Pravni Fakultet

Megatrend Univerzitet
Bulevar Mihajla Pupina 117
Beograd

SEMINARSKI RAD IZ NASLEDNOG PRAVA

TESTAMENT

Mentor : Student:
Doc. dr Aleksandra Nikolova Sanja Nikolić
Asistent: Br.Indeksa:
Luka Stajić 200008/2021

Beograd, April 2023. godine

SADRŽAJ:
1. UVOD- POJAM TESTAMENTA...............................................................................................................2
2. PRAVNA PRIRODA TESTAMENTA.........................................................................................................3
3. SASTAVLJANJE TESTAMENTA...............................................................................................................4
3.1 AKTIVNA TESTAMENTARNA SPOSOBNOST...........................................................................................4
3.2 ZAVEŠTAOČEVA VOLJA...........................................................................................................................5
4. FORMA TESTAMENTA..............................................................................................................................6
4.1 OLOGRAFSKI TESTAMENT......................................................................................................................6
4.2 ALOGRAFSKI TESTAMENT......................................................................................................................7
4.3 JAVNOBELEŽNIČKI TESTAMENT.............................................................................................................7
4.4 SUDSKI TESTAMENT...............................................................................................................................8
4.5 KONZULARNI TESTAMENT.....................................................................................................................8
4.6 BRODSKI TESTAMENT............................................................................................................................9
4.7 VOJNI TESTAMENT.................................................................................................................................9
4.8 MEĐUNARODNI TESTAMENT.................................................................................................................9
4.9 USMENI TESTAMENT.............................................................................................................................9
5. SADRŽINA TESTAMENTA........................................................................................................................11
5.1 IMENOVANJE NASLEDNIKA..................................................................................................................11
5.2 RAZBAŠTINJENJE..................................................................................................................................11
5.3 PROSTA SUPSTITUCIJA.........................................................................................................................11
5.4 FIDEIKOMISIRANA SUPSTITUCIJA.........................................................................................................12
5.5 USLOV U TESTAMENTU........................................................................................................................12
5.6 ROK U TESTAMENTU............................................................................................................................12
5.7 NALOG U TESTAMENTU.......................................................................................................................12
6. LEGAT.................................................................................................................................................14
7. OPOZIVANJE I PONIŠTAVANJE TESTAMENTA.....................................................................................16
7.1 OPOZIVANJE TESTAMENTA..................................................................................................................16
7.2 PONIŠTENJE TESTAMENTA...................................................................................................................17
8. ZAKLJUČAK.........................................................................................................................................20
9. LITERATURA.......................................................................................................................................21
 1. UVOD- POJAM TESTAMENTA

Sam pojam testamenta, poznate je još i kao zaveštanje ili oporuka, predstavlja glavni temelj
naslednog prava, a sam institut testamenta datira još od rimskog prava, kada se prvi put
pojavljuje u Zakonu XII tablica i kao takav nastavlja da živi kroz praksu naredna dva i po
milenijua. Testament treba posmatreti pre svega kao poslednju izjavu volje jednog lica, odnosno
tetsatora, dato u pisanoj formi koja sadržđi imenovanje naslednika za života 1, i kao takvog treba
ga razlikovati od pravnih poslova koji se obavljaju između živih za života2.
Prema tome možemo reći, da testament, odosno zaveštanje ili oporuka predstavljaja pravni posao
koji je zakonom uređen i podrazumeva poslednju izjavu volje pravno sposobnog lica, odnosno
testatora kojom on određuje raspodelu svoje imovine posle smrti i eventualno daje druge izjave i
naredbe u vezi sa svojom imovinom nakon smrti.
Ukratko i najjednostavnije testament se može objasniti kao jednostrani, lični, dobročini pravni
posao za slučaj smrti, koji je opoziv u slučaju promene mišljenja testatora, kojim zaveštalac,
odnosno testator, uređuje pravnu sudbinu svoje imovine za slučaj smrti.

Prema tome može se reći da u našem naslednom pravu, testament postoji:

1. Kada ostavilac celokupnu zaostavštinu ili njen idealni deo ostavi određenom licu
2. Kada ostavilac legatu ostavi tačno određenu stvar i pravo
3. Kada ostavilac zakonskog naslednika isključuje iz testamenta 3
4. Kada ostavilac oprosti nedostojnost nasledniku ili legataru
5. Kada ostavilac opozove ranije sastavljen testament 4

1
Inter vivos- latinski izraz koji označava imenovanje naslednika
2
mortis causa- latinska reč za pravni posao za slučaj smrti
3
Negativni testament- testament iz koga ostavilac isključuje naslednika iz ostavine
4
Institucije naslednog prava, Dejan B. Đurđević; Univerzitet u Beogradu- Pravni fakultet, 2018. godina; str. 119
 2. PRAVNA PRIRODA TESTAMENTA

Već smo rekli kako je testament jednostrani, opozivni, dobročini, strogo lični, kauzalan,
neadresovan pravni posao kojim lice izjavljuje poslednju volju. Pravna priroda testamenta tu je
da objasni zašto je on takav pravni posao. Prema tome možemo zaključiti da je testament
jednostrani pravni posao zato što nastaje i proizvodi pravna dejstva na osnovu izjave volje samo
jednog lica, odnosno ostavioca. Ovo podrazumeva da je za punovažan testament neophodno da
poslednja izjava volje bude izražena u nekoj od zakonom predviđenih formi testamenta 5, u našem
zakonodavstvu taj uslov regulisan je članom 83 Zakona o nasleđivanju. Iz tog razloga se
testament ubraja u formalno pravne poslove.
Smatra se jednostranim opozivim pravnim poslom, jer ga zaveštalac može opozvati sve do smrt,
u potpunosti ili delimično (član 176 Zakona o nasleđivanju)
Testament se smatra dobročinim pravnim poslom, jer imenovani naslednik ili lice kojem je
legatar, ostaviocu ne duguje nikakvu naknadu za to što je imenovan za naslednika ili legatara,
takođe testator ima pravo da u testamentu oprosti nedostojnost.
Smatra se kauzalnim pravnim poslom, jer je kod njega vidno izražena kauza koja podrazumeva
neposrednu primenu prava radi čijeg postignuća je sastavljena.
Testament se posmatra, kao pravni posao mortis causa jer njegovo dejstvo nastaje smrću
ostavioca.
Kako bi testament proizveo pravno dejstvo, on ne mora biti saopšten nekom drugom licu, pa čak
ni licu koje je određeno za naslednika ili legatara, zbog čega on podrazumeva neadresiran pravni
posao. Prema tome smatra se da proizvodi pravna dejstva i kada korisnici testamentarnog
raspolaganja nisu saznali za njegovu sadržinu.
Sve prethodno nabrojane činjenice kojima se karakteriše testament imaju za cilj da sam karakter
testamenta konačno okarakterišu kao strogo ličan pravni posao (član 78 Zakona o nasleđivanju),
još se naziva i “princip unipersonaliteta”. Sam strogo lični karakter testamenta čine dve
dimenzije, a to su formalna i materijalna.
Formalni unipersonalitet podrazumeva isključenje mogućnosti zastupanja zaveštalaca, što
podrazumeva da testator mora licno da sastavi testament. Prema ovome, testament koji se sačini
od strane punomoćnika je apsolutno ništavan. Materijalni unipersonalitet podrazumeva zabranu
odredaba u kojima zaveštalac prepušta trećem licu da donosi odluku o važnosti ili sadržini
testamentarnog raspolaganja. Osnov ovih zabrana leži u tome što se u testamentarnom pravu
insistira na primeni teorije volje, prilikom čega se ostaviocu stavlja na teret način testamentarnog
raspolaganja.6

5
Forma testamenta podrazumeva formalno značenje koje predstavlja svaku izjavu volje uperenu na postizanje
nekog naslednopravnog efekta datu u zakonskoj predviđenoj formi
6
Institucije naslednog prava, Dejan B. Đurđević; Univerzitet u Beogradu- Pravni fakultet, 2018. godina; str. 119.-
221.
 3. SASTAVLJANJE TESTAMENTA

