
Милош после те скупштине отиде са својим старим, и сад наново
приставшим, момцима у Црнућу, и онде после дугога премишљања и
већања отиде у вајат те се обуче у своје војводске хаљине и припаше
оружје сребрно, па онако накићен изиђе међу момке носећи у руци свој
војводски барјак, који је досад лежао негде сакривен, па пружи барјак
Сими Пастрмцу, говорећи: „Ево мене, а ето вам рата с Турцима”.
У свима је, који су ту били, срце од радости заиграло кад су видели
Милоша тако накићена, и више су му се обрадовали него озебао сунцу;
јер је сваки у себи помислио: сад је заиста рат, и он пристаје с нама.
Пастрмац узме барјак из Милошеве руке те га пободе у земљу, и стану
се под барјак купити јунаци; а Милош се врати у собу, па седне с писа-
ром, те распише књиге на све стране да устаје на оружје и мало и вели-
ко, и да бију Турке где год зелену стризу виде. На такве гласове народ
скочи, и, повадивши из клада и из пањева своје сакривено оружје, стане
се оружати наново. Који је имао две дуге или мале пушке, онај даде,
једну ономе од кога су Турци одузели све.
Кад Сулеман-паша чује шта се ради по Србији, он одмах ухвати
Милошева брата Јефрема, који је с воловима био дошао на Саву, те га
окује у гвожђе и баци у тамницу; па онда стане спремати војску на Мило-
ша. Најпре изиђе из Београда бимбаша Кара-Мустафа с неколико стоти-
на Турака, и кнез Акоентије подигне из београдске нахије неколико
стотина Срба, па пођу к нахији рудничкој.
Кад Милош чује да ови Турци иду, он се опреми и пође пред њих, и
сретавши их у Рудовцима (на међи нахије београдске и крагујевачке),
побије се с њима; но Турци с помоћу кнеза Акоентијиних Срба начине
шанац, и тако се одрже и утврде.
Потом Милош остави онде Милутина Гарашанина с нешто мало војске
да их чува, а он се врати натраг да диже народ и да купи војску. На
Васкрсеније дође к манастиру Моравцима (на међи нахије рудничке,
ваљевске и београдске), и онде на сабору баци ватру у народ и распали
буну, оданде отиде на Чачак, где су његов брат Јован и Лазар Мутап
били опколили Турке у некаквом шанчићу око џамије. Док Милош ту
дође, и глас му стигне да је ћаја-паша са силном војском изишао из Беог-
рада и продро на Рудовцима па иде к Чачку. Онда се Милош врати опет
пред ћаја-пашу, а Јовану и Мутапу каже да гледају, ако се икако може,
да оне Турке у Чачку час пре предаду или истерају док није ћаја-паша
стигао с војском; ако ли то не могу учинити, а они да гледају да се
измакну на страну кад опазе ћаја-пашу с војском, да их Турци онде не
опколе.

125
 Милош с Чачка дође у Брусницу, а ћаја-паша с десет-дванаест хиљада
војске у Мајдан на конак. Кад Турци уђу у нахију и стану харати и палити
и робити, народ се одмах поплаши, и на позивање турско многи се стари
кметови стану предавати и народ нудити да се предаје и с Турцима
заједно да терају Милоша. Тако војници сви који су били с Милошем
прсну сваки на своју страну, отиду да гледају сваки своје робље. Милош
само с неколико својих одабраних момака остане у највећем очајању;
једини разговор ово им је био: да отиду кући један другога, те да покољу
жене и децу, па онда онако без страха и без бриге да беже по шумама
и, док један тече, да се терају, како с Турцима, тако и са Србима који их
тако остављају. (У овоме очајном стању нико Милоша није умео тако
охрабрити као његова, њега достојна, супруга Љубица.)
Таман кад су они тако разговарали један другога, стигне им Јован
Добрача са пет стотина Гружана и Милић Дринчић са једно двеста Црно-
гораца (из рудничке нахије), које је Милош био послао пред ћаја-пашу.
Ту се сад невоља и очајање окрену на радост и наду. Ћаја-паша је још
из Београда био потегао управо у Чачак, једно зато што је ово место
готово као усред земље, на међи нахије пожешке и рудничке, а близу и
крагујевачке и јагодинске; а друго, што је у равни код Мораве, и згодно
за војску. Тако ћаја-паша из Мајдана отиде на конак у Коњевић, а Милош
с Гружанима и Црногорцима (међу којима је било неколико и Левчана)
пристане за њим.
Кад ћаја-паша други дан пређе Мораву и отиде у Чачак, Милош са
својом војском остане на левом брегу Мораве, и стане градити шанац на
брду Љубићу, где су се његов брат Јован и Лазар Мутап били измакли
од Чачка. Сутрадан кад Турци виде Србе на Љубићу, они изиђу из Чачка
и са неописаном силом и храбрости ударе на њих, но Срби се одрже у
шанцу (који још нису били ни начинили како ваља, него само подигли
мало од прућа), и Турке узбију натраг и ране им пашу Врањалију. Тако
се ћаја-паша улогори с војском у Чачку, а Милош на Љубићу.
Онај исти дан кад су Турци први пут ударили на Љубићу на Србе,
изиђе из Чачка десет старих кметова, који су из рудничке и из беог-
радске нахије били пристали за ћаја-пашом, па сад пошли с његовим бу-
рунтијама и с књигама кнеза Аксентија да предају народ. Ове кметове
некако похвата Милошева стража, и кад их доведу пред Милоша, исеку
их све. Турци су потом још неколико пута прелазили преко Мораве и
ударали на Србе, но Срби се већ утврде, и по Милошевим порукама дође
на Љубић још војске; и тако су Турке свагда храбро узбијали и преко
Мораве прегонили.
У то време дође Милошу глас да је из Београда изашло неколико
стотина Турака (понајвише спахија), те начинили на Палежу шанац и на
четокаику извукли један топ, па оданде страше и сметају да се дигне

126
сва нахија београдска и ваљевска; а из Ваљева опет неколико стотина
Турака да иду ћаја-паши у помоћ. Зато он одмах опреми Милића Дрин-
чића пред ове ваљевске Турке, те их на Дружетићима дочека и, разбив-
ши, врати натраг; на Љубићу пак остави свога брата Јована, а он са
својим момцима и с нешто мало војске отиде на Палеж да окрчи пут од
Саве.
На Палежу, опколивши турски шанац, тукли су се неколико пута, и
звали су Турке да се предају, но они не хтедну. Онда Милош распише
по оближњим селима те се пограде домузарабе (на двоколицама прико-
ване даске, тако да неколико људи могу пред собом терати те двоколице
заклонивши се иза даске), и преправе прошће (дрвене ограде) и вашине
(сноп прућа) да ударе на јуриш. Па те све преправке један дан предвече
извуку у поље око турскога шанца, да ујутру рано ударе на јуриш; и кажу
Турцима да их причекају до пред зору на два сата, па ће онда видети
шта ће од њих бити. Кад Турци то виде, они се поплаше (јер су се Срби
већ и онако неколика пута били догонили до шанца и хватали рукама за
њега), па побегну ноћу како који може; а Срби се наклопе за њима, те
их које онде побију, које натерају те се подаве у Колубари; а који оданде
измакну, оне побију људи по селима: и тако од оних, више од триста
Турака није их двадесет отишло у Београд. Срби пак задобију доста руха
и оружја и осталога свакога шићара; али осим свега, најмилији им је био
топ који су на турском четокаику добили. Топ овај, као на четокаику,
није имао кундака ни кола да се може вући; зато навале сви те га оправе
и окују; ту су ковали и они који чекића пре никада у рукама видели нису
(на пр. Симо Пастрмац, и Благоје из Кнића и многи други).
Победом овом на Палежу Срби су добили још и то што сад, очистивши
пут уз Саву од Београда до Шапца, подигне се већ и нахија београдска
и ваљевска сва; а из Немачке опет навале војводе и различите друге
поглавице српске, које за Карађорђем нису хтеле да иду у Бесарабију,
него остале по Срему и по Банату чекајући промену судбине српске, на
пр. Стојан Чупић, Петар Молер, Павле Цукић, кнез Милоје Теодоровић,
кнез Максим Рашковић, Симо Катић, Симо Ненадовић (брат проте Нена-
довића, а син кнеза Алексе), Бојо Богићевић (син војводе јадранскога
Антоније Богићевића), прота Никола Смиљанић, капетан Илија Срдано-
вић и други. Ови сад сви, с многим простим војницима, навале у Србију
и понесу џебану и оружје (а уз Хаџи-Проданову буну ниједан од ових
није ни помислио да иде у Србију).
Милош с Палежа, пошто нареди да се чува око Београда, да не би
Турци изишли у села и какву штету учинили, и пошто се лепо опреми,
подигне војску на Ваљево и повуче два топа: један овај што су га сад
отели од Турака и оправили, а други је негде у шуми био сакривен још
од Карађорђева времена, па га сад нашли и оправили.

127
 У Ваљеву су Турци били начинили шанац у вароши око џамије, баш
код Колубаре; а Молер и Цукић били су још пре Милоша отишли на
Ваљево, али нису смели да се улогоре у равни код Турака, него се по-
пели на Кличевац. Али Милош кад дође, рече им: „Ви, браћо, може бити
да сте чекали мене, али ја сад немам кога чекати: цар ми ни краљ неће
доћи у помоћ. Ако се ја сад станем плашити од Турака и не смеднем се
к њима прикучивати, шта ће други људи радити?”
Па онда, онај исти дан, подигне војску уз Колубару, те се прикучи к
самоме шанцу турскоме, и тукући се с Турцима закопа шанац и начини
табље за топове; па онда стане Турке позивати на предају и претити им
ако се не хтедну предати. Кад Турци познаду да је Милош дошао, па још
с топовима, они се поплаше, па се ону исту ноћ дигну те побегну из
Ваљева.
Опазивши Срби да су Турци утекли, гдекоји скоче на коње те их
потерају донекле, но Милош остане одмарајући се и говорећи: „Који год
сам од мене бежи, срећан му пут! Ја му не сметам; него да се молимо
Богу не би ли и ови остали сви (Турци) побегли између нас”.
Ујутру Милош отиде к Молеру и к Цукићу на Кличевац, и после разли-
читих разговора и договора рече Молер: „Е, брате Милошу! Ми у име
Бога опет устасмо на Турке и народ с Турцима завадисмо; него сад ко
ће бити старешина овоме народу?” На то Милош одговори: „То је најма-
ња брига, него најпре да видимо где ће бити старешина: да гледамо
како ћемо Турке истерати између себе, и како ћемо свршити ово што
смо почели; а старешину је лако наћи; ако ли сад баш за тим стоји, буди
ти старешина”.
Онда Молер рече: „Ја, брате, старешина бити нећу; али да не будеш
ни ти, а да не буде ни Цукић, нити икоји други да изиђе да рече: ја сам
господар, као Карађорђе (што је чинио), него нас четворица, то јест: ја,
ти, Цукић и прота Ненадовић (Молеров пашеног, који је тада у Бечу био),
као четири једнака брата да старешујемо и заповадамо сваки на своме
крају; и ти сад на то да се потпишеш”.
„Добро, брате, (одговори Милош), али се ја на то нећу потписати,
нити се противим да тако не буде; јер нас тројица ионако смо такве
старешине, а и прота, ако дође из Беча, и он ће бити; али сад да се ми
потписујемо ко ће у туђој кући бити старешина, то би било баш као они
што су секли ражањ, а зец још у шуми”.
У тај мах дође ту и Стојан Чупић, и тако се овај разговор прекине као
с малом распром и с потајним подозрењем један на другога. Милош пође
с Кличевца у свој шанац; но још не дође у њега, а ова се тројица дого-
воре на Кличевцу, те Цукић убије кнеза Петра из Тврдојевца, од кога су
се бојали да не одврати народ за собом, па да се не прилепи Милошевој
страни.

128
 Кад кнез Петар погине, народ се побуни, и једни скоче на Молера и
на Цукића, те их сатерају у једну кућу, а други дотрче к Милошу пома-
жући: „Помагај, господару, за Бога! Шта се то чини сад? Ми за тобом
пристасмо и с Турцима се завадисмо, па сад зар хајдуци да нам суде и
кнезове и браћу нашу да бију? Ето Цукић и Молер убише кнеза Петра!
Зашто је то? Је ли то из твоје главе?”
Да је Милош сад само дао знак да се то преко његове воље чини, ту
би ти одмах свршили и Молер и Цукић, и то може бити да би се догодило
(као што су Симо Пастрмац и Благоје Книћанин наваљивали и говорили
Милошу), да није било страха турскога; али Милош види да томе није
сад време, па стане народ утишавати, говорећи да је кнез Петар био
турска ухода, и да је он заповедио да се убије. И тако после многога
народнога правдања да кнез Петар није био турска ухода, него да је био
добар и поштен човек, и Милошева доказивања да је он то јамачно
дознао, које они нису могли дознати, народ се утиша, и Милош се врати
на Кличевац, те Молера и Цукића извади из куће и народ умири сасвим.
Кад већ Милош сад очисти и Ваљево од Турака, онда остави Молера
да чува страже од Сокола и од Сребрнице, а он узме Цукића са собом и
са свом се војском врати опет на Чачак, да и њега гледа како да очисти.
Како је Милош отишао с Љубића, Турци су једни кашто прелазили Мора-
ву, те се тукли са Србима, а други су ишли по Драгачеву, те харали и
робили.
Једанпут се дигне једна хиљада Арнаута, те изиђу рано у Овчар, и
ударе на српске збегове, и изнајпре онако изненада много робље поробе
и људе побију; а после, кад се види шта је, робље побегне пред Арна-
утима низ Овчар к Морави, и једно дође на Мораву према манастиру
Никоље, а онде се срећом деси калуђер Неофит с троје-четворо манас-
тирске момчади, те повиче робљу да не скаче у Мораву, да се не дави,
него да бежи уз Мораву под неке стене, где Арнаути озго управо не могу
сићи, нити могу озго низ Мораву заћи, а он ће оздо бранити. И тако
робље побегие под те стене; а кад Арнаути пођу уз Мораву за њим, онда
ови из преко Мораве опале из пушака, и тако Арнауте пресеку од робља
и уставе, но они западну за камење и стану се бити.
После дугога пуцања повиче калуђер на своју момчад те пушке лепо
исперу и добро их напуне, па онда кријући се изиђу мало уз Мораву, те
зађу Арнаутима као с ребара, па иза дрвећа и иза камења опале на њих
и из пиштоља и из дугих пушака, те неколико Арнаутина убију и неко-
лико ране; онда се остали Арнаути са својим мртвацима и с рањеницима
врате натраг, а калуђер са својом момчади превезе робље на леву стра-
ну Мораве. Друго пак робље побегне од манастира Сретења низ поток,
те дође на Мораву према манастиру Преображења; но онде не имајући
ко да га брани, поскаче у Мораву, и које год није знало пливати, подави

129
се. Ту је Морава носила и мајке и колевке, и девојке и Арнауте, који су
за девојкама скакали у воду да би их похватали. Од неколико робова
који су се онде у виру подавили и потонули, па после од рибара изва-
ђени, знају се и сад гробови на левом брегу Мораве под Преображењем;
а остало које је брздица ухватила и однела, сахрањивано је где је које
хватано.
Сад Милош дође на Љубић с новом војском и с топовима. Кад су
Турци чули где пуцају топови на Љубићу, најпре нису веровали да су то
прави топови, него су мислили да су Срби начинили од дрвета као ступу,
те их плаше, и зато су говорили: „Не превари, Вла’о, не!” Али мало после
видели су шта је.
Сутрадан, пошто Милош дође на Љубић, изиђу Турци из Чачка те
ударе на Србе, но Срби их тако разбију да их не само дотерају до Мора-
ве, него и преко Мораве пређу за њима и сатерају их у шанац; па им
овда не дадне несрећа (или може бити срећа) да се опет измакну на
Љубић, него Цукић и Никола Луњевица навале на Милоша те начине
два шанца код Мораве (с леве стране), и онде остану. Тако војска сва
изиђе из оних шанчева на Љубићу, само неколико стражара остане да
чувају у њима храну и џебану.
Трећи дан рано опазе Срби да се Турци спремају да ударе на њих.
Милош је знао да Турци неће ударити на Мораву онде на броду где су
српски шанчеви, него да ће једни отићи низ Мораву те прећи доле око
Коњевића, а други отићи уз Мораву, те прећи горе испод Трбушана, па
да се код српских шанчева састану и ударе са свију страна; зато и он
раздели оно мало својих коњаника на двоје, па једне пошаље уз Мораву
а друге низ Мораву, да сретну Турке, и ако им где на згодну месту не
буду могли какве пакости учинити, а они полако измичући се пред њима
да дођу к својим шанчевима и пешацима; а у шанчевима намести старе-
шине (у доњему Јована Добрачу, а у горњему Танаска Рајића, бившега
барјактара Карађорђевог), и лепо их потпуни пешацима; а што буде
пешака сувише, он изведе те намести око Мораве и с друге стране
шанчева по лугу, и сам остане међу овима последњим.
Кад буде око ручанице, Турци тако и ударе и уз Мораву и низ Мораву,
и још једни дођу на брод према српским шанчевима. Они коњаници
српски што су били отишли низ Мораву, како се покажу Турцима, Турци
са свом силом учине јуриш, те их све растерају куд кога; а ни они што
су били отишли уз Мораву не прођу много боље. Потом Турци, дошавши
к шанчевима српским, учине јуриш на оне пешаке што су стајали око
Мораве, те их потисну с места и натерају на горњи шанац; но будући да
ови сви пешаци, онако као што су у гомили бежали, нису могли на врата
ући у шанац, него нагрну преко шанца где ко дотрчи, и тако, док уђу,
сву ову страну шанца од Мораве оборе и развале; а како год што су

130
одовуд улазили у шанац, тако су онамо на другу страну излазили из
њега; и тако ови сами српски пешаци оборе и развале горњи шанац, у
коме су била обадва топа.
Кад ови пешаци споља оборе шанац и кроз њега прођу и утеку у луг,
пристану за њима и они што су шанац чували, само Рајић, као командант
од шанца, не хтедне, него остане код топова, говорећи: „Ја, браћо, ових
топова оставити нећу; знате како смо их сви желели и за њима уздисали!
Ја хоћу код њих да умрем, па после моје смрти нека их носи ко му драго”.
И тако Турци нагрну у празан и разваљен шанац, и Рајић избаци своје
пушке на њих, те последњи пут замени своју главу, па онда он падне
код топова.
Тако српске војске што је год било на пољу и у горњему шанцу, све
прсне и побегне куд који, само оне у доњему шанцу опколе Турци са
свију страна, и тако се упру бранити.
Милош пак изнајпре био се са једном стотином људи, упро у лугу те
се бранио; но кад и ови његови људи стану за другима бежати, онда и
он с враћевшничким архимандритом Мелентијем Павловићем утече на
Љубић, и нашавши негде добош, који је добошар бежећи био бацио,
даде га архимандриту Мелентији на врат, те стане лупати по шанцу, да
би се људи свраћали у шанац. И тако се војска опет стане купити на
Љубићу.
Турци су међутим једнако били опколили онај један шанац, и тукли
се са Србима; а кад Турци предвече уступе од шанца, онда Срби оставе
шанац, па побегну, не чекајући док Турци сасвим отиду од њих. Кад
Турци виде да Срби беже, они се поврате натраг, те их потерају и стану
сећи; онда Милош, са оно своје мало људи што је био искупио, потрчи
опет с Љубића пред ове Србе, те их тако отме од Турака.
Турци се потом сви врате преко Мораве и одвуку српске топове у
Чачак. А Србин се ни десети не сврати на Љубић; јер кад се на Љубићу
искупе и преброје, не буде их више од сто и осамдесет, а кад су се
побили с Турцима, било их је око три хиљаде свега.
Бојећи се Милош да Турци не опазе да је Срба тако мало на Љубићу,
па да не дођу да их оданде сасвим растерају, наређа коље око шанца и
подигне гуњеве на коље, да се црни као војска; а своје момке на врат
на нос опреми опет у врбовку: и тако се за неколико дана скупи опет
око хиљада људи на Љубићу.
Премда су Турци Србе тако разбили и топове им отели, али је и њих
доста изгинуло; а највећа жалост и несрећа што им се ту догодила, била
је ова што им је ћаја-паша, њихов управитељ, погинуо. И само је то било
Турке доста уплашило, а особито сад кад виде да се Срби, после онако
страшнога боја и пропасти, опет купе и на бој спремају, поплаше се и
збуне сасвим, и намисле да беже.

