Mnogo puta pomislimo kako su drugi srecniji, a sami smo krojaci svoje srece...

Pozelimo da
imamo nesto tudje, a svoje ne cuvamo dovoljno dobro... Cesto zelimo nesto sto nam je strano, ili
daleko, ceznemo za pogresnim stvarima, ljudima, osecanjima...

A sreca nas voli, posecuje, i ako joj se dopadnemo, ostane, da nam pravi drustvo, da stanuje sa
nama... Ako joj nismo zanimljivi, ide, luta, trazi novog druga... Zato osmeh na lice, mozda se nas
osmeh dopadne sreci, mozda nas izabere, nikad se ne zna! Ali, bitno je, nemoj da zavidis...

Nije svako srecan kako se cini, mozda mu malo treba za dobar san, mozda mu samo trenutak
znaci da ostvari neku svoju zelju, mozda mu se u sekundi zivot promeni... Pazi kome zavidis...

Tebi znaci setnja, nezan pogled, zagljaj, nekome novac, moc, dobro odelo, ali koliko znaci
blizina osobe koju volis? Cuvajte one koje volite, oni vam znace mnogo vise nego sto mislite,
verujte mi, nemojte cekati da ostanete bez njih, da bi se uverili...

Tada ljubav mnogo jace boli... Tada i shvatimo da je bilo ljubavi...

Ne dozvolite da vam sreca zakuca na vrata, a vi niste kod kuce... Budite uvek spremni da je
docekate, sa osmehom...

Mi zene, tako bar kazu, stalno trazimo paznju... A sta drugo da trazimo da bismo dobile, ako i to
jedva dobijamo?! Ako cutimo, onda smo mutave, ako pricamo, onda smo jezicare, ako imamo
vise momaka, tada smo kurve, ako smo neiskusne, tada smo glupace... A kada cemo odgovarati
nekome?

Mi zene, uglavnom to tako biva, trazimo male znake paznje. Nama ce znaciti lepa rec, vise nego
da smo otisle u bioskop, zagrljaj ce biti vredniji od onog kada smo ceo dan bili zajedno, a
poljubac nama govori vise od reci! A sta kada ne dobijemo nasu "dozu" neznosti?

Samo prigovaramo, dosadne smo, naporne... Eto, tako nas vide muskarci! Ako uopste vide... Oni
to smatraju ovako: ako sam sa tobom, znaci da sam sa tobom, bez razloga si ljubomorna, i pricas
gluposti. Ako sam odlucio da sa tobom izadjem u grad, ne stidim se tebe, a ako vec zivimo
zajedno, ne moramo ni da izlazimo, dovoljni smo jedno drugom, i to je valjda dovoljan dokaz da
te volim...

Da li je dokaz ljujbavi ako zivis sa nekim? Da li mi zene gresimo negde, ako pitamo? Da li mi
zene smaramo, dosadjujemo, gnjavimo? Da li su to mali znaci (ne)paznje ako trazimo nesto od
muskarca?

Mi njega povremeno zagrlimo, stipnemo u hodu, poljubimo kad se najmanje nada... Iznenadimo
ga sitnicom, ne ocekuje kolace, kupimo mu pokloncic kad datuma nema... Kolliko se muskaraca
seti da pokaze paznju, tek tako...? Osim kada je trazimo, ako i tada dobijemo ocekivano...

Cesto se cuje: necu nikad vise. A desi se opet.

Sta to, ustvari, znaci?

Nismo u stanju da odrzimo svoju rec?! Zivot nas tera da gazimo po svojim delima?! Ili je, ipak,
nesto trece u pitanju?!
Ljudi smo, gresimo, ljudski je gresiti. Ali je ljudski i prastati! Niko nije savrsen, niti idealan, i
niko ne moze biti najbolji, jer ne postoji klasa za "nikad"... A svi smo bar jednom rekli da
necemo nikad vise: zapaliti cigaretu, jesti masnu hranu, poljubiti bivseg decka, videti bivsu
devojku, posvadjati se sa mamom, udariti brata, kupiti garderobu koju necemo nositi, itd. I svako
je prosao pored svog "nikad", i pregazio ga, i opet uradio nesto...

Nikad ne reci nikad, jer ne znas kakvu pricu ruka sudbine pise... Ne znas kuda te vodi put, koliko
imas koraka... Ne znas sta zivot za tebe planira, gde da te vodi, koga da ti salje... A bas kada
garantujemo sebi da necemo nikad vise...bas tada smo svesni da samo sa sobom ne znamo kako
cemo, da nismo doneli konacnu odluku... Da jos se lomimo, ali nikako da slomimo...

Tada sebi dajemo obecanja, tada sebi dajemo rec, ali je ne postujemo mnogo... Ako izneverimo
druge, i prodje to nekako, ali ako izneverimo sebe, oseti li svako taj bol? Koliko boli kad prevaris
sebe?

Nikad ne reci nikad, kad smo u pitanju ti i ja,

sve je moguce, nema pravila...

Nikad ne reci nikad, sta nosi jutro, ko to zna,

samo sa sobom jos nisam raskrstila..

Svako se od nas seti necega, pamti neke posebne trenutke... I taj neko je bio poseban... Znao je
da voli, na svoj nacin... Da zagrli, poljubi, da pruzi ruku... Da te povede negde na kafu... Da
svoje vreme posveti tebi... A gde je sada taj dragi Neko?

Dragi moj Neko, nedostajes mi...

Ali, mozda je sada vec kasno za to... Vreme je proslo, dani idu, susreta nema, kafe se ne piju...
Kad projuri slican auto, pogled ga prati... Kad je neciji osmeh simpatican, onda odmah podseti...
Ali ni jedne ruke nisu kao te, ni jedan dodir nije ni nalik, nema tog svilenog sjaja u ocima...

Kazu, vreme je lek za sve rane, ali rana od tebe ne zarasta... Boli i dalje, i jako pece... Da si
dosao, da si ostao, da si bio spreman... Da si to zeleo...

Strah od vezivanja, i nove greske? Zelja za slobodom, kad je sve licilo na par? Zasto? Sta se to
desilo, da sve ode niz reku? Jedna strana mozda pati, mozda cezne, tuguje, sluti... Druga strana,
mozda, ide kroz maglu secanja, putuje kroz uspomene...

Da li je sudbina tako ucrtala na mapi zivota? Da li je susret siguran tek kada se nauce lekcije?
Koliko ima lekcija u toj knjizi? Neke su procitane, i naucene! Da li je sada vreme?

Znam, ti nemas miran dom, i zivis sve po svom...

a ja ne znam kud bih sa sobom, sad bih duso za tobom...

Nema mi tebe, a ne mogu kraj njega,

s njim nemam nista, a dao mi je svega...

Ja ne znam kud bih sa sobom, sad bih duso za tobom...

Nije mi zao sto sam njegova, ta bol se svakome dogodila...

ja samo nisam prebolela sto ti sina nisam rodila...

Nije mi zao sto sam njegova, i to sto s njim sam ljubav vodila,

ja samo nisam prebolela sto ti sina nisam rodila...

Mi. Ti i ja. Pas i macka. Simbol svega...

Pas. Najbolji covekov prijatelj. Malo, umiljato stene, neznih sapa. Raste... Formira se u lepog
psa, sve vernijeg prijatelja. Najboljeg druga za trcanje i setnju, prijatelja koji te nece izdati, a bice
uvek uz tebe... Voli svog gazdu, on mu je sve, i hrapavim jezikom ce ga polizati, u znak podrske,
i razumevanja... Nece otici kad mu ne ostavis hranu, cekace te... Lezace pored tebe kad si tuzan,
brinuce o tebi, bez obzira sto ne zna da prica, i sto nije stvoren za to... I umrece od tuge, ako ga
napustis, a voleo te je bezgranicno... Bezuslovno...

Macka. Nije bas najbolji prijatelj coveku, zna da ostavlja gadne tragove za sobom... Ili na fotelji
(dlake), ili na vratima (tragove grebanja), ili na podu (zavesu)... Ali, bice primecena, svakako...
Slatke su cica-mace, malene, trapave... Ali, sto su starije, to su opasnije. Bore se za sebe, ako joj
ne udovoljis, ona ode... Preko krovova, preko tudjeg dvorista, ali ode... I uvek se doceka na noge.
Posle svakog iskusenja, jos jaca i spretnija. A tako graciozna...

Covek je pas. Covek je veran zeni, umrece za nju. Bice joj najbolji drug, cuvace sve njene tajne,
i kad mu se poverava bice najsrecniji. Ako se prema njemu ophodi na pravi nacin, vratice joj
duplo. Nikada nece otici bez reci, a bice njen veciti zastitnik... Volece je bezuslovno, uzivace u
hrani koju mu sprema... Lezace pored nje kad je bolesna, trudice se da joj olaksa teskobu, bez
obzira sto nije savrseno spretan za to... Ali ako ostane sam, najcesce pati, tuguje, predaje se
porocima, i dozvoljava zivotu da ga ubije...

Zena je macka. Verna je dok joj je dobro, dok je zadovoljna... Nece biti bas najbolja drugarica,
jer pravi veliku razliku izmedju ljubavi i prijateljstva, ali ce biti tu, i svuda ce biti njenih
tragova... Sminke, garderobe, cipela... A takva, bice uvek primecena, predmet zelja mnogih
muskaraca... Borice se za sebe, trazice uvek vise, a ako ne bude zadovoljna, rizikovace, i otici
ce... A posle svake krize, zene su pametnije, iskusnije, opreznije... I jos lepse, jace, i pozeljnije...

I, na kraju, je li Bog stvorio psa za macku, a coveka za zenu? Da li smo mi pas i macka? Jesmo li
zaista takvi, sa toliko slicnosti, ili ne?! Da li ce covek biti bas toliko veran, i da li ce zena bas
tako lako otici?! Gde su granice izmedju nas? Ima li ih, uopste?!

Laz... Postoje crne, i bele lazi. Koje god da su boje, lazne su to boje... A ljudi sve vise lazu, i
sebe, i druge... Za sve i svasta, svakoga, i u svakoj prilici! Ljudi beze od stvarnosti, od sebe,
od prijatelja... Toliko lazemo, da smo na ivici morbidnosti... Neki nisu ni svesni sta sve
izgovaraju, ali jos manje su svesni da ljudi koji slusaju njihove lazi- slusaju!
Evo, na primer, guzva u saobracaju. Moze se poverovati, cesto se desava, i svi smo manje-vise
bili u toj, stvarnoj, situaciji. I nije neka laz, ali prolazi, i cesto je u upotrebi...

Ali kad pozoves coveka na fiksni telefon, a on ne zeli da te slusa, samo ti brzo kaze: "Na putu
sam, baterija mi je prazna, ne smem da pricam zbog policije..." A drzi slusalicu, sa zicom, i stoji
pored zida... Sta reci?!

Kad pozoves nekog drugog, na fiksni telefon, a on ti kaze: "Nemoj sad, u romingu sam, moram
brzo da prekinem, da ne raste racun... Brzo se vracam, za 5 minuta..." Sta reci?!

Pozoves na fiksni telefon, i javi se trazena osoba, cujes sa druge strane: "Ja sam samo dosla u
goste, a oni nisu tu, nema nikoga..." Obicno ides u goste kad oni odlaze u goste... Sta reci?!

Pozoves na mobilni, i javi ti se zena, ali ne zeli da prica, ona kaze: "Ja sam samo komsinica,
zalivam cvece... A vlasnik mobilnog je otisao negde daleko, u Austriju, ili Australiju (sinonim za
jako daleko pocinje uvek na slovo A), ili vec negde, i nece nikad doci..." Sta reci?!

Ili, kad pitas nekoga: "Kako si?", dobijes odgovor: "Nemam para!". Hm, ko je ovde lud?!
Najcesce su podstanari, nezaposleni, imaju mnogo dece, i svi su studenti... Sta reci?!

Kad pitas od cega zive, kazu da se snalaze nekako, utovaraju pesak, i tako prezivljavaju... A gde,
jel u pustinji, ili u Srbiji? Sta reci?!

Sve cesce sahranjuju porodicu, koga stignu... Ali kad sam cula ove reci, ostala sam u soku:
"Nisam to ja, to je njegov brat, ja sam umro odavno"... Sta reci?!

Deca lazu kako ih roditelji uce: "Tata kaze da nije tu, a mama kaze da spava"... Sta reci?!

A sam vrhunac svih lazi koje sam do sada cula, glasi ovako: "Nemamo mi pare, ni za ´leba, ima
nas 11 u kuci, niko ne radi, i svi imamo rakove..." Sta reci?!

Sve ove lazi su apsolutno "istinite", zaista izgovorene, licno sam ih cula! Verovali, ili ne!

Ljudi, kuda ide ovaj svet? Kako od "Titove casne pionirske reci" postade "Nacija lazova"?! Sve
je isto, samo njega nema... Svi su veliki vernici, na stolu im krst, i slavska sveca, zito, kolac,
ikona, i zaboravljena jedna od 10 Bozijih zapovesti: Ne lazi!

Sretoh pre dan-dva jednog bivseg kolegu, kaze mi: "Kad te vidim, tri dana se sudaram sam sa
sobom..." Hm, simpaticno, i laskavo... "Kakve usne imas, kako dobro izgledas, sto si starija, sve
si mi lepsa..." Sta da kazem, nasmejem se... Kad sam to ja...

Muskarci su vizuelisti, to vec svi znamo. Zato se i okrecu za nasim dobrim nogama, jer to
nemaju... Pamet im se pomuti od pogleda na bujni dekolte, kad ni to nemaju... Duga, mirisljava
kosa ih mami... Sve sto nemaju... Ali, zele da imaju! E tada im pantalone postanu tesne ispod
struka... Tada mogu cuda da se dese!

Danas, kad caruje "prica preko mreze", necete verovati, jos uvek moze da se desi da dobijete
papiric sa brojem telefona, dok sedite u kaficu i caskate sa drugaricom... Znaci, zanemela sam!
Da se nasmejem, ili da mi suza krene?! Ili, koliko strpljenja imaju (neki) muskarci (jos uvek)...
Dva sata pije jednu kracu kafu, i nemo posmatra svaki moj pokret tela, guta me ocima, do
granice da mi bude neprijatno... Skuplja hrabrosti da pridje... A kad ustane, klecaju mu kolena...
Ili ide ulicom, prati mi svaku stopu, doziva me, moli da se upoznamo... Da li smo toliko glupe, ili
samo lepo vaspitane?! Eto, gde gresimo! Da nam je ova pamet bila...

I onda mi kaze taj kolega: "Svaki put kad smo pili kafu, bila si tako lepa, uvek skockana, kosulja,
stikle... Uvek poslovna..." A meni je uvek bilo logicno, ako idem na poslovni sastanak, bicu
poslovna... Zar ne? I pricacu o poslu, valjda...

Medjutim...

"Nekad sam hteo da te pozovem i mimo posla, da popijemo kafu, ali pomislim, sta ako
pristanes"?!

Aha! Opaaa! Otkrila se jedna cuvana tajna... Evo muske slabe tacke... Ali, za Boga miloga, toliki
covek, a druzi se s panikom?! Ljudi, kuda ide ovaj svet?! Kikotala sam se u prvi mah, a onda se
smeh orio kroz ulicu... I, kako sada da se ne zapitam: da li je jos uvek istina da se muskarci plase
lepih i/ili uspesnih zena? A za sta se, ono, borimo? Ravnopravnost? To je neki novi parfem?
Hm...

I onda saznam da muskarcima uopste nije lako kad idu na prvi sastanak... Mozda jer niko
nema drugu sansu za dobar prvi utisak?! Mozda strah od odbijanja? Ili od pristajanja?!

A tek prvi put?! Gle cuda, omanuo... Nije nama zenama vise ni to nepoznato... Desava se, skoro
svakome... Uglavnom kad zelja prevagne, a krvi nema dovoljno za obe glave... I uglavnom se
snabdeva ona medju usima...

Mozda je nihov strah bez razloga? Kad bi oni znali kroz sta sve zena prodje pred prvi sastanak,
panika bi dobila momentalni otkaz! Zaposlilo bi se samopouzdanje... Ali, oni ipak to ne znaju...

Ali, sve cestitke onima koji imaju i samopouzdanja, i hrabrosti, i dovoljno krvi u svom telu, i jos
znaju sta treba da rade... Oni, ocito, imaju i srece... Retki su takvi talenti, ali ima ih! Znam...

Oci odaju, ako znas da se ogledas u njima... Osmeh, ako ga znas prepoznati, kao svoj... Telo
govori, ako razumes njegov jezik... Srce kuca, lupa, ako cujes te otkucaje i kad nije tu, to je to
srce, sto lupa za tebe...