Samo sastavljanje testamenta je bitno da bi nastao punovažan testament zato što je potrebno da
se ispune određeni uslovi. Uslovi se ogledaju kroz aktivnu testamentarnu sposobnost,
zaveštaočevu volju i samu formu testamenta. Jako je bitno to da sadržine samog testamenta mora
biti u skladu sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajem.
3.1 AKTIVNA TESTAMENTARNA SPOSOBNOST
Aktivna testamentarna sposobnost definiše se kao sposobnost zaveštaoca da sačini punovažan
testament ili da ga punovažno opozove, prema tome ona se smatra specijalnim vidom poslovne
sposobnosti.
Kao i kod poslovne sposobnosti, testamentarna sposobnost ima institucionalnu funkciju, jer se
tetstament po svojoj funkciji smatra voljnim aktom, baš iz tog razloga zakon propisuje da
testament mogu da sačine sva lica sposobna za rasuđivanje starija od 15 godina (član 79 Zakona
o nasleđivanju).
Postavlja se pitanje, kada je testator sposoban za rasuđivanje? Smatra se da je testator sposoban
za rasuđivanje kada je u stanju da shvati značaj svojih postupaka i same posledice takvih
postupaka i da prema njima postupa s takvim shvatanjem. Prema ovom shvatanje lica koja su u
potpunosti lišena poslovne sposobnosti, ne poseduju aktivnu testamentarnu sposobnost, a lica
koja se smatraju delimično poslovno sposobnima neophodno je sudsko-psihijatrijsko veštačenje
radi utvrđivanja mogućnosti testamentarne sposobnosti.
Samo postojanje aktivne testamentarne sposobnosti ocenjuje se na osnovu trenutka sačinjavanja
samog testamenta, prema tome za punovažnost testamenta neophodno je da zaveštalac u trenutku
sastavljanja testamenta ima 15 godina i bude sposoban za rasuđivanje 7, u koliko ova dva uslova
nisu ispunjena, testament će se smatrati ništavnim. U istom članu zakona opisana je i situacija
kada zaveštalac nakon sačinjavanja punovažnog testamenta izgubi sposobnost rasuđivanja, ovaj
član propisuje pravilo prema kome testament ostaje bez uticaja na pravna dejstva koja će
proizvesti zaveštaočevo raspolaganje za slučaj smrti. Slučaj odstupanja od ovog pravila
zakonodavac propisuje kao vid izuzetka, koji se zasniva na hipotetičkoj volji ostavioca, prilikom
koje se raspolaganje u slučaju smrti celokupno stavlja van snage ili pojedini delovi. Prema tome,
odluka je na teretu suda, prilikom čega se donosi konstitutivna presuda kojom se punovažan
testament stavlja van snage ako se ispune četiri uslova 8, a to su: 1. gubitak sposobnosti
rasuđivanja treba da nastupi nakon sastavljanja testamenta, 2. potrebno je da se nakon
sastavljanja testamenta bitno izmene prilike koje su predstavljale pobudu 9 zaveštaoca da
raspolaže za slučaj smrti, 3. gubitak sposobnosti za rasuđivanje i promena okolnosti treba da

7
Član 80. stav 1. Zakona o nasleđivanju
8
Ova četiri elementa imaju konstitutivnu odnosno preobražajnu prirodu
9
Pobuda- motiv, povod
nastupi tako da onemoguće zaveštaoca da sam opozove testament i 4. zainteresovana lica treba
da podignu tužbu za stavljanje testamenta van snage.
Na kraju treba istaći činjenicu da odsustvo aktivne testamentarne sposobnosti u trenutku
sastavljanja ostaviočevog testamenta može imati za posledicu apsolutnu ili relativnu ništavnost.
Apsolutno ništavan testament može biti u dva slučaja, a to su ako je zaveštalac u momentu
sačinjavanja testamenta imao manje od 15 godina ili ako je zaveštalaac u vreme sačinjavanja
testamenta bio potpuno lišen poslovne sposobnosti. Relativna ništavnost nastaje kada testament
sačini osoba starija od 15 godina, nesposobna za rasuđivanje, koja u momentu sačinjavanja
testamenta nije potpuno lišena poslovne sposobnosti. 10
3.2 ZAVEŠTAOČEVA VOLJA
Kao što smo već rekli testament predstavlja izjavu volje kojom zavestalac uređuje pravnu
sudbinu svoje imovine za slučaj smrti, prema tome za njegovu punovažnost, kao i kod
punovažnosti drugih pravnih poslova neophodno je postojanje slobodne i ozbiljne volje. Smatra
se da je izjava volje slobodna ako zaveštalac nije sačinio testament pod uticajem mana volje,
koje podrazumevaju zabludu, prevaru, pretnju i prinudu, dok se o ozbiljnoj izjavi volje govori
kad postoji namera ostavioca da sačini testament11.12
Bitno je nagovestiti da postoje izjave volje koje ne predstavljaju punovažan testament, zbog toga
što izjava nije iskazana na ozbiljan način, takve vrste testamenta su naprimer testament sastavljen
u šali, “mentalna rezervacija”- jeste testament koji podrazumeva svesno sačinjavanje testamenta
koji je u suprotnosti sa stvarnom voljom ostavioca, takođe postoji i tetsamentarni akt volje čije
sastavljanje prethodi određeni misaoni proces- takav vid izjave volje smatra se nedovršenim
procesom izjave volje.13

10
Član 166 Zakona o nasleđivanju
11
Animus testandi- latinski izraz za nameru ostavioca da sačini testament
12
Član 81 Zakona o nasleđivanju
13
Institucije naslednog prava, Dejan B. Đurđević; Univerzitet u Beogradu- Pravni fakultet, 2018. godina; str. 122-
128
 4. FORMA TESTAMENTA
Forma testamenta je unapred predviđen spoljni, odnosno vidljivi oblik testamenta kroz koji
zaveštalac treba da izjavi svoju volju kako bi nastao punovažan testament. Strogo formulisana
forma testamenta ogleda se kroz njegovu zaštitnu funkciju , kojom se garantuje istinitost
poslednje volje zaveštaoca.
Naš pravni sistem poznaje više vrsta konstitucije forme testamenta, a to su:
1. Olografski testament
2. Alografski testament
3. Javnobeležnički testament
4. Sudski testament
5. Konzularni testament
6. Brodski testament
7. Vojni testament
8. Međunarodni testament
9. Usmeni testament
Forma testamenta može se izraziti i kroz to da li je u pitanju javni ili privatni testament,
redovni, vandredni ili izuzetni testamenti. Naime, javnim testamentom se definišu oni testamenti
kod kojih je kao bitan element prisutan notar, sudija ili drugog lica koje je nosilac javnih
ovlašćenja, dok se prvatni testamenti to ne zahteva. Redovnim testamentom se smatraju oni kod
kojih nije potrebno nastupanje nekih posebnih okolnlsti ovaj ugovor nije vremenski ograničen.
Vandredni testamenti zahteva sačinjavanje testamenta pod posebnim životnim okolnostima
ostavioca, zbog čega on ima ograničen rok trajanja. Kada je u pitanju izuzetni testament, on
podrazumeva usmeni testament sastavljen u izuzetnim okolnostima opasnim po život.