131
 Уочи онога дана кад ће побећи, утече некаква робиња из турскога
логора, и дође Милошу под чадор - то каже да се Турци некуд спремају:
или ће да беже, или ће опет да ударе на Србе. Срби су се молили Богу
да побегну, а преправљали су се да се бране, ако ударе на њих. Кад
буде ујутру пред зору, док повичу стражари: „Утекоше Турци!” Срби се
брже боље опреме и потрче за њима. Турци пак подигнувши сав пртљаг
свој, и плен, и робље и рањенике, пођу из Чачка к југу, како ће преко
Јелице у Босну и у Арнаутску. У Јелици дочекају их српски четници, који
су се налазили по Драгачеву, те их неколико побију и нешто робља отму;
но Турци продру. А кад буде иза Јелице у село Ртаре, ту их сустигне Ми-
лош с војском.
Кад Турци виде Србе за собом, гдекоји се стану враћати и друге
узбијати да се бију; али кад Срби опале на њих из бусија, онда сви нагну
куд који може, а оставе и топове, и сву стоку што су били запленили, и
робље стану бацати, само да је лакше бежати. И одатле су их већ Срби
онај читав дан онако разбијене и поплашене терали и по којекаквим
потоцима били и пленили. Који Србин никада Турчина није убио, тај га
је дан могао убити: Турци су се тако били забунили да се већ нису ни
бранили, него су бежали који је могао, а који нису могли бежати, они су
падали по путу и око пута. Неки су српски јунаци по десет коња турских
тај дан изменили, на пр. кад му један коњ сустане, а он ухвати другога,
који му се најбољи и најодевенији учини; па кад му и онај сустане, а он
ухвати трећега, а онога пусти итд. Ту је по један Србин у стотине Турака
улазио, те турско робље хватао и изводио. (На пример, опази Милош у
једној гомили Турака, који су према њему косом бежали, турску жену,
па рече својим момцима: „Који ће отићи да ми доведе ону жену, да се
не мучи бежећи, а ево му сто гроша”. Онда његов (ондашњи) кувар (а
садашњи надзиратељ дворски), Арсеније Андрић, разигравши коња, оти-
де; и премда Турци опале на њега неколико пиштоља, као и он на њих,
но они се сви разбегну, а он ухвати коња под Туркињом, и доведе је Ми-
лошу. Кад му Милош пружи обећаних сто гроша, он их не хтедне узети,
него, пољубивши га у руку, одговори: „Фала, господару! Ја сам код ње
више нашао”.)
Најпосле већ је Милош стао викати: „Прођите се, браћо, забога! Доста
је већ; грехота је од Бога”. А кад их се већ ови Срби окане, онда их стану
дочекивати некакви херцеговачки и црногорски хајдуци и различите
којекакве друге четице; и тако су их на рачун српски и преко Старога
Влаха пратили и сретали чак до Селице. Многи су бежећи преко шума
зашли у туђој земљи, па су их после онако поплашене и гладне убијале
и жене по селима.
Приповедају како је некаквога, трећи или четврти дан, дотерала глад
негде у село, па га опази некаква баба и повиче му: „Баци, Турчине,

132
оружје!” А он сиромах баци. Па и осим тога што су их људи били, рекао
би човек да их је и сама природа била почела бити и гонити; јер ударе
изнад некакве урвине, па ваљда је земља и онако била слаба, а они се
опет многи заједно натрпају, те се тако земља отисне и више их од
стотине притисне и живе погребе, а многи испребијају ноге и руке.
Милош се из Краварица врати у Ртаре на конак, па онда увече пусти
по војсци телала (добошара): „Ко год има турскога роба, да га доведе
пред господарски чадор; а у кога се потом нађе турски роб, главом ће
својом платити”. Тако искупи све турско робље на једно место, па
постави око њега страже, да му се нико не сме прикучити; а које буде
рањено, онима нареди лекаре те завију ране. Сутрадан рањенима пог-
ради носила, а здраве жене и децу потрпа у кола, а људе посади на
коње, па их све испрати у Ужице и преда Турцима, да иде свако на своју
страну.
Ове су Туркиње великодушност Милошеву подизале до неба, гово-
рећи Турцима у очи: „Српска је вера права чиста вера, и мора јој Бог
помоћи. Срби су нас похватали и поробили, као робље, али у рз (част)
наш нико није дирнуо, него су нас као браћа сестре чували и поштено
испратили; а ви шта радите од њиховог робља! Не само што силујете
жене и девојке, него и малу децу, и старе бабе које једва иду”. Тако су
ове Туркиње приповедале и самоме Рушић-паши, који је у то време
пролазио на Босну па их у Сјеници звао к себи те питао како је по Срби-
ји.
Док се Милош тукао и забављао око Чачка и око Палежа и Ваљева,
Турци су у Крагујевцу, у Карановцу, у Баточини и у Пожаревцу били пог-
радили шанчеве и утврдили се, па седели и храбро се бранили од срп-
ских чета које су им се где показивале. На Крагујевац је још у самом
почетку буне био пошао Јован Добрача и Милошев брат Јован и враћев-
шнички архимандрит Мелентије.
Крагујевчани, којих је било око шест-седам стотина, чујући да Срби
иду на Крагујевац, изиђу преда њих на Дреновац, те се онде побију; но
Срби разбију Турке, и Турци се врате у Крагујевац, а Срби заноће на
Становима, па сутрадан ударе те попале варош крагујевачку, а Турци
остану у шанцу око џамије. Потом Милошев брат отиде на Чачак, а архи-
мандрит Мелентије к Милошу. Осталима пак дође неко те каже да је
ћаја-паша с војском дошао на Чумићко брдо, зато оставе Крагујевац, и
пођу пред ћаја-пашу; но кад виде да од ћаја-паше нема још ни гласа,
врате се опет на Крагујевац.
Потом дођу гласови да су Турци изишли из Јагодине у Левач те
предају народ. Онда Срби пођу на те Турке; но Турци утеку, и Срби се
врате опет на Крагујевац и стану се спремати да ударе на шанац јури-
шем. Било је наређено да сваки прости војник понесе по десет прута и

133
по два прошца, а старешине напред без прошћа и без прућа. Таман се
то стане преправљати, а дођу гласови да је Лепеница скочила да се
преда Турцима, па с њима да удари на Србе; зато ови опет оставе Кра-
гујевац и отиду у Ресник, те људе одврате од предаје. Утом прође и ћаја-
паша с војком, те се ова српска војска прибере к Чачку, и тако Крагу-
јевчани остану на миру, само су их Срби изокола помало чували, да не
би сасвим слободно излазили у села. Но кад чују шта се ради око Чачка,
они и сами побегну из Крагујевца; а Срби их дочекају у Црном Врху, те
их разбију и готово све побију.
Сад дакле Милош, очистивши и Чачак тако срећно и пробитачно, по-
шаље свог брата Јована к Ужицу, да чува да не би Турци изишли у народ
да какву штету чине; другу војску пошаље те Карановац још боље опко-
ли и стесни, а он с великом војском пође на Пожаревац, где су делије
(којих је било око хиљаду и пет стотина) биле начиниле шест шанчева,
и имале један топ. Тако кренувши војску, удари преко Крагујевца, и дође
на Баточину, где су три-четири стотине Турака били начинили шанац и
чували га. Ове Турке Милош тако опколи и стесни да се сутрадан пре-
даду и положе оружје, и Срби их онако без оружја испрате у Турску.
Милош потом, запаливши турски шанац у Баточини (као што су и по
другим местима радили), крене војску, те пређе Мораву на Орашју и
отиде управо к Пожаревцу. Кад буду близу Пожаревца, сретну га делије,
и са неописаном храброшћу ударе на српске ратнике, те ту погине неко-
лико Срба, међу којима буде и Милошев шура Јован, који му је тада као
и писар био. Кад Срби виде како се делије бију и главе отсецају, они се
поплаше и стану се измицати натраг; онда Милош потегне пиштољ, па
изиђе преда њих и стане им говорити: „Куда ћете, несрећни синови? Куд
мислите да утечете? Где вам је град да се у њега сакријете? Већ ако же-
не под кецеље да вас сакрију? Натраг, курво! Ту је кућа (показујући пиш-
тољем турске шанчеве), ту је жена, ту су деца; то ако оставите, остало
је све пропало. Који сад за мном не потрчи, ономе ћу ја главу отсећи,
нећу чекати да га Турци секу”. Па онда метнувши пиштољ у кубуру,
потегне сабљу и погна коња управо к делибаши, говорећи му: „Вала,
делибаша! Ти може бити да имаш куда и на другу страну, али ја заиста
немам никуд, него ми ваља овде мрети”. Па са својим момцима учини
јуриш управо на делибашу; а остала војска, што охрабривши се његовим
речима и примером, што бојећи се његове сабље и момака, нагрне за
њим, те тако делије узбију натраг и сатерају у шанчеве, и одмах оно
вече пограде шанчеве око турских шанчева.
Сутрадан Милош разгледа добро како стоје турски шанчеви, и војску
ову мало одмори, и још другу из нахије пожаревачке прикупи, и запове-
ди да се секу вашине. Трећи дан увече скупи поглаваре од војске и стане
им говорити: „Ови су се Турци, браћо, утврдили, а нама нити је време

134
ни место да се овде бавимо и да их чувамо: ово је поље, а ето Смедерева
и Београда, овим Турцима може водом лако помоћ доћи, а војска се
турска купи од Босне, а купи од Уруменлије; него ми ваља да гледамо
ове Турке час пре да очистимо; зато сам намислио вечерас, у име Бога,
да учинимо јуриш на делибашин шанац. Него и то, браћо, да вам кажем:
који старешина не мисли напред ударати пред својом војском, онај нека
не мре од мене без невоље, већ слободно нека каже, да поставим
другога старешину”. Поглавари сви углас повичу да ће по његовој запо-
вести драговољно помрети пред војском. Потом заповеди те се војска
изведе у ред, узевши сваки своје вашине, па и њој каже: „Који удари на
турски шанац, онај, истина, може и умрети, а може и остати (јер сви
неће изгинути); али који уступи натраг, онај ће сигурно умрети од мене.
А ево ја ћу пред вама напред ударити. Јуриш!”
Турци су се са неописаном храброшћу бранили, и нису хтели пре ос-
тавити шанац док нису Срби унутра ушли и стали се с њима бити пуш-
кама кијачки, и бости се ножевима и чупати за вратове; па онда побегну
у други шанац, оставивши своје коње к сав пртљаг: ниједан се није имао
кад вратити у своју колибу да узме што, него је онако побегао с оним
што је имао на себи. Ту су неки момци и пријатељи Милошеви плачући
трчали за њим, и молили га и устављали да не трчи напред, да не би
погинуо и смрћу својом народ српски упропастио.
Кад ујутру сване, Срби отворе читав пазар у турскоме шанцу: атова
и ратова, руха и оружја и свакога другог шићара доста. Сад се војницима
српским тако ослади јуриш да су сами говорили онај дан да ударе и на
други шанац; но Милош им не дадне, него их онај дан лепо одмори, и
вашине искупи и преправи. Па други дан, опет онако предвече, удари
на други шанац, те и њега отме, много лакше него први. Потом опет
прекодан удари те отме и трећи.
Сад Турци остану само у великоме шанцу, где им је био топ, и у два
мала шанчића, око цркве и око џамије. Срби други дан увече ударе опет
и на онај шанац око цркве, и отму све опкопе, но Турке из цркве не мог-
ну истерати, јер су били наоколо пушкарнице испроваљивали и добро
се утврдили. И тако неколико стотина Срба освану око цркве, и, зако-
павши мало шанчића око себе, задане између цркве и турскога шамца.
Ту проведу они читав дан и без јела и без пића, нити им је ко шта могао
донети; само Милош даде после подне некаквом човеку педесет гроша
те узме на леђа мешину ракије, и трчећи између турских танета унесе је
у опкопе.
Турци су тај дан излазили једном из великога шанца, и чинили јуриш
на те Србе, но они се одбране. А кад буде увече, Срби опет сложно ударе
на цркву, и, пробивши зид, неколика су пута улазили у олтар, а Турци
их опет изгонили; док најпосле једва надвладају Срби, и Турци, оставив-

135
ши цркву, утеку у велики шанац. Сад Срби из цркве нити су дали Тур-
цима ићи из великога шанца у џамију, нити онима из џамије у шанац.
Кад то сутрадан ујутру виде Турци, они се поплаше, и већ познаду
да нема ништа од боја, зато стану Србе довикивати и питати ко им је
старешина. Срби им кажу да је кнез Милош, но они изнајпре нису хтели
то да верују (или су се само чинили да не верују), него су говорили да
су ови Срби хајдуци, а кнез Милош да је с Турцима; најпосле пак реку:
„Ми кнеза Милоша, истина, не познајемо лично, али познајемо његова
Димитрија; ако је ту Милош, ту мора бити и Димитрије с њим: дакле нека
дође Димјитрије к нама, па ако буде ту кнез Милош, ми ћемо се њему
предати, јер ми знамо да је он царски кнез, и где је он, ту је сва раја, а
ми с рајом нити се можемо нити хоћемо бити”.
Онда Милош пошаље Димитрија к Турцима у шанац, и тако се отворе
разговори о предаји. Срби су хтели да им Турци предаду оружје, па да
изиђу онако као они из Баточине; Турци пак нису хтели на то пристати
нипошто, него су искали да изиђу с оружјем и да повуку топ и остало
своје што год имају, и да их Димитрије испрати до у Ћуприју. Да су Срби
могли причекати још који дан, ови би се Турци предали како год и они
у Баточини; али будући да су с Дрине једнако писали да су Бошњаци
навалили у Мачву, и хоће да продру у Шабац; војска се из Уруменлије и
из Арнаутске прибирала к Ћуприји, где су се сваки дан надали Марашли
Али-паши, везиру од Уруменлије; од Карановца опет пишу да су Кара-
новчани ради да се предаду, али неће никоме другом до Милошу; а но-
вопазарски паша, Адем, купи војску и спрема се Карановчанима у помоћ;
зато Милош (желећи час пре да очисти Пожаревац) предложи Турцима
да оставе топ и џебане што год има осим онога што сваки војник уза се
носи; а с оружјем да изиђу, и да им даде Димитрија да их отпрати до у
Ћуприју. Турци на то пристану, и Димитрије их отпрати до Ћуприје.
Милош пак, наредивши по нахији пожаревачкој где ће ко чувати и на
што пазити, одмах крене своју војску и пође Карановцу. Кад буде испред
турскога шанца, а он лепо упаради војнике, и по турском обичају наређа
једеке и барјаке и таламбасе, и тако се с највећом парадом покаже Тур-
цима. Ови су Турци били у таквој невољи (особито од глади и од смрада)
да их је онај дан могао предати како год и оне у Баточини; али он, једно
што су тако у њега веровали и желели баш њему да се предају, а друго
за љубав Адем-паши, с којим се пре године дана био добро познао и у
љубави живео, не хтедне, него их лепо испусти с оружјем и са свим
њиховим имањем, и по њима пошаље Адем-паши лепо писмо, у коме му
каже како је њих зулум натерао да се бију са зулумћарима, и замоли га
да он барем у њих не дира; а уз то још пошаље му и дара мало. Адем-
паша одговори Милошу на ово писмо, и благодари му што је Каранов-
чане (међу којима је било људи из његова пашалука) тако лепо и

