BIBLIOTEKA „HORIZONTI"

UREDNIK: VITO MARKOVIĆ • RECENZENTI: dr VUJADIN

JOKIĆ, VITO MARKOVIĆ • KORICE I GRAFIČKA OPRE­
M A : MIŠA POPOVIĆ • KOREKTOR: OLGA TOT • IZDA­
VAČ: IRÒ GRAFOS, BEOGRAD, SIMINA 9 a • ZA I Z D A V A -
ČA: VIKTOR ŠEĆEROVSKI • Š T A M P A : „NAPREDAK"
ARANĐELOVAC • Š T A M P A N O U 3.000 PRIMERAKA •
1983
Fridrih Niče

DIONISOVI
DITIRAMBI
Preveo
JOVICA AĆIN

Grafos • Beograd
DIONISOVI DITIRAMBI
PUTNIK I NJEGOVA SENKA

JEDNA KNJIGA

Ni nazad? Ni da se napred kroči?

Ni divokoza ovuda ne može proći?

Tako čekam i čvrsto se držim tu

Onoga što oku i ruci je na hvatu!

Pet stopa jedva tla, osvit,

a p o d a mnom — svet, čovek i smrt!

Ova Ničeova pesma, nađena potshumno u jednoj od njegovih bele-

žnica (datirana u jesen 1884), stavljena je ovde kao svojevrstan
prolog Dionisovim ditirambima na ideju i zahtev srpskohrvatskog
izdavača. — Prim. prev.

7
JEDINO LUDA! JEDINO PESNIK!

Iz bistrog zraka*
kada utešna rosa
na zemlju već pada,
nevidljivo i nečujno,
— laku obuću jer nosi
ta rosa, tešiteljka, poput blagih uteha —
sećaš li se onda, sećaš, plamno srce,
kako si negda žedno bilo
nebesnih suza i rosnih kapi,
kako si žeđalo, umorno i sprženo,
dok su po žutim stazama travnim
opaki zraci sunca u sutonu
vitlali oko tebe, kroz crno drveće,
jarki zraci, zaslepljujući, zlokobni.

— Ti, ženik istine? — rugali su se.

Ne! Ti si samo pesnik,
zverka, lukava, grabljiva, pritvorna,
osuđena da vara,
da vara učeno i hotice,
pohlepna plena,
maskirana različno,
u sebe samu,
maskirana u vlastiti plen.
To da je — ženik istine?...

* „abgehellter Luft" veoma redak nemački izraz koji se upotreblja­

va za označavanje „otočenog" vina. Niče ga je zabeležio u bloku iz
1874. godine posvećenom nemačkoj stilistici.

8
 Luda jedino! Pesnik!
Samo šareno pričalo,
pod maskama lude o svemu i svačemu,
lepršajući po varljivim parovima reči,
po dugama-varkama
između lažnih nebesa,
šunjajući se i švrljajući naokolo —
jedino luda! pesnik j e d i n o !

I to je — ženik istine?...

Ne miran, ukočen, gladak, hladan,

u kip pretvoren,
u sveti stub,
ne smešten pred hramove,
vratar nekog boga:
ne! nego dušman takvih kipova vrline,
divljini, zavičaju, bliži nego hramovima,
pun mačje obesti
kroz svaki prozor iskačući
hop! u svakakvi udes;
svaku prašumu nanjušivši
da bi u prašumama
među šarolikim zverima grabljivim
ti poput greha zdrav, lep i šaren vitlao,
sladostrasnih usana,
opijen rugom, poklom, krvožedno,
lovećiplen, krišom, trčao obmanjujući...

Ili orlu sličan koji dugo,

dugo nepomično u bezdane gleda,
u svoje bezdane...
— Oh, kako se oni sunovraćuju tu,
naniže, sve dublje,
u sve dublje dubine obrušavaju! —
/ zatim se,
naglo,
okomito strmoglavi,
strelovito sjuri među jagnjad,
svirepo ih željan,
sav obuzet glađu
i mahnit za dušama jagnjećim,
srdit i jarostan prema svemu
što i izgleda samo dobrostivo,
poput ovce, kudravo,
blesasto, blagonaklono od jagnjećeg mleka...

Eto takve su,

orlovske, panterske,
pesnikove čežnje, takve su
tvoje čežnje ispod hiljadu maski,
ti, ludo! Pesnice!...

Ti koji si čoveka gledao

kao boga i kao jagnje, —
rastrgnuti boga u čoveku,
kao i ovcu u čoveku
i smejati se rastržući —

to je, to je tvoja blaženost,

blaženost orla i pantera,
blaženost pesnika i lude!...

U bistrom zraku
kada se srp mesečev
zelen među purpurnom rumeni
i zavidan već prikrada —
i , dušmanin danu,
svakim svojim korakom potajno
kosi vreže ruža,
sve dok ne padnu nazad,
blede, u senu noći:
tako padoh i ja sam negda,
iz ludila moga za istinom,
iz bezumnih mojih čežnji za velikim danom,
umoran od dana, bolan od svetla,
— padoh dole, u suton, u senku,
istinom Jednom
spaljen i žedan nje

10
— sećaš li se još, sećaš, plamno srce,
kako si nekada žedno bilo? —

Baš ja izgnan da budem

od svake istine!
Luda sam i ništa d r u g o !
Pesnik j e d i n o !
MEĐU KĆERIMA PUSTINJE

