Professional Documents
Culture Documents
Европски парламент 1
Европски парламент 1
1. Европски парламент 2
2. Историја 3
2.1 Консултативна скупштина 3
2.2 Изабрани парламент 4
2.3 Скорашња историја 5
3. Моћи и функције 6
3.1 Законодавна процедура 7
3.2 Буџет 7
3.3 Контрола извршне власти 8
4. Избори 9
5. Одвијање 10
5.1 Председник и организација 11
5.2 Одбори и делегације 12
5.3 Превођење и интерпретирање 13
6. Седиште 14
7. Будућност Парламента 15
Литература 17
1
1.Европски парламент
2
Седиште Европског парламента је у Стразбуру, где се и одржавају редовне месечне пленарне,
гласачке, четвородневне седнице, како је прописано протоколом у Амстердамском уговору.
Из практичних разлога, међутим, током већег дела месеца, припремне законодавне радње,
седнице одбора, и додатне пленарне седнице се одржавају у Бриселу, где су лоциране и
остале институције Уније. Секретаријат Европског парламента, који упошљава највећи део
особља, налази се у Луксембургу. Цена одржавања два седишта, и честог сељења свих
чланова ЕП и особља од једног до другог брине бројне посматраче. Европски парламент је
неколико пута захтевао право да сам одреди место заседања и елиминише систем са два
седишта, али су европске владе то право задржале за себе.
2.Историја
Европски парламент, као и друге институције данашње ЕУ, није био оформљен у данашњем
облику када се први пут састао 10. септембра 1952. Једна од најстаријих заједничких
институција, Парламент је започео као „Заједничка скупштина“ Европске заједнице за угаљ и
челик (ЕЗУЧ). Била је ово консултативна скупштина 78 парламентараца делегираних из
редова националних парламената земаља чланица (види двојни мандат), без законодавних
овлашћења.[2][3] Ову промену од његовог оснивања истакао је професор Дејвид Фарел са
Универзитета у Манчестеру овако:[1]
„Током највећег дела свог постојања, Европски парламент се могао оправдано назвати
’вишејезичном причаоницом’. Али ово није више случај: ЕП је данас једно од најмоћнијих
законодавних тела на свету по својим, и законодавним, и моћима надзора извршних органа.“
Развој Парламента од његовог оснивања сведочи о еволуцији структура Уније без једног
јасног „врховног плана“. Неки, попут Тома Рида из Вашингтон поста, рекли су о Унији да
„нико не би намерно осмислио владу тако сложену и прекомерну каква је ЕУ“. [4] И сама
чињеница да Парламент има два седишта, која су мењана неколико пута, јесте исход разних
договора или одсуства договора.[2]
2.1.Консултативна скупштина
Ово тело није поменуто у изворној Шумановој декларацији. Претпостављало се, или надало,
да би се тешкоће у преговорима са Британцима разрешиле и тиме омогућило да Скупштина
Савета Европе обавља овај задатак. Посебна Скупштина је установљена током преговора о
Уговору о ЕЗУЧ, као установа која би представљала равнотежу и надгледала извршне органе,
пружајући притом демократски легитимитет.[2] Начин на који је Уговор о ЕЗУЧ срочен
показивао је жељу вођа за више од обичне консултативне скупштине, коришћењем израза
„представници народа“ и дозвољавао је непосредне изворе. Рани значај Скупштине је
истакнут када јој је поверен задатак састављања нацрта уговора којим би била
основана Европска политичка заједница. За ову потребу, састављена је „ад хок“ скупштина
која је имала и додатне чланове, али је пројекат напуштен након неуспеха
предложене Европске одбрамбене заједнице.[5]
3
Упркос овоме, 1958. године су Римским уговорима основане Европска економска
заједница и Евратом. Заједничку скупштину су делиле све три заједнице (које су имале
засебне извршне органе), а своје име је променила у „Европска парламентарна скупштина“.