Crne, duboke, kao noc, opasne, vatrene oci... Krupne, zenske, sa maskarom... Jos vise
naglasene... Vatra se vidi iz njih, odaju nesto lepo, tako vedre i vesele... Tek neki pogled ispod
naocara... Kroz crni ram, kroz talas svoje zastite, i maske...

Zelene, svalerske... Najlepse, bez obzira da li muske ili zenske... Tako su lepe, i sitne, i krupne,
tako bude mastu, govore toliko, a tako cute... Najopasnije, pozeljne, mudre, divlje, kao dzungla,
kao zveri... Jedine su lepse od crnih...

Plave... Vodene, hladne, mutne kao Dunav... Ili bistre kao more... Ali ne, nisu lepe kao zelene,
moje omiljene...
Osmeh, ne kosta nista, a znaci mnogo, pokazuje tako puno, a skriva dovoljno... Adekvatan je da
pokrene sve, i da zaustavi misao u glavi... Da zbuni, da oraspolozi, da te blokira... U momentu...

Telo, malo ili veliko...Telo je telo... Musko, lepo i snazno, toliko da zastiti zenu, da je greje, da je
voli, dodiruje svojom mekom kozom njenu neznu kozu... Jer, samo koza najbolje pamti... Zensko
telo prihvata da bude voljeno, ljubljeno, dodirnuto, vrhovima neznosti, i svilom usana...

Srce, ludo i jako, malo ili veliko, ali otvoreno, za novo ili staro, ali ipak otvoreno... Bez tragova, i
bez pecata urezanih da boli... Spremno da voli, da se daje nesebicno, da oseti neko tudje lupanje,
i da ga smatra svojim...

Ljubav iz ociju vidim, osmeh se siri nesebicno, telo pokazuje svoje zelje, a srce je spremno da
stane na dlan...

Ljubav je, kakva god bila, ipak, pokretac svega... Ljubav je muzika koja se ne cuje, knjiga bez
slova, gitara bez zica... Ljubav je balerina bez bine, vino bez case, ljubav je osecaj koji radja
radost...

Vremenom, sve se menja... Osecanja, izgled, ljudi, svet... Nekad brze, nekad sporije. Neko jace,
neko slabije... Neke zelje budu manje, neke vece... Neki snovi ostaju snovi, a neki vremenom
postaju stvarnost...

A ljubav? Kakvog je oblika ljubav?

Ne vidimo je, kao da smo slepi, a drma nas, kao ritam muzike... Ne znamo slova, a knjige o njoj
pisemo... Ne znamo reci, a pesme o njoj pevamo... Ne znamo gde je, i svuda je trazimo... A kad
dodje, necujno, sasvim tiho, kao lopov se uvuce, u srce, pod kozu... Tada vise nista nije isto...

Za tango je potrebno dvoje. Za svadju je potrebno dvoje. Za ljubav, za pocetak, dvoje. Ali, nekad
se pojavi neko treci...

Kada u vezi ili braku nesto ne stima, nije kao podmazano, i ne da se lako popraviti, ljubav menja
oblik...

Kome treba neko treci? Peti? Deseti? Bilo koji... Ko trazi promene? Nema pravila... Gladan trazi
hranu, bolestan se leci, onaj sto nema kucu, napravice nasto sto ce zvati dom... Ali leka od
ljubavi nema... Kad se jednom zarazis, gotovo je, znaj... Zato kazu, ljubav je najteza droga! Sve
cupa iz korena, sve granice pomera, i sve iluzije razbija...

Da li se zaista samo jednom voli? Ne, ne, ne... Ko nije bio ranjen, nije osetio sve sto treba... Nije
ljubav casa slaga, casa meda, ili kocka cokolade... Ljubav sadrzi mnogo vise! Pelin i med, vatru i
led, radost i strah, i smrt i dah, iz pakla pad u raj...

Ko ne podnosi gorcinu, potrazice nesto slatko... Ko ne trpi samocu, trazice nekog novog za
sebe... A ko istinski zeli da dobije ljubav, dobice je, svejedno od koga! Naci ce se neko ko ce
zeleti da voli, da ljubi, kosu miluje... Neko ko ce tugu skinuti sa usana, a osmeh pokloniti... I sve
promeniti...

Zato, cekajte ljubav, trazite je...

Covek bez zelja nije ostvaren covek, on je prazan!

Zato zelite, jer kad je zelja velika kao nebeski svod, nebo ce se otvoriti, zelju ce iskrom ispuniti...

Ako ove noci odes ti, posto opet krece po zlu, po tragu nekih starih nemira, stazom nepoznatom,
mracnom, probaj da ne places... Probaj da se smiris, u sebe da zaviris, u secanja, u dusu, u bol...
Kajanja vise nema, gde jednom pukne, tu se ne lepi...

Neko bi zvezde skinuo, svilom nebo bi dodirnuo, neko bi bio srecan da ima to sto imas ti, cime
sam to zasluzila...?

Znam da je tesko mene pratiti, jer sam hrabra, spremna na sve... Znas da u meni vatra igra, ali
znaj da imam sarma i za druge... Znam da bi neko da ljubi hteo... Da mazi neznu kozu, da lokne
od kasmira dira... Svoju bi postelju dao za tvoju, prazno za puno, pola za sve...

Neko bi zvezde skinuo, svilom nebo bi dodirnuo, neko bi bio srecan da ima to sto imas ti, cime
sam to zasluzila...?

Kad jednom porezes po srcu, kada krv pocne da pece, neko prezivi, neko nece... Boli, i bolece,
tesko je, znam... Ali, seci. Levo, desno, na istok, na zapad? Kuda god, mozda bez mene...
Nemam snage za dvoje, nisam jaka kao stena, ja sam, ipak, samo zena!

Neko bi zvezde skinuo, svilom nebo bi dodirnuo, neko bi bio srecan da ima to sto imas ti, cime
sam to zasluzila...?

Razmisli dobro, i vecno preseci. Znam da me volis, to nemoj reci. Samo se zapitaj gde mi je
prag... I opet, osvrni se, pogledaj, shvati, nisam jaka kao stena, ja sam, ipak, ranjiva, zena...

Mozda te volim, ali ipak sebe volim vise... Ja sam, ipak, nezna, zena... A neko bi zvezde skinuo...

Muskarci se plase lepih zena. Muskarci se plase jakih zena. I hrabrih. I glupih. A zasto se onda
zovu jaci pol?! Ako se muskarci plase lepih zena, zasto ne traze neke ruzne? Zasto svaki trazi
neki lep osmeh, lepe zube, negovanu kosu...

Zasto je jaka zena dovoljna sama sebi? Da li muskarci nemaju toliko hrabrosti, i snage da
podnesu taj bol zenskog uspeha...? Ne mogu da se suprotstave njenoj poziciji? Ne mogu da
prihvate to da zena sama obezbedjuje sve sto joj treba? Osim muskarca...

Zena nekada. Kratka kosa, suknja do kolena. Ravne cipele, marama na glavi. Nokte nema, a ako
ima, ima i zemlje ispod njih, jer je na njivi kopala ceo dan. U kuci cuti, tiho kuva rucak za svojih
sestoro dece, svakom po kasika necega, muzu dve-tri, a njoj ako ostane... Okupace se ako stigne,
nahranice stoku, zaliti bastu, pasti s nogu u krevet, i u vrh zore ponovo ustati s prvim petlom...
Dan je poceo novi, sve isto kao juce, samo drugi datum...

Zena danas. Plavuse, crnke, ridje... Kosa do ramena, ravna, u lokne... Suknjica do jajnika, ili
malo siri kais. Cipele sa vrtoglavom, sexi tankom stiklom, nokti negovani, dugi... Iz kuce izlazi
ujutro, kad se naspava, nasminka... Vraca se uvece, kada se mrak spusta na njen grad... Lepa kao
i jutros... Za kuvanje nema mnogo vremena, ali je poznaju svi dostavljaci hrane... Redovno
posecuje salone lepote, kupa se u raznim mirisljavim kupkama, maze se brojnim losionima, sija
od lepote, pucaju varnice na sve strane... Njeno dete zna da mama radi, da mama sprema novac
za letovanje, da mama dobro vozi svoj auto, da ima prijateljice sa kojima ide na kafu, sa kojima
tracari po nekada nocu, i zna da tata nije bio spreman da prihvati da mama sve moze sama...

Naravoucenije. Ako je zena mogla da se transformise kroz vekove, zasto neki muskarci ne mogu
kroz jedan zivot u dvoje? Manje-vise, svima je poznato... Uz manja ili veca odstupanja, svaka
zena ce se pronaci ovde... A muskarac ne, jer, on vec nije tu...

Zene se ne boje lepih muskaraca. Naprotiv, gledace ih, i uzivace u njihovoj lepoti. Zene se ne
plase jakih muskaraca, ne, jer traze zastitu, a ako je jak, to bar moze da joj pruzi... Zene nece
ustuknuti pred pametnim muskarcem, nego ce provocirati njegov mozak, buditi njegovu mastu, i
naterace ga da prica...

Zasto se, onda, zene nazivaju "slabiji pol"?

Jake, hrabre, i mocne zene, dovoljne su sebi, za neke stvari... Ono sto ne mogu same da
obezbede, trazice od muskarca. Trazice topli, muski zagrljaj! Trazice njegovo telo, vruce, da
klizi po njoj, trazice strasne poljupce po vratu, trazice prste na njenom stomaku... Zene ce traziti
ono sto im treba...

Novac, naravno, nije presudan, bar ne u krevetu...

Ako muskarac voli, to ne znaci da je spreman na sve. To nije kao kod zena... Muskarac kad voli,
nije spreman da se odrekne sebe, zbog nje. Nije bio, i nikada nece biti dovoljno tolerantan, bar ne
koliko bi zene zelele... Mada, nije da nema i takvih. Svako ima pravo da poludi...

Cestitke onim muskarcima koji su dobri muzevi, dobri ocevi, dobri prijatelji, a da pritom
zaradjuju najmanje koliko i zena, da vole bezgranicno svoju porodicu, da vole svoju zenu kao
prvog dana... Eh, da mi je...

Medjutim, u tom lancu nedostaje neka karika...

Ako je nebo obasjano zvezdama, ako su im pod nogama latice od ruza, ako im treperi u stomaku
kad se pogledaju, ako im zaiskri u ocima... Nije to sreca... Sreca je imati sve to, ali kroz dobru
komunikaciju.

Nebo cesto bude obasjano, latice nekad oduva vetar, nekad zatreperi u stomaku, pa stane, nekad
suza zaiskri u oku... Jer se nisu sporazumeli... Karika koja nedostaje je razgovor, jer znaci
mnogo, nalazi resenje za tekuce probleme, mami osmeh, i jaca spoj. Neki se razumeju i bez reci.
Ali u toj tisini, neko se zagrcne, zamuca, drugi ga ne razume...

Zato pricajte, govorite recima, delima, ocima, telom... Pokazite ljubav, pokazite strast. Strast se
prva budi, prva ce zaspati... Ljubav tek dolazi, menja oblik, prolazi... Navike ostaju, bole kada
nestaju...

Ako imate sve karike, ne dajte da pada kisa po njima, moze da ih zahvati rdja...

Kad muskarac pogledea zenu opasno, pozeljno, ona samo blago zatreperi... Radja se neka cudna
strast... Njegove vragolaste oci saraju po njenom telu, pogled klizi po njoj, skida joj odecu,
komad po komad... Dekolte prvi privlaci paznju... On je pocascen... Ali nije siguran da li samo
da gleda, ili da se odmah pozabavi malo blize...

Energija se stvara, temperatura raste, ni jedna klima to ne moze ohladiti... Varnice lete na sve
strane... Jos samo malo treba da im se usne spoje, da otvori vrata svog stana, kada kazaljke
prebace ponoc... Ona na pragu, kao na dlanu... Njegova...

Prvi put je grli oko struka, prvi put oseti njeno telo, njen miris... A ona zanosna, lepsa, nestvarno
blizu, zaista tu... Nije ni mislio da je tako malena, a tako vatrena... Kad oseti njegov dah na vratu,
topi se, gori od zelje... Nestaje u njegovom zagrljaju, kao pahulja... A tako je blizu, i tako je
pozeljna...

Kada pocne da je ljubi strasno, da sa usana krene po njenom vratu, pa prelazi preko njenih
ramena, pa preko grudi... Jezikom svuda po njoj... Dah magli stakla, tragovi svuda... Garderoba
na podu, u polu-tami... Kakav naboj emocija, ludacka strast, kakva vrelina u svakom dodiru,
pece mesto gde poljubi, puca koza gde dotakne...

Samo oni znaju za to, samo oni uzivaju sada, zive svaki tren divlje, i neobuzdano... Mrsi joj
kosu, igra se s njom, minuti prolaze, vreme im smeta, ali osecaju se sjajno jedno sa drugim, tako
se uklapaju, kao najbolji spoj... Zasto tek sada, gde je taj susret bio pre? Da li je to bas tako
moralo da bude...

Tako strasno, energicno, socno, vlazno... Njegove ruke cvrsto je stezu, ona uziva, kao nikada do
sad... Lagano radi ono sto je najvise zeleo, ona vristi, i zeli jos...

Mrak se spustio na grad... Ulice pune mesecine, a zvezdice razbacane po vedrom nebu... Dok joj
vetar mrsi kosu, koraca sigurno, ulazi u taxi, odlazi... Stize... Na pravo mesto, u pravo vreme...
Kod pravog muskarca...

"Kako si lep"... Progovara na njegovom pragu, gledajuci ga direktno u oci... A on opcinjem

njom... Kako je malena, skladna, zanosna... Opija pojavom, miluje mastom... Budi zelju, a zelja
se igra nabojem strasti medju njima...

Tek sto zatvara vrata, grli je oko struka, grabi je neobuzdano, pozeljno, naslanja na zid, i ljubi
je... Taj njen osetljivi, meki vrat, mirise joj kosu... Nozdrve mu se sire, srce udara u snaznim
grudima... Pritisak raste... Oseca koliko je zenstvena i mocna... Koliko je sexi, da samo od njene
blizine, ona oseti njegovu muskost... Podize je, obuhvata njeno maleno, gipko telo, i nosi je do
kreveta... Spusta je nezno, pomera joj pramen kose sa lica, i opet ljubi... Lagano, dodiruje njene
meke usne, usne koje je toliko zeleo da oseti... Sada su njegove... Predala se, zudi za tim
poljupcima, da kada oseti njegov dah, zastane, ne dise, a srce joj lupa sve jace... Samo sto ne
iskoci iz grudi... On vec spreman da je zadovolji, ali tacno zna sta joj treba, sta da joj uradi, da je
dovede do ludila... Tako i postupa... Prati osecaj, i spusta joj vrhove prstiju na butine, polako, i
sve jace, i sve blize cudesnom mestu, dok ona ispusta brojne uzdahe... Zubima podize majicu,
ljubi joj stomak, jezikom prelazi preko njenog struka, dok mu sakama cvrsto drzi obraze,
uzavrele od strasti... Skida joj odecu, komad po komad, dok ne ostane kao od majke rodjena...
Gleda je, i njena nesavrsenost je cini upravo najstrasnijom do sada... Grabi ga za struk, steze,
cvrsto ga drzi za pojas pantalona, i oseca koliko je jak, muzevan, spreman da joj pokaze koliko je
zeli, koliko mu treba njeno prisustvo, koliko je ovo cekao... Bez majice je, i njegova ramena
su tako snazna, toliko je krupniji od nje, toliko je mocan kad je pogleda vatrenim ocima boje
morskih algi... Jos malo je zagreva svojim poljupcima, jos malo zeli da gleda kako cezne da ga
oseti, i cini joj to zadovoljstvo... Prodire u nju... Tako je topla, uska, vatrena... Steze joj dlanove
iznad glave, ljubi je bez prestanka, i njisu se zajedno u ritmu ljubavi... Svojim kukovima ga
provocira, ritam se ubrzava, dovodi je do ludila, pa se smiruje... Produzava najlepsu igru do
sada... Uvija svoje malo telo pod njegovim muskim, i jakim... Cvili od uzbudjenja, na vrhuncu
je, ali i dalje moli za jos... Svaku joj zelju ispunjava... Prodire u nju duboko, koliko god moze, a
ona dise isprekidano, mokra od ljubavi i strasti, mokra od najsladjih poljubaca do sada... U
jednom trenutku, dok posteljina lezi na podu, dok je u sobi vrelo kao u sauni, oboje ispustaju
dugi uzdah u isto vreme... Grli je pogledom, i dodiruje usnama... A spojena tela ne razdvajaju...
"To mi radi", izustila je sapatom, i zasijala od srece...

