Peter Šefer

MRAČNA KOMEDIJA
LICA:
BRINZLI MILER, mlad vajar
KEROL MELKIT, njegova verenica
GOSPOĐICA FERNIVAL, sredovečna usedelica
PUKOVNIK MELKIT, Kerolin otac
HAROLD GORINDŽ, vlasnik prodavnice
ŠUPANCING, sredovečan Nemac
KLEA, Brinzlijeva bivša ljubavnica
GEORG BAMBERGER, stariji čovek

(Pozornica je potpuno u mraku. Čuju se dva glasa: Brinzli i Kerol. Premeštaju stvari s mesta na mesto.)
BRINZLI: Gotovo! Kako ti sad izgleda?
KEROL: Fantastično! Kad bi ti soba uvek ovako izgledala...
BRINZLI: Sta ćemo ako se Harold vrati?
KEROL: I sam znaš da dolazi tek sutra ujutru.
BRINZLI: Znam. Ali šta ako se večeras vrati. On je pošašavio za tim antikvitetima. Šta ako uđe u stan i vidi
da smo ih maznuli?
KEROL: Pa, nismo mu uzeli sve. Samo dve stolice, sofu, sto, lampu, pehar, vazu s cvećem....
BRINZLI: I Budu. Koji vredi više nego sve drugo.
KEROL: Ma, šta ti je, sve ćemo to vratiti čim Bamberger ode.
BRINZLI: Nije ni trebalo to da radimo. Georg Bamberger je multimilioner. On je celog života imao ovakav
nameštaj. Sigurno neće pasti na teme. Doći će da razgleda radove jednog nepoznatog vajara. Možda bi
bilo najbolje da me vidi ovakvog kakav sam - siromašan umetnik. Možda bi ga to ganulo.
KEROL: Možda, ali sigurna sam da mog taticu to ne bi ganulo. Ne zaboravi da i on dolazi.
BRINZLI: Kako bih mogao da zaboravim! Baš si večeras morala da pozoveš tog svog monstruoznog oca!
KEROL: Tatica samo želi da ga uverimo da si sposoban da zarađuješ.
BRINZLI: A šta ako se Bambergeru ne dopadnu moje skulpture?
KEROL: Ma, dopašće mu se.
BRINZLI: Molim te, daj mi viski. Imam neko gadno predosećanje.
KEROL: Znaš šta kod tebe ne valja? Ti si, kako to tatica kaže, prava nepokolebljiva kukavica.
BRINZLI: Što više slušam o tvom tatici, sve mi se manje sviđa. Mrzim vojnike. A i on mene sigurno mrzi.
KEROL: Zašto bi te mrzeo. Tatica tiraniše samo one koji ga se boje.
BRINZLI: Pa, ja ga se bojim.
KEROL: Nisi ga još ni video.
BRINZLI: To nema veze.
KEROL: Ne budi lud. (pruža mu čašu) Izvoli. Viski.
BRINZLI: Hvala.
KEROL: Reci mi, Brin, koliko ih je bilo pre mene.
BRINZLI: Hiljade.
KEROL: A ozbiljno?
BRINZLI: Ozbiljno, nijedna.
KEROL: A ona na fotografiji?
BRINZLI: Ona je bila aktuelna samo tri meseca.
KEROL: Kad je to bilo?
BRINZLI: Pre dve godine.
KEROL: Kako se zvala?
BRINZLI: Klea.
KEROL: Kako je izgledala?
BRINZLI: Slikarka. Veoma poštena. Veoma pametna. Umilna, kao divlja svinja.
KEROL: Kad si je poslednji put video?
BRINZLI: Pa, rekao sam ti pre dve godine.
KEROL: A što onda još.... (držiš njenu sliku u fioci?)
BRINZLI: (prekida) Kerol, oni samo što nisu stigli. Hajde, pusti neku muziku. Nešto za tvog oca. Šta on
voli?
KEROL: Vojne marševe.
BRINZLI: Mogao sam i da pretpostavim... Imam nešto za njega. Mislim da se zove "Marširajmo i ubijajmo
uz vojnu muziku". Ili tako nekako.
(Pušta muziku glasno, međutim, tek što počne, prekida se, kao da je nestala struja. Svetlost ispuni
pozornicu. Oni se slede.)
BRINZLI: Dođavola! Mora da je crk'o osigurač.
KEROL: A možda je nestala struja. Gde je kutija sa osiguračima?
BRINZLI: U predsoblju.
KEROL: Imaš li sveću?
BRINZLI: Nemam. Nek ide sve u....
KEROL: Gde su šibice?
BRINZLI: Trebalo bi da su na stolu za piće. (pipa između flaša) Ovde nisu. (pipajući oboje idu u potragu za
šibicama). Dođavola, dođavola, dođavola! (Kerol nešto obori. Zazvoni telefon.) Sad još i telefon!
(spotičući se ide ka telefonu. U poslednjem trenutku se seti stola na sredini sobe, zaustavi se udarivši lako
u njega - osmehne se kao da čestita samom sebi) Idem, idem! (ali spotakne se i počne da puzi, pri čemu
obori telefon na pod. Kleči i traži ga pipajući po podu. Uhvati gajtan i vuče ga ka sebi) Halo? (sa
iznenadnim užasom) Halo!... ne, ne, ne, ne... dobro sam, odlično... A ti? (držeći ruku na slušalici, obraća
se Kerol) Draga, hajde potraži šibice u spavaćoj sobi.
KEROL: Ni ovde nisam sve pregledala.
BRINZLI: Sad sam se setio da u spavaćoj sobi imam žicu za osigurače. U istoj fioci u kojoj si našla onu
sliku. Molim te, donesi je.
KEROL: Tamo nemaš nikakvu žicu.
BRINZLI: Nemoj da lupaš!
KEROL: Opet se nerviraš, idem.
BRINZLI: Ne ljuti se. Znam da je žica tamo. Sigurno je nisi primetila. Moiim te, dušo...
KEROL: (odlazeći) Bože, kako je ovo grozno.
BRINZLI: (sklanja ruku sa slušalice, ali osluškuje da li je Kerol i dalje tu) Halo?... Kakvo iznenađenje! Pa,
kako si? Dobro? Baš sjajno. Sjajno, sjajno! ... Šta kažeš?... Da ne lupam? (stavlja ruku preko slušalice)
Kerol?... Dušo?... (zadovoljan što je otišla, brzo govori u slušalicu) Klea! Šta ćeš ti ovde? Mislio sam da si
u Finskoj... Nema ni šest nedelja otkako si otišla.... Odakle zoveš?... S aerodroma?... Pa ne, večeras
nikako ne mogu. Strašno sam zauzet.... Poslovno.
KEROL: Ovde nema ništa. Rekla sam ti!
BRINZLI: Pogledaj i druge floke... (dok govori, podiže se, okrećuci se tako da mu se žica omota oko nogu.
Nastavlja tiho i brzo, u slušalicu) Slušaj, Klea sad nemam vremena za razgovor. Da te pozovem sutra?
Gde ćeš biti? ... Ma, rekao sam ti već, ne, ne mogu. Večeras nikako. Znam da nisi daleko, ali nije u tome
stvar. Ne, ne, ti ne možeš da dodeš ovamo... Vidiš, situacija se izmenila...
KEROL: (off) Ništa ne vidim!
BRINZLI: Klea moram da idem... Ne mogu o tome da govorim preko telefona... Šta kažeš?
KEROL: (pojavljuje se) Nista nisam našla. Zar nemaš ni jedno zrnce?
BRINZLI: Prestani s kuknjavom - (u telefon) - ama, ne, ne ti. Telefoniraću ti sutra. Zdravo. (zalupi slušalicu,
ali njome ne pogodi telefon, već njome udari o sto. A zatim se s mukom oslobađa gajtana koji mu se
omotao oko nogu.)
KEROL: Ko je to bio?
BRINZLI: Jedan prijatelj. Jesi li našla žicu?
KEROL: Ništa ne mogu da nađem u ovom mraku!
BRINZLI: Idem u kafanu. Možda tamo nađem neku sveću. (slabi krici se približavaju. To je G-đica Fernival,
koja pipajući dolazi, obuzeta panikom)
G-đica FERNIVAL: (Vrišteći) Upomoć! Upomoć! Pomozite!...
BRINZLI: (Dovikuje) Jeste li to vi, g-đice Fernival?
FERNIVAL: Gospodine Miler, vi ste?
BRINZLI: Da!
FERNIVAL: Gospodine Miler!
BRINZLI: Molim! (Ona nekako ulazi. Brinzli joj polazi u susret, ali za dlaku mimoiđe)
FERNIVAL: Hvala Bogu, tu ste. Tako sam se uplašila.
BRINZLI: I kod Vas nema struje?
FERNIVAL: Nema! Uiične svetiljke pred kućom gore. Videla sam sa stepeništa.
BRINZLI: E, onda mora da je naš glavni osigurač pregoreo, dole u podrumu. Ali tamo niko ne sme da dira
osim električara.
KEROL: Pa, šta ćemo?
(Gospođica Fernival gubi dah kad začuje nepoznat glas)
BRINZLI: Da ih pozovemo odmah?
(Brinzli slučajno dotakne gospođicu Fernival. Ona iagano krikne.)
KEROL: Mlsliš da će doći u ovo doba?
BRINZLI: Moraju. (Pipajući oko telefona) Mila, ovo je gospođica Fernival, komšinica. G-đica Ferenival – G-
đica Melkit.
FERNIVAL: Drago mi je. Dobro veče.
KEROL: Dobro veče.
FERNIVAL: Ovo je tako stravično!
BRINZLI: (U slušalicu) Molim Vas Elektroditribuciju, dežurnog dispečara... Jeste, znam da njihov broj
postoji u imeniku, ali nažalost ja ne mogu da vidim... nema potrebe da se izvinjavate. Ne, nisam slep.
Jednostavno, ne mogu ništa da vidim - pregoreo nam je glavni osigurač... Ne. Nemamo šibice, a i da
imamo, ne bismo mogli da ih nađemo! (očajan) Preklinjem Vas, hitno je! ... hvala. U Londonu rade sve
sami idioti.
FERNIVAL: To ste tako dobro rekli.
BRINZLI: (Izbezumljeno govori u slušalicu) Gospođice, šta će mi broj kad ne mogu da ga nazovem! Jeste li
Vi nekad pokušali da telefonirate po mraku!?... (S mukom, uzdržavajući se) Najlepše vas molim da mi
date vezu... Hvala... (gospođici Fernival) Gospođice Fernival, da nemate neku sveću?
FERNIVAL: Nažalost, nemam.
BRINZLI: (Govori u njenom pravcu - imitira je) Nažalost, nemam... (u slušalicu) Halo? Elektrodistribucija?
Želim da prijavim kvar na glavnom osiguraču. Adresa je: Miler, Skarlet Gardenz 18. (besno) Da, da... U
redu! (prisutnima) Kažu, ostanite kraj aparata! U đavolju mater i aparat!
FERNIVAL: Možda Harold ima sveće. On je otišao za vikend, ali uvek ostavlja ključ ispod otirača.
BRINZLI: Odlične ideja. Harold uvek ima praktične stvari. (Obraća se Kerol) Kerol, drži ovo, a ja idem da
pogledam. (Pruži joj telefon i krene ka vratima, pri čemu udari u svoju skulpturu i opsuje)
FERNIVAL: Šta se desilo??
BRINZLI: Znao sam! Ovo će biti najgora noć u mom životu! (udari u vrata i izađe spotičući se)
KEROL: (uzima slušalicu) Baš večeras je moralo sve ovo da se desi! Kakav maler...
