АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА КОСОВСКО

МЕТОХИЈСКА

ОДСЕК Пећ-Лепосавић

Правна природа уговора о посредовању

- Завршни рад –

Студент: Ментор:
Милош Крсмановић бр. инд. 176/2019 др Милица Вукићевић
Петковић, проф.

Лепосавић
2023. године
 АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА КОСОВСКО
МЕТОХИЈСКА

ОДСЕК Пећ-Лепосавић

Правна природа уговора о посредовању

- Завршни рад –

Студент: Ментор:
Милош Крсмановић бр. инд. 176/2019 др Милица Вукићевић
Петковић, проф.

потпис студента потпис ментора

Лепосавић

2023.године
Cадржај

Увод......................................................................................................................................................1
1.Уговор................................................................................................................................................2
1.1.Уговор о посредовању...............................................................................................................2
1.2.Дефиниција................................................................................................................................3
1.3.Појам...........................................................................................................................................3
2.Уговор о посредовању......................................................................................................................8
2.1.Обавезе посредника..................................................................................................................8
2.2.Обавезе налогодавца................................................................................................................9
3. Разграничење уговора о посредовању од заступања,.................................................................12
4.Правна природа уговора о посредовању......................................................................................13
4.1.Уговорне стране.......................................................................................................................13
4.2.Способност уговарања уговорних страна...............................................................................15
4.3.Форма уговора.........................................................................................................................26
5. Карактеристике уговора................................................................................................................27
5.1.Битни елементи уговора..........................................................................................................27
5.2.Садржина уговора....................................................................................................................28
5.2.1.Обавеза трговинског заступника......................................................................................28
5.2.2.Обавеза стручне заштите налогодавца...........................................................................28
5.2.3.Обавеза обавештавања....................................................................................................28
5.2.4.Обавеза придржавања упутства и налога.......................................................................28
5.2.5.Обавеза чувања пословне тајне.......................................................................................28
5.2.6.Обавеза вођења пословних књига..................................................................................28
5.2.7.Обавеза полагања рачуна................................................................................................28
5.2.8.Обавеза враћања ствари..................................................................................................28
5.3.Обавезе налогодавца..............................................................................................................28
5.4.Престанак уговора...................................................................................................................29
5.5.Извори права уговора о посредовању...................................................................................29
5.5.1.Појам..................................................................................................................................29
5.5.2.Материјални извори права..............................................................................................29
5.5.3.Формални извори права...................................................................................................29
5.5.4.Вредносни извори права..................................................................................................30
Закључак.............................................................................................................................................32
Литература......................................................................................................................................33
Биографија..........................................................................................................................................34
Сажетак рада......................................................................................................................................35
ИЗЈАВА О АУТОРСТВУ РАДА...............................................................................................................36
 Увод

Уговор о посредовању јесте врста уговора између налогодавца и посредника

којим се посредник обавезује да нађе и доведе у везу са налогодавцем лице ради
преговора о закључењу одређеног уговора. Уговор налогодавца обавезује да
посреднику исплати одређену накнаду за његове услуге посредовања уколико уговор
буде био закључен.

Форма може бити различита од случаја до случаја у зависности ко је посредник,

али најчешће има општи облик па се попуњавањем обрасца дефинишу уговорне стране
и посебни услови ако их има.

Посредник може бити банка, туристичка агенција али и друге финансијске

институције. Уколико посредник остане без надокнаде која је дефинисана у уговору и
ако његово настојање да добије надокнаду остане без резултата, може да се послужи
уговором о делу ако жели да тужи налогодавца.

Међутим посредник нема право и не може обављати послове за налогодавца

који су дефинисани у уговору закљученим између та два лица без постојања писменог
пуномоћја. Ако дође до таквих или сличних ситуација, налогодавац има право на
поништење налога за посредовање кад год он хоће. Изузетак за његово право
опозивања је уколико се тога није одрекао и под условом да позивање није противно
савесности.

Иако посредник пронадје треће лице које потенцијално може закључити уговор
о сарадњи са налогодавцем, налогодавац не мора то урадити ако није задовољан
условима или евентуално има ваљан разлог за несклапање сарадње, али ће одговарати
за штету ако је поступио противно савесности.
 1.Уговор

Уговор је сагласност изјава воља две или више странака у циљу постизања одређених
правних дејстава. Услови за настанак:

• изјаве воља;
• сагласност изјављених воља;
• предмет;
• кауза (основ);
• остали услови за закљуење;

1.1.Уговор о посредовању

Предмет уговора о посредовању је довођење у везу трећих особа с

налогодавцем ради преговарања о склапању одређеног правног посла. Уговорне стране
у уговору о посредовању су посредник и налогодавац.

Посредник је уговорна страна која се обвезала да ће с налогодавцем довести у

везу особу која би с њим преговарала о склапању одређеног уговора (нпр. куповини,
продаји, замени или закупу некретнине). Посредник се обвезује пажњом доброг
привредника тра`ити прилику за склапање одређеног уговора и указати на њу
налогодавцу те га обавестити о свим околностима значајним за обављање правног
посла које су му познате или су му морале бити познате.

За време трајања пословног односа у обавезе посредника спада потпуна

лојалност налогодавцу, придржавање од налогодавца примљених упута као и заптита
његових интереса, пуна дискреција и пружање сваке друге помоћи налогодавцу везане
уз реализације предметног посла.

Налогодавац је уговорна страна која је посреднику дала налог за посредовање за

склапање одре|еног уговора која се обавезала да плати одре|ену накнаду посреднику
ако се склопи уговор о продаји с особом с којом је у вези ради преговарања довео
посредник.1

1.2.Дефиниција

1
https://www.area.ba/sta-je-ugovor-o-posredovanju/ , приступљено дана 17.04.2023
 Уговор о посредовању је уговор о обављању привреднох услуга у коме се једна
уговорна страна,посредник, обавезује да на|е и доведе у везу са својим налогодавцем,
као другом уговорном страном, лице које би преговарало о закљућењу одре|еног
уговора, а налогодавац се обавезује да му исплати уговорену накнаду ( најчешће
провизију), ако уговор буде закључен.

1.3.Појам

Уговором о посредовању обвезује се посредник да настоји наћи и довести у везу

с налогодавцем особу која би с њим преговарала о склапању одређеног уговора, а
налогодавац се обвезује да му исплати одређену накнаду, ако тај уговор буде склопљен

. Улога посредника састоји се у довођењу својег налогодаватеља (комитента) у

контакт с потенцијалним партнерима за склапање одређених уговора.

Посредник не склапа уговор с трећом особом и по томе се битно разликује од

комисионара и заступника.

Заступник на темељу уговора о заступању склапа с трећом особом уговор у име

и за рачун налогодаватеља, а комисионар на темељу уговора о комисиону (комисијског
уговора) склапа с трећим уговор у своје име, а за рачун комитента.

И при заступничком и при комисијском уговорусклапају се по два уговора;

заступник или комисионар и налогодаватељ, те заступник или комисионар и трећи.
Посредник склапа само уговор о посредовању на темељу којега доводи у везу својег
налогодаватеља и трећега, који онда без посредника склапају одређени посао2

Вазније специфичности уговора у привреди

• Начело поштења и савесности (основно дејство овог начела састоји се у

отклањању примене било које законске или уговорне одредбе, ако би то у
датом случају произвело последице супротне овом начелу

• Појачана пажња (од сваког учесника у облигационом односу из уговора у

привреди захтева се да приликом извршења уговорних обавеза показује
пажњу доброг привредника,а код изврсења обавеза из професионалне
делатности пажњу доброг стручњака)

• Начело теретности

2
https://www.area.ba/sta-je-ugovor-o-posredovanju/, приступљено дана 17.04.2023
 • Држава и уговори у привреди (аутономија воље уговорних страна код
трговачких послова није апсолутна, у циљу заштите одредјених друштвених
интереса често се прибегава законском ограничењима слободе воље)

• Начело неформалности

• Преговори (закљуцењу уговора у привреди често предходе преговори,

основно је правило уговорног права да преговори не обавезују)

• Општа понуда (предлог за закљуцење уговора учињен неодређеном броју

лица, који садржи битне састојке уговора чијем је закључењу намење, важи
као понуда, уколико другације не произилази из околности случаја или
обичаја)

• Позив за понуду (у одређеним случајевима који су веома блиски општој

понуди, неће се сматрати да се ради о понуди већ о позиву заинтересованим
лицима да учине понуду

• Прећутно закључење (прихват понуде ћутањем)

• Меморандум (закључење уговора на пословном папиру)

• Савремена средства веза (закључење уговора преко телефона, телафакса, и

других система)

• Обезбеђивање уговора у привреди (уговорна казна, кауција, гаранција,

менични авал, аванс, капара, пенали, јемство, залога и право придржаја)

• Одговорност из уговора у привреди (из законског одређења произилази да

постоји претпоставка одговорности дужника цим уговорна обавеза није
испуњена или није уредно испуњена)