Ne odlazi! — reče tada putnik koji je sebe nazivao

Zaratustrinom senkom, — ostani sa nama, inače će
nas opet obuzeti stari i mukli jad.
Već nam je onaj stari čarobnjak d a o najbolje od
onog što je k o d njega najgore, a pogledaj samo — do­
brom su t a k o p o b o ž n o m papi oči pune suza i opet je
začelo zaplovio morem sete.
O v i kraljevi tu m o g u se, svakako, praviti još lju­
baznim pred nama: ali k a d a ne bi bilo svedoka, kladim
se da bi se p o n o v o prepustili razmetnoj igri,
— razmetnoj igri lutajućih oblaka, vlažne sete, obe-
šenog neba, ukradenih sunca, hujećih jesenjih vetrova,
— razmetnoj igri našeg jaukanja i krikova u nevo­
lji: ostani sa nama, Zaratustra! O v d e je toliko skrivene
bede k o j a hoće da govori, toliko večeri, toliko oblaka,
toliko zagušljivog v a z d u h a !
Nahranio si nas j a k o m m u š k o m hranom i sna­
žnim izrekama: ne dozvoli da se opet prepustimo u ča­
su poslastica mekim, ženskim duhovima!
S a m o ti činiš vazduh o k o sebe snažan i čist! Da li
sam igde na zemlji našao t a k o dobar vazduh, sem k o d
tebe, u pećini tvojoj?
M n o g e zemlje videh, moj se nos nauči ispitivati i
procenjivati mnogi vazduh, ali tek kraj tebe moje no-
zdrve najviše uživaju!
Osim ako, osim — oh, oprosti jednu staru uspome­
nu! Oprosti mi jednu stani pesmu koja se peva posle jela,
pesmu koju sam jednom spevao među kćerima pustinje.

12
 K o d njih je naime isto tako dobar, svetao, istoč­
njački vazduh; t a m o bejah najdalje od stare E v r o p e ,
oblačne, vlažne i setne!
T a d a voleh takve devojke sa istoka i drugo plavo
nebesko carstvo, nad kojim ne lebde nikakvi oblaci i
nikakve misli.
Nećete verovati k a k o su divno sedele kad ne bi
plesale, d u b o k o zanete, ali bez misli, poput malih taj­
ni, kao okićene zagonetke, k a o orasi posle jela —
neobične i šarene, zbilja! A l i bez o b l a k a : zagonet­
ke koje se m o g u odgonetnuti. Za ljubav takvih devoja­
ka izmislio sam tada posleobedni psalam."

T a k o je g o v o r i o putnik koji se nazivao Zaratustri-

n o m senkom. I pre nego Što mu je i k o o d g o v o r i o , do­
hvatio j e već harfu starog čarobnjaka, prekrstio noge i
s p o k o j n o i mudro pogledao o k o sebe. N o z d r v a m a j e
pak udisao vazduh, sporo i ispitivački, k a o neko ko u
novim zemljama kuša novi vazduh. P o č e k o n a č n o pe-
vati k a o da riče.

Pustinja raste: teško onom ko pustinje sKriva...

Ah!
Svečano!
Dostojan početak1.
Afrički svečano!
Dostojno lava
ili nekog moralnog drekavca...
— Ali, ne i vas,
vas, najdraže prijateljice,
uz čije mi je noge,

13
meni, Evropljaninu, dopušteno da
sedim pod palmama. Sela.*
Čudesno, zaista!
Evo gde sedim
pustinji bliz a ipak
tako dalek opet od pustinje,
no i opustošen:
progutan naime
od ove najmanje oaze
— ona je upravo otvorila zevajući
njena ljupka usta,
majmirisnija međ svim ustašcima:
dapoh u njih onda,
sunovratih se, izgubih — među vas,
dragane moje! Sela.

Slava, Slava budi onom kitu

ako je gostu svome
okrilje dao! — Shvatate
moj učeni nagoveštaj?...
Slava njegovom stomaku
ako je i on bio
čami oaza-stomak
poput ovog: ali u to sumnjam.

Iz Evrope jer dolazim

sumnjičave poput udanih ženica.
Neka je bog popravi!
Amen!

Evo gde sedim,

u ovoj najmanjoj oazi,
sličan nekoj datuli,

* Selah je termin koji se nalazi u biblijskim i drugim psalmima (u nji-

hovj sredini i na kraju). Septaguinta ga prevodi kao diapsalma, znak
za „promenu melodije". No u doba grčkog prevoda biblije (Aquila)
razumevao se kao blagoslov u značenju „zauvek", ili „večno", i to
tumačenje je preovladalo kao tradicionalno. — Prim. prev.

14
smeđoj, slatkoj, zlaćanoj,
što žudi za okruglim devojačkim ustima,
ili još više za devičjim njenim,
ledenim, snežnim, oštrim
sekutićima: za njima naime
žagri srce svih vrelih datula. Sela.

Slično, odveć slično

tom južnom plodu
počivam ovde, a oko mene
plešu, obigravaju male mušice
i s njima još manje,
i još luđe, grešnije
želje i dosetke, —
opsednut od vas,
nemih, tajanstvenih
vas, devojaka-mačaka,
Dudu i Zulejka,