FERNIVAL: A večeras je trebalo da bude nešto posebno?
KEROL: Posebno da posebnije ne može biti.
FERNIVAL: Bože, bože...
KEROL: Da li ste čuli za Georga Bambergera?
FERNIVAL: Najbogatiji čovek na svetu?
KEROL: Jeste. E, pa...(u slušalicu) Halo? (Fernival) E, pa on večeras dolazi.
FERNIVAL: Večeras?
KEROL: Za dvadeset minuta. A još gore, gluv je k’o top.
FERNIVAL: Smem li da pitam zašto dolazi?
KEROL: Video je snimke Brinovih skulptura i prosto je očaran. Ako bi on kupio samo jednu, Brin bi istog
časa postao slavan.
FERNIVAL: Bože,bože, kakoje to uzbudljivo!
KEROL: (u telefon) Halo? Konačno. Da, Skarlet Gardenz 18, kvar na glavnom os.... Hvala. Kasnije, kaže,
kasnije. Baš su nam pomogli. Želite li nešto da popijete?
FERNIVAL: Hvala, ja ne pijem. Moj dragi otac, koji je bio Baptistički sveštenik, imao je krajnje nepovoljno
mišljenje o alkoholu. (napolju se čuje prvo neka lupnjava, a zatim i prigušena psovka)
PUKOVNIK MELKIT: (režeći) Ima li koga?
KEROL: Ovde smo, tatice!
PUKOVNIK: Zar ne možete da upalite svetlo, boga vam? Zamalo da skršim vrat.
KEROL: Pregoreo nam je osigurač. Sve se pokvarilo. (ulazi Pukovnik Melkit držeći upaljač, svetla se malo
priguše)
FERNIVAL: Bože, bože... svetlost!
KEROL: Ovo je moj otac, pukovnik Melkit. Gospođica Fernival, Brinova komšinica.
PUKOVNIK MELKIT: Dobar veče. A gde je taj tvoj momak?
KEROL: U stanu preko puta. Traži sveće.
PUKOVNIK: Znači, on ih nema.
KEROL: Nema. Ne možemo čak ni šibicu da nađemo.
PUKOVNIK MELKIT: Tako, dakle... Organizacija ispod svake kritike. Loš znak.
KEROL: Tatice, molim te nemoj. To može svakome da se desi.
PUKOVNIK: Meni ne može. (ugleda Brinzlijevu skulpturu) Boga vam, šta je sad pa ovo?
KEROL: Brinova skulptura.
PUKOVNIK: Gle'te, molim vas. I koliko to košta?
KEROL: Čini mi se 50 funti.
PUKOVNIK: Oho!
KEROL: Kako ti se sviđa stan? Vidiš kako je lepo namešten? Bogato, ali nije nakinđureno.
PUKOVNIK: (ugleda Budu) Otmeno. Dobro. Vidim da ima ukusa.
FERNIVAL: Bože bože!
KEROL: Šta vam je?
FERNIVAL: Ništa... Taj Buda... Mnogo liči na Haroldovog Budu. (Kerol se uspaniči)
PUKOVNIK: (za sebe) Mora biti da je za to dao dobre pare. Znači, ima pare... Boje su lepe...
KEROL: (tiho gospodici Fernival) Vi poznajete Harolda Gorindža?
FERNIVAL: Harold je moj prijatelj. On ima toliko divnih stvari... (primeti sotu na kojoj sedi) Ah! Bože
bože...
KEROL: Šta je sad?
FERNIVAL: Ovaj nameštaj... (osvrće se) Nije valjda.... Pa da.... Bože bože...
KEROL: Tatice razgledaj malo i tamo (Pukovnik se odmakne, a Kerol sedne pored Fernival) Gospođice
Fernival, vi umete da čuvate tajnu, zar ne?
FERNIVAL: Ne znam šta da vam kažem... Nego, otkud ovaj namešt...
KEROL: Uradili smo nešto strašno. Uzeli smo mu sve najbolje stvari, a u njegov stan preneli one Brinove
grozomorne starudije.
FERNIVAL: Ali, zašto? To je strašno!
KEROL: Zato što Brin nema ništa, gospođice Fernival. Ama baš ništa. Siromašan je k'o crkveni miš. Da je
tatica video ovaj stan onako kako on obično izgleda, istog časa bi nam zabranio da se venčamo.
FERNIVAL: Kad bi Harold znao da je neko samo dirnuo njegov nameštaj, poludeo bi! A tek Budu! Ko zna
koliko stotina funti on vredi....
KEROL: Molim vas, gospođice Fernival, nemojte nas odati! Očajni smo! Sve ćemo vratiti čim odu tatica i
Bamberger!
FERNIVAL: Dobro, dobro. Neću vas izneveriti!
KEROL: Gospođice Fernival, vi ste pravi anđeo! Hajde, morate nešto da popijete. A, da vi ne pijete.
Uzmite bar limunadu.
FERNIVAL: To može.
PUKOVNIK: (vraća se) I to su mi skulpture!
KEROL: Tatice!
PUKOVNIK: Govorim ono što mislim. (Gasi upaljač) Dakle, ovo moram malo da prištedim. (gospođica
Fernival lako krikne.)
KEROL: Nemojte se plašiti. Brin samo što nije doneo sveće. (čuje Brinzlija kako dolazi) Evo ga.
BRINZLI: Da?
KEROL: Jesi li pronašao?
BRINZLI: Nigde sveće ni za lek. A dolazi taj milioner da mu pokažem skulpture, i još ono čudovište od
tvog oca. Divota!
PUKOVNIK: (smrknuto, paleći upaljač) Dobar veče. (Brinzli poskoči)
KEROL: Brin, ovo je moj otac - Pukovnik Melkit.
BRINZLI: (strašno zbunjen) Ah...pa...ovaj...dakle...ovaj.... Dobro veče. Vi stigli! A ja očekujem neke grozne
komšije, čudovišta od komšija, to jest, komšijska čudovišta... Pa da...
PUKOVNIK: (smrknuto) Pa da...
FERNIVAL: Pa da...
KEROL: Pa da...
PUKOVNIK: Kod vas nije baš sve u redu, a?
BRINZLI: (Sa ludačkim strahom) A ne, stvarno! Samo je osigurač pregoreo... To se stalno događa...
Preživeo sam ja dosta takvih osigurača, a biće ih sigurno još... (kreštav smeh)
PUKOVNIK: (nemilosrdno) Međutim vi nemate šibice. Je l’ tako?
BRINZLI: Tako je.
PUKOVNIK: Ni sveće. Ni džepnu lampu. Je l’ tako?
BRINZLI: Tako je.
PUKOVNIK: Šta ćete da preduzmete?
BRINZLI: Da preduzmem?
PUKOVNIK: Ne ponavljajte za mnom. Ja to nikako ne volim.
BRINZLI: Vi to nikako ne volite. Izvinjavam se.
PUKOVNIK: Ama, slušajte vi. Ovo je ozbiljno. Svako to može da vidi.
BRINZLI: Niko ovde ništa ne može da vidi. To je ozbiljno. (opet se kreštavo nasmeje)
PUKOVNIK: Poštedite me svog humora.
BRINZLI: Izvinjavam se.
PUKOVNIK: Dajte da objektivno razmotrimo postojeću situaciju. U redu?
BRINZLI: U redu.
PUKOVNIK: Vrlo dobro. Problem: mrkli mrak. Rešenje: svetlost.
BRINZLI: Svaka čast.
PUKOVNIK: Šibice - ne postoje. Sveće - ne postoje. Džepna lampa - ne postoji. Šta preostaje?
BRINZLI: Pojma nemam.
PUKOVNIK: (trijumfalno) Fenjer! Šta drugo?
BRINZLI: I tri skretničara.
PUKOVNIK: Molim?
BRINZLI: Izvinjavam se.... Čini mi se da sam ja potpuno skrenuo. Odlično. Dakle – fenjer. Sjajno!
PUKOVNIK: Stvar rutine. Da vidimo - gde se može naći fenjer?
BRINZLI: Možda dole, u kafani? Mislim da sam video neki fenjer, desno od ulaza. Nadam se da će mi ga
pozajmiti. Koliko je sati? Zatvaraju u deset.
PUKOVNIK: Četvrt do deset. Ako požurite, stići ćete.
BRINZLI: Hvala, gospodine. Vaša bistra glava spasla je naše.
PUKOVNIK: Pa hajde, polazi čoveče!
BRINZLI: Razumem! (nailazi na Kerol, ljubi je) Odmah se vraćam...
PUKOVNIK: Prestanite s tim, odmah! (Brinzli kreće ka vratima, ali u trenutku kad stigne do njih, čuje se
Harold)
HAROLD: Hej! Ima li koga?
BRINZLI: (sledi se) Harold!
HAROLD: Hej, Brin!
BRINZLI: (Kerol) Vratio se!
KEROL: Gotovi smo!
BRINZLI: Nameštaj!
HAROLD: Šta se događa? (pojavljuje se na vratima)
BRINZLI: Ništa, Harolde. Ostgurači su pocrkali. U celoj kući je mrak.
HAROLD: Jesi li zvao elektrodistribuciju? (kreće napolje)
BRINZLI: Jesam. Kud si krenuo? Dođi. Popij nešto. Kako si se proveo na vikendu? (Harold prihvati
Brinzlijevu ruku, ulazi u sobu oslanjajući se na njega)
HAROLD: Stalno je padala kiša. Zato sam se i vratio. Mokar sam do gole kože...
BRINZLI: Hajde, pričaj nam, kako je bilo?
HAROLD: Nam? (pušta Brinzlijevu ruku) Ko je sve tu?
FERNIVAL: (vragolasto) Ja, Harolde.
HAROLD: Ferni?
FERNIVAL: U potrazi za utočištem.
PUKOVNIK: (pali upaljač i diže ga ka Haroldovom licu) Ko ste vi?
BRINZLI: Ovo je Harold Gorindž, moj komšija. Pukovnik Melkit.
HAROLD: Čast mi je.
PUKOVNIK: Dobar veče.
BRINZLI: A ovo je gospođica Kerol Melkit. Harold Gorindž.
KEROL: (uz hladan osmeh) Dobro veče. (Harold hladno klimne glavom)
BRINZLI: Hajde, skini taj mantil, Harolde.
HAROLD: Pazi, skroz je mokar. (Brinzli brzo prebacuje mantil preko pehara na stolu)
PUKOVNIK: (ponovo pali upaljač) Biće da ni vi nemate sveće?
HAROLD: Stvarno nemam. Vidite koliko sam brljiv?
(Brinzli prilazi pukovniku i dune u plamen, upravo kad Harold počne da gleda po sobi. Pozornica postaje
svetlija.)
PUKOVNIK: Šta radite to?
BRINZLI: Hoću da vam sačuvam fitilj. Vidite kako se brzo troši. (Pukovnik ga podozrivo gleda. Brinzli
uzima mantil i baca ga preko desne polovine sofe kako bi je što više sakrio).
HAROLD: Nema veze. Imam ja šibice.
KEROL: (uznemireno) Šibice?
HAROLD: Evo! (Brinzli, iza njegovih leđa, odmah ugasi šibicu, a onda brzo odlazi da sakrije pehar ispod
stola, dok stolnjakom prekriva preostali deo sofe. Fernival sedi na sofi između dva pokrivača, nemajući
pojma da se oni tu nalaze)
HAROLD: Šta radiš?