Izmedju ljubavi i mrznje linija je tanka... Sve pocinje lepo, upoznavanjem. Pa kafica, pa sokic, pa
pice, itd. Sve pocinje nezno, strasno, poljupci prste na sve strane, gde ima, tu se i prosipa...
Dodiri za dodirom, nezno, poput svile, meki kao dusa... Cujes srca kako kucaju, kao najveci
zidni sat... Ali, vremenom se oglasi i kukavica...

Pricaju ljudi, ne znas kakav je ko dok ne podelite dzak soli... Mogu se neki zaposliti i u solanu,
bacati so ulicom, pa opet nista...

Neki su dobri glumci. Glume za sve medalje i oskare, sve mogu, i nista im ne smeta... Do jednog
momenta... A kada dolazi vreme za "momente"? Kako gde, i kako kod koga, ali dolazi,
svakako... Neko pre popusti, neko ima tanje zivce, a neko moze da godinama cuti, ali kad pukne,
leti perje...

Isto je i sa ljubomorom... Zdrava doza zivi u nama, urodjena, kao anomalija, ali kod nekih je to
ipak malo ozbiljnija bolest, neizleciva, na zalost... Do ruba neprijatnog...

Strasno... Kad ljubav postaje mora... Granice su tanke, prelaza skoro da nema... Zidovi od stakla,
i sve se lako srusi... Kad nema vise onih neznosti, strasti, poljubaca i dodira... Kad jedan polako
dize ruke od svega, a drugi postane svestan da moze biti gubitnik... Kad jedan podje kasno u
grad, a drugi gleda za njim, u daljinu... Nije to prevara, to je odlazak u grad... To je opustanje, to
je pice... Kad jedan postane izrazito lep, nije to prevara, to je zelja da ima ljubav, to je masta,
iluzija... Ali, kad sve to nisu zajedno, to je ljubomora...

Pokazana, ili skrivena. Kad volis, patis. Kad volis, moris. Kad volis, ljubis... Sve je to po malo
zamuceno, kao slatki koktel u egzoticnoj boji... Koktel koji udari u glavu kad se najmanje
nadas... Sa sve vockicom, ukusnom, od ruma...

Nekad zaboli, jer udarac je to... Nekad zaskripi, jer to srce stenje... Nekad krvari, tetovaza
od ljubavi... Ali, mora li sve to? Moze li neko dati recept za lep kolac, i da svima uspe? Cisto
sumnjam, uvek je razlika negde... Moze li neko dati recept za trgovinu? Ne verujem, nisu svi
kupci isti... Iako je prodavac jedan... Moze li ucitelj biti dobar svima? Ne moze, nisu svi djaci
spremni da uce...

Tako i ljubav, i mora... Ne zive svi isto... Ne osecaju svi sve... Ne zele svi jako... Ne traze svi
mnogo... A granica skoro nevidljiva...

Nema slucajnosti... Sve je to knjiga napisana unapred... To sto volimo necije ime pre nego sto
upoznamo bas tu osobu, to sto upoznamo nekoga, pa nadjemo nesto njegovo, izgubljeno, i sve
nekako tako, nije to slucajnost... Ima to svoje zasto... Mozda bar jos jednu lekciju nauciti, mozda
ako si takve greske pravio... Mozda te neko iskusava, da vidi koliko ces izdrzati... Ali, mozda,
slucajno...

Mozda je bas taj pravi, mozda je ova opet pogresna... Mozda nije slucajno videti nekoga posle
toliko vremena, mozda treba rizikovati... Ima li, uopste, slucajnosti?!

Tako i u ljubavi...

Bili su slucajni partneri... Bas nekako po meri... Bas tako... Ali, zasto se nisu pronasli? Gde su
konci pomrseni? Ko je pogresio?

I jecaj: zasto?!

Nije bio prvi koga je volela samo tog kratkog sna, samo tu noc-dve... Nije bio jedini koga je
prevelika zelja dovela telu u pomoc... Ne bi bio prvi koga se u zoru ne seca, takav bi se
sigurno pamtio, ali bi bio prvi koji se pod kozom oseca... Jer, koza pamti... Te usne stranca, taj
pogled neznanca... A sve nekako, mozda i poznato...

Ali, mozda se nisu dobro razumeli... Mozda ovo, ipak, nije bilo slucajno... Mozda nije bilo
sudjeno... Ali, ako bude, desice se sasvim slucajno, iznenada... Kad zaiskre varnice u oku, kada
se kazaljke na satu sklope, kada se pogledi nadju...

Ipak, sreca je lepa samo dok se ceka, dok od sebe samo nagovestaj da...

Ako ostane bez kuce, naci ce se u njenom srcu... Ako ostane bez duse, dace mu pola svoje... Ako
izgubi pola sebe, neka dodje, neka uzme pola nje...

Mnogo nas je... Nije mala bara, a puna krokodila. Nisu dve zene pijaca, a tri zene vasar. Mada
postaje... Ovo je mesto gde dolaze razni ljudi. Neki su tu vec dugo, i ima razloga zasto su tu.
Neki su tek dosli, i imaju razlog zasto su dosli. Ali ima razloga i za pometnju...

Naime, mozda nisam savrsena, ali nisu ni drugi. Mozda nisam najpametnija, ali znam sta
govorim. I stojim iza svojih reci, sa obe noge na zemlji, cvrsto. Mozda sam samo majstor da
kazem to sto mislim, osecam, i zelim... Svako ima svoje potrebe... Nisam ovde jer sam sama,
naprotiv. Ovde sam jer ima mnogo onih koji su to cekali da uradim javno, jos javnije nego pre...
Dobijala sam kazne za javno iznosenje misljenja... Pa sta? To sam ja...

Covek se uci dok je ziv... Samo pametan ce da uci, da se usavrsava, a glup ostaje glup, jer ne zna
kako da uci... Ali... Kako ko zeli... Pametniji popusta. Ali uporniji nastavlja dalje... Upornost je
rodila volju, i zelju, ali je majka i ludosti, i mudrosti, i hrabrosti...

Musko-zenski odnosi su moja tema, ljubav, sex, i zivot... Tu plivam lepo... Zadovoljno...
Otisnem se nekad i malo dalje od svoje vode, probam i neku drugu, ali se vracam sebi... Ostajem
verna sebi... Covek najbolnije pada samo kada postane prazan, kad izneveri sebe...

Misljenja su razlicita... Nismo svi isti, puj, puj, daleko bilo da budemo... Svet bi bio siv kada bi
sve bilo isto... Razlicitost nam daje sarm. Drugaciji stavovi potezu polemiku. Najzucnije
rasprave su uvek bile o ukusima, i o tudjim misljenjima... A o njima ne treba diskutovati...
Neko vidi muskarce na jedan nacin, a neko na drugi. Neko ih gleda kroz dioptrijske, a neko kroz
suncane naocare... Nekome je za ponos pivo sa drugarima, neko ne voli pivo... Neko ce cekati
dobrog magarca, jer zna da je magarica. Neko ce biti pukovnik. A ako ne, onda pokojnik... Neko
smatra da su se zene promenile, neko da su sve iste... Neko zna da se bori sa zivotom, neko
umire dva puta na dan... Neko ce birati da bude dobra samohrana majka, a neko nece smeti da se
upusti u kostac sa problemima... Neko ima petlju da kaze da nesto zeli, neko nema petlju da
prihvati izazov... Neko ce se boriti sa zivotom, a neko ce dozvoliti da mu zivot lupa samare...
Neko je tek presao prag punoletnosti, a neko ima jos toliko iskustva sa decom... Neko ce biti jak,
i preziveti uragan, a neko ce stradati u tom neredu...

Svako bira svoj put, svako nosi svoj krst...Sami krojimo sudbinu, sami biramo desavanja... Sami
smo se rodili, sami cemo umreti...

Zasto je onda najteze pogledati sebe u ogledalo? I reci sebi istinu u oci? Zasto je u ljudskoj
prirodi kopiranje drugih, i trazenje idola? Zasto se poredimo, i zasto neki pokusavaju da budu
ono sto, onako istinski, zaista, nisu? Zasto neki stvaraju iskrivljenu sliku o sebi? Zasto neki
snazno zele da budu ono sto do sada nisu bili, niti mogu ikada biti?

Nista nije vecno... Ne treba zaliti... Mozda malo pratiti... Malo vodom zaliti... Srecu pozeleti...
Ali, nicija nije do zore gorela...

Ako se lomimo... Razmisljamo, da li ovo, ili ono... Ako se dvoumimo... Razmisljamo, hocemo li
doneti ispravnu odluku, ili cemo u jos jednu gresku utonuti... Ako mudrujemo... Tada necemo
nista uraditi... Samo cemo razmisljati, ali ne i delati...

Cesto ne mozemo da prelomimo, kao da zaista ne znamo sta hocemo... A ustvari, nismo nacisto
sami sa sobom... Cesto se pitamo gde gresimo, zasto, i kako je to moguce... Izgledalo je kao da je
to bas prava stvar... Ali, i odluke znaju da prevare... A ako pocnemo da ispredamo price, i vrtimo
se u krug, iz zacaranog kruga nema spasa... On je zacaran, a ne caroban...

U ljubavi...

Da li je bolje prekinuti ranije, kad manje boli, ili cekati da se malo poprave stvari koje, inace,
nisu za popravku? Da li otici, ili ostati? Sta ce manje boleti?

Ako odu, kuda ce? Kako? Samoca je teska...

Ako ostanu, zasto ce? Zajednica nije bas sjajna...

Odu li, uvenuce... Ostanu li, poludece...

Uradi nesto, pomozi, reci, ucinimo neki pogresan korak, da lakse okrenemo ledja... Ali, lako je
slagati ljude... Kako slagati sebe?

U poslu...

Da li je bolje cutati, i samo se smeskati, bez obzira sto ti je misljenje suprotno? Da li samo
klimati glavom, ili istresti sva svoja vidjenja i misljenja? Da li se kajati zbog cutanja, ili zbog
(pre)dugog jezika? Da li ustati, ili odustati?
U prijateljstvu...

Da li je bolje reci kako je to odelo bas staro i izbledelo, ili voleti svog prijatelja i u takvom
izdanju? Da li je bolje reci da je nova frizura ruzna, ili precutati upravo to? Da li je vrednije biti
uvek tu, ili nekad glavu sakriti kao noj? Ali, jedno je vazno: imati prijatelja! Jer, prijatelj sluzi
da, kad ti je los dan, pokvaris i njemu dan...

U zivotu...

Kajanje je sigurno gde se bore misli i dela... Kajanje je potpisano kad ratuju srce i razum...
Mozda je bolje kajati se za nesto sto si uradio, nego za nesto sto nikada nisi...

Ko jedan put pogresi, gresna mu je dusa... Ko se jednom, okrene, vise te ne slusa... Kad se
jednom polomi, nemoj da se lepi... Kad se zacepi, tu preseci... Ali, sve sto imas, ipak mi reci...

Pogledaces u oci, mislis, otkrices sve... Trazices poznato... Trazices nepoznato... Jer znas da se
nesto tu, ipak, krije... Zagledaces se, u dubinu oka tog, u plavetnilo mora i neba, u zelenilo sume
i oazu prirodnih lepota, u crnilo duse i tugu zivota...

Nekada ces pronaci osmeh...

Osmeh ce se pojaviti, isplivati na povrsinu usana, jer jedan pogled ga mami, jedan dah ga vodi,
jedne ga oci mole...

Nekada ces videti tugu...

Tuga se radja kad srce boli, kad vene, kao cvet u sumrak, u hladan dan, pred kisu... Kada je nebo
tmurno, kada je vetar jak, kada se lome grane...

Nekada ces naici na srecu...

Sreca se pojavi kada se ne nadas, odaje sve tvoje tajne iz oka, govori svima da ti je lepo, kao
kada sunce obasja obalu, kada prosipa zrake i cini pesak rumenim...

Nekada se pojavi samo suza...

Suza radosti, suza patnje, suza tuge, suza molbe...

Najteza je muska suza... Ona se krije duboko u dnu tela... Skoro je nepokretna, zbog tezine...
Izrazito bolna, jer dolazi sa dubine... Veoma spora, jer se ne odaje lako... Ali kad se pojavi, kada
se otkrije, kada postanemo svesni da ona postoji, menja se sve... Oci vise nisu onako bistre,
postaju staklaste, zbog biserne suze... Nije za bacanje, skupa je, i grcevita...

Ne bacaj suze tek tako, svaka suza greh je... Jer srce prokleto, sto je bilo kameno, kad ispusti
suzu iz oka, postane plis... Ranjivo, lako zaboli, zadrhti, kao svila na oluji... Tad ne diraj ranu, jer
pece, jer musko srce se bori... To oko malo, kada se zasjaji, kad postane crveno, govori vise od
svake knjige, i razume se na svakom jeziku...
Ne cekajte muske suze, ne trazite ih... Ne zelite drugima taj ponor... Obrisite tu suzu sto klizi niz
obraz, sklonite trag sa lepog lica, podarite osmeh, i oku sjaj, malo radosti, i malo srece...

Ako pada prerano, suza nije iskrena. Ako se ceka predugo, vrlo je teska. Ako se pojavi, ipak je
cemerna... Zato budite tu, da je osetite, jer, lakse je u dvoje...

Svako ljubav vidi na svoj nacin... Svi je drugacije shvatamo... I drugacije prihvatamo... Sve
ljubavi su neobicne... A one prave, iskrene, i velike, one se osete, njih nije potrebno ni sakrivati,
niti pokazivati, one se samo pojave... Te ljubavi same pricaju i ako ne znaju reci, same pisu
pesme i bez slova, i pevaju bez glasa i nota... Vragolasto igraju i bez muzike, i osete ritam bez
gitare i zica...

A kad muskarac voli zenu, onda je ta ljubav zaista drugacija...

Ako neko istinski voli zenu, spreman je na sve... Da je razume i kad mu nista nije jasno, i da joj
nasmeje dusu, i da joj cuje misli, i da vidi njene snove... Da joj podari krila ako pozeli da leti, da
bude njen zastitnik, ako oseti los trag...

Kada muskarac iskreno voli zenu, reci ce da drugi nisu vredni nje, cak ni samo pet minuta... Da
je spreman da joj pruzi sve, da obeca najbolje... Da samo zbog nje otopi planinu od snega... Reci
ce da drugi nemaju snage da urade sve te prave stvari, da ljudi misle samo na sebe, i da ce to
srecu i radost da joj pokvari... Da samo sa njim moze da ima bas to sve, i da zivi najbolje, da
caruje, i vecno u ljubav veruje...

Samo muskarac koji bez pogovora voli, ume da kaze da najlepse zaspi kada zagrli svoju zenu,
kada oseti dodir njene koze... Kada se prici gubi svaki trag, i kada se pogledima dogovaraju... Taj
muskarac ce reci da je najlepsi miris samo miris nje same, kada mu se primakne, i kada je on
udahne duboko...

Kad muskarac toliko voli zenu, spreman je i sebe i druge da laze, da moli, pati, kleci pred njom,
sve, samo ne da joj kaze...

Kad muskarac voli zenu, spreman je da precuti i dobro i lose, zarad njene srece, da pusti da ide
dokle zeli, da mu se vrati kad bude spremna, da joj jubi hladne dlanove, i vlazne stope...

I na kraju, kad bude osetio nesto u sebi, neki grc u stomaku, tada ce iz njega izaci reci, koje se
pamte, koje on ne izgovara lako, i reci koje je cuvao za poseban trenutak...

Samo ce pruziti nezni zagrljaj, primaknuti svoje usne zenskim usnama, ovlas ih poljubiti, i tiho
sapnuti na uvo reci koje ostaju vecne, kao pecat, i kao urezane u koru mladog drveta: "Volim
te"...

Evo kako neki vide to...

Gledaju, traze, hoce, pa nece... Pa ne gledaju, pa beze, pa ne znaju sta ce... A onda opet, sve
ispocetka...
Tako to pocinje u mladjim danima, kad se stidimo da nam neki mali decak uhvati pogled, a onda
devojcica sa kikicama krisom prati kuda on ide... Tako se lagano pokazujemo, i nezno otvaramo
svoje srculence, jos u zabavistu...

Onda u skolskim klupama urezujemo imena... Ispisujemo njegovo ime po stotinu puta, a on ceka
u hodniku, iza zida, da dodjemo, i samo prodjemo, da oseti miris nase garderobe, i trag svezine
od praska za ves...