— usfingan, da u jednu,
u jedinu reč
nabijem mnoga osećanja
(oprosti mi bože
ovaj jezički grehl)
— sedim ovde, njušeći najbolji vazduh,
rajski vazduh doista,
svetao i lak vazduh,
zlatnom žicom prošiven,
dobar, vazduh koji samo
sa meseca može da padne,
— beše li to slučaj
ili se zbilo iz obesti?
kako pričaju pesnici iz starina.
Ali, ja, sumnjalo, u to ne verujem,
jer dolazim
iz Evrope
sumnjičave poput udanih ženica.
Neka je bog popravi!
Amen.
Uzdišući taj najlepši vazduh,
nozdrvama punim kao penari,
bez budućnosti, bez uspomena,
sedim tako ovde,
najdraže prijateljice,
i promatram palmu,
kako se i ona, slična plesačici,
povija i svija i u bokovima uvija,
— gledajući je duže i nama se igra,
— slična plesačici koja je, izgleda,
suviše dugo, opasno dugo,
uvek i uvek
samo na jednoj nožici stajala?
— pa je stoga zaboravila, izgleaa,
na drugu nožicu?
Zaludno sam, svakojako,
tražio tu nestalu
dragocenu bliznakinju
— drugu nožicu naime —
u svetoj blizini
dražesne njene, lepršave
lepezaste i leptiraste i ljuspaste suknjice.
Da, divne dragane,
verujete li mi sasvim,
ona ju je izgubila...

Hul Hu! Hu! Hu! Hu!

Otiae joj ona,
zauvek otide,
druga nožica!
Šteta za nju, ljupku nožicu!
Gde,
gde je mogla da odluta i napuštena tuguje,
ta samotna nožica?
Drhti možda u strahu
pred nekim surovim, svetiogrivim
čudovišnim lavom? Ili je pak već
oglodana, skrcana —-
Žalosno baš! Jao! Skrcana! Sela.

16
Oh, ne plačite mi,
srca meka!
Ne plačite, vi
srca datulasta! Grudi mlečne!
Vi, mekušna srca od sladića!
Budi muško, Zulejka! Hrabro!
Ne plači više,
bleda Dudu!
Ili bi vam možda
nečeg jačeg, što snaži srce,
ovde trebalo?
Neka miropomazana izreka?
Neka svečana propoved?

Ha!
Uspravno, časti!
Duni, duni opet,
mehu vrline!
Ha!
Još jednom riknuti,
moralno riknuti,
kao moralni lav riknuti pred kćerima pustinje!
— Jer urlik vrline,
devojčice najdražesnije,
vise je nego sva
žar Evropejca, Evropejca pohlepnika!
I evo me opet već
Evropejcem,
drukčije ne mogu, bog mije svedok!
Amen!

Pustinja raste: teško onom ko pustinje skriva!

Kamen se tare o kamen, pustinja steže i davi.
Grobna smrt gleda žareći mračno
i žvaće — njen je život njeno žvakanje...

Ne zaboravi, čoveče, sagoreo u nasladi,

ti da si — kamen, pustinja, da si smrt...
POSLEDNJA VOLJA

Umreti tako
kako sam ga jednom video da umire —
prijatelja koji je munjama i pogledima
božanski obasjavao tavnu moju mladost.
Vragolast i dubok,
igrač među bojovnicima —

najvedriji među ratnicima,

najteži među pobednicima,
na njegovom udesu udes počiva,
tvrd, promišljen, vidovit;

drhtao jer je pobeđivao,

klicao jer je umirući pobeđivao —

dok je umirao naređivao je

— i naredio je da se uništi...

Umreti tako
kako sam ga jednom video da umire:
pobeđujući, uništavajući...

18
USRED GRABLJIVICA

Ko je sklon padu ovde,

kako ga brzo
dubina proguta!
— Ali ti, Zaratustra,
ti još voliš bezdan,
jeli da si jednak?

Koreni se tamo
gde se čak i litica ježi
dok u dubinu gleda, —
nad bezdanima okleva
gde je sve iz okoline
sklono padu:
usred nestrpljivosti
oblutaka divljih i bujica
trpi strpljivo, tvrd i nem,
samotan...

Samotan!
I ko bi se odvažio
gost da bude ovde,
tvoj gost da bude?...

Grabljivica neka možda,

u kosu mučenika,
prkosnog, zlurado upletena,
sa ludim smehom,
smehom grabljivice.
Č e m u tako uporno?
— ruga se ona svirepo:
Ko bezdan voli, mora imati krila...
Ne treba zakačen ostati
i poput tebe, visiti! —

O, Zaratustra,
suri Nimrode!*
Doskora još božji lovac,
lovna mreža za svaku vrlinu,
strela protiv zla!
A sada! —
Lovac ulovljeni,
svoj sopstveni plen,
samog sebe odstrelivši...

Sada —
sam sa sobom,
samcit sa sopstvenim znanjem,
usred stotine ogledala
lažan pred samim sobom,
usred stotine uspomena
nesiguran,
umoran od rana,
smrznut u studeni,
u sopstvene zamke sapleten.
T i , koji sebe spozna!
T i , sam sebi krvnice!

Zašto se zaplićeš
u zamku svoje mudrosti?
Zašto si se namamio
u raj drevne zmije?
Zašto si se krišom uvukao
u sebe — u sebe?

* Po bajkama, haldejski kralj i lovac.

20
Bolesnik sada,
ujedom otrovnice zatrovan;
zatočenik sada,
na najkobniji udes osuđen:
u vlastitoj jami
zgrbljen radeći,
kopajući je u sebi,
sahranjujući se u njoj,
nespretno,
ukočeno,
leš
smrvljen pod stotinu tovara,
nakrcan sobom,
znalac!
Samosaznavalac!
M u d r i Zaratustra!...

Tražio si najteže breme:

našao si samoga sebe, —
I sada se ne možeš odreći sebe...

Vrebajući,
šćućuren,
već ni uspravan više nisi!
Srastaš još sa svojim grobom,
zarasli duše!