4.1 OLOGRAFSKI TESTAMENT

Olografski, odnosno svojeručni testament je redovan i privatni oblik testamenta za čiji sastav je
neophodno da zaveštalac svojeručno napiše ceo tekst testamenta i da se na kraju teksta
svojeručno potpiše.14 Iz same definicije olografskog testamenta, može se zaključiti da ovaj
testament karakterišu dva bitna elementa forme, to su svoje ručno ispisan testament i svojeručni
potpis zaveštaoca ispod sadržine testamenta. Kada su u pitanju elementi forme, neophodno je
objasniti da je svojeručna redakcija testamenta bitna za nastanak iz razloga što olografski
testament neće biti punovažan, ako ga je napisalo neko drugo lice i u slučaju kada zaveštalac
koristi tehnička sredstva za sačinjavaanje testamenata. Prema shvatanjima sudske prakse
punovažnim olografskim testamentom se smatra, dokument koji je sačinjeno kao svojeručno
napisano i potpisano zaveštaočevo pismo. Sledeći element neophodan za punovažnost jeste
potpisivanje testamenta, uobičajeno shvatanje podrazumeva da se sam potpis može sastojati od
imena i prezimena. Zaveštalac, ali se na tom načinu ne insistira. Smatra se punovažnim čak i
14
Član 85 Zakona o nasleđivanju
kada se zaveštalac potpise inicijalima. Po pravilu neophodno je da postoji potpis zaveštaoca na
kraju teksta ili desno od poslednje reči.

4.2 ALOGRAFSKI TESTAMENT

Alografski testament predstavljs pismeni testament pred svedocima, može biti redovni i privatni
testament, koji se sastavlja tako što zaveštalac pred dva istovremeno prisutna svedoka svojeručno
potpiše unapred sastavljeno pismo, izjavljuje da ga je pročitao i priznao ga za svoju poslednju
volju. Ova vrsta testamenta ima tri bitna elementa forme, a to su pismena redakcija ostaviočeve
poslednje volje, potvrđivanje isprava i prisustvo testamentarnih svedoka. Naime pismena
formulacija poslednje izjave volje kod ove vrste testamenta se ne propisuje. Za ovaj testament je
jako bitno da zaveštalac unapred pripremljeno pismo potpiše, kao takvo prizna za svoj testament,
zatim da izjavi da ga je pročitao, svaku od prethodno navedenih stvari neophodno je da
zaveštalac uradi u prisustvu dva svedoka, a zatim da se potpišu svedoci. Ove radnje se čine jedna
za drugom, baš iz tog razloga se ovaj postupak naziva potvrđivanje testamenta. Na samom kraju
neophodan je svojeručni potpis na kraju teksta isprave, u slučaju da zaveštalac otisne faksimil ili
rukoznak takav testament će biti ništavan. Prilikom samog potpisivanja testamenta ostavilac
mora da izjavi da je pročitao testament i da on predstavlja njegovu poslednju izjavu, kako je već
navedeno moraju prisusvovati dva svedoka u momentu potpisivanja testamenta, takođe treba
naglasiti da se alografski testament ako nije potpisan pred oba svedoka istovremeno ne smatra
punovažnim, takođe neophodan je istovremeni svoje ručni potpis ispod potpisa zaveštaoca, u
slučaju otiska faksimila ili rukoznaka testament je ništavan. Osnov ovog testamenta se zasniva na
tome da zaveštalac može biti samo lice koje je u stanju da pročita i potpiše testament, u slučaju
da lice nije u stanju da to ispuni pod određenim okolnostima, kao što su da je zaveštalac
nepismen, slep, ako ne zna jezik ili pismo na kome je napisan tekst testamenta, takva situacija će
za posledicu imati ništavnost testamenta. Svedok takođe mora da ispuni pored opštih, i neke
posebne uslove, koji podrazumevaju da mora biti pismen, mora da bude sposobno da potpiše,
mora znati jezik na kome zaveštalac daje izjavu o priznanju svog testamenta.
4.3 JAVNOBELEŽNIČKI TESTAMENT
Javnobeležnički, odnosno notarski testament je redovni i javni testament, koji po kazivanju
zaveštaoca sastavlja javni beležnik u obliku javnobeležničkim zapisom. 15 Sastavljanje
javnobeležničkog testamenta vrši se po pravilima notarijalnog postupka, ovaj postupak se
uređuje Zakonom o javnom beležništvu i Zakonom o vanparničnom postupku. Samo
sačinjavanje testamenta ima tri faze, a to su pripremni stadijum, stadijum pismene redakcije
ostaviočeve poslednje volje i stadijum potvrđivanja testamenta. Ovakav testamemt može da
sastavi svaki javnibeležnik na teritoriji Republike Srbije, pri čemu je irelevantno da li zaveštalac
ima prebivalište, odnosno boravište i gde se nalazi dobro koje čini njegova zaostavština. Pravilo
je da se sam javnobeležnički testament sačinjava u javnobeležničkoj kancelariji, osim u
slučajevima kada je zaveštaocu otežan pristup notaru usled starosti ili bolesti i pod drugim
opravdanim razlozima, testament se može sačiniti i van kancelarije javnog beležnika. Sam proces
se sprovodi kako smo već rekli u tri faze, od kojih prva faza obuhvata pripremni stadijum koji
podrazumeva utvrđivanje identiteta i ispunjenje zakonskih uslova za sastavljanje
javnobeležničkog testamenta koji sprovodi notar. Pismena redakcija ostaviočeve poslednje volje
15
Član 111a Zakona o nasleđivanju
podrazumeva postupak prilikom koga javnobeležnički testament sastavlja notar prema kazivanju
zaveštaca. Prilikom sastavljanja testamenta notar mora da se stara da volja zaveštaoca bude jasno
i precizna, takođe mora da poduči zaveštaoca o propisima kojima se uređuje pravo na nužni deo.
Potvrda testamenta, odnosno rekognicija, jeste najznačajniji stadijum jer podrazumeva sledeće
radnje, upoznavanje zaveštaoca sa sadržinom javnobeležničkog testamenta, odobravanje
javnobeležničkog testamenta od strane zaveštaoca kojim on priznaje izrečenu izjavu volje za
svoju poslednju volju i potpisivanje notarskog testamenta. Ovaj postupak može biti redovan ili
vandredan, redovan predstavlja pravilo, a vandredni se sprovodi samo u specifičnim situacijama.
Osnovno svojstvo javnobeležničkog testamenta ogleda se u tome što se ovim vidom testamenta
može služiti svako lice koje ima aktivnu testamentarnu sposobnost.
4.4 SUDSKI TESTAMENT
Sudski testament je redovan i javni testament, koji sastavlja sudija prema kazivanju zaveštaoca 16.
Na samo sastavljanje sudskog testamenta primenjuju se pravila javnobeležničkog testamenta,
osnovna razlika se tiče ovlašćenog lica i stadijuma potvrđivanja (rekognicije) testamenta. Za
sastavljanje sudskog testamenta stvarno nadležan je svaki osnovni sud na teritoriji Republike
Srbije, dok je mesno nadležan svaki osnovni sud na teritoriji Republike Srbije 17. Ovaj postupak
sprovodi sudija pojedinac prema članu 17 stava 1 Zakona o vanparničnom postupku. Postupak
potvrđivanja je regulisan tako da zaveštalac ispravu koja je sačinjena po njegovom kazivanju od
strane sudije potpisuje i priznaje za svoj testament. Dalji razvoj ovog postupka zavisi od toga da
li je zaveštalac u stanju da pročita i potpiše ispravu, prema tome imamo dva slučaja nastavljanja
postupka. U prvoj situaciji kada je zaveštalac u stanju da pročita i potpiše testament, sudija
testament daje da pročita sudski testament, kada pročita testament, zaveštalac treba da potvrdi da
je njegova izjava volje u potpunosti verno uneta i treba da se potpiše prilikom čega će sudija da
potvrdi da su sve radnje uredno preduzete. Drugi slučaj, čini situacija kada zaveštalac ne može
da pročita i potpiše ispravu u samom postupku sastavljanja testamenta moraju učestvovati dva
testamentarna svedoka. Kada po kazivanju zaveštaoca sudija sastavi testament, on ga čita na glas
pred, ostaviocem i dva testamentarna svedoka, prilikom čega testator potvrđuje da je njegova
volja u svemu ispravno uneta i potpisuje testament, nakon čega se potpisuju i svedoci, a zatim
sudija koji na samom testamentu prilikom čega potvrđuje da su sve radnje izvršene. Posebno
pravilo predviđeno je kada zaveštalac sastavi sudski testament na području na kojem nema
prebivalište, sud je odgovoran da obavestu o tome sud na čijem području se nalazi testatorovo
prebivalište18.
4.5 KONZULARNI TESTAMENT
Konzurarni testament predstavlja redovni i javni testament koji srpskom državljaninu u
inostranstvu sastavlja konzularni predstavnik Srbije po pravilima za sastavljanje sudskog
testamenta, što je regulisano članom 91 Zakona o nasleđivanju. Ovlašćenja za sastavljanje ovog
testamenta poseduju konzularni predstavnik Srbije ili diplomatski predstavnik koji vrši
konzularne poslove, ovlašćenja za sastavljanje ovog vida testamenta postoji samo na teritoriji
strane države u kojoj su poslati da vrše konzularne poslove.
16
Član 86 Zakona o nasleđivanju i član 183 Zakona o vanparničnom postupku
17
Član 183 stav 3 Zakona o vanparničnom postupku
18
Član 89 Zakon o nasleđivanju
 4.6 BRODSKI TESTAMENT
Brodski testament je vandredni i javni oblik testamenta koji zaveštalac, koji se nalazi na srpskom
brodu, koji mu sastavlja zapovednik broda, koji ima svojstvo ovlašćenog lica samo u momentu
kada su brod i kopno odvojeni u fizičkom smislu, sastavlja testament po pravilima sastavljanja
sudskog testamenta. Naime, bitno je istaći da ova vrsta testamenta ima rok trajanja, prema kome
on ističe u roku od 30 dana od povratka testatora na teritoriju Srbije, u slučaju da zaveštalac
nadživi taj rok, uzima se kao da testament nikad nije ni bio sastavljen.
4.7 VOJNI TESTAMENT
Vojni testament je vandredni i javni testament, koji se može sastavljati za vreme mobilizacije i
rata, po pravilu se sastavlja kao sudski testament, a sastavlja se od strane vojnog starešine za
vreme vršenja vojne dužnosti.19 Osnovna razlika između sudskog i vojnog testamenta ogleda se u
pogledu okolnosti prilikom kojih se testament sačinjava, koje podrazumeva neposrednu opasnost
po život testatora, zatim razlikuje se i u tome što ima ograničen sastav, ovlašćenju lica koje može
da sačini vojni testament i svojstvima samog zaveštaoca. Bitno je naglasiti da vojni testament
prestaje da važi u više slučajeva, a što su 60 dana nakon prestanka rata, u slučaju demobilizacije
u roku od 30 dana, prema tome kada zaveštalac preživi ove rokove smatraće se kao da ovaj vid
testamenta nikad i nije sastavljen.
4.8 MEĐUNARODNI TESTAMENT
Međunarodni testament je redovan i javni testament koji se sastavlja tako što zaveštalac pred
ovlašćenim licem i dva istovremena svedoka izjavljuje da je unapred sastavljeno pismo njegov
testament i da je upoznat sa njegovom sadržinom, ovakvo shvatanje međunarodnog testamenta
propisana je u članu 4 JZMT20 i članom 96 ZON-a. samo sastavljanje ovog testamenta ima tri
faze, a to su pismena redakcija ostaviočeve poslednje volje, potvrđivanje testamenta i
potpisivanje. Ovo je jedina vrsta testamenta koja za sastavljanje kao jedini uslov ima propisanu
formu, naime ovaj testament je obavezno sastaviti u pismenom obliku. Ali kada su uslovi
potpisivanja u pitanju, postoje specifične situacije, koje se mogu podeliti u 4 situacije, koje
podrazumevaju: 1. mogućnost zaveštaoca da svojeručno potpise testament u prisustvu
ovlašćenog lica i dva testamentarna svedoka, 2. može priznati ranije stavljen potpis za svoj
predsvedocima, 3. u slučaju da lice nije u stanju da potpise, u prisustvu testamentarnih svedoka
saopštiće to ovlašćenom licu, prilikom čega ono taj razlog mora da zabeleži na ostaviočevom
testamentu, ta zabeleška će se smatrati potpisom ostavioca, 4. zaveštalac takođe može da traži da
ga potpiše drugo lice na testamentu uz prisustvo ovlašćenog lica i dva testamentarna svedoka.
Takođe je neophodno da svaka strana testamenta bude numerisana i potpisana zaveštaočevim
potpisom, a na samom kraju testamenta neophodni su potpis zaveštaoca, ovlašćenog lica i
svedoka i datum potpisivanja testamenata.