BRINZLI: (brblja) Promaja. U ovoj sobi ne može nijedna šibica da izgori do kraja. Prosto nemoguće. To su
neke unakrsne struje. Stare kuće ih imaju na pretek. A u ovoj kući skoro da i ne prestaju.
HAROLD: Ne razumem. Šta ti to pričaš? (pali drugu šibicu. Prolazeći hitro pored Harolda. Brinzli opet
dune i ugasi je, a onda sedne na stolicu u prednjem delu scene: međutim. Harold ga je video.) Šta ti je,
kog vraga?
BRINZLI: Ništa.
HAROLD: Je l' ti to kriješ nešto?
BRINZLI: Ma ne. (počne mahnito da se smeje)
HAROLD: Da nisi pio?
BRINZLI: Taman posla. Zašto bih pio? (Harold pali još jednu šibicu, Brinzli skoči i ugasi je.)
HAROLD: (razjareno) Šta te je spopalo?
BRINZLI: Opasno je!
HAROLD: Šta?
BRINZLI: Opasno je, opasno Harolde! Možemo svi da izginemo! Znaš li ti šta znači nezaštićen plamen?
HAROLD: Ako ja znam šta ti govoriš. Šta ti je?
BRINZLI: Sad sam se setio, na to nas stalno upozoravaju. U starim kućama se i osigurači i regulator za
dovod gasa nalaze u istoj kutiji.
PUKOVNIK: Pa šta s tim?
BRINZLI: Pa... kratak spoj može da ošteti regulator plina. To svi znaju. To se svakog časa događa. I sve
dok se osigurači ne poprave, u kući ne sme ništa da se pali.
KEROL: Brin je apsolutno u pravu. U stvari večeras kad sam telefonirala, upozorili su me iz
elektordistibucije. Kažu, radite šta god hoćete, samo ništa ne palite, čak ni šibicu, dok se osigurač ne
popravi.
FERNIVAL: Bože bože, moramo da pazimo!
BRINZLI: Nego šta nego moramo!... (pauza) Da popijemo nešto. Da se malo razveselimo!
KEROL: Odličan predlog. Harolde, šta biste vi želeli?
HAROLD: Izvinite me, moram malo da se sredim posle ovog groznog puta.
BRINZLI: (u panici) To možeš i ovde.
HAROLD: Moram i da se raspakujem.
BRINZLI: Ostavi to za kasnije.
HAROLD: Ne, ne mogu. Znaš da mene ništa više ne nervira nego kad mi je izgužvano odelo.
BRINZLI: Pet minuta ne znači mnogo?
HAROLD: Baš si me saleteo! Predajem se.
KEROL: Šta ćete? Viski, vodtka, džin?
HAROLD: A vidim, vi ste ovde glavni... Malo džina s limunom.
PUKOVNIK: Mladiću, dokle moram da vas podsećam da se nalazite u jednoj izuzetno kritičnoj situaciji?
Vaš gost samo što nije stigao.
BRINZLI: Bože, potpuno sam zaboravio!
PUKOVNIK: Idite u kafanu, idite kod komšije, idite u... ali nabavite taj prokleti fenjer!
BRINZLI: Hoću! Kerol, moram nešto da ti kažem.
KEROL: Ovde sam. (idu u stranu, pipajući)
BRINZLI: Izvinite nas za trenutak.
FERNIVAL: Harolde, nikad nećeš pogoditi ko dolazi večeras.
HAROLD: Ko?
FERNIVAL: Pogodi.
HAROLD: Kraljica!
FERNIVAL: Harolde, baš si smešan!
PUKOVNIK: Da nije taj momak malo ćaknut?
HAROLD: Ćaknut? Pukovniče, on je prava mačkica.
PUKOVNIK: Šta velite?
HAROLD: Anđelak. Poznajem ga godinama. Mi ništa ne krijemo jedan od drugog.
PUKOVNIK: Je li?
KEROL: (sa strane) I šta sad?
BRINZLI: Moramo odmah da vratimo sve Haroldove stvari u njegov stan.
KEROL: Sada?!
BRINZLI: Moramo. Ne mogu da odem po fenjer dok sve ne prenesemo. On će pobesneti ako sazna.
HAROLD: Ne muči me, Ferni. Ko dolazi?
FERNIVAL: Evo, pomoći ću ti. Neko ko je vrlo bogat.
HAROLD: Bogat... Hm...
PUKOVNIK: (doziva) Kerol!
KEROL: Što mu ne kažeš da smo se samo šalili?
BRINZLI: Ne znaš ti njega. Hoćeš da me pred tvojim ocem nazove lopovom?
KEROL: Nikako!
BRINZLI: E, vidiš, on bi bio u stanju da to uradi. Pohisteriše kad mu neko dira stvari. Viđao sam ga
takvog.
PUKOVNIK: (blago) Brinzli!
KEROL: Ali ja stvarno ne znam kako to da izvedemo.
BRINZLI: Ti moraš da ih stalno držiš na oku. Služi ih pićem. Ostalo prepusti meni. Pokušaću da sve vratim
na svoje mesto.
KEROL: Nećemo uspeti.
BRINZLI: Moramo!
PUKOVNIK: (urla) Brinzli!!
BRINZLI: Evo me, gospodine! Samo da... uzmem prazne flaše da ih vratim u kafanu...
PUKOVNIK: Pričajte vi šta hoćete, ali taj momak nema sve daske u glavi.
BRINZLI: (Kerol) Imaj poverenja u mene. (poljube se)
PUKOVNIK: Šta gnjavite, Mileru?!
BRINZLI: Evo, idem odmah, pukovniče! (promaši stepenik i stropošta se dole) Kerol će vas poslužiti
pićem.
HAROLD: Da opđem s tobom? (traži njegovu ruku)
BRINZLI: Ne, nikako! Ne treba. Samo ti ostani ovde i uživaj. (Harold mu poljubi ruku, Brinzli je istrgne)
Sigurno si mrtav umoran. Odmah se vraćam.
(Stiže do vrata, otvori ih, a onda ih zalupi. U stvari nije ni izašao. Zatim ih opet otvori vrlo tiho,
nepomočno stoji na sredini scene pokušavajući da odredi položaj stolica, uspe da se dovuče do prve
stolice i podigne je bešumno.)
KEROL: (u vedrom očajanju) A sad piće. Šta želite? Džin za Harolda, za taticu verovatno viski.
PUKOVNIK: A kako ćeš da sipaš sve to u mraku?
KEROL: Tačno se sećam gde koja flaša stoji. (Brinzli udari u nju stolicama i odmakne se) Ništa lakše.
HAROLD: Ja ću da vam kresnem šibicu. Nije baš toliko opasno. Na trenutak. (upali šibicu)
KEROL: Ne, ne! (Brinzli, sa stolicom u ruci, dune u šibicu)
KEROL: Hoćete da svi odletimo u vazduh? Šta bi zatekao gospodin Bamberger? Naše malecne, malecne
komadiće? (Brinzli se iskrade iz sobe, koristeći trenutak kad Kerol uz lupu počne da priprema pića.)
HAROLD: Bamberger? On to dolazi? Georg Bamberger?
FERNIVAL: Da, da vidi Brinzlijeve radove. Zar nije uzbudljivo?
HAROLD: Prošle nedelje sam čitao jedan članak o njemu. On je poznat kao misteriozni milioner. Gluv ie
k'o top. Uglavnom sve vreme provodi kod kuće sa svojom kolekcijom.
(Brinzi se vraća sa polomljenom stolicom i stavlja je na mesto one koju je izneo. Iznošenje drug stolice je
mnogo teže. Oni se nalazi na drugom kraju sobe. Pažljivo se kreće u tom pravcu, ali ne može da je nađe.
U očajanju se vrti oko nje u sve manjim krugovima, dok je na kraju ne dodirne. Sa olakšanjem je digne.)
FERNIVAL: Nikad još nisam upoznala milionera. Oduvek me je zanimalo da li im se koža razlikuje od naše.
Zamišljala sam da im je koža nekako mekša od naše.
KEROL: Vrlo tnteresantno.
HAROLD: Ferni ima veoma živu maštu.
FERNIVAL: A Harold je uvek pun komplimenata. (Dok ona govori, sa rukama sklopljenim u devičanskoj
nežnosti, druga stolica prolako promiče kroz njeno vidno polje, samo nekoliko santimetara od njenog
lica. Brinzli promaši vrata, leđima im je okrenut, i ne može da izađe iz sobe. Prinuđen je da spusti stolicu,
pipajući uspe da pronađe kvaku, okrene je, otvori vrata, a onda ponovo traži stolicu.) U moje vreme,
meka koža je bila znak prefinjenosti. A danas, mi, srednja kiasa, jedva da možemo pristojno i da se
odevamo. Moj otac je imao običaj da kaže: "Igra je završena, devojčice. Srednja klasa je mrtva, kao ptica
dodo." Siroti moj otac, koliko je bio u pravu.
PUKOVNIK: Vaš otac je bio neki učenjak?
FERNIVAL: Božji čovek, pukovniče.
PUKOVNIK: A.... šta je s tim pićem?
(Brinzli se vraća sa svojom polomljenom stolicom za ljuljanje. Polako i oprezno se kreće prema mestu gde
sedi Pukovnik)
KEROL: Evo, odmah, tatice.
PUKOVNIK: (govori direktno Brinzliju u lice) Da ti pomognem? (Brinzli poskoči, ustukne, teturajući)
KEROL: Evo, možeš da dodaš ovu limunadu gospođici Fernival.
(Brinzli spušta stoiicu za ljuljanje skoro uz samu Pukovnikovu stolicu.)
PUKOVNIK: Dobro.
(Pukovnik se podigne upravo u trenutku kad Brinzlijeva ruka izvlači stolicu ispod njega. Drugom rukom
Brinzli vuče stolicu za ljuljanje na to isto mesto. Pukovnik se lagano kreće kroz sobu sa rukama
ispruženim napred da bi uzeo limunadu. I ne znajući, da Brinzli ide za njim, noseći treću stolicu, Pukovmk
lagano udari u sto. U tom istom trenutku i Brinzli stiže do stola, ali sa suprotne strane i pipajući traži
pehar. Ruke samo što im se ne dodirnu. A onda se Brinzli seti da je pehar ispod stola. Sagne se i dohvati
ga. S peharom u jednoj ruci i stolicom u drugoj izlazi iz sobe kroz luk koje su načinile ispružene ruke Kerol
i Pukovnika, kome ona dodaje čašu viskija, misleći da je limunada.
KEROL: Izvoli tatice. Limunada za gospođicu Fernival.
PUKOVNIK: Odlično. (gospodici Fernival) Znači, otac vam je bio sveštenik!
FERNIVAL: Svetac, pukovniče. Neka je hvala Gospodu Bogu što je umro, pa ne mora da gleda surovost i
prostakluk današnjeg sveta. (Pukovnik je traži, ali ide isuviše udesno)
HAROLD: (sedi pored nje na sofi) Tačno, Ferni. Surovost i prostakluk. Ima toliko ljudi čije je ponašanje
skandalozno. Jesam li ti pričao šta mi se desilo u mojoj radnji, sad u petak?
FERNIVAL: Nisi, nisi. (njen glas pomaže Pukovniku da ispravi pravac kretanja. U toku sledeće replike on se
lagano kreće ka njoj)
HAROLD: Samo što sam otvorio i počeo da brišem prašinu sa čajnika, znaš već kako porculan ludački
skuplja prašinu – kad zamisli koga vidim, onu Gospođu Levit, znaš onu, onu riđokosu o kojoj sam ti
pričao. Ona što misli da je božji blagoslov za neženje.
