Десанка Ценић-Милошевић – Рођена 04.03.1953. године у Свилајнцу.

Основну школу и гимназију завршила у Београду. На Стоматолошком

факултету у Београду дипломирала 1978. године, магистрирала 1981.
године, а докторирала 1989. године. Редовни професор Стоматолошког
факултета, Универзитета у Београду постала 2001. године. Од 2003.
године ради на Стоматолошком факултету у Панчеву, у периоду од 2007.
до 2010.године на функцији декана, 2013. године на функцији в.д. ректора,
Универзитета Привредна Академија у Новом саду, и од 2013. до 2016.
године на функцији декана Стоматолошког факултета у Панчеву. Аутор и
коаутор седам књига и преко 120 стручних и научних радова.

Мирјана Живковић – рођена 10.11.1979. године у Београду. Основну

школу и гимназију завршила је у Београду. Дипломирала на Правном
факултету Универзитета у Београду 2006. године са просечном оценом
8,26. У периоду 2006. – 2007. година радила као приправник волонтер у
Првом Општинском суду у Београду. У периоду 2007 – 2008. година
радила у Фонду за ПИО запослених, филијала Београд. Од 2008. године
запослена у Градкој управи града Београда – Секретаријат за привреду.
Докторске студије на Правном факултету за привреду и правосуђе,
Универзитета Привредна Академија у Новом Саду, из области Кривичног
права уписала је школске 2013/2014. године.

Бранислава Вуковић – рођена 18.02.1979. године у Кикинди. Основну

школу и гимназију завршила у Кикинди. Дипломирала на Медицинском
факултету Универзитета у Београду 2008. године са просечном оценом
8.31. Од 2009. до 2010. године волонтира као клинички лекар на Одељењу
за Патохистологију Прве хируршке клинике. Специјалистичке академске
студије завршила на Медицинском факултету у Београду 2012. године.
Дипломирала на Стоматолошком факултету у Панчеву 2014. године са
просечном оценом 9.06. Од 2014. године запослена на Стоматолошком
факултету у Панчеву, од када је и на докторским студијама на истом
Факултету.

Бол и еутаназија

Сажетак

Полазећи од чињенице да су најчешћи разлози захтева за еутаназију бол и

последична депресија циљ овог рада је, са једне стране, да се утврди како
становници Републике Србије подносе бол и да ли би за себе изабрали чин
еутаназије за окончање живота, а са друге стране да се укаже на
могућности купирања бола, чиме би код многих оболелих нестао разлог
захтева за еутаназијом. Истраживање путем кратког и анонимног упитника
спроведено је на 1614 испитаника – становника Републике Србије.
Испитаници су имали могућност да на постављена питања: - „да ли бисте
за себе изабрали чин еутаназије“ и – „да ли релативно лако подносите
бол“, одговоре само са „да“ или „не“. Резултати су показали да грађани
Републике Србије релативно лако подносе бол и нису спремни да за себе
изаберу чин еутаназије. Могуће је да је релативно лако подношење бола
ових испитаника разлог њиховог не прихватања еутаназије. Осим тога,
указано је да бол не треба и не сме да буде разлог захтева за еутаназију, јер
постоје многобројне могућности купирања бола.

Кључне речи: еутаназија, бол, карциномски бол, депресија, купирање

бола,

Увод

У Свету расте број земаља у којима је неки од облика еутаназије

легализован. Ни наша земља не заостаје, и у припреми је грађански закон
којим ће доћи до легализације еутаназије. Није нам намера да полемишемо
по том питању, већ овим истраживањем желимо да утврдимо у ком
проценту становници Републике Србије би за себе изабрали чин
еутаназије, као и каква им је подношљивост бола, као једног од основних
разлога захтева за еутаназијом. Напредак медицине довео је до
продужавања људског века и повећања броја старих особа, као и дужег
живота и могућности одржавања у животу тешко оболелих особа. Не
улазећи у моралне, етичке, правне, културолошко-верске и остале аспекте
еутаназије, овим радом желимо да укажемо да бол и последична депресија
код старих и тешко оболелих особа могу бити одговарајућом терапијом
успешно третирани, чиме би код многих оболелих нестао разлог захтева за
еутаназијом.