136
поштено испратио, и уверава га да се од стране његове ништа не боји,
и још, што је најзнатније, писмо овим речма завршује:
Диж’ се, бане, на јелове гране
Коси, бане, како си почео,
Само гледај да ти откоси не покисну.
Сад Милош, поставивши нужне страже и на овоме крају, крене сву
војску на Дрину пред Бошњаке. Босански је пак везир Рушић-паша био
дошао у Бељину, па је једну војску прикучио к Дрини према Бадовин-
цима, а другу је, под командом Али-паше Никшићкога, претурио у Мачву,
те начинила шанац на Дубљу, да би оданде устављала Мачву и Поцери-
ну да се не одмеће, и да би потом, пошто друга преко Дрине на њезино
место дође, прошла у Шабац.
Кад дође Милош с војском у Слепчевић, Молер навали да оно вече
ударе на турски шанац на Дубљу; но Милош рече: „Данас није време,
једно што је војска наша уморна, а друго, ето хоће да удари киша, па ће
нашим људма пушке закисивати, а Турцима у сувоти толико неће сме-
тати; а ни вашина немамо приправних; него да ноћимо овде и да се
одморимо, па ћемо сутра, пошто се лепо преправимо, ударити на Турке”.
Молер пак не хтедне послушати, него узме нешто војске ваљевске и
Јована, Милошева брата, па отиду те ударе на Турке; но Турци им се не
дадну ни прикучити к шанцу, него их узбију, и узалуд погубе им неко-
лика човека. Ови сад не смејући од срамоте вратити се к Милошу на
конак, остану те ноћи негде у пољу покисли.
Сутрадан Милош, преправивши вашину и остале све потребе за ју-
риш, прикучи војску турскоме шанцу, па рече: „Досад смо ударали ноћу
на Турке, јер смо желели да беже од нас, а сад ћемо, у име Бога, на ове
баш дању да ударимо, па да гледамо, ако буде могуће, да ниједан не
утече”. И тако ударе после подне око три сата на турски шанац. Српски
коњици пролете кроз пешаке управо на шанац, па из кубура одозго
преко шанца све на Турке, а пешаци за њима с вашином, те рукама за
шанац, и гдекоји стану прескакати унутра. Турци се смету, па отворе
врата на шанцу и стану бежати. Срби их пак дочекају и, које онде на
вратима, које мало даље иза шачца, тако их побију да од хиљаде Турака
није их више од осамнаест утекло преко Дрине. А паша, кад се отворе
врата на шанцу, узјаше ата и побегне напоље; но кад изиђе из шанца,
дочека га некакав Србин те му убије ата, а он, паднувши с атом заједно,
устане и утече у трње, а капа му остане онде где је пао, и узме је онај
исти Србин што му је ата убио те натакне на главу.
Утом дотрчи ту и Милош са својим момцима те, познавши пашу, по-
виче: „Држите, море, то је паша, али немојте да га убијете, него жива
да ухватимо”. И тако опколе оно трње, те пашу жива ухвате, и гологлава
га из трња изведу пред Милоша. Милош му одмах купи капу од онога
137
Србина, а од другога шал, те му метне на главу, и стане га слободити да
се не боји ништа. Паша се врло обрадовао кад је разумео и уверио се да
је то Милош.
Срби ту осим паше ухвате још двадесет и неколико живих Турака, а
изгубе својих око педесет људи и две знатне поглавице: Милића Дрин-
чића и младога Симу Ненадовића.
После битке Милош одведе пашу под свој чадор и почасти га кавом
и дуваном; и тако га је водио са собом неколико дана, дајући му част
као што се пристоји. Милош се за то време разговарао с пашом о сва-
чему, и приповедао му како они нису устали цареву земљу да отму, него
их натерао зулум да се бију са зулумћарима и да траже своју правицу
под царевим скутом. Паша му је на то говорио: „Да цар зна какву ти
војску имаш, он би народу овоме дао правицу какву год иште; само се
чувај да се не помешаш с којим краљем, ако си рад да твоје судство и
господство над овом земљом остане, него приони цару за, скут, и цар
ће ти дати те ћеш ти бити везир над овом земљом.
Пошто се тако Милош с пашом сит наразговара, онда му поклони ата
и ћурак и пет стотина гроша, па га лепо испрати и, са свима осталим
похватаним Турцима, пошаље Рушић-паши преко Дрине.
Утом је већ био стигао Марашли Али-паша у Ћуприју, зато Милош
остави опет Молера на ономе крају да чува Дрину од Турака, а он се
врати поред Београда, куда су Срби чували наоколо, и отиде к Јагодини,
где се војска српска (на води Белици и на брду Липару) била улогорила
против Марашли Али-паше.
Тек што Милош дође на Белицу, а стигне му и књига од Рушић-паше
у којој га позива преко Дрине к себи на разговор: да гледају да се земља
умири, да народ не пропада и с једне и с друге стране. Мерашли Али-
паша такођер стане Србе нудити миром, говорећи да он како год што
има од цара власт да земљу силом покори, тако има власт и да је на
лепо умири. Зато Милош остави онде место себе Вујицу Вулићевића (који
је с Црним Ђорђијем био отишао у Бесарабију, па сад, дошавши у Банат
по своју фамилију, пребегао у Србију), и заповеди му да чувају добро
од Турака, а међутим с Марашли Али-пашом да отворе разговоре о миру
док он отиде на Дрину да мало завара Рушић-пашу и да чује шта он
говори, па после: кога им се уговори о миру учине бољи, онога да приме.
Потом узме кнеза Аврама Лукића из нахије пожешке, Петра Оташе-
вића из крагујевачке и Николу Симеуновића из ваљевске, па отиде с
њима на Дрину. У Лешницу пошаље му Рушић-паша старога његова
познаника, делибашу Серчесму, те га узме на веру и одведе преко Дрине
(у Турке!!!). Рушић-паша га је најпре питао зашто су устали на Турке, а
он му је казивао како их је зулум натерао, и бројио му све зулуме Суле-
ман-пашине редом. Кад потом отворе разговор о миру, Рушић-паша је

138
најпре искао да му народ преда оружје, да га он пошаље цару, да цар
види и да се увери да су се они предали и да су баш права раја постали;
а даље говорио је да носе ко шта хоће, и да им се у Београд да други
паша, под којим ће живети мирно, као и остала царева раја.
Милош, у његовим рукама будући, није могао ништа друго рећи него:
„Добро, честити пашо, да идемо да кажемо народу да престане од боја,
и да гледамо да се купи оружје”. Паши није никако било мило да Милоша
испусти из руку; зато је говорио и наваљивао да иде Димитрије с Ав-
рамом и с осталим кнезовима да то кажу народу, а он да остане онде
код њега. Милош пак, гледајући како ће се час пре ишчупати оданде,
говорио је да народ њима неће веровати, нити ће их послушати (које су
и кнезови сами сведочили), него он ваља да иде, а ови кнезови међутим
нека остану код паше. Паша је најпосле наваљивао да остане барем и
Димитрије с овим кнезовима, но Милош некако и то развеје, говорећи и
доказујући да је Димитрије њему врло потребан сад у том послу. И тако
се Милош и Димитрије спреме и (четврти дан) пређу опет у Србију, а
Аврам и Оташевић и Никола остану код Рушић-паше као у залози.
Може бити да је и Али-паша никшићки много помогао Милошу те је
сад изнео главу од Рушић-паше; али је опет највише дужан благодарити
Серчесми и његовоме јуначком поштењу. Он га је за она четири дана у
логору турскоме једнако разговарао да се ништа не боји док види у жи-
воту њега и његових хиљаду делија; а кад га је опет у Лешницу натраг
допратио, онда му је на растанку казао: „Овде сам те ја узео на моју
веру, и ево сам те опет овде довео. Досад смо били пријатељи, а отсад
ако ми паднеш шака, знам шта ћу с тобом чинити; ако ли ти паднем
шака, чини са мном шта ти драго. Убудуће више не веруј никоме; ако би
сам те и ја на веру звао, не иди ми”.
Милош сад дође у Србију као из мртвих, и заповедивши да се око
Дрине чува од Турака што се боље може, наврат нанос потрчи на Бели-
цу. Кад тамо приспе, а то се Срби с Марашли Али-пашом упустили у боље
и приличније разговоре о миру. Марашли Али-паша, желећи да би ту
част код цара добио да је он Србију покорио и умирио, и бојећи се да му
је Рушић-паша не отме, није хтео искати оружја од народа, него је казао:
„Будите ви само цару покорни, па ако хоћете (не само пушке него) и
топове за појасом носити; и ако Бог да, ја ћу вас на атове посадити и у
самур-ћуркове обући”.
Док је Милош ишао на Дрину и преко Дрине, а ови на Белици почи-
њали с Марашли Али-пашом разговоре о миру, изиђе једанпут нешто
турске војске у Ресаву те удари на српски шанац у селу Миливи. Старе-
шине српске, које су ту пред војском биле, извуку се један за другим
напоље (неки говорећи да иде по помоћ, а други по џебану итд.), а
народ остане сам, те их Турци разбију, и више од седамдесет српских

139
глава отсеку. Потом ти исти Турци пређу Мораву на Сињем Виру (више
Ћуприје), те ударе на српски шанчић код Дебелога Дрвета (под Јухо-
ром). Срби оставе шанац и побегну у Јухор, те уклоне збегове; потом
Турци изиђу у Јухор и ударе на српске збегове; но Срби их дочекају и
разбију, и претерају опет на десну страну Мораве.
Сад кад дође и Милош на Белицу, престану и Турци од боја, и сасвим
се стане о миру радити. Још пре доласка Милошева уговарали су, по
заповести и наредби његовој Вујица и прота Ненадовић и остале ста-
решине које су онде биле, с Марашли Али-пашом да обе стране престану
од боја, па да Срби пошаљу своје посланике с препорукама и пратиоци-
ма Марашли Али-пашиним у Цариград, а Марашли Али-паша да седи у
Ћуприји док се ти посланици не врате и не донесу ферман како цар
Србима све опрашта и прима их у милост своју. Тако су Срби говорили,
но Марашли Али-паши то није било по вољи, него је искао да га Срби
пропусте с војском у Београд, па онда посланици српски да иду у Цари-
град, да он може писати да су га Срби пропустили и примили у Београд;
а онако би двор турски могао ређи да га Срби варају и развлаче само да
пролази време, док и зима приспе.
Ови су сви разговори били пре Милоша; а кад он сад дође, пошаље
му Марашли Али-паша свога ђурчибашу (који је био Турчин закона хриш-
ћанскога, родом из Ћесарије), и поздрави га да му дође на веру да се
разговоре; и као за знак најтврђе вере, пошаље му своје бројанице.
Примивши Милош такови поздрав и бројанице, побрати се с ђурчиба-
шом, па отиде Марашли Али-паши у Ћуприју, и онде после многога
разговарања и уговарања пристану обојица на ово: 1) да Срби пропусте
ћају (заменика) Марашли Али-пашина с неких седам-осам хиљада Турака
на Врачар и да им, како путем тако и на Врачару, дају храну (и људима
и коњома) и дрва; 2) српски посланици с препорукама и пратиоцима
Марашли Али-пашиним да иду у Цариград, а Марашли Али-паша с оста-
лом војском турском да седи у Ћуприји, док се ови посланици не врате
из Цариграда и не донесу ферман да цар Србима опрашта и прима их у
милост своју; 3) српска војска међутим да стоји како стоји; 4) Марашли
Али-паша да пише Бошњацима на Дрину да не ударају више на Србе.
Потом Срби одмах пропусте ћају Марашли Али-пашиног с војском на
Врачар, и нареде да им се из села вуче храна и дрва, и одреде своје љу-
де који ђе им то давати; а кнеза Милоја Теодоровића и калуђера Нео-
фита из манастира Никоље пошаљу с препорукама и пратиоцима
Марашли Али-пашиним у Цариград; и Марашли Али-паша одмах пошаље
своје бурунтије Бошњацима на Дрину да не ударају више на Србе. Но
Бошњаци, не марећи за његове бурунтије, пређу опет у Мачву и дођу
на Засавицу, те их онде Срби разбију и претерају опет преко Дрине.

140
 У то је време руски елчија (изасланик) у Цариграду био питао код
двора турскога какав Турци рат имају са Србима, додајући да је то
сасвим против трактата букрешкога. Зато посланике српске Турци у
Цариграду приме врло лепо, и, предма их сустигну тужбе од Рушић-паше
да они варају и цара и Марашли Али-пашу, који њих не познаје, тако их
брзо опреме натраг да пре месеца дана дођу опет у Ћуприју, и донесу
фермане, како Србима да им се све опрашта, тако и Марашли Али-паши
да иде у Београд и да се стара за рају цареву као отац за своју децу; јер
како је Бог рају препоручио цару, тако је цар препоручује њему (Мараш-
ли Али-паши).
Потом се Марашли Али-паша одмах крене са свом својом војском и
отиде у Београд, а Милош нешто војске српске распусти да иде сваки
својој кући, а нешто остави у четама да се налази по граници, да не би
откуда какви други Турци дошли и учинили где какву штету, и док се
види шта ће бити од Сулеман-паше, који је још у Београду био; он пак
са својим момцима отиде преко Србије, обећавши се Марашли Али-паши
да ће и он одмах доћи у Београд, само док заповеди да се људи свуда
умире и да иду сваки својој кући, и док нареди да се вуче таин турској
војсци у Београд.
На походу Марашли Алипашину из Ћуприје, Срби опет с његовим пре-
порукама и пратиоцима пошаљу у Цариград кнеза Аксентију (који је
изишао у Србе кад су Турци побегли из Чачка), и студеничкога архи-
мандрита Мелентију Никшића, као да посведоче како Срби Марашли
Али-пашу примише у Београд, и кнез Аксентије да седи онамо (као
српски агент) до измене, а архимандрит Мелентије да се врати натраг.
Марашли Али-паша дође с војском здраво и весело у Београд, и
намести се у оној истој кући где је српски Сенат био. Милош пак, што
договарајући се с поглавицама, што постављајући различите уредбе,
забави се у народу позадуго. Паша га је изнајпре погледао сваки дан, а
после се поплаши да га Милош не превари те га домами у Београд, а он
оде да купи војску. Утом још његове бимбаше и ајани и бегови навале
на њега говорећи: „Тебе ђаур превари, те ти не даде нама да се бијемо
и да харамо и робимо, него толико време лежасмо беспослени; а сад те
опет превари, те те под саму зиму доведе у ове зидине, а он оде да купи
војску; па сад, док се није сасвим спремио, замамљује нас још и даје нам
помало таина, а кад се он сасвим спреми, а удари киша и снег, онда ће
ово уједанпут пресећи, па нам онда ваља своје коње јести и од глади и
од зиме мрети овде”.
Паша на ове речи није могао ништа управо одговорити, него навали
на Вујицу и на проту Ненадовића, и на остале кнезове српске који су
били код њега: „Камо Милош? Мене превари Милош!” И говорећи ово,
управо је од муке и од срамоте плакао као дете. Кнезови су га разго-

141
варали и уверавали да се не боји преваре, и да ће Милош доћи сигурно,
него има међу народом посла док још којешта уреди; а Милошу опет
навале писати и поручивати да гледа што брже да иде у Београд, јер су
се Турци поплнашили и мисле да он неће ни доћи.
И тако једаипут једва дође Милош у Београд. Кад су Марашли Али-
пашини Турци чули да је Милош у Београду, као да их је сунце огрејало,
свакоме си радост на лицу могао познати, и по целој војсци овај се глас
чуо: „Фала Богу! Дошао Милош”. А како год што су се Марашли Али-
пашини Турци томе радовали, тако је Сулеман-пашиним било мрско, јер
су они једнако желели и радили не би ли се овај мир како покварио, и
зато су говорили да је Милош сигурно преварио Марашли Али-пашу; и
један је од љих, пре доласка Милошева, код српске цркве пуцао на
кнезовскога момка.
Онај исти дан кад је Милош дошао, било је одређено да иде увече с
кнезовима својим Марашли Али-паши на разговор. Дошавши у одређено
време к Али-пашину конаку, нађу неколико стотина Турака по авлији и
око конака, који су били дошли као момци с различним поглавицама које
је паша к себи дозвао. Кад Милош с кнезовима прође кроз ове Турке, и
дође Али-паши у собу, а то неколике паше и више од шездесет бимбаша
и ајана и бегова седе унаоколо; но код свију њих таква је била тишина
да би човек могао чути муху да лети: само су гдекоји димови из чибука
излетали, а млоги су чибуке онако у устима држали, не пуштајући ни
дима.
Паша је најпре, пошто су и Србима донели каву и чибуке, запитао
Милоша: „Јесте ли цару покорни?” А Милош му одговори: „Јесмо”. И тако
га је трипут питао, и он му одговарао. Онда паша рече да је њему од
цара дошао ферман да иде натраг, а њима ће се послати други паша.
На то му Милош одговори: „Јок, честити везиру! Ако ти пођеш између
нас, и ми ћемо сви ићи из ове земље; тако је нас преклани предао
Рушић-паша, па се он врати натраг, а нама остави Сулеман-пашу, који
нас је све хајдуцима начинио (а он је прави хајдук), и ћаше сав народ
да затре и цареву земљу да опусти”. И ту је све зулуме Сулеман-пашине
бројио и тако говорио да су се чудили и Срби и Турци, и најпосле сврши
овако: „Наше су куће још по планини на колима; ако не верујеш, а ти
пошљи људе нека виде; нити ћемо се пре вратити на своја кућишта док
ти међу нама сасвим не останеш и Сулеман-пашу из града не истераш”.
Ово је Милош све говорио српски, а тумачи су казивали турски.
Пашин је тумач био некакад поп из Ниша, и он је највише разговоре
тумачио, а српски је тумач био Димитрије, који је све стајао више попа.
Паша је своме тумачу говорио неколико пута: „Узми се добро у памет да
што не слажеш, или не сметеш; јер видиш њихова тумача где стоји више
тебе”.

142
 Паши је тај Милошев разговор био врло по вољи, и обећа му се да ће
писати цару да га остави међу њима, и да ће он сигурно међу њима
остати. И тако се сврши мир, и сутрадан одмах стане се војска Али-
пашина враћати натраг. После неколико дана изиђе и Сулеман-паша из
града, и отиде из Србије, а Али-паша остане у Београду, и по свима
осталим градовима и главним варошима у пашалуку београдскоме
постави своје војводе илити муселиме.
Истина да Срби и Турци тада никаквих уговора о миру нису писали,
али Милош после с пашом уговори ово (за које се говори да је после и
ферманима потврђено): 1) да се Турци не мешају у купљење дације
(пореза), него кнезови сами да је купе; 2) код свакога муселима да седи
по један српски кнез, и без овога кнеза да муселим не суди Србима
ништа; 3) у Београду да седи дванаест кнезова (од сваке нахије по један)
у канцеларији, да суде Србима за веће кривице, па кога нађу да је за
смрт, да га предаду паши да се погуби; и дацију од кнезова да примају
и паши предају. Тако Срби поделе владу и господство с Турцима. Паша
остане господар у градовима над Турцима и над муселимима, а Милош
у земљи над народом и над кнезовима.
Милош је тада присвојио к београдском пашалуку и острво Пореч (с
нахијом поречком), које је од старине било београдско, па га Пасманџија
отео, и од тада остало под Адакале. Милош је казао паши: „Ако ти нећеш
правим путем повратити Пореч к Београду, ја ћу га с народом насилу
отети, као што је и од нас отет; јер смо ми с Хаџи-Мустај-пашом доста
муке видели и крви пролили тукући се око њега с Пасманџијом”. И тако
паша, желећи и сам пашалук свој распространити, пише у Цариград, и
поврати Пореч к београдском пашалуку, који сад граничи од севера
Савом и Дунавом; од запада Дрином до више Лешнице, па оданде Цером
и Влашићем више Крупња опет у Дрину, потом Дрином до више Сребр-
нице, па после планинама иза Ужица; од југа планинама иза Карановца
и Маглича у Мораву више Крушевца; а од истока доле Моравом до више
Ћуприје, па оданде једном речицом испод Параћина у планину која раз-
дваја Ресаву и нахију параћинску од Црне Реке, па доле тим планинама
иза Поречке Реке у Дунав.
Довде је историја Милоша Обреновића описана по реду, а одавде ћу
засад накратко напоменути само оно што је најважније и најнужније за
познање данашњега стања Србије.