Kasnije, kroz zivot, kad prodju skolski dani, kad ne ucimo vise iz skolskih knjiga, pojavice se
neki Gospodin On... Zavrtece nasu zensku pamet, nekada, i zalomiti srce mlado... Nekoj ce
uzdahe mamiti, nekoj samo krasti poglede... Nekoj poruke pisati... A neku da ljubi pozeleti...
Iskreno, bas onako iskreno...

Ali, onda kad osvane vedar, lep, i suncan dan, i kad je ceo dan nasmejan, i kada se vec i suton
sprema... Kad nemiri budu deo njihovih tela, kad srca zatrepere, kad cudna trema dodje na prag, i
kad zakuca bas taj cas... I tada ce da je zeli kao pre, ali ne moze...

Nestace, nema snage, ne zeli da je povredi... Prazne price...

Ma je li ona neko Uzviseno bice? Ili je on neki Cudan tip? Ko ih spoji takve? Gde li je kraj?

U kafani...

Najcesce, zena ce sa drugaricama da ga zalije crnim vinom, na visokim stiklama, jos lepsa nego
iz njegovog oka... Tada ce da joj muzika svira, da joj cigareta oduzima dah i magli pogled ispod
obrva... A on ce spavati, nesto ce ga boleti, ili ce nekuda morati... Kakvi izgovori...

Tacno sam mislila da su samo zene jake na recima, a slabije na delu, kad ono... I junacine
ponikose... Ako muskarac zeli neku zenu, borice se za nju, poput tigra... Hrabro ce loviti svoj
plen, ako je gladan njenih usana, i zeljan njenog tela... Trazice joj slabu tacku, da je slomi, da mu
bude pticica na dlanu, da joj sapuce...

Ali... Uvek se iznenadjujem kad cujem takve price... Gde su nestali dobri frajeri? Gde li su te
cice sto su trazene, pa izgubljene? Da li se ikada ponovo rodi osmeh koji pokrene lavinu
osecanja od jednog miga oka, ili od jednog slucajnog susreta? Da li ce ona biti spremna da mu se
ipak preda, u narucje da mu padne, da ga ceska po kosi? Da li ce on opet pozeleti da je ima, da
uziva sa njom u zvezdanoj prasini, koja pada po mirnoj noci? Da li ce traziti neki nacin da
pokaze da jos nije bas sve uvelo?

I da li ce on opet, nekada, mozda, povuci rec...?

Brak je zakonom uredjena zajednica izmedju muskarca i zene. Moze se sklopiti samo slobodnom
voljom buducih supruznika, koji su ravnopravni...

Aha... Kako da ne... Samo teorijski, ali ne i u praksi...

Brak je, ustvari, zajednica dvoje ljudi suprotnog pola, i suprotnih nacina razmisljanja, kao da su
zaista dosli- on sa Marsa, a ona sa Venere...
Muskarcu koji dodje u "neke" godine, istina je, treba zena da mu kuva rucak, pere ves, i odrzava
kontakte sa familijom... Zena kada dodje u "neke" godine, istina je, treba nekoga da je voli, pazi,
mazi, da je cini sve boljom i lepsom... Zar to nisu vec razlicita gledista?

Kada ste u zajednici sa nekim, delite sve. I novac, i slobodno vreme, i daljinski upravljac...
Novac manje-vise, svakako imate jedan novcanik, zajedno donosite, i zajedno trosite... Slobodno
vreme, vec delite. Svako na svoje: na fudbal i soping, pivo i kafu, pregledanje tiketa i
tracarenje... Ali daljinski upravljac...nije moguce podeliti... Posebno ne sredom ili subotom
uvece, kad ima lepa romanticna komedija, i Liga sampiona... Mada, u poslednje vreme, i to se
lako prevezilazi, imaju ljudi po dva-tri TV-a, u svakoj sobi po jedan...

Ali, to nisu jedine bracne muke... Brak je, nekima, realno gledano, jedini izgovor za to sto su se
zapustili i ugojili, sto sabiraju racune i gundjaju, sto ne izlaze i nisu vise moderni...

Jer, ako izuzmemo bajkovitu ljubav, ako izuzmemo decu i njihove tekuce potrebe, i ako
izuzmemo to da radimo kao crvi, ostaju nam hrana i racuni, i stara garderoba... Ima logike...

Sasvim prirodna pojava su i razmirice... Javljaju se sporadicno, smenjuju srecu tugom, pa osmeh
ledenim pogledom, pa bracni krevet kaucom... Ali, oni se i dalje vole... Mada to niko i ne spori,
ko ce da me ubedi da je u srecnom braku vec dugo, dugo...? Dugo u braku, to bih jos i mogla
pokusti da razumem, ali u srecnom braku dugo...to ne mogu... Da li taj sto kaze da je 10-15-20 ili
i vise godina srecan, laze sebe ili druge? Gde postoji ta sreca koja traje beskonacno? I gde se
kupuju ti zivci, i koliko kosta kilogram tolerancije?

Znam da nikada ne treba ostavljati onog kog volis, zbog onoga koji ti se samo svidja... Znam da
je ljubav kao sah, jer te uvek zezne neki konj... Znam da neke zene nadju potkovicu i budu
srecne kao u bajci, a neke nadju celog konja pa nista... Ali, vredi li ici dalje?

Da li je moguce biti u braku, imati razmirice, po nekad prespavati na kaucu, voleti kao prvog
dana, i biti zadovoljan? Da li verovati u bajke i Deda Mraza, u vile i vilenjake? Da li verujete u
ljubav za ceo zivot? Da li verujete u brak dok smrt ne rastavi?

I, na kraju, recite mi, da li da vam verujem?!

Tako sam sigurna u ove reci... Tako znam da ce se mnoge zene prepoznati...

Desi se svakoj zeni...

Hladna, maglovita, zimska noc... Sneg je prekrio rupe na asfaltu, i svi putevi su tako glatki... Ona
sa jos nekoliko lepih zena igra uz muziku, a ritam diktira sve brze i brze... Kroz dim cigarete,
trazeci nekoga, ili nesto, ugledace u daljini mracnog kluba jedne okrugle, crne oci...

Kao magnetom, privuci ce mu paznju, ali ne samo pogled, vec i telo... Prolazeci kroz guzvu,
probijace se do nje, da je vidi malo bolje... A onda ce u jednoj ruci drzati casu sa picem, a
drugom joj pokazivati da mu dodje blize, da je nesto pita... A kad mu pridje, nece cuti nikakvo
pitanje, vec konstataciju... Sapnuce joj nesto na uvo...

Izmamice joj siroki osmeh, pokazace mu svoje odusevljenje, i nastavice da njise kukovima u
ritmu muzike... Otreznice mu misli, uzburkati mastu, i zagrejati ohladjene zelje...
Negde u zoru ce cekati ispred njene kuce, da je vidi jos jednom, jer greh bi bio propustiti taj
sarm, i lepotu tog poroka... Kako samo vragolasto pali cigaretu, koliko uziva uvlaceci dim
duboko u sebe, i koliko se opusta izbacujuci ga iz svojih pluca... Kako graciozno hoda na
visokim stiklama, kako nosi to mackasto telo, i koliko uzdaha ostaje iza nje...

To bi bilo to...do jednog sasvim slucajnog susreta...!

A onda sevne munja od strasti, varnice kao novogodisnje prskalice lete na sve strane... Bas kada
im se usne spoje, i vreli dodiri otope sav sneg... Kada se zamagle sva stakla, kada su im tela
klizava i mokra, dok negde osecaju glavobolju prisecajuci se onog slatkog vina, i pogleda u
noci...

Bomba! Razneo joj mozak na hiljade delica, poljupce galantno prosipao po njoj celoj, telo kao da
je u delovima, sva na komade rastavljena, a tako srecna... U sobi punoj dima, ona sa njim, on tik
do nje, bila je pijana od uzbudjenja... Krao je svaki mladez sa nje, popio sve mirise njene koze, i
opet mu je bilo malo...

Bombonjera! Dobila je jednu opasno slatku noc... Bas kao minjon od cokolade, sa visnjicom iz
ruma... Bas kao kolacic punjen marcipanom... Dobila je nekoliko kuglica sa prelivom od roze
fondan mase...

Dok su pahulje leprsale na vetru, ona je osecala trnce kad pomisli na njegove ruke...Dobila je
poljubac za kraj, secanje na Bombu i Bombonjeru, i jednu toplu, zimsku noc, u decembru...

Rodilo se musko dete u kuci... Bice ovakav, bice onakav... Na onoga ce liciti, na ovoga ce liciti...
Radice to tako, ili ono onako... Ljubi ga majka... Tatin sin... A deda samo sedi, cuti, i ne
progovara... Jer, deda zna najbolje! Kakav deda-takav unuk...

Raste on iz deteta u decaka... A deda primecuje nesto... Raste mali iz decaka u momka, ili, ...
pa...momka! To je ipak dedin unuk!

Devojcice i devojke cascava osmesima i komplimentima... Kaze, to uvek ima kod sebe, u
svakom trenutku... A novcanik nekad moze i da zaboravi, auto nekad moze i da se pokvari, ali
lepa rec za lepu zenu... Nikada ne nestaje!

Pravi Šmeker ima uvek spreman odgovor na sve, i odgovor na prigovor, i sve okrene u svoju
korist! Ljubi ga deda...

Poceo je da lici na Šmekera jos kao dete, kao klinac, u osnovnoj skoli... Tada su ga devojcice
gledale, krale mu poglede, trcale za njim... A dok su njegovi drugari igrali "sega-mega" igrice, on
je devojcice drzao za ruke, i setao... Kao veliki... To je bilo tako zanimljivo, a ni do danas nije
naucio da igra igrice... Ali zato danas svasta drugo zna da radi tim devojcicama, devojkama, i
zenama...

U srednjoj skoli, dok je pubertet drmusao i decake, i devojcice, kad su drugi pocinjali da se
gledaju, smeskaju, i skrivaju stidljive poglede, Šmeker je imao raspored casova, i raspored
vidjanja sa devojcima... Da neku ne zaboravi... Danas, da nema mobilnih telefona, nosio bi blok
br.5 sa sobom...
Pravi smeker ce proci kroz fazu kad devojcice placu, mame vicu, tate traze pusku... Ako su zbog
dede htele da skacu sa mosta, zbog tate sekle vene, pa sto zbog njega bar ne bi dobile batine od
roditelja... Ipak je ovo novije vreme... Mada, on ne bi dozvolio da one pate, svaku bi zagrlio,
zastitio, svakoj oslonac bio... Samo da moze...

Ali, Šmeker danas zivi jedan drugaciji zivot. Izrastao je u visokog, lepog, zelenookog momka,
sa sirokim osmehom, trazi mirnu luku, porodicu... Da nadje jednu, da mu bude domacica u
kuci, i dama na ulici, a ljubavnica u krevetu... San svakog muskarca... Deo vojnickih snova...

Da bude dobar suprug, da je voli, da mu rodi decu, da bude sjajan otac, i da uziva...

I da se seti povremeno sta je radio, i sta su mu radile... Da se seti dedinih reci, pa da nadje neku
staru crno-belu sliku, a na njoj deda, i oko njega zene... Da prica svojoj deci, i unucima svoje
price, i da im kaze kako je nekad bilo... Da im zapeva: "Ja vragolan, i moj deda, kud krenemo,
svet nas gleda, dva mangupa vidi jada, on nekada, a ja sada"...

Tako je dugo cekan taj godisnji odmor...Toliko zeljeno putovanje...Tako daleka, a tako bliska ta
zemlja... Tamo svi pricaju manje-vise isto, kao i mi... Malo menjaju naglasak, malo drugacije
zovu neke stvari, ali i kod njih se ljubav zove ljubav!

Ali se ne pokazuje bas tako romanticno... Prema ocekivanju...

Bilo je to putovanje u pakleno vrelom automobilu, sa gepekom napunjem do vrha, da preti da

preturi ceo automobil od tezine... Znoj kaplje sa cela, skuplja se u talasicima iznad
obrva, u kapljicama klizi izmedju njenih grudi... A isto tako klizi i niz kicmu, lepeci se za sediste
kod poslednjih, lumbalnih prsljenova...

Dobrodosli! Ovo je seoski turizam. Za zenu iz grada...

I gle! Neocekivani susret! Nekako slicno, kao vec vidjeno... Pre nekih sedam-osam godina...

Sve je to zivelo u telu i srcu jedne zene, sve zarobljeno, da se ne oda pred muzem, ili decom...
Ali, pr(a)va ljubav zaborava nema... Tinjalo je to, vatrica je postojala, a sada se rasplamsala, i
izbio je pozar!

Prvi put, posle skoro citave decenije cekanja, njena noga je krocila na tlo susedne drzave... U
njihove "romanticne" predele, u netaknute lepote prirode...

Pogledi su se sreli, kao nekada, dok su bili klinci... Jos dok su malo znali o tome, kada je ljubav
na prvi pogled budila neki novi izazov... Ali, eto cuda, ili ne... Strasni poljupci pocinju u
automobilu, na prednjem sedistu, pa se nastavljaju na zadnjem sedistu, pa oko automobila... Pa
zalutaju i u njivu...

On je bio lovac, ali u kukuruzu!

Ulovio je lepu zenu iz grada, bas na svojoj teritoriji, u selu, na zemlji... Bila je to avantura vredna
prljanja kose, i poderanih carapa... Avantura vredna ranjenih nogu i ujeda komaraca... I alergije
na travu... Avantura u kojoj je ona osetila lovca u punoj snazi, kako se trudi da joj udovolji, da
joj otme sve uzdahe iz grudi, da joj ukrade i poslednji atom snege iz tela... Lovac je bio ozbiljan
igrac, sa zapetom puskom, i spreman na sve... Spreman da joj pokaze klip kukuruza, i svo
zrnevlje... Da u mraku, u njivi, napravi oazu stare ljubavi, i podseti je na sve sto nisu prosli, ali
sada ce...

Svakako, i zivotinje su dale svoj doprinos... Dok se mesec spremao za spavanje, a sunce budilo
svoje usnule zrake, zmije su siktale, svici oglasavali na svoj nacin, sove ispustale neke cudne
zvuke... I, eto, zena iz grada je dozvolila sebi da oseti cari ljubavi na seoski nacin...

I danas jos treperi, uzdahne kad se seti svega, i trave u kosi, i slomljene stikle, i zacepljenih
noktiju... Ni slutila nije da ce se naci, bas licem u lice, sa divljinom, i sa lovcem u kukuruzu...
Pamti ga, pamti i sve klipove kukuruza sa tog odmora, i svo zrnevlje razbacano po njoj... Pamti, i
smeska se kad god pomisli ni neki deo njive...

Leto. Odmor. Putovanje. Muskarci. Sladoled. Sve govori tako malo, a tako puno. Nista mnogo
receno, a citava prica u jednoj reci... A, ustvari, sve sto treba jednoj zeni...

Leto je vreme za kratke suknjice, tanane majice, i gole noge... Za njihove poglede...

Odmor je za dusu i telo, da se opustimo, odmorimo mozak, i spremimo se za novu sezonu... Za

njihovo uzivanje u nama...

Putovanje je avantura koja se ne sme propustiti, ljubav na tockovima ili krilima, ljubav na nekom
drugom mestu... Za njih sa nama...

Muskarci su nam neophodni, za leto, i ostala godisnja doba, za odmor, i umor, i celu godinu, za
putovanje, za pakovanje, i raspakivanje...

A Njegovo Velicanstvo Sladoled, za leto, i ostala godisnja doba, kao i muskarac, za odmor, i
umor, i celu godinu, opet kao i muskarac, za putovanje, jer nema pauze bez sladoleda, za
pakovanje na hladjenje, i raspakivanje za uzivanje...

Hm... Koja je razlika, ili slicnost izmedju muskarca i sladoleda?

Sladoled od cokolade... Muskarac kao cokolada...

Sladoled od vanile... Muskarac kao romantika, da ga udahnes punim plucima...

Sladoled od sumskog voca... Muskarac kao egzoticno ostrvo, za istrazivanje i slasni uzitak...

Sladoled od raznog voca... Muskarac za sve, za ovde i tamo, za sad i posle, za jutro i noc...

Sladoled u porciji... Muskarac kao na tacni, ali se malo daje...

Sladoled na stapicu... Muskarac po zelji, bez iznenadjenja, ogranicen vremenski...

Sladoled u kutiji... Muskarac samo tvoj, dok vas prehlada ne rastavi...

