Antonio Amuri

ŽENA
PRVI PREDGOVOR

Ne poznajem autora ove knjige (jer živi četiri veka posle mene), ali ne mogu a da se ne divim i ne
poštujem njegovo delo koje popularizuje osnovno načelo mog života – da u braku nema sreće ako se
ne oslobodimo supruge.

Nažalost, moj položaj mi nije dopuštao sličnu razonodu, osim službeno i uz dužnu etikeciju, a ni vreme
u kojem sam živeo nije pružalo široki izbor uklanjanja supruga. Dakle, postoje dva razloga zbog kojih
me, možda možete smatrati nemaštovitim čovekom koji nije mogao da smisli ništa drugo osim
odrubljivanja glave kao sredstva da se oslobodi nekih svojih žena. Ako sam i grešio u načinu,
priznaćete da sam zaslužio priznanje za broj ubijenih, odbačenih i utamničenih supruga.

Ali, vratimo se ovoj knjizi koju sam pročitao u jednom dahu: neka su smaknuća po mom mišljenju
izvrsna, neka dijabolična, druga opet zabavna, a ima i paradoksalnih – istini za volju, sva su vrlo
delotvorna u teoriji, ali su od male koristi u praksi. Pitam se, naime, kad već moram da ubijem
suprugu, zašto da razmišljam o zlodelu? Zašto se opterećivati i tako smirivati pomamu besmislenim
razlozima?

Suprugu treba poveriti dobrom krvniku, odrubiti joj glavu i odmah se pozabaviti sledećom.
Henrik VIII

DRUGI PREDGOVOR

Moramo pošteno da priznamo da smo osetili blagu zavist čitajući ovu dragocenu knjigu jer smatramo
da je trebalo da je mi napišemo. Pa ipak, ma koliko bila uverljiva kad navodi razloge za ženomorstvo,
zbunjuje nas opisom načina i vremena ubistva. Iz nekih izveštačenosti, nepraktičnih saveta i blage
podrugljivosti usputnih zapažanja, zaključujemo da autor NIKADA nije ubio nijednu suprugu. Nije to
moglo da promakne našoj izoštrenoj osetljivosti na tom polju.

Iako nam nije namera da stanemo za katedru i držimo predavanje, treba nam dozvoliti da kažemo
kako smo na delu pokazali izuzetnu raznolikost i plodnost.
Gospodin Verdo

TREĆI PREDGOVOR

Prijatan, simpatičan, zajedljiv, jasan, umirujući. To su atributi koji nam padaju na pamet u vezi s ovim
zaista neophodnim priručnikom.

Nama, profesionalnim suprugoubicama, uvek je prijatno da otkrijemo epigona u grehu, nekoga ko

umesto da deluje, teoretiše o staroj temi, ali to radi na tako simpatičan i istovremeno podbadački
način, da njegove pouke moraju prihvatiti mnogi ugnjetavani supruzi koji jedva čekaju izvor na kojem
bi se napajali i zastavu kojom bi mahali.

Kako ubiti suprugu i zašto imaće za muževe isti značaj kao i Marksov Kapital za radničku klasu – biće
im uzor, simbol, čvrsta uporišna tačka.

Landru, Barbablu & C.

OBJAŠNJENJE

Nestrpljivi supruzi koji misle da će odmah naći načine, šeme i korisne savete da brzo i nepogrešivo
uklone supruge, biće sigurno razočarani.

Započeli bismo ovu dragocenu knjigu uvodnim razgovorom o suprugama uopšte. Tek posle ovog
prvog dodira s neprijateljem, potanko ćemo opisati razne vrste supruga koje se danas mogu naći na
tržištu, navodeći za svaku najprikladniji i, što je najvažnije, najzabavniji način uklanjanja, jer je uvek
bolje spojiti prijatno s korisnim.

Tek pošto utvrdi kojom je vrstom supruge pogođen, suprug može da pristupi njenom uklanjanju. I što
je uvereniji u neophodnost zločina, to će mu biti prijatnije da ga počini. Ne može se odreći da je slast
veća kada se ubija s razlogom. Nije lepo ubiti suprugu tek tako, napokon, i ona je ljudsko biće. Ali
kada postoje ozbiljni razlozi da je se oslobodimo, kada je nemoguće dopustiti joj da i dalje živi,
nijedan sudija, naročito ako je oženjen, neće se usuditi da izrekne strogu kaznu.

Široka tipologija kojom ćemo se pozabaviti biće, dakle, olakšavajuća okolnost tokom neizbežnog
suđenja koje će uslediti posle ubistva supruge, što znači da ne nameravamo da kršimo zakon: samo
ćemo navesti nekoliko simpatičnih načina uklanjanja, ali, naravno, nakon izvršenog zločina obavezno
se prijavite vlastima.

Uvereni smo, međutim, da ako sudiji pokažete poglavlje koje se odnosi na vašu ženu, njegovo
razumevanje neće izostati. I najzad, šta su dve-tri godine zatvora (prava šala) u poređenju sa
zadovoljstvom da ste s lica zemlje zbrisali onu koja vas je uporno, dan za danom, lagano zatirala,
osudivši vas na, kako se to danas kaže, psihološku smrt koja je mnogo gora od fiziološke.

Osim uvodnog predavanja o supruzi kao stalnom obliku izazova, osim široke kazuistike od koje je
sačinjen glavni deo našeg traktata, zatim napomena o načinu, vremenu i stilu uništenja, obogatili smo
ovu knjigu opštom, preglednom tablicom za one muževe koji moraju da ubrzaju zločin i nemaju
vremena da ga potkrepe dokazima.

I, na kraju, želimo da vam damo „dobar savet“ i, u slučaju potrebe, vodič za „uspešno ubistvo“.

UVOD

Nije lako shvatiti šeike koji se hvale mnogobrojnim suprugama.

Da li je tu reč o razvijenom obliku sadomazohizma?
Zbunjeni smo osmehom koji obasja lice šeika kad izjavi da je „prevalio preko glave“ sto pedesetu
suprugu. Ipak uveliko nas teši pomisao da se time smanjuje svetski prosek udavača. Naravno, arapska
žena se suštinski razlikuje od supruga u ostalom svetu, međutim, činjenica da je suprug često
„odbacuje“ navodi na pomisao da ni ona nije toliko različita od obične supruge prema kojoj, svesno ili
nesvesno, svi gajimo odbojnost, da ne kažem odvratnost.
I zaista, ništa nije istinitije od stare izreke prema kojoj bigamija znači imati ženu viška, a monogamija
znači isto to.
Supruga, u suštini, ne bi smela da postoji.
Dosadna supruga, doduše, polagano nestaje, ali nažalost, toliko sporo da to još uvek nije razlog za
radovanje. Pojavu laganog izumiranja nasilne supruge prati sve češća pojava „drage prijateljice“ i
„srdačne družbenice“ čijim se dragocenim primercima možemo diviti na fotografijama svetskih
revija.
Iako blistavi svet umetnosti i pozorišta obiluje „srdačnim prijateljicama“, u sivom svetu masmedija
one su, nažalost, retke. Pripadnici masmedija obično su oženjeni.
Kakvu to magičnu moć ima reč „da“ koju izgovaramo pred svedocima da nam se oči otvore tek pošto
smo je izgovorili?
Šta očekujemo od prve bračne noći kad je to ionako trista dvadeset deveta koju provodimo u krevetu
s onom koja nam je sada najbliži rod, iako u žilama nema ni kapi naše krvi?
Šta očekujemo od kajgane koju nam je pripremila supruga? Zar nije ista kao ona koju smo sami
pripremali pre braka, ako ne i gora?
Kakvo je uživanje prati i njene tanjire?
Pitanjima nema kraja, ali se bojimo da ćemo umoriti svoje čitaoce pa će odustati od svake
ozlojeđenosti prema tradicionalnom neprijatelju. Ovo izlaganje, međutim, teži da postigne sasvim
suprotno. Nameravamo da vas nahuškamo protiv vaše supruge.
Zar niste primetili da nije sigurna koja joj se haljina ne sviđa dok je ne kupi. Setite se na koji način od
vas traži novac za haljinu koju neće obući: „Pozajmi mi sto hiljada lira da kupim novu haljinu, ali
najbolje je da mi daš samo pola sume, pa mi onda duguješ pedeset hiljada i ja tebi pedeset pa smo
kvit.“
Razmislite dobro, zar ne rade tako? To je neizbežna mudrost kojoj ih podučavaju njihovi časopisi, oni
isti koji tvrde da će ih uputiti u tajne veštine odevanja što za posledicu ima da su, želeći da budu
različite, sve isto obučene.
Zar nisu egoistične preko svake mere? Koliko vam je samo puta rekla gledajući vas pravo u oči:
„Zakuni se da te volim!?“
Kada jadikuje: „Dragi, kako možeš tako da postupaš sa mnom kad sam ti dala najbolje godine svog
života?“ Kako ne zaurlati: „Tako, dakle, to su bile najbolje?“
Zbog slične rečenice neka je supruga optužila muža za duševnu okrutnost, praveći se da ne zna da je
prava okrutnost počinjena onog trenutka kada ga je, milo gledajući, prinudila da na glupo pitanje
matičara odgovori – da.
Koliko nas tek napora košta da se prisetimo šta je naša supruga rekla, kada smo je posljednji put
zapitali koliko joj je godina. Ni u tome nisu ozbiljne. Stalno ih prilagođavaju potrebama. Kaže se da
žena nikada ne bi smela da zaboravi svoje godine kad jednom konačno ustanovi koliko ih ima.
Čitali smo da je nekoj milanskoj agenciji za pronalaženje nestalih šest hiljada supruga prijavilo
nestanak muževa, dok su samo dva supruga tražila svoje nestale žene. Zar to nije sjajan podatak?
Ne verujte im kada se žale da imaju previše posla. Njihov rad se sastoji u pritiskanju dugmadi na
kućnim aparatima kojima su doslovno opsednute. Ako se žale, to je zato što bi želele da imaju kućnu
pomoćnicu koja bi to radila umesto njih. U naše vreme se sve u kući rešava pomoću dugmadi, osim
kada su u pitanju naše košulje. Zašto supruge misle da dugmad treba samo pritiskati, a ne i prišivati?
Sa koliko tek zlobnog zadovoljstva zamišljamo potištenost supruge koja je u džepu muževljevog
kaputa pronašla pismo koje mu je dala da pošalje još pre godinu dana. Dogodilo se da suprug,
očekujući da se ona odluči da prišije otpalo dugme, više nije obukao kaput!
A tek ujutro, kad se pojave neočešljane, s viklerima u kosi i podbule od sna? (Jer one spavaju, iako
pričaju suprotno.) Zar ne poželite da ih zapitate kada će napokon posetiti kozmetičarku?
Zašto im smeta što pepeljare prljamo pepelom? U stanju su da i nakon požara kukaju zbog pepela po
podu! Nikako ne smemo da zaboravimo da će supruga, ako je u trenutku slabosti zapitamo kako je,
pričati o tome dva sata.
Zar nas retki poljubac supružniku ne podseća na stisak ruke boksera pre borbe?
Supruge su podmukle i sumnjičave.
Uz velika odricanja poklonili ste joj dijamant! Nikada vam neće reći da je „malen“. Izjaviće samo da
nemaju baš sve njene prijateljice savršen vid.
Mora da vam saopšti da će vam doputovati majka iz Đenove? Kazaće vam to bezbojnim glasom:
„Telefonirala je tvoja majka. Stiže sutra u 10 sati na metli...“
Ako su takve danas, kakve li će tek biti sutra? Ne možemo da znamo šta nam donosi budućnost kad je
određuje supruga. U svakom slučaju teši nas to što i budućnost dolazi dan po dan.
Ako se požalite da olako troše vaš novac, čude se kako ste to saznali i smatraju nedopustivim
ponašanje banaka koje umesto da uništavaju, čuvaju njihove čekove. Prava su finansijska propast; po
njima knjigovodstvo bi trebalo da ima samo stavku „izdatak“. Čini im se prirodnim da potroše više
nego što muž zaradi, jer to znači da imaju poverenja u njega. Kako inače objasniti činjenicu da su
najbogatiji američki biznismeni oženjeni? Postali su pravi poslovni geniji jer su od prvog dana braka
bili primorani da zarađuju novac brže nego što su ih njihove supruge mogle potrošiti.
Kao što deca imaju običaj da kinu punih usta, tako i supruge vole da pričaju u najnezgodnije vreme.
To jest, uvek. Neke su sposobne da pola dana pričaju o bilo čemu, druge u tome uspevaju ne govoreći
ni o čemu. Govore, govore, govore. I gle slučaja, one koje uvek sve zaboravljaju, nikada ne zaborave
da udahnu u pravi čas. Glupo je optužiti nas da zevamo dok one govore, to mi samo otvaramo usta
pokušavajući da dođemo do reči, ali bez uspeha.
A, uostalom, zašto i pokušavati? Naša supruga ionako ne čuje šta pričamo, osim ako se obraćamo
nekoj drugoj ženi.
Složićete se barem s tim da niste doživeli pravi emocionalni šok ako niste videli sopstvenu suprugu
kako u tek kupljenom automobilu vozi u rikverc prema ivici provalije.
Ne sećamo se više ko je rekao: „Moja supruga živi u srećnijem braku nego ja!“ ali, sigurno je da je bio
veliki mudrac.
Završimo rečenicom koja će možda otvoriti oči onima koji su ih, usprkos našim naporima, tek
poluotvorili: „Moja supruga je najdivnija žena na svetu.“ Ali, to je njeno mišljenje, a ne naše.

SUPRUGA LJUBITELJ NAVLAKA

(Uxor diligens semperconsuens)

Supruga koja neprekidno šije uglavnom iščezava, ali ono malo preostalih primeraka je vrlo opasno.
Opsednutost šićem, postavljanjem, presvlačenjem iskaljuje se, srećom, samo na kućnim predmetima,
naročito na novim foteljama.
Fotelje se proizvode, zna se, da bi se na njima sedelo. Ali supruga koja na sve navlači navlake ne misli
tako. Suprugu je zabranjena upotreba novih fotelja dok im se dobrano ne izdive rodbina, prijatelji i
poznanici. U redu. Svaka žena očekuje da pohvalimo njene nabavke. U svakom slučaju, kada prijatelji,
stanari pa čak i pazikuća izvrše pregled fotelja i suprug pomisli da će konačno moći da se na njima
opruži i isproba im „elastičnost“, supruga ispušta uobičajeni krik: „Sešćeš na nove fotelje? Nikada!“
Šta da radi suprug koji želi da sačuva poštovanje? Uplašeno pita: „Zašto?“
Uvek marljiva supruga ispušta drugi krik: „I još pitaš? Zar ne znaš da je materijal za fotelje
skupocen?“
„Znam, kvadratni centimetar materijala koštao je deset hiljada lira.“
„I ti bi je uništio svojom odvratnom stražnjicom? Sačekaj barem da fotelje prekrijem običnim šarenim
prekrivačem!“
Nesreća je u tome što fotelje prekrivene šarenim prekrivačem izgledaju još lepše nego pre. Supruga
ljubitelj navlaka tada odlučuje da kupi još jeftinije navlake kako bi prekrila već postojeće. Ali i ove
navlake koje je navukla na navlake suviše su dragocene da bi ugostile vulgarnu stražnjicu i umorne
suprugove udove, stoga je neophodno pripremiti navlake za navlake kojima su presvučene navlake.
A suprug, čekajući da se pripreme navlake za navlake navlaka čita svoje poslepodnevne novine
ispružen na drvenoj stolici, što znači da uopšte nije ispružen.
Uklanjanje supruge ljubiteljica navlaka

a) Živu je umotati u plastičnu vreću.

b) Smestiti je u udobni pocinkovani sanduk postavljen crvenim brokatom.
c) Sve presvući hrastovim sandukom.
d) Hrastov sanduk prekriti nadgrobnom mermernom pločom.

Ovaj način je nepogrešiv. Sasvim je sigurno da neće preživeti.

SUPRUGA NOĆNA GNJAVATORKA

(uxor nocturna sempermolesta)

Supruga koja strahuje od plina svuda oseća njegov miris. Njen strah pojavljuje se prvenstveno noću,
čim primeti da je suprug zadremao. Tihim glasom kao da se izvinjava što mora da ga probudi, govori
mu: „Dragi... Srce ... Ljubavi...“
„Gh?“, oglašava se suprug, spavajući.
„Oprosti, dragi, ali čini mi se da osećam miris plina...“
„Grr...“, brunda suprug.
„Ne sećam se da li sam zatvorila plin. Molim te, idi da pogledaš...“, blago navaljuje supruga, drmajući
ga ne toliko blago.
„Grrr? Kako ...“, mumla suprug, otvorivši jedno oko. Zatim, čim shvati o čemu se radi: „Ali naravno,
zatvorila si ga! Uvek ga zatvoriš...“
„Srce, da li bi proverio?“, kaže supruga i gurne ga nogom iz kreveta.
Suprug odlazi. I vraća se. Bez reči se sruši u krevet i odmah utone u san. U tom trenutku ruka supruge
ponovno se spušta na njegovo rame kao kandža orlušine.
„Jesi li siguran da si okrenuo ventil na pravu stranu?“
„Ali, samo sam ga okrenuo ...“
„Onda znači da si otvorio plin!“
„Ali, ako si ga ostavila otvorenog, ja sam ga, okrenuvši ventil, zatvorio...“, urla suprug navlačeći
pokrivače koje supruga zbaci s njega razornom snagom.
„Rekla sam ti da se ne sećam. Možda sam ga i zatvorila. Dakle, ako si okrenuo ventil, otvorio si plin i
sigurno ćemo se ugušiti!“
Suprug zevajući razmišlja. „Možda je tako bolje“, kaže navlačeći pokrivač preko glave, „tako ćemo se
bar domoći večnog mira.“
„Već vidim naslove u sutrašnjim novinama...“, cmizdri ona. „Porodica ugušena plinom.“
„Porodica! Zar smo ti i ja porodica...“
„Preklinjem te, idi da pogledaš!“
Suprug izranja ispod pokrivača nastojeći da spali suprugu laserskim pogledom, ali su mu oči suviše
pospane da bi u tome uspeo. „Pa dobro!“, kaže hladno. „Idem!“
Odlazi i začas se vraća. Skuplja razbacane čaršave i pokrivače govoreći: „Eto, sada sam ponovo
okrenuo ventil. Molim te, u ime ono malo radosti koje sam ti pružio, pusti me da spavam.“

***
Supruga gnjavatorka uvek nešto prigovara, ali ne odmah. Zgodnije je prigovarati kada suprug ponovo
zaspi. Počinje da ga drma, prvo lagano, zatim sve odlučnije i na kraju snažno.
„Šta je?!“, poviče suprug razrogačenih očiju ispravljajući se u krevetu.
„Što si me uplašio! Što tako vičeš usred noći, divljaku!... Zar si zaspao?“
„Čudićeš se, ali nisam uspeo.“
Supruga je suviše preplašena da bi primetila... ironiju.
„A ako ga nisam zatvorila?“, upita.
„Zatvorila? Koga?“
„Plin. Ako ga nisam zatvorila, ti si, okrenuvši ventil prvi put, zatvorio plin, a onda si ga ponovno
otvorio.“
Čovek počinje umorno da se njiše mrmljajući: „Ne...Ne...“
Čuvajte se onih koji se, pospani, njišu na krevetu mrmljajući: „Ne... ne... ne...“ Baš njih briga za
opstanak ljudskog roda.
„Ali, izvini“, nastavlja supruga, „ustao si već dva puta, možeš još jednom, tako ćemo mirno spavati.
Zar ne želiš da spavaš mirno?“
„Ništa na svetu ne želim kao to“, zaurla, ustane i otetura se u kuhinju.
„Kad si već tamo, donesi mi čašu vode“, kaže ona.
Malo kasnije čaša je u njenim rukama. Ispije tek gutljaj. Zatim se ukoči kao gromom ošinuta:
„Dragi...“, šapuće.
Suprug stoji pored kreveta u stavu mirno, salutira i kaže:
„Na zapovest, gospodine pukovniče!“
„Jesi li siguran da si dobro zatvorio vodu? Ugušiti se plinom, još nekako, ali utopiti se, kakav užas!“
On već kreće vojničkim korakom pomiren sa sudbinom nadglednika slavina. Vraća se, stoji pored
kreveta u stavu pozor i očekuje dalja naređenja. Pokušava da udari petama, ali se čuje samo „flap“.
„Da li je voda bila zatvorena?“, pita ona.
„Sve je zatvoreno, gospodine pukovniče. Ništa nije otvoreno u ovoj kući. Sve je zatvoreno, zatvoreno,
zatvoreno! Laku noć, gospodine pukovniče!“
Trenutak kasnije već hrče u ritmu marša. Ona, naravno, ponovo pokazuje znake krajnje nervoze.
Zatim će odlučno: „Dragi!“
Čovek se naglo budi na reč „dragi“ i skače kao čupavac iz kutije.
„Dosta!“, urla i začudo mu iz usta ne izbija plamen.
„Kako se to ponašaš!“, viče preplašena supruga. „Spavaj, prostačino! Ništa nisam rekla. Divalj si i kad
spavaš! Prokleta da sam kad sam se udala za takvog prostaka! Govorila mi je majka da se pod odećom
činovnika krije Drakula!“
„Molim te, preklinjem te...“, počinje da plače suprug. „Poludeću od pospanosti... Nemoj da gnjaviš...“
„Ali, reci mi, najzad, da li je plinski ventil u vodoravnom ili vertikalnom položaju prema podu?“
„Plin je bio zatvoren! Rekao sam ti da je zatvoren! Sve je bilo zatvoreno. U ovoj kući je sve zatvoreno!
Sve je zatvoreno, zatvoreno, zatvoreno...“
Upravo u tom trenutku, čuju se koraci u hodniku.
„Slobodno?“
„Blagi bože, ko je to?“, uzbuđeno će supruga.
„To sa, ja, kućepazitelj. Oprostite, kućna vrata su bila otvorena...“

Uklanjanje noćne gnjavatorke

Zadaviti je. Gumenom plinskom cevi. Tako neće više udisati vazduh za koji tvrdoglavo veruje da je
zagađen smrtonosnim gasovima.

SUPRUGA URLATORKA
(uxor ululans tympanorum ruptrix)

Kada shvatimo da nas kućna pomoćnica, uzevši u obzir nedelje, državne i crkvene praznike, odmor,
bolesti i povećanje sindikalnih doprinosa, košta šest stotina lira, ne na sat, već u minuti, ne preostaje
nam ništa drugo nego da je se odreknemo. Supruga sklona urlanju nikada se ne protivi toj odluci, jer
zna da će, lišena posluge, moći da dâ maha svom mračnom porivu probijanja bubnih opni, pri čemu
će biti u prilici da doda i obilan obrok jadikovki uvek umorne supruge.
Evo, snimka natipičnijih jutarnjih trenutaka supruge koja urla i probija bubne opne.
„Tako, dakle? Ostali ste kod kuće da biste spavali do podne? Valentina, Franko, Roberta! Ustajte! Bilo
bi bolje da ste otišli u školu. Da li je moguće da ni ova užasna buka usisivača nije u stanju da vas
probudi? Ima već čitav sat otkako je tata ustao, zar ne, tata? Uvek odgovara mrmljanjem,
nespretnjaković! Valentina, što je previše, previše je, skoro će devet, hoćeš li se prihvatiti usisivača ili
ne? Franko, umićeš se kasnije. Uzmi merdevine i pažljivo obriši police za knjige! Roberta, ne verujem
da baš sada moraš u WC, to je samo izgovor da se zatvoriš u kupatilo. Smesta operi sudove. Franko,
kakvo je to zavijanje? Ti zaista uživaš da padaš s merdevina? Valentina, kaže da je pao, stavi mu
flaster ako je potrebno. Ako si završila sa usisavanjem, možeš da obrišeš prašinu u mojoj sobi. Seti se i
da podgreješ mleko za Lorenca. Čim se probudi treba ga nahraniti... Tata, gde si? Mrmljaj glasnije da
te čujem!... Hoćeš li da obrišeš prašinu i u dnevnoj sobi? Ne razumem ga ni kad urla... Valentina, šta je
rekao tata? Kakve to prostakluke govoriš, Valentina? Franko, zar si opet pao? Moraš da pomeraš
merdevine, ako se budeš naginjao, pašćeš! Roberta, šta radiš u kupatilu? Ta devojčica čim prošeta
kućom završi u kupatilu. Hajde, operi tanjire, posle treba dobro oribati parket u trpezariji. Valentina,
trči, Lorenco se probudio! Kad ga obučeš, istresi tepihe iz sobe. Franko, dok brišeš tu prokletu
biblioteku, mogao bi da ponavljaš matematiku. Tamo su ti i knjige. Ako te sutra pitaju u školi, nemoj
da se žališ i izigravaš žrtvu. Tata! Mislila sam da bi bilo lepo da opereš prozore... ’Kravo’, kako to
misliš?... Roberta, zaboga, svaki put kad uđem u kupatilo, ti si unutra. Metla je tu, zar je ne vidiš?
Franko, kad si već na merdevinama uzmi ’Staklosjaj’ i očisti staklo na sobnim vratima... Valentina, jesi
li obukla Lorenca? Jesi li mu dala kašicu? Igraj se malo s njim i operi usput njegove plastične igračke...
Ko će da zaviri u rernu? Franko, pogledaj da li je gotov ragu. Tata, može li se znati gde si? Šta znači
zagoreo? Dodaj malo vode, to je ionako za vas! Lorencino, dođi da poljubiš mamu... Evo ti ova krpa pa
briši prašinu, hoćeš li, Lorencino? Ko ga je naučio da plazi jezik? Sigurno si ti Franko. Treba staviti veš
u mašinu za pranje! Mogla bi ti, Roberta. Nemoj samo da mi kažeš da ti je teško, mašina je ionako u
kupatilu! Tako možeš da radiš dve stvari odjednom, jesi li zadovoljna? Valentina, isključi mašinu za
pranje sudova. Kada si već u kuhinji, izvadi ribu iz frižidera! Da, ribu. Ako ti se ne sviđa, možeš otići u
restoran. Tata? Može li se znati gde je tata... Franko, telefon! Niko ne diže slušalicu. Ne, ne mogu ni
da mrdnem! Zar ne vidite da već dva sata listam recepte ne bih li odlučila šta ću da pripremim sutra
za večeru. Kao da me to raduje! Hajde, Valentina, ne pravi se pametnom. Bolje pripremi supicu za
Lorenca. Lorencino, ne govori mama tebi... Dosadno ti je, je li, srce? Uzmi metlicu pa čisti tepih...
Neko zvoni. Sigurno su doneli voće... Franko, otvori... Roberta, izađi iz kupatila. Treba namestiti
krevete, Valentina, je li Lorenco s tobom? Franko, da li je moguće da si opet pao? Operi spanać i stavi
ga da se kuva. Roberta, da li je Lorenco s tobom? Zar je otac nestao? Lorenco! Šara po zidu
hemijskom olovkom. Dobro, ko ostavlja hemijske olovke svuda po kući? Pa to je moja, zlatna... Ko će
da mi skuva malo čaja? Valentina, hoćeš li se odlepiti od tog telefona i pripremiti supu za Lorenca.
Franko, uzmi ’Reflex’ i prebriši njime drveni nameštaj. Ti, Roberta, možeš da ispoliraš metalne delove
nameštaja. Lorenco, brzo, dečak pije ’Domestos’. Neko zvoni. Sigurno su doneli mineralnu vodu.
Kakva je ovo voda na podu? Franko, zar si pao s flašama? Valentina, pogledaj, kaže da se isekao... Baš
lepo, nema više flastera. Kao da ga jedete! Lorenco, gde si? Da li je vaš otac izašao? Ko će postaviti
sto? Već šest dana niko nije zalio cveće! Telefon! Ne mogu da se javim jer sastavljam jelovnik za sutra
uveče. Franko, ne pravi toliko buke oko obične posekotine, operi pod u kuhinji... Ko zna gde je otac?
Recite da ćemo telefonirati kasnije. Roberta, je li Lorenco s tobom? Još si u kupatilu? Izlazi,
nesrećnice! Namaži pastom pod u hodniku! Hoćete li da umrem na vaše oči? Jadna ja, jadna ja! Pored
sveg posla nije ni čudo što sam uveče mrtva umorna! Mr-t-va!"