Марашли Али-паша тражи оружје

Лукави, или, као што су га сами Турци звали, Дубараџи - (превар-
љиви) Марашли Али-паша обећа Србима у Ћуприји да носе и топове, ако
могу и хоће, за појасом, само да се цару покоре; јер се надао, кад се они
143
покоре и он међу њих уђе, да ће остало све својим сплеткама и полити-
ком ласно учинити, као што се, при свему своме лукавству и политици,
јавно фалио да је негде у Азији некакве Турке узео на веру, па их после
све, једнога по једнога, исекао.
Тако после неколико месеци каже он Милошу да је од цара дошао
ферман да се на какав год начин гледа од народа оружје покупити. Али
му Милош на то одмах каже управо да од тога не може бити ништа, јер
ће се народ пре опет побунити него ће оружје дати; већ он, ако је рад
да је земља мирна, више о том да не спомиње. Тако се то у онај мах као
мало забашури, али се сасвим не заборави; јер је паша после често
напомињао да се оружје купи од народа; но Милош је свагда доказивао
да се то не може учинити; и тако се још развлачи од дана до дана.

Милош постаје главни старешина

Читатељ се добро опомиње онога Молерова и Милошева разговора
на Кличевцу о првоме старешинству. Без сумње су и њих двојица о томе
почесто морали мислити; а особито сад кад је баш до тога дошло. Милош
је у народу већ био оглашен као први старешина, а сад око мира призна
га и Али-паша. Тако Молер, против своје јавно показане воље, остане
мањи од Милоша, али је заиста био први до њега, а особито горе преко
Колубаре (у нахији ваљевској, шабачкој и сокоској).
Кад се сасвим умири, и Молер дође у Београд те се опет састане с
Милошем, онда, Милош предложи да Молер, као паметан човек, који зна
српски писати и турски говорити, седи у Београду као президент у Срп-
ској канцеларији, да се с пашом за народне послове договара и да му
предаје новце које ће Милош из нахија њему слати и доносити. Молер
то једва дочека, јер помисли да тако већ постаје прави ортак с Милошем
у власти, и да ће, може бити, с тога места убудуће моћи и старији од
њега постати. Тако се Молер досели у Београд, прота пак Ненадовић
остане кнез у нахији ваљевској, а Цукић у крагујевачкој; али обојица
мањи и од Милоша и од Молера.
Утом и Милош и Молер добију на врат новога противника и трећега
ортака: студенички архимандрит, Мелентије Никшић, који је с кнезом
Аксентијем отишао у Цариград као српски посланик, завладичи се онамо,
и дође у Београд као митрополит ужички. Овај сад дигне главу и од
Милоша и од Молера, и стане јавно показивати да он хоће да је први
старешина, отприлике као митрополит Петровић у Црној Гори. Доказује
се да су Молер и Никшић не само говорили Али-паши, него и писали у
Цариград да би се од народа могло покупити оружје кад би Милош хтео,
и да би они, кад би на његову месту били, то лако могли учинити.

144
 Никшић је мислио да му је само како Молера, који је сто пута боље
знао читати и писати од њега, уклонити с пута, а после с Милошем би
му лакше било; зато са својим пређашњим писаром, Јованом Мијокови-
ћем, који је тада био секретар у Народној канцеларији, заметне различи-
те сплетке, те добро завади Милоша и Молера.
У Београду на скупштини (о Ђурђеву дне 1816 године) сваде се
здраво Милош и Молер, па Милош устане и рече осталим кнезовима: „Ја
сам вам, браћо, досад био старешина; а отсад ето вам Молера”. Тек што
он то изговори, а кнезови, особито шумадински и прекоморавски, скоче
те притисну Молера и стану га бити и везати; који се ту десе од Моле-
рових пријатеља, они се поплаше видећи такав догађај о којему пре нису
ни сањати могли, и ниједан не смедне ни речи проговорити. Потом се
Молер везан преда паши у затвор; други дан потпише се на његову смрт
најпре митрополит Никшић, а за њим сви остали кнезови, па онда нава-
ле код паше да се погуби.
Паша га је изнајпре својски одговарао (без сумње ни за што друго
него да би га убудуће против Милоша употребити могао); али кад ови
сви повичу: „Ја ми, ја он”, онда паша заповеди те га ноћу удаве. Потом
Никшић, мислећи да је већ готово све свршио, отиде преко Ваљева у
Шабац; но онде га ноћу (16. јуна) убију некакви хајдуци; и тако Милош
по својим заслугама и по народној вољи остане сам први старешина над
Србима.
У Београду на скупштини 6. новембра 1817. године потврде га писме-
но оба митрополита (београдски Агатангел и ужички Герасим) и три
архимандрита (Мелентије враћевшнички, Самуило каленићки и Никифор
раванички) и кнезови од свију нахија за насљедственога верховнога
књаза (тј. он да старешује док је жив, а после његове смрти ко се нађе
најближи од његова рода), и закуну се да ће га слушати. Тако и 1826.
године у месецу марту учине кнезови и кметови из доњих нахија у Хасан-
пашиној Паланци, а из горњих у Ваљеву.

Срби траже права да им се даду и потврде

Истина да су Срби по овоме миру с Али-пашом добро живели, али су
знали да је сва тврђа и дуговечност овога мира у Али-паши и у Милошу,
а да се Али-паша премести или Милош умре, онда би ваљало мир наново
правити. Уз то су још опажали готово сваки дан да се ни сами ови Турци
не држе тврдо уговора, него једнако теже на самовољно владање, и
помало показују знаке тога. Тако је на пр., ваљевски муселим отсекао
некаквом Србину главу на суду, а муселим поречки опет некаквоме уши;
тако се догађало на неколико места да су спахије убијале људе по
селима, а и сам је паша чинио понекад таква насиља кад је мислио да
145
му може проћи. То је доста било да Србима метне у главу да траже од
Турака да им се мир боље утврди. Најпрече би и најправије било искати
да им се даду права по Букрешкоме миру између Руса и Турака; но Срби
о том (ако су што и знали) нису смели ни речи поменути; него 1816.
године у пролеће пошаљу у Цариград Милошева брата Јована и Вујицу
Вулићевића, главнога кнеза нахије смедеревске, да ишту од турскога
двора да им се даде онај мир што је Петар Ичко (1806. године) био
уговорио за Србију.
Кад Јован и Вујица искажу Турцима у Цариграду ту народну молбу,
Турци им даду једнога Татарина с писмима на Марашли Али-пашу, и
кажу им да с њиме иду натраг, и да је Али-паши у тим писмима писато
и о томе што они ишту. А кад дођу у Србију, Али-паша им о том ни речи
није могао казати. Срби су потом опет неколико пута преко својих кне-
зова, који су у Цариграду седили, спомињали за тај Ичков мир; но Турци
су све једнако то лепим начином одбијали и протезали од дана до дана.
А што су Турци то више одбијали и развлачили, то је Србима жеља све
више и више расла и развијала се.
Тако 1820. године у пролеће пошаље Милош у Цариград кнеза Павла
Сретеновића и свога хазнадара Ђорђија Поповића Ћелеша да ишту у
Србију једнога царскога човека коме би народ могао предати своје
молбе. У то је време било у различитим новинама да су Турци и Руси би-
ли одредили комисију да протолкује и попуни неке чланове Букрешкога
Мира; зато Турци, бојећи се да им Руси, и то по правди, не пребаце што
су Србију против Букурешкога мирног договора насилу с војском пога-
зили, одмах издаду Србима ферман, у коме су најзнатнији чланови били
ово: 1) одреди се колико ће Србија, или управо рећи комад Србије, то
јест београдски пашалук, плаћати цару на годину; 2) укину се муселими
по нахијама, осим градова који су по граници немачкој; 3) да Милош
буде и убудуће први обер-кнез у народу; 4) у осталом да народ буде
царева раја, као и њихови стари што су били, и да даје војсци турској,
која би у земљи лежала или преко земље ишла, таин и послугу по старом
обичају.
Потом се одреди један турски дипломата, који се (ваљда по своме
чину) звао Оџа-ћан, да иде с кнезом Павлом Сретеновићем и с Ћелешем
у Београд, да преда Србима тај ферман и да му се они потпишу на писмо,
које ће он готово на турском језику са собом донети, како су они с Тур-
цима и с данашнмм стањем својим сасвим задовољни, и како убудуће
никад ништа више од цара неће искати (ово су Турци без сумње зато
тражили да покажу руским комесарима кад дође разговор до Србије).
Кад Милош чује да Оџа-ћан иде, он му нареди конак у Београду, а
сам изиђе с кнезовима те га сретне у Баточини и допрати до Хасан-
пашине Паланке, па оданде Оџа-ћан с одређеним за његову пратњу

146
кнезовима отиде у Београд, а Милош се врати у Крагујевац да се и он
спрема у Београд.
Како су изнајпре Милош и Али-паша живели у великом пријатељству
(паша Милоша звао сином, водио га са собом у шетњу, један другога
частили и различним дарима даривали), тако се Али-паша испочетка
показивао да је пријатељ и доброжелатељ и овим српским пословима,
и, као што је казивао, препоручивао их у Цариграду; но како Срби на-
вале то од збиље тражити и, како који дан, све више примицати, он
постане њихов јавни непријатељ. Тако кад га замоле да препоручи у
Цариграду кнеза Павла Сретеновића и Ћелеша, он им управо каже да
од тога њихова искања не може бити ништа, и да он неће у то име за
њих писати ни зла ни добра; него сами нека раде како им драго, па ако
им изиђе добро, њему да не благодаре, ако им изиђе зло, њега да не
криве.
Али не само што Али-паша тако одговори, него, пошто кнез Павле и
Ћелеш отиду у Цариград, побуни спахије и ерлије (грађане) по Београду
да Милош тражи у Цариграду да им отме њихова добра, и да их истера
из Србије. Кад дакле Милош сад с кнезовима и с осталим знатнијим
људима из народа пође из Крагујевца у Београд, сретну га у путу своји
људи и од Срба и од Турака, и кажу му да су се у Београду Турци,
особито спахије, договорили и спремили да га убију како уђе на капију
београдску. Чувши Милош то, и уверивши се да је тако, он прикупи још
људи, па не хтедне ићи управо у Београд, него дође у Остружницу (три
сата од Београда уза Саву), као да се онде искупе и договоре, па онда
да иду у Београд.
Кад Али-паша чује да Милош води близу две хиљаде људи (а може
бити да је да чуо да их има десет хиљада), он му одмах поручи: куда је
толику војску подигао. А Милош му одговори да оно није војска, него да
су сеоски кметови који иду да чују царски ферман, да могу народу казати
шта је и како је. Онда Али-паша опет поручи Милошу да он толики свет
не води у Београд, јер онде нема шта јести, нити су нужни толики људи,
већ нека дође само са дванаест кнезова, па и то без оружја, као што се
царевој раји пристоји. На то му Милош одговори: „Како ови људи хране
мене и тебе, и себе код куће и овде, тако ће се и ту сами хранити: не
брини се ти за њихову храну; а они мене без себе не пуштају у Београд”
(као што је и истина била).
И тако Али-паша не смедне Милоша с оноликим људима у Београд
пустити, да не би град отео и онде сасвим остао; а Милош, бојећи се сам
ићи у Београд, тамо и не отиде, него се примакне само на Топчидер (сат
од Београда), па оданде пошаље свога брата Јована с неко двеста знат-
нијих људи у Београд, те им се прочати ферман.

147
 После неколика дана изиђе Оџа-ћан сам на Топчидер, те прочати
ферман и Милошу. Србима су три прва члана овога фермана била доста
по вољи, али им четврти нимало није био мио. Но најпротивније им је
било оно што су Турци искали да се они потпишу да су сасвим задо-
вољни и да убудуће више никад ништа неће од цара искати. Они су
говорили: „Ми ћемо овај ферман примити, и благодаримо цару на милос-
ти што нам је дао; али хоћемо да нам остане свагда слободно у цара
милости искати; а до њега стоји да нам је да или не да”.
Кад Оџа-ћан види да Срби с тим ферманом нису сасвим задовољни,
и да им га на тај начин не може дати, он их запита шта они дакле хоће.
Онда му они управо кажу да моле да им се даду права по Букрешкоме
мирном договору између Руса и Турака. Чувши Оџа-ћан те речи, одмах
повиче на своје слуге: „Коње!” И тако се овај посао и разговор сврши.
Оџа-ћан се врати у Београд, а Милош, распустивши кнезове и остале
људе, у Крагујевац.
Оџа-ћан потом, да би Србе још више окривио као да су они хајдуци
и да преко Србије није слободно ићи, не хтедне се у Цариград вратити
куд је и дошао, него пређе на немачку страну и отиде преко Каравлашке.
Кад спахије виде да Милош не хте доћи у Београд, они се срдити
један дан изопијају, па онако пијани, у великој гомили ударивши поред
Милошева двора, опале из пушака на њега, и тако мало срца своја иска-
ле, и сами посведоче шта су хтели учинити, да је Милош дошао у
Београд.
Потом негде Али-паша поручи Милошу у Крагујевац: или да иде у
Београд, да се послови царски свршују, или ће он поставити другога
кнеза. На то му Милош отпоручи: „Ако ме је он окнежио, нека ме и
раскнежи, и нек постави другога кнеза, да видим кога ће; а послове
царске ја могу свршивати и одавде”. И тако се сасвим прекине Милошево
и Али-пашино пријатељство и састајање.
Како год што Оџа-ћан отиде у Цариград да Србе тужи и опада, тако
и Милош одмах пошаље свога човека да се правда и да каже управо
како је. Кад Турци у Цариграду разумеју шта је и како је, они поруче
Милошу по његову човеку да Срби опет пошаљу посланике у Цариград,
и да ће нешто и они отступити, а нешто и цар примакнути, да се једанпут
сврши тај посао; само да пошљу људи више, и знатне људе, који то
управо могу свршити, да се на даље не отеже. Зато Милош о Митрову
дне сазове у Крагујевац на скупштину све кнезове и остале знатније
људе из народа, те се изберу и пошаљу у Цариград нови посланици:
Вујица Вулићевић, главни кнез нахије смедеревске, Димитрије Ђорђи-
јевић, главни кнез нахије јагодинске, кнез Илија Марковић из нахије
шабачке, Самуило Јаковљевић, архимандрит манастира Каленића, Мило-
је Вукашиновић, прота јагодински, Аврам Петронијевић, Стјекић, Мило-

148
шев секретар, и Риста Дукић из Београда; к овима се још одреди и кнез
Сава Љотић из Смедерева, који се тада налазио у Цариграду као српски
агент. Ово су били, отприлике, најглавнији чланови у захтевима које су
ови посланици са собом однели: 1) да се српска влада распространи
докле је имао Црни Ђорђије (тј. до оних места где су српске страже
стајале кад су Руси и Турци у Букрешу мир закључили); 2) да се одреди
колико ће Срби отсеком плаћати цару од те земље; 3) да цар Милоша
призна и ферманом потврди за наследственога кнеза (по турски бега)
од Србије, који ће са српским Сенатом земљом и народом управљати, и
судове и друге власти по земљи постављати и уређивати; 4) да Срби
могу по своме закону слободно зидати цркве и манастире, подизати
школе и остало што је год нужно за закон и за народно просвештеније;
5) да се други никакви Турци, осим оних који ће градове чувати, не могу
насељавати по Србији итд.
Посланике ове Турци у Цариграду приме лепо, и почне се од збиље
радити да се тај посао сврши. Но утом устану Грци, те се Турци њиховом
буном забуне и српске послове баце на страну, а посланике све метну
под стражу, као да им у оној буни цариградској не би ко шта учинио,
али управо да их чувају као у залози, да се не би и Срби побунили.
Како Милош чује да су српски посланици у Цариграду затворени, он
одмах пошаље свог човека, те им узме пуномоћије и јави да они, у зат-
вору будући, немају више никакве власти за Србију што свршити. Тако
они од посланика постану прави таоци, и остану у Цариграду четири
године и по.
Око половине месеца марта 1826. године предложи руски цар Никола
I турскоме двору три члана који могу одржати мир између Турске и
Русије: 1) да се Каравлашка и Карабогданска поставе у пређашње стање
(као што је било до године 1821); 2) да се српски посланици пусте из
затвора, и да се уваже претстављенија и молбе народа српскога; 3) да
се одреде људи који ће на одређеноме потом месту, с руским одређеним
људима, расправити што имају даље ове две државе између себе. Турци
ово приме без икаква изговора, и српске посланике одмах пусте из зат-
вора, а одређени од обе државе људи састану се у Акерману 25. септем-
бра 1826. године на договор.
Након обављеног и потписаног договора, благодаривши Милошу на
његову труду и старању за општу срећу, разиђу се вичући: „Да Бог
поживи тебе, господару, и султана и цара Николу!” Тај исти дан после
подне, велики суд, договоривши се с кнезовима, а кнезови с њиховим
кметовима, начини акт заклетве Милошу. Уз овај се акт начини још
молба султану, у коме га моле да Србији да митрополита Србина, и да
Милоша Обреновића постави и потврди наследственим књазом у Србији.