• Камата (затезна и уговорна)

• Прекомерно оштећење

• Доказна средства (начело слободе)

• Приговори и застарелост

• Судови и арбитраже3

3
https://sr.m.wikipedia.org/sr/Ugovor_o_posredovanju, приступљено дана 17.04.2023
• Опште карактеристике (појам, битни елементи)

• Особине уговора (спада у именоване уговоре, неформалне уговоре по самом

закону, уговоре са тренутним или трајним престацијама, једностране,
комутативне уговоре, двострано обавезне и теретне уговоре)
 • Предмет продавчеве обавезе:

1. Ствари као предмет продаје (предмет продавчеве обавезе редовно су ствари

као производи људског рада који задовољавају неке људске потребе и
намењене су размени на тржишту, а не непосредној потрошњи)
2. Генеричне ствари као предмет продаје (генеричне ствари као предмет
уговора о продаји могу се одређивати по врсти, количини и квалитету)
3. Индивидуале ствари као предмет продаје (одређивање индивидуално
одређене ствари у уговору о продаји врши се њеним прецизним означењем
тј. означењем на такав нацин да се може јасно разликовати од других
ствари)
4. Права као предмет продаје (поред ствари, предмет уговора о продаји могу
да буду и преносива имовинска права)

• Предмет купчеве обавезе:

1. Куповна цена и уговор о продаји у привреди

2. Одредивост куповне цене

• Обавезе продавца:

1. Обавеза предаје ствари – обавеза испоруке

2. Место испоруке
3. Време испоруке кад рок није уговорен
4. Начин испоруке
5. Обавеза гаранције за физичка својства робе
6. Остале обавезе продавца (обавеза предаје докумената, обавеза чувања робе,
обавеза осигурања, обавеза обавештавања)

• Обавезе купца:

1. Обавеза плаћања цене

2. Место и време плаћања
 3. Начин плаћања
4. Обавеза преузимања ствари (право или обавеза)
5. Остале обавезе купца4

2.Уговор о посредовању

• Појам и карактеристике (спада у двострано обавезне, неформалне,

именоване, комутативне и теретне уговоре)

• Закључење уговора
4
https://www.knjigovodstvenaagencija.com/knjigovodstvena-agencija-ugovori/knjigovodstvenaagencija.com-
ugovor-o-posredovanju-primer-2.pdf, приступљено дана 18.04.2023
 • Разграничење од заступања (посредник по правилу обавља само фактичке
радње, заступник обавља правне радње; посредник обавља своју делатност
као самосталан субјект у своје име и за свој рачун, док заступник обавља
делатност у име и за рачун налогодавца; посредовање је по правилу ад хок
однос, док је заступање по правилу трајни однос; посредник је непристрасан
правни субјект, док је заступник “пристрасан”)

• Обавезе посредника – законске (обавеза извршења налога, обавеза

обавештавања налогодавца, обавеза заштите интереса обе страна између
којих посредује, обавеза вођења посредничког дневника, обавеза издавања
посредничког листа)

• Обавезе посредника – уговорне

• Одговорност посредника (основ и случајеви одговорносту, одговорност

посредника за избор трећег лица)

• Права посредника (право на накнаду – провизију, право на накнаду

трошкова, губитак права)

2.1.Обавезе посредника

У обавезе посредника спада пре свега тражење треће лице које би могло
закључити уговор са налогодавцем. Он то мора радити са пажњом доброг привредника
и указати на њу налогодавцу. То значи да мора да делује савесно и у интересу
налогодавца. Посредник је дужан посредовати у преговорима и настојати да дође до
закључења уговора ако се на то посебно обавезао. Уколико се не склопи уговор он не
сноси последице, с’ обзиром да је настојао да дође до закључења уговора.

Битно је да посредник обавештава налогодавца о свим релевантним информацијама

које су од значаја за намеравани посао. Посредник може одговарати за штету коју би
претпела једна или друга страна између којих је посредовао у одређеним ситуацијама.
Такве ситуација су честе, неке од њих су:

• Уколико посредује за пословно неспособно лице што можемо проверити на

сајту Агенције за привредне регистре;

• Уколико посредује за лице које не може испунити обавезе из уговора;

• Уколико без дозволе налогодавца обавести треће лице о садржини налога, о

преговорима или о условима закљученог уговора тј ако дође до откривања
пословне тајне
 • Уопште за сваку штету која је настала његовом кривицом.
Битна документа за посредника су посреднички дневник и посреднички лист
Посреднички дневник садржи све битне податке о уговору који је закључен његовим
посредовањем. Посреднички лист је извод из посредничког дневника потписан од
стране посредника.

2.2.Обавезе налогодавца

Међу главним обавезама налогодавца је накнада коју мора да исплати

посреднику и када није уговорена. Висину накнаде ће одредити суд према
посредниковом труду и учињеној услузи уколико она није одређена неким
документом. Суд може снизити накнаду посредника на захтев налогодавца уколико је
висока с’ обзиром на рад и труд. То се једино не може учинити ако је иста исплаћена
посреднику после закључења уговора за који је он посредовао.

Посредник стиче право на накнаду када дође до закључења уговора за који је

посредовао осим ако није другачије уговорено. Ако дати уговор садржи одређене
услове, посредник стиче право на накнаду тек кад се остваре дати услови. Уколико је
један од улова раскидни (што значи да може доћи до поништења уговора), то нема
утицаја на посредниково право на накнаду. Ако посредник пак закључи уговор, а исти
није важећи због одређених околности, има право на накнаду ако му те околности нису
познате. Уколико посредник мора да путује ради склапања неког уговора, притом
настану трошкови као што су гориво, хотелске услуге, услуге штампања итд, он нема
право за накнаду истих осим уколико то није садржано у уговору са налогодавцем. Ако
је тако уговорено, онда ће имати право на накнаду трошкова у случају да не склопи
уговор.

Ако посредника контактирају две стране које желе међусобно да послују, он

може захтевати од сваке стране само половину посредничке накнаде и накнаду
половине трошкова ако је накнада трошкова уговорена. Наравно, подразумева се да ће
он радити свој посао са пажњом доброг привредника.

Постоје разни случајеви у пракси када посредник прекрши уговор или не

заступа интересе свог налогодавца тако што ради за другу страну, па губи право на
посредничку накнаду и на накнаду трошкова. 5

5
https://www.odvjetnik-strniscak.hr/strucni-clanci/ugovor-o-posredovanju/, приступљено дана 19.04.2023
Лица која су уговорне стране морају обратити пажњу на способност уговарања. У вези
с' тим способност уговарања треба посматрати као пословну способност која се захтева
за конкретну врсту уговора (у овом случају уговора о посредовању). У том смислу
постоје:

• Потпуна способност уговарања;

• Потпуна неспособност уговарања;

• Делимична неспособност уговарања.

Потпуна способност уговарања се стиче пунолетством (у нашем Закону са навршетком
осамнаест година). У овом случају постоје два изузетка а то су:

• Потпуну способност лице може стећи склапањем брака пре пунолетства уз

дозволу суда;
• Ако малолетно лице постане родитељ сматра се да је достигло душевну и
телесну зрелост потребну за старање о сопственој личности, правима,
интересима те је потпуно способно.

Потпуна неспособност уговарања значи нема правнорелевантну вољу било ког

уговора. Самим тим потпуна неспособност спречава настанак уговора. Примери: лица
до седме године, млађи малолетници (лица од седам до четрнаест година), чак и
пунолетна лица са сметњама у развоју ( што смањује њихову способност нормалног
расуђивања)

За разлику од потпуне неспособности, не спречава настанак уговора већ отвара питање

његовог опстанка. Делимична неспособност уговора се везује за сагласност законом
овлашћеног лица. Пример за то је да старији малолетници ( лица између четрнаест и
осамнаест година) могу закључивати уговоре али уз сагласност родитеља.6

3. Разграничење уговора о посредовању од заступања,

• Појам и карактеристике (спада у двострано обавезне, именоване,

комутативне и теретне уговоре)

• Врсте трговинског заступања (локални и генерални заступник, посебни и

опсти заступник, фиксиране трговачне агенте и путујуће трговачке агенте,
обично заступништво и заступнике дел цредере)

6
https://www.odvjetnik-strniscak.hr/strucni-clanci/ugovor-o-posredovanju/, приступљено дана 19.04.2023
 • Обавезе заступника – законске (обавеза извршења налога, обавеза
учествовања у закључењу посла са трећим лицем, обавеза старања о
интересима налогодавца,обавеза обавештавања налогодавца, обавеза
водјења заступничког дневника, обавеза верности)

• Обавезе заступника- уговорне

• Права заступника – обавезе налогодавца (право омогућавања обављања

посла, право обавештавања, право на накнаду, право на накнаду трошкова,
право залоге)

• Посебни начини престанка уговора о трговинском заступању (ако је уговор

закључен на одређено време он престаје самим протеком времене, а када је
уговор закључен на неодређено време он може престати отказом сваке
уговорне стране) 7

4.Правна природа уговора о посредовању

4.1.Уговорне стране

Уговор је закључен ако се уговoрне стране сагласе око битних елемената угoвора.Да би
уговор био пуноважан, неопходно је да се испуне општи услови за његово закључење.

