Jedna od najlepših ljubavnih priča za koju znam

I čiji sam od malena bio svedok…

Nalik filmskoj a skroz je realna

Pre nešto više od godinu dana se završila, njegovim ranim odlaskom

A traje i dalje…

Možda i jače nego ikada pre, u njegovoj ženi, deci

I svima nama koji smo ga voleli, poštovali

Porodični prijatelji mojih roditelja

Zajedno su, u ljubavi, još od sedmog osnovne škole

Trajali, zajedno, skoro pola veka

Bili stvarno najlepši, drugačiji, i tada, kao deca

A i posle, mnogo posle

Izdvajajući se po svemu, kulturi, šarmu, poštenju, držanju

Pravi simbol velike ljubavi jednog malog grada

I jedna od najlepših stvari koja se desila tom gradu

A i meni, u vremenu provedenom sa njima

Nedavno je taj dragi čovek tragično preminuo

I ne sećam se da mi je nečiji odlazak toliko teško pao…

Da nisam bio u stanju da odem ni na poslednji pomen

Nespreman da se suočim sa tugom njegovih najbližih

Sate sam proveo sa njim u mojim kriznim godinama

U malo kome sam se toliko prepoznao kao u njemu

Slušao me i savetovao

I niko mi nikada nije tako lepo pričao o svojoj ženi

Deci
Da mi je sve vreme pred očima treperio ideal

Kako voleti

Kako živeti

Kako se posvetiti

I kako trajati, kada je najteže…

Pritom su morali sami za sve da se izbore

Borili se

Podizali dvoje sjajne dece

Van vlasti, politike

Van bilo čega što bi im neko dao na izvolte

Stvarno ljudi za primer, za koje niti možeš da kažeš, niti su čuo

Neku lošu reč

I onda kada su došli unuci

Kada je napokon sve došlo na svoje, nakon godina rada, odricanja

Vreme da se odmore, uživaju, posvete jedno drugom

On odlazi

Čini se u trenucima kada je doživeo svoju drugu mladost

I neki svoj vrhunac kome je stremio

Ne znam da li me je više pogodio njegov odlazak

Ili što je ona ostala sama

A sve što je imala i živela, delila je sa njim

Od svoje najranije mladosti

Prvo kao devojčica, pa kao devojka, pa kao žena…

Za njega stvarno najlepša

Nisu oni bili samo u braku, u ljubavi

Oni su, pre svega, bili veliki prijatelji

Koji su pratili jedno drugo, svuda, u svemu

I to kroz šta su sve prolazili zajedno

Ne može da opiše ni najlepša pesma

Ni najlepše reči o ljubavi…

Zato ću ovde stati

A siguran sam da svako ko ih je poznavao ili samo sretao u prolazu

Svih ovih godina

Može da dopiše koju reč ili stih o njima

Nešto lepo, nešto ljubavno, nešto nežno

Kakvu su i sami bili

Nešto nalik pesmi

Zato što su njih dvoje, zaista, bili pesma

Najlepša nenapisana pesma

Koju je imao taj grad a da je nije bio ni svestan

Ja jesam

I uvek ću im se diviti na tome

I pominjati ih

Kada god me neko pita da li postoji prava ljubav

I ono - zauvek

Postoji

Oni su primer za to
Možda se sva veličina žene vidi u trenucima

Kada ostaje uz muškarca kada mu ne ide najbolje

Ili kada mu se nešto nepredviđeno desi

I kada mu je potrebna više od svega

Kada mu je najteže da bude sam

To je pravi test ljubavi a i života

Kada se očekuje žrtva

A njega je stid to da prizna

Niti je navikao da u njenim očima bude slab

Još joj kaže – idi, ne gubi vreme –

A ona odgovara – ostajem uz tebe, zaslužuješ to…

Volim te, i takvog! -

Tu se vidi spremnost na žrtvu

I ispit ljubavi, pravi

Kada se ne odlazi kada je najteže

Nego se daje podrška, bezrezervna

Tada se ne zna šta je teže

Da li otići ili ostati

Da li prihvatiti tuđu bol, nositi sa njom

Ili otići ali nositi krivicu da nisi dovoljno dao

Malo je onih koji znaju da nose i svoje probleme

Kada osete problem kod drugoga obično beže

Zato mi je veličanstvena žrtva

I vera da će sve biti dobro

Kada se svoje vreme, snaga