4.9 USMENI TESTAMENT

Usmeni testament je privatni testament koji se sastavlja tako što zaveštalac usmeno izjavljuje
svoju volju pred tri istovremena prisutna svedoka kada usled izuzetnih prilika nije u mogućnosti
da raspolaže svojom imovinom u nekoj drugoj formi. S obzirom na formu zaveštanja prilikom
19
Član 109 Zakon o nasleđivanju
20
JZMT- Jednobrazni zakon o obliku međunarodnog testamenta
čega testament nastaje usmenim izgovaranjem reči postoje bitni elementi koji moraju biti
ispunjeni prilikom stvaranja ove vrste testamenta, kako ne bi došlo do njegove zloupotrebe, a to
su postojanje izuzetnih prilika i obavezno prisustvo tri testamentarna svedoka. Takođe samo
važenje ovog testamenta je vremenski ograničeno kako bi bio zaštićen od zloupotrebe. Pod
izuzetnim prilikama podrazumeva se iznenadna i neposredna situacija koja bi za posledicu imala
opasnost da zaveštalac izgubi život ili testamentarnu sposobnost, prema tome može se reci da je
neophodno da život ili testamentarna sposobnost budu ugrožene usled nepredvidljive ili
iznenadne situacije, što će za posledicu imati ne mogućnost sačinjavanja testamenta u nekoj
drugoj formi. Kada je u pitanju prisustvo testamentarnih svedoka, ono je neopodno, moraju biti
prisutna sva tri svedoka istovremeno ili će biti rušljiv. Usmeni testament sam po sebi ima rok
trajanja od 30 dana nakon prestanka iznenadnih prilika.
 5. SADRŽINA TESTAMENTA
S obzirom da testament pruža ostaviocu različite mogućnosti uređivanja građanskopravnih
poslova posle svoje smrti. Naime, zaveštalac putem testamenta može imenovati naslednike,
isključiti neko lice iz nasleđa, ostaviti legat ili zadužbinu. Pored već navedenih odredbi testament
može sadržati i odredbe kojima se imenuje izvršilac testamenta, uređuje odgovornost naslednika
za dugove ostavioca, oprašta nedostojnost uređuje način namirenja nužnih naslednika i tome
slične odredbe.

5.1 IMENOVANJE NASLEDNIKA

Sam pojam imenovanje naslednika predstavlja testamentarno raspolaganje na osnovu kojeg
jedno ili više lica stiču svojstvo zaveštaočevog univerzalnog sukcesora. Samo imenovanje
naslednika ne predstavlja obaveznu sadržinu testamenta, jer zaveštalac ima pravo raspolaganja za
slučaj smrti i ako ne imenuje naslednika. Prema tome naslednik se može imenovati izrečito ili
prećutno. Kada je u pitanju izrečito imenovanje naslednika, njega možemo objasniti kao
neposrednu volju koju izražava zaveštalac u nameri da određeno lice bude njegov univerzalni
sukcesor. U tom slučaaju smatra se da je testamentarni naslednik dovoljno određen ako testament
sadrži jasne podatke na osnovu kojih se može utvrditi njegov identitet. Prećutno određivanje
naslednika regulisano je Zakonom o nasleđivanju prilikom čega je predviđeno da će se
naslednikom smatrati lice kome je zaveštalac ostavio jednu ili više stvari, odnosno prava ako se
utvrdi da je bila namera zaveštaoca da to lice postane njegov naslednik. Uz postupak imenovanja
naslednika usko je vezan i proces određivanja naslednih kvota, postoji pravilo prema kome
zaveštalac propisuje veličinu nasledne kvote, u slučaju da on propusti da odredi veličinu
naslednih kvota, za određivanje veličine nasledne kvote odgovoran je sud u skladu sa pravilima
koja se nalaze u testamentu zaveštaoca.
5.2 RAZBAŠTINJENJE
Razbaštinjenje se u testamentu koristi kao odredba koja je usmerena na to da se zakonskim
naslednicima, delimično ili u potpunosti, uskrati mogućnost da naslede zaveštaoca u trenutku
njegove smrti, takav testament smatra se negativnim testamentom. Osnovna razlika između
potpunog ili delimičnog razbaštinjenja ogleda se u odluci ostavioca, odnosno da li će jednom licu
“ukinuti” nasledno pravo u potpunosti ili će mu dati manje od onog što bi inače trebao da dobije
u sudskom procesu određivanja nasledne kvote.