Sladoled u sanduku ispred prodavnice... Toliko muskaraca na jednom mestu, svi zatvoreni, sve bi
da ih oslobodis, ali svesno ih ne zelis bas sve, samo bi nekog svog...
Dakle, zene, koji sladoled birate, tj. kakvog muskarca trazite? Cokoladnog, romanticnog,
egzoticnog...? Kakav vam je po ukusu? Za ovde i poneti, na tacni, na stapicu...? Koliko smo
razlicite? Sta se najvise trazi? Muskarcima preporucujem da se pronadju... Koji ste vi sladoled?
Koji biste voleli da jeste? Dajte da resimo dilemu oko ukusa...

Psi laju, a karavani prolaze... Neka laju, dusmanima u inat... Neka gore u vatrenoj zlobi, neka se
uguse u dimu koji ostaje kao trag... Necu dozvoliti da se pretura po mojoj dusi, po mom srcu, i
po ljubavi koju cuvam sebicno...

Necu nikome davati, niti polagati rec gde sam bila, nikome se pravdati... Sve cu reci, kad budem
htela, kad budem zelela, i osecala to tako... Neka se lome koplja o moja ledja, neka padaju teske
reci... Neka se vatre rasplamsaju, i gase, izdrzacu, jaka sam... Rodjena s vukovima...

Krvave sape olizacu, izlecicu... Kroz sumski mrak ici cu, tumaracu... Trazicu, naci cu... Necu
nikome dati to zrno zadovoljstva, da mi pridje suvise blizu, da me okrzne, da me povredi...
Sumski zakoni to nalazu... A ja sam jaka, rodjena s vukovima...

Oci su moje mutne, od dima... I tesne za sve suze... Telo iznemoglo, slabo... A srce jako, lupa u
grudima, bije kao ludo, nauceno... Otporno na strah, imuno na bes... Snazno do poslednjeg atoma
snage, i hrabro do iznemoglosti... Jer ta jacina nije dosla sama, i ona je rodjena s vukovima...

Zli su ljudi, kao zlocudni tumori... Gledaju te iz nekog coska, vrebaju kao orlovi, a kandzama bi
ti srce iscupali iz grudi... Otrov bi ti sipali, da te nema voleli... Ne prastaju tudju ljubav, tudju
srecu, uspeh, zelje ispunjene... Raku bi ti iskopali, cvece na grob posadili, ali ko drugom jamu
kopa, sam u nju pada...

"...I necu nikome da se pravdam,

a svakom cu reci u lice sta imam,

na meni koplja se lome, i vatra se gasi, jer ja sam jaka,

Rodjena s vukovima...

Menjam piuna za kralja, budim se iz dugog zimskog sna,

i kao da sam ceo zivot samo tebe cekala,

i sta se koga tice, moja stvar je, s kim sam spavala,

svako neka sebi bira, ja sam sebi birala..."

Toplo septembarsko vece... Leto je na izmaku... Ostavlja svoje poslednje tragove, i neumorno se
bori, ne zeleci da se preda jeseni... Jos je zeleno... Jos mirise na maj, na zumbule, na vlazni pesak
sa obale, sto nosi samo otiske stopala koja su koracala tu...

Zagrlise se nezno, on nju oko vrata, ona njega oko struka, i krenuse... Polako su isli napred,
putem koji je utaban, koji je postavljen tu, negde na ulazu u samu sumu... Korak po korak, mic
po mic, sve dublje, u gustinu drveca, jela i cempresa... U svezinu vazduha sto para nozdrve, cisti
pluca, i budi mastu u polu-tami...

Mirno je, tiho, kao u dusi samotnjaka... Cuje se pokret oblaka, i povlacenje suncevih zracaka u
san... Cuje se kako mesec dolazi, jos sanjiv, ali spreman da nekome obasjava put...

Zvezdana prasina padala joj na vrat, vrhom prsta htede da je ocisti, ali se predomisli u trenu...
Dotakao joj rame, nezno usnama, i poljubio zvezde... Osetio je strast u njoj, u sebi, i zeleo da je
ljubi... Da joj usnama ocisti svaki deo tela, da joj tanano ostavi svoj trag... Raskopcavao je
kosulju sa nje, a ona mu istrgla kais iz pantalona... Teksas je bio na travi, posluzio kao postelja...
Spustio se pored nje, i dodirivao joj bradavice... Rukom mu je prolazila kroz kosu, jezikom mu
saputala na uvo... Spajale su se usne u trenucima strasti i pozude, u momentima ceznje, i zelje...
Lezao je nad njom, kao zivonja kad ulovi plen, kada ga ne da nikome... Cvrsto je stezao njeno
telo, osecao kako joj lupa srce, koliko joj se sire pluca, i kako joj je ubrzan puls... Samo je zeleo
da je zadovolji, da joj pokaze koliko je voli, po ko zna koji put... Vec je lezao na ledjima, a ona
je sedela na njemu, i njihala kukovima napred-nazad... Zelja je postala stvarnost... Prodirao je
duboko u nju, masirao joj grudi, ljubio vrat... Umiljavala se, mazila, i uzivala... Znao je sta joj
treba, sta zeli, i kako da joj udovolji... Udisao je njen miris parfema, uvlacio njenu neznu kozu u
sebe, gutao je pogledom, strasno, i jako... Znala je da ce uplesti prste u njenu kosu, da ce je
stezati, cupati od uzbudjenja, da ce biti ponovo pod njim, i uzivati iznova, i iznova... Tada joj je
zgrabio dlanove, poljubio ih, i digao visoko iznad njene glave... Spojile su se ruke, njene i
njegove, umrsili prsti, pucala je koza... Osecala je kako prodire u nju, izlazi iz nje, i opet
prodire... Uzivala je u muskarcu kog voli, koji je spreman da je ucini kraljicom jeseni, medju
iglicastim cetinarima... Trava se plela u razmrsenu kosu, sisarke padale kao zrele kruske, a oni su
uzivali... Ziveli su trenutak kao vecnost... Svaki je dodir budio jos, svaki pogled u tami trazio
zvuk, svaki sapat vapio za novim poljupcem... Dok joj je izgovarao koliko je voli, ubrzavao je
ritam kukovima, ona je drhtala kao prut na vetru, iako je bila savrseno ususkana u njegovom
narucju... Dah je bio sve jaci, tela sve pripijenija, a vrisak sve prodorniji... Nije se smela usuditi
da pozeli jos... Uvek joj je uzimao svu snagu, a potom ljubio celo njeno telo... Znala je kako to
lepo radi, i prepustila se, ponovo, jer cekala je kraj... Cekala je da iz njega potece bujica ljubavi,
izliv neznosti, i silina dodira... Grcila se pod njim, pa opustala... Istezala se, pa skupljala... I, na
posletku, samo je ostala nepomicna, cekajuci njegove usne na svom stomaku, jezik na vrhu
prepone, i ruke na svojim obrazima... Pun mesec je posmatrao sta rade, nikome ih nece odati, a
zvezdice su zazmurile, i slusale ariju glasova i uzdaha sa sumske zemlje... Ispratili su leto, i
docekali jesen u sumi... Ispratili su mesec na spavanje, i sreli budjenje sunca na horizontu...
Srecni, opijeni, nasmejani... Osetili su caroliju sume s jeseni...

Kad covek voli zenu, salje vojske da je traze... Daje joj se nesebicno, pruza joj sve... Skinuce joj
zvezde s neba, i poljubiti gde treba, uvek... Ali, sta zene traze?

Mi, zene, uglavnom trazimo mnogo, a mislimo da trazimo malo... A najcesce trazimo i
nemoguce... Ali, zasto? Sta nas, ustvari, cini srecnima?

Malo nam za srecu treba...

Da nam je nekad samo jednog pogleda... Pogleda sanjivih ociju, da ih vidimo u polu-tami, na
jastuku... Da su nam tu kad legnemo, i kad se probudimo, da ih ugledamo, i da sa njima
podelimo prvi zracak sunca sto se probija kroz rupice na roletnama...
Da nam je nekad samo jednog dodira... Da osetimo tu toplinu, i ljubavnu neznost... Da nam se
tela spoje, da se nase koze omirisu, da se mirisi izmesaju, da se stopimo u jedno... Da udahnemo
duboko, zajedno, i da osetimo istu zelju, istu esenciju privrzenosti...

Da nam je nekad samo jedan sapat... Da neko bar nekad tiho na jastuku izusti jednu lepu
recenicu, da cujemo njegovo srce kako kuca, i da nas to lupanje probudi iz sna... Da osetimo sve
njegove trepavice kada se priblizi, da nam spusti poljubac od plisa na nas obraz, usne, vrat...

Da nam je jedno njegovo uvo... Da mu pricamo sta nas muci, sta nas boli, u telu tisti... Da nam je
tu da mu kazemo neku rec... Da nam je tu da olaksamo dusu... Da je tu da docekamo zoru
pricajuci, a potom zaspimo zagrljeni...

Da nam je tu nekad da nas zagrli... Da nam je dodir siroko rasirenih ruku, da nas stegnu uz svoje
telo... Da bude iskreno, zeljeno, da stojimo tek tako, i da se razumemo... Tada, kada se pogledi
spoje u tom zagrljaju, cuje se vise nego gde je bucno, oseti vise nego gde je dato, i zeli vise nego
sto se moze zamisliti...

Dakle, dajte nam jedan topli muski zagrljaj, sta god drugo da trazimo... Mozda smo lenje da
kazemo, mozda se samo stidimo... Mozda bezimo u sigurnost muskih ruku, jer mi smo samo
zene... Verujte u nas osmeh, ali ne i nasim suzama... Verujte u nas, ali ne dajte da odemo suvise
daleko... Uhvatite nas za ruku, i zadrzite nas...

Nedostajace nam taj topli muski zagrljaj u dubini noci obasjane mesecinom...

"...Ne volim jesen, ne volim kad pada lisce zlatno,

ne volim kise, a ne volis ni ti, verovatno..."

Volis li miris jesenjeg lisca, sto susti pod nogama u parku? Volis li miris smole u jesen? Dok
zuckasto lisce pada sa grana, svi se oblacimo u dzempere, i nosimo kisobrane... Ipak, volis li?

Volis li kad padaju prve pahulje? Volis li kad zamirise snezno? Obicno za moj rodjendan vidim
prvu, i smatram je darom sa neba... Volis li da setas po snegu, dok se vazduh ledi? Volis li da
sednes na radijator, i gledas kroz prozor kako veje? Volis li sneg kao ja?

Volis li miris sveze pokosene trave u prolece? Volis li da kosis travu? Volis li kad mirise zeleno,
kao prostrana livada? Ili crveno, puderasto, kao neki lep parfem? Volis li parfeme koliko i ja?

Volis li miris mora? Miris leta? Kakva steta sto sad nisam tamo... Volis li kad zamirise morska
voda, kad zapljusne obalu? Volis li miris vlaznog peska u suton?

Volis li miris ljubicastih jorgovana? Znas li kako mirise cvetna pijaca? Volis li zumbule? A
ruze? Volis li bastu prepunu cveca? Volis li cvece?

Volis li kad se probudis, da ti zamirise jutarnja kafa? Voli li crnu i jaku? Volis li 3u1? Volis da je
pijes u krevetu, ili u kancelariji? Ili je ne razdvajas od novina?

Volis li kad u rano jutro prodjes gradom, i osetis miris svezeg peciva? Kad zamirisu tople kifle i
hleb? Volis li miris krofni sa dzemom? Volis li miris hrskavih pereca?
Volis li miris kuvanog mleka? Volis li miris mlecne cokolade? Volis li da uzivas u solji toplog
caja? Volis li da smazes sve kroasane od vanile, u trenu? Volis li ih kao ja?

Volis li subotnje sarenilo na pijacnim tezgama? Volis li miris lubenica i dinja? Volis li jagode i
breskve? Volis li limun i krupne maline? Volis li grejp kao ja?

Volis li kako mirise nedeljno popodne? Volis li kada je uspavan grad? Volis li kad zamirise
rucak u podne? Volis li miris strudle sa makom?

Volis li mirise? Koji je tvoj omiljeni miris? Koji u tebi budi ljubav? Koji te vraca u detinjstvo, a
koji u mladalacke dane? Koji mirise na baku sa sela? Koji te podseca da si bio/la nemirno dete?
Sta asocira na proslost, a sta budi zelju za novim sutra? Gde se sudaraju danas i juce, i sta mirise
na novi dan?

"...Dal´ da udarim sakom o stol ja,

ili to jednoj zeni ne treba,

dal´ da kazem ti ja u lice sve,

sto god je da je, a borila sam se..."

Ko jos voli tako samostalne i bas toliko hrabre zene? Moze li svako da se nosi sa tim da ima
neku superiornu zenu u okolini? Znaju li ljudi da vide tu snagu u njenim ocima, i tu uzavrelu krv
u njenim venama? Malo ko je spreman da to prizna, jos manje je spremnih da podnesu da zena
udari sakom o sto!

Mnogi nisu prihvatili ni zene na funkcijama... Bez obzira da li je direktorica, politicarka, sefica,
gazdarica... Istina, ni mnoge zene nisu za funkcije, posebno ne za te na cijem su celu... Ali, njih
je neko tu postavio, imenovao, pocastio, i one su srecne zbog toga... Neke se osecaju mocno!
Neke ne osete draz tog "radnog" mesta! A nekima bi draze bilo da nisu tu gde jesu...

Ako si zena, pa jos na odredjenom mestu, imaj to u vidu svakog trenutka... Budi na visini svog
zadatka, pokazi da znas da se nosis sa svakim, da si sposobna za sve, izbori se za sebe, i svoje
"sluge", i podrzi svaku njihovu rec... Cak i ako ona nije na mestu, ali ne ponizi onog ispod sebe...
Kad bi mnoge to znale, ne bi greske bile u tim razmerama...

Ako ti je bas zena jedna od tih pretpostavljenih, gledaj da joj ukazes na greske... Jer ako ih pravi,
sigurno ih ne vidi! Jos sigurnije, ne prihvata... Ali, ako imas nekog muskarca u blizini, koji moze
bar malo da utice na nju, pozabavi se njime...

Muskarci su dobra spona izmedju zena i zena na funkcijama! Prema nekim zenama su manje
vise bolecivi, prema nekim zenama manje ili vise slabi, nekim zenama manje ili vise naklonjeni,
ali su muskarci! Potrudice se da ne iznevere ukazano im poverenje, dace sve od sebe da isprave
tudju gresku, i verujem, bice pravicni... Ako nista, bar nece biti slepi kod zdravih ociju ili, kao
mnoge zene na funkcijama...

Muskarci na funkcijama vide bolje, malo su realniji, i mnogo autoritativniji! Kada oni saopste da
se nesto radi, to se bas tako i radi, jer on veruje u dela... A njegovi "podanici" ce se potruditi da
mu to verovanje u njih, vrate upravo dobrim rezultatima... A dobar rezultat ce popraviti
raspolozenje tog muskarca sefa, vratice mu osmeh na lice, koji se mozda malo pritajio, ali ne
jenjava... A upravo to je najbolja i najvrednija nagrada njegovim "izvrsiocima radova"...

Zato, da kazem, svaki put kada sam bila na poziciji, razmisljala sam muskim mozgom. Zato sam
bila omiljeni sef, bila sam beskrajno pravicna, kao i uvek, i verovala u moje ljude, isla sa njima
rame uz rame, i nosila se sa poslom... Ali, posto nisu sve zene dovoljno jake, i posto nisu za
mesta na kojima jesu, tvrdim, i tvrdicu:

Glasam za muskarce! Neka vode ljude na najbolji nacin kroz posao, neka rade bas kako misle da
treba, jer retko kad grese, sto govore i cifre iz rezultata... Neka i dalje budu bas takvi kakvi su,
dobri i vredni, jer samo onaj koji radi, donosi uspeh i sebi i drugima! Nikada ne idu na bolovanje
kad ih boli stomak, nikada ne mole da im neko skuva kafu, nikada ne traze pomoc drugih, jer oni
mogu sve!

Zato naglasavam: volim mog sefa! Volim kad muski podigne ton, kad se iskreno nasmeje, kad
prijateljski poprica, kad smekerski namigne... I volim kad udari sakom o sto... Jer to ide uz
njega...

Malo je onih sto vole okvire, ramove, ogranicenja... Nisam medju tom manjinom... Prosto
receno, ne lici na mene ta predaja, to da se pokorim, ali... Nikad ne reci nikad...

Nisam od onih koji cvile... Ne molim nikoga, i idem, samo idem... Trazim granice, da vidim
postoje li... Ako ih nadjem, da znam kakve su...