Три заједнице су се спојиле Уговором о спајању из 1967, а тело је преименовано на своје
садашње име „Европски парламент“ 1962.[2] 1970. године, Парламент је добио овлашћења над
неким областима буџета Заједнице, која су 1975. године проширена на цео буџет.[6]
2.2.Изабрани парламент
На изборима 1979. године, чланови Европског парламента су по први пут изабрани
непосредно. Ово га издваја од других сродних институција, попут Парламентарне скупштине
Савета Европе или Свеафричког парламента, чији се чланови постављају (делегирају).[2][8]
[9]
Након ових првих избора, парламент је одржао своју прву седницу 11. јула 1979. и
изабрао Симон Веј за председницу; Веј је била прва жена председница Парламента од када је
он основан као Заједничка скупштина.[10]
4
Као изабрано тело, Парламент је почео да сачињава нацрте предлога који су се односили на
функционисање Заједнице. На пример, 1984. године, подстакнут својим претходним радом на
пројекту Европске политичке заједнице, Парлемент је сачинио „нацрт Уговора о оснивању
Европске уније“, познат и као „Спинелијев план“, према свом подносиоцу, Алтијеру
Спинелију, члану ЕП. Иако овај план није усвојен, многе његове идеје касније су спроведене
другим уговорима.[11] Даље, Парламент је од 1980-тих почео са одржавањем гласања о
предложеним Председницима Европске комисије, пре него што је добио било какво
формално право вета. Од када је Парламент први пут непосредно изабран, број чланова се
напросто повећавао са приступањем нових земаља чланица (број чланова је такође повећан
1994. након поновног уједињења Немачке). Након овога, Уговор из Нице је установио
ограничење од највише 732 члана.[2]
Као што је био случај и са другим институцијама, седиште Парламента још није било
фиксирано. Привремено је било удешено да се Парламент састаје у Стразбуру, док су
Комисија и Савет заседали у Бриселу. Парламент је 1985. године, желећи да буде ближе овим
другим институцијама, изградио другу салу за заседање у Бриселу и преместио тамо део
својих послова упркос негодовањима из неких земаља. Коначни договор постигао
је Европски савет 1992; према њему, Парламент остаје у Стразбуру, али мора одржавати и
делове седница у Бриселу. Парламент се борио против оваквог удешења са два седишта, али
је оно касније усвојено и у Уговору из Амстердама. Локације ове установе су и данас предмет
спорења.
2.3.Скорашња историја
Европски парламент је добијао све веће моћи кроз узастопне уговоре, наиме кроз
проширење процедуре коодлучивања. 1999. године, Парламент је натерао Сантерову
комисију на оставку, одбијајући да одоби буџет Заједнице због оптужби за проневеру и
погрешно управљање у Комисији. Две главне партије су се током кризе по први пут упустиле
у динамику владе и опозиције, што се окончало скупном оставком Комисије, по први пут од
свих изнуђених оставки, уочи предстојећег гласа неповерења у Парламенту.
2004. године, након највећих наднационалних избора у историји, и упркос томе што
је Европски савет изабрао Председника Комисије из највеће политичке групације (Европске
народњачке партије), Парламент је поново извршио притисак на Комисију. Током
испитивања предложених комесара у Парламенту, чланови Европског парламента су изнели
сумње о неким кандидатима, а Комитет за грађанске слободе је одбацио Рокоа Бутиљонеа као
кандидата за портфељ комесара за правду, слбооду и безебедност због његових погледа
на хомосексуалност. Ово је био први пут да је Парламент икада гласао против комесара који
је ступао на дужност и, иако јеБарозо инсистирао на именовању Бутиљонеа, Парламент је на
крају успео да натера да Бутиљоне буде повучен. И неколико других комесара су морали
бити повучени или премештени на друге портфеље пре него што је Парламент дозволио да
Барозова комисија преузме дужност.
Поред проширивања коодлучивања, и демократски мандат Парламента му је давао све већу
контролу над законодавством у односу на друге институције. Приликом гласања
о Болкестејновој директиви 2006. године, Парламент је великом већином гласао за преко 400
5
амандмана који су изменили темељни принцип овог закона.Фајненшел тајмс је овај догађај
описао следећим речима:
„Европски парламент је напрасно дорастао. Ово означава још један померај у распореду
снага између три средишње институције ЕУ. Прошлонедељно гласање наговештава да су
непосредно бирани чланови Европског парламента, упркос својим бројним идеолошким,
националним и историјским оданостима, почели да се уједињују као озбиљна и делотворна
институција ЕУ, баш када је проширење значајно закомпликовало преговоре унутар и
Савета и Комисије.“
2007. године је комесар за правду Франко Фратини по први пут укључио Парламент у
разговоре о другом Шенгенском информационом систему, иако су чланови Европског
парламента морали бити консултовани само о деловима пакета. Након овог експеримента,
Фратини је наговестио да би волео да укључи Парламент у све послове везане за правду и
криминал, неформално дајући нове моћи које би парламентарци 2009. стекли према Уговору
из Лисабона, ако би овај ступио на снагу.