Општи услови за закључење уговора су сагласност воља уговорних страна, способност

уговарања уговорних страна, постојање предмета уговора и постојање основа

7
https://www.savetisb.com/_storage/formulari/ugovori/Ugovoroposredovanju.pdf, приступљено дана
20.04.2023
уговора.Поред општих услова, за неке уговоре у праву Републике Србије захтева се и
испуњење посебних услова и то одређене форме уговора или сагласности или
пристанак на закључење уговора.

Неспорно је да је за пуноважност уговора неопходно постојање предмета и ваљаног

основа. Ипак, без уговорних страна нема ни уговора. Уговорне стране су најзначајнији
актери када је у питању уговорно право. Стране су слободне при одлучивању о томе да
ли желе да приступе процесу уговарања, с ким желе, као и при одлучивању о предмету
уговора, трајању уговора, његовој модификацији и престанку.

Уговорне стране морају бити првенствено уговорно способне, о чему ће бити више
речи у наредном поглављу. Нико не сме уговорне стране принудити на закључење
уговора. Таква одлука би била манљива, што представља разлог за рушљивост уговора.

Принуде, претње по живот и здравље уговорне стране, као и њој блиских лица,
законом су забрањене. Уговорне стране треба да слободно доносе одлуке у вези са
уговарањем, без обзира на то о којој врсти уговора се ради.

Поред слободе уговарања, која је уговорним странама дата законом, постоје и

ограничења, о којима је раније било речи детаљније (види поглавље 2.3.1). Предмет
уговора мора бити законом допуштен, а за поједине предмете уговора је неопходна и
сагласност надлежног органа ради пуштања специфичних ствари (робе) у промет.

Наведено је предвиђено и Законом о обавезним односима Републике Хрватске230, где

је наведено да ствар мора бити у промету те да је ништаван уговор о купопродаји
ствари ван промета. За продају ствари чији је промет ограничен вреде посебни
прописи. За пуноважност уговора о продаји непокретности потребно је испуњење
његове писмене форме, као и овера уговора.

И поред наведених законских ограничења уговора о продаји, он је свакодневан уговор,

с обзиром на то да су законска ограничења донета ради заштите интереса уговорних
страна и у општем интересу.

Воље уговорних страна морају бити међусобно компатиблине. Радња пре закључења
уговора је, уобичајено, слање или саопштење понуде другој уговорној страни, било то
посредно или непосредно. Понуда је предлог за закључење уговора учињен одређеном
лицу, који садржи све битне састојке уговора тако да би се његовим прихватањем
могао закључити уговор. Међутим, тако ће се сматрати понудом и када се изричито
изоставе детаљи који се односе на опрему и боју ствари ако је познат модел и
произвиђач. Понуда мора бити дата у намери закључења уговора другој страни или
овлашћеном лицу од стране уговорне стране којој је намењена понуда, озбиљна и
јасна. Може бити упућења једном лицу или неколицини.

Да би воља била подобна да створи правна дејства, она мора бити изјављена, или боље
речено, она мора добити свој спољни израз. Ако понудилац не жели да се обавеже, ако
само хоће да упозна и разјасни ставове свог партнера, а да при томе остане слободан,
док, нпр. не добије одговор одговор од других, тада не постоји предлог подобан за
прихват без обзира да ли је он довољно одређен по својој садржини или не.

Понуда се може опозвати само ако је понуђени примио опозив пре пријема понуде или
истовремено са њом. На опозивост понуде не утиче чак ни изјава понудиоца о
неопозивости, као ни одређивање датума за прихватање понуде. Ако за пуноважност
уговора закон захтева испуњење одређене форме, понуда мора да буде у истој форми
да би била пуноважна.

Уговор је закључен када друга уговорна страна да свој пристанак у вези са понудом без
икаквих измена. Уколико би уговорна страна којој је понуда упућена изменила делове
понуде, не би било речи о прихватању већ о новој учињеној понуди.

Понуда је прихваћена кад понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду. Ако
понуђени изјави да прихвата понуду и истовремено предложи да се она у нечему
измени или допуни, сматра се да је понуду одбио и да је са своје стране учинио другу
понуду своме ранијем понудиоцу. Ћутање понуђеног не значи прихватање понуде.

Понуда мора бити дата благовремено, мора бити јасна и озбиљна. Уколико понуђени
прихвати понуду после рока назначеног за изјашњење, сматраће се да је дата нова
понуда.

У контексту понуде и прихватања понуда споран је моменат када се има сматрати да је

тренутак закључења уговора.

Моменат закључења уговора није споран ако се понудилац и понуђени налазе у истом
месту, односно када је понуда дата и прихваћена међу присутним лицима. Закон
дефинише непосредну присутност, поред физичке присутности, и путем телефона или
пак телеграфа.

Споран је моменат у вези са одсутним лицима. Питање је не само од теоријског

значаја, већ за собом повлачи низ практичних последица, а најважније је утврдити
моменат закључења уговора јер од тог момента уговор почиње да производи правно
дејство, тј. да ствара облигационо-правна дејства. Према моменту закључења уговора
цени се способност уговорања. Могуће је, наиме, да у времену између изјаве о
прихватању понуде и пријема од стране понудиоца, неко од њих умре или постане
пословно неспособан – да ли ће уговор бити закључен, зависиће од момента који се
има узети као моменат настанка уговора, те од тренутка закључења уговора почињу
тећи извесни рокови који су предвиђени (нпр. рок за извршење обавезе). Такође,
моменат закључења уговора је неопходно утврдити и због случајева пропасти ствари
ако је ова била индивидуално одређена и незамењива. Наиме, уговор не може настати
ако је у току преговора дошло до физичке пропасти; у случају сукоба закона у времену,
правило је да се на уговор примени онај закон који је био на снази у тренутку
закључења уговора. Моменат закључења уговора је од важности и за подизање
паулијанске тужбе којом се врши побијање дужникових радњи у намери осујећења
повериоца итд.
Развиле су се три теорије које су покушале да дају одговор на питање тренутка
закључења уговора, при чему је само једна теорија прихваћена у праву Републике
Србије.

Према теорији изјаве или емисије уговор је закључен у моменту прихватања понуде од
стране понуђеног, а према теорији сазнања или информације се тренутак

закључења уговора своди на утврђивање чињенице сазнања понудиоца о садржини

изјаве којом је понуда прихваћена. Теорија пријема полази од тога да се тренутком
закључења уговора сматра онај моменат када је понудилац запримио изјаву о
прихватању понуде.

Теорија пријема је прихваћена у праву Републике Србије јер је објективнија у односу

на преостале две теорије. Она се не води сазнањем понудиоца о изјави о прихватању
понуде, јер би од момента пријема до сазнања могао да протекне дужи временски
период, нити се води моментом када понуђени да пристанак на понуду, јер је тај
моменат понудиоцу непознат. Остале две теорије су у том смислу субјективне, тј. биле
би повлађујуће или за понудиоца или за понуђеног, док теорија пријема рачуна
моменат закључења уговора објективно, тј. од момента пријема понуде понудиоца, без
могуће злоупотребе.

4.2.Способност уговарања уговорних страна

Физичко лице закључује уговоре ако је правно и пословно способно. Законом о

облигационим односима прописано је да и правна лица могу закључити уговоре у
правном промету, али у оквиру своје пословне способности. Уколико би се закључио
уговор супротно наведеном, не би произвео правно дејство.

Способност уговарања представља један од општих услова за закључење правно

перфектног уговора. Поред уговорних страна, као најбитнијих актера при закључењу
уговора у правном промету, од значаја је и да оне буду правно и пословно способне.

Способност уговарања је способност да се изјавама воље заснивају, мењају и гасе

облигације. 246 Правну способност схваћену као способност да се буде ималац права и
обавеза, физичка лица стичу рођењем, а правна лица кроз посебан поступак признања
правног субјективитета од стране правног поретка одређене државе.

Пословна способност је способност да лица која ступају у правни промет вољним

радњама стичу и преузимају обавезе. Професор Антић је изједначио способност
уговарања са пословном способношћу, будући да обе представљају способност којом
се стварају, мењају и престају облигационоправни односи.

Одсуство способности за уговарање, дакле, неспособност уговарања, има као

последицу неважност уговора, која се пак може јавити у облику апсолутне и релативне
ништавности.
Потпуна пословна способност се стиче пунолетством, а према праву Републике Србије
то је са навршених 18 (осамнаест) година. Уз дозволу суда, брак се може закључити и
пре пунолетства, а тим чином се такође стиче потпуна пословна способност. Још једна
законска ситуација је прописана за стицање пунолетства пре навршених осамнаест
година: када малолетник са навршених шеснаест година постане родитељ.