Posveti nekome

A njemu to beskrajno znači

Možda mu je i sve na svetu

Inače bi bio sam

Tada se postavlja izazov pred ženom

Da li će da se spusti na zemlju i bude porška, ljubav, oslonac

Ili odluči da je najbolje da ode

Nespremna više da se bori

To se u nesreći, kada zaboli, najbolje vidi

Ko ostaje, pruža ruku, utočište

A ko odlazi

I ne vraća se

Ili udara još jače

Divim se ženama koje tada ostaju

Spremne da se bore

Do kraja

Bez obzira na cenu koju mora da plate

Znam neke takve

Znam koliko im je teško

I koliko su ispale velike

Kada nisu otišle, kada je bilo najteže

Možda se sva veličina žene vidi u trenucima

Kada ostaje uz muškarca kada mu ne ide najbolje

Ili kada mu se nešto nepredviđeno desi

I kada mu je potrebna više od svega

Kada mu je najteže da bude sam

To je pravi test ljubavi a i života

Kada se očekuje žrtva

A njega je stid to da prizna

Niti je navikao da u njenim očima bude slab

Još joj kaže – idi, ne gubi vreme –

A ona odgovara – ostajem uz tebe, zaslužuješ to…

Volim te, i takvog! -

Tu se vidi spremnost na žrtvu

I ispit ljubavi, pravi

Kada se ne odlazi kada je najteže

Nego se daje podrška, bezrezervna

Tada se ne zna šta je teže

Da li otići ili ostati

Da li prihvatiti tuđu bol, nositi sa njom

Ili otići ali nositi krivicu da nisi dovoljno dao

Malo je onih koji znaju da nose i svoje probleme

Kada osete problem kod drugoga obično beže

Zato mi je veličanstvena žrtva

I vera da će sve biti dobro

Kada se svoje vreme, snaga

Posveti nekome

A njemu to beskrajno znači

Možda mu je i sve na svetu

Inače bi bio sam

Tada se postavlja izazov pred ženom

Da li će da se spusti na zemlju i bude porška, ljubav, oslonac

Ili odluči da je najbolje da ode

Nespremna više da se bori

To se u nesreći, kada zaboli, najbolje vidi

Ko ostaje, pruža ruku, utočište

A ko odlazi

I ne vraća se

Ili udara još jače

Divim se ženama koje tada ostaju

Spremne da se bore

Do kraja

Bez obzira na cenu koju mora da plate

Znam neke takve

Znam koliko im je teško

I koliko su ispale velike

Kada nisu otišle, kada je bilo najteže

Kada žena ne oseća strast prema muškarcu sa kojim je u vezi

Tu često nema pomoći

Ne samo da time sabotira njega kao muškarca, zato što mu se ne daje kao žena

Već laže i sebe i svoja osećanja

Zadržava ga a ne daje mu se

Želi ga pokraj sebe ali ne kao muškarca

Želi njegovo vreme, pažnju, i još mnogo šta

Ali ne vidi u njemu to nešto da bi bila ženski probuđena

Čeka da se probudi strast, koja se ne budi

Koju oseća prema drugim muškarcima...

Ko je kriv

Da li on što nije u stanju da je privuče kao muškarac

Što nema ono nešto što je njoj potrebno, da bi ostala sa njim

Ili ona što ga i želi pokraj sebe a i ne želi

Jedan od načina da se povrati strast je da se muškarac povuče, zaćuti jedno vreme

I ne ispunjava sve njene želje

Da ne glumi prijatelja ako već ne želi samo prijateljstvo

Više da poštuje sebe, svoje vreme, prostor

A u njoj ako se probudi strast, probudila se

Ako ne, ide se dalje

Ništa ne može na silu

Posebno ne strast

Koja se ili oseti ili ne oseti

A za strast nije dovoljno jedno

Onda je za ono drugo sve ostalo mučenje

Gde jedno želi a drugo odbija

Ili ugađa da bi ugodilo

Bez prepuštanja, uživanja i stvarne želje..

volim te volim te
muka mi je od ljubavi lepo je i odvratno

bez osude posmatram samo pre se niko nije

plafon u dnevnoj sobi zaista borio, zato
ovaj život je muzej posledica ako mi se približiš previše
mojih odluka odgurnuću te
otvoren 24/7
ljudi samo razgledaju ako se odmakneš
oduvek je klizavo naljutiću se