3.Моћи и функције
3.1.Законодавна процедура
Моћи Парламента су прошириване сваким новим уговором ЕУ. Ове моћи су превасходно
одређиване кроз законодавне процедуре Уније. Метод који је временом постао преовлађујућа
процедура (која се данас (2008) примењује у око три четвртине области политике)
јесте процедура коодлучивања, у којој су моћи суштински једнако подељене између
Парламента и Савета. Коодлучвање пружа једнак положај између ова два тела. Пема овој
процедури, Комисија представља предлог Парламенту и Савету. Они онда шању амандмане
Савету, који може или усвојити текст са овим амандманима или послати назад „заједничко
становиште“. Парламент може затим или одобрити овај предлог или може изнети нове
амандмане. Ако Савет не одобри ове потоње, саставља се „одбор за помирење“, који чине
чланови Савета и једнак број чланова Европског парламента, који настоје да договоре
заједничко становиште. Када је заједничко становиште договорено, оно мора бити одобрено у
Парламенту, поново апсолутном већином. Осим коодлучивања, и мандат Парламента као
једине непосредно демократске институције му је дао више простора да добије више
контроле над законодавством од других институција, на пример у случају његових измена
у Болкестејновој директиви 2006.
Међу другим процедурама су: процедура сарадње, што значи да Савет може одлучити
супротно од Парламента уколико одлучи једногласно; процедура консултације, која захтева
само консултацију са Парламентом; и процедура сагласности, у којој Парламент има вето.
Комисија и Савет, или само Комисија, могу такође деловати и потпуно независно од
Парламента, али је употреба таквих поступака веома ограничена. Процедура такође зависи и
од тога која се врста институционалног акта користи. Најснажнији акт је регулација
(наредба), акт или закон који је непосредно примењив у целости. Затим су ту директиве које
обавезују земље чланице на одређене циљеве које морају испунити, што оне чине кроз
сопствене законе и стога имају маневарског простора у одлучивању по њима. Одлука је
инструмент који је циљан на конкретну особу или групу и непосредно је примењин. Установе
могу такође издавати и препоруке и мишљења, која су само необавезујуће објаве. Постоји и
документ који не прати уобичајене поступке, наиме „писана објава“, слична „предлогу раног
дана“ у вестимнстерском систему. Ово је документ који предлаже до пет чланова Европског
парламента о предмету који је унутар активности Европске уније и који служи да покрене
дебату о том предмету. Објава се поставља изван улаза у салу за пленарна заседања, где је
чланови могу потписати, и уколико је потпише већина чланова, она се прослеђује
Председнику Парламента и објављује на пленарном заседању, након чега се прослеђује
сругим установама и формално бележи у записницима.
3.2.Буџет
7
Законодавна грана званично држи буџетска овлашћења Уније, моћи које су
добијене Буџетским уговорима из 1970-тих. Буџет Европске уније подељен је у обавезне и
необавезне издатке. Обавезни издаци су они који произилазе из уговора Европске
уније (укључујући и Заједничку пољопривредну политику) и међународне договоре; остатак
су необавезни издаци. Док Савет има последњу реч о обавезним издацима, Парламент има
последњу реч о необавезним издацима.
Установе састављају процене буџета и Комисија их саставља у нацрт буџета. И Савет и
Парламент могу мењати буџет, при чему Парламент усваја или одбацује буџет у својој другој
расправи. Потпис Председника Парламента је обавезан пре неко што буџет може ступити на
снагу.
Парламент је такође одговоран за одобравање спровођења претходних буџета, на основу
годишњег извештаја Европског суда одитора. Парламент је одбио да одобри буџет само два
пута, 1984. и 1998. Касније је одбијање Парламента да одобри буџет довело до
оставке Сантерове комисије.
8
парламента могу постављати питања о било којој теми, али су у јулу 2008. чланови гласали да
ограниче питања на она која су унутар мандата ЕУ и да забране увредљива или лична питања.
4.Избори
9
5.Одвијање
5.1.Председник и организација
Тренутни председник Парламента је Мартин Шулц, члан Европског парламента из Партије
европског социјализма. Председник председава пленарном седницом током заседања, и
његов потпис је обавезан за све акте који се усвајају коодлучивањем, укључујући и буџет
Европске уније. Председник је такође задужен за спољашње представљање Парламента,
укључујући у правним питањима, и за примену правила процедуре (пословника). Он се бира
на период од две и по године, што значи два избора током једног сазива Парламента.
У већини земаља, протокол шефа државе долази испред свих осталих; међутим, у Европској
унији, Парламент је наведен као прва институција, и стога протокол његовог председника
долази пре било којег другог европског или националног протокола. Од Председника зависе
и поклони који се дају бројним високим гостима. На пример, Председник Ђузеп Борељ из
Шпаније је својим колегама поклањао кристалну чашу аутора уметника из Барселоне, који је
у њој угравирао делове Повеље ЕУ о фундаменталним правима, између осталих ствари.