Mada, jednom svako poklekne... Pred necijim pogledom zadrhti, pred necijom rukom ustukne,
pred nekim se ogoli...

Usla je tiho, kao lopov... Odevena u crno, sa primesama plemenitih metala... Imala je sedefastu
kosulju, duboko dekoltiranu... Usku, pripijenu, uz telo... Bila je tako slatka... Crne pantalone,
tako uske, oslikavaju svaki pokret njenih nogu... Padaju preko visokih potpetica od satena i
zmijske koze... Sve je skladno na njoj...

Oci joj zasijase u mraku... Njena senka isla je po zidu sobe, i igrala, lelujala... Kosa joj
se spustala preko ramena, pa niz ta mala ledja... Sve uvojak do uvojka... Sva je divlja, bas kao i
ta njena kosa... To je neobuzdani temperament, ona se ne moze ukrotiti... Ima neka zver u njenim
grudima, u njenom osmehu, u njenom gipkom telu...

Jednim potezom stopala iskocila je iz vrtoglavo visoke, i sexi potpetice, pravo u njegovo
narucje... Uspeo je da oseti da ima cigru u rukama, i vatru uz telo... Osetio je kako ga pece po
stomaku, kako mu przi prepone, kako ga dodiruje svojom blizinom... A znao je da je dovoljno
hrabra, da sve sto pokusa, dobice duplo... Strast je obgrlila sobu, muzika je svirala nesto lagano,
a samo po neki tracak svetlosti prekidali su njeni koraci na prstima... Igrala se njegovim
strpljenjem, sladila se njegovim poljupcima, prosutim po njenim mrezastim carapama... Palila je
cigaretu tako zanosno, i uzivala u njoj, kao kada se na jeziku topi komadic cokolade...

Bez daha je gledao njenu igru, kao da je upao u njenu zamku, nije znao kuda ce... Predavao se
njenim prstima, molio da sklizne malo nize...
Kroz saten i cipku njenog donjeg vesa, on je osetio miris ljubavi, koju mu ni jedna nije pruzila na
takav nacin... Nikada pre nje nije upoznao neku koja ima hrabrosti da mu radi sve to... Voleo je
tu divljac sto izbija iz njenog karaktera... Ljubio je tu mladu zverku, koja je kandzama ostavila
trag na njegovim grudima, ledjima... Voleo je zenu koju nije smeo...

Osetio je vrelinu njenog tela, dubinu njene duse, i svileni dodir njenih usana... Samo je zeleo da
se konacno smiri, pa da se prikrade, da je poljubi s ledja, da joj zagrli grudi, napete od zelje...
Ali, ne... Ona je i dalje jezikom plovila preko njegovih stomacnih misica, usnama mu dodirivala
vrh usne skoljke, grickala vrat, i tako u krug...

Zelja je bila na vrhuncu, trenutak je samo trebao, i da se desi prasak... Da eksplodira nad njom, u
njoj, i oko nje... Vrela atmosfera, kazaljke otkucavaju jednocifrene sate, a ona tako sigurna u
sebe, podize telo sa njega, pogledom ga miluje, oblizuje usne... Nije znao sta mu sledece sprema,
a svaki njen korak bio je novo pitanje, koje je donelo odgovor u slici...

Bila je spremna da prihvati kaznu... Zelela je ogranicenje... Da se preda, da se opusti, i prepusti...

Pozelela je da se veze, da trenutak potraje, da minuti zastanu na cas... Pogledala ga direktno u
oci, zavukla ruku u svoju torbu, i izvukla male, pufnaste lisice...

"Kazni me, ako te moje oci lazu, i dozvoli usnama da ti to opet potvrde, uzmi moje telo, neka
bude tvoje..." Tiho je prosaputala, u predala se...

Sta je najvrednije u zivotu? Zdravlje? Ljubav? Sreca? Novac? Posao? Prijatelji?

Uglavnom, slozicete se, sve to je vrlo vazno! Ustvari, to nam je najvaznije... Ako nemamo sve
to, kao da nam nisu sve koze na broju... Medjutim...

Na zdravlje mozemo da uticemo, preventivno, samo sto slabo to radimo, ili nikako, a da to cak i
ne primecujemo... Na ljubav uticemo direktno, samo sto smo nekada slepi kod zdravih ociju...
Srecu sami prizivamo, lepim mislima, dobrim raspolozenjem... Novac dolazi ako nam sve
prethodno ide kako treba, jer smo tada sposobni da radimo i zaradimo, da idemo medju ljude, i
da se zaljubimo, i tako to u krug... Ali, prijatelji...

Koliko imate pravih prijatelja? Verujete li da ih imate mnogo, i da su svi pravi? Jeste li sigurni
da ce vam prijatelj doci u pomoc, kad vam je pomoc najpotrebnija? Javice se na mobilni telefon
bas kad je zaspao, i kada u dubokoj noci budite celu njegovu porodicu zvonjavom? Ako sve to
uradi, mozda je i pravi...

Ali, koliko ih je laznih? Koliko je ljudi koji vole samo sebe? Koliko je onih ljudi koji vas se ne
sete godinama, pa kada dodje neka godisnjica mature, izljubite se, kao rod rodjeni? Koliko se
puta neko obratio za pomoc, samo zato sto mu treba pomoc, a ne zato sto vas voli, i zeli da vas
vidi? Pravi prijatelj je nesto drugo...

Prijatelj sluzi da, kad ti je los dan, pokvaris i njemu dan...

Prijatelj nije onaj koji te voli zbog tvojih vrlina, vec onaj koji voli i tvoje mane...

Prijatelj je onaj sto ti poznaje pogled, i sto mu saspes istinu u lice, a on je prihvati kao istinu, a ne
kao vredjanje...
Prijatelj je onaj koji zna sve o tebi, i ipak te iskreno voli...

Imam malo prijatelja... Zbog mnogo laznih... Malo njih ima moj broj telefona... Malo ljudi me
dobro poznaje... Ali, prijatelj: da!

Prijatelj je deo tebe, tvoja druga polovina, tvoje drugo ja, tvoja druga strana medalje, tvoje
ogledalo... To je onaj sto moze zavrsiti recenicu koju si ti zapoceo... To je onaj sto ce ti poruciti
pice, jer zna sta pijes... To je onaj kome mozes da kazes sve o svojim padovima, a da ti se ne
smeje... On te razume savrseno, pogleda te u oci, i zna sta ces precutati... To je onaj sto te pita sta
ti se desilo, pre nego sto kazes da te nesto muci...

Prijatelj je onaj koji ce tvoj problem zeleti da resi, plakati sa tobom, i zajedno se smejati...
Prijatelj je onaj sto ce ti pomoci, i kad ne trazis pomoc... Prijatelj se nece sladiti tvojim
neuspehom, vec ce tvoj uspeh doziveti kao svoj...

Prijatelj, koji te zaista voli, je onaj kome je tvoje postojanje vise od prijateljstva, onaj koji ce
otici u minus, samo da bi ti bio na nuli... Prijatelj je onaj sto je tu, i u dobru, i u zlu, i sto ce tebe
voleti kao sebe, kao svoj lik u ogledalu...

Ljudi obicno, kad izgube, tek onda shvate... Ne zelim da verujem da sam nekoga izgubila, ali,
ipak vise nece biti tu kao pre... Nedostajace mi...

Covek je to, kakav se pozeleti moze u okolini... Srecna je majka sto ga je rodila takvog... Veliki
sin, veliki covek... Neshvatljivo dobar, i realan... Vredan i pozrtvovan... Zasluzan za svoj uspeh...
To je covek koji zna da ceni rad i disciplinu, u kojoj bas i nisam toliko vesta, ali me je ipak
voleo, na neki svoj nacin... On je za mene tu, i danas, i sutra, i bice uvek... Praticu ga, ici cu za
njim, trazicu njegovu energiju, jer ce mi trebati, jer bez nje ne mogu sama, i ne mogu napred...

U prvi mah, mislila sam da je neko namerno odlucio da ga skloni, jer je dobar, da ga odvede
nekuda, i nekome... A onda mi je uputio reci koje cu pamtiti za ceo zivot: "Nije sve tako crno"...

Slusajuci intuiciju, osetila sam kuda odlazi, i zaista, bila sam u pravu... Ide malo podalje, da
pomogne drugima, koji traze pomoc, ide da pokaze svoju velikodusnost... Neka vide i drugi
koliko je neko dobar, i koliko neko moze biti dragocen... Imam utisak da je on od neprocenjive
vrednosti, kao neki bruseni dijamant...

Vole ga svi, a nije savrsen... Traze ga svi, a nije jedini... Znaju ga svi, a nije poznat... Ali, ko ga
zna, razume sta taj covek budi u ljudima... Nepresusna je to riznica brojki i slova, odlican u
svojoj nesavrsenosti, najbolji medju vecinom, i najpoznatiji medju novijima...

Uvek iznad proseka... Uvek malo preko granice, uvek iznad ocekivanja i cilja... Neko ko vredi
mnogo, ko donosi jos vise, i ko se daje nesebicno, svima...

Zenama je on vrlo drag, mozda i previse... Pitam se zasto...? Nije savrsen, nije jedini, ali jeste
jedinstven...! Razume sve, i uvek ima opravdanje... Nasmeje se cesto, a njegov iskren osmeh
kada obasja prostoriju, donese odmah i malo vedrine u sumorni jesenji dan... To vredi najvise, a
ne moze da se kupi... Njegovo prisustvo nema cenu... Niko mu nije ravan, niti ce ikada biti...
Niko ga ne moze menjati, niti za mnogo godina zameniti... Moze samo doci na njegovo mesto...
Ali to je sve... Skola za "dijamante" ne postoji...
Ima dana, bice on tu, nije daleko, srescemo se opet...

Trazicu te, naci cu te, praticu te... Mada bi ti trebao da ispratis mene, da mi pomognes... Nisam
bila ovo sto sam sada, ti si me ucinio bas ovakvom, i hvala ti za sve... Puno te volim...

"...Pratim te, i kad ne gledam, po koraku te znam...

Tu sam da ti nadu vratim, ako padnes, da te uhvatim..."

Ucini to ako zatreba...

Kada nekoga volimo, podrzacemo ga u svemu... Ili bar tako kazemo... Ako nas neko iskreno
voli, ocekujemo bezgranicnu pomoc ako zatreba, i svu ljubav sveta u njemu, i tim slatkim,
bademastim ocima...

Ocekujemo da nas taj nas neko pazi, i mazi ako nam je tesko, da nas ljubi i grli tu gde boli, i da
nam ugadja... I da nam skoro sve dozvoljava...

A ko nas je razmazio? Mozda su nam roditelji, dok smo bili mali, samo malo vise paznje
poklanjali bas u tim trenucima, a to nam se dopalo, pa sad koristimo nekoga? Mozda su nam
bake i deke dozvoljavali sve i svasta bas tada, pa bismo se i sad igrali malih unuka? Mozda...

A kad vise zaista niste mali, ko vas cuva, pazi, mazi, ljubi, brine o vama u "onim" situacijama?

Ako zena radi, i nema naviku da spava popodne, da odmara, da lencari, jer uvek nadje sebi neku
bolju zanimaciju, sta se desava ako bas mora da odmori?!

Evo sta se desdava...

Cita sve omiljene casopise, lezeci ispod prozora, uz radijator, koji pocinje da se zagreva,
grickajuci iseckane, i u krevet donesene, kriske jabuka, dok se miris meda probija iz kuhinje, i
lagano ulazi u sobu... Lista katalog sa omiljenom kozmetikom, i samo zaokruzuje sifre, ne
mareci za iznos racuna... I dobije jednu od omiljenih cokolada, za brzi oporavak...

Pri tom nije razmazena... Samo dozvoljava sebi da odmara dusu i telo, ako vec mora... Ipak je
idealna prilika za to... Ako doktor kaze da je odmor obavezan, treba li ga poslusati? Da li je
doktor bas uvek u pravu, ili zna da pogresi? Mozda ne gresi kad je odmor u pitanju, treba nam
odmora... A mozda...

Sta vi mislite? Treba li nam nekada malo vise odmora, malo vise slobode, i malo vise
kozmetike? Treba li nam nekada malo vise ljubavi i paznje, i jesmo li zbog toga po nekada malo
razmazeni? Treba li nam nekada dozvoliti da radimo ono sto inace ne bismo, da nije rekao
doktor? Da li opravdavate malo umiljavanja, i malo mazenja, i malo preterivanja?

Ako smo razmazene, neka smo. Neka sam... Moze mi se... Ima ko da me voli, da brine o meni,
da me poljubi, skuva caj, napravi veceru... Sad, ako malo bolje razmislim, doktor je u pravu,
nekad nam je neophodan kraci odmor... Ipak, sta vi mislite?
Svakodnevno se otvaraju novi frizerski saloni, kozmeticke kuce... Svakodnevno se na trzistu
pojavljuju neki novi kozmeticki preparati... Neki novi, mali trikovi za vecno nezadovoljne zene,
jer nisu dovoljno lepe, negovane, i slicno... A ustvari odlicno izgledaju, imaju zategnuto lice, i
tek po neku boru... Nemaju ni visak kilograma, jer se posvecuju nekoj vrsti treninga, imaju sjajnu
kondiciju, itd. Ali i dalje misle da im nesto nedostaje...

Kod kuce imaju pravu malu parfimeriju... Polazim od sebe!

Volim kozmetiku, i volecu je uvek! Kada sam pocela da radim, mogla sam sebi da priustim
jednom mesecno sve ono sto je mama smatrala da je previse... I, naravno, priustila sam! Svakog
desetog u mesecu, odlazila sam u mega market, koji je bio najbolje snabdeven kozmetikom, i
kupovala... Ali sam parfeme i dalje kupovala tamo gde sam radila, u "mojoj" parfimeriji!

Citava mala kolekcija razlicitih kupki, pa gelova za tusiranje, pa mirisljavih sapuna, pa losini za
telo, pa mleko za telo, pa pene za negovanje koze, pa penusavo ulje za kupanje, pa ulje u spreju
za posle kupanja... Onoliko raznih proizvoda, onoliko magicnih bocica, fenomenalnih boja,
sjajne sadrzine, i pregrst mirisa... Oblak mirisa sirio se kroz ceo stan kada izadjem iz kupatila,
posle sat-sat i po...

Uzivala sam u tome onda, uzivam isto i danas, mozda cak i vise! Opsednuta sam mirisima,
fasciniraju me neobicna pakovanja svih tih preparata, uzivam kada udahnem i osetim nesto novo
na kozi...

A sta je sa muskarcima?

Da li smatrati da su poludeli ako su poceli da se friziraju cesce nego inace? Da li je normalno da

se oni danas depiliraju? Da li je priprodna pojava muski kozmeticki salon? Muskarac koji vodi
racuna o sebi, pa redovno posecuje pedikir i manikir salone, da ili ne? Smatrate li greskom
preparate samo za muskarce? Da li je normalno da se muskarci mazu mlekom za telo?

Ima jos mnogo toga...

Kako da prihvatimo da muskarci sve vise vremena provode u kupatilu, sve vise posvecuju paznju
svom izgledu, ali ne zbog zena, vec zbog sebe? Samo zele da budu lepi i negovani...

Nama, zenama, je to dozvoljeno... Zene su se vekovima unazad mazale raznim pomadama,

kupale u mleku, negovale kozu bademima i orasima, i raznim vocem i povrcem, a da li je strano
danas sresti svog bivseg ili sadasnjeg momka kod svoje kozmeticarke? Ili buduceg, nikad se ne
zna?! Da li je prihvatljiv tako uglancan muskarac?

Pozeljno je da je lep, da je cist, garderoba ispeglana, da ima neki parfem na vratu, negovane
ruke, uredno isecene nokte... To je samo stvar osnovne higijene!

A za malo preterivanja? Nismo li mi krive za to?!

Oni vide od nas razne stvari, pa probaju... Oni ce omirisati nas neseser, udahnuti nepoznat broj
razlicitih preparata, i dopasce im se, sigurno! Kao i deca, sve bi da probaju, da vide kako je...
Dakle, ko onda gresi, oni ili mi?
U danasnje vreme, kad Internet vlada svetom, a ne svet Internetom, stvari su se malo
izmenile... Glediste na zivot, stavovi, prioriteti... Jednom recju, sve! U nedostatku vremena,
i manjku zelje za komunikacijom uzivo, mnogi pribegavaju virtuelnom svetu, i u njemu
virtuelnom prijateljstvu, ljubavi, braku...

Samo jos deca nisu postala virtuelna, ali nije iskljuceno da nece, na zalost...

