СКРИПТА ИЗ

СТИЛИСТИКЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

према питањима за школску 2020/2021. годину

,,Стил је мерило хуманости ствари.“ – Р. Симић

На основу уџбеника и предавања приредио

Милош Милићевић
УВОДНА НАПОМЕНА: Уџбеници који представљају литературу за овај предмет писани
су на неприкладан начин, тј. не одговарају захтевима уџбеника. Њихова комплексност
превазилази способности просечног студента. Стога, најбоље је учити из добрих белешки.
Нека питања у овим скриптима нису друго до прекуцане белешке са предавања (то је
посебно назначено). Ипак, већина питања су у овим скриптима обрађена према
уџбеницима. Грађе има и превише, али макар ова скрипта својим вишком не изазивају
нелагодност, као што је био случај са до сада доступним скриптима због њихове
непотпуности.
 Фотографија на корицама:
Пикасо, Госпођице из Авињона / манастир Хиландар, Ваведење пресвете Богородице,
(детаљ)

1. Стилистика језика уопште и стилистика појединачног језика

Општа стилистика се бави генералним принципима стилистике као науке. Посебне

стилистике имају задатак да открију, проуче и дефинишу парцијелне сфере (стилистика
уметности, стилистика језика, функционална стилистика, песничка стилистика).

Стилистика језика кореспондира на једној страни са општом стилистиком, а на другој са

граматиком датог језика, његовом лексикологијом, фразеологијом, семнатиком, ситаксом
и сл. Она није део тих дисциплина, ради се о међудисциплинској кореспонденцији.

Када говоримо о стилистици појединачних језика постоје одређене сумње које могу
бити оправдане – нпр. становиште о стварној универзалности свих вредностих система.
Пак, познато је да постоји локална могућност проучавања вредности, тј. њихових облика и
функција у датим условима. Први став који истиче да стилистике појединих језика јесу
факат чине књиге са насловом: стилистика нпр. немачког, француског, руског и других
језика. Овај аргумент постаје слаб када завиримо у те приручнике и видимо да да се у
њима без изузетка говори о општим теоријским питањима, а да посебни језици служе као
извор грађе за илустрацију општих теоријских поставки. Занемарује се потврђена ствар:
сваки језик има сопствену граматичку структуру, што чини вероватном тезу да
између осталог постоје посебне стилистичке структуре.

Изузетак од овог правила чине изјаве Ирине Борисовне Голуб о еуфоничности у руском
језику као појави која зависи од структуре самог руског језика. То је, пак, претерано
сепаратистички став који одбија могућност постојања општих вредности од којих би
зависила стилистика језика. Пренаглашена је вредност посебних језика. Насупрот
поменутом мишљењу, треба рећи да еуфоније јесте општа естетска категорија, али се у
различитом језицима реализује на различите начине. Такав став, у крајњем, сасвим се
противи полазишту многих научника да дефинишу принципе универзалне граматике.
Тако, уз Крочеову тврдњу да се књижевно дело не може превести са једног језика на
други, Американац Едвард Сапир каже да је сваки језик колективна уметност изражавања
и да је у њему скривен посебан скуп естетских чинилаца које он не дели у потпуности ни
са једним другим језиком. Дакле, можемо на крају закључити: у сваком језику света, уз
неке особине заједничке свима њима, својствена је и посебна стилистичка структура,
као што му је својствена и граматичка.

Аналитичка или поредбена стилистика, иначе периферна грана стилистике, афирмише

и самим својим постојањем претпоставља међујезичке стилске диференцијације, и према
томе и стилски индивидуалност свако језика. Типолошка разноврсност граматичких
структура је таква да носиоци стилских функција у различитим језицима морају бити
различити. Дакле, прерасподела стилких обележја зависи од структурних својстава у
различитим језицима. Де Сосир је изнео мисао о постојању тзв. лексиколошких и
граматичких језика. У различитим језицима ова два структурна типа су увек
комбинована. Кинески је нпр. ултралексиколошки типа, док су индоевропски језици
ултраграматичког. Стилска својства датог језика дистрибуирана су сагласно
структуроном типу: у лексиколошким језицима испољавају се у лексици и исказним
формама, а код граматичких језика у граматичким облицима и морфосинтакси. Сапир тако
тврди да на основу фонетског система једног језика можемо утврдити коју је врсту
стиха он развио.

Александар Белић је истицао предности флексијског типа језика, како у функционалном

тако и у естетском погледу. У томе је видео тежњу ка јасности и прецизности. Стога тврди
да индоевропски језици, који су развили мноштво формалних елемената, имају
унутрашњу јасноћу и провидност коју немају други језици.

Закључучујемо да је систем стилских особености сваког језика утемељен на његовом

лингвистичком систему, и остварује се његовим средствима.

2. Стил и стилистика

Рећи да је стилистика наука о стилу, значи просто да за познавање те науке прво треба
стећи основне појмове о предмету којим се бави. Да је стил сам човек, како је тврдио
Бифон, значи рећи о стилу све, и истовремено не рећи ништа. Појмови стил и човек су
многозначни, и преко њих се не може исказати дефиниција. Човек је стваралац многих
вредности, позитивних и негативних, чије је списак неисцрпан. Све су те вредности,
једноим речју – хумане. Стил је мерило хуманости ствари. Печат људскости. Траг
човеков у свету предмета: отисак стваралачке делатности на њима.

Стилски смисао зато треба приписати процесу ,,хуманизације природе“, јер моћ
стилизовања има човек суочен са светом око себе, када га преуреди сагласно својим
потребама, циљевима и замислима. Ево неколико примера:

Пример 1.

,,Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке
кањоне окомито одсечених обала. Само на неколико места речног тока њене се обале проширују у отворене
долине и стварају, било на једној било на обе стране реке, жупне, делимично равне, делимично таласасте
пределе подесне за обрађивање и насеља.” – На Дрини ћуприја, Иво Андрић

Природа по себи нема стилских вредности. Уколико читамо неко књижевно дело у ком
наиђемо налажимо да опис живописне панораме срећемо врло много вредностих детаља
(придева/епитета). Скуп појава које имају улогу носиоца тих вредности даје нам до знања
да пред собом имамо песнички опис. Оно што смо пратили унутрашњим оком заправо је
описана предметност. Пак, да ли је сама стварност носилац вредности? Јесте. Те
вредности конституишу оно што бисмо назвали естетиком предела. Пак, важно је
поставити питање, јесу ли то стилске вредности? Стилистику не смемо изједначити са
естетиком. Естетици није потребна стилистика за конституисање лепог. Естеткса вредност
у неком смислу јесте и стилска, али не уопште и без ограничења.

Поред описане природе, у одломку уочавамо и елементе описне структуре. То су речи са

својим гласовним и морфолошким саставом и значењем. Насупрот сусровом планинском
пределу, у одломку је постављен благ равничарски амбијент. Та суровост и благост израз
су човековог односа према описаном пределу, тј. предела према човеку. Дакле, те процене
стоје насупрот реалности, произилазе из човека и његовох ставова. Естетске вредности су
биле објективне чињенице, а овде су елемент судова о природи – прозвод су људског духа
и његовох схватања о природи.

Природа је астилистична; стилску вредност имају људске мисли о природи, и речи

помоћу којих се осмишљавају природна факта.

Пример 2.

,,На том месту где Дрина избија целом тежином своје водене масе, зелене и запењене, из привидно
затвореног склопа црних и стрмих планина, стоји велики, складно срезани мост од камена, са једанаест
лукова широког распона.“ – На Дрини ћуприја, Иво Андрић

Моћни и разуздани природни елементи супротстављени су људском делу у којем влада

виши смисао. Мост је дело људских руку – носилац реда и достојанствене лепоте. Мост се
супротставља нереду природе, а опет он сам у њу уноси начело реда, јер на неки начин
припада природи – саграђен је од природних материјала. Дакле, стилска вредност
садржана је у људским делима помоћу којих се у природну грађу уноси (виши)
смисао. И необрађена природа може постати носилац вишег смисла када чини јединство
са предметима који су осмишљени људским деловањем. Ту способност она некада добија
и без тога: пројекцијом људских представа на природне облике – појављује се као
митски простор испуњем моћним бићима.

Пример 3.

,,Од тог моста, као од основице, шири се лепезасто цела валовита долина, са вишеградском касабом и њеном
околином, са засеоцима полеглим у превоје брежуљака, прекривена њивама, испашама и шљивицима,
изукрштана међама и плотовима и пошкропљена шумарцима и ретким скуповима црногорице. Тако,
посматрано са дна видика, изгледа као да из широких лукова белог моста тече и разлива се не само зелена
Дрина, него и цео тај жупни и питоми простор, са свим што је на њему и јужним небом над њим.“ – На
Дрини ћуприја, Иво Андрић

Сада видимо виши смисао који попримају природне чињенице дејством људског рада.
Човек од природне грађе чини складне објекте, пријатне за око. Својим делањем човек у
природу по правилу уноси ред, склад и пријатну сврховитост. Једном речју: уноси у
њу виши смисао.
,,Узводно од моста, на стрмој обали од сивог кречњака, са једне и друге стране, виде се округле удубине, све
две по две, у правилним размацима, као да су у камен урезани трагови копита неког коња натприродне
величине; оне иду одозго са Старог града, спуштају се низ литицу до реке и појављују се 8 опет на другој
обали, где се губе под мрком земљом и растињем.

Само, за српску децу то су трагови Шарчевих копита, остали још од онда кад је Краљевић Марко тамновао
горе у Старом граду па побегао из њега, спустио се низ брдо и прескочио Дрину, на којој тада није било
ћуприје. А турска деца знају да то није био Краљевић Марко нит' је могао бити (јер откуд влаху и копилану
таква сила и такав коњ!), него Ђерзелез Алија, на својој крилатој бедевији, који је као што је познато
презирао скеле и скелеџије и прескакао реке као поточиће.“ – На Дрини ћуприја, Иво Андрић

Човек природу и попуњава духовним вредностима које он замишља и види, мада у

стварности те вредности не морају постојати. Помоћу њих он заправо себи тумачи
природу, од ње ствара свој осмишљени животни простор.

Природа задобија стилску вредност уколико зрачи људским духом уграђеним у њене
облике, или мисаоно пројектованим на њу.

Човек креира свој животни амбијент како радом, так оисто и навикавајући се на
њена и попуњавајући га посебним смислом. Дакле, амбијент учињен новим због нових
призора, постаје обичан када је апсорбован навиком.

Човек свој животни амбијент ,,насељава“ прикладним именима места, која целом
амбијенту по правилу дају приајтан тон, животу ,,виши смисао“, а становницима уливају
сигурност и понос. Именујући природни амбијент, и везујући сопствено име за њега,
човек све то, каткад смирено, каткад трагично, доживљава као де себе исвоје
судбине. Властита имена, а и називи свих појава материјалне природе, прибављају им
извесну посебност и на неки начин их чине нашима. Језик је, између осталог, средство
хуманизације природе. Тиме што ствар укључује у круг означених вредности, човек се
осећа као господар света око себе.

Људска дела зраче утолико већом енергијом, уколико у сазнању људи попримају
више елемената створених маштом који се мисаоно пројектују на њих. Реалност,
изграђена или природна, поприма хумана својства уколико садржи измаштане детаље.
Иако је језички систем устројен по угледу на природне облике, па онда по
апстрактним унутрашњим корелацијама, човек има осећај да је свет организован по
принципима његовог језика. То му улива самопоуздање и чини му живот пријатнијим.

Пак, нису сва људска дела носиоци стилских вредности. Људска дела, тј. производи
људског рада, која служе стриктно својој сврси, и чији се смисао постојања исцрпљује
функцијом коју испуњавају, нису носиоци видљиве, поготово не какве више вредности, па
ни стилске. Пак, предмети које човек производи стриктно се држећи захтева његових
функција имају антрополошки карактер. У њима може постојати неки виши смисао који
корисницима није доступан, или није интересантан. За касније генерације, или
припаднике других народа и култура, он може бити итекако важан (камене секире, копља,
архаична оруђа за лов). У случајевима када у предмету не откривамо никакве вредносне
елементе изнад или изван прилагодбе радним потребама (симболе, ознаке, орнаменте), не
кажемо да су предмети астилистични, већ да имају нулту стилску вредност, тј. да су
стилски неутрални.

Успаване или потиснуте духовне вредности у предметима људске делатности

стриктно потчињеним сврси – јесу нулте стилске вредности.

Дакле, разликујемо два облика постојања стилке вредности:

1. Стилску неутралност
2. Стилску активност

Стилска активност ствари испољава се у виду ефицијентвности, тј. у виду различитог

дејства на реципијента. Стилску вредност имају трагови људске делатности на предмету
онда када, и уколико су препознатљиви као такви. Стилистичност није дакле проста
знаковитост, стилистика није наука о знаковима. Знаковистост мора деловати на
рецепијента, на његово сазнање, емоционално стање у различитим интензитетима.

3. Стилистика језика и језичка култура (према белешкама са предавања)

Шта повезује стилистику језика и језичку културу? Заједнички предмет истраживања –

норма. Чињеница је да су нормативни језички облици један од главних извора стилских
вредности. Ипак, нису све нормативне језичке структуре стилски успеле (тј. немају
стилску вредност). Тако долазимо до сазнања да постоје две норме:
1. Језичка норма
2. Стилска норма

Језичка норма је углавном предмет језичке културе, а стилска норма је предмет

стилистике. Језичка норма има нешто ужи опсег опсег у односу на стислку норму.
Довољно је, рецимо, присетити се наших веома успелих уметничких дела писаних на
дијалекту (в. Д. Михаиловић – употреба социолекта ~ жаргон, арго, сленг). То све говори
да та јјезик није нормиран са становишта језичке норме, али је савршено прихватљив са
становишта стилске норме.

Норма само у примарним инстанцама делује по принципу тачно/нетачно,

исправно/неисправно, наше/туђе. Изван те инстанце норам се понаша на сличан начин –
прихватљив облик/мање прихватљив облик/најприхватљивији облик; пожељан
облик/мање поежан облик/најпожељнији облик. То говори да је норма хијерархијски
устројена вредност. Погледајмо где она почиње деловати.
Норма прво почиње да оцењује шта припада нашем језику, а шта не. Та оцена је, по свом
карактеру вредносна, њен задатак је да заштити наш језик од страних наноса који
замагљују структуру нашег језика.

Пример: Српски језик – запљуснут са свих стране несродним језицима – утицај језика
балканског ареала (И. Грицкат: балканска миксоглотија) – долази до појаве аналитизма у
иначе флексијском језику. Најочитије су промене на нивоу лексике (лексички систем је
обод и он је увек први на удару; показује инфилтрацију страних језичких утицаја).

Следећи степен деловања норме јесте оцена правилности израза (колико је неки израз
правилан тј. усклађен са регулативом, са системом правила). Треба знати и да је
правилност вредносни појам, а сврха му је да заштити језик од свих дестабилизацијских
појава и промена. Пример: Удвајање номинализације: Ево Марка! / Ево га Марко!
Футуроид: Ја ћу доћи. / Ја ћу да дођем.

Трећи ниво деловања норме јесте процена одмерености израза, тј. процена њихове
комуникативне усклађености са комуникативним приликама. То је стилистички ниво –
активира се стилска норма. Исправност у изражавању подразумева:
1. Усмену реализацију (говор/дискурс)
2. Писмену реализацију (текст)
Норма начелно јесте иста – очекује се да исправно говоримо о осправно пишемо, али
може бити и спецификована, везана за усмени говор или текст. Постоје, просто,
стилистике говора и стилистике текста.

Шта је важно за усмену комуникацију? Најпре је важно оно што је важно за било који
облик изражавања – да наш језик буде јасан, у духу језичке норме, усклађен са темом и
сврхом комуникације, а са другим споредним, независним околностима (степен
формалности, узраст, пол говорника итд). Поред језичког кодирања поруке, наш говор
прати и један супрасегментни ниво – мелодија, интонација, акценат, интензитет. Шта је
још важно у усменој комуникацији? Акценат речи (6 акценатских могућности х 5 вокала =
36 вокала), ритам се одређује темпом, распоредом пауза и акцената.

Искази морају бити у форичкој вези (анафора и катафора) – све мора бити усклађено с
темом. Разуме се да је све ово теже постићи у усменој комуникацији. Текст подразумева
много већу посвећеност јер имамо могућности за самокорекцију. Док се у усменој
комуникацији показује дикција и правоговор, у тексту препознајемо познавање правописа
и текстолошке и вербатолошке способности аутора, као и стилистички осећај за језички
израз. Оно што се у усменој комуникацији постиже интензитетом, у тексту се остварује
применом графичких решења и суптилним механизмима (позиционирање у исказу,
интерпункција). Све ово је предмет стилистике, али и језичке културе.