Uklanjanje urlatorke

Ako imate prijatelja koji takođe boluje od supruge sklone urlanju, pokušajte da primenite
bratoubilački rat, nešto nalik borbi petlova. Naime, kada se dve supruge koje boluju od hroničnog
pogubnog vikanja nađu zajedno možda će ih obuzeti takmičarski duh pa će započeti borbu koja bi
mogla obe da ih dokrajči. Postoji samo jedna opasnost: da se obe udruže protiv vas i da urlaju dok vas
ne unište.
Zato je ipak bolje pojedinačno uklanjanje.

Danas se u prodavnicama mogu nabaviti snažne sirene koje, doduše, nisu u stanju da neutralizuju
glasovnu moć urlatorke, ali upotrebljene u većem broju, njih dvadesetak recimo, mogle bi da je
ućutkaju. Kad se to dogodi, ućutkanoj supruzi pustite traku sa snimkom njenog dnevnog urlanja. Vi i
vaša deca, već navikli na torturu, preživećete, ali će ona umreti. Sigurno.
To će, osim toga, ličiti na samoubistvo pa nećete biti sudski gonjeni.
SUPRUGA NEPRIJATELJICA SVEKRVE
(uxor socrui adversa)

Nijedna žena ne voli svekrvu i retko koja to uspeva da prikrije. Pa ipak, neke su toliko spretne da
prirodnu odbojnost prema muževljevoj majci sakrivaju duboko u podsvesti, pokazujući samo ljubav
punu brižnosti. Time se ozbiljno narušava njihova psihička ravnoteža pa su prinuđene da zatraže
pomoć psihoanalitičara.
Ipak preovladavaju borbene protivnice svekrva. A nema svekrve koja nije ekstraparlamentarni
protivnik snahe (što znači da ne želi ni da je pominje).
Supruga neprijateljica svekrve pripada velikoj porodici supruga nasilnica. I zaista, nasilna je preko
svake mere.
Kada, na primer, suprug dođe kući u četiri sata posle podne, ona ga ne pozdravlja već odmah
prekoreva.
„Hm?“, otpuhne raskoračivši se i podbočivši se rukama kao prava muškarača. „Može li se znati zašto
nisi došao na ručak? S kojom si plavušom danas ručao? Priznaj, svinjo!“
Suprug odmah uključuje mučenički oreol.
„Smiri se“, kaže. „Grešiš. Nisam došao na ručak, jer sam obećao jednoj osobi da ću svratiti do nje.
Tako sam i ručao s njom...“
„Priznaješ, dakle? Ko je ta ženturača?“
„Moja majka“, kaže suprug, a neonski oreol još jače blista.
Blesak zadovoljstva i zloće na trenutak zasja u ženinim očima što je, makar posredno, izjavila za
svekrvu da je „ženturača“.
„Tvoja majka? Ručao si kod majke?“
„Da, rekao sam ti.“
„Zašto, u ovoj kući se, znači, loše jede? Možda te trujem?“
„Ne uvek...“
„Zar ti je toliko odvratno ono što ja spremim, pa moraš da jedeš kod majke?“
Reč majka ne izgovara kao svaku drugu reč već prezirno, da zvuči kao ’ona tvoja’.
Suprug uzdahne, glumeći strpljenje kojeg nema. „Obišao sam majku. Nisam je video više od mesec
dana...“
„Ali joj, zato, stalno telefoniraš!“
„Nikad joj ne telefoniram. Morao sam da odem do nje!“
„Baš danas kad sam ti spremila artičoke.“
„Pa valjda moja mama vredi više od artičoka.“
„Molim te, nemoj stalno da govoriš ’mama’!“, kaže neprijateljica svekrve, prasnuvši u teatralan smeh,
dostojan Andriane Panjani u njenim najboljim godinama. „Još uvek se držiš majčine suknje!“, izgovara
proročkim glasom i krene da šparta sobom dugim koracima. Takvu rečenicu i treba izgovoriti
proročkim glasom kako bi se naglasilo njeno pravo značenje.
„Držim se? Suknje? Majke? Ja?“, pita on, a svaka reč predstavlja novo pitanje.
„Da, ti! A trebalo bi da se trgneš i staneš na svoje noge!“
„Trgnem? Stanem? Na svoje noge? Ja?“, ponavlja suprug.
„Da, ti!“, viče ona. „Nisi ni svestan da si još uvek pod majčinim uticajem.“
Lako je zamisliti da kao izraziti antifeministi teško podnosimo što suprug naseda na ovako jeftine
smicalice.
„Ali, jesi li poludela? Ja živim pod uticajem svoje majke? Pa već trideset i tri godine živim odvojeno od
nje. O kojim to suknjama brbljaš? Može li se znati o kakvim to suknjama trabunjaš?“
„O metaforičkim suknjama.“
„Suknje moje majke nisu metaforičke!“
Ova primedba je toliko blesava da na trenutak uspeva da je ućutka. Ali, samo na trenutak. Brzo se
snalazi.
„Oženjen si, dragi moj. Već si dvadeset godina u braku! Moraš da se navikneš da budeš bez majke! Za
njeno dobro i zbog tvoje moralne ravnoteže.“
„Pa, to i radim!“
„Ne bih baš rekla. Odlaziš kod nje na ručak svaki čas.“
„Svaka dva ili tri meseca! Tek svaka dva-tri meseca!“
„Misliš da ne primećujem izraz tvog lica kad ručaš kod kuće – uvek u vazduhu visi neizgovoreno Ipak
su paprike moje majke...“
„Mama je uvek mrzela paprike...“
„Ovde si, ali si u mislima uvek kod nje.“
„Mogao bih da te ubijem zbog tih reči...“
„Pa da, onda bi mogao svaki dan da ručaš kod svoje majke!“
„Ali...“
„Mamina mazo, mazo, mazo! Uostalom, kako bi jedan takav tip mogao da se oslobodi mamokratije u
ovoj zaostaloj naciji. Pravi si mamin sin. Nikada nećeš ozdraviti.“
“I ne želim da ozdravim!“, viče muž. „A sada dosta, jer ako nastaviš, odlazim nazad majci.“
„Naravno, razume se“, supruga će promuklim glasom, spremna da zaplače. „Ne bi ti propustio priliku
da se vratiš svojoj mami! Vrati se! I tako si u mislima uvek tamo. Mamin sin, slinavko.“
„Reci još samo jednu reč i videćeš!“
„Ne podnosim one kojima je uvek potrebna mama!“, nastavlja supruga, izgovorivši već deset reči, a
da ništa nije videla.
„Moraš da se navikneš da budeš bez mame, jesi li razumeo? A ne stalno, mama, mama, mama, uvek
mama...“
Zatim brizne u plač.
„Osećam se frustriranom, uništićeš me...“
Kroz suze uspeva da napipa telefon i okrene broj.
„Tvoja majka se umešala u naš brak. Ne mogu više... Dosta! Ubij u sebi svoju majku!... Halo! Jesi li ti,
mama? Mama, molim te, dođi da spavaš kod mene... Da, večeras. Potrebna si mi, majčice...“

Uklanjanje svekrvine zaklete neprijateljice

Osvekrvite je po glavi. Sve su svekrve tvrde i grube kao kvrgav štap. Možda sretnim slučajem obe
podlegnu.

SUPRUGA TABLETOMANKA
(uxor medicamentosa pilularum largitrix)

Kao tabletoman se rađate. Ako neko dete više od karamela voli „Vitergin“, a od mlečne čokolade
čokoladne pilule za čišćenje, sigurno je da će u petnaestoj godini biti strastveni ljubitelj pilula.
Pilulomanija je tipična bolest našeg vremena u kojem se i medicina spustila na nivo dnevne štampe, a
najugledniji lekari umesto da popularizuju medicinu, brbljaju po novinama o bolestima jetre i
arteriosklerozi.
Danonoćno smo izloženi mnoštvu medicinskih obaveštenja koja nas upoznaju s imenima
najmodernijih lekova, pa postaje jasno da nam lekar više nije ni potreban. Sami odlučujemo kako
ćemo da se lečimo, čim utvrdimo od koje bolesti bolujemo. Tabletomanija je suvereno zavladala. Za
sada poznajemo samo jedan tip okorelog tabletomana – suprugu.
Postoje dve vrste tabletomanki – one koje poznavanje lekova primjenjuju na sebi i one koje bismo
mogli nazvati lekovitim suprugama, u lekovima darežljivim, nesebičnim i vrlo opasnim, koje
tvrdoglavo savetuju, nagovaraju i, naravno, primoravaju supruga da guta najrazličitije vrste lekova
koji su, po njihovom mišljenju, potrebni jadnom čoveku.
Nesebična tabletomanka je zdrava, snažna, aktivna i krepka jer nikada u životu nije progutala nijednu
pilulu. Puca od zdravlja. Kljuka supruga lekovima već od prve bračne noći.
„Dragi, kako smo uzbuđeni! Znaš li šta bismo mogli? Uzmi par tableta Antiteskobina... Odlične su, da
samo znaš koliko sam ih puta dala svojoj majci!“
I kada od Antiteskobina suprug postane suviše trom i oseti preranu i nezgodnu pospanost, već su
spremne četiri kuglice superstimulansa na bazi muških hormona.
Od tog trenutka između supruga tabletofoba i supruge tabletomanke počinje bitka koja se, nažalost,
završava pobedom supruge. Uvek je budna, ispituje lice supruga u potrazi za simptomima koji će joj
omogućiti da ga nakljuka lekovima; on stoički ćuti i trpi, čak i s temperaturom od četrdeset stepeni,
trudi se da izgleda zdrav, veseo i živahan, a rezultat je da u većini slučajeva supruga izgovara znalački
ga posmatrajući: „U kakvom si to čudnom stanju napetosti i dobrog raspoloženja? Da nisi možda
bolestan?“
I naravno odmah mu daje da popije punu bočicu Biogamaglobulina i šest pilula Antiživahnina.
Šest meseci kasnije nesrećni gutač pilula već je postao pokretno skladište pilula.
Sve brže jede svoje oskudne obroke gutajući ih pre i posle najvažnijih lekova. Ljubazna pilulomanka
koja vodi brigu o njegovom zdravlju ide po kući s torbicom punom lekova preko ramena, za slučaj
hitne intervencije.
„Danas ti nije dobro!“, uzvikuje primetivši da suprug ima bubuljicu na čelu. „Moraš da uzmeš dve
pilule Antiaknina. Taj lek izaziva višak vitamina A u organizmu, pa ćeš zato uzeti i jednu tabletu
Avitaminina.“
Gutač pilula posle nekog vremena više ne protivreči, jer čim otvori usta, ona iskoristi priliku da mu
utrpa Glavobolin protiv glavobolje, Prehladolin protiv kašlja, Prolivolin za čišćenje.
Zdrav čovek se zahvaljujući tolikim lekovima pretvara u bolešljivo i nesigurno biće zavisno od tableta.
To predstavlja trijumf tabletomanke, koja sad već mora da zapisuje lekove i vodi složenu satnicu kako
bi mogla utrpati u suprugova usta sve pilule.
U „špicevima“, to jest u vreme obroka, nesrećnik jedva uspeva da pojede pileći batak pošto se
prethodno najeo Stomakolina, Probavolina, Jetrolina, Čirostopina, Kakolina, Crevolina.
Između muža i žene jedini moguć razgovor je sledeći:
„Sećaš li se one sjajne terapije Antireuminom pre tri godine? U to vreme si mi davala i Tritartrit i
Kortizonhemociklin!"
„Odmah posle toga smo, sećaš se, otkrili onaj sirup... Kako se ono zvao?“
„Bronhoklir!“
„Tačno, Bronhoklir. Popili smo dvanaest bočica 1964. godine, dobra godina za panonske sirupe.“
„Bio je dobar...“
„Možda bi i sada uzeo jednu čašicu?“
Napokon, jedne večeri supruga se pojavi noseći oko vrata šarenu, zaista modernu i originalnu ogrlicu
od pilula.
„Kakva divna ogrlica!“, uzvikuje tabletojed.
„Sviđa ti se? Napravljena je od svih pilula koje moraš da popiješ pre jela. Učinilo mi se da je to
najzgodniji način... Svaki dan progutaćeš celu ogrlicu i onda smo bez brige.“ I prebirući zrno po zrno
ogrlice kao brojanice, supruga tumači pevušeći. „Hemoterapik, antibiotik, digestiv, sedativ,
antireumatik, antineuralgetik, antianalgetik, diuretik...“
„Amin“, dodaje suprug skrušeno.

Uklanjanje tabletomanke

Posle godinu dana braka retko koji suprug ima snage da ubije ovakvu suprugu. Ona, naime, sluteći
opasnost, povećava dozu Antizločinina. Osim toga, suprug postaje toliki rob pilula da ih se teško može
odreći.
Setite se, dakle, da uklanjanju ove vrste supruge treba pristupiti odmah i bez razmišljanja, čim
primetite da ona češće odlazi u apoteku nego u prodavnicu s namirnicama. Egzekucija je vrlo
jednostavna. Mitraljeski rafal tabletama strihnina i kurare.
Pre obroka.

SUPRUGA PISMOOTVARAČICA
(uxor curiosa in marlti eplstulis oculos inserens)

Sve supruge su sklone ovom poroku. Teško odolevaju želji da zavire u pismo upućeno suprugu.
Nekada, dok je suprug bio strah i trepet, ovaj mrski porok upražnjavao se u potpunoj tajnosti;
supruge su pribegavale starinskom načinu otvaranja pisama – vodenoj pari. Pošto bi pročitale sadržaj
pisma uz mnogo duševnih bolova, ali bez i trunke osećaja griže savesti, zalepile bi ponovo kovertu i
pismo bi uručile suprugu, doduše, malo izgužvano, jer ga je istom postupku podvrgla i domaćica.
Koja se žena danas boji muža?
Zato njegova pisma bivaju:
a) otvorena bez oklevanja,
b) površno pročitana,
c) nikad vraćena u kovertu,
d) ostavljena bilo gde po kući,
e) najčešće zaboravljena i
f) retko uručena primaocu.
Događa se često da suprug nestrpljivo očekuje pismo koje nedeljama leži zgužvano u kutiji za lekove
(supruga ga je pročitala dok je tražila tabletu protiv glavobolje). Još češće se događa da stigne i treća
opomena za plaćanje duga, jer je supruga ostavila izveštaj o isteku roka plaćanja u kutiji s naftalinom
(baš je sklanjala zimsku odeću), prvu opomenu u kutiji za kupaće kostime (spremala se za odlazak na
more), a drugu opomenu u nekom koferu (upravo su se vratili s mora).
Takođe se događa da supruga pripada posebnoj vrsti onih koje su ubeđene da je takvo ponašanje
sasvim normalno.
Kada se suprug vrati s posla dočekuje ga i srdačno ljubi, iako zna da mu je iz potaje zadala ubod
nožem za otvaranje pisama.
„Šta ima novo?“, pita muž u blaženom neznanju.
„Ništa, dragi“, odgovara pismootvaračica. Zatim dodaje tihim glasom kao da ga upoznaje sa
nečitljivim natpisima na poleđini ugovora o osiguranju: „Osim neke pošte.“
„Stvarno? Ko piše?“
„Etore.“
„Etore? Šta piše? Gde je pismo?“
Supruga za to vreme postavlja sto.
„Kaže da je unapređen, da mu je žena ozdravila i da će možda za mesec dana doći u Rim.“
„Otvorila si pismo?“, pita muž ne pokazujući svoje blago nezadovoljstvo.
„Zabunom. Mislila sam da je pismo upućeno porodici. Tek kad sam ga otvorila, videla sam da je za
tebe... A kad sam ga već otvorila, onda sam ga i pročitala. Izvini, dragi. Dobro znaš da nemam običaj
da otvaram tvoja pisma...“, laže bezobraznica.
„Ali, ne smeta, ionako će Etore doći za mesec dana...“
„Da, kada bude putovao za Los Anđeles.“
„Los Anđeles?“
„Da. Tamo je premešten nakon što su ga unapredili. U centralu. Na njegovo mesto u Milanu dolazi
Antonio.“
„Antonio? Koji Antonio?“
„Rapisardi.“
„Ma nemoj! Rapisardi? Već godinama se ne javlja.“
“I on ti je pisao“, kaže pismoderačica. „Traži obaveštenje o nečemu čega se sada dobro ne sećam, pita
te nešto što sam smetnula s uma i predlaže posao kojeg ću se možda setiti jer mi se učinio važnim...“
Suprug zadrhti.
„Otvorila si zabunom i Antonijevo pismo?“, pita.
„Ne, ne zabunom. Rukopis mi se učinio poznatim pa sam sama sebi rekla: Kladim se da je od Marija.
Pogledala sam, a bilo je od Antonija... Dragi, znaš da ne volim da otvaram pisma ako nisu za mene“,
zaključi pismoistraživačica i ostane živa.
„Znam... znam...“, dodaje sveti čovek.
„U svakom slučaju, Mario je slomio nogu.“
„Ma šta kažeš? Kako znaš?“
„Pisalo je u pismu.“
„U Antonijevom pismu?“
„Ma ne, Antonio i Mario se ne poznaju.“
„Znači u Marijevom pismu. Pisao je i Mario?“
„Ne, nije Mario. Pisala ti je njegova sestra.“
„Erminija?“
„Da, ona.“
„A ti si zabunom otvorila i njeno pismo?“
„Ne, već nepažnjom. Erminija ima isti rukopis kao moja rođaka Lujza. Mislila sam da ti piše Lujza.“
„Lujza? Ali Lujza stanuje odmah do nas.“
„Da.“
„Pa što bi mi onda pisala?“
„Kakve veze ima! Meni je pisala sve do pre dva meseca.“
„Ali, pre dva meseca je još bila u Francuskoj! Logično je što ti je pisala.“
„Znači, piše se samo iz Francuske? Iz Italije ne? Ne budi smešan, dragi...“
„Dobro i šta kaže Erminija o Mariju? Da li je prelom ozbiljan? Kako se to dogodilo? U kojoj je bolnici?“
„Znaš šta, primaš toliko pošte da nije čudo da se više ničega ne sećam."
„Pa dobro, daj mi pismo.“
„Izvini, dragi, mislim da sam ga izgubila. Ali budi miran, osim slomljene Marijeve noge, nema u pismu
ničeg zanimljivog“, bezobrazno izjavljuje čitateljka ekspresnih pisama.
„Nadam se da mi niko drugi nije pisao“, kaže mučenik bez imalo nervoze, s mirom nekoga koga
upravo proglašavaju blaženim.
Pismoistraživačica na trenutak gubi dah, a zatim će brzo: „Tvoja majka.“
„Mama? Mama je pisala?“, uzvikuje blaženi kreštećim glasom.
„Kaže da si mogao da joj odgovoriš u vezi prodaje kuće.“
„Kuće? Prodala je kuću?“
„Pisala ti je o tome prošlog meseca.“
„Nisi mi rekla.“
„Nisi me ni pitao.“
„Za koliko para je prodala?“
„Ne sećam se tačno da li je za pedeset miliona s petsto hvati vinograda ili za pet stotina miliona s
pedeset hvati vinograda... U svakom slučaju, sve je potrošeno na naslednu taksu posle smrti strica
Anakletea."
„Umro je stric Anaklete? Kada?“
„Javili su ti pre dva meseca!“
„Do vraga, pa ništa mi nisi rekla!“
„Prokletstvo, smetnula sam s uma.“
I blaženima se dešava da urlaju. Od bola ako ih bodu strelama. Od muke ako ih polivaju vrelim uljem,
od očaja ako im čitaju pisma. Suprug, dakle, urla od očaja i besni.
„Kako se to ponašaš?“, širi oči uništavačica telegrama koje, usput rečeno, uopšte nisu umorne s
obzirom na to kolikim su naporima stalno izložene.
„Bože dragi“, usklikne. „Pravimo tragediju ni od čega. Uostalom, evo ti ovo ekspresno preporučeno
pismo koje je stiglo pre dve nedelje.“
„Otvorila si i preporučeno pismo?“
„A kako da ga ne otvorim? Na koverti je bilo napisano URUČITI LIČNO!“, zaključuje pismootvaračica
napuštajući scenu.

Uklanjanje pismootvaračice

Pošaljite pismo na svoje ime. Preporučeno, lično, hitno.

Žena će ga otvoriti istog trenutka kad ga bude primila. Trenutak kasnije više neće biti znatiželjna, jer
će to biti supereksplozivno pismo s dvostrukim nabojem, dva ugrađena brzogoreća štapina i
trostrukim detonatorom, rezervnim i dodatnim.
U slučaju da pismo ne eksplodira, proizvođač eksploziva – čiji se ugled može uporediti s ugledom Rols
Rojsa koji šalje mehaničara iz Londona gde god da se automobil te marke nađe u kvaru – šalje
plaćenog ubicu u roku od dva sata.
SUPRUGA KOJA UKRAŠAVA
(Uxor perfecta)

Ništa nije nesavršenije od preterane savršenosti.