5.3 PROSTA SUPSTITUCIJA

Prosta supstitucija je odredba kojom zaveštalac u testamentu određuje naslednika za slučaj da
drugo lice ne može da postane naslednik. Naime ovde postoje dva nasledna lica jedno se naziva
institut drugo supstitut.21 Institut je lice za koje je zaveštaoc želeo da postane univerzalni
sukcesor, a supstitut je njegov “zamenik” u slučaju da institut nije u mogućnosti iz bilo kog
razloga da nasledi. Kako bi doslo do proste supstitucije neophodno je da se ispune osnovni uslovi
to su da nastupi supstitucioni slučaj i da supstitut može i želi da nasledi. Supstitucioni slučaj
predstavlja svaka okolnost koja dovodi do toga da institut ne nasledi ostavioca, a drugi uslov
podrazumeva da supstitut ispuni opšte uslove koji se zahtevaju za svakog naslednika, to
podrazumeva da je supstitut živ za vreme ostaviočeve smti, da je dostojan i sposoban za
nasleđivanje i ne sme se odreći od nasledstva. Zanimljiva je situacija kada zaveštalac može,
supstituta da imenuje i kod testamentarnog i kod zakonskog nasleđivanja.

5.4 FIDEIKOMISIRANA SUPSTITUCIJA

Pojam fideikomisirana supstitucija označava dve pravne situacije fideikomisiranu supstituciju u
užem i širem smislu. Fideikomisirana supstitucija u širem smislu 22 predstavlja odredbu u
testamentu kojom zaveštalac predviđa da će po nastupanju određenih okolnosti jedno lice prestati
da bude naslednik i da će na njegovo mesto stupiti drugi naslednik. U ovom slučaju postoje dva
naslednika, to su prethodni naslednik i potonji naslednik. Fideikomisarna supstitucija u užem
smislu je odredba u testamentu kojom zaveštalac imenuje naslednika svome nasledniku ili
legataru, suština ove supstitucije jeste u tome što zaveštalac predviđa smrt prethodnog naslednika
ovaj oblik fideikomisirane supstitucije u našem pravu je zabranjen članom 159 stavom 1 Zakona
o nasleđivanju.
5.5 USLOV U TESTAMENTU
Pojam uslova u testamentu se definiše kao uslov kojim zaveštalac pravna dejstva testamenta čini
zavisnim od neke buduće i neizvesne okolnosti. Redovnim tokom testamenta se smatra da
zaostavština nakon smrti ostavioca prelazi na naslednike i ostaje trajno, uprkos tome postavljanje
uslova od strane zaveštaoca u testamentu za posledicu ima odsustvo redovnog toka testamemta iz
razloga što nastanak ili opstanak nasleđivanja zavisi od nekog budućeg i neizvesnog događaja.
Postoji tri podele uslova, a prvu čini podela na pozitivne i negativne, drugu podelu čine
kriterijume za podelu a to su potestative, kauzalni i mešoviti uslovi, treća podela koja je za
testamentarno pravo najzančajnija je podeljena na odložne i raskidne uslove.
5.6 ROK U TESTAMENTU
Rok se definiše kao odredba kojom zaveštalac pravna dejstva testamenta vezuje za određen
termin, istek vremena ili nastupanja nekog izvedenog događaja. Osnovna razlika između roka i
uslova ogleda se u dejstvu testamenta, jer se smatra da je događsj za koji se vezuje testament
neizbežan. Pravna dejstva testamenta koji sadrži rok direktno zavisi od toga da li je naslednik
imenovan pod odložnim ili raskidnim uslovima.
5.7 NALOG U TESTAMENTU
Pojam naloga23 u testamentu je odredba u kojoj se za naslednika ili legatara predviđa dužnost da
izvrše neku činidbu u korist drugog lica ili radi ostvarenja objektivnog cilja, pri čemu između
21
Prostorna supstitucija propisana je članom 116 stav 1 Zakona o nasleđivanju
22
Pojavljuju se dva naslednika: prethodni naslednik- fiducijar i potonji naslednik- fideikomisar
23
Nalog, odnosno modus
opterećenog lica i korisnika naloga ne nastaje obligacioni odnos, što je regulisano članom 132
stava 1 Zakona o nasleđivanju. Ako do ispunjenja naloga dođe usled krivice testamentarnog
naslednika koji je oplerećen nalogom, uzima se kao da je nastupio raskidni uslov, što je
regulisano odredbama člana 134 stava 1 Zakona o nasleđivanju. Ovde postoji tri subjekta,
odnosno nosioca prava to su opterećeno lice (naslednik ili legatar), korisnik naloga (interesno
lice) i lice ovlašćeno da zahteva ispunjenje naloga prilikom ne izvršenja dužnosti naloga, pravni
poredak predviđa dve sankcije, a to su posredna i neposredna. Posredna sankcija se ogleda u
neispunjavanju naloga koji se može pripisati u krivicu opterećenom licu usaglašavanjem sa
nastupanjem raskidnih uslova, prilikom čega se pokreće tužba za utvrđenje prestanka prava zbog
neispunjenja dužnosti naloga, takvu tužbu može pokrenuti izvršilac testamenta, kao i druga lica
koja imaju pravni interes. Dok se neposredna sankcija sastoji u mogućnosti da se na osnovu
sudskog postupka opterećeno lice prinudi na izvršenje dužnosti naloga. Bitno je naglasiti da
nalog takođe može biti nemoguć i nedozvoljen. Pod pojmom nemoguć nalog podrazumeva se
nametanje činidbe koju je iz objektivnih faktičkih razloga nemoguće izvršiti, a nedozvoljen
nalog podrazumeva činidbu koja je u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i
dobrim običajima. Takvi nalozi se smatraju nepostojećim.
 6. LEGAT
Pod pojmom legat24 podrazumeva se raspolaganje za slučaj smrti kojim zaveštalac određenom
licu, odnosno legataru, ostavlja neku imovinsko pravnu korist iz zaostavštine, odnosno ne
imenujući ga za naslednika. Legatar prema takvom definisanju predastavlja singularnog
sukcesora, jer u trenutku smrti ostavioca stiče prava na obligacioni zahtev prema opterećenom
licu. Prema tome ostavljeno pravo ne prelaz na naslenika u momentu smrti, već postaje kada
pređe u državinu legatara. Smatra se da su subjekti legata, legatar i onerat. Legatar je kao što smo
već rekli korisnik legata, dok je onerat 25, lice kome je zaveštalac ostavio određenu dužnost da
legat izvrši, prema tome može se zaključiti da će onerat u momentu zaveštaočeve smrti postati
legatarov dužnik. U testamentu sam zaveštalac treba da odredi onerata, koji može biti
testamentarni naslednik, zakonski naslednik ili neki drugi legatar 26. Sam legat se neće ugasiti ako
onerat ne doživi smrt ostavioca ili iz nekog drugog razloga ne postane naslednik, legatar će moći
da traži izvršenje legata od lica koje se poziva na nasledstvo 27. Svojstvo legatara, odnosno
isporukoprimca, može imati svaki građanskopravni subjekt. Naime, legatar mora ispuniti
osnovne uslove da doživi trenutak ostaviočeve smrti, mora biti sposobno i dostojno za
nasleđivanje i ne može se odreći legata. Legatar može biti imenovan pod uslovom i rokom, a
može biti i opterećen određenim nalogom, zaveštalac može ostati predmet legata nekolicini lica,
takav legat naziva se zajedničkim legatom. Prelegat predstavlja legat ostavljen zakonskom ili
testamentarnom nasledniku. Kada je u pitanju predmet legata možemo reći da predmet može biti
svaka imovinskopravna korist. Prema tome zaveštalac može ostaviti legataru jednu ili više stvari
iz zaostavštine, kao i određenu sumu novca, određeno potraživanje, pravo intelektualne svojine,
može mu oprostiti dug, ili mu na nekoj strani iz zaostavštine konstituiše uže stvarno pravo. Naš
pravni sistem poznaje čak šest različitih modaliteta predmeta legata, a to su individualno određen
legat, generično određen legat, legat potraživanja, alternativno određen legat, legat cilja i legat
nabavke.
Individualno određivanje legata postoji kada zaveštalac predmet legata odredi po nekom
konkretnom svojstvu koje ga razlikuje od ostalih predmeta, pod tim se podrazumeva
individualno određena stvar, ili grupa stvari kao i neko drugo individualno određeno pravo.
Pravna dejstva ovako određenog legata uslovljena je time da predmet legata mora da se nalazi u