149
 1б. јануар прође што у части, што у састављању и преписивању ових
актова; 17. ујутру сазове Велики суд сву скупштану пред цркву, те јој се
прочитају ови актови, које она и из уста потврди. Потом дозову ту и
Милоша с његовом браћом, Јованом и Јефремом, те му најпре благодаре
из уста на његову труду и старању за општу срећу, па му онда преко
Василија Поповића, главнога кнеза нахије пожешке, предаду оне акте,
које он узевши најпре метне на голу главу, па онда позове сву скупштину
те се с њоме изљуби, држећи акте у руци.
Изљубивши се тако са свима, Милош преда акте своме секретару
Димитрију Давидовићу, и тако се разиђу. Тај дан опет буде велика част,
после које почну нахије долазити редом у Милошеву канцеларију, те
потписивати акте и потврђивати печатама. Најпре се потпишу Милошева
браћа, потом чланови Великога суда народног (Матија Ненадовић,
Милосав Здравковић, Атанасије Михаиловић, Милован Кукић, Павле
Радомировић, Ранко Мајсторовић, Атанаско Марић, Спасоје Јаковљевић,
Лазар Теодоровић, Милета Радојковић, Милутин Ђорђијевић, Лаза
Ивановић), па архимандрити (Мелентије Павловић, враћевшнички, Аћим
Кнежевић, боговађски, Неофит Марковић, никољски, Мојсије Јовановић,
рачански), за архимандритима проте (из свију нахија), па онда кнезови
и кметови свију нахија редом. Свега их је потписано на сваки акт око
800 душа.
Неки су од српских посланика што су били у Цариграду затворени још
пре дошли, а остали (осим архимандрита Самуила, који је онамо умро,
и кнеза Илије Марковића, који је остао у Цариграду, да им није кућа
сасвим празна) дођу сад управо на ту скупштину. Потом се изаберу нови
посланици (Лазар Теодоровић, бивши пре Милошев секретар, а сад члан
Великога суда народног, као старешина; Атанасије Михаиловић, такође
члан Великога суда народног, и кнез Илија Марковић, који је заостао у
Цариграду, као његови саветници; Марко Георгијевић, као тумач и сек-
ретар; и Јован Антић, да им води домаће рачуне), и оправе се 8. марта
у Цариград, да оно што је у Акерману закључено одреде и прекину.
После некога времена Милош позове и кнеза Илију из Цариграда, а
на његово место пошаље Стојана Симића. Прошле је године било у
различитим европским новинама да су Турци били одредили једнога свог
дипломату који ће са српским посланицима ове послове српске свршити;
но како турски цар потом, својим хатишерифом од 20. децембра 1827.
године, погази и Акерманске уговоре, и опет се завади с Русима, то и
ови посланици остану у Цариграду у залози.

150
 Буне у Србији
Кад помислимо да се у данашње време по најуређенијим европским
државама налазе људи који подижу буне и труде се да отму власт и
господство онима којима је то од богзна колико дедова остало, онда се
нимало не можемо чудити што се подижу буне у Србији, где се тек ради
да би се земља уредити могла, и где сви људи памте кад су њихове
старешине биле онако као и они данас што су. Ово засад нека буде доста
о узроцима буна у Србији и о намерама њихових коловођа; само ћемо
их овде накратко описати.
За Милошева владања у Србији прва је буна била Цукићева, који се
1815. године (у оно исто време кад су се Срби с Марашли Али-пашом
мирили у Ћуприји) нешто свади с Милошем, па се с бећарима затвори у
манастир Манасију; но после га опет узму на веру и умире.
Године 1817. у пролеће одметне се кнез Сима Марковић и капетан
Драгић (из београдске нахије), но обојицу их ухвате и погубе у Београду.
Тако исто прође (тог лета) и Живан Чоњага из Мачве. Овде се може
споменути и Карађорђев повратак у Србију (у месецу јулу 1817. године),
и смрт му.
Године 1821. у пролеће устану главни кнезови нахије пожаревачке,
Марко Абдула и Стефан Добрињац, да се отму од Милоша. Овој је буни
највише крив Марашли Али-паша, јер је он још отпре неким кнезовима
говорио да се прођу тога лудог искања права за земљу, већ нека ишту
кнезовске берате сваки за себе, које ће им он, ако хоће сутра, извадити.
Сад пак, како Милош преста ићи у Београд, преко неких спахија и других
Турака особито навали с таквим сплеткама на Абдулу и на Добрињца,
говорећи им зашто да се они покоравају Милошу кад сами могу бити
онакви као и Милош што је, већ нека се одвоје од њега, као што је и
Морава њихову земљу одвојила од Шумадије; а он ће им у том помоћи,
и извадиће им фермане, да то кнештво остане вечно на њиховом потом-
ству.
Али-паша је њих на то само зато наговарао да метне раздор и неслогу
међу Србе, да може у Цариград писати да оно искање није од народа,
него само од Милоша, а народ неће за то да зна, већ се ево буни против
тога; а њих раздвојене и ослабљене да може после сећи кад му је ког
воља. Но они сиромаси то нису могли познати, него ваља да су мислили
да се Али-паша стара баш за њих и за њихову децу; а уз то још, може
бити да су им и други неки кнезови обећали пристати с њима. И тако
они, премда су били после Милоша најбогатији кнезови у Србији, а
Милош их је пазио као своју браћу, и поштовао их више од своје браће,
науме да се побуне против Милоша. Али је овај посао почети било за
њих врло тешко, јер не само народу, него ни својим момцима нису упра-
151
во смели казати шта хоће; а особито имали су за леђима, у Хомољу,
Хајдук Вељкова брата, кнеза Милутина, а у Пожаревцу кнеза Јоксима и
млађега Хајдук-Вељкова брата Миљка, који је био код Милоша момак,
па с кућом онде седео.
За Милутина и за Јоксима они нису могли ни мислита да их на своју
страну добију, али за Миљка, од кога су се готово највише и бојали,
ласкала им је нада да ће га, као проста момка, примамита како. Тако
уочи Благовести (24. марта 1821. године) дође Абдула пред ноћ с нешто
људи у Пожаревац, па отиде к Миљку, те му каже шта су наумили и
стане га наговарата да и он пристане с њима, обећавајући му новце и
друго много којешта. Но Миљко му одговори управо да он у то неће
пристати, и да му је милија Милошева пара него њихов дукат. Пошто се
тако растану, Миљко одмах отиде те каже то кнезу Јоксиму, па се стану
обојица спремати ону ноћ да иду у Крагујевац.
Кад Абдула чује и види да се ови спремају на пут, он пошаље неко-
лико момака напред у заседу, да их побију кад ударе онуда; но ни самим
овим момцима још није смео казати шта је и како је, него их превари,
говорећи да су некакви Турци убили и похарали некаква човека, па ће
ноћас да побегну, зато је Господар (Милош) заповедио да се дочекају и
побију.
Кад Јоксим и Миљко ударе на заседу, ови опале из пушака, но не
погоде ниједнога; онда Миљко потегне пиштољ, па учини јуриш на ват-
ру, вичући: „Стани, курво!” И тако растера сву заседу, и отиду здраво и
мирно у Крагујевац.
Како Милош чује шта је и како је, он одмах (25. марта увече) распише
оближњим кнезовмма да подигну по неколико стотина људи, па да трче
на Мораву, а онде ће наћи заповести шта треба даље чинити. Сутрадан
ујутру стигне и Татарин од Али-паше, по коме Али-паша јавља Милошу
како се у нахији пожаревачкој народ побунио, него он да се за то не
брине, и да се ништа у то не меша, паша ће то сам лако умирити. Но
Милош му на то по истом Татарину одговори да се он, ако не жели да се
сав народ побуни, ништа не меша у ту буну, већ нека седи на миру без
бриге, а то ће Милош, који те људе и земљу боље познаје, лако умирити.
Тај дан пред ноћ већ стане и војска пролазити кроз Крагујевац к
Морави; но пре свих Милош пошаље свога брата Јефрема, који се тада
у Крагујевцу десио, с момцима у нахију пожаревачку, и заповеди му: ако
би какви Турци из Београда или из Смсдерева пошли преко Мораве, да
их понуде на лепо нек се врате, ако ли не хтедну, а они да се бију с
њима. Кад војска српска нагрне у нахију пожаревачку, људи се зачуде;
а кад дознаду шта је, они пристану и сами гонити Абдулу и Добрињца.
Утом Али-паша пошаље око двеста Турака с једним барјаком у По-
жаревац, но Милошеви људи сретну их на Морави, и кажу им да је

152
Господар заповедио да се врате натраг, ако се нису ради бити са Србима.
Онда се Турци врате.
Кад Абдула и Добрињац виде да их народ опколи са свију страна, и
сами их њихови момци постављају и против њих пођу, кнезови они који
су им обећали да ће с њима пристати, ударе сад с војском на њих, а
помоћи од Али-паше нема никакве. Онда се Добрињац некако прокраде
са својим писаром и с једним момком, те утече преко Параћина у
Лесковац, а Абдула, пошто је неколико дана само сам по ритовима и по
трњу крио се и гладовао, изиђе те се преда Милошеву брату, после га
одведу у Крагујевац и окују у гвожђе.
Потом Милош узме и Добрињца од паше лесковачкога на веру, и
доведе га у Крагујевац ради каквих сведоџби о постању ове буне
њихове. А после дугога тамо испитивања и доказивања отпусти их
Милош обојицу да иду сваки својој кући, али више да се не мешају ни у
какве народне послове, него да живе као и остали сељаци (потом на
годину, и више, убије неко Абдулу ноћу код куће, а Добрињац се онда
поплаши да се и њему тако што не догоди, па пребегне у Банат).
Ово су биле последње сплетке Марашли Али-паше против Срба, јер
и он потом, што од муке и жалости, што му ни овај посао не може за
руком изићи, што од страха да га цар (особито по подговору Рушић-
паше, који је тада славно напредовао против Али-паше Јањинскога) не
погуби, разболи се и умре. На његово место дође у Београд Абдул Раман-
паша, бивши управитељ адакалски; но Милош више не отиде у Београд,
него све послове свршује из Крагујевца.
На свршетку године 1824. дођу некакви људи из нахије рудничке и
пожешке Книћанину Васи (који је по народним песмама убио Ћаја-пашу
на Чачку), те му кажу да су наумили подићи буну у целој Србији, и пону-
де га да и он с њима пристане. Пошто се растану, Васа то каже свом
брату Благоју (ономе истом који се уз буну Хаџи-Проданову предао
Милошу и потом код њега у момаштво стао), а Благоје, болестан будући,
пошаље га одмах у Крагујевац те каже Милошу. Како Милош то чује, он
одмах разашље своје људе, те оне бунтовнике похватају, и после их у
Крагујевцу погубе.
Потом на неколико недеља дана (око половине месеца јануара 1825.
године) дозна кнез смедеревске нахије, Петар Вулићевић (син Вујичин),
да је некакав човек из његове нахије био у договору с тим бунтовни-
цима, и да још о том мисли и говори; зато отиде с момцима те га ноћу
ухвати у његовој кући и веже. Но сељаци, чувши то, скоче на оружје, па
опколе ону кућу где је кнез Петар с оним везаним човеком био на конаку,
вичући да то није право човека ноћу хајдучки хватати и везати, него,
ако је крив, нека дође дању те га хвата, или нека га тражи од села, па
ће га село ухватити и суду предати итд. То је већ буна готова.

153
 Кнез Петар се ону ноћ с момцима одржи у кући, а сутрадан ујутру по
уговору преда сељацима оног везаног човека, а они њега пусте, те отиде
кући у Азању. Кад тамо дође, а то има шта видети: скупили се људи из
свих оближњих села око куће, а из даљних једнако долазе, па вичу да
им је велики порез, да им је зулум од кнезова (бројећи неправде које
им кнезови чине) итд. Кад Милош то чује, он одмах пошаље свог брата
Јована с момцима и с нешто војске из Лепенице и из Јасенице у нахију
смедеревску, а брату своме Јефрему и другим неким кнезовима пише да
подигну нешто војске и да иду к нахији смедеревској.
Како ови бунтовници нису управо ишли да се бију, тако Јован са
својим људима без икакве сметње дође у Азању међу њих. Кад се тако
људи измешају, и бунтовници кажу Јасеничанима и Лепеничанима да
они нису устали да Милоша убију или да га збаце, него само да укину
зулум, особито што им кнезови чине, онда и Лепеничани и Јасеничани
пристану с њима и стану викати оно што и они. Будући да су људи из
нахије смедеревске највише викали да неће више кнеза Петра да им
кнезује, него хоће Милоја Ђака из Кусатка (који тада није био ту, него
отишао на Дунав да тражи џебане). (Милоје Ђак је за време дахијскога
владања био (млад) поп, па после, кад Срби устану на дахије, остави
поповство и постане писар код Вујице Вулићевића. Године 1813. пребег-
не у Панчево, а 1815. врати се опет у Србију и стане трговати свињама.)
Зато им Јован каже да неколико кметова дође с Ђаком у Крагујевац,
те ће им се Ђак потврдити за кнеза и укинуће им се сви зулуми на које
се праведно туже, само да не чине буне, већ нека иду сваки својој кући.
И тако их Јован лепим речима мало поумири, те се оданде разиђу, а он
отиде у Пожаревац својој кући. Утом стигне Ђак, те народ наново побуни
и састави у Хасан-пашиној Паланци, па оданде пошаље свога брата с
нешто војске преко Мораве у Пожаревац, те похара Јованову кућу (а
Јован побегне у Пореч) и побуни људе по оној нахији, а он с главном
војском изиђе у нахију крагујевачку и, похаравши успут кућу лепенич-
кога кнеза Ђорђија Парезана и јасеничкога Милована Гарашанина, дође
у Тополу, па онде стане прикупљати војску да иде управо у Крагујевац.
Утом је Милошу већ било стигло нешто војске из Груже и из нахије
ужичке и пожешке, над којом постави главнога управитеља гружанскога
кнеза Вучића из Вучковице, па је пошаље пред Ђака, а и он сам пође за
њом. С Ђаком је тада било око пет хиљада људи, а кнез Вучић није имао
пуне но две хиљаде. Кнез Вучић увече дође те начини шанац на брду
Опленцу до саме Ђакове војске, која се онако без шанца била улогорила.
Кад сутрадан кнез Вучић удари на Ђаковце, Ђак се упочетку одмах рани
у ногу, а војска му прсне куд које, потом и он рањен утече на коњу.
Одмах потом стигне и Јефрем с друге стране с неких хиљаду и пет
стотина људи из нахије ваљевске и из шабачке, те похарају Кусадак и

154
других неколико села одакле је буна највише изишла, и убију Ђакова
брата, који у Кусатку изненада тумари међу њих. Утом ухвате и Ђака
негде код Београда те га доведу у Баточину; онде, наместивши сву војску
на четири угла, изведу га на његову коњу у среду, па Милош рече: „Ово
је, браћо, онај који је крив што сам вас ја по оваквом рђаву времену од
ваших кућа затрудио; сад ако ћете му ви опростити, опростите му, ако
ли нећете, а ви чините с њим што вам драго”. Онда сви, повикавши да
се убије, оборе из пушака те убију и њега и коња му. Тако се сврши
Ђакова буна. Милош потом све оне кнезове на које је народ викао,
позбацује и постави друге.
Уз Ђакову буну био је Ђорђије Чарапић из Рипња подигао народ у
нахији београдској, но кад људи чују шта је било од Ђака и од његове
војске на Опленцу, они се разбегну сваки својој кући, а Чарапић пре-
бегне у Банат, куда му после и брат отиде. Из Баната договори се Чара-
пић преко писама с београдским учитељем Мијаилом Белисављевићем
(родом из Срема, из села Дивоша), који је пре у Рипњу био учитељ и
онде кућу имао, да подигну у Србији буну против Милоша и против
Турака. Током времена открије то Мијаило другоме учитељу београд-
ском, Петру Радосавкићу, родом из Бачке, из села Паланке.
Испред Цвети 1826. године, пређу Чарапићи крадом у Србију, учитељ
Мијаило отиде ноћу у Авалу, те се с њима састане и даде им нешто
барута и олова, потом вративши се опет у Београд, напише проклама-
цију, у којој је између осталога и ово било: ко донесе Милошеву главу,
добиће педесет хиљада дуката на годину. Такође се обећало за Јованову
и Јефремову главу по двадесет, а за Симе Пастрмца, кнеза Василија
Поповића и кнеза Вучића по пет хиљада дуката. Ових прокламација до
одређенога дана нису њих двојица могли толико преписати колико им
је требало, зато открију то ортаку Петра Радосавкића, младу момчету,
родом из Ниша, које је прилично знало писати, те им помогне преписи-
вати.
Утом Милош прочује шта се ради, па пошаље своје људе, те учитеља
Мијаила ухвате, и нашавши код њега прокламација преписаних, одведу
га у Крагујевац, а други опколе Чарапиће више манастира Раковице у
једном потоку и побију их. Кад су учитеља Мијаила у Београду ухватили,
били су ухватили и његова друга Петра Радосавкића, но будући да се
он тврдо изговарао да о том не зна ништа, што Мијаило посведочи, тако
га пусте.
У Крагујевцу пак у дугом испитивању ода Мијаило и свога друга Петра
и његова ортака; зато Милош пошаље људе те и њих обојицу доведу у
Крагујевац. Петар Радосавкић, не знајући да га је Мијаило одао, једнако
остане на том да он за тај посао не зна ништа. И кад му изнесу проклама-
цију коју је он преписивао, он одговори да то није његов рукопис. Нај-

155
после му даду перо и хартије, па му кажу да се добро промисли па да
напише шта ће му се чинити ако и он буде за тај посао знао и Мијаилу
помагао преписивати. Онда он напише да му се изваде очи и отсеку руке
и језик.
Пошто он то напише, онда му даду историју те буне што је Мијаило у
затвору писао; како он одатле види да га је Мијаило одао, он одмах
призна. Потом затворе и њих двојицу, па после три-четири недеље дана,
по суду читаве скупштине, отсеку Мијаилу обе руке (више шаке) и мало
језика, а Петру и његову ортаку само по десну руку и по мало језика; а
остале (рођене Србе из Србије), који су за Чарапићима били пристали,
побију. Мијаило и Петар преболе ране, а Петров ортак умре.

