Vojislav Ili} Mla|i

VOJNI^KO PISMO

O~ajni~ka bitka … Krv … Oru`ja zveka … Pokli~i … Plotuni …

Urnebesna jeka … U topovskom ogwu brda i planine razrivene
plamte. Nad hladne trupine pobijenih kowa, mrtvih vitezova dok, s
krikom, dole}u jata gavranova, i krvavo sunce dok zahodu be`i, tamo,
na redutu, me| hrpom mrtvaca, s obrazom na pu{ci, jedan junak le`i.
Pogo|en u srce zrnom od {rapnela, le`i bled, osmehnut, krvava
odela, a vojni~ko pismo jo{ nepro~itano, jednim mu kraji~kom viri
iz {iwela …
------------------------------------------------------------------------
”Milo dete moje” - pi{e sinu mati - ”Pi{i nam dal` borbe neprestano
traju ! Ovamo se ~uje da }e rat prestati i da }ete, opet, do}i rodnom
kraju. Ja na tebe tu`na mislim neprestano, i gospoda molim i jutro i
ve~e, da se vrati{ majci, materina hrano, i da mi te pismo u zdravqu
zate~e. Baba vi{e nema{, dete moje slatko, onomad napre~ac, u
povratku s poqa, na putu je pao … Bolovo je kratko … Ju~e je pogreben
.. [ta }e{ … Bo`ja voqa … Berba }e po~eti ~im Krstov-dan mine,
vinograd nam pon`o k`o nikad do sada. Ti }e{ dotle sti}i. Dok ne
do|e{, sine, ne}emo ga brati … Neka ! … Ima kada … Do|i, ali ~sno,
uzdignuta ~ela, da te mogu s dikom svojim sinom zvati ! Pozdravi svu
mom~ad iz na{ega sela, pa ostan` mi zdravo ! Zbogom ! … Tvoja mati”

Zatim dve-tri vrste rukom dobre `ene:

“Kad }e se, o Bo`e, svr{it` vojna ova ?! Kako si sa zdravqem? Se}a{ li
se mene i de~ice na{e i doma}eg krova? Deca su nam zlatna. Wih sad
mama qubi. Tata je daleko … te`ak `ivot vodi …”Do|i, tata, do|i !
… Radi ni~u zubi, Jova u~i. Mi}a po~iwe da hoda. Uve~e zami{qen, kroz
prozore viri u bogine sve}e koje nebo krase,i ustima malim dugo u wih
piri, za~u|en i srdit {to se ne ugase ! Na{ bostan na bregu, visoko nad
selom, lagano dozreva, dok zrikavci zri~u, a u `itu zlatnom, za `etvu
sazrelom, prepelice tako slatko pupuri~u ! Za obed redovno te{ka srca
sedam, jer ne vidim tebe … To ti{ti k`o rana. Kad god voz vojni~ki s
prozora ugledam, ja pomislim: ti si … Pozdrav … Tvoja Ana”

Najzad, drugu stranu, sve do dna zahvata rukopis detiwski, iz

ogromnih slova:
”Qutim se na tebe, {to ne do|e{ tata ! Pozdravqa te mnogo i voli -
yvoj Jova.”
------------------------------------------------------------------------
A tamo daleko na ogra{ju tavnom, dok pukovi kli~u pod trobojkom
slavnom, i krvavo sunce dok zahodu be`i, na redutu tvrdom me| hrpom
mrtvaca, s obrazom na pu{ci, jedan junak le`i. Pogo|en u srce zrnom
iz {rapnela, le`i bled, osmehnut, krvava odela, a vojni~ko pismo
jo{ nepro~itano, jednim mu kraji~kom viri iz {iwela …