PUKOVNIK: (pruža joj viski) Evo vaše limunade.
FERNIVAL: O, baš vam hvala. Baš ste ljubazni.
(za sve vreme Haroldove priče, Fernival drži čašu i pije. Pukovnik se probija do stolice na kojoj misli da je
pre toga sedeo, a koju je Brinzli zamenio stolicom za ljuljanje. Brinzli se opet pojavljuje, noseći jednu od
stolica koju je već bio izneo)
HAROLD: Dakle, ulazi ona tako, a u ruci drži vazu koju sam joj prodao prošle nedelje. Bio je to
rođendanski poklon za nekog starkelju s kojim se spanđala, sigurno misli da će mu zdipiti sve pare kad
ovaj rikne. E, tu sam je odmah pročitao. Znaš da se ja dobro razumem u ljudsku prirodu, a riđokosa je
prava grabljivica. (Pukovnik se svali u stolicu koja pretegne i izbaci ga na pod)
PUKOVNIK: U vražju mater!!!
KEROL: Šta ti je, tatice? (Pauza. Brinzli, prestrašen, sedne na stolicu koju je uneo)
PUKOVNIK: (Ne može da veruje) Kakva je ovo idiotska stolica za ljuljanje! Otkud ona ovde, boga vam?
(Zabezeknut, Pukovnik ostaje na podu. Brinzli ustaje sa stolice i prenosi je tamo gde je prvobitno stajala
stolica koju je drugu po redu izneo)
HAROLD: O, niste je primetili. Nego, da se vratimo vazi.... To je jedan lep komad porculana, kombinacija
plavog i belog sa prelivima boje pomorandže - potpuno autentičan komad, dobila ga je za dvadesetpet
funti, daleko ispod prave cene. (Harold ustane i nasloni se o sto u sredini scene) Dakle, uleti ona tako u
radnju, kosu nakostrešila na vrh glave kao francuska kurtizana - možda bi to lepo stajalo nekoj upola
mlađoj i dva puta lepšoj. (Brinzli greškom podigne jedan kraj sofe, gospođica Fernival lagano krikne) Baš
tako. Znaš tu vrstu žena. (Brinzli otetura u suprotnom pravcu). I zamisli šta mi kaže: "Gospodine Gorindž,
vi ste me prešli."
FERNIVAL: Svašta!
HAROLD: Tako je rekla: "Prevarena". (Brinzli udari u skulpturu, ona bučno zaklopara.) Molim vas, sad ja
pričam!
KEROL: (spašava situaciju) Oprostite, omaklo mi se. (Harold se naglo okrene, iznenađen.)
HAROLD: Da nastavim. "O", kažem ja, "a kako se to tačno dogodilo, gospođo Levit"? "Pa", kaže ona,
"slučajno sam odnela ovu vazu na buvlju pijacu i pokazala je Bilu Everitu, a on kaže da to uopšte nije
kineski porculan, nego engleski bofl iz devetnaestog veka." (Brinzli napipa lampu na stočiću u prednjem
delu pozornice i uzme je. Držeći je u ruci pravi krug oko stolice za ljuljanje u kojoj Pukovnik sedi.) "Ma,
nemojte?" kažem ja. "Ma, nemojte?" A uspevam da zadržim hladnokrvnost. Ja uvek tako kad sam ljut.
"Da", kaže ona. "Da, jeste. Želim da mi vratite novac" (Gajtan lampe se vuče za Brinzlijem oko stolice za
ljuljanje. Zakači se za stolicu. Brinzli blago cimne. Stolica se mrdne. Iznenađen, Pukovnik se trzne
unapred. Brinzli cimne jače, stolica cimne napred i opet izbaci Pukovnika na pod, a onda se prevrne preko
njega. Abažur padne sa lampe. U toku dijaloga koji sledi, Brinzli klečeći puzi preko čitave sobe prateći
gajtan. Dođe do kraja gajtana, napipa utikač, izvuče ga i, još na kolenima, vraća se istim putem,
namotavajući gajtan oko ruke, dok se najzad potpuno ne upetlja u njega.)
FERNIVAL: Užas, Harolde. I onda?
HAROLD: Brojao sam do deset, a onda sam počeo. "Prvo i prvo, nije nimalo lepo što moje mušterije,
meni iz leđa, proveravaju moje poštenje. Drugo i drugo, taj vaš Bil Evorrt nema pojma, on nije u stanju
da razlikuje ni porculan od običnog stakla. Treće i treće, isto to važi i za vas, gospođo Levit."
FERNIVAL: To si rekao?
HAROLD: I još gore. "Znate li vi da sad u ruci držite malo remek delo kineskog grnčarstva? A za vas nije ni
običan bokal. Da mi više niste prešli preko praga, jeste li čuli?"
KEROL: (držeći dve čaše) Ma, strašni ste, Harolde. Izvolite vaš džin s limunom. (pruža mu limunadu)
HAROLD: Hvala. Bio sam besan kao ris. Svašta sam mogao da uradim.
KEROL: Gde si, tatice? Nosim ti viski.
PUKOVNIK: Ovde sam. Hvala. (ošamućeno ustane i pipajući unaokolo, stigne do čaše sa džinom. U
međuvremenu, Brinzli shvati da je izgubio abažur. Klekne i počne da ga traži.)
HAROLD: Matora riđokosa kučka. Ona će meni da priča o grnčarstvu!
FERNIVAL: Pukovniče, volite li vi porculan?
PUKOVNIK: Nisam baš mnogo upućen u te stvari, gospođo. Ali volim da pogledam tako neke kineske
predmete kao onu statuu tamo koju sam video kad sam ušao.
HAROLD: Koja statua, pukovniče?
PUKOVNIK: Ona na stočiću. (Brinzli se sledi od užasa, još je na podu)
KEROL: (brzo) E, pa,živeli!
SVI: Živeli! (svi piju. Zbrka.)
PUKOVNIK: Boga vam, pa ovo nije viski!
HAROLD: A ja sam dobio limunadu!
(gospođica Fernival se diže. Brinzli još uvek na podu, traga sve pomamnije za abažurom)
FERNIVAL: Užas!.... Bože, Bože.... Ovo je izgleda alkohol!.... Bože....
HAROLD: Daj, Ferni, srce, da izmenjamo čaše. Tebi limunada, meni džin, Pukovniku...
PUKOVNIK: Tu sam, gospodine.
(koristeći priliku Fernival dobro potegne viski iz čaše koju drži u ruci. Izmenjaju čaše)
HAROLD: Evo, Ferni. (Pukovnik joj pruži džin, a od Harolda dobija limunadu. Harold dobija viski)
FERNIVAL: Hvala.
HAROLD: E još jednom. Na iskap! (Piju. Izmrcvaren, Brinzli konačno nalazi abažur. Pukovnik besno
ispljuje limunadu - na Brinzlija koji u tom trenutku puzi ka njemu.) Ovo je prevršilo svaku meru! (pronađe
upaljač u džepu i ljutito pokušava da ga upali.)
KEROL: Tatice, molim te!
PUKOVNIK: Baš me briga i ako svi odletimo sad u vazduh! Ovo je glupost! (pojavi se plamen. Ugleda
Brinzlija kako pred njim kleči, upetljan u gajtan lampe)
PUKOVNIK: Šta kog đavola tu radite?!
BRINZLI: (duva u upaljač) Pukovniče, nemojte prenagliti. Zar ste zaboravili na prvo pravilo svakog oficira -
"Ne izlaži svoje ljude nepotrebnoj opasnosti"? (brzo se iskrade, još na kolenima, do stola u prednjem
delu scene)
PUKOVNIK: Nemoj da si bezobrazan, mladiću! Gde ti je fenjer?
BRINZLI: Fenjer... Ovaj... Zakasnio sam. Bilo je zatvoreno.
HAROLD: Kako si mogao tako brzo da stigneš? To je nemoguće.
BRINZLI: Što da ne? Stigao sam. (Brzo podigne sto i iskrade se iz sobe zajedno s njim i sa polomljenom
lampom)
PUKOVNIK: (misleći da Brinzli još kleči pred njim) Slušajte me dobro: u ovoj sobi se nešto čudno događa.
Možda se ja ne razumem u umetnost, Mileru, ali se razumem u barabe. I po danu, i po mraku.
KEROL: Tatice!
PUKOVNIK: Neću da sumnjam u vašu reč, ali hoću da mi se zakunete da ste bili u toj kafani. Dakle?
KFROL: (shvattvši da Brinzli nije tu, podižući glas) Brinzli, tatica ti govori!
PUKOVNIK: Šta se ti dereš?
BRINZLI: (Dojuri nazad iz Haroldovog stana, još upetljan u žicu) Kako da ne, znam. On je pravu. u tome
sam baš sad razmišljao!
PUKOVNIK: Dakle? Vaš odgovor?
BRINZLI: Ja... Potpuno se slažem s vama, gospodine!
PUKOVNIK: Šta?
BRINZLI: To ste pametno rekli.
PUKOVNIK: Je l’ ti to mene vučeš za nos?
BRINZLI: Ne, ne, ne....
PUKOVNIK: Ako misliš da ću pustiti svoju kćer da se uda za lažovčinu, varaš se!
KEROL: Što da ne?
HAROLD: Ti i ona, Brin???
KEROL: Vereni smo. Naravno, ako to tatica dozvoli.
HAROLD: Oho. (besan zbog ove novosti) Kakvo iznenađenje! Koliko to već traje?
BRINZLI: Nekoliko meseci.
HAROLD: Ti...
BRINZLI: Nameravao sam da ti kažem, Harolde.... veruj mi. Samo tebi, i nikom drugom.
HAROLD: A što nisi?
BRINZLI: Ne znam. Nisam stigao.
HAROLD: Viđao si me svakog dana.
BRINZLI: Znam.
HAROLD: Uostalom, to je tvoja stvar. Nisi obavezan da mi se poveravaš. Bili smo... komšije, tri godine i
uvek sam mislio da je među nama bilo nešto više od tog hodnika koji nas deli, ali sam se očigledno
prevario.
BRINZLI: Molim te, Harolde, ne duri se.
HAROLD: Ja se ne durim. Samo kažem da je to iznenađenje. I razočarenje. (Gospođica Fernival se
uznemireno diže i pipajući dolazi do stola s pićem)
BRINZLI: Nismo nikom još rekli....
PUKOVNIK:A čini mi se da neće ni imati šta da se kaže!
KEROL: Tatice!
BRINZLI: Oprostite, gospodine. Izgleda da se nismo razumeli.
FERNIVAL: Moj otac je uvek govorio: "Grešiti je ljudski, a praštati božanski".
KEROL: Mislila sam da je to neko drugi rekao.
FERNIVAL: Mnogi su ga kopirali. (nalazi otvorenu flašu džina, podigne je i pomiriše)
KEROL: Da vam pomognem, Ferni?
FERNIVAL: Neka, hvala, hoću samo još malo limunade. (pije iz flaše)
PUKOVNIK: Dakle, Brinzli - gde god da ste...
BRINZLI: Evo me, pukovniče.
PUKOVNIK: Ja nisam tvrdoglav. Bez obzira na vaše čudno ponašanje, dokažite da ste u stanju da se
brinete o mojoj Kerol i ja ću preći preko svega. Zar to nije fer?
BRINZLI: Veoma fer.
KEROL: On stvarno može da se brine o meni, tatice. Njegovi radovi će se proslaviti u celom svetu. Kroz
koju godinu, ja ću se osećati kao gospođa Mikelanđelo.