Има доста теоретичара који се се бавили овим односима. На пример Лав Иванович
Скворцов ~ Теоријске основе говорне културе (1980) на руском језику. Он је, пре свега,
проучавао руски језик у различитим сферама употребе (медији, штампа, књижевност,
политички дискурс). Утврдио је да норма има једно битно својство – варијантност. Не
постоји општа норма, него она варира зависно од сфере употребе језика. Он није негирао
постојање опште норме, али је сматрао да је она веома колебљива, док су друге много
чвршће, те је онда мислио да општу норму треба назвати језичком нормом, а ове друге
говорном нормом. Он је убеђен да је језичка норма основа говорне културе. Језичку
културу Скворцов сматра делом националне културе – у разматрање узима језик
књижевности (у успостављању књижевне норме). Најбоље се учи од најбољих ауторитета
у књижевности и науци. У овој књизи супротставља и однос
национално/интернационално (ово друго – у науци; за све остало се може наћи домаћи
парњак). Ту бисмо се могли сложити. Затим говори о традицији и новаторству руских
писаца (с негативном оценом). На крају каже да је за подизање говорне језичке културе
веома важно писање различитих речника (почев од нормативних, преко различитих
специјализованих).

Другу важну монографију написао је Борис Николајевич Головин Основи културе

говора (1980). Истражује феномен култивисаног говора у различитим комуникацијским
ситуацијама (разговорни стил, наука, књижевност, журналистика). Он је први покушао да
јасно разграничи две дисциплине – језичку културу и културу говора. Под језичком
културом подразумева богатство лексике и синтаксе једног језика, прецизност његове
семантике, гипкост интонације и сл. Култура говора подразумева одређене комуникативне
квалитете (лакоћа говорне активности, способност да се погоди смисао и могућност да се
у различитим говорним ситуацијама један везани говор). Он сматра да стилистика не
проучава ни језичку ни говорну културу. Она је засебна наука којој он приписује
проучавање функционалних стилова (тиме је сузио предметност стилистике). Онда каже
да се стилистика може бавити и неким аспектима језика/говора уопште и то би биле две
уже дисциплине које он назива стилистика језика и стилистика говора. Примећујемо да
није јасно разграничио три дисциплине: језичку културу-стилистику-фунцкионалну
стилистику. То је методолошки проблем који је он имао. Иначе је књига веома значајна за
науку о језику, стилу и норми.

Ми се морамо сада запитати да ло су одвојиве норме од језика или је то вредност која

контролише језик пре и ван сваке употребе (у систему, као што га једнако контролише у
писменој и усменој реализицији). Чини се исправним да норма контролише језик in
abstracta (у систему) и у било ком другом случају (усмена/писмена комуникација).
Управо је тог мишљења био и Вук Стефановић Караџић, када је уочио да не може бити
доброг писца ако не познаје облике у српском језику, синтаксичка правила, правопис, ако
не поседује пожељан лексички фонд у свом хабитусу. Нема норме ако је не посматрамо in
abstracta и in linea. На тој линији је касније био и Стојан Новаковић, па и Јован Скерлић,
изумајући народни језик као општи нормативни узус и налазећи у њему парадигму
културног и књижевног развоја.
Поменућемо и Јована Дучића, који је приметио да, кад се духовно и културно искуство
акумулира у језику и помоћу језика, она језик узвраћа на следећи начин – постаје богатији,
разуђенији, еластичнији, живописнији. Ствара се један ресурс – све зависи од датог
језичког тренутка, од културне и националне свести говорника датог језика. Без читања
најбољих уметнсичких, филозофских, научних, есејистичких текстова нема развоја језика.

4. Језички систем, језичка норма и стил

Језички систем. Савремена лингвистика структуралистичког усмерења полива на тези о

језику као ,,систему чистих вредности које не одређује ништа се тренутног стања његових
термина“, ,, који се сав оснива на супротстављању конкретних јединица“. Јединица је
одређена позицијом у систему: њена егзистенција обезбеђена је тиме што попуњава
празно место, и покрива значењски сектор незахваћен сусдним јединицима –
јединица је оно што остале нису. Да би могла функционисати, свака јединица система
мора заузимати такву позицију да је подједнако одаљена од свих осталих јединица датог
система. А. Белић је у томе видео врхунац развоја језичког система који има дубок
естетски и стилски смисао. Тврдио је да свако значење речи тежи да буде што јасније и
одређеније одвојено од других значења и од значења други хречи, да њихов гласовни
састав буде што више усамљен. Отуда, тврдио је, долази до одвајања речи од њене
етимолошке групе. Јер ,,уколико је која реч етимолошки мање јасна, утолико је
способнија да обележи засебан предметни појам, са целим збиром његових особина“.

Степен етимолошке нејасноће мерило је на супротној страни степену семантичке

јасноће. Јасноћа је основа стила, а такође и темељно стилистичко својство језичких
јединица. Високо развијени језички системи (било језички било математички) негују
хладну јасноћу, и нису у могућности да загреју израз. Стилска ефицијентност несводљива
је на стриктно естетске квалитете! Естетски идеал израза није исто што и стилистички.

Претерани естетизам може бити сметња не само стилској ефицијентности, већ и

комуникативној ефикасности знаковних структура. Светозар Радојчић је изнео дубоко
утемељену тврдњу о крајњој немоћи зрелих култура, елитних књижевних средина, и
уопште високо развијених знаковнох система свих врста: ,,Све зреле културе кад коначно
среде своја правила живота, постају немоћне. Идеални ред, у коме се све зна шта треба и
мора да се учини, одвоји се од смисла живота и постаје једино важећи и одређен за
правила човековог отменог начина умирања“. Канонизација, те кодификација, или било
који вид системске организације знаковних структура значи њихово довођење у зависност
од стриктне регулативе, и одвајање од животних чињеница из њиховог сигнификацијског
домена. Математички израз, на пример, има високу естетску вредност, али је стилски
неутралан (има нулту вредност).

Језичком систему својствена је висока организованост. То се тиче и многих високо

кодификованих језичких творевина у којима доминира манир над стилом. Те творевине
естетску беспрекорност плаћају стилском атрофијом, стреилношћу израза (варијантност
епске поезије и њена типизираност, садржинска неиндивидуализованост). Дакле, високо
кодификоване знаковне структуре нису висико стилизоване.

Дефиницја: Зависност од система (кода, канона) омета стилску промоцију предменте

и/или знаковне структуре.

Језички систем нема многих особина математичког кода, он је у неким својим секторима
стилски активан. Најважнија разлике је што језички систем није хомоген. Хомогеност
подразумева да је систем састављен од истородних јединица. Фонолошки, морфолошки и
други подсистеми језика развијају се по својој логици. Преклапање класа је у језику честа
појава. У творби речи се, на пример, јављају синонимни називи, а управо су синоними за
стилистику важна катеорија. Синоними исту ствар осветљавају на различите начине,
одакле произилази стилска вредност (облакодер, небодер).

Пример: Синонимне творенице различитог постања имају посебне унутрашње форме,

које условљавају разлике у смислу.

Левати: чинити да тече каква течност, текућина, сипати / јако, непрекидно тећи,
пљуштати / правити, израђивати из какве растопљене материје. ~ сугерише ширење,
скупљање течност и у простору.

Точити: испуштати из себе какву течност, изливати, проливати / пунити водом или
каквом течношћу наливати; захватати, узимати воду / продавати, крмчити (пиће). ~
инсистира на покрету течности, на њеном усмеравању у посуду.

Видимо да се ради о различитим перпективама, са различитом визуром простора.

Дефиниција: И кад више творбених суфикса на исти начин перпективизују различите

творбене основе, и кад им је садржај исти, неједнака творбена база синонима
условљава разлику у начину називања садржаја.

Други узрок који озбиљно нарушава хомогеност система јесте што се промене зачете у
свакој његовој тачки шире готово хаотично.
Пример: Творбени развој речи праћен је многим укрштањима. ~ борић/борак,
братић/братац.

Закључујемо да је језички систем извор јасноће израза.

Дефиниција: Јасноћа није активно стилско обележје, већ представља нешто као
естетску основицу стила, услов за могућа стилска нијансирања. Јасноћа је замагљена
неругуларностима система. Управо су нерегуларности извор могућих стилских
нијансирања.
Језичка норма. Језички систем је сувише порозан да би могао у целини владати изразом.
Механизми система и његове обавезности нису једини фактор који поставља ограничења
произвољности у језику. Вратимо се левку и точиру. Разлике би могле бити разграничене
инструкцијом о употреби. Пак, то није случај, јер се тим речима служе различитим
носиоцима језика – они који употребљавају једну, не познају или нерадо говоре другу јер
им се чини необичном. Када кажемо да је нешто у језику обично или необично, наше или
туђе изрекли смо правило које садржи став корисника према језичком елементу. Тим
вредносним моментима допуњен је језички систем. Лингвистичка регулатива допуњена је
културолошким (навика) и психолошким (емоције) регулативама и правила су у извесном
смислу прецизирана. Тај додатни скуп критерија и правила чине језичку норму.

Наилазимо на тешкоће када покушамо да дођемо до објективних критеријума који би

одговорили на питање шта је то један језик, шта све спада у домен његове структуре.
Уколико кажемо да је то књижевни језик, шта да чинимо са дијалектима? Ствар се тек
компликује када би исто покушали да учинимо за критеријум лепог и ружног. Заиста је
тежак проблем одговорити говоре ли дијалекатски говорници лепо или не.

Питањем се бавио и Вук који је проша окроз две фазе. У првој, есктремној, у потпуности
је заступао народни говор. Пак, када је победио чисти народни књижевни језик, Вук је
допунио своје захтеве идејом о опћенитој правилности. Језичка правилност је полазиште
које нам омогућава да оценимо шта је у језику поправљање и шта кварење. Вук се бавио и
питањем језичког савршенства. Ми данас можемо закључити: језичко савршенство
постоже се зналачком употребом његових ресурса, и свакако укусом.

Језичка правилност јесте усклађеност израза са захтевима језичког система (како мисли
Вук, пре свега у морфологији и ситнакси). Писац се може држати и виших захтева које
намеће укус или пракса добрих књижевника. То је суштина језичке норме.

Закључујемо: Језички систем, тј. језичка регулатива, је основица правилне употребе

речи и уопште изградње језичких структура. За испуњење вишиох захтева потребно
је имати додатне критерије. Ти додатни критерији чине језичку норму.

5. Језичка и стилска норма

Стилска норма. Језичко савршенство, како га Вук дефинише, далеко превазилази

граматичку правилност. Оно укључује и све ,,танкости језика, граматике и штила“. Сада је
заправо стилска норма, која собом на неки начин обухвата и језичку. Језичка норма чини
основицу стилске норме. Зато сада можемо рећи: језичка правилност је нулти степен
стилистичности језика.

Руски теоретичар Виктор Виноградов разликује три стилистичке дисциплине:

 1. Стилистика језика или структурна стилистика. Описује, одређује и објашњава
међусобне односе, везе и узајамно деловање разних појединачних система облика,
речи, скупова речи и конструкција унутар јединствене језичке структуре. Она
проучава историјски променљиве тенденције језичких стилова. Ови стилови се
обично називају функционалним.
2. Стилистика говора. Задатак јој је да схвати најтананије корелације семнатничког
и експресивно-стилистичког карактера, које постоје између разних жанрова и
друштвено условљених видова говорног и писаног језика. Изучава композиционе
форме савременог говорног језика: дискусије, предавања, конференције...
3. Стилистика уметничке књижевности. Није посебна диспциплина, већ само
подручје укрштене примене метода двеју првонаведених стилистичких грана.

Виноградовљева разграничења нису сасвим прецизна. Функционална стилистике се не

може изједначити са стилистиком језика као система ситема, а стилистика говора нема
само задатак да испитује мале функционалне форме, већ и говорни и писани израз са свим
његовим стилским особеностима.

Стилистика језика, закључујемо, тиче се вредносних обележја језичких јединица у

систему, и језичког система као целине.

По Де Сосиру, језички систем постоји у језичкој заједници у облику збира утисака у

сваком мозгу. Пак, лингвистици су недоступна психичка проучавања, те читава
десосировска наука о језику мора бити апсурд. Ипак, могућа је имитација система на
основу понашања језичких јединица у употреби, и законитости које оне при томе
испољавају. Систематизоване граматичке јединице представљају граматику датог језика.
Граматички систем у сређеном виду описан је у граматикама датог језика.Ту се могу наћи
и вредносне интерпретације форми.

Пример: Нормативна граматика књижевног језика вреднује грађу углавном по њеној

припадности том идиому. ~ М. Стевановић одређује статус облика према два гледашта:
припадност српском језику, а затим стандардност у српском језику. Стевановић, нпр.
Прихвата дојакост облика у инструменталу – Чеховом/Васиљевом и Чеховим/Васиљевим.
Пак, прихвата Вуле-Вулета/Раде-Радета, али не прихвара Вуле-Вулетом, Раде-Радетом.
Данас их сматрамо књижевним формама. Ипак, тада се суочавамо са проблемо дублета,
одн. триплета. Када не постоји могућност расподеле јединица на различите говорнике
(левак/точар), онда постоји могућност за хијерархијски однос у систему.

Дефиниција: Од више паралелних граматичких форми једна је по правилу више

цењена од осталих, које се прихватају али се не препоручују за употребу.

Када говоримо о речницима, треба обратити пажњу на мноштво изукрштаних варијаната

речи које се могу наћи. Ту се даје порекло речи, ознака из које делатности реч долази,
разлике у експресивности, варијантама. Сви ти квалификатори упућују на различит статус
лексема у систему.

Дефиниција: Степен разлике и сличности међу речима врло је изнијансиран, а односи

по томе хијерархични.

Може се закључити да су односи међу јединицама у систему врло неуједначени, те се

по томе међу њима успоставља изукрштана хијерархија, која има како употребни,
так оисто и вредносни смисао. Нормативна природа на којима се темеље те
хијерархије – свакако су стилистички по природи: представљају стилистичку норму.

Језичка и стилска норма. Код А. Белића можемо констатовати двојаке тврдње о

правилности. Са једне стане он истиче да значење речи треба да буде што више одељено
како би остварило јасност, а са друге стране хвали флексијске језике због могућности
прецизних нијансирања. Прва тврдња је у супротнсоти са другом, јер истиче вредност
јединица изолованих из парцијалних парадигматских корелација у систему, док други
наглашава важност управо парадигматских корелација. Ми смо убеђени, да је правилност
много јаче изражена када је реч о првој тврдњи – успостављање пуне симетрије
унутрашњих односа у систему.

Независност и уједначена удаљеност јединица у систему даје скупу естетску вредности.

Ми смо пак хладну естетичност прогласили стилски неутралном величином, а естетско
савршенство – ометајућим фактором у појави стилксих вредности у систему.
Функционално преклапање јединица из различитих супсистема у језику омогућује
успостављање вредносних скала, вредносне хијерархије и вредносне процене. То даје
могућност говорнику да изнијансира свој израз.

2х+у=9, х=4, у=1 је нетачно решење задатка. Структура задатка није неправилна, правилна
је – али је не нетачна. У језику су могуће неправилне конструкције за које се не може
рећи да су неисправне. Неправилно је: Ено га Марко! Али је исправно, јер тачно упућује
на садржај о којем се реферише. У математици није могуће нијанисрање, самим тим ни
стилска варијација. У случају језика, грађа није уједначене вредности, те даје кориснику
прилику да покаже домишљатост.

Норма дакле служи да би се додатним средствима савладале слабости нехомогених

система. Уводи се ред у употреби применом вредносног критеријума.

Дефиниција: Правилност је у језику нормативна категорија и тиче се оних вредности

јединица које су израз хијерархијских односа у нехомогеном систему.

Круг појава које може назвати једна реч у оквиру свог значењског поља чини њен обим
денотата или њен тематски обим. Вредност речи зависи од обима њеног денотата – или
тематског обима (речи дрво/воћка имају већу вредност од врсних назива типа
трешња/храст). Можемо речи постматрати у односу према другим речима у систему, а не
денотату. Ако биљка, дрво, воћка – свака за себе могу назвати исто дрво: арапка, а да нису
употребљене синонимно – онда је богатсво начина да се језички елементи обележе велико
и почива на другачијој линији него код синонима. Синоними приказују на истој
семантичкој равни, а речи ширег и ужег семантичког значења се групишу по дубини.