A do nedavno tako još gord

na mnogim uzvisjima tvoga ponosa!
Nedavno još, pustinjak bez boga,
samcit sa đavolom,
skerletni knez svake oholi!...

Sada —
zgrčen
između dva ništavila,
upitnik,
umorna zagonetka —
zagonetka za grabljivice.
O one će te već „ rešiti",
gladne su već tvoga „rešenja",
lepetaju već oko tebe, njihove zagonetke,
oko tebe, obešeni!

O, Zaratustra!
T i , koji sebe s p o z n a !
T i , sam sebi krvnice!

22
SVETIONIK

Tu gde je između mora ostrvo sunulo,

žrtvenik strmo uzdignut,
tu pod crnim nebom kreše
Zaratustra svoju visoku vatru,
svetionik za zalutale mornare,
upitnik za takve koji odgovor imaju...

I taj plamen sa sivobelim trbuhom

— u hladne daljine hita svoj žar,
za sve čistijim visinama izvija šiju —
zmija što se nestrpljivo propinje:
taj sam znak uzeo za vodilju.

Sama duša moja je taj plan,

nezasita novih daljina
bukti sve dalje, dalje njena tiha jara.
Što izbeže zaratustra
od zveri i ljudi?
Što uzmiče pred čvrstim tlom?
Šest samotnosti je već upoznao,
pa mu ni more nije bilo dovoljno usamljeno,
ostrvo ga pozva da na njegov vrh donese plam
u potrazi za sedmom samotnošću
i sada on daleko baca udicu svoju.

Zalutali mornari! Ulomci starih zvezda!

Mora budućnosti! Neistražena nebesa!
Udicu sada bacam svim samotnicima:
Odgovorite nestrpljivosti plamena,
meni ribaru sa visokih litica ulovite
moju sedmu i poslednju samotnost!
SUNCE ZALAZI

Nećeš još dugo biti žedno,

plamno srce!
Obećanje je u zraku,
šapuću mi ga nepoznata usta:
— velika svežina dolazi...

U podne je moje sunce peklo nada mnom:

pozdravljam vas što dolazite,
vi — iznenadni vetrovi,
vi — svezi duhovi popodneva!

Nailazi zrak tuđ i čist.

Ne merka li me,
zavodnički,
preteći pogled noći?
Ostani jako, srce moje neustrašivo!
I ne pitaj: zašto?

24
2

Danu moga života!

Sunce zalazi.
Glatki je val
već tu i pozlaćen.
Topliji je dah litice:
na njoj, sigurno,
u podne, spava sreća
svoj podnevni san?
U zelenim iskrama
tavni bezdan varniči, sreća seva.

Danu moga života!

Veće nastupa!
Zari se već tvoje oko
bezmalo ugaslo,
rone se suze već, kap po kap,
uz tvoje rose,
klizi već tiho preko belih mora
purpurna tvoja ljubav,
poslednje tvoje i kolebljivo blaženstvo...

25
3

Vedrino, zlatna, dođi!

I ti, najtajniji,
najslađi užitku s praga smrti!
Prelazim li suviše brzo svoj put?
Sada me tek, gde se noga zamorila,
sustiže tvoj pogled,
sustiže tvoja sreća.

Svuda samo talasi i njihova igra.

Što je teško bilo,
potonulo je u plaveti zaborava.
Bez posla je sada moj čamac.
Bura i plovidba — odučio se toga!
Želje i nade — utopile se;
ne mreška se duša, ne mreška se more.

S e d m a samotnosti!
Nikada osetio nisam
bliže slasnu sigurnost,
nikada toplije pogled sunčev.
Ne blista li led na mom vrhu još?
Srebrnasta, laka, jedna riba
otiskuje sada moju lađu...

26
ARIJADNINA TUŽBALICA

Ko će me zagrejati, ko će me voleti još?

Dajte mi tople ruke!
Dajte mangal da raskravim srce!
Prućena, naježena,
samrtniku jednaka kome noge greju,
što ga tresu, ah, groznice neznane,
drhteći pred šiljcima ledenih strela mraza,
od tebe, misli, tovljena!
Bezimena! Skrivena! Užasna!
Ti, lovče iza oblaka!
Munjama tvojim za tlo prikovana,
ti, oko podrugljivo što me iz tame gleda!
Tako ležim,
savijam se, previjam, mučena
svim večnim mukama,
pogođena
od tebe, najsvirepiji lovče,
ti — nepoznati b o ž e . . .

Gađaj dublje!
Gađaj još jednom!
Probodi, slomi srce to!
Zašto me mučiš
tupim strelama tvojim?
Šta gledaš opet,
neumoran za muke ljudske,
očima božanskim, munjama zluradim?
Da ubijaš ti nešeć,
samo da mučiš, mučiš?
Čemu mučiti, mene,
zluradi i nepoznati bože?

Ah, ah!
Evo, privlačiš se ovamo,
u ponoćnom času?
Šta hoćeš?
Reci!
Mrviš me, pritiskaš,
ah, već si odveć blizu!
Čuješ me kako dišem,
osluškuješ moje srce,
Ijubomorniče!
— zbog čega ljubomoran?
Dalje! Dalje!
Čemu lestve ove?
Hoćeš unutra,
u srce da uđeš,
u najtajnije
moje misli da uđeš?
Bestidniče! Neznanče! Kradljivče!
Šta hoćeš za sebe da ukradeš?
Šta hošeć prisluškujući da saznaš?
Mučeći da izvučeš,
mučitelju!
Bože-krvniče!
Ili treba poput psa
pred tobom da puzim?
Predano, zaneta, izvan sebe,
ljubavlju da ti mašem?