Бол се убраја у најфундаменталнија и најкомплекснија човекова искуства.

Он је саставни и нераскидиви део човека, као и само његово тело.
Неизбежни је пратилац човековог живота. У болу се рађамо, у његовој
сенци пролазимо читав живот и на крају, у болу умиремо, те једна од
највећих услуга коју лекар може учинити болеснику је да му омогући да
овлада вештином савлађивања бола (1). Један од највећих парадокса бола
је то што он може бити и симптом болести и сама болест. Хронични,
перзистентни бол је посебан медицински ентитет, који није само симптом
оштећења или болести већ постаје болни синдром – медицински проблем
који захтева хитну и комплетну пажњу терапеута. Хронични бол изазива
немоћ – слабост и обично доводи до развоја депресивног понашања. Ти
пацијенти показују све аспекте реактивног понашања, јавља се ограничена
заинтересованост за спољашњи свет, ток мишљења је успорен, настаје
губитак апетита и опстипација, смањење (или чак губитак) либида,
поремећаји спавања, као и поремећаји породичних и друштвених односа,
доводећи до деструкције личности, па чак и самоубиства (2).

Бол је симптом који се најчешће среће пред крај живота. Уколико су

здравствени радници добро обучени, у већини случајева, бол може бити
добро контролисан. Задњих година повећане су могућности за купирање
болова код умирућих пацијената. Све те могућности могу се наћи у
приручницима и водичима, мада, постојање стручних смерница и
упутстава не гарантује да ће се знање оптимално примењивати у
свакодневној пракси (3).

Полазећи од чињенице да су најчешћи разлози захтева за еутаназију бол и

последична депресија циљ овог рада је са једне стране, да се утврди како
становници Републике Србије подносе бол и да ли би за себе изабрали чин
еутаназије за окончање живота, а са друге стране да се укаже на
могућности купирања бола, чиме би код многих оболелих нестао разлог
захтева за еутаназијом.

Резултати истраживања

Истраживање је обављено у периоду од маја до јула 2015. године, а вршено

путем кратког и анонимног упитника, чије попуњавање је испитаницима
одузимало мало времена и давало им могућност да буду искрени при
давању одговора. Исправно попуњених упитника, који су узети у
статистичку обраду било је 1614. Испитаници, становници Београда,
Панчева и Новог Сада, добијени су случајним избором, оба пола, старости
између 18 и 83 године. На основу старости сви испитаници су подељени у
две групе, прва – старости до 40 година и друга – старости преко 40 година
(средња вредност година старости 59.42 ± 21.48). Испитаници су имали
могућност да на постављена питања: - „да ли бисте за себе изабрали чин
еутаназије“ и – „да ли релативно лако подносите бол“, одговоре само са
„да“ или „не“. С намером није дата могућност неодлучности, из разлога да
би се добили јасни, дефинисани и конкретни одговори. Сви испитаници су
уписивали опште податке (пол, годину рођења, школску спрему и
вероисповест) да би се каснијом статистичком обрадом утврдило да ли
постоје разлике у одговорима у зависности од пола, старости, школске
спреме или вероисповести.

Сви добијени подаци из упитника припремљени су за статистичку анализу

уношењем у рачунарску базу података (Excel softerski paket). Подаци
добијени статистичком анализом приказани су табеларно (Табела 1.,
Табела 2., Табела 3. и Табела 4.) са укљученим статистичким параметрима
неопходним за доношење закључака. Припадника других вероисповести
(агностика, јевреја и муслимана) осим православне и католичке вере било
је мање од 6%, тако да су заједно сврстани у групу „остали“ (Табела 4.).
Дескриптивне статистике у овом истраживању добијене су коришћењем
FREQ процедуре статистичког пакета SAS (4) за све испитиване
особености. Приказана је величина узорка за сваку особеност, а за сваку
категорију унутар групе (пол, узраст, школска спрема и вероисповест)
приказана је величина узорка и израчунате су процентуалне заступљености
сваке категорије. Ради тестирања постојања повезаности између две
класификационе варијабле (пол и узраст; школска спрема и вероисповест),
између класификационе (независне) и зависне варијабле (оба питања из
упитника); као и између две зависне варијабле (питања у вези еутаназије и
бола) израчунат је Chi-квадрат тест коришћењем FREQ процедуре
статистичког пакета SAS (4). За анализирање одговора на основу
вероисповести коришћен је “Fisher’s exact“ тест. Приказане су припадајуће
П-вредности.
Tabela 1. Процентуални однос одговора са „да“ или „не“ на два питања у