Закључујемо: Језик је у оном степену савршен, у којем су његове јединице так

осређене и уређене да имају снагу понирања у дубину и ширину тематике,
задржавајући истовремено мобилност, одн. Слободу употребе и могућност
нијансирања смисла. Ове особености су назване еластицитетом. ~ Савршенство језика
се крије у еластицитету његове грађе.

Еластицитет је супротан стабилност исистема, те се стога за норму каже да је еластичне

стабилности. То је еластицитет који не омета стабилност.

6. Стилско обележје и стилизација

Сам термин ефицијентности није довољан за разумевање појма стила. Треба поћи од
једноставне и јасне представе. Ево примера. Папирне марамице, аутобуске карте и сличне
ствари, бацају се чим се употребе. Потпуно су подређене функцији и обавивиши је, губе
смисао постојања. Употребном функцијом у целини је одређена њихова вредност. Ипак,
уколико су марамице посебно украшене нама је некада жао да их бацимо, па их чувамо.
Исто би било и са писмом, које чувамо наком читања иако је оно са функционалне стране
извршило своју сврху. Дакле, јавља се, поред употребне, друга вредност.Та друга
вредност има двојако порекло – или је садржава у материјалу, или је настала израдом
предмета.Уколико би смо рекли да је материјал марамице, или њихов украс оно што их
чини допадљивим признали бисмо да је стилска вредност исто што и естетска. Ипак,
уочавамо да ствари могу бити важне из других разлога – од кога смо их добили, или шта је
њихова садржина? Писмо можемо чивати јер нас подсећа на драгу особу, или је вредно
због свог садржаја.Тада није примарно реч о естетици, већ о неком другом значењу.
Управо то подсећање, опимињање на неименоване вредности, има знаковни карактер. Те
вредности, које надилазе практичну употребу ствари и испољавају се мимо и изнад
ње, као знаковне – представљају предмет стилистичке науке.

Разноврсне вредносни које спознајемо из света можемо груписати у две скупине:

практичне и знаковне. Нас занимају знаковне вредности, јер управо су то стилске
вредности. Потребно нам је споразумети се око стилске вредности, њене природе и начина
испољавања. Подразумевамо следеће: вредност је особина датог предмета
актуализована његовом употребом. Вредност мора бити материјализована помоћи
извесних ознака, обележја и сл. Треба размислити о стилском обележју, и стилизацији
као поступку стварања таквих обележја.
Природни објекти и предмети материјалне културе у први план постављају неке
особености које називамо стилским обележјима тек онда када изгубе своје примарне
практичне функције, и у први план истакну знаковне вредности, тј. када практичне
вредности транспонују у сферу знаковних. Сетимо се прочитаног писма и марамице које
чувамо.

Код природних предмета и предмета практичне намене постоји област знаковних

функција. Те функције ступају у први план онда када су ови предмети липени примарних
фукционалних особености. Знаковне фукције постоје у предметима као реалне и
потенцијалне особености, али су потиснуте у позадину примарним функцијама. Знаковне
особености о којима је реч – стилске су по природи.

Ознаковљењем се мења физички изглед стварних чињеница, а приписују им се извесне

особености које на њих преноси људска машта подстакнута емоцијама, схватањима,
страхом... Оваквим обележјима обилују све животне чињенице, само их требамо
активирати и тада оне бивају грађа од којих настају представе, појмови или мисли.
Најлакше до оваквих обележја долазимо про одсуству примарних функција. Секундарне
фукције о којима говоримо нису материјалне по својој природи – већ представне,
мисаоне. Укратко, то су знаковна обележја посебно стања и посебне природе –
стилска обележја. Та обележја настају посебним поступком ознаковљења – стилизацијом.

Када говоримо о уметничком делу, нпр. Скулптури, треба имати у виду да није неважно
од ког је материјала начињена, нити ко је њен аутор. То је важно уочити, јер се углед
произвођача преноси на производе и то утиче на оцену квалитета. Та оцена квалитета
стилски је важна.

Како се препознају стилска обележја: а) то су секундарна обележја природних објеката као

и елемената људске материјалне и духовне културе; б) лако су препознатљива онда кад су
примарне функцјије из неких разлога уништене, блокиране или ишчезле. Обележја могу
бити уграђена у предмет производном делтаношћу, физичком обрадом, преобликовањем;
а могу бити приписана грађи простом спознајом, према извезним спољним моментима и
околностима.

7. Секундарно ознаковљење

Т, т, т, t – видимо да знаковне варијације не ремете идентитет 'слова т'. Пак, различити

облици истог слова, на пример у математици, могу постати ознаке различитих садржаја и
преузети дистинктивну функцију. Рећи ћемо да је у тој прилици дошло до ознаковљења
варијаната.

Ознаковљење варијаната описали смо као кључну привилегију знаковних структура, као
њихово превођење у ред знаковних дистинктивних фактора. Ову појаву пак сврставамо у
област семиологије уопште, а не у стилистичку сферу. Семиологизацијски учинак јесте
дестилизација: тиме што постају посебни знаци, варијанте губе способност
истицања, на себе преузимају друге функције и постају неутрални знакови неког
парадигматског скупа. Семиологизација није могућа код варијаната незнаковног типа
(код дрвећа исте врсте нпр). Ипак, и у тим условима постоје путеви ознаковљења.

Дрво у дечијој сликовници може изгледати овако. На дрвеће су

пренесене особине људскх бића и њихових међуодноса. Дрво
сада поседује своје значење: упућује на личност – као свака
ознака на свој садржај. Персонификација је, како видимо,
посебна врста ознаковљења, тј. секундарно ознаковљење.
Ако сликовно уобличавање фигуре назовемо примарним
(ликовне карактеристике дрвећа), други поступак
(антрополошка својства људи) је секундаран – рећи ћемо да је
то секундарно ознаковљење.
Уколико на пример погледамо неки предмет из
праисторије, нпр. копље – приметићемо да се оно састоји од
дршке и сечива (које је обично од камена). Смисао израде овог оруђа огледа се у
интенционалности да оно служи за задовољење људских потреба. Тек секундарно оно
може добити неку другу фукнцију – нпр. украсну. Закључујемо да интенционалност по
себи није стилска категорија: таква је само знаковна интенционалност која за сврху
има побољшање, усмерење или какав други смер ефицијенцијске оптимализације.
Пак, треба се запитати: уколико је копље украшено одређеним мафијским
знаковима који за циљ, дакле практичну сврху, имају да умилостиве духа или божанство –
да ли им та практична сврховитост знака има стилски карактер? Одговор је потврдан,
имају стилски карактер. Ознаковљење има двојак стилистички смисао: промотиван и
мимикријски.

Утврдили смо да стилски вредност по правилу рашају недистинктивна својства

знаковних структура. Иста својства у другим приликама могу имати други статус и
улогу. Значи: стилска вредност јесте знаковна вредност материјалних или духовних
чињеница у обављању ефицијентске функције. Стилску вредност дакле имају
дистинкцијски неупослена обележја знаковних структура. Стилска вредност утиче на
издвајање недистинктивних обележја.

Треба утврдити предмет стилистичких изучавања. Није довољно рећи да је предмет

стилистике стилска вредност.

ПРЕМА ПРЕДАВАЊИМА

У процесу стилизације неке језичке јединице добијају стилско обележје, а то се постиже

путем секундарног ознаковљења. Језичке јединице могу имати две функције: ? (чисто
кумуникативна) и ? (естетска, стилска).
У различитим сферама људског живота активирају се језичке јединице са различитим
функцијама, али поглавито доминирају јединице са примарном фукнцијом. У специјалним
приликама језичке јединице губе или модификују примарну у корист стилске функције.
Сасвим је јасно где се то дешава – у књижевноуметничком дискурску. Зашто? Тамо језик
није упослен да имитира стварност, већ је активиран да се створи другостепена стварност
(стварност уметничког дела), па је јасно да језик трпи одређене модификације и
преображења. Примарна функција у уметничком тексту може бити уништена (тако настају
иронија, пародија, гротеска), а њеном модификацијом настају стилске фигуре. Секундарно
ознаковљење има за циљ да удаљи уметничку од објективне стварности, чинећи је тиме
оригиналном. Јер, кад би то било само имитирање стварности, то би био чист мимезис
(копија која нема стилску вредност). Ако се може говорити о степену секундарног
ознаковљења, онда се сигурно може утврдити да је у поезији оно доминантиније, из
разлога што се информација тамо формира на два нивоа:

1. Линеарни (реч по реч и настане стих)

2. Вертикали (на парадигматском плану)

Но и у једном и у другом дискурсу (поезија/проза), секундарно ознаковљење чини да се из

речи или већих структура извлачи нешто што по свом примарном значењу јез. Вредности
немају.

Секундарно ознаковљење и стилизација практично зависе од два момента: 1. Квалитет

материјала (сам језички систем је материјал, тј. грађа) 2. Квалитет рада (наше духовне,
менталне активности на материјалу). Код примарне функције (ознаковљења) у први план
долази језичка регулатива (системска и нормативна), а код секундарног ознаковљења у
први план ступа учинак (ефекат) који се постиђе код адресата – важна је повратна спрега.
Суштинска разлика између 1 и 2 је у производњи различитих смислова.

Паралела се може направити са ? терминима – примарна и друга артикулација. Прва –

природа човекове способности да говори; друга артикулације – стилистичка ~ такво
расшчлањивање исказа које је диктирано смислом који желимо створити и послати
адресату. Мукаржовски је проучавајуи функције језика утврдио исто што и Мартине –
језик може имат ипрактичну и естетску функцију. Сматра да је у општој људској
комуникацији присутнија практична. Он помиње естетско у језику – мисли на стилско –
нормирано и ненормирано у језику. Има уметничких текстова који су потпуно у духу
норме и естетски су успели (Андрић) – нормирано естетско, а има и оних који показују
мањи или већи отклон од норме (Црњански) али опет имају естетску функцију –
ненормирано естетско.

Код примарног ознаковљења постоји велика зависност од норме. И код секундарног

ознаковљења може системност и нормативност остати на вишем нивоу а да не угрози
естетику говора (код Андрића нпр). Да закључимо: Ако се питамо шта је сврховито – и
примарно и секундарно ознаковљење. Дакле, и једно и друго, јер сврховитост зависи од
комуникацијске интуиције, од циља комуникације као и од тога коме је упућена дата
порука. Граматичка и семантичка правила нису ту да пониште слободу у обликовању
исказних форми. Вештом применом и граматичких и семантичких правила могуће је
постићи један виши склад међу елементима једног исказа/стиха. Тај виши склад са собом
доноси и виши смисао који називамо секундарно ознаковљење.

8. Начела стилизације (према предавањима)

Процес стилизације не обавља се интуитивно, већ по одређеним начелима. Та начела

можемо груписати у седам типова:

1. Стилска трансфигурација
2. Стилска транслокација
3. Стилска контекстуализација
4. Стилска транскодификација
5. Стилска акомодација
6. Стилска промоција и суспензија
7. Стилска антиципација и мимиркија

Стилска трансфигурација. Подразумева два поступка – обликовање језичке структуре и

њено вредносно активирање. Приликом употребе језика ми правимо одређене језичке
структуре које обликујемо тако што одбацујемо сав сувишан језички материјал, тј. све што
комуникативно и стилски није ефективно. Следећи корак је дотеривање (стилизација) –
водимо рачуна које см оречи изабрали, како их комбинујемо, распоређујемо и сл. Од тога
зависи који ћемо смисао постићи. У том тренутку пројектује се читав наш интелект,
сазнања, емоције, култура. Тада добијамо ознаковељену индивидуалну језичку структуру.

Стилска транслокација. Сам појам транслокације подразумева измештање језичких

јединица из једног амбијента који им је природан у неки други који им није природан.
Пример је Дишанов перформанс са писоаром. Исто тако језичке јединице, чија је употреба
карактеристична за један фунцкионални стил, могу бити измештене у неки други ф. стил.
На пример: термини се могу наћи у уметничким текстовима. Такве јединице почињу да
попримају одлику функционалног стила у коме су се нашле. Тренслокација је један
стилски манипулативни поступак који има стилски (естетски) смисао и најзначајнији је за
уметничке текстове.

Стилска контекстуализација. Начело стилизације које је у блиској вези са

транслокацијом. Транслокација претходи конктекстуализацији. То значи да језичке
јединице и поступци прво буду транслоцирани из једног стила/подтипа/жанра у други, а
потом следи контекстуализација. Када би њихово преузимање било механицистичко,
такве структуре би штрчале у новом амбијенту. Да не би дошло до механицистичког
преноса, мора се активирати контекстуализација. Она представља уклапање преузетих
детаља у нови амбијент. Детаљи морају бити стилизовани у том амбијенту. Најприсутнији
је у уметничким текстовима. Тамо је контекстуализација често доведена до мере да је
непрепознатљива (толико је прилагођена да изгледа као да је срасла са текстом). Мимо
уметничких текстова има случајева када преузете структуре нису адаптиране тако да
можемо да говоримо о стилизацији – није извршено њихово утекстовање (?) вишег
степена (више говоримо о интертекстуалности). Нпр. цитирање у научним текстовима.
Један од видова такозване контекстуализације је декорација. Она се огледа у специфичној
изради детаља који се онда уводе у целину амбијента или у целину неког представљеног
доживљаја. Најбољи пример – употребе епитета на стилистичком нивоу. Слична
декорацији је орнаментика. Разлика је у томе што језичке јединице које имају
орнаменталну функцију су потпуно десемантизоване (служе као украс) – ове са
декоративном функцијом су стилски активиране. Пример: стални епитети. Следећи вид
контекстуализације је илустрација. Њена улога није често украсна, већ има улогу да
продуби смисао онога што је изречено, или да смисао осветли из друге перпективе
(епизоде у епским песмам или споредни јунаци у реалистичним приповеткама). Последња
могућност контектуализације је језичко прерушавање. Има за сврху да се добије смисао
који показује једно на начин који не би требало (Змајева песма о малом Јову).
Пренебрегавање смисла (злоупотреба садржаја/језичка обмана) – једно кажемо, друго
мислимо.

Стилска транскодификација. Има сасвим апстрактан садржај и смисао, јер се на неку

предметну чињеницу пројектују индивидуални и колективни ставови. Добар пример из
књижевности је сцена из Горског вијенца са Вуком Мандушићем и његовим џефердаром –
то није обична пушка! На њу је пројектована борба за слободу – има симболичну
вредност. Све језичке јединице које се опреме додатним (симболичким) смислом, кажемо
да је извршена транскодификација. Она битно утиче на ставрање симболичког смисла.
Сакрализација – Светли гробови Ј.Ј. Змај, Плава гробнива М. Бојић. Могућа је у језику.
Треба разликовати сва типа: институционална и спонтана. Најкарактеристичнији тип
индивидуалне [ваљда институционалне?] представља велики кодекс хришћанства оличен
у Библији. Свака религија је спонтано никла из митологије. Када је ушла у човеков живот,
онда је она запослеа човекову духовност и добила индивидуални карактер. Добар пример
– читава средњовековна књижевност, зато што њену основу чини библијско учење о греху
и спасењу. Спонтана сакрализација је други случај – има фолклорну позадину и нарочито
долази до изражаја у временима када слабе или нестају националне институције. Код Срба
је то дошло до изражаја у доба ратова под Турцима – тада се кристалисала национална
вредност. Из тог сећања су изабрани неки ликови, односно догађаји који су узети за
тематско-мотивски оквир за настанак фолклорних облика. Фолклоризација је у нашем
језичком наслеђу највише изражена у епским песмама. Сакрализација (која у основи има
фолклоризацију митова и тема) врло је важан фактор у транскодификацији. Први степен
транскодификације је емоционализација (најнижи ниво). Други ниво је патинизација (у
буквалном смислу значи слој на металним предметима). У вишем смислу, обележје
старине, нешто што припада старим добрим временима. Оно што је патинизирано у језику
нужно мора да истиче архаичну суштину – сведочи о високом квалитету. Нашу прошлост
можемо гледати као патину. Веома слична патинизације је дивинизација (обожавање).
Сјајан пример представља косовска легенда. Ту је дошло до рекапитулације и
преосмишљавања историјских личности и догађаја. Дошло је до поетизације историје у
чијем је корену дивљење према националном духу. Да нема транскодификације тешко
да би могла да се врши трансимисија између времена и вредности. Када посустане
транскодификација, долази псеудосакрализација – ширење личног култа моћника (нестаје
чим особа буде смењена – као што је случај са југословенским диктатором Јосипом
Брозом Титом). Може се десити у религијском дискурсу (не само у политичкој
пропаганди). Усмерена је против традиционалних и осталих вредности у култури и језику.