24
Legat- prestavlja isporukoprimca
25
Onerat predstavlja dužnika isporuke
26
Drugi legatar- naziva se još i sublegatar
27
Član 149 Zakona o nasleđivaanju
ostaviočevoj imovini u momentu njegove smrti, prema čemu se smatra da je individualno
određeni legat opozvan ako zaveštalac otuđi ili potroši predmet legata.
Generalno određeni legatar postoji kad zaveštalac ostavi legataru predmet koji je određen po
nekom opštem svojstvu, predmet ovako određenog legatara podrazumeva određena vrsta ili
količina predmeta koja se ostavlja legataru.
Legat potraživanja određuje se kao potraživanje koje zaveštalac ima prema trećem licu, ovde je
obaveza da onerat zaključi ugovor o cesiji potraživanja i tako mu ustupi potraživanje. Ako je sam
zaveštalac za života naplatio potraživanje, legat potraživanja pretvara se u individualno određeno
ili generalno određenog legatara.28
Alternativno određen legatar predviđa da će legataru pripasti jedan od više određenih predmeta,
prilikom čega se primenjuju opšta pravila o alternativnim obligacijama.
Legat cilja postoji onda kada zaveštalac predvidi da će onerat biti u obavezi da izvrši neku
činidbu određenom legataru, radi ostvarenja određenog cilja, pri čemu se konkretizacija te
činidbe prepušta trećem licu. Kako bi legat cilja bio punovažan neophodno je da zaveštalac
odredi legatara i da precizno odredi cilj, inače legat neće proizvoditi pravni cilj.
Legat nabavke postoji kada zaveštalac ostavi legataru individualno određenu stvar koja se ne
nalazi u njegovoj imovini, baš se zbog toga smatra da onerat mora da nabavi stvar i preda je
legataru, a dužnik je takođe dužan da legataru isplati neku vrednost u novcu.
Posebne vrste legata su legat ostavljen poveriocu i legat ostavljen dužniku. Pravna dejstva legata
koji je ostavioc ostavio svom poveriocu zavisi od toga da li se podudaraju predmet legata i
predmet poveriočevog potraživanja. Ako je reč o različitim predmetima, onda može da traži
zahtev i isplatu zaveštaočevog duga i isplatu legata, a ako se područja podudaraju, poverilac
može zahtevati samo jedno davanje, pri čemu postoji konkurencija pravnih osnova. Prema tome
uzima se da je namera ostavioca takvim legatom bila da se izmire obaveze prema poveriocu,
prizna sporan dug ili olakša namirenje njegovog potraživanja. Kada je u pitanju legat ostavljen
dužniku, odredbom člana 151 Zakona o nasleđivanju predviđa se da legat ostavljen dužniku ima
dejstvo opraštanja od duga ako testamentom nije drugačije određeno.
Treba razlikovati dva sticanja prava legata to su sticanje prava na legati i sticanje prava na
lagiranom predmetu. Prava na legat je obligaciono, odnosno relativno, pravo koje se sastoji u
ovlašćenju legatara da od onerata zahteva prenos legiranog predmeta. Prema tome smatra se da
pravo na legiranom predmetu stiče onda kada mu onerad prenese taj predmet. Sama priroda
prava na legiranom predmetu zavisi od toga šta je legataru ostavljeno, takvim pravima se
smatraju stvarna prava, obligaciona prava, prava intelektualne svojine i druga slična prava, nad
kojima do zaveštaočeve smrti legatar nema nikakva subjektivna prava povodom ostavljenog
legata, prema čemu možemo da zaključimo da kod legatara može da postoji samo takozvana
legatska nada, kojom potencijalni legatar ne može raspolagati, što je regulisano članom 180
stavom 2 zakona o nasleđivanju. Sticanje prava na legat vrši se u trenutku ostaviočeve smrti,
naravno od ovog pravila postoje izuzeci, a ti izuzeci su kada zaveštalac ostavi legat pod
odložnim uslovom ili rokom. Takođe kako bi moglo da dođe do sticanja prava na legat,
28
Legat potraživanja član 152 Zakona o nasleđivanju
neophodno je da legatar bude živ u momentu smrti ostavioca, bude sposoban i dostojan za
nasleđivanje i ne sme se odreći legata, što je regulisano članom 148 stavom 1 Zakona o
nasleđivanju. Sticanje legiranog predmeta podrazumeva da legatar stiče ostavljeni predmet kada
onerat izvrši svoju obavezu, vezanu za prenos tog predmeta. Prema ovom shvatanju, način na
koji se prenosi predmet uslovnjen je samom prirodom legiranog predmeta. Takođe, bitno je
naglasiti da ako onerat ne izvrši svoju obavezu, legatar i svi drugi poverioci mogu sudskim
putem da zahtevaju prinudno ostvarenja potraživanja. Pravo legata može zastariti, protekom roka
od godinu dana od dana saznanja za svoja prava i ovlašćenja da traži njegovo izvršenje. Postoji i
mogućnost smanjenja legata, koja nastaje kada vrednost zaostavštine po namirenju dugova nije
dovoljna da namiri legat. Što se tiče odgovornosti legata za dugove ostavioca sam zakon smatra
da legatar ne odgovara za dugove ostavioca, ali i uprkos tome član 147 Zakona o nasleđivanju,
nalaže da će legarat odgovarati za pojedine dugove ostavioca, ako je tako zaveštalac predvideo u
svom testamentu, s tim što on odgovara samo u granicams vrednosti legata.
7. OPOZIVANJE I PONIŠTAVANJE TESTAMENTA