Лица која се не могу старати о себи због болести и сметњи у психо-физичком развоју
нису способна ни да заштите своја своја права, и стога се над њима продужава
родитељско право. Та лица нису способна за расуђивање нити да спознају и/или
заштите сопствени интерес. Право Републике Србије пружа заштиту таквим лицима,
ускраћујући им моћи закључивања уговора и располагања сопственом имовином. Они
фактички немају правно релевантну вољу за закључење уговора у промету.

Не треба схватити дословно ову законску формулацију, зато што се тим лицима, као и
малолетним лицима, која су потпуно пословно неспособна, дозвољава закључење
уговора мањих вредности. Под закључењем уговора мањих вредности се подразумева
одлазак до продавнице ради куповине намирнице и/или намирница, или пак куповна
сладоледа, играчака мањих вредности итд.

У ову групу спадају лица која су лишена пословне способности иако имају навршених
осамнаест година, услед заосталости у психо-физичком развоју. Законодавац није
ускратио њихова права, већ их штити услед субјективних околности (нпр. недостатак
интелектуалне или животне зрелости) које би могле осујетити њихова права и
имовину.

Пословно неспособна лица немају моћ расуђивања, заправо довољан интелект за

разликовање поступака који су добри и лоши по њих. Стога се законом захтева
продужено родитељство или се пак поставља орган старатељства који ће управљати
имовином и заштити њихова права.

На почетку овог поглавља је било речи о правним лицима која имају пословну
способност. Када су у питању правна лица, пословна способност им је изједначена са
правном способношћу.

Правна лица пословну способност стичу уписом у Агенцију за привредне регистре

субјеката. Уз регистрацију и додатне услове, у контексту да имају свог заступника,
органе, имовину, правна лица могу да закључују уговоре у правном промету. С
обзиром на то да је у питању неживи субјекат, односно да је правно лице творевина
људи и имовине, при закључењу уговора иступају преко својих заступника.

Уговори који су закључени са пословно неспособним лицем су рушљиви или

ништавни, зависно од околности конкретног случаја.

Поред потпуне пословне неспособности, тј. апсолутне неспособности, право Републике

Србије разликује и делимичну неспособност.
Лица која су делимично лишена пословне способности иако су пунолетна, а услед
одређених прихо-физичких сметњи, изједначена су са старијим малолетницима. Они
могу да закључују поједине врсте уговора, односно могу све, али је питање опстанка
таквог уговора у правном систему. Могуће да се пропише које тачно уговоре могу
закључивати лица делимичне пословне способности.

При закључењу уговора са тим лицем, врло битно је питање савесности, односно
несавесности друге уговорне стране.

Уколико је страна која закључује уговор са делимично способним лицем била савесна
или је била несавесна, али преварена да то лице има одобрење за закључење уговора,
онда она има право да одустане од уговора.

Законски заступник, уколико није дао одобрење за закључење уговора, може то

учинити у року од 30 (тридесет) дана од позива за одобрење. Ово се односи на
ситуацију да лице делимично лишено пословне способности закључи уговор са другим
лицем без одобрења законског заступника.

Пословно способно лице може захтевати да се поништи уговор који је без потребног
одобрења закључило за време своје ограничене пословне способности само ако је
тужбу поднело у року од три месеца од дана стицања потпуне пословне способности.

Уочава се да је способност за уговорање уговорних страна кључни услов за

пуноважност уговора. Уколико ова способност не постоји, беспредметно је даље
расправљати о основу и предмету уговора, као кумулативним условима, или посебним
условима како их правна доктрина декларише.

На основу наведеног, први услов за пуноважност уговора јесте да уговорне стране

морају – не треба, већ морају – да поседују способност за закључивање уговора у
правном промету.

И правна лица могу бити делимично пословна способна, обично када се за закључење
одређеног уговора захтева одобрење од стране органа, а сагласност се може дати
истовремено, накнадно или пак претходно.

Ако сагласност није дата, сматра се да уговор није ни закључен, а исто тако и уколико
орган не дозволи закључење уговора, односно уколико се не изјасни накнадно.

Законом о облигационим односима прописано је да се уговор, као и други правни

посао, може предузети и преко заступника. Овлашћење за заступање заснива се на
закону, општем акту правног лица, акту надлежног органа или на изјави воље
заступаног (пуномоћје).

Заступање је вршење правних послова за туђ рачун и у туђе име. Уговор који закључи
заступник у име заступаног лица и у границама својих овлашћења обавезује
непосредно заступаног и другу уговорну страну.
Заступник не може своје овлашћење пренети на другог осим ако му је то дозвољено
или се ради о интересу заступаног. Он се мора кретати у оквиру датог овлашћења.
Могуће је да заступник прекорачи овлашћења, те ће тада морати или да заступани
одобри учињено прекорачење или да одбије, што ће довести до солидарне
одговорности заступаног и заступника другој уговорној страни уколико је претрпела
штету и ако је поставила имовинскоправни захтев.

У наредним прилозима предочене су актуелне одлуке надлежних судова у контексу

изложеног, како за правна тако и за физичка лица.

 Прилог 8.
Пресуда Вишег суда у Суботици, Гж 274/2015 од 26.1.2016. године

Закон о облигационим односима, члан 26 и члан 55 став 4

• Уговор закључен од стране неовлашћеног лица, који није накнадно одобрен у

писменом облику се сматра уговором закљученим без једне уговорне стране (што је
битан услов за настанак двостраних уговора) где сагласност воља није ни постигнута,
због чега уговор није ни настао.

Из образложења:…,,Тужилац у конкретном случају захтева утврђење ништавости

поравнања које је у име тужиоца закључило лице које није било овлашћено за
закључење поравнања.

У смислу 1089. и 1090. Закона о облигационим односима одредби, поравнање је

двострано обавезни уговор којим субјекти једног спорног или неизвесног правног
односа узајамним попуштањем уређују тај однос, споразумно одређују узајамна права
и обавезе, која представљају садржину новонасталог облигационог односа.
Закључењем поравнања се отклања неизвесност при чему је неопходно да се тим
споразумом међусобна права и обавезе уреде на тај начин да оно суштински
представља узајамна попуштања. Поравнање је ништаво ако је засновано на
погрешном веровању оба уговарача да постоји однос који у ствари не постоји и ако без
тог погрешног веровања не би међу њима било ни спора ни неизвесности. Поравнање,
у смислу члана 103. и 88. став 3. а у вези са чланом 1093. Закона о облигационим
односима, може бити ништаво и ако је противно принудним прописима, јавном
поретку или добрим обичајима, односно ако неовлашћено заступани ни у остављеном
року уговор не одобри.

У конкретном случају тужбени захтев се заснива на тврдњи да је уговор закључен од

стране неовлашћеног лица, а тужилац уговор није накнадно одобрио у писменом
облику. Стога се има сматрати да је уговор закључен без једне уговорне стране (што је
битан услов за настанак двостраних уговора) и да сагласност воља није ни постигнута,
због чега уговор није ни настао (члан 26. и 55. став 4. ЗОО). Непостојећи уговори се по
својим последицама и правном дејству изједначавају са апсолутно ништавим
уговорима.
Чињенично је утврђено да ја предметно судско поравнање потписано од стране
туженог Ј. К. који је свој потпис ставио у име и за рачун О. тужиоца у С. и оверио
печатом Н. С. Ж. С., О. С. Тужени Ј. К. као председника одбора који је на тој функцији
био од тачно неутврђеног дана фебруара 2008. године до 22.03.2012. године није био
овлашћен за закључење судског поравнања у име тужиоца. У време закључења судског
поравнања председник синдиката је био М. Д., који је био на тој функцији до
30.04.2011. године, када је одлуком Ванредне скупштине тужиоца од 28.04.2011.
године за председника изабран З. Ђ. Који је био овлашћен да заступа и представља
тужиоца до 02.04.2013. године, када је Одлуком скупштине изабран М. В. В.. Утолико
не стоје жалбени наводи туженог Ј. К. да је приликом закључења судског поравнања од
16.4.2008. године био овлашћен за заступање тужиоца.