Стилска акомодација. Подразумева да на стилизацију неке форме утичу унутрашњи

фактори који се углавном тичу семантике појединачне речи или израза који су активирани
утутар њене веће структуре. До изразите семантичке концетрације посебно се долази у
поезији. Зато кажемо да је акомодација најизраженија у стуховној структури. Акомодација
подразумева склад, хармонију између њеног израза и утиска који тај израз изазива, као и
следеће ствари: хармонија између форме и садржаја; између звука и смисла. Виктор
Шиловски каже: ,, Уметничко дело стилизује грађу тиме што је обрађује, тј. уметничко
дело дематеријализује грађу. То се особито види у стиху. Стих је стилизација говорних
момената, односно њихово превођење из семантичких у формалне исказе. Сематничке,
односно садржајне јединице никако не исчезавају у стиху већ добијају неку другачију
функцију и тај поступак се зове акомодација“. Битно је да међу елементима структуре
постоји доследност, кохезија, и наравно хармонија. То нам показује да у некој структури
постоји активан однос између јединице и контекста. Јури Лотман каже да када реч уђе у
поетску структуру, да она губи слободу зато што постаје елемент тог израза и нема
значење – битно је оно значење које остварује у релацији са другим речима. То
прилагођавање речи вишој структури је управо – акомодација.

Стилска промоција и суспензија. Када се речи нађу у некој структури оне могу
доживети или промоцију или суспензију. Стилска промоција није друго до увеличавање
садржаја, а суспензија умањивање садржаја.

Квинтилијанови примери: убијен човек – смакнут (сп) / разбојник – непоштен (сс).

То се оличава у двема фигурама – хипербола и еуфемизам. Обе фигуре представљају

отклон (одступање) од адекватног (тачног) израза. Свако претеривање значи истицање
речи/израза/конструкције (промовисање). У супротном имамо посла са суспензијом
правог значења. Добар пример: начин изражавања људи који су склони бомбастичном
изразу (дозвољено у реторици по специјалним правилима). У свакодневној комуникацији
сматрају се стилском гршком. Бомбастичне конструкције су присутне у политичком
говору, обично су празне. Исто се употребљава ради постизања веће снаге израза, ефекатје
супротан.

Стилска антиципација и мимикрија. Стилска антиципација подразумева истицање,

наглашавање. Постоје одређени поступци за њено постизање. Најчешће – јачи изговор
неке речи/групе речи: одређени интерпункцијски знаци; изношење речи/групе речи на
поечтак или крај исказа (медијална позиција је најнеутралнија).

Пример:
Изненада – изађе ми пред очи Ада Циганлија. АНТИЦИПИРАНО
Ада Цигалнија ми изненада изађе пред очи. НЕУТРАЛНО

Тзв. антиципативно понављање теме – реалоизује се понављањем исте речи или

употребом неког заменичког еквивалента.

Пример:
Цртеж, цртеж је карикатура, рукопис. / Његова књига, то је његов логички, језички систем.

Супторан процес је мимикрија. Стилско и језичко расплињавање саставних елемената

исказа. Пример су модалне речи и изрази који се одвајају зарезом:

Ви ћете, свакако, доћи. АНТИЦИПАЦИЈА (издвојен је став говорника)

Ви ћете свакако доћи. МИМИКРИЈА (речца утопљена у структуру)

Свако фунцкионално утапање речи у исказ представља стилску мимикрију, јер тада
положај те речи није више доминантан него је раван осталим члановима конструкције.

9. Стилистикча структура знака

Језички знак има своју лингвистичку и стилистичку структуру. Белић се првенствено

бавио лингвистичком станом речи – посебно се интересовао за однос ознаке и означеног
садржаја. Разматрајући тај однос, закључиио је да су те релације комплексне, разноврсне и
не могу се увек само лингвистички објаснити већ су неопходна и стилистичка разматрања.
Као предмет своје анализе узимао је облике речи које могу изазвати различите значењске
асоцијације које су понекад удаљене. Реч БЕЛАЦ, утврдио је, асоцира на коња беле длаке
или човека који припада белој раси (детерминатив бео). Још један пример је лексема ДОМ
која данас има и разноврсан предметни садржај: кућа, здрага у којој се станује, људи који
живе у једном домаћинству, домаћинство породице, родни крај, завичај, установа...

Реч, дакле, мора поћи од неког предмета који примарно означава, али њен семантички
развој се ту не зауставља јер ни у ком случају реч није слика тог предмета, тј. није
сменатчки отисак у нашој свести. Стилистичка структура се онда заснива на томе да је реч
нешто много дубље – она је сазнање о збиру особина тог предмета/појаве. Белић: ,,то је
нешто духовно“ – реч. То духовно је резервисано за стилистички аспект. Белић је заправо
покушао својом терминологијом разграничити реч од чиисто комуникативне сврхе од
речи употребљене у више, естетске сврхе. И заиста, стилистика се занима за оне сфере
комуникације које прекорачују елементарни ниво, а то су оне сфере комуникације у
којима се налазе изрази који емитују духовност, емоције, осећај за лепо, топлину мисли и
сл. Пример: ОГЊИШТЕ – место у кући, родна кућа, завичај, домовина...

Речи и конструкције с обзиром на своју семантику и старину отварају простор и дају

подстицај за ширење значења у разним правцима и да се тиме што више удаље од
промарног значења. Фигуративна значења подводимо под употребу речи у пренесеном
значењу. Једна реч може толико сематнички да се шири да прелива своје значње у неку
другу реч (огњиште – дом). Када реч огњиште почиње означавати дом, не ослања се на
примарно значење речи (грађевина), него везу налази у посебним стилистичким нијансама
речи огњиште, као што су светлост и топлина.

Закључак: реч није само способна да нас упути на неки предметни садржај, већ нам из
својих семантичких залиха нуди много дубље и финије могућности – да можемо неке
садржаје представити удругачијем светлу. Затим имплицитно карактерисање +
емоционално бијење садржаја + фигуративно осмишљавање понуђеног садржаја. Све те
интеренције које нам се нуде чини тзв. ?. Када се језички знак користи у логичним
структурама, нема потребе да се стилистичка структура знака активира. Међутим, у
естетским структурама и те како је ова могућност искоришћена. Тако настају стилске
фигуре, песничке слике, и уопште стилизација стиховне и наративне структуре. Посебно
иозвајамо песнички језик – он је медијум у којем језички знак у потпуности стилски
активиран и на плану форме и на плану садржаја.

10. Основни појмови стилистике језика

Ефицијентност (учинковитост). Усмерење комуникацијског дејства неког језичког

знака. Хумболт: језик није готова ствар него је процес (делатност), а то значи енергија.
Ефицијентост је усмеравање енергије према примаоцима (реципијентима). Хожина увиђа
нешто слично и каже да су сва стилска средства обједињена заједничком функцијом речи
– усмереност на ефективност исказа. Сви ови научници мисле на исто: сврховистост,
сврсисходност исказа.

Белић говори о језичком стварању и језичком грађењу (нису исти феномени). Језичко
грађење је лингвистички појам (како градимо синтагме, нове речи и сл), а језичко
стварање је стилистички појам јер се у њега уграђује вербатолошка способност творца
исказа, а то се одражава и на дејство које има код примаоца. Према томе, ефицијентност је
основни, кључни стилистички појам, а важни појмови су и економичност и језичка моћ.

Економичност. Контролише језик. Творац теорије о економичности је Мартине (Језик и

функција). Економичност је људска тежња да минимално утроши енергију приликом
изградње исказа. Принцип језичке економије се заснива на тежњи да утрошена језичка
енергија буде пропорцијална количини информација које се преносе. Сем Мартинеа, и
Белић је размишљао колико је овај прицип језикотворан и да је нарочито важан приликом
употребе језика. Код њега се назива начело оптималног учинка. Он каже да оно треба да
допринесе томе да се постигне јасност. Јасност у систему се постиже тако што ће свака
реч имати значење одвојено од других речи. Интралексемски – свако значење унутар исте
речи ће се одвојити и тежити томе. Актуелна и етимолошка јасноћа. Закон обрнуте
пропорционалности – уколико једна реч чува етимолошку јасноћу, биће угрожена
актуелна. Медвед: онај који једе мед, а данас речници бележе значење које је удаљено од
етимологије.

Језичка моћ. Уводи Спенсер у својој Филозофији стила. На неки начин се заснива на
економичности, јер наглашава да читалац и слушалац у сваком моменту располаже са
ограниченом менталном енергијом. Један део ње се троши да идентификујемо језичке
симболе, затим да их разумемо, па да реконструишемо мисли другог. Закључује да
уколико трошимо више времена и пажње за пријем неке реченице, утолико ће нам мање
времена и пажње остати да разумемо идеје које носи и постоји опасност да је не разумемо.
Језик није само средство за преношење информација, него и средство којим се пренос
иенергија са једног на друге људе и так осе одвија размена мисли, емоција, уверења. У
томе Спенсер види језичку моћ. Извор језичке моћи: матерњи језик, дух језика, лепота
језика, фукционалност, савршенство језика.

Матерњи језик. Органски је и психолошки везан за сваког човека. Помоћу њега имамо
прве спознаје о свету. Уграђен је као чип у свест.Спенсер је утврдио да синоними које
човек научи после детињства никада не доспевају у непосредну везу са идејом коју
означавају као што се то дешава у детињству јер су тада асоцијације између речи и онога
што означавају много чвршће. Он примећује да матерњи језик има много већу моћ него
речи и изрази из страног језика. Приметио је да су домаће речи врло старе, кратке
(једносложне и двосложне) и да су то речи које означавају човека и нешто што је везано за
њега (човек, породица, кућа и покућство, животиње, религија) и оне крију већу језичку
моћ.

Дух језика. Спенсер узима реч као пример и каже да свака реч има неку своју историју,
тј. носи неко културно, историјско, духовно искуство. Та пунота искуства може се
променити кроз време и може се варирати од речи до речи. То зависи од тога које су речи
домаће и старе (оне носе велико духовно искуство иако нису често у комуникацији); други
случај су речи које су веома често у комуникацији и које су имале богато духовно наслеђе,
али је временом избледела њихова стилска, духовна вредност и немају дубину.
Мукаржовски: у језику постоји језички фактор мимо употребе, има стилску вредност,
језик је естетизована структура, међутим, она појашњава то јер мисли на матерњи језик.
Суштина лепоте матерњег језика је што сви народи имају развијен осећајни однос према
свему што је наше, па тако и према језику. Извор естетских и других вредности које може
остварити нека језичка структура најбоље је назвати ефицијентност, јер није оправдано
све објашњавати емоционалним односом, него се ефицијентност може препознати у
анатомији самог језика који доприноси његовој језичкој моћи. У језику се крије традиција,
он је преносник традицијске вредности, у њему се крије ауторитет језичког колектива и он
се у њему налази угравиран. За стилистику је важно разумети моћ језика и као рационални
и као ирационалну категорију, али је најважниеј разумети да се моћ језика очитује кроз
оптималну комуникацију. Због тога су западноевропски лингвисти говорили да у
комуникацији језик може бити ослабљен или оснажен. Илокуцијска (делујућа) снага
језика приказује моћ језика да се постигне ефицијентност у различитим приликама.

Лепота језика. Залазимо на терен ететике. О њој се писало (Хегел, Мукаржовски,

Јакобсон, Морис), а заједничко им је то да језичку моћ повезују са естетиком језика и то
да језик као апстракција заиста има естетски потенцијал, али то није довољно. Веома је
важно активирање тог потенцијала, а активирање зависи од личнох способности
појединца, тј. његове вербатолошке вештине да активира те потенцијале.

11. Стилска и естетска вредност

Стилски вредност могу имати предмети које је израдила људска рука, али и природни
објекти и друге појаве које нису у делокругу човека. Тада је стилска вредност изједначена
са естетском – Хегел је говорио о природно лепом и уметничко лепом као поткатегоријама
естетског. Николај Хартман у естетици види нешто ванприродно и противприродно, и
сматра да носилац естетског може бити само предмет. Са Хартманом се не треба сложити.

Ваља приметити да је интуитивно сазнања пратећа појава чулне перцепције која за основу
има подсвесне асоцијације из потиснутог или у датој прилици неактивног искуства које
допуњује свест о догађају. Ове се асоцијације шире и на колективне духовне структуре
помоћу којих се системазитује и осмишљава ново сазнање.Тако долазимо до сазнања о
естетском критерију као начелу које проистиче из друштвено утврђених конвенција
(норми). Адорно тврди ,,конвенције се зову стил“, помоћу њих ,,уметност постаје језик“
а ,,а бит сваког језика у уметности је њен стил“.

Ево наших ставова: Естетску вредност конституишу природне и стечене особености

способне да изазивају доживљај лепог. Стилска пак вредност увек је импостирана у
чињеници, било физичком обрадом или пририсивањем – и део је намере онога који
импостацију обавља да изазове ефекат: дакле стилко обележје има хумани и и
нтенционални карактер – и ефицијентно је по смислу и учинку. Естетска вредност
има стилски карактер онда када је резултат људске интервенције.

Стилску вредност по правилу рађају недестинсктивна својства знаковних структура.

Стилска вредност јесте знаковна вредност метеријалних и духовних чињеница у обављању
ефицијенцијске функције, издвојене или у комбинацији са другим функцијама –
знаковним или незнаковним.
Пример: лексема ступањ/степен/ступај. Када ступањ употребимо уместо степен, будући
да је реч мање уобичајена, постижемо већу ефицијенцијску моћ и појачавамо дејство
исказа. Семантичка дистинктивност је ван фукције, јер је реч о синонимима. Стилску
вредност дакле најпре имају дистинкцијски неупослена обележја знаковних структура.
Стилска вредност утиче на издвајање чињенице из околине, на њихово истицање,
промоцију: на ефицијентност ентитета или скупа којем припада.

Треба утврдити конкретан предмет стилистичких проучавања. Две су области које се из

класичних времена приписују стилистици: а) особине стила и б) врсте стилова. По
Аристотелу особине стила су: јасноћа, прикладност, узвишеност. По Квинтилијану:
правилност, јасноћа, лепота. По врсти стил делимо на високи, средњи и ниски. Први скуп
фактора се може сматрати унутрашњим, а други је вањаски. Мада се унутрашњи и вањски
критерији не разлику стриктно, већ се мешају.

Јасноћа. За нас јесте стилска категорија, али не као позитивно, већ као темељно
обележје, полазиште из којега се у ствари изводе сва релавантна стилска обележја.
Јасноћу омогућава рашчлањивање. На пример, синтагме (схваћена као најпростија
фонетска јединица) издвојене паузама, стичу функционалну способност да изразе засебну
мисаону целину. Отуда долази јасност израза. Аристотелова дефиниција каже да је јасноћа
,,главна одлика стила, чему је знак то да нејасна беседа не може постићи свој циљ“.

Прикладност. Примерен стил је онај који одговара пригоди, предмету и ономе коме је
намењен.

Узвишеност.

12. Варијација и варијантност са стилистичког гледишта

Постојање варијаната омогућава говорнику избор и комбинацију који се више не тичу

просте, већ ефицијентно усмерене комуникаицје. Стилистика обухвата како варијације и
варијанте појединачног знака, тако исто и система. Дакле, постоје варијанте знаковних
структура и система.

Уколико између страних и домаћих речи ставимо знак једнакости, формирамо парове
једнозначница које се разликују по гласовном саставу и пореклу, али их можемо
употребити за називе једне исте појаве (бајер/брег, бајам/бадем). Постоје и речи истог
гласовног састава које означавају различите појаве (град – падавина, град – насеље, град –
мерна јединица). Дакле, говоримо о лексичким варијантама – синонимима и хомонимима.

Постојање варијаната није по себи показатељ квалитета, па би се могло рећи да

синонимија представља нагомилавање сувишних језичких средстава које непотребно
оптерећују систем чинећи га мање економичним. Хомонимија се, са друге стране, може
разумети као мањак изражајних средстава. Ипак, управо су синонимија и хомонимија
права жаришта стилске моћи и права упоришта стилске ефикасности језика.
Користећи се њима, другачијим уређењим исказа од уобичајеног говорник постиже бољи
ефекат. Што се говор чини другачијим од уобичајеног и тиме на себе скреће пажњу,
повећава му се комуникативна ефикасност – а промена ефикасности израза јесте
заправо стилска појава.