Mnogo je onih ljudi koji svoju "srodnu dusu" traze, a jos vece je cudo, i nalaze upravo u
virtuelnoj kafani, u kojoj je ceo svet... Poznajem nekoliko nijh koji su se ludo zaljubili u
nekoga s druge strane ekrana! A da pritom nisu znali ko se krije tamo...

Evo jedne od takvih prica...

Pocela je gaziti svoje tridesete, nije bila udata, i zivela je kod sestre, sa njenom porodicom.
Sestra se odselila u jos veci stan, a Ona je ostala sama. A nije podnosila samocu! Nije imala
momka, jer je bila prezaposlena... Njeno opravdanje... Ali je imala nekoga u koga je bila
ludo zaljubljena. On nije imao nameru da se jos uvek zeni, a njen sat je otkucavao...
Upoznavsi nekoga u virtuelnom svetu, krila je svoju tajnu, a vikende je provodila negde...
Samo se jednom saznalo da je trudna, tj. da ce se uskoro poroditi, i da se udaje!Sve je to
bila bajka, virtuelna bajka... Danas su razvedeni, on opet u svom selu, ona sama sa
detetom, u istom stanu u kom je bila sama, ali, sada sa detetom od godinu i po... Ko je
pogresio?

Da li je normalno naci ljubav svog zivota u virtuelnom svetu, i opstati u toj vezi? Ne
poznajem ni jedan par koji je to uspeo. Da li vi poznajete?! Kako je moguce zaljubiti se u
nekoga kome vidis sliku na monitoru, a ne cujes mu glas? Ne osetis mu dah, ne prepoznajes
dodir? Ko se danas sme usuditi da se vidi sa nekim, a da ga pritom ne poznaje? Kakve su
mu namere? Cime se, zapravo, bavi taj neko? Ima li uopste neko zaposlenje, ili mu je jedini
posao da trazi naivne ljude, sklone toj vrsti komunikacije? Lazi su ipak glavno oruzje, i
osnovne reci pri takvom poznanstvu... A svi se prave iskreni... Ili su iskreni samo oni
naivni...

Sta se desava sa tom decom? Kakvu komunikaciju imaju sa roditeljima? Majka iz jednog
grada, otac iz drugog... Dete ima oba roditelja, koji zive kilometrima daleko, i pri tom su u
vrlo losim odnosima... Kakva je sudbina tog deteta?

I, da, jos nesto. Ako je nasao jednu preko racunara, naci ce i drugu. I trecu. Zavisnik je
zavisnik, bilo koje vrste. Ako je prevario prvu sa drugom, i drugu ce sa trecom.

Postavljam pitanje: da li verujete u virtuelne veze, i jos virtuelnije ljubavi? Ima li to srecan
kraj, ili samo kraj? Koliko traje Internet-brak? Ima li tu uopste ljubavi? Ko je glavni krivac
za takav nastup, i da li uopste traziti krivca? Ima li buducosti za takve Internet parove, i
njihove "veze"? Da li se onda upustati u tako nesto, da ili ne?!

Nekada, sve je bilo drugacije...

Nekada se znalo, ustaju ljudi u 6h izjutra, idu u prodavnicu, bilo ih je malo, ako se ne varam,
zvale su se Zvezda i Centroslavija... Bila sam mala, dete, ali se secam... Snabdevene oskudno, sa
danasnje tacke gledista... Pored ulaza im bio mlin za kafu... A danas ima nekoliko desetina vrsta
mlevene kafe na rafovima, a mlina nema ni u muzeju...

Nekada, kad se setim kako su izgledale trafike, ni nalik na ove danas... Da imaju malo vece
prozorce, to bi bila vrata... Novina danas onoliko... Ne mogu se nabrojati, a da se ne zamislis... A
nekada su bile Vecernje Novosti, Borba, Dnevnik... Bilo dve-tri vrste cigareta, a danas zbog
cigareta sirimo trafike u gabaritima... A cigarete stetne, ubijaju...

Nekada, banke su bile kao neke institucije... S ponosom se izgovaralo "Idem u banku"... Kao da
se odlazilo na nekakvo posebno mesto... Secam se, vidjala sam neke tete sa natapiranom kosom,
u kariranim kostimima, sa naramenicama... Svaka je imala frizuru, ruz na usnama, i isti ruz na
obrazima, razmazan u krug, da lici na rumenilo... Boze, kako se nekada zivelo, radilo, oblacilo...

Danas, kada udjete u banku, presece vas klima na 18 stepeni Celzijusa, ako je napolju toplo...
Ako je prohladno, dobijete toplotni udar kad udjete, i presece vas oko srca kad izadjete opet na
ulicu... Preseku vas i prelepe sluzbenice, sve uniformisane... U belim kosuljama, sa esarpama
oko vrata, sa akreditacijama... Namazanih dugih noktiju, ili nadogradjenih, sa sminkom kao od
profesionalnog sminkera... Osetite joj miris parfema... Milina jedna danas uci u banku... Jos
samo kad bi radili svi salteri...

A onda potrazim na Internetu "jednu od mnogih" banaka, da bih uplatila novac za nasu knjigu
"Ulicama Blogograda"... Prolazim pored, kad ono otvoreno, zalepili papir na vrata, obavestenje,
da rade samo zbog Nedelje stednje... Ulazim unutra, i ostajem u soku! Gospodin pri izlasku me
upita sta mi treba, onako u prolazu, ja kazem da treba da uplatim novac, i pokaze mi rukom kuda
da odem, a on izadje i ode svojim putem... Prilazim praznom salteru, a bankarska sluzbenica
zeva, kao krokodil je zinula, i to bez ruke na ustima! Svaki sam joj karijes videla... Ne reci, ni
"izvoli", sama sam rekla: "Dobar dan, htela bih da uplatim novac na racun, na ime to i to", a ona
i dalje cuti, pruzi ruku, uzima papiric sa brojem racuna, uzima novac, a pita "Koliko?" "Sve",
odgovorih, zapanjena onim sto sam videla, dok je drzala novcanice naslonjene na lice... Zena
ima blago izrasle, ali ne i namazane nokte, i nesto crno ispod njih! Kao da je dosla iz njive... U
polu-beloj pamucnoj majici, vrlo poguzvanoj duz levog rukava i ramena, mene obuze stid... Na
meni sve pod konac... Jednim potezom ruke mi tresne papir na pult, sebi trgne jedan list, i izusti
"To je to"... Nemo sam gledala, drzala novcanik u rukama, izgovorila "Hvala", ali, ona to mozda
nije ni cula... Prekrila je lice rukama, i utrljavala dlanove u obraze kruznim pokretima, tegleci
kozu meni ispred nosa... Dosla sam do vrata, okrenula se, izgovorila "Prijatno", misleci da ce me
cuti jos neka od dve sluzbenice, ali nista od toga...

Izasla sam napolje, i zamislila se tako... Koliko je mladih ljudi, a bez posla... Koliko je kulturnih,
a niko ih ne vidi... Koliko je pametnih, a nemaju gde da se zaposle... Zakljucak je: ljudi ne znaju
da postuju ono sto imaju! Ako im neko ponudi otkaz, dizu se bune, spremaju protesti... A malo je
onih sto postuju svoje radno mesto, sto ga cuvaju... Svi pricaju kako rade za male plate, a ne
trude se da privuku musterije, klijente... Ili to rade na pogresan nacin...

Srecna sam sto radim za inostranu kompaniju. Veliku. Kulturnu. Gde se postuje radnik, gde je i
direktor covek, gde se direktorica javi i nasmeje, i poprica sa radnicima... Volim sto ulazu u nas,
i sto se trudimo da budimo sve bolji... Malo ko to zna da ceni...

Dakle, nista vise nije isto, odavno...

oNekada se postovala tradicija. Danas je malo ko postuje...

Nekada su ljudi isli redovno u crkvu, danas nesto slabije, nema vise tih generacija... A mladi
zaboravljaju svoje korene, neki cak ne znaju ni osnove kulture... Ni da se prekrste kako treba...
Ali, zivot je takav, drugaciji, uvek se nadje neko opravdanje...

Nekada, ucili su nas, po Deset Bozijih zapovesti, da treba biti skroman, ne traziti previse, ne
bahatiti se, a danas nema ko da nam pokaze taj primer... Danas, kazu, skromnost nije vrlina... I
eto... ode svet nekuda...

Naopacke se okrenulo sve! Brat na brata podize ruku, sestre slabo razgovaraju, a komsija ti
najblizi rod...

A kuda ode skromnost? I ja se pitam... Slusam pricu o crnom dzipu, veliki, skup, uglancan, a iz
njega izlazi, ni manje, ni vise, nego pop! To se zove skromnost u Hriscanstvu?! Koliko je
gladnih ljudi, koliko onih koji se mole Bogu za malo pravde, koliko zeljnih svega, i bez krova
nad glavom, i bez kore hleba, a pop vozi dzip! Boze, da li je to moguce?!

Nekada smo mogli videti popa samo u blizini crkve, a danas, cak i u kaficima! Sramota... A neki
kazu i oni su ljudi... Jeste, ljudi, ali, nisu ni popovi kao sto su nekad bili... Danas nose mobilne
telefone, da se cuju s drugim popom, da dogovore svadbe, krstenja... Kuda li ode ovaj svet, kako
se zivelo nekada...?!

Ostadoh sokirana, videvsi sliku, a reci cu vam: na njoj pop, drzi tablet racunar u ruci, i...moram li
dalje...? Strasno! Iznad slike pisalo je "iPop", a ispod, nesto poput toga da nas u ovo novo doba
uskoro ocekuje i on line opelo...

Razumem da je ovo neko moderno vreme, ali, zar smo bas toliko morali da se modiramo?
Postoje li granice ukusa, ili ja gresim? Ako gresim, odmah se izvinjavam. Ako mislite isto, javite
mi, da ne brinem jesam li zaostala...

Gde plovi ovaj nas brod, ima li kapetana? Ili su nam ladje na potopu? Skromnost, vrlina, dobrota,
ili bahatost, mana, rdja? Postali smo cadjav odzak, ali odzacara, izgleda, nema...

Mnogo zena pogresi u izboru partnera... Ali, u prvi mah nisu svesne da su napravile gresku, i
veruju da je on Gospodin Pravi... Posle nekog vremena, koje bude krace ili duze, u zavisnosti od
stadijuma opijenosti ludoscu, zene odlucuju da se odvoje, rastanu, razidju, razvedu, odu,
nestanu...

Malo muskaraca priznaje da je napravilo gresku pri izboru partnerke... Malo je onih koji su
svesni greske, a da se pri tom ne odaju alkoholu, kao prvom poroku... Prvom u nizu mnogih...

Veoma je malo onih koji ostaju dobri roditelji, ili cak i jedini! Retko se prica o majkama koje
ostave svoju decu, i odlaze... A ima ih... Kako neko ko je majka, i ima dete, moze i da ga ostavi?
Zasto neko moze da ima decu, i ima ih, i ostavlja...ulici, babama, dedama, ocevima...? Zasto ta
zena nema srce?

Postoji veliki procenat samohranih oceva u Srbiji! Ali se o njima malo prica, i malo zna... A oni
se trude da budu svom detetu, od majke ostavljenom, i otac i majka... Nije im priroda podarila
majcinski instikt, ali su bolji nekada i od same majke... Znaju da se snadju, da zamene pelenu,
nauce prve korake, i slusaju prve reci... Prilagode poslovne obaveze privatnim, moraju da
skuvaju rucak, operu i ispeglaju ves, da odvedu dete u setnju, da spreme veceru, i klinca za
spavanje... Saznaju sve tajne deteta, upravo sa odrastanjem, postaju pravi prijatelji, a ne izgube
autoritet...

Zasto ljudi onda osudjuju razvedene muskarce, a nikada razvedene zene? Zasto niko ne raspreda
pricu o zeni koja je ostavila svoju decu i muza, nasla ljubavnika, i otisla sa njim? Zasto je uvek
muskarac, koji nadje ljubavnicu, razapet od strane drugih?

Poznajete li nekog samohranog oca? Kakav je kao otac i majka? Dobija li alimentaciju od bivse
supruge? Imaju li ista prava, tj. jesu li isto tretirani samohrani otac, i samohrana majka? Mislim
da, kao drustvo, negde ipak pravimo grsku... Mislite li i vi isto...?

Evo, vec je godina prosla... A kad se samo setim...

Bio je prohladni novembar prosle godine, ceo grad bez struje, a novosadsko porodiliste na
agregatu... A jednoj bebi se bas namerilo da pogleda u spoljasnji svet... Bio je tako zeljen, od
mame, tetke, i ostale mamine familije...

Samo su mu se oni radovali... I bas u vreme kad je ceo grad stajao, sedeci u mracnim
kancelarijama, ne radeci ama bas nista, neko je imao mnogo posla... Da okupa jednu malu bebu,
da je izmeri, obuce... Rodio se moj Bekan... Srce tetkino... Mali, kao melo vece pile za nedeljni
rucak... Lagan, poput dzacica krompira, a mekan kao sveza, jos topla vekna hleba...

Secam se prve suze koju sam ispustila kad sam ga ugledala, klececi pored njegovog krevetica...
Prava beba, zivo bice, nezno, krhko... Nisam smela da ga uzmem u ruke, bojala sam se da ga ne
stisnem previse, da ga ne polomim...

Gledala sam ga kako raste, svakog dana je gubio lik bebe, i licio na lepog decaka... Svakog dana
je imao neki novi osmeh, pogled, pokret... Sve ono sto nisam zelela da propustim...

Danas, voli da me cupa za kosu, da mi skida naocare, dira mindjuse... Danas ide za mnom, i vice:
"te, te, te, te..."

Sada je vec veliki decak, a danas slavimo njegov prvi rodjendan! Njegove prve korake, i prve
reci... Mi, koji ga volimo, koji pitamo za njega, koji idemo da se igramo sa njim... Za ovaj, i
mnoge sledece rodjendane... Ziveli!

Kad smo bili deca, slusali smo mamu i tatu, i druge odrasle... Kako smo stasavali, sve manje smo
slusali njih, a sve vise srce, razum, i intuiciju...

Jednom sam verovala srcu, i pokajala se... Onda sam jednom verovala i razumu, i pokajala se,
opet... I od tada verujem samo intuicji, ona me nikada nije izneverila...

Srce je veran drug, ali lud... Kako srcu verovati kad zatreperi na tudji mig oka, kada se uplasi i
svoje senke u tami, i kad se uzlupa od adrenalina i zurbe... Kako...?
Razum je mudar drug, ali strog... Kako razumu verovati, kad ostro gleda i baca istinu u lice, kad
postavlja visoke ciljeve, i kad je veoma ozbiljan igrac... Kako?

Intuicija je zenskog roda... Ona je jaka, snazna, sigurna... Nikad me nije izdala! Intuicija koraca
stabilno, vidi cak i kad zmuri, otkriva mi tajne koje ljudi jos nisu ni sakrili, ona je prava zvezda
vodilja... Intuicija moze da prkosi i srcu i razumu... A zasto...?

Intuicija te jednom navede negde, a posle te samo odvede onamo... A onda ti otkrije put za
povratak, ali ne na staro... Cuva ti mesto medju najboljima, i ako stignes na vreme, dobices sve
cestitke, i veliko postovanje za ulozeni trud i rad! Jer, cinjenica je, to i zasluzujes! Intuicija ce te
voditi dovoljno daleko, uvek...

Intuicija prati jednu dobru energiju, jednu pozitivnu vibraciju, i usmerava na puteve obasjane
samo svetlom reflektora... Tu se nadje i jedan osmeh, iskren, da izmami drugi... Onda se energija
udvostruci, sijamo kao novogodisnji lampioni, i bas onda svojim osmehom dozivamo srecu...
Tada se ispolji sve ono najbolje iz nas, tada krece lavina snage i volje, a za njima idu pohvale...

I tako dolazi malo vetra na krila vetrenjace, i ona opet postaje dobra, kao nekada... Srce je tu da
prevari razum, a razum da nadmudri srce, ali intuiciju jos niko nije nadigrao u ovoj igri...
Intuicija je, ipak, zenskog roda... Ponosno nosi svoje vrline i mane, izdvaja se po osecaju i
emociji, i po zelji koja je nestvarno velika, koja sija iz krupnog oka, prosto preti da predje u
porok... Mami svakim pokretom, graciozna svakim korakom, da od lepote zastaje dah...

Intuicijo, drugarice...

Mrak se spustio, ulice su vec na pola zaspale, samo po neki prolaznik koracao je ulicama... S
kraja leta, kada uvece dune vetric, kada dolazi jesen, kad uplete kosu, kad podigne prasinu sa
plocnika, culi su se koraci jednog muskarca, i stikle jedne zene...