HAROLD: (s visine) U stvari, nije postojala gospođa Mikelanđelo.
KEROL: Kako nije??
HAROLD: Pa, tako lepo, nije! Njegova strasna osećanja su bila nešto drugačije prirode.
KEROL: Ma, šta kažete? Nisam to znala. (isplazi mu se)
BRINZLI: Izvini, Harolde, ako sam te povredio.
HAROLD: (oholo) Nisi ni najmanje.
BRINZLI: Znam da jesam. Molim te, oprosti mi.
KEROL: Pa, oprostite mu, Harolde. Ja se nadam da ćemo na kraju postati prijatetjice... prijatelji!
HAROLD: Nisam siguran da mogu da zamislim prijateijstvo sa jednom zmijom.
FERNIVAL: Ne zaboravite: grešiti je ljudski, a praštati božanski.
PUKOVNIK: To ste već rekli, gospođo.
(Ulazi Klea, sa putnom torbom. Stoji na vratima, iznenađena)
FERNIVAL: (pije džin) Jesam?
KEROL: Brin nije nikakva zmija. On je umetnička duša, je l' tako?
BRINZLI: Da, mila.
KEROL: Želite li još jedan džin, Harolde? Evo, praviću vam društvo.
HAROLD: Ah, dobro.
KEROL: Ja ću vam sipati.
HAROLD: Hvala. (Ide prema njoj, zamalo da se sudari sa Kleom koja prelazi preko sobe da bi došla do
sofe da uzme čašu od Kerol) Brin je uvek imao izvanredan ukus kad su devojke u pitanju. (Harold i Brinzli
- jedan iz pozadine, a drugi sa suprotne strane - približavaju se sofi. Na reč "skromnost*, oni sednu, a
Klea sedne između njih)
BRINZLI: Harolde!
KEROL: Šta izvodiš Brin? Zašto izigravaš skromnost? Znate, našla sam sliku njegove ribe od pre dve
godine moram da priznam da je bila zgodna, ali malo aljkava.
HAROLD: To je verovatno Klea. Ona se dugo ovuda motala. (Brinzli gurne Kleu, misleći da je Harold. Klea
blago ćušne Harolda)
KEROL: Dugo?
HAROLD: Da, da, dušo. Možda sam rekao nešto što nije trebalo.
BRINZLI: Ne, zašto. Kerol zna sve o Klei. (Opet ćušne Kleu, malo jače, a ona Harolda). Samo se čudim,
Harolde, što za tri meseca kažeš "dugo". (Klea i Harold su zaprepašćeni)
KEROL: Kako je izgledala?
BRINZLI: (značajno Klei u uho) Ti je se, Harolde, jedva i sećaš, zar ne?
HAROLD: (preko Klee) A što da se ne sećam?
BRINZLI: Pa, bilo je to pre dve godine, mora da si je već zaboravio.
HAROLD: Dve godine?
BRINZLI: Da, dve godine. (Brinzli jako gurne Kleu, a ona snažno udari Harolda i zamalo ga ne obori na
pod)
HAROLD: (pakosno) Ako baš hoćeš da znaš, ja sasvim dobro pamtim! Ona se lako ne zaboravlja?
KEROL: Bila je lepa?
HAROLD: Nimalo. Baš suprotno.
BRINZLI: Nije!
HAROLD: Ja samo iznosim svoje mišijenje.
BRINZLI: Do sad ga nisi iznosio.
HAROLD: (naginje se preko Klee) Nikad me niko nije ni pitao šta ja mislim! Ali, pošto me sad pitaš... Uvek
sam mislio da je ružna. Pre svega, zubi su joj žuti i šiljati. A drugo, imala je lIoš kvalitet kože.
BRINZLI: Nije istina!
HAROLD: Jeste. Dobro se sećam. Koža joj je bila kao kad zalepiš nove tapete preko starih, gruba.
FERNIVAL: Tačno, Harolde. Jedva da sam je i videla, ali se sećam njene kože. Kao daje sada gledam. Imala
je nekako čudnu boju. Da, da, vrlo gruba koža. I prilično rapava.
HAROLD: Vrlo rapava.
BRINZLI: Ovo nema smisla!
HAROLD: Znao si da mi se nije dopadala! Suviše je....prepredena, da se blago izrazim.
FERNIVAL: I nepodnošljiv vetropir.
HAROLD: Nepodnošljivo uobražena, ako mene pifc
KEROL: Videla sam ja sve to na onoj fotografiji. Šljampava suknja, izgužvana prostačka bluza. Kao ona
slika "Nevesta na rasprodaji". (Svi se smeju, a Brinzli najglasnije. Upravljajuci se prema njegovom smehu,
Klea zamahne rukom i opali mu šamar)
BRINZLI: Ah!
KEROL: Šta ti je?
FERNIVAL: Šta se desilo?
BRINZLI: Uopšte nije duhovito, Harolde. Šta ti je, jesi li poludeo? (Klea se izmakne)
HAROLD: Ja sam poludeo?
BRINZLI: Pa siguran sam da nije pukovnik.
PUKOVNIK: Šta to?
(Brinzli pipajući po sobi, uhvati Kleu za zadnjicu i istog trenutka je prepozna)
BRINZLI: Klea!... Klea! (Ona mu se otme. U toku sledećeg dijaloga on pokušava da je pronade u mraku, ali
mu ona uvek za dlaku izmakne)
PUKOVNIK: Šta velite?
BRINZLI: Kažem da svi govore najnotornije gluposti. A ona je zaista bila lepa. I nežna, puna razumevanja i
ljubazna, duhovita.
KEROL:Rekao si da je bila umilna kao divlja svinja.
BRINZLI: Ja? Taman posla, to ne liči na mene.
KEROL: Rekao si, rekao si.
BRINZLI: Baš nisam! Rekao sam nešto drugo. Nema veze s tim, kao što nema m sir s kredom. Mada, kad
bolje razmislim sir se baš toliko i ne razlikuje od krede. (nasmeje se kreštavo)
PUKOVNIK: Čoveče: znate li šta govorite?
(Za ovo vreme Klea je uzela sa stola flašu votke. Brinzli zamahne rukama, bespomoćno, i pogodi Kleu.
Oni se istog trenutka zagrle. Kratka pauza)
KEROL: Šta treba da znači tvoje iznenadno priznanje da je bila nežna i mila?
BRINZLI: (sa puno nežnosti drži Kleu) Pa, to da je umela da bude nežna i mila. čak vrlo, vrlo,
KEROL: Ali, to je bilo dosta retko, zar ne?
BRINZLI: Ne baš retko. (Ljubi Kleu) Ne tako retko. (Oprezno prolazi pored razljućene Kerol, vodeći Kleu ka
stepenicama)
KEROL: Šta hoćeš time da kažeš? Brin, tebi govorim!
BRINZLI: (tihim glasom Klei, dok stoje iza Harolda) Sve ću ti objasniti. Idi gore i čekaj me.
HAROLD: (začuđeno) Sad? Da nije nezgodno?
BRINZLI: O bože! Ne govorim tebi!
KEROL: Šta kažeš?
HAROLD: Zove te da ideš gore. Mogu da zamislim zašto...
PUKOVNIK. Eto, sad opet...
FERNIVAL: Pustite ih, pukovniče - zaljubljeni!
PUKOVNIK: Nije nego! Dao bih ja njima!
FERNIVAL: "Svaki polazak zaljubljenih završava se njihovim zagrljajem", kao što je moj otac uvek
govorio.
PUKOVNIK: Ala ste vi imali nekog originalnog oca, gospodo!
KEROL: (Brinzli gura Kleu u sobu, Kerol gura njega) Nešto nije u redu? Nisi uspeo da preneseš sve stvari?
BRINZLI: (sledeći dijalog - tiho) Sve sam vratio, sve osim sofe, a nju sam dobro pokrio.
KEROL: Znači, možemo bar šibicu da upalimo?
BRINZLI: Da... Ne! Ne!
KEROL: Zašto?
BRINZLI: Onako!
KEROL: Zašto me zoveš u spavaću sobu?
BRINZLI: Ne zovem te. Odlazi!
KEROL: Baš si nežan!
BRINZLI: Nisam tako mislio!
PUKOVNIK: Šta se to tamo dogada?
BRINZLI: Ništa, pukovniče. Samo mi je palo na pamet da možda u sobi imam baterijsku lampu.
KEROL: Nemaš. Sve sam pretražila.
BRINZLI: Siguran sam da nisi pregledala orman, a ni kupatilo.
HAROLD: Evo, uzmi moje šibice. Bez njih ništa nećeš moći da nađeš.
FERNIVAL: A opasnost? A plin?
BRINZLI: Gore nema plina.
HAROLD: (pruža mu šibice) Drži.
BRINZLI: Hvala. Odmah dolazim. Uzmite još jednu čašicu, pukovniče. (odlazi u sobu)
PUKOVNIK: "Još jednu"? Dosad ni kap nisam okusio.
FERNIVAL: (ispijajući ostatak džina) Jadni pukovniče! Dajte da vam ja naspem.
PUKOVNIK: Ne, ne. Mogu i sam. Hoćete li vi još jednu limunadu?
FERNIVAL: Ne, hvala! Ja ću sama! Vežbam!
(ona i Pukovnik istovremeno idu ka stolu. Gore Brinzli i Klea sede na krevetu)
KLEA: Šta se to ovde dešava?
BRINZLI: (sarkastično) Ništa. Bamberger dolazi da vidi moje skulpture, a osigurači su pregoreli.
KLEA: Ko je ona dosadna kenjkavica?
BRINZLI: Sada ne mogu ništa da ti objašnjavam.
PUKOVNIK: (naliva sebi viski) Najzad! Propisna čaša viskija! Jeste li našli limunadu?
FERNIVAL: (veselo. puneci čašu džinom) Da, hvala na pažnji.
KLEA: Šta si to hteo da mi kažeš večeras preko telefona?
BRINZLI: Ništa.
KLEA: Lažeš!
BRINZLI: Počinje inkvizicija... Slušaj, Klea, moraš da budeš razumna. Ako si me ikada volela, ne postavljaj
nikakva pitanja i odmah se izgubi. A ja ću kasnije doći i sve ti objasniti, kunem se! Molim te, ljubavi...
(ljubi je)
KEROL: Brin se gore dugo zadržao.
HAROLD: (ustaje) Idem ja začas u svoj stan. Možda ću uspeti da prnađem jednu svećicu koju sam negde
ćušnuo.
KEROL: Ne! Nemojte!
HAROLD: Zašto? Sumnjam da nam od tog plina preti opasnost. Već bi ga osetili.
KEROL: (Haroldu) Znam gde još nismo tražili. U ateljeu. (ustaje) Hoćete li, molim vas, da mi pomognete?
HAROLD: Dobro, onda hajdemo. Ferni, ne brini. Pukovnik će ostati sa tobom. (Kerol i Harold izlaze)
KLEA: (gore) Mnogo si mi nedostajao, Brin. Napravila sam najstrašniju grešku što sam te ostavila.
BRINZLI: Klea, molim te!
PUKOVNIK: (glasom osrednje jačine) Brinzli!
KLEA: Zajedno smo već četiri godine. Ne možemo to tek tako da odbacimo.
BRINZLI: Ne možemo sad da razgovaramo o tome. Zar nemaš poverenja u mene, samo za jedan sat?
KLEA: Ti ne želiš da ja siđem dole?
BRINZLI: Da!!
KLEA: E onda ću ja lepo da se svučem i da legnem u krevet. A ti ćeš mi sve lepo objasniti, u krevetu.
