ЕКУМЕНИЗАМ

Екуменизам или васељенизам (грч. οικουμενισμός — „екуменизам, васељенизам, екуменство,

васељенство“) је еклисиолошки појам којим се означавају тежње, настојања и покрети усмерени
ка зближавању, сарадњи, помирењу и јединству хришћанских цркава. Појам је проистекао из
првобитног концепта о хришћанској екумени, односно хришћанској васељени, као општој
заједници свих хришћана.

Почеци екуменског покрета стављају се у 1805. годину, када се протестантски, баптистички

мисионар Виљем Кери (енгл. William Carey) заложио за оснивање „општег удружења“ свих
хришћанских вероисповести. Овај захтев је настао током његових мисионарских активности у
Африци, када је на делу увидео слабост хришћанства услед његових унутрашњих подела. Цркве
које су деловале мисионарски, почеле су са оснивањем различитих друштава, све у циљу
усклађивања њиховог мисионарског деловања. У то време основана су у Лондону удружења
„YMCA“ („Хришћанско удружење за младе мушкарце“). „YMCA“ је 1894. имало око десет хиљада
одељења по целом свету, са четири милиона чланова. Ускоро су основана и женска удружења.
Ема Робертс је тако основала кружок за молитвено уједињење, а госпођа Кинерд је у Лондону
организовала добротворно друштво за помоћ младим женама. Та два друштва су се ујединила
1897. и добила назив „YWCA“ („Хришћанско удружење за младе жене“). Ове организације су
деловале на принципима хуманистичких доктрина. Крајем 19. века основана је и „Светска
студентска хришћанска федерација“ (енгл. World Sudent Christian Federation). Ваља поменути да је
1864. године основано удружење „Јеванђелска алијанса“, а 1914. је основана „Светска алијанса за
унапређење интернационалног пријатељства преко Цркава“. Може се сматрати да су оваква
удружења представљала зачетак будућег екуменског покрета. Године 1854. основан је екуменски
савет.

Током времена, рад овог савета је допринео да 1910. дође до скупа у Единбургу (енгл. Edinburgh) у
Шкотској, што представља званични почетак екуменског покрета. Овде је и појам екуменизма по
први пут употребљен у његовом садашњем значењу. Жеља је била да се избегне појам
„интернационални“ који собом имплицира националну подељеност док појам „екуменски“
(према источном изговору грчког „икуменски“) указује на свеукупност без подела. Конференција у
Единбургу била је насловљена „Међународна мисионарска конференција“ (енгл. International
Missionary Conference). На овој конференцији је установљено стално повереништво које је требало
да усклађује екуменске активности у складу са предлозима и идејама које су се на скупу појавиле.
Једно од тих повереништва имало је назив „Живот и рад“ (енгл. Life and Work). За њега се посебно
залагао лутерански епископ из Упсале Натан Зодерблом (енгл. Nathan Soderblom) (1866—1931).
Ово повереништво је имало за циљ да решава питања односа цркава према друштву.

Године 1925. у Стокхолму је одржана конференција ове организације под називом „Општа
хришћанска конференција Живота и рада“ (енгл. Universal Christian Conference of Life and Work) на
којој је било речи о међународним односима као и о друштвеном и економском животу виђеном
из хришћанске перспективе. Велики допринос раду покрета „Живот и рад“ (енгл. Life and Work)
дао је лутерански архиепископ Седерблум (енгл. Soderblom), каснији добитник Нобелове награде
за мир. Доносимо одломак из Званичног извештаја са ове конференције у коме се апелује на
послушност Богу који жели јединство хришћана: „Ако праведност ваша не буде већа од
праведности књижевника и фарисеја нећете ући у царство Божје. Црква веома много слуша
човека а веома мало Бога... Да бисмо чули глас Божји неопходно је да се молимо.“

Англикански епископ Чарлс Хенри Брент (Chales Henry Brent) највише се залагао за повереништво
Вера и Поредак (Faith and Order), које се бавило теолошким питањима, пре свега оним које су
представљале узрок подела међу хришћанима. У Лозани је 1927. одржана конференција Вере и
Поретка (Faith and Order), која је представљала почетак редовних састанака на којима су се
разматрала догматска питања уз учешће различитих хришћанских цркава.

У Единбургу је 1937. одржана још једна конференција на којој је присуствовало пет незваничних
посматрача Католичке Цркве. На овој конференцији је изречена тврдња која и до данас остаје
важећа у екуменском покрету: „доктрина раздељује а служење уједињује“. Ова два тела имала су
и различите приступе. Док је повереништво „Живот и Рад“ било инспирисано либералном
теологијом и Америчким покретом Social Gospel, и бавило пре свега друштвеним и харитативним
проблемима, повереништво „Вера и Поредак“ се бавило превасходно теолошким питањима, и
своју инспирацију је налазило у дијалектичкој теологији. Оно се посебно залагало за постизање
напретка на доктринарном плану. Ипак, иако су се њихови методи и приоритети разликовали,
њихови циљеви су ипак били исти. На крају је постигнута сагласност да и један и други метод -
социјална улога хришћанства и доктринарна питања - имају своју важност на путу постизања
јединства међу хришћанима. Године 1912. створен је и трећи екуменски покрет који је носи назив
"Интернационални савет мисија". Он је створен са циљем координације мисијских друштава.

Од 1971. ССЦ има три огранка које међусобно усклађује централни одбор. Први огранак носи
назив „Вера и сведочанство“. У њеном оквиру дела и организација „Вера и Поредак“ која се бави
доктринарним питањима. Други огранак се назива „Праведност и служење“ и бави се практичним
проблемима у односима цркава чланица и према свету. Трећи огранак је „Одгој и обнова“. Он се
бави питањем образовања.

Од 24. јула до 10. авугста 1983. у Ванкуверу је одржан велики скуп Светског савеза цркава.
Служена је протестантска миса којој је присуствовало око 3.500 хришћана из разних крајева света.
Службу је служио архиепископ кентерберијски Роберт Ранси са две свештенице, док су
православни, римокатолици и монофизити учествовали у произношењу јектенија.

Од 7-20 фебруара 1991. године у Канбери, у Аустралији, одржан је 7. Генерална конференција

ССЦ. На њој су поред представника бројних протестантских цркава, учествовали и представници
свих помесних православних црквава (осим јерусалимске Патријаршије која је иступила из ССЦ)
као и представници Ватикана на челу са кардиналом Едвардом Касидијем. На овом скупу је
усвојен један веома занимљив документ под именом „Јединство цркве као општење: Дар и
позив“. ССЦ упућује овај документ као апел свим црквама како би прихватиле седам основних
теза „у циљу пуног видљивог јединства":

1. међусобно признање крштења

2. прихватање Никејско-цариградског Символа вере као заједничког израза апостолске вере
3. евхаристијско општење
4. међусобно признавање свештенства
5. заједничко сведочење еванђеља
6. заједничко деловање у циљу очувања мира и поретка у свету
7. омогућавање парохијама и заједницама да изразе на одговарајући начин локални степен
постојећег општења.