Svetski pokret za borbu protiv supruge (SPBS) koji obično izbegava krajnje polemičke stavove,
svrstava savršenu suprugu u top of danger.
Ukrašavačicom nazivamo onu suprugu koja sve ukrašava. Šta to? Na primer veš. Ispegla čaršave, složi
ih, uveže odgovarajućom trakom i mašnama, a zatim ih odloži u orman po strogom redu: sobu po
sobu, krevet po krevet.
Osim toga ukrašava suprugove košulje pre nego što ih zajedno sa mirišljavim solima odloži u posebnu
providnu fioku koju je sama projektovala, kako njen čovek ne bi gubio vreme otvarajući dvadeset
fioka u potrazi za određenom košuljom, već da kroz providni materijal može odmah da vidi u kojoj se
fioci ona nalazi.
Ukrašavanje se proteže i na prekrivače za odela od laganog smeđeg muslina prebačene nalik šalovima
i pričvršćene za vešalicu crvenom trakom koja se tako dobro slaže sa smeđim.
Ukrašavanje se proteže i na vrećice od mekog modrog platna u koje se odlažu cipele, na prekrivače za
krevete, prekrivače prekrivača, i sve ostalo što služi da bi prekrilo stvari koje se mogu prekriti. To je
kraljica navlaka, navlaka za čajnik, navlaka navlaka. Kao što se brine da prekrije stvari, isto tako se
brine i da nešto stavi pod njih: tu su, dakle, podmetači za čaše, tanjire, salvete, pribor za jelo, flaše,
posude, cipele (krpe na kojima hodate uglačanim podom).
Sto koji prostire supruga sklona ukrašavanju predstavlja pravo slavlje podmetača i prekrivača, trijumf
srebra, šoljica, slanika, natpisa gde ko sedi, čaša poređanih tri po tri kao na nekoj smotri Rozentala,
španskih tanjira, pribora za jelo položenog na blistave staklene držače, dok se nasred stola kočopere
bokali s vodom i vinom, cveće i upaljene sveće.
Kuhinja supruge sklone ukrašavanju liči na operacionu salu. Opremljena je poslednjim tehničkim
pronalascima. Tu je mešalica, mašina za mlevenje mesa, mašina za prženje hleba, mašina za prženje
mesa, električno rende za sir, neutronski nož, automatski rezač hleba, tranzistorska ljuštilica za
krompir, atomska friteza, vadilica ledenih kocki, rezač za luk s ugrađenim suzama.
Supruga se služi svim ovim instrumentima tačno i bez nervoze kao neki programer IBM-a, i naravno,
pošto je savršena nikada ne pravi nered. Kad se završi ručak, njena kuhinja ne izgleda kao da je
opustošena ciklonom, prepuna prljavih tanjira i raznih ostataka jela, kao u svakoj običnoj kuhinji, već
je još čistija i blistavija od kuhinje izložene u salonu „Nameštaj dvehiljadite godine“.
Prašina strahuje od savršene supruge. Kada normalna žena obriše prašinu, suprug to retko primeti
jer, kad se on vrati kući i prašina se vratila tamo odakle je bila privremeno oterana. Ali u kući
ukrašavačice ni zrnce prašine ne sme da se vrati na površinu tek oprašenog stočića, pritaji se
prestrašeno u krpi i čeka da bude izbačeno kroz prozor da bi mirno moglo da odleprša na policu za
knjige gospođe koja stanuje sprat ispod.
U običnim kućama podovi nikada ne blistaju kakav god sjaj za pod upotrebljavali. Kod Njenog
Savršenstva uvek vas zaslepljuju. Svetlucaju kao dijamanati. Zrače svetlošću.
Nema kuće u kojoj od deset slika barem tri ne vise krivo. One s kojih prašinu briše Njeno Veličanstvo
Vladarka Mašni ne pomiču se ni za milimetar: prepadnuto stoje pripijene uz zid u strogom redu, kao
vojska u stavu pozor.
A tepisi? Koji se to tepih ne pomera, ne nabora, ne olinja? Tepisi naše Gospodarice Ukrasa. Oni kao da
su prilepljeni za pod, rese su im ukočene od straha, ili su najverovatnije očešljane, a zatim isprskane
najjačim učvršćivačem.
Poznato je da lišće geranije lako požuti. Izgleda da ta biljka proizvodi više suvog lišća nego cvetova.
Ali, ne zaboravimo da se geranije koje žive na terasi savršene supruge ponašaju kao ficus semper-
vivens, i ne znaju za žutu boju – rastu bujne poput grma, mesnatih listova i cvetova izazovnih boja.
Na prijemima koje Gospođa Savršenstvo obožava, toliko je raznovrsnih i izvrsnih jela, kao da prijeme
organizuje sam FAO.
Gospođa je u stanju da smesti za sto pedeset osoba i da ih posluži bez pomoći konobara, ne
pozajmljujući tanjire i escajge od komšija.
Nema tog broja gostiju koji može da je zaplaši, čak ni u kritičnom trenutku kad se poslužuje kafa.
Može neustrašivo da udovolji narudžbini za čitavu vojsku, znajući da u kuhinji ima posude za jednu,
dve, četiri, osam, deset ili dvanaest šoljica kave, ukupno četrdeset i tri kafe svakih petnaest minuta.
Retko kada bez nervoze otvaramo flašu šampanjca. Savršena supruga može da otvori tri flaše za samo
sedamdeset jednu sekundu, a da pri tom ne prolije ni kapljicu tečnosti i ne napravi penu. Uz to sva tri
čepa joj ostanu čvrsto u ruci.
Otvara kutije s čokoladnim bombonama, čiji celofanski omotač obično odoleva svakom naporu, kao
da Ijušti bananu. Uvek dođe trenutak, za vreme nekog ručka, kada se obična supruga povuče u
kuhinju i plače nad gomilom prljavih sudova. Ona ne: leprša nasmejana između gostiju i ostaje
savršeno mirna ako nekome padne čaša sa sladoledom od čokolade na svetli tepih. Ona zna da se
mrlje u strahu od njenih hemijskih preparata same ubijaju i nestaju.
Kada ukrašavačica odlazi na odmor, nema predmeta u kući koji nije pokriven posebnim belim
platnom, s mašnom, naravno.
Sposobna je da za dva sata pripremi i složi u posebnu korpu hranu za izlet za dvadeset osoba.
Naravno, služi se aluminijskom folijom u neograničenim količinama. Ako organizuje tri izleta
mesečno, akcije proizvođača folije penju se do zvezda. U slučaju da za prilog odabere pasulj, bila bi u
stanju da umota zrno po zrno, kad je u tome ne bi sprečio, iako na prvi pogled ne izgleda tako, osećaj
mere.
Nije, dakle, moguće naći joj manu. Šije, krpi, pegla, čisti, kuva, plete, potkresuje, đubri, čerupa,
preuređuje, ekonomiše, menja, glanca do sjaja, presvlači i naravno, ukrašava savršeno.
Suprug ne može da se požali. Za dvadeset godina nijednom nije imao to zadovoljstvo da kaže: „Draga,
imam rupu na čarapi.“ Nikada mu nije bilo omogućeno da se pobuni zbog neprišivenog dugmeta na
okovratniku košulje. Nijedno jedino dugme za dvadeset godina!
Logično je da u ovom slučaju čovek ne vidi izlaz osim onog najdrastičnijeg.

Uklanjanje supruge koja ukrašava

Pri izvršenju treba poštovati načine koji bi žrtvi bili po volji, tj. potrebno je izvesti uredno i savršeno
ubistvo.
1. Ukrasite nož trakama.
2. Ubodite je između rebara i odmah sunđerčićem izbrišite eventualne mrlje krvi.
3. Postavite podmetač na mesto gde pretpostavljate da će pasti beživotno telo.
4. Prekrijte telo prekrivačem od crnog baršuna koji je ukrašen zlatnim vezom (komplet od šest
komada nalazi se u ormanu u trećoj fioci desno pod nazivom „crnina“).
5. Pođite u kuhinju i napravite rusvaj.

ZLOBNA SUPRUGA
(Uxor insinuans)

lako ne možemo da poreknemo da živimo u vreme koje je lišeno seksualnih predrasuda, ipak se
nadamo, suprotno uobičajenom načinu razmišljanja, da na tom području stvarnost ne nadmašuje
maštu, naročito kad na njoj gradi svoje sumnje tipična zlobnica.
Štampa stalno podstiče u nama nemir (pre čitanja večernjih novina obično popijemo tabletu
Bensedina), pa smo skloni da u svemu vidimo toliko moralno rasulo da veće i ne može da bude.
Devojka ne krije sklonost ka suprotnom polu? Besramnica. Dečak popuši dve kutije cigareta s malo
marihuane? Narkoman.
Kakvog li preterivanja! Kada bismo više upotrebljavali self-control i pokušali da budemo manje
Italijani, a više Englezi, kada bismo mogli da posmatramo stvari s više smirenosti, to bi koristilo našem
zdravlju, a i duhu. Kada se ne bismo uzbuđivali i ljutili, ne bi nam bio toliki nivo adrenalina, a opala bi i
količina holesterola u krvi, što bi za pedeset posto smanjilo našu prirodnu sklonost ka infarktu.
Nažalost, to nam nikada ne uspeva. Kada se ljutimo, retko pomislimo: „Bože, šta će se dogoditi s
mojim trigliceridima!“ Retko kad uzviknemo: „Jadni moj adrenalin!“ kada se zbog nečega nerviramo.
Na primer, supruge bi trebalo da više pažnje posvećuju svojim lipidima. Potpuna nebriga povećava
njihov neprekidni nemir, kome su i inače sklone, naročito ako pripadaju vrsti zlobnih supruga.

Karakteristični događaj

One večeri kada je naša sedmogodišnja ćerka Roberta odlučila da njen mali prijatelj Stefano (njen
vršnjak) ostane sa nama na večeri, nismo ni slutili da će to izazvati neuobičajene promene nivoa
adrenalina u našim organizmima.
Sve je bilo dobro do jedanaest sati. Bio je decembar, subota, i dvoje dece je gutalo televizijski
program, kao što je to uobičajeno. Kada se program završio, primetili smo da pljušti kiša. Roberta je
predložila da Stefano prenoći kod nas.
„Da, ali gde?“, upitala je moja žena u stanju opreza.
„Kako, gde?“, odgovori devojčica. „Kada Francu dođe neki prijatelj, on spava u njegovoj sobi, zar ne? I
Valentinine prijateljice spavaju s njom? Dakle, Stefano će spavati u mojoj sobi, u krevetiću pored
mog!“, zaključi ona.
Dozvola je data i tek sad mogu da kažem da je do tog trenutka moja supruga još uvek o svemu imala
potpuno spartansku predstavu. Kasnije, kad ih je ugledala u krevetu, sa stripovima u rukama,
mozgom joj je sevnula pomisao u kojoj je vizija Sparte lagano nestajala, a nazirao se delić Gomore.
Učinilo joj se da Stefano u ruci ne drži strip već knjigu: „Kako provesti prvu noć s devojčicom svojih
snova.“ Rekla mi je to sumnjičavim glasom. Zamolio sam je da ne prelazi standardnu granicu svog
kretenizma. Zatim sam otišao da pozdravim decu.
„Nemojte dugo da čitate, ugasite svetlo što pre!“, preporučio sam.
„Laku noć“, dodade moja supruga maliciozno zatvarajući vrata sobe.
U hodniku se zaustavila.
„Nadajmo se da neće biti suviše dobra...“, reče.
Nisam shvatio njenu primedbu.
„Možda je bolje da ih ne zatvorimo potpuno“, ponovo će ona.
„Koga?“
„Vrata sobe.“
„Misliš da će se plašiti?“
„Mislim sasvim suprotno“, dodade supruga još zlobnije. Vratio sam se da otvorim vrata, osećajući
napetost, s obzirom na to da mi je supruga ovlaš napomenula kako bi već mogao da ih zateknem u
nezgodnoj situaciji.
Naravno, pažljivo su čitali stripove.
„Deco...“, rekoh, „možete da čitate koliko hoćete, sutra je ionako nedelja. Ako želite, možete da
ostavite svetlo upaljeno...“
Njih dvoje me je odsutno pogledalo, sasvim zaokupljeni štivom.
„Ako vam nešto zatreba, zovite...“, dodade moja supruga. „Ostavićemo vrata pritvorena“, zaključi
otvorivši vrata širom.
Znajući da čitaju stripove pošto je svetlo upaljeno, a i vrata sobe su širom otvorena, malo se smirila.
Ali ipak, nije odlazila na spavanje.
„Večeras mi se uopšte ne spava“, reče oko ponoći, zevajući bez prestanka.
„Misliš li da spavaju?“, zapitah.
„Zašto ne bi pogledao?“, doda sumnjičavo.
Prođoh hodnikom na vrhovima prstiju. U sobi je vladala tišina. Provirih – još su čitali, zaokupljeni
pričom iz stripa i uopšte nisu izgledali pospano.
Iza ponoći legosmo. Na našim noćnim ormarićima bili su naslagani mnogi stripovi koje i mi imamo
običaj da čitamo pre spavanja. Samo što mi, kada odlučimo da legnemo drugačije, odlažemo stripove,
a posle ih ponovo čitamo.
Od ove iznenadne misli nakostreši mi se kosa na glavi. Video sam da čitaju, ali zar to ne bi moglo biti i
posle.
„Naravno da je tako!“, reče supruga kada sam joj saopštio svoju misao.
„Daj, nemoj da pričamo gluposti!“, odgovorih. „Skroz si me zbunila svojom sklonošću da svuda vidiš
zlo.“
„Nije moguće da još nisi shvatio da Stefano voli Robertu?“, dodade ona.
„Voli?“
„Da, čini mi se da mu se Roberta neobično sviđa“, nastavi supruga odlučivši da me sasvim uznemiri.
„Osim toga, Roberta je već tako seksi...“, sumnjičila je dalje.
„Seksi? Roberta?“
„Stefano je razvijen za svoje godine, zar ne?“, zaključi ona najsumnjičavijim glasom.
„Ne preteruj! Pa oni su deca...“, pokušah da je uverim, ali sam već video Robertu kako pevuši „Lola-
Lola“ zajahavši stolicu nalik na „Plavog anđelčića“.
„Zar zaista misliš da još uvek čitaju?“, reče supruga okrenuvši stranicu i zlobno me pogledavši.
Nisam mogao da izdržim. Ustao sam.
„Idem da vidim!“
Prestali su da čitaju. Pričali su viceve.
„Nepristojne?“, očajavala je supruga kad sam joj podneo izveštaj.
„Slušaj, sada si stvarno preterala. Smiri malo svoju bujnu i bolesnu maštu. Deca njihovih godina i ne
znaju nepristojne viceve!“
„Svi znaju nepristojne viceve“, reče supruga. „A od vica do... samo je korak, zar ne?“, nastavila je
sumnjičavo.
„Nije istina, a i kad bi bilo tako, to važi samo za odrasle. Uostalom, nikada nisam čuo da su nepristojni
vicevi nekoga odveli u krevet. Molim te, ne zaboravi, deca imaju po sedam godina.“
Izgleda da je napokon shvatila.
Nešto kasnije moja supruga krikne. Grizla je čaršav u delirijumu sumnjičavosti, dajući mi da pogledam
stranicu koju je upravo pročitala. To je bio članak o seksualnom životu na Fidžiju, koji se, neznano
kako, našao među njenim intelektualnim stripovima. Pogledah tekst i zapazih rečenicu koja kao da je
bila napisana fluorescentnim slovima: „Seksualni život na Fidžiju počinje u sedmoj godini...“
Trgoh se i sedoh na krevet.
„Vidiš da sam bila u pravu!“
„Ali njih dvoje nisu na Fidžiju...“, pokušah da se utešim.
„Da, ali su u krevetu!“, povika moja supruga sagorevajući od sumnje.
Otišao sam do njihove sobe prvo u jedan sat, pa u jedan i dvadeset. Napokon sam, nešto pre dva,
primetio da su ugasili svetlo i učinilo mi se da čujem tiho hrkanje.
„Hrču?“, sumnjičavo će supruga iz svog kreveta muka.
Odlučih da najopreznije uđem u sobu. „Da ih ne probudim“, lagao sam samog sebe. Uverih se da
zaista spavaju. Ni Sijuks se ne bi bolje šunjao.
„Spavaju!“, rekoh na kraju obilaska.
„Nadam se svaki u svom krevetu!“, reče nemirna supruga razdražljivo.
„Dosta! Shvati da su to deca i da oni uopšte ne misle na neke stvari!“
Zato je ona mislila na te stvari. Proživeli smo najnemirniju noć u životu. Nikada dečji san nije bio bolje
čuvan.
Napokon je svanula zora i obasjala pospane roditelje. Da, bili smo pospani, ali ponosni što smo
probdeli celu noć čuvajući čast naše ćerke.
Kada je Stefanov otac stigao oko podne da dečaka povede kući, on je ugledavši ga, izdaleka, usred
bašte po kojoj su šetali stanari u nedeljnoj besposlici, povikao: „Tata! Noćas sam spavao s
Robertom!“
Čuo sam samo krik koji me je uverio da je, osim stanara, Stefanov povik čula i moja supruga. Ležala je
na podu i ridala kao Medeja koja je ubila sopstvenu decu. Kao svaka očajna sicilijanska majka grcala
je: „Jadna moja ćerka! Tek joj je sedam, a već je na zlom glasu!“

UKLANJANJE ZLOBNICE

Nije vredno truda, ponekad je čak i zabavno.

Ispitati dokle se prostire njena zloba.
Držati je za zabavu.
Ako pređe granice podnošljivog (tj. počne da sumnja u supruga jer ga je zatekla kako posmatra noge
pisaćeg stola) s užitkom je uništite, pa se čak potrudite da svi primete vaše uživanje.

SUPRUGA PLETILJA
(Uxor factiosa)

Supruga pletilja spada u jednu od mnogih podvrsta velike porodice supruga zlatnih ruku, najbrojnijih
u pretprošlom veku. Imati zlatne ruke znači da umete da napravite sve: konzervišete paradajz,
predete vunu, pletete čipku, pravite dušeke, stavljate patlidžane u ulje, popravljate slavine.
Danas je moguće pronaći ženu zlatnih ruku samo u nekom zabačenom mestašcu najudaljenije
provincije.
Teško je, međutim, naći suprugu koja ne ceni stari pojam zlatnih ruku. Nema žene koja ne misli da je
naročito spretna makar u jednom od sedam stotina zanata koje je supruga devetnaestog veka držala
u malom prstu.
Jedna od tih aktivnosti je upravo pletenje. Reklamiraju ga i časopisi za žene koji nedeljno mnoge
stranice posvećuju pletenju.
U oktobru svaka supruga oseti neodoljivu potrebu da plete.
Jednog lepog dana suprug je samo ugleda kako stiže kući s naramkom vune svih boja i od tog trenutka
biće pravo čudo ako suprug na bilo koje pitanje dobije drugi odgovor osim: „Ćuti, brojim petlje.
Šezdeset pet, šezdeset šest, šezdeset sedam...“
Od oktobra do marta pletilja je obuzeta orgijom brojanja petlji. Dodaje, oduzima, množi, deli.
Marljivija deca to koriste da obnove matematiku.
„Dakle, sada imam osamdeset petlji. Dobro. Ako sa svake strane oduzmem sedam, ostaće ih šezdeset
četiri. Pet ću završiti u trećem redu i ostaće ih pedeset devet. Onda počinjem izrez. Da vidimo:
pedeset devet podeljeno sa dva je dvadeset devet i po. Pola petlje u pletenju ne postoji, ispustiću
jednu. Pedeset osam podeljeno sa dva je dvadeset devet, dvadeset devet, dvadeset devet...
Telefoniraću gospođi Belomo da čujem kako dalje treba oduzimati.“
Ona to govori sama sa sobom potpuno isključujući supruga iz svog života. Jedina njena veza sa
svetom je upravo gospođa Belomo (na stotinu normalnih supruga uvek ima po jedna gospođa
Belomo) koju četiri puta dnevno zove da pita koliko petlji treba oduzeti ili da razjasne neke detalje o
„izrezu“.
Problem „izreza“ je izgleda najzamršeniji jer pletilje neprekidno govore o njemu.
Za neke od njih mnogo je jednostavnije pozvati se na „izrez“, nego se setiti nekog datuma.
„Da“, kazaće, „jadni Mario je umro pre pet godina, dobro se sećam, te godine mi je neverovatno
uspeo ’izrez’ na Valentininom džemperu.“
Sve bi bilo dobro kad bi se pletilja zaustavila samo na jednom džemperu. Suprug joj sigurno ne bi
oduzeo to zadovoljstvo da plete računajući. Ali njena pomama za pletenjem je tolika da, povodeći se
kao i obično za svojim časopisima, ne može da odoli iskušenju da jednog dana ne započne da plete
pulover za Franca, sledećeg šal za Robertu, onda štrikani jastuk, dan kasnije čarape za Lorenca, posle
toga jaknu za supruga, sledeće nedelje kapu za majku, i napokon, kaputić za psa.
Modni časopis opisuje prekrasni pokrivač kakav su imale naše bake. Pletilja se baca na posao. Ugleda
sliku prekrivača za krevet izrađenog od ostataka vune. Baca se na posao, treba pronaći sve ostatke
vune i započeti prekrivač. Prava pletilja nikada ne završava započeti posao. Po tome su sve iste. Nema
kuće u kojoj nema raznobojnih klupka vune. Nema divana iza čijih jastuka ne vire oštre igle za
pletenje, kukice za heklanje, igle za pletenje čarapa. Razne vrste konca vuku se ispod nameštaja.
Korpe sa nikad završenim pletivom stoje po uglovima soba. Povremeno se pas zaplete u raznobojne
vunene niti.
Juče je, na primer, vaša supruga (takođe pletilja) konačno završila jaknicu za dvanaestogodišnju
Robertu. Međutim, pošto je počela da je plete kad je Roberti bilo šest meseci, moraćete da napravite
još jedno dete kako bi jaknicu ipak neko nosio.

UKLANJANJE PLETILJE

Pucati u nju dva pravo, dva krivo, dva pravo, dva krivo, dva pravo, dva krivo... Biće to ubistvo s
posebnim uzorkom. Kad dođete do izreza, oduzeti: jedan pravo, drugi krivo, jedan pravo, drugi
krivo...

SUPRUGA SVEZNALICA
(uxor stultitia plena)

Nažalost, to je tip supruge koji se zastrašujuće i primetno umnožava. Ne bi to bilo toliko zlo da virus
maštovitosti ne pogađa uvek sasvim nepripremljene osobe, one bez trunke dobrog ukusa.
Supruga sveznalica besni zbog bednih malograđanskih stanova, koji se uzalud upinju da izgledaju
gospodski, a pri tom je i sama do te mere lišena ukusa da je u stanju da sve pretvori u kič.
Uverena je, međutim, da se razume u antikvarni nameštaj, što bi na savesti trebalo da nose izdavači
„Braća Fabri“ koji su je podmuklo obasipali priručnim izdanjima o tome, izazivajući opravdanu zabunu
između trumeaua, bureaua, commode, canapea, console, servanta, chinaiseriei, što je još gore,
između XV, XVI, XVII i kasnog XVIII veka, zatim klasicizma i Luja XV i Luja XVI itd.
Do secesije stižu čak i one provincijalke koje vole da imaju ideje. Listaju nedeljnike za žene s
obaveznim dodatkom „Tvoj dom“, ali najzadovoljnije su kad same stvaraju.
„Pogledaj ovu kolevku iz XIX veka koju sam pronašla kod antikvara. Zar nije luda?“, govori supruga
koristeći tipičan pridev „ludo“ da označi sve što smatra velegradskom nastranošću.
„Ali...“, pita se prestrašeni suprug „zar očekujemo bebu?“
„Nemoj da pričaš gluposti, dragi! Preurediću je! Preurediću je u ludi bar koji se ljulja!“
„Ah!“, uzvikuje suprug uz smešak koji treba da pokaže srdačno odobravanje, a u stvari jedva prikriva
ledeni prezir.
„Stavićemo ga između stalka za ogledalo koji sam preuredila u stočić za televizor i one lude
škropionice koju sam adaptirala u stalak za časopise...“, nastavlja supruga nabravši obrve nalik na
profesionalca koji zna da ne može da pogreši.
Uostalom, zar je pogrešila kada je klasičnu komodu preuredila u salonski frižider u kojem uz koka-kolu
i oranž-sodu stoji autentična noćna posuda s kockicama leda?
Ta originalna ideja joj je draža od svih drugih; svakom novom gostu, prilikom obaveznog obilaska
stana, prvo pokazuje komo-frižider s noćnom posudom on the rocks.
Svi se dive njenoj genijalnosti, ali viski piju bez leda.
Supruga sveznalica, neprekidno se trudeći da zadivi, ne može da shvati da komoda može poslužiti i
kao komoda. Prema njenom mišljenju jasno je da komoda iz XVIII veka mora da služi kao stalak za
cveće. U prvoj, tek odškrinutoj fioci nalaze se najmanji lonci s cvećem, u srednjoj, otvorenoj do
polovine, nešto veći, a treća, potpuno otvorena, predstavlja dom patuljastim hortenzijama.
A stari telefoni? U kući ove pronalazačice stari telefoni vrebaju iz svakog ugla, preuređeni u stone
lampe („Zar nije luda zamisao dodati senilo od japanske svile ovom divnom telefonu od orahovog
drveta?“), u stalak za olovke („Izbušila sam rupice tamo gde su bili brojevi i u svaku stavila olovku. Zar
nije ludo?“), u radio („Podigneš slušalicu i čuješ drugi program! Ludo, zar ne?“), u bombonjeru
(„Dragi, čokoladne bombone su u telefonu...“) i tako redom. Nagradu dobija onaj kome uspe da među
tolikim telefonima pronađe pravi.
Čovek ojađen ovakvom suprugom skoro je uvek na putu. Nesrećnik se trudi da što duže živi u hotelu,
gde su telefoni uvek telefoni, gde u komodama stoje košulje, a ne lonci s cvećem. U noćnom ormariću
se možda i nalazi noćna posuda, ali svakako bez leda, novine su odložene bilo gde, a nisu utaknute u
škropionice, kreveti su normalni i uzglavlje im nije deo nekog ludog baroknog oltara, stolice nisu one
za klečanje iz XVIII veka, a pisaći stolovi nisu napravljeni od baldahina s tordiranim stubićima i
kristalnom pločom.

Uklanjanje sveznalice

Vratite se kući s mrtvačkim nosilima.

„Kakva luda nosila iz XVIII veka, dragi!“, zacvrkutaće supruga diveći se nosilima, koja su, usput
rečeno, imitacija iz XIX veka, iz Kantua.
„Kako da ih upotrebimo?“, nastavlja supruga. „Kao stalak za stereo gramofon ili kao krevetić za
malog? Mogli bismo da im dodamo točkove iz XV veka i preuredimo ih u pokretni bar?“
Odgovorite: „Ne. Začudićeš se, draga, ali nameravam da ih upotrebim baš kao nosila.“
Posle tih reči ispalite šest hitaca iz najbliže stone lampe (napravljene od stare, ali sasvim ispravne
puške).

ŠIK SUPRUGA
(uxor elegans)

Ona je skoro uvek plemenitog porekla. Ili bi bar to želela da bude, što je gotovo isto. Obično je
mršava, malo uvela, ali to je uvelost koja znalačkom brigom šminkera može da postane itekako
zanimljiva.
Naravno, visoka je. U svakom slučaju nosiće štikle tako da bude bar pet centimetara viša. Hod joj je
lep. Pločnikom korača kao da prelazi preko brvna. U kući umesto da hoda izvodi piruete.
Gotovo nikad nije tamnokosa, a ako jeste, ima plave oči.
Glas joj je dubok. Ili visok. Nikada normalan... Nije čula za slovo „r“ osim kad govori francuski.
Izgovara vokale prema posebnoj fonetici otmene čeljadi, tj. izgovara zatvoreno „o“ kad ga treba
izgovarati otvoreno, dok „e“ izgovara uvek kao „i“. Glas joj je nazalan i zaobljen; od šest reči dve će
progutati (tačnije preskočiti). Naglasak joj je tako neobičan da morate da se zapitate ko ju je naučio
da govori.
Pažljivom analizom stranih naglasaka od kojih je sačinjen njen italijanski, doći ćemo do sledećih
rezultata: mnogo francuskog, nešto engleskog i španskog i pokoja nemačka reč tek da se zna da je u
detinjstvu imala schwester.
Ako ima svog imetka, kupuje kod Valentina čak i kecelju (oh, obožava da priprema meko kuvana jaja);
ukoliko nema novca, što je češća pojava, oblači se „originalno“.
Kada je u modi Indija, baca se na lepršave svilene ogrtače po osam hiljada lira za metar, sa širokim
pojasom koji simpatično odudara od boje haljine, a na glavi nosi maramu, rešivši tako problem
oblačenja za čitave dve sezone.
Košulja i pantalone su njena omiljena odeća, iako zna da nosi sve. Za veče voli da obuče crno, a oko
vrata obesi toliko ogrlica da vas iznenadi njena izdržljivost. Tu su teški lanci, medalje, pločice,
praporci, tako da bi verovatno izgubila ravnotežu pri najslabijem vetriću. Tako su se mnoge supruge
pod težinom metalnih privezaka, osetljivih na silu teže, složile na zemlju.
Šik supruga nikada „haljinu“ ne naziva „haljinom“. Zove je la robe. Kao što je sve što pije drink ili
„malo piće“.
„Mogu li da vas ponudim ’malim pićem’? Hoćete li votku, rakiju, šampanjac?“
Često zamenjuje rodove pića što ljupko ističe njeno neznanje italijanskog. Ako joj, međutim, zakrče
prolaz kad je u svom kabrioletu, psuje na čistom rimskom dijalektu. Svima govori „mila“ jer joj se
„srce“ čini suviše malograđanskim. Mnogo se ljubi.
„Mila moja, retko te viđam! (poljubac). Daj da te bolje pogledam, oprosti... (poljubac) Izgledaš tako
mladoliko... (poljubac) Hoćeš li jedno malo piće? Votku, mila?“
Izvrsna je u međusobnom upoznavanju, što građanske žene nikada u potpunosti ne savladaju. Leprša
među zvanicima vukući za ruku jednog prestrašenog commonera, cvrkuće desno i levo ne pogrešivši
nikada ničije ime, sigurna, bez i trunke amnezije: „Grof Raniero Fereti di Kastelbelino, doktor Rosi...“,
„Markiza Palavićini, Đakomo Rosi...“, „Baron Frančeti, Điđi Rosi...“, pokazujući tako da kuća vrvi od
gostiju plemenitog porekla.
Suprug joj je sličan, ili ne primećuje koga je doveo u kuću, ili se prilagođava, ili odluči da uradi
sledeće.