Закључујемо: Избор варијаната има за последицу варијантно уобличење саме исказне

структуре, тј. њено подешавање у складу са сврхом говора и условима у којима се обавља.
Избор речи или облика, у циљу изазивања умурујућег израза, подстицајног тона,
охрабрујућег или застрашујућег – представља стилске категорије особености које смо
назвали ефицијентност. Значи, варијација је начин, или боље – поступак да се достигне
и калибрира приликама и сврси подеси – ефицијентан израз.

13. Типови варијаната

Типологија варијаната заснива се на скупу дихотомија. Дихотомија унутарзнаковних и

међузнаковних померања намеће прву поделу на варијанте јединица и варијанте
система. Затим другу на варијанте јединица у систему и варијанте исказних структура.

Варијације и варијанте у језичком систему. Поред поменуте синонимије и хомонимије,

можемо говорити о паронимији – јединице се разлику и на плану ознаке и на плану
означеног али сам оделимично: бајбок/бајбокана и хапс/хапсана. Поставићемо тезу о
синонимном карактеру паронима: делимично различите ознаке у оба случају имају исто
значење. Постоје два типа паронима: а) делимично различите ознаке стоје према једном
истом означеном садржају – синонимски пароними; б) делимична разлика у ознакама
одговара делимичној разлици у означеним садражајима – паронимски хетероними.

Паронимски синоними. Настају фонолошком варијацијом речи, а највише их је у нашем

књижевном језику настало двоструким рефлексом гласа јат – ветар/вјетар.

Паронимски хетероними. Деле се на лексичке и граматичке према статусу

диференцијалног елемента. Код првих су дистинскије на лексичком плану: гледати –
гледалац. Други се разликују по граматичким особинама: порез – пореза, фонем – фонема.

Све досадашње типове варијација можемо сврстати у алониме. Њима можемо

супротставити аломорфе и алофоне.

Аломорфи. Аломорфематске варијанте последица су првенствено фонолошких

алтернација и гласовног разилажења наставка с обзиром на састав основе. Последица је
мање-више случајних гласовних коинциденција међу мрофемама. Аломорфематски се
гласовно разилазе нпр. творбени наставци –ов/-ев за извођење присвојних придева, као и
наставци –ом/-ем за инструментал једнине код именица прве врсте.
Алофонија. Углавном је ограничена на контекстно зависну варијацију гласа: крој – кројач
– кројити: фонетске карактеристике ј зависе од суседних вокала.

Узроци варијације језичког система. Било који знак са нултом ознаком или нултим
означеним садржајем у ствари није прави знак. Он не може обављати своје функције без
апсолутне подршке са стране. Јединица која је сведена на тај степен егзистенције налази
се на корак да изгуби статус било каквог знака – то је губитак солонца у околним знацима.
Уколико јединица остане без сопствене ознаке или означеног садражаја, а не обезбеди
ослонац у околини, осуђена је на ишчезнуће. Значајна последица овога је да језик није
хомоген, већ испарцелисан према тематским боластима. Парцијелне системе је оправдано
назвати варијантама: језички систем није хомоген, већ је то у ствари дијасистем, скуп
више супсистема; језик је систем система, како мисли Виноградов. Другачије речено:
језик је систем узајамно повезаних варијаната.

Први фактор варијације система је тематска разноврсност језичке комуникаицје.

Дехомогенизација дакле долази споља. Језичка структура обавезно се прилагођава
структури стварности. Долази до стилистичке стратификације језичког система. Постоје
три класе: дијахронијски (на фону времена), дијатопијски (тиче се просторних односа) и
дијастратски (односи се на друштвену слојевитност).

Дијахронијски моменат видљив је у развоју језика, и најбоље га илуструју архаични

облици који су необични за наше језичко осећање, а у себи имају нешто што подсећа на
прошла времена. Архаизми су речи које су избубиле значењску подлогу због промене
начина живота, и садржаја које су означавале. Употребом араизама може се изазвати
сећања на стара времена, начин живота и обичаје. Други пол дијахронијске варијације
представљају иновационе појаве у језику: клице даљег развоја. Пријемчивост друптва за
нове појаве у језику мерљива је пре свега статусом оних говорника од којих потиче.

Дијатопијско варирање тиче се пре свега статуса домаћих и страних речи, али у оквиру
истог језичког система нпр. лексике његових дијалеката. Стране речи и други елемнти
језика позајмљени са стране представљају баласт, али су неопходни да би књижевни језик
обављао своје многоструке функције.

Дијастратска репарација језичких чињеница совј највиши израз добија у ономе што су
класични теоретичараи изражавал итријадом високи, средњи и ниски стил. По том
схватању, дијастратско разлојавање не захвата само структуру исказа, већ подједнако и
тематику говора.

14. Дехомогенизација, рехомогенизација и структурна хомогенизација

Језички систем није хомоген, није састављен од истородних јединица. У реалности,

језички систем је хетероген – састављен од разнородних јединица старије/млађег постања,
домаће/стране, моносемичне/полисемичне, са већим или мањим стилистичким
потенцијалом од других јединица у језичком систему. Да систуација није оваква, језички
систем би био попут математичког кода (стилски неупотребљив). Међутим, има случајева
када се поново успоставља хомогенизација. То је нарочито случај у новијој историји
језика када се од укупног језичког фонда у употреби налазе само одговарајуће лексеме
(обично се користе у једном значењу и није реткост да оно буде жаргонизовано). Појава је
нарочито изражена у језику бирократије, а нажалост, и у свакодневној комуникацији.
Структурна хомогенизација се тиче структуре, тј. исказа/текста, а не јединица у систему
и пожељна је стилска појава. То значи да прилико стилизације исказа/текста говорник
води рачуна да његов исказ има чврсту/хомогену структуру и да смисао буде одржив у
оквиру те структуре.

15. Дисфункција и метафункција са стилистичког гледишта

Дисфункција је појава која значи уништење, нестанак примарне функције радо

остваривања стилизације, а метафункција представља замену примарне функције неком
секундарном, са истим циљем – да се оствари стилизација. Дисфункција настаје из три
разлога:

1. Услед разарања. Добар пример је одломак из Пастерниковог романа Доктор

Живаго1 – гротеска – има за циљ њено стварање (гротеска је релевантнија од
ироније, јер има озбиљно изграђену поетску слику).
2. Услед отуђења. Новчићи у музеју – изгубили су примарну функцију – исто је и са
језиком – јединице иду у један резорвоар који изазива сећања на прохујала
времена.
3. Услед застаревања – захвата лексеме и обрасце (синтаксу) – шири поступак од
отуђења.

Метафункција. Примарна функција се замени секундарном – на њеној основи настају све

стилске фигуре. Повлачи се примарна (комуникативна) функција добија се друга – почиње
да привлачи нашу пажњу јер је стилски обојена. Постоје две врсте метафунцкије:

1. Постулирана. Она која указује да је нова структурна функција знам/симбол

примарне структуре. Нпр. ормар пред дрветом – осликава симбол. Према књизи:
имитацијом конструисани модел преузима одређене функције објекта, било да је
израђен ради демонстрирања релевантних својстава, ове службе су увек израз
конструкторове воље.
2. Интенционална. Сценски говор – глума. Оно што глумац говори, тј. његова
употреба језика нема комуникативну функцију, већ има функцију изградње лика.

1
Пример представља зграда чији је само предњи зид срушен услед бомбардовања. Унутра су предмети
остали мање-више сачувани. Тако, зграда је изгубила првобитну функцију, али у новом окружењу постаје
посебан знак. Свакако, она је дисфункционална.
 16. Дисемија и метасемија са стилистичког гледишта

„Језик не постоји одељено од културе, тј. од друштвено наслеђене скупине поступака

и веровања који управљају ткивом наших живота.“ – Едвард Сапир.

Ова тврдња сугерира другу: одвоји ли се језик од културе којој служи, осуђен је на смрт.
Према Сосиру: дисторзија знака настаје када ознака остане без означеног садржаја.
Сходно томе, мртав језик није језик већ фонијска грађа. Ипак, постоје мртви језици, и
међу њима разликујемо две врте: а) они који су се сачували у тектовима разумљивих са
данашњег становишта; њихов садржај и културолошка позадина лако се реконструишу
(старословенски, старогрчки, латински, санскрит); б)они чији се тектови могу читати, али
се не могу разумети – јер је изгубљена веза са семантичком подлогом која је прекинута
ишчезнућем културе, какав је случај са етрурским језиком. 2 То је управо пример језичке
дисфункције.

У поезији пак често наилазимо на бесмислене и неразумљиве речи. Оне кадкад ту пре
имају улогу одржавања ритма него преноса информације.

ПРЕДАВАЊА: Дисфункција обележава неке језичке форме чије је значење потпуно

ишчезло или никада није постојало (Раблеова поезија; брзалице).

Метасемија. Полазећи од Аристотелове тврдње да више речи исти садржај означавају на

различите начине, метасемију ћемо схватити као промену перспективе означавања: номен
жир означава појам на један начин, а дескриптивна конструкција на други (Дрвен јаше на
дрвеном коњу; дрвена му капа, а на глави краста). Основа за упућивање је сличност
семантичког садржаја парафразе са референцијалним садржајем.

ПРЕДАВАЊА: Метасемија је врста замене сема, тј. промене значења (загонетке и

одгонетке). На њеној основи настају све фигуре значења (фигуре негације итд).

Хиперсемија и хипосемија. Осим замене семантичким еквивалентом (метасемија),

могуће је речима упутити на исти садржај али са различитих логичких позиција: Ово дрво
старо је више векова/Овај храст је стар више векова. Храст означава врсту дрвета. Храст
у односу на дрво је хипоним, а дрво у односу на храст је хипероним.

Метаплазма. Операција којом се мења континуитет фонијске или графијске структуре

знака, тј. метаплазма је исто што и трансформација у стриктом значењеу речи: померање
форме. То је свака промена стандардног или прихваћеног језичког облика, било

2
Етрурски језик се може читати – писан је писмом који је настао од западно-грчког алфабета. Пак, не
постоје живи ,,генетски“ наследници етрурског језика, те је реконструкција значења немогућа. Последњи
човек за ког се верује да је знао етрурски језик био је римски цар Клаудије. – према предавањима проф. др
Жарка Петковића
додавањем или изостављањем гласа или слога, или било којом другом морфолошком или
фонетском модификацијом. Тако вила поне мене – поне од понесе.

17. Локуција и рецепција са стилистичког гледишта

Оба појма (локуција и рецепција) више су прагматички него стилистички. Но, свакако се
може говорити и о њиховој стилској вредности. Појмове уводи Џон Серл када је објави
освоју књигу Говорни чинови.

Локуција. Подразумева све вербатолошке и стилске активности да се формира исказ који

ће одговарати намери говорника.

Рецепција. Стоји на супротној страни од локуције. То је препознавање најважнијих

ефеката који су се хтели постићи одређеном вербатолошком структуром.

Читава људска комуникација заснована је на узајамној солидарности локуције и

рецепције. Какав ће ефекат постићи исказ зависи од илокуциона снаге која може бити
слабија или јача. Њу одређује ред речи, нагласак, интонација, интерпункција, гл. облици
(преформативни глаголи – Извините). Прагматику даље занима какву даље реакцију ти
ефекти изазивају код примаоца поруке (илокуторни ефекат).

Још један тип ефекта који занима стилистику је конотација. Највећи број проучавалаца
приказује ову појаву као део говорног искуства онога ко шаље поруку. Блумфилд је
највише проучавао феномен конотације. Он на једном месту каже: ,,Значење неког облика
није ништа више него одраз ситуација у којима га је (ималац) чуо. Ако га он није слушао
много пута, или ако га је чуо у врло необичним околностима – његова употреба овог
облика може одступати од уобичајене“. Поред индивидуалне конотације постоји и
колективна конотација. Блумфилд: ,, Сваки говорни облик има свој специјални
конотативни призвук са гледишта језичког колектива“. Ту сврстава типове језичких
вредности као што су вулгаризми, архаизми, техницизми, жаргонизми...

Умберто Еко у центар пажње ставља примаоца, и посматра само деловања знака на
примаоца. Даје пример радника који на апарату очитава да је брана преоптерећена и да
сваког тренутка може пући. Апарат нема интенцију (намеру), коју би могао имати
говорник. Ту је реч о коефекцији, а не о конотацији. Она је показатељ како неки исказ
делује на примаоца.

18. Нормативна стилистика (према предавању)

Постоје различите врсте стилистика. Нормативна стилистика се бави оним питањима у

којима се додирују стилистика и норма (тј. језичка култура). Таквих питања има доста –
нема стилистичког питања које није нормативно.
Стилска селекција (избор) језичких јединица и њихова организација у сфери употребе –
избор може варирати (дете спава/чедо пајки), али та варијација се може одвијати и у кругу
недистинктивних обележја, зато што се варијација дистинктивних обележја тиче
лингвистике, а не стилистике.

Употреба – стилистика има права да варира структуру израза само до одређене границе –
док се не наруши синтаксичка норма (поезија Црњанског није угрожена смислом).

Онеобичавање структуре (садржаја).

У питање нормативне стилистике спадају и тзв. ? форме (идиоматске форме -

фразеологизми) – Иду руку под руку – нарушена синтакса, а стилистика је толерантна
према њима. Све структуре које су настале по моделу неке стилске фигуре показују неки
отклон од норме, али имају изузетну стилску вредност (фигура није отклон од норме).

19. Стилска селекција

Стилистички механизам избора мотивисан је крајњим циљем – ефицијентношћу исказних

форми у које се уграђују селекцијом добијени елементи. Структуре настају комбиновањем
одабраних јединица. Нехомогеност језичког система (вишак дистинкција на једном, и
мањак на другом знаковном нивоу) омогућава варирање. Тако јединице могу стајати у
односу синонимије и хомонимије, антонимије и паронимије. Управо овакав склоп односа
у систему – селективна дистинктивност, тј. делимична недистинктивност корелација,
омогућује стилски избор и оптималност комбиновања.

Синонимија и сродне појаве. Све појаве овог типа ваља обележити као блискозначност
(или сличнозначност), јер је истозначност заправо ретка у језику. Синонимима или
истозначницама сматрају се јединице идентичног значења. Синонимни однос се може
формирати на различитим језичким нивоима, али ми ћемо се бавити лексичком
синонимијом, јер је она далеко чешће заступљена у језику од осталих типова. Синонимски
парови могу се разврстати по типу односа међу саставницама:

А) Апсолутна синонимија. Врл оретка у језицима, па и у српском. Ипак, постоје неки

примери: хлеб/крух. Чешће се апсолутна синонимија образује између домаћих речи и
позајмљеница: ватра/огањ ~ према П. Скоку ватра је балканска пастирска реч, коју су
могли раширити средњовековни Власи. Пак, треба обратити пажњу на разлику између
значења и денотативности – облакодер (у вези са облаком) и небодер (у вези са небом) –
упућивање има неједнак садржај. Према томе, апсолутна синонимија могућа је само међу
речима које својим лексичким саставом не упућују на друге речи истога језика, тј. могућа
је само међу правим речима.
Б) Релетивна синонимија. Управо су то облакодер и небодер. Лексеме су неправе речи,
јер, према Аристотеловој дефиницији, имају исти садржај, али не представљају неку ствар
у истом светлу већ позивају на њено посматрање из посебних углова.

В) Парцијелна синонимија. Речи као што су ђак и ученик, поред истоветних, поседују и
свака свој посебан садржај. Заједничка значења праћена су скупом посебних (нпр. значење
речи огањ може бити кућа/дом, али се не може исто рећи за ватру).

Г) Хиперонимија и хипонимија. Две су стране исте појаве (исп. Хипосемија и

хиперсемија) која постоји међу речима различитим по општости, а које могу обављати
исту означену функцију. Речима цвет и ружа може се назвати иста реалност: врста цвета.
Цвет је ту хипероним, а ружа хипоним.

Хомонимија и сродне појаве. Хомонимија је гласовно подударање различитих речи (град

– насељено место; град – климатска појава; исто и свет/свет, коса/коса).

Антонимија. Речи чија су значења супротстављена.

А) Контрадикторни термини – узајамно се искључују: човек/животиња, добро/зло,

дан/ноћ.

Б) Контрарни термини – садржаји се супротстављају у оквиру истога вишег појмовног

оквира (хипоними истог заједничког хиперонима): вино/вода(течности), север/југ (стране
света), отац/мати(родитељи)...