зависности од пола и година старости

укупан Пол Узраст

Питање узорак Мушки Женски До 40г. Преко 40г.

1614 746 868 868 746

% 46.8 53.2 53.8 46.2
% да не Да не да не да не да не
Да ли бисте за
себе изабрали 33.3 66.6 30.1 69.9 36. 63.8 40.5 59.4 24.9 75.1
чин еутаназије 2
Да ли
релативно 54.6 45.4 44.2 55.8 63. 36.4 54.4 45.6 54.9 45.1
лако 6
подносите бол
Tabela 2. Процентуална заступљеност испитаника са основном, средњом,

вишом и високом стручном спремом и процентуална заступље-

ност одговора са „да“ и „не“ на два питања из упитника у завис-

ности од школске спреме испитаника

Питање Школска спрема

Основна Средња Виша Висока
68-4.2% 696-43.1% 218-13.5% 632-39.2%
% да не да не да не да не
Да ли бисте за
себе изабрали 8.8 91. 39.9 60.1 19.3 80.7 33.5 66.5
чин еутаназије 2
Да ли релативно
лако подносите 61. 38. 53.2 46.8 50.4 49.6 56.9 43.1
бол 7 3
Tabela 3. Процентуални однос заступљености испитаника различитих

вероисповести и процентуални однос одговора са „да“ и „не“

на два питања из упитника у зависности од вероисповести испи-

таника

Питање Вероисповест
Православци Католици Остали Неопредељени
1188-73.7% 204-12.6% 90-5.6% 130-8.1%
% да не да не да не да не
Да ли бисте за
себе изабрали 35.7 64.3 16.7 83.3 11.1 88.9 53.8 46.2
чин еутаназије
Да ли
релативно лако 54.4 45.6 53.9 46.1 44.4 55.6 64.6 35.4
подносите бол

Табела 4. Статистичка значајност, у зависности од пола, узраста, школске

спреме и вероисповести, на оба постављена питања

Пол Узраст Школска Вероисповест

Питање спрема
П П П П
Да ли бисте за
себе изабрали 0.0647 ≤0.0001 ≤0.0001 ≤0.0001
чин еутаназије
Да ли релативно
лако подносите ≤0.0001 0.8685 0.4826 0.3394
бол
Дискусија