Usli su u mracni haustor zgrade, pretrcali po kaldrmi, tabanali po stepenicama, i penjali ljubeci
se strasno... Kljuc se okrenuo u bravi, jednom, pa drugi put... Ne stvarajuci buku, kljuc je
napravio jos jedan krug sa unutrasnje strane, i osigurao mirnu noc...

Tiho su hodali po starom parketu, koji je odavno izgubio lak... Po neki korak zaskripi, ali budi
neku novu emociju, i opet novu strast... Seo je na crnu koznu fotelju, i gledao kako ga mami...
Sva elegantna, i zgodna do bola, svojim pokretima je odavala da ima nesto lepo na sebi... Odigla
se od tla, i sela na sto, pred njega... Gledala ga je direktno u oci... Sladio se njenim usnama, i tom
provokativnoscu kojom je odisala...

Voleo je njeno prisustvo, osecao njenu bliskost, i zeleo da je ima... Budila je u njemu muskarca,
koji je bio tako lep, spreman da se prepusti zeni koju zeli, i sposoban da udovolji svim njenim
zeljama... Sva cula su uzivala...

Kroz rupice na roletnama, ulazila je svetlost slabe ulicne rasvete, i stvarala prelepu atmosferu...
Zuckaste tackice prosule su se po praznom zidu, po kome su igrale senke dva tela u zanosu...
Socno je ljubio njene usne, otimao joj dah iz grudi, a srcu diktirao novi ritam... Bila je u
njegovom krilu, osetila je lupanje muskog srca, samo za nju... Grlio je njen struk, rukama
prelazio preko crvene kosulje, i u tami nazirao crveni donji ves... Opijen lepotom i mirisima
ljubavi, grabio je svaki sekund vremena, i divlje ljubio svaki deo njenog tela... Uzeo je staklenu
pepeljaru sa dva pikavca, i spustio je na pod... Jednim zamahom ruke, novine sa stola poletese, i
napravise divan sum... Sto je bio rasciscen... Spustio je njeno telo na ivicu stola, i primakao se...
Raskopcavsi dugmice na kosulji, dosao je do grudi koje su mu pruzile ukus kao slatko od
jagoda... Ona je otkopcavala njegov kais, i crne pantalone samo spadose... Ostao je dodir
muskosti, tik uz njene butine... Svukao je odecu sa nje, i prilazio... Lagano su se uzdasi
pojacavali, ritam menjao, a zelja je samo jacala... Volela je kako je ljubi, volela je kako joj
dodiruje kozu, i uzivala u svakom casu pored njega... Trajala je njihova igra, kao kad kisne kapi
igraju po prozoru... Uzivao je u njoj, davao joj svaki deo sebe, do poslednjeg atoma snage...
Borila se za dah, osecala da ne moze vise, a zelela je jos...

Na tvrdoj podlozi velikog sobnog stola uzivali su oboje... Tamo su budili dan, i gasili noc...
Tamo su pili kafu, tamo su sevnule prve varnice, i tamo su osetili cari magicnog dodira... On ce
zauvek pamtiti jednu noc na stolu... Ona ce nositi pecat na srcu, i osecaj na kozi... Koza pamti...
Svaki njihov susret odisace mirisom kozne fotelje, i sveze klesanog drveta...

Usetala je u zgradu lupajuci stiklama... Portir je podigao pogled sa novina i nekakvih

svakodnevnih vesti, i zagledao se u nju... Sasvim nesvakidasnju! Nije stigao da kaze ni rec,
zastao je, i samo nemo gledao... Rekla je ko je ocekuje u sali za poslovne sastanke... Klimao je
glavom, i brisao znoj sa cela...

Izasla je sigurnim korakom iz lifta, pokucala, a potom i uhvatila za bravu na vratima. Obojica su
podigli glavu, i u trenu zaboravili sta su citali... Gledali su je nepomicnog lica...

Nazirali su, onako muski, tanke crne stikle na cipelama od antilopa, preko kojih su padale
satenske nogavice modernih pantalona... Skidajuci kaput, sevnuo je dekolte, i pogodio jednog
direktno u glavu, a potom i drugog, par trenutaka kasnije... Bez treptaja su gledali mladu
poslovnu zenu, i pratili liniju njene kosulje... Imala je fantastican crveni lak sa visokim sedefom,
srebrni sat oko tanke ruke, veliki prsten sa bezbroj belih cirkona, i bozanstvene mindjuse koje su
svojom duzinom dodirivale njen vrat... Sijala je, i odisala samopouzdanjem, i neverovatnom
zenstvenoscu... Unela je u prostoriju i oblak predivnog parfema, i omadjijala dvojicu iskusnih
macora... Visoki, stariji muskarac napustio je kancelariju, a mladji kolega je protrljao vlazne
dlanove, i njima prekrio oci... Ustao je, prisao joj sigurnim korakom, i poljubio usne od somota...
Zgrabio je njeno telo, i grlio njen struk, dok joj je ledja naslanjao na hladni zid kancelarije...
Ljubio je njen vrat, dirao grudi od marcipana, i dok bi pogled sa petog sprata poslovnog centra
lutao gradom, njegov pogled se uplitao u oglicu od belih cirkona... Garderoba je klizila sa nje
kao sto je par trenutaka kasnije njegov jezik klizio niz njene butine... Udisao je miris njene meke
i nezne koze, i uzivao u svakom trenutku ove igre... Osecao je njenu vrelinu, i pruzao joj sve sto
je mogao u tom jedinstvenom casu... Zeleo je da potraje, ali je ipak znao da je kraj blizu...
Uzivajuci u svakom pokretu snaznog, mladog i izvajanog muskog tela, ljubila mu je trepavice, i
jednom rukom prolazila kroz njegovu kratku crnu kosu... Potom je sjajne usne spustala niz
njegov mirisljavi, snazni vrat... Stajao je pored nje kao njena idealna polovina, i uzivao u njenoj
strasti... Spustivsi ruku ispod njegovog struka, potvrdila je njegovu misao da je savrsena zena ze
njega, i da ispunjava sve njegove divlje snove... Snazno je zeleo jos koji susret sa njom, sa tom
lepotom, sa njenom zenstvenoscu, i sa tim seksipilom koji se izlivao iz nje...
Igru, koja je vec bila pri kraju, prekinulo je skljocanje brave i otvaranje vrata... Visoki, stariji
muskarac se vratio u kancelariju, i seo za svoj sto. Prekinuo je misli svom mladom kolegi, i
vratio ga u stvarnost... Sada je sastanak zaista mogao da pocne, iako je ona sumnjala u prisebnost
mladjeg muskarca, ciji je pogled i dalje lutao po njenoj skupoj, brendiranoj garderobi...

Davno bese, ne secam se bas, ali cula sam tu pricu mnogo puta... Bio je novembar jedne godine
posebno suncan, i toplo bese, nosila se lagana garderoba... I nikada vise kao te 1982. godine...

U sumrak tog toplog novembarskog dana, jedna beba je ugledala svet... Prvi topli dan mozda je
slutio toplinu zivota... Jer, nikada vise novembar nije bio tako topao, suncan, vedar i nasmejan...

Medjutim, uvek se radujem novembru... Tada preko pozultelog lisca padaju prve snezne
pahulje... Tada osetim miris praznika, ulice Novog Sada postanu osvetljene lampionima, i pijem
caj sa cimetom...

Volim i ovo jutro, dvadeset i trece u ovom mesecu, u ovoj mojoj trecoj desetici... Hladno,
maglovito, vlazno... Ali sa osmehom na licu pogledam svoj lik u ogledalu! Mlada sam, lepa, i
izgledam mnogo mladje od mojih vrsnjaka... A danas punim dvadeset i devet...

Hocu da ostvarim jos neke zelje, jos po neki san da pretvorim u javu, i da sanjam nesto sasvim
novo, jednu drugaciju pricu u mojoj novoj desetici...

Za sve zelje i snove, i novembarske, i one druge... Ziveli!

Svanuo je lep i suncan dan. Nedelja, u Novom Sadu mirno, nema prolaznika, ni vozila, dan za
odmor... Dolazim na stanicu, i ulazim u autobus, koji je posao ko zna odakle, i ide do Nisa. Pun
do poslednjeg mesta. Mirisu ljudi na sarmu, paprikas, djuvec im se uvukao u kosu, pecenje u
kapute, u autobusu pretoplo, a ja gadljiva...

Jedva docekah Beograd! Prosetala sam, i cudila se otkud toliko ljudi na ulicama? Kod nas, u
Novom Sadu mozda bude toliko ljudi sredom u podne, oko Futoske pijace... Tesko mi je bilo
uzbrdo, Balkanskom, nema kod nas uzbrdo-nizbrdo, samo ravno... Pruzih korake i Knez
Mihajlovom, i vratih se na Terazije. Pred lepu "Moskvu".

Usla sam u hotel sigurnim korakom, kao da sam tamo svakodnevni gost, popela se zlatnim,
spiralnim stepenicama na sprat, mimoilazeci se sa konobarom. Na kraju sale ugledala sam dobro
poznat lik.

Gledam u oci zenu crne, kratke kose, uredne frizure, gospodskog drzanja. Prepoznatljivi i
pogled, i osmeh. Gospodja Sanjarenja56. Prava dama, odmerena, lepa, fina... Na njoj sve
uskladjeno, od cipela do srebrnog rama od naocara. Svaki dalji komentar bio bi suvisan...

Jedini medju zenama, bio je Suki! Visoki momak (mada su pored mene svi visoki), kovrdzave
kose, sa naocarima. Nasmejan, ali stidljivo. Ne govori mnogo, mada, i da je hteo, pored osam
zena, tesko da bi uspeo... Na iznenadjenje Annesa2n, nije celavi, prosvetljeni kriminalac... Slatko
se nasmejasmo svi u glas...

Vesela. Mlada osoba, devojka prelepog osmeha, umiljtog lica, sa ocima kao bambi... Ne onaj
bambi koji kod Annesa2n ima brkove i kljove, vec lepi bambi, iz crtanog filma! Ni ona, poput
Sukija, nije mnogo pricala, ali njen osmeh je govorio vise od reci...

Gospodja Persefona. Koju nisam nikako mogla da zamislim u realnom zivotu, ali se ispostavilo
da je to gospodja srednjih godina, svetle kose, sa cigaretom u ruci. Nasmejana, vedrog duha, i
velike treme od svoje pesme... Obecala je da ce probati da cita naglas... Cak mi je javila i da je
isprobala... Mozda se navikne do promocije na svoj glas...

Prevarila me je, i to vrlo uspesno, Biljanak! U knjigu je stavila sliku iz mladjih dana, i time mi
nametnula pitanje: ko li je ova zena duge kose? Ciji osmeh mami drugi osmeh? Oci su joj
vedre... I samo zato sto mi je blog dva puta "pojeo" pricu, Biljanuk upisujem naknadno, uz veliko
izvinjenje!!!

Upoznah i devojku koju znamo kao Anna, ali je neko otvorio blog sa njenim imenom, pa se ona
preimenovala u Annasa2n. Visoka, moderna, samostalna plavusa! Prelepog izgleda, iskrenog
osmeha... Ima "preraslu" dogu, koja misli da je civava, i lap top firme YQ. Ne prestaje da
zasmejava ljude oko sebe... Doslo mi da je zamolim da ne ide na Merlinov koncert, vec da
lutamo gradom, da se smejemo, i pricamo do zore... Ali nije bilo smisla...

Iznenadjenje veceri: Unajedina! Pojavljuje se devojka u haljinici, neznog lica, svetlog tena,
svetle kose, magicnog osmeha... Ne poznajem je cak ni sa Bloga... Kad ono, nas ludi vrabac!
Ocekivala sam je kao vojnika, sa puskom na ramenu, jer kad kaze: "Ja, Unajedina,
mimosvijet..."... Ko bi rekao da to moze biti njeno? I oni njeni sluzavi vinogradarski puzevi...
Odakle li su?!

A poslednja je dosla fina gospodja, niskog rasta. Sede kose, sa osmehom na licu, pruza ruku,
izgovara ime, i nista mi ne znaci... A onda rece da je ona nasa Domacica! Najstariji bloger medju
nama, po stazu, ali verovatno i godinama. Puna radosti zbog unucadi koje je cuvala, i zbog kojih
je kasnila na sastanak... Umiljata, kao sto je bila moja baka... Sa receptima u rukavu...

Vreme nam je proletelo! Bili smo toliko nasmejani, bucni, mislili smo da ce nas zamoliti da
napustimo hotel, medjutim imali su obzira, oko nas se sirio oblak pozitivne energije... Dva i po
sata je prozujalo pored nas, da nismoni osetili...

Sada svi jedva cekamo promociju, i nas novi susret! I sledeci blog sastanak, gde konobar,
nadamo se, nece zaboraviti da posluzi gospodji Sanjarenja56 sladoled... I nadamo se da cemo svi
biti prisutni, da niko nece imati obaveza, i da cemo se podjednako slatko smejati kao i sinoc... Ko
nije bio, i treba da mu bude zao! Ne zna sta je propusteno... Bilo je to divno nedeljno popodne u
Beogradu, u sjajnom raznolikom drustvu blogera...

Koliko je tanka linija izmedju dobra i zla... Izmedju samoce i drustva... Izmedju nas i njih... A
svako sam bira svoj put, da li ce onim sto je posut laticama ruza, ili trnjem sa grancica iste?
Zaspah, utonuh u san... Trgoh se, jeza mi prostruji telom... Sutradan se setih kako je nekad bilo,
kako je sve pocelo... Bio je mlad i lud, radio svasta, putovao svuda... Nekada, njemu je sve bilo
isto, samo su se zene menjale... Ali, jednom je doslo vreme da se zena ne menja, da se ima
svoja... Resio je, odlucio, prelomio, i ozenio se... Posle nekoliko godina dobio i prvo dete.
Umesto da uziva u detetu, smetala mu buka, smetala mu igracka, smetala mu zena, smetalo mu
sve... A nije hteo da ode, ili nije imao gde...

Ona sto ga je htela, nije ga htela za stalno. Ona koja ga je volela, zivela sa njim, nije ga imala
uvek... Cak ni kad najvise treba... A dete kome je otac potreban u razvojnoj fazi, imalo je samo
majku, bez muske, ocinske figure... I tako u krug.

Razvodili su se, pa mirili. Pa opet, i opet. Dete je plakalo za tatom... A sta zna dete od dve-tri
godine? Veliki tata je dolazio kad je hteo, ili kad ga je neko pustio bez nadzora... Kad je osetio
da treba da vidi dete, jednom u nekada...nekoliko... Hm... Kako li reci? Nisu se cesto vidjali, par
puta godisnje... A mislio je da je dobar otac...

Po malo sebican kad je dete postalo covek, samoziv kada to najmanje treba, i buntovan u lude
godine... Samosazaljiv da bi prizvao druge i imao drustvo, tmuran i tuzan kao jesenji dan...

I tako, u snu, gledam coveka, nekada je bio gospodin, putovao svetom, nosio masnu i akt tasnu,
poznavao puteve u tudjim zemljama, spavao po inostranim hotelima, jeo kavijar i pio pticije
mleko... A dete nista... Sad kao skitnica ide ka kontejneru, rovari, grabulja, pretura po djubretu,
spava u hladnoj sobi, u tudjoj kuci... A dete ima sve, skoro sve...

Trgoh se, prestravljena, srecom da je jedan deo bio samo san, jer mi se steglo u grlu, suze mi se
skupise, i vezase u cvor... Nismo svi bez duse i srca... Gde gresimo u zivotu? Koga voleti, kom
se Bogu moliti? Koga traziti, a od koga bezati? Da li svaka greska ima svoju kaznu? Mora li bas
tako...?

San je doneo obavestenje, kao i uvek... Snovi govore, samo ih treba slusati... U snu i boje
pricaju, samo ih treba gledati... I posle sve nekako dodje na svoje, staro ofucano mesto...

Ali kad bi to bar na tren uradili,

znali bi šta možemo i koliko smemo da očekujemo od drugih.
Znali bi gde su granice naših dela,
i gde su granice tuđih boli... Lako je reći OPROSTI, kada ne opraštamo mi.
Lako je reći ZABORAVI, kada ne zaboravljamo mi.
Teško je staviti sebe u tuđu kožu.
Ali kad bi to bar na tren uradili,
znali bi šta možemo i koliko smemo da očekujemo od drugih.
Znali bi gde su granice naših dela,
i gde su granice tuđih boli...