Првостепени суд је пресудом утврдио ништавост предметног судског поравнања у

целости на који начин је учинио битну повреду одредбе члана 3. став 1. Закона о
парничном поступку, на шта тужени основано указују у изјављеној жалби. Наиме,
тужилац тужбом захтева поништај због апсолутне ништавости одредаба судског
поравнања закљученог дана 16.4.2008. године пред Основним судом у С. у предмету
посл. бр. П. ,између тужиоца, првотуженог и осталих тужених, а којом одредбом се
тужилац обавезује да солидарно са туженим Ј. К. испоручи осталим туженим одређене
количине угља и дрвета, најкасније до 31.12.2008. године, а тужилац обавезује да
накнади трошкове парничног поступка. Код околности да тужилац не захтева
утврђивање ништавости одредаба судског поравнања у односу на обавезу туженог Ј. К.
првостепени суд погрешно примењује материјално право сматрајући да одредба
поравнања која се односи на обавезивање туженог Ј. К. на извршење чинидбе не може
да опстане. Погрешно је позивање и на одредбу члана 1098. Закона о облигационим
односима будући да је обавеза туженог Ј. К. и тужиоца солидарна."

Пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж 1022/2020 од 7.5.2020. године

Закон о облигационим односима, чл. 56 и 103

• Када је налаз вештака о пословној неспособности продавца из купопродајног

уговора дат у одсуству одговарајуће медицинске документације и под условом да је
тачна неуролошка дијагноза лекара опште праксе, који је извршио преглед пре
закључења овог правног посла, тада се не може закључити да је то лице заиста било
компромитованог расуђивања и одлучивања приликом његове овере.

Из образложења:…,,Првостепени суд закључује да пословна неспособност продавца,

сада пок. НН, у моменту закључења и овере спорног уговора, није доказана, те да нема
места утврђењу његов-е апсолутне ништавости, како је то прописано одредбама чл.

56.у вези чл.103.ЗОО.

Неосновано се тужена позива на неправилност побијане пресуде, са указивањем на

контрадикторности између доказаног током поступка и образложења суда, као и на то
да је првостепени суд погрешно ценио изјаве саслушаних сведока, из којих проистиче
да је пок. НН била несвесна непосредно пре закључења уговора, што је потврђено и
налазима вештака.

Наиме, сем сведока СС, која је рођака покојне, нико од саслушаних сведока, ни
комшиница, ни жена која је о њој бринула, ни овлашћено лице суда које је у кућним
условима оверавало уговор уз поштовање прописане процедуре, па ни докторка кућне
неге, која ју је прегледала, а који су имали непосредан увид у стање покојне, нису
посведочили да није била свесна, да није препознавала људе око себе и да није могла
да да податке о себи. Насупрот томе, сви они, као и тужени-продавац непокретности
ММ и купац ЈЈ, потврдили су да је била свесна, да због пада није могла да помера
десну ногу и имала малаксалост у десној руци, због чега је уместо својеручног потписа
ставила отисак прста на уговору, да је деловала мало збуњено и да је изричито
одбијала одвођење у здравствену установу.

Неосновано се жалбом истиче да је изведеним вештачењима потврђена пословна

неспособност покојне. Наиме, и вештак неуропсихијатар, и комисија вештака
Специјалне психијатријске болнице Г.Топоница, дали су свој налаз и мишљење да је
пок.НН у моменту закључења правног посла била у стању привремене душевне
поремећености, те компромитованог расуђивања и одлучивања. Међутим, према
изјашњењима ових вештака, налази и мишљења дати су у одсуству компетентне
медицинске документације, не постоји конкретан извештај на терену докторке кућне
неге која је прегледала покојну, ова докторка је само поставила сумњу у њену
здравствену дијагнозу-блажи мождани удар, али без писаног трага да ју је упутила на
специјалистички неуролошки или неуропсихијатријски преглед, с обзиром да је она
само лекар опште праксе. Код изјашњења је констатовано и да нема записника
мртвозорника о узроку смрти покојне, већ је тек у конкретном поступку надлежни
орган управе дао потврду о њеној смрти на бази наведеног извештаја докторке кућне
неге."

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж 863/2018 од 10.10.2018. године

Закон о облигационим односима, члан 56

• Када је једна уговорна страна неспособна за расуђивање у моменту закључења

уговора, услед чега не схвата значај својих поступака, уговор који закључује не
производи правно дејство, односно ништав је и то без обзира да ли му је у моменту
закључења уговора била одузета пословна способност јер је за закључење пуноважног
уговора одлучујућа стварна неспособност за расуђивање, а не правна констатација те
неспособности.

Из образложења:…,,Наиме, првостепени суд утврђује низ података, који експлицитно

указују да је тужилац од своје 14 године конзумирао алкохол, да је више пута лечен од
алкохолизма и да упркос томе никада није успоставио апстиненцију од алкохола, као и
да је то резултирало појавом психо- социјалних последица, Дакле, утврђене чињенице
јасно указују да су способност расуђивања као и способност изражавања слободне
воље тужиоца биле компромитоване (нарушена) најмање 17 година пре закључења
спорног уговора, па из тих чињеница логично следи закључак да тужилац није био
способан за расуђивање ни у време сачињења спорног уговора. Ово посебно када се
има у виду да су разлози из којих је тужиоцу одређена мера потпуног лишења
пословне способности егзистирали и у том периоду, све као последица (између
осталог) хроничног алкохолизма евидентираног још пре 1999. године (пошто је до те
године више пута и то безуспешно, био на лечењу у за то специјализованој болници у
Вршцу).

Како сви писменим докази које је суду презентовао тужилац указују да он знатно пре
времена закључења спорног уговора није био стварно способан за расуђивање (а што је
и правно констатовано изрицањем мере потпуног одузимања пословне способности
током трајања овог поступка) овај суд налази да је у конкретној чињенично-правној
ситуацији, на туженом је био терет доказивања да је тужилац у време закључења
уговора био способан за расуђивање. Међутим, иако је тужени предложио и
првостепени суд усвојио његов доказни предлог, те на ову околност одредио
вештачење, тужени је од свог доказног предлога на одустао рочишту, на ком је
првостепени суд закључио главну расправу. С тим у вези, потребно је указати да се
правило о терету доказивања примењује с обзиром на сваку конкретну чињенично -
правну ситуацију и доказну активност (или неактивност) парничних странака, а у
конкретном случају тужени је предлагао доказе (сведоке) искључиво на околност
исплате купопродајне цене, коју чињеницу није доказао.

Одредбом члана 56. ЗОО прописано је да је за закључење пуноважног уговора

потребно да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење тог
уговора, што је свакако претпоставка за слободно и озбиљно изражавање воље тог
лица за настанак правног посла, у смислу одредбе члана 28. ЗОО. Неспособности за
расуђивање у моменту закључења уговора, доводи до тога да то лице не схвата зјначај
својих поступака, услед чега уговор који закључује не производи правно дејство,
односно ништав је. Дакле, уговор који је закључило лице које није било способно за
расуђивање у време закључења уговора, без обзира што му пословна способност није
била одузета судском одлуком, ништав је у смислу члана 103. став 1. Закона о
облигационим односима, јер је за закључење пуноважног уговора одлучујућа стварна
неспособност, а не правна констатација те неспособности.

Следом свега наведеног, с обзиром на утврђено чињенично стање, а нарочито да је

тужилац лишен пословне способности из разлога који су постојали дуги низ година
пре закључења спорног уговора, ова јсуд закључује да тужилац није био способан да
схвати значај својих поступака и последице својих дела у време закључења спорног
уговора о купопродаји, те налази да је исти ништав, и да не производи правно дејство,
те да је тужени у обавези тужиоцу предати посед стана који је био предмет ништавог
уговора."

Пресуда Врховног касационог суда, Рев 1663/2016 од 24.5.2017. године

Закон о облигационим односима, члан 56

• Судски оверен уговор о доживотном издражавању у коме је обавеза за даваоца
издржавања, млађег малолетника узраста од 2 године у тренутку закључења уговора,
дефинисана и установљена као обавеза која ће се извршавати преко његовог законског
заступника - оца, који је преузео и извршавао ову обавезу, сматра се пуноважним без
обзира на узраст даваоца издржавања.

Из образложења:…,,Полазећи од утврђеног чињеничног стања правостепени суд је

одбио примарни тужбени захтев тужилаца за поништај и евентуални тужбени захтев за
утврђење ништавости наведеног уговора о доживотном издржавању, правилно
налазећи да је обавеза даваоца издржавања малолетног ВВ у овом уговору дефинисана
тако да је ту обавезу према примаоцу издржавања преузео његов законски заступник -
отац ГГ који ју је фактички и извршавао у складу са уговором. Он је закључио и судски
оверио овај уговор у име и за рачун малолетног даваоца издржавања као његов
законски заступник у смислу члана 72. став 1. Породичног закона. Како није утврђено
постојање мана воље, а воља странака да се закључи наведени уговор је била потпуно
слободно изражена и примаоцу издржавања су била позната лична својства малолетног
даваоца издржавања, са ким је овај уговор и закључио, сматрао је да нису испуњени
услови за његов поништај у смислу члана

111. Закона о облигационим односима (ЗОО). Притом није утврђена ни повреда форме
овог уговора, који је у име и за рачун даваоца издржавања закључио његов отац
законски заступник и која је потврђена у судијској овери извршеној у смислу члана
195. Закона о наслеђивању.