Zalud!
Bodi dalje!
Najsvirepija bodljo!
Nisam pseto — samo divljač tvoja,
najsvirepiji lovče!
Tvoja ponosita robinja,
provalniče skriven iza oblaka!...

28
Reci najzad!
Skrivaču munja! Neznanče, reci!
Šta hoćeš, drumski razbojniče — od mene?
Kako?
Otkup?
Šta hoćeš za otkup?
Traži mnogo — veli moj ponos!
I budi kratak — veli moj drugi ponos!

Ah, ah!
M e n e — hoćeš? Mene
Mene — celu?...

Ah, ah!
A mučiš me, ludo, kakva si,
slamaš moj ponos?
Ljubavi mi daj — ko će me zagrejati još?
Ko voleti još?
Tople ruke daj,
mangal da raskravi srce moje!
Daj mi, najsamotniji,
koga led, ah, sedmostruki led
uči da za neprijateljima samim,
za neprijateljima žudi,
daj, predaj mi
svirepi neprijatelju
sebe!...

Ode!
Iščeze,
moj jedini drug,
moj veliki neprijatelj,
moj neznanac,
moj bog-krvnik!...
Ne!
Vrati se!
Sa svim tvojim mukama!

29
Sve moje suze
bujicom teku k tebi
i poslednji plam moga srca
za tobom gori.
Oh, vrati se,
moj neznani bože! Bolu moj!
Srećo moja poslednja!...

Munja. Dionis se pojavljuje vidljiv u svojoj smaragd­

noj lepoti.

DIONIS:

Budi pametna, A rijadna!...

Imaš male uši, imaš moje uši:
neka prime mudru reč! —
Ne mora li se najpre mrzeti, ako voleti se treba?...
Ja sam tvoj lavirint...

30
SLAVA I VEČNOST

Koliko si već nasađen

na tvojoj zloj kobi?
Pripazi! Snećeš mi još
jedno jaje,
jedno zmajevo jaje
iz tvoga dugog jada.

Što skita Zaratustra obroncima planine?

Nepoverljiv, mračan, ogorčen,

uporno vrebalo, —
ali nenadno munja,
svetla, strahotna, udar
iz bezdana prema nebu:
— i samoj planini zatrese se
utroba...

Tamo gde su se mržnja i bljesak munje

ujedno stopili, u kletvu jednu, —
na planinama prebiva sada Zaratustrina srdžba,
olujno naoblačen krči on svoj put.

Nek se pokrije ko ima sa čim!

U krevet, mekušci!
Sad gromovi pucaju nad svodovima,
sad drhti što greda i zid je,
sad sevaju munje i sumporžute istine —
Zaratustra proklinje...

31
2

Taj novac, sa kojim

čitav svet plaća,
slava, —
sa rukavicama ga dotičem,
sa gnusom ga bacam p o d noge.

Ko hoće da bude plaćen?

Potkupljiva...
Ko je na prodaju, grabi se
masnim rukama
oko te svačije fanfare, slave!

— Hoćeš li da ih kupiš?
Svi su oni na prodaju.
Ali nudi mnogo!
zveči punom kesom!
Inače ih jačaš,
inače jačaš njihovu vrlinu...

Svi su oni vrli.

Slava i vrlina — to se rimuje.
Dokle god sveta bude,
plaćaće on klepetanje o vrlini
kloparanjem o slavi:
svet živi od te larme...

Pred svim vrlinama

hoću da budem kriv,
da se nazivam krivim zbog velikih krivica!

32
U očima svih trubača slave
moje slavoljublje pretvara se u crva:
među takvima, moja jedina ielja je
da budem najništavniji...

Taj novac, sa kojim

čitav svet plaća,
slava, —
sa rukavicama ga dotičem,
sa gnusom ga bacam p o d noge.

33
3

Tišina! —
O velikim stvarima — a ja vidim veliku! —
treba ćutati
ili veličajno govoriti:
govori veličajno, moja zaneta mudrosti!

Dižem oči —
tamo se svetlosna mora obrušavaju:
— o noći, o ćutanje, o smrtotiha viko!...

Vidim znak, —
iz najdaljih daljina
jedno sazvežđe zalazi svetlucajući polako prema meni...

34
4

Najviša zvezdo Bića!

Trpezo večnih slika!
Dolaziš k meni ti? —
Niko je nazreo nije,
tvoju nemu lepotu, —
zar? — ona ne beži pred mojim pogledima?

Znamenu neumitnosti!
Trpezo večnih slika!
No ti dobro znaš:
ono što svi mrze,
što jedino ja volim,
da si večita!
Da si neminovna!
Moja se ljubav raspaljuje
večno samo na nužnosti.

Znamenu neumitnosti!
Najviša zvezdo Bića!
Ti koju nijedna želja ne doseže,
koju nijedno Ne ne prlja,
večno Da Bića,
tvoje Da sam zauvek:
jer te volim, o, večnosti! —
O SIROMAŠTVU NAJBOGATIJEG

Deset godina je već —

nijedna kap me nije takla,
nijedan vlažan dašak, ni rosa ljubavi
— beskišna zemlja...
Sada molim mudrost svoju
da ne bude škrta u ovoj suši:
prelij se, istoči svoju rosu,
budi sama kiša za oprljenu divljinu!

Jednom sam oblake pozvao

od mojih planina da se maknu, —
nekad sam govorio „više svetla, vi tmasti!"
Danas ih mamim da dođu:
potamnite oko mene sa vašim vimenima!
Hoću da vas muzem,
o, krave sa visina!
Mudrošću toplom kao mleko,
slatkom rosom ljubavi
plavim zemlju.