Владање и судови
Милош је неограничени господар у Србији. После њега су први чинов-
ници кнезови, који се у три реда могу разделити: 1) Главни или нахијски
кнезови, који имају читаве нахије под собом. 2) Кнезови над кнежеви-
нама. 3) Кнезови срески.
Отпре су се и сеоске старешине звале кнезови сеоски, но сад се они
зову Главни кметови. Милош сазива кнезове на обичне скупштине о
Ђурђеву дне и о Митрову дне, кад се свршују рачуни и разрезују порези;
али он и у друго време може их сазвати кад год нађе да је потребно.
Срби су, што с помоћу Милошевог пријатељства с Али-пашом, што с
помоћу новаца које су у рукама својим задржали, све већу и већу власт
у земљи добијали. И првих година само су по варошима муселими с
кнезовима судили Србима, а по селима су Срби не само за мале кривице,
него и за главу судили; а од године 1823, како се Милош завади с Али-
пашом, Срби судове сасвим присвоје себи, а муселимима остане само да
суде Турцима.
Од тога времена поставе се по свим нахијама магистрати, а године
1825. намјести се у Крагујевцу Велики народни суд (као, отприлике,
место Сената). И отпре је од оних кнезова, који би ваљало да седе у
Београдској канцеларији, понајвише ишло уз Милоша, а у Београду су
само по неколико седели што ради договарања с Турцима, што ради
суђења Београђанима (нашег закона) и нахији београдској. Но будући
да је људма из целе београдске нахије доста далеко ићи у Београд на
суд, зато се магистрат ове нахије лане намести у селу Рогачи, а у Бео-
градској се канцеларији држе само два-три човека ради договараља с
Турцима, и уз то суде Београђанима.
Сад је дакле први суд у селу код главнога кмета (који, с договором
осталих кметова, може, особито немирним људима и скитачима, који иду
од казана до казана, ударити до 25 батина), од сеоскога се суда иде
156
нахиском магистрату, од магистрата Великом суду, од Великог суда
Милошу, а како он нађе за право, онако мора бити.
Човека погубити без Милошева знања нема власти нико осим његова
брата Јефрема; зато великим кривцима, на пр. кад ко убије човека или
хоће да подигне буну, не суди магистрат никако, него се управо шаљу
одмах Милошу и Великом суду, па кад се који осуди на смрт, опет га
врате натраг, те се погуби онамо где је скривио.
За мање су кривице обичне казни бој (батине) и затвор, а за крађу и
глоба (у народну касу), колико украдена ствар вреди (тако крадљивац
мора двапут украдену ствар платити, или је вратити и једанпут платити).
Закона написаних нема још никаквих, него се суди по разуму и по
обичају. Често судије трговачке расправе предају најпре трговцима на
суд. Крив се свештеник (макар кога чина био) слабо на суду разликује
од осталих људи.
Док није било магистрата, онда су кнезови били и судије; а сад су
они као војничке власти, и главни им је посао да пазе на рђаве људе
(отприлике као полицаји) и да купе порезе и остале дације. Главни
(нахиски) су кнезови и преко магистрата (у њиховим нахијама), а остали
су под магистратима. Сваки се човек може тужити на кнежевскога и на
среског кнеза магистрату, а на магистрат и на главнога кнеза Великом
суду.
Чланови су Великога суда, као саветници Милошеви, готово већи у
чину од нахиских кнезова; али би опет сваки волео бити нахиски кнез
него члан Великога суда. Будући да чланови Великога суда и магис-
тратски понајвише постају од кнезова, зато се и они сви зову кнезови.
Главнога кмета у селу поставља кнез (нахиски или кнежевски или
срески) с договором сеоским, а остале све чиновнике Милош.

Уредбе за свештенство
Још 1816. године, 18. фебруара, издала се у Београду „из канцеларје
народа Сербскаго” уредба (с потписом Милошевим, ужичкога митропо-
лита Мелентија Никшића, и враћевшничког архимандрита Мелентија
Павловића) колико ће узимати владике, колико ли попови, и то:
(Сад је један грош 12 крајцара у сребру, а у грошу има 40 пара.)
а) Владика да узима: (гроша, паре)
Од манастира (на годину) - 25
Од цркве - 12,20
А цркве под кесим (изнајмљивање) да се више не могу давати.
За рукоположење - 100
Од свакога попа на годину - 10
1. венчанице -2
157
 2. венчанице -4
3. венчанице -6
Мирије од куће на годину - 0,6
Димнице од куће на годину - 1,4
б) Попови да узимају:
3а крштење - чарале или 1,20
од кума - 10
За велико опело од имућна - 10
За велико опело од сиромашнијега - 5
За мало опело (до 7 година) - 2
За масла -3
или на свештеника по -1
За велику молитву -1
За малу - 0,20
За свећење водице - 0,12
За прекаду - 0,12
За венчање прво (с владичиним) - 3
За венчање друго (с владичиним) - 6
За венчање треће (с владичиним) - 8
Бира од сељака по 12 ока жита од ожењене главе (или према времену
да се процени у новац), а од варошана по - 1,20

Владике с овом уредбом не буду задовољне него се стану тужити

(особито тајно) и изван Србије, јер су они (сваки) по пређашњем обичају
од саме димнице добијали мало мање од 30.000 гроша. Света велика
црква у Цариграду изнајпре се покаже да пристаје на то, и у име дуга
прими нешто новаца; но после и она удари натраг. Тако после повелике
распре и свађе укине се ова уредба 1825. године; а за попове одреди се
наново (те исте године 2. јуна под бр. 999 ) с договором свештенства из
обе епархије нови износи.

Дације
Како сад општих глоба нема, тако су главне дације земаљске: харач,
пореза, димница, чибук и спахиско. Харач је 3 гроша и 2 паре (на мушке
главе од 7 година до велике старости). Пореза се удара двапут у години
(о Ђурђеву дне и о Митрову дне) по 16 гроша на ожењену главу, а
кнезови је и кметови разрежу по имању у три реда, тако да на први ред
дође од 17 до 18, а на трећи од 8 до 10 гроша. Кнез у порезу не сме
ништа прирезати, али село сме до 20 пара на главу сеоскога трошка што
је ко дочекиван (на пр. порешчија, кнез и сви други људи који народним
послом иду).
158
 Чиновници, међу које се броје и попови и учитељи и главни сеоски
кметови, не плаћају за себе ништа осим царева харача; али ако чинов-
ник има ожењених синова или браће, они плаћају као и остали људи
момци (и Милошеви и кнезовски) и сви други служитељи плаћају све као
и остали људи; а за бирова плаћа село.
Од порезе је по обичају слободан сваки отац који са собом у кући има
два сина ожењена; а осим тога, ослободити кога од ње може само Ми-
лош, и то он чини или за заслугу (на пр. бившим чиновницима) или због
сиромаштва, на пр. кад сиромах човек умре, па му остану ситна деца
или сама жена; тако лудим, бесомучним, слепим, сакатим, онако болеш-
љивим, или сасвим здравим али великим сиромасима.
Владика узима димнице на куће по 1 пару исписне.
Спахија (где му по 2 паре на козу и на овцу и на буљук (од куће)) по
1 пару исписне.
Спахија (где му сељаци не плаћају отсеком у име свега) узима, осим
житнога десетка, по 2 гроша главнице од ожењене главе, на свињче
жировнице (кад роди жир) по 4 паре, на кошницу по 1 грош (или пошто
је ока меда, или десету кошницу, који има много), на казан по 2 гроша,
и од винограда по нешто тулумине (велика мешина) или десетак од
грожђа.
Раније су узимале спахије и по две оке масла од главе, али сад тога
нема.
Све ове дације кад се скупе уједно, заиста долази мање на човека
него и у каквој европској држави.
Срби дају београдскоме паши на годину, у име порезе, харача и чибу-
ка, више од милион гроша.

159
160
 Додатак

ВЛАДАВИНА МИЛОША
ОБРЕНОВИЋА

Самоуправа кнежевине
И поред руског настојања, Порта је годинама, и након слања више
депутација, отезала с одговором везано за самоуправу Србије. Крајем
1820. године, кнез Милош је послао пету по реду депутацију у Цариград
како би као и претходне поновила своје захтеве. Међутим, у пролеће
1821. године у Влашкој и Пелопонезу избијају устанци које је припре-
мила хетерија. Порта је тада ставила осам српских посланика у Цари-
граду у тамницу, где ће они остати скоро пет наредних година; међу
њима је био и архимандрит Самуило Јаковљевић. Хетеристи су од кнеза
Милоша тражили да зарати са Турцима.
План хетериста за ослобађање хришћанских народа од Турака под
вођством грчке Хетерије учинио се Милошу нереалним и одбија њихову
понуду из личне опрезности и по руским саветима. Милош није желео
да предузима ништа све док не види потезе великих сила, а пре свега
Русије.
Крајем фебруара 1821. године, кнез Милош је сазвао Скупштину у
Крагујевац, због избијања буне у Влашкој, која је претила да се пренесе
у Србију, а писмом од 26. марта 1821. године Милош се обраћа Миленку
Стојковићу и Петру Добрњцу у Влашкој, који су се прикључили хетерис-
тима, у коме их је упозорио да не покушавају буну из Влашке да пренесу
у Србију. У исто време, крајем марта, буна избија у околини Пожаревца
предвођена кнезом Стеваном Добрњцем (брат Петра Добрњца) и нахиј-
ским кнезом Марком Тодоровићем Абдулом. Буну је Милош угушио у
самом зачетку, а коловође су побегле из Србије.
Општи став који је тада преовладао је да су хетеристи закаснили
пуних 17 година, а кнез Милош се током 1820-их налазио између две
снажне струје, радикалних исламиста и радикалних хришћана; први нису
желели да се муртатини (неверници) мешају у било какве државне пос-
лове једне исламске државе, а други су желели слободу и државу по
било коју цену.

161
 Августа 1821. умро је београдски везир Марашлија, а на његово место
долази Абдурахман-паша. Јануара 1825. године у Јасеници против кнеза
Милоша избија буна под вођством Миливоја Поповића Ђака, која ће у
историји бити позната као Ђакова буна. Побуњеници су у Пожаревцу
похарали имовину и конак Јована Обреновића, који је побегао у Пореч.
На збору у Тополи побуњеници су истакли 15 захтева – промена пореске
политике, укидање неких намета, обнова скупштина кнежина, слобода
трговине и сл.
Фебруара Тома Вучић Перишић је потукао побуњенике. Милоје Ђак
ухваћен и погубљен у Хасан пашиној паланци. После побуне Милош је
наредио да се из сваког села проберу један или два стаситија младића
и сврстају у „кумпаније” тј. чете, по једну за сваку од 12 нахија. Њих
1.147 под именом „Уписани пандури” представљају прву јединицу ста-
јаће војске у Србији.
Крајем фебруара кнез Милош сменио је неке старешине укључујући
и свог брата Јована, којима је народ био незадовољан. У мају је сазвана
скупштина народних представника коју су чиниле нахијске и кнежинске
старешине, кнезови суда, кметови села. Скупштина је изразила повере-
ње Милошу, смањени су порези са 20 на 14 гроша, издата уредба о
суђењу према којој се странке суде код свог кмета, онда код кнеза и на
крају код магистрата тј. великог суда у Крагујевцу.
Године 1825. на руски престо долази нови руски цар жустри Николај
I, који је марта 1826. упутио ултиматум у Цариград да се покрену ре-
форме. Султан Махмуд II, 26. маја, укида јаничарски ред, који изазива
буну у Цариграду и Босни.
У лето 1826. године у Акерману започињу преговори, између Русије
и Турске, који ће се окончати потписивањем конвенције, којом се реша-
вало питање самоуправе Молдавије, Влашке и Србије. Међутим, у Цари-
граду ће се јавити тежња за отпором јер су се око грчког питања удру-
жиле Русија, Енглеска и Француска, које су својим флотама онемогућа-
вале турску флоту да пребаци трупе против Грка.
У октобру 1827. удружене флоте ових сила ће поразити код Наварина
турску флоту. То је довело до прекида дипломатских односа, а потом и
до рата између Турске и Русије. Кнез Милош ће током овог рата остати
неутралан.
Након руско-турског сукоба и склапањем Једренског мира, септембра
1829. године, Порта се обавезала да изврши Акерманску конвенцију.
Султан Махмуд II је већ 18. септембра 1829. године издао претходни акт
о самоуправи, који је 2. децембра 1829. регистрован службено у Беог-
раду и саопштен Народној скупштини у Крагујевцу. Порта је 30. новем-
бра 1830. издала хатишериф о самоуправи Србије. Хатишериф из 1830.
означио је велики преокрет у развоју Србије. Данак Турској је тачно

162
утврђен. Хатишерифом се гарантује слобода трговања, подизања школа,
цркава и манастира, организовања сопствених судова и административ-
них органа. Предвиђено је да турско становништво може да станује само
у градовима или да напусти земљу. Поред тога, Порта се обавезала да
ће вратити и шест округа, које је Србија изгубила 1813. године. У исто
време, 1830, издат је и берат којим је кнезу Милошу Обреновићу приз-
нато наследно кнежевско достојанство у његовој породици.
У пролеће 1831. године босански бегови на челу са Хусеин-капетаном
Градашчевићем и скадарски везир Мехмед-паша Бушатлија су се побуни-
ли против султанових реформи. Милош Обреновића је са једне стране,
подржавао антиреформски покрет у Албанији, а са друге стране нудио
је српску војску султану да угуши устанак у Босни, који је и избио због
припајања шест нахија Кнежевини Србији. Гушећи побуну босанских
муслимана велики везир Мехмед Решид паша предао је Милошу и Србији
на управу Јадар и Рађевину и делове сјеничке и новопазарске нахије.
Како је Турска одуговлачила са предајом округа, Милош је 1833.
године у тим окрузима подстакао побуну против Турака и одмах их за-
посео војском. Хатишерифом из 1833. године Порта је признала и ову
промену. Спахијски (феудални) систем у Србији је укинут, сељаци су пос-
тали власници земље.
У пролеће 1829. године основана је Законодавна комисија која је за-
почела превод Француског грађанског законика или Наполеонов кодекс
из 1804. (Code Napoléon), који је имао више од хиљаду чланова, a за-
мишљено је да буде прилагођен обичајима, потребама народа и преу-
ређен у „Code Miloch”. На Законику су радили: Вук Караџић, Димитрије
Давидовић, Лазар Зубан, Сима Михаиловић Слома, Анта Протић, Цветко
Рајовић и др. Међутим, усвајање законика је одложено за каснији пери-
од.
Како је кнез Милош хатишерифом из 1830. и 1833. уредио односе
према Порти, требало је да уреди и свој положај према народу. Али
Милош је избегавао да ограничи своју власти. Он је хтео да остане нео-
граничени господар у земљи, као што је био и дотле. Та његова жеља
је међутим, наилазила на отпор и код народних старешина, који су хтели
да дођу до утицаја на државне послове, и у народу, који се опирао ти-
ранији.

Владавина права
Одсуство државног уређења и суда у Србији се веома осећало, пове-
ћавао се број понижених чиновника, који су бивали и батинани, обес-
прављених трговаца и старешина, који више нису били спремни да трпе
понашање кнеза Милоша и његових најближих сарадника. Поред тога,
163
Милош је и даље избегавао да организује Савет што је по хатишерифу
из 1830. био обавезан да учини. Упркос томе што је формално ослободио
сељаке феудалних односа, кнез Милош је ипак задржао поједине феу-
далне обавезе, што ће га мало касније умало коштати владавине. О
оваквом стању најбоље сведочи писмо кнезу Милошу упућено од
списатеља Вука Караџића по одласку из Србије, 1832. године, у којем
оштро критикује Милошев начин владања, и које делом гласи:
„Опет на кратко да кажем: с владањем ваше светлости тамо нико није
задовољан, ама баш нико, осим ваша два сина, а и они да су мало ста-
рији, можебити да би били незадовољни... Ваљало би народу дати
правицу, или, као што се у Европи говори, конштитуцију... да се одреди
начин правитељства и правитељство да се постави... да се сваком чове-
ку осигура живот, имање и чест, да свак свој посао који никог није на
штету, може радити по својој вољи и по својој вољи живети; да сваки
човек зна, шта му је чинити, да се не боји нити вас, нити иког другог, да
нико никога не може на силу натерати да га служи... Данас у Србији
правитељства, у правоме смислу ове речи, нема никаквог, него сте пра-
витељство ви сами; када сте ви у Крагујевцу, и правитељство је у Крагу-
јевцу; када сте ви у Пожаревцу, и оно је у Пожаревцу; када сте ви у
Топчидеру, и оно је у Топчидеру, када сте ви на путу, и оно је на путу...”
Осећајући узнемиреност старешина и народних маса, кнез је на за-
седању Скупштине 1. фебруара 1834. обећао значајне законодавне и
административне реформе. Дао је и један нацрт устава, а пре његове
израде је поставио пет министара. За министра правде и просвете пос-
тавио је Лазара Теодоровића, за министра унутрашњих дела Ђорђа
Протића, за министра финансија Коцу Марковића, за министра војске
Тому Вучића Перишића и за министра иностраних дела Димитрија Дави-
довића. Међутим, никаквом уредбом им није одредио њихове дужности.
Како је Милош и даље наставио да се понаша као и раније, његови про-
тивници су сматрали да се он једино може уразумити ако се јасно покаже
народни бунт. Тако је почела да се против кнеза спрема завера, у њего-
вој ужој и широј околини.
Почетком јануара 1835. године, у Крушевцу, у кући Стојана Симића
је скована договор/завера од стране Милосава Здравковића Ресавца,
Милета Радојковића, Ђорђа Протића, Милутина Петровића Ере (брата
Хајдук Вељка) и Аврама Петронијевића. Тајни договор, који су завере-
ници постигли подразумевао је постављање захтева кнезу Милошу кад
се састане Скупштина, као и насилна средства у случају ако одбије њи-
хове захтеве. Једни су на састанку предлагали да се убије, други да се
збаци и протера, међутим, превладао је став Милета Радојковића, по
коме је и буна добила име – Милетина буна, да се власт кнеза Милоша
ограничи уставом, укине кулук, омогући народу право на употребу шуме
164
и оно најважније за обесправљене трговце, укине монопол на унутраш-
њу и спољну трговину.
Када је дошло време за акцију, Симић је повео мало људи из Кру-
шевца, док остали нису успели да окупе никог иза себе. Једино је Милета
Радојковић повео велики број људи из Јагодине за Крагујевац. Када су
револуционари стигли надомак Крагујевца, сачекао их је окупљен народ
коме је Петронијевић одржао запаљив говор оптужујући кнеза Милоша
да се понаша као паша који повећава порез и намете народу као да је
држава његова баштина. У сусрет револуционарима кренуо је Тома Ву-
чић Перишић, који је стао у одбрану кнеза Милоша, али је војску од 150
коњаника оставио на старање капетану Петру Туцаковићу, избегавајући
сукоб док не сазна разлоге за побуну.
У међувремену, побуњеници су у Крагујевцу предлагали да се напад-
не Пожаревац где се кнез Милош налазио, али Милета је и даље остао
при томе да се кнежева власт ограничи. Вучић је пристао да буде пос-
редник и пренео вести кнезу, који је чак помишљао и на бекство. Милош
се одлучио, а највероватније по Вучићевом наговору, да постигне кона-
чан договор са вођама народне побуне. Заплашен овом буном, кнез Ми-
лош, је након састанка одлучио да изда устав и да установи Државни
савет. Израду устава је поверио Димитрију Давидовићу, а Скупштину је
сазвао за 2. фебруар/14. фебруар 1835. године.
Устав је израдио Давидовић по угледу на француски устав из 1791. и
уставне повеље од 1814. и 1830, и белгијски устав од 1831. Давидовић
је у полунезависној кнежевини на врло слободоуман начин саставио нај-
виши правни акт на либералном устројству. Устав је био подељен на 14
глава и 142 члана. У другој глави, 3. и 4. чланом, били су одређени грб
и застава Србије, што једна вазална земља не би смела да има. Застава
је била „отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита”. Уставом је поде-
љена власт на законодавну, извршну и судску. Законодавна и извршна
власт су припадале кнезу и Државном савету, а судска независним судо-
вима. Извршну власт је чинило шест министара, а председник Савета је
председавао и министарским седницама. Кнез је имао право да по чл.
14. двапут одбије предлог неког закона, али ако би и трећи пут био из-
гласан, он је морао да га прихвати под условом „да не иде на погубу
народа, или противу Устава државнога”. Члан 14. представља модифи-
кацију сличног члана из француског револуционарног устава из 1791. У
глави VII Устав је предвидео да судство буде подељено на три инсти-
туције: окружне судове, Велики суд (апелациони) и једно одељење Др-
жавног савета, као суд трећег и највишег степена. У чл. 79. предвиђено
је да се у целој земљи суди по јединственом законику (на скупштини,
кнез Милош најавио је народу да ће бити донет грађански законик). У
чл. 80. су описана права и дужности судија, који је предвиђао потпуну