Uklanjanje šik supruge

Nije teško. U svakom slučaju, potrebno je biti na njenom nivou.

Treba joj reći egzotičnim naglaskom: „Mila, da li si za jedno malo piće?" I udaviti je u kadi. Ah, pardon,
u baignoiru.
SUPRUGA BOGATAŠICA
(uxor pecuniosa sed horrida et stolida)

Samo je jedan tip supruge gori od bogatašice, a to je ružna i siromašna supruga. Treba odmah dodati
da ružnu, a siromašnu ženu može da oženi samo sadomazohista u težnji da postane potpuno
perverzan, dok je suprug bogatašice gotovo uvek normalno biće, koje teži da ostvari vrhunsku
filozofsku misao: „Sreća je u novcu.“
Do početka četrdesetih godina teško je bilo naći pravi primerak bogatašice, ali s porastom
ekonomskog blagostanja, dolazi do opšteg bogaćenja pa je i ovaj tip supruge sve brojniji u industrijski
razvijenim područjima.
Bogatašica je obično ćerka bogatašice i ružnog siromaha. Ali često potiče iz braka ružne siromašne i
ružnog siromaha koji su se obogatili, što je dodatni jad u njenom već uveliko bednom položaju.
Obično je i glupa jer misli da je bogatstvo čini privlačnom u očima supruga, a ne shvata da je on mrzi
upravo zato što nije uspeo da se savlada i pošalje je dođavola pre ženidbe.U svakom slučaju,
dođavola će je poslati odmah nakon ženidbe.
To je najkičastija vrsta supruge. Nije lako opisati njeno ponašanje. Pokušajmo da ga dočaramo
slušajući je dok telefonira mamici.
„Ti si, mamice?... Dobro. Ne, nema Đorđia. Zar ne znaš da već deset dana ne spava kod kuće? Nisam ti
rekla?... Majčice, nisam ti rekla jer ne želim da ga ponižavam! Da, jadnik! Prinuđen je da spava van
kuće. Zbog mene? Ne, sigurno ne, mama! On je tako odlučio... Kako ne razumeš? Hoće po svaku cenu
da dokaže da može da mi odoli!... Ako ostane u kući, savlada ga strast... Da, zato je otišao, srce moje!
Ne, ne u hotel, pa znaš kako je škrt... Spava kod sekretarice. Ali, saznala sam da priča samo o meni...
Ko mi je rekao? Njegov advokat. Kaže da mu Đorđo stalno telefonira i priča o meni i rastavljanju...
Naravno, o rastavljanju na koje je prinuđen živeći daleko od mene... Žao mi ga je! Lud je za mnom,
mama. Toliko je lud da nema dana da mu ne telefoniram u kancelariju tri ili četiri puta. Zašto? Da bi
me učinio ljubomornom, kaže da ga nema! Reci, da li je iko naivniji od njega? Toliko se trudi da
prikrije svoju ljubav da sam ga jednom čula kako viče sekretarici: ’Reci toj gnjavatorki da sam umro!’
Zar nije sladak? Da, sa sekretaricom je na ti. Znaš već kakva je drugarčina Đorđo... Sekretarica? Pa,
ništa posebno. Rakel Velč, samo malo otmenija... Plava, dobro građena, s toliko savršenim nogama da
je to prosto odbojno... Naravno, zaposlio ju je da me napravi ljubomornom. Stalno je izvodi na
večere... I ne shvata koliko ispada smešan u tuđim očima. Želi da pokaže prijateljima da može i bez
mene. A prijatelji na to nasedaju i stalno mi govore da su ga videli s onom superluksuznom plavušom.
Tako je zovu! Zamisli, kakva sramota, jadni Đorđo!... Da, ponekad dođe kući pod izgovorom da je
došao da uzme čist veš, a da ostavi dva kofera prljavog... Ali ja znam da je došao da vidi kako ću da se
ponašam... Ja? Rugam mu se! Zamisli, počnem da plačem i molim ga da ostane, da me ne ostavi... A
on je tako dirnut mojim plačem, da me udari i zatvori se u svoju sobu! Juče smo se sreli u hodniku.
Okrenuo je glavu i promrmljao: ’Đavo te odneo!’ Reci mi ima li zaljubljenijeg čoveka od njega! Bio je
besan što me je ponovo video. To ga ljuti, razumeš li, mama? Takvi su nagli ljudi, šta možeš. Da, već
deset dana ne spava kod kuće. Od utorka, otkako je pucao. Nisam ti rekla? Iznenada mi je stavio
jabuku na glavu i rekao da bi voleo da se igramo Wiljema Tela. Zatim je ispalio metak, ali mi se učinilo
da nije ciljao u jabuku. Jadnik, nije baš vešt. Osim toga, jabuke mu se nikad nisu sviđale... Srećom,
metak me je samo okrznuo. Da, pogrešio je – umesto pištolja s gumenim mecima, uzeo je pravi, onaj
koji obično držimo u potkrovlju. Ko bi znao kako mu je došao u ruke? Šta kažeš, mamice? Doći ćeš
sutra? Joj, sutra imam zakazanu kozmetičarku... Deset godina nege... Uz razumnu cenu, samo pedeset
miliona. Mislim da me zove, izvini, Đorđo se vratio. Idem da ga dočekam... Jadničak. Žao mi ga je! Da,
javiću ti se kasnije... Zbogom, mamice.
Zamislimo sada scenu. Supruga ulazi u suprugovu sobu i zatekne ga kako trpa odela u tri velika
kofera.
Bogatašica: Odlaziš? Gde?
Suprug (izbegavajući da je pogleda, ne zato što mu je neprijatno, već se instinktivno štiti): Gde mi
prvo padne na pamet! Na Havaje!
Bogatašica: Znači odlaziš tamo gde smo proveli medeni mesec... Ali zašto tražiš sreću na drugom
mestu kad sam ja ovde?
Suprug (nastavlja da se pakuje): Upravo zbog toga.
Bogatašica (melodramski, kao Rozala Falk; ali s tragičnim ishodom, jer je na sceni ona, a ne
spomenuta glumica): Đorđo, prestanimo! Znam da u dubini duše misliš samo na mene! Pre nego što
si otišao posmatrala sam te jedne noći. Stalno si u snu ponavljao moje ime: Margarita, Margarita...
Suprug (kao neko kome se gadi i sama pomisao da može da sanja nju): Sanjao sam cveće!
Bogatašica (mazeći se): Đorđo, danas sam ti pisala! Sigurno želiš da vidiš šta sam ti napisala!
Suprug: Ni govora.
Bogatašica (i dalje mazno): Pa ipak sam sigurna da bi te razveselilo ono što sam napisala.
Suprug: Buncaš.
Bogatašica: Đorđo, napisala sam ti ček.
Suprug (naglo uzimajući ček koji mu supruga pruža): Daj mi ga!
Bogatašica (trijumfalno u svoj svojoj grozoti): Vidiš da ne umeš da sakriješ bolesnu strast koju osećaš
prema meni. S koliko samo ljubavi stavljaš u novčanik ono što sam napisala! Sigurna sam da ćeš
novčanik staviti u džep blizu srca...
Suprug (prkosno premešta novčanik u zadnji džep pantalona): Zbilja...
Bogatašica (zaljubljeno): Đorđo, dugo sam razmišljala i želim da ti udovoljim.
Suprug: Šta čekaš? Prozor je otvoren. Skoči!
Bogatašica (pravi se da ne razume, u stvari, zaista ne razume): Želiš da pođem s tobom, zar ne?
Suprug: Rekao sam da idem na Havaje, a ne u pakao.
Bogatašica (nepodnošljivo zaštitnički): Rekla sam, rekao si, rekli smo... Koliko reči! Dosta s rečima! Za
deset godina braka poljubio si me samo jednom. Zašto si tako bojažljiv? Probaj, Đorđo! (maliciozno)
Možda i prihvatim tvoje udvaranje.
Suprug: Udvaranje?
Bogatašica (osmehujući se polovinom usana, jer joj deo zuba nedostaje): Đorđo, tvoja ljubav je
zamorna! Ako se umorim od toga što sam toliko željena i zatražim sporazumni razvod, obećavši ti tri
miliona mesečno, vilu u Kap d'Antibesu i imanje na Rivijeri?
Suprug: Prihvatio bih.
Bogatašica: Znam, znam da bi to uradio da me usrećiš, da mi tvoja ljubav ne bude teška! Ali znam da
bi patio i zato ću se žrtvovati. Ostajem uz tebe.
Suprug (očito ožalošćen): Ali ja to ne zaslužujem. Zašto bi se žrtvovala za mene? Onaj orangutan u
zoološkom vrtu ti je namigivao, pobegni s njim i počni novi život u džungli!
Bogatašica: Kako si plemenit, Đorđo. Misliš samo na moju sreću... Kako mogu da budem neosetljiva
na takvu plemenitost? Neću te napustiti, Đorđo. Potpuno mi je jasno tvoje ponašanje. Nemilice trošiš
moj novac kako bi me doveo do prosjačkog štapa i tako mi pokazao da se nisi venčao sa mnom zbog
mog bogatstva, već zbog mene same!
Suprug: Prosjačkog štapa? Nije valjda gotovo s novcem!
Bogatašica: Anđele moj, ne, nažalost nije. Ali, zar je potrebno da mi pokazuješ svoju ljubav trošeći
moje milione?
Suprug: Najbolje je da me pustiš da to radim, polazi mi za rukom...
Bogatašica: Kako hoćeš! Ti si u stvari romantik. Ali, ako me želiš siromašnu, zašto čekati tolike godine
da se moje bogatstvo istopi? Već sutra bih mogla da ga poklonim dobrotvornim ustanovama.
Suprug: Sutra? Dobrotvornim ustanovama? Sve?
Bogatašica: Đorđo, zašto me tako gledaš... Šta će ti pištolj? Đorđo, nemoj! Hoćeš li da se UBIJEŠ?
Hoćeš da dokrajčiš svoje ljubavne jade?... Ali, uperio si pištolj u mene... Razumem. Ne podnosiš
pomisao da me ostaviš samu... Ne želiš da pripadnem drugom! Toliko me, dakle, voliš Đorđo? (Iz
pištolja izleti šest metaka) Pogodio si! Oh, kako sam srećna! (tetura se) A sada, Đorđo, pucaj u sebe...
Šta to radiš? Odlažeš oružje? (hvata se grčevito za zavesu) Ah, da, razumem... Ubićeš se za godinu,
dve... Želiš da patiš! Želiš da kazniš samog sebe... polako ćeš patiti što nisam pored tebe... Želiš kaznu!
Ne... nisam... verovala ... da... me... toliko... voliš... (pada na pod)

Uklanjanje supruge bogatašice

Već obavljeno.
SUPRUGA BRBLJIVICA
(uxor loquacis)

Kako je se rešiti?
Pustite je da govori do mile volje. Podstičite je, podbadajte.
„Ispričaj mi...“, „Je li moguće?“, „Reci mi...“, „I onda?...“, „Zašto...“, „Ali kada...?“
Nemojte joj dopustiti da dođe do daha. Ni za trenutak. Na taj način je jedan lekar iz Majamija 1967.
uspeo da dovede ženu do samoubistva. Pustio je da govori, podsticao je pitanjima i jadnica je na kraju
zaboravila da diše. Izgovarajući: „...upravo je on bio ljubavnik jetrve svog nećaka...“ izdahnula je
ugušena sopstvenim rečima.
U vrstu brbljavica spada i ona supruga koja govori nasumce, u kući ili van nje, s rodbinom ili
prijateljima, preko telefona ili zvučnika....
Reći ćete: Zašto treba i nju ubiti?
Evo kratkog odgovora: A zašto da ne?
Ipak, nećemo da se ograničimo samo na „zašto da ne“.
Neka vam kao razlog posluži sledeći

Prizor iz života

„Da li je gotova večera?“, pita on.

„Kako se usuđuješ da me to pitaš?“, odgovara ona.
„Usuđujem? Vraćam se s posla i gladan sam“, kaže on.
„A žedan?“, ironiše ona.
„Žedan?“, ponavlja on.
„Čula sam da se noću vraćaš kasno kući i da si uvek pijan!“, viče ona.
„Pijan? Ali to je besmislica! Ko ti je to rekao?“, vrišti on.
„Nije važno. Važno je da znam“, objašnjava ona.
„Ali šta znaš? Da li si ikada videla da se pijan vraćam kući?“, pita on.
„Dobro to kriješ...“, zlobno će ona.
„Dosta! Želim da znam ko širi tu glupavu priču! Sigurno neka tvoja prijateljica!“, uzvikuje on.
„Ostavi moje prijateljice na miru!“, buni se ona.
„Reci mi ko ti je ispričao tu budalaštinu!“, urla on.
„Mirela“, priznaje ona.
„Telefoniraj joj!“, naređuje on.
„Nikada!“, viče ona.
„Rekao sam: NAZOVI JE!“, dere se on.
„Halo, Mirela? Hvala ti što si mi otvorila oči kad je u pitanju sumnjivo ponašanje mog muža, ali možeš
li da mi kažeš ko ti je to rekao?“, pita ona.
„Marija Gracija“, odgovara Mirela.
„Marija Gracija...“, izveštava supruga.
„Marija Gracija? Nazovi Mariju Graciju!“, poviče on.
„Ali, dragi...“, buni se ona.
„Telefoniraj toj prokletoj Mariji Graciji!“
„Halo, Marija Gracija? Mirela mi je rekla da si joj ti rekla kako se moj muž opija i kasno vraća kući. Ko
ti je to rekao?“, pita brbljivica.
„Đovana“, odgovara Marija Gracija.
„Đovana...“, izveštava ona.
„Đovana? To me zaista iznenađuje. Telefoniraj Đovani!“, kaže on.
„Naravno da ću joj telefonirati. Ne bi trebalo da moja najbolja prijateljica ogovara mog MUŽA!“,
negoduje ona.
„Te TVOJE prijateljice!“, podrugljivo će on.
„Halo, Đovana? Mirela mi je rekla da joj je Marija Gracija rekla da si joj ti rekla da mi se muž opija i da
se kasno vraća kući. Ko ti je to rekao?“, pita ona.
„Eugenija!“, odgovara Đovana.
„EUGENIJA!?“, urla ona.
„Eugenija!“, ponavlja Đovana.
„Eugenija!!“, vrišti on.
„Eugenija! Moja najiskrenija prijateljica! Neverovatno!“, rastuži se ona.
„Pozovi je!“, grmi on.
„Halo, Eugenija? Rekla mi je Mirela da joj je rekla Marija Gracija da je rekla Đovana da si joj TI rekla da
se moj muž opija i da se kasno vraća kući! Ko ti je to rekao?“, ogorčeno će ona.
„Ti!“, odgovara Eugenija.
„Kako?“, pita ona.
„Pre mesec dana si mi se poverila da sumnjaš kako se tvoj muž opija, a jednom je kasno došao
kući...“, reče Eugenija.
„Jesi li sigurna?“, pita ona.
„Zašto, zar nije istina?“, pita Eugenija.
„Izgleda da nije...“, šapuće ona.
„Kakav nesporazum! Ne razumem zašto uživaš da širiš takve priče. Šta će sada moje prijateljice da
misle o meni?“, buni se Eugenija.
„Ja...“, počinje ona.
„Ti! Stvarno bi mogla da budeš ozbiljnija! Sad moram svima da kažem da to nije istina!“, žali se
Eugenija.
„Onda?“, pita on.
„Onda, šta?“, reče ona.
„Ko je rekao Eugeniji?“, navaljuje on.
„Ne... seća se“, izvlači se ona.
„Plašljivica“, poviče on.
„Dragi?“, govori ona. „Tek je osam sati. Zašto malo ne izađeš?“
„Gde? Pa tek sam došao...“, reče on.
„Hajde, izađi... Vrati se ponekad kasno kući!“, kaže ona.
„Kasno?“, pita on.
„U frižideru su tri flaše vina...“, govori ona.
„Popij malo, dragi, barem gutljaj...“, navaljuje ona.
„Opij se ponekad...“, NAVALJUJE.
„Da li je moguće da nikada nisi pijan?“, RAZBESNI SE, a zatim se PRODERE: „Kakav si ti čovek?“

MAZNA SUPRUGA
(uxor amplexosus semper-osculans)

Faktor maženja neke supruge moguće je otkriti tek pošto neko vreme provedete u braku. Potrebna su
dva ili tri meseca da osetite da ste već siti družbenice s kojom ste se, u svojoj gluposti, vezali do kraja
života; i upravo tada, kada je već iscrpljen polet prvih nedelja braka, suprug primeti da se oženio
ženom s visokim količnikom umiljavanja, jer se ona, umesto da bude zadovoljna jednostavnim
povremenim stiskom ruke, srdačnim tepanjem jednom mesečno i zagrljajem svakih četrdeset dana,
pravi da ne shvata da je lepota braka već prošla i namerava da i dalje živi u medenom mesecu posle
dve, a ponekad čak i tri godine braka.
Imamo razloga da verujemo da je ova vrsta supruge ipak najgora, i nažalost, vrlo rasprostranjena.
Osim toga, ova maza uopšte nema osećaj za meru. Ona se mazi i traži da bude mažena u
najnezgodnije vreme, tj. uvek.
„Nećeš me poljubiti?“, detinji od ranog jutra, kada se suprug poput mesečara pojavi na pragu spavaće
sobe, žmirkajući, zaslepljen svetlom, raščupane kose nalik na četku za pranje lonaca, obrastao u
bradu, gorkih usta i prilično nervozan. Cvrkućući „Poljupčić, molim“, staje pred supruga napućivši
usne u očekivanju izliva ljubavi, ali dobija samo „Ahhh“, tj. spontano zevanje šest centimetara od
njenog nosa, toliko spontano da je nemoguće zaustaviti sve mirise lošeg varenja i dugo suzdržavano
podrigivanje. Iako je, dakle, u pitanju zevanje u čijoj bi blizini dobro došla gasna maska i koje bi moglo
da ubije bilo koju vrstu insekta, mazna supruga se samo nasloni na zid, hvata je lagana nesvestica, ali
toliko je željna ljubavi da uspeva da preživi, i herojski se ne obazirući na čulo mirisa, uporno nastavlja:
„Nećeš da me poljubiš?“
Srećna zbog poljupca koji miriše na beli luk, munjevito briše opaljena usta i nastavlja da brblja dok
priprema doručak.
Sat kasnije, posle neverovatnih napora pred ogledalom u kupatilu, a uz pomoć najsavršenije
kozmetike Revlona, Helene Rubinštajn, Ardena&Co., suprug je spreman da krene na posao.
Scena koja se ponavlja svakog dana kad on otvori kućna vrata, zaista je odvratna.
„Hoću li ti nedostajati?“, pita mazna supruga trepćući očima, kao da suprug umesto na posao odlazi
balonom na put oko sveta. Čovek se obično s odvratnošću trgne što ona uvek tumači kao osećajnost.
To joj daje za pravo da se mužu obesi oko vrata i značajno prošapuće: „Mislićeš na mene?“
Jadnik jedva uspeva da se izmigolji i umakne, a od uzdaha olakšanja što se oslobodio prilepka, zazveče
stakla u tom delu grada.
Nekoliko sati kasnije, dok zadubljeno proučava neki složeni tehnički izveštaj, zvoni telefon. Telefoni
zvone na poseban način kada zovu supruge, ali samo su najveštije uši u stanju da osete tu tananu
razliku između poslovnog „driiin“ i supruginog „driiiiiiiin“.
„Šta radi moj mišić?“, govori tepajući mrski glas. „Misli li na svoju devojčicu?“, nastavlja. „Hajde, reci
svojoj devojčici neku lepu reč“, završi.
Jedna ružna reč upravo širi glasne žice našeg junaka, ali je on tera u najudaljeniji ugao svog srca.
„Razgovaraćemo kad dođem kući“, kaže strpljivo, a oseća da bi radije krenuo balonom na put oko
sveta.
Po povratku, iako se spremio na najgore, obuzima ga osećaj tužne zbunjenosti kad ga supruga obavije
smrtonosnim zagrljajem i počne da ga ljubi pomamno, slineći nežno: „Pomazi me malo, od jutros me
nisi poljubio...“
„Gladan sam...“, kaže suprug.
„Mene?“, pita ona dok joj glas strastveno podrhtava.
„Rezanaca...“, objašnjava hrabro suprug, sklanjajući ruke kojima ga je čvrsto obuhvatila.
Supruga se neobično vređa i mršti što je, po njenom mišljenju, čini još privlačnijom i izazovnijom, a u
stvari, samo povećava ružnoću njenih, ionako prostih, crta lica. Sledećih pola sata je namrgođena, ali
nakon toga naša junakinja nije više u stanju da „kažnjava“ svog supruga. Približi mu se u trenutku koji
mu je najmiliji tokom dana, tj. dok u fotelji čita novine; sklanja mu novine, seda na kolena i ćurliče:
„Hajde, klipančiću, znaš da te volim! Šalila sam se! Zadovoljan? Poljubac Mačkici od Mišića.“
„Neka Mačkica smesta vrati novine Mišiću“, grmi hladno suprug.
Žena se ne usuđuje da protivreči. Vraća novine pobesnelom lavu, ali zauzvrat traži poljubac. On je
ljubi tamo gde bi je najradije ugrizao – u vrat. Kada dođe trenutak da se vrati u kancelariju, suprug bi
najradije skočio kroz prozor samo da ne mora da prođe kroz torturu tepanja, koja ga čeka na kućnim
vratima.
Ona ga zove telefonom i pita kako je i da li je voli, obično dok traje sastanak upravnog odbora, a na
drugom telefonu ga čeka Nju Jork.
Povratak uveče je prava tragedija. Mazna supruga obučena u prozirnu haljinu od crne čipke, s
crvenom trakom u kosi, namirisana, dočekuje supruga naslonjena na dovratak u dramatičnoj pozi
Brižit Helm.
Očekuje od njega strastvenini poljubac, ali on protrči pored nje u pravcu kupatila, izgovarajući:
„Moram da požurim... piški mi se...“
Ali kasnije ne može da joj umakne. Pre nego što sedne za sto mora da prizna da bez nje ne može da
živi, da je voli kao i prvog dana, i da će uskoro krenuti na drugo svadbeno putovanje.
Kasnije, u krevetu, kad već uživa u božanskom trenutku susreta s njegovim veličanstvom Snom koji će
mu sklopiti oči, umorne od gledanja nezanimljive žene, njegove umorne uši čuju glas koji tepajući
traži „poljupčić“, a hladna noga dodirne njegovu. „Mačkici je hladno... Zagrej noge Mačkici...“
U tom trenutku ubistvo nije neprijatna obaveza već pravo uživanje.

Kako je ukloniti
Zagrliti je iznenada i snažno, čvrsto stegnuti dok izbezumljena od iznenađenja, neverice i ljubavi, ne
prošapuće jedva čujnim glasom „Dragi, ne mogu da dišem...“
„Upravo to i želim“, odgovorite i nastavite da je stežete sve jače, i jače, i jače...
Umreće srećna, zar ne?

SUPRUGA TVRDICA
(uxor sordida)

Rod supruga tvrdica izumire.