В) Ексклузија, тј. узајамно искључивање – постоји међу узајамно негираним терминима:

човек/нечовек, правда/неправда, вера/невера.

Паронимија. Делимично гласовно поклапање речи. Можемо говорити о дијафонији и

дијаморфији. Дијафонија: деда/дједа, вера/вјера, појас/пас, сеоски/селски. Дијаморфија:
мачом/мачем, царом/царем, комунист/комуниста.

Паронимија је својство сродних речи, тј. речи исте породице – њу чине све изведенице
или сложенице са заједничком основом: југ-јужни-јужити-Југославија. Гласовна сродност
одговара значењској.

Паронимија је својсто накнадно успостављене лажне етимологије између домаћих речи и

позајмљеница слочног гласовног састава: лежеран/лежати. Само су привидно сродне.

Оказионална паронимија успоставља се игром речи међу већ постојећим лексемама, ил

између постојећих и створених оказионализама: испарио је онај ко нема пара.

20. Просте стилске операције

Варирање интензитета. Квинтилијан разликује речи јачег значења од слабијих на чије их
мест охоћемо ставити. То заправо није увеличавање, већ појачавање. Употреба ове или
оне речи пре свега је, према томе, питање адекватности описа на једној страни, и
сврсисходности избора језичких средстава на другој. У том смислу интензификација се
мора схватити као опис предмета правим речима: речима што га представљају управо
онаквим какав јесте. Адекватсност смо описали као саодносност коресподентних
структура: ознаке и означеног. Када је експоненет у слободном варирању, интензитетска
обележја служе искључиво акцентовању као интенционалном моменту ознаковљења са
ефицијенцијском сврхом – тада интензитетске дистинскицје имају стилски карактер
(пример је Ван Гогов избор да не слика према стварном изгледу предмета, неко израз
постиже јаркошћу боја, тј. итнензификацијом). Тако исто говоримо о интензификацији у
говорном дискурсу. Јачи изговор речи или групе речи којим се оне издвајају из окружења
и истиче се њиов значај. Циљ је избегавање монотоније, одржавањем пажње, а графијски
се може обележити променом врсте слова, раставњеним писањем, итд. Могућности
интензификације:

А) Екскламација – Јаох мене до Бога милога! Типови екскламација: поздрави, клетве,

благосиљања, итд.

Б) Апострофа. Сродна екскламацији. Представља обраћање Богу или вишим силама,

људима.

В) Емфаза. Читав исказ проткан емоцијама које извиру из смисла, а изражене су јаки
мречима. Њен ефекат расте до извесне мере, а преко ње постаје сметња и фактор стилске
атрофије.

Г) Интерогација. Преобраћање изјавног исказа у упитни да би се појачао утисак.

Интензификација се сматра основним изражајним средством песничког језика.

Варирање квантитета. Нескладност у броју дистинкција може бити мера количине

језичког материјала потребног за пренос какве поруке. Реч је о складном односу језичког
израза и описаног садржаја. Ако је порука константа, онда је она узус према коме
оцењујемо да ли је употребљен језички материјал адекватан, да ли својом масом надилази
описани садржај или је дефицитаран (у недостатку) у односу на њега.

А) Експранзија. Могуће је разилажење сематничких и формалних структура у језику и

можемо их упоредити са изразима који денотирају исти садржај али се разилазе по броју
употребљених јединица (Месец/небеско тело које кружи око земље).

1. Перифраза. Именовање особине или предмета посебним начином уместо његовим

правим именом. Ипак, приликом замене, садржај речи којом вршимо замену није ишчезао,
већ представља семантички вишак. Пложај и улога тог вишка у знаковној структури
упоредиви су са положајем и улогом раније описаног орнамента.

2. Епитет. Реч или група речи која се додаје главној речи да би се нешто конкретније
означило. У свим случајевима проширују конструкцију. Постоје и стални епитети,
карактеристични за епску поезију. Код њих је семантички сувишак ишчилео и епитет је
постао пуки украс изгубивши улогу у транферу поруке.

3. Дигресија. Одступање од праве нити излагања. Основни учинак је проширивање

знаковних структура којима се додају. Има врло много различитих типова (улустарција,
доказ, цитат, објашњење).

4. Плеоназам. Неумерена употреба украса води плеоназму – сладак шећер, влажан зној,
златно злато.

Б) Редукција. Жртвовање фонијске грађе како би се успоставио ритам песме – много сам
страдо / многе сам грехе покајо ја. Ту спада и елипса. Елипса настаје испуштањем речи, а
узроци и последице имају другачији карактер него у претходном случају. На
интензификацију утиче неексплициран семантички елемнт исказа. Погрешан је стога
термин изостављање, овде је реч о врсти мистификације – изазивања радозналости.

Варирање квалитета. Складан стил дефинишу адекватност, правилност, тачност,

сврховитост. То су уједно и поступци стилског варирања.

Адекватсност. Склад измеђудве структуре које чине знак – ознаке и означеног.

Правилност. Однос ознаке према систему језичких правила према којима се уређује.
Тачност. Сагласност исказа са мисаоним структурама и емоционалним стањем.
Сврховитост. Сагласност исказа са менталним моћима, итнересовањам и перцептивним
способностима рецепијента, и сагласност са приликама у којима се успоставља
комуникација.

Адекватност знаковних структура. Адекватност се изједначује са изоморфичношћу, или

пак у језику – са истинитошћу.

А) Изоморфичност сигнанса са сигнатумом. Остварује се подражавањем.

1. Ономатопеја. Опонашање акустичких особина језичким средствима. Пак, немогуће је

остварити савршенство имитације јер је акустика људствог говора неидентична структури
природног звука и јер акустика говорних знакова не одражава све могућности које може
да проиведе човекова говорна апаратура.

2. Синестезија. Заснована на кооперативности различитих чула – оштрина звука, мекоћа

боја, топлина гласа.
Б) Истинитост као врста адекватности исказа. Према М. Марковићу, истинит је онај
знак који адекватно означава реални модел. Он поставља одређене услове које израз мора
задовољити да би се могло говорити о његовој истинитости: 1. Он мора обављат
иинформативну, а не експресивну и прескриптивну функцију; 2. Мора бит идруштвено
смисаон, дакле јасан језичком колективу; 3. За исказ морај убити дати извесни разлози.
Пак, иситнитост није само пука ослоњеност на реалне чињенице, она има много шири
смисао и влада много ширим дијапазоном асоцијација.

В) Умесност као фактор стилизације. Усмесношћу сматрамо примереност израза

околностима. Говор треба да буде прилагођен предмету и околности. Говорник треба да
поседује интелектуалне и моралне способности како би овладао овом страном комукације.
Морални кретенизам чини људску особу неосетљивом на осећања других, а логичне
последице тога с удволичност и ласкавост.

Правилност знаковних структура. Правилношћу се сматра однос датог говорног исказа

према језичком систему. Ми смо правилност окарактерисали ка оуслов, а не као елемент
оцене стилске вредности. Правилношћу се бави норма, стога те проблеме препуштамо
норамтивној граматици.

Тачност знаковних структура. Тачност је фактор дестилизације језика и појачање

његове зависности од спољашњих чинилаца. И дестилизације је, наравно, као и
правилност, стилски по карактреру. Али је његов смисао супротстављејн појму
ефицијенције.

Сврховитост знаковних структура. Говорити не треба само оно што је корисно, него
оно што је долично. Дакле, прилагодити исказ времену, месту, простору, слушаоцима,
својим годинама и положају.

21. Сложене стилске операције

Просте стилске операције увек имају за циљ измене у знаковној структури као целини, као
недељивом јединству ознаке и означеног. Знак се, међутим, може раслојити, па да предмет
оперативних захвата буде посебно ознака, а посебни означен садржај.
Груписање сложених стилистичких операција у класе јавља се још код античких
реторичара, па тако Квинтилијан разликује тропе од фигура, а фигуре мисли од
говорних фигура. Прва дистинкција је блиска оној између метаплазме и метасемије –
фигуре су стилизоване на плану ознаке, а тропи семантичким средствима. Ову поделу
ћемо пратити на три линије: интензитетској, квантитетској и квалитетској – иако смо
свесни да су у сложеним операцијама да три елемента синкретизована и тешко их је
одвојено посматрати.
Фигуре и фигуративност. Творе се према неким обрасцима и утврђеним шемама. Са
стилистичког гледишта – фигура је спрега еквипотентних3 јединица чија је функција
формативна: помоћу њих се јединице организују у веће склопове дискурзије. Стилске су
фигуре заправо знамена или појачање уобичајених облика организације текста,
односно дискурса у језику.

1. Еуфонизација. Постоје могућности утицаја на звуковни ноз говорног ланца, најпре по

томе што језички систем својом нехомогеношћу омогућава варирање у говору, а
синонимни облици допуштају више могућих описа истог садржаја. Еуфонизацији
доприносе: алитерација (понављање консонаната), асонанца (понављање вокала), рима
(гласовним понављањима у одређеним положајима истичу се речи које у томе учествују),
парономазија (делимично гласовно поклапање несродних речи), таутологија. Изградња
оваквих гласовних склопова има двојаку улогу: једно је хармонија тонских и ритамских
квалитета који утичу на општу естетску слику, друго је могућност да се гласовне слике
доведу у сазвучје са значењским сегметнима говора.

2.Комплетизација. Тежња ка обиљу знаковних средстава, обиљу које продубљује

комуникацијску ефицијентност структуре. Постоже се следећи операцијама: понављање,
анафора (понављање речи на почетку узастопних реченица или стихова), мезофора
(понављање речи у средини стиха), симплоха (понављање прве и последње речи сваког
стиха), анадиплоза (последња реч из првог стиха поклапа се са првом речи из другог
стиха), припев (понављање после сваког стиха), рефрен (понављање после сваке строфе),
лајтмотив (исти мотив који се провлачи кроз прозни текст).

3.Кумулација. Стилски сврховито гомилање језичких јединица. Кумулација је стога

преплитање више разнородних врста понављања по добро смишљеном плану. Пак,
неспретно гомилање је друго – лексички плеоназам. Он је допустив само уколико су
речи употребљене ради еуфонизације.

4.Комплементација. Понавља се конструкција али не и грађа од које је сачињена. Тада

можемо говорити о синтаксичком паралелизму; који може остати без обележја
напоредности – асиндет (Закукало девет удовица / Заплакало девет сиротица); а може и
сваки члан низа добити ознаку – полисиндет (Тад завришта девет добри коња / и залаја
девет људи лава).

Компарација. Особине једног чињеничног елемента не описују се директном

номинацијом, већ преношењем пажње на неки други опис, уз чију помоћ се чињенички
склоп приказује и чини атрактивним. Структурни експонент поређења јесте речца као,
сама или у комбинацији са глаголом јесам-бити. Ако изостане поредбена ознака, добија
се скраћено поређење.

3
Еквипотентност (латински), релација међу скуповима која каже да су два скупа еквипотентна ако имају
једнак број елемената.
Контрастирање. Супротстављени скупови елемената у оквиру исте знаковне структуре
чине контраст. У језику се контраст постиже разноврсним средствима. Најпростији вид
контрастирања чине паралелне конструкције са антонимним јединицама у одговарајућем
положају. Посебан тип контраста је парадокс (амбисе прекорачим, тајном проговара
твар). Ако парадоксални детаљи срасту је јединствен круг дисктинкција добијамо
карикатуру. У ова јред фигура долази и гротеска и оксиморон (противречан
синтагматски опис – лудо паметан, здраво болестан).

Градација. Свака следећа етапа апсорбује претходну у виду кумулативног раста

смисаоности – такву врсту дискурзивног успона (или пада) знаковних структура називамо
градацијом. Климаксом називамо изузетно истицање градације у којем послењи члан или
појава бива изузета из описа и постављена изнад осталих.

Апозиција. Појави се сунце, сјајни светлоносац, и обасја земљу, мајку свих бића.

Словенска антитеза. У овој специфичној песничкој форми најчешће се укршта више

фигура – поређење, градација и антитеза. Садржи питање, за којим следи негативан, па за
њим позитиван одговор. У позитивном одговору је поента. Прва тврдња је загонетна,
алегоријска и углавном састављена од низа метафора.

Анаколут и сличне појаве. Познат под називом елипса (Лове, / а уловљени; Крсти вука /
вук у гору). Уочљив је синтаксички прекид између потоњег и осталог дела конструкције
настао редукцијом. Тај синтаксички несклад у исказу, који делује као стилски
антиципативан моменат – у реторици се зове аналокут.

Трансгресија. Латинским термином transgressio verbi , у класичној реторици називано је

раздвајање синтаскички повезаних речи у реченици. Теорертичари овде сврставају
инверзију и парентезу. Инверзија је промена реда речи у речнеици чија је сврха у тонском
рељефирању и ритамском оживљавању. Парентеза је говорни уметак без ближе тематске,
смисаоне и синтаксичке повезаности са деловима дискурса с којима је дошао у контакт:
Усталом, сутра путујем. Служба... Парентезу највећма чини дигресија.

Цитати или навод. Цитат привада систему фигура. Наводи се као потврда или
илустрациај сосптвених речи, а може бити и начин повезивања са културном традицијом.

Закључак о фигуративности. Фигуративност се, како видимо, гради двојаким начином:

колико је и какве језичке грађе употребљено: и како је она распоређена у говорним
структурама.

Тропизација и тропи. Тропизација можемо разумети као врст ускраћивања одговарајуће

фигуре. На метафоризацију, тропизацију уопште је много боље заправо гледати као на
сажимање, а не само просто скраћивање конструкције. Троп је, према томе, сажета
снаковна структура која у једно обједињује две или више семантичких структура –
деигната – међу којима посредују опште духовне вредности колективног мишљења –
конотати. Краће: троп је сажета стилска фигура широког семантичког дијапазона у
којој су обједињени десигнативни и конотативни елементи.

Метафора. Њена суштина није у структури, него у функцијама. Са једног гледишта она је
носилац јасноће, са другог омета јасноћу. Када је реч о врстама метафоре, реч је о
разнврсним формама метасемије – преношења сема. Трансфер значења дешава се на
основу сличности. Затамњивање јасноће код метафоризације долази отуда што метасемија
није увек директан трансфер значења, него преко посредника. Друга карика у тропизацији
је инкорпорирање семантичких елемената колективних семантичких залиха. За размевање
метафоре потребно је много више од познавања речи, она захтева шири духовни контекст.

Метонимија. Пошто метафора настаје преносом значењских обележја између сличних, а

метонимија између суседних ствари. Разлика је више техничке него суштинске природе.
Зато ју је оправдано сматрати типом метасемије, и заправо базом метафоре. Суседство је у
овим приликама, наравно, схваћено врло широко – кад устане кука и мотика / на Солун је
порез ударио.

Синегдоха. Такође подврста метафоре. Део нечега преузима обележја целине. У посебним
околностима и целина каткада може заступати део. Овде се убраја и замена једнине
множином, или обратно.

Фигуративност и (ре)тропизација тропа. Квинтилијан је приметио неке особености

тропа и објаснио неприкладност њихове употребе. Пак, они не морају увек бити
неприкладни, већ формирати стилске облике као што су алегорија и симбол. Алегорија
представља развијену метафору. Развијањем метафоре у дубину, а не у ширину као код
алегорије, настаје симбол. Разлика јесте однос значења и означене функције
употребљених речи. Алегорија је лако сводива на скуп реалних чињеница, док симболичка
слика не допушта ту могућност. Друго, алегорија поседује једносзначност, док је симбол
увек вишезначан.

Унутрашњи и вањски монолог. Типови модерних структура израза. Унутрашњи

монолог развијен је пропутштањем целокупног садржаја кроз свест јунака, и преламањем
слика стварног збивања кроз ту свест. Вањски монолог се не разликује од првог по форми,
али се у њему преплићу два тока мисли – приповедача и јунака – и није их увек лако
раздвојити.

22. Стилска апликација: о идиомима

Де Сосиров појам идиома означава сваки посебан језик у односу на друге, означава језик
као нешто што одржава црте својствене једној заједници. Он мисли да се ту крије и фактор
формирања језичког колектива, јер међујезичким поређењима један народ постаје свестан
свог језика. Сваки језичк повлачи сопствене граничне линије неоформљеној мисаоној
маси и наглашава различите чињенице у њиховим различитим хијерархијама, поставља
центре гравитације на различитим местима, и даје им различита емоционална осенчења.
Идиом би у овој интерпретацији била свака реч или било која друга језичка
јединица као носилац специфичног односа датог језичког колектива према реланим
околностима у којима живи, према сопственој култури и традицији, у којима се та
реалност прелама.