165
независност судија од било какве власти. У глави VIII Народној скуп-
штини су дата права да одређује годишњи данак, да бира са Саветом
новог кнеза и да се без њеног одобрења не може се мењати кнежева
годишња плата. Скупштина је имала буџетско право, које је предвиђало
да се никакви порези, намети и задужења државе не могу остварити без
њеног одобрења.
У каснијем периоду из овог ће се развити представнички систем и
парламентарна владавина у Европи. Чланом 85. било је предвиђено да
се заседање Скупштине обави 6. маја, на кнежев позив, а зависно од
потребе могла је бити сазивана и више пута годишње. Овим уставом је
предвиђено да Скупштина броји 100 чланова, а народни посланик није
смео да буде млађи од 30 година. Одредбе у глави XI о општенародним
правима су донесене ради заштите појединца од тиранске власти. Члан
111. је предвиђао једнакост свих пред законом, а у чл. 112. установљено
је да се нико не сме гонити, ни затварати, ни бити осуђен без надлежног
суда и мимо закона. Поред тога, члан 113. је прописао да се сваком
затворенику најдаље након три дана морало бити саопштено зашто је
затворен и он је морао бити испитан, а члан 115. је предвиђао да је
судити могао само надлежни суд, док је чл 114. гарантовао да ником не
може бити двапут суђено за исту кривицу. Члан 119. гарантовао је да је
приватна имовина неприкосновена и ... „Ко се покуси својевољно
дирнути у туђе добро и имање, и или присвоити га, или окрњити, онај
ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко
му драго и од куд му драго”.
Међутим, једну од најважнијих одредби и за светску правну историју
прописао је Члан 118. којим је забрањено ропство, наводећи да роб без
обзира да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тле Србије постаје
слободан човек.
Овим уставом је била успостављена и слобода вероисповести, где је
чл. 97. осигуравао безбедност и заштиту државе свим својим грађанима,
без обзира које вере они били.
На Сретење, 2. фебруара 1835. године, по новом календару 15. феб-
руара, на кнежевим ливадама у Крагујевцу и уз присуство 2,5 хиљада
учесника и 10 хиљада знатижељног света донесен је свечано Устав,
након чега је кнез понет од масе света на рукама, а док је гласање
претходно вршено по окрузима без главног претреса. Сутрадан, Устав
је прочитан и објављен на свечан начин, уз заставе и свечану музику,
кнежеву коњичку и пешачку гарду и уз присуство државног врха и пос-
ланика, а увече је приређен ватромет и одржана позоришна представа.
Тада је у пренамењеним просторијама крагујевачке Типографије, прика-
зао Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према делу
Карла Екартсхаузена.

166
 На основу новог Устава постављена су и петорица министара: за ми-
нистра правде Лазар Теодоровић, за министра унутрашњих дела и за
министра просвете Димитрије Давидовић, за министра иностраних пос-
лова Аврам Петронијевић, за министра финансија Алекса Симић и за
министра војног Милета Радојковић. У Државни савет су ушли: Коца
Марковић (председник Савета), Јосиф Милосављевић, Тома Вучић Пери-
шић, Милосав Здравковић Ресавац, Михаило Герман, Ђорђе Протић и
Ранко Мајсторовић. Колико је кнез Милош био одушевљен уставом нај-
боље сведоче његове речи упућене самом уставописцу: „Давидовићу,
Давидовићу све што си до сад пискарао, данас си печатао.”
У народу је овај устав изузетно добро примљен, а „Новине србске” су
писале да је кнез потписао „срећу Србије”. Међутим, овај либералан ус-
тав је убрзо изазвао протесте у Русији и Турској царевини, које нису ни
имале своје уставе. Највеће европске империје Русија, Турска, Аустрија,
Пруска, као и многе мање земље, у то доба, још немају уставе, нити их
у догледно време доносе. У Аустријском царству је убрзо завладао страх
да и њени поданици не затраже устав по угледу на њене суседе. Један
од главних проблема је представљала и застава која је имала исте боје
као и француска. Руски посланик у Цариграду Бутењев је изјавио да је
„Србија у бездан пропала због француско-швајцарске конституције”, а
члан Порте за инострана дела назвао га „заразителном конституцијом”.
Аустријски посланик на Порти га у једном писму кнезу Метерниху озна-
чава као једну од највећих заблуда овога века, међутим, став бечких
дворских кругова о овом уставу ипак најбоље илуструје текст објављен,
20. септембра 1835, у аугзбуршким Општим новинама (Allgemaine Zei-
tung) где се наводи „...за Србију нису слободоумне уредбе, попут оних у
француском уставу, већ је само требало обезбедити личност, имање и
част... и то што је кнезу ограничено право вета за поједине законе, те
да му је требало бити дозвољено да може да одбије који год хоће закон
и да по свом нахођењу уклања државне чиновнике”. Све ове три силе
су се сложиле да је устав републикански и револуционаран, и против
њиховог феудалног поретка.
Критике и притисци на Србију су отпочеле истог тренутка од доно-
шења устава. Међутим, кнез Милош се и није много супротстављао
страним притисцима, који су му ишли на руку. Уз изговор да се мора
удовољити страним силама, Милош је у кратком року разрешио све
министре. Први су смењени, Милета Радојковић и Димитрије Давидовић,
16. марта 1835. а до краја месеца и сви остали, чиме је први и слобо-
дарски устав неславно завршио и стављен ван снаге. Давидовић је после
тврдио да је чедо, мислећи на устав, уморено још док је било у колевци.
Иако је устав укинут после само 55 дана, кнез Милош више никада није
успео да поврати монопол у трговини, а уместо њега, у сам врх предузет-

167
ништва су се изборили млађи и енергичнији трговци, Миша Анастаси-
јевић и Илија Милосављевић, који су веома успешно акумулирали робно-
новчани капитал. Сви они су имали заједничко социјално порекло, били
су веома сиромашни. За разлику од феудализма где су се племићке ти-
туле и богатства породично наслеђивала или додељивала од стране вла-
даоца у капитализму је било обрнуто, најнижи припадници друштвеног
слоја добили су прилику да се попну на сам врх друштвене лествице.
Од Ђурђевдана (6. мај) 1835. године престале су и феудалне обавезе,
па се тај дан узима као дан коначног укидања феудализма у Србији. То
је крај социјалног процеса Српске револуције. Средином априла 1835.
године састављена је комисија за израду устава, у коју су били: Аврам
Петронијевић, Јокса Милосављевић, Алекса Симић, Ђорђе Протић, Јаков
Живановић и Стеван Радичевић. Комисија чим је израдили нацрт устава,
послали је текст у Цариград на одобрење. Тај нацрт је послужио за ос-
нову устава који ће у виду султановог хатишерифа бити издат 10. де-
цембра 1838. познат и као Турски устав. Овим уставом кнежева власт је
ограничена Совјетом (Влада), састављеним од извесног броја саветника,
које кнез није могао да отпусти.

Пут у Цариград и Танзимат

Још док се нису смириле страсти око доношења Устава, у пролеће
1835. године, кнез Милош је добио званичан позив да посети султана у
Цариград. Да би његов пут у Цариград, осим протоколарног имао и по-
литички значај, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевцу 1. јуна,
која је, између осталог, закључила да ће овом посетом Србија „створити
углед у свету”. Након обимних припрема кнез Милош је 31. јула 1835.
године са делегацијом испловио из Пожаревца. У пратњи од око 60 људи
и комесара, барона Рикмана и Ибрахим Наби-ефендије. Заједно са кне-
зом у Цариград су отпутовали: Аврам Петронијевић, Михаило Герман,
Алекса Симић, Вуле Глигоријевић, Јованча Спасић, Аврам Стојковић,
Јаков Живановић и друге личности.
После ручка у Голупцу и конака у Милановцу најзначајније станиште
кнеза Милоша на путу за Цариград био је Видин. Ту је Хусеин-паша
приредио кнезу Милошу велелепан дочек. Након Видина, кнез је са сви-
том наставио пут преко Лома, Рахова и Свиштова до Рушчука где га је
дочекао Саид-паша. А онда је у Варни на Црном мору одсео у султановој
палати одакле је паробродом упловио у Цариград 17. августа.
Првих дана боравка у турској престоници Милош је посетио највише
портине званичнике, као и стране посланике а онда је уследила званич-
на аудијенција код султана Махмуда II. Српски кнез, у младости сирома-
шан чобанин, се пред султаном појавио у генералској униформи, са тур-
168
ским и руским одликовањима на грудима, међу којима се истицао нај-
виши руски Орден Свете Ане. Цариградски лист „Ле Монитор Отоман”
пише да је султан казао Милошу, кад је изведен пред њега: „Милош-бег,
добро дошли. Надам се да су вас управници области куда сте прошли,
примили с почастима и указали гостопримство по мојој заповести и сход-
но вашем чину.”
Милош се захвалио Султану на пријему, као и издатом хатишерифу,
а његов говор је преводио Аврам Петронијевић. После те беседе, султан
заповеди да се донесу дарови, орден са сликом царевом, искићен богато
брилијантима и сабљу, искићену драгим камењем. Пошто је кнез Милош
примио дарове, на заповест султанову царски ађутанти су затим и огрну-
ли Милоша златном харванијом (свечаном одором). Након ове иниција-
ције, незванично је отпочео Танзимат, процес реформи у Османском
царству, који ће довести до првог Устава и формирање парламента у
Османском царству 1876. године.
Сутрадан после аудијенције код султана, српска делегација на челу
са Милошем кренула је у обилазак Цариграда. Опроштајна аудијенција
код султана одржана је 18. октобра 1835. године. Кнез Милош је тада
царски дариван једним арапским пастувом и цветом у брилијантима за
кнегињу Љубицу. Трошкови боравка српске делегације у Цариграду били
су огромни и износили су 2.498.017 пореских гроша или 104.084 дуката
у злату, али ово путовање је претходно одобрила Скупштина у Крагујев-
цу.

Рударство и ливница
Током боравка српске делегације у Цариграду, на кнежев позив у
Србији су боравили рударски старешина и инжењер барон Сигмунд фон
Хердер са сарадницима из Саксоније, који су вршили теренска испити-
вања, у пратњи члана Совјета Стевана Радичевића, за отварање руд-
ника, изградњу ливнице и рударске железнице у Србији.
Барон Хердер је у Србију донео поклон збирку од 500 примерака ми-
нерала које је сакупио по различитом крајевима света, а потом је обо-
гатио узорцима и из Србије. Из „баронове збирке” до данас су сачувана
254 узорка која се чувају на прописан начин у збирци - музеју Рударско-
геолошког факултета Универзитета у Београду.
Барон фон Хердер је током истраживања старог рудника гвожђа у се-
лу Рудњаку код Крушевца пронашао зелено-плави минерал. По повратку
у Фрајберг утврђено је да се ради о новој минералној врсти, који је на
његов предлог назван Милошин по кнезу Милошу. Кнез Милош је за
добро одрађен посао на терену и поклон минеролошку збирку наградио
барона са 1.000 дуката у злату и сабљом посебно искованом и украше-
169
ном с 108 брилијаната од 20 карата. Ова сабља је постала заштитни знак
и баштина Хердерових наследника на месту врховног рударског старе-
шине Саксоније.

Пад са власти
Након Милошева пута у Цариград, 17. фебруара 1836. године, Србија
отвара прво дипломатско представништво под називом „Књажевско-
српска агенција” у Букурешту, а велике силе почеле су да отварају у Ср-
бији конзулате. Први званични конзулат у Србији отворила је Аустријска
царевина, септембра 1836, који је био формално наименован код тур-
ских власти. Након Аустрије и Велика Британија отворила је почетком
1837. године први конзулат. Први генерални конзул био је пуковник
Џорџ Лојд Хоџис, који је био први страни конзул постављен баш код
кнеза Србије. Тада су се Срби први пут срели са представником силе ко-
ја није била традиционална на овим просторима, а у којој се била рас-
пламсала индустријска револуција. Тадашњи енглески министар ино-
страних послова лорд Палмерсон (1784-1865) сматрао је да у Београд
треба да пошаље дипломатског представника како би на лицу места
посматрао деловање руске дипломатије, против које се Британија у то
време борила свим средствима, од Балкана до Авганистана.
Руска царевина је код кнеза Милоша имала од раније своје изасла-
нике а од 1838. године отвара први конзулат. Преко својих конзула,
конзервативна Аустрија и Русија су надзирале да у Србији носиоци „сло-
бодоумних идеја у француском револуционарном духу” не дођу поново
до изражаја. Да би у Србији умањио њихов утицај, а повећао аустријски,
Метерних је 1837. у преписци са Кнежевом канцеларијом „предложио”
Милошу да Србија усвоји „Аустријски грађански законик” и за превод
законика на српски препоручио школованог правника Јована Хаџића.
Милош се сложио са Метернихом по питању „слободоумних идеја” али
је сматрао да увођење законика није у његовој надлежности, већ саме
Порте. Пошто је одлуку пребацио на терен Цариграда, најмоћнија члани-
ца Свете алијансе, Русија, која је тамо била веома утицајна, већ је
вршила притисак да се донесе нови Устав за Србију у форми Хатише-
рифа, а на штету Кнеза Србије.
Предосећајући намере Свете алијансе, Милош се још више сприја-
тељио са енглеским конзулом Хоџисом, уздајући се да ће моћи у савезу
са Енглезима да наметне устав који би по њега био што повољнији.
Међутим, у то време утицај Русије на Порти био је јачи. Децембра 1838.
године довршен је и проглашен Хатишериф, у народу познат као „Турски
устав”, који су израдили углавном турски и руски представници. Устав
је проглашен на Народној скупштини одржаној у фебруару 1839. године
170
у Београду. Њиме је, између осталог, остварена руска намера, коју Ми-
лош уз Енглезе није успео да спречи, да се оснује Савет (Совјет) од
седамнаест доживотних чланова, у који је ушло доста кнежевих против-
ника. Тако је, у Србији, дошло до парадокса где су либерална Енглеска
и Француска подржавале „аутократског” кнеза, а конзервативне цареви-
не Русија, Аустрија и Турска су стале на страну „демократског” тела Др-
жавног савета.
Устав из 1838. године, као и извесни закони донети тада, проузро-
ковао је немире у Кнежевини. Уставобранитељска опозиција је у првој
половини 1839. године толико ојачала, да је кнез Милош потражио ре-
шење за њено кршење у подизању тзв. Јованове буне, која је била лоше
припремљена, уставобранитељи су успели лако да је угуше, а њихов
предводник Тома Вучић Перишић, је у Крагујевцу сакупио представнике
12 округа и извршио „избор” народних посланика за предстојећу скуп-
штину. Уставобранитељски прваци су искористили овакву скупштину да
изврше притисак на кнеза и приморају га да поднесе оставку 13. јуна
1839. године.
Потом је на једној проширеној седници Савета (Совјета) изабрано Пр-
во намесништво (Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић
Перишић) да уместо тешко болесног кнеза Милана Обреновића II управ-
ља Кнежевином Србијом. Два дана после абдикације кнез Милош је са
сином Михаилом напустио Србију и настанио се на свом имању у Хераш-
тију у Кнежевини Влашкој. Међутим, претходно се у априлу 1839. године
у Београду и Балкану, који је још увек живео у феудализму, завијорила
на кошави застава слободе јер је Француска отворила своје дипломатско
представништво. Кнежевина је остала без владаоца када је 8. јула умро
кнез Милан, па је намесништво наставило да управља земљом све до
доласка кнеза Михаила у Србију у марту 1840. године.