Ako bismo od četrdeset i dve službeno priznate mane supruga želeli da dodamo i četrdeset i treću,
morali bismo da je tražimo u preteranoj rasipnosti. Danas se sve supruge lako upuštaju u shoping.
Ipak, primećeno je da suprugina škrtost NIKADA nije uperena protiv nje.
„Opet nove cipele? Pa nove cipele si nabavio pre nepunih šest godina!“
To je moto koji bi škrta supruga mogla da odštampa na svojoj vizit karti jer sadrži pravilo njenog
života. Suprug bi, naime, morao da nosi kaput najmanje deset godina; nakon toga bi ga trebalo da ga
nosi najstariji sin; zatim, prekrojenog, drugi sin i na kraju ponovo suprug, kao kratki mladalački kaput
za šetnju.
Braća Marcoto nikada nisu polagala nade u takvog potrošača.
Za škrtu suprugu već je i nabavka kravate prava finansijska propast za porodicu. Pristala bi na trošak
samo ako ga predvide posebnim projektom kao investiciju u fazama.
Škrta supruga neće staviti u lonac četiristo grama špageta, već sto špageta, brojeći jednu po jednu.
Zna se, niko neće da prizna da je škrt. To je najgora mana, retko se ko njom ponosi. A naročito
supruga. Zato, kad zna da nešto mora da se plati, škrta supruga ne protivreči, ali se svim svojim bićem
trudi da spreči trošak, na primer, kada je u pitanju svadbeni poklon. Svi smo osetili neograničenu
potištenost kada nas zaskoče pozivom na svadbu. Lagano otvaramo kovertu nadajući se da iz nje neće
ispasti poziv na svečani ručak. Ako nađemo poziv onda je on sigurno za venčanje s poklonima.
Zamislimo da je takav poziv došao u ruke škrtoj supruzi.
Ona dobija napad. Najradije bi uništila kovertu ne otvorivši je kad je suprug u tome ne bi sprečio na
vreme.
„Udaje se ćerka Paoletijevih“, usklikne suprug. „Moramo nešto da joj poklonimo.“
Odmah nakon jela, dok ona plete, a on čita novine, počinje bitka.
„Onda? Da li si odlučio što ćemo da poklonimo Paoletijevima?“, pita supruga kao da joj je to sasvim
slučajno palo na pamet, iako u stvari, čitav dan i ne misli niočemu drugom.
„To mora da bude lep poklon. Vrlo lep!“, odgovara on.
Ubod nožem ne bi prouzrokovao veći bol već ranjenoj ženi.
„Vrlo lep?“, pita supruga jedva čujnim glasom.
„Paoletijevi to zaslužuju. Na njima ne smemo da štedimo. Moramo da potrošimo tako da se vidi da
smo potrošili.“
Reč POTROŠITI urezuje se kao plameni žig u mozak jadnice.
„Ne bih rekla da su nam Paoletijevi poklonili nešto posebno kad smo se venčali...“, napominje tobože
nehajno.
„Nema to veze! Ne poklanjamo ćerci da bismo se odužili njenim roditeljima... Kakva je to sitničavost,
molim te! Uostalom, on je moj veliki prijatelj, a ona tvoja prijateljica...“
Tišina. Zatim, iako strahuje od odgovora, supruga reskira: „Što si mislio da pokloniš?“
„Frižider!“
Žena skoro pada u nesvest. Klone na naslon stolice osećajući da umire, a pred očima joj se ređaju
cene svih frižidera koje je u životu videla.
„Od tri stotine litara“, dodaje suprug.
„Tri stotine?“, cvili supruga. „Za mladence? Gde da ga smeste u današnje male kuhinje?... Po mom
mišljenju, bilo bi mnogo simpatičnije kupiti mali moderni frižider od šezdeset litara...“
„Ili televizor. Lep televizor u boji!“
Kompjuterski mozak žene daje munjeviti odgovor: „Frižider od tri stotine litara košta duplo manje od
televizora u boji.“
„Ali to su mladenci! Oni uveče ne gledaju televiziju... Osim toga, pokloniti im televizor u boji bilo bi
isto kao i reći im: eto, da vam ga mi nismo poklonili nikada ne biste mogli da ga sebi priuštite. Oprosti,
ali to je prostački!“
„Možda si u pravu“, složi se suprug. „Svadbeni poklon mora da bude nešto sasvim posebno. Nešto
lepo i beskorisno. Skupo, ali beskorisno.“
„Možda ne baš tako skupo...“, napominje ona.
„U redu! Servis za čaj od kineskog porculana za dvadeset četiri osobe!“
„Dvadeset četiri osobe? Ali u njihov stančić ne može da stane dvadeset četiri osobe!“
„Onda za dvanaest osoba...“
„Sigurna sam da i ne poznaju dvanaest osoba.“
„Možda za šest?“
„Za dvoje! Lepi servis za čaj za dve osobe. To je tako intimno.“
„Mislim da je to malo...“, primećuje suprug.
Supruga se trudi da popravi stvar.
„Mogao bi da bude od srebra...“, izleti joj, ali se odmah snalazi: „Posrebren... ili bronzan s ukrasima
od srebra...“, ispravlja se. „Ili možda od bakra...“, dodaje. „Ne čini li ti se da bi keramički bio još
prikladniji?“, zaključuje.
„Ali, oprosti! Ne možemo tako da se obrukamo... Ipak ti je ona prijateljica!“, buni se suprug.
„Ona? Meni prijateljica? Molim te, nemoj da preteruješ! Dobar dan, dobro veče, površno
poznanstvo...“
„Pa ipak, moramo nešto da im poklonimo!“
„Možda imamo nešto u kući?“, pokušava supruga, osvrćući se oko sebe.
„Poklonila bi nešto već upotrebljeno!“
„Zar smo ikada upotrebili srebrne kašike koje su nam poklonili Rosijevi?“
„Ali Rosijevi bi sigurno prepoznali svoj poklon jer se druže s Paoletijevima...“
Tvrdica više i ne krije svoju igru. Dobro nanišani, a zatim izbacuje otrovnu strelu. „Znaš šta? Pošaljimo
im svečani telegram!“
„Telegram?“
„Rekla sam svečani telegram. Telegram lepši od svih drugih.“
„Hoćeš da kažeš telegram-pismo koje nije ni nalik na telegram? Možda si u pravu, moglo bi da bude
zanimljivo... Stotinak reči!“
„Da, napišimo ga sada. Ali šta da im kažemo?"
“Da, o čemu toliko da pišemo. Onda dvadeset lepih, osećajnih, originalno sročenih reči... Ali oprosti,
možda samo deset reči, četiri stotine lira? Šta misliš?“
„Čini mi se neumesnim.“
„U pravu si, obično je. Znaš li šta je u današnje vreme vrlo šik? Telefonirati!“, zaključuje supruga
zadovoljno se osmehujući, jer je postigla ono što je želela. „Nazvati onako, usput“, nastavi. „Izviniti se
što ne možemo da dođemo jer putujemo. Zar ti to ne izgleda mnogo otmenije?“, zaključi, okrećući
broj.
„Halo? Da li je to stan Paoletijevih? Đulijana? Ne? Ko je pored telefona? Oprostite, pogrešila sam
broj...“
„Hajde, probaj još jednom...“, kaže suprug.
„Još jednom. Još dvadeset pet lira? Ako baš žele da im čestitamo neka nas pozovu!“

Uklanjanje tvrdice

Otrovati je. Ali ne otrovom iz apoteke koji je najčešće skup, već otrovom za uništavanje gamadi koji se
u robnim kućama prodaje na kilogram. Čim bude rekla: „Dragi, ne osećam se dobro. Kako je čaj imao
čudan ukus...“, odgovorite joj: „Pa, naravno, bio je otrovan!“
„Otrovan?“, povikaće umiruća.
„Tačno“, reći će suprug i nastaviti da čita novine.
„Odmah pozovi hitnu pomoć!“
„Zar ti se to ne čini preteranim? Znaš i sama koliko košta hitna pomoć? Osim toga, nije baš preterano
otmeno ludački juriti gradom uz zavijanje sirena...“
„Ah, bože, zlo mi je... neka mi isperu stomak...“
„Ispiranje stomaka? Da li ti misliš da smo Rotšildovi pa možemo sebi da priuštimo ispiranje
stomaka?“
„Doktora... Zovi doktora...“
„Odmah ću da mu telefoniram.“
Mirno okrenite broj Paoletijevih. „Halo, doktor Brandi? Kako? Stan Paoleti? Oprostite, pogrešio sam
broj.“
„Prokletstvo! Požuri! Umirem!... Zovi ponovo!“
„Šta? Još dvadeset pet lira? A, ne, nikako! Sačekajmo da se on sam javi... Ponekad telefonira da nas
pita kako smo... Draga, nemoj tako da prevrćeš očima! Ako ti iskoče moraćemo da zovemo očnog
doktora, a to je skupo... Ko je video da se tako treska licem o zemlju? Da znaš, neću da ti plaćam
plastičnu operaciju... Draga?.... Što si zanemela?“
Pozvati kućnu pomoćnicu i reći joj:
„Telefonirajte pogrebnom i recite da je gospođa spremna.“

RASTRESENA SUPRUGA
(uxor semper occupata non audiens verba mariti)

Već duže vreme pridev „zaposlena“ dodaje se reči supruga samo ako su u pitanju drugi, a ne kućni
poslovi. I zaista, sve su ređe supruge koje se trude oko kuće. Ako se prave da su zaposlene, i
dramatizuju svaki posao, rade to iz čiste ljubavi prema režiji. Brišu prašinu po Stanislavskom, peglaju u
stilu Aktors studija, kuvaju a la Tatjana Pavlovna.
Redak je suprug koji neće frenetično aplaudirati posle uspešno izvedene scene „Nameštanja kreveta“
odigrane snagom i izražajnošću Sare Bernhart. Zahvaljujući ovim smelim scenskim varkama skoro sve
supruge uspevaju da opčine muževe tako da ih oni smatraju „vrednim domaćicama“, što se ujedno
koristi i kao opravdanje za njihovu osnovnu manu – potpunu nepažnju prema životnom drugu.
Pogledajmo šta se događa kada se suprug, umoran, vrati kući. Nalazi neradom prezaposlenu suprugu.
Čim mu otvori vrata, otrči blebećući: „Izgoreće mi luk...“, iako je potpuno nepotrebno objašnjavati, jer
okolo toliko zaudara kao da se čitav stan prži na luku.
„Šta ima novo, ljubavi?“, viče supruga čim stigne u kuhinju.
„Mnogo toga...“, odgovara suprug svlačeći kaput. „Dobio sam povišicu! Jutros se sastao Upravni
odbor i...“
„Izvini, dragi“, prekida ga žena-zvrk, projurivši pored njega i krenuvši prema istoku. „Zatvoriću prozor
u sobi, jer je promaja... Pitala sam te ima li nešto novo...“
Suprug okači kaput. „Već sam ti rekao da ima mnogo toga. Dobio sam povišicu. Upravni odbor se
sastao...“
„Govori glasnije, ne čujem te...“, viče supruga iz kupatila.
„Rekao sam da se baš jutros sastao Upravni odbor i da mi je odobrena povišica...“
Neopisiva buka vode nadjačava njegove reči. Odmah zatim žena-munja bljesne u pravcu bašte.
„Oprosti, prskalica u bašti je otvorena od jutros, idem da je zatvorim... Šta si ono rekao u vezi s
kancelarijom?“
Suprug rezignirano uzdiše. Upućuje se prema bašti. „Rekao sam“, kaže, „da su mi povećali platu...
Znaš koliko sam to želeo...“
„Ovde sam, ljubavi!“, javlja se supruga istovremeno s nekoliko mesta, ušavši u međuvremenu u kuću
kroz kuhinjska vrata. „Rekao si nešto?“
„Da!“, urla suprug.
„Dođi ovamo, nemoj da se vrtiš po kući kao zvrk!“, viče zvrk, izlazeći iz kuhinje hitro se uputivši u
trpezariju.
Suprug ponovno uzdiše, kreće prema kuhinji u kojoj nema supruge, ali zato sve zaudara na luk.
„Ali, gde si?“
„U kupatilu! Češljam se za tebe...“, odgovara, vičući, supruga. „Onda, šta si rekao, kakve su novosti?“
„Rekao sam da su mi povećali platu! Osamdeset hiljada lira mesečno i zaostaci za poslednje dve
godine.“
„Evo, gotova sam!“, govori električni voz jureći brzinom od sto dvadeset kilometara na čas u pravcu
zapad–jug–zapad. „A sada mi lepo reci šta se sve danas dogodilo na poslu?... Čini mi se da je luk
izgoreo, idem da pogledam...“
Suprugu ne preostaje ništa drugo osim da opet uzdahne. Neutešno seda na stolicu u dnevnom
boravku. „Onda? Gde si se sakrio?“, viče supruga iz kuhinje.
„Ovde sam...“, reče suprug siguran da ga nije čula.
„Ovde, gde?“, viče supruga još uvek u kuhinji...
„Hajde, govori! Moram svaku reč da izvlačim iz tebe... Ima li novosti ili ne?“
„Ima!“, urla suprug.
„Pa reci mi ih onda! Da li je moguće da mi nikad ništa ne govoriš?“, pita supruga ulazeći u dnevni
boravak.
„Ali...“, pokušava da se odbrani suprug. Zatim odustaje, jer je raketa već uzletela u nepoznatom
pravcu. „Šta si rekao?“, dere se sa severa.
„Rekao sam“, grmi suprug, „da su mi dali povišicu od osamdeset hiljada lira mesečno.“
„A povišica?“, urla žena. „Nikada je nećeš dobiti?“
Suprug udahne punim plućima i poviče: „Rekao sam ti da su mi je dali! Osamdeset hiljada mesečno!
Peti put ti ponavljam!“
Supruga bljesne dnevnim boravkom.
„Šta mi to govoriš već peti put?“
„Stani, do đavola!“, viče suprug.
„Luk“, objašnjava supruga nestajući u pravcu kuhinje. „Ti pričaj, ja te odlično čujem.“
Supruga hvata lagana nesvestica. Zatim se pribere. „Upravo sam ti pričao da su mi...“
„Samo trenutak, moram da skupim veš na terasi...“
„Ne! Ne! Ostaćeš ovde i saslušaćeš me. Stani ili pucam!“, grmi muž, a plamen mu izbija iz ušiju.
„Pravi si divljak!“, poviče supruga. „Kakvi su to prostački ispadi?! Onda, da li su ti povećali platu ili
nisu?“
„Idi do đavola!“, urla čovek, a iz nosnica mu suklja dim.
„Idi i ti! Ma vidi, molim te! Ništa ne smem da ga pitam! Ništa ne smem da znam! Ako ga nešto
zapitam skače kao zver, a ja ovde radim, trčim, znojim se, i ne znam šta moj suprug radi u kancelariji.
Uvek neobaveštena, uvek... Moram samo da teglim, teglim... Znaš šta ću ti reći? Drago mi je što ti
nisu povećali platu! Tako ćeš da naučiš!“

Uklanjanje rastresene supruge

Kada dođete kući i kada vas supruga upita: „Onda, šta ima novo?“, odgovorite ozbiljno i mirno:
„Stavio sam bombu u plinski šporet. Ako upališ plin, odletećeš u vazduh.“
„Izvini, morala sam da odem u sobu na trenutak... Nešto si rekao?“, brzo će vaša supruga trčeći po
sobama.
„Rekao sam da sam stavio bombu u plinski šporet...“
„Strpi se, nisam te čula! Govori glasnije...“
„Rekao sam da sam stavio bombu u plinski šporet... Ako upališ plin, odletećeš u vazduh...“
„Samo trenutak, odmah ću da dođem“, reći će projurivši. „Uostalom, kaži, slušam te... Rekao si...?“
„Da sam stavio bombu...“
„Izvini što te prekidam, ali te iz kuhinje ipak ne čujem...“
„Rekao sam da sam stavio bombu u plinski šporet...“
„Zašto ne dođeš ovamo? Moram da upalim plinski šporet da...“
BUUUUUUUUUUM!

SUPRUGA ĆUDLJIVICA
(uxor petulans vulgaris)
Ćudljivica je neposredni potomak velike porodice nesnosnih supruga, ima sve uslove da preotme Atili
naziv „bič božji“.
Sve su supruge pomalo umišljene, ali primerku o kome je reč to je glavno zanimanje, životno pravilo.
To je čak najgora vrsta umišljenosti, ona koja se trudi da opovrgne i ono što je očigledno.
Pretpostavimo, na primer, da je pasja vrućina. Čak i ona koja je najmanje nesnošljiva među
nesnošljivim suprugama smrzava se kad je vruće. Dobro, ali šta mislite ko će da obuče pulover?
Naravno, sin. Ali ako je kojim slučajem njemu stvarno hladno pa to kaže svojoj mamici, šta će se
desiti? Mamica mu neće obući jaknicu, već će s pijedestala svoje uobraženosti odgovoriti: „Ne govori
gluposti, Lorenco! Nije hladno. Meni nije hladno!“
Da li vam je sada jasno o kakvoj se vrsti radi? Pređimo sada u dnevni boravak nekog tipičnog
građanskog stana. Supruga važno plete. Lice joj izražava bahatu uvređenost nekoga ko je prinuđen da
plete džemper, a zna da je sposoban da rukovodi fabrikom. Dete se igra. Ispod stola. Zna se kakva su
deca – vole da se igraju pod stolovima, jer se tu osećaju zaštićenima. Jedina nezgoda je što u igri
zaborave da su pod stolom, pa kada se usprave snažno udare glavom, što podseća na zemljotres
trećeg stepena od koga uzdrhte igle svih bližih seizmografa. Šta radi dete kada snagom trećeg
stepena udari o tvrdo orahovo drvo velikog stola iz devetnaestog veka? Urla, urla iz petnih žila. I tada
se umeša pletilja: „Lorenco, zašto praviš tragediju ni iz čega? Nisi se baš toliko udario.“
Zna se da deca nisu zlopamtila.
Retko će zbog nesnosne majke kad odrastu da postanu zavisnici od psihijatara. Ali će psihijatar
sigurno biti potreban njihovim očevima, jer ćudljiva supruga na njima isprobava svoju zlu i
uznemirujuću moć.
Kakav je to muž koji se nijednom nije udario čekićem po prstu dok je stavljao sliku na zid? Normalna
supruga bi se ovako ponašala: „Jadni moj, da li te mnogo boli... Stavićemo malo leda! Ispruži se na
krevetu, daću ti nešto protiv bolova i zvaću doktora Valdonija...“ Ćudljivica će dići oči prema nebu i
izgovoriti: „Kakvi su to sada urlici? NEĆEŠ valjda da kažeš DA TE BOLI!“
Kratak popis postupaka obične ćudljive supruge:
1. U krevetu, kada se suprug žali što je upalila svetlo i čita: „Nije moguće da si pospan!“
2. Takođe u krevetu, kad on upali svetlo: „Nije moguće da nisi pospan?“
3. Za stolom pred tanjirom supe čiji bi salinitet zastideo čitavu solanu: „Što se mrštiš? Nećeš valjda da
kažeš da je supa slana?“
4. Uveče kada suprug pripali drugu cigaretu tog dana: „Zar opet pušiš?“
5. Za stolom ako muž jede s apetitom: „Ne smeš toliko da se prejedaš.“
6. U bioskopu dok gledaju komediju: „Kako možeš da se smeješ ovakvim glupostima!“
7. Dok se kartaju: „Sve si mogao da igraš osim te karte. Kako možeš da igraš toliko loše!“
8. Pred muževljevim lešom: „Hajde, dragi, nisi valjda stvarno mrtav.“
Teši nas pomisao da ćudljiva supruga ne operiše samo u porodičnom krugu. Ona hara svuda. Ne
uzmiče ni pred vlašću. Policajcu će reći: „Niste mogli da vidite da sam prošla kroz crveno!“ Slavnom
naučniku šapnuće: „Zar zaista verujete da vaša vakcina deluje? Ne može se sprečiti prehlada!“; a
njegovoj ekselenciji Predsedniku zlobno će napomenuti: „Zar biste zaista potpisali tu uredbu?“

Uklanjanje ćudljivice

Kupiti dve karte za Najrobi. Čim stignete i ona vam kaže: „Ali, dragi, zar ti nije vruće?“, predložite
romantični izlet na Viktorijine vodopade. Iskoristite najbanalnije ekološko objašnjenje i navedite je da
priđe što bliže slapovima, a vi stojite iza nje. Pustite je da izgovori: „Hajde, molim te, sigurno osećaš
vlagu“ jer će to ionako biti njene poslednje reči. Gurnite je odlučno u pravcu slapova i pustite da sila
teže uradi ostalo. Budite istrajni ako se opire. Posmatrajte njen let s visine od osamdeset metara,
prinesite ruke ustima i viknite što je moguće glasnije: „Hajde molim te, pa NISI se valjda povredila.“

SUPRUGA HRČAK
(uxor dissipans patrimonium mariti)

Moramo odmah da umirimo uznemirene muževe koji u očajanju pitaju: „Postoje, dakle, i oprezne
supruge?“ i otkriti im da se radi o čistoj ironiji koja u prvom trenutku može da liči na pohvalu.
Ne postoje zaista oprezne supruge. Postoje samo supruge koje u ime nekog tobožnjeg opreza rade
nepredvidive gluposti. Smatraju da pod parolom „nikad se ne zna“ mogu da rade bilo što i zaista,
nikad se ne zna gde ih može odvesti nedostatak praktičnosti.
„Mrtav sam umoran!“, kaže suprug, vrativši se kući, i upravo se sprema da sedne na dvosed. Ženin
krik zaustavi ga na pola puta.
„Ne na dvosed, molim te. Zar ne vidiš da je zauzet?“
Suprug primeti da je dvosed zaista zatrpan paketima.
„To je testenina“, objašnjava supruga.
„Testenina?“
„Makaroni, špageti, flekice, pužići... Testenina!“
„Zar smo na večeru pozvali Sedmi grenadirski puk?“
„Ne počinji s tom svojom ironijom. Samo sam napravila malo zaliha. Ne zaboravi da ćemo uskoro
imati dete. Zar želiš da živi u oskudici?“
„Podsećam te da će se beba roditi tek za šest meseci!“, buni se suprug.
„Ti zaboravljaš na inflaciju. Bolje je pripremiti se na vreme. Izvini, ali da li si video kurs dolara?“
„Video? Kurs? Dolara?“
„Tri devalvacije za godinu dana! Nemojmo da se šalimo. I mi ćemo da stradamo, ali mene Nikson neće
da prevari!“, uzvikuje supruga znalački poput nekog berzanskog mešetara.
„Nixon želi da te prevari?“, pita suprug zbunjeno.
„Sigurno si čitao da je cena hiposulfata ponovo porasla, a da su cigle i cement dvostruko skuplji!“
„Znači, ako poskupi meso, ti ćeš da kupiš vagon plavog kamena?“
„Samo se ti šali. Čim ti se pruži prilika da me bockaš, odmah si zadovoljan!“
„Kladim se da će se sada pojaviti kućna pomoćnica da pita: ’Gospođo, cement je provreo, da li da
stavim špagete?’ Molim te lepo, kakve veze imaju cement i cigle s testeninom, testenina s Niksonom,
a Nikson s našom bebom?“
„Naravno da imaju veze. Ako padne vrednost lire, a cigle poskupe, poskupeće i testenina! Ljudi
koriste situaciju. Moramo da budemo oprezni. Isto misli i gospođa Karleti.“
„Ko je to?“
„Oprezna žena kao i ja. Rekla mi je da kupim dosta testenine i nešto više parmezana.“
Suprug se ukoči. „Mir. Ostanimo mirni“, reče. Zatim se blago obrati ženi: „Pogledaj me u oči – KOLIKO
PAKETA PARMEZANA?
„Deset.“
„Deset?“
„Deset.“
„DEESEEET!“, iznenada viknu čovek. „Toliko parmezana! Nahranićemo sve miševe iz kraja!“
„Ali veruj mi, to je bio dobar posao. I parmezan će da poskupi s obzirom na oscilaciju marke. Ljudi
koriste situaciju, rekla mi je gospođa Karleti.“
„Ali zar gospođa Karleti nema drugog posla?“
„Naprotiv! Ona mnogo radi. Vrlo je ljubazna. S obzirom na to da forinta takođe nije stabilna
savetovala mi je da kupim kocke.“
„Šta?“
„Kocke.“
„Hoćeš da prokockaš testeninu i parmezan?“
„Hranjive kocke, one za supu...“
„Šta i one će poskupeti?“
„Naravno da će poskupeti. Poskupeli su...“
„...i kablovi, znam. Hajde, priznaj, koliko si kvintala kocki donela kući?“
„Preteruješ“, smeje se supruga. „Prava si šaljivčina! Ne govori gluposti!“
„Tim bolje!“
„Dve hiljade!“
„DVE HILJADE KVINTALA?“, provali krik iz suprugovih grudi, nosa, ušiju.
„Ma ne, dve hiljade kocki.“
„Rešili smo problem supe za večeru. Dve hiljade kocki! Jesi li ti poludela?“
„Samo sam oprezna! Funta sada može da pada koliko hoće, mene se to ne tiče.“
„Zašto, da li si uzela engleske kocke?“
„Kakve to ima veze. Sada su sve valute međusobno zavisne. Ako nije stabilna jedna i druge gube
vrednost...“
„... i jasno, poskupljuju kocke.“
„Kad bi barem samo kocke poskupele! Poskupljuju i materijali, pelene i dečji puder.“
Suprug se ponovno ukoči. „Nisi valjda kupila dve hiljade kvintala pelena za bebu? Neće nositi pelene
do dvadesete godine?“
„Nisam se setila pelena, ali čačkalica jesam.“
„Čačkalica?“
„Uzela sam hiljadu kutija čačkalica.“
Suprug udara glavom o zid. „A šta će nam hiljadu kutija čačkalica? Otvorićemo čačkaonicu? ’Dobar
dan, gospodine. Šta želite?’ ’Pročačkajte mi ovaj zub ovde.’ ’Odmah, gospodine.’ Ili ćemo da čačkamo
zube po kućama?“
„Izvini, ali ti uvek besniš kad nema čačkalica na stolu.“
„Ali hiljadu kutija čačkalica! Upropastio bih sve zube da ih toliko čačkam“, viče suprug. „Ali, znam te
ja. Nije to kraj! Reci mi sve.“
„Gospođa Karleti mi je rekla...“
„Baš je pričljiva gospođa Karleti!“
„... rekla je da će da poskupe igle.“
„Koliko sanduka?“
„Pola. Samo pola sanduka. Četiri hiljade paketića. Sto hiljada igli.“
„Sada ću uzeti svih sto hiljada igala i idem da zašijem usta gospođi Karleti. Tako će zauvek da ućuti.“
„Izvini, a šta imaš protiv gospođe Karleti? Savetovala me je za moje dobro kako bih uštedela i spasila
se špekulanata.“
„Nije ti savetovala da kupiš dve hiljade primeraka najnovijeg časopisa ’Evropa’, jer šta ako poskupi?“
„Ne, nije mi to rekla. Sigurno je zaboravila. Ako hoćeš, mogu odmah da ga naručim.“
Suprug skače po kući.
„Bolje da sada kreneš. Čeka te.“
„Ko?“
„Gospođa Karleti.“
„Čeka? Mene?“
„Da, zbog plaćanja.“
„Plaćanja. Kakvog plaćanja?“
„Moraš da platiš sve ovo što sam kupila... Ona je vlasnica dućana u kojem sam kupila zalihe.“

Uklanjanje supruge hrčka

Prinuditi je da proguta dve hiljade kockica za supu.

To ne može da preživi. Na ovu supu je nemoguće navići se. Odvratna je i posle dvehiljaditog obroka.
BELEŠKA: Normalno ljudsko biće nikada ne stiže do hiljadite supe od kocke. Dve hiljade supa od kocke
najbolja je mera da se pomori čitava letnja kolonije, vaspitnog zavoda ili zatvora za maloletnike.

SUPRUGA MUŠKARAČA
(uxor virago)

Sve je dozvoljeno kad je u pitanju uklanjanje muškarače.

