УВОД

Уступање лиценце стицаоцу од стране даваоца лиценце представља радњу која производи
правно дејство уколико постоји одговарајући правни основ. Законом о облигационим
односима (у даљем тексту: ЗОО) предвиђено је да је уговор о лиценци, који се обавезно
закључује у писменој форми, управо тај правни основ који омогућава да се поменуто
уступање оствари. Интересантан је избор ријечи којима се законодавац служи да опише
природу преласка лиценце са даваоца на стицаоца. Наиме, употребљава се ријеч уступање,
а не преношење права лиценце, што значи да у конкретном случају давалац лиценце не
отуђује своје право, већ само ствара тзв. правни простор који омогућује да, поред самог
даваоца, и стицалац лиценце може да ужива у дотичном праву. Дакле, служећи се
прецизним правничким ријечником, уговором о лиценци давалац лиценце врши
конститутивни пренос свог права, односно, из тог права, које у суштини задржава за себе,
изводи једно уже право и преноси га на стицаоца. Треба имати на уму да уступање
лиценце стицаоцу није ограничено у обиму овлашћења која се могу пренијети, што значи
да давалац лиценце може, по свом избору, да пренесе не само једно или више овлашћења
из конкретног права, већ сва овлашћења која из њега произлазе. Закључивањем уговора о
лиценци настају права и обавезе за обје уговорне стране. Међутим, овај рад ћемо
посветити анализи и прецизирању свих обавеза које падају на терет стицаоца лиценце, као
и одређеним проблемима који су се временом искристалисали у овој правној материји.