PUKOVNIK: Brinzli!!
BRINZLI: Ne večeras, Klea!
KLEA: Ili večeras, ili silazim dole, pa će svi znati za tvoju prljavu tajnu.
BRINZLI: Nemam ja nikakvu prljavu tajnu.
PUKOVNIK: Brinzli!
KLEA: (veselo) Onda, znači, dozvoljavaš da siđem dole?
BRINZLI: U redu. Ostani! (izlazi iz sobe) Kako me ucenjuje, kučka! Molim, pukovniče?
PUKOVNIK: Šta je bilo s tom lampom?
BRINZH: Ništa, gospodine, nisam je našao.
HAROLD: (on i Kerol se vraćaju) U ateljeu ništa nema.
KEROL: Sve smo pretražili. Nije ni važno. Taj dosadni milionerčić ionako neće doći.
HAROLD: Otkud znate?
KEROL: Pa, već je pola sata zakasnio. Najmanje.
HAROLD: A, to nije ništa. Milioneri uvek kasne. To je njihovo pravo. (sedne na sofu)
FERNIVAL: Da, da. Tako ih baš ja i zamišljam. Ruke kao somot i uvek kasne po dva sata.
PUKOVNIK: (dovikuje Kerol koja je udarila o sto) Pazi kako ideš, nemoj da srušiš Budu. (Brinzli skoči)
HAROLD: Budu?
BRINZLI: Budu... Kakav Buda?
PUKOVNIK: Vaš Buda! Onaj kog sam video kad sam došao.
HAROLD: (sumnjičavo) Buda?
BRINZLI: (puzi naniže) Mora da ste pogešili gospodine. Ovde nema nikakvog Bude. Ja tako nešto ne bih
kući. (oprezno podigne mantil sa sofe, prikrade se do Bude, umota ga i stavi na sto)
PUKOVNIK: (Kerol) Sećaš se da sam ga odmah zapazio i to ti rekao?
KEROL: Nisam te čula, tatice.
BRINZLI: (uvija statuu) Ovde ne postoji nikakav Buda. Ali ako želite da vidite nekog Budu, onda treba da
se obratite Haroldu. On zaista ima Budu. Pravo remek delo.
HAROLD: Ma to je samo kopija iz 18. veka, ali me je koštao preko 250 funti.
PUKOVNIK: Brinzli, da li vi mislite da sam ja lud?? (pipajući ide prema prednjem delu, do klupice)
HAROLD: Kakav je to bio Buda, pukovniče? Od porculana? (pukovnikova ruka prelazi preko prazne
klupice)
PUKOVNIK: (sa opasnom smirenošću, sedi pored klupice) Ama, šta se to ovde kuva?
BRINZLI: Ne znam o čemu govorite, pukovniče.
PUKOVNIK: Šta si to naumio, mladiću?
BRINZLI: Ja?
PUKOVNIK: Ti!
BRINZLI: Šta vam je pukovniče? O čemu vi to? Taman smo lepo počeli da se slažemo!
PUKOVNIK: (neumoljivo) Hoću da znam šta je bilo sa onim Budom?
BRINZLI: (iskrada se do sofe, podigne prostirku i prekriva njome onaj kraj sofe koji se vidi.) Vidite
pukovniče, svi smo mi ovde pod velikim pritiskom. Ako ste ranije videli nekog Budu, to je bila samo
svetlosna varka, ili senka, ili tako nešto. A možda ste razmišljali o budama dok ste ovamo dolazili, ko će
ga znati.
PUKOVNIK: Šta!
(Šupancig ulazi. Na sebi ima uniformu električara. Nosi torbu za alat.)
BRINZLI: Uveravam vas da ovde nema Bude. Ali ako baš toliko insistirate, potrudiću se da vam ga
nabavim.
ŠUPANCIG: Dobro veče. Gospodine Miler. Došao sam po dogovoru.
BRINZLI: Gospode, stigao je!
KEROL: Stigao je!
ŠUPANCIG: Mora da ste mislili da neću doći. Oprostite. (skida kaput)
BRINZLI: Ništa, ništa. Tako sam srećan što ste našli malo vremena. Poznato mi je koliko ste zauzeti.
Nažalost, dogodio nam se idiotski maler. Osigurač je pregoreo.
HAROLD: Govori glasnije, Brin. Zaboravio si, gluv je k'o top!
BRINZLI: Osigurač nam je pregoreo - nisu baš najpovoljniji uslovi za razgledanje skulptura.
ŠUPANCIG: Nema brige. Evo. (vadi iz džepa baterijsku lampu, pali je. Šupancig odmah stavi torbu, kaput i
kapu preko stilske stolice i prekrije je)
BRINZLI: (povlači prekrivač preko nepokrivenog dela sofe) Uvek nosite baterijsku lampu?
ŠUPANCIG: Uglavnom da. Pomaže mi da vidim detalje. (primeti ostale) O, imate neko veliko društvo.
FERNIVAL: Ja odmah odlazim! Ne želim da vas uznemiravam.
ŠUPANCIG: Nemojte zbog mene, draga gospođo. Mene ništa ne može lako uznemiriti.
FERNIVAL: (ocarana) Ah!
BRINZLI: (dere mu se pravo u uho) Dozvolite da vam predstavim pukovnika Melkita.
PUKOVNIK: (dere mu se u drugo uho) Kakva čast, gospodine!
ŠUPANCIG: Drago mi je.
BRINZLI: Gospođica Kerol Melkit.
KEROL: (ciči mu u uho) Ej, dobro veče! Raduje me što ste stigli! Tako ste slatki što ste se pomučiii da
dođete!
ŠUPANCIG: Nisam se mučio.
KEROL: Šta biste da popijete?
ŠUPANCIG: Malo votke, ako imate. (zbunjen)
BRINZLI: Moj komšija, Harold Gorindž.
HAROLD: Drago mi je. Vrlo počastvovan, još kako.
ŠUPANCIG: Ja ocaran.
HAROLD: Moram reći, pravo je ushićenje upoznati vas.
BRINZLI: Još jedan sused - gospodica Fernival.
FERNIVAL: (trubeći mu u uho) Svi smo, tako reći, ovde našli utočište kao da je bila oluja, da se tako
izrazim. (uzvikuje dok drži njegovu ruku) Oh! Istina je! Istina! One su mekše! Mnogo mekše, mnogo!
ŠUPANCIG: (dok mu ona drmusa ruku) Molim?
BRINZLI: Gospođice Fernival, molim vas!
KEROL: (pored stola sa pićima) Ljubavi, gde je votka?
BRINZLI: Na stolu.
KEROL: Nije.
BRINZLI: Mora da jeste! (gore Klea pije votku)
PUKOVNIK: U ovoj sobi stvari svaki čas nestaju. I pojavljuju se! Buda nestaje, stolica za ljuljanje se
pojavljuje.... flaše same odlaze..
KEROL: Tatice, da se nisi malo naroljao?
PUKOVNIK: Ne budi idiot.
ŠUPANCIG: Molim, ne treba se uznemiravati zbog mene. Vreme mi je kratko. Ako mi možete pokazati
kuda treba ići?
BRINZLI: Svakako. U atelje. Ovuda. Pokazaću vam. (Šupancig naleti najednu od skulptura i prepadne se)
To je samo jedan od mojih radova, ovde ga držim.
ŠUPANCIG: Fantastično!
BRINZLI: Na ovaj komad gledam kao na nešto što predstavlja dva kraka čovekovog nemira. Samo-ljubav i
samo-mržnju. Oni vode do iste tačke, shvatate?
ŠUPANCIG: To je očigledno.
PUKOVNIK: Očigledno? Hoćete reći da vam se dopada?
ŠUPANCIG: Vrlo mnogo. A vama?
PUKOVNIK: O... da... sjajno! Sjajno, naravno!
FERNIVAL: Bravo, Brinzli, bravo! Bravo!
HAROLD: Neverovatno!
KEROL: Božanstveno! E, pa, ovaj... hoćete li uzeti ovu skulpturu?
ŠUPANCIG: Ja?
BRINZLI: Draga, zar nije malo prerano? (Šupancigu) Možda biste želeli da vidite moje radove u ateljeu?
ŠUPANCIG: Nemam više vremena. Ovaj, moram da radim.
BRINZLI: Ali, oni predstavljaju čitav moj stvaralački opus. Ovo ovde je samo jedna manje vredna stvar.
ŠUPANCIG: Ja sam i sa ovim zadovoljan|g
BRINZLI: Hvala vam. Hvala. Dakle...
ŠUPANCIG: Dakle...
PUKOVNIK: Dakle...
KEROL: Dakle, vi ćete je uzeti?
ŠUPANCIG: (kratka pauza) E pa dobro.
FERNIVAL: Bravo!
PUKOVNIK: (ne veruje) Za pet stotina funti?
ŠUPANCIG: Naravno - kad bih imao.
(opšti smeh)
HAROLD: Prema onome što piše u novinama, vi vredite, brat bratu, sedamnaest miliona funti.
ŠUPANCIG: Novine su pune dezinformacija. Prema poslednjem izveštaju moje banke, ja vredim sto šest
funti, osam šilinga i četiri penija.
HAROLD: Niste valjda bankrotirali?
ŠUPANCIG: Ne. Nikad više nisam ni imao.
PUKOVNIK: Slušajte, vi gospodine, znam da milioneri treba da budu ekscentnčni, ali ovo je ipak suviše!
ŠUPANCIG: Milioneri?
KEROL: Gospodine Bamberger, je li ovo neka šala?
ŠUPANCIG: Izvinite, to nije moje ime.
BRINZLI: Nije?
ŠUPANCIG: Nije. Moje ime je Šupancig. Franc Šupancig. Stalno zaposlen u londonskoj elektrodistribuciji.
(svi ustaju)
KEROL: Elektrodistribuciji?
BRINZLI: Znači, vi niste...?
HAROLD: Jasno, nije! (besno zgrabi baterijsku lampu) Kako se samo usuđujete? Običan električar! Ovo je
pravi bezobrazluk!
PUKOVNIK: Slažem se, to je monstruozno!
ŠUPANCIG: (zbunjen) Molim?
PUKOVNIK: Ne odgovarajte! U moje vreme vi biste na licu mesta bili otpušteni zbog svoje drskosti.
FERNIVAL: Bravo, bravo, pukovniče. Ali, avaj, prošla su ta vremena. Upozorio je mene moj otac: "ubij
srednji stalež i ubila si javnu službu". Bio je u pravu.... Danas sve odgovorne poslove poveravaju
dokoličarima i strancima. (tetura, nema baš dobru kontrolu nad svojim nogama)
BRINZLI: Gospodice Fernival, molim vas...
PUKOVNIK: Mileru, pokažite ovom momku šta treba da radi.
BRINZLI: Glavni osigurač je u podrumu. Siđite kroz ovaj otvor. Ako nemate nista protiv...
ŠUPANCIG: Što protiv? Zato sam i došao. (Uzima kaput i torbu) Lepa stolica.
BRINZLI: (Bulj i u stolicu preneražen, pa sedne na nju.) Hajde, siđite u podrum.
ŠUPANCIG: Dakle, gde je?
BRINZLI: (Kerol) Draga, otvori poklopac, molim te. (pokazuje joj stolicu)
KEROL: Ja? (shvata) O, da! (muči se)
PUKOVNIK: Vrlo kavaljerski, nema šta!
BRINZLI: Sad me je baš stegao lumbago, gospodine. Često me tako spopadne, naročito kad duže vreme
provedem u mraku.