Odstupite! Odstupite, istine

sa mračnim pogledom!
Na mojim planinama da vidim
neću više opore, nestrpljive istine.
Smehom pozlaćenu
neka mi je danas bliska istina
suncem zaslađena, ljubavlju preplanula, —
jer da uzberem želim sa drveta jedino zrelu istinu.

36
Danas ruku ispružam
za viticama budućnosti,
dovoljno lukav da je prevarim,
da budućnost vodim poput deteta.
Danas hoću da budem gostoljubiv
prema nedobrodošlom,
ni prema sudbini neću da budem bodljikav
— Zaratustra nije jež.

Duša moja,
sa njenim jezikom nezasitim
sve je dobre i rđave stvari već lizala,
u svaku dubinu uranjala.
Ali poput plute uvek,
uvek isplivala opet,
kap ulja na morima tamnim:
zbog duše ove zovu me srećnikom.

Ko su mi otac i majka?
Nije li mi otac knez Obilje
a majka tihi Smeh?
Nisam li začet u njihovoj ložnici,
ja, zver zagonetka,
ja, svetlosna neman,
ja, Zaratustra, rasipnik mudrosti?

Bolan danas od nežnosti,

južni vetar,
sedi Zaratustra i čeka, čeka na svojim brdima, —
u sopstvenom soku
u slasti skuvan,
ispod svoga vrha,
ispod svoga glečera,
umoran i blažen,
tvorac u sedmome danu.

— Tišina!
Istina se neka nada mnom vije

37
oblaku slična, —
nevidljivim munjama me ranjava.
Širokim i sporim stepenicama
njena se sreća meni penje:
dođi, dođi, voljena istino!

- Tišina!
Istina je moja u meni!
Iz treperavih očiju,
iz kadifenih drhtaja,
pogađa me njen pogled,
Ijubavan i zao, pogled device.
Ona sluti sreće moje osnovu,
sluti mene — ah, šta smišlja?
Purpurni me zmaj jedan vreba
u bezdanu njenog pogleda devičanskog.

— Tišina! Moja istina g o v o r i !

Teško tebi, Zaratustra!

Izgledaš kao neko
ko se nagutao zlata:
stomak će ti još rasparati!...
Suviše si bogat,
kvaritelju mnogih!
Pretvaraš ih u zavidljivce,
osiromašuješ mnoge...
Tvoja svetlost na mene baca senku, —
mrznem se: odlazi, bogatašu!
Odlazi, odbij, Zaratustra, od tvoga sunca!.

Hteo bi da darivaš, da deliš svoje obilje,

ali sam si ti najobilniji!
Budi pametan, ti bogatašu!
Obdari najpre sebe samog, o Zaratustra!

Deset godina je već, —

nijedna kap te nije takla?

38
Niti vlažni dašak? Ni rosa ljubavi?
Ali ko bi i m o g a o da te voli?
O, prebogati!
Tvoja sreća isušuje krajolik,
osiromašuje ga u ljubavi,
— beskišna zemlja...

Niko ti više ne zahvaljuje,

da ti zahvaljuješ svakome
ko prima tvoje darove.
Po tome te prepoznajem,
o, prebogati,
najsiromašniji od svih bogatih!

Žrtvuješ se, tvoje te bogatstvo muči, —

deliš ga štedro,
ne štediš se, ne voliš se:
muka te ogromna svakad pritiska,
muka od prepunih ambara, od prepunog srca —
a niko ti više ne zahvaljuje...

Sebe moraš osiromašiti,

umni bezumniče!
— ako hoćeš da si voljen.
Vole se samo oni koji pate,
ljubav se nudi samo gladnima:
darivaj najpre sebe samog,
o, Zaratustra!

— Ja sam tvoja istina...

39
HR ONOLOGIJA I KOMPOZICIJA
DIONISOVIH DITIRAMBA *

Dionisovi ditirambi su poslednje delo koje je Niče

za života pripremio za štampanje. 1 Objavljeni su k a o
dodatak prvog „ j a v n o g " izdanja četvrtog odeljka Tako
je govorio Zaratustra, čiji priređivač je bio Peter Gast
(1891). N o , Gast je izostavio tri ditiramba koji pred­
stavljaju izvesno ponavljanje (istina, dorađenije) tri
pesme iz pomenutog odeljka delà Tako je govorio ZaE
ratustra. U okviru „velikog in-octavo izdanja"
(Grossoktav-Ausgabe) starog «Nietzsche-Archiv"-a,
Dionisovi ditirambi su objavljeni u sveci V I I I , i to
1895. (izd. Fritza Koegela), 1899. (izd. Arthura Seidla)
i 1905. godine (izd. Petera Gasta). Izdanje iz 1905. go-
dine je najbolje. U njihovom kritičkom aparatu, na
njega su se oslanjali priređivači kritičkog izdanja Niče-
ovog celokupnog delà Đ o r đ o Koli i M a c i n o Montinari

* Dionysos-Dithyramben, kako u stvari glasi izvorni Ničeov na­

slov, moglo bi se razumeti kao „Ditirambi za Dionisa". Međutim,
to bi bio pleonazam, budući da je ditiramb, prema jedinom njego­
vom značenju, zapravo pesma u Dionisovu počast, posvećena i
upućena Dionisu. Neki tumači su predlagali „Dionizijski ditiram­
bi", što je opet isto toliko dvosmisleno koliko i nemački naslov.
Imajući u vidu da se Niče u poslednjem periodu svog života poisto-
većivao sa Dionisom, pa se u tzv. „pisamcima iz ludila" i potpisivao
tim imenom, najugledniji prevodioci ovog dela u svetu ostavljaju
njegov naslov u izvornoj verziji...
1
Građa i formulacija za ovaj prilog o hronologiji i kompoziciji Di-
onisovih ditiramba preuzeti su iz komentara u izvorniku koji je po­
služio za prevod.