7.1 OPOZIVANJE TESTAMENTA

Opozivanje testamenta predstavlja poseban oblik raspolaganja za slučaj smrti, kojim zaveštalac
stavlja van snage svoj ranije sačinjen punovažan testament. Mogućnost zaveštaoca da opozove
testament predstavlja, kao što smo već rekli, jedan od elemenata njegove slobode testiranja, što
za posledicu ima misljenje da testamentarno raspolaganje opstaje onoliko koliko zaveštalac to
želi. Prema tome samo opozivanje testamenta predstavlja voljni akt, koji se može ostvariti
ispunjenjem tri uslova, a to su postojanje aktivne testamentarne sposobnost, postojanje ozbiljne
namere zaveštaoca da svoje testamentarno raspolaganje stavi van snage i treći uslov
podrazumeva slobodnu volju zaveštaoca da opozove ranije sastavljen testament. Prema tome
opozivanje testamenta može biti rušljivo, odnosno relativno ništavno ili apsolutno ništavno,
zavisno od od toga koji je uslov prekršeni. Zakon o nasleđivanju u članu 176, propisuje da
zaveštalac može po sopstvenom nahođenju da opoziva testament sve do svoje smrti. Sam
testament se može opozvati na više načina, naš pravni sistem razlikuje formalni i neformalni, gde
u okviru svakog od njih opozivanje može biti izrečito i prećutno.
Kada je u pitanju izrečito formalno opozivanje, ono se javlja kada zaveštalac sačini novi
testament, u kome se na neposredan način saopštava namera da se ranije sačinjen testament stavi
van snage, prema toj izjavi volje nastupiće takvo pravno dejstvo kojim se smatra da ranije
sačinjen testament nije ni bio sačinjen. Kako bi nastupilo pravno dejstvo izrečito formalnog
opozivanja neophodno je da kasnije sastavljen testament bude punovažan, ako se ispostavi da je
kasnije sastavljen testament ništavan iz bilo kog razloga, opozivanje prethodnog testamenta
ostaje bez prsvnog dejstva.
Prećutno formalno opozivanje postoji onda kada zaveštalac sačini testament kojim sadržinski
protivureči njegovom ranijem testamentom, što je predviđeno članom 177 stava 1 Zakona o
nasleđivanju, koje predviđa da se kasnijim zaveštaveštanje izrečito ne opozove ranije, ostaje na
snazi ukoliko nije suprotno odredbama kasnijeg. To se najjednostavnije može objasniti shvatanje
da se kada je u pitanju protivurečnost sadržine testamenta, uvek za važeći testament uzima onaj
koji je kasnije stupio na snagu, čime se raniji opoziva. Sama sadržina docnijeg, odnosno kasnijeg
i ranijeg testamenta može biti potpuna ili delimična. Za prećutno formalno opozivanje bitno je da
docniji testament bude punovažan, u koliko je docniji testament ništavan iz bilo kog razloga, on
ne može da ima za posledicu opozivanje ranijeg testamenta, prilikom ovakvog opozivanja
testamenta ne traži delotvornost kasnije, odnosno docnijeg testamenta.
Neformalno opozivanje testamenta29 vrši se njegovim uništenjem u nameri da se dejstvo
testamenta stavi van snage, što prouzrokuje neophodnost dva elementa za neformalno
opozivanje, a to su objektivni i subjektivni element. Objektivni element podrazumeva uništenje
isprave na kojoj se nalazi sačinjeni testament, dok se subjektivni element ogleda u postojanju
animus revocondi-ja. Uništenje testamentarne isprave podrazumeva uništenje isprave od strane
ostavioca ili po njegovom izrečitom nalogu koje izvršava treće lice, čime se uloga trećeg lice
definiše kao pomagač zaveštaoca. Kada je u pitanju subjektivni element ovde se kao posebno
važno ističe neformalno opozivanje pisanog testamenta koje se vrši uništavanjem same isprave
na kojoj je sačinjen, predstavlja po svojoj prirodi pravni posao. Zbog čega je potrebno da se
ispune svi uslovi koji se traže za punovažnost testamentarnog raspolaganja.
Smatra se da zaveštalac može opozvati legat tako što će nakon sastavljanja testamenta
raspolagati individualno određenim legiranim predmetom, što mu omogućava član 178 Zakona o
nasleđivanju. Neformalano prećutno opozivanja moguć je samo kod legata, kako bi nnastupilo
ovo opozivanje potrebno je da se ispune dva uslova, a to su legirani predmet mora biti “određen”
i zaveštaočevo raspolaganje legiranim predmetima mora biti punovažno. Prema članu 149
Zakona o nasleđivanju propisuje da uništenje predmeta legata ne predstavlia njegovo opozivanje
nego ima za posledicu gašenje legata, ta posledica ne nastupa ostaviočevom voljom, već po sili
zakona, zbog ne postojanja stvari.

7.2 PONIŠTENJE TESTAMENTA

Poništenje testament definiše se kao sudsko oduzimanje pravnih dejstava testamenta prilikom
čijeg sastavljanja nisu bile ispunjene zakonske pretpostavke za njegovu punovažnost. Osnovna
razlika između poništenja i opozivanja testamenta ogleda se u tome što do poniśtenja može doći
samo sudskom odlukom i u tome što se kod poništenja uskraćuju pravna dejstva nevažećeg
testamenta, a opozivanjem prestaje dejstvo punovažnog testamenta. S obzirom da zakon
razlikuje samo apsolutnu i relativnu ništavnost, a svaka od njih povlači sa sobom različit niz
pracnih posldica. Npr. Neke od njih su da se na apsolutno ništavan testament gleda kao da nikad
nije ni postojao, dok se za relativno ništavan testament predviđa blaža sankcija, apsolutna
ništavnost nije ograničena rokom, a relativno ništavni testamenta je predviđen prekluzivnim
rokom, samo propuštanje ovog roka za posledicu ima gubitak prava na poništaj, i tako dalje.
Prema shvatanjima zakonodavca testament se smatra apsolutno ništavim, ako je suprotan
prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Samim tim mogu se razlikovati dve
kategorije apsolutno ništavnih tetsamenata, a to su nezakonit testament u užem smislu i testament
suprotan javnom poretku30. Kada se govori o nezakonskom testamentu, treba naglasiti da je u
ovom testamentu reč o protivurečenoj izrečitoj zakonskoj zabrani, koje se najčešće definiše kao