HAROLD: (podiže kapak) Dajte, ja ću. Ja nisam tako kilav. (Šupancigu) Silazite! (Šupancig silazi i odnosi
lampu. Svetlo je jače. Duža pauza. Svi stoje zbunjeno. Gore, Klea dolazi do vrata sa flašom votke i čašom.
Odjednom gospođica Fernival, sada vrlo pijana, počinje da peva neku crkvenu himnu, praveći neke
čudne pokrete rukama)
BRINZLI: Sve mi ide naopako večeras.
KEROL: Glavu gore. Kroz nekoliko minuta će sve biti u redu. Bamberger će ipak doći i daće ti dvadeset
hiljada za celu kolekciju.
BRINZLI: (sarkasticno) Aha, hoće. A onda ćemo da kupimo kućicu i živimo kao u bajci. Hoću da odem
odavde čim se venčamo. (Klea zine od zaprepašćenja)
BRINZLI: (nervozno) Pst!
KEROL: A što? Ja neću pravo iz crkve da dođem u ovakav ćumez kao mnogi mladenci.
BRINZLI: Pst! Pst!...
KEROL: Šta ti je?
BRINZLI: Bogovi mogu da te čuju, mila. Ionako su mi do sada priredili strašne stvari.
KEROL: Znam, znam. Siroto moje kučencc. Ali da znaš, ja sam sa tobom. Baš me briga za te nevaljale
bogove! (gleda gore) Čujete li bogovi! Baš me briga!
(Klea, upravljajući se prema Kerolinom glasu, upravi mlaz votke na nju i isprska je.)
KEROL: Ah!
BRINZLI: Šta je bilo?
KEROL: Mokra sam!
BR1NZLI: Ne budi smešna!
KEROL: Skroz sam mokra!
BRINZLI: Kako to?
(Klea prska votkom po većoj površini. Fernival počinje da ciči kad i nju polije)
HAROLD: Šta je to sad?
KEROL: Pada kiša!
BRINZLI: Jesi li poludela!
PUKOVNIK: Šta vam je, kog vraga? Šta se dernjate? (mlaz votke ga dokači po licu) Ah!!
BRINZLI: (sinula mu je ideja) Pukla je cev. Tako je. Sigurno curi iz vašeg stana, gospodice Fernival.
FERNIVAL: Blagi bože! (pripije se uz Brinzlija u strahu)
HAROLD: Upali šibicu, Brini, da vidimo.
BRINZLI: (prestrašeno) Ja...nemam šibice.
HAROLD: Pa, dao sam ti celu kutiju.
BRINZLI: A, da, da. Sve sam potrošio gore...
(Klea slučajno ispusti čašu koja se otkotrlja dole. Zastrašujuća tišina. Svi pogledaju gore.)
HAROLD: Nemoj nam reći da ovde ima još nekog!
BRINZLI: Gospode bože!
PUKOVNIK: Koje to tamo? Javi se! Znam da si gore!
BRINZLI: (panično izmišlja) Sigurno je to gospođa Prunet (Klea je zapanjena)
PUKOVNK: Ko?
BRINZLI: (da bi ga Klea čula) Gospođa Prunet. Moja spremačica.
HAROLD: Spremačica?
BRINZLI: Dođe ponedeljkom, sredom i petkom.
KEROL: Šta sad tamo radi?
BRINZLI: A... sad sam se setio - javila mi je telefonom da će navratiti oko šest da malo pospremi.
PUKOVNIK: Čoveče, pa sad je skoro jedanaest.
HAROLD: Nije ona tako savesna...
FERNIVAL: U današnje vreme....
PUKOVNIK: Sad ćemo da vidimo. (dovikuje) Gospođa Prunet?
BRINZLI: (očajno) Ostavite je, gospodine... Ona ne voli da je uznemiravaju dok radi. Pustite je nek mlati
gore njenom metlom.
PUKOVNIK: Moramo da znamo da li je to ona. Jeste li to vi, gospodo Prunet?... (urliče) Gospođo Prunet!
KLEA: Alo! Da!
BRINZLI: Eto. Ona je. (Klea stoji, uhvaćena u klopku, stavila je ruke preko usta, ali suviše je kasno)
Gospođo Prunet, šta to, zaboga, radite tamo? (vrlo kratka pauza)
KLEA: (s dijalektom) Eto, k'o velim malko da pometem sobu, gospodine.
BRINZLI: U ovo doba noći?
KLEA: Bolje ikad nego nikad, gospodine, što bi se reklo. Znam kako volite da vam je čisto kad priređujete
one vaše sedeljke.
BRINZLI: Da, da, da, naravno.
PUKOVNIK: Kad ste stigli, gospođo?
KLEA: Malopre, gospodine. Nisam 'tela da vas uznemiravam, pa rek'o, 'ajd pravo gore.
HAROLD: Jeste li vi to prosuli vodu na nas?
KLEA: Vodu? Očiju mi, biće da sam pogrešila. Ovde je mrak k'o u grobu. Je l' vi to opet nešt izvodite
gospodine Miler?
BRINZLI: Ne izvodim, gospođo Prunet. Pregoreo nam je osigurač.
KLEA: A! Osigurač! A ja reko', igrate one igre u mraku, one di se svi na kraju zguraju na gomilu. Znam da
vi grdno volite neobične igre, gospodine Miler, pa, k'o velim, i sad je tako nešto. (polazi dole)
BRINZLI: (razgovetno) Pregoreo je osigurač, gospođo Prunet. Čovek ga baš sad popravlja. Struja samo što
nije došla.
KLEA: E, onda će vi laknuti na duši, je l' tako? (pljusne mu votku pravo u lice, prolazi pored njega ka sobi)
BRINZLI: Da, da naravno. Zašto sad ne idete kući? (pipajući ide okolo, pokušava da je uhvati, ali mu ona
uvek izmakne) Večeras ovde nemate šta da radite.
KLEA: Sigurni ste da nemam, gospodine?
BRINZLI: Sasvim siguran. (sad su blizu jedno drugog)
KLEA: Samo 'oću da kažem, ja znam na šta ovaj stan može da liči posle jedne od oni' vaši' sedeljki. K'o
ciganska čerga. Prazne flaše od džina svud po patosu! Prslučići svud po kupatilu! I ko zna šta sve ne...
(Brinzli joj stavi ruku na usta, on ga snažno ugrize, on padne na kolena u tihoj agoniji.)
PUKOVNIK: Molim vas, pazite šta govorite u prisustvu verenice gospodina Milera.
KLEA: Verenice?
PUKOVNIK: Da.
KLEA: O, gospodine Miler! Tako mi je milo zbog vas, očiju mi! I vi ništa ne kažete?
BRINZLI: Hteo sam da to bude iznenađenje.
KLEA: O, joj! Što se radujem. Je l' dozvoljavate da vas poljubim, gospodine?
BRINZLI: Hm... da, da... razume se. (Klea mu napipa uho i nemilosrdno ga uvrne)
KLEA: (pukovniku) a vi ste sigurno otac gospojce Klee?
PUKOVNIK: Gospođice Klee! Ne razumem. (Ona se trijumfalno isplazi Brinzliju)
KLEA: (obraća se Kerol) E, ko bi to rek'o! Daklem, najzad ste ga ulovili! Bravo, gospojce Klea! Nikad ne bi'
ni pomislila da ćete uspeti - posle četiri godine...
BRINZLI: (izmučeno) Gospođo Prunet, molim vas.
KEROL: Četiri godine!
KLEA: Jašta, draga moja. Ako i nije neki mesec više. Dugo vreme, a? A on se odistinski zakačio za vas.
Tako mi je kaz'o, nema ni nedelju dana, u ovoj istoj sobi "Gospođo Prunet", kaže, "gospojca Klea će uvek
biti glavna za mene". "O", kažem ja, "a šta je sa onom Kerol, o kojoj mi stalno pričate?" "A ona vam je
kao ušećereno voće - pojedete par komada i dosta vam je."
(duga pauza.)
PUKOVNIK: Rekli ste četiri godine. gospodo?
KLEA: (svojim glasom, tiho) Da, pukovniče. Četiri pune godine u ovoj sobi.
HAROLD: Znam taj glas. To je Klea!
FERNIVAL: Klea!
KEROL: Klea!
PUKOVNIK: E, ja više ništa ne razumem šta se u ovoj sobi događa.
KLEA: Vrlo neobična soba, zar ne? Kiša pada unutra, spremačica dolazi noću i u tren oka se pretvara od
ljubazne služavko u odvratnu gospodaricu.
BRINZLI: Umukni, Klea.
KLEA: Kukavice... Ako nisi hteo da me oženiš, zar si morao da se spanđaš sa ovom glupačom?
KEROL: Da se oženi?
KLEA: Da, tako sam rekla.
HAROLD: Dosta, Klea.
KLEA: Ti se ne mešaj, Harolde!
HAROLD: Prokleta đavolica, eto šta si ti!
KLEA: Umem i ja da grizem, Brinzli. Celo jutro sam oštrila ove svoje (imitira Harolda) "žute, šiljate zube"...
Znaš šta Harolde, ti si pravo čudovište. Godinama živeti s omm beskorisnm porculanom...!
(Harold je užasnut, nije u stanju da joj odgovori)
FERNIVAL: To nije nimalo učtivo, Klea!
KLEA: Pa, ja nisam učtiva, gospođice Fernival. Zaboravili ste, ja sam "nepodnošljivi vetropir". Hoćete još
jednu čašicu džina? A ti, Brin, dozvoljavaš da se četiri godine zaborave zbog ovakvih ništarija!
KEROL: Tatice, učini nešto!
PUKOVNIK: (prilazi joj, ali greškom uzme Kleu za ruku) Smiri se, evo, držim te za ruku. Tu sam...
KLEA: Jeste li sigurni, pukovniče, da držite ruku svoje kćeri?
PUKOVNIK: Šta? Kerol, zar ovo nije tvoja ruka?
KEROL: Nije.
KLEA: Proveli ste s vašom devojčicom najmanje dvadeset godina, pukovniče! Gde su vam oči bile?
(obešenjački) U redu! Vreme je za neobične igre! Hajde da igramo "pogodi čija je ruka". Vrlo poučna igra
i za stare i za mlade.
HAROLD: Gospode!
KLEA: Možda bi ti, Harolde, više voleo da se pogađaju neki drugi deo tela?
KEROL: Odvratna je!
KLEA: (Ščepa Kerolinu ruku i stavi je u Haroldovu) Ko je to?
KEROL: Ne znam. Brin?
KLEA: Greška! (uzima Brinzlijevu ruku i stavlja je u Haroldovu)
HAROLD: To je Brin.
BRINZLI: Da.
KLEA: Odlično. (sedne na klupicu)
KEROL: Kako je uspeo da pogodi? Kako on može da prepozna tvoju ruku, a ja ne mogu?
BRINZLI: Smiri se, Kerol.
KEROL: Hoću da znam!
BRINZLI: Dosta više. Prestani!
KEROL: Neću!
BRINZU: Postaješ histerična.
KEROL: Ostavi me na miru! Hoću kući.
(Najednom gospođica Fernival ispusti oštar krik. Brinzli upali šibicu. Plesna tačka gospođice Fernival,
posle koje je jasno da je ona izgubila vlast nad sobom.)
HAROLD: Hej Ferni, vreme je da krenemo kući.