40
 (Giorgio C o l l i , M a z z i n o Montinari). G o d i n a 1923, Di-
onisovi ditirambi su doživeli i faksimilno izdanje. Z a ­
hvaljujući umešnoj montaži (koje nije, međutim —
prema Koliju i Montinariju — doslovno govoreći, fal­
sifikat, nasuprot mišljenju P o d a c h a ) , o v o izdanje je
prikrilo jedan očigledan Ničeov lapsus calami u Ari-
jadninoj tužbalici (trief umesto triff), k a o m n o g a pre­
crtavanja izvršena N i č e o v o m r u k o m . Sve to uskraćuje
tom izdanju njegovu vrednost reprodukcije rukopisa.
U svom Sachlicher Vorbericht zur Gesamtausgabe der
Werke Friedrich Nietzsches (vol. I, str. X L V I , Minhen
1933), Hans Joachim Mette daje sumaran ali pouzdan
opis kopije upućene štamparu Dionisovih ditiramba.
Njen potpuni opis je u: Erich F. P o d a c h , Nietzshes
Werke des Zusammenbruchs, Hajdelberg 1961. U t o m
istom radu, P o d a c h donosi ujedno i izdanje Dioniso­
vih ditiramba.
Inače, svi Ničeovi rukopisi se čuvaju u Gete-Šile-
r o v o m A r h i v u u Vajmaru (Demokratska Republika
N e m a č k a ) , gde se isto t a k o danas nalaze i fondovi biv­
šeg „ N i č e o v o g A r h i v a " .
P o š t o su Dionisovi ditirambi poslednje delo koje
je Niče uoči svoga sloma predao štampariji, oni imaju i
naročiti status u sklopu ostalih Ničeovih pesama i po­
smrtno otkrivenih pesničkih fragmenata. N a k o n pu-
blikovanja Idila iz Mesine i Vesele nauke, a do razdo­
blja Dionisovih ditiramba to jest od jeseni 1882. do po­
četka januara 1889.), otkrivamo mnogobrojne pesnič-
ke nacrte u Ničeovim sveskama i blokovima. Izvesni
od ovih nacrta su zaokruženi, drugi su ostali u stanju
o d l o m a k a . C e o taj materijal je Niče znatno iscrpao ka­
da je drugom izdanju Ljudsko, suviše ljudsko d o d a o
Epilog Usred prijatelja. To podjednako važi i za P o g o ­
vor Sa vrha planina na kraju S one strane dobra i zla i,
u istom delu, pesama na koncu fragmenata 228 i 256.
To naročito važi, u najširoj meri, za Pesme Princa van
zakona koje sačinjavaju kraj drugog izdanja Vesele

41
nauke (1887). A l i ove poslednje pesme delimično su bi­
le ponovljene — sa izmenama — u Idilama iz Mesine.
Valja znati i da tri ditiramba koji se nalaze u Tako je
govorio Zaratustra Niče ponovo daje, ali u n o v o m
kontekstu i u m n o g o dorađenijim verzijama. Inače,
njegovo izdanje Tako je govorio Zaratustra je bilo van
prodaje.
Što se tiče pesama i pesničkih o d l o m a k a , koje su
Koli i Montinari stavili u istu svesku sa Dionisovim di-
tirambima n o v o g kritičkog izdanja, oni datiraju najve­
ćim delom iz tri različita stvaralačka perioda: zima
1882—1883, jesen 1884, jesen-leto 1888.
Na četvrtoj strani korica knjige S one strane do­
bra i zla (leto 1888) Niče je pored spiska njegovih dela
„ p o hronološkom redu njihovog nastajanja" d a o i spi­
sak dela „u pripremi". U tom spisku nalazimo Volju za
moć (Esej o obrtanju svih vrednosti. U četiri knjige),
Večno vraćanje (Sveti plesovi i pratnje) i Pesme Princa
van zakona. Jedino je poslednji od ovih naslova, godi­
nu dana docnije, otelovljen u obliku dopune drugom
izdanju Vesele nauke.
U toku istog leta 1888. godine, kada je Niče obe­
ć a o publikovanje dela sa naslovom Volja za moć, on
prikuplja neupotrebljene pesničke odlomke, osobito
one iz svezaka za Zaratustru, u jednu novu svesku ko­
ju p o t o m , do kraja godine, koristi za sastavljanje nje­
govih poslednjih pesama: Sunce zalazi, Usred grablji­
vica, O siromaštvu najbogatijeg i Svetionik. Navede­
nim pesmama, Niče dodaje Poslednju volju (koja dati­
ra iz 1883), te ih sve zajedno prepisuje na velikim listo­
vima in-folio. Nemeravao je da im da naslov Zaratus-,
trinepesme. U j e d n o m od njegovih b l o k o v a iz te godi­
ne nalaze se projekti č a k za sedam naslova koji su se,
bez sumnje, odnosili na sakupljene pesme. N o , polovi­
nom novembra 1888. godine, kada je prva verzija Ecce
homo bila završena, naslov pesme je bio k o n a č n o utvr­
đen: Zaratustrine pesme. T a k o u „ p r o l o g u " , Na ovaj