О идиому: национални и историјски колорит. Постоје речи различитог порекла које

имају каткада једнак означење, али у употреби чувају атмосферу средине из које су
поникле. Извесна страна реч нема сам освоје значење већ са собом носи својеврсно
памћење о сопственом пореклу (гондола није просто чамац одређеног облика, реч се
одмах ветује за Венецију). Тако, према Мистрику, идиом је дефинисан као израз који се
не може превести дословно. Ради се не о немогућности, већ о неумесности превода, јер
је културна трансплантација израза означена неадекватним асоцијацијама.

Дакле, идиоматски карактер израза управо значи његову формалну и смисаону

херметичност и везаност за културу колектива у којем живи. Не само изреке и сличне
мале форме, него и много оспежнија дело по правили песничке уметности (Гроски вијенац
нпр) – практично су непреводљива на страни језик управо због тога што су ослоњени на
домаћи језички израз и дух народа у којем припадају.

ДАЉЕ ПРЕМА ПРЕДАВАЊУ

У резултату даје идиоматске форме – изолате. Пјер Бино прво уочио питање идиоматике.
У идиоматске форме спадају:

1. Фразеологизми. Устаљена форма, фигуративност, разултат националног искуства;

имају различито порекло (Библиојско, или везано за одређену културу), неки имају
регулативну а неки нерегулативну синтаксу; фигуре: метафора, метонимија....
2. Пословице. Мало текстови, имају поучну вредност, а неке и естетску (у римама,
имају фигуре).
3. Вицеви. Мала форма чија је сврха у духовитој поенти.
4. Примери. Историјски или измишљени.

23. Стилистика поетског дела

Говорићемо о песничком стилу, о стилистици песничког језика.

Смисао поетске фонетике није исцрпен тиме што уметнички израз у језику даје виши
ступањ еуфоније. Еуфоничност песничког језика фактор је уобличавања унутрашњег
света. Фонијском структуром тежи се дочаравању песничке слике. Дефиниција: Гласовни
колорит песничког дела уводи читаоца у звуковни колорит унутрашњег света
песничке слике.

Музичка структура песме каткад може заклонити садржај. То значи да важност формалне
структуре далеко претеже над садржајем, који истаје у њеној сенци. Дефиниција:
Основицу песме чини звуковна структура. Она конституише звучни оквир унутрашњег
света.

Прелаз из реалног света у свет поетског дела читалац по правилу не примећује;

писац је овлашћен да га најави или не. Дефиниција: Унутрашњи свет песничког дела
саткан је од духовне грађе, обрадом семантичких маса речи, песник компонује унутрашњу
структуру дела.

Реални и фантазијом дочарани елементи у књижевном делу међусобно су различити, али

се на неки начин усклађују; они су производ усклађивања двеју функција речи –
номинацијске и симболичке. Дефиниција: Песничка слика каткада се преклапа са
описом стварности, и та се два слоја један на други каледиоскопски пројектују.

Најзначајнији моменат је превладати раскорак између номинацијске и еуфонијске

функције речи у дтруктури дела. Овај склад остварује се у фигури. Фогуративност је
укрштање ознака из једнога знака са означеним из другога како би се из новога угла
именовао известан садржај. Фигуративним померање постиже се склад између сликовног
и звуковног слоја књижевног дела.

Унутрашњи свет није самом себи сврха. Прва особеност јесте осамостаљивост слике –
унутрашењи свет дела као да се осамостаљује од медија у ком је остварен, чак се може
пренети у други медиј (роман у филм, балет, фотографију). Осамостаљивање може да иде
и даље: једном укључена у најшири контекст културе и људског живота. Целокупни
инвентар ликова и догађаја из Косовске легенде нпр. живи животом релативно независним
од иторисјких збивања на које је легенда заснована и њиховог описа у историјским
текстовима – а у овећем броју детаља чак и противно њима. Укључивши се у
културолошки амбијент датог колектива, те чињенице постају његов део. Томе је
откривена најдубља сврха постојања уметности: обликовање и унапређивање друштвене
свести.

Р. Симић: Песник је онолико велики – колико успева да уздигне читаоца према

висинама својих идеала. (ССЈ. 52.

24. Стилска организација језичког исказа

Преостаје нам да побројимо врсте језичких јединица и да пратимо њихово понашање и
утврдимо листу стилистичких проблема са гледишта науке о језику.

Полазимо од типова лингвистичких јединица, неких њихових особина и нивоа језичке

структуре. Дакле:

1. Фонема и фонолошки ниво језичке структуре којим се бави фонетска стилистик

(фоностилистика).
2. Морфема и стилистика морфолошких форми (морфо-стилистика).
3. Лексема и стилистика речи (лексико-стилистика)
4. Значење речи, одн. Семантика и семантичка стилистика (сематно-стилистика)
5. Синтакса, синтаксичка стилистика (синтаксо-стилистика).

Пак, стилистика језика бави се ширим репертоарам јединица но што су овде поменуте. Те
су јединице сврстане по хијерархији по којој чине такозване језичке слојеве или нивое.
Постоје у крајњој линија два типа знаковних структура: а) које у свом саставу имај усамо
ознаку; б) које обухватају и означени садржај. Ако прве структуре назовемо
субзнаковним, а друге знаковним, успостављамо извесну типологију, и хијерархију међу
типовима издвајајући на једној страни фонијске, а на другој семантичке јединице.

Постоје три области лингвистички конципиране стилистике: фоно-стилистика, морфо-

стилистика, синтаксо-стилистика.

Познат је став о зависности језичке структуре од тематике споразумевања. Статус исказне

форме у језику је, дакле, потпуно одређен вањским моментом. Могли бисмо закњучити да
је језик изоморфичан са стварношћу, а структурно неупоредив са идејама које посредују
између ознаке и означене стварности.

Постоје два извора регулативе идва извора сметњи слободном стваралаштву у

организацији исказних форми. Прво, то је предмет споразумевања коме се говор мора
прилагодити како би био адекватан; друго – то су језички системи јер они управљају
формалном структуром говора. Трећи круг ометајућих фактора је само споразумевање –
саговорници морају поседовати заједнички код, тј. скуп језичких знакова, како би до
разумевања могло доћи. Језик говори сам, а корисницима преостаје само да
активирају структуре које одговарају тренутним потребама споразумевања. И поред
све обавезности, улога појединца у комуникацији није онемогућена, није онемогућен ни
стваралачки чин у говору. Зависност говора од језичког система није једнострана ни
апсолутна, већ узајамна и творачка. Језик је бољи и кориснији што се више употребљава,
што је шири и сложенији колктив који се њима служи и што разноврсније функције
обавља.
Не треба пак поверовати у апсолутну слободу појединца у употреби језичких средстава и
креирању исказних структура. У језичкој активности постоји стваралачки акт, али и акт
спровођења једног друштвено уређеног програма.

Способност човекова да се послужи природним и другим законитостима од којих зависи

његов опстанак и да их преведе у своју службу – огледа се у његово јјезичкој активности и
управо је то слобода језичког стваралаштва. Није случајно највиши циљ стилксог
обликовања у језику заправо склад његових елемената у исказу.

Сем језичких законитости, језичком активношћу управљају и друге, природне, друштвене,

материјалне и духовне регуларности у кретању сваке комуникацијске материје којом
рукује људска заједница.

Анализа неког дела се може сумирати овако: потребно је прво да препознамо грађу, њено
порекло, врсте, квалитет у начину уграње у анализирану структуру; затим да утврдимо
начин деловања те структуре на реципијента, путеве којима досеже наше емотивно биће,
дакле – њену ефицијентност.

,,Поезија је средство за дубинску спознају света. За инкорпорацију вишег смисла у

спознајну стварност“ – Р. Симић (ССЈ, 134).

25. Стилизација у говору и тексту

Питање је: постоји ли могућност варирања код исказних форми, или се варијанте налазе
готове у језику, само их ваља одабрати и поступити са њима по утврђеним правилима.
Језгро савремене функционалне стилистике садржано је у мисли о посебности језичких
изражајних средстава помоћу којих се обавља вербализација појединих тематских кругова
(јавни живот, наука, религија, право, идеологија). Избор теме за собом повлачи одлуку о
одговарајућем начину вербализације.

Потребно је утврдити специфичне црте језичке стилизације. Рекло би се да у говору

стилизација управо значи избор и комбинацију варијаната. Али то је погрешан закључак.
Прво: тамо где нема варијације – нема могућности за стилску варијациј уисказа. Друго:
стил искључиво проистиче из употребе варијаната. У јеикз нема маневарског простора ни
могућности за креативно обликовање израза. Нема стварног обликовања у правом смислу
те речи. Има само поступака сличних изради мозаика у ликовној уметности. Овакве
околности дозвољавају извесну слободу, али искључиво у оквирима које одређује систем
варијаната. Док неке јединице нису системске, немају функционалне вредности –
појединац се мора томе покорити да би стекао право на употребу језика.

Избором теме говорник преузима на себе обавезу избора одговарајуће варијанте

вербализацијских средстава. Краће речено: тематика у првој инстанци одређује
функционалну врсту стила. Други моменат који о томе одлучује је циљ којим се креира
исказ или – ефицијентност исказа. У свему томе треба видети квалитет стила. О
квалитету стила одлучује креативни моменат изградње исказа.

Уобличење исказа је заправо сукцесија скупа варијаната. Исказ се приказује прекривен

грађом која се елиминише све док не остане онај њен део који одгвоара представи
говорника о оптималном облику. Оптимална форма прецизно издваја тематски круг о
којем реферише из целокупне масе чињеница које би могле доћи у обзир, и директно
указује на оно што говорник жели исказати.

Стилски релевантно уобличење исказа засновано је на избору неке од варијаната

оптималне форме, не увек оне коју намеће начело граматичности, већ оне која
одговара сврси комуникације.

Стилски проблеми избора језичких средстава. Узимањем јенодог језичког елемента из

система, ми раскидамо све везе у којима опстоји и пресађујемо га у нове, формиране у
ускауној структури која у исказу управо настаје. Нова структура је свакако зависна од
језичког система. Човек ипак успева да у те структуре инвестира неке антрополошке
вредности чији је најважнији део општа смисленост. Опет смо стигли до вишег смисла
као сврхе стилизације.

Скупови јединица понашају се различито у језичком промету. У речницима се на пример

указује на понашање јединица када из система пређу у исказне структуре. Јединица може
променити стилски амбијент при прелазу из система у исказ, а да ипак на неки начин
очува везу са базом. Реч која је у речницима квалификована као књишка, тј. књижевна
исто ће бит иперцепирана и у говору, тј. говорном језику. Дакле, када се јединице једног
поткода употребе у другом, осећа се њихова примарна стилска боја. Ово преношење речи
из једног поткода у други није друго до унутарјезичка транскодификација. Постоји
наравно и међујезичка транкодификација – то су туђице и позајмљенице.

Транспозиција. Када се једна реч, након што се нашла у једном тексту или исказу, не
врати у систем, него наставља путовање из једне структуре у другу – из научног дела у
литерарно нпр.

Текстовна или говорна структура у којој се позајмице из других текстова или говорних
структура сачувале првобитни облик каже се да имају дијалошку форму. Дијалопшка
форма, наметнута потребом излагања језичке материје која потиче од различитих аутора,
преноси се просто као схема. Постоје и монолошке форме, на пример унутрашњи
монолог, у коме се тесно преплиће гледиште писца и јунака.

Ваља скренути пажњу на нејезичка изразна средства, тј. гестикулацију и мимику. Гестови
и мимика имају сопствено значење. То је контектуализација.

26. Фонолошки и акценатски систем српског језика са стилистичког становишта.

Српски гласовни систем је стабилан, али и поред тога у њему има простора за слободну
варијацију и креацију.

ВОКАЛИ

А) При изговору гласа а – пролаз према носној дупљи затворен је само овлаш тако да се
чује назализован изговор: млада, памтим.

Б) Српски језик има отворено и сразмерно стабилно е. Књижевна ортоепија познаје једино
лаку разлику између нешто затворенијих фона у дугим, и отворенијих у кратким
слоговима. Осетнија варијација, присутна у дијалектима, страна је стандардном изговору.

В) Глас о: стандардна ортоепија познаје двојаке фоне овог гласа, опет с обзиром на
положај у слогу: у кратким слоговима је боја нијансу отворенија од боје у дугим
слоговима. Варијације у другим погледима нису књижевне.

Д) Гласови у и и не познају варијанте.

Ђ) Дозвољена варијација креће се дакле у два смера: у смеру назализације, и у смеру

затварања артикулације. Томе су тачно оцртани оквири нормативне стилистике.

Ђ1) Пак тиме се не завршава супфункционални живот гласова. Тек од тачке у којој е
завршава стандардна варијација, отвара се просотр за појачање изражајности гласова. На
пример, назализација изговора означава незадовољство, нерасположење, депресивност –
та је појава з ствари ефекат спуштања ресице. Сужени изговор вокала, кобинован у говору
са певном интонацијом, израз је високе емоционалности, пре свега позитивне. Све се то
постиже активирањем усана, тј. лабијализацијом. Сви телементи заједно дају говору
карактер брундања.

Ђ2) Активацијом грлених мипића, што изазива отварање гласова, остварује се по ефекту
непријатан простачки фарингални призвук (присутно на улици, јавном превозу).
Фарингализацијом се постиже ефекат који се обично описује глаголом урлати (повишен
интензитет говора), који представља демонстрацију вербалне агресивности, беса, претеће
снаге.

Е) Умерено учешће нормалних говорних активности, појачан интензитет говора, постиже

најчистије ефекте који можемо видети током дечије игре, весеља, забава младих. Врхунац
лепог говора чине радосни сусрети пријатеља, кликтања у срећном заносу, страсном
узбуђењу, есктази... Све је ово предмет експресивне стилистике.

СОНАНТИ

А) Глас ј је богат варијантама, а природа варијаната је условљена контекстом. Општа

нестабилност овога гласа иде дотле да његов фонолошки статус у књижевном језику није
јасан, тј. нејасна је граница између ј и и. Постоји читав низ прелаза између ова два гласа.
Суседни вокали изузетно утичу на чврстоћу артикулације ј. Ј је најслабије измеђз два а,
јаче између два е, а најјаче између два и. Чујност ј је каткада толико слаба да имамо
утисак да и не постоји, нпр. у компаративу – мудрији, паметнији, чистији.

Пошто смо се већ дотакли проблема нормативне стилистике, скренућемо пажњи да мање
препоручљиве и допуштене форме. У песничком језику одсиство ј у изговору може
послижити као могућност појачања еластицитета речи у метричкој структури стиха, код
Његоша: Све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље, уместо сјајнији и чудеснији.
Имунитет песничке речи против проглашења оваквих случајева зна грепку загарантован је
начелом песничке слободе.

Б) В варира приближавајући се гласу у, али не тако често и интензивно као што је случај
са ј и и. У таквим приликама в постаје слабо, те омогућава да се развију мање
препоручљиве форме: човек према чојак, чојек, чок.

В) Глас р раувија индивидуалне вариајнте, сем поменутог гр-о-це/гро-це. Један смер

варијанте иде од вибрантске ка фрикативној, а други од предњонепчане до задњонепчане
артикулације.

Г) Гласови л и љ су стабилни.

Д) Глас м има другачији изговор у неким контекстима (карамфил/мама), али без

последица на стилистичком плану.

Ђ) Н се јавља у већем броју варијаната које су нестандардне.

Ж) Њ је стабилно.

ФРИКАТИВИ

А) Ф у књижевном језику је стабилан глас. У дијалектима варира ка в.

Б) С и з немају стилски значајних варијанти.

В) Гласови ш и ж варирају вишесмерно на периферним зонама језичке територије.

Покрајинска варијација даје могућност за карактеризацију ликова.

Г) Код гласа х је мање значајна варијација, а много значајнији је његов општи статус у
књижевним језику. Вук га је у графијски систем увео накнадно (1836), а Стојан Новаковић
га је сматрао вештачким. Данас ортоепска норма допушта изговор неких речи са
етимолопким х (дуван/духан). Варијанте са х делују књишкије, а са другим гласовима
делују народскије.

АФРИКАТЕ

А) Ч и џ варирају паралелно са ж и ш.
Б) Ћ и ђ имају слабе могућности варијације у књижевном језику. Слабљење њихове
фрикације, присутно у неким областима, је нестандардно. Мешање африката одаје утисак
недовољне језичке образованости, па се могу употребити у смеру карактеризације људи у
шаљивом опису.