Бројне истакнуте личности су биле председници Парламента и његових претходника. Први
Председник био је Пол-Анри Спаак, један од очева оснивача Уније. Међу другим оснивачима
Уније били су и Алчиде де Гаспери и Роберт Шуман, други и пети Председници Парламента.
Међу Председницима су биле и две жене, Симон Веј1979 (прва Председница изабраног
Парламента) и Никол Фонтен 1999, обе Францускиње.
11
Током избора Председника, пленарном седницом председава најстарији члан Парламента;
2004. и 2007. то је био члан ЕП Ђовани Берлингвер. Док најстарији члан председава, он има
сва овлашћења Председника, али је једини посао којим се Парламент тада може бавити избор
Председника.
Под Председником је и 14 потпредседника који председавају расправом док Председник није
у сали. Осим председавајућих, ту је и известан број других тела и положаја који су одговорни
за вођење Парламента. Два основна тела су Биро, који је одговоран за буџетска и
административна питања, и Конференција председника, која ј управљачко тело које чине
председници свих политичких групација у Парламенту. Бригу о финансијским и
админитративним интересима чланова води шест „квестора“.
5.2.Одбори и делегације
5.3.Превођење и интерпретирање
Преводилачке собе у сали за седнице, одакле се расправе симултано преводе између 23 језика
Говорници у Европском парламенту имају право да говоре на било којем од 23 званична
језика Европске уније, од енглеског ифранцсуког, до малтешког и шведског. Симултано
превођење се обезбеђује на свим пленарним седницама, и сви коначни текстови правних
аката се преводе. Са 23 језика, Европски парламент је највишејезичнији парламент на свету и
послодавац са највише запослених преводилаца на свету: 350 стално запослених, и 400
спољних сарадника у време високе потребе. Грађани се могу Парламенту обраћати и
на баскијском, каталонском/валенсијском, и галицијском језику.
Обично се језик преводи из страног језика у матерњи језик преводиоца. Због великог броја
језика, од којих су неки мали, превод се од 1995. наовамо каткад ради обрнуто, са матерњег
језика преводиоца („ретур“ систем). Осим овога, говор на мањем језику може бити превођен
преко трећег језика услед недостатка преводилаца („штафетно“ превођење) — на пример,
када се преводи саестонског на малтешки. Преводиоци морају имати течно значе два друга
језика Уније поред свог матерњег језика. Због сложености питања, превод се не ради реч по
реч. Уместо тога, преводиоци морају да пренесу политички смисао говора, без обзира на
њихова сопствена гледишта. Ово захтева детаљно разумевање политике и израза коришћених
13
у Парламенту, што укључује и значајну претходну припрему (нпр. читање докумената у
питању). Често може доћи до тешкоћа када чланови користе живописан језик, шале, игре
речима, или говоре пребрзо.
Док неки виде обраћање својим матерњим језиком као важан део свог идентитета, и могу
говорити течније у расправама, други критикују превођење и његову цену. Извештај који је
2006. сачинио члан Европског парламента Александер Стаб, је истакао како би коришћењем
само енглеског, француског и немачког језика, трошкови могли бити смањени са
118.000 евра дневно (за тадашњи 21 језик, када румунски и бугарски језик још нису додати)
на 8.900 евра дневно. Иако многи виде енглески језик као идеалан јединствен језик због
његове широке распрострањености, постоји и кампања да се француски учини јединственим
језиком за све правне текстове, због представе да је прецизнији у правној употреби. Иако ово
не би непосредно утицало на превођење током пленарне седнице, тежиште би било померено
према француском језику током расправа о нацртима правних аката.
6. Седиште
7. Будућност Парламента
16
Литература
1. Professor Farrell: "The EP is now one of the most powerful legislatures in the
world" (Професор Фарел: „ЕП је данас једно од најмоћнијих законодавних тела на свету“).
Европски парламент, 18. јун 2007. Приступљено 14. јуна 2012.
2. European Parliament (Европски парламент). European NAvigator
(http://www.ena.lu), Centre Virtuel de la Connaissance sur l'Europe (CVCE), Susana Muñoz.
(Европски НАвигатор, Сузана Муњоз). Приступљено 14. јуна 2012.
4. Reid, Tom: The United States of Europe. (Рид, Том: Сједињене Државе Европе).
London: Penguin Books (Лондон, Пингвин букс), 2004. ISBN 0-141-02317-1. Извор пренет са
Википедије на енглеском језику: [1].
17
9. Overview of the Pan-African Parliament (Преглед Свеафричког парламента).
Свеафрички парламент. Приступљено 14. јуна 2012.
18