prvi zadatak: opsesivno seti se, ima još rešenja

kao pas na carini
tražim tvoj skriveni mrak volim te
ponekad u klubu
šta uopšte hoćeš od mene plačem u toaletu
u prošlosti sam bila surova
prema sebi i zato
gruba prema drugima
još uvek zarastam
poštujući tugu svaki put
kada želi da se ostvari
volim te
ako ikad budemo nadomak
dobrog života
molim te da ostanemo
neposlušni građani
stalno budni
udobnost me uspavljuje
nisam za san
volim te
nastavićemo da preziremo
antropocentrizam
ali sada
skini mi majicu
ni prebrzo ni presporo
Ognjenka Lakićević
ČETIRI PJESME RADMILE PETROVIĆ
SAMO ŽELIM NEKOG DA RASKLOPIMO
TRAKTOR MOG OCA U TIŠINI
ja sam šmeker-devojka
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru
stavljala sam srce pod hipoteku
htela da gradimo dom
sad nisam sigurna
da li me je iko od tih ljudi voleo
ali pustila sam prošlost da to i ostane
ja se, tata, prva probijam kroz sneg
i cvetam, kao kukurek
birala sam hranu, ustajala kasno
nema od takvih ništa, govorio si
a znaš kakva ću ja, tata, biti žena
jaka kao šifre na imejlu
neću se šminkati, hraniću se zdravo
na mom čelu pisaće organik
noću ću hodati sama
biću devojka-hajdučka trava
onakva kakvu nikad ne bi oženio
opstaću kad gromovi udaraju
u trafo-stanice. kad spiker govori
ne izlazite bez preke potrebe
a penzioneri lome kukove na trotoaru
sama sam, tata, jer ja sam ljutić-devojka
melem, ako me prisloniš na kožu
a kad me držiš predugo otvaram rane
ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje
na tavanu koje čeka da pristaviš čaj
samo nikad nisam osetila da sam
majčina ili tvoja dušica
ali, oprostila sam
traktor je startovao u zoru i vraćao se
kad padne mrak
nije vreme
za mene su naporno radili moji roditelji
***
PROKLETSTVO ŠUME
srne nisu prilazile domaćinstvima
viđali smo ih kad krenemo uz brda
da beremo šipurke za džem
jednog leta tata je zajedno
s livadskom travom pokosio lane
u sumrak je planina zaplakala
od tada sam uvek
hodala ispred kosačice
pomerala tek rođene zečeve
zmije katapultirala vilama
od tada nosim prokletstvo šume
tvoje srce srne u mojim očima
vidi žute lovačke pse
umesto prstiju noževe kosačice
ne možeš više, javio si
noge mi je zajedno sa senom
mama jutros položila kravama
***
SAMO PROVERAVAM
nemoj da se raduješ
ne razmišljam o tebi
samo proveravam
može li poezija
još uvek da me uzbudi
***
ŠUMA, PLUG, JAGORČEVINA
osećam duše ženskih predaka
koje su nastradale od muške ruke
zakačile se za mene
kad sam krenula u Beograd
i neće ni one kući
govore mi: seci ih kao pihtije!
pogledom ili kuhinjskim nožem?
možda perorezom koji nosim u džepu?
hoću, samo ne ovog
naročito ovog!, naređuju
od svega što sam na svetu mogla biti
bila sam samo žensko, priča Radovanka
pse na selu nikad nismo cenili
a biti žena bilo je gore od psa
tvoj pradeda je bio kao izvor
kaže Dobrosava, hladan i prek
spavali smo u kaci za rakiju kad me je doveo
vešao me je kao mačku koja je pojela sve piliće
a sve je to i bilo zbog rakije
snago, ne pristaj da budeš nečija
izađite iz mojih pesama!
i vi ste htele samo sinove
koji su vam posle razbijali glave
ništa iz muke niste naučile, babe
sve je bilo uzalud
Napravićemo toliko dobru i jaku ljudsku vezu,
sastavljenu od dobrote svih nas, koju niko, nikada neće
moći da prekine! Ničije bombe, ničije laži, ničije ucene.
Zato je dobro biti dobar!
Zbog svih nas zajedno. Zbog čitavog sveta! Ako svako
nastavi da dopisuje po jednu dobrotu, imaćemo u
proseku najviše dobrih po glavi stanovnika.
A imaćemo i tako veliku pesmu, da zbog njene dužine
niko neće moći da je pročita!
Stefan Simić

ZAŠTO JE DOBRO BITI DOBAR

Zbog svih onih koji su tebi dali.
Zbog svih onih koji će da daju posle tebe.
Zbog čiste savesti i mirnog sna.
Zbog osmeha kada nekoga obradujemo.
Zbog osmeha kada nas neko obraduje.
Zbog malih gestova koji čine život velikim.
Zbog ponosa kada se učini dobro delo.
Zbog osećaja da si najveći u nečijim očima.
Zbog ozarenosti svih onih koji se raduju dobroti.
Zbog sunca koje uvek svetli.
Zbog zemlje koja uvek rađa.
Zbog dobrih ljudi koji nisu uvek dobri.
Zbog loših ljudi koji nisu uvek loši.
Zbog onih koji su nas učili dobroti.
Zbog onih koje smo mi učili dobroti.
Zbog uspomene da će neko da nas pamti po dobru.
Zbog svih onih stvari kojih ne mogu da se setim a znam
da su važne...
I zašto još?
Zato što dobrota rasterećuje, a mržnja obavezuje.
Zato što dobro traga za dobrim.
Zato što dobro stoji naspram zla.
Zato što su veliki u istoriji težili apsolutnom dobru.
Dostojevski, Tolstoj, Tesla...
Zato što je to jedini pravi put.
Zato što su sve drugo izgovori.
Zato što dobrota razoružava i vodi preko čovekovog
srca.
Zato što počiva na iskrenosti i pravičnosti.
Zato što počiva na saosećanju i poštenju.
Zato što od dobrih ljudi očekuješ samo dobro.
Zato što si načisto sa njima.
Zato što si načisto sa sobom...
Još nešto?
U inat zlu koje je sve veće.
U inat kapitalizmu koji je zaboravio na čoveka.
U inat onima koji nisu shvatili ovu pesmu.
U inat onima koji nisu shvatili ni jednu pesmu...
I na kraju?
Iz potrebe da se ovi redovi nikada ne završe i da svako u
njih ugradi deo sebe unoseći neku svoju dobrotu...