ПОЧЕТАК СКАДАРСКЕ УЛИЦЕ

Од Шићанмале (Циганска махала - названа по већинском, ромском становништву) и

турског присуства у Скадарлији остала је само калдрма о којој су певали песници,
попут творца сатиричног кабареа „Орфеума” Бране Цветковића - „Ноћу кад је један
сат Скадарлијом ломиш врат”.

Ова стрма београдска улица ван градских бедема, у првој половини 19. века углавном се
састојала од колиба облепљених блатом с тршчаним крововима. Изузев смрада из
баруштина у рововима, жабокречине и смећа испод Стамбол-капије, ту су се могле
видети палисаде (зашиљени коци) са главама српских побуњеника које су Турци
остављали у знак упозорења. Зими, по њој су се шетали и вукови. Са одласком Турака
махалу постепено насељавају трговци и занатлије који почињу да граде приземне куће
(чатмаре и бондручаре). Бибијин поток који је протицао по средини Скадарске улице у
административним картама Београда означавао је границу између дорћолског и
палилулског кварта.

На улазу у Скадарлију, крајем 19. века налазила се чувена кафана „Пашонин булевар”
која је имала велику салу у којој су се од 1908. године одржавале прве представе
београдске опере. Улица своје име поносно носи од 1872., а те исте године у кућу с
бројем 34, настанио се „књижевник без занимања” Ђура Јакшић. Симболично, његов
долазак у тада сиромашан и неугледан део града, кога се и сам стидео као свог
боравишта, „повукао је ногу” за читаву плејаду уметника и боема те тако поставио
темеље онога што данас познајемо као Београдски Монмартр.

За очување Скадарлије и њен данашњи живот непроцењиве заслуге припадају покојном

архитекти Угљеши Богуновићу.