По становишту другостепеног суда су испуњени услови за поништај предметног

уговора о доживотном издржавању прописани чланом 111. ЗОО из разлога ограничене
пословне способоности малолетног даваоца издржавања јер он као млађи малолетник
узраста од две године у смислу члана 64. став 1. Породичног закона, с обзиром на
природу уговора, није био пословно способан да преузме уговорне обавезе, имајући
притом у виду да је према члану 56. ЗОО за закључење пуноважног уговора потребно
да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење тог уговора. Како је
закључио да су испуњени услови за поништај предметног уговора због ограничене
пословне способности уговорне стране, другостепени суд је нашао да зато нису
испуњени услови за одлучивање о евентуалном тужбеном захтеву за утврђивање
његове ништавости.

По становишту овога суда ревидент основано указује на погрешно примењену одредбу

члана 64. Породичног закона којим се регулише питање пословне способности детета у
случајевима у којима дете може самостално предузимати правне послове, што
конкретно није случај. Наиме, у овом случају је обавеза издржавања за даваоца
издржавања одредбом тог уговора, била дефинисана и установљена као обавеза која ће
се извршавати преко његовог законског заступника - оца, који је на овај начин и
преузео обавезу даваоца издржавања, која је извршена.

Имајући зато у виду праву вољу уговорника (да ће уговорне обавезе испуњавати
законски заступник даваоца издражвања) уговор о доживотном издржавању производи
правно дејство у погледу извршења, без обзира на узраст даваоца издржавања. Закон о
наслеђивању нема ограничења у погледу тога ко може бити давалац по уговору о
доживотном издржавању па давалац може бити свако лице.

Малолетни уговарач је био заступан од стране свог оца као законског заступника у
смислу члана 72. став 1. Породичног закона, па нису испуњени услови за поништај
уговора у смислу члана 111. ЗОО. Имајући у виду све изложено и да је била испуњена
писмена форма уговора о доживотном издржавању потврђена у судијској овери у
ванпарничном поступку у смислу члана 195. Закона о наслеђивању, то уговор
производи правно дејство.

Чак и под условом да теретни уговор у име и за рачун малолетника до 14. године
живота није могао да закључи законски заступник, уговор би производио правно
дејство по члану 66. став 2. Закона о облигационим односима (конверзија) као уговор о
поклону јер су испуњени услови за његову ваљаност: оверен је, а из утврђеног
чињеничног стања произлази намера дарежљивости сада пок. ДД према малолетном
ВВ, као унуку свог брата ЕЕ, чија се породица од 1994. године (пре закључења
уговора) старала о њему као члану своје породице све до његове смрти."

Решење Апелационог суда у Нишу, Гж 176/2016 од 4.2.2016. године

Закон о наслеђивању, члан 156

• Накнадно лишење пословне способности није од утицаја на пословну

способност тог лица у време закључења уговора.

Из образложења:...,,Према утврђеном чињеничном стању, сада пок. М. Ј. је сачинио

својеручно завештање 01.04.2001. године, којим је располагао целокупном својом
покретном и непокретном имовином, коју поседује у К. и селу Ж., у корист Д. Ј. Ову
изјаву воље опозвао је дана 09.04.2001. године и истовремено изјавио да своју
непокретну и покретну имовину, коју поседује у К. и селу Ж., оставља у наслеђе
рођаки З. Б.-туженој. Пре тога је 06.04.2001. године, са туженом, као даваоцем
издржавања, закључио и уговор о доживотном издржавању, којим се, као прималац
издржавања, обавезао да туженој за дато издржавање, после своје смрти, остави сву
своју покретну и непокретну имовину. Дана 23.07.2001. године, пок. М. Ј. је сачинио
својеручно завештање, којим је туженој у наслеђе оставио своју покретну имовину
таксативно побројану и ближе одређену у завештању. Пок. М. био је учесник у
неколико парница. У парници П.бр. 594/01 он је поднео тужбу, која је због вештачењем
утврђене чињенице да није био пословно способан, правноснажним решењем суда
одбачена. У парници П.бр. 22/08, покренутој тужбом Д. Ј. против пок. М. Ј. и тужене,
ради поништаја уговора о доживотном издржавању од 06.04.2001. године, изведен је
доказ вештачењем преко вештака Специјалне психијатријске болнице у Г. Т, који су у
свом мишљењу оценили да у периоду од 01.04.2001. године до 30.04.2001. године пок.
М. Ј. није био способан да се стара о својим правима и интересима, односно да је био
пословно неспособан. Овај поступак је прекинут до правноснажног окончања парнице
П.бр. 485/06. Пок. М. Ј. је решењем Општинског суда у К. Р.бр. 77/03 од 22.10.2003.
године, потпуно лишен пословне способности и стављен под старатељство Центра за
социјални рад у К. Вештак неуропсихијатар М. Ф. дала је свој налаз и мишљење да је у
моменту сачињавања и закључивања спорних правних послова из тужбеног захтева, тј.
у априлу 2001. године, сада пок. М. био пословно способан и у стању да схвати значај
предузетих правних радњи. Специјална психијатријска болница у Г. Т. дала је свој
налаз и мишљење, преко комисије вештака, да пок. М. Ј. није био пословно способан у
моменту предузимања наведених правних послова. Судско психијатријски одбор
Медицинског факултета у Београду дао је налаз и мишљење, два допунска налаза и
мишљења са изјашњењем члана комисије на рочишту 26.10.2015. године, да је пок. М.
у периоду закључења спорних правних послова био пословно способан да схвати
значај предузетих радњи.

Првостепени суд закључује да нису испуњени услови за утврђење ништавости

својеручног тестамента сада пок. Ј. М. од 23.07.2001. године, опозива изјаве његове
последње воље сачињеног 09.04.2001. године и уговора о доживотном издржавању
закљученог 06.04.2001. године, јер је он у моменту предузимања ових правних послова
био пословно способан, а околности под којима је дошло до одузимања његове
пословне способности октобра 2003. године, нису од битног утицаја на његову
пословну способност у време предузимања ових радњи.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је у свему

правилно применио материјално право и за своју одлуку дао довољне и јасне разлоге
које прихвата и овај суд.

Наиме, чл. 155. Закона о наслеђивању, прописује да је завештање ништаво ако је

његова садржина противна принудним прописима, јавном поретку или добрим
обичајима, а чл. 156. истог закона, прописује да је ништаво завештање лица које није
навршило 15 година живота и лица које је због неспособности за расуђивање потпуно
лишено пословне способности. У складу са чл. 56. ЗОО за закључење пуноважног
уговора потребно је да уговорна страна има пословну способност која се тражи за
закључење тог уговора.

Првостепени суд је на поуздан начин, вештачењем од стране Судско медицинског

одбора Медицинског факултета у Београду, утврдио да једина дијагноза која је пок. М.
постављена у време склапања спорних правних послова је дијагноза артеросклерозе, а
која значи закрчење крвних судова, што не мора да корелира са степеном оштећења у
оквиру душевних способности. У време склапања спорног уговора, априла 2001.
године, нема медицински релевантних показатеља да је код пок. М. био присутан
тежак психооргански синдром у склопу кога би код њега било присутно тешко
нарушавање душевних способности и неспособност за расуђивање. У погледу
чињенице да је пок.М. у кратком временском периоду закључио више различитих
правних послова, првостепени суд је уважио мишљење одбора да је овај знао коју
правну радњу предузима, са којом имовином располаже, кога лишава, а коме уступа
имовину, да овакво понашање може да указује на сугестибилност али и на рационалну
промену одлуке, те да лишење пословне способности пок. М. током 2003 године није
од битног утицаја на његову пословну способност у време закључења спорних уговора.

Неосновано се тужени у жалби позива да је изрека пресуде супротна чињеницама и

доказима на које се суд, у образложењу исте, позива, те да је мишљење Судско
медицинског одбора Медицинског факултета у Београду погрешно и као такво
неприхватљиво, јер је супротно другим вештачењима током поступка, који су
потврдили пословну неспособност пок. М. у спорном периоду. Првостепени суд је
извео све доказе који су били потребни за одлучивање, и оценом сваког од изведених
доказа засебно и свих заједно, потпуно и правилно утврдио чињенично стање на коме
је засновао своју одлуку, посебно у погледу овлашћења из чл.273.ст.2.ЗПП да, када
током поступка дође до различитих мишљења вештака по истом задатку вештачења,
одређује ново вештачење. Правилно је првостепени суд побијану одлуку засновао
управо на налазу и мишљењу наведеног одбора, јер исти чини комисија стручњака-
вештака, који су професионално оспособљени и имају знање из области коју су
вештачили."

4.3.Форма уговора

Посебан услов за закључење уговора представља форма уговора. Законом о

облигационим односима је прописано, у члану 67, да закључење уговора не подлеже
никаквој форми, осим ако је законом одређено. Тако је за пуноважност уговора о
продаји непокретности прописана писмена форма и овера код надлежног органа, о
чему је било речи.