42
dan savršenstva, Niče navodi ovaj naslov među delima
koja će biti prisutna u najmanju ruku poslednjeg tro-
mesečja te godine. Iz tog d o b a potiče i koncept pisama
izdavaču (čiji je identitet nepoznat) kojem Niče nudi
na uvid njegovih šest „Zaratustrinih pesama", pod ko­
načnim naslovima, radi publikovanja. I a k o je ovaj
koncept nađen samo k a o odlomak, na njemu je Ničeo-
v o m r u k o m datirano: Torino, 27. novembra 1888.
Od tog časa, a naročito počev od polovine decem­
bra 1888. do početka januara 1889, sudbina Zaratus­
trinih pesama je tesno vezana za nastanak radova Ecce
homo i Niče protiv Vagnera. Na dan 1 5 . decembra Ni­
če upućuje u Lajpcig kopiju namenjenu šiamparu Ni-
čea protiv Vagnera. Sledećeg dana piše Peteru G a s t u :
„ . . . Na kraju pojaviće se nešto o čemu čak ni prijatelj
Koselitz nije pomišljao: jedna Zaratustrina pesma (ili
nazovite to k a k o hoćete...), sa naslovom Osiromaštvu
najbogatijeg". „ M e đ u t i m , 22. decembra Niče već više
nije hteo da štampa sveščiću Niče protiv Vagnera. Piše
Gastu: „ N e ć e m o štampati brošuru N. Protiv V . . . , ' E c ­
ce' sadrži sve bitno, pa i o tim odnosima... M o ž d a ću
mu priključiti takođe Zaratustrinu pesmu — zove se O
siromaštvu najbogatijeg. K a o međuigru između dva ve­
ća odeljka..." Tri dana docnije, dajući svoj imprimatur
za prve 24 stranice Ničea protiv Vagnera, izgleda da je
ipak prihvatio p o n o v o činjenicu štampanja NV.
Iz Torina u Lajpcig je 29. decembra bila upućena
jedna druga „Zaratustrina pesma": Slava i večnost. U
do danas neobjavljenom konceptu j e d n o g pisma Pete­
ru Gastu, sa datumom 30. decembar 1888, Niče o njoj
govori ovim recima: „Juče sam poslao štampariji moje
'non plus ultra', sa naslovom Slava i večnost i načinje­
no s one strane sedmog neba. O n o predstavlja kraj Ec­
ce homo. Od toga se može umreti, a k o se čita bez pri­
preme..."
Između poslednjih dana 1888. godine i 2. januara
1889, Niče još j e d n o m menja nameru u odnosu na

43
upućivanje o v e dve „Zaratustrine pesme" i traži ih na­
zad iz Lajpciga. U p r a v o tih dana, k a d a su predznaci
sloma višestruko umnoženi, Niče oblikuje i sklapa Di-
onisove ditirambe u njihovoj sadašnjoj formi. Prepis
za štampara Niče je priredio tokom o v o g kratkog peri­
oda. Na prvoj strani on sadrži konačan naslov, a na
poslednjoj spisak redigovan N i č e o v o m r u k o m devet
pesama, to jest šest gore navedenih „Zaratustrinih pe-
sama" i tri ostala Ditiramba, u stvari pesme, donekle
modifikovane, iz dela Tako je govorio Zaratustra. To
su Pesma o seti p o d naslovom Jedino luda, jedino pe-
snik; Među kćerima pustinje (nepromenjen naslov) i
„tužbalica" iz prvog paragrafa u zapisu Čarobnjak,
ubuduće sa naslovomj Arijadnina tužbalica.
Definitivno čišćenje prepisa Dionisovih ditiramba
za štampara pada negde između 1. i 3. januara 1889.
godine.
Štampanje Dionisovih ditiramba je započelo 3. ja­
nuara 1889. godine. Niče događaj obznanjuje K o z i m i
Vagner ( C o s i m a Wagner) u j e d n o m od tri „pisamca iz
ludila" koje se čuvaju u Bajrojtu i čije je faksimile obe-
lodanio i odgonetnuo C u r t von Westernhagen u svojoj
knjizi Richard Wagner (Sein Werk, sein Wesen seine
Welt, Cirih 1956.).
Na omotu je adresa bila ispisana na francuskom
jeziku: Madame Cosima feu Wagner /Bayreuth/ Alle-
magne. Poštanski žig pokazuje: „ T o r i n o /Ferrovia/
3-1-89". Tekst pisamceta: Pričali su mi da je izvesnit
božanski lakrdijaš ovih dana završio Dionisove diti­
rambe...

44
PORUKA PREVODIOCA

Tekst prevoda sam želeo da učinim što jednostav­

nijim i neposrednijim, kakav je i u izvorniku, ostajući
pri tome veran mitu o „tačnosti".
Ničeov ekspresionistički pesnički govor isključuje
„romantična milozvučja". To nije „pevljiv", nego je
jezik „ g r č a " , gde se grcanje meša sa smehom.

J. A .

45
SADRŽAJ

Putnik i njegova senka — — _ _ _ — _ — 7

Jedino luda! Jedino pesnik! — — __ — — — 8
Među kćerima pustinje — — — — — — — — 12
Poslednja volja — — — — — — _ _ _ — 18
Usred grabljivica — — — — — — — — — 19
Svetionik — — — — — — — — — — — 23
Sunce zalazi — — — — — — — — — — 24
Arijadnina tužbalica — — — — — — — — 27
Slava i večnost — — — — — — — — — 31
O siromaštvu najbogatijeg — — — — — — — 36
Hronologija i kompozicija Dionisovih ditiramba— — — 40
Poruka prevodioca — — — — — — — — — 45