29
Neformalno opozivanje testamenta- animus teestandi
30
Član 155 Zakona o nasleđivanju
suprotnost s prinudnim propisima. U našem pravnom sistemu postoji nekoliko zakonskih zabrana
koje za posledicu imaju apsolutnu ništavnost, a najčešće se odnose na testamentarnu sposobnost.
Prema tom shvatanju, apsolutno ništavnim testamentom smatra se tetsament koji sačini lice
mlađe od 15 godina, kao u lice koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti, takođe apsolutno
ništavne su i odredba testamenta u kojoj se nasledniku ili legatearu određuje naslednik, zatim
odredbe kojom se zabranjuje nasledniku ili legataru da otuđi ostsvljeno pravo i sve odredbe
testamenta koje za posledicu imaju zabranu ili deobi nasleđa. Takođe apsolutno ništavan je
testament koji ima kao odredbu imenovanje lica od čije je strane sastavljen testament, svedoka
koji su učestvovali u sastavljanju testamenta i njima bliskih ljudi. Prema iznetim činjenica
možemo da zaključimo da će se apsolutno ništavni testament smatrati svaki testament iz kojeg
proističe zabrana koja postoji u momentu samog sastavljanja testamenta. Te zabrane se odnose
na povredu javnog poretka i dobrih običaja i konkretizaciju generalne klauzule ništavnosti.
Povreda prava javnog poretka i dobrih običaja omogućena je od strane samog zakonodavca, čime
je omogućeno da je sloboda testiranja vezana za pravni poredak, time se garantuje postojanje i
trajanje pravnoorganizacione zajednice, baš iz tog razloga postoji generalna klauzula ništavnosti,
što za posledeicu ima mogućnost poništenja testamenta. Obaveza suda jeste da poništi svaki
testament kada utvrid da je u suprotnosti sa principima koji proističu iz celokupnosti pravnog
poretka, prilikom čega se vodi ustavnim principom, specifičnim načelima građanskog i
naslednog prava i principima vanpravne vrednosti koje su uključene u ovaj proces.
Konkretizacija generalne klauzule ništavnosti podrazumeva pozivanje sudova na poništavanje
onih testamenata u kojima se vrši diskriminacija, odnosno testament kojima zaveštalac pokušava
da utiče na ličnu slobodu naslednika ili legatara, pored toga podrazumeva i poništavanje
testamenta koji vređa moral porodičnog života. Pravne posledice apsolutne ništavnosti su
postavljene tako da se testament koji je apsolutno ništavan uzima kao da nikad nije ni bio
sastavljen, a takvo gledište za posledicu ima dodeljivanje zaostavštine na osnovu zakona ili na
osnovu ranije opozvanog testamenta. Pravne posledice apsolutno ništavnog testamenta dokazuju
se na osnovu tužbe za poništenje koje može da pokrene svako ko ima interes, naravno o
apsolutnoj ništavnosti i sud vodi računa po službenoj dužnosti. Bitno je naglasiti da rok za
pokretanje ove tužbe ne postoji. Prema već navedenim činjenicama, sasvim logično pitanje je
kako apsolutno ništavni testament može proizvesti pravno dejstvo? Naime zato postoji pravno
dejstvo konverzije, za čiju punovažnost je potrebno ispuniti uslove. Konverzija podrazumeva
postupak pretvaranja apsolutno ništavnog pravnog posla u drugi pravni posao, ako ispunjava
određene usloveza punovažnost drugog pravnog posla i ako se pretpostavi da je ništavnost
posledica nepoznavanja prava. Bitno je naglasiti da postoji i delimična ništavnost, koju čini
ništavnost pojedinih odredbi u testamentu, baš iz tog razloga se smatra da testament nije ništavan
u potpunosti, to predstavlja princip util per inutile non vitiatur. Najprostije rečeno delimična
ništavnost pojedinih odredbi ima za ništavnost samo uslov zbog koga je ta odredba ništavna.
Naravno i ovde postoje primeri odstupanja u zavisnosti od uslova ništavnosti, kao na primer, ako
je u pitanju odredba o ništavnosti vezana za egzistenciji, onda se ona kao bitna odredba bez koje
testament ne bi mogao da opstane ne propisuje kao delimično ništavna, isti je slučaj i kada je
ništavna odredba predstavlja odlučujuću pobudu za sastavljanje testamenta.
Relativna ništavnost se prema mišljenju zakonodavca ogleda u razlozima koji predstavljaju mane
volje31, odsustvo aktivne testamentarne sposobnosti i vrednosti forme. 32 Testament će se smatrati
ništavnim pod dejstvom mane volje, koje podrazumevaju zabludu, prevaru i pretnju, a ako se
samo pojedine odredbe testamenta sačinjene pod uticajem mana volje, one će biti ništavne. Pravo
na zahtev poništenja takog testamenta isto je kao i kod apsolutno ništavnog testamenta, ali rok se
razlikuje s obzirom da je ovde rok određen subjektivno i objektivno. Zubjektivni rok predstavlja
godinu dana od saznanja za rušljivost testamenta pod uticajem mana volje, a objektivni rok
počinje da teče od proglašenja testamentai iznosi 10 godina prema savesnom licu, a 20. godina
prema nesavesnom licu, što je određeno članom 169 Zkona o nasleđivanju. Odsustvo aktivne
testamentarne sposobnosti predstavlja razlog rušljivosti testamenta onda kada je testament
sačinjen od lica koje je starije od 15. godina, a u vreme sačinjavanja testamenta nije bilo
sposobno za rasuđivanje, prilikom čega nije bilo lišeno poslovne sposobnosti 33. Ovde pravo na
pokretanje tužbe i rok u kom se može pokrenuti tužba su isti kao i kod mana volje. Kada je
povreda forme razlog rušljivosti testamenta se dokazuje pokretanjem tužbe s tim što subjektivni
rok ovde počinje da se računa od saznanja za testament i traje godinu dana, dok objektivni rok
počinje da se računa proglašenjem takvog testamenta i iznosi 10. godina.

31
Mane volje predstavljaju okolnosti pod kojim nastaje relativno ništavan testament, a takvim okolnostima se
smatraju dovođenje zaveštaoca u zabludu ili sačinjavanjem testamenta pod pretnjim ili prevarno sacinjavanje
testamenta.
32
Član 164 Zakona o nasleđivanju
33
Član 166 Zakona o nasleđivanju
 8. ZAKLJUČAK
Kao što je već rečeno, sam institut testamenta prvi put se javio u Rimskom pravu, služio je za
regulisanje imovinskih i neimovinskih pravnih poslova nakon smrti ostavioca, odnosno mortis
causa. Takvi formu zadržava i do današnjeg dana, s tim što su se javile uočljive promene koje se
ogledaju kroz njegov razvoj i značaj. Kada je u pitanju sam razvoj nastanka testamenta možemo
videti da su u Rimskom pravu bile smo delimično određene i definisane pravne posledice
poslednje izjave volje ostavioca odnosno testatora, koje su prouzrokovale neophodna dalji razvoj
tog procesa. Naime, danas se institut testamenta reguliše kroz Nasledno pravo, koje predstavlja
pozitivnu granu prava, kao deo Građanskog prava koje je vrlo široko određeno, čime je
obezbeđen novi vid forme izjave poslednje volje, kao i novi vid samog sastavljanja zaveštaočeve
volje i tumačenja. Testament sam po sebi zadržava neke elemente koji datiraju još iz Rimskog
prava, kao što su da je to pravni strogo ličan pravni posao sačinjen za života ostavioca. Osnovne
razlike između testamenta koji je bio definisam i određen samo Rimskim pravom, i testamenta
kakog danas poznaje Nasledno pravo ogleda se u zabrani diskriminacije naslednika, u tome što
ostavilac u testamentu danas imenuje naslednike i legata, u formi testamenta, u uslovima i
rokovima samog testamenta i u posledicama pravne prirode testamenta. Prema tome možemo
zaključiti da je testament kao bitan institut razvoja imovinskih i neimovinskih odnosa između
članova porodice, odnosno srodnika, formiranjem pravne grane kao što je Nasledno pravo dobio
vrlo lep razvoj. S obzirom da testament ima za cilj imenovanje naslednika za života ostavioca,
koji će nakon smrti proizvesti pravna dejstva, jako je bitno da je taj deo prava uređen na pravi
način i da se maksimalno pored volje samog ostavioca ispune i prava i obaveze koje propisuje
zakonodavac, a koje su takve radi lakse forumacije i lakšeg ispunjenja ostaviočeve poslednje
volje. Sama činjenica i svrha toga u našem zakonodavstvu po mom mišljenju ogleda se kroz
formu formiranja samog testamemta, gde zakonodavac propisuje čak devet mogućnosti
propisivanja ostaviočeve volje zavisno od uslova u kojima se nalazi, prilikom čega se najviše
vidi želja i volja zakonodavca da propiše valjan testament koji će nakon smrti ostavioca za
posledicu imati ispunjenje njegove prave poslednje volje i zelje. Takođe to se vidi i kroz širok
spektar mogućnosti opozivanja poslednje volje radi promene misljenja ostavioca i kroz
poništenje samog testamenta.
Najbitnije je istaći kako sam već više puta pomenula da je testament, jednostrani, dobročini
pravni posao kojim zaveštalac poslednjom izjavom volje imenuje svoje naslednike i legatare,
radi obezbeđenja svog spokojstva, time što će im na neki način pružiti određeni vid
egzistencijalne sigurnosti za dalji život, rad i razvoj.

9. LITERATURA
Literatura:
1) Dejan B. Ðurđević; “Institucije naslednog prava”; Univerzitet u
Beogradu, Pravni fakultet 2018. godine
2) Dejan B. Ðurđević; “Institucije naslednog prava”; Univerzitet u
Beogradu, Pravni fakultet 2023. godine
3) Prof. dr. Oliver B. Antić, “Nasledno pravo”, Beograd 1994. Godine
4) Prof. dr. Oliver B. Antić, “Nasledno pravo”, Beograd 2004. godine
5) Prof. dr. Milan Počuča, Doc. dr. Nenad Stefanović; Institut testamenta
kao nasleđe iz rimskog prava