Формални уговори могу бити раскинути неформалним споразумом, изузев ако је за

одређени случај законом предвиђено што друго, или ако циљ због кога је прописана
форма за закључење уговора захтева да раскидање уговора буде обављено у истој
форми. Законом је дозвољено да уговорне стране уговоре форму уговора као услов
пуноважности уговора. То уговорне стране чине ради заштите сопствених интереса.
Доказна форма је битна ради сигурности уговорних страна у случају неизвршења
уговорне обавезе или задоцњења. У случају спора је лакше доказати тужбени захтев
писменим доказима него изјавама странка, укључујући и сведоке.

Уколико је намера уговорних страна била да уговоре одређену форму ради заштите
својих интереса (нпр. да не донесу пренагљену одлуку, да минуциозно уреда своја
права и обавезе, као плод дуготрајних преговора), такав уговор постаће формалан иако
то по самом закону није био.

Уговор који није закључен у прописаној форми нема правно дејство уколико из циља
прописа којим је одређена форма не произлази што друго и исто тако уговор који није
закључен у уговореној форми нема правно дејство уколико су странке пуноважност
уговора условиле посебном формом.

Конвенција УН о уговорима о међународној продаји робе (Бечка конвенција)

омогућава да стране уговоре закључују и електронским путем тиме што немају посебне
захтеве у погледу форме.

Други посебни условза закључење уговора, поред форме, јесте одобрење. Закон
захтева да поред општих услова, који морају кумулативно да буду испуњени, захтева и
одобрење трећег лица. Под трећим лицем подразумева се надлежни орган или неко
друго физичко или правно лице.

Закон о облигационим односима користи термин „дозвола“. Дозвола, односно

одобрење морају бити дати у облику прописаном за уговоре за чије се закључење дају.

Одобрење и форма нису исти институти, већ је сваки засебан. Одобрење се може
односити како на формалне тако и на неформалне уговоре, односно на консесуалне
уговоре.

5. Карактеристике уговора

Уговор о посредовању има следеће карактеристике:

- именован уговор – регулисан је законом

- двострано обавезан – на основу њега обе стране стичу и права и обавезе
- теретан – јер налогодавац има обавезу плаћања посредничке провизије
- неформалан – сем уколико се уговарачи не договоре да га закључе у писаној
форми;
- комутативан – у време закључења уговора странама је познато шта чини
предмет њихових обавеза
 - мешовит – јер се у њему могу препознати уговор о заступању и уговор о делу,
мада се од ових уговора разликује.

5.1.Битни елементи уговора

Заступник има обавезу да изврши заступничку улогу, а налогодавац да за сваки

закључени уговор исплати одређену накнаду односно провизију.

1. Обавеза посредника је фактичка - посредник предузима по правилу само

фактичке радње за налогодавца
2. дужан је да поступа савесно и у интересу налогодавца, са пажњом доброг
привредника. што значи савесно и у интересу налогодавца .
3. посредник обавештава налогодавца о свим значајним околностима, које су од
значаја за извршење повереног му посла.
4. ако се не склопи уговор посредник не сноси штетне последице, с обзиром да је
настојао да дође до закључења уговора.
5. Посредник може сносити штетне последице на пример: ако посредује за
пословно неспособно лице, ако послује за лице које не може испунити обавезу,
ако без одобрења налогодавца обавести треће лице о садржини налога или ода
пословну тајну налогодавца и сл.
Битан састојак уговора је овлашћење које налогодавац даје заступнику у виду налога.
Обим и врста овлашћења одређују се уговором.

Други битан елемент уговора је провизија која се такође одређује уговором и може
бити одређена према тарифи заступника или на други уобичајени начин.

5.2.Садржина уговора

5.2.1.Обавеза трговинског заступника је вршење послува заступања који се

најчешће састоје у посредовању у преговорима, довођење у везу трећег лица и
налогодавца, давање стручних мишљења обавештавање јавности и сл.
5.2.2.Обавеза стручне заштите налогодавца – дужан је да поступа у складу са
правилима стуке и пажњом доброг привредника.
5.2.3.Обавеза обавештавања - дужан је да редовно обавештава налогодавца о
свим значајним околностима, потенцујалним клијентима, стању на тржишту,
кретању цена идр.
5.2.4.Обавеза придржавања упутства и налога – делатност заступника
ограничена је упутствима и налозима налогодавца. Међутим ван налога може да
 предузима оне радње које штите интересе налогодавца, ако то произилази из
саме природе посла. Лице које закључи уговор без овлашћења назива се
неовлашћени заступник. У овом случају лице са којим је закључен уговор има
право да налогодавцу остави примерен рок да такав уговор одобри, а ако га
налогодавац не одобри уговор се сматра ништавим.
5.2.5.Обавеза чувања пословне тајне – дужан је да чува све пословне тајне
налогодавца док обавља заступничку делатност, па и по извршењу уговора
трговинском заступању.
5.2.6.Обавеза вођења пословних књига – у којима хронолошки уписује све
уговоре које је закључио у име и за рачун налогодавца. Када закључи уговор са
трећим лицем дужан је да састави закључницу у три примерка са његовим
потписом и потписом трећег лица.
5.2.7.Обавеза полагања рачуна – дужан је да налогодавцу полаже рачуне за све
време трајања уговора, али и по извршењу налога.
5.2.8.Обавеза враћања ствари – дужан је да по престанку уговора све ствари
врати налогодавцу, на пример: макете, мустре, моделе узорке и сл.

5.3.Обавезе налогодавца су:

1. Обавеза придржавања датог налога – ступајући у уговорни однос

налогодавац даје заступнику налог одговарајуће садржине, кога је овај дужан да
се придржава односно несме га прекорачити
2. Обавеза предаје докумената материјала и сарадње – налогодавац је дужан да
заступнику преда све исправе, узорке, моделе, мустре и сл. као и да са љим
сарађује
3. Обавеза плаћања провизије (накнаде) – висина накнаде за извршене услуге се
уговара, а ако није уговорена, плаћа се по тарифи трговинског заступника или
према обичајима у месту заступања.
4. Обавеза накнаде трошкова – налогодавац је у обавези да заступнику накнади
само оне ванредне трошкове који су учињени са циљем заштите његових
интереса,а не и редовне уобичајене трошкове.

5.4.Престанак уговора

Уговор о трговинском заступању престаје:

- Истеком времена на који је закључен

- Сагласношћу уговарача пре испуњења обавезе из уговора
- Отказом пуномоћја или отказом заступника

5.5.Извори права уговора о посредовању

Општи правни акти се сматрају „изворима” појединачних, пошто ови произилазе из
њих, односно доносе се на основу њих. Стога се општи акти и називају „извори” права.
Сматра се да је Тит Ливије први употребио овај израз у Закону о XII таблица,
називајући га „извором целокупног јавног и приватног права”.

5.5.1.Појам

Термин „извор права” користи се да би се означиле три ствари, три различита појма: [1]

1. Извор доношења права – орган или субјекат надлежан за доношење норме :

Државни орган (парламент, влада), Орган федералне или аутономне јединице
(обласни савет), Сви чланови друштва, удружења и сл.

2. Извор сазнања права – акт или документ који садржи правне норме :
Формалноправно законодавни акт (закон), Формалноправно уредбодавни акт
(уредба), Људско понашање (обичај – имају чисто доказну снагу)

3. Извор настанка права – процес стварања норме, којој правни поредак признаје
способност извора права.

Ова три значења термина „извор права” указују на обележја форме правног акта:
Доносилац акта, форма акта, поступак доношења акта

5.5.2.Материјални извори права

Материјални извори права су друштвене чињенице и снаге које стварају право, због
којих право има садржину какву има.

5.5.3.Формални извори права

Формални извори права су облици у којима се изражавају општи правни акти, тј.
правни акти који садрже опште правне норме.

Само општи правни акти могу бити формални извори права, јер само из њих право
може „извирати” без обзира на број случајева њихове примене. Појединачни акти,
применом на конкретне случајеве престају да постоје у правном смислу, јер се њихова
обавезност, применом на конкретан случај исцрпљује.

Данас постоје два основна система формалних извора права: Континентални систем,
Англосаксонски или прецедентни систем.

Континентални систем који важи у Европи (осим у Великој Британији) карактерише

закон као основни извор права, што значи и постојање тзв. писаног права. У том
случају постоји кохерентан систем правних прописа, којима се уређују права и обавезе.
Интересантне су тенденције које постоје у савременом свету. Наиме, у
англосаксонским земљама јача је улога закона, а у континенталном праву, закон се све
више потискује јер многобројност и сложеност друштвених појава превазилази
могућност законодаваца да их прати.