Г) Глас ц је стабилан у књижевном језику. Треба се осврнути на изговор гласа ц са тупим

призвуком шума, што се назива врскањем. Врскав изговор, нормом недопуштен, даје
могућност имитативног карактерисања људи и животиња. Супротно, сиктав призвук
(карактеризација са стиснутим зубима) даје говору љутит, агресиван тон у свађи или
застрашивању.

Српски језик спада у најмелодичније језике света.

Акценатски систем. Сем српског језика, тонска акцентуација заступљена је још у

шведском и литванском, но недовољно јансно уобличена и само као остатак старине.
Српски језик са јасно израженим тонским опрекама и чврстим четвороракценатским
системом представља заиста јединствен случај.

Кратки силиазни акценат постоји у два типа: низлазни у централним говорима (Босна,
Херцеговина, Мачва, Дубровник) и равни у Београду идругим источним крајевима.

Дуги силазни је и свим говорима низлазни.

Кратки излазни има у свим говорима узлазну мелодију, потпуно или делимично.
Српски дуги узлазни акценат има најсталнију мелодију; он је увек узлазан.
Српски језик такође разликује дуге и кратке неакцентоване слогове.

Вредност акценатских опрека у систему, и њихова парадигматска функциоја, видни су тек

када их посматрамо у комбинацији са фонолошким системом. Спрских пет вокала, уз
допуну силабичког р, по себи представљају доста сиромашан инвентар за језик који
полаже право на статус једног од најзвучнијих језика Европе и света. Али када се томе
додају наши акценатски зсловљени вокалски варијетети – листа нараста за читавих шест
пута, и далеко у томе премашује познате нам језике света:

Са таквим богатством вокалских јединица изукрштаних прозодијским релацијама –

српски вокализам нема премца у звуковној живописности.

27. Говорни ритам и фонолошка евокативност говора

Ритам је важан елемент говора. Данас се проучава у комплекси са прозодијским
средставима интонације. Стари су њен зналај и функцију запажали првенствено у вези са
метричком структуром поезије, али и са еуритмијом говора. Говорни ритам се јасно
разликује од песничког по томе што фовор не може да буде ни без ритма али ни метрички.

Међу речима у низу може се успоставити однос самерљивости, што оставља утисак да се
код њих понавља нека основна јединица мере. Ова јединица мере оличена је у броју и
врсти слогова. Ритам у говору успоставља се активирањем слоговне самерљивости
међу речима у низу. Самерљивост се може схватити као цикличност појаве акцентоавних
слогова.

Акценат је, према Милетићу, помоћно средство у организацији реченичне структуре –

акценат реченице служи за нијансирање појединих речи према њихом значају у реченици.
Постоји слична хијерархије и у ужим синтаксичким целинама, које Милетић назива
блоковима (нпр. доћи ћу сутра). Тако се обележева однос појединих речи у границама
једног блока, тј. синтаксичка структура фразе. Фраза може бити и мања синтагматска
целина од реченице – Читао сам у новинама // о његовим најновијим песмама. Најјачи
акценат је на речи најјновије. Истицањем једних, а потискивање других речи у
позадину појачава јасност говора, јер то представља инструкцију примаоцу при
одабиру важнијих појединости из масе чињеница од мање важних.

Дакле, фраза (или боље блок) јесте низ синтаксички повезаних речи између којих хе
успостављена акценатска хијерархија: помоћу ње се упућује на основни смисао
говора.

Говорне фразе (или блокови) међусобно су раздељене паузама. Уколико су у смисаоној

вези, и међу њима је успостављена хијерархија (у примеру је пауза обележена косим
цртама – види горе).

Ритам је природна особеност говора која обезбеђује јасноћу истицањем значајних

чињеница, и потискивањем мање значајних за успех комуникативног акта. Рећи
ћемо да је то промотивна функција ритма. Ритам може имати и другачији циљ. Сем
ораганизационе или формативне, има и антиципацијску функцију – дакле, сем строко
лингвистичке, и стилску функцију.

Међунаслови, поднаслови и слични елементи организују садржај и стварају циклизацијске

импулсе који значе випи ступањ говорниг ритма. Туђе мисли и поређења, која се убацују
ради удебљивости аргументације, такође имају промотивни и антиципацијски ефекат –
тачније улогу у глобалној ритмизацији.

Ритам говора зависи и од темпа: брзине или броја јединица изговорених у јединици
времена. При већој брзини говора, ваља уочити да број пауза знатно опада.
Фонолошка евокативност говора. Речи могу бити постављене у межусобну везу по томе
што имају сличан гласовни склоп. Покушаћемо да тој појави дамо стилистичко тумачење.

Анализа пасуса из дела Јована Цвијића, у коме се уводи и објашњава термин

метанастасис (у контексту метанастазичких кретања) показује следеће, заиста
невероватно откриће: мању или већу, каткад драстичну пенетрацију у тексту доживели су
управо гласов из њеног састава и њихови најближи сродници. Једино објашњење које
имамо за то јесте да су струје асоцијативности каналисане гласовима веће изразитости,
док су неутралнији остали поштеђени. Закључујемо: упечатљивост термина метанастасис
је она важна појединост која утиче да у свест иаутора искрсне скуп речи сличнога
фонолошког састава и да се оне наметну његовој интуицији као најпогодније; њихова
концентрација у тексту ствара неравнотежу међу члановима фонолошке структуре, а с тим
и извесну самосвојност те структуре као целине којом она делује на емоције читаоца. Ове
врсте структурних својстава и начин деловања на читаоца су стилски феномени. Роман
Јакобсон је исту појаву уочио при анализи похвале Светом Сави од монаха Силуана. Од
свих сугласника, најчешће се у песми јављају фонеме које се јављају у имену Сава.

Ову појаву унутрашње фонолошке асоцијативности у структури текста називамо

унутрашњом евокативношћу.

У првобитној природи језика био је дубоко укорењен систем директних асоцијација

фонолошке материје и означеног њоме знаковног садражаја (нпр. између речи шума и
шум постоји евокативна веза тј. однос миметичности). Но, конкретна истраживања о
могућој асоцијативности фонолошког склопа речи неономатопејских по карактеру нису
дала охрабрујуће резултате, и та се теза може прогласити беспредметном.

Вањском звуковном асоцијативношћу, или вањском гласовном евокативношћу

говора називамо гласовне спреге неономатопејских речи које чудном логиком фонолошке
асоцијативности изазивају у читаочевој свести звучне утиске који дочаравају фонијски
амбијент описане слике. За пример видети песму В. Илића У позну јесен.

Гласови по себи не могу нешто значити, али сазвучја која образују могу примаоца
подсетити на природне звуке, а прек оњих на појаве с којима су ти звуци у некој вези.
Могу, дакле, постати фонолошки асоцијативни, или краће – евокативни.

28. Ред и квантитет речи и еуфонијско-еуритмијска структура говора

У српском језику распоред речи углавном је слободан, али са две врсте ограничења које га
чине изразитим. Про ограничење је везано за садржај, а друго је везано за сврху говора.
Дођох, видех, победих представља логичку сикцесију догађаја, али се она може преметнути
уколико говорник жели истаћи одређени елемнт мимо логичке структуре он ће за то
употребити одређена средства, нпр. распоред (Победих, јер дођох и видех).
Природним редом се сматра распоред који одговара логици збивања или логици
мисаоних процеса.

Сунце сија: у реченици сунце представља субјекат, агенс, само именује појам и означава
почетни садражај који се именује и не открива смисао, циљ или комуникативну сврху
поступка. Такав просто именовани садржај назива се темом. Пак, глаголом сија, којим је
обележена акција назива се ремом – то је именовање којим се открива смисао и
комуникативна сврха.

У овој конструкцији постоји извесна хијерархија. Тема је са комуникативног гледишта

подчињена реми, и тај се податак очитава у интонацији у којој предикат заузима випу
позицију: Сунце СИЈА. Предикат је овде носила промотивног акцента.

Реченица има способност да распоредом речи организује кретање значења. Пак пошто
реченица не садржи често само две речи, поставља се питање о комплексности
вишечланих структура – Пролећно сунце сија смешећи се / Младо пролећно сунце сија
смешећи се благо. Као што видимо, хијерархија постаје вишестепена и сада је питање који
су елементи доминантнији а који спореднији. Интонацијска линија ипак не формира лук,
већ таласасту тектуру: МЛАдо - пролећно СУНЦЕ // сија СМЕшећи се - БЛАго.

Дакле, глобална структура парцелише се паузама у целине које мисаоно и изговорно

обухватљиве као целовите јединице.

Ред речи је добриме делом интонацијски условљен. Када се помиње сврха комуникације
ка оважан моменат у распореду речи, онда је он основа природног начела структуирања
говора, а долази од говорникове намере. Тако можемо говорити о античипативном
изношењу на почетак (или крај) исказа – Смешећи се благо, сија младо пролећно сунце.

Антиципација се може тицати и уметнутог елемета: Сија, благо смешећи се, младо
пролећно сунце.

Српски језик не поставља посебне препреке за измену места субјекта и предиката, дакле,
дозвољава инверзију. Пак, инверзија субјекта и предиката у простој реченици има
промотивну моћ у односу на субјетак, и инхибитивну, према предикату. У позицији реме,
субјекат добија њен комуникативни значај. Када је инверзија употребљена за зависну
реченицу, она остварује продубљену паузу и има антиципативну улогу.

Квантитет речи и еуфонијско-еуритмијски проблеми

Ритам у говору успоставља се активирањем слоговне самерљивости код речи у низу.

Посебан утицај на ритам има правилност смене акцентованих и неакценотваних слогова
којим се постиже благозбучност и еуфоничност. Самерљивост се у том случају може
схватити као цикличност појаве акцентованих слогова.
Принцип сегментације регулипе однос појединих одељака говора, по јачини, висини и
трајању, и који истовремено уноси у говор супротности које га ритмички оживљавају. Под
сегментацијом се мисли на растављање текста/говора у мање целине које се зову
ритамске јединице. Сегментација има и стилски смисао. Јасноћа, као стилска
категорија, постиже се исправним рашчлањивањем говора, тј. паузирањем које
сабеседнику олакшава праћење упркос комплексности граматичке структуре. Паузе
су у вези са смислом исказа, оне га обликују. Оне по себи нису стилски релевантне, али
могу постати уколико су у служби антиципације, естетизације, емоционализације.

ПОшто постоји више врста паузе, оне подлежу хијерархији и тада су основа за варирање
ритма – као и за промену брзине говора, тј. темпа.

Спор темпо. Паузе истактуне, артикулација интензивна и јасна, асценти детаљни, све
врсте истицања ескремно оцртане. При брзом темпу, све је супротно. Испрекидан темпо
– две поменуте врсте се спајају.

Преостаје нам да размислимо о гласовном склопу говора као једном од његових чинилаца.
Гласови су саставни елементи слога и речи, па је разумљиво да између осталог
конституишу и ритам.

Квантитет је значајан чинилац еуфоније. Може се поставити правило о

пропорционалности дижине речи и акустичког утиска који оставља ( рад – радити –
порерађивати; вод – водити - преводити). Сем гласовне претрпаности, неповољно дејство
треба преписати и непрегледној семантичкој слојевитости сложених речи. И значењска
празнина се може јавити ка осметња гласовном утиску, што се јавља код страних речи
којима не познајемо изворно значење њених делова: оториноларингологија,
екстрапрофитабилан...

Гласовна понављања нису вредна по себи, већ управо по томе да ли су везана за почетак,
крај или средину речи. Дакле, релативно су незезана за силабички састав, а у вези су са
општим фонолошким саставом.

Варијантност броја гласова у речима има за последицу одређене појаве. Пре свега се
мисли на фонолошку факултативност финалних гласова. Постоји позамашан број
примера:

Прилошке речи: када/кад, свуда/свуд, тада/тад – оправдано их је сматрати истим речима.

У поетском изразу присутно је: веће/већ, јоште/још, јер/јере – углавном архаично, дакле са
стилски активним призвуком варијанте. У з. Л. Једнине крајњи вокал је факултативан, али
је облик без њега архаизиран: јест/јесте. Код глаголског прилога прошлог: рекав/рекашви
– такође архаизована краћа варијанта.
Некада постоји хијерархија међу типовима реализације варијанти. Употреба облика са
покретним вокалом и без њега у начелу је слободна; али када више таквих облика
образује низ, изговор и испуштање покретних самогласника може бит исредство
обликовања ритма: нешега доброг друга Милета.

29. Гласовна фигуративност и дикција

Унутрашња фонолошка асоцијативност је у основи једне могућности истицања:

доминантна реч изазива сном асоцијација са разних страна које се остварују избором речи
сличног фонолошког састава. Вањска фонолошка асоцијативност представља
успостављање односа између описа и звуковне структуре или окружења описаног
садржаја. Сада нас занима појава у којој суделују елементи ове поменуте врсте
асоцијација, а која се назива – гласовном фигуративношћу.

Асонанца. У структури текста вокали могу бити постављени у низове на особен начин,
наравно, са одређеном сврхом и циљем. Та гласовна фигура назива се асонанцом. Цео
текст бива прожет вокалским асоцијацијама, које се намећу семантици, повезујући мотиве
у компактну слику. Узајамном асоциајтивношћу вокали избијају у први план, згушњавају
се и чине скуп повезаних јединица попут мозаика. Асоцијативност има удела и у
семантичкој слици склапајући мотиве у компактну слику. Формативна фукција гласова
преузима и допунску – орнаменталу на једној и семантичко асоцијативну на другој.

Алитерација. Сада су у првом плану консонанти. Алитерација је фигура у којој је склоп

консонаната потиснуо у позадину вокале и своја сазвучја је помоћу консонантских
склопова ускладио са значењем речи.

Понављање је врло важан чинилац ритма, а асонанце и алитерације нису друго до

понављање истих или сродних гласова.

Анафора. Понављање гласовних целина на почетку узастопних, или према неком

критеријуму посебно одабраних ритамских целина. Анафора је нарочито омиљен метод
ритмизације стихованог текста у поетском изразу. Ми говоримо о гласовном понављању,
али можемо код анафоре говорити о лексичком понављању – што је само виши ступаш
анафоре, оплођен семантичком циклизацијом структуре.

Епифора. Пандан анафори са истим функцијама и истим последицама по композицијску

структуру. Пореће ритам и оживљава га циклизацијом лексичких низова.

Мезофора. Посебан тип понављања унутар узастопних или одабраних изговорних целина.
Мезофора је мање успешна и мање употребљива фигура од претходних.

О дикцији. Дикција се дефинише као начин говора, излагања и изражавања; начин

изговора речи, реченица, гласова и слогова у говору, избор, те употреба и начин изговора
речи, начин интонације. Дикција је, према томе, целокупност артикулацијских
особености говора. Дикција је стилистика говорне технике – вањска стилистика
говора. Дикција се тиче и писаног текста, зато говорити о дикцији значи говорити о
говорној речи по себи, тако и о говорној подлози писаног текста: о структурним
својствима и моћи деловања на адресата.

Поетска дикција. Поезија је стваралачка организација звука и значења при којој се

достиже виши склад, з врхунским примерима чиста хармонија; у највишим дометима и
узвишеност осећања, мисли и израза – ова се хармонија и звушеност огледају у поетској
дикцији. Дакле, поетска дикција је стваралачки вид употребе језика – начин
рашчлањивања звука и значења и специфичне њихове организације у говору и тексту; то
је стваралачки вид прихватања говора и текста – начин интерпретације звука и значења.

30. Стилистика фонијских система

Два система се реализују у фонијској грађи сваког језика, па и српског. То су: систем
гласова и акценатски систем. Њима ваља додати и интонацијску структуру исказа. Први
сектор – гласовни – представља тзв. инхерентну фонологију, а други и трећи
супрасегментну фонологију.

Постоје две функционалне јединице: са минималним гласовним комплексом помоћу којег

се препознају различити искази – фонема, и са минималном гласовном величином помоћу
које функционише фонема – то је разликовно обележје или дистинсктивно облележје.

Фонема представља скуп дистинктивних обележја. Остварујући формативну функцију

у слогу, фонема заправо истовремено обликује морфему као основну ћелију у којој долази
до споја звука и значења; у морфеми она постаје носилац значења.

Постоји фоностилистика, и она се бави варијацијом и варијантама гласа. Стилске

функције требало би везати за контексно неусловељну варијацију гласа. Изговором
управљају и норамтивна правила и контекстно или системски неусловљена варијација
допуштена је само у њоме одређеним оквирима.