Анализом резултата овог истраживања види се да од укупног броја

испитаника, проценат испитаника који би за себе изабрали чин еутаназије
је врло низак ( 33.3%) (Табела 1.). У пилот истраживањима спроведеним
између 15 и 16 новембра 2014. године у којима је учествовало 326
испитаника, њих 50.9% би за себе изабрало еутаназију (5). У овом
истраживању, тих 33.3% испитаника Републике Србије, који подржавају
еутаназију је статистички врло значајно мањи него што показују он лине
истраживања (6 ) на 1003 одрасла американца; 2019 одрасла британца и
1003 одрасла канађанина. Та истраживања показују да 56% американаца,
77% британаца и 80% канађана подржава еутаназију. Разлике између
добијених резултата наших истраживања и ових истраживања нису
последица различите величине узорка, јер су они по величини слични, већ
могући разлог је тај, што је наша средина још увек патријархална, те су
старе, дементне и терминално оболеле особе проблем, брига и обавеза
породице, а не друштва и државе. Интересантна су истраживања
Washington Post-a из марта 1996. године (7), која показују да је 50%
испитаника (у распону од 57 до 33%) старости између 35 и 44 године
подржало легализацију еутаназије уз помоћ лекара, док насупрот њима,
испитаници старости од 65 година и више, од 54% до 38% били су
противници легализације еутаназије. Највећи проценат испитаника
противника еутаназије (54%) имало је годишња примања мања од петнаест
хиљада долара, или су припадници групе афроамериканаца (70%). То
највероватније указује на њихов страх да уколико се еутаназија легализује,
постоји могућност да постану њене жртве, без дате сагласности (8).
Анализирајући одговоре наших испитаника на ово питање по групама,
види се да се особе женског пола у већем проценту од мушкараца
опредељују за еутаназију, затим особе млађе од 40 година од особа преко
40 година (Табела 1.), особе са средњом школом (Табела 2.) и верски
неопредељене (Табела 3.) у значајно већем проценту се опредељују за
еутаназију од припадника других група. Могући разлог тих разлика је
различито вредновање и схватање живота. Особе женског пола вероватно
више мисле о својим потомцима и не желе да их својом старошћу и
болешћу оптерећују. Младим особама и особама са средњом школом
(испитаници углавном студенти) старост и болест се чине исувише
далеким и неприхватљивим. Највећи противници еутаназије су особе
старости преко 40 година (75.1%) (Табела 1.), вероватно из разлога што
више од других вреднују и цене живот и све оно што он собом носи.
Припадници агностика, јевреја и муслимана су изразити противници
еутаназије (88.9%) као и припадници католичке вероисповести (83.3%)
(Табела 3.), могуће из верских разлога.

Анализа резултата, добијених одговора на питање „да ли релативно лако

подносите бол“, показује да становници Републике Србије у високом
проценту (у распону од 50.4 до 64.6%), без обзира на старост и школску
спрему, релативно лако подносе бол, што је у сагласности са добијеним
резултатима у пилот истраживањима, када се 58% испитаника изјаснило да
релативно лако подносе бол (5). Нешто нижи степен толерантности бола
исказали су припадници агностика, јевреја и муслимана (група „остали“,
Табела 3.). Једино статистички значајна разлика (Табела 4.) постоји између
различитих полова. Насупрот, опште прихваћеном мишљењу, особе
женског пола у значајно вишем проценту (63.6%) од особа мушког пола
(44.2%) релативно лако подносе бол.

Могуће је да је релативно лако подношење бола од стране становника

Републике Србије разлог њиховог не прихватања еутаназије. На основу
тога, могло би се закључити да они сматрају да је бол и последична
депресија један од основних разлога захтева за еутаназију.

Многа истраживања показују да је неиздржљив и упоран бол, који

проузрокује патњу најчешћи разлог због кога пацијенти захтевају
еутаназију. Слика терминално оболелог пацијента који се превија у
боловима и захтева еутаназију је кључни аргумент у свим дискусијама о
легализацији еутаназије. Подаци показују да би мотив да се захтева
еутаназија могла бити депресија. Велика већина студија које су испитивале
ову тезу откривају да је психичка патња, која укључује депресију и
очајање, значајно повезана са жељом пацијената да убрзају своју смрт
еутаназијом (9).

Видна и поуздана процена хроничног бола и његов утицај на психичке,

емоционалне и социјалне функције је од суштинског значаја за клиничка
испитивања , као и за ефикасно купирање бола. Процена карциномског
бола је компликована због великог броја других телесних и менталних
симптома, као што су умор и депресија и сви они утичу на квалитет
живота. Како се процена бола заснива на субјективном искуству и личном
доживљају самог пацијента, процена бола је отежана код пацијената са
којима је онемогућена комуникација, као што су они пацијенти који пате
од когнитивног оштећења или деменције. Интересантан је податак да се
пацијенти са хроничним некарциномским болом жале на лошији квалитет
живота у односу на умируће оболеле од рака, што указује на велики утицај
хроничних болних стања на квалитет живота (10).