У формалне изворе права спадају: 

1. Закон – Термин „закон” употребљава се у више значења. Родни појам садржан

је у изразу канон којим се у грчком и латинском језику, али и у модерним
светским језицима, означава правило, узор, пропис или одлука. Закон је у
модерно доба сасвим сигурно најзначајнији извор права. Његов изузетан значај
потиче, с једне стране, отуда што га доноси представнички орган према унапред
предвиђеном, сложеном и јавном поступку – елемент форме, а са друге стране,
што садржи опште норме на којима се заснивају овлашћења и обавезе правних
субјеката и гарантују основна права – елемент садржине.

2. Устав – Извесни закони могу имати већу формалну снагу и значајнији предмет
регулисања од осталих. Такви закони називају се уставни (основни, органски)
закони или устав.

3. Судска пресуда – је акт који је у формалном смислу обележен надлежношћу

судског органа. С обзиром на садржину, судска пракса је непотпун појединачни
правни акт којим се изриче појединачна санкција за конкретан случај.

4. Обичај – одређује се као норма која у друштвеној заједници неорганизовано

настаје дуготрајним понављањем једног исто понашања у истој ситуацији.

5. Остали извори права

5.5.4.Вредносни извори права

Вредносни (идејни) извори права су друштвене вредности из којих „извире” право.

Вредности не представљају непосредан или формалан извор права уколико то није
изричито наведено, нпр. при попуњавању правних празнина (уколико не постоје
законима или обичајима утврђена правила).

Пример: Правда као вредносни извор, Статуа Јустиције, персонификације правде.

Мач – симболизује моћ присиле суда, даје гаранцију да ће његове одлуке бити
поштоване и спроведене.

Теразије – утврђује шта коме следује на непристрасан начин, вагање између кривице и
невиности. Мач без теразија представља само силу, а теразије без мача немоћ права.

Повез преко очију – указује на непристрасност, онемогућава утицај на судске одлуке,

симболизује независност правосуђа од извршне власти.

Хијерархија извора права

 Устав Ustav Republike Srbije

  Потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног
права

 Закони Zakoni Srbije

 Подзаконски правни акти

 Општи акти друштвене организације

 Обичаји као извор права

 Судска пракса као извор права

 Правна наука као извор права

Закључак

Уговор о посредовању јесте врста уговора између налогодавца и посредника којим се

посредник обавезује да нађе и доведе у везу са налогодавцем лице ради преговора о
закључењу одређеног уговора. Уговор налогодавца обавезује да посреднику исплати
одређену накнаду за његове услуге посредовања уколико уговор буде био закључен.

Форма може бити различита од случаја до случаја у зависности ко је посредник, али

најчешће има општи облик па се попуњавањем обрасца дефинишу уговорне стране и
посебни услови ако их има.
Посредник може бити банка, туристичка агенција али и друге финансијске
институције. Уколико посредник остане без надокнаде која је дефинисана у уговору и
ако његово настојање да добије надокнаду остане без резултата, може да се послужи
уговором о делу ако жели да тужи налогодавца.

Међутим посредник нема право и не може обављати послове за налогодавца који су

дефинисани у уговору закљученим између та два лица без постојања писменог
пуномоћја. Ако дође до таквих или сличних ситуација, налогодавац има право на
поништење налога за посредовање кад год он хоће. Изузетак за његово право
опозивања је уколико се тога није одрекао и под условом да позивање није противно
савесности.

Иако посредник пронађе треће лице које потенцијално може закључити уговор о
сарадњи са налогодавцем, налогодавац не мора то урадити ако није задовољан
условима или евентуално има ваљан разлог за несклапање сарадње, али ће одговарати
за штету ако је поступио противно савесности.

Литература

1. И. Бабић, Привредно право, Београд 2008. стр. 302.
2. Јаков Радишић, Облигационо право, (2000), Правни факултет у Београду.
3. Иван Никчевић и Велисав Марковић, Пословно право, (2014),Београд.
4. Миленовић Дара, Пословно право, (2009) Ниш, Центар за публикације
5. Јаковљевић Марија, Уговори у привреди и њихова форма. (2019), Београд
6. Закон о облигационим односима („ Сл. Лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89-
одлука УСЈ и 57/89, „Сл. Лист СФРЈ“, бр. 31/93,„ Сл. Лист СЦГ“, бр. 1/2003–
 Уставна повеља и „Сл. Гласник РС“, бр. 18/2020).
7. Закон о затезној камати ( „ Сл. Гласник РС, бр. 119/2012)
8. Капор, В., (1960). Уговор о куповини и продаји робе према Општим узансама за
промет робом, Београд
9. Миленовић Д., (2009). Пословно право, Ниш, Центар за публикације
10. Шкорић, С. (2009), Колективна доминација на тржишту, Право - теорија и
пракса, 26 (11-12), стр. 101-112
11. Вујисић, Д. (2009). Пословно право – трговинско право, Бања Лука, Бесједа
12. Вукадин, Е., (2009). Економска политика, Београд
13. Вукићевић, Ј. С., (2011). Привредни уговори, Београд, Копи комерц
14. Закон о привредним друштвима, Службени гласник РС, бр. 36/11, 99/11, 83/14 -
др. закон, 5/15, 44/18 и 95/18
15. Закона о облигационим односима, Службени лист СФРј, бр. 29/78, 39/85, 45/89 -
одлука УСЈ и 57/89, Сл. лист СРј, бр. 31/93 и Сл. лист СЦГ, бр. 1/2003 - Уставна
повеља
16. Закон о парничном поступку, Службени гласник РС, бр. 72/11, 49/13 - одлука
УС, 74/13 - одлука УС и 55/14
17. https://www.area.ba/sta-je-ugovor-o-posredovanju/
18. https://sr.m.wikipedia.org/sr/Ugovor_o_posredovanju
19. https://www.knjigovodstvenaagencija.com/knjigovodstvena-agencija-ugovori/
knjigovodstvenaagencija.com-ugovor-o-posredovanju-primer-2.pdf
20. https://www.odvjetnik-strniscak.hr/strucni-clanci/ugovor-o-posredovanju/
21. https://www.savetisb.com/_storage/formulari/ugovori/Ugovoroposredovanju.pdf

Биографија

Милош Крсмановић рођен је 22. јула 1989 године у Косовској Митровици где је
завршио основну школу 21 Новембар. Средњошколско образовање завршио је у
Косовској Митровици у Медицинској школи смер фармацеутски техничар са
врлодобрим успехом и стекао звање Фармацеутског техничара. По завршетку средње
школе запошљен је у државној апотеци у Косовској Митровици на месту
фармацеутског техничара где и данас ради на истом радном месту.

Уписао Академију струковних студија косовско метохијску Пећ-Лепосавић на

смеру Финансијско пословање предузећа 2019 године.

Течно говори Енглески и Албански језик и добро познаје рад на рачунару.

Сажетак рада

Предмет уговора о посредовању је довођење у везу трећих особа с

налогодавцем ради преговарања о склапању одређеног правног посла. Уговорне стране
у уговору о посредовању су посредник и налогодавац. Посредник је уговорна страна
која се обвезала да ће с налогодавцем довести у везу особу која би с њим преговарала о
склапању одређеног уговора (нпр. куповини, продаји, замени или закупу некретнине).
Посредник се обвезује пажњом доброг привредника тра`ити прилику за склапање
одређеног уговора и указати на њу налогодавцу те га обавестити о свим околностима
значајним за обављање правног посла које су му познате или су му морале бити
познате. За време трајања пословног односа у обавезе посредника спада потпуна
лојалност налогодавцу, придржавање од налогодавца примљених упута као и заптита
његових интереса, пуна дискреција и пружање сваке друге помоћи налогодавцу везане
уз реализације предметног посла. Налогодавац је уговорна страна која је посреднику
дала налог за посредовање за склапање одре|еног уговора која се обавезала да плати
одре|ену накнаду посреднику ако се склопи уговор о продаји с особом с којом је у вези
ради преговарања довео посредник.

АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА КОСОВСКО MЕТОХИЈСКА улица

Доситеја Обрадовића бб, 38218 Лепосавић, тел. 028/83-780 www.akademijakm.edu.rs,
e-mail: office@akademijakm.edu.rs.
 Образац бр. 3

ИЗЈАВА О АУТОРСТВУ РАДА

Изјављујем и својим потписом потврђујем да је овај завршни рад искључиво

резултат мог властитог рада и ослања се на објављену литературу што показују
коришћење белешки и библиографских извора.
Изјављујем како ниједан део рада није написан на недозвољен начин, нити је
преписан из нецитираног рада и ниједан део рада не крши било чија ауторска права.
Потврђујем да ниједан део рада није искоришћен за било који други рад у било
којој другој високошколској, научној или образовној установи.
Својим потписом потврђујем и дајем сагласност за јавно објављивање мог
завршног рада под насловом:

____________________________________________________________
____________________________________________________________

У _____________________ Студент:
Датум: _________________ године Име и презиме
број индекса

потпис