Изгнанство
Милоша је на власти наследио тешко оболели старији син Милан, који
је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину
Михаилу. Милош је тридесетих година 19. века куповао имања у „Кара-
влашкој” за велики новац. За њега су трансакције извршавали опуномо-
ћеници Стојан Симић и Влах, Гица Опран. Своја имања у Влашкој кнез
Милош је стекао новцем од монопола на трговину, а и закупом рудника
соли у Влашкој. На своја имања је доводио најамнике са породицама из
Србије као и из ње одвлачио грађу за своје конаке. Вук Ст. Караџић га
је због те вишеструко штетне (по кнеза али и Србе) „работе”, прекоревао
у својим писмима упућеним књазу. Мада је кнез те сеоске поседе спре-

171
мао за своју одступницу, да би се ту бавио и од њих живео није могао
да дуже остане у Каравлашкој.
Одлуком Свете алијансе, кнез Милош није дуго остао на својим посе-
дима. Отоманска царевина и руска царевина, у споразуму с аустријским
двором, одредили су му за место боравка Беч, којим је владао кнез Ме-
терних, а са којим ће кнез Милош брзо ући у нетрпељивост и политички
сукоб. У Бечу, где му је кретање било ограничено, смео је ићи на север
или према Чешкој или Моравској, али никако на југ. Кнез Милош је у
Бечу купио кућу у Мараконер-гасе, у близини дворова, али изван градске
тврђаве, садашњег Ринга. На један спрат куће је дозволио да се усели
са породицом књижевник Вук Стефановић Караџић, који му је био на
услузи. По дозволи Бечког двора, Милош је у Бечу купио у Хицингу има-
ње на којима су данас чувене пивнице.
Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо
прогнан из земље. Крајем августа 1841. године у Србији је дошло до
Вучићеве буне, која је имала подршку Порте. Кнез Михаило је, после два
боја са Вучићем и његовим људима, морао да напусти Србију. Уставобра-
нитељи су 1842. године довели на власт Карађорђевог сина Александра.
Ту смену је признала Света алијанса, одредивши емиграцију за кнеза
Михаила. У емиграцији, кнез Михаило се придружио оцу у Бечу, који му
је одредио за гувернадура Вука Караџића. Кретање кнеза Милоша и
Михаила је пратила тајна полиција по налогу Бечког двора, али у исто
време били су ухођени и од стране агената кнежевске владе из Беог-
рада.
Кључан догађај за Милоша у то доба представља смрт његове супруге
Љубице у Новом Саду, 1843. године, и тренутак када од Метерниха не
добија сагласност да путује на југ, односно на сахрану своје супруге.
Кнез Милош је из Беча непрекидно радио на свом повратку у Србију.
Под његовим утицајем избила је 1844. године Катанска буна, названа
по униформама организатора ове буне, који су пребацили преко реке
Саве и покушали да побуне Западну Србију под вођством Стојана Јова-
новића Цукића. Буну је угушио Матеја Ненадовић са Ваљевцима у њеном
зачетку.
Исте године, Србија је, после доста перипетија, добила први савре-
мен грађански законик, који је саставио Јован Хаџић (на том послу је
радио од 1837. године) по аустријском узору, четврти по реду у Европи
(после француског из 1804, аустријског из 1811. и холандског из 1838.)
Кнез Милош и Михаило су окупљали поверљиве људе око себе и прави-
ли планове за повратак у Србију, међутим, они нису били за српске суко-
бе са Мађарима за разлику од присталица илирског покрета, који ће се
претворити у ратни сукоб за рачун рестаурације Бечког двора.

172
 У марту 1848. године отпочели су студентски немири у Бечу који ће
покренути оружане сукобе у целом царству. Метерних априла 1848. у
великом страху бежи из Беча и одлази у изгнанство. Крајем априла кнез
Милош шаље Вука Караџића на „Велики словенски конгрес” у Праг, свог
сина, кнеза Михајла, упућује у Нови Сад како би спречио сукоб између
Мађара и Срба, док сам одлази на југ у Загреб на заказан Хрватско-
српски сабор, где га присталице „илирског покрета” и рестаурације Хабз-
бурга због својих веза са Кошутом убрзо стављају у кућни притвор.

Повратак на власт и Закон о скупштини

У међувремену у Србији је долазило све до већег јаза између кнеза
Александра и чланова Савета, који се оличавао у томе ко ће контроли-
сати државну управу. Врхунац ове кризе је достигнут када се поставило
питање ко ће контролисати војску, а кнез је по природи ствари захтевао
да војска буде под његовим врховним заповедништвом. Продубљивању
сукоба између кнеза и Савета допринела је и чињеница да је кнез пос-
тављао најближе рођаке своје жене, књегиње Персиде, и одане пријате-
ље на висока места у државној управи. У таквим околностима, септембра
1857. власти су открили покушај атентата на кнеза Александра, а истрага
је усмеравана да је у њему био умешан председник Савета Стеван Стева-
новић-Тенка (по коме је и цео случај назван Тенкина завера), председ-
ник Врховног суда Цветко Рајовић и три саветника.
Уставобранитељима је постало јасно да кнез има јак алиби да изврши
државни удар, а односи између два тела, кнеза и Савета, су достигли
критичну тачку. Завереници су проглашени кривим и осуђени на смрт,
али се због интервенције Порте кнез Александар уплашио да потпише
налог за извршење казне. Зато се излаз тражио изван редовне правно-
политичке процедуре. Сазвана је Скупштина као народно представничко
тело, да разреши кризу.
Скупштина је била сазвана на Св. Андреју Првозваног 1858. па је и
због тога позната у историји као Светоандрејска скупштина. За ову при-
лику донет је и посебан закон о Народној Скупштини. Први закон о На-
родној Скупштини, израђен под владом Илије Гарашанина, објављен је
28. октобра 1858. Овај Закон се односио само на једну скупштину и про-
писивао о избору народних представника како би се спречило да то
представничко тело постане обична гунгула предвођена једним човеком,
Томом Вучић Перишићем. Скупштина је обухватала укупно 438 послани-
ка. Од њих 378 је имало карактер изабраних посланика, док је осталих
60 посланика ушло у Скупштину на основу свог положаја.
Опозиционе групе су биле јединствене у томе да се треба оборити
кнез, али не и по питању шта треба урадити након кнежевог пада. Нај-
173
организованија политичка група су били млади либерали Владимир
Јовановић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Ранко Алимпић и Јован
Илић, којима је за разлику од других било стало да Скупштина постане
стално тело, бирано од народа, које ће се редовно сазивати како би
вршила законодавну власт.
Пошто је за председника изабрала капетан Мишу Анастасијевића, а
за секретаре либерале Јеврема Грујића и Јована Илића, Скупштина је
започела рад у „Великој пивари”. Грујић и Илић су настојали да Скупшти-
на одмах изгласа Закон о Народној скупштини као сталном телу. Након
овог, права драма и метеж су се одвијали 10, 11. и 12. децембра када се
политичка борба претворила у династичку у којој су учествовали пора-
жени кнез, присталице кнеза Милоша, министри, Савет, Народна скуп-
штина, војска и грађани на улици. Скупштина је прво донела одлуку о
опозиву кнеза Александра, који се по пријему акта о томе склонио код
паше у тврђаву, а потом је Скупштина на брзину и без расправе изабра-
ла Милоша Обреновића за кнеза баш како су то хтели секретари и
либерали Грујић и Илић.
Скупштина је до тада често падала под један, а час под други утицај.
Војска, још увек под командом Александрових људи, хтела је да растера
Скупштину. Довела је чланове Савета у касарну где је трећег дана
преврата Александар Карађорђевић, упркос одлуци Скупштине, враћен
на престо. Војска је у неколико наврата била упућивана на Скупштину,
али је одступила и положила оружје услед снажног отпора грађана на
улицама.
Схватајући да се Скупштина у том часу заиста наметнула као највиши
орган власти у Србији излазећи из оквира важећег поретка, војска се
повукла не желећи додатно да компликује политичку кризу и признала
је њене одлуке, које су убрзо биле извршене. Увидевши да је све изгуб-
љено Александар Карађорђевић је признао пораз.
Уступио је команду над војском министру унутрашњих дела Илији
Гарашанину. С падом Александра Карађорђевића престао је и уставобра-
нитељски режим у Србији. Револуција коју је 1858. извела саветска уста-
вобранитељска странка, окренула се на крају против ње. Од главних
политичара из те групе једино је Гарашанин преостао. Једини истински
победник у овим догађајима била је установа Народне Скупштине која
је захваљујући младим „паризлијама” успела, да преузме врховну власт
и ударила темеље за парламентарни систем власти.

Смрт Милоша Обреновића

Кнез Милош је преминуо 14. септембра по старом, односно 26.
септембра по новом календару 1860. године, у својој 80 години, у Двору
174
у Топчидерском парку. Сахрањен је у крипти Саборне цркве Светог Ар-
ханђела Михаила у Београду.

Друга владавина кнеза Михаила Обреновића

Династија Обреновића се поново вратила на власт у Србији после
Светоандрејске скупштине крајем 1858. године. То је била друга влада-
вина кнеза Милоша. Кнез Михаило је дошао по други пут на престо после
смрти свога оца, кнеза Милоша, 14/26. септембра 1860. године.
За разлику од прве владавине, кнез Михаило се вратио као образован
и зрео државник. За разлику од кнеза Александра, кнез Михаило није
дозволио да утицај Државног савета превлада. Ступивши на престо Ср-
бије по други пут у зрелом добу, кнез Михаило је покушао да влада сам,
ослањајући се искусне и утицајне политичаре из протеклог режима. Кнез
је делио убеђење бивших чланова Државног савета да би народом тре-
бало да влада јака и образована влада.
На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у
политици Србије. Због мешања Порте у унутрашња питање Србије и ње-
ног одбијања да призна Михаила за кнеза Србије упркос Закону о насле-
ђивању, кнез Михаило је специјалним законима укинуо „Турски устав”.
На Преображенској скупштини 1861. усвојен је Закон о Државном савету
којим је одређено да су чланови Државног савета одговорни кнезу, а не
Порти. Усвојен је Закон о Народној скупштини која је и даље остала само
саветодавно тело, затим закони о порезима и Закон о народној војсци,
којим је уведена војна служба за мушкарце од 20 до 50 година и који су
обучавани у својим местима.
Законом о народној војсци Србија је могла да мобилише војску од око
90.000 војника, али је она још увек била лоше обучена и опремљена.
Законом о државној управи из 1862. установљен је министарски савет
као влада Србије. Кнез је поставио Илију Гарашанина за председника
министарског савета, и чврсто је контролисао чиновништво од ког је
очекивао беспоговорну послушност. Апсолутизам кнеза Михаила се,
осим у политици, испољавао и у његовом односу према просветним и
правосудним установама, као и према омладинском покрету који је у то
време попримио значајне размере. Током Михаилове друге владавине
повучена је јасна разлика између бивших уставобранитеља, који су сада
називани конзервативцима, и либерала, углавном младих и образованих
људи. Опозициони либерали су често подлегали репресивним полициј-
ским акцијама и често су из иностранства нападали кнеза Михаила.
Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спо-
љашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији”. Од самог
почетка своје друге владавине, кнез Михаило је водио активну политику
175
према Османском царству. Искористио је инцидент на Чукур чесми од 3.
јуна 1862. када је турски војник ранио српског дечака и потоње турско
бомбардовање Београда да захтева потпуно турско повлачење. За време
тих догађаја кнез Михаило је био на путовању у Лозницу и припремао
је рат са Турском за ослобођење српских градова. У Београду је 23. јула
1862. на министарској седници позвао све Србе да се одупру Турским
претензијама.

50 година Таковског устанка

Већ 23. септембра 1862. кнез Михаило је јавио народу да је успео
добити да се Турци иселе из Србије, осим градова Београда, Шапца,
Смедерева и Кладова, у којима ће остати само турске војне посаде, а да
се градови Ужице и Соко поруше.
На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из
Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице об-
новљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога
топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава
50 година устанка била је на Топчидеру.

Примопредаја градова Србији

У јесен 1866. године кнез Михаило је захтевао писмено да Порта
повуче своје посаде које држи у српским градовима. Велики турски везир
Али паша је јавио 19. фебруара 1867. да султан уступа Србији све градо-
ве у којима се налази турска посада, али да се у истим градовима поред
српске развије и турска застава.
Кнез Михаило добио је писмо од султана да дође и прими ферман,
којим се препуштају Србији поменути градови. Кнез је отишао бродом у
Цариград 18. марта 1867. Прво је свратио код румунског кнеза у Буку-
решту, а затим продужио за Цариград. По доласку у Цариград га је до-
чекао Ћамил беј, поздравио га добродошлицом и одвео до султана. Дана
30. марта 1867. кнез Михаило је имао опроштајну аудијенцију код сул-
тана Абдул Азиза. При растанку султан је предао кнезу Михаилу своје-
ручно ферман, којим му је поверио градове у Србији.
Кнез Михаило вратио се 4. априла исте године у Београд где га је
поздравио одушевљени народ. Са њим је дошао и Али Риза паша, запо-
ведник београдског града, који га је пратио у Цариград. Увече су Београ-
ђани у част кнеза Михаила приредили бакљаду какву Београд није дотад
видео.

176
 Дана 6. априла 1867. на Калемегдану је прочитан султански ферман
од 29. марта и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао је
кнезу Михаилу кључеве Београда, а затим се на београдским тврђавама
истакла српска и турска застава. Затим је кнез на коњу свечано ушао у
град, а за њим и једна стрељачка чета која је сменила турске страже.
Исте вечери кнез Михаило је у згради Београдске општине организовао
велики бал. За потребе овог бала Анка Константиновић је наручила у
Бечу камелије и њима је закитила све даме на балу.
После преузимања Београда, наредних дана су преузети и остали
градови. Тако је 10. априла пешадијски капетан Лазар Цукић примио
Шабац, 12. априла пешадијски мајор Љубомир Узун-Мирковић Смедере-
во и 14. априла артиљеријски капетан Милутин Јовановић Кладово. Тур-
ска застава на Београдској тврђави и годишњи порез који је Србија пла-
ћала Османском царству били су једини знаци да је Србија номинално
поданик Османског царства.
У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком,
Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Кнез Михаило
је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемон-
том.
Кнез Михаило је владао осам година као просвећени апсолутиста,
унапредивши Србију. Године 1868. иницирао је оснивање Народног по-
зоришта у Београду. Годину дана након његове погибије у Србији је пуш-
тен у оптицају 1869. године бакарни новац са његовим ликом који пред-
ставља први српски новац после средњовековних кованица.
Окумио се са породицом црногорског кнеза Николе I Петровића тако
што је био кум на крштењу његовог првог детета, кнегиње Зорке 1864.
године, заступао га је државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић.

Убиство кнеза Михаила Обреновића на Кошутњаку

Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи, про-
тив њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организа-
тори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се све-
тили због робије свога брата Љубомира Радовановића. Коста Радова-
новић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Ње-
гов брат Павле Радовановић је био с њим за време атентата, а трећи од
браће је био Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству су
били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и
Станоје Рогић, бивши трговац.
У среду, 29. маја 1868. око 5 часова поподне кнез Михаило је кренуо
кочијама да се превезе до Кошутњака. Са њим је ишао његов ађутант
Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза
177
седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, ње-
гова сестра од стрица и Катарина, Анкина ћерка.
У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у
свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пишто-
љима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочију излетео Коста. Њега
је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата
Љубомира. Последње речи кнеза, које је сам признао Коста на суђењу,
су биле: „Дакле, истина је”.
Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовано-
вићу да пуца. На суђењу је Коста изјавио да није желео убити никог
другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да
не чине лудост. Први је почео пуцати Коста, придружио му се Павле.
Кнез Михаило је убијен са три хица, а такође је страдала и Анка Констан-
тиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време
пуцњаве, док је Светозар Гарашанин рањен пао са коња и онесвестио
се. Катарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и
придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Кошутњак
према Топчидеру где су их чекали остали завереници.
Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и
рањени приликом бекства.
Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч
је водио Никола Христић. Пресуда је била - смрт. Завереници су стреља-
ни у поноћ на Карабурми, а у читавој Кнежевини је била велика жалост.
Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Миха-
ила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа
са саслушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни
плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална
жалост је трајала три дана. Након атентата, државу је водило привре-
мено намесништво које су чинили председник државног савета Јован
Мариновић, министар правде Рајко Лешјанин, и председник касационо-
ног суда Ђорђе Петровић.
Место погибије кнеза Михајла у Кошутњаку налази се недалеко од
Хајдучке чесме. На пропланку на којем је 29. маја 1868. године убијен,
налази се подзидана зараван са ниским каменим стубовима између којих
је разапет масивни украсни ланац. Место уоквирује ограда од кованог
гвожђа. Његов гроб се налази у Саборној цркви у Београду.

Милан Обреновић
Будући српски краљ је био син Милоша Обреновића, сина Јеврема
Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи.
Милан је имао тешко детињство у Молдавији, па је његов старатељ пос-
178
тао кнез Михаило Обреновић. После убиства кнеза Михаила, млади Ми-
лан је изабран за његовог наследника. Пошто је био малолетан, уместо
њега управљало је трочлано намесништво у ком су главну улогу имали
Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. године и
током своје владавине ослањао се на војску. Под притиском јавности
Милан је 1876. године објавио је рат Османском царству. Неспремна
српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је победила
у Другом српско-турском рату.
После овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната неза-
висност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски
округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефан-
ске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустро-
угарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан
стекао аустро-угарску подршку за проглашење Србије y краљевину, што
се десило 1882.
Иако је Србија добила независност и постала краљевина на Милана
су извршена за кратко време три атентата (Теразијска бомба, Илкин
атентат и Ивањдански атентат), чија је позадина била последица одва-
јања Србије и Босне и њихово потпадање под Аустро-угарску, односно
европску сферу утицаја. Краљ Милан није имао подршку у народу, па је
од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи све оружје,
што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна
је угушена, а за њу су окривљени радикали.
Тромесечни српско-бугарски рат који је 1885. почео краљ Милан Об-
реновић због припајања Источне Румелије Бугарској знатно је ослабио
краљев положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донeо либерал-
нији устав, познат као Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио
власт сину Александру и напустио земљу.
У Србију се вратио 1897. године као командант активне војске Србије,
коју је потпуно реформисао и модернизовао, што ће се показати зна-
чајним за српске победе у Балканским ратовима и Првом светском рату.
На ту функцију га је син именовао 25. децембра 1897. године. Заувек је
отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са
Драгом Машин.
Преминуо је 29. јануара/11. фебруара 1901. године, у Бечу, од упале
плућа.

179
 Препоручујемо

Препоручујемо најбоље књиге из српске историје

и копије оригиналних српских ордена, као и ор-
дена које су знаменити Срби добијали од руских
царева.

Посетите сајтове:

www.ordeni.rs
www.institutni.com
www.plemekuci.com
www.skenderbeg.rs
www.skolagusalasandic.com
www.naukaireligija.com

Уколико желите да студирате историју, посетите

сајт Факултета за националну историју:
www.institutni.com