Карциномски бол је заједничко име за све врсте болних симптома који се

доживе током малигне болести. Карактеристика карциномског бола јесте
да је патња коју проживљава пацијент комбинација различитих врста бола,
као последица других симптома основне болести, психичких, духовних и
егзистенцијалних фактора. У време постављања дијагнозе карцинома 20 –
50% пацијената већ трпи болове, док код пацијената у узнапредовалом
стадијуму болести, бол је присутан код 65% пацијената. Код ових
пацијената, код којих је присутан бол, половина доживљава тај бол као
умерен или јак, док њих 20 – 30% као веома јак или неиздржљив бол.
Често ови болесници имају болове различитих врста и локализације.
Узимајући у обзир да се са новим методама лечења карцинома продужава
живот пацијената, за очекивање је да порасте број пацијената који имају
болове као последицу лечења, а не основне болести, јер је некарциномски
бол мање осетљив на опијате. Код ових пацијената когнитивна
детериорација као и друга нежељена стања која се јављају током лечења
могу да компромитују квалитет живота значајније него сам бол. Некада
циљ лечења треба да буде успостављање подношљивости свих симптома, а
не само одстањивање бола. Дуготрајном употребом аналгетика могу се
изазвати пластичне промене у централном нервном систему које саме
изазивају бол – хипералгезија изазвана опиоидима. Осим тога, дуготрајна
употреба опиоида доводи до толеранције, док се штетни ефекти сумирају.
Да би се избегла толеранција на опиоиде праве се различите комбинације
лекова, те, правилним избором, сталном провером и прилагођавањем
лекова сваком пацијенту могуће је контролисати бол (11).

Још су студије из 2005. године (12) о терминално оболелим онколошким

пацијентима показале да је жеља за окончањем живота повезана са
депресијом. То указује да захтев за еутаназијом може бити симптом
депресије и да би депресију требало лечити пре него што се одобри захтев
за еутаназију. Лекари, а посебно психијатри треба да буду свесни да
мишљења и ставови пацијента могу бити поремећени због менталног
обољења као што је депресија. У тим ситуацијама, улога психијатра је да
лечи болест (13).
Испитаници са највишим нивоом психичког дистреса пријављују
најинтензивнији бол (14). Бол, немоћ и упућеност на друге нераскидиви су
део испуњеног живота, исто као и радост, моћ и самосталност. Исправан
одговор на све дужи животни век није прибегавање еутаназији, већ помоћ
при боловима онима који умиру природним путем (15). Онколози су бол
прогласили петим виталним знаком и постигли да се отклоне предрасуде и
незнање о купирању бола подстичући употребу опијата и других
аналгетика код пацијената у терминалним стадијумима болести (9).

Са једне стране, на основу резултата истраживања намеће се закључак да

грађани Републике Србије релативно лако подносе бол и нису спремни да
за себе изаберу чин еутаназије, док, са друге стране подаци из литературе
указују да бол не треба и не сме да буде разлог захтева за еутаназију, јер
постоје могућности купирања бола, правилним избором лека, прављењем
њихових различитих комбинација, као и сталном провером и
прилагођавањем терапије сваком пацијенту понаособ. Почетак животног
циклуса сваке јединке захтева пуно пажње, неге и бриге, и исто тако крај
животног циклуса сваке јединке заслужује пажњу, негу и бригу.

References:

1. Cenić D, Lekić D., (1994.), Patofiziologija bola, Medicinska knjiga,

Beograd, 7-21.
2. Cenić-Milošević D., (2002.), Patofiziološki aspekti orofacijalnog bola,
DCM, Beograd, 31-47.
3. Borgsteede SD, Rhodius CA, De Smet PA, Pasman HR, Onwuteaka-
Philipsen BD, Rurup ML (2011.), The use of opioids at the end of life:
knowledge level of pharmacists and cooperationwith physicians. Eur.J
Clin Pharmacol., 67 (1):79-89.
4. SAS Institute, Inc. (2010.), The SAS System for Windows, release 9.3.,
Cary (NC): SAS Institute
5. Pavlović Z. i Živković M., (2015.), Legalizacija eutanazije i pravo na
dostojanstvenu smrt, Kultura polisa, XII, 28, 227-236.
6. Dying with dignity Canada, 80% of Canadians in favour of euthanasia,
http://www.angusreidglobal.com/polls/45951/canadians-and-britons-
would-allow-euthanasia-under-some-conditions/ 27.11.2014.
7. Students for life of America, Euthanasia, dostupno na:
http://studentsforlife.org/prolifefacts/euthanasia/ (preuzeto 01. Decembar
2014.).
8. Factors Affecting Euthanasia, 123 HelpMe.com. 05.Jan 2015.
http://www.123HelpMe.com/view.asp?id=10510.
9. Emanuel EJ, (2005.), Depression, euthanasia and improving end-of-life
care, J Clin Oncol. 20;23(27):6456-8.
10.Breivik H, Borchgrevink PC, Allen SM, Rosseland LA, Romundstad L,
Hals EK, Kvarstein G, Stubhaug A., (2008.), Assessment of pain, Br J
Anaesth., 101(1):17-24.
11.Gebhart GF, Schmidt RF, (2013.), Encyclopedia of Pain, 2nd edition,
New York: Springer-Verlag, Berlin Heidelberg.
12.van der Lee ML, van der Brom JG, Swarte NB, Heintz AP, de Graeff A,
van der Bout J., (2005.), Euthanasia and depression: a prospective cohort
study among terminally ill cancer patients, J Clin Oncol., 23(27):6607-12.
13.Jašović Gašić M, Lečić Toševski D. (2010), Psihijatrija – udžbenik za
studente medicine, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
14.Cruz-Almeida Y, King CD, Goodin BR, Sibille KT, Glover TL, Riley JL,
Sotolongo A, Herbert MS, Schmidt J, Fessler BJ, Redden DT, Staud R,
Bradley LA, Fillingim RB., (2013.), Psychological profiles and pain
characteristics of older adults with knee osteoarthritis, Arthritis Care Res
(Hoboken), 65(11):1786-94.
15.Rujević N., (2014.), Lekari kao pomoćnici smrti? Dostupno na:
http//dw.de/p/1Dmo1 (preuzeto 17. Novembra 2014.).
Приказ

Бол и еутаназија

Полазећи од чињенице да су најчешћи разлози захтева за еутаназију бол и

последична депресија циљ овог рада је са једне стране, да се утврди како
становници Републике Србије подносе бол и да ли би за себе изабрали чин
еутаназије за окончање живота, а са друге стране да се укаже на
могућности купирања бола, чиме би код многих оболелих нестао разлог
захтева за еутаназијом.

Истраживање је обављено путем кратког и анонимног упитника.

Испитаници, њих 1614 добијени су случајним избором, оба пола, старости
између 18 и 83 године, подељених у две групе, прва – старости до 40
година и друга – старости преко 40 година. Сви испитаници су уписивали
опште податке (пол, годину рођења, школску спрему и вероисповест).

Анализом резултата овог истраживања види се да од укупног броја

испитаника, проценат испитаника који би за себе изабрали чин еутаназије
је врло низак ( 33.3%). Особе женског пола у већем проценту од
мушкараца опредељују за еутаназију, затим особе млађе од 40 година од
особа преко 40 година, особе са средњом школом и верски неопредељене у
значајно већем проценту се опредељују за еутаназију од припадника
других група. Највећи противници еутаназије су особе старости преко 40
година (75.1%). Припадници агностика, јевреја и муслимана су изразити
противници еутаназије (88.9%) као и припадници католичке вероисповести
(83.3%). Анализа резултата, добијених одговора на питање „да ли
релативно лако подносите бол“, показује да становници Републике Србије
у високом проценту (у распону од 50.4 до 64.6%), без обзира на старост и
школску спрему, релативно лако подносе бол.
На основу резултата истраживања намеће се закључак да грађани
Републике Србије релативно лако подносе бол и да нису спремни да за
себе изаберу чин еутаназије док, подаци из литературе указују да бол не
треба и не сме да буде разлог захтева за еутаназију, јер постоје могућности
купирања бола, правилним избором лека, прављењем њихових различитих
комбинација, као и сталном провером и прилагођавањем терапије сваком
пацијенту понаособ.