Svaki suprug postupiće onako kako mu se čini da je najbolje.
Glavno je zatrti je, a svako će da izabere način koji mu se čini najispravnijim.
Najviše poverenja imate u stari i nezamenjivi Kolt? Ispalite, dakle, dobar hitac, može i dva, pa i tri i
četiri – nema granica.
Draža vam je tough metoda, skloniji ste diskretnom stezanju kratkog konopca oko vrata? Onda ga
stegnite oko vrata svoje supruge. Borci protiv buke biće na vašoj strani.
Možda se nekom suprugu više sviđa najklasičniji ubod nožem u srce? Zašto da ne? U osamnaestom
veku ubijalo se samo tako.
Drugima, opet, više leži umetnost otrovnih napitaka? Neka se samo zabavljaju retortama i
epruvetama, ako ih to smiruje.
Muškarača može da podnese svaku smrt. Treba je samo iskušati. Nije potrebno da objašnjavate zašto.
Nezamislivo je da postoji muškarača koja zaslužuje milost, bez obzira kojoj vrsti pripada.
Evo tipičnog slučaja za one koji se još uvek kolebaju.

Kradljivčeva supruga

Ponoć. Kuća Filiponija. Zvoni telefon. Kućna vrata se otvaraju, ulazi gospodin Filiponi i žuri prema
telefonu.
Filiponi: Halo?
Supruga: Jesi li ti, Poldo?
Filiponi: Poldo? Bojim se da ste pozvali pogrešan broj, gospođo. Ovde nema Poldija.
Supruga: Kako nema Poldija! Ne pravite se ludi, odmah pozovite mog muža da dođe na telefon.
Filiponi: Gospođo, ovo je 9807867.
Supruga: Tačno. Tamo bi morao da bude moj Poldo. Pozovite ga.
Filiponi: Ali, razgovarate sa Filiponijem.
Supruga: Slušajte, moj muž se sigurno krije negde.
Filiponi: Krije? Zašto bi se krio u mojoj kući?
Supruga: Jer je došao da krade!
Filipponi: Krade?
Supruga: Baš tako. Pozovite ga!
Filiponi: Čujte, ako želite da se šalite preko telefona u ovo doba noći, niste se namerili na pravu
osobu.
Supruga: Kakva šala! Gubim vreme zbog vas. Pozovite odmah Poldija, moram nešto da mu kažem...
Filiponi: Dobro. Pozvaću Poldija, ali mi objasnite zašto bi taj Poldo krao u mojoj kući.
Supruga: Zato što je lopov! Koliko pitanja!
Filiponi: Ali ja... ali vi... ali mi... Kakve su to šale?
Supruga: Nikada mi niko ne veruje! Slušajte, pokušajte da ga pozovete, tako ćete da se uverite. Recite
mu da ga zove žena. Odmah će se pojaviti.
Filiponi: Mora da sam poludeo. Šalite se, zar ne? Poldo? Gospodine Poldo, traži vas supruga...
Otvara se orman. Poldo bezvoljno izlazi. Filiponi ga posmatra otvorenih usta. Poldo prilazi telefonu i
uzima slušalicu.
Poldo: Izvinite...
Filiponi: Objasnite mi šta radite u mojoj kući!
Poldo: Strpite se... Halo, draga? Htela si nešto, draga?
Supruga: Ah, napokon! Mogao si odmah da se javiš. Kad čuješ da te zovem izađi i javi se na telefon da
čuješ šta sam htela.
Poldo: Ali znaš... u tuđoj kući...
Supruga: Ne shvatam kakvi su to obziri! Posao je posao. Bolje mi objasni zašto nisi sam?
Poldo: Ali, draga, preko telefona, pred gospodinom Filiponijem...
Filiponi: Šta kaže vaša supruga? Zahtevam da mi kažete.
Supruga: Šta taj tamo blebeće? Reci mu da ćuti. Već sam zbog njega izgubila isuviše vremena! Onda,
hoćeš li da mi odgovoriš ili ne?
Poldo: Baš sam lepo krao kad se čuo ključ u bravi... U isto vreme zazvonio je i telefon, gospodin
Filiponi je ušao, a ja sam se uvukao u orman.
Filiponi: Znači, krali ste! Priznajete! Kakav bezobrazluk!
Supruga: Ućutkaj ga, Poldo! Reci mu da je nevaspitan.
Poldo: Molim vas, gospodine Filiponi... Supruga hoće nešto da mi kaže.
Filiponi: Nećete valjda da me zamolite da odem u drugu sobu.
Poldo: Ne, zar ne, draga?
Supruga: Zar ne, šta?
Poldo: Gospodin može da sluša naš razgovor?
Supruga: Naravno. Uostalom, to se tiče i njega. Mogao bi da ti pomogne da nađeš. Toliko si
nespretan... Dakle, telefonirala sam ti da ti kažem da ukradeš, ako ga ima, srebrni pribor za jelo za
dvanaest osoba i sve stolnjake. Sve, jesi li razumeo? Nemoj kao i obično iz obzira da ostaviš jedan ili
dva...
Poldo: Dobro, draga. Naravno, draga.
Filiponi: Šta li mu to, do vraga, govori?
Supruga: I ne dolazi kući ako nemaš barem dva vredna komada nakita. Ah, zaboravila sam, pogledaj
da li imaju nekog impresionistu, ili možda poentilistu... Ćao, Poldo!
Poldo: Zdravo, draga.
Poldo spusti slušalicu. Gleda zbunjeno u Filiponija.
Filiponi: Po... poludeću! Ne samo što kradete u mojoj kući već i telefonirate. Nečuveno!
Poldo: Kad biste znali, gospodine Filiponi! Uvek mi smeta dok kradem... Bio sam član čuvene bande
Bonot... Izbacili su me jer me je ona uvek ometala dok radim! Traži da joj dam telefonske brojeve
stanova koje nameravam da pokradem i nadzire me...
Filiponi: Šta ste rekli?
Poldo: Zamislite samo bednog lopova kojeg kinji grozna, despotska supruga...
Filiponi: Jadniče! Ali šta ja to govorim? Đavola jadnik! Lopov ste i zvaću policiju!
Telefon ponovo zvoni. Filiponi odgovara.
Filiponi: Halo?
Supruga: Opet vi? Je li Poldo otišao? Je li završio? Kako je uspela krađa?
Filiponi: Ovo prelazi sve granice! Dosta, mučiteljko!
Supruga: Pazite što govorite jer ću da vas tužim! Na sud ću s vama, jeste li razumeli?
Filiponi: Vi mene na sud, mene! Nemojte da me zasmejavate. Koga ovde kradu, mene ili vas?
Supruga: Mene! Kradete mi dragoceno vreme! Poldo je sigurno još tamo jer se na broju stana koji je
sledeći na spisku za krađu niko ne javlja. Dajte mi ga na telefon.
Poldo: Izbegnimo svađu, gospodine Filiponi...
Filiponi mu daje slušalicu.
Filiponi: Besmisleno!
Poldo: Halo, da?
Supruga: Slušaj, oklevalo! Ako do zore ne obaviš barem tri krađe, imaćeš posla sa mnom.
Besposličaru! Gubiš vreme brbljajući s klijentima. Ukradi, pozdravi se i izađi, jesi li me razumeo?
Poldo: Naravno, draga... Zdravo, draga...
Poldo odloži slušalicu. Sruši se na stolicu uhvativši se za glavu.
Filiponi: Šta je opet htela?
Poldo: Na kraju ću morati da bušim karticu na početku i kraju krađe... Ne mogu više, gospodine
Filiponi.
Filiponi: Hajde, nemojte da plačete... Ionako je uzalud! Nećete me ganuti.
Poldo: Uistinu. Nisam vas ganuo?
Filiponi: Sad ću da zovem policiju da vas uhapsi.
Poldo: Kad biste barem uspeli!
Filiponi: Dobićete najmanje godinu dana robije.
Poldo: Ah, ne, dve. Ako primenimo zakon, onda dve godine i šest meseci.
Filiponi: Dobro, kako hoćete: dve godine i šest meseci. Nije moguće da se tome radujete?
Poldo pleše po sobi.
Poldo: Konačno odmor!
Filiponi: Odmor?
Poldo: Dve godine i šest meseci robije, daleko od moje žene! Hvala vam, gospodine Filiponi!
Poldo pada na kolena pred svojim dobrotvorom.
Filipponi: Ali šta to radite?
Poldo: Kad bi svi bili tako zli i bez razumevanja kao vi! Kad ne bi imali dobro srce, odavno bih bio na
robiji, doživotnoj! Ali, ako uzmem lošeg advokata, dobiću tri godine, a možda i četiri... Divno! Idem na
robiju! Idem na robiju!
Poldo se predaje neobuzdanoj radosti. Zatim zastane. Gleda Filiponija razrogačenih očiju. Preplašen
je.
Filiponi: Šta vam je?
Poldo: Jeste li sigurni da u zatvorima nema telefona?

SUPRUGA GUNĐALO
(uxor querula, lamentis lacrimisque dedita)

Krave spadaju u porodicu preživara. Supruge u porodicu prekoriteljki: preživaju pogrde, prežvakavaju
prekore, žvaću optužbe, mrmljaju prigovore, grgljaju pretnje.
Ako ih suprug gnjavi brižnim ponašanjem, žale se da ih gnjavi; ako ih zanemaruje, jauču da ih
zanemaruje; ako nikada nije kod kuće, kako nikada nije kod kuće; ako je suviše u kući, da je suviše u
kući; ako im nikada ništa ne poklanja, kako im nikada ništa ne poklanja; ako troši novac na poklone,
da troši novac na poklone; ako hrče, što hrče; ako ih tuče, sposobne su čak da izjave da ih tuče.
Ukratko, nepresušna reka tužbalica.
Svaki čovek reaguje na svoj način i prema svom karakteru. Ima muževa koji se pobune infarktom,
drugi odgovaraju apoplektičnim udarom, a neki opet trombozom. Ima ih koji ne uspevaju da
podlegnu i odlaze da bi preživeli, s nekom bujnom plavušom koja će takođe postati aktivna gunđalica,
ali tek posle šest meseci zajedničkog života. Najčešće, ipak, muž se odluči da ubije. Naročito ako ga
ometaju za vreme popodnevnog odmora, kada se ispruži i počne da čita neku novu, tek kupljenu
knjigu.
„Ah...“, raduje se pipajući mekane jastuke dvoseda u dnevnom boravku, a kada suprug kaže ah, znači
da baš uživa. Sklupča se na krevetu i toliko je srećan da se čak seti i da skine cipele. Kada se smesti,
otvara knjigu i prepušta se neumerenom čitanju.
„Bio je lep sunčan dan, u vazduhu je proleće mirisalo aprilskim nagoveštajem u procvetalim granama
badema...“, čita. Ali, baš kad je stigao do grana badema, dolazi supruga iz kuhinje.
„Lepo!“, prekida ga. „Gospodar se već ispružio na dvosedu! I PRASCI se izvale čim se najedu! S
PRLJAVIM CIPELAMA!“ Videvši cipele na podu odmah se ispravlja: „S PRLJAVIM NOGAMA! Dok ja
NESREĆNICA kao POSLEDNJA SLUŠKINJA u kuhinji stavljam sudove u mašinu, stavljam veš na pranje,
IZBEZUMLJUJEM SE proučavajući razne programe pranja, MERIM omekšivač, MERIM prašak.
Pritiskam SVU TU dugmad! Da znaš da uz svu tu dugmad ne mogu više da izađem na kraj sa samo
JEDNOM kućnom pomoćnicom. Ali tebe baš briga! Ja pričam, pričam, a on ČITA! Čitaj, čitaj i obrazuj
se! Čitaš i baš te briga za sve drugo. Izigravaš GOSPODARA! Blažen ti kad NIŠTA NE RAZUMEŠ! Ah,
jadna ja, jadna ja, jadna ja...“
Poslednje reči se ne čuju jer se vraća u kuhinju. Od kuhinje do dnevnog boravka izgovori jedanaest i
po „jadna ja“.
Suprug se ponovo udobno smesti, popravi jastuk i počne da čita. „Bio je lep sunčan dan, u vazduhu je
proleće mirisalo aprilskim nagoveštajem u procvetalim granama badema...“
„Mogao bi“, cmizdri supruga, vrativši se, „ponekad da mi kažeš neku LEPU REČ! Mogao bi da mi
odgovoriš makar MRMLJANJEM, jer u ovoj kući ja nisam SUPRUGA već SLUŠKINJA. Ali da, DIVLJAK ne
govori. Zatvara se u svoje ĆUTANJE, čak prevrće očima. Da, prevrćeš očima... VIDIM te, vidim, dok
listaš te svoje PROKLETE KNJIGE. Knjige. Ali, SPALIĆU ti knjige jednog lepog dana! Napraviću lepu
vatricu! Videćeš! NE POZNAJEŠ ti mene! Još ti mene ne poznaješ, dragi moj... Ali kome ja govorim!
Kao da govorim ZIDU! Jadnaja, jadnajajadnaja...“
„Jadna ja“ je znak da se scena završila. Vraća se odakle je došla. Suprug odahne s olakšanjem. Juče je
prevrtanje očima spomenula u prvom činu, danas u drugom. Jadnica se trudi da izmeni scenario kako
ne bi bila toliko dosadna. Ali zašto da gubi vreme misleći o njoj? Knjiga, moja obožavana knjiga...
Počnimo ispočetka.
„Bio je lep sunčan dan, u vazduhu je proleće mirisalo aprilskim nagoveštajem u procvetalim granama
badema...“
Vrata se ponovo otvaraju i počinje treći čin.
„Ne, ne očekujem LEPU reč, jer ionako je od TEBE uzalud očekivati tako nešto. Ali tražim da mi
odgovoriš kada ti SE OBRAĆAM! To je pitanje VASPITANJA! UZAJAMNOG POŠTOVANJA! A ja zahtevam
BAREM poštovanje od čoveka koji ne ceni moj TRUD oko ove kuće! Znaš li da je danas OTPALO dugme
s kaputa tvog sina i da sam morala tri puta da telefoniram, kažem TRI PUTA, dok sam pronašla
šnajderku koja će da ga prišije. Na kraju sam bila SLOMLJENA! Kad bi samo znao koliko se ŽRTVUJEM
čitav božji dan. Ti u kancelariji NIŠTA ne radiš, a kad se vratiš kući zineš i JEDEŠ. Kada bi makar
razmenio DVE REČI sa SVOJOM ženom, ne, ništa, IZVALIŠ SE na dvosed i ČITAŠ. Dosta, bolje da
prestanem jer će se ovo LOŠE završiti. KAŽEM ti, loše će se završiti. Ah, jadnajajadnaja...“
Zatvara vrata. Kraj trećeg čina.
Suprug odahne. Uvaljuje se još dublje među mekane jastuke i počinje opet da čita. „Bio je lep sunčan
dan, u vazduhu je proleće mirisalo aprilskim nagoveštajem u procvetalim granama badema...“
Čin četvrti. Supruga ulazi jadikujući.
„Ne razumem kako možeš da ostaneš MIRAN, slušajući kako ti žena PLAČE! Da, plačem jer se osećam
PONIŽENOM, iskorišćenom, ali ti si NEOSETLJIV. Šta imaš umesto srca, KAMEN? Pa ipak, neću da ti
priuštim to zadovoljstvo. Evo, ne PLAČEM više. Ti me ne tešiš? Ja ne plačem! Uostalom, uzalud je VIŠE
razgovarati. Jasno je da je naš BRAK promašen. Ostaćemo zajedno zbog dece! Ali kunem ti se, da smo
ih imali samo ŠEST ILI SEDAM ne bih ni minutu oklevala da te NAPUSTIM. Probajmo da se, makar zbog
njih, pristojno ponašamo. Ne, ne govori NIŠTA. Ionako je UZALUD. Ah, jadnaja, jadnaja ..."
„A ko pa govori?!“, htede da kaže suprug, ali zaključi da bi to bilo uzaludno rasipanje energije. Četvrti
čin je uvek najbolji, pomisli. I svaki dan je sve bolja. Ono „ostaćemo zajedno zbog dece“, izgovorila je
izvrsno, izražajno, zvučalo je tako iskreno. Zaslužila je aplauz. Ko zna da li će danas biti petog čina?
Ponovo čita: „Bio je lep sunčan dan, u vazduhu je proleće mirisalo aprilskim nagoveštajem u
procvetalim granama badema...“
Peti čin.
„Ali KONAČNO!“, urla žena pobesnevši. „Kada ćeš da shvatiš da me tvoje ćutanje dovodi do BESNILA?
Mogu li da znam šta radiš ispružen na dvosedu? Izađi! Udahni svež vazduh. Odvedi u šetnju bar jedno
dete! Zar ne vidiš DA JE LEP SUNČAN DAN, DA U VAZDUHU PROLEĆE MIRIŠE APRILSKIM
NAGOVEŠTAJEM U PROCVETALIM GRANAMA BADEMA...“

Kako se rešiti gunđalice

Uzeti rascvetalu granu badema i odalamiti je po glavi. Dok ne pukne. Grana.

SUPRUGA TRAČARA
(uxor in aliorum factis nasum inserens)

Scena predstavlja suprugu tračaru.

Glas supruga (iz druge sobe): Draga?
Supruga: Da?
Glas supruga: Poznaješ li slučajno gospođu Marini?
Supruga: Koga, onu lepu plavu gospođu koja stanuje u broju dvadeset šest Viale Romania pored tetke
Eleonore i koja je udata za onog zgodnog visokog crnog čoveka za koga se priča da je prijatelj gospođe
Pereti, a izgleda da ih je i njen muž zatekao dok su se ljubili iza paravana na proslavi kod Mareskalčija,
na kojoj su bili i Sinibaldijevi koji su prvi rođaci onog konte Paolučija koji je tri godine bio veren s
gospođom Marini koja se kao devojka prezivala Manoeli i nije bila baš na dobrom glasu jer je volela
da se zabavIja pa je posle tri godine vereništva s konteom Paolučijem počela da se zabavlja s drugim
sinom iz prvog braka Botacija, ali ga je ubrzo napustila jer njena majka, koja pre svega voli novac, nije
bila zadovoljna i zapela je da uda ćerku za jednog od Markovaldijevih, ali joj nije uspelo jer
Markovaldijevi nisu pristali, a onda je ona bacila oko na onog Marinija koji je bratanac
Castelfrančijevih ali ne Castelfrančijevih iz Castelfranka već Castelfrančijevih iz Casalmonferata,
otmenih ljudi, ali za koje se govorilo da su propali i zaista se posle venčanja saznalo da od tih velikih
para nije mnogo ostalo, a njena majka koja je očekivala bogzna šta morala je da primi u kuću zeta koji
je imao velike prohteve pa je trošio i rasipao novac Manoelijevih dok jednog dana tašta nije zapretila
da će ga nogom izbaciti iz kuće i tada je našao posao i sada je direktor fabrike testenina jer kažu da
spava sa ženom vlasnika?
Glas supruga: Da, ta. Poznaješ li je?
Supruga: Ne.

Uklanjanje tračare

Uperite joj pušku repetirku u lice i pre nego što uspe da progovori: „Šta to izvodiš nisi ti rođak
Panzinijevih koji je pucao u suprugu jer je verovao da je u nedozvoljenoj vezi sa deverom sestre
doktora Mikelija, što su bile puke brbljarije koje je proširila tetka Lale Peroti jer je bila ljubomorna što
je Gertrudinu ćerku ostavio verenik baš pre venčanja jer je upoznao neku Amerikanku koja je
Niksonova rođaka tako da je i Ričard bio vrlo ljubazan s njim kada je otišao u Belu kuću da oda
poštovanje baš istog dana kada je tamo u gostima bio engleski kraljevski par koji je otputovao dve
nedelje kasnije i vratio se u London tačno onog dana kad smo mi putovali za Ladispoli?“, pucati.
Repetirkom.

SUPRUGA NEDELJNA ČISTUNICA

(uxor tumultosa quae die domenico streptium facit)

Nedeljna čistunica potiče direktno od velike porodice neosetljivih. Reč je o supruzi čije se domaćičke
sklonosti pojavljuju isključivo nedeljom i praznicima. Mašine za pranje i sušenje veša, usisivači, mašine
za pranje sudova, znače joj nešto samo ukoliko može istovremeno da ih uključi na 220 V u utikač
pored kreveta tik iznad glave supruga koji spava svoj praznični san.
Nedeljna supruga koja ponedeljkom ustaje u deset, praznikom je na nogama već u šest, a u šest i
trideset već je u hodniku ispred spavaće sobe, rukujući svojim dragim usisivačem.
Znamo kakvi su usisivači. Usisavaju. Zabavljaju se, glumeći mlaznjak koji upravo uzleće. Nesnosna
buka budi supruga, on gleda na sat s pritajenom nadom da kazaljke pokazuju barem devet, ali one
gotovo uvek pokazuju petnaest do sedam. Trudi se da se seti kad je sinoć otišao na spavanje. Računa
brzo... Rezultat je porazan: spavao je četiri sata i deset minuta. Ponovo leže dok mu se po glavi mota
kratkotrajna, utešna vizija usisivača koji kao raketa, zajedno sa njegovom suprugom, leti ka Mesecu.
Posle deset minuta iz hodnika se još jedan mlaznjak sprema za poletanje. Suprug, omamljen bukom
usisivača, budi se ponovo.
„Dosta!“, urla.
Ali, znamo kakve su glačalice. Glačaju. I to istim žarom kojim usisivači usisavaju.
Kako da supruga čuje suprugov glas kad se, rukujući istovremeno usisivačem i glačalicom, nalazi u
središtu zvučnog uragana? Suprug je prisiljen da ustane.
Pojavljuje se na pragu besen poput kakvog grčkog božanstva i viče na ženu. Izvikuje, dakle, neke
neponovljive riječi, a supruga u zaglušujućoj buci čuje samo: „!“. Znak uzvika, u stvari, samo naslućuje
po mračnom izgledu supruga koji se vraća u postelju, uveren da ga je čula i razumela.
Ubrzo zatim dotadašnjim šumovima pridružuje se i novi. Supruga, spretna i brza, naizmenice upravlja
usisivačem, glačalicom i otprašivačem, koji su se razleteli po kući u apokaliptičnoj tutnjavi.
Suprug se grči u postelji, pucaju mu bubne opne i već trči u pravcu nesrećne tehnike koja je uzrok
urnebesa. Navaljuje s leđa, zaustavlja je, izvlači tri utikača i urla u međuplanetarnu tišinu koja je
nastala:
„Nedelja je, do đavola! Sedam je sati! Želim da spavam do podneva!“
„A ko ti brani?“, odgovara ljubiteljka buke.
„Ko? KO?“, prolama se čoveku urlik iz najveće dubine grudnog koša.
„Ali, oprosti“, objašnjava razularena. „Ako nedeljom ne mogu malčice da sredim kuću, reci mi, kad
onda mogu...“
„Ponedeljkom! Utorkom! Sredom, četvrtkom, petkom, subotom!“, viče suprug, potrči prema krevetu
i uvali se poput anđela.
Naravno, dve sekunde posle toga iz kuhinje se čuje „roarrrraorrrraorrrr“ mašine za pranje veša i
mašine za pranje sudova, čemu se pridružuje „frrruuullll“ miksera i „zgzzzsgzzz“ automatskog rezača
hleba i povremeni udarci tučka za meso.
Suprugu se čini da se našao usred gradske industrijske zone. A tek je sedam i trideset. Pojavljuje se,
držeći u svojim plemenitim rukama nevidljivi ognjeni mač. Kreće prema kuhinji i deluje kao da snažni
udarci bubnja prate njegov krstaški pohod protiv nevernika.
„Zar ne smem ni da doručkujem?“, opravdava se supruga, lomeći hrskavi tost.
Muž dobija napad svega. Jetre, žuči, nerava, srca. Kleči i moli za milost. Pokazuje svoje izranjavljene
uši i preklinje: „Smiluj se, barem njima...“
Deset minuta kasnije opet je u postelji i sprema se da zadrema u blaženoj odsutnosti šumova kućnih
aparata, kad ga trgne nekakvo zavijanje.
Njegovim bubnim opnama, naviklim na to da zatrepere na svaku buku, njegovim slušnim kanalima
koji mogu da razaberu i prepoznaju sve vrste šumova, odmah je jasno da je u pitanju premeštanje
nameštaja. Prvom zavijanju pridružuje se drugo, slede prasak, pucketanje, struganje. Zar ta prokleta
žena ruši zidove dnevne sobe da bi skinula prašinu sa svake cigle?
Oči supruga postaju ubojite strele.
Iako ispranog mozga, još je sposoban da odluči – treba ustati.
I kad se, potpuno obučen, uvređen i razljućen pojavi na pragu dnevnog boravka, evo šta čuje od tog
ljudskog zemljotresa: „Hm! U osam si već na nogama? U nedelju? Molim te, samo nemoj da ulaziš
ovamo... Zar ne vidiš da čistim?“
Soba je puna izvrnutih stolica. I stolovi su okrenuti nogama na gore, kao i neki lakši delovi nameštaja.
Očigledno prvo pravilo čišćenja je okrenuti nameštaj!
„I nemoj da sedaš na otomane, jer sam ih upravo očistila od prašine“, nastavlja supruga.
„Znam“, reče suprug.
„Gde si pošao, molim te? U radnu sobu? Ne, moram još da usisam prašinu i izglačam pod.“
„Znam!“, opet će suprug.
„Nećeš valjda u salon? Moram da ga očistim od prašine... ne možeš ni u trpezariju, jer je tapison još
vlažan... Uostalom, gde si sad pošao?“
„Daleko odavde“, grmi suprug i izlazi iz kuće, zalupivši vratima.
Supruga rezignirano uzdahne. Nastavlja da čisti, mrmljajući neutešno: „Znala sam da će pronaći
izgovor samo da izađe i u nedelju. Kakvi su egoisti ti muškarci!“

Praktični saveti
 Vezati je i začepiti joj usta.
 Udariti je dobro nekoliko puta praherom.
 Usisati usisivačem.
 Namazati je zatim sjajem za pod. Zatim dobro usijati kako bi se postigao blistavi sjaj.
 Ubaciti je u prtljažnik automobila.
 Izbaciti je u more.
Što se ekologije tiče biće vam mirna savest, jer znate da ste, doduše, bacili u more otpadak, ali čist,
isprašen i uglačan. Možda bi mogli da vas optuže za ženomorstvo ali, tako mi Boga, ne i za
zagađivanje!

BRIŽNA ŽENICA
(uxor sollecita sed iniucunda)

Brižna ženica postaje sve krvoločnija jer vrsta polako izumire.