FERNIVAL: (pribravši se) Da, imate pravo... (trudeći se da bude na visini) Izvinite, stvarno ne mogu duže
da ostanem, gospodine Miler, ali vaš milioner je neoprostivo mnogo zakasnio. Tako tipično... Izrazite mu
moje žaljenje, budite tako ljubazni.
BRINZLI: Svakako. (oslanjajući se svom snagom na Haroldovu ruku, izlaze iz sobe.) Hvala, Klea. Mnogo ti
hvala.
KLEA: I drugi put.
BRINZLI: Ti si mene ostavila. (priđe joj) Rekla si da više ne želiš da me vidiš.
KLEA: Nisam te nikad ni videla. Ti treba stalno da živiš u mraku, Brinzli. Tek si tad u svom elementu.
BRINZLI: Šta to znači?
KLKA: Znači da ne želiš da te ljudi dobro vide. Otkud to, Brinzli? Da li misliš da neko može da te voli samo
onda kad te ne vidi u pravoj boji?
BRINZLI: Ma, pusti me.
KLEA: Prestani da sažaljevaš samog sebe. Oslobodi se te tvoje najveće mane. Rekla sam ti još kad smo se
upoznali - ili ćeš bili dobar umetnik ili najbolji kičer. Još u početku sam odbila da ti aplaudiram i to ti se
nije dopalo. A šta od nje dobijaš? Svakoga dana dvadeset sati ego-masaže?
BRINZLI: U svakom slučaju, moj život s njom ne liči na onaj pakao koji si ti stvorila od mog života s
tobom. S tobom je bilo kao da sam imao kraj sebe ozloglašenog inkvizitora! Kad si krenula u Finsku, bio
je to najsrećniji dan u mom životu,
KLEA: I u mom!
BRINZLI: Zašto si se onda vratila?
KLEA: Zašto si onda rekao gospođi Prunet da sam još uvek "glavna" za tebe?
BRINZLI: Nisam!
KLEA: Jesi!
BRINZLI: Nisam!
KLEA: Jesi!
BRINZLI: To si sama izmislila malopre kad si izigravala gospođu Prunet.
KLEA: Ja ! E, pa, jesam! (oboje se kikoću, a ona mu padne na rame)
PUKOVNIK: (on i Kerol su za vreme ovoga stajali zaprepašćeni i besni) Nema sumnje, ovo je za vas dvoje
vrlo smešno.
KLEA: Da znate, pukovniče, da jeste.
BRINZLI: Slušajte, pukovniče...
PUKOVNIK: Jezik za zube. Sad ja govorim. Znaš li ti šta bi se u moje vreme dogodilo mladiću koji se se
ponašao prema devojci onako kako si se ti ponašao prema mojoj kćeri?
BRINZLI: Pa, pretpostavljam pukovniče.
PUKOVNIK: Jezik za zube, ja govorim.
KEROL: Ma, pusti ga, tatice. Idemo kući.
PUKOVNIK: Molim te, ostavi ovo meni.
BRINZLI: Slušaj, Kerol, sve ću ti objasniti...
KEROL: Šta da objasniš?
BRINZLI: Ovde to nije moguće.
KEROL: Nema tu šta da se objašnjava. Šta si radio? Sedeo na dve stolice! Eto ti! (skine verenički prsten)
BRINZLI: Šta?
KEROL: Tvoj prsten. (baci prsten. On udari Pukovnika, u oko)
PUKOVNIK: Moje oko! (Klea počne opet da se smeje) Vrlo smešno, gospođice! Vrlo smešno, nema šta!
Mileru! Postavio sam ti pitanje! Da li znaš šta bi se u moje vreme dogodilo takvom klipanu kao što si ti?
BRHNZLI: Dogodilo, gospodine?
PUKOVNIK: (tiho) Bio bi smrvljen.
BRINZLI: Smrvljen... (pukovnik pođe za njim kao pomahnitali robot)
PUKOVNIK: Dobio bi udarac očevim bičem preko tih tvojih zavodničkih ramena.
BRINZLI: (povlači se) Zaista, gospodine?
(Užasan krik dopre spolja. Harold uleti u sobu. Kipti od besa, nakrivljena sveća mu je u ruci)
HAROLD: Lopovčino!
BRINZLI: Harolde...
HAROLD: Ti štrokavi, prevrtljivi mali gade!
BRINZLI: Šta mu je?
HAROLD: Jesi li video moj stan? Moj divni stan! Najelegantniji stan u čitavom kraju! Jedna stolica.
prevrnuta naopako, druga bačena na sto kao u starinarnici na buvljoj pijaci. A to nije sve, zar ne, Brinzli?
Ne, ima nešto još gore, je li Brinzli?
BRINZLI: Mnogo gore?
HAROLD: Ne izigravaj nevinašce! Nisam ni sanjao da stanujem preko puta lopova!
BRINZLI: Harolde, bilo je neophodno. Morao sam...
HAROLD: Ništa mi ne govori! Ne želim da čujem. Toliko godina se brinem o tebi, čistim i uređujem ovaj
stan, zato što si ti jedna aljkava lenčuga!
KLEA: Ona je pohisterisala... ne obraćaj pažnju, Brin.
HAROLD: Na tebe ne treba obraćati pažnju, Klea. Ti si ništa manje nego kriminalac. (Brinzliju) A što se lice
tvoje veridbe, mogu samo ovo da ti kažem: vas dvoje ste zaslužili jedno drugo. Ti i ta tvoja gnjida. (Kerol
vrisne) O tu si, znači? Vrebaš iz mraka?
BRINZLI: Pusti je!
HAROLD: Ja samo tražim da mi vratiš moje stvari, pa odmah idem. Ili ću pozvati policiju...
BRINZLI: Ne budi smešan.
HAROLD: Pod jedan, stolica.
BRINZLI: Eto ti je ispred nosa.
HAROLD: Pod dva, sofa.
BRINZLI: Pored tebe.
HAROLD: Pod tri, jedna vaza, datira iz 1809. godine
BRINZLI: Eto je na podu.
HAROLD: Čak si i cveće uzeo. Vratiću se po ležaj i stolicu. Brin, mislim da je ovo kraj jednog lepog
prijateljstva. (Ščepa kišni mantil sa stola. Buda ispadne iz mantila i razbije se. Užasna tišina. Trudeći se da
vlada svojim glasom) Da li znaš koliko je koštala ta statua? Da li znaš? Više nego što ćeš ti videti dok si
živ. Čak i ako prodaš sve te tvoje odvratne i zarđale drangulije. (s mirom ludaka) Mislim da ću morati da
te ubijem, Brin.
BRINZLI: (nervozno) Polako, Harolde... smiri se...
HAROLD: Da, bojim se da ću morati da te smoždim... Oko za oko... oko za oko - to je jedino rešenje.
(izvuče jedan od dva dugačka kraka iz Brinzlijeve skulpture) Oko za oko. (Kao da je sasvim poludeo, ide
ka Brinzliju. U jednoj ruci drži krak kao mač, a u drugoj upaljenu sveću)
BRINZLI: Stani, Harolde! Poludeo si!
PUKOVNIK: Odlično! Došlo je vreme za obračun! (Zgrabi drugi krak i takođe krene na Brinzlija)
BRINZLI: Čekajte, pukovniče! Budite razumni!... Vraćate se u doba divljaštva. Harolde, ti si uvek bio
civilizovan! Ne priključuj se vojsci, Harolde!...
KEROL: Drži ga, tatice!
BRINZLI: Kerol!
KEROL: (osvetoljnbivo) Drži ga! Drži ga! Drži ga!
BRINZLI: Klea! (Klea priskoči i ugasi sveću, a onda zgrabi Brinzlijevu ruku i izvuče ga.)
PUKOVNIK: (Klei) Pazi se, Kerol, skloni se s puta.
HAROLD: (Kerol) Tišina, pukovniče. Upravljaćemo se prema njihovom disanju.
PUKOVNIK: Pametna ideja. Izvanredan taktički potez, gospodine! (Tišina. Oni osluškuju. Brinzli se pažljivo
popne na sto i povuče Kleu sa sobom. Harold i Pukovnik, zamahujući "mačevima" razjareno gone
neprijatelja. Iznenada, uz tresak, Šupancig otvara odozdo kapak na podu. Ova dvojica se ozbiljno
približavaju kapku. Šupancig se opet izgubi dole. Idući na prstima stižu do kapka - u tom trenutku se čuje
lupnjava. Ovog puta iz predsoblja. Harold i Pukovnik se istog časa okrenu i pođu prema pozadini
pozornice, još uvek idući na prstima. Georg Bamberger ulazi. Prikradajućt se, dva naoružana čoveka mu
se približavaju u dubini scene dok on, ćutke pipajući, ide prema prednjem delu pozornice pri čemu
prolazi pored njih.)
BAMBERGER: Dobro veče. Gospodin Miler! (glas sličan Šupancigovom. Harold i Pukovnik se okrenu u
sasvim drugom pravcu)
HAROLD: Ah, to je električar!
BAMBERGER: Halo!
PUKOVNIK: Šta, kog vraga, radite ovde gore? (Šupancig se pojavi u otvoru) Jeste li popravili osigurač?
HAROLD: Ili možda nameravate da nas držite u mraku cele noći?
ŠUPANCIG: Ništa ne brinite. Osigurač je popravljen. (Bamberger ide po pozornici.)
HAROLD: Hvala bogu!
BAMBERGER: Halo! Gospodin Miler? Ovaj mrak neka šala?
ŠUPANCIG: (ljut) Nemojte ljudi. Nije lepo da mi imitirate glas, zato što sam stranac.
BAMBERGER: Gospodin Miler! Došao sam da vidim vašu skulpturu!
ŠUPANCIG: Gott in Himmell!
BAMBERGER: Gott in Himmell!
BRINZLI: O, Bože! Bamberger!
KLEA: Došao je.
HAROLD: Bamberger!
PUKOVNIK: Bamberger! (Oni se slede, milioner krene ulevo prema otvorenom kapku.)
BRINZLI: Ne brinite, g. Bamberger! Pregoreo nam je osigurač, ali je sada sve u redu!
KLEA: Moraš glasnije. Gluv je.
BRINZLI: (viče) Ne brinite, g. Bamberger! Pregoreo nam je osigurač, ali je sada sve u redu! (Stojeći na
stolu, veselo zagrli Kleu. Bamberger za malo promaši otvor.) O, Klea, istina je! Sve je sada u redu! Baš u
pravo vreme! (Kako je to rekao Bamberger se okrene i upadne u otvor. Šupancig lupi nogom.)
ŠUPANCIG: Tako! Kraj problemima! Kao Jehova u Svetom Pismu. Daću vam najveće čudo od Stvaranja
sveta! Svetlo!
KLEA: Svetlo!
BRINZLI: Oh, hvala Bogu. Hvala Bogu!
(Šupancig ide do prekidača.)
HAROLD: (ljut) Ne bih Mu zahvaljivao prerano, Brinzli, da sam na tvom mestu!
PUKOVNIK: Ne bih ni ja, Brinzli, da sam na tvom mestu!
KEROL: Ne bih ni ja, Brin, da sam na tvom mestu!
ŠUPANCIG: (važno) Onda zahvalite meni! Izigravaću Boga par trenutaka! (Tapše rukama.) Molim, pažnju.
Bog je rekao: "I bi svetlost" A onda je došlo, dobri ljudi, iznenada! Začudno! Trenutno! Nezamislivo!
Neočekivano i večno! SVETLO!
(Šupancig, ponosno, pritisne prekidač. Odjednom opet mrak. Gramofon se uključuje i Sousin marš se
veselo obrušava na publiku iz mraka.)

Zavesa