Мирослав Мика Антић

ПРОТЕСТНА ПЕСМА
"О мени се најлепше брину они који ме остављају на миру."

Свашта умем.
Стварно умем.
Само - себе не разумем.
Ја, чувао, људи овце
тамо негде на крај света,
мојој деци кајмак смета, лук им смета...
Све им смета.
Ја до школе пешачио
и по киши и по снегу,
моје кћери к'о књегиње,
к'о да се у свили легу:
једном шмркну,
двапут кину
и беже у лимузину.

Свашта умем.
Стварно умем.
Само - себе не разумем.
Ја крчио с оцем шуму.
Плик до плика длан ми оспе.
Моме сину - господину
тешко и да ђубре проспе.
Кад му мати нешто режи
мислим: женско па нек' режи.
А он: одмах купи ствари
и од куће у свет бежи.
Још ми жврља нека писма
опроштајна,
пуна бола.
Испаднемо пред њим криви
ми и школа.
Тражи новац, кука, моли
- нема чиме стан да плати,
а ја шашав
па га пустим
да се мирно кући врати.
И све дивно, дивно умем
само - себе не разумем.
Све сам ово за њих стек'о.
Нико хвала није рек'о.
К'о да морам да се зборам
и да леђа вечно кривим
због принчева и принцеза.

К'о да само зато живим.

А ја живим јер се надам
да ме и сад негде чека
једна шума из детињства
и ведрица врућег млека,
и тишина испод брега,
и плав лепет птичјих крила,
и огромне жуте звезде
као што је моја била.
Ал' путеви затрављени.
Над њима се магле топе.
Одавно су затрпане
моје босе дечје стопе.

Ишао сам и ја у свет

без режања,
без бежања.
Ишао сам да одрастем.
Сад све могу.
Сад све умем.
Али шта ми све то вреди
кад сам себе не разумем.