Teško je danas naći brižnu suprugu koja vodi direktno poreklo od porodice pravih brižnih žena
devetnaestog veka, tog plemenitog soja kome sigurno pripadaju gospođica Felićita, baba Speranca i
neke anđeoske otmene gospođe koje su slikali Tomas Geinsburg, Ingres, Milet, Constable, Silvestro
Lega.
Ako imate nesreću da nabasate na brižnu ženicu, skoro uvek je reč o lažnoj brižljivici, ništa manje
opasnoj od drugih, štaviše, još je željnija da svojom brižnošću uništi nesrećnog supruga, još je
lakomija u svom nestrpljenju da ga iz potaje udari neumerenim staranjem.
Okrutnost brižne ženice počinje još pre nego što je suprug otvorio oči.
Ona ga rukom drma blago, ali odlučno, dok jadnik ne otvori jedno oko i ispusti uobičajeno „Eh?“ koje
dolazi iz pakla.
„U koliko sati si mi rekao da te probudim, u sedam ili u osam?“, šapuće brižna ženica tihim, tihim
glasom koji jedva dopire do ušiju kao da neko iglicom čeprka po Eustahijevim trubama.
„U šest!“, reče suprug skočivši. „Zašto, koliko je sati?“
„Devet.“
Izvinjenje kao posledica tupave brižnosti, uvek je isto.
„Tako si lepo spavao. Bio bi greh da sam te probudila.“
Suprug, probuđen tri sata kasnije, već je dovoljno iznerviran da bi mogao da trpi sledeće postupke:
„Hoćeš li čajić? Ili kaficu? Staviću u nju dva prsta toplog, toplog mlekca.“
Ili:
„Hoćeš li da ti istrljam leđa kremicom?“
Ili:
„Pripremila sam ti kupkicu s mirišljavim solima...“
Muževi ujutro malo govore i mnogo gunđaju. A najviše im smeta briga, naročito ako potiče od
supruge. Civilizovani suprug bi voleo da se događaji ovako odvijaju:
Supruga: Probudi se! Šest je sati!
Suprug: Grrr...
Supruga: Hajde, ustani!
Suprug: Evo... Samo još trenutak... Još minut...
Supruga: Šest je sati i jedan minut! Napolje iz kreveta!
Suprug (ustaje zevajući): Krhnombirdksote...
Supruga: Za pet minuta kafa će biti na stolu. Marš! Operi se! Jedan, dva, jedan, dva, jedan, dva...
otvori slavinu, jedan, dva!
Za vreme doručka nijedan šum ne sme da ometa blaženo glogotanje tople kafe dok silazi u stomak.
Međutim, brižne ženice, dok suprug prinosi ustima šoljicu s kafom, primete, tiho kriknuvši, da muž na
nosu ima crnu tačku. Sve supruge su opsednute crnim tačkama, ali kod brižljivica opsednutost dobija
patološke razmere. Ona se pandžama baca na crnu tačku, stiska je, čupa, bocka i cedi sve dok ne uspe
da je izvadi. Dok suprug riče od bolova ona mu ponosno gura pod nos crnu tačku, govoreći:
„Gledaj kakvu si ružnu stvarčicu imao na nosu.“
Ova mužocediteljka uvek lovi crne tačkice, bubuljice, čiriće i ukoliko joj se ne pruži prilika da se iživi na
suprugu, jer mu je koža savršena, nije redak slučaj da pronađe ljubavnika s bubuljičavim licem.
Pažnja ovakve supruge sasvim je nepodnošljiva za vreme ručka. Kad vidi da je muž prineo ustima prvu
kašičicu supe, ona ispituje izraz njegovog lica očajnički tražeći odobravanje.
„Da li je dobra? Prija li ti? Ne? Da li je slana? Da nije neslana? Suviše topla? Suviše hladna?“, brblja
neprekidno, toliko da poželiš da zvezdicama označiš tačan kvalitet supe.
„Normalna je“, odgovara pristojno suprug.
Brižljivica ponovno počinje. „Hoćeš li malo bibera? Soli? Ulja? Maslaca? Sira?“, pita posustalim
glasom.
„Ne“, odgovara suprug.
„Hoćeš li meso na žaru? Prženo? Na maslacu? Na pari? Mleveno? Dinstano? Sa spanaćem?
Tikvicama? Krompirom? Šargarepom? Graškom? Cveklom? Paradajzom?"
„Kako hoćeš“, odgovara suprug.
„A kakvo je vino? Sviđa li ti se? Hoćeš li crno? Možda ružicu? Laganije? Jače? Slađe? Toplo...?“
„HAJDE U...!“, urla suprug.
A ona brižljivo: „Gde? Kinjoli? Peskaseroli? Meda? Numana? Sirolo? Santamarinela? Portorekanati?"
Ponekad suprug ne razmišljajući pohvali bakalar koji mu je spremila supruga. Kad se to dogodi
sledeća tri meseca svakog drugog dana imaće bakalar na jelovniku. Kada izgubi strpljenje i eksplodira
kako mu se bakalar gadi, supruga mu začuđeno odgovara: „Ali, rekao si mi da ti se mnogo sviđa... Ja
sam se, ljubavi, žrtvovala i kuvala ga da bi ti bio zadovoljan!“
Desilo se opet da se suprug, ne razmislivši, uoči Božića požalio na lagani bol u želucu. Sledećeg dana,
tj. na praznik, umesto divnih jela – testa u supi, suvog testa, pečenog ćurana, paradajza sa sirom,
mešanog mesa na žaru, kolača, voća, kafe, viskija, kao što je razumno očekivati, ugledao je pred
sobom supu od kocke, pileća prsa, kuvanu blitvu i kuvano voće.
Pažnja brižne supruge zaista je nepodnošljiva kad čuva svog supruga od dece i kada se podigne u
odbranu njegove privacy.
Pretpostavimo da je suprug odlučio da pođe rano na spavanje, u sedam uveče.
„Jesi li siguran da nećeš baš ništa da jedeš?“, pita ga brižljivo supruga, naravno tek pošto je već
zadremao.
„Ne, hvala. Zatvori vrata, želim samo da spavam...“, reče suprug. Okrene se na drugu stranu uživajući
pri pomisli na san do sutrašnjeg jutra, ali ne zna da deca, začuđena neuobičajenom pojavom, već
osluškuju iza vrata njegove sobe.
Okrepljujući san stiže, dolazi čak vrlo brzo. Dva minuta kasnije, suprug hrče. Naravno, deca i dalje
osluškuju iza vrata, a brižljivica koja se došunjala na vrhovima prstiju da vidi da li suprug spava,
odmah se postavlja kao neosvojiva tvrđava da odbrani supružnikov san, i iz sve snage viče: „Deco,
TIHO! Ne GALAMITE! Tata SPAVA!“
Urlik koji bi probudio i mrtvog, trgne supruga koji skoči uhvativši se grčevito za luster. Ljuljanje lustera
blago ga uspava i trenutak kasnije on ponovo pada u krevet omamljen.
Okrepljujući san, je ponovno došao. Nezgoda je u tome što dolazi i supruga... Otvara lagano vrata i
približi se krevetu tiho, tiho. Polako se nagne nad muža istražujući i lagano, lagano ga probudi, jer
ništa nije gore nego kad neko hoda tiho, tiho da drugog ne probudi – to svakog probudi.
Suprug otvara oči i posmatra ženu pogledom u kojem bi teško bilo pronaći tragove humanosti.
A supruga će odmah: „Ah, budan si? Mislila sam da spavaš. Kako to da ne spavaš? Da ti nije loše?“
„Ako sam bolestan, nadam se da sam oboleo od bolesti spavanja!“, viče suprug. I baš u tom trenutku
u njemu sazreva misao o strašnoj osveti.

Uklanjanje brižne ženice

Vrlo je jednostavno. Kupite kuću na selu. Proživite tamo neko vreme sa svojom ženom glumeći sreću
koju ćete možda i osetiti jer znate da se približava trenutak konačnog rastanka.
Zatim je pošaljite na more.
U njenom odsustvu iskopajte rupu ispod bračnog kreveta, vrlo duboku rupu, i napunite je
sumpornom kiselinom.
U krevet ugradite mehanizam koji će kada pritisnete dugme da okrene krevet za 360 stepeni tako da
svako ko se u njemu nalazi mora da propadne u jamu sa sumpornom kiselinom. Preostaje samo da
sačekate da se telo rastvori.
Kada se žena vrati, jedne večeri kad ode na spavanje pre vas i zaspi, uđite u sobu, lagano je
prodrmajte, a kada otvori oči brižno je zapitajte: „Spavala si?“
„Da, dragi. Upravo si me probudio...“, odgovoriće blaženo.
„Ne brini. Sada ćeš se naspavati zauvek.“
Pritisnite dugme.
Odmah prodajte kuću.
BELEŠKA: Pazite da vam se ne dogodi isto što i onom suprugu koji je završivši pripremne radove oko
mehanizma i jame, ujutro pospan i još ošamućen snom, umesto dugmeta za svetlo... Supruga ga još
uvek traži.

SUPRUGA KOJA SE VREĐA AKO JE STALNO NE OBOŽAVAŠ I NE PRIMEĆUJEŠ SITNICE KOJIMA SE

UKRAŠAVA ZA TEBE
(uxor mentecapta)

Happening se odigrava svakog dana.

Evo tri hiljade pet stotina sedamdesete replike. Zavesa se diže, nalazimo se u dnevnom boravku
stana, vašeg, na primer.
Ona (dolazi kući i odmah se obraća suprugu koji čita novine): Ništa ne primećuješ na meni?
On (odlažući novine): Na tebi? Šta bi trebalo da primetim?
Ona (izvodeći piruetu): Moju haljinu.
On: Haljinu? Ali istu si imala i juče, zar ne?
Ona (nezadovoljno): Da, ali danas imam belu maramu oko vrata, a juče sam imala smeđu. Ti nisi
primetio i ništa mi nisi rekao?!
On: A šta bi trebalo da kažem?
Ona: Čim si me ugledao trebalo je da kažeš: „Ljubavi, ta haljina za koju sam pomislio da ti savršeno
stoji sa smeđom maramom, stoji ti još bolje s belom maramom!“ To si trebao da kažeš!
On: Čitavu litaniju?
Ona: Naravno, a ti nisi ništa primetio! Znaš li šta to znači? Da me ne voliš. Nekada je to bilo drugačije.
Primećivao si čak i kad bih promenila boju kose.
On: Kako da ne!
Ona: A sada ne primećuješ ni kad promenim maramu... (Vadi maramicu i pravi se da plače. Muž vidi
da se ona pravi da plače, ali se pravi da veruje da ona ozbiljno plače.)
On: Ti plačeš?
Ona (praveći se da jeca): Naravno da plačem. Kad shvatiš da muža više nije briga za tvoje marame to
ranjava srdašce pažljive i osetljive ženice kao što sam ja...
On: Hajde, ne plači... Znaš zašto nisam primetio? Kad si ušla bile su mi zatvorene oči. Malo sam
zadremao na fotelji, a kad sam otvorio oči zaslepila me je tvoja blistava lepota.
Ona: Verujem ti... (Kada im govoriš o lepoti, uvek su spremne da poveruju.)
On: Primećuješ li ti, zlato, nešto na meni?
Ona: Primećujem da ti ništa na meni ne primećuješ, eto šta primećujem. Dakle, da čujemo: što je na
meni novo večeras?
On (mrmljajući: prokletstvo, sve počinje ispočetka): Ci... ci... ne cipele, ne... Onda ča... ča... ne, ni
čarape, še... še... ne, nije ni šešir, pa i nemaš ga... Onda poja... (savladava bes i glumi da je tužan)
Predajem se! Ljubavi, ne znam...
Ona (odmahujući očajno glavom): Znala sam... Znala sam da nećeš da primetiš narukvicu.
On: Narukvicu? Kakvu narukvicu? Ovu? Ali nju sam ti poklonio prošle godine!
Ona: Da, ali sam je uvek nosila na levoj ruci. Večeras sam je stavila na desnu ruku, ali pošto tebi ja
nisam važna, nisi ni primetio!
On (mrmljajući u sebi najgore psovke): Ali kako bih, ljubavi, mogao da primetim takvu sitnicu?
Ona: A, tako? To su sitnice? (Uzima maramicu i pravi se da plače.) On to zove sitnicama! Umesto da
skoči iz te proklete fotelje, potrči mi u susret i kaže: „Ah, šta to vidim? Znaš da ti narukvica mnogo
bolje stoji na levoj ruci?“ Umesto da uradi ono što bi uradio svaki suprug, on ništa, drema zatvorenih
očiju kao da me nema!
On (u sebi: Da te barem nema!): Izvini, ali, zar ti se ne čini da malo preteruješ?
Ona: Nekada nisi bio takav... Sećaš li se kada sam slupala kola i vratila se zgnječenih branika i
polomljenih farova? Odmah si primetio. A znaš li zašto? Zato što si me onda voleo!
On: Kažeš da je to zato što sam te voleo?
Ona: Naravno da si me voleo! A kad sam izgubila novi krzneni kaput koji si mi baš poklonio? Sećaš li
se? Čim smo došli kući rekao si: „A krzneni kaput?“ Odmah si primetio da nije na meni. A znaš li
zašto? Zato što si bio preko ušiju zaljubljen u mene.
On: Ne u kaput, već u tebe!
Ona: Naravno, u mene. Sada, međutim, kao da ne postojim. A ja budala i dalje premeštam narukvice i
menjam marame da bih ti se svidela, bila ti zanimljiva i da bi primetio moju želju za novim...
On: Draga, slušaj...
Ona: Uzalud. Ne, zaista je uzaludno. Uvređena sam, dotučena. Nemam snage da pričam, kao da mi
čvor stoji ovde... (Ponovo uzima maramicu i počinje lažno da jeca.)
On: Hteo sam da ti kažem...
Ona: Ništa nemoj da govoriš. Preostaje mi samo da se pomirim s tim da te više ne zanimam... Kad
samo pomislim da ja uvek primetim i najmanju promenu na tebi! Prošlog meseca kada si prodao uno i
kupio umesto njega mercedes, zar nisam odmah primetila? Ne možeš da porekneš!
On: Ne, ali...
Ona: Kako sam nesrećna! Kako je teško boriti se protiv srca od kamena kakvo je tvoje, naročito meni,
osetljivoj, brižnoj, uvek prisutnoj, koja sve primećuje, prati i zapaža... I nemoj tako da me gledaš,
dragi! I molim te skini te nožurde sa stolice! A što, molim te, nosiš bele pantalone usred zime?
On: Baš sam pokušavao da ti kažem... Nisu to bele pantalone. To je gips. Slomio sam obe noge, dok si
ti jurila od jutra po prodavnicama... Moram da ih držim na stolici...
Ona: A ko je ova žena? Tek je sad vidim...!
On: Bolničarka, ljubavi...
Ona: Pravi si pokvarenjak! Šta sve ne bi uradio samo da imaš pored sebe lepe bolničarke, zar ne?
(plače) I kad se samo setim da sam stavila narukvicu na drugu ruku!

Uklanjanje supruge koja se vređa ako je stalno ne obožavaš i ne primećuješ sitnice kojima se ukrašava
za tebe

Scena se dešava na ivici provalije. On i ona šetaju berući runolist. Ona naravno predbacuje suprugu
što nije primetio da umesto cipela s kramponima nosi veoma elegantne cipele za šetnju.
Ona: Da, ti nikada ništa ne primećuješ! (Ne primećuje da je zakoračila u prazno, oklizne se i padne u
provaliju.)
On: Ni ti.
Raskid prijateljstva.

SUPRUGA TRUDNICA
(uxor pregnans bi-rumpens)

Kako je ukloniti

Trudnicu ne smete da dirate do porođaja. Ako bi, međutim, tokom vremena, u njoj prevladao drugi
vid njene ličnosti; ako se pretvori u muškaraču, svadljivicu, urlatorku ili brižnu ženicu pa postane
nepodnošljiva, nema prepreka da je uklonite – uradite to na način razrađen u prethodnim
poglavljima.
Iako uživa imunitet, trudnica ipak može da probudi vaš uspavani krvnički instinkt jer je skoro uvek
dosadna, razdražljiva i zamorna.
Povraća. Kad prestane, izbaci stomak kao zastavu. Ne hoda, već defiluje ispred vas. Svaki kilogram
stomaka težak je tonu, zato što ona nosi dete, a ne vi.
Čim se nakašljete, kaže: „Prehlađen si?“
„Prehlađen? Nadam se da nisam.“
„Opominjem te da kašalj smeta detetu. Svaki put kad se zakašlješ, ono se trgne.“
„Svaki put kad se zakašljem?“
„Naravno. I kad noću hrčeš. Ti hrčeš, a on se jadnik budi.“
„I trza se?“
„Da, mrda kolenima.“
„Živahan je, zar ne?“
Uzimate novine i stropoštavate se u fotelju. Baš kad anđeoski zadremate, supruga će đavolski:
„Dragi, izvini... detetu je hladno.“
„Šta?“
„Hladno mu je.“
„A kako znaš?“
„Ja sam mu majka. Ako je hladno meni, hladno je i njemu."
„Dobro, i šta onda?“
„Pokrićemo ga, zar ne?“
Ustajete i odlazite da nađete pokrivač. Napokon ga nađete tamo gde mu nije mesto i odnesete ga
detetu. Stavljate ga presavijenog na trbuh supruge.
„Šta radiš? Rekla sam ti da je detetu hladno jer je meni hladno. Raširi pokrivač po mojim nogama.“
„Reci onda da je tebi hladno.“
Kasnije, dok radite u radnoj sobi, trudnica ponovo zove.
„Dragi. Dete je žedno.“
„Prestani da me...“ Onda se setimo da se radi o našem detetu i suzdržavamo se: „I šta onda?“
„Pošto pije mojim ustima, dodaj mi čašu vode! Zar želiš da ti dete bude žedno?“
„Možeš i sama da uzmeš vode! Bliže si kuhinji nego ja...“, vičete.
„Ali dete je umorno, ne smemo da ga zamaramo hodanjem.“
Odlazite po čašu vode. Pružate je supruzi. „Daj vode žednom.“
A ona blažena, obraćajući se stomaku: „Evo zlato mamino, pij vodice...“, i ispije alavo čitavu čašu.
„Da to nije previše za njega tako malenog?“, pitate.
„Dala sam mu sve, a on neka uzme koliko mu treba“, odgovara. „Dodaj mi naočare iz sobe.“
„Teraš me da se vrtim po kući kao čigra. A šta će ti naočare?“
„Zbog deteta.“
„Bože, zar je slepo?!“
„Dosađuje se. Pošto gleda mojim očima, pročitaću mu neki strip.“
„Detetu.“
„Naravno, detetu. Zar misliš da bih inače čitala stripove. Hajde, idi do kioska da kupiš neki strip.“
Može li otac da odbije da kupi strip svom detetu koje će se uskoro roditi?
„A sada“, kaže supruga čim se vratite, „napravi mi sendvič s pršutom jer je dete gladno!“
„Do đavola!“, urlate u pravednom besu.
Ona vas ošine pogledom tako da morate da pomislite kako vas kroz periskop posmatra i osuđuje vaše
dete.
„Prostačino! Divljaku!“, sikće trudnica. „Kakve su to prostačke reči. Dete čuje mojim ušima, lepo ga
učiš!“
„Dete čuje tvojim ušima?“, pitamo. „Jesi li sigurna?“
„Naravno da sam sigurna!“
Trenutak oklevate. Zatim se približite ženinom uhu i dreknete:
„Haj,mali! Nisi se još ni rodio, a već gnjaviš.“

EPP SUPRUGA
(uxor obtusa)

EPP supruge se dele na dve velike grupe: one koje ne bi odustale od Daša ni za dve kutije drugog
praška, i one koje ispuštaju Daš čim im u zamenu ponude tri kutije drugog praška.
Supruga je reklamoman po prirodi. Retko razmišlja o reklamnim dogmama. Za nju je istina da Persil
pere belo da belje ne može. Uopšte ne sumnja da bi mogla da postoji neka mašina za pranje veša za
koju se ne preporučuje novi Ariel. Stavila bi ruku u vatru da Mer s perboratom uništava svaku
prljavštinu. Po njenom mišljenju nema boljeg digestiva od Fernet-Branka. A Aperol joj se čini takvim
aperitivom da od njegove zloćudnosti porumeni.
Potpuno je opčinjena reklamom. Guta parole kao kompjuter, beleži ih u mozgu, a kad otvori usta
čudimo se što joj iz usta umesto glasa ne izlazi perforirana kartica.

Njen omiljeni šou je EPP, a njeni kulturni interesi sasvim su zadovoljeni televizijskim trenucima
odmora. Uvek je u toku reklamnih novosti. Kupuje sapune koje su sinoć reklamirali, nove deterdžente
i najnovije paste za zube sa žuto-plavim kvadratićima. I naravno, kupuje NE-krompiriće.

Kućna ne-drama

On (grickajući nešto): Gde si ovo pronašla? Liči na krompiriće, a kad se bolje pogleda nisu krompirići.
Draga, što je ovo?
Ona (nosi posudu sa supom): Ne-krompirići.
On: Ne-krompirići? A šta su to ne-krompirići?
Ona: Poslednji reklamni krik za krompiriće. Razumeš?
On: Ne. Ali hajde da jedemo. Kakva je ovo supa?
Ona: Probaj...
On: (nakon prve kašike) Ovo zoveš supom?
Ona: U stvari, to i nije supa, već ne-supa.
On: Ne-supa?
Ona: Naravno, drugačija je od obične.
On: Toliko je različita da mi se ne sviđa. Šta još ima za ručak?
Ona: Ne-šnicla.
On: Shvatam, ako nije šnicla onda je riba.
Ona: Ne. To je ne-šnicla. Ne-riba je za večeru.
On: Izvini, da li smo prešli na orijentalnu kuhinju?
Ona: Zašto?
On: Možda si pod uticajem japanskih „NO“ drama koje smo gledali na televiziji.
Ona: To je moderna kuhinja koja ide ukorak s reklamom. Tačnije, ne-kuhinja.
On: Primećujem.
Ona: Šta želiš uz ne-šniclu? Ne-salatu ili ne-spanać?
On: Želeo bih malo da-salate! A od voća da-narandžu.
Ona: Šteta, jer sam već pripremila ne-grejpfrut.
On: Nemoj mi reći da si kupila i ne-kolač!
Ona: Naravno da jesam!
On: Sad je dosta, moje strpljenje ipak ima granica! Ne-podnosim! Gde je telefon?
Ona: Na svom mestu, dragi.
On (pošto je okrenuo broj): Halo, kako si? Hoćeš li da ručaš sa mnom? Odmah. Doći ću po tebe...
Ona: Kome si to telefonirao?
On: Svojoj ne-sekretarici. Ćao!
Ona: Gde ćeš? Sačekaj... Stani! (Mukli udarac.)
Njegov glas (s dna stepeništa): Mogla si mi reći da su stavili ne-lift.

Uklanjanje EPP supruge

Pucati u nju ne-pištoljem tj. pogoditi je topovskim hicem.

SUPRUGA CEPIDLAKA
(uxor rumpens interruptiones magistra)

Ništa što dolazi od bilo koje supruge nije bezopasno. Pre ili kasnije pojaviće se komplikacije – ko je
uzme mora da se bori protiv nje svim svojim antitelima, naročito ako je zaražen cepidlakom.
Ovim tipom supruge obično se žene slabi i popustljivi muškarci koji u početku to i ne primećuju jer je
cepidlaka poslušna, zna da se pritaji mesecima, ponekad i godinama pre nego što pokaže svu svoju
toksičnost.
Uzmimo slučaj supruga koji već tri godine boluje od supruge cepidlake. On izgleda normalno, ali mu je
glas nesiguran, naročito kada ona za vreme večere s prijateljima kaže glasom kojim se Neron obraća
robovima, lukavo zamenjujući imperativ kondicionalom, a uzvičnik podmuklim upitnikom.
„Da li bi nam ispričao kako smo ono putovali u Vogeru?“
Suprugu je neprijatno. Zna da ženinim zapovestima treba da se pokori bezuslovno, ali se pravi
hrabar.
„Tu smo priču čuli već više puta...“, kaže.
„O našem putovanju u Vogeru? NIKADA!“, odgovara supruga. „Da li je iko od vas čuo nešto o tome?“
Prijatelji kažu da nisu.
„Vidiš da nisu?“, nastavlja supruga obraćajući se mužu. „Videćete, vrlo je zabavno. Hajde, pričaj!“
Suprug uzdahnu.
„Ništa...“, počinje. „Glupost...“
„Ne bih rekla da je glupost“, prekida ga supruga. „Samo ako DOBRO ispričaš“, zaključuje.
Suprug bi najradije propao u zemlju...
„Dakle... pre dve godine...“
„Pre dve godine tri meseca i šest dana, dragi“, cepidlači cepidlaka.
„Da, tačno. Pre dve godine tri meseca i šest dana otputovali smo u Vogeru da posetimo neke tetke.“
„Ne, ne tetke“, prekida cepidlaka. „Ona je samo sestra od strica tvog pašenoga...“
„Uglavnom, neke rođake...“
„...i onda nismo otputovali u Vogeru već smo krenuli u Verceli. Tamo smo stigli vrlo rano, oko tri sata
posle podne...“
„U tri i trideset sedam, dragi“, objašnjava prekinuvši ga cepidlaka.
„Da, tri i trideset sedam, tri i trideset osam...“
„Na mom satu je bilo točno tri i trideset sedam, sećam se da sam ga namestila po atomskom
časovniku, dakle, nije moguće da nije bio tačan“, prekida ga ponovo supruga.
Suprug nastavlja: „Kako je bilo, dakle, tek tri sata i trideset sedam minuta, odlučili smo da ipak
nastavimo za Vogeru...“
„Ne, kada smo odlučili da otputujemo u Vogeru nije više bilo tri i trideset sedam, već tri i pedeset!“,
objašnjava cepidlaka.
„Da, bilo je tri i pedeset kada smo rekli: s obzirom na to da je još uvek rano, zašto ne bismo posetili
rođake u Vogeri?“
„Ne, dragi, nismo mi rekli već si ti rekao. Ja sam to predložila u tri i četrdeset osam minuta. I
ponavljam, to je samo tetka od strica tvog pašenoga...“, prekida cepidlaka.
Suprug počinje da se znoji.
„Ja sam rekao da pođemo da posetimo tetke... rođake iz Vogere, u tri i pedeset... A moja supruga
odgovori: da, rado...“
„Nisam rekla rado, dragi. Niti sam rekla da. Klimnula sam glavom, sećaš li se?“, objasni cepidlaka.
Njegovo čelo je orošeno znojem.
„Došli smo u Vogeru i odseli u Hiltonu...“, reče već sasvim izbezumljen.
„Hilton? Ali, dragi, hotel se zvao ’Padano’, na uglu Korso Garibaldi i Pjace Macini...“, umeša se
cepidlaka.
Suprug je već potpuno mokar od znoja.
„Čim smo došli, pozvonili smo sobarici...“
„Nismo pozvonili“, prekine ga cepidlaka. „Zvonce nije radilo, ljubavi. Morali smo sobaricu da
pozovemo telefonom...“
„Sobarica se pojavila i...“
„Ne, prvo je pokucala. Ti si rekao napred i ona je ušla.“
„Da, i onda...“
Suprug zaćuti. U oku mu se pojavi suza, skotrlja se niz obraz i pomeša sa znojem. Cepidlaka ga
prezrivo posmatra.
„Ljubavi, zašto se nerviraš...“, reče. „Zar ne vidiš kako se naši prijatelji dosađuju? Ne vredi da pričaš, ti
zaista nemaš dara za pripovedanje.“
Zatim se veselo obrati ostalima: „A da odemo u bioskop?“
Odlaze svi sem supruga koji ostaje da sedi nepomično da konačno u miru smisli uspešno

Uklanjanje supruge cepidlake

Nemoguće, osim uz pomoć kilera, što je neprihvatljivo za ozbiljnog supruga.

Pretpostavimo, da hoćete da pucate u nju. Nanišanite, a ona kaže: „Izvini dragi što te prekidam, ali da
li si siguran da nećeš imati problema s policijom? Znaš da nemaš dozvolu za nošenje oružja!“
Ili namerili ste se da je bacite kroz prozor. Zgrabite je, podignete. i: „Stani, učinilo mi se da čujem
telefon... Javi se, dragi, možda je tvoja majka.“
I tako dalje.
Preostaje vam samo: ubiti je da ne primeti. Ali, gde je tu užitak?

BOLEŠLJIVA SUPRUGA
(uxor lamentationis perita)

Supruge se dele u dve velike grupe: na one koje ne bi trebalo nikada da se udaju i one koje nisu za
brak.
Grupa onih koje nisu za brak deli se opet na dve vrste: supruge koje nisu trebale da nađu muža i
supruge koje su neprikladne za život u dvoje. Veliki deo supruga koje nisu za život u dvoje čine
bolešljive ženice koje potiču iz velike porodice uvek bolesnih supruga.
Gubite vreme ako bolešljivoj supruzi kažete: „Dobar dan, kako si?“ Bolje je da je pitate: „Gore ti je?“,
jer će odgovoriti kratko: „Da.“
Bolešljiva supruga se iz principa „oseća gore“. Bolest je deo njene ličnosti. Za razliku od onih koji
crkavaju od zdravlja, ona živi od bolesti. Nikada ne stoji prekrštenih ruku jer uvek meri temperaturu.
Ne vređa se ako joj dodaju godine, ali pobesni ako joj kažu da ima nižu temperaturu. Ona izjavljuje da
ima trideset osam i po, ali uvek doda po jednu crticu. Nikada ne boluje od neke određene bolesti, ali
zato boluje od svih. Ako joj kažete da vas strašno boli glava, odgovoriće vam da nju boli još jače. Ne
može da bude na drugom mestu kad su bolovi u pitanju. To važi i za viruse.
Izgleda da mikrobi čekaju u redu pred njenim nosem jer je unutra nesnosna gužva. Ako je neko
neoprezan pri upoznavanju zapita: „Kako ste?“, u najboljem slučaju će mu odgovoriti: „Osećam bol
koji počinje u levoj slepoočnici, spušta se niz vrat, prolazi kroz dušnik, probija leđa, zahvata levu ruku,
silazi među prepone, prenosi se na kuk sve do butine, javlja se onda u desnoj cevanici, penje uz nogu,
seva bokom, onda kroz ruku, leđa, vrat i obraz dolazi do desne slepoočnice.“
Neko će reći: „Pa to nije bol, to je obilaznica!“, drugi pak kažu: „Zar ne bi bilo brže da je prečicom
prešla iz leve u desnu slepoočnicu?“ Ali većina odgovori: „Kako se lečite?“, ne znajući da će nadrljati
jer ona tada bez milosti počne da priča. Iscrpno.
Ipak bolešljiva supruga usmerava pritisak pre svega na supruga.
Evo primera njenog delovanja.

Putovanje

Eksterijer, dan. Paluba broda. Bolešljivica povraća preko ograde. Suprug joj pridržava čelo.
Supruga: Što mi je zlo, što mi je zlo...
Suprug: Probaj da istrpiš, draga. Od Napulja povraćaš.
Supruga: Morska bolest... Ne mogu više... Ah, što mi je loše... Majko moja, kako mi je loše...
Suprug: Dobro, dobro! Sići ćemo u sledećoj luci i nastavićemo vozom. Samo nemoj da kukaš.
Supruga: Zlo mi je... Majko moja, što mi se povraća...
Enterijer. Noć. Klozet u vozu. Supruga povraća. Suprug joj bezvoljno pridržava čelo.
Supruga: Što mi je zlo... Majko moja, što mi je zlo...
Suprug: Molim te! Od Đenove povraćaš.
Supruga: Škodi mi voz... Ne mogu više da izdržim... tako mi je zlo, zlo mi je...
Suprug: Dobro! Na sledećoj stanici silazimo i nastavljamo avionom.
Supruga: Ah, taj voz... Kako mi je zlo...
Enterijer, dan. Klozet aviona. Supruga povraća. Suprug je posmatra prekrštenih ruku.
Supruga: Škodi mi avion... Što mi je zlo...
Suprug: Nije moguće! Od Pariza povraćaš!
Supruga: Zlo mi je...
Suprug: Prokletstvo! Čim sletimo nastavićemo put automobilom.
Supruga: Ah, kako mi je zlo...
Eksterijer, dan. Iznajmljeni automobil. Supruga povraća naokolo.
Suprug je za volanom i s vremena na vreme besno udara čelom o volan.
Supruga: Ah, škodi mi auto... Ah, kako mi je zlo...
Suprug: Dosta! Izdrži nešto! Još tri kilometra i stići ćemo u Amsterdam!
Supruga: Zlo mi je, ah, zlo mi je!
Suprug: Kako hoćeš! Pobedila si! Ostavićemo ovde automobil i nastavićemo peške, jesi li zadovoljna?
Eksterijer, sumrak. Autoput. Supruga šepa. Suprug ide za njom vukući kofere.
Supruga: Bole me noge... Majko moja, što me bole noge.

Uklanjanje bolešljivice
Čim izusti: „Majko moja, što me boli glava“, odseći joj glavu. Još od vremena Francuske revolucije to
je najbolji lek protiv glavobolje.

SUPRUGA DARODAVKA
(uxor mariti muneri mittens)

Takva supruga ne postoji. Glas o njenom postojanju proširile su supruge nad suprugama kako bi nas
uverile da postoji oaza u pustinji njihovog egoizma.
Supruga koja voli da poklanja je opsena.
Odmah ćemo vam to i dokazati.
„Srećan Božić, ljubavi!“ ili „Srećan ti rođendan, anđele!“, govori ona za Božić ili suprugov rođendan
(jedine dve prilike kada mora nešto da mu pokloni).
„Pogodi kakav ti poklon spremam?“, nastavlja ona blistavih očiju. Zatim odmah dodaje: „Već
mesecima obilazim prodavnice tražeći pravi poklon za tebe."
„Hvala“, odgovara zbunjeni suprug.
Zatim će koketno se smešeći: „Znaš, odlučila sam ti poklonim čamac.“
Suprug se trza:
„Čamac?“
„Lepi veliki brod. Osam kabina, tri mornara i kapetan.“
„Htela si da mi pokloniš i posadu?"
„Zgodni mornari... bila je dobra prilika. Ali sam se predomislila. Ipak, jahta nije baš otmeni poklon.“
Suprug odahne s olakšanjem.
„Učinilo mi se da je to preterano“, nastavlja žena. „Kad poklanjaš potrebno je pre svega da budeš šik.
Tako sam se odlučila za kuću.“
„Kuću?“, viče suprug. Zatim s nadom u glasu: „Montažnu?“
„Ne, ne, lepu kuću s parkom, čak su mi ponudili popust. Ipak sam se predomislila.“
„Dobro je da si se predomislila!“
“I to mi se učinilo preteranim.“
„Naravno.“
„Onda sam se odlučila za sportska kola...“
„Sportska kola? Ali, draga, zar to nije preterano?“, primeti suprug.
„Zaista, kad umalo nisam zaključila kupovinu, učinilo mi se da sam preterala. Onda sam pomislila na
sliku.“
„Sliku? Lepu?“
„Jedan Sifoni ili Gutuzo. Možda Gros. Toliko su traženi...“
„Gros, možda...“
„Onda sam se ponovo predomislila.“
„Kladim se da ti se i to učinilo preteranim.“
„Kako znaš?“
„Pogađam.“
„Onda sam rekla sama sebi: možda lepi kaput od kamilje dlake?“
Suprug upada: „Mislim da je to preterano malo.“
“I predomislila sam se, kamilja dlaka ne, to nikako“, nastavlja supruga. „Tako mi je oko zapelo za lepi
pulover.“
„Od kašmira?“
„Od šetlanda... Ipak, da ne poveruješ, dok sam ga zagledala, učinilo mi se da je i to preterano.“
„Verujem ti, sada ti verujem.“
„Ukratko, dragi, mislila sam i predomišljala se, i znaš šta sam odlučila? Evo uzmi i želim ti mnogo
sreće, zlato moje...“
Supruga pruži desnu ruku suprugu i u prvom trenutku on pomisli da je poklon topli stisak ruke. Zatim
pogleda bolje i vidi da mu supruga daje jedva vidljivi paketić. Izbulji oči, pogleda ga, uzme i otvori.
„Šta je ovo?“, zapita pošto je pogledao u kutijicu.
„Dugmad za košulju!“, kaže supruga s osmehom punim ljubavi.
„Ali tu je samo jedno dugme.“
„Dragi, učinilo mi se preteranim da kupim dva.“

Uklanjanje darodavke

Pucati u nju. Hicem iz pištolja. Samo jednim. Dva bi mogla izgledati kao preterivanje.

SUPRUGA LAŽNA SVETICA

(uxor adversa mulieribus nudis)

Lažna svetica razlikuje se od svetice po atributu lažna. Kad bi postojala Merkalijeva skala moralnosti,
ona bi jedva stigla do četvrtog stepena. Stepen njenog zanovetanja, međutim, mnogo je viši.
Pogledajmo najkarakterističniji slučaj.
Suprug lista ilustrovani časopis. Ona ga posmatra moralistički lupkajući nogom o pod. „Šta to radiš?“,
pita ga najzad glasom punim prezrivog prekora i prekornog prezira. Suprug rastreseno podigne glavu:
„Kako?“, pita.
„Šta to radiš?“, pita lažna svetica.
„Zar ne vidiš? I zašto me pitaš ’Šta to radiš?’ iako dobro vidiš šta radim jer si udaljena od mene manje
od dva metra i streljaš me svom snagom svog sokolskog pogleda? Zašto?“
„Jesi li gotov?“, nastavlja ona ne smanjivši ni za decibel ni prezir ni prekor. Sada već mnogo manje
moralno lupka nogom po zemlji.
„Da, završio sam!“
„Onda odgovori: Šta to radiš?"
"Dobro, kako hoćeš. Neću da se svađam. Odgovoriću ti. Listam ilustrovani časopis...“
„A, tako?“, reče supruga oko čije glave se gomilaju tmurni oblaci.
„Da!“
„A koji časopis?“, nastavlja supruga, a kroz oblake sevaju munje.
„Ovaj ilustrovani nedeljnik.“
“I ti to nazivaš listanjem“, odjekne tutanj groma, provali oluja.
„Zašto, šta je?“
Oluja se pretvara u ciklon. Oči ciklona su smrknute dok grmi: „To nije listanje! Već pet minuta
razrogačenih očiju posmatraš naslovnu stranu.“
„Pa šta onda?“
„Gledaš Liz Tejlor razgolićenih grudi!“
„Tejlor? Da, imaš pravo, to je Liz Tejlor!“
„Da,Liz Tejlor!“
„Nisam je ni prepoznao.“
„Jer nisi ni pogledao njeno lice. Da si pogledao i lice video bi ko je. Osim, ako već ne uspevaš da
prepoznaš žene po njihovim anatomskim delovima...“
„Ali, izvini...“
„Ne znam šta vi muškarci nalazite u toj Liz! Da se ja pitam rekla bih da je najlepša stvar kod nje Ričard
Barton.“
„Slušaj, zaista je smešno da prigovaraš zbog tako beznačajne stvari kao što je fotografija! Molim te,
nemoj da izigravaš sveticu.“
„Ja sam, znači, lažna svetica?“, grmi lažna svetica. „Ja sam kriva što si ti erotoman?“
„Dosta, molim te“, reče suprug. „Evo, sad ću zaista samo da prelistam reviju. Otvoriću na bilo kojoj
stranici...“, i otvori reviju nasumice.
„Na bilo kojoj?“, reče ona s neprikrivenom ironijom. „Pogledaj samo slučajnosti! Da li je to, izvini,
nečija zadnjica?“
„Zadnjica?“ Posmatra fotografiju preko cele strane. I zaista, na fotografiji je zadnjica. „Da, izgleda,
zadnjica...“
„A čija?“
Suprug brzo čita. „Nije naznačeno. U tekstu se osuđuje najezda opscenih slika...“
„I zaista si slučajno otvorio baš tu zadnjicu...“
„Pokušajmo ponovo. Evo, gledaj, okrećem list! Jesi li zadovoljna?“
„A ovo?“
Suprug se zabezekne. „Majko moja!“
„Da, kao od majke rođena! I nemoj sada da me ubeđuješ da nisi seksualni manijak!“
„Ja? Ali kako da te ubedim da ja nisam kriv zbog toga. Okrenuću još jednu stranicu...“
„I, gle slučaja, Rakel Velč – nude look. Jako gola i jako look jer je proždireš očima!“
„Gledam iz radoznalosti. Pa dobro, zar bi htela da fotografiju nekog ženskog akta pokrijem rukom i da
ne gledam. Bilo bi mi potrebno bezbroj ruku.“
„U svakom slučaju, daj sad meni tu reviju. Listaću je ja, jer nisam kao ti. Ne bečim oči svaki put kad
ugledam neku zanimljivu fotografiju. Tako, listam ovlaš... s nonšalancijom... Tek preletim očima kolor
stranicu... Evo, ovako, vidiš li? Pogledam i dosta... druga stranica, virnem i dalje...“
Odjednom cikne: „Au, boga mu!“ A onda ponovi, ne više u žargonu: „Pogledaj...“ Progutavši slinu
promuca: „Stiv Mek Kvin u gaćicama!“
Ruke joj se ukoče. Oči joj zasvetle kao reflektori, zatim ih senzualno spusti na pola koplja. Kad bi
suprug mogao da čuje njenu misao čuo bi kako zadihana izgovara promuklim glasom: „Steve, kada te
vidim obnaženog, poludim.“
Za lažnu sveticu svaka prilika je dobra da pokaže svoju narav uvek nasilne supruge.
Izbor filma, na primer.
Danas, ako neko ima decu mlađu od osamnaest godina, i želi da pogleda film s njima, mora prvo sam
da ga pogleda. Čak su i crtani filmovi pornografski i sve je teže naći glumice koje pristaju da glume
obučene. Zadnjice ženskog, muškog i srednjeg roda kočopere se na plakatima i pošto zakon propisuje
da se preko najsramnijih delova stave trake, događa se da trake zalepe na lica ili noge uslikanih.
Supruga – lažna svetica – uživa. Kada suprug odluči da ode u bioskop priprema se za bitku s najvećim
uživanjem.
„Uzmi novine i izaberi šta ćemo da gledamo“, cvrkuće suprugu koji i ne sluti kakva ga zamka čeka.
„Da vidimo ...", kaže naivno. „U Savremeniku daju Divlji seks.“
„Pa naravno!“
„Šta?“
„Pored svih filmova koji igraju, ti si odmah izabrao onaj u kojem je reč o seksu, jer tebi više nije
dovoljan normalan seks. Sada tražiš divlji.“
„Ali to je prvi naslov koji sam primetio“, buni se mučenik.
„Naravno! Ti uvek primetiš seks. Molim te, potraži neki drugi film.“
Suprug mehanički čita drugi naslov: Priče o golim ženama Kanterberija. To može da bude zabavno.“
„Tebi, sigurno“, grmi supruga.
„Ali, oprosti...“
„Ćuti, molim te. Imaj toliko ukusa i barem ćuti. Kao da namerno to radiš. Pogledaj šta se daje u
Astoriji!“
„Sjajna Ubalda gola i topla“, čita suprug.
„Vidi, molim te. Pa ti si prava svinja.“
„Pa ti si mi rekla da pogledam šta igra u Astoriji!“
„Ne izmišljaj sramne izgovore!“
Suprug zatvara oči i nasumce bira prstom. „Evo, pročitaj sama naslov ispod mog prsta.“
Supruga čita: „Zabranjene Ijubavi u Tokiju.“
Zatim ledenim glasom nastavlja: „Zaista si pokvarenjak! Praviš se da si zatvorio oči, a odmah si
pronašao zabranjene ljubavi. Nisu ti dovoljne ovdašnje zabranjene ljubavi, ne zadovoljavaju te više
domaći proizvodi. Moraš zabranjene ljubavi da tražiš u Tokiju! Kao da ne znamo za šta su sve
sposobni Japanci.“
„Dosta, stvarno si preterala!“, poviče suprug.
„Dosta, moram ja da vičem, preterao si ti“, viče supruga. „Ne možeš biti do te mere uslovljen
seksom!“
„Zar je moja krivica što u bioskopima ne igra ništa drugo?“
„Nemoj samo da tvrdiš da u čitavom gradu ne igra pristojan film? Molim te, pročitaj spisak svih
filmova.“
„Evo ih: Jedna na drugoj, Proivprirodne Ijubavi, Ljubav među Ženama, Ostrvo nemogućih Ijubavi, Gole
kaluđerice, Po toj kiši i tom vetru šta raditi u krevetu, Dugonoga devica časno obeščašćena, Blud...“
„Dosta! Prava si svinja!“
„Ja?“
„Starost deluje na tebe.“
„Ali imam trideset osam godina.“
„Sram te bilo! Pokvarenjaku!“
„Zašto da se stidim?“
„Znaš šta mislim o čoveku koji u tvojim godinama još uvek misli na te stvari?“
„Šta?“
„Gadi mi se.“
„A, gadi ti se?“
„Da, gadi mi se. Dosta mi je ovog mučnog razgovora. Laku noć!“
Krenuvši prema vratima spavaće sobe, obraća se suprugu teatralno, mučenički, ozbiljno, ironično,
podrugljivo: „I to su mi filmovi?“
A kad se kasnije on na vrhovima prstiju došunja do kreveta nađe je kako je već zaspala držeći u
rukama Ljubavnika lejdi Četerli, a na noćnom stočiću je Dekameron s Vargasovim ilustracijama i
integralni tekst Satirikona.

Uklanjanje lažne svetice

Uputite joj poštom pošiljku u kojoj je:

1. Koverat s markom na kojoj je adresa: Klub obožavateljki Stiva Mek Kvina, predstavništvo u Italiji,
Korzo Amendola, Rim.
2. Pismo sa sledećim tekstom: „Draga prijateljice, šaljemo ti izvanrednu ponudu. Ako nam pošalješ 1
dolar dostavićemo ti deset fotografija Stiva Mek Kvina, golog, u svim položajima. Srdačan pozdrav.“
3. Ostavite negde u kući dolar.
4. Sačekajte naravno neprimetno, trenutak kada vaša supruga stavi dolar u pismo i obliže lepak na
koverti.
5. Zadržite uzvik radosti kad je vidite kako gubi svest i pada na pod. Iako ste morali da čekate, isplatilo
se što ste na ivicu koverte naneli obilnu dozu posebnog
cijanida za pisma.
6. Sačekajte da se istraga smiri, jer, naravno, u Korso Amendola nema nikakvog italijanskog
predstavništva Kluba obožavateljki Stiva Mek Kvina.
7. Proslavite dogadaj večerom u sedištu Kluba obožavatelja Ursule Andres.
8. Pozvati na večeru Ursulu Andres.

SUPRUGA NAD SUPRUGAMA

(uxor – uxor)

Ona je najopasnija, jer su u njoj sadržane sve supruge zajedno. I upravo u njoj mi muževi
prepoznajemo sopstvenu suprugu.
Škrta je, ćudljiva, strahuje od plina, obožava da navlači navlake na sve, otvara muževljeva pisma, mazi
se, urla, brižna je ženica i stalno je nešto boli...
U bioskop voli da ide u društvu, iako zna da će svi da se raziđu u potrazi za mestom, a da će kasnije
otići kući ne razmenivši ni reči, ipak ne odustaje i ne kreće ako nije obavila najmanje osamnaest
telefonskih razgovora s prijateljima kako bi pronašla film koji još niko nije gledao.
Precizno poput kompjutera drži u glavi datume godišnjica, rođendana, imendana, venčanja, smrti,
prvih zuba, diploma. „Danas je 28. mart“, kaže 28. marta svake godine. „Moramo da pošaljemo
telegram tetki Džemi, danas joj je rođendan, poklonićemo nešto mojoj majci, danas je godišnjica
njenog prvog zuba, treba telefonirati u Pariz i čestitati tvojoj rođaki rođendan, dati deset hiljada lira
portiru, danas slavi godišnjicu braka i platiti ratu za automobil, sutra ističe rok.“ 29. marta kaže:
„Danas je 29. mart. Moramo da kupimo poklon za tvoju kćerku Robertu jer joj je danas imendan, da
pošaljemo razglednicu Mariji za rođendan, telefoniramo Rosijevima, slave srebrnu svadbu, a meni bi
mogao da pokloniš makar ružu jer je danas dve stotine sedamnaest meseci otkako smo se upoznali!“ I
tako dalje. U čitavoj godini jedva da ima šest običnih dana.
Supruga nad suprugama se boji lopova, i na svaki šum budi supruga i šalje ga da obiđe stan. Kad
mučenik zaspi iscrpljen, pošto joj je objasnio da lopovi nisu toliko glupi da prave buku dok kradu, ona
ga prestravljena ponovo budi da mu kaže: „Ne čuje se ništa; sada ne možeš da tvrdiš da lopovi nisu u
kući!“
Supruga nad suprugama mora da se našminka pred ogledalom u kupatilu baš kad se suprug brije;
nikada ne zatvara tubu paste za zube, već čep ostavlja na umivaoniku tako da mužu uvek padne u
otvor umivaonika što mu ona s uživanjem predbacije: „Opet ti je čep upao u otvor umivaonika!“
Supruga nad suprugama uvek pokušava da upali automobil ključevima od stana, a kada najzad
pronađe pravi ključ čudi se što su kola nagnuta na jednu stranu i tek na prvom semaforu primećuje da
je s dva točka na trotoaru, a s druga dva na kolovozu (tako je parkirala prethodno veče).
Supruga nad suprugama se trudi da iscrpno i tačno odgovara na pitanja svoje dece.
„Mama, što su oblaci?“
„Oblaci su oblaci, ljubavi.“
„A vetar?“
„Vetar duva, zlato.“
„A zašto pada kiša?“
„Jer pada.“
Iscrpni razgovor trajao bi satima kad se otac ne bi umešao: „Hajde, nemoj da gnjaviš mamu stalnim
pitanjima...“ A ona će s mnogo razumevanja: „Pusti ga, dragi: deca moraju da pitaju, tako uče!“
I razgovor ponovno počinje.
„Mama, čime se hrane vrapci?“
„Crvićima, dragi.“
„A šta jedu crvi?“
„Mrtve vrapce, zlato.“
Supruga nad suprugama upropašćava supruga pitanjima poput ovog:
„A da sam ružna da li bi me voleo?“. Time se izlaže opasnosti da joj on odgovori: „Ali, ti i jesi ružna.“
„Da sam mala“, navaljuje, „ili grbava, ili ćelava, da li bi me podjednako voleo? A da imam krive noge?
Ili ravna stopala? Dugačak nos? Da sam zrikava?“ Muž ljubazno potvrđuje, a to, umesto da je smiri,
razdraži je toliko da ona počne da viče: „Znala sam. SVE ti se sviđaju.“
Supruga nad suprugama vrlo je uredna: posle čišćenja niko nije veštiji od nje da sve stvari stavi na
pogrešno mesto.
Kad izlazi kaže suprugu: „Izlazim na TRENUTAK. Promešaj supu SVAKIH POLA SATA, a za DVA SATA
ugasi pečenje. Za ČETIRI SATA idi po malog u školu.“
Kada nešto kupuje, pošto prevrne čitavu prodavnicu naglavačke, kaže prodavcu: „Konačno smo se
razumeli – ovaj uzorak je upravo SUPROTNO od onoga što želim!“
Kada se suprug požali, jer ponekad se i savršen čovek požali na nešto, odmah prelazi u napad: „UVEK
se žališ! Pa ni meni se ne sviđa MOJA kuhinja: ali ja makar imam toliko DOBROG UKUSA da se ne
žalim!“
Kad govori o uzornom suprugu nikad ne misli na svog muža već na muža svoje najbolje prijateljice.
Sposobna je da tiho pati, ali je zato neobično razgovorljiva u drugom poluvremenu.
Možda ume da pripremi za dvadeset minuta ručak koji se inače sprema dva sata, ali se zato posle
toga češlja dva sata, a izgleda neočešljano.
Ponekad je sposobna čak i da klekne pred mužem, da mu kaže: „Izađi ispod kreveta, ako si hrabar!“
Mogli bismo da nastavimo tako unedogled, ali mislimo da je vreme da se prekine. Supruga ipak nije
toliko važna da joj posvetimo više od trideset poglavlja.
Jedino što vam sad preostaje je da pogledate svoju suprugu nad suprugama i da razmislite. Uverićete
se da se ona mnogo bolje udala od vas. Uostalom, poznato je da jedini brak koji u našim očima ima
opravdanja jeste brak naših roditelja.
Završimo, dakle, rečenicom u kojoj je sadržano naše verovanje: Ako ne budemo ubili sopstvenu
suprugu ne možemo da govorimo o uspelom braku.